Октавијаново порекло и политички успон

У тестаменту који је објављен после његове смрти, диктатор Цезар је за наследнике

своје имовине одредио тројицу унука својих сестара: Гају Октавију имало је да припадне три
четвртине а Квинту Педију и Луцију Пинарију једна четвртина Цезарове заоставштине. На
крају тестамента, Цезар је и усинио (адоптирао) Гаја Октавија и дао му своје име: Гај Јулије
Цезар. (Светоније, Цезар, 83)
Гај Октавије рођен је 23. септембра 63. године (када је Цицерон био конзул). Његов
отац, Гај Октавије, припадао је витешкој породици из града Велитре у Лацију. Оженивши се
Атијом, ћерком Цезарове сестре Јулије, он је успео да уђе у сенат. После претуре, Гај
Октавије је управљао провинцијом Македонијом (61. године), и након победе над трачким
племеном Беса, војска га је прогласила императором. Такав успех дао му је право на тријумф
и могућност да се кандидује за конзула. Међутим, на повратку из Македоније, он је умро у
Кампанији, тако да није успео да продре у врх римског владајућег слоја, нобилитет. Ипак, веза
са патрицијским родом Јулијеваца била је пресудна за судбину његовог и Атијиног сина.
Диктатор Цезар га је одредио за свог главног наследника и прихватање наслеђа је
подразумевало и одређене обавезе које су тестаментом биле предвиђене: требало је намирити
ветеране којима је Цезар највише дуговао за своје политичке успехе. Цезар је тестамент
саставио 13. септембра 45. године, када је било јасно да се неће одрећи власти коју је стекао
грађанским ратом. Иако Цезар формално није могао одредити наследника власти а да грубо не
наруши републиканско уређење, он је адопцијом младог Гаја Октавија наговестио своје
планове о политичком наслеђу. Истим путем ће касније ићи и Август у својим династијским
плановома.
Октавијанов успон
На мартовске Иде 44. године Гај Октавије се налазио у граду Аполонији у провинцији
Македонији. Тамо се обучавао у војној вештини и чекао Цезара који је намеравао да га поведе
у поход против Парћана. На вест о Цезаровој смрти, кренуо је у Италију и тек тамо је сазнао
да је постао његов наследник. У Брундизију су га дочекали неки Цезарови најближи
сарадници, а војска која је се ту окупила пред поход на Парћане одушевљено га је дочекала.
Тада је Гај Октавије одлучио да преузме и Цезарово политичко наслеђе војном силом под
паролом освете за убиство свог адоптивног оца. Присвојио је новац од пореза из провинције
Азије, који је управо тада пристигао у Италију, премда на то није имао никакво службено
право. Њиме је придобио Цезарове ветеране у Кампанији и отишао у Рим, где је 6. маја
прихватио наследство и име Гај Јулије Цезар. (Име „Октавијан“, које би одговарало римском
начину именовања у случајевима адопције — Гај Јулије Цезар Октавијан — никада није било
његово званично име. Тим именом називају га модерни историчари када говоре о времену пре
него што је постао Август, да би га разликовали од његовог адоптивног оца, диктатора
Цезара. Тачније би било звати га „млади Цезар.“)
У међувремену, у Риму је тадашњи конзул Антоније успео да се нагоди са
републиканцима. На сенатској седници 17. марта одлучено је да Цезароубице буду
амнестиране (иако су се сви магистрати били заклели Цезару на верност, а народ га прогласио
неповредивим/сакросанктним), а да, са друге стране, све Цезарове уредбе остану на снази
(именовања магистрата и проконзула за наредних 5 година). Уз то, сенат је изгласао и јавни
погреб убијеном диктатору. Државом су сада управљала два конзула, Марко Антоније и
Публије Корнелије Долабела (кога је диктатор Цезар био именовао за наследника у конзулату
до краја 44.). Антонијева похвална надгробна беседа (laudatio funebris) на Цезаровој сахрани
изазвала је огорчење народа према Цезароубицама и нереде, тако да су Касије и Брут морали
побећи из Рима, упркос амнестији. Антоније је успео да угуши побуну, али и да учврсти своју

1
власт лавирајући између различитих политичких групација, што је изазвало незадовољство не
само у сенату него и међу Цезаровим присталицама и ветеранима. Успео је најпре да од
сената добије проконзулат у Македонији, а онда је преко народне скупштине донео закон о
замени провинција: Цисалпинска Галија, која је по Цезаровој одредби била додељена
Дециму Бруту, имала је да припадне Антонију, а Бруту Македонија, али без војске.
Антонијеве планове пореметила је појава младог Цезара (Октавијана) у Риму. За њега
је Цезаров тестамент био велико разочарање, јер је сам очекивао да ће бити његов наследник.
Потценивши „младића,“ Антоније је одбио да му да новац који је одмах по Цезаровом
убиству присвојио из његове куће. Октавијан је у Риму наступио као осветник свога
адоптивног оца. Синовљеву дужност испунио је и тако што је сиромашним грађанима Рима
поделио по 300 сестерција, како је Цезар у тестаменту био наложио. Задобио је много
присталица и у народу и у Цезаровој странци. Новцем је придобијао Цезарове ветеране по
Италији и сакупљао приватну војску. Пришле су му и две легије (Марсова и Четврта) које је
Антоније пребацио из Македоније да би их повео против Децима Брута, који, охрабриван од
сената, није хтео да напусти Цисалпинску Галију.
Октавијан није имао никаквог легалног основа за политичко деловање — није имао
службени положај, и могао се једино позивати на синовљеву дужност према оцу. Али,
прилика му се убрзо указала. Иако су Цезаровци чинили већину у сенату, ипак је
републиканска струја под вођством Цицерона превладала. Томе је допринела и Антонијева
узурпација власти, од које су зазирали и многи Цезаровци. Сенат, будући да није имао војску,
није могао својим одлукама присилити Антонија на послушност. Брут и Касије су на истоку
успевали да учврсте позиције и придобију војску, али они су били далеко. Својим говорима
против Антонијa у сенату (Филипике) Цицерон је током јесени 44. успео да сенат уједини
против Антонија и то тако што ће искористити Октавијана и његову војску, којој ће дати
легитимитет. Са своје стране, млади Цезар је понуду прихватио. То је био ризик, јер је
пристао на сарадњу са Цезаровим убицама. Њему је за сада било важно да добије легитимну
власт.
Сенат даје власт Октавијану и легализује његову приватну војску
Сенатска одлука о Гају Јулију Цезару (Октавијану)
7. јануара 43. године, на Цицеронов предлог, Гај Јулије Цезар (Октавијан) добио је војну
команду (пропреторски империјум) и задатак да заједно са конзулима за 43. годину,
Хирцијем и Пансом, ратује против Антонија који је опсео Децима Брута у Мутини. Затим,
уведен је у сенат као да је био претор. Дато му је и право да се може кандидовати за
конзула 10 година пре законског рока (са 32 уместо са 42 године).
Никада до тада у сенат није било примљено приватно лице, неко кога народна скупштина није
претходно била изабрала за магистрата. Погажаен је од стране сената, на предлог
републиканца Цицерона, темељни принцип римске републике, да само народна скупштина
одлучује о избору магистрата а самим тим и о попуњавању сената.
Сенатска одлука о војсци Гаја Јулија Цезара (Октавијана)
Да се свим ветеранима и војницима Марсове и Четврте легије из државне благајне да
новац који им је Гај Јулије Цезар (Октавијан) обећао и да им се доделе парцеле земље по
окончању војне службе.
Легализовање приватне војске: Цицерон је као конзул 63. године пре Хр. оптужио за
велеиздају једног организатора приватне војске (Катилину) и казнио смрћу његове
саучеснике, римске грађане; другоме, Октавијану, сада на Цицеронов предлог сенат даје
легитимитет за предстојећи грађански рат против проконзула Антонија.

2
 Октавијанов конзулат
После пораза у Мутинском рату 21. априла 43. године, Антоније је од сената проглашен
државним непријатељем (hostis publicus: одузета су му грађанска права и тиме је стављен ван
закона), што значи да следи рат. Антоније се са војском повлачи према Алпима и прелази у
Трансалпинску (Нарбонску) Галију надајући се да ће га Лепид подржати (Лепид је по одредби
диктатора Цезара добио на управу Трансалпинску Галију и Овострану Шпанију).
Рим је остао без конзула: Хирције је погинуо у бици код Мутине а Панса умро од ране.
Сенат занемарује Октавијана, који је једини од тројице војсковођа преживео, и одлучује, на
Цицеронов предлог, да се сва војска у Цисалпинској Галији стави под команду Децима Брута,
а Лепиду и Планку (управнику Галије коју је освојио Цезар) наређује да зарате против
Антонија (зато што је проглашен државним непријатељем). Под притиском своје војске,
Лепид прима Антонија и стаје на његову страну.
У међувремену, Брут и Касије су завладали провинцијама Македонијом и Сиријом и сенат им
је још доделио врховну власт над свим источним провинцијама (imperium maius).
Октавијанов поход на Рим (август 43): Увидевши да је преварен од сената и да ће после
уништења Антонија он бити следећи, Октавијан одбија да се покорава Дециму Бруту,
пушта заосталу Антонијеву војску да се повуче на север. Подржан од своје војске,
Октавијан шаље центурионе у Рим да од сената траже да му допусти да се кандидује за
конзула. Када их је сенат одбио, „војска, сазнавши за то, још више се разгневи и затражи
од Октавијана да је поведе на Рим: они ће га изабрати на ванредној скупштини зато што
је Цезаров син“ (Апијан, Грађански ратови III 88). Октавијан са војском долази у Рим и
дели јој новац из државне благајне: сваки војник добио је по 2500 денарија (сребрњака),
суму десет пута већу од годишње војничке плате.
Октавијан изабран за конзула заједно са својим рођаком Квинтом Педијем. Мере које су
конзули спровели: 1. озваничена је Октавијанова адопција законом донетим у куријатској
скупштини; 2. укинута је амнестија за Цезарове убице и они су судском пресудом
стављени ван закона (проглашени за државне непријатеље, што значи објаву рата Бруту и
Касију будући да су они у источним провинцијама имали војску); 3. сенат укида одлуке
којима су Антоније и Лепид били стављени ван закона.
Октавијан одлази из Рима да преговара са Антонијем и Лепидом ради обрачуна са Цезаровим
убицама. У међувремену, Децим Брут је одустао од борбе против удружених Антонија и
Лепида, покушао да побегне Бруту у Македонију, али га је убио један галски поглавар.

Други тријумвират
Састанак Октавијана, Антонија и Лепида код Бононије (дан. Болоња) у Цисалпинској Галији.
У присуству својих војски (укупно 28 легија!), договорили су се како ће сва тројица преузети
и поделити власт у римској држави. Одлучили су да 42. године Лепид буде конзул, а да
Антоније и Октавијан поведу рат против републиканаца на истоку.
За разлику од тзв. Првог тријумвирата, који је био тајни договор Помпеја, Цезара и Краса о
преузимању власти у држави, договор Октавијана, Антонија и Лепида је озваничен 27.
новембра 43. г. скупштинском одлуком на предлог плебејског трибуна Публија Тиција (lex
Titia): изабрани су као тријумвири за уређење државе (triumviri rei publicae constituendae) на
пет година, са овлашћењима каква су имали диктатори Сула и Цезар (само што их је сада
тројица). Да би се обрачунали са политичким противницима и домогли се новца за вођење
предстојећег рата, тријумвири су спровели проскрипције.