Душан Милановић ИС15/66

ГРАЂАНСКИ РАТ ЦЕЗАРА И ПОМПЕЈА

УВОД
Гај Јулије Цезар (Gaius Julius Caesar) је засигурно један од најзначајнијих римских
личности икада. Својим умећем у ратовима се прославио и стекао славу какву је ретко ко до
тада имао, а својим политичким умећима је за пар година преко нижих магистратура дошао
до конзуларне власти. Сем Цезара, најутицајније личности тог доба јесу Гнеј Помпеј Велики
и Марко Лициније Крас.
Гнеј Помпеј Велики је у то време моћна политичка личност, војсковођа изузетне славе
и величине изузетно поштован међу Римљанима. Изузетних организаторских вештина,
свиреп и властољубив убрзо ће угушити Лепидову побуну и војску ће искористити да од
Сената добије власт над Шпанијом. Године 67. п.н.е. ратоваће са гусарима, а наредне године
ће поћи у рат против Митридата.
Како ће време пролазити, Цезарова дела ће превазићи све дотадашње успехе славних
војсковођа и постаће најславнији међу славнима. За 8 година ратовања у Галији, успео је да
покори преко 800 градова, 300 племена и ратоваће против више од 3 милиона људи.
Уплашени од велике Цезарове популарности, Сенат и Помпеј ће се окренути против њега,
што ће натерати Цезара да крене на Рим што ће за последицу имати нови грађански рат.

ПРВИ ТРИЈУМВИРАТ
Први тријумвират јесте споразум тада тројице најмоћнијих људи у Риму, Цезара,
Краса и Помпеја. Основни циљ овог споразума са незваничним статусом је био остваривање
Помпејевих циљева које није могао остварити самостално. Унутар овог тројства, Цезар је био
најмлађи и у то време, најмање богат и најмање славан. Са друге стране, Цезар је
најспособнији од њих тројице. Помпеј као најславнији, има највеће утицаје. Цезар је био
популаран међу плебсом, а Крас је био најбогатији не само међу тријумвирима, већ и један од
најбогатијих људи у Риму. Тријумвират је склопљен браковима; Помпеј је постао Цезаров зет.
У то време је Марко Теренције Варон је написао сатиру Троглаво чудовиште о тријумвирима.
Њихов противник у неку руку јесте био Сенат, а најгласнији међу сенаторима био је Катон.
Цезар је изабран за конзула за наредну 59. годину што је искористио да путем
скупштина спроведе два аграрна закона, као и још неке законе који су ишли у корист
тријумвира, упркос противљењу Сената. По закону народног трибуна Публија Ватинија,
Цезар је на управу добио Цисалпинску Галију и Илириј на 5 година са ванредно широким
овлашћењима и правом мобилизације 2 легије.
Крас и Помпеј су били конзули за 55. годину; Помпеј је добио провинцију Шпанију,
док је Крас послат на исток у Сирију где ће у рату са Парћанима 52. године изгубити живот.
Непријатељство између Цезара и Помпеја је све више расло и постало је очигледно да ће се
сукобити. Цезар је преко народних трибуна желео да обезбеди други конзулат у одсуству, а
сам закон је донет још у доба Помпејевог конзулата, а сам Помпеј се није противио ни у
једном тренутку. Цезар је страховао од Сената те је затражио да му остане војска све док не
буде поново изабран. Захтевао је продужетак власти у Галији што му је оспоравао Помпејев
конзул Мерцел на шта се Цезар позвао на оружје. Непријатељство се све више погоршавало.

СУКОБ ЦЕЗАРА И ПОМПЕЈА

Обзиром да је ратовао у Галији и да је стекао славу равну Помпејевој, Цезар ће те
ратовати користити за ''вежбу'' против самог Помпеја. Страхујући да би Помпеј пожелео да
приграби сву моћ за себе, што му и јесте био циљ, да остане једини, Катонова странка је
имала предлог да изаберу Помпеја за јединог конзула што је подржано једногласно, како не
би постао диктатор. Продужили су му период конзуларне власти у Хиспанији и целој
Африци. Цезар је такође желео да продужи свој мандат чему су се противиле Марцелова и
Лентулова странке, више из личних разлога. Цезар је, сазнавши за једно Марцелово недело,
свим политичким личностима поделио део галског блага. Помпеј је затражио да му овај врати
2 легије које му је раније послао, што ће Цезар учинити претходно давши војницима одређен
део блага, односно своте новца.
Сенатори су имали разне предлоге о мировним решењима, сматрајући да и Цезар и
Помпеј треба да оставе оружје и да се мирно споразумеју. Упркос њиховим предлозима, под
притиском су морали прихватити Сципионов предлог. Он се наиме залагао за то да Цезар
мора у одређеном року оставити, односно распустити војску, а за случај да то не уради,
сматраће тај потез превратом, а Цезар ће постати државни непријатељ. Након заседања
Сената, Помпеј је позвао све сенаторе, заједно са војним трибунима, центурионима,
ветеранима, као и својим рођацима и пријатељима. Много се света у то доба скупило у Риму.
Поједини људи блиски Цезару су желели да пренесу поруку овоме, чему су се
противили Катон и Сципион те за то нису добили прилику. Помпеј је успео да окрене
Цезарове непријатеље у своју корист, што му је требало јер му је углед у то време опадао.
Убрзо су народни трибуни пребегли Цезару у Равену, где је овај био стациониран чекајући
одговор на своје умерене захтеве, да продужи конзулат и неколико хиљада војске. Цицерон је
успео да смири страсти, успео је да придобије и Помпеја који је прихватао Цезарове услове,
али су се томе изузетно противили Сципион и Лентул.
Цезар се одлучио за један смели потез – кренуо је на Рим. Желео је да изненади и
уплаши све у Риму тако што ће се тајно појавити тамо. Прешавши речицу Рубикон,
изговорио је чувене речи ''Коцка је бачена!'' (lat. Alea iacta est!).
По доласку у Рим, затекао је много мирније стање него што је очекивао. Том приликом
је развалио градску ризницу и узео новац. Након тога је реорганизовао старешине: Емилије
Лепид је био управник Рима, а трибун Марко Антоније управник Италије. Цезар је успео да
на своју страну придобије Домицијеву војску од 30 кохорти. Није имао флоту да даље гони
Помпеја, те се вратио у Рим. За два месеца успео је да покори Италију. Нико од сенатора се
није прихватио задатка да позове Помпеја како би се договорили, као што је то мирно урадио
са сенаторима.
Више пута се Цезарова војска сукобљавала са Помпејевом и у већини сукоба је Цезар
био тај што је односио победу. Једном приликом је Помпеј тешко потукао Цезарову војску и
сам Цезар је том приликом изјавио да би претрпео тежак пораз, само да је за противника
имао некога ко уме искусно ратовати.
Већи сукоб ће се одиграти 9. августа 48. године код Фарсале. Помпеј је чекао Цезаров
напад, а војници поучени искуством су зауставили јуриш. Након поновног напада, Помпеј је
успео да их одбије. Искусним ратовањем је успео да разбије Помпејеву коњицу што је
натерало Помпеја да се повуче у логор. Када је видео да непријатељи нападају, рекао је само
''Зар већ и у табор?'' Након Помпејевог бекства, Цезар је неке војнике уврстио у своје редове,
док је друге ослободио, међу њима и Брут због кога се кажу узнемирио, а кад га је видео
живог, веома обрадовао.

ПОМПЕЈЕВА СМРТ
Помпеј је желео да побегне у Египат, али му је само путовање од старта било сумњиво што ће
се испоставити као тачна сумња, обзиром да му је било смештено. Цезар је Тесалцима
поклонио слободу и кренуо за Помпејем. По његовом доласку у Александрију Помпеј је већ
био мртав. Теодонт му је донео Помпејеву главу што је он са гнушењем дочекао, а пријем
његовог прстена је јако емотивно поднео. Римљани су га сматрали ослободиоцем и Цезар ће
постати нови диктатор.

ЦЕЗАРОВА ДИКТАТУРА И СМРТ

Године 46. је по трећи пут изабран за конзула заједно са Лепидом, а наредне године постаје
једини конзул, након чега диктатор. По повратку из грађанског рата владао мирно. Градио је
Рим и обнављао римско друштво. Цицерон, као најутицајнија личност тог доба поред Цезара
подржавао га је и говорио све најлепше о њему у Сенату. Поменуо је једном приликом да
Цезар није заобишао ни Помпејеве срушене статуе већ их поново уздигао. Тада је себи
подигао вечне споменике. Задржао је старе установе, а његова магистратура је била знатно
већа од других. Постао је доживотни диктатор, али његова власт није потрајала дуго јер ће
већ две године касније, 15. марта 44. године бити изведен атентан у коме ће један од главних
бити Брут, кога смо споменули рекавши да се Цезар обрадовао када је видео да је преживео
покољ Помпејевог табора.

ОКТАВИЈАН АВГУСТ
Гај Октавије Турин (Gaius Octavius Thurinus 23. IX 63.г.п.н.е. - 19. VIII 14.г.н.е.) био је
син Атие (Atia Balba Caesonia), чија је мајка Јулија (Julia Caesaris) била рођена сестра великог
Јулија Цезара (Gaius Julius Caesar). Цезар је по повратку из шпанског похода навео
Октавијана у свом тестаменту, а процес прихватања Цезара за адоптивног оца Октавијан је
завршио тек као конзул обредом који се догодио средином 43. године п.н.е. Након Цезарове
смрти преузима Цезарово име за своје, чиме постаје Gaius Julius Caesar Octavianus, да би
годину дана потом, по именовању Цезара за римско божанство, променио своје име у
Impеrator Caesar Divi Filius. Сенат ће му 13. јануара 27. године п.н.е. дати звање Принцепса 1,
а убрзо потом и титулу Августа 2 што доводи до његове коначне титуле Impеrator Caesar Divi
Filius Augustus коју ће носити до краја свог живота. Добијањем титуле Августа започиње
период царства, односно принципата, а Август постаје први римски цар.
Године 43. п.н.е. Октавијан са Марком Антонијем (Marcus Antonius) и Лепидом (Marcus
Aemilius Lepidus) ствара Други триумвират, чиме њих тројица постају триумвири за обнову
републике. Наредне године дошло је до битке код Филипа у којој су се триумвири сукобили
са Цезаровим убицама, што ће натерати водеће, Брута (Marcus Junius Brutus) и Касија (Gaius
Cassius Longinus) да изврше самоубиство, чиме ће Октавијан осветити Цезара.
Након битке код Филипа, поделиће међусобно територије као војни императори.

1 Princeps senatus означава да је први међу једнакима; има првенство говора у Сенату.
2 Augustus, гр. Sebastos – Узвишени.
ЛИТЕРАТУРА
 Gian Biagio Conte, Letteratura latina, engl. Latin Literature: A History, sa latinskog
preveo: Joseph B. Solodow, Baltimore & London: The Johns Hopkins University Press,
1994.
 М.Ростовцев, Историја старог света, Београд, 2005.
 Н. А. Машкин, Историја Старог Рима, Београд, 2005.
ИЗВОРИ
 Плутарх, Славни ликови Антике II, Нови Сад, 1990.
 Гај Јулије Цезар, Моји ратови, Галски рат, Грађански рат, Нови Сад, 1980.