This is a reproduction of a library book that was digitized

by Google as part of an ongoing effort to preserve the

information in books and make it universally accessible.

https://books.google.com
 ЉУБИНКА ТРГОВЧЕВИЋ

ПЛАНИРАНА ЕЛИТА
О студентима из Србије на европским универзитетима
у 19. веку
 THE INSTITUTE OF HISTORY
Моnographs
Volume 43

Ljubinka TRGOVČEVIĆ

THE PLANNED ELITE

Students from Serbia in European
Universities in the 19th Century

Editor-in-chief

Tibor ŽIVKOVIĆ, Ph. D

Director of the Institute of History

BELGRADE
2()()3
 ИСТОРИЈСКИ ИНСТИТУТ
Посебна издања
Књига 43

Љубинка ТРГОВЧЕВИЋ

ПЛАНИРАНА ЕЛИТА
О студентима из Србије
на европским универзитетима
у 19. веку | 8
237 G. G
. E25
T 7 +1
Одговорни уредник 2 оо 3
др Тибор ЖИВКОВИЋ
Директор Историјског института

INDIANA UNIVERSITY
IJERAKES
BLOOMINGTON

БЕОГРАД
2003
2. “
Објављивање ове књиге финансијски је помогло
Министарство за науку, технологије и развој
Владе Републике Србије
Мојим родитељима
Ружици и Мирку
 СА ДРЖАЈ

Део 1. ОБРАЗОВАЊЕ КАО ЧИНИЛАЦ МОДЕРНИЗАЦИЈЕ ...... 9

Део 2. ПЛАНИРАЊЕ ЕЛИТЕ .............................................................. 33

ПИТОМЦИ НА СТРАНИМ УНИВЕРЗИТЕТИМА 1882-1914.47

Део 3. ЕВРОПСКИ КУЛТУРНИ КРУГ

У НЕМАЧКИМ ЗЕМЉАМА ......................................... 63
Први студенти на Универзитету у Берлину ........................ 74
У престоници Баварске .................................................. 83
Хајделбершки ђаци ....................................................... 92
На Рајнском Краљевском универзитету у Бону .................. 105
Докторати од 1885-1914................................................ 112

СОРБОНА И ДРУГЕ ФРАНЦУСКЕ ШКОЛЕ ................. 122

У ЛИБЕРАЛНОЈ ШВАЈЦАРСКОЈ ............................... 136

Део 4. ПРОФЕСИЈА ИНЖЕЊЕР ........................................... 155

Школе српских инжењера ............................................. 160
На Високој техничкој школи у Берлину ........................... 162
Минхенски студенти архитектуре .................................... 170
Карлсруе у време студирања Тодора-Тоше Селесковића ..... 171
Бечки техничари почетком 20. века ................................. 174
Циришка политехника .................................................. 177
Усавршавања у Француској ............................................ 179

Део 5. ЖЕНЕ, ПУТ ДО ЕЛИТЕ .............................................. 185

Од опште неписмености ка делимичној писмености ............ 185
Високо образовање и професионализација ....................... 189
На страним универзитетима .......................................... 193
Докторска звања ......................................................... 203
Део елите ................................................................... 206

Део 6. ЕВРОПСКА УЧЕНОСТ И БАЛКАНСКИ ЂАЦИ .......... 211

Балкански студенти на европским универзитетима ............ 211
Образованост на Балкану — основе за поређење ................ 222
Део 7. ГЕНЕРАЦИЈЕ ОБРАЗОВАНИХ ГРАЂАНА ............... 233

Део 8. ПРИЛОЗИ ................................................................ 245

1. Државни питомци 1882 — 1914. .................................... 245

2. Студенти у Минхену ................................................. 265
3. Студенти у Хајделбергу ............................................ 270
4. Студенти у Цириху ................................................... 274
5. Студенти у Лозани ................................................... 279
6. Студенти Високе техничке школе у Берлину ............... 282
7. Студенткиње у Цириху ............................................. 288
8. Студенткиње државни питомци ................................. 290

SUMMARY .......................................................................... 295

ПОГОВОР .......................................................................... 297

РЕГИСТРИ ......................................................................... 303

 ОБРАЗОВАЊЕ КАО ЧИНИЛАЦ МОДЕРНИЗАЦИЈЕ

Теоријске основе

Образовање је једно од основних обележја које разликује

модерно од традиционалног друштва. Већина карактеристика
модерног или технолошког доба проистекла је из веће количине
знања и његове шире примене у различитим видовима људске де
латности, као и из развијенијих могућности усвајања знања у ши
pим друштвеним слојевима. У многим теоријама о модернизацији
насталим у последњим деценијама 20. века образовању се даје
значај, и то не самом по себи, него зато што његовим ширењем
настаје већина одлика модерног друштва (висок степен писме
ности, технолошка револуција, друштвена мобилност, професио
нализација послова, комуникација посредством различитих меди
ја...). Већина истраживача је процесе модернизације испитивала на
развијеним друштвима и на њиховим примерима изградила је по
стојеће теорије, те су и саму појаву временски везали за доба када
се она у тим друштвима одигравала — у другу половину 19. века.
То је време када почиње превласт рационализма и са њим високо
уважавање разноликих знања, па самим тим науке и образовања.
Деветнаести век је и век померања слобода и борби за
људска права, у ком се из корпуса тада освајаних грађанских пра
ва појављује и универзално право деце на школовање. Тим пра
вом се дете одваја од традиционалног искључивог утицаја поро
дице, социјализује се и укључује у заједницу а детињство и мла
дост се, за разлику од ранијих времена, најчешће повезују са шко

* Поменућемо само важније књиге: Н. U. Wehler, Modernisierungstheorie und

Geschichte, Göttingen 1975, Н. van der Loo - W. van Reijen, Modernisierung. Projekt
und Paradox, München 1992; G. Rocher, Introduction a la sociologie générale. 3. Le
Changement social, Paris 1968; А. Sterbling, Strukturfragen und Modernisierungspro
bleme stidosteuropäischer Gesellschaften, Hamburg 1993. На нашем језику преглед
ових теорија и осврт на литературу дао је П. Марковић (Beograd i Evropa 1918
1941. Evropski uticaji na proces modernizacije Beograda, Beograd 1992).
* Ги Рошер наводи да је "право деце на образовање изнад права породице на
дете" (G. Rocher, Lorganisation sociale, Paris 1968, 123).
ловањем. Самим тим је био промењен и друштвени статус мла
дих. Образовање је у већини модерних друштава постало обаве
зно и тако доступно свим грађанима, оно им је отворило могућ
ност покретљивости унутар саме заједнице, односно мењање дру
штвеног статуса и њихово веће учешће у јавном, културном и по
литичком животу. Оно је имало улогу и да унутар корпуса права
појединца омогући сваком члану заједнице подједнаке услове за
развој његових способности и у складу с њима учешће у јавним
делатностима, чиме су се постепено потирале постојеће друштве
не неједнакости.
Школа је тиме добила улогу да формира грађанина, али га
је у већини националних заједница створених током 19. века др
жавном регулативом упућивала и на то да буде припадник одре
ђене нације.“ Не мањи значај има образовање у стварању нових
друштвених слојева — елита, које се, наспрам традиционалне по
деле друштва на више и ниже класе, умножавају. Нове елите, као
активни слојеви у функционисању друштва и заступници посеб
них интереса његових издвојених сектора, настајале су као покре
тачи или производи модернизационих промена: тако се издваја
технолошка или техноменаџерска, бирократска, привредна, ин
телектуална, чак, по својој улози у променама у неким земљама,
и студентска елита." Оне су настале као производ, у индустриј
ском добу нужне, професионализације, као и систематизације
знања у свим секторима људске делатности. Такође, образовање
је допринело променама унутар менталитета, које се, грубо рече
но, могу свести на потискивање традиционалног схватања мора
ла, митова и веровања, на прихватање плурализма у сфери идеја,
религија и култура, на измене у животу породице.
Сва истраживања улоге образовања у променама током
прошлог века указују на његову важну друштвену функцију, јер
је оно било подршка, покретач или извођач тих промена. Његова
друштвена улога је најпре у стварању и ширењу знања и самим
тим привредног, културног и политичког развитка, као и у омогу
ћавању смањивања друштвених неједнакости и стварања услова
за социјалну покретљивост. Но промене у сфери образовања те
шко се могу посматрати издвојено, тј. без сагледања свих чинила

* M. Kral, "Bildung und Bürgerlichkeit", J. Kocka (Hrsg), Burgertum im 19. Jahrhun

dert Deutschland im europäischen Vergleich, Bd. 3, München 1988, 45-73.
* Рошер их дели на традиционалну, технократску, власничку, харизматску,
идеолошку и симболичку (Le Changement social, 135-140).

1()
ца који су утицали на његов развој. Оне су биле нужно зависне од
превласти традиционалног или модерног у самом друштву, од ме
ђусобних односа политичких чинилаца и других интересних гру
па, од економског потенцијала заједнице. Јер, колико је образова
ње утицало на промене у друштву, толико су и остали друштвени
чиниоци утицали на саму његову суштину, то је узајамни однос ко
ји није увек лако разлучити. Све су то питања која ова тема отвара.
Већина теорија модернизација преузима социолошки ме
тод и своди праћење промена на статистичке анализе и бројчане
показатеље. Али, да би се сагледала улога образовања у друштве
ним променама, нису довољне само просте квантификације — ко
је, свакако, помажу при анализи већине друштвених феномена,
па и овог — јер њима се могу добити одговори о, например, соци
јалној структури ученика и тиме извести неки закључци, али се не
може добити и потпунији одговор на питања као што су: обим и
квалитет знања и његова примена, утицај школства на привредни
развој и политичке прилике, реалне шансе сваког грађанина да се
образује и запосли... Такође, ако су те промене присутне, битан
је њихов карактер — да ли су оне суштинске, колико су модерниза
ционе или ретроградне, како се оне врше (наметањем или при
родним развојем потреба), да ли теку у континуитету или не, да
ли се врше брзо или споро, које су снаге у друштву њихови носио
ци... Све су то питања која се тешко могу само квантификовати,
јер се и у овом случају, као и при праћењу других друштвених поја
ва, јавља читав низ чинилаца који се не могу бројчано исказати. За
кључивања само на основу трендова могу често показати сасвим
другачију слику од оне која је у стварности (у нашем примеру често
се за приказ неког феномена узима број ђака, који је недовољан по
казатељ уколико се не упореди и с квалитетом знања, осипањем
ученика током године, бројем успешно положених испита итд, од
носно, ако се не провери, колико је та писменост стварна, тј. функ
ционална). Сва ова питања наши истраживачи тек могу да отворе.
Док се не понуде аналитички резултати за свестранију и
пажљивију анализу модернизационих појава у нас, могуће је по
ставити основе за истраживања. Теоријску подршку нуде већ по
стојећи модели, који систематизују одлике различитих периода у
развитку друштва и који се за област образовања могу свести на
следећу дихотомију:

* Основу овог модела дао је Х. Ресесада преузео је немачки историчар Куле

ман (F. M. Kuhlemann, Modernisierung und Disziplinierung. Sozialgeschichte des pre

11
 ТРАДИЦИОНАЛНА МОДЕРНА ДРУШТВА
ДРУШТВА
• повећава се писменост
о ВеЉИКа НСПИСМСНОСТ • држава законском регула
• нема или је у замет тивом уређује школство
ку државна регулати • већа писмена култура и по
Ba IIIКОЛСТВа јава средстава масовних кому
• преовлађује усмена никација
култура • подела школа и разреда по
• нема изразите ди узрасним групама и настанак
ференцијације школа различитих типова школа
• доминација религиј • преовлађује лаичко обра
ског образовања ЗOBaЊе

• нема развијених пе • СТалНО ПедагоШКО-ДИДак

Да ГОШКО-ДИДаКТИЧКИХ тичко унапређивање наставе
приступа • увођење опште основне
• образовање је до образованости
ступно вишим дру • расте друштвена мобил
штвеним слојевима ност образованих
• слабе су могућности • доступност ШКОЛОВаHoа

друштвеног напредо ЖСНа Ма

вања образованих • подела унутар друштва на

• мали проценат уче образоване и необразоване
шћа жена међу обра • школовање постаје основ
ЗОВаHИМ на карактеристика детињства
И МЛaДОСТИ

Истраживачке тезе

1. Пораст броја становника је у узрочној вези с развојем

школства. У већини европских земаља је демографски раст то
ком 19. века довео до знатног повећања градског становништва и
самим тим до појаве вишка радне снаге, на шта се одговарало ја

ussischen Volksschulwesens 1794-1871, Göttingen 1992). За потребе ове анализе

он је скраћен и измењен сагласно виђењу овог аутора и прилагођен је прили
кама у Србији. Значајнија измена је што је унето питање образовања жена,
које овај аутор сматра важним обележјем модерног доба.

12
чањем индустрије и привреде уопште, интезивирањем и осавре
мењивањем пољопривреде, јачањем услужних сектора, посебно
здравства и школства. Разнолика знања која даје школа могла су
да помогну у решавању тих питања. Успон и ширење школовања
се обично повезују са развојем грађанске класе, која је махом и
сама образована и интерес јој је да јача образовање.
У Србији је процес настајања грађанске класе текао спо
рије него у неким развијенијим земљама и укупан број становни
ка је растао брже него што се повећавао број градског становни
штва. Током целог века Србија је остала аграрна држава с најве
ћим делом становништва које је живело на селу и између 1834. и
1910. године број градских житеља се повећао само са 6,1% на
13,1%. У истом периоду је број ђака и студената брже растао него
што је растао укупан број становника и становника градова.“
Иако је био сталан, тренд раста броја ђака није текао ревномер
но, већ је некад био бржи а некад спорији. Приметна су три ци
клуса убрзанијег раста броја оних који су се образовали: први и
најслабији је био средином педесетих година 19. века (за пет годи
на је за 43,5% увећан број ђака), други је био око 1863. године
(73% више него у предходном периоду), а трећи је почео среди
ном седамдесетих година (52% више него у претходних пет годи
на). Најизразитије успоравање раста било је између 1895. и 1900.
године (само 14% више него у претходном периоду). Пораст дру
гог циклуса могуће је повезати с повећањем укупног броја деце на
сталим после прикључења нових области 1878. године. Чињеница
да се број ђака између 1834. и 1910. године повећао за 67 пута а да
се број становника за исто време учетворостручио (4,3) мора се
опрезно тумачити, јер је почетни број ђака био изузетно мали.

2. Бржи или спорији раст образовања је повезан с односом

владајућих групација према школству. Тако је уочљиво да су прве
српске школе основане у устанку брзо престале с радом и да се
тек после 1833. године обновило интересовање државе за образо
вање. Најчешћи узрок занемаривања образовања је давања пред

“Подаци прикупљени из разних извора, од којих су најважнији. Статистички

годишњак Краљевине Србије, књ. 13, 1909-1910; H. Sundhausen, Historische
Statistik Serbiens 1834-1914, München 1989; С. Ћунковић, Школство и просвета у
Србији у 19. веку, Бeoгрaд 1970, Сто година Филозофског факултета, Бео
град 1963; В. Тешић, Школе и настава, у: Историја српскогнарода, књ. 6-2, Бео
град 1983.506-550, као и друге монографије, споменице појединих школа и др.

13
ности другим делатностима или одсуство интересовања за школ
ство водећих политичких чинилаца, најпре самог владара. Су
протно томе, они који управљају државом могу и подстицати ње
гов развој. У случају Србије пример је убрзан развој школства у
доба владавине кнеза Михајла, када су и сам владар и водећа по
литичка елита, предвођена најпре либералним вођама, већином
образованим на иностраним универзитетима, подржавали шире
ње образовања. Слично се може закључити и за његово јачање у
раним 70-им годинама, када је већина тадашњих политичких сна
га у образовању видела важан ослонац за политичку и духовну
еманципацију Србије и њен преко потребан привредни развој. Не
мањи значај се може приписати и ондашњим министрима просве
те, јер је често од модерности те личности, снаге њеног утицаја и
убедљивости њених аргумената зависило да ли ће школство бити
под већом или слабијом бригом друштва. Кад је у питању Србија,
уочљива су бар два примера. Први потпуни школски закон у Ср
бији који је својим одредбама био модеран јер је школи давао и
образовни и васпитни карактер, донет је 1844. Слично се може ре
ћи и за законе донете у време министровања Стојана Новаковића.

3. Држава је важан чинилац развоја школства. Оно зависи

одустројства државе, односа политичких снага у њој, утицаја иде
ологија или интереса који преовлађују, њиховог смењивања или
преплитања, као и од њене привредне снаге. У модерном добу др
жава преузима на себе старање о образовању, школа постаје на
ционална иституција, а тиме и зависна од карактера саме државе,
тако да је оно, по правилу, у либералним државама либералније,
док је у аутократским строго контролисано и подређено интере
сима власти. Такође, оно зависи од модерности водећих друштве
них слојева, посебно од владара. Постоје тзв. династичке модер
низације, у којима држава контролише модернизационе промене,
односно када се образовање користи како би се сачувала моћ др
жаве или неки посебан политички интерес.“
Однос државе према школи је двојак: она својим уредбама
и законима може од школе да начини истински модернизациони

* P. Љушић сматра да је истина о односу кнеза Милоша према школству негде

"на средини" и да су тек другим хатишерифом из 1830. постављене правне
основе његовом развоју (Р. Љушић, Кнежевина Србија (1830-1839), Београд
1986, 395-396).
“ F. M. Kuhlemann, nav. delo, 47.

14
чинилац, који ће бити покретач општег развоја, или, насупрот то
ме, задржавањем традиционалног, да буде препрека даљем разво
ју. Она може успоравати развој и наметањем застарелих схвата
ња и погледа на свет и тиме стварати ученике неприпремљене за
укључивање у савремене развојне процесе. Осим законске регу
лативе, држава може да интервенише и системом финансирања
школа, начином избора наставника (ко их бира и по којим крите
ријумима), наметањем уџбеника, па све до контроле матурских
ИСПИТа

Законска регулатива школства у модерној Србији почела

је после 1833. године, када је донет први "Устав народних школа у
Књажевству Србије". Он је предвидео три врсте школа: мале (у
селима и варошицама), редовне и једну велику у Београду. Шко
ловање није било обавезно, недостајали су учитељи, није посто
јао наставни програм (први је донет 1838). Школе су издржавале
општине, а од 1835. трошкови за по две школе у сваком округу
падали су на терет државе (што је 1840. укинуто). Значај за развој
образовања имало је оснивање "Попечитељства" правде и про
свете (1834), којим је држава показала намеру да развије ту
Област.
Први општи закон о школама донет је за време уставобра
нитеља (1844) и то је био темељ устројства школског система то
ком 19. века. Закон је прописао четири врсте школа: основне (од
тада се јавља тај назив), посленотрговачку, лицеј и гимназију. Се
оске школе трајале су три године, варошке четири, а уведен је и
принцип школске године. Законом је било предвиђено да школа
од ђака начини "добре хришћане, поштене људе и корисне грађа
не".”Тиме је школа добила прве одлике модерног доба, јер је тре
бала да припреми становништво за учешће у животу заједнице.
Истим законом је дозвољено школовање женске деце, а била је
назначена и тежња власти да се процесом образовања постепено
обухвате сва деца. Не мањег значаја су методско-дидактичка упу
ства, истом приликом донета, којима се од учитеља захтевало
подстицање мишљења, препоручивало се увођење учила (карата,
глобуса), огледне настава (изван школа), новина је био наставни
план разрађен по разредима и узрасту ученика, а општинама се
налагао пажљивији одбир школских просторија... Све су то били
модерни помаци, али који због неразвијености самог друштва, ни
су могли у потпуности да буду спроведени.
* С. Ћунковић, нав.дело, 30-31.

15
 Подршка овом модерном закону свакако су били и први
државни питомци, који су после повратка са страних универзите
та покушали да у српској средини примене најновија европска ис
куства. Они су се појавили и као писци савремених уџбеника, нео
пходних за предвиђен наставни програм (Милован Спасић, Фи
лип Христић, Коста Цукић, Љубомир Ненадовић), али су и њихо
ви захтеви, као и сам наставни план из 1844, превазилазили спо
собности слабог, недовољног и махом неуког учитељског кадра,
као и материјалне могућности школства, тако да је 1850. године
тај наставни програм сужен, прилагођен објективним могућно
стима средине и као такав трајао је наредне две деценије. Нови
законски акт посвећен само основним школама (1857), од новина
је донео централизовану контролу за коју је било надлежно Ми
нистарство и регулисао је статус учитеља редовних школа, који
су тим законом постали државни службеници. Закон из 1863. го
дине, доба владавине кнеза Михаила, углавном се бавио органи
За ЦИОНИМ ПИТањИМa.
Најзначајнија промена у другој половини века настала је
доношењем Закона о основним школама почетком 1883 (по тада
шњем календару крајем 1882. године), за време министровања
Стојана Новаковића, којим је било уведено обавезно школовање
за "свако дете које живи у Србији". Закон је предвидео да школо
вање траје шест година (нижа четворогодишња и виша двогоди
шња основна школа) и да се њиме обухвате деца оба пола. Њиме
је по први пут образовање постало опште право сваког грађани
на. Тако је законски постављена основа модернизације у области
образовања, која је појачана и обавезном стручношћу учитеља.
Међутим, сама савременост закона није била сама по себи довољ
на јер је друштво било још економски слабо да би могло да под
несе све обавезе које су из њега произлазиле: градњу школа, обу
хватност све деце, довољно оспособљених учитеља и материјалне
трошкове који су из тога произлазили. Због тога је и законодавац
предвидео прелазни рок до 1890. године, када је требало да све од
редбе Закона ступе на снагу.
Закон је био сувише крупан преокрет за Србију, јер по ис
тицању рока за његову примену школовањем није била обухваће
на ни половина деце приспеле за наставу. Због тога је 1897. донет
нови закон о народним школама, који је такође предвидео обаве
зно, али четворогодишње образовање све деце, наставни програм
је био мање амбициозан од претходног и задржао се на основним
знањима о вери, језику, рачуну, историји и географији. Тај, у

16
односу на предходни, мање модеран закон, важио је до 1904. годи
не, када га је сменио нови, који је садржао многе одредбе ранијег,
"Новаковићевог" закона. Њиме је било предвиђено бесплатно
школовање за сву децу у трајању од четири године. Унете су и од
редбе за продужне школе, које су се могле оснивати по жељи ста
новника појединих места и чији програми су били прилагођени
специфичним потребама оснивача, то су биле зимске школе, на
мењене даљем образовању сеоске младежи.
Осим поменутих аката из прве половине 19. века, средње и
високо школство се регулисало посебним прописима. Први закон
о гимназијама донет је 1853. године и по њему су те школе биле
класичне језичко-хуманистичке гимназије (са пет страних јези
ка), а по обиму знања оне су биле предвиђене као завршни степен
образовања или припрема за студије на Лицеју. Изменама из
1863. године оне су постале припремне школе за студије (школо
вање у њима је скраћено са седам на шест година, да би се десет
година касније вратило на старо), изгубиле су класична обележја,
а увођењем природних наука у наставу постале су, у основи, реал
ке (што је било у складу с тадашњим променама у осталим зе
мљама Европе). И касније измене тих школа ишле су ка даљем
смањивању класичних (хуманистичких) предмета и њиховог
устројства као реалки. Допунама из 1881. донет је Наставни про
грам а због обима предмета и градива, током 1886. године траја
ње наставе продужено је са седам на осам година, што је задржа
но и касније. Њихово пуно уобличавање у укупном систему обра
зовања дато је Општим законом о средњим школама (1889), ко
јим се оне дељене на гимназије, реалне гимназије и реалке; прве
су биле усмерене на класично-хуманистичке науке, у реалним
гимназијама била је установљена равнотежа природних и хума
нистичких наука, док су реалке биле окренуте природним наука
ма. Та врста школа није била бесплатна, али су биле предвиђене
олакшице за сиромашне ђаке.“ Тим законом уређено је укупно
средње школовање, које је до тада било парцијално нормирано.
4. Диференцијација школа и образовање за посебна зани
мања је рано почело у Србији, али, као у неким другим случајеви
ма, жеље су биле изнад могућности друштва. Прве су се издвојиле
гимназије: Крагујевачка (1833, од 1835. под тим називом), Бео
градска (1839), као и три полугимназије у Шапцу, Чачку и Зајеча
ру. Оне су давале општа знања, која су у том времену била довољ

“ Вид. В. Тешић, нав.дело,518-519.

17
на за чиновничку или учитељску службу. Упоредо су основане и
друге специјализоване школе. Под непосредном управом митро
полије од 1836. године је почела да ради Богословија, прво као
двогодишња, од 1838. као трогодишња, а од 1844. као четворого
дишња школа. Године 1863. укључена је у општи систем образо
вања, тако да је и она спадала у надлежност Министарства про
свете. Од 1900. је организована као деветогодишња школа ("Бо
гословија св. Саве"), у којој је стицано ниже и више образовање.
Осим свештеника, та школа је све до установљења посебних учи
тељских школа, припремала и учитељски кадар.
После ње је почела са радом Послено-трговачка школа
(1845), коју је основала Београдска општина уз помоћ неколици
не трговаца. Она је била двогодишња и уписивала се после основ
не, а ученици су подучавани у математици, страним језицима,
историји, географији и предметима потребним том занимању.
Потпуна средња школа постала је 1858. године (Трговачка шко
ла), када је бивши директор истоимене Бечке школе дошао за
њеног управитеља и преуредио је по тадашњим аустријским узо
pима, који су били превелики за потребе још увек слабо развије
не српске трговине, те се она 1865. године претворила у реалку.“
Исто се десило и с приватном трговачком школом из Пожаревца,
која је после дванаестогодишњег рада, 1862. године, постала по
лугимназија. Поновно стручно образовање трговаца почело је
оснивањем приватне Београдске трговачке школе Радована Ви
шека (1881). Њу је 1892. године преузела држава, тако да је поста
ла Државна трговачка школа, а 1900. она је прерасла у Трговачку
академију. Истовремено с Вишековом почеле су и у другим ме
стима ницати сличне школе, у којима су се образовали они који су
већ радили у трговини, те се настава у њима изводила недељом
или празником.
Кратког века била је и "Инџинирска школа" (1846-1849),
која је требало да припреми стручњаке за преко потребна истра
живања рудног блага, градњу комуникација и грађевина. Њену
улогу делимично је могла да надомести настава на Лицеју, на ко
јем су предавани механика, цртање, алгебра, физика, али је шко
ловање техничког кадра постало заступљеније тек оснивањем
Техничког факултета Велике школе (1863).“
и С. Ћунковић, нав.дело, 66-70.
“ Ђ. Кнежевић, "Од прве инжењерске школе до Грађевинског одсека Тех
ничког факултета у Београду", Грађевински факултет 1948-1978, Београд
1980, 29-43.

18
 Систематско војно образовање започето је 1837. године
оснивањем Војне школе, која је радила само годину дана, да би се
од 1850, оснивањем Артиљеријске школе, оно континуирано раз
вијало. Њен задатак је био војно (теоријско и практично) и оп
ште образовање официра свих родова војске. Трајала је пет годи
на и била је интернатског типа, а није потпадала под опште школ
ске прописе јер је била у надлежности Министарства унутра
шњих дела, а касније Министарства војске. Од године 1880. она је
прерасла у Војну академију која је имала нижу (трогодишњу) и
вишу (двогодишњу) школу.
Иако је целокупно образовање зависило од стручности
учитеља, чији се недостатак непрестано осећао, њихово посебно
школовање у Србији почело је доста касно. Тек се почетком 1871.
отворила прва Учитељска школа у Крагујевцу, која је свршене
ученике ниже гимназије требало да током трогодишњег школо
вања оспособи за учитељски позив. Шест година касније она је
постала четворогодишња,“ преселила се у Београд, а 1881. годи
не основана је и школа истог типа у Нишу, као и, две године
затим, у Јагодини.“
Кратког века била је и Земљоделска школа у Топчидеру
(1853-1859), у којој су се младићи са села две године бесплатно обу
чавали да се на савремен начин баве пољопривредом. Током тог
кратког трајања кроз њу је прошло 350 ђака, али већина њих није
наставила да се бави пољопривредом, већ се запослила у држав
ној служби. Тек 1872. године почела је с радом слична школа у
Пожаревцу. То је била средња стручна школа трогодишњег тра
јања, у коју су се уписивали свршени ђаци ниже гимназије или ре
алке, а имала је Шумарски и Пољопривредни одсек. Школа се од
ликовала веома стручним кадром, школованим на страним уни
верзитетима и она је постала језгро у ком су поникли први добро
обучени стручњаци за пољопривреду и шумарство. Радила је са
мо девет година, када је била затворена због политичких ставова

“Подаци о броју питомаца преузети из: М. Милићевић, "Витални чиниоци

развоја српске војске током ХIХ века", Војноисторијски гласник, 1-2/1993,
Београд 1993, 46-55.
“Изменама Закона из 1886. она је поново постала трогодишња, да би се 1896.
вратила на старо.
“ Због политичке делатности ученика 1895. године је затворена Нишка шко
ла, а Београдска је премештена у Алексинац (С. Ћунковић, Нав. дело, 179
180), тако да су крајем века остале само две учитељске школе.

19
ученика.“ Како се ипак осећала потреба да се оснује школа тог
усмерења, донет је крајем 1882. године Закон о нижим школама
за пољску привреду, после чега је одмах основана Нижа пољо
привредна школа ратарско-сточарског смера у Краљеву, а 1891. и
виноделско-воћарског смера у Букову код Неготина. Последња је
основана 1906. године школа у Шапцу. Особитост тих школа је
што су биле интернатског типа а школовање је било бесплатно.
Прва занатлијска школа основана је 1854. године за потре
бе Тополивнице у Крагујевцу, али је и она престала да ради 1859,
да би се обновила 1862. године. Теоријска настава била је сведена
на два часа дневно а остало време питомци су учили један од зана
та. До 1876. године обучила је око 800 занатлија и тада је због ра
това настава обустављена све до 1888. године.“ Била је у рангу
средње школе и, такође, интернатског типа. Посебне занатско
ткачке школе у Ужицу и Лесковцу почеле су с радом 1894, док су
почетком 20. века у многим местима постојале недељне и пра
зничке стручне школе као врста образовања уз рад.
Зачетак универзитета био је Лицеј, који је основан 1838. у
Крагујевцу (од 1841. у Београду) као виша школа с два посебна
одељења: за Правне и за Филозофске науке. Од 1853. године њи
ма се придружило и Природно-техничко одељење као заметак
каснијег Техничког факултета. С појавом високообразованих
професора (који су плански школовани у иностранству), ствара
њем сопственог наставног и научног кадра и почињањем озбиљ
нијих научних истраживања, та установа је 1863. године постала
Велика школа, с три посебна факултета: Филозофским, Технич
ким и Правним. Током четири деценије постојања на њој су раз
вијане неопходне посебне науке, које су прерасле у катедре, семи
наре и одељења с њима неопходним лабораторијама и библиоте
кама. Постепено се све већа пажња обраћала на науку, крајем де
ведесетих дати су и први домаћи доприноси, који су ушли у европ
ске научне резултате, тако да је 1905. Велика школа прерасла у
Универзитет. Овај постепен настанак Универзитета, који је пра
тио природан пут развоја науке у Србији, показује и високу свест
оних који су о томе одлучивали, најпре самих професора. Он је
основан тек када је било могуће задовољити оба критеријума — да

* С. Пантовић, С. Мирановић, "Пионири пољопривреде и шумарства у Срби

ји током ХIХ века и почетком ХХ века до 1914", Путеви српског инжењер
ства током ХIХ века, Београд 1994, 119-120.
“ Ж. Спасић, Крагујевачка војна фабрика 1853-1953. Крагујевац 1973, 175.

20
то буде научна и образовна установа. За разлику од других шко
ла, на овом примеру је видљив континуиран ток модернизације.
Иако су од седамдесетих година почели да се развијају раз
личити типови школа, уочљиво је да се неупоредиво мање ђака
опредељивало за учење неког конкретног занимања. Гимназија
је међу средњим школама имала изразит примат, јер је, осим за
настављање образовања, била довољна за чиновничку каријеру и
државну службу. Чиновници су били потребни младој српској др
жави а то је било и цењено занимање. Заинтересованост за др
жавну службу посебно је уочљива при избору факултета, већина
студената Велике школе опредељивала — за Правни факултет,
који им је осигуравао неко од чиновничких места. Неупоредиво
мање је било заинтересованих за неку од група Филозофског фа
култета, док је Технички факултет стално имао најмање студена
та. Тако је од 1838. до 1863. године право на београдском Лицеју
завршило 210 од укупно 238 дипломаца.“ Слично је било и на Ве
ликој школи.
Такав избор занимања карактеристичан је за рану фазу
модернизације, у којој се прво ствара модеран државни апарат, а
тек касније се формира остала друштвена структура. Српско дру
штво још није имало изразиту потребу за техничким струкама и
број технички образованих почео је осетно да расте тек почет
ком 20. века. И они који су одлазили на студије у иностранство
предност су давали праву. Та окренутост српских студената праву
била је различита од тадашња интересовања студентске попула
ције у развијенијим земљама (у Немачкој од 1861. до 1900. студен
ти права чинили су око 20% укупног броја студената, с изузетком
периода између 1871. и 1880—26%.“).
5. Обухваћеност деце школског узраста није била потпуна
без обзира на законска решења. Тако је 1874. године само 9,4%
деце школског узраста похађало школу (у градовима 35,6%), го
дине 1885. било их је 13,20% (у градовима 61,8%), а петнаест годи
на касније на школовању је било 27,3% деце дорасле за школу.“
Тако ниска обухватност посебно је уочљива кад су у питању жен
ска деца, јер још нису били превладани патријархални назори по

“ Сто година Филозофског факултета, 13.

“ P. Baumgart (Hrsg.), Bildungspolitik in Preussen zur Zeit des Kaiserreichs, Stuttgart
1980, 126. -

“ Н. Sundhausen, nav. delo, 551-552.

21
којима је женској деци образовање непотребно, тако да је, од
укупног броја девојчица пристиглих за школу 1874. године, њу
похађало само 2,7%, а 1900. године школовало се око 10% жен
ске омладинске популације. У односу на број становника, Србија
је тридесетих година 19. века имала 0,37% ученика на сто станов
ника, да би почетком века њихов удео у укупном становништву
био 4,55% (у исто време Бугарска је имала 9,3% ђака на исти број
становника)“ а 1910.—5,81%.
Специфичност Србије је што је она на прелазу из 19. века у
20. век имала најмлађе становништво у Европи, чак 53,75% гра
ђана имало је мање од 19 година, док је број оних који су доспели
за школовање (између 5 и 14 година старости) износио 25,6%. По
томе је сваки тадашњи четврти грађанин требало да похађа
основну школу, односно сваки трећи уколико би се њима при
кључили и они гимназијског узраста (укупно 37,4% становни
штва). По ондашњим приликама, да би се образовањем обухвати
ла сва деца између 5 и 14 година, било би потребно 6.871 школа
уместо 1.101, колико их је тада било, односно 12.057 учитеља, или
шест пута више од тада запослених.“ Крајем праћеног периода је
из државног буџета издвајано за просвету 5,5% (а неке стручне
школе, као Војнозанатлијска у Крагујевцу или пољопривредне у
Краљеву и Букову, издржавала су друга министарства). То је би
ло недовољно, иако је издвајање за просвету процентуално било
значајније него, на пример, за Министарство унутрашњих дела
(3,7%).

6. У свим аграрним друштвима постојала је разлика између

броја уписаних ученика и оних који су школу заиста похађали.
Опадање броја уписаних ученика и њихово исписивање током
школске године посебно је уочљиво у првим годинама после уво
ђења обавезног образовања. Та појава делимично је присутна и у
Србији. Основне школе је између 1876. и 1910. године просечно
током године напуштало 20% ђака (највеће осипање 1876 —
21,12% а најниже 1900 — 12%). За женске школе је карактери
“ И. Колев, Бњлгарската интелигенцин 1878-1912, Софиa 1992,46.
* По статистичким подацима за 1900. годину, на једну школу долазило је 93
ученика, а један наставник подучавао је 53 ђака. Мало ђака по школи резул
тат је слабе посећености и што су оне биле и по селима, већином у старим
зградама, с једним одељењем или, евентуално, с два одељења. Да би се из
градиле модерне школе, које би могле да приме до 700 ученика, Србији би у
том тренутку требало 913 школских зграда.

22
стично да је много мање осипања било у ранијем него у каснијем
раздобљу и да се с годинама проценат прекидања школовања по
већавао (1876 — 13,6% и 1905 — 22,3%). Кад су у питању ученици
средњих школа, број оних који прекидају школовање је мање-ви
ше сталан и нема, као што би се могло претпоставити, повећава
ња посећености у последњим деценијама прошлог века. Напу
штање гимназија је било нешто ређе него напуштање основних
школа (највише 1876 — 17,9% а најмање 1900 — 10,7%), док је кад
су у питању полазници Богословије број оних који су прекинули
учење био незнатан — између 1% и 7% годишње. Студенти Вели
ке школе су највише одлазили 1895. године (20,6%), док се у годи
нама од постанка Универзитета број исписаних смањио на пар
процената. То стално осипање ученика се најпре може повезати с
условима школовања. Разумљиво је што је најмање ученика на
пуштало Богословију, која је имала интернат и потпуно бесплат
но школовање. Да услови школовања имају важну улогу, сведоче
и подаци из Војнозанатлијске школе у Крагујевцу, коју је од 1888.
до 1915. године завршило само 38% уписаних ђака; њима школа ни
је обезбеђивала смештај, иако им је омогућавала скромну зараду,
али недовољну за издржавање.“ То је још један показатељ чврсте
условности социјално-економских прилика и нивоа образовања.
ДИПЛОМИРАНИ СТУДЕНТИ ВЕЛИКЕ ШКОЛЕ
1863-1872

13%

15%

72%

Еправни ПФилозофски птехнички

7. Могућност социјалне вертикалне мобилности посред
ством образовања није била толико карактеристична за Србију
колико за друштва с изразитијим класним разликама. Српско
друштво 19. века није имало наслеђену аристрократију, нити ве

“ Ж. Спасић, нав.дело, 187.

23
лике поседнике, а танак грађански слој чинили су пре свега др
жавни чиновници, официри и трговци, заједно с малобројним
професорима, учитељима, лекарима и другим слободним профе
сијама. Током целог 19. века градско становништво је увек чини
ло тек око 10% свих држављана, а и оно је већином било сељач
ког порекла. Међутим, државно-бирократски слој, који је почео
да се ствара још после устанака, показивао је жељу да задржи
своје позиције, да се обнавља унутар своје групе, односно породи
це, да се саморепродукује.
Праћење социјалног порекла српских ђака током целог
раздобља захтева дуготрајна истраживања која се нужно суоча
вају с недостатком грађе. Ипак, могуће је на неколиким примери
ма испитати и уочити појаву, али не и донети потпуни суд. Анали
за социјалног порекла ученика Крагујевачке гимназије показује
да је међу њима било неупоредиво више деце потекле из средњих
грађанских слојева, као и трговачких и занатлијских кућа него
што би се на основу друштвене структуре самог града и околине
могло претпоставити. Најпре, реч је о ђацима сеоског порекла,
којих је највише било школске 1872/73. године, када су чинили
трећину уписаних, иако су сељаци чинили око 90% становни
штва. Социјални састав ученика основних школа у овом округу
показивао је другачије резултате, 1890/91. у њима је било 58,8%
деце земљорадника“ док их је у гимназији било упола мање. Кра
гујевачка гимназија је имала, у ондашњим размерама, веома ви
сок број ђака. У прво време је трећина ученика била из самог гра
да, док је у годинама уочи Првог светског рата њихов удео порас
тао на половину. Ипак, према броју житеља самог града на 100
становника отпадало је 1.3% гимназијалаца, док су на 1.000 ста
новника округа долазила само два гимназијалца.
Ако се посматра порекло ученика свих средњих школа у
Србији и студената Велике школе за школску 1900/1901. годину,
социјална структура била би следећа: 15,04% су деца земљорад
ника, 13,54% су пореклом из радничких породица, а 40,11% су де
ца чиновника, учитеља, официра или интелектуалаца, односно
оних који махом чине државну бирократију, док 4,11% отпада на
остала занимања. Поређењем тих података са социјалном струк
туром целог друштва долази се до следећих закључака: на 2.411
сељака долази један средњошколац или студент, на 212 радника

“ Подаци преузети из Р. Љушић, У Кнежевини и Краљевини Србији (1833

1918), Споменица Гимназије у Крагујевцу 1833-1983. Крагујевац 1989, 17-194.

24
или 70 трговаца, док у чиновничко-интелектуалном слоју на сва
ких 40 припадника овог сталежа постоји један ђак или студент.
Повезаност социјалног порекла и стицања средњег или вишег
образовања уочава се на основу чињенице да су сељаци имали
шесдесет пута мању шансу да стекну диплому средње или више
школе у односу на оне који су потицали из чиновничког слоја.
Ипак, како је Србија била махом сељачка земља, чињени
су покушаји да се помогне даље и више образовање сиромашни
јих слојева друштва, и то најпре давањем стипендија. "Благодеја
ње" се усталило још од кнеза Милоша, када су се сиромашни гим
назијалци помагали с 1-2 талира месечно. И касније је то био
уобичајени начин да се помогну добри средњошколци, док се кра
јем века повећао и број приватних добротворних фондова. И са
ма држава је скоро сваке године слала један број државних пито
маца на студије или ретке занате у разне европске земље. Иако су
и међу њима преовлађивали они из чиновничких и трговачких
кућа, било је и оних који су потекли са села. Ипак, бројке показу
ју да је током читавог посматраног раздобља опадао проценат се
љачке деце која су стекла неку од диплома, јер, како се повећава
ла грађанска класа, тако је расла и саморепродукција у оквиру ње
саме. То што су деца из слојева ситног и средњег грађанства чи
нила углавном око 2/3 ђака средњих школа и студената, не може
се тумачити само потребом за очувањем постигнутог друштвеног
статуса него и објективним друштвеним околностима, попут не
приступачности школа, којих је било само у великим градовима,
трошкова школовања и сл. Ипак, основна друштвена покретљи
вост била је омогућена јер је више од половине средњошколаца и
студената самим чином школовања мењало свој друштвени ста
тус, те су из нпр. занатлијских, трговачких или радничких слојева
постајали чиновници, официри и др.
8. Школовање женске деце први пут је у закону наглашено
још 1844. године, али с оградама које је постављао традиционал
ни патријархални морал: она су до десете године могла ићи у сео
ске школе заједно са својим вршњацима, док су у градовима биле
предвиђене посебне женске школе. Наравно, пошто школа скоро
да уопште није било, мало је било интересовања да се оне оснива
ју и за девојке. Тако је 1845. године од 181 школа у Србији, женска
постојала само у Параћину. Прве школе за женску децу осниване
су у већим насељима од 1846. године (посебном уредбом), тако да
је десет година касније постојало 17 школа, у којима је радила 21

25
учитељица, у школској 1879/1880. било је 56 установа са 5.024 уче
нице, а на прелазу два века 165 школа са близу 15.000 ђака. Те
школе су у почетку имале претежно занатски карактер јер је руч
ни рад био основно обележје, али су променама из 1865. године у
њих почели да се уводе предмети као и у другим основним школа
ма, да би се тек 1871. године наставни програм у обе врсте школа
изједначио (иако је у женским и даље задржан ручни рад). Прав
но су обе врсте основних школа у потпуности изједначене 1882. го
дине законом који је налагао обавезно школовање деце оба пола.
Подстрек развоју образовања жена свакако је чинило
оснивање Више женске школе у Београду (1863), која је, осим оп
штег образовања девојака, припремала и учитељице за девојачке
школе. Од 1886. године она је постала шесторазредна, а истоиме
на школа основана је 1891. у Крагујевцу. У односу на женску децу
ретроградна је била одлука из 1894. да им се забрани похађање
гимназија. Одлука је наишла на незадовољство, те су се убрзо
основале нове женске школе, али како је њихово издржавање оп
терећивало општине, годину дана касније девојкама је ипак одо
брено да могу похађати ниже разреде гимназије заједно са му
шкарцима. Потпуно изједначавање с мушким средњим школама
уследило је тек 1912. године, када су већ постојале две женске
учитељске школе (Београд, Крагујевац), три више женске школе
(Београд, Крагујевац, Шабац) и женска гимназија у Београду. Та
да је постојало и 138 основних женских школа, у којима је 1910.
године било 17.785 ученица, док је опште основне школе (тамо
где женских није било) похађало 12.416 девојчица. За Србију тога
времена велики напредак била је могућност да девојке могу да
буду ванредни студенти Велике школе и већ око 1870. међу њима
су биле и две студенткиње.“ Прве редовне студенткиње биле су
Круна Аћимовић и Лепосава Бошковић (1887-1891).

9. У процесима стварања националних држава школа има

незаменљиву улогу развијања свести о припадности једној зајед
ници и народу. Најпре је то у сфери језика, који је као најунивер
залније "друштвено оруђе“ чинилац обједињавања и повезива
ња припадника неког друштва. Образовањем се изједначавају ло
калне разлике у језику а усвајањем његовог стандаризованог
“ Сто година Филозофског факултета,46.
“ П. Ивић, Српски народ и његов језик, Београд 1971,90.

26
књижевног облика на нивоу државе потиру се регионалне особи
тости и учвршћује свест о заједништву између културно, језички,
верски или географски удаљених чланова истог друштва. Исто
времено се усвајањем стандардног језика заједнице повећава раз
лика између "нас и других", суседних народа и држава, а унутар
саме заједнице између образованих, који су тај језик усвојили, и
оних који су задржали његов некњижевни облик, архаичне или
локалне варијанте.
У Србији је на почетку 19. века постојала диглосија — "упо
треба двају функционално диференцираних језичких типова у ис
тој друштвеној средини",“ народног и слaвeнoсрпског. Вукова је
зичка реформа и употреба народног језика у школи била је за
брањена указима из 1832. и 1852. године и чак је, када је забрана
била повучена (1860), важила све до 1868. године за основношкол
ске уџбенике. Од тада су и уџбеници и језик образовања станда
ризовани у форми блиској говору народа централних делова др
жаве. Интеграциону функцију језик је имао најпре у областима
припојеним после 1878, где су дијалектске разлике биле знатне.
У новим областима, које је и просветом било нужно инте
грисати у заједничку државу, школа је било веома мало, као и пи
смених. Тако је у Нишавском срезу од 23.361 становнико било 75
писмених, у Височком од 10.551 житеља само 24, док је нешто бо
ља ситуација била у градовима — у Пироту је од 8.183 грађана пи
смено било 1.263, а од 12.871 Нишлија њих 1.915 знало је да чита и
пише.“ До 1878. године у тим областима било је само 45 школа и
одмах по ослобођењу, на иницијативу ондашњег начелника Ми
нистарства просвете Милана Милићевића, у тим општинама
осниване су нове школе, нпр., гимназија у Лесковцу (1879). И про
ценат неписмености био је знатно нижи него у Србији. Тако је
1890. године међу становништвом Србије било 14,17% писмених,
док је најнижа стопа била у Топличком округу (5,19%), затим у
Врањском (6,18%) и Пиротском (8,32%). Ни десет година касније
ситуација није била много боља, док је просек писмености за целу
Србију био 21,03%, у новим областима и даље је био веома низак
(Топлица 11,57%, Врање 11,86%, Пирот 16,18% и Ниш 19%).“ У

“ Исто, 174.
* Вид. М. Ракић, Из нове Србије, Лесковац 1987 (фототипско издање).
* н. Sundhausen, 544-545.

27
тим областима је и даље било најмање школа; у Врањском округу
1890. године било је само 12 основних школа са 28 учитеља, док је
у Топлици било још неповољније — 13 школа и 23 учитеља, одно
сно на једног учитеља долазило је 4.252 становника, што је тада
био најнижи просек у земљи. Тамо је и најмањи проценат деце
похађао школу, исте године само 6.32% од укупног броја деце
основношколског узраста, док је у исто време у граду Београду
обухватност деце образовањем достигла 65.78%. Слични пробле
ми с интеграцијом нових области и тешкоће достизања постоје
ћег нивоа писмености јавили су се и после балканских ратова (на
Косову је 1912. била само 51 школа).“
Држава је због сиромаштва ових крајева морала да интер
венише већим улагањима у школство, али све до почетка Првог
светског рата она су остала веома скромна. Тако је најмање ула
гање по једном ученику за школску 1909/1910. годину било у То
плици (38,12 динара), колико се одвајало по ђаку и у Крајинском
округу, а само незнатно више у Ужичком, док су мало већа сред
ства издвајана у Пироту (45,96) и Врању (46,72), али и у тим случа
јевима испод просека у држави.
Наравно, нужно би било испитати колико је школовање
допринело интеграцији деце којима српски није био матерњи је
зик (влашке, албанске, турске, цинцарске). При томе се намеће и
тема утицаја школе на развој националне идеологије, односно
њену улоге у трансмисији идеја. Основа сваког државног школ
ства је развијање свести о заједници, јачање националних и па
триотских осећања и националне културе. Због тога су у свим др
жавним школама основну групу предмета чинили национални
(језик, књижевност, историја, географија). Тако се у школском
програму за основне школе из 1871. године учио српски језик, цр
квенословенски језик, земљопис Србије с погледом на све српске
области, српска историја (до Косовске битке) и др. Важну улогу
је имала веронаука која је осим катихизиса и црквенословенског
језика садржала и црквено певање. Крајем века (1899) остало је
углавном исто (словенски језик уместо црквенословенског). Та
кође, за национално образовање ученика важну улогу имају уџ
беници и друга литература, али и само име школе, споменици,
празници, учитељи.

“С. Ћановић, Српске школе на Косову у ХlХ веку, Приштина 1976, 265.

28
 Успорена модернизација?

Посматрање образовања као једне од саставница модерни

зационих промена у Србији могуће је само уколико се оно истра
жује као део укупних друштвених, економских и политичких при
лика, јер је његов развој непосредно зависан од економске основе
датог друштва, друштвено-политичких прилика и раста станов
ништва, што све заједно, некада у већој а некада у мањој мери,
условљава промене у њему самом. Због тога и анализа модерни
зације изискује укључивање у разматрање свих тих чинилаца, и
тек на основу њих доношење могућих закључака.
На примеру Србије уочљива је и зависност развоја образо
вања од промене власти. Иако у Србији током 19. века није по
стојала велика диференцираност унутар самог друштва, тако да
ни смене власти нису имале битнији утицај на све друштвене сло
јеве, осим чиновничког, уочљиво је да развој образовања није био
равномеран, већ је зависио од односа владајућих структура према
њему. Тако је прво потпуније правно регулисање овог питања из
ведено за време владавине уставобранитеља, када су биле основа
не неке модерне стручне школе, али је друштво било још увек на
ниском ступњу културних и економских потреба да би могло да
их прихвати, те су се брзо угасиле. Каснији таласи развоја школ
ства (шесдесетих и почетком седамдесетих година) могу се пове
зати с већим ондашњим утицајем образованих политичких елита,
док се стагнирање школства и чак затварање неких школа при
крају осме деценије 19. века најпре може повезати с политичким
приликама тога времена.
Укупно је до 1910. године у Србији било 20 гимназија, 1 бо
гословија, 4 учитељске школе, 4 стручне школе, 1 војна академија
и 3 више женске школе. Уочљиво је да је већина тих школа поче
ла свој рад средином века, али су га прекидале да би се обновиле у
70-им годинама. Рани почетак изградње посебних стручних шко
ла је пре био жеља малобројног ученог и бирократског слоја који
је тежио да Србија добије све одлике модерне државе, али је њи
хово гашење (у случајевима инжењерске, учитељске, трговачке,
стручнозанатских) потврђивало слабу заинтересованост друштва
за специјализована и стручна знања и недостатак унутрашње ди
ференцијације. Оно што је непрекидно трајало биле су школе оп
штег типа — гимназије — одакле је потицао нужан бирократски
апарат потребан за правно организовање различитих функција
државе, затим Војна академија и Богословија, дакле оно што је

29
сама елита сматрала важним ослонцима друштва. Такође, очита
је слабост грађанске класе и то најпре преузимачко-индустриј
ског слоја, која је у већини развијених друштава била покретач
професионализације и стручног оспособљавања. У суштини ар
хаична технологија, производња за сопствене потребе и елемен
тарна подела рада још су доминирали и није се осећала потреба
за новим занимањима. Осим у случају трговачке школе, скоро да
нема примера да је нека интересна група сама покренула оснива
ње неке образовне установе. Такође, осим за војску, није постоја
ла ниједна средња школа техничке струке (иако је Војнозанатска
школа била нешто између средње и занатлијске школе), а тек у
зачетку и с малим бројем ђака биле су занатлијске школе, што је
такође показатељ степена друштвеног развоја.
Законска регулатива школства није била сметња његовом
развоју и на показаним примерима она је била модернија него
што је било само друштво. Део модерности видимо у томе што је
Србијом тога времена управљала државно-бирократска елита
која је била добро образована и отворена према позитивним
страним утицајима. Оно што они нису сагледали била је недовољ
на економска снага самог друштва (слаба привреда, недостатак
комуникација, неразвијен грађански слој), тако да модерна за
конска решења нису могла да буду у потпуности спроведена.
Утицај школства на модернизацију најочитији је у перио
дима када су тек започињали модернизациони процеси, јер је њи
хов развој управо завистан од нивоа општих и специфичних зна
ња која се стичу образовањем. Такође, ефекти модернизације у
образовању су виши у аграрним друштвима, као што је било срп
ско, јер је ту израженији сукоб традиција и модерности. Али, да
би се учинак модернизације осетио на нивоу укупног друштва,
потребно је и да процеси промена у другим областима теку истом
брзином, јер је у противном реч о парцијалној модернизацији.
Најзначајнији фактор закаснеле модернизације у Србији је насле
ђена заосталост и успорен економски развој, због којих друштво
није могло да прати све промене које је школовање доносило а
само образовање се успорено и неједнаким ритмом развијало јер
је умногоме зависило од материјалне основе.
Србија је ипак током 19. века развила скоро све степене
образовања, од забавишта, вишеразредне сеоске школе, недељ
них школа за пољопривреднике и занатлије до модерних гимна
зија и Универзитета. Ако би почетак модернизације означили
тренутком када је већина тих школа почела с радом, он би био у

3()
седамдесетим годинама 19. века. Иако је и мрежа школа и обу
хватност деце била веома слаба да би се те године означиле као
зачетак модерног доба у нас управо је неразвијеност омогућила
да се у школство уведу неке новине далеко пре него што је то
учињено у развијеним земљама. Србија је имала предност јер је
већина њене културне и политичке елите била образована на
угледним страним школама и, како су у својој земљи били пиони
pи у многим делатностима, уводили су и примењивали најсавре
менија знања до којих су у сопственом образовању дошли. Један
од добрих примера је хемија, коју је на модеран начин зачео Сима
Лозанић и који је непосредно по доласку из Берлина искористио
доношење новог школског закона и наставног плана из 1873. да
би у њега унео тек установљене теорије и законе (атомска теори
ја, периодни систем елемената), који још нису били у програмима
других земаља. Пошто је с њим почињао озбиљан развој те нау
ке, није наишао на отпор традиционалних ауторитета и могао је
истраживања да развија на најсавременији начин.“ Његов пример
није био усамљен. Тадашњи научници су пренели из света најбо
ље из одређених струка, а неспутани наслеђем могли су да их да
ље развијају, тако да је на нивоу науке и њене примене у образо
вању Србија имала значајнијих резултата него што се на основу
анализе саме модернизације могло очекивати. Тако се резултати
тог модернизационог преокрета крећу од појединачних научних
резултата европске валидности до још увек слабе обухваћености
деце образовањем и високе стопе неписмености.
Наслеђена заосталост, веома слаба привреда и изузетно
младо становништво — све то је условило да се успорено развијао
процес модернизације образовања у Србији. Први импулс модер
низације, дат у време уставобранитеља (законским решењима,
развојем школа), био је за ондашње српско друштво преран. Пра
ви почетка су биле седамдесете године, када су се и законски, ка
дровски и друштвено-економски стекли неки основни услови да
се тај процес покрене. Али, и у наредним деценијама су промене
текле успорено, тако да је у питању била делимична модерниза
ција, која се, парадоксално, кретала између изразите модерности
неких наука на Универзитету до велике неписмености међу ста
новништвом.

* С. Бојовић, Дело Симе Лозанића. Зборник Филозофског факултета. 150

година Филозофског факултета, Београд 1990, 259.

31
 ПЛАНИРАЊЕ ЕЛИТЕ

Потреба за образованим грађанима била је очита у Србији

прве половине 19. века. Млада држава је из темеља морала да гра
ди своје институције, а њих није могло бити без учених људи. Ту
међусобну зависност образовања и грађења државе, односно
образовања и националне независности на свој начин упечатљиво
је сажео Вук Стефановић Караџић у писму кнезу Милошу Обре
новићу из 1832. године, у ком је био и став да ослобођење од Тура
ка ништа не значи без образованости.“ Вук је осећао да ће тек на
станком националне интелигенције Србија бити спремна да крене
ка модернизацији и прикључи се развијенијим европским држава
ма. Српски владар кнез Милош није у првим годинама своје влада
вине разумео ту потребу, али, како су и њему требали писмени
људи, временом је почео да увиђа да ће без школованих људи те
шко моћи градити нову државу. Три године после Вуковог писма
схватио је да нема "довољно спремних људи који би пословима у
нашој земљи руководили".“ Оно мало образованих што је било у
земљи чинили су Срби из Угарске, школовани у Пешти, Бечу или
другим школама унутар Хабзбуршке монархије или Русије, али се
осећала потреба да се створи и аутохтона домаћа интелигенција.
Због тога је кнез Милош почео повремено да шаље млади
ће на стране школе. Он је 1830. године послао у Беч и Пешту на
студије медицине шесторицу младића, још по једног је изабрао за
фармацију и сликарство, а неке питомце је изабрао за војне ака
демије у Влашкој и Русији.“ Међутим, школовање у иностранству
није било планско, јер је кнез по свом нахођењу давао стипендије.
Прво планско школовање у иностранству почело је од јесени

* В. Стефановић Караџић, Писмо Кнезу Милошу, Бeoгрaд 1947, 18-19.

* Научно наслеђе Правног факултета у Београду 1841-1941, Бeoгрaд 1994,260.
* P. Љушић, Кнежевина Србија 1830-1836, Београд 1986, 401.
1839. године и то према плану тадашњег министра просвете Сте
фана Стефановића Тенке. Тада је влада одлучила да пошаље једа
наест младих Срба на стране школе: четворицу у Шемниц на Ру
дарску академију, а седморицу у Беч да науче немачки језик и при
преме се за студије у Бечу и Паризу.“
Од те године су српске власти скоро редовно слале
годишње по неколико младих Срба у иностранство. Финансијске
и друге неприлике нису увек омогућавале да се оствари та зами
сао. У мају 1849. донесена је одлука да се годишње могу слати са
мо по два Србина. Али, тај број није остао сталан и постепено се
повећавао, тако да је средином века само на страним војним ака
демијама било двадесетак младих Срба.
Државни питомци су се бирали по потребама одређених
служби, тако да је свако министарство, у складу с финансијским
могућностима, имало одређен број ђака на страним школама. По
ступак је био следећи: најпре су државне иституције захтевале од
ређен број стручњака и наводиле области за које треба да се обра
зују, затим су на нивоу министарстава ти захтеви разматрани,
усвајан је број који може да се стипендира, те је расписиван кон
курс за избор стипендиста. У другој половини века је редовно на
конкурсима било много више пријава него што је било места, те
су комисије бирале међу пријављенима оне за које су сматрали да
ће моћи да испуне захтеве даваоца помоћи. Стипендисти су били
одговорни министарству чију су помоћ примали (војске, просвете,
унутрашних дела, правде, финансија, народне привреде, грађеви
на). Као државни питомци они су имали одређене обавезе — нај
пре, да заврше школу, а потом да по повратку у земљу раде у др
жавној служби. Пре одласка на студије морали су да потпишу
Упуства, у којима су биле садржане њихове обавезе. Тако је првој
групи државних питомаца 1839. године било наглашено да се што
је могуће боље образују и да стално имају на уму да је народ те
шком муком издвојио новац за њихово учење.“

* Вид. Ј. Милићевић, Прва група србијанских студената, државних питомаца,

школованих у иностранству (1839-1842), Историјски часопис, IX-Х (1859),
Београд 1960, 363-373; М. Каrаnоvich, The Developement of Education in Serbia
and Emergence of its Intelligentsia (1838-1858), New York (Columbia University
Press) 1995.
5Karanovich, 159.

34
 Временом су се и правила мењала. Строга су била правила
из 1885. године, у којима је стајало да су питомци дужни да пре по
четка сваког семестра доставе програм предавања које ће слуша
ти, а сваког маја и новембра још опширне извештаје о свом раду
током тог полугођа, с прегледом предавања, па чак и књига које
су читали. У неким случајевима је тај захтев био апсурдан, о чему
сведочи преко двадесет страна дуг извештај студента књижевно
сти на Сорбони Богдана Поповића, који је 1888. писао: "Бојим се
да бих на тај начин поднео Господину министру инвентар један /.../
кад би се оваквим случајевима додали наслова нових публикација
које сам у Вibliothèque Nationale имао у рукама и прегледао".“ Да
они ниси били само формалност, показује примедба стипендисти
у Бечу Јовану Цвијићу, којом га надлежни орган, у овом случају
Академијски савет Велике школе, опомиње да није довољно "са
мо побројати изабране предмете, већ би ваљало свагда образло
жити их у свези са већ ученим и са онима које ће учити доцнијих
семестара". После укора је питомац почео да пише извештаје и
дуже од десет страна, али још увек краће него што су били изве
штаји такође бечког студента Стевана Марковића, каснијег про
фесора физике Велике школе, чији је извештај из маја 1891. имао
71 тачку, а у којем је опширно изложио предавања механике про
фесора Јожефа Штефана, с описом вршених експеримената, ве
жби, уџбеника и сл.“ Сигурно је да та правила нису одговарала ни
студенту архитектуре у Берлину Андри Стевановићу, коме је по
водом његовог извештаја за зимски семестар 1885/86. поменуто да
о томе "шта је и како научио не могу да суде док не добију црте
же"! Тешко је рећи како је млади Стевановић у време када нису
постојале техничке могућности брзог копирања послао 15 црте
жа којима је показао научено, али је то било довољно да надле
жни оцењивач, професор Велике школе, Драгутин С. Милутино
вић, процени да је "питомац умео и самостално применити оно
што је слушао".“

* Архив Србије, Велика школа, 1893, ХХХIX-142: извештај Б. Поповића из

Париза од 18. маја 1888. |-

* Архив Србије, Министаство просвете, 1893, IV-185: мишљење С. Лозанића

упућено министру просвете 6/18. јула 1891.
“ АС, ВШ, 1891, 89; извештај од 27. априла/9. маја 1891.
“ Исто, 1886, 63. и 150. дописи Д. Милутиновића од 12/24. јуна и 4/16. децембра
1886.

35
 Десет година касније услови за државне стипендије су се
свели на разумну меру. Стипендисти су морали да имају мање од
25 година, а захтевано је да редовно полажу испите и сваког семе
стра достављају извештаје и да после студија раде где им одреди
давалац помоћи, и то у двоструком трајању од дужине студира
ња.“ Такође, за државне стипендисте све до 1905. године је важи
ло правило да су морали претходно да имају диплому једног од
факултета Велике школе у Београду. Тим прописом се рачунало
да ће студенти брже и лакше студирати с обзиром на то да су већ
поседовали извесна знања из научне области коју је требало да
усавршавају. Али, то је утицало на то да су студенти уписивали
факултете просечно старији него неки од њихових страних коле
га. Од тих прописа се одустало у неколико случајева. Један од њих
је био када је Бранислав Петронијевић изабран да студира меди
цину у Бечу без завршене Велике школе, али тај изузетак је разу
мљив, јер у ондашњој Србији није ни могао да стекне претходно
образовање за лекарски позив. Занимљив је и пример Слободана
Јовановића, који је с оцем Владимиром, отишао у иностранство и
почео да студира право најпре у Минхену, па у Женеви, а за кога је
чак Академијски савет Велике школе молио министра просвете
да мимо прописа прими државну помоћ, наглашавајући да је "тај
младић тако одлично свршио гимназију и тако одлично изучава
правне науке на школи женевској" да би тиме "учинио саму прав
ду једноме таленту".“ Уз такво образложење, молба је касније
била усвојена.
Држава је од средине 19. века плански школовала стручња
ке у складу са својим потребама и зависно од могућности. Обично
су одређене државне установе постављале захтеве, а онда се о њи
ма одлучивало на нивоу министарстава. Тако је, на пример, Вели
ка школа у октобру 1884. тражила да се у иностранству образује
31 наставник за различите научне области које су биле потребне
даљем развоју појединих факултета. Тада је захтевано да се сту
денти образују за будуће предаваче на предметима историја фило
зофије, општа историја, историја средњег века, затим хидроград
ња, наука о обичним и железним путевима..., а захтев је поткре
пљен ставом о "непрекидним предавањем наука на Великој шко

“ Исто, 1895, 373. извештај од 21. марта/2. априла 1895.

“ Исто, 1888, 11. писмо до 14/26. новембра 1888.

36
ли, како се не би десило, да Велика школа и опет западне у жало
сно стање, у какво је била запала".“ Такође, стварањем грађан
ства и социјалном диференцијацијом све је више младих људи од
лазило на стране универзитете. Избор школа је зависио од ин
формисаности самих студената о страним универзитетима, а у
случају стипендиста и од потреба давалаца помоћи. За то друго
карактеристичан пример је допис декана Правног факултета Ве
лике школе Стојана Марковића, који је од студента изабраног да
учи административно право захтевао: "Нарочито би потребно би
ло да питомац буде неко време у Јени, где има да слуша чувеног
професора поменуте науке Мајера, затим у Берлину и најзад у Па
ризу и Брислу, у Брислу у толико пре што је наше државно право
по нашем новом Уставу прилично слично с белгијским".“
Избор места и дисциплине студирања у случају стипенди
ста били су државне одлуке. Студенти нису увек били с њима са
гласни, те се дешавало да су својевољно мењали и универзитете и
дисциплине које су учили. Тако су из прве групе питомаца 1839.
године двојица одбила да студирају политехнику, двојица су хтела
у Париз уместо у Беч... Коста Магазиновић је изабран 1839. да по
хађа војну академију у Бечу, али је својевољно отишао у Русију, а
затим у Лајпциг да студира филозофију, па у Париз, где је уписао
право. То се дешавало и с питомцима из 40-их година 19. века, који
су већином после неког од немачких универзитета одлазили у Па
риз, који је тада по слободама био привлачно место младим људи
ма. Влада је некада прихватала студентске захтеве, а некада се ни
је слагала, али је због тога у октобру 1857. године донет пропис
којим се забрањивало студентима да сами мењају факултете. Ме
ђутим, осећајући потребу за искусним стручњацима саме власти
су од својих стипендиста захтевале да се у различитим срединама
што боље обуче пре доласка у домовину. Тако су још 1845. препо
ручивали тројици дипломираних студената Рударске академије у
Шемницу да обиђу руднике у Европи и стекну практична иску
ства, а студенту Петру Протићу Сокољанину после студија на не
мачким универзитетима је дато осам месеци да обиђе артиљериј
ске системе у Енглеској и Француској.“ Иако је било случајева да

“ АС. МПС, 1884, 185. писмо ректора министру просвете од 27. октобра/8.
новембра 1884.
“ АС, ВШ, 1888. писмо упућено Академијском савету 12/24. августа 1888.
“ Karanovich, 171.

37
то нису радо чинили, а сигурно су их ограничавале материјалне
могућности, бољим студентима се ипак излазило у сусрет и пру
жала им се могућност да упознају више култура, најпре галску и
германску. Пример упорности да се обе упознају уочен је већ код
првих српских стипендиста, од којих су неки и упркос противљењу
власти одлучили да после Немачке упознају и Француску и њене
високе школе. Један од тих студената је Радивој Милојковић, који
је тек у трећем покушају успео да добије државну помоћ и да годи
ну дана проведе у Паризу после боравка на немачким високим
школама.“ У неким случајевима и поред поменутог прописа,
држава је прихватала и промену града студија, као и промену изу
чаване струке. У случају каснијег филозофа Бранислава Петро
нијевића, који је с медицине у Бечу прешао на студије филозофије
у Лајпцигу, држава је реаговала тако што му је најпре одузела сти
пендију, али је његов успех на студијама допринео да му се стипен
дија накнадно поново одобри. Слично је било и с мењањем научне
области Симе Лозанића, који се уместо педагогији окренуо хемији.
Држава је тежила да што пре дође до потребних стручња
ка, чији недостатак је покушавала да надокнади тиме што је бар
пионире у неким областима што свестраније образовала. По
што је сиромаштво ограничавало број оних који се могу школо
вати држава је покушала да превазиђе мултидисциплинарно
шћу, односно комбинацијом школских и практичних знања која
су се могла усвојити у некој средини. Приликом бирања неког
стипендисте његов задатак је тачно формулисан и научне обла
сти дословно наведене, које су биле сродне, али ипак и дефини
сане као посебне науке. Стипендисти за банкарство и берзанске
послове је сугерисано да комбинује научено с практичним ра
дом, те је Милошу Туцаковићу 1889. наложено да "сврши Трго
вачку академију у Бечу, да уз то слуша предавања из народне
економије и финансија на универзитету, да добро проучи устрој
ство берзе и берзанских послова и да нарочито ради пола године
као волонтер у Народној банци у Бечу или куд се одреди".“ И
Јовану Цвијићу, који је одређен да студира у Бечу било је пове
рено више задатака: да на Универзитету студира физичку, поли

“ Вид. Љ. Трговчевић, Радивој Милојковић — Правитељствени питомац,

Даница. Српски илустровани календар за годину 1995, Београд 1994, 370-384.
“ АС, МПС, ХVI/90/1892: писмо од 26. маја/7. јуна 1892.

38
тичку, администативну, статистичку и историјску географију,
затим климатологију, физику, геодезију и астрономију, да на
Политехници студира метеорологију и климатологију и уз то да
стекне праксу и научи да црта карте у Географском институту.“
У сваком случају, очекивало се да ће по повратку у земљу
ти стручњаци бити не само кабинетски људи већ да ће моћи и у
пракси да примене стечена знања и да организују одређене др
жавне институције. Милан Недељковић, стипендиста за астро
номију и физику у Француској, најпре је завршио своје школске
обавезе студирајући на Сорбони и слушајући предавања на Ко
леж д'Оранс, да би последње три године (1881-1884) провео ра
дећи у астрономској опсерваторији у Паризу и оним мањим у
Монсуриу и Сен Мору. Хтео је да што дубље "уђе у науке" да би
се што боље припремио за будући професорски позив, али је
био свестан да ће у Србији бити први и једини стручњак те врсте,
те "да ми ваља упознати и доиста радити све послове (конструк
цију прецизних инструмената, фотографију итд.) који су ми као
астроному и метеорологу (а у исто време и физичару) потребни,
како бих цео рад мој могао сам радити".“
Још увек остаје да се утврди укупан број младих Срба који
су се као државни стипендисти школовали у иностранству. Тај
број сигурно се креће око 1.300 студената, јер је само после 1882.
године било преко 850 стипендиста. Од средине 19. века држава је
скоро редовно слала студенте на стране школе. Осим у ратним
временима, у другој половини века просечно је годишње било
преко двадесет стипендиста, школске 1873/4, било их је 32, 1887/8.
укупно 33 итд. Иако је реч о импозантном броју, ипак се чини да је
број питомаца споро растао с обзиром на нарасле потребе дру
штва у кључним деценијама његове модернизације. То се посебно
осећало у последње три деценије 19. века, када је држава много
мање издвајала за школство него што је то било потребно, јер је у
исто време у Бугарској стипендирано много више студената:
1884-1890. укупно 236, а у 90-им годинама још око 240.
Али у исто време је стално растао број оних који су на сту
дије одлазили сопственим средствима. Њих је било скоро у подјед

“ АС, ВШ, 11, 1888. писмо Академијског савета упућено министру просвете
од 9/21. фебруара 1889.
“ АС, МПС, XIX/112/1887: молба за постављење на Великој школи од 5/17.
септембра 1884.

39
наком броју као и државних питомаца. Јачањем грађанства и раз
војем привреде, а с њима и растом потреба за специфичним зна
њима, све више је младих одлазило сопственим средствима на сту
дије у иностранство. Приликом поређења броја стипендиста и
броја српских студената у иностранству крајем века тај пораст се
веома примећује.

Три културна круга

При избору земље студирања пресудан је био значај и

углед универзитета, иако су у појединим моментима и политички
чиниоци у одређеној мери доприносили одлуци. Током читавог 19.
века студенти из Србије су се кретали ка три културна круга: ка
неком од средњоевропских универзитета, према Паризу или, у ма
њој мери, према руским школама. Све до краја 19. века немачки
универзитети су имали предност и на њима је било увек више Ср
ба него у Француској. Тек од 1905. политичке околности су утица
ле на то да се број уписаних на француским универзитетима при
ближио броју студената у Немачкој, да би га премашио тек у
1913/14. години.

студвнтинАнвМАчким и
француским универзитетима

120

100

80 +

— Француска
60
— НемаЧКá
40 +-

20

0
<!- OD О сО «t LO QО О О - СN Co si
О О О О О О О О т. - - - -
oО СО О О О О О О О О О О О
w- w w- r w- w w- w - - - - -

40
Средњоевропски круг

Најпосећенији су били универзитети у Немачкој. На се

вернонемачке протестантске универзитете (Хале, Лајпциг, Је
на) Срби из Угарске су одлазили још у 18. веку, те су и на грађа
не младе Кнежевине пренели лепе утиске о тим школама. Међу
тим, уколико се изузме Лајпциг, та традиција није очувана, јер су
ти универзитети губили значај с појавом модерних научних цен
тара 19. века, као што су били Берлин и Минхен. Истраживања
показују да су Минхен и Берлин били међу младим Србима најо
миљеније школе. Иако је Берлин од друге половине 19. века по
стао већи и у европским размерама познатији универзитет, на
ком је странаца увек било бар за 1/3 више него у Минхену, Срби
ма је због близине и угодног начина живљења и баварска пре
стоница била драга. Тек неколико студената више је отишло на
Вилхелм фон Хумболт универзитет у Берлину, који је новим при
ступом студирању са спојем науке и образовања постао водећа
образовна установа у Пруској и образац по ком су настали током
19. века отворени модерни европски универзитети. Од 1842, када
је тамо дошао први Србин, за прву генерацију младих Срба важну
улогу су имали професори Леополд Ранке и Војцех Цибулски. Чу
вени историчар Ранке био је међу Србима познат по свом млада
лачком делу Српска револуција“ и зато су одлазили на његове ча
сове. Нису га хвалили као предавача али су му били захвални што
је, како је примећивао Димитрије Матић, био заслужан за све
што су млади Пруси знали о Србима.“
За српске студенте изузетну важност имали су универзите
ти и високе школе у Аустрији и Угарској. Из те најближе средњо
европске државе у Србију су долазиле многе новине и нарочито је
у првој половини века био пресудан утицај суседне монархије, јер
су и први учени људи у Србији били аустријски или угарски ђаци.
Непубликован преглед матpикула у Архиву Бечког универзитета
показује да је само на тој школи после 1840. године школовано
420 младих грађана из Србије. Садашњи увид показује да се најви
ше студената тамо опредељивало за медицину, али су и филозоф

* Leopold Ranke, Die serbische Revolution. Aus serbischen Papieren und Mitthei
lungen, Hamburg, bei Friedrich Perthes, 1829.
“ Д. Матић, Ђачки дневник (1845-1848). Приредили др Љ. Дурковић-Јакшић,
Б. Јанковић и А. Маслеша, Београд 1974, 20.

41
ске дисциплине биле заступљене. Многи каснији професори Бео
градског универзитета су краће или дуже тамо студирали, а најче
шће и докторирали, посебно јер су у Бечу биле развијене словен
ска филологија и историја словенских држава. Подаци с других
универзитета још су непознати (Праг, Пешта), као и високих
школа важних за Србију (Беч, Шемниц, Краков, Брно, Братисла
ва и др.).
Средњоевропском културном кругу припада и Универзи
тет у Цириху, коме су Срби давали предност у односу на друге
швајцарске универзитете. Боравак младих Срба у Цириху 60-их и
70-их година прошлог века особито се примећивао у њиховој ка
снијој политичкој делатности, тамо су под утицајем Руса прихва
тили социјалистичке и нихилистичке идеје и пренели их у Србију.

Француски културни круг

Интересовање Срба за француске универзитете углавном

се сводило на Париз. За многе од њих то је био "магичан" град, у
ком су желели да проведу бар део својих студентских дана. Или
бералне идеје које су се шириле из Француске после револуције
1789. привлачиле су младе људе, то је било ширење политичког
видокруга "даље од апсолутистичког режима Аустрије", како је у
својој молби за студије писао 1842. године Димитрије Томић.“ Те
њихове жеље подржавале су и српске власти, те је у скоро свакој
групи државних питомаца неко био одређен за француску престо
ницу. Досад није потпуно познат њихов број, јер француске стати
стике воде студенте по националности тек од 1899, а не постоје ни
штампане матpикуле. Архивски материјали Сорбоне и Министар
ства за јавно образовање сређени су по азбучном реду, тако да би
то истраживање захтевало много месеци рада.
Садашњи увид показује да је у Паризу увек било по неколи
ко српских студената. Први студент тамо је био упућен још 1841, a
за њим су исте године дошла још двојица, 1848. тамо је било ше
сторо студената, док је 1849. дошао још један. Године 1886/7. три
наест државних питомаца је послато у Париз, 1888. четворо,
1889/90. само један...

* В. Павловић, Српски студенти у Паризу 1839-1856, Историјски часопис,

ХХXIII (1986), Бeoгрaд 1987, 189.

42
 Међу првим државним стипендистима средином века било
је уобичајено да, после студија у Берлину или Хајделбергу оду на
довршетак свог образовања у Париз. После тог времена се тај
обичај мање практиковао, те је било слабије кретање студената
између различитих културних кругова.
Почетком 20. века Париз је постајо најзначајнији универ
зитетски центар за Србе. Узроци тога су вишеструки. Важан ути
цај имали су француски ђаци који су постали професори Велике
школе или Универзитета, посебно они из друштвених наука.“ Ва
жан чинилац је било и политичко приближавање после 1903. го
дине због чега ће расти и број студената опредељених за Париз.

Руски културни круг

На руским високим школама било је мање студената него
што се претпостављало. До сада су потпуни подаци само за оне с
Универзитета у Москви. Тамо је у првој половини века студирао
само један Србин, а од 1851. до Првог светског рата било је укупно
33 студента из Србије и других јужнословенских земаља. Највише
их је било између 1861. и 1880 — укупно 21, а у наредне три и по де
ценије њихов број се свео на осам.“ То је мали број ако се узме у
обзир да је руска влада почев од 1857. олакшала Словенима студи
рање и да је исте године и Московски словенски комитет почео да
им даје стипендије. Литература показује да је отприлике исто
толико студената било у Петрограду, а тек неколицина у Одеси.
Срби су најчешће студирали медицину, а затим филологију. Уоч
љиво је да је мало студената тамо остајало дуже и већина је касни
је прелазила на неки од европских универзитета.
За Србију су већи значај имале три руске духовне академи
је (Кијев, Москва и Харков) као највиша теолошка училишта у
православном свету. Прва група од шест српских студената теоло
гије отишла је у Кијев 1846, друга, коју су чинила петорица
студената 1850, те 1857. још тројица као слушаоци, али је још увек

* Lj. Trgovčević, Savants serbes-eleves francais 1880-1914, Les relation entre la

France et les Pays yougoslaves du 18e au 20e siècle, Ljubljana 1987, 84-81.
23. V.G. Karasev, I. I. Kostuško, L.I. Utkina, Ausländische Studenten aus slawischen
Ländern an der Moskauer Universität in derzweiten Halfte des 19. und Anfang des 20.
Jahrhunderts, Wegenetz europäischen Geistes, II, Universitäten und Studenten. Die
Bedeutung studentischer Migrationen in Mittel-und Südosteuropa vom 18. bis zum 20.
Jahrhundert, Wien 1987, 241-249.

43
непознато колико их је укупно било.“ Из тих школа су стигли и
каснији највиши званичници српске цркве митрополит Михајло и
архимандрит Никанор.
У другим земљама скоро да није било младих Срба. У првој
половини века у Цариграду је било неколико студената језика, на
оближњем острву Халки било је српских студената богословије,
неколицина Срба је студирала у Атини, док се у Енглеску одлази
ло само ради усавршавања. На италијанским школама, особито
уметничким, Србе налазимо тек почетком 20. века. Посебна ис
траживања заслужују и војни питомци, који су још 30-их година
19. века одлазили најпре у Влашку и Русију, затим у Берлин и Па
риз, па и на друге војне школе. Њихов број је у неким годинама
премашивао број осталих државних питомаца, а приметно је да је,
без обзира на спољнополитичку оријентацију земље, њих увек би
ло и у Русији, као и у Паризу и Берлину.

Искуства са Школовања
Око 70% српске интелигенције 19. века образовало се у
иностранству. Све до почетка века универзитети Средње Европе
су били посећенији од оних у другим земљама. То се може тумачи
ти великим бројем високих школа на том простору, релативном
близином у односу на домовину и квалитетом наставе, посебно у
области технике. Док се у спољној политици у целом овом раздо
бљу Србија кретала између Русије и Аустро-Угарске, студенти су
најчешће избор сводили на Средњу Европу или Француску. Али
далеко мање студената на руским високим школама није умањи
вало руски утицај, посебно у књижевности. Особитост је и да су
при избору места за студије бирали Европу, док су политички
многи од њих предност давали Русији "као заштитници Словена".

Земље школовања професора Београдског универзитета 1905

ФАКУЛТЕТ Средња Европа“ Француска Русија
Филозофски | 53% 39% 8%
Правни 45% 55%
ТехНИЧКИ 1()()%

* са Цирихом

* Љ. Дурковић-Јакшић, "Први српски питомци богослови у Русији", Гласник

Православне цркве, бр. 3, Београд 1945, 1-8.

44
 Одлазак на стране универзитете за већину младих Срба је
био први сусретcразвијенијим светом и другим културама. Дожив
љаји су били различити, а временом су се и мењали. Тако је за
једног од првих студената у Берлину Димитрија Матића тај град
1845. био "црна варош", да би га две године касније назвао местом
"умног рођења".“ Увидели су разлике између народа и средина
као и оне у методима школовања. Студент из Хајделберга и Па
риза Радивој Милојковић је 1859. године записао: "Код Француза
је начин предавања толкујући, тј. они узимају прописе закона
редом и објашњавају их, а код Немаца је систематични, тј. они
узимају поједине предмете па их разлажу.“ И књижевни истори
чар Богдан Поповић током студија у Паризу имао је примедаба на
Сорбону, посебно на велику употребу латинског и занемаривање
живих језика, али је ипак студије успешно завршио.
По повратку у домовину студенти су донели многе утицаје.
Прихватали су стране научне школе, прилагођавали их или
превазилазили. Тако је у праву средином века и у Србији домини
рала немачка историјско-правна школа, док су на прелазу два ве
ка присутније биле француска концепција друштвене условље
ности права и њихово цивилно право. У економији су енглеске ли
бералне теорије прихваћене преко њихових немачких поборника,
a 70-их година су се снажно осетиле руске идеје социјал-утопизма
и учења немачких социјалиста и комуниста, примљене углавног
преко Швајцарске. И у књижевности су се мешали утицаји, од не
мачких романтичара до каснијих француских модерниста. У обла
сти технике немачки утицај је скоро искључив.
Студенти у иностранству су касније уносили и у политички
живот Србије идеје прихваћене током школовања. Вођи српских
либерала, доминанте политике у Србији 60-их и 70-их година, свој
покрет заснивали су на искуствима револуција из 1848. и насталим
променама у Немачкој и Француској, где су их непосредно као сту
денти доживели. И социјалистичке идеје, програми немачких со
цијалдемократа или француских радикала, изградња демокр
атских институција, слобода штампе, организација школства, све
то, као и много шта друго, у Србију је стигло посредством њених

“ Д. Матић, нав.дело, 59.

26. љ. Трговчевић, Радивој Милојковић. Правитељствени питомац, Даница.
Српски народни илустровани календар за годину 1995, Београд 1995, 379.

45
студената. Они то нису просто и епигонски прихватали, већ су
научено у иностранству мењали и прилагођавали. Предност им је
била што нису имали претходника. Због тога су имали креативну
слободу тако да су поставили основе за изградњу модерне српске
интелигенција.

46
 ПИТОМЦИ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ У ИНОСТРАНСТВУ
1882-1914

Умножавање елита је једна од карактеристика модерних

друштава. У њима се поред традиционалних елита, као што су
аристократија, високо свештенство или државна бирократија,
појављују и нове, настале из сложенијих социјалних структура
грађанског друштва. То су најпре оне управљачке или биро
кратско-технократске, које се протежу на више посебних група
(висока бирократија, официри, руководећи слојеви из инду
стријске и финансијске сфере), те поседничка или економска
елита, идеолошка елита, која може да има власт, али може да
буде и контраелита (она у опозицији), симболична елита, која
оличава неке идеје и вредности, нпр., уметници одређеног уве
рења и др. Свима је заједничко да се ради о групама које имају
моћ и адекватну позицију у свом социјалном окружењу, посред
ством којих утичу на друштво у целини или на неке његове сегме
нте, односно на одређене историјске токове. Обично је реч о
мањини, али која доминира и која је унутар себе повезана разли
читим интересима.“
Настанак елита у Србији је процес започет стварањем
модерне државе. У ранијим вековима чинило ју је танак слој
турских управљача, док Срби као подређен народ у њој нису има
ли удела (изузимајући усамљене примере етничких Срба који су
покрштавањем доспели до високих положаја у турској државној и
војној хијерархији). Стварањем државе најпре се издвојио бројча
но мали државно-управљачки слој, настао из политичке елите
устаничког порекла, који је касније оснажен школовањем и ш
ирењем државне структуре. Тек од средине 19. века се постепено
су се издвајале друге традиционалне елите, као што су свештен
ство, официри, интелигенција (сачињена углавном од профе

“ Социолошке дефиниције су нешто шире, јер подразумевају појединце или

групе која захваљујући моћи или посредством утицаја који врше било
одлукама било идејама које преузимају или осећајима које изражавају и
симболизују доприносе историјским чиновима неког колектива. (G. Rocher,
Introduction à la sociologie générale, 3. Le Changement social, Paris 1972, 135). У
нашој историографији се овим појмом бавила Л. Перовић: Politička elita i
тodernizacija u prvoj deceniji nezavisnosti srpske države, Srbija u modernizacionim
procesima XX veka, Beograd 1994, 235-245.

47
сора), привредна елита (с трговцима као зачетницима) и друге.
Развојем грађанства оне су почеле да се развијају и умножавају,
али се њихови прави обриси уочавају тек почетком 20. века.
За разлику од других средина, у Србији није постојала ели
та по пореклу, јер није било аристократије, иако се могу навести
примери постојања тзв. симболичке елите у виду "коленовића".
У аграрном друштву равноправних сељака, какво је била Срби
ја, најзначајнији чинилац за издвајање елита било је школовање;
њиме се омогућавала друштвена промоција, односно прела
жење из нижег у више и највише друштвене слојеве. Од значаја
је и интересно повезивање, којим су се оне стварале и јачале. Ту
се најпре може споменути идејно, односно политичко повези
вање, особито приметно унутар управљачко-бирократских
структура којим је владајућа елита одржавала постојећи систем
и унутар њега обезбеђивала за себе истакнуту улогу. Економски
интереси су такође имали одређен значај, као и брачне и прија
тељске везе,“ а с развојем професионализације јачало је и по
везивање унутар одређених струка. Малобројне, младе и још по
структури једноставне, елите у Србији почетком 20. века биле су
отворене за оне који су се образовањем, политичком улогом,
богаћењем или успешном женидбом у њих укључивали.
Једна од основних карактеристика припадника елита би
ло је образовање. Оно је уз индустријски развој и урбанизацију,“
било једна од најважнијих особитости грађанства из ког су ели
те настајале. У доба стварања националних држава школовање

“ О улози брачних и породичних веза у стварању елита: М. Бјелајац,

Женидбе официра српске и југословенске војске 1881-1941. Планирано
стварање елите, Годишњак за друштвену историју, П-1, Бeoгрaд 1995, 19-38;
исти, Породична традиција војног позива у Србији. Војна елита 1804-1941,
Годишњак за друштвену историју, III-1-2, Београд 1996, 84-94.
* Развој образованости је уско повезан с развојем градова, јер они изискују
појаву читавог низа нових занимања и специфичних знања, а која се нису
могла стећи без школовања. У Србији је карактеристичан велики раскорак
између града и села у обухватности деце школовањем (вид. Љ. Трговчевић,
Образовање као чинилац модернизације Србије у 20. веку (Аналитичка
скица), Србија у модернизационим процесима ХХ века, Београд 1994, 217
232). О значају града за развој елита, кад се ради о Србији занимљив је
пример официра, који су углавном потицали из градских средина. Вид. М.
Милићевић, Социјално порекло официрског кадра школованог у Србији од
1850. до 1901. године, Годишњак за друштвену историју, II-2 (1995), 195-201.

48
је било превасходан национални задатак, јер се тежило ствара
њу сопствене, односно националне елите, која би обезбедила вр
шење основних државних функција. Због тога су државе подс
тицале развој образовања и тежиле да најпре добију стручњаке
за области које су под њеном контролом — као што је војска,
управа и судство, школство, здравство и сл. У случају балкан
ских друштава, која су крајем 19. века из заосталог аграрног
улазиле у процес стварања модерног друштва, држава је имала
кључну улогу у настанку националних елита, а посебно у профе
сионализацији, јер је углавном само она имала јасне потребе, ра
дна места за образоване и финансијску могућност за њихово
школовање (иако се већ од краја века, у српском случају, све ви
ше младих људи сопственим средствима школовало у иностран
ству). Због тога су та друштва једни од класичних примера "мо
дернизације одозго", потицане од стране институција и са сна
жном државном улогом у њој.
И универзитети 19. века су имали специфичну улогу, која
није била само сазнајна већ и образовна и патриотска. Они нису
нудили само конкретна знања већ се преко њих истовремено
вршило преношење одређених култура. Та њихова улога сво
јеврсне трансмисије посебно је била изразита крајем 19. века
када су у многим земљама школе и универзитети добили улогу да
јачају националну свест и патриотизам ради кохезије одређене
нације. Та њихова мисија имала је утицаја и на поједине научне
гране, које су настајале у одређеном историјском контексту и у
њему се могу разумети без обзира на то да ли су остајале везане
за средине у којима су настајале или су биле преношене у друге
средине.
Српска држава је у првим деценијама свог постојања по
требе за високо образованим кадром обезбеђивала стипен
дирањем студената у иностранству. По настанку Лицеја, затим
Велике школе и Универзитета она је наставила да шаље
питомце на студије у иностранство за струке које у земљи није
било могуће учити, али и за друге, с обзиром на то да је до
почетка 20. века научни ниво београдских факултета био сла
бији од оног на старим европским универзитетима. Тежило се да
се државни стипендисти упуте на најбоље тадашње школе и они
који су о томе одлучивали најпре су имали то у виду. Важност
истраживања земаља у којима су школовани српски стипен

49
дисти је у чињеници да је то група из које је настало језгро држа
вне елите Србије. Наиме, сви стипендисти су били унапред пла
нирани за обављање одређених послова у државним и јавним
службама и били су обавезни да их врше бар двоструко дуже не
го што су примали стипендије, спремани су да буду "функцио
нална" елита, она која би постала интелектуални и политички дух
тог времена. Та елита, настала образовањем, а не пореклом, би
ла је део уског слоја тадашњег грађанства, из ког се профе
сионализацијом издвојила као први слој стручњака, поста
вљајући тиме и структуру модерног друштва. Истовремено, ова
истраживања дају могућност разумевања стварних потреба тог
друштва у датом тренутку, као и планова за будућност.
У периоду између 1882. и 1914. године, односно за 32
године, од укупно 36 година колико је постојала Краљевина Ср
бија, држава је преко својих министарстава послала у инос
транство на школовање 853 питомца.“ Већина је била упућена
на стране универзитете, односно високе школе, али је било и
питомаца који су школовани у стручним или занатским школа
ма ради стицања вештина потребних земљи која се налазила у
фази ране индустријализације (нпр., стручњаке за железницу и
механичаре Н. Живковића, П. Савића, Д. Живковића и Ј. Ећи
мовића школовало је Министарство грађевина у време градње
пруге Београд — Ниш). Такође, кад се ради о војним питомцима,
нису сви отишли на високе војне школе, већ је један део приман
у стране армије на једногодишњу или двогодишњу обуку. То је
од средине 80-их година 19. века била стална пракса, посебно за
оне које су упућивани у Француску, јер су тамошње високе војне
школе само изузетно примале странце на школовање.
Од поменутог броја државних стипендиста, двадесет и
осам је школовано у две земље, а неки су користили могућност,
посебно они који су боравили у Немачком царству, да студирају
на више универзитета. Највише питомаца је упућено у Аустро
Угарску, где се у тих три деценије образовало 318 младића и де
војака, односно 36,7% српских стипендиста. Друга земља по бро
ју питомаца била је Немачка са 201 питомцем, односно 23,2%,

* Као извор су послужили Шематизми Краљевине Србије 1882-1914, у којима

су објављивани спискови питомаца појединих министарстава, као и фондови
појединих министарстава у Архиву Србије.

5()
затим Русија, где се школовало 145 особа или 16,7%, иза које је
мало заостајала Француска, која је примила 132 младића и дево
јака, или 15,2%. Далеко мање стипендиста било је у Швајцар
ској, у којој је држава помагала студирање само за 32 студента
или 3,8%, иако је и у тој земљи укупан број студената из Србије
био далеко већи. У Белгији их је било још мање — 21 студент,
или 2,4%, у Италији се за три деценије школовало само осам
српских младића и једна девојка, студент медицине Неда Јовано
вић, а само четворо је отишло у Велику Британију, и то сви ради
допуне образовања стеченог на неким другим универзитетима.
По један студент био је у Атини и Мадриду, док је тек уочи
самог рата српска влада доделила једну стипендију студенту за
Беркли универзитет у САД, али о његовој даљој судбини нема
МО ПОДаTa Ka.
Од свих стипендиста које је после 1882. године Краљеви
на Србија послала на студије у иностранство, око 5% су биле
жене (46 од укупно 853 питомца). Док је по броју питомаца и
мушког и женског пола Аустро-Угарска била прва земља по бр
оју студената који су у њој студирали, кад су девојке у питању,
избор земаља је био унеколико другојачији. Највише их је било
у Швајцарској, укупно четрнаест, јер је та држава међу првима
девојкама отворила универзитетске слушаонице и почев од 18
72. тамо су се уписивале и Српкиње. Тринаест студенткиња је п
омагано за студије у Хабзбуршкој монархији, а међу њима и
осам жена које су 1894. године послате у аустријске стручне
школе на усавршавање заната, те оне само условно улазе у овај
избор.“ После 1908. године на немачке универзитете је упућено
десет девојака, у Петрограду је медицину студирало њих пет, а у
Француској четири. Иако се чини да је симболичан број сти
пендисткиња, он је на нивоу тадашњег европског просека дево
јака на студијама, посебно ако се узме у обзир и то да су, на
пример, студије женама у Хабзбуршкој монархији допуштене од
1900, а у Немачком царству тек од 1908/1909 школске године.

“Две студенткиње су боравиле у две земље: Љ. Вуловић је студирала најпре

у Женеви, па у Паризу, а Љ. Ђорђевић у Бечу и Лајпцигу.

51
 ЗЕМЉЕ ШКОЛОВАЊА

БАустро-Угарска ПНемачка ПРусија

DIФранцуска пШвајцарска D Остало

Држава је преко својих министарстава бирала стипен

дисте. Највише их је имало Министарство војске које је у овом
периоду послало 361 питомца у иностранство. То су углавном
били официри и подофицири, који су одлазили на високе војне
школе или усавршавање у стране армије, а око једне трећине вој
них стипендиста било је школовано за "невојна" занимања (31%).
Ако су има на уму да они нису одлазили на школовање током
рата 1885. године и за време балканских ратова, као и да их нема
ПИТОМЦИ МИНИСТАРСТВА ВОЈСКЕ

D Аустро-Угарска
на Русија
П Француска
D Немачка
D Остало

у пописима између 1909. и 1914. године, очито је да је српски

приоритет у стварању елите био добро образована војска. С
обзиром на то да је већи део војних стипендиста проводио само
по годину или две на усавршавању, они су у просеку чинили 50%

52
свих државних питомаца који су током једне године одлазили у
иностранство, мање од половине било је само до 1891. године. И
у овом случају највише их је било у Аустро-Угарској, где је
боравио 151 војни питомац. У Русији их је било 106, у
Француској 56, у Немачкој 28, Белгији 10, Италији 4 итд. Од 113
војних питомаца који се нису школовали за чисто војна зани
мања, било је педесет и девет студената медицине, 44 су сту
дирали ветерину, шесторица фармацију, двојица музику, један је
био обучаван за машинство, док је Ђорђе Станојевић, каснији
професор и ректор Београдског универзитета, као војни пито
мац студирао агрономију, физику и метеорологију најпре у Бер
лину и Постдаму, а затим и у Паризу. Од студената медицине је
поново највише било оних за које су били одабрани универзите
ти у суседној монархији. У Бечу и Грацу, а један и у Прагу, је
студирало 48 будућих српских војних лекара, по пет њихових ко
лега се припремало за будући позив на руским и немачким уни
верзитетима (сви у Берлину), док је само један ове студије завр
шио у Француској.

МИНИСТАРСТВО НАРОДНЕ ПРИВРЕДЕ

D Немачка
ПАустро-Угарска
ШОстало

50%.

Министарство просвете и црквених дела је сваке године

слало по неколико студената у иностранство. У односу на укупан
број стипендиста из Србије, годишње их је било око 1/4 или 1/5,
али их је било стално, те је за те три деценије 208 студената при
мало помоћ тог министарства. Они су се углавном школовали да
задовоље потребе више наставе у Србији, односно припремали су
се за професоре Велике школе, Универзитета или виших женских
школа, у изузетним случајевима гимназија, а помагано је и

53
 ПИТОМЦИ МИНИСТАРСТВА ПРОСВЕТЕ

D Немачка
П Француска
ПРусија
D Аустро-Угарска
DIШвајцарска
D О стало

образовање уметника — сликара, вајара, композитора... Највећи

број стипендиста тог министарства завршио је студије на неком од
немачких универзитета, где их је било укупно осамдесет. У истом
периоду је у Француској било педесет студената, док је број
стипендиста послатих у Русију и Аустро-Угарску био приближно
у првој је било 27 а у другој 26 особа. За петнаест студената су
изабрани универзитети у Швајцарској, за три у Италији, за два у
Великој Британији, док су за по једног студента били одређени
универзитети у Белгији, Грчкој и Америци.
Три пута више стручњака је стипендирало Министарство
унутрашњих дела, које је почев од 1897. године преузело обавезу
да Србији обезбеди довољно лекара, те је уз неколико ветерина
ра, скоро искључиво финансирало студије медицине. За неких се
дамнаест година преко овог Министарства је школовано 152 мла
дића и девојака, од којих су око половине били питомци појединих
округа или срезова. Као и у случају војних лекара, и овде је изра
зито поверење било поклоњено, иначе добрим, аустријским меди
цинским факултетима, те је у суседну монархију отишао 101 мла
ди Србин, од тога су 62 студирали на Бечком a 37 на Универзитету
у Грацу, док су за по једног студента изабрани истоимени факул
тети у Прагу и Будимпешти. Двадесет и један студенат је био од
ређен за студије у Француској, и то на медицинским факултетима
у Паризу, Нансију и Монпељеу и двоје на Вишој ветеринарској
школи у Алфору, за једанаест је предност дата швајцарским гра
довима Цириху, Женеви и Берну. Медицински факултет у Берли
ну је уписало шест стипендиста, од укупно десет колико их је било
у тој земљи. За шест студената је био изабран Петроград, док је

54
први студент за московски универзитет одређен тек 1914. године,
а једна студенткиња је медицину завршила у Риму.
Министарство финансија је само до 1885. школовало по
требне кадрове и у том периоду је послало пет студената на разл
ичите стране школе. Формирање привредних стручњака различи
тих профила, најпре оних који су по структури српске привреде би
ли неопходни, као што су стручњаци за рударство, пољопривреду,
инжењери шумарства, хидротехнике, машинства и друге струке,
преузело је на себе Министарство народне привреде. Оно је први
пут 1885. године послало једног студента, Јована Бошковића, на
студије финансијских наука у Брисел (и то је једини стипендиста
тог министарства у тој земљи), а затим је између 1892. и 1895. год
ине послало још двадесет и двоје младих људи да се обуче за по
љопривредне стручњаке или различите занатлије, међу њима је
било и осам жена, које су све 1894. године послате у Аустрију на
различите занатске стручне школе. То министарство је следећу
групу питомаца послало у иностранство тек 1911. године, када је
одабрано чак 28 младих људи за студије електротехнике, машин
ства, пољопривреде, хидротехнике и шумарства. До Балканских
ратова се под његовим окриљем школовало укупно педесет мла
дих људи. Већина је била на средњоевропским универзитетима и
високим школама, те је 25 стручњака послато на студије у Нема
чку, седамнаест у Аустро-Угарску, само троје у Швајцарску, двоје
у Француску и по један студент је боравио у Италији, Русији и Бе
лгији.
Доминација немачких техничких високих школа била је
очита и међу онима које је као своје стипендисте на студије слало
Министарство грађевина. Од седамдесет и седам изабраних студе
ната, 51 је био на високим техничким школама у Немачкој. Чак
деветнаест питомаца било је послато у Берлин,“ на истоименој
Минхенској школи било је тринаест, у Карлсруеу је било пет сту
дената, у Ахену, Хановеру и Дрездену по четири и у Штутгарту и
Дармштату по један студент. У суседној Хабзбуршкој монархији
седам младића је студирало у Бечу, четворица су студирала у Пра
гу и један у Грацу. У Француској је по један студент боравио у Па
ризу и Нансију, док је у Белгији седморо било у Гану а један у Ли

* Вид. Љ. Трговчевић, Школовање инжењера из Србије на Високој техничкој

школи у Берлину до Првог светског рата, Пинус-записи, 7, Београд 1997, 1-19.

55
 МИНИСТАРСТВО ГРАЂЕВИНЕ

D Немачка
на Аустро-Угарска
на Белгија
D Остало

ГРАДОВИ СТУДИЈА

МИНХен

Берлин
Париз

јежу. У то време су само двојица била на школовању у Швајцар

ској (у Цириху и Винтертуру), док је у Петрограду било троје
студената.“
Највише српских студената студирало је у Бечу (136), док
су у Паризу студирала 64 студента, затим у Берлину и Минхену
54, односно 50 студената из Србије, те у Грацу 37 и Петрограду 34
студента.“

“ Студент Јован Јовановић је два пута рачунат јер је најпре био две године на
Циришкој политехници, а затим исто толико на Високој техничкој школи у
Карлсруеу.
“Подаци нису потпуни јер је за неке питомце, на пример војне, углавном
стајала само земља у којој су школовани, али не и место.

56
 Постоји још једна карактеристика српских стипендиста, а
то је да су већином одлазили на велике и знане високе школе, а
ретко на мале и мање реномиране универзитете. Само по један
државни питомац је студирао у Гетингену, Тибингену, Фрајбургу
и Бону, троје је било у Халеу а петоро у Јени, док ниједан није био
у Вроцлаву, Кенигсбергу ни Грајсфалду. Такође, веома ретко су
одлазили на универзитете суседних земаља, уколико се изузму
они у Аустрији. За све то време само су тројица студената били
послати у Будимпешту, а исто толико у друге градове у Угарској,
и то углавном на пољопривредну праксу (Милан Т. Грковић,
Владимир Кушановић, Сима Кандић), а троје је било на Загре
бачком свеучилишту. Миграција унутар балкана студената скоро
да није постојала, јер ниједан стипендиста није био на студијама у
Бугарској (док је бугарских студената у целом периоду било у
Београду), као ни на румунским универзитетима у Букурешту и
Јашиу, док је само синђел Мирон Л. Јанковић о државном трошку
студирао у Атини.
Ове бројке дају могућност да се одговори на неколика
питања. Каква је била државна политика Србије у односу на
школовање у иностранству? Да ли је избор земаља школовања
зависио од политичких чинилаца, на пример од промена владе и
министара, односно да ли се променом династије 1903. променио
избор земаља у које су слати српски питомци? Колико је такав
избор утицао на однос српске елите према, на пример, нацио
налном питању, или на њихов патриотизам, односно колико је
земља школовања утицала на њихове политичке погледе?
Наведени подаци нуде неколико могућих закључака.
Најпре, континутет школовања младих људи у иностранству
сведочи о тежњи да се што пре дође до сопствених кадрова
оспособљених да преузму значајне улоге у држави која се
градила. Број државних стипендиста није био сталан и зависио је
од многих чинилаца, најпре од финансијских услова, али је ипак
сваке године неколико десетина младих људи бирано за студије
у иностранству. За ондашње несређене финансије, посебно у
време владавине династије Обреновића, то није био мали
издатак. Уколико се упореди број питомаца у односу на број
становника, добија се следећи резултат:

57
 ГОДИНА || БРОЈ СТАНОВНИКА || ПИТОМАЦА ПО ГЛАВИ
СТАНОВНИКА

1884 1.901.736 29.715

1890 2.161.961 34.870
1895 2.312.484 38.541
1900 2.492.882 24.929
1905 2.688.025 37.334
1910 2.911.701 83.191

Табела показује да је највише стипендиста било 1900, a

најмање 1910. године, као и да је, у односу на укупну популацију
Србије, више стипендиста било крајем 19. него почетком 20.
века. То се може разумети с обзиром да је после 1905. почео да
ради Београдски универзитет, те се и у земљи могло стећи
солидно факултетско образовање. Укупан број питомаца тако
ђе је знатан, посебно ако се упореди с бројем стипендиста које је
у истом периоду имала слично развијена Бугарска, где је између
1878. и 1910. стипендиран укупно 451 студент,“ док је у истом
периоду из Србије на студије или усавршавање у иностранство
послато 698 младића и девојака. Иако су у укупном броју све
балканске земље имале већи број студената у иностранству,
посебно у Француској и Немачкој“ и број студената у иностран
ству је неколико пута премашивао број питомаца из Србије.“
Очито је да је по броју питомаца предњачила војска, што се
може разумети, јер је управо почетком тог раздобља почела да се
ствара модерна стајаћа војска. Она је имала и предност због
политичких прилика у којима се Србија налазила — тек стечене
независности, латентне опасности од суседне Монархије и
могућих територијалних спорова с балканским државама. За
њима су следили питомци који су били предвиђени за остале јавне
службе, најпре они који су требали да попуне упражњена места на
новооснованим или постојећим катедрама Велике школе, за шта
је школована већина питомаца Министарства просвете. Иако је
један део тако школованих људи убрзо напустио своја предавачка

* Р. Манафова, Интелигенцин с европећски измеренин, Софиa 1994, 35.

* Србија је била на четвртом месту иза Румуније, Бугарске и Грчке.
* На пример, у Француској је 1905. године било уписано 59 студената а међу
њима само 13 питомаца, 1913/14 је од 103 српска студента био 21 питомац итд.

58
места и заменио их политичким положајима, попут Миленка
Веснића, Милована Миловановића, Љубомира Стојановића, Ма
те Бошковића и многих других, управо је генерација тих питомаца
развила модерну универзитетску наставу и унапредила српску
науку, те тиме створила услове за прерастање Велике школе у
универзитет. Занимљиво је да је школовање стручњака за остале
јавне службе, као што је било здравство, у овом периоду почело
касније него што су постојеће потребе налагале. Осим већ раније
стипендираних војних лекара, организовано школовање цивилних
лекара почело је тек после 1897. године, од када је сваке године
око двадесет студената медицине слато на студије. То показује да
је у државним структурама тек до краја века нарасла свест о
значају здравствене заштите. Слично се може приметити и за
ретко опредељивање за избор питомаца за потребе Министарства
народне привреде, што потврђује да је првобитан државни циљ
био образовање личности за преузимање класичних државних
функција, док је ономе што је припадало надградњи, а у чему се
огледала истинска модернизација друштва, посвећена пажња тек
од краја 19. века.

ПИТОМЦИ 1904-1914

40,00%.

20,00%

0,00%.

|E Аустро-Угарска ПНемачка DФранцуска ПРусија

У разматрању утицаја политичких чинилаца приликом

бирања земље у којој ће се студирати занимљивим се чини питање
колико је промена династије у Србији 1903. године а с њом и при
ближавање Србије земљама Антанте, односно Русији и Фран
цуској, утицало на то да се државни стипендисти усмеравају ка

59
тим земљама. Подаци показују да је између 1904. и 1914. године за
студије у иностранству било изабрано 265 личности, од тог броја
је 17,4% послато у Француску, 26,4% у Немачку, 40% у Аустро
Угарску а само 7,5% у Русију, док је 8,7% упућено у друге земље.
Односно, у политички блиским земљама је студирало 24,9%, а у
земљама Централних сила 66,4% оновремених питомаца српске
краљевине. Други податак који допуњава ову слику је да је број
студената из Србије у Француској тек у лето 1914. године
незнатно премашио број њихових сународника у Немачкој, иако у
њих нису укључене немачке високе школе. Међутим, из саме
чињенице да је више од две трећине српских питомаца своје
школовање завршило у две земље средње Европе ни у ком
случају се не може поистоветити с њиховим политичким на
клоностима, иако је било и таквих повезаности. Напротив,
њихово деловање и у државном апарату, у војсци, науци и култури
у годинама искушења које су следиле показало је да је то била
национална интелигенција с изразитом самосвешћу, способна и
дорасла изазовима времена. Иако је и међу "немачким" и
"аустријским" ђацима било оних који су и политички подржавали
политике двеју царевина, попут Вукашина Петровића или Јована
Б. Јовановића, од којих ниједан није био државни питомац,
бројнији су примери оних код којих у политичким опредељењима
земља школовања, или култура коју су упознали, ценили или чак
следили није имала утицаја на политичке симпатије. У те би
свакако могли уврстити Миленка Веснића, Јована Цвијића,
Божидара Марковића, Живојина Балугџића или Драгољуба
Павловића, који су стекли дипломе на аустријским или немачким
универзитетима, али су им политички узори биле земље западних
демократија.
Тежња Србије да планским школовањем у иностранству
изгради сопствену елиту може се сматрати успешном. Јер иако се
од краја 19. века бар двоструко више студената него што је било
питомаца личним средствима образовало на европским универ
зитетима, већину оних који су чинили врх српске политичке,
културне, привредне, економске или војне елите су државни
стипендисти. Скоро да није било значајнијег политичара с
почетка 20. века који није примао државну помоћ, укључујући и у
оно време највећу политичку фигуру — Николу Пашића, државног
питомца из претходног периода. Питомци Краљевине Србије

6()
били су Милован Ђ. Миловановић, Миленко Веснић, Мирослав
Спалајковић, Павле и Војислав Маринковић, Михаило Гаври
ловић, Љубомир Стојановић. Стипендије су примали и научници
Михаило Петровић, Бранислав Петронијевић, Слободан Јовано
вић, Јован Цвијић, Богдан Поповић, Александар Белић и многи
други, док су од каснијих уметника државну помоћ примали
Надежда Петровић, Ђорђе Јовановић, Риста Вукановић, Стеван
Мокрањац, Петар Убавкић, Леон Коен, Бранко Поповић, Милан
Миловановић, као и књижевници Бора Станковић, Светолик
Ранковић, Радоје Домановић, новинари браћа Рибникар и други.
И највећи број високих официра прошао је стране војне академије
или војну обуку, те се међу њима могу поменути Петар и Радивоје
Бојовић, Божидар Терзић, Михаило Живковић, Стеван Хаџић,
Душан Туфегџић, Данило Калафатовић и њихови другови.
Слично се може рећи и за оне који су постали лекари, инжењери
или привредни стручњаци.
Међу својим балканским суседима Србија је имала један од
ширих избора земаља у којима је школовала своју елиту. Она није
била усмерена ка само једној од култура већ је користила
предност свог геополитичког положаја и примала је и желела да
упозна утицаје различитих европских култура. Иако је у
појединим областима доминација неке од њих била изразитија,
ниједан од тих утицаја није био пресудан, јер су се они претапали,
допуњавали, па чак и потирали, чинећи тако својеврстан амалгам.
Због тога ни школовање младих Срба, иако је било важан
чинилац у њиховом интелектуалном и стручном сазревању, није у
том периоду, за разлику од претходних, увек значило и њихову
културну повезаност са срединама у којима су стицали знања. Оно
им је у многим случајевима било само једна од основа на којима су
касније градили своје личне, колективне или националне погледе.
Краљевина Србија је своју елиту стварала у европском
цивилизационом кругу, тежећи да она по образовању буде на
тадашњем европском нивоу. Српска елита је себе видела као део
те цивилизације. Она није у Европу одлазила као у њој страни
свет, већ као у своје природно окружење, те јој је због тога било
мање важно у ком ће делу те Европе стећи квалификације. При
томе није улогу имала ни политичка наклоност, нити, на пример,
религијска и етничка блискост као неке од одлика цивилизација,
већ најпре квалитет знања која су су могла стећи.

61
 ЕВРОПСКИ КУЛТУРНИ КРУГ
У НЕМАЧКИМ ЗЕМЉАМА

Око четвртине оних које је српска држава почев од 1839.

године почела да шаље у иностранство на студије, одлазило је на
неки од немачких универзитета и високих школа. Иако се и овај
аутор овом темом бави скоро две деценије, потпун број младих
Срба још није познат. Осим оних које је држава бирала међу нај
бољим Лицејцима као своје стипендисте, растом грађанског слоја
и његовим економским јачањем је све више младих отрошку сво
јих породица одлазило да се образује у неки од европских цента
ра. Истраживање подразумева и утврђивање њиховог броја, име
на, факултета које су похађали, знања која су тамо стекли. Ако се
има у виду да су крајем 19. века у чак 22 града постојали универзи
тети (убрајајући ту и Стразбур када је био део Немачког цар
ства), сусрећемо се с величином проблема да се утврди да ли је на
сваком од њих било и српских студената. Поред универзитета по
стојале су високе школе и академије, најпре оне техничке, такође
веома посећене, о којима до сада имамо делимичне податке. До
вољно је поменути да су сви професори београдског Техничког
факултета пре Првог светског рата, осим Богдана Гавриловића,
студирали на некој од њих. Наравно, у таквим истраживањима
помоћ су нам постојеће статистике и мањим делом објављене
уписнице-матpикуле појединих универзитета.
Општи подаци о броју студената садржани су у Рreussische
Statistik, која тек од 102. тома за годину 1886/7. прати посећеност
универзитета и доноси, раније ређе, а касније редовно, податке и
о страним студентима. На основу њих добијен је тачан број срп
ских студената у тадашњем Немачком царству за период од
школске 1886/7. до 1911/12. године. Две године касније објављени
су збирни подаци, али само за универзитете у Пруској, са градови
ма у којима су студирали. На основу тих података се уочава да је
највише студената било 1912, укупно 78, док је најмање уписано
1894. године. Уколико се тим подацима дода и само делимично
познат број оних на различитим високим школама и академијама,
може се слободно рећи да је од почетка 20. века просечно годи
шње било око стотину младих српских грађана на високошкол
ским установама Немачког царства.
Из ових збирних података уочава се да се током целог ис
траживаног раздобља повећавао број српских студената, по чему
су и они пратили опште трендове раста студентске популације.
Такође, и међу њима се уочава у европским размерама приме
ћено благо опадања и стагнирање броја студената деведесетих го
дина 19. века, али се кад су оно у питању примећује и смањивање
њуховог броја под утицајем политичких збивања у Србији 1903. и
1908. године. Такође, ови нумерички подаци не говоре о њиховом
укупном броју, јер се један студент може јављати у десетак семе
стара као статистичка вредност, а што је зависило од њихове ми
грације.
Други, тежи, мукотрпнији и много спорији, начин је истра
живање у архивима сваке од појединих школа и универзитета,
што је, с обзиром на број година које се прате и број високих
школа, дуготрајан посао. Помоћ при томе могу да буду објављене
уписнице с именима студената, тамо где их има, па је, како се оне
воде по семестрима, истраживање мало олакшано, али и даље вео
ма споро и напорно.“ Ипак, истраживања су завршена и објавље
на за универзитете у Минхену, Хајделбергу, Бону, Високој тех
ничкој школи у Берлину, док су завршена и у фази су обраде за
универзитете у Берлину, Лајпцигу, Јени, Халеу, а делимично и за
универзитете Ерланген, Тибинген, Вирцбург, Вроцлав, Гетинген,
Гизен, Фрајбург, Рошток и Високу техничку школу у Хановеру.“
Број државних стипендиста познат је само за период из
међу 1882. и 1914. године, када је у Немачку упућен укупно 201
студент, односно 23,2% од свих државних стипендиста. Тиме је

Нпр., на Пољопривредној академији у Берлину је увек било од 1 до 4 студен

Ta И СЛ.

* Податак да је током једног семестра пред Први светски рат у Берлину било
уписано око 10.000 студената илуструје дуготрајност ових истраживања.
“ Истраживања су урађена захваљујући краћим студијским боравцима уз по
моћ Института за европску историју, у Мајнцу, Центра за упоредну друштве
ну историју Европе Слободног универзитета у Берлину и DAAD фондације.

64
ова земља била, одмах иза географски ближе Хабзбуршке мо
нархије, на другом месту по броју послатих студената, испред
Русије, Француске и Швајцарске, односно за сваког четвртог
стипендисту је одабрана нека од немачких високих школа. Нај
више питомаца је послало Министарство просвете, које се осим
тога што је тежило да школује кадар потребан београдској Ве
ликој школи, касније Универзитету, старало и о образовању
уметника, те је новчано помагало један број сликара, компози
тора: укупно је за те три деценије послало 80 младих српских
грађана на немачке образовне установе. Министарсво војске је
у исто време изабрало 31 подофицира или официра за школова
ње у војним школама или само за усавршавање у некој од елит
них јединица, али је највећи број усмерило на студије медицине
и ветерине. Најуочљивија је доминација оних који су одређени
да изуче неку од техничких струка. Министарство грађевине је
од укупно 77 питомаца 48 послало у ту земљу, највише на поли
технике у Берлину и Минхену, као и у Ахену, Хановеру и др.
Најмање, односно само десет стипендиста за студије медицине и
ветерине је изабрало Министарство унутрашњих дела.
Занимљиво је и поређење струка које су студирали. Не
мачка, иначе веома богата, истраживања показују следеће трен
дове. На немачким факултетима још до средине 19. века право је
студирало више од половине студената, али је од тада почело да
опада интересовања за те студије. Српски студенти су дуже од
својих немачких колега остали заинтересовани за ту струку, ве
роватно зато што су давали предност државној служби наспрам
струци, односно што је професионализација још била у зачетку.
Почетком 20. века се и даље смањивао број опредељених за прав
не науке: 1908/9. право је студирало 17% студената у Немачкој,
док наша статистика показује да их је међу Србима било 25%.
Већ године 1910. Срби су скоро достигли немачки просек са око
14%. Међутим подаци о студентима камералних наука показују
да су Срби још увек рачунали на сигурност државне бирократије,
те се почетком 20. века више од четвртине усмеравало ка држав
но-економским факултетима, док се број немачких студената за
интересованих за те науке кретао око 4%.
Досадашња истраживања показују да је међу Србима нај
цењенији био Универзитет у Берлину, на који се први уписао у
мају 1842. Милован Спасић, каснији педагог и политичар. Он није

65
припадао првој групи српских питомаца, јер је већ тада био у Ли
цеју у Братислави, али је претходно био, такође као први српски
грађанин, на Универзитету у Халеу. У Берлину је остао три семе
стра а тек три године после њега у Берлин је стигао Димитрије
Матић, који је ту боравио скоро пуне две године. Он је после Бер
лина отишао за Хајделберг, а касније и у Париз, те је са Спасићем
дао и другим студентима пример да иду с једног ка другом универ
зитету, од једног до другог познатог професора и тиме користе
могућност за шире сагледавање науке коју су учили. Касније ће
скоро сваке године у овај град стизао по неки студент из Србије и
укупно је до почетка Првог светског рата, краће или дуже, на не
ки од факултета Универзитета у Берлину било уписано 213 срп
ских грађана.“ Ако се том броју дода и 69 студената који су у по
следњим деценијама 19. века били на Високој техничкој школи
тога града, затим још увек непознат број полазника Ветеринар
ске академије, Високе трговачке школе, Шумарске академије,
Академије лепих уметности, Високе привредне школе и других
берлинских високошколских установа, може се претпоставити да
се бар 400 младих Срба образовало у Берлину.
Баварска престоница је нешто касније угостила прве срп
ске студенте, јер је као први забележен Милан Петронијевић који
се уписао 1850. године, али је по броју оних који су у њој боравили
веома мало заостајала за Берлином. До 1914. године је на универ
зитету било 207 српских држављана, док је на веома познатој
Уметничкој академији било још 60, од којих је 19 тамо стекло ди
пломе архитекте. До сада се о онима који су похађалали друге
минхенске високе школе мало зна, али је вероватно да је бар још
стотинак придошлица из Србије похађало неке од тамошњих ви
СОКИХ ШКОЛа.

На трећем месту по броју студената био је Лајпциг, у ком

се нашло око 150 српских младића. У овај развијени универзитет
ски град, познат и као јак славистички центар, први се у лето
1841. уписао Коста Магазиновић, који је тамо боравио до јесени
1844. године. По његовом одласку доста дуго није било некога из
Србије, да би се од шесдесетих година 19. века повећало инте
ресовање за овај саксонски град те је он привукао и неке Србе ко

* Према истраживањима у Агchiv zu Universität zu Berlin, Matrikel, Promotionen,

Abgangzeugnisse i dr.

66
ји су касније значајно утицали тицали на развој српске науке, по
пут Љубомира Недића, Љубомира Стојановића, Бранислава Пе
тронијевића и других.“ Посебну популарност тај Универзитет је
уживао у првој деценији двадесетог века када је редовно на њему
студирало преко тридесет Срба, године 1909. чак 51, годину дана
касније 49 студената, по чему је у тај Лајпциг спадао, по српском
гледишту, у најатрактивније образовне центре. Оно што су Бер
лин и Лајпциг били почетком 20. века, Хајделберг је био среди
ном 19. века, када је прихватио прве српске учене младиће који су
касније постали водеће политичке и културне личности свога до
ба. Од укупно 118 академаца, први је био Владимир Јакшић, упи
сан у мају 1844, а за њим до 1870. године дошло још 65 студената,
углавном будућих правника или националекономиста, док је у по
тоњим деценијама њихов број лагано опадао.

| СРПСКИ СТУДЕНТИ НА НЕМАЧКИМ

УНИВЕРЗИТЕТИМА

1894 1899 1900 1903 1904 1905 1906 1909 1910 1911 1912

Групу мање посећених немачких универзитетских центара

предводи Хале, где је, по универзитетским папирима, осим прве
групе студената, тек 1873. поново дошао неки студент из Србије.
Тиме се доводе у питање нека ранија мишљења, која су, полазећи
од неких искустава стечених на примерима из Угарске, заступала
тезу да су Јена и Хале као протестантски универзитети радије би
рани за места студија него неки универзитети у традиционално
католичким срединама. Из те друге генерације први се уписао
Љубомир Миљковић на филозофију и тамо је остао укупно седам

* Verzeichnip der Studirenden auf der Universität Leipzig im Sommerhalbjahre 1834,

1835-1914.

67
семестара, а до избијања рата су тамо учила још 54 студента.“ У
Халеу, који је био недалеко одатле било их је нешто више од три
десет, јер је већ у то доба опадала слава ове школе стечена у 18.
веку. Ипак, за српску новију историју тај универзитет има значај
јер је на њему одбрањена прва докторска теза једног грађанина
модерне српске државе. Одбранио је Милован Спасић 13. марта
1844. године на Филозофском факултету и њен оригиналан, да
кле, латински текст, похрањен је у архиву те школе. Иако је на
реци Рајни, у оновремене пруске универзитети спадао је и Бон
ски, у ком је с више или мање школског успеха, дуже или краће,
школе учило 19 српских држављана.
Групу универзитета које су Срби ретко бирали као места
својих усавршавања предводи Вирцбург, у коме је било укупно
16 младића, међу њима деветоро студената медицине, четири
студента која су се определила за природне науке (углавном хе
мију) и само три будућа правника. На универзитету у Бреслау
(Вроцлав) укупно је било десет студената, уписаних између зим
ског семестра 1887/8. и 1910/11. године,“ али је само троје тамо
дуже остало: Велислав Војиновић, Јован Александровић и Ми
лорад Поповић, овај последњи је после пет семестара студија у
Берлину, од 1902, тамо наставио студије физике и 1. новембра
1904. одбранио је докторат.“ У списима Универзитета у Ерлан
гену је забележено да се први студент који је рођен у Србији та
мо појавио 1896; то је био студент теологије Ото Енгел, али је
вероватно реч о личности која није била српски држављанин.
Крајем исте године један семестар је тамо студирао Миливоје
Пачић,“ а следећи студент је тамо стигао тек 1904. године, тако
да је укупно до 1914. године убележено само шест студената ко
јима је у уписницама писало да им је Србија земља порекла.“

6 Verzeichnis der Lehrer, Bohoerder, Beamten und Studierenden auf der Grof herzo

glich Sachsischen Gesamt Universität Jena, Sommer Semester 1840–1914.

* Spasits Milovan Ivanovits, De vectigalibus publicis directis et indirectis, 17 BI, 49
(29). Наlle-Witt. Phil. Diss. v. 13. März 1844.
“ Personal-Bestand der Königlieschen Universität zu Breslau, 1878, usw.
“ Popowitsch Milorad M., a Schabatz in Serbien. Experimentaluntersuchungen zur Theo
rie der Superposition kleiner einfacher, Schwingungen o. O. (1904) (46 S.).
“ Србин рођен у Угарској, али са српским држављанством.
“ Ubersicht des Personal-Standes bei der königlich Bayerischen Friedrich-Alexanders
Universität Erlangen, nebst dem Verzeichnisse der Studierenden im Winters-Semester

68
 У Фрајбургу је после 1881/2. године, од када се пописи во
де по нацијама,“ студирало 13 Срба. Први се 1893/4. уписао Дра
гољуб Павловић, касније познати историчар, професор Универ
зитета и политичар, који је написао књигу о уједињењу Немач
ке.“ Од 1898. је тамо био још један студент, а каснији угледни на
учник, професор Правног факултета Божидар Марковић, који
je 1899. своје студије такође завршио докторатом на Факултету
за правне и државне науке.“
У Гетинген, према штампаним матpикулама, почев од
1881/2. године па све до балканских ратова уписало се само че
творо Срба, а један је међу њима био Божидар Хаџи Вељковић,
који је на том универзитету боравио два пута, у зиму 1906/7. и
између 1909. и 1911. Чак је прошло скоро четврт столећа од упи
саног првог студента из Србије до појаве следећег. Исто толико
студената било је на Универзитет у Гизену (после 1886, од када
смо могли да прикупимо податке);“ први је дошао у летњем се
местру 1899, а последња се на студије пољопривреде уписала
1911/12. Даница Бончић и тамо је остала до избијања рата.
Подаци о Србима у Тибингену се знају само за студенте
уписане од почетка 20. века, а њих није било много. Од осам
уписаних, најдуже су се тамо задржали Драгољуб Костић и Ра
дован Казимировић и оба су докторирала, први на Државноеко
номском факултету крајем 1910. а други на Правном 1912. годи
не. Осим једног студента шумарства, остали малобројни Срби
су се определили за право или државно-економске науке. Слабо
интересовање за Тибинген показивали су и други студенти с
Балкана и од почетка 20. века на њему је студирао тек понеки
Бугарин, пар Румуна, док се први грчки студент тамо уписао тек
1914. године.“

1899/1900, Erlangen 1900, usw, Нема у списковима Богдановић Владислава, ко

ји је докторирао у фебруару 1898
“Verzeichnis der Behoerder, Lehrer, Anstalten, Beamten und Studierenden auf der
Grof herzoglich Badischen Universität Freiburg, ws 1881/82, и др.
13 Д. Павловић, Уједињење Немачке, Београд 1898.

“ Markovic Božidar W., cand. iur: Uber das serbische Schwurgericht im Vergleiche mit
dem deutschen, französischen undenglischen Schwurgericht, Freiburgi. B. 1899, (95 S.)
“ Personal-Bestand der Grof herzoglich Hessischen Ludwigs-Universität Giessen.
Sommersemester von Оster bis Ende 1886, usw.
“ Personal-Verzeichnis der königlich Württembergischen Eberhard-Karls-Universität
Tübingen für das Winterhalbjahr 1903/04, usw.

69
 ГРАДОВИ СТУДИЈА

150

100

50+ Бон Вирцбург

Овако изнети подаци, у које треба уврстити и оне досад

познате о студентима високих техничких школа (који такође
нису коначни, јер недостају увиди у више великих школа) а не
познат број оних који су били на неким мањим универзитетима,
показују да је интерес Срба за немачке високе школе почев од
40-их година 19. века сталан. Наравно, све ове бројке, иако не
потпуне, могу изгледати импресивно за малу земљу каква је Ср
бија била, али оне не чине укупан број српских студената. Оне
се не могу сабирати, јер су и Срби радо прихватали веома кори
сну немачку праксу мењања универзитета. Они су то чинили из
више разлога, најпре у потрази за бољим знањима, на шта су их
упућивали и њихови српски професори, који су им сугерисали и
школе и научнике које морају посетити. Но, њихова заинтересо
ваност их је такође терала да се упознају с више средина, култу
ра и обичаја, али и различитих научних школа и праваца. При
томе је важност при избору имало, бар код оних који су се шко
ловали сопственим средствима, искуство њихових саплеменика
у одређеној средини, као и то да ли их је у неком граду било, јер
су радије одлазили у градове где је био још неко од њихових зе
мљака. У неким случајевима су и трошкови били одлучујући, јер
су у мањим срединама били мањинего у метрополама. По сада

70
шњим сазнањима, отприлике половина српских студената није
мењала место студирања и студирала је у само једном високо
школском центру, 40% је било на два универзитета, док су оста
ли били у три и више градова. Тако је Сретен Кузељ, који је док
торирао у Ерлангену 1909. године, осим у Београду, студирао на
још пет других универзитета (Јена, Лајпциг, Минхен, Бон, Ер
ланген). У исто толико градова боравио је Петар Ђорђевић, ко
ји је промовисан за доктора природних наука у Бону, а претход
но је понеки семестар провео на шест универзитета. И лекар
Мориц Були је студирао медицину почев од Лајпцига, преко Ци
риха, Беча, Берлина до Роштока, где је одбранио докторат, док
су Велизар Нинчић и Божидар Николајевић били у по четири
универзитетска града.
То мењање градова и школа, када су у питању државни
стипендисти, морало је да буде одобрено од надлежних власти,
које су када је то било научно оправдано, тај обичај јако подр
жавале, о чему сведочи и решење Академијског савета, по ком
је изабраном стипендисти за проучавање словенског права на
ложено следеће: „Он ће дужан бити, да прву годину проведе у
Минхену и у тамошњем универзитету и тамошњој богатој би
блиотеци изучава историју законодавства германских народа,
што му је потребно као предходна спрема, па онда другу годину,
да проведе у Паризу и на тамошњем правном факултету и у та
мошњим библиотекама изучава историју законодавства роман
ских народа. Па тек, после те предходне спреме да иде у Русију и
да тамо, било у варшавском, било у московском, а по потреби и
у оба универзитета, стручно изучава историју словенског права.
После предходне спреме у Германији и Француској, он ће у Ру
сији ради специјалног изучавања словенског права, бавити се
највише две године...“ Та намера није до краја спроведена, јер
се француски школски систем разликовао од немачког, те се
Мијушковић октобра 1881. године жалио из Париза да мора сту
дије почети од прве године, јер му се не признаје оно што је
претходно, а по плану београдске Велике школе, завршио.“
Студенти су у својим писмима, белешкама а најчешће у
извештајима оставили доста података о разлозима због којих су

* Архив Србије, МПС, ф. VI/89/1887; 18. септембар 1880.

“ Исто писмо из Париза од 27. октобра 1881. министру просвете.

71
бирали неки универзитета процењивали су њихове квалитете
или мане, садржаје појединих предмета, начин предавања и др.
Интересантно је мишљење стипендисте за студије статистике,
каснијег министра Марка Трифковића, који је 10. септембра
1890. године молио Министарство просвете да му дозволе да с
Берлинског пређе на неки други универзитет зато што се "на
тамошњем универзитету, сваке године предају једни исти пред
мети — летњег семестра једни а зимњег други — то бих ја, ако би
према својој обавези, остао све три године у Берлину, морао све
три године слушати једне исте предмете".“
Пуно утисака о немачким професорима и начину студија
налази се у редовним семестралним извештајима које су сви др
жавни стипендисти били дужни да редовно достављају надле
жним властима у Београду, а те извештаје су оцењивали, став
љали су на њих примедбе или су у вези с њима нешто предлага
ли професори београдских факултета. Некада су ти извештаји
опширно износили шта се све предавало и који су били главни
професорови закључци. Занимљив је и извештај Милоша Три
фуновића из Берлина од 20. децембра 1890, који поред опшир
ног прегледа наставе статистике коју је студирао, излаже и де
лове предавања из опште историје професора Јастрова, која су
била сасвим актуелна, јер су без историјске дистанце и сагласно
тадашњим преовлађујућим виђењима Немачку видели као цен
тар Европе, односно, како је забележио вредни студент, као нај
већу силу "којој се мора клањати и запад и исток, коју мора да
поштују и пријатељи и непријатељи".“
О својим професорима писао је и студент хемије у Лај
пцигу Милорад Јовичић, на пример, о предавањима професора
Циркела из кристалографије на којима "почиње се из основа /.../
са деобом њиховом по системима, које се тако детаљно разрађу
ју, да се кроз цео семестар са по три часа недељно једва доврши
/.../ Али насупрот томе, другојачије ствари стоје са физичком хе
мијом код професора Освалда. То су може се рећи права уни
верзитетска предавања. Претпоставља се доста велико знање из
опште хемије, физике и математике. Због тога су његова преда
вања махом посећена од доктора... ".“

“ АС, МПС, ХХ-31/1893.

“ Исто: извештај од 20. 12. 1890.
“ АС, МПС, ХLIX, 77/1896. извештај М. Јовичића од 26.9. 1893. из Лајпцига

72
 О ономе шта су са собом донели ови млади Срби по по
вратку са свог образовања у Немачкој доста је писано, али
углавном само о личностима које су касније имале значаја у срп
ској култури. О онима који су стекли професију и с њом пренели
део те културе, врло се мало зна. Но, сигурно је да је немачка
култура током прве половине 19. века у Србију стизала у изме
њеном, аустријском издању, док су ти студенти имали прилике
да се с њом непосредно суоче. Немачки утицај био је доминан
тан на пољу техничке културе, јер скоро да није било српског
инжењера који није стекао умеће на некој од немачких високих
школа. Слично је и на подручју природних наука. Познати срп
ски хемичари Сима Лозанић, Марко Леко или Милорад Јовичић
су се тамо сусрели с најновијим истраживањима и технологија
ма и по повратку у Србију су добили могућност да та знања раз
вију и да у неким областима достигну резултате мерљиве у
европским оквирима. Слично се може рећи и за уметност. Мо
дерно српско сликарство се управо развило под утицајем немач
ког експресионизма, који је доминирао када су тамо студирали
Надежда Петровић, Риста Вукановић или Бранко Поповић. И
семинар за историју уметности Београдског универзитета могао
је да се оснује после повратка са студија историчара уметности
Драгутина Анастасијевића и Владимира Петковића. Уз њих
треба поменути и филозофа Бранислава Петронијевића, исто
pичаре Драгољуба Павловића, Станоја Станојевића и Николу
Вулића, археолога Милоја Васића, етнологе Тихомира Ђорђе
вића, Јована Ердељановића и Симу Тројановића, филологе Љу
бомира Недића, Александра Белића, Љубу Стојановића, лекара
и књижевника Лазу Лазаревића, и то само као подсећање на не
ке који су били немачки студенти. С њима су стигле многе вред
ности немачке културе, које су, заједно с другим утицајима, по
стале и саставнице српске културе и њене свакодневице. Можда
је за то најбољи пример Стеван Мокрањац, који је у Минхену и
Лајпцигу студирао музику, али у српској историји музике остаје
онај који је препознао и сачувао њену посебност.

73
 Први студенти на Универзитету у Берлину

Берлински универзитет, основан по предлогу филозофа

и државника Вилхелма фон Хумболта, министра вера и образо
вања Краљевине Пруске, отворен је 1810. године. Заснован на
тада преовлађујућим идејама просвећености, новохуманизма и
националном покрету нараслом због Наполеонових освајања,
био је прва висока школа на којој је било напуштено скoлaстич
ко учење, које је још у то доба владало на универзитетима са
средњовековном традицијом. Настао из идеала опште образова
ности, Универзитет је тежио да истовремено обухвати образова
ње, васпитање, учење и науку. На њему студент није требало да
буде "само ђак, већ да и сам истражује, вођен и помаган од профе
сора" „“ дакле, да буде активни истраживач, а не само пасивни слу
шалац. Сновим приступом студирању, Универзитет је за кратко
време по оснивању успео да спојем науке и образовања постане
водећа образовна установа у Пруској и узор за оснивање већине
модерних европских универзитета насталих током 19. века.
Иако је био нова висока школа, тежња да се изгради јак
научни центар и солидна државна потпора учинили су Берлин
ски универзитет средиштем многих научних дисциплина. Бројни
угледни научници позвани су с других универзитета у пруску
престоницу, а за њима су стигли и студенти. У петој деценији
прошлог века имао је 55 редовних професора.“ Међу њима су
били филолози браћа Грим, Август Бек, такође филолог и пет
пута ректор, један од оснивача историјске правне школе Фри
дрих Карл фон Савињи, већ остарели филозоф Фридрих фон
Шелинг, те Франц Боп, оснивач упоредне лингвистике, затим
географ Карл Ритер, образован под утицајем Александра фон
Хумболта, математичар Карл Густав Јакоби итд.
За младе Србе важну улогу су имали професори Леополд
Ранке и Адалберт Војћех Цибуљски, као и Карл Лудвиг Мишле.
Чувени историчар Ранке је био познат по свом младалачком де
лу Српска револуција“ и већина Срба је одлазила на његове ча
* Die Humboldt-Univerzität zu Berlin. Bilder aus Verganhenheit und Gegenwart, Ber
lin 1976, 51. -

* Deutsche Hochshullehrer als Elite 1815-1945. Hrsg. K. Schwabe, Boppard am Rehin

1988, 38.
* Leopold Ranke, Die serbische Revolution. Ausserbischen papieren und Mittheilun
gen, Hamburg, bei Friedrich Perthes, 1829.

74
 сове. Јован Ристић је слушао његова предавања из средњег века.
"Није речит, не привлачи слушаоце спољашњим сјајем" — касни
је је писао. "Мада је глас учености професорове давно утврђен,
он нема много слушалаца. И што међу њима има и нас Срба, ма
ње се има да припише томе чувеном имену, а више жељи, да чу
јемо научника, који је, у пространоме свету историје, могао на
ћи разлога да се заустави и на српској историји, да јој поклони
ауторитет свога имена, и да јој посвети свој срдачни труд, своје
огромно знање.“ Други берлински студент тога доба Љубомир
Ненадовић, касније је предложио Стојану Новаковићу да то де
ло преведе на српски,“ док је његов школски друг Димитрије
Матић примећивао да све што млади Пруси знају о Србима по
тиче од Ранкеа.“
Оснивач славистике у Берлину Војћех Цибуљски био је
преко двадесет година приватни доцент и тек три године пред
смрт (1861) успео је да добије катедру на Универзитету у Вроц
лаву. Овај Пољак по рођењу и заговорник стварања слободне
пољске државе, учесник у пољском устанку 1830/31. године, био
је због панславистичких уверења и за Србе, као и за остале Сло
вене личност око које су се окупљали.“ Он их је упознао с наци
оналним покретима других Словена и њиховом књижевношћу и
културом. Тако је млади Димитрије Матић посетио тог "родо
љубивог Пољака", уз препоруке из Београда, већ првог дана по
доласку у Берлин, Цибуљски га је уписао на факултет, препору
чио му предавања и повезао га с другим студентима из словен
ских земаља.“ Под његовим утицајем био је и Љубомир Ненадо

“ Ј. Ристић, Леполд Ранке и ослобођење Србије, у: Глас Српске краљевске

академије, 31 (1892), 3-4. Међутим, по документима Архива Универзитета у
Берлину, Ристић није био уписан код Ранкеа, нити је имао његов потпис, па
- остаје претпоставка да га је само неколико пута слушао али да није био ње
гов студент (Philosophische Fakultät, Abgangszeugnisse)
“ Стојан Новаковић је написао: "Писац ових врста био је 1863 упућен од
Љуб./омира/ П.Ненадовића да то дело /Ранкеову Српску револуцију/ на срп
ски преведе" (С. Новаковић, Устанак на дахије 1804. Оцена извора, карактер
устанка, војевање 1804, Београд 1904, 6, напомена 2).
“ Д. Матић, Ђачки дневник (1845-1848), приредили др Љ. Дурковић-Јакшић,
Б. Јанковић и А. Маслеша, Београд 1974, 20.
* Вид. Љ. Дурковић-Јакшић, Војћех Цибулски и Југословени, у: Polsko-jugo
slowianskie stosunki literackie, ur. J. Slizinskie, Wroclaw 1972, 89-107; исти, МИЦКИ
јевић и Југословени, Нови Сад 1987.
29 Д. Матић, нав.дело, 20-22.

75
вић, који је, као и Матић, учио пољски и сам покушавао да пре
води Адама Мицкијевића.“ Вероватно су и то упознавање с на
ционалним покретима других Словена, као и Мартовска рево
луција 1848. године у Берлину и у другим универзитетским гра
довима утицали на изградњу каснијих политичких ставова онда
шњих српских студената.
Иако у ондашњој Србији мање познат него претходна
двојица професора, Карл Лудвиг Мишле је био омиљен међу
младим Србима. Предавао је филозофију и природно право та
ко успешно да "врлину његовог предавања ја нисам у стању опи
сати", како је писао Димитрије Матић, који их је "с највећом па
жњом сљедовао за ова три теченија". "Професор Мишеље ње
говим врлим у философију предавањем, мене до највећег усхи
ћења доводи, и ову сувопарну и тежку науку доста пријатном чи
ни тако, да се ја сада скоро исључитељно њоме занимам".“ И
други српски студенти су уважавали тог Хегеловог следбеника.
Љубомир Ненадовић је целим путем од Берлина до Грајсвалда
током летњег распуста 1846. године оспоравао покуде свог про
фесора и савремене филозофије изношене од његовог сапутни
ка, студента теологије, при томе је користио Мишлеов став да
филозофија и теологија нису супротстављене, већ теже истом -
човековој умној свести, тј. религији.“
У оновременој Србији су Хале, а делимично Јена и Лај
пциг били универзитети на гласу, те је већина младих Срба нај
пре боравила у Халеу, па је тек онда кретала у Берлин. Слава
Халеа је већ била на заласку, јер је млађи Берлин већ надмашио
старије школе, али се та навика још била задржала. Зато се по
доласку у Берлин Димитрије Матић чудио што су и у јесен 1846.
године (када је стигла друга група државних питомаца) двојица
остала на студијама у Халеу "кад је овај /Берлински/универзи
тет у сваком обзиру много славнији".“
У доба када су први Срби стигли на ову високу школу,
Универзитет је имао четири факултета — Теолошки (проте

“ Љ. Дурковић-Јакшић, Љ.убомир Ненадовић и Пољаци (1845-1848), у: Исто

ријски гласник, бр. 2, Београд 1949, 75-80.
“ Д. Матић, нав.дело, стр. 31, 60. и 33.
* Љ. Ненадовић, Писма из Грајсфалда. Књиге Љубомира П. Ненадовића, св.
12, Београд 1887, 8.
33 Д. Матић, нав.дело, 53.

76
стантски), Правни, Филозофски и Медицински — и већ развијене
неке од института и семинара. По броју студената је стигао ста
рије и познатије универзитете. Просечно је између 1842. и 1853.
године било уписано између 1.500 и 2.000 студената по семестру,
док је у револуционарним годинама 1848/49. имао мање од 1.200
студената. Најмање их је било у летњем семестру 1849 (1.152) a
највише у зимском семестру 1843/44 — укупно 1656.“ Око четвр
тина студената чинили су странци, а у то време то су били сви
који нису били из Пруске.
Што се тиче балкансих земаља, од Срба су бројнији били
Румуни и Грци. Тако је у летњем семестру 1842. године, када се
уписао Милован Спасић, тамо студирало четворо Румуна и
осморо Грка. У лето 1847. године у Берлину се окупило шесторо
Срба, седморо Румуна и десеторо Грка, а пет година касније,
1852. године, Срба и Румуна је било по петоро, док је једанаест
студената дошло из Грчке.“
Први студент из Србије који се уписао на Универзитет у
Берлину био је Милован Спасић, који је уписницу попунио 14.
маја 1842. године. Он није био међу првом групом српских др
жавних питомаца која је кренула на школовање 1839. године,
али је већ тада био на лицеју у Братислави и крајем исте године
од државе је добио помоћ за школовање.“ Пре него што је сти
гао у Берлин, студирао је у Халеу и у тренутку када се Спасић
уписивао био је једини студент из Кнежевине Србије у том гра
ду. Тек три године касније, у јесен 1845. године, тамо је стигао и
Димитрије Матић, који је такође остао сам до 11. априла 1846.
године, када му се придружио Љубомир Ненадовић, а од јесени

“Подаци су прикупљени на основу објављених пописа студената за сваки се

местар (Amtliches Verzeichnis des Personals und der Studierenden auf der Koeniglic
hen Friedrich-Wilhelms-Univerität zu Berlin). Они нису идентични подацима у
књизи Макса Ленца, где су бројке веће: најмање их је било 1848. године — 1.637
уписаних, а 1851/52. било их је највише — 2.383 студената (М. Lenz, Geschichte des
Königlichen Friedrich-Wilhelms-Universität zu Berlin, I-IV, Вd III, Berlin 1910, 495).
“ Студенти из Бугарске су посебно бележени тек после стицања независно
сти, а дотле су вођени као студенти из Турске. Први су уписани у зимском се
местру 1889/90 године. До тог периода, према истраживању Н. Генчева, на
Универзитету и Политехници у Берлину било је седморо Бугара (Н. Генчев,
Бљлгарска вЗрожденска интелигенциа, Софиa 1991, 378).
“ Ј. М. Милићевић, Прва група србијанских студената, државних питомаца
школованих у иностранству, у: Историјски часопис, IX-Х (1959), 372.

77
те године и тројица нових студената — Јован Марковић, Милош
Јеврема Обреновић и Данило (уписан као Даниел) Медаковић.
У пролеће 1847. године Берлин су заједно напустили Матић и
Ненадовић, али су средином априла дошли Ђорђе Ценић, Петар
Радовановић и Милош Стојановић, тако да је малу српску коло
нију чинило шест студената. Они су сви већ били отишли када је
у јесен 1850. године тамо уписао филозофију Милован Јанковић.
У априлу 1851. дошла је нова група од четири питомца, Милоје
Лешјанин, Димитрије Петровић, Јован Ристић и Стојан Вељко
вић, а 24. октобра придружио им се и Петар Протић Сокоља
нин, тако да је поново у Берлину било шесторо српских студена
та. У пролеће следеће године право је уписао Илија Вујића у је
сен 1853. у Берлину је студије отпочео и Вуле Паштрмац.
Укупно је за тих дванаест година у Берлину студирало се
дамнаест српских младића — тринаест је за студије изабрало фи
лозофију, коју су обично комбиновали с камералним или држав
но-правно економским наукама, док су се четворица определи
ли за право. Избор је наметала потреба за општијим знањима,
која им је пружао Филозофски факултет, јер су потребе за спе
цифичнијим занимањима у Србији биле неразвијене. Он је чи
њен како из њихових личних жеља, тако и из потреба државе
којој су најпре требали образовани људи за организацију упра
ве, школства и судства — односно оних примарних функција бит
них за државу која се тек формирала. Неколицина је била по
слата да се припреми за професоре на Лицеју, међу њима био је
Јован Ристић, који је требало да се "за историографа и професо
ра историје при Лицеуму нашем приправи".”
Сви студенти су били грађани Србије (само су они обухва
ћени овим пописом) и били су рођени у Србији, осим Димитрија
Матића и Далматинца Данила Медаковића, који су такође упи
сали српско држављанство. Већина је потицала из веома танког
слоја грађанства у настајању и очеви су им били трговци или чи
новници, односно припадници владајуће српске елите, саветни
ци или министри (Љубомир Ненадовић, Вуле Паштрмац, Стојан
Вељковић, Милош Обреновић), а само једном је отац био зе
мљорадник. Ипак, то није било пресудно при њиховом упућива
њу у иностранство, јер су се међу њима нашли и сиромашнији
ђаци, који су својим претходним успехом заслужили даље шко
ловање (Јован Ристић, Димитрије Матић, Милован Јанковић).

* P. Љушић, Лицеј 1838-1863. Зборник докумената, Београд 1988, 333.

78
 Српски младићи су у Берлин стигли после завршеног Ли
цеја у Србији, који им је признат као матура, тако да су могли да
се упишу на универзитет. Нису сви добро знали језик и неки су
прве месеце провели у учењу, али су напредовали и убрзо су мо
гли да прате предавања. На београдском Лицеју се учио немач
ки, али је прва "ванредна" катедра за немачки језик основана 1.
јануара 1852. године и тамо се за студије припремио каснији бер
лински студент Вуле Паштрмчевић.“ Десеторица су Берлин
изабрали као први град својих студија, а седморица су пре Бер
лина били на неком од других универзитета, четворица у Халеу,
двојица у Хајделбергу и један у Бечу. Али, и после одслушаних
неколико семестара у Берлину, чак су деветорица студената на
ставила студије у Хајделбергу (Милоје Лешјанин по други пут).
Као што су долазили у Берлин, тако су и на друге универзитете
често одлазили у групама, на пример Ђорђе Ценић и Милош
Стојановић су на студије у Берлин заједно дошли из Халеа, па су
се после Берлина обојица, иако не у исто време, упутили у Хај
делберг. У Хајделберг су заједно отишли и Љубомир Ненадовић
и Димитрије Матић, па потом и у Париз, где се усавршавао и Јо
Ван РИСТИћ.
Најдуже се у Берлину задржао Петар Радовановић, мла
ђи три године; петорица су тамо била по две године, док су оста
ли студирали два до три семестра. У ствари, млади Срби су вео
ма брзо прихватили користан обичај студената да одлазе у уни
верзитетске центре где су одређене науке најразвијеније. Тако
је и у тој првој генерацији било студената који су учили чак на
четири универзитета.
Радни дан студената у Берлину био је дуг. Предавања су, с
кратким паузама, трајала до 6 или 7 увече, што је посебно било
напорно за странце, који су морали да савлађују и језик. Дими
трије Матић је забележио у свом дневнику: "Јутром устајем
обично у пола пет сати, лежем обично вечером у пола десет".“
Али, жеља за знањем је била велика. "Моја се душа топи у усхи
ћењу, слушајући врла предавања научени славни мужева ови" —
бележио је Матић и настављао: "Ово је епоха за србско развиће.
Мени се ова млада Србадија види наданута највећом жељом,

“ Исто,389.
“ Д. Матић, нав.дело, 31.

79
што пре научити се језику, како би час пре почели усавршавати
се у својим струкама.“
Берлин је средином века био град са преко 150.000 ста
новника. Зграда Универзитета у улици "Под Липама" (Unter der
Linden) већ је била направљена. То је био сам центар града, с
културним и политичким садржајима. Већина је и своје станове
пронашла у близини, тако да су могли да користе погодности
живота у великом граду, какав је Берлин постајао управо у доба
када су они у њега стигли. Одлазили су у оперу, на концерте, у
галерије, али су најчешће волели да се међусобно окупљају и да
се сећају домовине. За њих је било угодно да слушају гусле, које
је свирао војни питомац Ранко Алимпић, приспео у Берлин у ок
тобру 1846. године.“ Обележавали су и крсне славе, попут Ђур
ђевдана, за који су се окупили код Данила Медаковића.“ Прави
ли су заједничке излете, обилазили друге Србе на универзитети
ма у Халеу и Лајпцигу. Као и остали странци којих је било доста
на универзитету, волели су да буду међу земљацима, да прогово
ре свој језик, да потисну носталгију. Она се најчешће јављала
међу онима који су били сами. "Сваки овде свог домородца има,
само ја не" — записао је по доласку у Берлин Димитрије Матић,“
који је све време боравка у Берлину жудео да се што више мла
дих Срба школује у том великом научном центру. Иако је за ње
га први утисак о Берлину био неповољан ("чинила ми се ова ле
па варош црна"), богатство града и научено у њему учинили су
да се сроди "с душевним развићем његовим" и да он постане ме
сто "умног рођења". "Његове музе мени су миле" — записао је
касније.“
Већина берлинских ђака је по повратку у домовину зау
зела високе државне и просветне положаје. Осморица су поста
ли чланови Друштва српске словесности, касније и Српског уче
ног друштва и Српске краљевске академије. Димитрије Матић,
Ђорђе Ценић, Стојан Вељковић и Милован Јанковић били су
професори Лицеја, а активни политичари Јован Ристић, Мило
ван Јанковић, Ђорђе Ценић, Милоје Лешјанин и Стојан Вељко

“ Исто, 31 и 52.
“ Исто, 53.
“ Исто, 67.
“ Исто, 22.
“ Исто, 59-60.

8()
вић. Међутим немачким ђацима било је и неколико оних који су
веома задужили српску културу. Најпре је то Љубомир Ненадо
вић, који је био писац и дуго година уредник Шумадинке, а и први
"берлинац" Милован Спасић, који је као просветни радник ка
сније лично доводио нове српске питомце у Берлин. Оно што су
научили током школовања у иностранству имало је утицаја и на
њихова научна, као и на политичка мишљења. Основно чему је
тежила ова, међу лицејцима пажљиво пробрана генерација било
је да што више сазна и да што више знања донесе у своју домовину.
И њихово гесло је било: "трудићу се да оправдам што се више мо
же ону жертву, коју народ србски за моје образовање даје".“
ж ж ж

Податке о студентима из Србије на Универзитету у Бер

лину прикупили смо у Универзитетском архиву. За сваки семе
стар су у облику књижице штампани пописи свих студената са
следећим подацима: име, семестар у ком се први пут уписао, Зе
мља порекла (или град), факултет који студира и адреса у Бер
лину.“ Даљи подаци о студенту налазе се у уписним књигама
појединих факултета (Matrikelbuсh), које садрже и датуме уписа
и исписа студента, име универзитета с којег је прешао и број у
албуму. Трећи извор је албум, у ствари класична уписна књига
(матрикула), у коју су се студенти својеручно уписивали, и то
хронолошким редом како су долазили; ту су осим наведених, и
подаци о оцу студента, а једино је датум исписивања уносио слу
жбеник Универзитета. Због тога су подаци у приложеној табе
ли преузети из овог албума. Осим тих података, позната је адре
са становања у Берлину, која се налази у штампаном попису сту
дената.“
Пошто је реч о личностима од значаја за српску културу
и политику, донећемо и њу, као и друге мање познате податке о
њиховом школовању у иностранству.

“ Исто,45.
“ Amtliches Verzeichnis des Personals und der Studierenden auf der K. Fiedrich-Wil
helms-Univerität zu Berlin, 1839. i dr.
“Подаци на немачком из уписница објављени у: Љ. Трговчевић, Први сту
денти из обновњене Србије на Универзитету у Берлину 1844-1853, Пола века
науке и технике у обновљеној Србији. Реферати са научног скупа одржаног
25. и 26. октобра 1995, Крагујевац 1996, 570-576.

81
 1. Милован Спасић (1818-1908), политичар и педагог. Сту
дирао на Филозофском факултету од 14. маја 1842. до 26. фебру
ара 1844. Становао у Spittelmarkt 11. Први студент који је докто
рирао у Немачкој у Халеу 1844.
2. Димитрије Матић (1821-1884) родио се у Руми. Уписан
на Филозофски факултет 17. септембра 1845, а исписан 17. мар
та 1847. Касније постао професор Лицеја. У Берлину становао у
Mittelstrasse 24. Докторирао право у Лајпцигу (априла 1847), по
том наставио студије у Хајделбергу (дошао 5. маја 1847) и усавр
шавање у Паризу.
3. Љубомир Ненадовић (1826-1895). Студент филозофије
постао 11. априла 1846, а исписао се 15. марта 1847. У Берлину
становао у Мittelstrasse 74. Студије наставио у Хајделбергу (од 5.
маја 1847).
4. Јован Марковић. Такође студент филозофије од 21.
априла 1846. до 15. јануара 1848. У Берлину становао у Linien
strasse 138. -

5. Данило Медаковић (1819-1881), новинар, историчар и

политичар. Уписао се на Филозофски факултет 26. септембра
1846. а исписао 5. августа 1847. Становао у Маrkgrafen 49.
6. Милош Обреновић (1829-1861), син Јеврема и отац Ми
лана Обреновића. Уписао се истог дана као и Медаковића испи
сао дан касније, тј. 6. августа 1847. Становао у Dorotheen str. 79.
7. Ђорђе Ценић (1825-1903), касније професор права. Та
кође студент филозофије с претходним студијама у Халеу, упи
сан у Берлину 17. априла 1847, а исписан 19. марта 1848. Стано
вао у Машегstrasse 62, а у Хајделбергу од 21. априла 1849.
8. Петар Радовановић. Прешао из Халеа на филозофију
у Берлину 14. априла 1847, а исписао се 18. фебруара 1850. Адре
са у Берлину је Linienstrasse 116.
9. Милош Стојановић је дошао истовремено с Радовано
вићем, с којим је и становао, али се исписао 2. новембра 1848, да
би 1. децембра 1848. постао студент у Хајделбергу.
10. Милован Јанковић (1828-1899), постао професор Лице
ја. Претходно студирао у Паризу, а у Берлину је уписан 13. новем
бра 1850, а исписан 8. септембра 1852. Становао у Маrienstrasse 9.
11. Милоје Лешјанин (1830-1867), политичар и правни пи
сац. Становао у Dorotheen 91. Пре Берлина студирао у Хајдел
бергу од 24. новембра 1849. и поново од 21. априла 1852. У Бер
лину провео три семестра, од 9. марта 1851. до 31. августа 1852.

82
 12. Димитрије Петровић, уписао права истог дана са Леш
јанином али остао један семестар, до 13. априла 1852, да би после
недељу дана постао студент у Хајделбергу (21. априла 1852).
Становао у Маrienstrasse 12.
13. Јован Ристић (1831-1899), историчар и политичар.
Студирао филозофију укупно три семестра, од 9. априла 1851.
до 31. августа 1852. Претходно био у Хајделбергу од 15. октобра
1849, а после Берлина у Паризу. Становао у Маrienstrasse 12.
14. Стојан Вељковић (1831-1925), професор римског и
кривичног права и политичар. Становао у Friedrichstrasse 115.
Студирао права од 16. априла 1851. до 31. августа 1852. У Хајдел
бергу од 19. октобра 1853, где је докторирао, а касније се усавр
шавао у Паризу.
15. Петар Протић Сокољанин (1825-1863), артиљеријски
официр и управник тополивнице у Крагујевцу. Студирао на
Правном факулету од 24. октобра 1851. до 2. октобра 1852. У
Берлину становао у Linienstrasse 116. По аутобриографији преда
тој уз докторат, слушао је логику и Аристотелову метафизику
код Мишлеа, а криминалну психологију код Бернера. Студије
наставио у Хајделбергу 19. окотобра 1852, где је докторирао 18.
новембра 1854.
16. Илија Вујић, није утврђено да ли је из Србије или Вој
водине. Био на Правном факултету од 21. априла 1852. до 14. ма
ja 1853. Становао у Маrienstrasse 2.
17. Вуле Паштрмчевић, студирао на Филозофском фа
култету три семестра, од 24. септембра 1853. до 11. маја 1855.
Становао у Маrienstrasse 2. Наставио студије у Хајделбергу 19.
маја 1855, али се после једног семестра вратио у Берлин, где је
био од 3. октобра 1855. до 9. августа 1856.

У престоници Баварске

Лудвиг Максимилијан, Универзитет у Минхену (Ludwig

Махimilians-Universität) једна је од ретких високох школа која је
током пет векова дуге историје три пута мењала место. Пуна
три века, све до 1800, налазио се у Инголштату, затим 26 година
у Ландсхуту, а од 1826. године је коначно пресељен у Минхен.“

“ Geschichte der Ludwig-Maximilians-Universität in Ingolstadt, Landshut, München.

Zur Festfeier ihres vierhundertjähringen bestehens. Verffasst von Dr Carl Prantl, Erster

83
У првој половини 19. века био је најпосећенији немачки универ
зитет, касније је вођство преузео Берлински универзитет, а
Минхенски га је следио заједно с оним у Лајпцигу.
У доба када су на њему били студенти из Србије имао је
пет факултета. Филозофски факултет је у почетку био једин
ствен, од 1856. године на њему је био основан Математичко-фи
зички одсек, годину дана касније Историјски семинар, да би се
од 1865. године поделио на два одвојена одсека: први за фило
зофске, филолошке и историјске науке и други за математичко
физичке. Код Срба веома цењени Државно-економски факул
тет (Staatswirtschaftliche Fakultät) састојао се од Општег или Каме
ралног одсека, који је школовао националекономисте, а на ње
му је од 1833. године био основан и Шумарски одсек. Временом
је интересовање за камералне науке опадало а растао је број
студената заинтересованих за шумарство чему је допринео убр
зан развој овог одсека, тако да је 1878. године постојало шест
катедри за шумарство а само две за државну економију. То се
видело и по броју студената — између 1878. и 1880. године је 110
студената било на Шумарском одсеку док се само осам опреде
лило за камералне науке.“Тек доласком чувеног стручњака Лу
ја Брентана на овај факултет, 1891. године, обновило се инте
ресовање студената за ове студије. Остала три факултета, Прав
ни, Медицински и Теолошки, одликовала су се првенствено вео
ма познатим професорима, попут чувених правника Савињија
или Митермајера, анатома Игњаца Делингера и других. Оно
што је одликовало овај највећи баварски универзитетски центар
било је постојање читавог низа универзитетских клиника, које
су омогућавале спој практичног и научног рада, односно посеб
них семинара као наставно-научних центара, који су у другој по
ловини 19. века постали најважнији видови универзитетскограда.
Режим студирања био је сличан онима из других високих
школа. Према закону из 1842. године, који је незнатно измењен
у каснијим деценијама, уписивање за летњи семестар било је пр
вог понедељка после ускршње недеље и трајало је осам дана а
за зимски између 19. и 30. октобра сваке године. За упис на фа

Band. München 1872; Die Ludwig-Maximilians-Universität in ihren Fakultäten, Hrsg.

L. Boehmund J. Sporl, Berlin 1980, Das akademische Deutschland, Bd. 1, Berlin 1930.
“ Н. von Pechmann, Geschichte der Staatswirtschaftlichen Fakultät, Die Ludwig-Masi
milians-Universität in ihren Fakultäten, 151.

84
култет било је потребно сведочанство класичне или реалне гим
назије. Ово друго је било важно за Србе јер у Србији није било
класичних гимназија. Комплетне студије су трајала пет година.
Добар обичај да се може прелазити с једног баварског или не
мачког универзитета изискивао је поседовање потврде о рани
јим семестрима, које су свуда биле уважаване. По доласку на
студије студент је био обавезан да се током 24 сата пријави по
лицији, као и да у року од недељу дана извади индекс којим је до
казивао свој статус.“
Странци су имали исти статус као и домаћи студенти, али
се крајем 19. века а посебно уочи Првог светског рата однос
према њима променио углавном због великог броја руских сту
дената који су на свим факултетима развили живу политичку
делатност. Баварске власти су виделе опасност у ширењу тих
руских политичких, у доброј мери социјалистичких, идеја, те су,
у тежњи да их сузбију, године 1911/12. предузеле мере којима се
ограничавао прилив странаца. Тако су страни студенти пре упи
са на факултет били обавезни да једну годину проведу на учењу
језика а упис им је био дозвољен тек пошто се упишу домаћи
студенти.“
Универзитет у Минхену је био од оних високих школа на
које су Срби радо одлазили. У досадашњој историографији је о
њима мало писано,“ иако се у појединачним библиографијама
знаменитих људи помиње и њихово школовање у том граду. Пр
ви корак у овом истраживању је утврђивање њиховог броја и
поузданих података о њиховим студијама, што је и основна свр
ха овог прилога. За то су послужиле делом објављене уписнице
с именима свих студената и професора у периоду између 1772. и
1872. године, које је и Минхенски, попут других универзитета,

50Bayerische Hauptstaatsаrchiv, München (BSAM), Ministerium d. Innern, für Kirchen

und Schulangelegenheiten (MK), 45818: Vorschriften für die Studirenden an den
Носhschulen den Königreich Bayern, München 1842.
“ BSAM, MK, 11095. писма Министарства просвете и вера од 22.6.1911. и 25.7.1912.
* G. Grimm, Die Rolle der Universität Mnchenim geistige Austausch mit den Ländern
südosteuropas zwischen 1826 und 1914, Wegenetz europäischen Geistes. Wissen
schaftszentren und geistige Wechselbeziehungen zwischen Mittel-und Südosteuropa vom
Ende des 18. Jahrhunderts bis zum Ersten Welkrieg, Wien 1983, 239-249; V.
Konjikušić, Die "jugolawischen" Doktoren an der Ludwig-Maximilians-Universität bis
1945. Рукопис коришћен захваљујући љубазности аутора.).

85
делимично објавио још 1872. године.“ Међутим, у објављеним
уписницама имена места одакле студенти долазе нису прецизни
(слична имена писана немачком ортографијом, могу да буду у
више земаља), недостаје географски регистар а има и нетачно
забележених држава порекла студента. Пример је студент меди
цине из 1847. године Спиридон Еутимијадес, за кога стоји да је
из Србије, док је у пописима по семестрима забележено да је из
Тесалије. Новије помагало истраживачима су 1984. године обја
вљени пописи студената који су се на овом универзитету школо
вали док је он био смештен у Инголштату.“ Према том попису,
из Србије је био пореклом само један студент Ноchenburg Joseph
Klemens Maria, уписан 1709. године, који је као место рођења на
вео Београд.“ Даљу помоћ у истраживању нуди грађа Мини
старства просвете Баварске, скупљена у Државном архиву у
Минхену, у којој су и одређени статистички подаци, између
осталог вођени и по националности студената, али почев тек од
1890. ГОДИНе.
Најтежи, али и најсигурнији начин прикупљања података
о студентима из Србије је прегледање свих уписних књига које
се објављују од 1827. године и садрже имена свих професора и
студената, с најнужнијим подацима о њима.“ До 1853/54. године
у једној књизи штампани су пописи свих уписаних студената за
целу школску годину, а од тада издавана је посебна свеска с њи
ховим именима за зимски, односно за летњи семестар.
Прегледом тих листа установили смо да је од оснивања
тог универзитета до 1914. године на њему студирало укупно 206

* Das Martikelbuсh der Universität Ingolstadt-Landshut-München. Rectoren, Professo

ren, Doctoren 1472-1872. Candidaten 1772-1872. Hrsg. vonТ. Х. Freninger, München 1872.
“Die Matrikel der Ludwig-Maximilians-Univeristät Ingolstad-Landshut-München. Teil
I – Ingolstadt, München 1984.
“ На основу ових уписница је минхенски историчар Герхард Грим начинио при
лог о студентима с југословенског простора до 1826. године. По њему, било је 115
студената из области Монархије које ће касније постати саставни део Југославије,
а само један је забележен из Србије (G. Grimm, Studenten aus "Jugoslawien" an der
Unviersität Ingolstadt-Landshut (1472-1826), Festschrift für Nikola R. Pribic, Neuried
1983, 475-483).
“Verzeichniss der sammtlichen Studierenden an der k. Ludwigs-Maximilians — Uni
versiátzu München im Winter-und Sommer-Semester 1826/27 und Augabe ihrer Hei
mat, Studien und Wohnungen, München 1827, s. 1914.

86
грађана Србије. Први студент који је поуздано био грађанин Ср
бије је један од првих српских државних питомаца, Милан Пе
тронијевић, који се уписао на студије права 1850/51. године, да
би их после једног семестра наставио у Хајделбергу. Слично су
поступили и други тадашњи суденти (Захарије Угричић, браћа
Љубомир и Лука Каљевић, Стеван Поповић), те су се на путу за
Хајделберг или Берлин на том универзитету задржали само је
дан семестар. Тако је Минхен као један од јужних универзитета
тих година превасходно био почетни град на путу ка некој дру
гој високој школи. Међу тим првим слушаоцима из Србије нај
дуже се задржао Чедомил Мијатовић, који је у баварској престо
ници студирао камералне науке три семестра.
Потпуни подаци о Србима у Минхену показују неке осо
битости. Од почетка 60-их година 19. века сваког семестра на
њему је студирао бар један Србин, осим у годинама српско-тур
ског рата 1876/77, када тамо није било ниједног слушаоца. Исто
времено, до краја века на њега се никада није уписало више од
десет српских студената по семестру и читаве четири деценије
није се примећивао тренд пораста броја студената, што је било
веома уочљиво међу осталом студентском популацијом у Евро
пи, као и на овом универзитету. Навешћемо само неке податке.
Највише српских студената било је школске 1866/67. године,
што се поклапа с општим таласом модернизационих промена у
Србији, у који је спадало и изграђивање и школовање, пре свега,
сопственог државног апарата као једног од услова организације
државе. Тада су Срби чинили нешто више од 1% од броја укуп
но уписаних студената у Минхену и близу 9% од свих тамо при
спелих странаца. То је био највиши достигнут број у прошлом
веку и уједно је највиши проценат српских ђака у укупној сту
дентској популацији. Тек три деценије касније, 1897. године,
број Срба је нарастао на десет студената, али је њихов удео међу
осталим слушаоцима знатно опао и чинио је око 0,25% свих сту
дената, дакле, био је четири пута мање него раније. У исте три
деценије број студената овог универзитета се скоро учетворо
стручио, број странаца удвостручио, док се број Срба задржао
на једноцифреном броју (између један и осам). Дакле, увек их је
било, али су чинили тек мали део међу осталима. Тако: 1870. го

87
дине слушаоци из Србије чинили су 0,55% уписаних, 1880. године
0,18%, 1885/6. само 0,03%, 1892. чине 0,06%, а 1900. године, када
им се број повећао, неких 0,25%. Од почетка 20. века поново се
повећало присуство Срба на овом универзитету, с логичним
опадањем њиховог броја током 1903/4 (што тумачимо политич
ким приликама због промене династије) и током Балканских ра
това. Слична појава уочена је и на другим универзитетима о који
ма имамо податке, и то не само на немачким него и на францу
ским. Међутим, занимљиво је да је нови европски талас наглог
скока заинтересованих за студије, уочен на почетку 20. века, за
хватио и српске студенте, те чак и отварање Београдског универ
зитета 1905. године није битније утицало на то да се смањи број
оних који су за место свог образовања изабрали неки од иностра
них универзитета.
Занимљиво је и поређење наука које су студирали. Током
друге половине века право је студирало око 46% српских студе
ната, а њему блиске државноправне или камералне науке при
вукле су још 18% њих, односно око 64% студената се опредељи
вало за каријеру углавном државних службеника, што су најче
шће постајали они који су завршавали те факултете. Штавише,
државноправне науке су у то доба привлачиле веома мало сту
дената других националностима, а њихов број је опадао и на
другим немачким универзитетима, па и на Минхенском, али су
се међу Србима и даље високо котирале.“ Карактеристични
примери су следеће године: у летњем семестру 1870. године ка
мералне науке је уписало 11 студената, петорица су била из Ср
бије а само двојица домаћих, 1872/73. уписала су се само четво
рица, од тога су двојица били Срби а двојица Баварци, број упи
саних се повећао 1900. године — укупно их је било 77, а од тога су
четворица била из Србије (од укупно девет сународника те годи
не уписаних на цео универзитет). Такође, међу српским студен
тима у Минхену није био довољно изражен општи пораст броја
оних који су студирали филозофију, дакле, оних који су се опре
дељивали за струку, а што је било карактеристично померање
студентских интересовања крајем века. Збирни подаци казују да
су до 1895. године Срби већином учили право (око 46%), затим

“ К. Н. Jarausch, Deutsche Studenten 1800-1970. Frankfurta. M. 1984, 72.

88
следе камералне науке (око 19%), па филозофија, око 23% (а од
тога природне науке приближно 10%). Уочљиве су још неке ка
рактеристике: фармацију су студирали још средином 19. века дво
јица студената: Димитрије Туцаковић и Андриа Делини, а касни
је, 1878. и 1891. године по један студент је током само једног семе
стра учио ту струку. Ниједан студент није ни у Минхену, ни у Не
мачкој у читавом посматраном периоду уписао стоматологију,
што значи да су они ретки зубари у Србији вероватно похађали
стручне школе нижег ранга, које нису обухваћене овим пописом.
Иако је Берлински универзитет био далеко већи и у
европским размерама познатији, Србима су оба била подједнако
драга. Тако су 1889. године у Берлину била 4 студента из Србије
а у Минхену 8, 1891/2 — у Берлину 5 а у Минхену 3, 1902. на оба је
било по 12 студената, 1908/9. у Берлину их је било 11 а у Минхе
ну чак 17, док је у годинама уочи светског рата на оба универзи
тета било око 20 младића из Србије. Иако је Минхен у немач
ким оквирима по броју уписаних странаца био на другом месту,
имао их је за 1/3 мање него што их је било у Берлину, међу срп
ским студентима су оба универзитета имала исти третман.
Велики углед тог универзитета, географска близина, а верујемо
и њима блискији начин живљења Бавараца у односу на Прусе,
чинило је Минхен градом привлачним за Србе.

Број студената у Минхену

1850/1 1861 1871 1881/2. 1891 1901 1905 1910 1914

Прикупљени подаци показују да је око 90% студената из

Србије становало у најнепосреднијој билизни Универзитета, од
носно у улицама које га окружују (а тамо се називи нису проме

89
нили). Реч је о студентском и уметничком кварту Швабинг.
Много их је становало у истим зградама, или суседним, што по
казује да су тежили да буду близу неког сународника и груписа
ли су се у неку малу српску колонију. Ретки су они који нису ме
њали станове и тек је неколицина, попут Лазара Протића, то
ком целог боравка остала на истој адреси. Њихов друштвени
живот, прилагођеност средини још увек нису довољно позна
ти.“ Нажалост, нису ни објављени подаци о веома цењеној Мин
хенској политехници, на којој је било око 300 јужнословенских
студената, свакако и знатан број Срба, као ни пописи полазника
Уметничке академије и других високих школа тога града. Око
10%, тачније — 21 студент је у овом граду одбранио докторат.“
У уписнициме није бележено занимање родитеља, што
може да буде занимљиво за изучавање социјалног слоја из ког
су потекли. Из података о месту одакле долазе, без обзира да ли
се ради о месту рођења или становања, очито је да је највећи
број дошао из престонице — укупно 117 — или више од половине.
За њима следе 13 студената из Крагујевца, девет из Пожаревца,
по четири из Зајечара, Неготина и Ниша, тројица из Смедерева
и Чачка итд. Уочљиво је да је број студената из источне Србије
већи у односу на оне из западне.
Студирање у иностранству током 19. века било је сна
жан подстрек развоју земље, особито за оне које су тек стицале
независност. Због тога је занимљиво и поређење броја студена
та из Србије с бројем студената из околних, приближно једнако
развијених, држава. Уочљиво је да је број студената из Грчке у
Минхену био увек већи од броја студената из Србије, а да их је
број румунских високошколаца од почетка 20. века углавном
премашивао (иако су се они традиционално опредељивали за
француске универзитете). Бугарски студенти су посебно беле
жени тек од стицања независности и уочљиво је нагло повећање
њиховог броја почетком 20. века. Слична ситуација је била и на
другим универзитетима, где су Срби у поређењу с бројем њихо
вих балканских колега, такође били мање заступљени. Ипак,

“ Потпуни подаци с адресама по семестрима објављени су у: Љ. Трговчевић,

Студенти из Србије на Универзитету у Минхену до 1914, Историјски гласник,
1-2 (1990-1991), Бeoгрaд 1992, 101-124.
“ Њихова имена су саопштена у делу о докторатима српских студената на не
мачким универзитетима.

9()
имена оних који су у Минхену дуже или краће боравили довољ
но речито сведоче о омиљеном средишту српске младежи. По
менућемо само неке. Међу првима тамо су били Чедомил Мија
товић, Живојин Жујовић, Светозар Марковић, Михајло Вујић,
Добросав Ружић, осамдесетих година Марко Леко, Миленко Ве
снић, Јаша Ненадовић, Слободан Јовановић, хемичар Милорад
Јовичић, Живојин Балугџић, затим је тамо дошла велика група
студената, каснијих професора Велике школе и Београдског
универзитета, као што су били Никола Вулић, Божидар Нико
лајевић, Милоје Васић, Милош Тривунац, Владимир Петковић,
Веселин Чајкановић и други. У годинама пред рат на тај универ
зитет су се уписале и прве студенткиње: оне су касније, када је
рат избио а оне се нашле у непријатељској средини, студије на
ставило углавном у Швајцарској и то помоћу Цвијићевог фонда.“

Поређење броја студената с Балкана у Минхену

BaГрци ПРумуни DБугари ПСрби

“ Нпр., Каја Ђорђевић. Вид. Љ. Тровчевић, Студенти из Србије на Униврзи

тету у Цириху од 1905. до 1919. године, Мешовита грађа-Miscellanea, ХХ, Бео
град 1990, 87-104.

91
 Хајделбершки ђаци 1844-1914

Хајделберг, један од најчувенијих европских универзитета,

смештен у истоименом градићу на обали Некара у Бадену, најста
pија је немачка висока школа.“ Основао га је 1386. године“ изборни
кнез Фалца, Рупрехт I, по коме је касније добио име Grossherzoglich
Ваdische Ruprecht-Karl Universität. У доба када су у њега пристигли
студенти из Србије био је један од универзитета у Великом војводству
Баден, у ком се налазио и Универзитет у Фрајбургу и Висока техничка
школа у Карлсруеу.“
Због традиције, угледа и угодног окружења Хајделберг су
и током 19. века радо посећивали страни студенти. Он је био
релативно мали школски центар, јер је број оних који су се на
њега уписивали тек крајем века почео да премашује бројку од
хиљаду студената (после 1888. године). Ипак, његова слава је увек
била већа од броја оних који су се тамо школовали. Још је 1800.
године Хелдерлин спевао оду Хајделбергу, о њему је писао и
Јозеф фон Ајхендорф, као и многи други књижевници током 19
века, тако да се створио својеврстан мит о Хајделбергу. Мит није
настао случајно, јер су баденске власти подржавале дух либе
рализма, који је Универзитет неговао током целог 19. века, тако

“ Овај рад је настао из два претходно објављена текста: Студенти из Србије у

Хајделбергу oд 1844. до 1870. године, Мешовита грађа-Miscellanea, ХХ, Бео
град 1990, 35-47. и Студенти из Србије и Црне Горе у Хајделбергу oд 1870 до
1914. ГОДИНе, Годишњак за друштвену историју, II-2, Београд 1995, 183-193.
Подаци за први текст прикупљени су из објављених уписница студената у
Хајделбергу, које су писане од оснивања па све до 1870. године (Die Matrikel
des Universität Heidelberg. Bearb. u hrsg. von Gustav Toерke. Bd. 51807-1846, 1904,
Bd. 61846-1870, 1907, Bd. 7 Register (1916). Други текст је настао из истражива
ња обављених у Универзитетском архиву у Хајделбергу, где су прегледане
уписнице у којима су нађена имена студената из Србије и Црне Горе, као и
статистички подаци који се наводе.
* У већини публикација стоји ова година као датум оснивања универзитета (Мi
nerva. Jahrbuch der Gelehrten Welt, 1913-1914. Strassburg 1914; R. Graf du Moulin
Eckart, Geschichte der deutschen Universitäten, Stuttgart 1929), али се помиње и 23.
октобар 1385. године (Welt-und Кulturgeschichte. 10 000 Daten, Düsseldorf 1974).
“ Универзитет у Фрајбургу је такође један од старијих. Основан је 1460. године.
Висока техничка школа почела је да ради 1825, а од 1856. добила је статус универ
зитета — Universität Fridreicicana Karlsruhe (The International Encyclopedia of Higher
Education, San Francisco-Waschington-London 1977).

92
да је све време остао стециште најбољих истраживача из свих
подручја наука.“
Углед овом универзитету доносили су најпре професори. У де
ценијама које пратимо на њему су предавали чувени правници прве
половине 19. века К. А. Вангеров, Антон Митермајер, Р. вон
Мол, због којих су се многи студенти обрели на њему. Један од првих
српских питомаца, Димитрије Матић, забележио је у свом дневнику
да треба "за сваку струку наука тамо ићи, где она већма цвета", јер као
што се у Берлину добро учи филозофија, тако се у Хајделбергу добро
уче права.“ И после 1870. године на њему су били многи познати
научници: историчар уметности Хенри Тоде, националекономи
ста Макс Вебер, историчар Хајнрих Трајчке, романисти Ернст
Курцијус и Фриц Нојман, германист Вилхелм Брауне, теолог
Ернст Трелч, хемичар Теодор Курцијус и други. Крајем века та
мо је владала јужнонемачка школа неокантоваца, коју су предво
дили Винделбанд и Хајнрих Рикерт, они су, заједно с Георгом Зи
мелом и Максом Вебером, основали интернационални, односно
„наднационални“ часопис „Логос“ и покренули читав низ других
пројеката, посебно из области социологије.
Али „хајделбершки дух“, најуочљивији на прелазу два ве
ка, није настао само због учености његових професора, већ нај
пре због специфичне отворености ка новим идејама, модерности
и либерализма, због чега се тврдило да је у то време био „најака
демскији“ и „најмудрији“ немачки универзитет.“ Сам град је за
германисту Фридриха Гундолфа био „нестварно чаробан“, леб
део је, по Карлу Јасперсу „неки метар над тлом“, што је све било
угодан природни оквир за настајање ове „меке брбљања“ (Е.
Блох). Управо је слава Хајделберга настала што је био отворен
за све идеје, што се у њима расправљало у оквиру Универзитета,
али и изван њега. Круг који је почетком века око себе окупио
Макс Вебер, у ком су суделовали тада млади Ђерђ Лукач, Ернст
Блох и Карл Јасперс, Вернер Зомберт и Ернст Толер, или група
која се састајала око Штефана Георга, или уметничко-музичке
вечери с дискусијама и спиритуалистичким сеансама које је орга

“ M. Buselmeier, Mythos Heidelberg, Stadt und Hochschule im 19. und 20.

Jahrhundert, hrs. E. Maschke u. J. Sydow, Sigmaringen 1979, 496
65 Д. Матић, Ђачки дневник (1845-1848), Бeoгрaд 1974, 72.

“ С. Јаnsen, Professoren und Politik. Politisches Denken und Handeln der Heidelberger
Носhschullehrer 1914-1935, Göttingen 1992, 32.

93
низовао историчар уметности Хенри Тоде — била су оно што је
чинило дух града и одржавало његов углед. Идеје које су тамо на
стајале и личности које су се окупљале означиле су га „тајном
престоницом Немачке“.“
Хајделберг је био мали град, у ком су студенти чинили око
5% свих становника. Али, они су били срж тог града и били су ње
гов значајан економски чинилац. Славан још из претходних веко
ва и доба када су на њему студирали многи племићи, грађани Хај
делберга су се трудили да одрже стечену репутацију отменог сту
дентског стецишта. Реноме су следиле и цене које су биле више
него на другим немачким високим школама. Тако је студент за
летњи семестар 1871. године требало да издвоји 211 талира, одно
сно 22 гроша дневно, што је било више него на другим местима.“
Пред Први светски рат су најмањи годишњи трошкови за студен
та износили 1200-1500 марака, док су у исто време трошкови у
Минхену били упола мањи.“ И градски садржаји су били прилаго
ђени студентима, забележено је да им је 1878. године стајало на
располагању 150 пивница и гостионица где су се окупљали, шест
књижара, двадесет и седам колонијалних радњи, три продавнице
дувана...“ Био је развијен музички живот, отварале су се и галери
је а настајала је и посебна студентска мода, коју су најпре намета
ла разнолика завичајна, политичка или културна студентска
удружења и братства (Burschenschaft). Крајем века носиле су се
специјалне кафанске јакне и дуге чизме, бакенбарди су још били у
моди, а изузетна атракција била је и студентска бакљада. Ону, одр
жану поводом обележавања 500 година Универзитета, 5. августа
1886. године, чиниле су 2.000 бакљи које су у низу прошле градом.”
Либерални дух Бадена учинио је и Универзитет и град
„Нојевом барком“, у којој су се могле неговати различите врсте
идеја и политичких мишљења. У доба када је на многим универ
зитетима Немачког царства завладао национализам, Хајделберг

“ M. Buselmeier, n.d., 496.

“ G. Ritter, J. Kocka, Deutsche Sozialgeschichte. Dokumente und Skizzen, Bd. II: 1870
1914, München 1988, 341.
“V. Моlik, Polskie peregrynacje uniwersyteckie do Niemiec 1871-1914, Poznan 1989, 89.
“ F. Niess, Wein und Weisheit. Zur Wirtschaftsgeschichte der Universität Heidelberg im
19. Jahrhundert., Аus eine Geschichte der Universitat Heidelberg, hrs. K. Buselmeier, D.
Наrth, С. Јаnsen, Mannheim 1985, 21.
“ Исто.

94
је остао у његовој сенци. Ни "национални патос" познатог исто
pичара Хајнриха фон Трајчкеа, који је од 1867. године предавао у
Хајделбергу, није међу баденским либералима налазио пристали
це.“ Иако су се и тамо крајем века оснивала различита конзерва
тивна, антилиберална, антисемитска и друга национална студент
ска друштва, попут Савеза немачких студената, само се трећина
хајделбершких студената у њих укључила и њихов политички ан
гажман остао је незнатан.“ Тако је тај провинцијски градић био
стециште многих странаца, емиграната и слободних мислилаца,
који су, заједно с професорима и другим интелектуалцима, чини
ли шаролик, али посебан интелектуални миље.
Током 19. века Универзитет у Хајделбергу сачињавала су че
тири факултета: Правни, Теолошки (протестантски), Медицински и
Филозофски. Иако је спадао у један од најчувенијих универзитета и
могао по угледу да се мери само с оним у Берлину, по посећености
је заузимао некад девето, а некада десето место међу немачким ви
соким школама.“ Мада невелик по броју студената, због традиције
и угледа који је имао, прерастао је локални значај и за разлику од
других универзитета његове величине, окупљао је студенте из свих
немачких и многих страних држава. Тако до 1866. године 75% њего
вих студената није потицало из Бадена а у зимском семестру
1866/67. број дошљака се повећао на 80%.* Спадао је у групу „лет
њих“ универзитета који су се разликовали од, на пример, оних у
Берлину или Лајпцигу, који су називани „радни“ — Arbeitsuniversi
täten.“ Та квалификација настала је не само зато што је он лежао ју
жније од других већ и зато што се на њему број студената осетно
повећавао током летњег семестра, до 1890. године било је између 30
до 40% више студената током лета, када се реформама седамдесе
тих година та појава почела лагано заустављати.” То се објашња
вало чињеницом да су мањи градови лети угоднији за студенте,

“ О. Н. Еlias, Die Bedeutung der Universitäten in politischen Leben der südwestdeutschen

Universitätsstädte im 19. Jahrhundert, Stadt und Hochschule im 19. und 20. Jahrhundert,
168.
* N. Giovannini, Pankboden, Barrikaden und Bismarck-Kult. Heidelberger Studenten
1800-1914, Auch eine Geschichte der Universität Heidelberg, 134.
“ R. Riese, Die Hochschule auf dem Wege yum Wissenschaftlichen Grossbetrieb. Die
Universität Heidelbergund das badische Hochschulwesen 1860-1914, Stuttgart 1977, 25.
“ Исто, 24
“ Исто, 25
”Исто, 27

95
док су велики боље опремљени за зимски период. После уједињења
Немачке појавио се и обичај да студент са севера земље „у јужној
Немачкој упише први семестар, а онда да се оде на неки радни уни
верзитет“.“ Пруски оновремени статистичари тумачећи ту појаву
закључили су да су се у зимском периоду уписивали студенти при
љежни и жељни знања, док су се њихове мање марљиве колеге ради
је опредељивале за лето.”
Најпосећенији је био Правни факултет, на ком је тих деценија
студирало више од половине хајделбершких студената (сваки осми
слушалац права у Немачкој).“ Популарност правних наука подстица
ла је атрактивност државне службе, која је дипломираним правници
ма била најдоступнија и за којима се у доба модернизационих процеса
свуда, па и у Србији, осећала потреба. Специфичност Хајделбершког
Правног факултета је била и у томе што је на њему било довољно
уписати само један семестар да би се добило право на докторат и
тако стекла титула, због чега су га неки и назвали фабриком докто
pa (“akademische Doktorfabrik").“ Током студија се нису полагали
испити, већ је било довољно слушати професоре. Већ од средине
века број слушалаца права се лагано смањивао у корист Филозофског
факултета и у другој половини века њихов број износио је прибли
жно 28% од укупног броја студената.
Друштвеном угледу који се стицао студирањем у Хајделбер
гу, доприносило је и присуство племства, које је до средине века
чинило 12,5% уписаних. Иако су у 19. веку универзитети постали
грађанске институције, ипак је више од половине студената поти
цало из виших класа, а само око 3% слушалаца било је из нижих
друштвених слојева.“

Прва генерација

Први студент из Србије на овај Универзитет уписао се 8. маја

1844. године. Био је то тада двадесетогодишњи Владимир Јак
шић, који је претходно већ имао за собом студентско искуство из

“ О. Н. Еlias. н. д., 170.

“ Preussische Statistik, Bd. 125, Berlin 1893.
“ R. Riese, Die Hochschule, 27.
“ Исто.
“ К. Н. Jarausch, Higher Education and Social Change: Some Comparative Perspecti
ves, y: The Transformation of Higher Learning 1860-1930, Stuttgart 1983, 24.

96
Тибингена. За њим су пристизали и други, углавном државни питом
ци, од којих је већина после студија радом у домовини обележила
епоху. У једној од првих група Хајделберг ће угостити Димитрија
Матића, Косту Цукића, Љубомира Ненадовића, Јеврема Грујића,
потом Јована Ристића, браћу Луку и Љубомира Каљевића, Свето
зара Марковића... Поред стручног знања, већина студената прихвати
ла је политичке идеје које су доминирале оновременом Европом. Ис
траживачи су уочили да је мноштво студената 40-их година била ли
бералног уверења“ што је сигурно утицало на формирање погледа
каснијих српских либерала, од којих је већина извесно време бора
вила у Хајделбергу. И они који су се тамо нашли после револуцио
нарних збивања 1848/49. године, морали су да се сусретну с тада изу
зетно снажним хајделбершким удружењем студената „За Слободу,
браство и једнакост“, које је тежило да те идеје преузете из Францу
ске револуције, спроведе у живот.“ Не мањи значај има њихово дру
жење с припадницима других словенских народа и прихватање идеја
панславизма о чему је сведочио поменути Димитрије Матић.
Од 1844. до 1870. године у Хајделбергу је студирало 66 студе
ната из Србије. Податке о њима нашли смо у објављеним уписницима
које, нажалост, не садрже податке о броју семестара проведених на
универзитету.“ У три случаја студенти су се два пута уписивали у
овом граду: 1. Милоје Лешјанин, који је започео студије филозофије у
Хајделбергу 24. новембра 1849, па се после студирања у Берлину 21.
априла 1852. вратио на групу Државног права; 2. Коста Јовановић, пр
ви пут се уписао 17. октобра 1855. на групу Државног права, а две го
дине касније уписао се поново, 3. Љубомир Матејић је 28. октобра
1865. уписао камералне науке, које је продужио у Цириху, па је
студије наставио у Хајделбергу 23. јуна 1867.
Близу девет десетина српских студената учило је право, укљу
чујући и камералне, државноправне и природноправне науке као по
себне области, а само су седморица похађала Филозофски факултет.
Овај показатељ није потпуно у сагласности с изнетим кретањима међу
немачким студентима, што се може тумачити чињеницом да их је ве
ћина студирала о државном трошку, а српска држава се налазила у пе
риоду стварања државног апарата и у њој је каснило формирање обра

“ К. Н. Jarausch, Students, Society and Politics in Imperial Germany. The Rise ofАса
demic Illiberalism, Princenton 1982, 11
“ К. Н. Jarausch, Deutsche Studenten 1800-1970, Frankfurta M. 1984, 51.
“Die Matrikel des Universität Heidelberg. Bearb. u hrsg. von Gustav Toерke. Bd. 5
1807-1846 (1904), Вd. 61846-1870 (1907), Вd. 7 Register (1916).

97
зовног грађанства, чији су се припадници регрутовали и с других ви
соких школа. Томе у прилог иде и податак да је више од половине пр
ве генерације српских студената потицало из породица државних чи
новника, у највећем броју министара или државних саветника, међу
којима је уочена појава саморепродуковања у оквиру истог друштве
ног слоја. У томе се слажу наши подаци са истраживањима немачке
студентске популације, где се, такође, већина деце из високих класа
опредељивала за права. Сељачког порекла била су само четири српска
студента што је изнад просека уоченог у Немачкој.
За разлику од других студената, њихове колеге из Србије че
шће су се уписивале у зимском него у летњем семестру. Разлог томе
није само то што су они више жудели за науком (иако, судећи по њи
ховом каснијем развоју и то одговара истини) већ је то било условље
но и системом школовања у Србији; школска година се завршавала
током лета и већина је студије у иностранству започињала у јесен. У
прилог томе иде и податак да, од 41 студента уписаног до 1870. годи
не, а којем је Хајделберг био први страни универзитет, само су седмо
pица у њега приспела током пролећа, док је већина прва предавања
слушала од јесени. Ипак, судећи по каснијем развоју тих првих
српских студената, упркос либералном систему студија, недостат
ку испита, слободном избору предавања и професора који ће се
слушати, њихов радни дан је био дуга они су спадали у приљежне
студенте. Радивој Милојковић, каснији либерални политичар и
вишеструки министар, у првој години својих студија је од шест
ујутру кретао с писањем и припремама за наставу и свој радни дан
је завршавао у касним ноћним сатима.“
С других универзитета у Хајделберг је до 1870. године пре
шло 28 студената: највише из Берлина — 14, шесторица из Минхена,
тројица из Беча, по двојица из Цириха и Гетингена, а само један из не
далеког Тибингена. Из Гетингена су после проведеног једног семе
стра на тамошњем Правном факултету, приспели Благоје Барловац и
Димитрије Миловановић, који су све до 1900. били једини српски сту
денти на овој високој школи.“ Уочава се да су се и ту као и на другим
универзитетима, студенти уписивали у групама и да су се међусобно
повезивали не само заједничким доласком из Србије него и истовре
меним преласком на неки од других универзитета.

“ Вид. А. Вулетић — Љ. Трговчевић, Аутобиографске белешке Радивоја Ми

лојковића, Мешовита грађа, књ. 21 (2003), 61-87.
“Die Matrikel der Georg-August-Universität zu Göttingen 1837-1900, Hrsg. von W.
Ebel, Göttingen 1974.

98
 Друга Генерација

У другој половини 19. века свих страних студената у Хај

делбергу редовно је било између 10 и 20%.“ Највише је било Руса.
Њихов број се нарочито повећао почетком 20. века, тако да су ру
ски студенти од четвртине странаца 1900. године, у 1914. години
представљали чак 61% свих уписаних иностраних великошкола
ца. Толико број Руса тамо је долазио најпре из политичких разло
га и међу њима је било много прогнаних с руских универзитета,
посебно доста студената јеврејског порекла, за које је на тамо
шњим високим школама био уведен Numerus clausus. Међу њима
су били уписани Николај Берђајев (1904), песник Осип Мандељ
штам (1909/10), који је, као и Божидар Николајевић, тамо бора
вио због историчара уметности Хенрија Тодеа, затим Федор Сте
пун, Николај Бубнов и други.“
Студената с Балкана није било много, просечно око 5% од
свих страних студената, а само се у летњим семестрима 1874. и
1883. године њихов број пењао на 10%. Међу њима се редовно
појављују студенти из Србије, Румуније и Грчке, а први студент из
Бугарске је забележен тек пошто је Бугарска стекла независност
(од 1883), док се први уписан Црногорац појавио 1896. године. За
разлику од других универзитета где су поједине националне групе
преовладавале, на овом није било великих разлика у броју слуша
лаца из појединих балканских земаља. И интересовања су им би
ла слична, јер се већина опредељивала за филозофију и право,
што је указивало и на сличне потребе за тим струкама у њиховим
ДОМОВИНа Ма.
Иако познатији због својих професора из друштвених нау
ка, правника и филозофа, и Хајделберг је после 1871. године сле
дио нову етапу у развоју немачког високог школства, коју је обе
лежавало усмеравање ка природним наукама. У њему је најпре
ојачала медицина и 1867. је отворена нова Универзитетска бол
ница, 1874. године Физиолошки институт а 1879. године Очна
клиника. Истовремено су развијане и природне науке, стварани

* До 1873. као странци су вођени и сви студенти који нису били из Бадена, а та
да их је било око 80%.
“ D. Dahlmann, Bildung, Wissenschaft und Revolution. Die russische Intelligencija im
Deutschen Reich um die Jahrhundertwende, Intellektuelle im Deutschen Kaiserreich, hrs.
G. Hübingeru. W. J. Mommsen, Frankfurt a. М. 1993, 141-157.

99
су посебни институти, а раст индустрије у околним градовима
утицао је на то да је и универзитет, као и само стручно образова
ње, постао „велики посао“.“ Од 1890. године из Филозофског фа
култета су издвојене природне науке и основан је посебан При
родњачко-математички факултет као пети у склопу Универзите
та. Тиме се следио пораст занимања студената за природне науке:
1870/71. на читавом универзитету било их је 28 уписаних, десет го
дина касније 58, 1891/2. године, после отварања посебног факул
тета, већ 170, а 1901/2. укупно 349 слушалаца.“ Тај тренд нису сле
дили студенти из Србије, јер су у њиховој домовини потребе за
стручњацима из природних наука биле тек у зачетку, слушало их
је само троје студената и један питомац из Црне Горе.“ Такође,
приметно је да се тамо није појавила ниједна студенткиња из Ср
бије, иако је управо Хајделберг, заједно с Фрајбургом, први у Не
мачкој женама дао могућност високог образовања (1900).
Хајделберг је до пред Први светски рат задржао обележје
„летњег универзитета“. Та појава се може пратити и међу срп
ским високошколцима, јер је више од трећине тих младића у Хај
делбергу било само по један семестар. Тешко је, међутим, напра
вити поређење општег померања студентских интересовања за
поједине факултете с избором дисциплина које су млади Срби из
учавали, јер притисак немачких студената на медицинске факул
тете, настао крајем 90-их година, нису пратили српски студенти, и
тек их је петорица током тих година провела по неколико семе
стара на овим студијама. Традиционално, они су најчешће меди
цину учили у Бечу, а затим у Берлину. Хајделбершке уписнице
показују да су се младићи из Србије највише опредељивали за фи
лозофију (27), док је право слушало двадесет студената. Међу
тим, очито је да се и даље предност давала струкама које су омо
гућавале запослење у државној управи, те је четрнаест слушала
ца филозофије учило државноправне (камералне) науке, заједно
с правницима, показује се да се око 65% младих Срба опредељи
вало за правно-економске дисциплине.

“ R. Riese, Die Hochschule auf dem Wege zum wissenschaftlischen Grossbetrieb. Die
Universität Heidelberg und das badische Hochschulwesen 1860-1914, Stuttgart 1977.
“ L. Burchardt, Naturwissenschaftliche Universitätslehrer im Kaiserreich, Deutsche Hoc
hscullehrerals Elite 1815-1945, hrs. v. K. Schwabe, Bopparda. R. 1988, 184.
* У пописима студената рубрика за природне науке посебно се води тек од зим
ског семестpa 1890/91.

1()()
 Из ових генерација српских студената у Хајделбергу се нај
дуже задржао Реља Белимарковић, који је после два семестра у
Берлину провео још тринаест семестара на Хајделбершком прав
ном факултету. Само деветорица су тамо остала довољно семе
стара да окончају студије (седам или осам семестара), иако су и
они претходно били на некој другој великој школи (у Минхену
Лазар Радовановић и Василије Вулковић). По један семестар та
мо је провело деветнаест студената, шеснаест по два семестра, од
носно за 35 слушалаца (67%) је Хајделберг био пролазни универ
зитет, на ком су се задржали до годину дана. Тек сваки трећи сту
дент је остајао по неки семестар дуже, тако да је у њему студије
завршило неупоредиво мање студената него што се уписало.
Није у потпуности утврђен број студената који су промови
сани у Хајделбергу. У попису промоција на Филозофском факул
тету од 1879. године налазе се имена пет српских младића. Први је
Михајло Поповић, који је после три и по године студија у Хајдел
бергу промовисан 22. јануара 1881, а за њим је Драгољуб Ђурић,
који је четворогодишње студије окончао 2. маја 1884. године.“
Касније су на истом факултету докторирали и Милорад Радуло
вић, Цветко Барловац и Божидар Николајевић. По попису Прав
ног факултета, вођеног после 1880. године, тамо је до 1914. годи
не докторирало седморо Срба и један студент рођен у Београду
али непознатог држављанства (де Леон Габриел, промовисан 13.
јануара 1903).” Од тога су тројица претходно били студенти тога
Универзитета: Милан Петронијевић, који је после два семестра у
Хајделбергу студије окончао 4. јула 1893, Чедомир Лазаревић, по
сле осам семестара студија промовисан 7. јула 1897. и Владимир
Марковић, уписан само у семестру када је и докторирао (13. јула
1899). Тројица хајделбершких доктора права није ни била уписа
на на овај универзитет, већ је само на њему докторирала, тиме су
користили могућност ове „академске фабрике доктора“ да се
упишу само ради одбране доктората.“ То су били: Драгослав Ко
вановић — издата му је потврда да је одслушао четири семестра у

* Universitätsаrchiv Неidelberg, Philosophische Fakultät, Verzeichnis der Promotionen

1879-1969.
“ Universitätsаrchiv Неidelberg. Juristische Fakultät, Verzeichnis der Promotionen 1880
1971.
* R. Riese, n.d., 27.

101
Бону 13. јула 1901,“ а већ је две недеље касније, 31. јула и г., забе
лежено да је промовисан на Хајделбершком универзитету, слич
но је и с Драгољубом Ђеваиревићем, који је студирао права у
Минхену од зимског семестpa 1892/3. закључно с летњим семе
стром 1895. године, а већ се 28. новембра и г. води у списку промо
висаних на Правном факултету Хајделберга. Међу њима је и
Христивоје Петровић, претходно слушалац у Минхену од школ
ске 1898/99 до 1900. године, који је у Хајделбергу промовисан 8.
марта 1901. У истом Протоколу помиње се и М. Миловановић, про
мовисан 4. новембра 1903. године, за кога није сигурно да је то у
уписницама убележен хајделбершки студент уписан 1889. године.
Током нешто више од четири деценије (1870-1914) било је
педесет и двоје студената из Србије. То је знатно мање него што
их је било у претходном раздобљу, од 1844. године, када се на Хај
делбершки универзитет уписао Владимир Јакшић, до летњег се
местра 1870. године било их је шездесет и шест. Очито је да је
Хајделберг у каснијем периоду постао мање занимљив за српске
студенте, уписало их се процентуално упола мање него у претход
них четврт века, иако се знатно повећао број оних који су се, по
себно у деценијама пред сам рат, упутили на различите европске
универзитете. Иако је и даље било интересовање за слушање бар
једног семестра на овој високој школи, никада се у овом периоду
није појавило онолико младих Срба као што их је била у доба ка
да су на њему студирали Јован Ристић, Јеврем Грујић, Коста Цу
кић, Стојан Вељковић и други. Крајем века су Срби појачали сво
је присуство најпре на универзитетима у Берлину и Минхену, а у
годинама пред рат посебно у Паризу, тако да је Хајделберг остао
у сенци тих, у међувремену веома нараслих, школских центара.
Почетком девете деценије 19. века српски студенти у Хај
делбергу су чинили нешто мање од петине свих њихових земљака
уписаних на разне немачке универзитете (од 4 од 21), школске
1899/1900, од 43 студента у Немачкој, било их је само двоје, док
пет година касније, од 54 српска студента, ниједан није изабрао
тај град за студије. Очито је да су Срби постепено губили интерес
за ову угледну школу (иако, парадоксално, у последњој предрат
ној години њихова присутност је повећана). Узроке томе можемо

* Вид. Љ. Трговчевић, Студенти из Србије у Бону од 1870. до 1914. године, Ме

Новита грађа-Miscellanea, ХХ, Београд 1990, 49-59.

102
тражити најпре у интересовању за веће градске центре, који су
имали шире могућности за образовање и разнолике друге кул
турне садржаје. Можда је и изразита скупоћа живота у Хајдел
бергу утицала на то да се пословично сиромашни српски студенти
упуте ка другим градовима. Ипак, и из те генерације је у Србију
стигло неколико професора универзитета, попут Александра Бо
рисављевића, Божидара Николајевића, Симе Тројановића и Ми
лана Тодоровића, лекара Милана Радовановића, јавних делатни
ка као што је био Коста Таушановића и других.
У групи хајделбершких ђака било је и студената из Црне
Горе. Они су школовање у иностранству почели касније него сту
денти из Србије. У Немачкој се 1864/65 школске године уписује
први црногорски студент и укупно је тамо до 1918. године студи
рало 39 младића.” У просеку, годишње су на студијама у овој зе
мљи били један или двојица високошколаца и тек је 1913. године
тамо боравило осам студената. Највише их је било у Лајпцигу,
Минхену и Берлину, док су седморица студирала у Хајделбергу.
Из претходног школовања познато је да су Матановић Стефана
Драгутин и Петровић-Његош Ђуре Стево завршили Которску
гимназију, овај други је током својих хајделбершких студија при
јатељевао с Божидаром Николајевићем и тада су они били једини
„Срби — ђаци у Хајделбергу“.“
Укупно је од оснивања Хајделбершког универзитета до
Првог светског рата, краће или дуже, на њему студирало 118 мла
дића из Србије.“ По познатим подацима, мање их је било него на
Бечком, Берлинском и Минхенском универзитету, а знатно више
него на другим немачким мањим универзитетима. Ипак је при
метно стално занимање за ту познату школу, тако да је на њој
стално боравио понеки српски студент, изузеци су године ратова
1876/77, такође ратно стање од 1885. до 1887. године, те време од

” М. Д. Пејовић, Школовање омладине из Црне Горе и Боке, њихов утицај и

дјеловање по повратку у земљу 1848-1918 (докторска дисертација, Универзитет
у Новом Саду 1992).
“ Б. С. Николајевић, Из минулих дана. Сећања и документи, Београд 1986, 324.
Он га наводи као Стјепу и каже да је рођак италијанске краљице Јелене, која
му је повремено слала новац. Такође, помиње и хајделбершког ђака и свршеног
лекара Станка Матановића, који је у време њихових студија био на пракси у
клиници у Карлсруеу.
** Имена студената дата у прилогу бр. 3.

103
1901. до 1903. и од 1905. до 1907. године, када тамо није учио није
дан Србин. Све то време у Србију су стизали Хајделбершки ђаци
и у њу су преносили научено на тој великој школи. Најприметни
ји су били научни утицаји, посебно у развоју народне економије
код Срба и историјско-економске школе која је следила теорије
Макса Вебера, Адолфа Вагнера и Луја Брентана. Ти, као и други
учинци хајделбершких студената биће предмет посебних истра
ЖИВа Њa.

Студенти из балканских земаља у Хајделбергу

са са

š š > > š 3 š š
Година | ? О О ИО Р- pТ | EI - | La S. se š 9 5
1870 711 492 5 () 3 3 () 11 0,02
1875 794 150 1 () 5 3 () 9 0,06
1880 809 122 2 () 3 4 () 9 0,07
1885 957 145 1 6 () () () 7 0,05
1890 1089 | 137 3 2 1 2 () 8 0,06
1895 1252 | 206 2 8 1 3 () 14 0,07
1900 1553 174 3 2 1 () 1 7 0,04
1905 1783 | 237 () 2 () 2 () 4 0,02
1910 2413 | 244 2 2 2 5 () 11 0,05
1914 26.68 | 349 9 4 2 4 () 19 0,05

104
 На Рајнском краљевском универзитету у Бону

Рајнски краљевски пруски универзитет у Бону (Der Königlich

Preussischen Rheinischen Friedrich-Wilhelms-Universität zu Bonn) осно
ван је 1818. године, када је за време и после Наполеонових ратова у
Пруској и другим немачким земљама отворено неколико високих
школа (Берлин 1810, Вроцлав 1811). Један је од једанаест пруских
универзитета, односно од двадесет два универзитета на којима се на
става изводила на немачком језику. Отварање нових универзитета у
доба неохуманизма немачки је одговор на духовне и политичке идеје
Француске револуције. Филозофски постављен идеал ширења образо
вања био је основни подстицај за оснивање нових високих школа што
се поклапало с истовремено исказаним захтевом пруске државе да у
духовној сфери достигне моћ коју је у другим областима изгубила.“
Основе модерног образовног система теоријски је осмислила група
филозофа: Кант, Шелинг, Фихте, Шлајермахер, а пре свих “диктатор
у образовању“ Вилхелм фон Хумболт.“ Они су изнели нове поставке
модерне високошколске установе захтевом да се на њој изучава чиста
наука (са филозофским факултетом као центром), да универзитети
морају бити аутономни од власти и сл. Реформама које је извео Вил
хелм фон Хумболт када је дошао на чело новоосноване Секције за
културу и образовање у Министарству унутрашњих полоcва Пруске
1809. године, те идеје су проведене у дело. Први универзитет основан
по новохуманистичким захтевима био је берлински и тиме је постао
узор по ком су оснивани нови или реформисани старији немачки уни
верзитети. Тако су се, како запажају неки истраживачи, они ујединили
пре него што су то учиниле немачке земље.“
Смештен у Рајнској области, која је у то време била саставни
део Краљевине Пруске, Универзитет у Бону је у првим деценијама

* У Пруској су постојали следећи универзитети: Берлин, Бон, Бреслау (Вроцлав).

Гетинген, Грајфсвалд, Хале, Кил, Кенингсберг (Калињинград), Марбург, Минстер
и Лицеј у Брансбергу са истим рангом. Поред њих, у Немачком царству постојали
су универзитети: Ерланген, Минхен, Вирцбург, Лајпциг, Тибинген, Фрајбург,
Хајделберг, Гисен, Рошток, Јена и Стразбург.
* К. Н. Jarausch, Deutsche Studenten 1800-1970, Frankfurta M. 1984, 20.
* P. Berglar, Wilhelm von Humboldt in Selbstzеugnissen und Bilddokumenten, Reinbek
bei Hambrug 1970; F. W. Kantzenbach, Friedrich Daniel Ernst Schleiermacher in
Selbstzеugnissen und Bilddokumenten, Reinbek bei Hamburg 1967.
“ К. Н. Jarausch, Students, Society and Politics in Imperial Germany. The Rise of
Асаdemic Illiberalism, Princeton 1982, 10.

105
свога рада био установа на којој се школовао велики број племића
(иако то није било уобичајено на новооснованим универзитетима);
они су 40-их година прошлог века чинили половину студената. Већ
средином века постепено се мењао социјални састав студената: 15%
је потицало из трговачких породица, 10% из индустријских и зана
тлијских, а око 20% из породица пољопривредника. Даљом демо
кратизацијом образовања и наглим порастом броја студената у дру
гој половини века постепено се губило елитистичко обележје те
школе и она је све више попримала грађанско обележје, те су 1871.
племићи чинили око 2% уписаних. Међутим, још увек добру трећи
ну међу слушаоцима сачињавали су припадници других високих
друштвених категорија (државни саветници и сл.).
Од почетка рада Универзитет у Бону био је међу мање посе
ћеним немачким универзитетима. Због уоченог померања студената
из мањих у веће градове и по местима одакле долазе слушаоци, он је
чак остао регионалан. Међутим, и на њему је број студената брзо ра
стао, између 1870. и 1874. по стопи од 20,6% годишње, између 1885.
и 1890. по стопи од 21,43%,“ али увек је било мало странаца. Док је,
на пример, школске 1892/93. године 53% страних студената у Не
мачком рајху студирало у Берлину, у Бону их је било само 4,7%"
Сличан постотак се креће и до почетка Првог светског рата.“
Од студената из Србије у Бону је студирало укупно 19 млади
ћa, углавном по један или двојица током године, а и само у летњем
семестру 1907. била су осморица. Од свих студената из Србије на
немачким високим школама они су чинили, када их је било највише,
тек десети део, док је обично проценат оних који су за студије иза
брали Бон био много мањи. -

Година Бон Пруска Немачки Рајх

1899/19()(). | 20 43
1905/1906. 5 36 54
1908/1909. 1 23 64
1911/1912. 1 32 77

* К. Н. Jarausch, Deutsche Studenten, 76.

“ Исто, 75
* Preussische Statistik, Bd. 136. 1892/3-1894/5, Berlin 1896.
* Preussische Statistik, Bd. 236, 1911/12, Berlin 1913.

106
 По томе Бон није био изузетак, јер су и на другим малим уни
верзитетима Срби били скоро симболично представљени. Ни на јед
ном универзитету они нису били уочљива скупина и, зависно од го
дина, чинили су тек између 1,5-2% страних студената. Неки општи
трендови у погледу избора факултета примећени у вези с немачким
студентима тога доба поклапају се и с избором њихових колега из
Србије. Најуочљивији је огроман пораст броја студената филозоф
ских факултета у последњим деценијама ХIХ века, настао пре свега,
због увођења природних наука и дисциплина које дају стручно обра
зовање. Број студената на тим школама пред Први светски рат до
стигао је чак 52% од свих уписаних. Студенти из Србије у Бону нај
чешће су студирали пољопривредне науке, економију, камералне на
уке (Staatswissenschaft) које су тада изучаване у оквиру Филозофског
факултета. Мало их је, пак, изучавало класичне филозофске дисци
плинс.

Тешко је рећи шта је младе Србијанце определило за студије

у Бону. Око половине их је претходно студирало на некој од немач
ких високих школа, док је десеторици Бон после школовања у Срби
ји био први страни универзитет. Већина их је, попут других суна
родника, користила добру прилику да мења школу из семестра у се
местар, као студент Петар Ђорђевић, који је студирао на шест уни
верзитета у пет градова. Само су тројица студије окончали доктор
ским испитом. Уочљиво је да су се студенти из Србије на Бонском
универзитету први пут појавили после више од пет деценија његовог
постојања, али и тада су се задржавали на њему спорадично и крат
ко, од уписа првог српског слушаоца 1870. године, у наредне три де
ценије на њему су студирала још само двојица његових колега. Тек
од првих година 20. века повећало се интересовање за ту високо
школску установу. Вероватно је та малобројност приближила младе
земљаке, о чему превасходно сведоче појаве истих адреса у различи
тим годинама и у вези с тим различитим особама, чак има случајева
да су станове међусобно мењали током године.
Универзитет у Бону није спадао међу најпознатије и најпосе
ћеније, иако су на њему студирале личности попут Карла Маркса,
Фридриха Енгелса или Бруна Бауера,“ а у неколико дисциплина,
пре свега у праву и пољопривреди, имао је истакнуте професоре по
чему је превазилазио оквире локалног универзитета. Пољопривред
на академија у бонском предграђу Попелсдорф (Königliche Land

“ R. Graf du Moulin Eckart, Geschichte der deutschene Universitäten, Stuttgart 1929.

107
wirtschaftliche Akademie Bonn-Poppelsdorf) која је од 1909. постала
посебна висока школа, и тада је, као и данас, уживала реноме оп
штепризнате научне установе, те су због тога почетком века почели
да је похађају и студенти из Србије. По трошковима живота, овај
град је био на нивоу просечних универзитетских центара, месечни
издаци за изнајмљивање собе и исхрану једног студента, према по
дацима за 1914. годину, износили су између 100 и 125 марака, што је
било приближно ценама у Хајделбергу, али и више него што се за
исте потребе издвајало у Лајпцигу.“
У архиву Универзитета у Бону чувају се уписни протоколи
(Аnmeldenbuсh), годишњи извештаји о наставницима и студентима
(Amtliches Verzeichniss des Personals und der Studirenden der Königli
сhen Rheinischen Friedrich-Wilhelms-Universität zu Bonn), протокол о
полагању докторских испита (Album Artium liberalium Magistrorum
et philosophiae Doctorum ab Mustri philosphorum ordine in Universitate
litteraria Bornssica-Rhenana vite ac legitime creatorum), досијеи студе
ната, као и друга грађа о школовању. Уписни протоколи и годишњи
извештаји су коришћени за проналажење студената из Србије који
су на њему студирали од оснивања до 1914. године.
Званична статистика Универзитета у Бону делимично се раз
ликује од података које нуди сама грађа. Тако се у летњем семестру
1895. помиње један студент из Србије на групи за филозофију, фи
лологију и историју, али га у уписним протоколима нема. Слично је
и с подацима за летњи семестар 1901. године, када се, поред Милана
Марковића, наводи и један студент медицине, а реч је о Д. Ковано
вићу, који је студирао право.
Из грађе смо забележили податке за следеће студенте:
1. Новаковић Ђорђе, уписао се 27. априла 1870. Претходно је
био у Минхену, а у Бону је уписао право. Студирао само један
семестар. Становао у Воmngasse 38;
2. Ђорђевић Михајло, уписао право 20. априла 1872, после борав
ка у Минхену, а студирао један семестар. Становао у Кesselgas
se 4,
3. Симић Миливоје, двадесетосмогодишњи студент из Крагујев
ца. Уписао Филозофски факултет, групу за природне науке
2. новембра 1889. и остао 2 семестра, закључно с летњим
семестром школске 1890. Становао у Wielstrasse 1. Према потвр

"Alma Mater Lipsiensis. Geschichte der Karl Marx Universität Leipzig, Hrgb. von L.
Tathmann, Leipzig 1984, 219.

108
ди Универзитета од 13. 8. 1890, вратио се на студије у Београд,
где му је било и стално пребивалиште,
Ковановић Драгослав, рођен у Београду 8. јула 1876, где је сту
дирао право, а после тога био на Универзитету у Минхену,
укупно 11 семестара. Студирао у Бону 4 семестра, закључно
с летњим 1901, о чему му је издата потврда 13. 7. 1901. Од лет
њег семестра 1900. становао у Неerstrasse 2,
Марковић Милан, рођен 6. маја 1874 у Јагодини а завршио
гимназију и Велику школу у Београду. Уписао се 17. априла
1901. на Државно економске науке, студирао у Бону 4 семе
стра, закључно са зимским школске 1902/1903. Усмени доктор
ски испит положио 28. јануара а докторирао 28. фебруара
1903. на Филозофском факултету с темом о задрузи и њеном
значају у прошлости и садашњости (Die serbische Hauskommu
nion — Zadruga – und ihre Bedeutung in der Vergangenheit).
Радосављевић Ј. Милош, рођен у Каменици 2. августа 1878,
потом завршио Учитељску школу у Алексинцу, па студирао
годину дана на Пољопривредној академији у Тешену. Упи
сао економију 29. октобра 1901. и студирао 2 семестра, за
кључно с летњим школске 1902. Становао у Рoppelsdorferstrasse
2, па затим у броју 48,
Ђорђевић Никола, рођен 10. фебруара 1881. у Београду и по
сле завршене гимназије уписао Филозофски факултет, групу
државно-економских наука, у Бону 30. априла 1904. Студирао
8 семестара, закључно са зимским школске 1907/1908. Место ста
новања је мењао сваког семестра, а два семестра, зимски
1905/1906. и летњи 1907. године становао је у Kirschstrasse 7,
Јовановић Коста, рођен у Врању 8. септембра 1875. Похађао
гимназију и Пољопривредну школу у Београду. Један семе
стар био у Берлину на Пољопривредној високој школи.
Студирао 7 семестара закључно с летњим 1907. на Пољопри
вредној академији у Попелсдорфу, о чему му је Универзи
тет издао потврду 6. 11. 1907. године. Два семестра стано
вао у истом месту, затим сваког наредног мењао пребива
лиште (Ermekeilstrasse 18, Bismarckstrasse 9, Kurfürstenstras
se 41, Нerwarthstrasse 12). Последњи, летњи семестар 1907.
није имао школских обавеза (“Веurlaubt”). После 6 семеста
ра студија у Бону је докторирао 5. марта 1907. оценом magna

109
 cum laude. Наслов тезе: Neuere Bestrebungen in der Heim
stättenbewegung.
Оберкнежевић Милан, рођен у Београду 19. септембра 1873.
Завршио Пољопривредну школу а исту струку уписао на
Бонском универзитету 7. маја 1904. Студирао 6 семестара, с
прекидом током летњег семестра 1905, а завршио летњим
семестром 1907. године. Становао углавном у Рostgasse 5 и
24, а током зимског семестра 1904/5. разменио стан с К. Јо
вановићем.
1(). Ђорђевић Петар, рођен 28. септембра 1874. у Крушевцу.
Претходно студирао у Београду (2 семестра), Таранту (3),
Цириху (укупно 6), Минхену (2), а у Бону уписао 23. новем
бра 1905. природне науке на Филозофском факултету. Био је
уписан само 2 семестра и студије је окончао докторским испи
том 12. новембра 1906 (Cytologiche Untersuchungen an den geo
tropich gereizten Wurzeln von Lupsius albus),
11. Креманац Милан, из Београда, где је рођен 22. јануара 1880.
Студирао право у Минхену 4 семестра и наставио у Бону 23.
октобра 1905. само 3 семестра, али у зимском семестру школ
ске 1906/7. године није имао школских обавеза. Сва три семе
стра био је пријављен у Вrüdergasse 24, иако је приликом уписа
убележено да станује у Рostgasse 5, што је била тадашња адреса
Милана Оберкнежевића;
12. Кузељ Сретен, син лекара из Чачка, где је рођен 25. маја
1882. Пре Бона је био на универзитетима у Јени, Лајпцигу и
Минхену. Студирао од 20. априла 1906. државноекономске
науке 5 семестара, закључно с летњим 1908, када није имао
школских обавеза (“Beurlaubt”). Студије је наставио вероватно у
Ерлангену, за који му је Универзитет у Бону 10. новембра 1908.
дао потврду о дотадашњим семестрима. Становао у Аrgelander
strasse 18 у зимском семестру 1906/7, а затим у Bismarckstrasse 1.
У рубрици о вери забележио је да је православне вере, коју је ве
роватно прихватио од деде по мајци, православног свештеника
из Чачка. Отац му је био Чех по народности, кога у дневнику ка
петан д'Ормезон помиње као среског лекара у Чачку,
13. Ђорђевић Жарко, рођен у Београду 26. јула 1881, а гимназију
завршио у Јагодини. У Бону уписао економију 20. априла
1907. само 1 семестар и у Годишњаку Универзитета забележено
је да је студирао пољопривреду,

11()
14. Марковић Радивоје, рођен 8. фебруара 1886. и после заврше
не гимназије у Зајечару, од 20. априла 1907, студирао је на
Пољопривредној академији 6 семестара, закључно са зимским
семестром 1910/1911. У зимском семестру 1909/1910. није био
уписан. Највећи део студија становао је у Вurgstrasse 68;
15. Милутиновић Стефан (Стеван), рођен у Шапцу 9. јуна 1888, a
завршио Пољопривредну школу у Букову. Уписао се на По
љопривредну академију у Бону 8. маја 1907, где је био 2 семе
стра, а Бон је напустио после 11. 3. 1908, када се у Универзитет
ској библиотеци раздужио с књигама. У другом семестру стано
вао је у Рoststrasse 22;
16. Недељковић Милан, рођен у Београду 15. маја 1883. и завршио
Пољопривредну школу. У Бону се уписао 8. маја 1907. на по
љопривреду, али је остао један семестар. Пољопривредна ака
демија му је 8. маја 1907. издала потврду да је тек тада уписан
због служења војске у Србији. Потврду о одслушаном семестру
издао му је Ректорат Универзитета 1. 8. 1907;
17. Радојковић Сава, син трговца из Великог Градишта, где је
рођен 13. јануара 1876. Студирао на универзитетима у Бео
граду, Берлину и Гетингену, укупно 5 семестара. У Бону је
био уписан 15. маја 1907. само један семестар на групи за
астрономију Филозофског факултета.
18. Самуровић Тихомир, рођен 12. јануара 1885. у Прњавору, а за
вршио гимназију у Београду. У Бону уписао 19. октобра
1909, право и студирао два семестра. У другом је становао у
Argelanderstrasse 76;
19. Ђорђевић Јозеф (Јован), рођен у Врању 25. јуна 1880. Завршио
Војну академију а у Бону од 26. априла 1911. студирао 6 семе
стара групу за геодезију на Филозофском факултету. Није био
уписан у летњи семестар 1913. године (могуће ради војне обаве
зе у Србији). Последњи пут је био уписан у летњем семестру
1914, о чијем завршетку, због избијања рата, немамо података.

111
 Докторати од 1885. до 1914. године

С првим таласом модернизационих промена у Србији на

стале су потребе за стручним знањима, а с њима и за новим зани
мањима и ужим квалификацијама, што је повећавало број оних
који су ради стицања знања одлазили на стране школе. Део оних
који су стекли високе квалификације трудио се да стекне и најви
ше, те су неки од ондашњих студената своје образовање оконча
ли докторатом. Као и у вези с бројем студената, још није познато
ни колико је укупно лица стекло докторско звање, али засад оста
је податак да је први докторат у 19. веку стекао Милован Спасић,
одбранивши тезу 13. марта 1844. године на Филозофском факул
тету Хале-Витемберг. Пре Првог светског рада на Београдском
универзитету је одбрањено само седам докторских теза, док су
сви остали своје титуле стекли студирањем на страни. Прибли
жне бројке могу само поћи од претпоставки да је, у најбољем слу
чају, сваки пети студент студије окончао докторатом.
Докторски испит, као највиши степен образовања вуче
корене из средњег века.“ Све до почетка 19. века био је редак,
јер су га полагали махом они који су се опредељивали за универ
зитетску каријеру. У Немачкој је тек од реформи универзитета
почетком 19. века број доктората почео да расте, посебно оних
из права и медицине (тако да је доктор постало синоним за лека
ра), јер је од 1811. био предвиђен као завршни испит на крају
ових студија. На филозофским и теолошким факултетима су и
даље задржани лиценцијат као нижи и докторат као највиши
ступањ образовања. Те промене и убрзан развој образовања су у
даљим деценијама непрекидно увећавали број оних који су же
лели да стекну докторску диплому и временом су се пооштрава
ли критеријуми за њено добијање. Иако су пре уједињења Не
мачке свака држава и сваки универзитет самостално уређивали
прописе о стицању звања, нису, осим у појединостима, постојале
значајне разлике у условима које је морао да испуни докторски
KaЊДИДаT.
У основи, докторски испит се састојао од писменог (Теnta
men) и усменог испита (Examen rigorosum) и докторске дисерта
ције (Specimen). Пре пријављивања доктората сваки кандидат је

“ J. Le Goff; Intelektualci u srednjem vijeku, Zagreb 1982.

112
морао да има прописан број одслушаних семестара на одређе
ном факултету. Осамдесетих година 19. века он је износио шест
за правнике и филозофе и десет за медицинаре, а касније се и за
прве број потребних семестара повећава на осам. Уз пријаву се
прилагала биографија (која је осим године и места рођења садр
жала и податке о религији, сталном месту боравка и претход
ном школовању), матурско сведочанство и потврда о одслуша
ним семестрима, а у неким случајевима и први део таксе. Поне
где се још при пријави доктората достављао рукопис тезе и, уко
лико је она задовољавала, што је у писаној форми оцењивао је
дан професор или више њих, приступало се усменој, а на неким
универзитетима и писменој одбрани.
Највеће разлике међу универзитетима биле су у начину
провере знања, а што је претходило усменој одбрани доктор
ског рада. На Правном факултету у Гетингену полагао се усме
ни испит из свих дисциплина правних наука пред комисијом од
најмање пет чланова и уз учешће декана, после испита прихва
ћена докторска теза се штампала (најкасније годину дана по
обављеном испиту) и приступало се јавној одбрани.“ У Тибин
гену је од 1844. усмени испит постао обавезан (coloquium progra
du), од 1902. се полагао из главног предмета и два споредна, а од
1905. године је на Правном факултету уведен и писмени предис
пит (клаузула).“
На Медицинском факултету у Берлину Ехаmen rigorosum je
обухватао све области медицине и полагао се пред шесточланом
комисијом, чији је сваки члан, према пропису, требало да испиту
је кандидата четврт сата. Тек после тог испита факултету се до
стављао писмени рад. На Правном факултету у истом граду док
торат се састојао из четири дела, одмах уз пријаву прилагао се
текст доктората и, уколико је он задовољавао, факултет је бирао
три текста (из римског, немачког и канонског права) које је кан
дидат требало писмено да интерпретира, чиме се проверавала
кандидатова упућеност у струку и самосталност обраде. Та пи
смена провера (апробација) могла је, по избору, да се обави од
мах после предаје рада или касније, након ње следио је усмени ис

"Правилнико промоцији Универзитета у Гетингену из 1887, у: Т. Ellwein, Die

deutsche Universiátt vom Mittelalter bis zur Gegenwart, Königstein/Ts., 1985, 220-221.
“ I. Eberl, "Die akademische Würden in ihrer Tübinger Anspragung", Beiträge zur
Geschichte der Universität Tübingen 1477-1977, Tübingen 1977, 358-359.

113
пит и на крају јавна одбрана дисертације, која се обављала на не
мачком језику. На Филозофском факултету истог универзитета
усмени испит се полагао пред четворочланом комисијом саста
вљеном од редовних професора у којој су обавезно два члана мо
рала да буду професори дисциплина из којих се докторат бранио.“
Већина универзитета дозвољавала је да се усмени испит понови у
року од једне до више година уколико није био задовољавајући.
Прописи су регулисали да су докторске тезе могле да буду
на немачком или латинском језику, иако је тај други језик у прак
си ретко коришћен. Изузетак је представљала одбрана радова из
области класичних и оријенталних језика, преисторије и историје
старог века, који су достављани на латинском. Такође, за све кан
дидате Берлинског, па и неких других филозофских факултета и
остала приложена документа (биографија, потврда о похађању
студија и лична изјава којом гарантују да су рад писали без туђе
помоћи) морала су да буду на латинском.“ И број штампаних
примерака дисертација није био уједначен: док је Правни факул
тет у Гетингену тражио 240 примерака, у Тибингену је требало
доставити 180. Исто је било и с таксама. Она је за докторат на
берлинском Правном и Филозофском факултету крајем века из
носила 355 марака (170 за усмени испити 185 за промоцију), док је
на Медицинском требало издвојити 440 марака. То је била при
лична сума и, према неким сведочењима с краја века, једнака из
носу двомесечног или тромесечног студентског трошка. Осим
таксе, ту су спадали и трошкови штампе саме тезе и биографије,
тако да је било студената који нису могли да издвоје укупан из
нос.“
Сама промоција је била најчешће свечан чин. Крајем 19.
века она није остала онолико помпезна као тридесетих година,
када је у Бону испитна комисија носила црвене беретке и огрта
че са златним пругама и златно прстење; касније су се задржали
на црним фраковима и белим машнама. Занимљивост предста

“Die königl. Friedrich-Wilhelms-Universität zu Berlin. Sistematische Zusammen

stellung der für dieselbe bestehenden gesetzlichen, statutarischen und reglementa
rischen Bestimmungen, Berlin 1887, 405-411.
“ Исто 410-411.
“ Георг Михаелис, немачки канцелар током Првог светског рата, забеле
жио је да су му таксу за докторат платили Јапанци, који су га позвали да буде
доцент у Токију, јер он то себи није могао да приушти (Т. Ellwein, н. д, 223).

114
вља и начин полагања у Хајделбергу седамдесетих година,
полагало се у кући декана и уз вечеру коју је припремао канди
дат, а будући доктор је "морао између паузе за јело да одговара
на питања испитивача", што је све трајало по три сата.“ Време
ном се тај свечани испит свео у неким случајевима на јавну од
брану, а у другим на уручивање диплома, облик који се задржао
ДО Да Нас.

Кандидати који су успешно одбранили докторат добијали

су титулу доктора наука за област из које је рад брањен. У Не
мачкој се током већег дела 19. века могло докторирати на чети
pи факултета: теолошком, правном, филозофском и медицин
ском. Увођењем посебних државноправних факултета (Staat
swissenschaftliche Fakultät) и они су добили право промоција (Dr.
sc. pol.), а од 1899. године докторати су брањени и на високим
техничким школама, али до почетка Првог светског рата на њи
ма није промовисан ниједан грађанин Србије. Такође, дозвоља
вањем редовних студија женама од школске 1908/1909. и њима је
било омогућено стицање највишег образовања, тако да су у то
време докторске титуле стекле и три српске грађанке — Драги
ња Бабић, Богиња Барјактаревић и Правда Марковић, све прет
ходно студенткиње на другим страним универзитетима.
Као што није прецизно утврђен број студената из Србије
образованих у Немачкој током целог 19. века, тако није ни пот
пун број оних који су стекли највиши научни степен. И заједне и
за друге потпунији подаци су после 1886. године, када се на ни
воу Немачког царства почели да објављује више врста стати
стичких података, међу којима и оне о броју и пореклу студена
та (али само за универзитете). Исте године отпочето је и с
публиковањем пописа свих доктората одбрањених на немачким
универзитетима.“ Период од 1885. до августа 1914. обухваћен је
у првих 30 томова овог издања (од августа 1885. до августа 1915),
а настављено је до данас објављивање тих података. Те књиге су
биле основ овог истраживања и из њих су побележени сви док

“ Према сведочењу Отмара вон Мола из 1868, у: Т. Ellwein, н. д., 222-223.

“ Jahres-Verzeichnis der an den Deutschen Universitäten erschienenen Schriften. I,
(15. August 1885 bis 14. August 1886), Berlin 1887.

115
торати грађана Србије у поменутом раздобљу,“ као и подаци из
архива неких од универзитета. То је учињено и увидом у сличне
публикације универзитета у Минхену,“ Тибингену“ и Хајдел
бергу.
Према овој грађи, од 1885. до 1914. године је на универзи
тетима у Немачкој докторирало 110 грађана Србије. Они су би
ли на петнаест универзитета, углавном на оним познатијим, а
занимљиво је да нико није изабрао за место стицања квалифи
кације такође угледан универзитет у Гетингену. Највећи број
доктораната бранио је своје тезе између 1902. и 1905. године,
што је настало из ранијег пораста броја српских студената на
тим универзитетима. После те године почиње благо опадање,
проузроковано најпре политичким околностима, које су утица
ле да се увећао број Срба опредељених за француске универзи
тете, а смањиле њихово присуство на немачким високим школа
ма. Од укупног броја студената између 1903. и 1905. сваки пети
је своје образовање завршавао промоцијом, док је било година
када нико из Србије није бранио тезу (1892), или када је то чи
нио тек сваки двадесети (1899, 1906). Највише теза брањено је
на филозофским факултетима, што је у потпуности одговарало
померању интересовања и међу другим студентима, али и даље
је било мало радова из природних наука, које су у Србији биле
тек у зачетку. Још тада је више од трећине доктора завршавало
права и државноекономске науке (ове друге на посебним фа
култетима у Минхену и Тибингену), што их је касније, осим на
универзитетску каријеру, усмеравало и ка државној служби.
Приметно је да се међу менторима налазило доста професора
европског угледа, попут националекономисте Луја Брентана из
Минхена или византолога Карла Крумбахера.

“ Потпуни спискови свих доктора, с називима теза и другим релеватним

подацима, објављени у: Љ. Трговчевић, Докторати студената из Србије на
немачким универзитетима од 1885. до 1914. године, Историјски часопис, ХL
ХLI (1993-1994), Бeoгрaд 1995,249-280.
“ L.Resch – L. Buzas, Verzeichnis der Doktoren und Dissertationen der Universität
Ingolstadt-Landshut-München 1472-1970, Bd. I-VII, München 1975.
“ 150 Jahre Promotion an der Wirtschaftswissenschaftlichen Fakultat der Universität
Tübingen. Biographien der Doktoren, Ehrendoktoren und Habilitierten 1830-1980
(1984), Stuttgart 1984.

116
 Докторати по УНИВерзитетима и Наукама
Универзитет || П фил Ија | Ме a | Остало у О

МИНХен 8
Лајпциг

Хале
i}
ТибИНГен 8
Јена 5
Ерланген 5
в aB 4
В Г 4
БОН 3
Хајделберг 3
рошток 3
Гисен 2
Фрај 2
Г 1
УКУПНО 1
110

Највећи број студената је докторате одбранио између

двадесет и шесте и тридесете године живота. Најмлађи су били
Урош Стајић, касније чиновник Министарства народне привре
де, па новинар и оснивач Земљораднике странке, који је 1903.
докторирао у Халеу у двадесеттрећој години и филозоф Брани
слав Петронијевић, промовисан на Лајпцишком универзитету.
Само годину дана старији били су Никола Вулић, Правда Мар
ковић, Милан Радосављевић, Светомир Ристић и Драгиња Ба
бић. Сваки пети доктор има је до 25 година старости (20.7%),
18% било је у двадесетшестој, а 32% доктора титулу је стекло
између 27. и 29. године живота. Тридесет и више година у тре
нутку промоције имало је 29% доктораната, а најстарији је био
историчар Божидар Прокић који је ту титулу стекао у 47-ој го
дини, и и то пошто је престао да буде професор на Великој шко
ли у Београду.
Старостдоктораната
ГОДИНЕ || до 23 24-25 26 27-29 30 И ВИШе
% (),3% 20.7% 18% 32% 29%

117
 Више од половине српских доктора је претходно заврши
ло или студирало Велику школу, односно универзитет у Београ
ду. Похађање Велике школе био је услов да постану државни
питомци у иностранству, то им је давало солиднију основу за
студије, али је делимично утицало и на то да су неки докторате
стицали у каснијим годинама живота. Такође, не мали број “ста
ријих” доктора је пре уписа на неки од немачких универзитета
радио у Србији. Такав је случај с Милојем Васићем, који је после
Велике школе радио три године и тек онда отишао на студије у
иностранство. Миодраг Аћимовић се тек десет година после ма
туре и шест година по завршетку Велике школе уписао на Бер
лински универзитет. Неки су из различитих разлога промовиса
ни неколико година после давања услова. Да ли се радило о про
блемима са штампањем тезе или су били спречени другим раз
лозима, није познато. У те случајеве спадао је Димитрије Васић,
који је ригорозум положио 1905, а докторирао је тек 1909. годи
не, док је Велизару Нинчићу и Миливоју Касидолцу између та
два дела испита протекло годину и по дана. Ипак, највише док
тора је титулу стекла у правом стваралачком добу, што се пока
зало и у њиховом каснијем раду.
Већина се на страним универзитетима задржала пропи
сан број семестара и сваки пети студент је до докторског испита
стигао после четворогодишњег студирања. Две трећине студе
ната (69%) је претходно одслушало између шест и десет универ
зитетских полугођа, док је сваком десетом (11.2%) до стицања
докторске дипломе требало више од десет семестара. Најдуже
се на студијама задржао Добривоје Арнаутовић, који је прво
стекао докторат правних наука у Бечу, а затим је у истом граду
четири године учио медицину и то је наставио у Берлину и Мин
хену, тако да је за 18 семестара стекао две докторске титуле.
Доктор медицине Мориц Були је студирао петнаест семестара
на пет универзитета у Немачкој и Швајцарској, док је семестар
мање пре него што је постао доктор у иностранству провео Ра
дован Казимировић, који је после завршетка Духовне академије
у Кијеву за три године стекао докторат права у Тибингену. Три
наест пологуђа до докторске дипломе требало је Мирославу
Јанковићу, Владимиру Ђорђевићу и Сретену Кузељу. Само де
сетак доктора провело је на страни мање од три године (Драгу
тин Суботић, Данило Катић), а међу њима су и они о којима по

118
даци нису у потпуности поуздани. Занимљивост представља и то
да је Бранислав Петронијевић после само три семестра студија
филозофије у Лајпцигу молио да му се одобри полагање докто
рата. Пошто је претходно био и три семестра на медицини у Бе
чу, испуњавао је услов да му се теза одобри.“
Непотпуност грађе о њиховом школовању вероватно
утиче на податак да је близу половине доктораната (49%) студи
рало на само једном универзитету, те да није следило обичај ме
њања универзитета и професора. За студирање на два универ
зитта определило се 39% доктораната, док је 12% током студија
променило више високошколских центара: двојица су била у
пет градова (Сретен Кузељ и Мориц Були), петорица у четири
(Милан Тодоровић, Милош Радосављевић, Велизар Нинчић,
Петар Ђорђевић и Божидар Николајевић), док су шесторица
променила по три боравишта. Приметан је и учестао прелазак у
последњем семестру на други универзитет, и то ради доктората;
тако су урадили Љубомир Младеновић, Добривоје Арнаутовић
и Владимир Ђорђевић, сва тројица доктори Ерлангенског уни
верзитета и ђаци професора фон Ејенберга.
Углавном, и они који су мењали факултете опредељива
ли су се за центре на немачком језичком подручју, што је због
језика и система школовања била разумна пракса. Пре студија у
Немачкој једанаест доктора је студирало у Бечу, у Цириху тро
је, а у Базелу и Грацу по један студент. У Паризу се раније обра
зовао само историчар Божидар Прокић, а правник Велизар
Нинчић је годину дана провео у Монпељеу, док су руске универ
зитете пре немачких похађали Александар Белић, Радован Ка
зимировић и Богиња Барјактаровић.
У то време докторати су били мање захтевни него дана
шњи, што показују и савремена истраживања.“ Једно од мерила
био је њихов обим, који није показатељ квалитета, али може да
сведочи о богатству истраживања. Приметно је да су почетком
20. века тезе биле нешто обимније него у претходном раздобљу.
Сваки трећи студент (37%) је свој докторат свео на мање од 60
страна. Најмање су (често на нивоу расправа или прилога) тезе

“Грађу о његовом докторату објавио: А. Б. Стојковић, Лајпцишки докторат

Бранислава Петронијевића (1898), Филозофско-социолошки списи, Београд
1994, 21-28.
“ T. Ellwein, n. d, 220.

119
из медицине и природних наука (по 24 стране су радови Петра
Ђорђевића и Светолика Стевановића, а по 28 Драгиње Бабић и
Светозара Пешића). Међутим, да и ту нема правила и да је могу
ће да су, у неким случајевима, у питању били различити крите
ријуми, сведоче и две правничке тезе – Љубомира Живковића и
Андре Живковића — обе мање од тридесет страна и обе брањене
на Универзитету у Вирцбургу. Један број краћих радова пред
стављају значајне студије, које избором теме и материјалом ни
су могле постати монографије (тезе Милоша Тривунца и Весе
лина Чајкановића, обе испод 40 страна текста). Због тога, као и
због научног угледа, а не смеју се занемарити ни финансијски
разлози, неки докторати су објављени у познатим научним часо
писима, што је за даљу научну каријеру имало значаја (Алексан
дар Белић). Преко сто страна је приложио сваки пети студент
(22%), а најобимнији су радови Душана Рајичића и Ђорђа Јова
новића (283, односно 216 стp.).
Посебно је занимљиво да је чак 38 писаних радова било с
тематиком везаном за земљу њиховог порекла. Тако је по ше
сторо студената у Минхену и Лајпцигу за докторски испит ода
брало српску тему, од осам тибингенских доктора Србијом се
бавило њих петоро, као и троје од пет ерлангенских, исто је и с
темом оба фрајбуршка доктората, а само један рад одбрањен у
Хајделбергу и један у Вирцбургу били су из друге области. Нај
ређе се та тема бранила у Берлину — само у два случаја. Од девет
доктората урађених на државно-економским факултетима (од
тога пет у Минхену), већина се односи на привредни развој Ср
бије, посебно на развој сточарства, шумарства и занатства. Нај
више доктората с тематиком везаном за Србију одбрањено је на
филозофским факултетима, али међу њима је мало оних из чи
сто филозофских дисциплина. Од укупно деветнаест доктората
чак тринаест је из државно-економских (камералних) наука, два
су из етнологије (Тихомир Р. Ђорђевић и Манојло Смиљанић),
док је по један из српске историје (Доброслава Игњатовића, о
другој влади кнеза Михајла), историје уметности (Божидара
Николајевића, о српској средњовековној црквеној архитекту
ри), педагогије (Стефана Окановића, о српској народној епици у
служби образовања) и филологије (Ивана Чајковића, о нагла
ску у говору образованог слоја у Србији). Шест радова су начи
њени упоредно анализом српског и немачког права (од којих се

12()
један бави организацијом банкарства), док се пет правничких
теза односе на поједине области у правном систему Србије. Не
ки од доктората су тематски истоветни, као у случају три рада
брањена на тему пољопривреде у Србији. Занимљиво је да је у
том периоду само једна теза урађена о кућној комуни — задрузи,
иако је она због своје специфичности изазивала интересовање,
тако да се истовремено у Швајцарској њоме бавио много већи
број српских доктораната. Избор тема је свакако зависио од инте
ресовања и знања ментора, који су се, судећи бар потезама са срп
ском проблематиком, више интересовали за привредну и правно
политичку савременост Србије, о којој су из докторских радова
нешто могли да сазнају, него за њену прошлост или књижев
ност, о којој су недовољно знали и тешко су могли о њој да суде.

121
 СОРБОНА И ДРУГЕ ФРАНЦУСКЕ ШКОЛЕ

Француска је била једна од земаља у којој је током 19. ве

ка било највише грађана младе српске државе одлучних да стек
ну нека европска искуства и знања. Од 1841. године када се на
Сорбону уписао први Србин, скоро сваке године је у Париз сти
зао неки од српских студената. Избор земље студија зависио је
од потреба самих државних органа, али су неког утицаја имале и
политичке прилике, које су понекад доприносиле томе да се
предност да једној од великих земаља.
Француска је била, уз Аустрију и Немачку, једна од држа
ва која је најчешће бирана као одредиште оних који су кретали
на велике школе. Први државни стипендиста Јован Мариновић
је у Париз упућен још 1841. године, само да се обучи за вођење
канцеларије и дипломатске преписке, а за њим су исте године
дошла још двојица — Константин Николајевић и Филип Хри
стић. Било је предвиђено да се обојица упишу на Политехнику,
али ниједан није желео да учи на тој војној школи, те је Никола
јевићу одобрено да студира права а Христићу филозофију.“ Ше
сторо студената се окупило у Паризу 1848. године, неки од њих
после боравка на немачким високим школама, јер је већина сма
трала да ће њихово образовање бити потпуно тек ако се допуни
бар једногодишњим боравком у француској престоници. Те го
дине тамо су били Димитрије Матић, Љубомир Ненадовић, Ко
ста Цукић, Димитрије Црнобарац, као и поменути Николајевић
и Христић, који су уз Милана Симића, који није био државни пи
томац, по први пут направили малу српску студентску колонију.
Годину дана касније ће у Париз стићи Јеврем Грујић, Јован Ри
стић, Милован Јанковић и Миливоје Блазнавац, којима је бора
вак у Француској, осим стручних знања, допринео њиховом по
литичком образовању. Прихватањем либералних идеја, које су

* За овај део употребљени су делови текстова: Lesboursiers serbes en France de

1878 a 1914, Revue d'Europe Centrale, t. VII, No.1 (1999), Strasbourg 1999, 45-57;
Serbian Intellectuals in Foreign Universities in the 19" Century, L'enseignement des
Elites en Europe Centrale (19e-20e siècles), Cracovie 1999, 159-173.
* Вид. Ј. Милићевић, Прва група србијанских студената, државних питомаца,
школованих у иностранству (1839-1842), Историјски часопис, 19-20 (1959),
Београд 1960, 363-373, В. Павловић, Српски студенти у Паризу 1839-1856,
Историјски часопис, 33 (1986), Бeoгрaд 1987, 187-202.

122
поново оживеле после револуције 1848, они су се обликовали
као први српски либерални политичари, касније предводници
истоимене странке и значајни чиниоци српске политичке сцене.
По повратку у Србију ти студенати названи су “паризлије“ (иако
је већина њих део школовања имала и у Немачкој) управо зато
што је Париз дао финални печат њиховом образовању.
И у каснијим деценијама је у Француској увек био по неки
студент из Србије, али никада их није било у толиком броју да би
француски ђаци били доминанти међу српском елитом. Крајем
19. века Француска је по броју државних стипендиста делила с
Русијом треће и четврто место, заостајући за двема централное
вропским царевинама.
Међутим, број младих Срба на француским универзите
тима је далеко премашивао број питомаца, посебно када је уски
слој српског грађанства стекао потребу да после материјалног
јачања посвети пажњу и сопственом усавршавању, те су своје
потомке упућивали на угледне стране школе. Колико их је укуп
но било, још увек је тешко рећи, јер за разлику од немачких,
француски универзитети нису објављивали спискове студената,
нити статистичке податке о њиховој националности, те истра
живачу остаје да тражи по именима сложене стогодишње групе
досијеа студената. За крај века користан извор је Статистички
годишњак Француске,“ који после 1893/4 региструје студенте и
по националностима, тако да се и број Срба од те године може
пратити. Поређењем тих података с онима које поседујемо о
броју српских стипендиста, уочава се да је укупан број студената
бар двоструку премашивао број оних који су примали стипенди
је српске владе, док је у неким годинама тај број био осам или
девет пута већи. Поменућемо 1898. годину, у којој је држава у
Француску упутила само пет студената, док је, према францу
ским изворима укупан број био 27; или 1905. годину, када је било
13 питомаца, док је било 59 студената, односно 1913/14, у којој је
држава финансирала 21 студента, а уписало се њих 103. Слични
су подаци добијени увидом у акта појединих факултета, нпр., на
париском Правном факултету је 1885. било уписано 14 српских
грађана, док је српска држава финансирала само троје и др.

* Lºannuaire statistique de France, 1893/4—1914.

123
 У последњим деценијама века највише стипендиста слало
је Министарство просвете и они су у неким годинама чинили по
ловину свих питомаца, у неким велику већину (1883, 1887), а у
некима су сви били изабраници тог министарства (1886, 1896).
Већина њих се припремала да постану професори београдске
Велике школе, односно Универзитета, или, пак, неких средњих
школа. Министарство војске је послало 56 својих штићеника и
само у неким годинама (1892, 1895, 1901) они су премашивали
број одабраних од стране Министарства просвете.
Око половине студената се определило да студира право
јер је најпре тежња Србије била да унапреди државни апарат.
Све до краја столећа је оних који су бирали природне науке било
незнатно, и тек почетком 20. века њихов број је почео да расте,
што је био један од показатеља да је процес модернизације био у
замаху. Интересовање за политехнику скоро да није постојало,
јер се предност давала немачким техничким школама и само се
двоје студената 1881. и 1914. заинтересовало за те студије. Тако
ђе су за студије медицине радије бирани аустријски, немачки или
швајцарски универзитети, иако су девојке, после швајцарских,
предност давале француским медицинским школама и још 1893.
је лекарка постала Љубица Ђурић.“ Она је била прва од пет де
војака које су до рата завршиле медицину. Тек после 1905. годи
не почео је да се увећава број будућих лекара који су кренули ка
Нансију и Паризу (укупно 20 стипендиста). Ову чињеницу су за
пазили и неки француски лекари који су уочи Првог светског
рата предложили да помогну да се оснује медицински факултет
у Србији. Овај предлог је подржао француски посланик у Бео
граду Л. Деко и у својој подршци је нагласио да је само 10% срп
ских лекара образовано у Француској, да су у српском лекар
ском сталежу приметни немачки утицаји не само у науци већ и у
методама, више него што се то осећа у другим круговима ове зе
мље.“ Потакнута тим предлогом, српска влада покушала је да
умањи изразиту немачку предност у области здравства и за 1914.
годину, од укупно 40 стипендиста за студије медицине, 14 је од
редила за Француску, али је избијање рата спречило њихов од
ЛаЗа К.

* Вид. поглавље оженама.

* Ministere des Affaires ćtrangeres, Archives diplomatique-Paris (МАE), NS, Serbie,
13: извештај из Београда од 7. фебруара 1914.

124
 Између 1884. и 1914. године студенти из Србије су одбра
нили 72 доктората,“ од којих је највише из медицине (51%). за
тим из права (37%), док су остали из области књижевности и
природних наука. Од тога су 14 докторати Универзитета (Doc
torats de l'Université), титула која је искључиво научни степен,
уведена декретом од 21. јула 1897. године и која је имала исту ва
жност и за странце као и за саме Французе.“ Историчар Михајло
Гавриловић први је убележен да је овај докторат одбранио, а
докторирао је 1899. из историје средњег века.“ Међу тезама ко
је су доживеле изузетно признање је докторски спис брањен на
Правном факултету у Паризу Милована Миловановића, касни
јег министра спољних послова Краљевине Србије, који је добио
једну од шест факултетских награда за свој научни допринос.
Тај рад о гарантним уговорима у 19 веку — студија измеђународ
ног права и историје дипломатије,“ с похвалама је оцењен у
освртима објављеним у угледним часописима “Revue des deux
mondes“ и “Archives diplomatiques”. Четири године касније истом
наградом је био одликован још један правник, Војислав Вељко
вић.
Посебан успех међу тим младим Србима постигао је Ми
хаило Петровић, који је био први Србин, а уједно и први странац
који је постао интерни ђак на најпрестижнијој француској наци
оналној школи – Ecole Normale Supérieure.“ Њему је дозвољено
1890. да слуша исте курсеве као и његове француске колеге.“
Средином 1892. године је положио лисанс из математике, у јану
ару из физике, а 19. јуна 1894. постао је доктор математичких на

* Необјављена истраживања овог аутора на основу. Саtаlogue de Theses et

еcrits académiques, t. I, 1884-1889, Paris 1892, etc. Могуће је да је број одбрање
них теза већи, јер, осим имена, наслова тезе, датума и универзитета, нема да
љих података о докторима, најпре оних о њиховој националности.
“Annuaire des Docteurs (Lettres) de l'Université de Paris et des autres Universites.
Bibliographie analytique de théses (1899-1965), Paris /s.d./
* Etude sur le traité de Paris de 1259 entre Louis IX, roi de France et Henri III, roi
d'Angleterre
“ Traités de garantie au XIXeme siècle (Etude de droit international et d'histoire diplo
тatique)
“ Писмо М. Петровића Министарству просвете из Париза 7. децембра 1890.
Цит. према: Д. Трифуновић, Преписка са I'Ecole Normale supérieure, Браниче
во, Пожаревац 1968, 118.
“Archives Nationales - Paris, 61 АЈ 193. извештај Есоle Normale supérieure, година
1893.

125
ука одбраном рада пред комисијом, коју су чинили угледни мате
матичари Шарл Ермит, Емил Пикар и Пол Панлеве. Годину да
на касније Петровић је изабран за члана Француског друштва
математичара и током своје каријере је објавио у њиховом Бил
тену укупно 14 радова а сарадња с француским колегама је оста
ла трајна јер је наредним деценијама само у Сотрtes rendus ppaн
цуске академије објавио још 30 стручних текстова.“
Али је Париз, славан на прелазу векова као град уметно
сти, био и место где су се усавршавали уметници из Србије. Са
мо су четири државна питомца била изабрана да у том граду сту
дирају, али је знатно већи број новчано помогнут да у њему уса
врши своја претходна умећа. Занимљиво је да су сви поменути
стипендисти најпре боравили у Минхену, који је такође тих го
дина био један од најзначајнијих европских уметничких центара,
па им је онда, најчешће на личну молбу, додељивана стипендија
која им је омогућила да стигну у Париз. У тој групи стипендиста
(после 1882) први је 1887. године Ђорђе Јовановић добио одо
брење да се после Минхена упише на академију ЖИЛИен, и Па
риз му је, како је касније записао, „отворио очи“ и схватио је сву
снагу уметности.“ Само две године по доласку његов труд је на
грађен бронзаном медаљом на Светској изложби 1889. године за
скулптуру Гуслар. И сликар Милан Миловановић се после сту
дија у Минхену, у коме је још доминирала сецесија, упутио 1902.
године у град на Сени. После четири године проведене на Ака
демији лепих уметности, његово сликарство се развило под ути
цајем поетике импресионизма, те је био међу онима који су раз
вили тај уметнички израз у Србији.
Својствен је и пут Бранка Поповића, који се после завр
шене Политехнике у Минхену и стицања звања архитекте обра
тио Министарству просвете Краљевине Србије с молбом да се и
он даље усавршава у Паризу и тврдњом да француска уметност
много више од немачке утиче на његово дело.“ Од стране Ми
нистарства му је сугерисано да уместо да похађа Академију ле
пих уметности, треба као архитекта да се посвети историји
уметности и архитектонској декорацији, али је он и даље остао

* Вид: Д. Трифуновић, Летопис живота и рада Михаила Петровића, Београд

1969.
“Успомене Ђорђа Јовановића (приватна оставштина).
“ B. Posић, Бранко Поповић. Сликар и ликовни критичар, Београд 1996,23.

126
веран свом унутрашњем нагону, те је боравећи у Паризу од 1909
до 1912. године, више пажње посветио сликарству и с успехом је
излагао радове на Јесењем салону 1911. године. Ипак, своју про
фесионалну каријеру у Србији је изградио као професор Архи
тектонског одсека Техничког факултета.
Скоро у исто време, такође после учења у Минхену, за
тражила је и добила помоћ за усавршавање у Паризу позната
сликарка Надежда Петровић.“ После само два месеца боравка у
светској уметничкој престоници две слике су јој излагане на Је
сењем салону, као и наредне године, а и на изложбама у Лиону и
Шантијиу. Париз са својим светлостима, такође и владајућим им
пресионизмом, је допринео да у њему настану нека од најлепших
дела ове уметнице, попут Булоњске шуме или Нотр Дама.“ Исте
године је влада доделила стипендије још двојици уметника — ваја
ру Стаменку Ђурђевићу и књижевнику Бориславу Станковићу.
Од 80-их година 19. века се уочава и велики број официра
које је држава послала на усавршавање у Француску. Још пре
него што је образована стална српска војска, Милан Обреновић
је, попут других владара тог времена, сматрао да је војска један
од гаранта независности и желео је да има добро обучене и
спремне домаће официре. Посредник између Кнежевине, а за
тим Краљевине Србије било је српско посланство у Паризу, које
је достављало захтеве француском Министарству спољних по
слова, а оно их прослеђивало Министарству одбране. Француска
је примала мали и ограничен број страних слушалаца у своје
војне академије, као и одређен број официра на усавршавање
или праксу у поједине војне јединице, али не у све школе, нити у
све захтеване војне објекте.
У писму урученом француским властима 24. јуна 1879.
кнез Милан је молио да се одређен број српских официра прими
у француске војне школе ради даљег образовања, а посебно у
коњичке и инжењеријске академије. Одговор је био позитиван,
али је тражено да питомци задовоље прописане услове, који су
важили и за француске официре“. Засад постоје подаци само за

* Помоћ је добила 1910, али није била на редовном школовању, тако да се не

води као државни стипендиста.
“ Вид. К. Амброзић, Надежда Петровић 1873-1915, Београд 1978; Л. Трифу
новић, Српско сликарство 1900-1950, Београд 1973, 54-55
"МАE, NS, Serbie, в. 37.

127
неке, по том споразуму послате питомце. Тако је 28. маја 1886.
поручнику српске војске Ђорђу Марковићу одобрен упис у ин
жењеријску школу у Фонтенблоу (Еcole d'application de l'Artillerie
et du genie) и он је у септембру 1887. показао следећи успех: „ар
тиљерија 9. војна артиљерија 10, стална утврђења 13, топогра
фија 14, конструкције 14, механика 12, примењене науке 9“.“
Деценију касније, када је Ђорђе Марковић већ био потпуков
ник, српско посланство је молило да се њему као бившем фран
цуском ђаку, одобри даље усавршавање технике и металургије
оружја.“ У октобру 1887. дозвољено је похађање исте школе
официру Боривоју Нешићу, а 26. августа 1889. је саопштено да је
он положио све испите, српско посланство је молило француске
војне власти да му одобре шестомесечни стаж у некој инжење
ријској јединици.“
Крајем те деценије око половине свих Срба који су крену
ли у Француску били су подофицири или официри, што показује
да је краљ Милан Обреновић, и поред прагматичне политичке
повезаности с Хабзбуршком монахијом, тежио да се официрски
кор усавршава и у другим земљама, најпре у Француској, Белги
ји и Русији. Из године у годину се повећавао број српских захте
ва да се одобри било школовање, било усавршавање војних
стручњака у француским војним установама, посебно у нацио
налним „великим школама“,“ али су француске власти и даље
само изузетно одобравале странцима приступ у војне образовне
центре. О томе сведоче и званични подаци Француског војног
министарства за 1911/12. годину, у којима је наведено да је тада
било укупно 24 странца на свим националним војним школама, а
од тога је један био из Србије. Две године касније се број Срба
повећао на пет.“ Веома ограничен пријем странаца у војне уста
нове је посебно био изражен током Драјфусове афере, када је на
један српски захтев за обуку два артиљерца одговорено да се

“МАE, ADP, Serbie, в. 3.

“ Исто: писмо од 20. октобра 1898.
“ Исто.
“ Нпр. Ecole polytechnique, Ecole de Guerre, Ecole d'application de l'artillerie et de
genie a Fontainebleau.
* МАЕ, С, в. р. 389: 1911/12. један стипендиста је примљен на Еcole de Génie de
Fontainebleau, 1912/13 један је примљен на Еcole de Guerre, 1913/14. три студен
та су примљена на Еcole de l'Intendance и два на Еcole de Guerre.

128
они не могу прихватити јер су неки делови образовања тајна.“
То ипак није искључило неке изузетке, јер је француско Мини
старство војске 1898. године прихватило да упише једног срп
ског питомца на Сен Сир,“ а годину дана касније два официра у
Артиљеријску школу у Фонтеблу — Данила Калафатовића и Љу
бишу Љубишића. Суочене с таквом ситуацијом, српске власти
су се определиле да траже дозволе да се ради усавршавања њени
официри укључе у француске војне јединице. После промене ди
настије 1903. године ти захтеви су учестали и на њих је све че
шће позитивно одговарано, те је 12. октобра 1907. године одо
брен пријем 21 српског официра-стажисте, годину дана касније
још четири официра, док је у мају 1910. тај стаж одобрен за 12
официра а у октобру исте године за још четири.
Тиме је стажирање постало један од облика усавршавања
који је донекле заменио класично образовање. Оно се користи
ло врло често, те је, на пример, у септембру 1907. године посред
ством посланика у Паризу захтевано одобрење да се агенту
српске полиције Милану Првуловићу омогући упознавање с ра
дом свих одсека у префектурама полиције, посебно у делу поли
тичке полиције.“ У јануару 1908. је директору Централног за
твора из Београда одобрено да посети казнене заводе у Францу
ској.“ На исти начин је дозвољено Србима да се упознају са ца
pинским системом, административним и финансијским систе
мом, а одобрено је и похађање курса из бактериологије, који је
држао познати лекар др Рус Пастеровог института.
Број младих људи који се нашао у Француској на студија
ма зависио је од више чинилаца. Пре свега, током 19. века фран
цуски језик се у Србији мање учио него немачки. Он је почео да
се предаје средином века на курсевима које је од 1854. до 1887.
године држао лектор Шарл Арен, а затим и други лектори који
су стизали из Француске, али га је учила само трећина велико
школаца. Мања заступљеност француског на уштрб немачког
језика је изазвала пажњу и француских представника у Србији,

“ Исто захтев за 2 артиљерца и одговор француског Министарства војске од

29. јула и 12. августа 1897.
“Idem: дозвола Министарства војске од 13. марта 1898. за Александра Ђурића.
* МАE, NS, Serbie, в. 38: захтев посланства Србије у Паризу од 30. септембра
1907.
“ Исто, в. 13; извештај из Београда од 7. фебруара 1914.

129
те је посланство Републике у Београду 1893. године упозоравало
Алијанс франсез (Alliance francaise) да од 6.748 ђака гимназија и
женских школа само њих 1.889 учи француски језик, да у Србији
не постоји ниједна француска школа, иако се „још уочава тен
денција да се наш језик учи у грађанским круговима и међу
омладином која се окреће ка слободним професијама“.“ То
француско интересовање да ојача присуство француске културе
се подударило с тежњом Велике школе да има сталног францу
ског лектора, те је београдски Филозофски факултет, договор
но са представницима Француског посланства у Београду, у
априлу 1909. предложио да за новог лектора дође један од позна
тих слависта — Емил Оман или Луј Леже.“
Највећи утицај на развој француске културе имао је, по
сле свог повратка са студија у Паризу Богдан Поповић, који је
1892. на париском Филозофском факултету стекао диплому мо
дерних језика и чијом заслугом је 1897. отворена Катедра за
француски језик и књижевност на Великој школи. Са својим
бившим ученицима, најпре докторантом Универзитета у Лозани
Јованом Скерлићем и париским доктором Урошем Петрови
ћем, он је допринео јачању утицаја француске културе, посебно
у областима уметности и књижевности.
Тај напредак се посебно испољио почетком 20. века. Дис
танцирајући се од доминантног аустријског утицаја, Србија се
окренула Француској, те се и све више младих Срба опредељи
вало да студира у тој земљи. То је запажено и у извештају ви
конта Фонтнеја, посланика у Београду, који је 5. септембра 1905.
сигнализирао свом претпостављеном министру у Паризу да „у
овом моменту све више младих официра спонтано или по задат
ку усавршава француски како би дошли у Француску“.“ Да је та
тенденција била приметна, потврђује и експозе о спољној поли
тици Пола Дешанела, поднет у Народној скупштини 1911. годи
не, у ком је подвучено да „са задовољством констатујемо да се
пропагира наш језик и да расте наша трговина, као и непрекид
не симпатије Србије према Француској“.“

* МАЕ, С, в. р. 35, 1. извештај српског посланства у Паризу од 19. јуна 1893. на

захтев l'Alliance francaise.
* Архив Србије (АС), Посланство у Паризу, 1909, поверљиво писмо Мини
старства иностраних дела посланству у Паризу од 4. августа 1909.
“МАE, NS, Serbie, в.38: извештај од 5. септембра 1905.
“ АС, Посланство у Паризу,1911., ф. 2: извештај М. Веснића, без датума, бр. 463.

13()
 У сваком случају и француски школски систем је утицао
на избор земље студија. За разлику од Немачке, у којој су сту
денти могли сваког семестра да мењају градове и универзитете,
у Француској то није било могуће. Са своје стране српска влада
је подстицала те промене, јер је тежила да њени стипендисти до
бију што потпуније образовање и прихвате знања различитих
култура. Ту разлику између француских и немачких високих
школа приметили су још први млади Срби који су се средином
века нашли у Паризу. Радивој Милојковић је у својим аутобио
графским белешкама објашњавао да тамо универзитет није јед
на целина, већ је сваки факултет сам за себе, да су предмети по
дељени на класе (године) и да се иде редом, „по свршетку прве
класе прелази се у другу, итд.“, да класа траје годину дана после
које се мора испит полагати, док су на немачким високим шко
лама студенти сами могли бирати предмете. Већ је поменут и
пример Драгутина Мијушковића који је као будући стручњак за
словенско право требало после Минхена и руских универзитета
да студира и у Паризу, али је и он наишао на тешкоће. Сусрео се
с проблемом признавања испита и знања стечених у Немачкој,
па је увидео да своје студије мора почети од самог почетка. Није
му остало ништа друго до да, попут осталих студената у сличном
положају, припреми прву годину уз помоћ приватних часова и да
слуша другу годину права без полагања испита.“
И када су се студенти личном жељом изборили да Фран
цуска буде земља њихових студија, у сусрету с њеним системом
образовања нису били без критичности. То је приметно и у слу
чају Богдана Поповића, сигурно једног од највећих франкофо
на свог доба. У извештају упућеном Министарству просвете
Краљевине Србије у мају 1888. године овај студент књижевно
сти, окренут модерним језицима и савременој литератури, су
срео се са класичном школом, где је још увек доминирала кла
сична књижевност. Али, његове примедбе на Сорбону су ишле и
даље: „Чини ми се да нема универзитета на ком је ђак мање сту
дентно овде. /.../ Овде се не спремају ђаци учећи за себе, овде про
фесори спремају ђаке. /.../Ђаци морају та објашњења да науче као
симбол вере; ако би се коме десила несрећа да има своје мишљење

* Архив Србије, МПС, ф. VI/89/1887. писмо из Париза од 27. октобра 1881.

министру просвете.

131
или ма чије изван сорбонског, тај на испиту не би прошао. /Ипо
лит/Тен би данас са својим мишљењем пао на испиту. Ова искљу
чивост Сорбоне исувише је позната тако да није потребно приме
pима је доказивати. Рећи ћу само да је то логично, јер Сорбона ни
је јуче постала: она има својих традиција укорењених, посвећених,
и појамно је да их не може напустити чим се први гласови против
њих подигну“.“ Слично је приметио и правник Никола Капета
новић, кога је Министарство просвете приремало да постане
професор приватног права. Он је у свом извештају из маја 1884.
године писао: „Французи у школи обрађују само своје позитивно
право а то ће рећи скуп правила којих се Французи морају при
државати у својим приватним правним односима /.../ У њиховој
школи и данас се ђацима на сваком кораку проповеда Хобсов
систем себичности. Они се ни мало не обзиру на Монтескијево
тврђење /.../ Они у школи третирају право онако као и сваки
други занатлија који обрађује своју материју /.../ Полагати да
кле испите на француској правној школи на којој данас не све
тле никакви авторитети, не значи полагати испите из права, не
го из француских закона.“
И упркос студентима својственим мање или више оштрим
примедбама на школски систем, сусрет с француском цивилиза
цијом и њеним богатством је био пресудан чинилац при избору
земље студија. Већ поменути Богдан Поповић је на остварење
своје жеље да оде у Париз чекао, јер није одмах по завршетку
Велике школе успео да добије стипендију, те је своју жудњу за
тим градом образлагао тврдњом да ниједан народ нема тако сна
жну историју, нити књижевност и да ће специјална корист бити
за Србе уколико се ове области на исти начин буду обрађива
ле.“ Као и у случају Поповића, и код других студената је Париз
био природно место студија и веома ретко су одлазили на неки
од других универзитета, од студената медицине је само десет
изабрало Нанси, два су отишла у Гренобл, док је један годину
дана остао у Монпељеу. То што су бирали Париз је имао и своја
научна оправдања јер је свако могао да нађе оно што му је тре

“ АС, Велика школа, 1893, ХХХIX-142: извештај Б. Поповића из Париза од

18. маја 1888.
“ АС, МПС, II/109/1894. извештај од 9/21. маја 1884.
“ АС, МПС, 1893, ХХХIX/142: молба од 6. августа 1884.

132
бало, "а тамо је било теже не радити него радити" — сматрао је
Б. Поповић.“
Политичке прилике на почетку 20. века појачале су при
суство младих Срба у Француској. Стална напетост са суседном
Хабзбуршком монархијом, појачана после доласка на престо
Петра Карађорђевића, такође свршеног ђака Сен Сира, осна
жила је везе с Француском. То је кореспондирало с француском
тежњом да продуби своје економско, културно и политичко
присуство у Србији. Француски посланик у Београду де Фонтеј
је у том смислу 1905. године обавештавао своју влада о жељи
Србије да купи француско наоружање и из тог разлога има ин
терес да обучи и своје официре."Остаје сазнање да уколико
примимо стране официре у наше трупе и наше школе, то ће
подстаћи њихове симпатије и наклоност ка Француској (.../ што
је велика предност за наш утицај у овој земљи.“ Његов наслед
ник Клемен-Симон такође је имао у виду интерес своје земље
када је предлагао да Француска обучи известан број српских фи
нансијских стручњака, "што ће бити само допринос нашем оп
штем утицају".“
Политичком приближавању две земље допринелису и не
кадашњи француски ђаци. Овај суд потврђују и оцене дате пово
дом избора Јована Жујовића за министра иностраних послова
1905. године: "/он/ је уважен научник. /.../ Негује одане и захвал
не успомене на студентске дане проведене у Паризу и воли да
понавља да гаји срдачне односе са његовим француским профе
сорима /.../ Красе га не само ерудиција већ и либералне поли
тичке идеје".“ Утисак да је на промену спољне политике Србије
у првој деценији 20. века утицај имао још један француски сту
дент, докторант Сорбоне Милован Миловановић, тада министар
спољних послова, делиле су и друге, не само француске, дипло
мате. У извештају посланика Немачке из Београда од октобра
1911. године је забележено: "Извесно време се примећује да се
све више показује тежња Француске да осигура што јачи утицај,
по могућству доминантан, на економском и друштвеном пољу, и

“ Исто: писмо Министарству просвете из Париза 18/30. маја 1888.

“ МАE, NS, Serbie, в.38; извештај из Београда од 5. септембра 1905.
“ Исто извештај из Београда од 30. јануара 1912.
“ Исто, в. 4. извештај де Фонтеја из Београда од 9. јуна 1905. Министарству
иностраних дела.

133
преко њих свакако, на политичком. Професори из Париза су до
шли у Београд да се сретну са Србима који сви сада заузимају
високе функције, и који, као студенти Сорбоне, увек су на њихо
вој страни, међу којима свакако највише фигурира садашњи ми
нистар Милован Миловановић. Они се труде да остваре контакт
са другим, још утицајнијим, круговима. Држе јавна предавања у
којима подвлаче вишеструке заједничке тачке у историји Срби
је и Француске. Крстаре земљом да покажу њихов интерес да
сазнају /српски/ народ, и скупљају материјал намењен њиховом
каснијем књижевном раду. У вези са овим тежњама, овде је
основано Француско-српско књижевно друштво са циљем да
предаје и пропагира француски језик и културу. /.../ Алијанс
франсез је проширила бесплатне курсеве језика. На крају, пред
виђа се оснивање у Паризу једног славистичког часописа који ће
укључити у сараднике славне научнике и политичаре, у тежњи
да допринесу бољем познавању у Европи словенских народа и
њихових тежњи. Оваква агитација нашла је у Србији плодно тло
јер су образовани Срби стално заведени француским духом.“
Иако се не може у сваком случају рећи да је земља шко
ловања трајан извор културних утицаја, научних оријентација
или политичких наклоности, каснија опредељења некадашњих
стипендиста не могу се ни занемарити. Од 114 питомаца који су у
Француској боравили после 1878. године, њих 12 се определило
за политичку каријеру и заузимали су врло високе положаје, као
што су председници владе, министри спољних послова, послани
ци у иностранству, шефови политичких странака, а више офи
цира је напредовало до највиших војних чинова. Од укупно 28
бивших „француских ђака“ који су постали професори Велике
школе, па Београдског универзитета, треба истаћи већ помену
те — математичара Михајла Петровића и историчара књижевно
сти Богдана Поповића. Од изузетног значаја је и први српски
образовани геолог Јован Жујовић, који је после студија у Пари
зу 1880. године основао прву Катедру за геологију, и одмах запо
чео научна испитивања заснована на усвојеним модерним зна
њима, те је покренуо и први стручни часопис и направио прву ге
олошку карту Србије. Овај професор и политичар, који је био и

39Auswärtiges Amt-Bonn/Oxfort, s. 581, Serbien 26. извештај посланства Немачке

од 16. октобра 1911.

134
ректор и председник Српске краљевске академије, министар и
председник владе, послао је и свог ученика на Сорбону, Саву
Урошевића, који је био први шеф Катедре за минерологију Бео
градског универзитета. Треба поменути и Милана Недељкови
ћа, студента 1882-1884, који је основао Метеоралошку опсерва
торију у Београду, те стипендисту Светозара Зорића, који се по
сле студија технике задржао у Француској радећи у Орлеанској
железничкој компанији, где је пронашао нови систем кочења,
примењен у Француској и Белгији, све пре него што је 1886. го
дине добио место професора Техничког факултета у Београду.
Посебно велики утицај француске науке осећао се крајем
19. века у области права, у коме се постепено потискивала не
мачка правна доктрина у корист француске, чему су допринели
млађи професори, који су завршили француске правне факулте
те (1905. је 55% професора имало француско образовање). У
мањем обиму је то било на Филозофском факултету, али је зато
француски културни утицај јачао у уметностима. У предвечерје
Првог светског рата, тај утицај је већ добијао предност, док је
између два рата постати доминантан.

135
 У ЛИБЕРАЛНОЈ ШВАЈЦАРСКОЈ

Када су после 1839. године групе младих Срба кренуле на

школовање у иностранство, Швајцарска није била земља њихо
вог интересовања, већ су се усмеравали ка Аустрији и Немачкој,
односно Француској и Русији. Према сада познатим чињеницама
тек се 1863. године први српски грађанин појавио на некој од
швајцарских великих школа.
Као и Србија, Швајцарска је спадала у ред мањих земаља
ондашње Европе. Са својих 41.228 м, била је сличне величине
као Србија, која је пре Берлинског конгреса имала 37.841, а по
сле 48.303 м”. Она је била и нешто гушће насељена него Србија
(Швајцарска је 1800. године имала 1,7 милиона, а сто година ка
сније 3,3 милиона становника). Иако су се обе државе налазиле
између великих суседа и великих царстава, односно република,
имале су различиту историјску судбину и самим тим различит
развој. Иако у самом средишту Европе, Швајцарска је на неки
начин била изван главних светских тржишта и тиме је нису по
гађале кризе присутне у другим земљама. Но, близина најразви
јених европских земаља потицала је и њен развој, тако да јој је
географски положај давао предност да се из суседства прихвате
оне идеје које су омогућавале развој. Швајцарску конфедераци
ју републиканског уређења чинила су 22 кантона, којима су за
једничке биле само функције које су се односиле на одбрану, а
сами кантони су уживали високу самосталност.
Швајцарска је земља са старим универзитетима. Настари
ји је Универзитет у Базелу, основан 1460. године. За њим следе
Универзитет у Берну (1528), Лозани (1537), Женеви (1559), Ци
риху (1833) и најзад у Фрајбургу (Фрибуру), основан 1889. годи
не. Поред тих, постојало је и неколико виших специјализованих
школа. Већина ових универзитета неговала је високе научне
стандарде, тада примењиване у развијеној Европи, те су универ
зитети уживали углед добрих научних центара. Такође, поли
тичке прилике чиниле су Швајцарску привлачном земљом за
студирање, јер је још средином 19. века достигнут завидан ниво
грађанских слобода, како личних тако и политичких, укључују
ћи и слободу штампе, што је ту земљу учинило омиљеним среди
штем страних студената који су из различитих разлога морали
да се школују ван домовине.

136
 Сигурно је да је оновремене Србе Швајцарска привлачи
ла не само као пријатно станиште већ и као земља специфичног
друштвеног уређења. Можда је најсажетије њене предности из
нео српски либерални политичар Владимир Јовановић, назвав
ши је земљом чувеном по природним дивотама и слободи. Он је
1864. године из политичких разлога отишао у Швајцарску и у
Женеви је остао три године. Рано интересовање за ову земљу
показали су и неки од првих српских студената у иностранству.
Љубомир Ненадовић, Димитрије Матић и Рајко Јовановић су
кренули 1847. године из Немачке, где су студирали, да пешице
обиђу Швајцарску. Осим жеље да упознају саму земљу, водила
их је и тежња за новим сазнањима, јер је тај летњи боравак Ди
митрије Матић употребио да се упозна са стручном литерату
ром, пратио је суђења у различитим судовима и посећивао за
творе, што му је све користило за струку. При томе је дубок ути
сак на ове посетиоце оставило државно устројство и Димитрије
Матић је после двомесечног боравка у Швајцарској написао да
је упознао више малих република (како је он видео кантоне) и
да је и сам постао "републиканац за скоро два месеца" 2
Политички либерализам, прихватање у другим средина
ма маргиналних група, односно националних или политичких
мањинаца допринели су великој популарности швајцарских
школа. Ову ширину и толеранцију према студентима веома сли
ковито је описао професор Вернер Цимерман тврдњом да је ти
пичан студент у другој половини 19. века била Роза Луксембург,
која је по разним основама спадала у маргиналне групе, па је са
мим тим била обележена и тешко прихватљива за студије у дру
гим земљама — женског је пола, Јеврејка по вери, Пољакиња, тј.
припадник мањине по домовини, дупли емигрант, а уз то соција
листкиња и револуционар.“

* В. Јовановић, Успомене, приредио В. Крестић, Бeoгрaд 1988, 184.

* Д. Матић, Ђачки дневник (1845-1848), приредили Љ. Дурковић-Јакшић, Б.
Јанковић, А. Маслеша, Београд 1974,92.
* W. G. Zimmermann, Südslavische Studenten in Zürich. Ein Beitrag zur Auswertung lo
kalen Quellenmaterials, Wegenetz europäischen Geistes. Wissenscahtszentren und gei
stige Wechelbeziehungen zwischen Mittel- und Südosteuropa vom Ende des 18. Jahr
hunderts bis zum Ersten Weltkrieg, hrsg. R.G.Plaschka und K. Mack, Wien 1983, 328.

137
 Словенско прибежиште

Од шездесетих година 19. века Швајцарска је постала сре

диште школовања студената словенског порекла. Први су у ту
земљу кренули Руси, за њима и Пољаци (посебно после 1864/5),
па Срби и Бугари, а затим и остали припадници словенских на
рода. Руси су је изабрали најпре због тешких услова за студира
ње на руским универзитетима. Осим политичких прилика у
аутократском царству Романова, у ком су затварана врата уни
верзитета политичким неистомишљеницима, разлог је била и
политика русификације, због које је на већини универзитета по
стојала квота која је ограничавала упис студентима неруске на
родности, односно припадницима мањина. Тако су у пољским
деловима Руског царства Пољаци могли да чине највише до 1/5
студената. Слична су била ограничења и за друге народе, а по
себно је био лимитиран број Јевреја (углавном не више 3-10%).
На руским универзитетима предност је давана и припадницима
више класе и тамо је племство било најприсутније у укупној сту
дентској популацији Европе, почетком 20. века аристократија је
чинила 45% студената у Русији, док је у осталој Европи њен
удео био сведен на 1-2%. При опредељивању за швајцарске уни
верзитете није било занемарљиво ни то да су неке од тамошњих
великих школа почеле да примају и жене на студије, што су најпре
користиле Рускиње, а за њима и девојке из других словенских зе
МаЉa.

„Словенска колонија“ је прво настала у Цириху доласком

Руса 1864. године, који су се те године преселили из Хајделберга
где су имали своје средиште између 1861. и 1863. године. Иако
студентска по статусу, то је у основи била политичка скупина.
Њихов број је из године у годину растао, те се и повећавало њи
хово учешће у укупном броју студената. Крајем седме деценије у
Цирих је стигла и већина оних који су били истерани с Москов
ског и Петербуршког универзитета због учествовања у немири
ма 1869/70, и већ 1872/73. године само у Цириху Руси су чинили
1/3 свих уписаних студената а читава колонија бројала је око 300
људи.“

* M. Bankowski-Züllig, Russische Studierende in der Schweiz, Schweiz-Russland, Ве

gleitband zur Ausstellung der Präsidailabteilung der Stadt Zürich, Zürich 1989, 76.

138
 За руским студентима и Срби су се упутили у Швајцарску.
Тачан број Срба на свим швајцарским универзитетима није
утврђен, осим за Универзитете у Цириху и Лозани. Домаћа гра
ђа пружа могућност да се утврди само број државних стипенди
ста, којих је између 1880 и 1914. године било 32. Од тога је осам
наест студената било послато у Женеву, десет у Цирих, четворо
у Берн, а по један у Лозану и Винтертур. По броју питомаца по
слатих у иностранство Швајцарска је била на петом месту, иза
Немачке, Аустро-Угарске, Русије и Француске. Међутим, и у
овој земљи је укупан број студената далеко превазилазио број
оних које је држава послала на студије.
До сада су најпотпунији подаци за студенте који су бора
вили у Цириху.“ Архивска истраживања у Универзитетском ар
хиву обавио је професор Вернер Цимерман“, а нешто података
може се наћи и у монографским обрадама појединих личности
које су тамо студирале.“ Сам Циришки универзитет спада у мла
ђе универзитете. Ослоњен на традицију теолошко-филозофске
високе школе - Сarolinum - која је почела са радом још 1523. го
дине и на којој се још у 18. веку школовало много Грка и Мађа
ра, у универзитет је прерастао тек 1833. године. Али убрзо по
оснивању, овај универзитет је привукао много студената и из
иностранства превасходно због јаког научног кадра који се тамо
окупио, али и због самог града - лепе околине и угодног социјал
ног окружења, односно верске, националне и социјалне толе
ранције. И град и кантон Цирих припадали су кантонима са ли

* Пред само издавање ове књиге стекла се могућност да се истраживање оба

ви и преко интернета, јер је Универзитет у Цириху сакупио податке о свим
студентима који су тамо студирали до 1916. године. За сада још није могуће
истраживање по земљама порекла, али је и оно предвиђено. У овом тренутку,
аутор није успео да провери све на друге начине прикупљене податке, али
остаје могућност да то учини касније, као и сами читаоци овог текста.
http://www.rektorat.unizh.ch/matrike!
“W. G. Zimmermann, Südslavische Studenten in Zürich, isti, Serbische und bulgarische
Studenten an der Universität Zürich bis zum Ersten Weltkrieg, Wegenetz europäischen
Geistes, II, Universitäten und Studenten. Die Bedeutung studentischer Migrationen in
Mittel-und Südosteuropavom 18. bis zum 20. Jahrhundert, Wien 1987, 250-255.
* Архивска истраживања која се односе на школовање Н. Пашића у Цириху
објавио је В. Казимировић: Никола Пашић и његово доба 1845-1926, 1-2, Бео
град 1990. Подаци о школовању других личности, углавном из домаће грађе,
могу се наћи у неким биографским прилозима, које овом приликом не може
МОНавOДИТИ.

139
бералном управом, а швајцарска Евангелистичко-реформска
црква била је толеранта према другим религијама и нацијама.
Иако невелик по броју становника - 1850. имао је 17.000 станов
ника, а 1880. године 24.450 - град је већ средином 19. века постао
је техничко средиште земље.
Универзитет је био организован као и остали средњое
вроски универзитети. Имао је Теолошки, Правни, Медицински
и Филозофски факултет, овај последњи подељен на два одсека:
1. - филозофско, филолошко-историјска група; 2. - математичке
и природне науке. Занимљивост представља да се 1861. уводи
могућност полагања дипломског испита за кандидате са исто
ријско-филозофског одсека, док се исто за математичко-при
родњачки одсек уводи тек 1886. године У његовом оквиру је од
1855. постојала и Политехника, која се 1911. године издвојила у
самосталну школску институцију, имала је одсеке за грађеви
нарство, хемију, архитектуру и машинство.
Први студент из Србије који се уписао на Циришки уни
верзитет, а вероватно и први грађанин Србије уписан на високе
школе у овој земљи, био је Александар Давидовић који је у јесе
њем семестру 1863. године уписао права. У пролеће наредне го
дине тамо је стигао Чедомиљ Мијатовић, у јесен су им се при
дружили Јован Авакумовић, Михаило Жујевић, следеће године
Светомир Николајевић, а затим и Пера Велимировић, Никола
Пашић, Светозар Марковић, Сима Лозанић, Марко Леко, Пера
Тодоровић и многи други. До зимског семестра 1873. године та
мо је студирало 59 српских студената, од којих је седамнаест би
ло уписано на различите смерове на Политехници, Правни фа
култет је похађало 13, а Медицински и Филозофски по 15 студе
ната.“ По овако великом броју студената окупљених у једном
граду у само једној деценији, Цирих је тих година свакако био
најзначајнији центар образовања младих Срба. У истој деценији
је, поређења ради, у Минхену било уписано 47 српских грађана,
у Хајделбергy 36, у Берлину 34, Лајпцигу 21, док се једино Беч
донекле приближио Цириху са 54 српска студента.
У наредним годинама број студената у Цириху се смањи
вао али је увек било по неког студента из Србије. Може се прет

* Светозар Марковић је био уписан најпре на Политехнику, па на Филозоф

ски, те се понавља у оба списка.

140
поставити да је најмање две стотине младих Срба током 19. века
тамо, делимично или у потпуности, стекло високо образовање.
Наиме, само на Универзитету је до 1918. године било уписано
156 студената из Србије, односно 135 до 1914. године.“ У њих ни
су укључени студенти Политехнике, којих је између 1863. и 1873.
године било седамнаест.“ Међу њима треба поменути Николу
Пашића, Марка Лека, Светозара Марковића и Петра-Перу Ве
лимировића. И каснијих година је било студената машинства,
грађевине, хемије и других одсека са Политехнике, али нам пот
пуни подаци нису доступни. Из домаћих извора знамо да су у ка
снијим годинама на Циришкој политехници студирали професо
ри Велике школе, односно Београдског универзитета, Љубомир
Клерић и Владимир П. Митровић, познате архитекте Милан
Антоновић, Димитрије Т. Леко и Константин А. Јовановић, ин
жењери Јован П. Јовановић, Милош Р. Дамјановић, Манојло
Марић, Јеврем Новаковић и други“.
Универзитет у Лозани је за младе Србе био мање привла
чан јер је први Србин тамо дошао тек крајем 19. века, Велимир
Стојановић је школске 1896/97 уписао право. Тек три године ка
сније на овај Универзитет долази Јован Скерлић, наредних се
местара још по неки студент, тако да је све до избијања Првог
светског рата тамо студирало само 19 српских грађана. Тек у го
динама рата број студената се знатно повећао и укупно је до
краја 1918. године тамо студирао 81 студент из Србије.“ Још су
оскуднији подаци о студентима који су студирали у Берну и Же
неви, и они без увида у уписнице универзитета нису потпуни.
Осим четворо државних питомаца за студије у Берну, за које
имамо податке, из других извора је познато да су тамо пре 1867.

* Вид. Прилог 1. У чланку В. Цимермана о истој теми (Serbische und bulgarische

Studenten) помиње се да је до Првог светског рата у Цириху студирало око 160
студената из Србије, док је у табеларном приказу њихов број сведен на 135.
“ То су: А. Катанић, Ђ.Љочић, Ј. Бадемлић, К. Јовановић, А. Кнежевић,
П. Велимировић, А. Вучковић, П. Живковић, Н.Пашић, М. Леко, С. Марковић,
С. Видаковић, М.Стојановић, Д. Вучковић, П. Ђорђевић, С. Неволе и М.Сви
локосић. Вид. Љ. Трговчевић, Српски Инжењери на студијама у Иностранству
до 1918, Путеви српског инжењерства током 20. века, Научни скупови LXXI
П, Београд 1994, 148-167.
“ Вид. В. Б. Шолаја, А. С. Магдић, Инжењери у Књажевству/Краљевини Срби
ји од 1834. ГОДИНе до завршетка Првог светског рата, Београд 1994.
* Вид. Прилог 2

141
године боравили Светомир Николајевић и Ђорђе Ђорђевић, да
је почетком 20. века тамо студирао Чедомил Марјановић... Та
кође, и за Женеву су нам у овом тренутку само знана имена др
жавних питомаца, али се тамо током Првог светског рата шко
ловали највише Срба - 112, далеко више него у Цириху (29),
Берну (23) и Лозани.“

Политизовани студенти 70-их година

Важна карактеристика прве генерације српских ђака у

Швајцарској била је њихова политичка делатност. Љубица Љo
тић је писала: "Цирих и Женева били су у Швајцарској, у то до
ба, зборна места изгнаника и револуционара из свију земаља /.../.
Та два места су била жаришта слободе. Ту су се младе душе ка
лиле, карактери челичили, и у исти мах, дух у реалним наукама
развијао и оспособљавао за нови преображај револуционарне
старе Европе".“ Одлазак Срба у политичку емиграцију у Швај
царску може се пратити од Владимира Јовановића, који је изме
ђу 1863. и 1866. године био тамо политички активан и издавао у
Женеви лист Слобода-La Liberte, касније назван Српска слобо
Да-La Liberte serbe. Прва студентска организација настала је до
ласком у Цирих родоначелника српских социјалиста Светозара
Марковића који је окупио ондашње Србе око савеза "Задруга",
чији је организациони секретар био Никола Пашић.“ Они су по
четком 1871. године набавили штампарију, коју су користили за
једно са Русима,“ у којој су штампали шест књига.
Вероватно су политичке околности утицале да се након
1863. године у исто време нађе у Цириху велики број Срба. Осим
студената, српску колонију су чинили емигранти али Срби из
Хабсбуршке монархије. Треба поменути сестре Милицу и Анку

“М. Митровић, Општа организација академске омладине у Швајцарској, 213.

У овом раду се помиње 48 студената у Лозану, док их је према списку у прило
гу 2 било 62.
“ Љ. Вл. Љотић, Мемоари, Београд 1990, 51.
“ А. Шемнакин, Никола Пашич и русские социалист в ЦКорихе (1868-1872 г. г.
Токови историје, 1-2/1997, Београд 1997, 7.
“ Питање да ли су постојале две или једна штампарија разрешио је А. Шемја
кин (Нав.дело, 15-22).

142
Нинковић и њиховог брата, касније познатог српског инжењера
Душана Нинковића“, Лазара Пачуа, Манојла-Машу Хрваћани
на, Васу Пелагића, Пају Радосављевића, затим изгнаника из Ср
бије Владимира Љотића уз кога су једно време били и кнежеви
ћи Ђорђе и Арсен Карађорђевић, затим Косту Николајевића, и
друге. Колико их је било сведочи и Пера Тодоровић, који је
причао краљу Милану о тадашњим циришким ђацима: "Краљ се
живо интересовао за живот српских ђака у Цириху. Био јер врло
изненађен кад му рекох да је у моје доба (од 1872. до 1874) у са
мом Цириху било 50 српских ђака и 5-6 породица с децом, која
су се ту по школама васпитавала, а Руса и Рускиња да је било
око 3-400. Читаво једно предграђе -Флунтерн- било је препла
вљено Русима, Србима и Словенима уопште, на улици се свуда
чула словенска реч и многа швајцарска деца већ су била научи
ла руски. Ту је и прва Српкиња постала доктор медицине".“
Сигурно је да је на велико присуство Срба највећи утицај
имала бројна руска револуционарна емиграција. Неки од наји
стакнутијих српских студената у Цириху су у овај град стигли на
кон предходних студија у Русији. Тамо су се нашли у доба јаких
студентских немира и већ су тамо прихватили неке од идејних
струјања руских студената, али су хтели да буду близу кључних
личности револуционарних покрета, које су се већином склони
ле у ту земљу. Светозар Марковић је пред полазак из Петрогра
да за Цирих писао да ће с њим доћи "још неколико /студената/
истих начела и исте енергије, па ће нас бити повише"“, а разлог
свог пресељења је објашњавао не само жељом да изучи "добро
немачки и француски језик", већ и приликом да се упозна "из
ближе с браћом револуционарима".“
У то време руска револуционарна емиграција била је по
дељена на два крила. Једни су били окупљени око Михаила Ба
куњина који је заступао анархистичке тезе о уништењу државе

" В. Шолаја, А. Магдић, О инжењеру Душану П. Нинковићу (1858-1912) са

Посебним освртом на пројекат београдске канализације, ПИНУС-Записи, 7,
Београд 1997, 21-32.
“ Пера Тодоровић, Српска ствар у Старој Србији. Успомене на краља Мила
на, приредила Л. Перовић, Бeoгрaд 1997, 164.
“ Светозар Марковић, Сабрани списи, 1, Бeoгрaд 1960, 137: писмо Марковића
из Цириха од 7. јуна 1869,
“ Исто, 84. писмо Љ. Белимарковићу 30. новембра 1868.

143
и супростављао се подједнако немачком и руском великодржа
вљу, сматрајући да је једино решење за словенске народе рево
луција из које би настало ново друштво слободних грађана и
слободних општина. Друга група је била блиска Интернациона
ли и следила је учења Н. Г. Черњишевског о потреби прескака
ња периода у развоју друштва, односно могућности да се са ни
ског одмах дође на виши ступањ развоја.“ Они су 1870. основали
руску секцију Интернационале, која је окупила и неке Србе. С
друге стране и Бакуњин је у јулу 1872. створио Словенску секци
ју Интернационале, која није била прихваћена, а у којој су срп
ски студенти чинили најјаче крило. У овој групи су били: Вида
ковић, Грнчаревић, Данић, Леко, Љотић.“ Под њиховим утица
јем одржан је почетком јула 1872. године Конгрес српских соци
јалиста, који је донео програм у духу Бакуњинових идеја са зала
гањем за федерацију слободних општина.“ Овом програму није
био близак Светозар Марковић сматрајући га сувише нихили
стичким и неизводљивим за Србију, те се разишао са Бакуњи
ном и за собом повукао групу истомишљеника (Николу Паши
ћа, Перу Велимировића, Перу Тодоровића), чиме је извршена и
политичка подела унутар српских студената.
На Србе су утицале и идеје других руских оновремених
мислилаца, најпре П. Л. Лаврова, такође насељеног у Цириху,
који је заступао тезу о друштвеној револуцији кроз образовање
народа, која је постала веома блиска каснијим српским соција
листима. Такође, одјека су имале анархистичке тезе С. Г. Неча
јева, којима је близак био Димитрије Стојановић,“ док се у по
кушају његовог спашавања од хапшења у Цириху 1872. године
прославио још један Србин - Милош Андрејевић. Да је руски
утицај на српске студенте био вишеструк, сликовито описује њи
хова савременица, студенткиња Ленка Зах-Пачу, описујући Пе
pу Тодоровића, "који је тада носио руску блузу и велики ше
шир" и "говорио руски, сјајно, као прави Рус".“ Срби су често

“ Л. Перовић, Српски социјалисти 19. века. Прилог историји социјалистичке

мисли, књ. 2, Београд 1985, 180-186.
* Љ. Љотић, Мемоари, 56.
“ Л. Перовић, Српски социјалисти, 186.
“ Л. Перовић, Димитрије Мита Ценић, Посебна отисак из књиге Димитрије
Мита Ценић, Изабрани списи, 1-2, Београд 1988, 29-32.
* Цит. према: Л. Перовић, Пера Тодоровић, Бeoгрaд 1983,20.

144
одлазили и у руски пансион "Zum Frauenfeld", где је постојала би
блиотека са око 2.000 забрањених руских и западноевропских
социјалистичких књига.
Иако је већина студената посвећивала време учењу, неки
ма је политика била важније, па и основно, обележје. Неколици
на из ове генерације се већ тада сасвим усмерила ка политици.
Тежећи променама у сопственој земљи истовремено са проме
нама у свету, идеје револуције су међу младим људима брзо биле
прихватане. Швајцарски раднички вођа Херман Гројлих се се
ћао једног српског скупа на коме је говорио Никола Пашића
али је из целог говора разумео само реч револуција.“ И на мла
дог Јована Жујовића, кога је отац 1872. године послао на курс
ниже математике на Циришкој политехници, сусрет са Бакуњи
ном је оставио снажан утисак и уверење "да су већ све спремили
за револуцију у свету, па дакле и у Србији". Почео је да се коле
ба да ли уопште да студира, и "реших да на Политехнику не ула
зим",“ због чега га је отац убрзо вратио у Србију пре него што је
тамо постао студент.
У сваком случају, боравак у Цириху је за већину ових сту
дената био од пресудног значаја, најпре ради политичких идеја
које су примили. Тачно је мишљење Пере Тодоровића: "Цири
шки васпитаници створили су језгро Радикалне странке, они су
је водили, они је у народу популарисали. Управо могла би се на
писати опширна и врло занимљива штудија о утицају Цириха на
судбину Србије".“ Истовремено и језгро раног социјалистичког
покрета чинили су циришки ђаци - Светозар Марковић, Никола
Пашић и Ђура Љочић. Из ове генерације је сваки седми студент
био министар (Пашић, Авакумовић, Мијатовић, Лозанић, Нико
лајевић, Стеван Поповић, Велимировић). Међу њима су оснива
чи Радикалне партије (Пашић, Лазар Пачу - иако је био из Угар
ске, Пера Велимировић, који је после завршетка Политехнике
1872, осим политике, био један од ретких који је обављао посао
у струци). Али ова прва генерација је имала и стручног успеха
јер су њој припадали брат и сестра Љочић; Ђура је био први Ср
бин који је завршио Циришку Политехнику и постао инжењер

“W. G. Zimmermann, Südslavische Studenten in Zürich, 333.

“ Јован Жујовић, Дневник, књ. 1. Приредио Д. Тодоровић, Бeoгрaд 1986, 39.
* Пера Тодоровић, Српска ствар у Старој Србији, 160.

145
док је његова сестра Драга у истом граду докторирала медицину
и постала прва српска лекарка.
Опадање броја студената из Србије у Цириху настаје на
кон постепеног повлачења њихових руских колега. До њега до
лази после указа руског цара Александра Другог којим је због
револуционарних активности наложио руским студентима да
напусте Цирих до 1. јануара 1874. године, а у противном им се
неће признати испити.“ Због тога су у летњем семестру многи
Руси напустили Цирих и отишли у Берн, где је у међувремену
било дозвољено студирање женама. Одласком Руса, и Срби су
почели да губе интерес за студије у овом граду. "У Цириху више
није било ни Бакуњина, тако да је атмосфера међу Словенима у
Цириху, била сасвим мирна" - сећала се Ленка Зах-Пачу.“
Касније генерације студената показивале су мању заоку
пљеност политиком, иако је она увек била део њихове делатно
сти и одрастања. Један од припадника ове прве или "револуцио
нарне" генерације, тада већ млади доктор хемије Марко Леко, је
свој политички став исказао тиме што је током Босанског
устанка 1875. основао Комитет за помоћ народу Босне и Херце
говине.“ И у каснијим годинама, студенти су увек када их је би
ло више, оснивали су своје завичајне клубове. Занимљивост чи
ни да је 1. јануара 1888. године у Цириху регистрован Српско-бу
гарски савез "Балканска конфедерација", са задатком да се ста
ра о економском али и о политичком повезивању Балкана.
Председник је био студент медицине из Србије Божидар Банко
вић, секретар студент грађевине из Бугарске Петар Врбанов, a
од српских чланова су поменути Милан Антоновић, студент гра
ђевине и Јефта Манојловић, студент медицине.“ Почетком 20.
века већина студентских друштава поново је почела да се орга
низује по политичкој блискости те је у духу тадашњих идеја ју
гословенског уједињења уочи Првог светског рата основано
Академско југословенско удружење, које је окупљало Србе, Хр
вате и Словенце, док су истовремено радила и удружења "Вила"

“ M. Bankowski-Züllig, Russische Studierende in der Schweiz, 82.

* Цит. према: Л. Перовић, Пера Тодоровић, Бeoгрaд 1983,20.
“W. G. Zimmermann, Stidslavische Studenten in Zürich, 336.
** Исто, 337.

146
и "Скерлић" са претежно српским карактером.“ Ову предратну
традицију окупљања свих југословенских студената, наставило
је у Цириху од 1917. године "Удружење југословенске академске
омладине", чија политичка платформа је била окупљање свих
Југословена на федеративним основама. Насупрот њима, тако
ђе југословенском по онима које је окупљало, друштву "Скер
лић" из Лозане, је ближа била концепција унитарне државе, као
и друштвима "Уједињене" из Берна и Цириха и најстаријем ме
ђу њима српско-хрватско-словеначком удружењу "Вила" из
Женеве. Ове политичке разлике довеле су поново до оштрих
подела међу студентима у Швајцарској, попут оних које су по
стојале у раним седамдесетим годинама прошлог века. Оне су
покушане да се превазиђу оснивањем Опште организације ака
демске омладине у Швајцарској крајем 1917. године, која је де
ловала до краја рата, када се велики број тадашњих студената
вратио у земљу на студије.“
Специфичност Швајцарске је што је она крајем шесдесе
тих година 19. века била скоро једина земља у којој је било де
војкама дозвољено студирање. После Циришког који је упис
студенткињама одобрио почев од 1863. године, следио га је
Универзитет у Берну од 1870, а потом и други универзитети, те
је већ од краја 1872. тамо из Србије стигла Драга Љочић, а за
њом су кренуле и неке друге девојке. И српска држава је девојке
укључила у своје стипендисте те је 14 девојака послала у ову зе
мљу на студије.“

Научне предности Швајцарске

Касније генерације студената су Швајцарску бирале нај

пре из научних разлога. Тако се познати српски критичар Јован
Скерлић упутио у Лозану у жељи да упозна Жоржа Ренара. Он

“ М. Митровић, Организације југословенских студената у Швајцарској 1917.

године, Историјски часопис, ХХIVII, Бeoгрaд 1980,222.
“ М. Митровић, Југословенски студенти у Швајцарској и уједињење (1917
1918), Историјски гласник, 1-2, Београд 1981, 127-138; исти, Општа организа
дија академске омладине у Швајцарској 1918. године и нјена делатност. Исто
ријски часопис, ХХVIII, Бeoгрaд 1981, 137-154.
“ Опширније у делу о студенткињама.

147
још у Београду открива овога професора универзитета и соција
листу, налази у њему сагласност "социјалистичке акције и инте
лектуалног рада",“ почиње да преводи његове радове и одлучу
ју да оде код њега на студије. Помоћ Ренарова је биле вишестру
ка, позајмљивао му је књиге, позивао у кућу, разговарао и саве
товао га, те је помогао овом сиромашном студенту да студије
оконча докторатом.“
Други студенти су у предност Циришког над другим уни
верзитетима убрајали ширу могућност избора предмета које су
студенти слушали, било да се они предају на Политехници или
Универзитету. Ова чињеница је пресудила да се државни пито
мац за статистику Марко Трифковић одлучи да се пребаци са
познатијег Берлинског на Циришки универзитет. У образложе
њу своје молбе навео је да се у Берлину "сваке године предају
једни исти предмети - летњег семестра једни а зимњег други" и
да би морао "све три године слушати једне исте предмете".“ Од
луци да студије настави у Цириху допринео је професор Велике
школе и министар др Михаило Вујић који му је "веома јасно
преставио многе користи" одласка у Цирих.“ Овај студент је у
Цириху морао да се упише на право, јер се тамо предавала ста
тистика (за разлику од Немачке где се она учила на филозоф
ском факултету), и у свом избору се определио за шеснаест
предмета на Правном факултету и три на Политехници, најви
ше код професора Ј. Волфа, код кога је пријавио и докторат о
српским државним дуговима,“ и професора Ј. Платера са Поли
технике, код кога је похађао курсеве из основа националне еко
номије, финансијске науке, и, тада сигурно актуелним, социјали
зам и комунизам.
Слободан Јовановић је државни питомац постао тек у
пролеће 1889. године. Своје студије је предходно започео у Мин
хену и Цириху, и одлучио да их настави на Правном факултету у
Женеви, где се уписао 1887. године. Већ рано показане изузетне

“М. Бегић, Јован Скерлић - човек и дело, Београд 1966, 52.

“ Jean Skerlitch, Lopinion publique en France d'apresla poésie politique et sociale de
1830 a 1848, Lausanne 1901.
“ АС, Министарство Просвете /МП/, ХХ-31/1893: молба М. Трифковића ми
нистру просвете из Берлина од 10. септембра 1890.
“ Исто: молба М. Трифковића из Београда од 27. септембар/9. октобар 1890.
“ Исто: писмо из Цириха од 20. јуна/2. јула 1890.

148
способности, потврдио је и на тај начин што је у свој редовни из
вештај о студијама унео и расправу о демократији, вероватно
његов први рад ове врсте. Да је на његова виђења утицао бора
вак у Швајцарској, потврђују примери које наводи, нпр. анализа
те државе као непарламентарнe демократије, односно "смеше
представничке и непосредне демократије" у којој народ има су
верену улогу. Његова процена да ће овај облик у будућности да
овлада била је тачна, као и разлози њених тадашњих слабости,
у које је убрајао најпре недовољну свест народа. Али, "уноше
њем политичких знања у народну масу" био је сигуран да ће се
демократија остварити - "што није могло да се оствари у овоме
веку, оствариће се у идућем".“ Професори Велике школе су
оценили да се из поменуте расправе види питомчева приље
жност у раду, "озбиљна воља у стручном спремању и тачно на
брајање добрих и хрђавих страна демократије за друштво", али
и слабости "својствене млађим људима". Ту су најпре мислили
да аутор даје предност републици над монархијом, и у оспорава
њу показали неисторичност користећи сасвим неадекватан при
мер: "Ни историци ни државници, н.пр. не доказују како би у нас
као боље било, да је за време Немање био други какав облик
владавине (уместо монархијског).“
Добар избор професора и добра организација школе су
свакако биле веома важне при избору места студија. Још је један
међу првим српским студентима у Цириху, Јован Авакумовић,
са занимањем забележио своје утиске: "Поред правних профе
сора слушао сам у Цириху и једног професора који је држао ве
черња предавања из историје Швајцарске. Та предавања била су
веома посећења /.../. Из садржине тих предавања видео сам да су
она била одабрана и срачуњена, колико за познавање историје
Швајцарске, толико и за буђење патриотизма у Швајцараца /.../
Право да кажем, полазећи у Цирих, нисам се надао да ћу ту наћи
тако одличне професоре. У осталом, у Цирих и нисам дошао тo
лико због професора, колико ме је привлачило да, на извору,

“ АС, МП, ХХIV-100/1890. извештај С. Јовановића из Женеве од 18/30. сеп

тембра 1889. Објављено: Сабрана дела Слободана Јовановића, т. 12. Из исто
рије и књижевности, II, Бeoгрaд 1991, 795-809.
“ АС, МП, ХХVI-100/1890: допис ректора Велике школе С. Николајевића ми
нистру просвете од 16/28. јануара 1890.

149
познам живот Швајцарске републике и народа, који је умео себи
обезбедити грађанска права и слободе".“
Из првих генерација циришких студената у научном по
гледу могу се издвојити и два хемичара - Сима Лозанић и Марко
Леко. Највећи српски хемичар 19. века Сима Лозанић је стипен
дију за студије у Швајцарској добио у јесен 1868. године и то за
учење педагогије у Киснахту крај Цириха, али када је у октобру
приспео у тај град, школска година је већ текла и није могао да
се упише. Решио је да искористи време до почетка новог семе
стра и почео је да на Универзитету слуша експерименталну фи
зиологију исхране а на Политехници експерименталну физику.
У летњем семестру 1869. године уписао се на педагогију, за шта
је био послат, али је наставио да похађа часове на Универзите
ту, и временом је открио да је хемија научна област која га зани
ма, те је све више времена њој посвећивао. У школској 1869/70
успео је да уђе у лабораторију познатог ондашњег хемичара Ј.
Вислиценуса, и потврђењу свог професора није било ђака "који
је за један семестар успео да уради толики број практичних ра
дова".“ Када је у јесен те године отишао у Берлин, хемија је и да
ље остала његова превасходна преокупација, те се и поред про
тивљења српских просветних власти образовао као хемичар.
И други познати српски хемичар Марко Леко је био цири
шки ђак. Уписао је хемију на Политехници годину дана после
Лозанића, и први је наш природњак који је студије у Цириху
1875. завршио са докторатом. За време студија радио је као аси
стент код професора Копа и Виктора Мајера, са којим је већ та
да објавио један научни рад. Своје усавршавање је наставио и
након стицања највишег научног степена, и четири године је ра
дио у фабрикама анилинских боја у Офенбаху и Базелу. Свој
таленат је показао већ током студија и тада је у водећем швај
царском хемијском часопису објавио рад о конституцији амони
јачних једињења. То је била потпуно нова теорија и изазвала је
живу полемику у ондашњим научним круговима, али је његов
резултат признат пуних 50 година касније, тек 1923. године.“

“ Архив САНУ: Мемоари Јована Авакумовића.

“ С. Бојовић, Сима Лозанић 1847-1935. Београд 1996, 25.
“М. Љ. Михаиловић, Д. Виторовић, С. Лазаревић-Бојовић, Хемија у Српској
академији наука и уметности с Историјским освртом, Српска академија наука
и уметности и развој науке и уметности у Срба, 1, Бeoгрaд 1989,88.

150
 Број доктората Срба у Швајцарској и даље остаје да се
утврди, осим оних који су највише квалификације стекли у Ци
риху.“ Укупно до 1914. одбрањено је 15 теза, односно сваки де
сети уписани студент је стекао ову титулу. Од тога су по четири
из права и медицине, пет из педагогије и два из природних наука.
Међу њима, осим поменутих Марка Лека, Драге Љочић, Лазара
Ценића, су и Милош Перовић, који је 1906. одбранио докторат
о педагошким погледима Доситеја Обрадовића“ и Арсен Јова
новић са темом "Новчани односи у Србији“.

Земља ИљуДИ

Осим добрих професора и угодног окружења, швајцарски

универзитети су били приступачни и због нижих цена студија.
Савременици бележе да се у Цириху могло живети за 100 фра
нака месечно, али је било и студената који су плаћали собу у
поткровљу само 45 франака и кували на шпиритусу.“ Просечна
стипендија српске владе је износила око 125 франака месечно.
Наравно, уз то су долазиле таксе за студије, и годишње је једном
студенту требало између 300-500 франака за књиге и препара
те.“ Упис на курсеве код појединих професора био је различит и
кретао се углавном између 10 и 25 франака по семестpу.“ У сво
јим мемоарима Јован Авакумовић је бележио да је са Миланом
Дамјановићем, после студирања у Хајделбергу и Берлину, ре
шио да студије наставе у Цириху, не само зато што је „универзи

“ Швајцарски универзитети су објавили спискове одбрањених доктората по

чев од школске године 1897/8 (Jahresverzeichnis der Schweizerischen Universitäts
schriften, Bd. I, 1897/98-1902/03, Basel 1898-1903. Носhschulschriften 1910, etc), али
у њима нема података о држављанству студената. Из тог разлога ови подаци
морају бити проверени у сваком појединачном случају, што остаје за даља ис
траживања.
“ M. Perović, Diepādagogischen Ansichten Dositei Obradoviсs, Zürich 1906.
“ А. Jovanović, Die Währungsverhältnisse in Serbien, Zürich 1910.
“ М. Bankowski-Züllig, Russische Studierende in der Schweiz, 81.
Isto.

“ Слободан Јовановић је зимском семестру 1889/90 на име такси на Женев

ском факултету за курсеве професора Ермана платио 10, професора Готјеа
20, Жентеа 15, Мартина 25, Ришара 15 и Госа 10 франака (АС, МП, ХХIV
100/1890. писмо из Женеве од 23. октобра 1889).

151
тет доста на гласу", већ и што је "живот у Цириху био је јефтин
и миран". У пансиону где је становао било је око шесдесет стра
наца, међу њима и три Србина (Милан Дамјановић и Михаило
Жујовић). "У том пансиону се живело патријархално. Домаћин
са својом бабом и двема неудатим ћеркама, седео је у врх стола.
Остала места заузимали смо ми, по утврђеном распореду. Тако
смо увек ручавали и вечеравали сви заједно. "* У Цириху је по
стојала и студентска болесничка каса, у коју су уплаћивали изве
сне своје новца и добијали право на шестонедељно лечење у
случају болести, у 1867. години уплаћивали су један франак по
семестру.
У туђини су се ослањали на земљаке и међусобно се дру
жили и помагали. Тако је Никола Пашић становао у улици Зај
лерграбен заједно са Димитријем Ракићем и Светозаром Вида
ковићем, у истом стану где је пре њих живео Ђура Љочић. На
углу поред њих (где је данас Градски архив Цириха) уселио се
Пера Велимировић, а ту је у истом стану собу имао и Светозар
Марковић, који је предходно становао са Живојином Стојанови
ћем, браваром у једној циришкој фирми.“
Невоља младих Срба био и језик. Швајцарски немачки у
Цириху, био је тежак Николи Пашићу и он се жалио да говоре
тако лош немачки да се са њима не може причати,“ што је при
чињавало тешкоће и Јовану Авакумовићу: "При првим предава
њима одмах ми је пало у очи да професори говоре немачки само
циришким дијалектом. Уместо о свуда изговарају а /.../ То ми је
првих дана прилично ометало разумевање /.../ А на то сам се на
викао с тога што се и у вароши, и у циришком кантону уопште,
говорило свуда истим дијалектом".“
Природне лепоте те земље су све опчиниле. "Ова благо
словена земља изгледа као лепо уређена башта" - писао је Јован
Скерлић.“ А домаћине су доживели као пријатне и радне људе,

“Мемоари Ј. Авакумовића.
“W. G. Zimmermann, Südslavische Studenten in Zürich, 334-335; Другачије подат
ке даје В. Казимировић (Никола Пашић и његово доба, 165).
“ G. Stokes, Politics as Development. The Emergence of Political Parties in Ninete
enth-Century Serbia, Durcham-London 1990, 57.
“Мемоари Ј. Авакумовића.
* Писмо Ј. Скерлића сестри Јелени из Лозане од 25. фебруара 1900. Цит. пре
ма: М. Бегић, Јован Скерлић, 303.

152
али и различите по навикама и менталитету. Најоштрији је био
Владимир Јовановић који је замерао њихов однос према стран
цима - "били /сy/ крути, несавитљиви и мало предустљиви. Из
гледало је да се они ту руководе само својим интересима и рачу
нима. Према користи, коју могу од странца очекивати, они одре
ђују и своје понашање према њему.“ Са друге стране Швајцар
ци се нису уклапали у неке одлике српског менталитета, најпре
у однос према новцу. У Србији су често богати људи престајали
да раде и тако умањивали своју тековину, док је у Швајцарској
било обрнуто. Јован Авакумовић се чудио што домаћин код ко
га је становао, који је три куће стекао издавањем пансиона сту
дентима, још увек ради! И као што је двадесетак година раније
Димитрије Матић у Швајцарској учио посматрајући живот и
обилазећи установе цивилног друштва, тако је и Авакумовић у
слободном времену налазио да је потребно да обилази околину,
разговара са сељацима и варошанима а теме разговора су биле
"њихове државне и кантонске установе, гарантије за њихове
грађанске слободе, као и о економским и привредним прилика
ма кантона и појединих општина". Дружење са домаћинима би
ла је за њега могућност да "дубље сазнам и проучим установе и
особине њиховог живота". Овај боравак у Цириху је на њега
утицао "толико силно, да ми се и данас чини да сам у средини
оних слободних и срећних грађана слободне и напредне Швај
царске". Зато је и полазећи из Цириха у Париз писао да је био
убеђен "да моји осећаји и моја младалачка душа у тадашњој ап
солутистичкој наполеоновој Француској неће наћи оне хране,
коју ми је у томе погледу, давала слободна Швајцарска, својим
републиканским установама, као и оном сигурношћу њених гра
ђана, да за њих нема никакве опасности, да ће их таква назад
њачка рука спречити у употреби грађанских права и слобода“.“

* В. Јовановић, Успомене, 212.

“Мемоари Ј. Авакумовића.

153
 ПРОФЕСИЈА ИНЖЕЊЕР

Од настанка цивилизације траје човеково занимање за

техничка умећа. Она се преносе с генерације на генерацију и не
престано усавршавају, а они који та знања поседују увек су били
уважени. Данашњи назив за техничког стручњака, настао изла
тинског имена за дух, дар или оштроумље (ingenium), у већини
језика је преузет из француске речи инжењер (ingenieur). У сред
њем веку тим именом су називани мајстори који су израђивали
ратна оружја и утврде, што се наставило и у каснијим вековима,
те се под инжењером подразумевао војни стручњак. Они су се
специјализовали за три области: изградњу утврђења, за хидро и
артиљеријске инжењере и служили су у оквиру инжењеријских
или артиљеријских јединица. -

Већ крајем 18. века, међутим, појам је почео да се шири и

на оне који нису били искљичиво војни стручњаци. Потребу за
зналцима који ће градити јавне објекте (попут путева, канала и
болница), али правити и машине и сл. први су истакли Енглези,
који су 1771. године увели функцију "цивилног инжењера" (Civil
Engineers of the Kingdom), а које су од 1827. године образовали у
посебним школским институцијама. Тиме је ознака за једно за
нимање добила нове садржаје, а с развојем привреде, самим тим
и технике, проширена је и усвојена у већини развијених земаља.
У самој потреби да се уведе термин "инжењер" уочавала
се разлика између те врсте стручњака и мајстора, без обзира на
то што су претече инжењера обично то били. Почетак инже
њерства се везује за време када је школовање стручњака пре
шло из радионица у школе. Наиме, од самог настанка, термин
инжењер је означавао врсту стручњака која је за своја умећа ко
pистила техничка знања и која се посебно образовала, јер је
управо школовање, засновано на примени научних резултата, у
последња два века издвојило инжењере у посебну врсту занима
ња. Та диференцијација је остала до данас и она подразумева ви
сокообразовног стручњака, чији је рад заснован на науци и тех
нологији и способности да се њима користи.
Инжењер је био стручњак који је умео да споји теорију с
праксом. Управо је с убрзаним развојем индустрије почетком 19.
века способност решавања конкретних проблема на основу по
стигнутих знања постала основни замајац развоја инжењерства
и нарасле тражње за инжењерима. Индустрији су били потребни
људи који су помагали њен развој тако што су умели да нове на
учне резултате преточе у корисне производе. Тиме је после по
себног образовања, затим због употребљивости у пракси, а нај
пре захваљујући могућностима и потребама грађанског друштва
које је тада настајало, створено ново занимање.
Због тога се и почетак инжењерства везује за појаву пр
вих специјалних инжењеријских школа. Као и развој саме стру
ке, тако је и развој посебног инжењерског образовања био пове
зан с војском, односно њеним потребама и захтевима. Почеци се
везују за 1749. годину, када је у Француској почела да ради војна
инжењеријска школа (Еcole du Génie), док се настанак цивилног
инжењерства повезује с оснивањем школе за мостове и путеве
(Ecole desponts et chaussées, 1775). Те школе, као и рударска (Eco
le des Mines, 1783), биле су основа за формирање прве високе
техничке школе засноване на споју науке, образовања и праксе,
а која је припремала стручњаке различитих техничких занима
ња за службу у војсци и цивилству — Политехнике у Паризу (Еco
le Polytechnique, 1794). Њен оснивач Карно је повезао све тех
ничке дисциплине и школа је понудила потпуно техничко обра
зовање сходно потребама времена, те су по њеном узору убрзо
настале и остале сличне школе. Прва је била она у Прагу, осно
вана 1803, најпре само на немачком, а од 1869. била је подељена
на чешки и немачки део, а за њом су настајале друге.
Устројство те школе постало је образац по ком су касније
основана и остала модерна техничка училишта. У Русији су се
војни инжењери школовали у Главној инжењерској школи,
основаној 1816. године у Санкт Петерсбургу. Од цивилних уста
нова, по француском узору, најпре је отворен Институт за путе

* Вид.: T. Shinn, L'Ecole Polytechnique 1794-1914, Paris 1980; А. Fo u r с y. Histoire

de l'Ecole Polytechnique, Paris 1987.

156
ве (1810) у истом граду, а затим и Практични технолошки инсти
тут (1828) и Школа цивилних инжењера (1832).
На подручју Средње Европе почеци техничког образова
ња бележе се од 1745. године, када је у Брауншвајгу основан Соl
legium Carolinum, установа која је била између гимназије и уни
верзитета и која је пружала широк спектар знања потребан за
образовање за више техничких занимања. После ње су никле и
посебне стручне школе, прво за рударство у Брајбергу 1765. и
Клаусталу 1755. и тек 1860. у Берлину (Bergakademie), затим за
шумарство (Forstakademie) у Еберсвалду (1770), Таранту (1811),
Ашафенбургу (1819-1833), Ајзенаху (1830) и Хановер-Миндену
(1868). Слично је било и на простору Хабзбуршке монархије, где
су, такође, најпре настале рударске академије (у Шемницу или
Банским Стиавницама 1770).“ Међутим, оне још нису биле мо
дерне научне и образовне установе, већ стручне, у први мах само
мајсторске школе, знатно испод универзитетског нивоа. Прима
ле су ученике између 13. и 15. године, а нису поседовале ни ака
демске привилегије, по чему су се разликовале од високошкол
ских институција. Због тога се тек оснивање првих политехнич
ких школа, односно високих техничких школа, како су се оне на
овом простору називале, може сматрати правим почетком тех
ничког образовања на универзитетском нивоу.
Модерне политехнике су и на немачком простору настале
почетком 19. века. Истина, неки зачеци стручног образовања на
подручју грађевинарства и архитектуре могу се пратити од на
станка Академије лепих уметности у Берлину 1696. године (Aka
demie der bildenden Kunste und mechanischen Wissenshaften), где су
се учили елементи конструкције грађевина, њихови типови и
стилови, али је то образовање више било уметничко него тех
ничко. Прве праве општетехничке високе школе отворене су
тек почетком 19. века и после Прага настала је она у Бечу
(1815), затим у Карлсруеу (1825), Дармштату (1826), Минхену
(1828), Дрездену, Хановеру, Штутгарду (1829) итд. До краја ве
ка, поред поменутих, развиле су се исте школе у Вроцлаву (Бре
слау), Берлину, Ахену и Брауншвајгу.
Општа карактеристика те врсте техничких школа је да су
оне биле ближе конкретним захтевима времена, пре свега инду

* Das Akademische Deutschland, Bd.4, Berlin 1931, 31.

157
стрије, електротехничка, хемијска индустрија, машинство и др.
почеле су да се ослањају на примењена истраживања стих шко
ла. Тиме је настала повезаност образовања и привреде, што је
подстицало развој обе области.
У развијеној Европи током 19. века процес индустријали
зације узео је такав замах да су инжењери постали „краљеви
епохе“. Грађанству су инжењери били потребни ради развоја ин
дустрије, док је инжењерима грађанско друштво нудило могућ
ност да покажу своја умећа, којима су, без обзира на социјално
порекло, могли да обезбеде положај у друштву. Тамо где је про
цес настанка грађанства брже текао, инжењери су лакше поста
јали угледни и признати чланови тог друштвеног слоја. Насу
прот томе, у друштвима са заосталом феудалном структуром
њихова друштвена промоција била је успорена. Због тога су у
Француској, а добрим делом и у Немачкој инжењери регруто
вани из средњих и нижих друштвених слојева и они су професио
нализацијом добијали углед и виши социјални статус, док су у
Русији први инжењери потицали махом из виших, бирократских
слојева. Особитост је да су се инжењери од средине 19. века за
пошљавали изван државних институција, а радом у приватним
предузећима, саобраћају и јавним службама понудили су нови
модел занимања, који је постао преовлађујући у развијеним дру
штвима: отвореност за све слојеве друштва и висока професио
нализација. Један од услова за појаву нових занимања, међу њи
ма и инжењера, био је настанак грађанског слоја из ког је та
професионализација потекла и чији су део постали. За разлику
од елитних државних послова, који су били доступни вишим дру
штвеним слојевима, ново занимање је омогућавало и онима из
нижих класа да обезбеде посао и материјалну сигурност, а са
мим тим и друштвени углед, јер су у једној особи били обједиње
ни „научно образовање, административна подобност и грађан
ска култура“.“
Понегде је процес стицања друштвеног положаја, као у
Немачкој, текао успорено. То није било само због „прљаве ме
ханике“ већ и због нижег ранга које су високе техничке школе
имале у односу на универзитет. Док је београдски Технички фа

“М. Spáth, Der Ingenieur als Bürger. Franckreich, Deutschland und Russland im Ver
gleich, Burgerliche Berufe. Zur Sozialgeschichte der freien und akademischen Berufе
im internationalen Vergleich, hrsg. H. Siegrist, Göttingen 1995, 91.

158
култет од самог настанка био у саставу Велике школе и имао
исти ранг као и остали факултети, у немачким државама је то
ком читавог 19. века универзитет био, у хијерархијском погледу
и по друштвеном угледу, изнад техничких школа.“ Иако је ства
рање техничких школа текло истовремено с настајањем модер
них универзитета, а и једно и друго се одликовало подизањем
наставе на научни ниво, још су се задржавале поделе између
„чисте науке“ и праксе. Последњих деценија 19. века заоштрила
се борба за потпуно друштвено изједначавање високих технич
ких школа и факултета, што је подразумевало најпре изједнача
вање услова за упис, односно подједнаку вредност сведочанстава
реалних и класичних гимназија.“ Професори свих немачких по
литехника су се први пут срели у Дрездену у априлу 1878. године
и захтевали истоветан ритам студија и испита, јачање научних
истраживања у области инжењерства отварањем лабораторија,
изградњу општих одсека за све смерове, с катедрама за држав
но-економске науке, филозофију, историју, језик и књижевност
и природне науке. У организационом погледу очекивана је мања
зависност од државних службеника надлежних за техничке
струке, тражено је право да и високе техничке школе могу да
образују школске наставнике за природне и математичке науке,
као и право да се после завршених студија може добити одређе
на титула.“ Колико су у друштву биле мање цењене високе тех
ничке школе, показије се на примеру студената хемије, који су
на високим техничким школама добијали знања на завидном на
учном нивоу, али су на завршним годинама прелазили на уни
верзитет да би тамо стекли за каснији посао значајна и угледна
научна звања. Али, сва покренута питања чекала су на решење
до наредног столећа.
У формалном погледу су се на подручју Немачке високе
техничке школе изједначиле с универзитетима тек 1899. године
добијањем права промоције и на техничким високим школама.
Извесна разлика, међутим, и даље је задржана, јер су докторске

“ Исто, 92
* За упис на универзитете било је потребно сведочанство класичне, док је за
високе техничке школе било довољно сведочанство реалне гимназије.
“ Reinhard Riese, Die Hochschule auf dem Wege zum wissenschaftlichen Grossbetrieb,
Die Universität Heidelberg und das badische Hochschulwesen, Stuttgart 1977, 302.
º Riese, ibid. 303.

159
титуле на техничким школама биле на немачком (нпр., Doktor
der Chemie), док су на универзитетима оне традицонално биле на
латинском језику (нпр., Dr. rer. Nat.).“
Јачању положаја инжењера помогло је и њихово интере
cно удруживање. Прво струковно организовање започето је у
Британији, где је 1818. почела да ради Установа цивилних инже
њера, а затим су и у осталим развијенијим земљама никле про
фесионалне организације: у Француској 1848, затим 1852. године
у САД, 1856. је створен Савез немачких инжењера, 1866. руских
а већ 1868. године и Техничарска дружина у Кнежевини Србији.

ШКОЛе српских инжењера

Досадашњи подаци нам не омогућују да начинимо потпун

увид у то колико је образовање техничког кадра у Србији било
програм званичне државне политике а колико ствар самих поје
динаца и одређених друштвених група. Истина, још међу првим
питомцима младе српске државе који су послати на стране шко
ле, 1841. године су изабрана двојица која су требало да упишу
париску Политехнику — Филип Христић и Константин Никола
јевић, али је први уписао филозофију а други право. Десетак го
дина касније и Илија Гарашанин је послао свога сина Светозара
на исту школу.” Међутим, то су ипак били појединачни одласци,
а не систематско школовање техничког кадра.
После оснивања Велике школе (1863) и на њој Техничког
одсека брига за техничке стручњаке је порасла и у наредним де
ценијама основна пажња посвећена је оспособљавању наставни
ка, како би се тиме ојачао и сам одсек. Доласком на престо кне
за Милана Обреновића појачано је интересовање да се Велика
школа побољша и оспособе нови стручњаци, те је Академијски
савет Велике школе сваке године Министарству просвете доста
вљао своје потребе за наставницима, с предлозима универзитета
на којима би они могли да студирају. Тако је 10. новембра 1884.
Велика школа доставила потребе за професорима техничке

“ H. W. Prahl, I. Schmidt – Harzbach, Die Universität Eine Kultur-und Sozialgeschic

hte, München – Luzern 1981, 105.
* В. Павловић, Српски студенти у Паризу 1839 — 1856. Историјски часопис,
ХХXIII, Бeoгрaд 1987, 188-9.

| 60
струке следећих профила: "за нацртну геометрију, науку о гра
ђевинама на суву (технички део), за обичне и жељезне путеве, за
грађевине на води, за примењену механику (нова катедра)".“ И
тог пута, као и увек приликом конкурса, будући стипендисти су
најпре тражени међу наставницима средњих школа и онима који
су већ завршили Велику школу, јер се сматрало да такви канди
дати имају бољу претходну спрему за успешно студирање и "дају
гарантију да би и даље озбиљно употребили ову прилику".“
Стипендисти су достављали извештаје, које су прегледали над
лежни наставници Велике школе и, уколико су задовољавали,
стипендија им је продужавана.“ Ипак, према увиду у конкурсне
материјале за избор српских питомаца, уочљиво је да се мало
њих у својим молбама опредељивало да похађа неку техничку
струку. Један од примера је конкурс за питомце из 1888. године,
када су се пријавила 52 кандидата, од њих је само деветоро желе
ло да оде на неку од рударских академија, ђак Циришке поли
технике Душан Јосимовић (који је очигледно студирао сопстве
ним средствима) молио је да му се одобри благодејање да тамо
настави студије, а сви су остали више желели да студирају на не
ком од факултета.“
Већина тадашњих српских државних питомаца који су би
ли одређени да студирају неку од техничких струка била је слата
на неку од немачких великих школа или у неку од сличних уста
нова у Хабзбуршкој монархији. Разлози за то су најпре били ти
што су немачке техничке школе биле на гласу, добро развијене
и давале су поуздана стручна знања. Сигурно је, међутим, да је
при одлучивању пресуђивало и то што су у Србији те школе би
ле боље знане од других због непосредне близине суседне мо
нархије, одакле су пристизала и прва техничка знања, а одакле
су потицали и први наставници београдског Лицеја. Наиме, још

“ Архив Србије, Министарство просвете, 1884 — 1885. допис од 28. октобра /

12. новембра 1884.
“ Исто.
“ Државни питомац на Берлинској политехници Андра Стевановић редовно
је достављао не само извештај него и своје радове Министарству, а оно их је
прослеђивало Великој школи с молбом да их „прегледа и оцени и, да ми своје
мишљење каже о раду и успеху овога државног питомца, колико се то одавде
оценити“ (АС, Велика школа, 1885: допис од 8/20. новембра 1885).
“ АС, ВШ, 1888, 11: списак кандидата од 3. октобра 1888.

161
у указу из 1846, којим се основала Инжењеријска школа (1846
49) била је наведена обавеза полазника да уче немачки језик "да
би се питомци после из немачких књига и самим читањем усавр
шавати могли, или који би се у овим наукама одликовали, да би
се ради бољег усавршавања могли послати у стране државе".“
Окренутост немачким техничким школама била је дуговека, јер
су и наставници Техничког факултета Велике школе и потом
Београдског универзитета већином били немачки ђаци и касни
је су своје студенте најпре слали у институције које су они најбо
ље познавали. Тако је од 15 наставника који су по оснивању Бео
градског универзитета 1905. године чинили његов Технички фа
култет, њих једанаесторо похађало неку од немачких политех
ника (петорица ону у Берлину), а само је професор математике
Богдан Гавриловић студирао у Пешти, док је хонорарни профе
сор Јосиф Ковачевић био једини који се образовао искључиво у
Београду. Нема података да је било ко од српских студената на
техничким школама положио докторат од тренутка када је он
био уведен. Једина два професора београдског Техничког фа
култета који су у то време имали докторску титулу били су ма
тематичар Богдан Гавриловић и физичар Стеван Марковић и
обојица су је стекли студијама на универзитету.“

На Високој техничкој школи у Берлину

Почеци модерног техничког образовања у Берлину везу

ју се за 18. март 1799. године, када је основана Грађевинска ака
демија (Bauakademie). Она је била прва школа те врсте у немач
ким земљама и у почетку је образовала зидаре и грађевинске
предузетнике, односно техничке службенике за државну управу.
Она још није била општетехничка школа — политехника, јер је
припремала стручњаке углавном само за грађевинарство. У по
четку је настава била више заснована на пракси и одвијала се у
два степена: први је био за геометре и трајао је годину и по дана,

* Цит. према: Ђ. Кнежевић, Од прве инжењерске школе до Грађевинског од

сека Техничког факултета у Београду, Грађевински факултет 1948 — 1978,
Београд 1980, 30.
“ Од 1913. објављују се пописи доктората на свим немачким техничким шко
лама и у њима до избијања рата није било Срба (Тесhnischen Hochschule Habili
tationschriften).

162
а други је трајао још две и по године и њиме је стицано звање др
жавног грађевинског мајстора.“ Прва већа промена изведена је
крајем 1823. године, када је Академија подељена на два смера: за
високу уметност грађења (höhere Baukunst), што је било углав
ном уметнички део, и други, за технику грађевинарства.“ Про
менама је био знатно повишен техничко-научни ниво наставе и
уведени су нови предмети, посебно статика, машинство и хидра
улика, што се у то време сводило на знања о парним млиновима,
пресама, пумпама и сл. Студије су трајале три године.
Реформама из 1876. године студије су продужене на чети
pи године, с тим што су прве две биле основне, а затим су се сту
денти опредељивали за један од три смера: висока градња (Нос
hbauwesen), грађевинарство (Ваuingeneurwesen) и машинство
(Мaschinenwesen). Разлика између прва два смера није била пре
цизна: на високој градњи је већа пажња посвећивана естетици и
предавало се конструисање, орнаментика, историја грађења и
сл., док је на другом долазио до изражаја инжењерски део.“
Друга висока школа од које је касније настала висока тех
ничка школа била је 1827. године основна Занатска школа (Ge
werbeinstitut), која је 1867. године прерасла у Академију (Gewer
beakademie). У њој су образовани радници различитих профила,
руководиоци фабрика и самостални техничари. Осим ученика
који су завршили гимназију и реалку, на њу су се после полагања
пријемног испита могли уписати и свршени ђаци занатских шко
ла. Трајала је три године, с тим што су прва три семестра биле
заједничке основе, а касније се студирало на три одсека: за меха
ничаре, хемичаре и грађевинаре. И Занатска и Грађевинска ака
демија нису биле политехнике, а како су оне постојале у другим
немачким градовима, одлучено је да се и у главном граду Немач
ког царства отвори таква школа. То је остварено уједињењем те
две у једну институцију, која је 17. марта 1879. године постала
Висока техничка школа (Konigliche Technische Hochschule zu Ber
lin). Она је смештена у део Берлина зван Шарлотенбург, где је
као Технички универзитет, остала до данас.

“ E. Bolenz, Vom Baubeamten zum freiberuflichen Architekten, Technische Berufe im

Bauwesen (PreuBen/Deutschland, 1799-1931), Frankfurt a. М.-Bern-New York-Paris
1991, 114.
"100 Jahre Technische Universität Berlin 1879-1979. Katalog zur Аusstellung, Berlin
1979.
18. E. Bolenz, Vom Baubeamten..., 128.

163
 Висока техничка школа је имала пет одсека: 1. архитекту
ру, 2. грађевинарство, 3. машинство с бродоградњом, 4. хемију с
топионичарством и 5. опште научно одељење. С развојем нових
научних области подела на пет одсека је задржана, али су се у
оквиру њих проширили смерови. Тако су почетком 20. века 1. и
2. одсек остали исти, док се у оквиру 3. одсека, осим машинства,
студирала и електротехника, а 4. одсек је постао општи. Најви
ше измена уведено је у оквиру 6. одсека, у ком је постојало неко
лико пододсека: хемија, топионичарство (Eisen-und Hütten), мета
лургија (Мetall-Hüttenkunde) и топионичарске и ваљаоничарске
машине (Hüttenmaschinen- u. Walzwerkkunde).
Увођењем ректора, сената, семинара и др. по устројству
се потпуно изједначила с универзитетом. Услов за упис био је
сведочанство класичне гимназије, односно сведочанство реалне
гимназије, а могло се уписати и са завршеном занатском шко
лом која је трајала најмање девет година и где су се учила два
страна језика. Новина је била и то што се од 1879. године није
тражило знање латинског језика, а што је раније било услов за
упис на било коју високу школу или универзитет. Школовање је
трајало четири године и завршавало се без дипломског испита,
али су немачки држављани могли да полажу државни испит. Са
мо је на одсеку за машинство од 1888. године било омогућено
полагање дипломског испита. Изједначавање с универзитетом
омогућено је тек 11. октобра 1899. године, када је берлинска Ви
сока техничка школа, одлуком цара Вилхелма П, као прва у Не
мачком царству добила право увођења дипломског испита и да
вања доктората. У пракси је увођење дипломског почело тек
1902. године и од тада су се студије завршавале с титулом дипло
мираног инжењера.
Између 1879. и 1914. године на Високој техничкој школи у
Берлину било је 69 студената из Србије. Већина тих ђака, посеб
но оних који су се тамо уписали до краја 19. века, претходно тех
ничко образовање стекла је у Београду. Према познатим попи
сима, од 130 великошколаца београдског Техничког факултета
који су студије окончали до 1904. године,“ њих деветнаест је на

“ Списак дипломираних у М. Николова, Развој Техничког факултета Ве

лике школе у Београду од 1863. до 1905, Флогистон, 3, Београд 1996, 59–84.
Списак закључно са школском 1886/87. објавио и: Д. Трифуновић, Прва

164
ставило студије у Берлину. Они су већином били стипендисти
Министарства грађевина Краљевине Србије, које је сваке годи
не имало по неколико питомаца на страним техничким школа
ма. Међутим, већ крајем века, а особито у годинама уочи Првог
светског рата, појавили су се студенти који су могли сами да под
несу трошкове свог образовања. Они су махом потицали из ма
лобројне, али већ оформљене српске грађанске класе, чију су
већину чинили трговци и чиновници и који су на прелазу два ве
ка били економски довољно јаки да своје потомке могу послати
у иностранство. Тако се после 1900. године међу полазницима
берлинске Политехнике нашло више младића који нису били
државни питомци, те нису ни имали обавезу да претходно стекну
диплому београдског Техничког факултета. Због тога је у тој
генерацији било више студената млађих од двадесет година, који
су на студије стигли право из гимназијских клупа.
Међу полазницима Политехнике у Берлину који су уписа
ни после 1905. године било је око половине деветнаестогоди
шњака (45%), а чак 66% студената из Србије у том периоду има
ло је мање од 22 године живота. Општи просек старости студе
ната из Србије на тој познатој школи између 1879. и 1914. године
био је знатно неповољнији: 35% имало је 19 или нешто мање го
дина, укупно је више од половине било старо до 22 године, док је
46% студената имало више од 23 године. Најмлађи међу њима
био је и први студент из овог пописа, седамнаестогодишњи Ди
митрије Данић, а веома млади су били и осамнаестогодишњаци
Михаел Флеш и Тадија Зондермајер. Најстарији од свих био је
студент Милоје Јовановић, који је при упису имао пуне 33 годи
не, а од њега три године млађи били су Јеврем Угричић и Рани
слав Аврамовић.
Имена ђака у Шарлотенбургу показују још једну зани
мљивост. Од априла 1879. године до избијања Првог светског
рата скоро увек је на тој школи био бар по један српски ђак (не
ма их само у 1880. и у 1890. години). Међутим, све до краја 19. ве
ка њихово присуство је скоро симболично (иако су управо сту
денти из тих генерација касније постали професори београдског
Техничког факултета), јер се уписивао по један или највише два

ВИШа техничка Школа у Београду, Пола века науке и технике у обновљеној

Србији, Крагујевац 1996, 580—594.

165
ђака годишње. Тек почетком 20. века њихов број је осетно пове
ћан, нарочито у годинама уочи самог Првог светског рата, тако
да је око половине пописаних слушалаца (48%) уписано после
1910. године, а чак 13 у тој календарској години, односно, тек че
твртина полазника из Србије на берлинској Политехници (26%)
школовала се у 19. веку, док се три четвртине за ту школу опре
делило почетком 20. века.
Овај податак показује да су почетком 20. века у Србији
нарасле потребе за стручно образованим техничким кадром, од
носно да су, и поред постојања Техничког факултета у Београду
и прерастања Велике школе у Универзитет, у самом друштву
постојали захтеви за инжењерима али и жеља младих људи да се
посвете том послу. Те бројке, упоређене са сличним појавама и
на другим високим школама, важан су показатељ тадашњег убр
заног процеса модернизације, привредног замаха земље и разво
ја техничке културе. Овај уочљив тренд еманципације Србије
био је краће прекинут балканским ратовима, а затим дуже и
трајније ратом који је следио.
У време кад су студенти из Србије учили ту школу,“ сту
дије су трајале четири године, односно осам семестара. Недоста
так друге грађе, пре свега уписних листова, индекса и сведочан
става о школовању, онемогућава да се поуздано утврди колико
је слушалаца имало прописан број семестара и осталих услова
којима су стицали титулу инжењера, јер је од 69 уписаних студе
ната само њих 18 имало осам или више семестара, колико је би
ло предвиђено да трају студије, односно тек сваки четврти се мо
гао сматрати свршеним инжењером Високе техничке школе у
Берлину. Исто толико студената је на берлинској политехници
остајало до годину дана, односно један или два семестра (26%),
док је скоро половина уписаних (48%) студирала између три и
седам семестара.
Међутим, ако се узме у обзир да је чак трећина уписаних,
најпре због Балканских ратова, а затим и због избијања Првог
светског рата, била онемогућена да заврши студије, и ови пода
ци могу изгледати другачије, јер ниједан од 33 студента уписана
после 1910. године објективно није могао да одслуша осам семе
стара и заврши студије. Најпре је већина мушкараца због војних

“ Вид. Прилог бр. 6.

166
обавеза изгубила зимски семестар 1912/1913. године, а нико због
новог рата није успео да заврши летњи семестар 1914. године.
Прописом из 1915. године, којим су брисани из евиденције сту
денти из "непријатељских земаља", а који је обухватио и студен
те из Србије, укупно су избрисана 22 српска држављанина. Већ
тим податком слика о броју свршених студената се мења: међу
онима који су се уписали до 1910. године скоро половина је има
ла осам или више одслушаних семестара (47%) и може се сма
трати да су они завршили студије.
Потпуни подаци о томе шта су српски студенти тамо нау
чили и колико су остали на високим школама могу се изнети тек
кад се чињенице о њиховом студирању у Берлину допуне пода
цима о њиховим студијама у другим универзитетским центрима.
Јер, у тежњи да што више сазна, већина српских студената је
уобичајавала да студира на више високих школа и универзитета,
остајући на некима и веома кратко. Тако су и неке личности с
овог пописа пре или после студија у Берлину одлазиле на друге
школе, односно уписивале су се на друге факултете, па и оне
различитог смера. Тако је Коста Поповић пре уписа на грађеви
ну у Берлину један семестар провео на истоименој Техничкој
школи у Дармштату. Три семестра на одсеку за хемију Берлин
ског универзитета претходно је одслушао Коста Јовановић, док
је Димитрије Данић, после три семестра проведена на Политех
ници наставио студије математике на универзитету у истом гра
ду. Неки студенти су на техници остајали по један семестар, па
су, вероватно увидевши да им она не одговара, приступили уче
њу других струка; то је случај с Милутином Обрадовићем, који
је после једног семестра студирања машинства прешао на меди
цину. Најкраће је на Техничкој високој школи у Берлину остао
Стаменко Хаџи-Павловић из Сокобање, који се уписао на Хе
мијски одсек 1. октобра 1902. године, али се исписао већ сутра
дан и прешао је на медицину, коју је завршио у наредних пет го
дина (због тога њега нисмо унели у овај попис). Ови подаци нису
потпуни, јер, осим увида у остатке архивске грађе политехнике у
Дармштату и делимично објављених пописа полазника истоиме
не школе у Хановеру,“ недостају и подаци о онима који су се
“Die Matrikelder Höheren Gewerbeschule des Polytechnische Schule und der Тес
hnischen Hochschule zu Hannover, Bd. I: 1831 — 1881. Bear. H. Mundhenke, Hildeshe
im 1988.

167
определили за студије на такође добрим образовним центрима,
као што су били они у Минхену, Дрездену, Карлсруеу и Ахену.
Уз њих ће наша знања о студентима на немачким виоским шко
лама бити потпунија.
Од свих полазника берлинске Политехнике, најдуже се на
њој задржао Ђорђе Рашић, у чијој евиденцији је забележено да
је уписао чак 25 семестара. То је било троструко више него што
је било предвиђено, али разлог за тако дуге студије није познат.
Већи број од предвиђених осам семестара уписали су и Дими
трије Клидис (14 семестара), Милан Гребенаровић (12) и Андра
Стевановић (11), док су Светозар Јовановић и Богдан Томић,
после четворогодишњих студија, уписали и додатна три семе
стра, у којима су били ослобођени предавања. Уписивање само
по једног семестра најпре се може приписати онима који су се
предомислили и касније определили за другу струку, односно
онима који су због болести, политичких или материјалних при
лика морали да напусте студије. Било је и студената који су се
после дужег прекида поново појавили на студијама, тако је Ни
кола Ђорђевић после пет година одсуствовања дошао у Берлин
да одслуша још један семестар, док је Милан Гребенаровић по
сле трогодишњег прекида наставио студије још годину дана.
Више од половине полазника Политехнике у Берлину
определило се за грађевинарство (37) и, ако се њима прикључи
девет студената архитектуре, уочљиво је знатно интересовање
за грађевинску делатност. То је било карактеристично за недо
вољно развијена друштва, где се прве модернизационе промене
најпре запажају у изградњи инфраструктуре, комуникација и ур
банизацији као предуслова за развој осталих грана привреде. Та
дашња српска индустрија била је у настанку и њени захтеви за
школованим кадром још нису били изражени, што је уочљиво и
на примеру студената Политехнике у Берлину: само су се деве
торица определила за машинство, док је електротехнику, тада и
на немачким школама сасвим младу струку, студирало шесторо
Срба.
Неколико студената из те групе "берлинских" ђака у ка
снијој делатности постале су истакнуте личности у културном
или јавном животу Србије. Професори Техничког факултета
београдске Велике школе, односно, касније Универзитета, по
стали су Коста Главинић, Андра Стевановић, Драгољуб Спасић,

168
Кирило Савић, Миленко Турудић, Никола Несторовић, Дими
трије Клидис, Ђорђе Мијовић, Светозар Јовановић и Богић
Кнежевић, док је Димитрије Данић, после краткотрајног поста
вљења за професора ниже математичке анализе (1886) свој рад
ни век провео као професор Војне академије у Београду. Науче
но у Берлину они су касније применили не само у дугогодишњем
педагошком раду већ је као њихово дело преостало и мноштво
материјалних остатака — мостова, пруга, грађевина, па и технич
ких иновација и патената.
Архив данашњег Техничког универзитета у Берлину, ко
ји је настао из Високе техничке школе, највећим делом је про
пао приликом бомбардовања током Другог светског рата. За пе
риод 19. века сачуване су само уписнице студената (Маtrikelbuсh)
почев од 1868. године, док за ранији период оне недостају, као и
сва остала документа из оновремене студентске архиве. Подаци
о студентима садржани су у шест књига: 1. од 1868. до 1875; 2. од
1876. до 1879, 3. од 1879. до 1890, 4. од 1891. до 1899, 5. од 1899. до
1904. и 6. Од 1904. до 1914. године. Осим тих књига, помоћно
средство је и абецедни регистар свих студената, који је Архив
начинио после Другог светског рата. У првим двема уписним
књигама нема ниједног студента из Србије, у трећој су имена
осморице српских држављана, у петој десет, док су остали студен
ти били уписани после 1904. и подаци о њима се налазе у послед
њем тому.
Недостатак материјала пре 1868. године онемогућава да
се стекне потпун увид о свим полазницима те школе, док се у
грађи домаћег порекла само помињу трогодишње студије у Бер
лину каснијег професора Велике школе Драгише Милутинови
ћа. Ипак, вероватно пре тог времена на берлинској Политехни
ци није било више студената из Србије јер се и у доба чешћег од
ласка на образовање у иностранство, између 1868. и 1879. годи
не, ниједан тамо није уписао. Подаци о студентима после 1868.
године могу се сматрати потпуним, иако постоји могућност да
није сваки студент забележен. Можда због тога у овом попису
нема каснијег професора Техничког факултета Милорада Руви
дића, за кога се зна да је студирао на тој школи.“

* У већини биографија М. Рувидића (нпр., Споменици о отварању Универзи

тета, Београд 1906, 153) помиње се да је студирао у Берлину, али његово име

169
 Минхенски студенти архитектуре

Минхенска политехника, заједно с истоименом школом у

Берлину, била је једна од установа на којој су Срби радо студи
рали. Основана 1827. године као Централна техничка школа у
Баварској, имала је тежи пут него остале техничке школе, јер је
већ 1833. расформирана у три посебне установе које су биле у
рангу лицеја. Један део је остао у Минхену, а истовремено је и
при Факултету камералних наука тамошњег Универзитета
основана Техничка висока школа, али је и она трајала само се
дам година. Постојећи део Минхенске политехнике почео је бр
же да се развија кад је од 1846. године смер за архитектуру сту
диран на њој уместо на Академији лепих уметности, а од 1858.
при њој је основана и посебна Грађевинско-инжењерска школа.
Десет година касније добила је ранг високошколске установе, а
тек од 1901. године је била изједначена с универзитетом. Према
досадашњим истраживањима, на њој је до Првог светског рата
студирало око 300 студената с југословенског простора.“ Обра
ђени су само студенти архитектуре, којих је од оснивања ове
школе до 1914. године било деветнаест.“То су:
СТУДЕНТИ АРХИТЕКТУРЕ У МИНХЕНУ ДО 1914. ГОДИНЕ
Студент Порекло Уписан До
1 Андоновић Милан Београд 1887/8 1891
2. || Бекер Гашпар Београд 1887/8 1892
3. || Давидовић Миодраг Београд 1909/10 1914
4. | Димитријевић Димитрије || Београд 1895/96
5 | Ђурчић Војин НИШ 1906/7
6 | Филиповић Душан“ Београд 1908 1912

није нађено. Насупрот томе, у семестралним пописима Универзитета у Лајп

цигу убележен је "М. Рувидић" из Липолиста, студент природних наука од
зимског семестра 1877/78. па до краја зимског семестра 1879/80 (укупно пет
семестара).
* Према усменим подацима В. Коњикушића. Колико је њих потицало из Ср
бије, досад није познато.
“Подаци преузети из: V. Konjikušić, Studenti arhitekture minhenske Tehničke škole
iz jugoslovenskih zemalja do 1914. godine, Peristil, g. ХХХII, br. 31-32, Zagreb
1988/89, 111-119.
* Филиповић Душан је после седам семестара архитектуре уписао стомато
логију.

170
 7 || Илић Светислав Пожаревац 1897 1899
8 | Јанковић Ђорђе Београд 1909/10
9 Капетановић Милан Београд 1883/4 1887
10 | Леко Димитрије Београд 1884 1886
11 | Маслаћ Драгутин Папратиште 1900 1904
12 | Николић Живојин Крушевац 1908 1912
13 | Пејчиновић Сиљан“ Гај 1888 1897/8
14 | Роселт Фердинанд Београд 1887/8 1888/9
15 | Степић Петар Крагујевац 1872 1875
16 | Таназевић Бранко Београд 1899 1904
17 | Убавкић Петар Београд 1876
18 | Владисављевић Данило Д.Милановац | 1889 1894
19 | Влајковић Светозар Београд 1889

Карлсруе у време студирања Тодора Тоше Селесковића

Када је у јесен 1874. године млади Тодор Селесковић до

шао у Карлсруе, највећи град Великог војводства Баден, то је
било место с већ развијеном хемијском индустријом, на једној од
првих железничких пруга у том делу Европе, те војводским
дворцем у парку у чијој је непосредној близини била Висока тех
ничка школа. Баден се у то време сматрао либералном среди
ном у коју се радо долазило на студије на један од његова два
универзитета — Хајделберг и Фрајбург – или на неку од високих
школа - трговачку у Манхајму или техничку у Карлсруеу.
У Немачкој је нови облик техничких школа — политехни
ка — по узору на париску, настао прво у Карлсруеу. Висока тех
ничка школа је основана 7. октобра 1825. године. Настала је ује
дињавањем Грађевинске школе Фридриха Вајнбренера, Инже
њерске школе Јохана Готфрида Туле, затим Високе занатске
школе, те Шумарске школе и Трговачке школе. Тим спајањем
настала је прва школа на немачком тлу с општетехничким про
филом, јер су у то доба у Берлину још увек постојале две одвоје
не школе — Грађевинска и Занатска.“ По броју студената Баден
ска политехника је спадала у школе средње величине. У сту

“Пејчиновић Сиљан је унесен у списак иако је рођен у Гају у Македонији, јер

је од 1893. навео као домицилни град Београд.
* Das akademische Deutschland, Bd. IV, Berlin 1931, 32.

171
дентском "буму" доживљеном средином 70-их година 19. века на
ту школу ће отпадати приближно 10% свих уписаних на немач
КИМ С ВИСОКИМ ТCХНИЧКИМ ШКОЛа Ма.

Тодор Селесковић је на студије дошао из Франкенберга у

Саксонији, где га је 1872. године послао ујак Теодор Херман да
заврши техничку школу. После двогодишње учења дошао је у
Баден, у град Карлсруе, где се уписао на Високу техничку шко
лу.“ Према распложивим подацима,“ он се уписао 1874/75 школ
ске године на математички одсек. Следеће године (1875/76) у ру
брици смер студија за Селесковића је забележено да је "хоспи
тант". Годину дана касније, школске 1876/77, Селесковић није
био у попису студената, док се у наредне две године 1877/78 и
1878/79, бележи као студент машинства. Све те године он је ме
њао станове: по доласку је становао у улици Зиркел број 35, за
тим у Вилхелмштрасе 39, па у Рипурерштрасе 64 и најзад поново
у Вилхелмстрасе, али у броју 10“
Око ових, засад јединих, података о Селесковићевом
школовању отварају се нека питања. Из података следи да је он
студирао укупно четири године, најпре две године (1874-1876),
затим је направио паузу од годину дана (1876/77) и поново је сту
дирао две године (1877-1879). Према подацима којима сада рас
полажемо, Висока техничка школа је у време његовог уписа, а
могуће и нешто касније, трајала три године, у Берлину су тек pe
формама из 1876. године студије продужене на четири године, а
та школа је била узор другима. Питање се отвара и у вези с дру
гом годином студија (1875/76), када је он био само хоспитант. То
је статус који је постојао на немачким високим школама све до
1905. године за кандидате који нису имали адекватно претходно
образовање.“ Наиме, у то време се за упис на универзитете тра
жило матурско сведочанство класичне гимназије, док се на ви
соким школама захтевала матурска диплома реалних гимназија

* В. Шолаја, Тодор Тоша Ф. Селесковић (1856-1901), Живот и дело српских

научника, књ. 1, Београд (САНУ) 1996, 364.
“Податке о студијама Т. Селесковића прикупила је у Архиву Високе технич
ке школе у Карлсруеу, по молби В. Шолаје, Марина Мијановић и обома за
хваљујем на уступљеном материјалу.
“ Adressbuch der Grossherzoglich Badischen Polytechnischen Schule in Karlsruhe,
Studienjahr 1874/75, 1875/76, 1876/77, 1877/78, 1878/79.
“ Titze, ibid., 171.

172
или других школа у том рангу. Вероватно да школа коју је Селе
сковић претходно похађао није имала ранг неопходан за студије
на тој високој школи, те је морао годину дана да проведе при
премајући се за основне студије. Наравно, остаје отворено и пи
тање његовог паузирања током 1876/77. Да ли се као државља
нин Србије вратио кући ради српско-турског рата 1876. године,
можда је отишао на неку другу школу или се припремао за
основне студије, остаје да се испита. Питање његовог дипломи
рања се сматра решеним, јер у време његових студија дипломски
испити нису постојали.
У исто време са Селесковићем у Карлсуреу је студирао
Гргур (стоји: Грегор) Миленковић из Јагодине, и то две школске
године: 1873/74 и 1874/75. Био је родом из Јагодине и студирао је
инжењерство. Он се већ од 1875. године запослио у Министар
ству грађевина Кнежевине Србије и остао је ту да ради до 1900.
године. Други је био Радосав Мутавџић из Крушевца, који је
уписао математику 1875/76 школске године и остао је на овој ви
сокој школи само годину дана.“ Године 1876/77 када је Селеско
вић паузирао, машинство је уписао Василије Спартали из Алек
синца који је те године остао једини студент из Србије. У наред
не две године уз Селесковића није било других Срба, иако стати
стика ове школе помиње да су 1878/79. школске године била два
студента из Србије.
Студије у иностранству Тодора Селесковића није помага
ла српска држава. Њега је школовао ујак, који га је после сврше
ног шестог разреда гимназије послао у средњу техничку школу
у Саксонију. Нема података да је икада тражио од државе помоћ
за студије, а он није ни испуњавао услове да буде државни сти
пендиста, јер није претходно студирао на београдској Великој
школи, што је био услов за добијање државне помоћи.
Осим Селесковића и државних питомаца, и неки други
значајни српски инжењери су похађали баденску Политехнику.
Пре њега су на њој студирали Димитрије Нешић, Михајло Вал
тровић, Милан Ј. Андоновић, Крста Ђорђевић, Драгутин С. Ми

* Забележено је да је од 1881. до 1883. студирао технику у Минхену и касније

радио у Војнотехничком заводу у Крагујевцу, па у Управи за изградњу нових
железница (1907-1919 (В. Б. Шолаја, А. С. Магдић, Инжењери у Књажев
ству/Краљевини Србији од 1834. године до завршетка Првог светског рата,
Београд 1994, 68).

173
лутиновић, а после њега Светозар Зорић и Драгомир Јовано
вић.“ Може се претпоставити да их је било још, али њихов број
и имена није могуће утврдити без увида у уписнице саме Високе
TeХНИЧКG LLIКОЛС.

На одсеку за машинство, који је Селесковић похађао, је

дан од најважнијих професора тог времена био је Франц Грас
хоф, који је дошао у Карлсруе 1863. године из Берлина и остао је
ту професор до 1890. године. Исте године је постао професор и
Јозеф Харт, професор машинства између 1863. и 1902. године,
чија специјалност су биле парне машине, машинске конструкци
је и алатне машине.
За самог Селесковића и област која га је занимала и ко
јом се касније бавио, према досадашњим сазнањима, највећИ
утицај имао је професор Јозеф Харт. Он је неколико година пре
Селесковићевог доласка, од 1868. године, заједно с професором
Карлом Келером, покривао велико и значајно подручје машин
ских конструкција. Тај доктор филозофије, више цењен као
конструктор а мање као научник, био је и ректор ове високе
школе (1897-1898). Његово дело је ипак остало у сенци доприно
са његовог колеге Франца Грасхофа, који је тих година, по оно
ме што је урадио, био најзначанији професор Политехнике у
Карлсруеу и у неку рука стуб одсека за машинство, што је била
касније Селесковићева преокупација.

Бечки техничари почетком 20. века

На бечку Високу техничку школу (Тесhnische Hochschule)

први студенти су се уписали 1815. године, али су први српски гра
ђани на њој студирали почев од 1839/40. школске године. Од та
да се углавном сваке године у њој образовало по неколико сту
дената из Србије, по тадашњој средњоевропској пракси, остаја
ли су неколико семестара или до краја својих студија.

* Вид.: В. Б. Шолаја, А. С. Магдић, Инжењери...

174
 Број студената из Србије по годинама“
1839/40 2 1899/1900 9
1849/50 1 1909/10 5
1859/60 4 1910/11 6
1869/70 3 1911/12 7
1879/80 2 1912/13 5
1889/90 2 1913/14 7

У почетку Школа је била подељена на технички и каме

рални (државноекономски) одсек, а после реформе 1863. године
добила је све одлике модерног техничког универзитета. Имала
је одсеке за високу градњу, сувоземне и водене путеве, машин
ство, геодезију, рударство и хемију, као и камерални одсек, по
следњи је трајао две године, геодезија се студирала три године,
хемија четири а техничке дисциплине пуних пет година. Конач
но, до пред Први светски рат Висока техничка школа је стварно
постала технички универзитет (иако је задржала име школе) и у
својим оквирима имала је пет посебних школа (односно факул
тета); за грађевинарство, архитектуру, машинство (у чијим
оквирима је од 1909. била електротехника а од 1912. и бродо
градња), затим хемијско-техничку стручну школу и општи одсек
(који је давао општа техничка знања и који су до 1870. године
морали да похађају сви уписани). Као и у другим сличним шко
лама, и у Бечу су доста касно уведени државни испити, који су
омогућавали инжењерска звања, али су се показали претешки и
мало који студент их је полагао, забележено је да их је у години
њиховог увођења, 1879/80, положило само шесторо од 1.585
уписаних студената.“
Потпуније податке о онима који су из Србије стизали на
Бечку политехнику имамо само за године с почетка овог века.
Међу 19 студената којима у уписницама стоји да су из Србије
(иако су неки рођени изван ње али су им родитељи у њој радили,
те су се водили као грађани Србије), приметно је да је око једне
четвртине српског порекла. Остали су били махом Јевреји или
деца странаца који су током 20. века, углавном као стручњаци,
“ Статистички подаци према: Die k.u.k. Тесhnische Hoschschule in Wien 1815 —
1915. Gedenkshrift, Wien 1915, 646.
* 150 Jahre Technische Hochschule in Wien 1815 — 1965, II, Wien 1965, 46.

175
 долазили у Србију. Тиме се и на овом малом узорку потврђује да
су у то време Јевреји били веома значајни носиоци модернизаци
оних промена, односно да су се опредељивали за нова занимања
и нове науке као битне чиниоце за развој грађанског друштва.
То није био случај само са Србијом, јер је око 20% свих студена
та бечке Високе техничке школе такође било јеврејске вере.

СТУДЕНТИ НА ТЕХНИЧКОЈ ВИСОКОЈ ШКОЛИ У БЕЧУ ОД 1901. ДО

1914. 36
Студент Рођен Станује Језик. Рел || Сту | Уписан
од - до
Алкалај Мони 5. 3. 1881 Београд cр | јев 1899-1901/2
Братислава
Фарки Јосеф 24. 4. 1877 Београд cр | јев 1903
Земун
Манделбаум 7. 10. 1879 Београд cр | јев 1902/3-03/4”
Еуген МИНХен ниш
Јовановић М. 14. 2. 1883 Београд cр || прав 1901/2-3/4
РанКО Ужице
Цигола Ђанино“ | 7. 2. 1883 Београд ИТ || Кат || Хб | 1902/3-1904/5
Раља Виго ин
ФасО
Баумел Виктор 8. 5. 1882 Кремсиер || не | кат || М 1901/2-1904/5
Београд Моравска
Новаковић 16. 1. 1884 Београд cр | прав | Б 1908/9°
А. Радмило Крагујевац
Цигола 25. 03, 1889 В. ИНФ. ИТ || Кат || Б 1908/9-13/14
Сигфрид Београд Ј. Тирол
Коен Леон 19. 2. 1888 Београд не | јев | М 1908/9-13/14
Београд
Мандукић 3. 9. 1884 Београд cр | прав | И 1903/4-07/8
Никола Београд
Најхман Марсел || 29. 12. 1885 Београд сп || јев || И 1904/5-07/8
Београд

“Подаци пронађени у уписницама (Маtrikelschein) које се чувају у Архиву

Техничког универзитета у Бечу.
* У школској 1903/04. је као матерњи језик навео немачки, а као место
сталног пребивалишта Ниш, иначе, отац му је био лекар у Ћуприји.
“ Школске 1905/5 је као пребивалиште записано Виго ин Фасо у Јужном
Тиролу. И он и брат Сигфрид су навели да им је отац умро а да мајка
Кристина живи у Београду и обојица су завршили гимназију у Београду.
“ Наредног семестра је исписан јер није платио таксу.

176
Амар Давид 14. 9. 1883 Београд шп || јев || И 1902/3-07/8
Београд
Амар Саломон 3. 9. 1885 Београд шп || јев | А 1905/6-07/8
Београд а
Леви Мориц 18. 11. 1871 Београд cр | јев || Б 1901/2-09/10“
Београд
Азриел 12. 11. 1880 Београд cр || јев || И 1901/2-09/10
Виктор Београд
Леви Исидор 23. 9. 1887 Београд cр || јев || И 1909/10-13/14
Крушевац
Нојман Рикард 9. 6. 1890 Београд“ | не | јев | M 1909/10-11/12
Београд
Стојаковић 4. 12. 1887 Београд cр || прав | М 1910/11
Радмило Лешница 13/1442
Адамовић 8. 5. 1895 СХ Кат || М 1913/14
Миодраг“ Врање
скраћен и це:
Језик ит — италијански, не — немачки, сх— српскохрватски, шп — шпански, ср
— српски.
Религија: јев — јеврејин, кат— католик, прав— православац.
Смер АА - општи одсек, Б — грађевина; Х— хемија, ХБ — висока градња, И —
инжењерство, М — машинство.

Циришка ПОЛИТСХНИКа

Циришка Политехника, основана 1855. године, прва је

школа која је од почетка била заснована на универзитетском
принципу. Она је одмах, уместо одсека, основала посебне фа
култете — у први мах за хемију, хидроградњу, архитектуру и ма
шинство — тако да је по устројству то био Технички универзитет,
иако је и она све до 1911. године била у саставу Циришког уни
верзитета. О студентима Политехнике у Цириху, која је због

“ Забележено је да се први пут уписао 1894. У рубрику где је бележена војна

обавеза унесено је "Србин".
“ Није јасно његово држављанство јер је једне године убележено угарско.
Иначе, свих година стоји да му је отац Исидор Нојман, трговац из Београда а
да је претходно завршио реалну гимназију у Бечу.
* Поново се уписао на студије 31. јануара 1921, али је школске године 1922/23
забележено да је исписан јер није платио таксу.
“ Није јасно његово држављанство, јер те године та рубрика није постојала.
Иначе, он је син др Луја Адамовића, професора Велике школе до 1905.
ГОДИНе.

177
свог либералног окружења била веома популарна међу странци
ма, особито оним словенског порекла, немамо потпуне податке,
иако је Архив тог универзитета обрађен и доступан истражива
чима. Објављена су имена студената из Србије за период од де
сет година, између 1863. и 1873, по којима је 17 грађана Србије
било уписано на високу техничку школу, док је у исто време још
43 њихових сународника студирало на тамошњем универзитету.
Од поменутих су двојица извесно време радили у Србији као
окружни инжењери (Александар Кнежевић је од 1873. до 1879.
био окружни инжењер у Шапцу и Никола Пашић, који је 1874.
радио као окружни инжењер у Крушевцу).

СТУДЕНТИ НА ПОЛИТЕХНИЦИ У ЦИРИХУ ОД 1863. ДО 1873.

Сем. Студент Област || Порекло Диплома

сахрањен у
з 1865 | Катанић Александар || Арх Београд Цириху
а 1867/68
Љочић Ђорђе Грађ Београд а 186970
з 1867 | Бадемлић Јован Хем Београд а 1869/70
Јовановић Константин || Арх Београд а 1870/71
Кнежевић Александар || Грађ Шабац а 1870/71
Велимировић Пера Грађ Сикоље
Вучковић Атанасије Хем Свилчиница | А Мат 1870/71
Живковић Петар МаШ Зајечар а 1871/72
Л 1868 | Пашић НИКОЛa Грађ Зајечар А 71/72. Др 1875
з 1869. || Леко Марко Хем Београд а 1871/72
л 1869 || Марковић Светозар Грађ Јагодина фил. 1. 1870
Видаковић Светозар Хем Београд до 1. 1871/72
Грађ
з 1870. || Стојановић Мита НегОТИН а 1872/73
Вучковић Драгомир Хем Смедерево а 1871/72
з1871 | Ђорђевић Пера Хем Крагујевац а 1873/73
Неволе Светозар Маш Београд
Свилокосић Михаило Маш Београд

Скраћенице л = летњи семестар, з= зимски семестар, Арх = архитектура,

Грађ = грађевинарство, Хем = хемија, Маш = машинство, А = апсолвирао (ве
ћина студената је завршавала студије са уверењем о положеним свим испити
ма — Abschlusszеugnis – сведочанство без дипломског испита).

178
 Усавршавања у Француској

У Француској су од оснивања Еcole polytechnique високе

техничке школе издвојене из универзитета и чине посебне обра
зовне установе. Изузетак је Institut technique de chimie appliquéе,
који постоји од шездесетих година, а који је основала индустрија
и чији завршени студенти имају универзитетске дипломе. Најпо
знатије и најугледније техничке школе у Паризу су рударска
(Еcole des mines), Школа за мостове и путеве (Ecole de Ponts et
Сhaussées), затим Централна школа за уметност и занатство
(Ecole Centrale des Arts et Manufactures), висока школа за физику и
хемију (Еcole Supérieure de Physique et Chimie) и, међу Србима до
ста познат, Електротехнички институт у Греноблу (Institut Elec
trotechnique de Grenoble), основан 1902. године. Већина ових вели
ких школа од 1872, напором удружења за напредак науке, коме
је председавао директор Рударске школе Шарл Комб, успела је
да уз помоћ приватног капитала обезбеди бесплатне студије
свим студентима.
По типовима, то су претежно инжењерске школе, углав
но предвиђене да образују стручњаке а мање да се баве науком.
За већину школа постојала су припремна одељења, особито за
најпознатије, већ поменуте париске високе школе, за које је
увек било много више заинтересованих студената него што су
оне могле да приме. Они који су хтели да се баве науком, бирали
су природно-математичке факултете (Faculte des sciences).“
Основна разлика која је постојала између француског и
средњоевропског система високог техничког образовања била
је у двостепености, која је важила у Француској. Тамо су сви сту
денти прве две године студирали основне природне науке, а по
том се усмеравали ка специјалним студијама за области грађеви
нарство, рударство, машинство, путеве, хидроградњу, хемију и
технологију, високу градњу и др. У немачком простору су се те
школе развијале истовремено с универзитетом, тако да су оп
ште дисциплине изучаване паралелно с избором уже специјал
ности.

“ P. Chevallier, B. Grosperrin, J. Maillet, L'Enseignement francais de la Révolution a

nos jours, Paris 1968; Ј. Verger, Histoire des Universites en France, Toulouse 1986; La
vie universitaire a Paris, Paris 1918.

179
 Интересовање за француске техничке школе најпре је
било за оне које су и даље биле повезане са војском, што је дуго
била и сама Еcole politechnique. Милан Обреновић је лично те
жио стварању добре стајаће војске, те је водећи официрски ка
дар слао на школовање и усавршавање и у Француску. Ограни
чен пријем странаца је лимитирао и број оних који су се тамо
школовали, иако је кнез Милан тежио да то усавршавање буде
стално. Он је у јуну 1879. године молио да се једна група српских
официра прими у француске војне школе, посебно у коњичке и
инжењеријске академије, што је било и одобрено.“ По делимич
ним подацима, 1886. године је одобрен упис Ђ. Марковићу у Ар
тиљеријско-инжињеријску школу у Фонтенблоу (Еcole d'applica
tion de l'Artillerie et du genie),“ у октобру 1887. дозвољен је упис на
исту школу још једном официру...“ И за друге струке се желело
усавршавање у француској војсци, па је 26. децембра 1898. срп
ска војска изразила жељу да пошаље једног инжењера који би
прегледао машине за израду обуће, одеће и осталих потрепшти
на нужних модерној армији.
Једна од важних области српског интересовања била је
технологија прављења барута. Још је 15. марта 1881. једном срп
ском официру било дозвољено да посети фабрике барута и срп
ска влада је именовала пуковника Станојевића. Међутим, у ав
густу исте године српско посланство у Паризу је молило фран
цуско Министарство спољних послова да се та дозвола одобри
за артиљеријског капетана Ћирића. Он се већ налазио у Паризу
ради праћења курсева хемије и физике како би се боље припре
мио за практичан рад у француским барутанама. Француско Ми
нистарство је на српски захтев одговорило да његова дозвола не
подразумева практичан рад.“ Исто посланство је 10. септембра
1889. године молило да се капетану Б. Крстићу и инжењеру То
дору Селесковићу одобри посета барутанама "La Bouchet" и "Se
vran-Livгу" ради увида у њихов рад, с образложењем да Срби на
меравају да направе нову барутану. Дозвола је дата за друго по
стројење, а трајала је само једно поподне. Десет година касније
су се поново обратили француским војним властима, опет с мол

“МАE, NS, Serbie 37.

“ МАE, ADP, Serbie, 3.
“ Исто.
“ Исто,3.

180
бом да приме једног официра у неку од техничких школа, где би
изучио прављење барута "који мало дими".“ Слично је тражено
и 30. септембра 1907. године за официра Владимира Дерока, ко
ји је требало да обиђе барутане у Севран Ливру крај Париза, у
Рипоу крај Тура, у Сен Медару крај Бордоа... А непуну годину
дана касније молили су да официр Миодраг Васић обиђе фран
цуска пиротехничка постројења, што је због тајности тих обје
ката било одбијено.“
Боравак многих Срба у Француској током година Првог
светског рата, а особито стручњака, српска влада је покушала
да искористи како би преузела нова знања једне знатно развије
није привреде. Мислило се на повратак кући и на потребу да се
пренесу искуства потребна за обнову земље. Тако су хидроин
жењери Милан Јовановић и Милан Милетић добили дозволу да
у септембру 1916. истраже пловидбу током реке Роне. Годину
дана касније слив Гароне обишли су Милан Јовановић, главни
инжењер и стажисти Симоновић и Поповић, а Лоару такође Ми
лан Јовановић са стажистима Арачићем, Клодом Коталом и
Миланом Милетићем. У пролеће 1918. тој групи је поново омо
гућено да се прегледају уставе у долини Индра“.
Слично је и с инжењерима железнице, за које је српски
посланик Миленко Веснић молио 14. јуна 1916. године францу
ско Министарство спољних послова да посредује да им се дозво
ли да обиђу техничке објекте тамошњих железница. У молби је
наведено да су то Петар А. Ћирић, главни инжењер за јавне ра
дове области Куманово, Миливоје И. Рашковић, инжењер на др
жавним железницама и Светозар Ј. Генић, архитекта.“
Такође је инжењерима на железници М. Златковићу, З.
Марковићу, Душану Томићу и Стефановићу било омогућено да
током 1917. године обиђу и простудирају различита железничка

“ МАE, NS, Serbie, 37; захтев српског посланства од 11. јануара 1899.
“ Исто: допис од 15. јула 1908.
“ Исто, 38. захтев српског посланства од 12. априла 1918, у ком се тражи да
група из Водотехничког одсека Министарства грађевина обиђе бране у пре
делу Еquzon Indre. То су: Милан Јовановић, главни инжењер, Милан Јовано
вић, инжењер, Милан Милетић, шеф бироа, Клемент Букавац и Стеван Баса
pић, помоћни инжењери и три инжењера који су били стажисти — Михаило
Симоновић, Божидар Поповић и Клод Котал.
“ Исто.

181
постројења широм Француске. Посланство се и у децембру 1917.
обратило француском Министарству јавних радова да се инже
њеру Ранисаву Аврамовићу, шефу српских железница, омогући
да обиђе технички део и део за реконструкцију железница, а 5.
августа 1918. године је такође, како је наведено, "шефу српских
железница" инжењеру Б. Пајевићу пружена могућност да проу
чи организацију експлоатације тамошњих пруга.“
И другим инжењерима је било дозвољено да се додатно
обуче и стекну нова искуства. У мају 1917. године француске
власти су замољене да се Димитрију Антули, шефу Дирекције за
рударство и Драгутину Степановићу, рударском инжењеру, омо
гући да прегледају тамошње руднике, а у новембру исте године и
Милораду Манојловићу, инжењеру у дирекцији Државног моно
пола Краљевине Србије да обиђе постројења аутомобилске ин
дустрије, за њега је још 20. новембра 1916. тражено одобрење да
посети и фабрике дувана и шибица“.
Године рата и присуство око 17.000 српских избеглица у
Француској српска влада је искористила да образује што је мо
гуће више своје омладине у тамошњим школама. Између две зе
мље била је склопљена конвенција о школовању ђака, а касније
је допуњена тако што су њоме били обухваћени и студенти. Тако
је око 4.000 избеглих омладинаца било обухваћено различитим
врстама школовања. Студената је у почетку било много мање
него ђака, јер су потпадали под војну обавезу, али се њихов број
повећавао како се рат продужавао. Приликом прављења распо
реда струка и градова у којима ће студирати одлучивала је нај
пре жеља самих студената, затим је тражена сагласност Про
светног одељења Министарства просвете Краљевине Србије у
Паризу и најзад број слободних места на француским универзи
тетима и вишим школама. Према ондашњим проценама српских
просветних власти, француски технички факултети нису одгова
рали српским (односно то су биле високе школе), а тадашњи
српски студенти нису могли да задовоље изузетно високе уписне
критеријуме које су имале неке од најпознатијих школа у Пари
зу, као Еcole des Ponts et Chaussées. Зато им је било омогућено да
се упишу на неке од мање престижних школа, као што је школа

“ Исто.
“ Исто: дописи од 22. маја 1917. и 16. новембра 1917.

182
за јавне радове у Аркеј Кашану код Париза, у Институт за елек
тротехнику у Нансију, истоимени институт у Тулузу и тамошњу
Школу за јавне радове и др. Од укупног броја српских студената
у прве две године избеглиштва, технику је учио скоро сваки че
тврти (око 23%), док се у последњој ратној години све више њих
окретало неком од факултета, тако да се за техничке струке
определило само око 11,3% од њиховог укупног броја. Та гене
рација, са њиховим пред рат свршеним колегама са немачких ви
соких школа, постала је ослонац у међуратном развоју земље.

БРОЈ СТУДЕНАТА НА ТЕХНИЧКИМ ФАКУЛТЕТИМА У

ФРАНЦУСКОЈ 1916-1918
МЕСТО 14. 11. 1916 | 14). 3. 1917 25. 7. 1917 1. 1. 1918
Аркеј Кашан 50 57 74 69
Гренобл. 10 28 36 31
ЛиОн 2 1 4
Нанси 2 1 1 1
Тулуз 8 22 28
PeН 29
Клермон- 12
Феран
Алжир 1
УКУПНО 70 110 153 134

183
 ЖЕНЕ, ПУТ ДО ЕЛИТЕ

Од опште неписмености ка делимичној писмености

Србија је на почетку 20. века била једна од европских др

жава с највишом стопом неписмености и око 7% писмених жена.
Имамо и примере, међутим, да су неке од тих образованих Срп
киња у европским размерама биле међу пиониркама женске про
фесионалне еманципације, јер су припадале малобројним девој
кама које су прве стекле највише образовање, а потом се доказа
ле у својим струкама. Те супротности, у најопштијем смислу,
производ су економског и друштвеног развоја саме средине, која
је у 19. век ушла, статистички гледано, с нулте тaчке опште пи
смености и која је с тешкоћама покушала да за само неколико
деценија надокнади то историјско наслеђе. Србија је тада била
неиздиференцирано друштво, земља једнаких сељака, без плем
ства, грађанства и виших друштвених слојева, односно оних који
су у модерном добу били покретачи образовања.
У тако неразвијеном друштву првих деценија 19. века
образованих жена није било. Сигурно је да су супруге неких од
Срба из Угарске биле прве образоване жене тога доба. Истра
живања показују да су неко образовање стекле и две кћери кнеза
Милоша, Петрија и Јелисавета-Савка, али је сигурно да је за
стандарде тог времена веома солидно била школована Анка
Обреновић, ћерка Милошевог брата Јеврема, која је у добу од
само 13 година у Забавнику објављивала преводе приповедака и
писала дневник.“ Она је учила приватно уз помоћ супруге Дими

* Вид.: P. Љушић, Књегиња Љубица, Горњи Милановац 1997; исти, Љубави

српских владара и политичара, Ниш 2000.
*N. Mišković, Bauerntochter und Prinzessin: Das Tagebuch der Ana Obrenović, Belgrad
1837, Les femmes dans la société européenne / Die Frauen in der europaeischen Ge
sellschaft, 8 Сongrés des Historiennes suisses/8. Schweizerische Historikerinnentagung,
Genève 2000, 263-278.
трија Тирола, човека који је још 1821. апеловао да се школују
српске девојке, па је чак нудио и властиту кућу и помоћ своје су
пруге и свастике ради тога.“ Тада је апел остао без одјека, јер се и
даље сматрало да је писменост женама евентуално потребна са
мо за кореспондецију, али се ипак 1832. године међу малоброј
ним београдским ђацима нашло и 16 девојчица.“
Почетком наредне деценије често се постављало питање
отварања посебних женских школа. Прво је то безуспешно учи
нило само Попечитељство 1840. године, предлажући Савету
оснивање школа у Београду и другим градовима, две године ка
сније су придошлице из прека, сестре Лекић, на кратко отвориле
приватну школу, затим се тим покушајима придужио и сам Јован
Стерија Поповић објавивши у додатку Српских новина чланак о
овој потреби, с поруком да је држава дужна да се једнако стара и
о женској као и о мушкој деци, да би тек 1845. године био при
мљен предлог Петра Радовановића и Попечитељство одобрило
отварање и школа за девојчице.“
У то време је и школско законодавство почело да уважава
ту потребу, те се у једном од првих школских закона Кнежевине
Србије из 1844. године помиње школовање девојчица, али се за
њих предвиђају посебно школе а уколико их није било, оне се ни
су могле школовати заједно са дечацима после навршене десете
године. Посебна уредба о женским школама донета је 1846. годи
не, којом се предвиђало шестогодишње школовање и оно је обу
хватало, осим општеобразовних предмета, учење вештина које
су се традиционално везивале за женски пол— ручни рад, певање,
лепо понашање... И пре доношења тих прописа прва школа за
женску децу отворена је у Параћину 1845. године,“ годину дана
касније је почела с радом иста школа у Београду и она је прва ис
пунила све законски постављене услове за ту врсту школа. Већ у
првој години у њу се уписало 136 ученица. У годинама које су
следили, до 1858, отворено је 30 женских школа.” И каснији за

* М. Каrаnоvich, The Developement of Education in Serbia and Emergence of its Intelli

genisia (1838-1858), New York (Columbia University Press) 1995, 28.
Isto.
5 Karanovich, 64-65.
“Пошто је радила по прописима за мушку децу, некада се не помиње да је била
прва женска школа.
7 Karanovich, 67.

186
конски акти нису битније мењали ту поделу на по половима
одвојене школе, али су постепено уношене измене које су при
ближавале нивое општег образовања у мушким и женским шко
Ла Ма.

Почетком 1883. године донет је најважнији закон тог вре

мена којим је правно регулисано образовање. Оно је постало јед
но од општих права и дужности свих грађана а држава је, сагла
сно цивилизацијским нормама модерног доба, била дужна да им
то право обезбеди. На иницијативу Стојана Новаковића донет је
Закон о основним Школама, којим је уведено обавезно шестого
дишње школовање све деце у Србији, дакле и мушке и женске.
Иако је Закон и даље остао рестриктивнији према женској деци
(јер је и он предвидео одвојене зграде за женску и мушку децу, а
могућност коедукације је постојала само до навршене десете го
дине старости), сам чин увођења обавезног школовања био је ве
ома значајан напредак. Међутим, тадашње српско друштво није
било довољно развијено за тако велики цивилизацијски искорак.
Још није прихваћена чињеница да и женска деца треба да се
образују, јер је патријархално друштво жене видело само као
мајке и домаћице, а обичаји, нарочито на селу, подразумевали су
да оне не треба да бораве изван куће. Модернизација још није
била у свом узлету, професионализација још мање, те само дру
штво није осећало потребу за квалификованом радном снагом
оба пола. Ипак се чини да је пресудан значај имало само сирома
штво српске државе, чија још неразвијена привреда није могла
да материјално поднесе нове законске обавезе. Она је на прелазу
два века имала најмлађе становништво у Европи (53.75% испод
19 година старости), није издвајала за образовање адекватна фи
нансијска средста, недостајали су учитељице и учитељи, учила и
опрема, те се тај закон није могао у потпуности применити, па је
1898. обавезно школовање смањено на четири године, а девојчи
це су могле да наставе образовање у девојачким школама још до
датне две године. Тек је 1906. године законски уведена могућност
кoедукације и дозвољено је постојање мешовитих школа за децу
оба пола. Али разлике међу половима нису биле сасвим укинуте,
јер су остале поделе у наставним предметима и девојчицама су
задржани специфично "женске“ предмети, пример ужичке реал
ке с краја века показује да су у првом разреду девојчице училе да
плету чарапе "са српском, немачком и француском петом“, у дру

187
гом разреду се хеклало, трећем шило и везло, док се у четвртом
већ прелазило на рад на шиваћим машинама.“
Средње образовање девојака у Србији је почело оснива
њем Више женске школе у Београду 1863. године. Она је, осим
опшег образовања, имала задатак да припреми и учитељице за
рад у женским основним школама, а њене наставнице биле су не
ке од првих високообразованих жена у Србији.“ По угледу на бе
оградску, исте школе су основане у Крагујевцу, Шапцу, Ваљеву и
Крушевцу. Тек оснивањем Женске учитељске школе 1900, та
школа је изгубила значај. Од 1879. радила је и прва женска занат
ска школа у окриљу женског друштва из Београда, у којој су се
бесплатно обучавале сиромашне девојке за различите занате.
Пред Први светски рат је отворена и Трговачка школа. Али, ве
лики проблем за наставак вишег школовања било је гимназијско
образовање; оно је било услов за упис на факултет, а у Србији
све до 1905. није постојала женска гимназија. Девојке су од 1879.
могле да похађају мушке гимназије и приватно полажу матуру,
али су ретко успевале да добију одобрење њихових директора.“
Поред државних школа постојале су и приватне, иако
много ређе него у суседним државама, а које су имале стране ла
ичке и религиозне заводе за васпитање девојака. Једна од најпо
пуларнијих била је "Шпачекова“ школа, која је уживала велики
углед током свог десетогодишњег трајања (1853-1862). Касније
се издвојио Виши завод за васпитање девојака (1890), који је те
жио да девојке стекну "савремено образовање на научној основи
и васпитање у духу српске народности и према потребама српске
куће и српског друштвеног живота",“ затим Васпитни завод за
женску децу (1895), Завод за српску сирочад (1877), Друштво за
потпомагање и васпитање сиротне и напуштене деце (1879) и др.
Девојкама, али не само њима, биле су доступне и специјализова

“М. Магазиновић, Мој живот приредила Ј. Шантић, Београд 2000, 81-82.

* L. Perović, Modernost i patrijarhalnost kroz prizmu državnih ženskih institucija: Viša
ženska škola (1863-1913), y: Srbija u modernizacionim procesima 19. i 20. veka, 2.
Položaj žene kao merilo modernizacije, Beograd 1998, 141-161.
“ Вид.: N. Trnavac, Indiferentnost prema školovanju ženske dece u Srbiji 19. veka, Srbi
ja u modernizacionim procesima 19. i 20. veka, 2, 55-72; М. Nikolova, Školovanje ženske
mladeži u Srbiji do 1914, Srbija u modernizacionim procesima 19. i 20. veka, 2, 73-82.
“ А. Ђуровић, Космолошко трагање за новом Школом. Модернизациони иза
зови у систему средњошколског образовања у Београду 1880-1905, Београд
1999, 165.

188
не школе, попут уметничких (Кутликове или Стеве Тодорови
ћа), Музичке (основана 1899), повремено отвараних драмских
или глумачких студија и других приватних завода дужег или кра
ћег трајања.
На крају века, иако успорено и у мањем обиму него што су
потребе налагале, у Србији су се развили сви нивои женског
школства, те је 1900. године било 165 женских основних школа, а
пред Први светски рад је радило 12 женских гимназија, 45 жен
ских занатских школа, две женске учитељске школе, три више
женске школе и неколико приватних женских школа. Иако се у
односу на прве деценије, у којима их није било, крајем века број
писмених жена повећао, огромна већина је и даље остала необу
хваћена школским системом и неписмена. Међутим, модерниза
циони помаци су се већ примећивали, те је с урбанизацијом као
једним од показатеља напретка растао и број писмених жена у
млађој популацији и градовима. Крајем века (1895) једна трећи
на писмених жена била је у Београду, укупно је 37% градских
жена припадало тој категорији, док је на селу писмено било за
немарљивих 1,3%. Све већа писменост је била међу младима и
растао је број писмених међу онима које су склапале брак: изме
ђу 1900. и 1908. било је писмено 61% градских невеста, у Београ
ду чак 83,6% а на селу само око 4%.“ Те бројке показују раско
рак између већинског слабо развијеног и још нееманципованог
сеоског становништва и малог, али, по показатељима, већ бли
ског европском, слоја грађанства, што је карактеристика дру
штава која су тек улазила у модерно доба.

Високо образовање и професионализација

Индустријализацијом друштва и настанком потреба за

новом радном снагом у раном 19. веку жене су почеле да раде ван
куће и да постепено напуштају своје традиционалне улоге мајки
и домаћица. Најпре су запошљаване на најмање сложеним и сла
бо плаћеним пословима, често у текстилној индустрији, док су
прве квалификације за занимања стицале у оквиру својих „жен
ских улога“ неговатељица, болничарки, учитељица... Развојем

“ М. Исић, О школовању женске деце, Токови историје, 1-4/1999, Београд

1999, 429.

189
грађанства потирале су се дотадашње класне разлике, почела је
да се умањује полна неједнакост и све је више жена тежило да
стекне образовање и да потражи своје место у друштву. Женски
покрети, нарасли у другој половини 19. века у развијеним земља
ма су међу своје прве захтеве поставили и право жена на образо
вање. Оне су га до тада имале у посебним женским школама, а
највиша могућа квалификација се стицала школовањем у жен
ским гимназијама. Универзитети су били чисто "мушке" устано
ве и зато се у захтевима за женску равноправност истицало и
право на факултетско образовање.
Прво су у америчкој држави Охајо, у Оберлин колеџу,
1833. године дозволили упис на Медицинску школу сестрама
Елизабет и Емили Блеквел, те су оне постале прве жене с дипло
мама доктора медицине. Њихова дуга борба за право на рад завр
шила се успешно отварањем Женске и дечије болнице у Њујорку
1857. године. И други амерички универзитети су убрзо отворили
врата девојкама, а 1860. године је отворен и Васар-колеџ као пр
ви научни женски колеџ, где је била изабрана и прва жена за
професора.“
У Европи су прво 1863. године француски универзитети
(осим Теолошког) омогућили студирање женама, а четири годи
не касније, 1867. године, и тек нешто више од три деценије стар
Универзитет у Цириху. Убрзо потом су их следили шведски
(1870), па неки енглески универзитети (1873), а само две године
касније и они у Финској, Данској и Холандији. Од 1876. године
девојкама је било омогућено похађање и италијанских и белгиј
ских високих школа, а од 1882. и норвешких. Чак су и неке бал
канске земље релативно рано отвориле своја врата студентки
њама — Грчка 1890. и Турска 1894. године. У Русији је тек 1913.
године то право било у потпуности добијено, иако је веома дуго
трајао притисак да се оно оствари. Тамо су још од 1867. године
повремено постојали специјални универзитетски курсеви за сту
денткиње, али тек тридесет година касније је основан у Петро
граду посебан Женски медицински институт (1901) и дозвољено
им је учење медицине, док им је приступ на све факултете омогу
ћен дванаест година касније.

“ Наns-Werner Prahl, Ingrid Schmidt-Harzbach, Die Universität. Eine Kultur- und Sozi
algeschichte, München-Luzern 1981, 188.

19()
 Две средњоевропске царевине су међу последњим разви
јеним земљама дозволиле и женама високо образовање. У
Аустро-Угарској је то први учинио Филозофски факултет у Бе
чу 1897, од 1900. године им је у истом граду дозвољено да студи
рају медицину и фармацију, а тек од 1919. године и право. У Не
мачкој је ситуација била још сложенија и разликовала се у свакој
од савезних држава. Посебан проблем је био што је за упис на
универзитет било неопходно матурско сведочанство, а тек кра
јем века су основане посебне женске гимназије. Женама није би
ло дозвољено ни слушање предавања. У Пруској до 1896. године
није постојало ни право уписа у статусу слушаоца, а од тада им је
то право омогућено с дозволом ректора, те су се већ те године
уписале 223 девојке као слушаоци на пруске универзитете. На
пор Немица да остваре право на образовање уродио је плодом
први пут у Бадену, где је 22. фебруара 1900. донет акт о дозволи
студирања, који је важио за универзитете у Хајделбергу и Фрај
бургу и први је у летњем семестру 1900. године Медицински фа
култет у Хајделбергу отворио врата студентињама.“ У Великом
војводству Хесен је 1. марта 1900. године донета одлука да се мо
же дозволити женама да буду хоспитанти, с тим што морају да
траже писмени захтев од ректора и да се унапред изјасне о смеру
који ће студирати. Морале су и да добију писмену дозволу сваког
доцента чије су предмете намеравале да слушају.“ У Пруској су
право на студирање у потпуности оствариле 29. августа 1908. го
дине, када је донет пропис којим се и женама дозвољавало студи
рање под истим условима као и мушкарцима.
Да је потреба жена да се образују била стварна, показало
је њихово присуство на универзитетима, које је од дозволе студи
рања из године у годину непрестано расло. Иако је у свакој зе
мљи то право постепено и мукотрпно остваривано, оно је омогу
ћило да и жене постану чиниоци политичког, културног, научног
и привредног живота. А одговор на питање зашто је постојао то
лики отпор према женама на универзитетима веома добро је са
жет у анкети која је 1889. године била спроведена на Филозоф
ском факултету Универзитета у Базелу. Професори су најчешће

“ Ute Frewert, Frauen-Geschichte. Zwischen Bürgerlicher Verbesserung und Neuer

Weiblichkeit, Frankfurta.М., 1986, 120.
“ Marianne Vierhaus, Frauen an der Technische Hochschule Darmstadt, Frauen in der
Wissenschaft. Ringvorlesung Wintersemester 85/86, Darmstadt 1988, 44.

191
помињали да нема довољно простора на самом универзитету, да
се плаше утицаја странаца, али и да жене припадају породици и
имају мање интелектуалне могућности од мушкарца, уз такође
истицање бојазни од њихове конкуренције на тржишту рада. Из
ложена аргументација учених људи је карактеристична за стање
духа тог времена. Реч је и о страху од "учене лепоте", како је у
свом одговору студенткиње назвао професор Х. Хослер,“ одно
сно отпору традиционалиста због мењања дотадашње улоге же
не. А то је појава дугог трајања.
И у Србији је универзитетско образовање укључено у јед
но од права која су у борби за полну равноправност захтевали на
расли женски покрети. Што се тиче самог уписа на факултете
београдске Велике школе, ситуација је била правно нејасна, јер у
актима није постојала одредба која би се односила на студентки
ње, што је омогућило Драги Љочић да се још 1871. године као
ванредни слушалац упише на Филозофски факултет. Ипак, по
сле једног семестра она је отишла у Цирих. Проблем је најпре
настао у пропису по коме су сви студенти морали да имају поло
жену матуру, а како није било женских гимназија, девојке су тај
завршни испит могле да полажу само приватно. Директори му
шких гимназија нису радо то прихватали, а уколико би то и ура
дили, за упис на факултет била је потребна и сагласност ректора.
Та два прописа била су довољне препреке да обесхрабре оне ма
лобројне девојке које су пожелеле да студирају, али су за неке
биле премостиве. Први је Јован Бошковић као ректор Велике
школе, одобрио упис на редовне студије двема студенткињама,
Лепосави Бошковић и Круни Драгојловић и обе су дипломирале
1891. године.“ Потом су студије завршиле Лепосава Петковић,
Олга Гавриловић, Зорка Станковић и крајем века девојке су
престале да буду реткост у аулама београдских факултета. Јели
савета Начић је 1900. дипломирала архитектуру, а убрзо потом
су исту диплому стекле и Ангелина Нешић, затим и Видосава
Миловановић, док је права као једну од најтеже освојивих "му

“100 Jahre Frauen an der Uni Basel. Katalog zur Ausstellung von Historikerinnen und
Studentinnen des Нistorischen Seminars der Univerzität Basel, Basel 1990, 9.
“ Н. Божиновић, Удео Велике школе и Београдског универзитета у оствари
вању равноправности жена у Србији, Идеје и покрети на Београдском универ
зитету од оснивања до данас. Саопштења и прилози са симпозијума одржаног
у Београду 15-17. новембра 1988, Београд 1989, 13.

192
шких" струка, прва завршила Смиља Јовановић уочи рата 1914.
године.“ Настанком Београдског универзитета 1905. године де
војкама је и правно било омогућено редовно студирање, тако да
су уочи Првог светског рата студенткиње чиниле 10% студената,
што је приближно процентима уоченим на универзитетима Не
мачке или Француске, али и мање него што их је било у Бугар
ској, где је сваки четврти студент био женског пола.

На страним универзитетима

Већина девојака из Србије које су тежиле да се врхунски

образују, пре одласка у иностранство, краће или дуже, студирала
је у Београду. Да би постале државни стипендисти услов је био
претходно завршена Велика школа, јер је то даваоцима помоћи
била извесна гаранција о способности за студије. Друге су на сту
дије одлазиле уз помоћ родитеља, али су често током студија мо
лиле власти за средства потребна за окончање школовања. Ко
лико је укупно студенткиња у иностранству било још се не може
рећи. Наиме, тачан број се може знати тек увидом у грађу сваког
од посебних универзитета, високих школа и академија, што је
посао који је тек на почетку. Тешкоће чине и код нас веома
оскудна истраживања женског питања, ретки су и радови који се
баве неком од тих првих српских образованих жена а често су по
Да ЦИ Делимично ТаЧНИ.
Намера овог прилога је да обједини досад прикупљене
податке о девојкама из Србије које су биле студенткиње на не
ком од европских универзитета. Он није потпун, јер је углавном
заснован на провереним архивским подацима, односно грађом до
које се дошло увидом у архиве појединих универзитета и због то
га је ограничен само на досад истражена подручја. При томе су
истраживањем обухваћене само држављанке Србије, а не девој
ке српске националности из других држава. Тај приступ је једино
могућ, јер се у већину факултетских уписница није уносио пода
так о националној припадности, а само понегде се бележила вер
ска припадност или матерњи језик. Због тога нису обухваћене
неке студенткиње чија је националност позната, али које у време

“ У уписницама Циришког универитета је за студенткињу Зорку Роквић на

ведено да је завршила Правни факултет у Београду, што је податак који тре
ба испитати (http://www.rektoratunizh.ch/matrikel).

193
студија нису биле српске грађанке (нпр., Милева Марић-Ајн
штајн, сестре Анка и Милица Нинковић, Ленка Зах-Пачу, Мари
ја Прита-Вучетић).
Од свих стипендиста које је после 1882. године Краљеви
на Србија послала на студије у иностранство, око 5% су биле же
не (46 од укупно 853 питомца). Док је у укупном групи питомаца
Аустро-Угарска била прва земља по броју студената који су у
њој студирали, а за њом су следиле Немачка, Русија и Францу
ска, док је за њима заостајала Швајцарска, кад су жене у питању,
избор земаља био је унеколико другојачији. Највише их је било
у Швајцарској (укупно 14, стим што је студенткиња Љубица Ву
ловић најпре била у Женеви, па у Паризу). Тринаест студентки
ња је помагано за студије у Хабзбуршкој монархији, а међу њима
и осам жена које су 1894. године послате у аустријске стручне
школе на усавршавање заната и оне само условно улазе у овај из
бор. Занимљивост представља да је 1914. године изабрана за сту
дије у Загребу Маргита Нушић, ћерка Бранислава Нушића. То је
био један од ретких примера да неко из Србије бира неки од уни
верзитета у непосредном суседству, за разлику од Бугара који су
радо одлазили у Београд, Букурешт или Загреб. Немачки уни
верзитети су изабрани за десет девојака, док су у Петроград по
слато пет, а у Француску четири девојке. У Италији је студирала
само Неда Јовановић.“
За студенткиње из источне и југоисточне Европе у другој
половини 19. века су највећи значај имали швајцарски универзи
тети. Када је Цирих дозволио упис студенткињама 1867. године,
у њега су прво стигле Рускиње. У својој домовини су кратко вре
ме крајем 50-их година биле стекле право да слушају специјалне
курсеве на Петроградском универзитету, али им је после сту
дентских немира та могућност била ускраћена. Због тога су оне
одмах по дозволи уписа студенткињама, у великом броју дошле у
Цирих, који је у то доба био центар руске револуционарне омла
дине. Најчешће су студирале медицину, спајајући тиме своје иде
је о побољшању услова живота народа са конкретим доприно
сом. Студирање у Швајцарској била је скоро једина могућност за
младе девојке из Руског царства, јер им је у њиховој домовини то
било онемогућивано не само из политичких разлога већ и због
постојања цензуса за неруске народности (нпр. у пољским дело

“ Вид. Прилог 8.

194
вима Руског царства Пољаци су могли да чине само 20% студена
та, док је за Јевреје цензус био нижи — од 3 до 10%). Због тога је
међу студенткињама из Русије било доста Јеврејки и Пољакиња,
које су у држави којој су припадале биле и полно и национално
дискриминисане. Од 1870. године је и у Берну дозвољен упис же
нама и убрзо су га због броја студенткиња медицине пореклом из
Русије назвали "словенска девојачка школа",“ затим у Женеви
(1872) и Лозани (1876), док се на то међу последњима одлучио
Базел, 1890. године, али само за Швајцаркиње и за странкиње
које су тамо одрасле. Наиме, велика присутност странкиња, осо
бито Рускиња и њихове политичке активности, изазивале су бо
јазан да ће факултети образовати само дошљаке, а они доносити
и ширити лоше и туђе навике и анархистичке идеје.
Највећа "словенска колонија" у другој половини 19. века
био је Цирих, који је био познат као либерална средина.“ Иако
студентска по статусу, то је умногоме била и политичка скупина.
Дозвола студија женама била је додатни разлог великог прису
ства Словена и већ у летњем семестру 1873. године од укупно
уписаних 114 студенткиња, било је 109 Рускиња. Услов за упис је
било матурско сведочанство а, уколико га нису имале, могле су
да буду слушаоци.
У Цирих су исте године када је то право признато стигле
две Рускиње, Надежда Суслова и Марија Књашнина. Суслова,
која је претходно похађала специјалне курсеве на Петроград
ском универзитету, већ је у децембру 1867. године постала прва
жена која је добила степен доктора медицине. За њима су стигле
и девојке из других словенских земаља, следећи пример својих
колега, који су, што из научних, а што из политичких разлога, хте
ли да буду у близини ове руске студентско-политичке скупине.
Од Српкиња се прва у јесењем семестру 1872/3 уписала на
Медицински факултет Драга Љочић, сестра такође циришког
студента технике Ђуре Љочића. Студије је прекинула за време
српско-турског рата, када је радила као лекарски помоћник у
Србији.“ Она је студије успешно окончала 1879. одбранивши

* 100 Jahre Frauen an der Uni Basel, 87.

*) М. Bankowski-Züllig, Russische Studierende in der Schweiz., Schweiz-Russland, Ве
gleitband zur Ausstellung der Präsidailabteilung der Stadt Zürich, Zürich 1989, 76.
* С њом је из Цириха стигла њена колегиница из Риге Марија Фјодоровна-Зи
болд, која је такође радила као лекарски помоћник у ратовима. Била је исте

195
докторат и тако је постала прва жена с том титулом у Србији.“
Наравно, по повратку у домовину није могла лако да добије слу
жбу и тек је 1881. године постала лекарски помоћник у Државној
болници у Београду. Исте године као и Драга медицину је уписа
ла и три године је студирала Милева Андријевић, касније Сто
јиљковић.“ Годину дана после њих на Филозофски факултет се
уписала Елизабета, вероватно Јелисавета, Ценић, супруга Кон
стантина Ценића. Млади пар, судећи по адреси, становао је зајед
но са Лазаром Ценићем, првим Србином с докторатом тог уни
верзитета. Она није била успешна као њене претходнице, јер је
на филозофији остала само два семестра и повукла је своје доку
менте. Већина из те прве генерације српских девојака припадала
је кругу српских социјалиста и у Србији је наставила с политич
ким радом.“ На Циришком универзитету студирало је до 1914.
године 35 девојака из Србије, односно једна четвртина од укуп
ног броја студената из Србије у том граду.“
Девојке су чиниле близу половине свих државних стипен
диста у Швајцарској, јер је њих четрнаест, од укупно 32 државна
питомца, примало државну помоћ. Међу њима је прва стипендију
имала Драга Симић уписана на филозофију од 1893. године, док је
већина других девојака студирала медицину. Од стипендисткиња
је по једна била у Берну и Лозани, а остале у Цириху и Женеви.

рана из Србије после Тимочке буне, али се вратила 1903. и остала у њој до
смрти 1939. године (В. Гавриловић, Жене лекари у ратовима 1876-1945. на тлу
Југославије, Београд 1976,112). Занимљиво је да је и прва жена која је докто
рирала медицину у Берну, Рускиња Раиса Свјатловскаја, која је радила као ле
кар у Руском Црвеном крсту, исто била у српско-турском рату и радила је у
болници у Београду, М. Bankowski-Züllig, Russische Studierende, 84.
“ Промовисана 3. фебруара 1879. тезом Прилог оперативној терапији миома
материце (Ein Beitrag zur operativen Therapie der Fibromyome des Uterus).
“ У литератури се среће као Андрејевић, али и у попису студената, као и у
факсимилу уписнице за з. с. 1872/73, који је објављен, стоји ово презиме. Вид.:
М. Bankowski-Züllig, Russische Studierende, 80.
* Вид. К. Милутиновић, Прве српске социјалисткиње и руске нихилисткиње у
Цириху, Зборник Историјског музеја Србије, 15-16, Београд 1979, 17-28. У
овом раду се помиње и Јелисавета Марковић, удата Пешић, која је с М. Ан
дријевић-Стојиљковић студирала у Цириху и радила у српској штампарији,
али ње нема у попису студената.
“ Вид.: Прилог 7. У раније објављен списак нису унете Радмила Милошевић,
касније Лазаревић, ћерка Д. Љочића и Р. Милошевића, за коју се знало да је
тамо студирала, али је тек сада унета у списак доступан на интернету, у који су
такође унете и рано преминула Лепосава Мијушковић и Надежда Бошковић.

196
 У Лозани све до јесени 1911. године није било ниједне сту
денткиње из Србије, а до почетка рата било их је укупно пет. Тек
се током рата њихов број знатно повећао. О онима које су студи
рале у Женеви или Берну, осим оних које је помагала држава, не
мамо потпуне податке. Из литературе се знају неке од девојака
које су тамо биле, на пример, Правда Јовановић, ћерка Владими
ра и сестра Слободана Јовановића, која је у Женеви студирала
филозофију или Ангелина Јакшић, која је тамо докторирала.
У Немачком царству у време када су младе девојке из Ср
бије кренуле у стране земље на студије постојала су 22 универзи
тета и 11 техничких школа и тачан број студенткиња је тешко
утврдити без увида у архиве сваке од тих установа. У државним
статистикама студенткиње се прате тек од године када им је на
целој територији Рајха дозвољен упис (1908), и то само на уни
верзитете, док нема података о њима на високим школама, ака
демијама и сл. На овом малом узорку је приметно да је из године
у годину растао број студенткиња из Србије, као и из других бал
канских земаља. Студенткиње с Балкана у Немачкој чиниле су
између 5,8% и 9,7 % свих страних студенткиња. Односно, оне у
истом проценту чине део страних студената као и њихове мушке
колеге, што сведочи да су и студенткиње с Балкана подједнако
као и студенти учествовале у међународним студентским мигра
цијама. Подударност постоји и у њиховом уделу у укупном броју
студената. Оне чине око 1% свих студенткиња, колико је и уче
шће Балканаца у укупном броју студената у Немачкој.

Студенткиње с Балкана на немачким универзитетима“

ЗЕМЉА 19() 8/9 1909/1() 1910/11 1911/12
БУГАРСКА 1 6 14 32
ГРЧКА |- |- - -

РУМУНИЈА 4 7 7 26
СРБИЈА 1 2 3 13
УКУПНО 6 15 24 71

Највише студенткиња било је у Берлину који је у 19. веку

био један од најпознатијих европских а истовремено највећи не
мачки универзитетски центар. И овде су студенткиње с Балкана

* Извор: Preussische Statistik. Statistik der Landesuniversitäten, t. 204,223, 236, Ber

lin 1908-1913.

197
чиниле тек нешто више од 1% свих уписаних девојака. Из Србије
се током тих шест година на Берлински универзитет уписало де
вет девојака, а само је једна успела да заврши факултет и поло
жи докторски испит из медицине пре него што је избио светски
рат, и то превасходно захваљујући претходним студијама у Цири
ху. Драгиња Бабић је у биографији на немачком језику, коју је
приложила уз материјал за докторат, је навела: "Рођена 3. октобра
1887. у Ваљеву као ћерка трговца Јанка Бабића из Ваљева и њего
ве жене Јелене, рођ. Митровић и православне сам вере. Школске
године 1904/5 завршила сам 8. разред у Ш београдској мушкој гим
назији и у истој матурирала 23. маја 1905. /.../ У зимском семестру
1905/6 уписала сам Медицински факултет Универзитета у Цириху,
после пет семестара студија на том универзитету, где сам такође
слушала (анатомију и физиологију), у зимском семестру 1908/9
уписала сам се на Медицински факултет Универзитета у Берли
ну.“ Годину дана касније у Берлин је стигла и Марија-Мага Мага
зиновић која је студирала германистику, али нема података да је за
вршила факултет.“ Од осталих берлинских школа, само су на Висо
кој техничкој школи биле уписане две студенткиње (Д. Бранковић
и Д. Цветковић) и једна студентиња на Високој трговачкој школи.
И на другим немачким универзитетима није било много
девојака из Србије. На Минхенском универзитету биле су уписа
не само две, иако је тамо, дуже или краће, студирало више од 200
студената из Србије. Подаци за баварске високе школе и акаде
мије нису познати, иако се за неке зна да су тамо боравили, на
пример, сликарка Надежда Петровић. У Лајпцигу, према истра
женој универзитетској грађи, није било ниједне српске држа
вљанке, али је на Високој трговачкој школи била Надежда Бо
шковић, која је потом прешла у Цирих. У Халеу су биле уписане
само три девојке, вероватно сестре, Михајловић, у Гизену, Јени и
Тибингену по једна, док на универзитетима у Хајделбергу, Бону,
Вроцлаву и другим није их било.

* Архив Хумболтуниверзитета у Берлину: Мedizinische Fakultät-Promotionen, 777

“ Исто: Philosophische Fakultät, No. 3694-Maria Magasinovitsch. Она је била уписала
и шести семестар, али није ништа слушала, те је избрисана. Према досијеу испи
сана је 31. јануара 1913, а сачувано је и писмо њеног мужа Герхарда Гезeмaнa oд
9. јануара 1913, које гласи овако: "На захтев госпођице студента филозофије
Магазиновић молим да се пошаље исписница за даму. Сва неопходна сведочан
ства су приложена. Молим да се исписница пошаље на моју адресу уз моје преу
зимање трошкова. Герхард Гезeмaн, Кил, Хоспиталстр. 27".

198
 Студенткиње с Балкана на Универзитету у Берлину“
СЕМЕ- | УКУПНО || }УГАРСКА || ГРЧКА || РУМУНИЈА || СРБИЈА || БАЛКАН
СТАР
1908/9 405 |- - 4 1 5
1909 394 - - 4 1 5
1909/10 602 1 - 4 2 7
1910 587 1 - 5 2 8
1910/11 777 2 - 6 2 10
1911 648 2 - 5 1 8
1911/12 798 - - 5 4 9
1912 679 2 - 7 4 13
1912/13 859 2 - 5 - 7

Студенткиње из Србије на Универзитету у Берлину

5. || ИМЕ УПИС ФАК | ПОРЕКЛО || ОТАЦ ОСТАЛО

1. || Бабић Драгиња | 31.10.1908 | Ме Ваљево трговац претходно Ци

pих
2. || Магазиновић 10.12.1909 | Фил || Београд трговац Исписана

Марија Гер 31.1.1913

3. || Јовановић Љу- | 31.10.1911 | Мед || Београд инжењер
бица
4. || Маринковић Je- | 3.11.1911 Мед || Врањево композитор
лена“ Угарска
5. || Милошевић 7.11.1911 Фил || Београд гендиректор || претх. Цирих,
Зорка Државног испис. 15.4.13,
МОНОПОЛa поново од 21.5.
до 30.10.13; по
сле ТибИНГен
6. || Вељковић Ру- | 21.5.1913 Фил- | Београд инспектор
ЖИЦа гер жел. дирекц.
7. || Магазиновић 29.10.1913. || Мед | Ужице трговац
Љубица
8 | Симић Радојка 29.10.1913. || Мед || Смедерево - ИСПИСаНа
20.3.1920
9. || Степановић 17.10.1913 | Мед || Београд члан Вишег
Радмила финан. суда
10.|| Николић Ружица Мед

* Извор: Архив Хумболт универзитета у Берлину (Нumboltd-Universität zu Ber

lin-Archiv).
* Реч је вероватно о ћерки композитора Јосифа Маринковића, који је такође
рођен у Врањеву. Пошто је он радио у Србији од 1889, то је и она дошла на
студије из Србије и вероватно је била држављанка Србије.

199
Међу девојкама које су отишле у иностранство на студије ретке
су биле оне које су се опредељивале за инжењерство, позив који
је у Србији тек почео да се развија почетком 20. века и када се
међу младима развило интересовање за ту струку. Једна од рет
ких била је Јованка Бончић, која се у зимском семестру 1909/10.
школске године уписала на Високу техничку школу у Дармшта
ту (Grossherzogliсh НеSsischen Technische Hochschule Darmstadt). Та
девојка, рођена у Нишу 22. јуна/6. јула 1887, ћерка саветника Ка
сационог суда из Београда Михаила Поповића Бончића, прет
ходно је завршила у Београду Трећу мушку гимназију и студира
ла је седам семестара архитектуру на Београдском универзите
ту. Када је стигла у Дармштат, то је била прва година када су се и
жене уписале на редовне студије, те су поред ње студирале још
три девојке међу 1.407 студената.“ Уписала је архитектуру и по
сле седам семестара студија и добро положених испита 18. јула
1913. године је одбранила дипломски испит и тако постала прва
жена која је стекла диплому те високе техничке школе.“ Пред
Први светски рат због удаје је отишла у Русију и вратила се као
избеглица 1922, од када је као госпођа Катеринић радила у Ми
нистарству грађевина Краљевине СХС.“
Од аустријских универзитета, потпуни су подаци само за
оне у Бечу. У раду о студенткињама на Бечком универзитету
Валтруд Хајдл“ помиње две студенткиње из Србије, не наводећи
им имена. Истраживање овог аутора показују да је реч, ипак, о
само једној студенткињи — Љубици Адамовић из Горњег Мила
новца, која је уписала филозофију у 1913/14. школској години.
Друга је, вероватно, Алма Голдберг, студенткиња медицине од
1907/1908, која је рођена у Београду, али је била француска др
жављанка. Сигурно је да је више студенткиња било на академи
јама и високим школама, о чему сведочи и њихов број међу сти
пендисткињама, али остаје да се тај број утврди.

* M. Vierhaus, Frauen an der Technische Hochschule Darmstadt, 45.

* Архив Високе Техничке школе у Дармштату (ТН Darmstadt, Archiv), 25-2a:
подаци о испитима и диплома Ј. Бончић.
“ Вид. Д. Ђурић-Замоло, Грaђа за проучавање дела жена архитеката са Бео
Градског универзитета генерације 1896-1940. за штампу приредио и предговори
поговор написао Александар Кадијевић, ПИНУС-Записи, 5, Београд 1996, 19
21, 79.
* W. Heindl, Ausländische Studentinnen an der Universität Wien. Zur Problem der stu
dentischen Migrationen in Europa, Wegenetz europaeischen Geistes. Bd. II, Univer
sitäten und Studenten, Wien 1897, 315-343.

2()()
 Остале студенткиње у Немачкој
Бр || ИМЕ УНИВЕРЗ. || ФАК || ПОРЕКЛО СЕМЕСТРИ
1. || Бончић Јованка ТХШ-Дарм- | Арх НИШ 1909/10-1913
ШТаТ

2. || Бончић Даница Гизен пољ Београд 1911/12-1913/14

3. Роквић Љубица Јена фил Београд 1909
4. Радистовић Сара“ ГетиНГен Мат Београд 1906-1906/7
5. || Решовски Хедвига”| ТХШ-Берлин || Хем Београд 1910-1910/11
6. || Михајловић Јелена || Хале ек Београд 1911/12 — 1913
7. || Михајловић Јованка Хале ек Крагујевац 1911/12 — 1913
8. || МихајловићЉубица|| Хале ек Београд
9. || Бранковић Даница“ Ханделс. Београд 1911/2 - 1913/4
Берлин 23.2.1890
10. || Петровић Вера МИНХен Гер Београд 1913/14, 1914
11. || Ђорђевић Каја Минхен Мед Параћин 1914; у Цириху од
p. 1894 зс 1914/5-1918
12. Цветковић Даринка“. ТХШ-Берлин || Арх Београд 1913/14, 1914
26.10.1894

Скраћенице: Гер-германистика, Мед-медицина, Ек-државно-економ

ске науке, Арх-архитектура, ТХШ-Берлин-Висока техничка школа у
Берлину, Ханделс- Висока трговачка школа у Берлину.

За разлику од немачких, француски универзитети немају

спискове студената по семестрима и њихово утврђивање
изискује месеце, ако не и године стрпљивог рада. Осим имена

“ Није сигурно да ли је била српска држављанка, јер стоји само место поре
кла (Рersonal-Bestand der Georg-Augusts-Universität zu Göttingen, auf das halb Jahr
von Оstern bis Michaelis 1875-1914, Göttingen (bd.).
* У раније објављеном тексту о инжењерима на Политехници у Берлину је
унето мушко име. Накнадним увидом у уписнице Универзитета у Цириху је
утврђено да је реч о госпођици, која је у порекло ставила Нови Сад/Београд.
Отац јој је био трговац у Београду а од 1916. је студирала хемију у Цириху и
докторирала је 1920. (http://www.rektoratunizh.ch/matrikel).
* Претходно уписана на Техничку високу школу у Берлину, бр. 21039, од 13.
априла 1911, а узела исписницу 2. новембра 1911. Када је прешла на Високу трго
вачку школу, те године је на њој било укупно 12 девојака, од којих су осам биле
странкиње.
* Архив Техничког универзитета у Берлину (Тесhnische Universität Berlin-Ar
chiv); уписница бр. 23087, 21. октобра 1913; исписана општом одлуком о исписи
вању свих студената из непријатељских земаља - 293/15 Т. Х.

201
оних који су докторирали и податка о државним стипендистима,
нађени су подаци само да је Лујза (односно Љубица) Вуловић из
Београда 26. јуна 1901. положила пријемни испит за стицање ди
пломе професора француског језика.“
И подаци о студенткињама у Русији су оскудни. Судећи
по питомицама Краљевине Србије, свих пет су их добиле за Пе
троград, за студије медицине, што је до 1913. године било једино
могуће. Засад се зна да је тамо било још девојака из Србије, на
пример, касније лекарке Ана Бркић-Милијановић (дипломирала
1904), Љубица Бркић-Каверзнева (завршила 1913) и Надежда
Станојевић (1911),“ док у подацима о Московском универзитету
није забележена ниједна студенткиња из Србије.“
Пример жена из Србије на страним универзитетима скоро
је идентичан с искуствима студенткиња из других средина. У својој
домовини су оствариле право на високо образовање не међу први
ма, али ни међу последњима у Европи. Имале су га пре Немица и
Аустријанки, иако су женски покрети у тим срединама били знат
но јачи него у патријархалном српском друштву. Оне су биле и ме
ђу првим странкињама на универзитетима на којима су им дозво
лили студије, и то не само у Швајцарској, где је неколико младих
Српкиња дошло одмах после Рускиња, већ је и на већим немачким
универзитетима међу првим уписаним девојкама била и понека из
Србије. И поређење с другим балканским студенткињама показује
високу свест тих малобројних девојака о потреби образовања, би
ло их је више од Гркиња и Туркиња, али мање од Бугарки и Румун
ки (обе су земље имале већи број становника). Не може се ни
оспоравати да су српске власти релативно рано, у односу на стање
духа и економску и културну заосталост средине, међу стипенди
сте уврстиле и девојке. Оне су не само у Швајцарској чиниле поло
вину свих питомаца већ их је и међу осталима био значајан број, од
почетка века сваки десети стипендиста била је жена. Иако је умно
гоме њихово школовање било на нивоу индивидуалних напора,
оно је и значајан показатељ модернизације која је крајем века узе
ла замаха на овом тлу.

“ Архив Сорбоне (Academie de Paris-Sorbonne, Archives): Titres Universitaires, 1901.

* Вид. В. Гавриловић, Жене лекари.
“ V. G. Karasev, I.I. Kostjuško, L.I. Utkina, Ausländische Studenten aus slawischen
Ländern an der Moskauer Universität in derzweiten Halfte des 19. und Anfang des 20.
Jahrhunderts, Wegenetz europäischen Geistes. Bd. II, 241-249.

202
 Докторска звања

У доба када су ове девојке студирале већина доктората,

писмених радова којима су се завршавале студије, стицала је из
медицине. Докторат наука био је редак и кад су мушкарци у пи
тању а посебно кад се радило о женама, које су тек освајале пра
во на високо образовање. Први доктор филозофије међу срп
ским студенткињама била је Београђанка Правда Марковић, ко
ја је у својој двадесет четвртој години, 1910. године, радом о Шо
пенхауеру стекла ту високу титулу Универзитета у Минхену. О
њеној даљој судбини се скоро ништа не зна.“ Истраживања о
другим женама из Србије с докторатом су оскудна. Досадашњи
подаци показују да је у Француској пет младих девојака с доктор
ском титулом завршило медицину (Љубица Ђурић, Анка Села
ковић, Бојана Бартош, Јелена Попадић, Марка Марковић), и то
по две у Паризу и Нансију, а једна у Монпељеу. У Немачкој су
две девојке докторирале на медицини (Богиња Барјактаровић,
Драгиња Бабић). На швајцарским универзитетима, на које су се
најпре отиснуле, после прве докторке Драге Љочић, тек после
1897. имамо потпуније податке за још седам девојака које су сте
кле докторска звања.“ Од њих је било пет лекарки, међу њима и
ћерка већ поменуте докторке Љочић, Радмила Милошевић, која
је следила мајчине стопе и тезу бранила у Цириху.“ Остале су
биле Ангелина Јакшић,“ Марија Радмиловић,“ Катарина Ћиро

“В. Коњикушић, Шта је било са Правдом Марковић, Пилитика, 14. април 1998.
“ Пошто подаци о њиховим тезама до сада нису објављени, само у овом случају
унети су и њихови називи, преузети из: Jahresverzeichnis der Schweizerischen
Universitäts.schriften, Bd. I, 1897/98-1902/03, Basel 1898-1903; Hochschulschriften
1903-1910.
“ Miloschewitsch Radmila, med. pract. aus Belgrad, Anatomische und klinische
Beiträge zur Lehre von der sympatschen Ophthalmie, Aus der Universitäts-Augenklinik
in Zürich. Direktor: Prof. Haab., Zürich 1912, 30 S. 8 /25. III. 12/
“Yakchitch Angélina Al. (Serbie), Les fibromes utérins et la grossesse. Etude clinique,
Genève 1899, 54 p.
“ Radmilovitch Marie, Clinique chirurgicale de l'Université de Genève (Prof. Dr. Gi
rard), Contribution à l’étude des luxations recidivantes du coude. /Аvec 2 planches/,
Geneve 1905, 29 p. 8/24.6.1905/.

203
вић“ и Славка Михајловић,“ док је Вукосава Марјановић за сво
ју специјалност изабрала хемију“ а Љубица Рокнић педагогију.“
Према пописима докторских теза које су одбрањене у
Француској,“ али уз које се не дају други подаци о докторантима,
на пример држављанство, забележено је пет девојака из Србије.
Све су завршиле медицински факултете. Можда би темељнија
истраживања грађе у архивима универзитета у различитим гра
довима могла открити још неко име.“ У овом тренутку постоје
ПОДа ЦИ За:
1. Djouritch Mlle Lioubitza, Contribution a l'étude de l'indicanurie chez
enfants, Paris 1893, 56.
Докторирала у Паризу 1893/94. под бројем 37. Касније је као др
Љубица Ђурић-Гођевац радила у Општој државној болници у
Београду.

2. Selacovitch Mille Anka, Certain accidents articulaires chroniques con

secutifs au rhumatisте аrticulaire aigu, Paris 1896, in-4o, 74.
Докторирала у Паризу 1895/96, бр. 267. Претходно била уписана
на Универзитету у Цириху и на основу тих података утврђено је
држављанство, док други подаци о њој нису пронађени.

3. Bartoch Bojana, Contribution a l'étude des échanges liquides intra

оculaires a l'état normal, Nancy 1911, in-8, 132.
Стекла универзитетски докторат у Нансију у школској години
1910/11, бр. 12.

“ TSyrowitch Catherine, Travail fait au laboratoire de médecine légale de l'Université de

Geneve, De la mort subite par hypertrophie de la glande thyroide et du thymus chez len
jant, Genève 1905, 31 p. 31 p. 8/6. 2. 1905/
“ Mihajlovitch Mile Slavka, Contribution à l’étude du paludisme en Serbie, Geneve
1912, 30 p. 8 /19. VIII. 12/.
50 Маryanovitch Mille Voukossava, Belgrade (Serbie), Contribution a l'étude des
phenomenes de specifie dans l'action de la phenolase, Laboratoire de chimie organique
et inorganique. Prof. Pictet, Geneva 1913, 48 p. 8 /19. VI. 13/.
“ Roknić Ljubiza, aus Belgrad, Die pčidagogischen Ansichten von Comenius in ihrem
Verhältnisse zu denen von Pestalozzi, Zürich 1912, II, 88 S. 8 /20. XI. 12/.
52Cataloque des theses et écrits academiques, t. I, années scolaires 1884-1889, Paris
1892. и наредни томови.
“ На пример, докторант Вера Гавришевић (Gavrissevitch), која је завршила ме
дицину у Монпељеу школске године 1895/96. може да буде из Србије, али и из
неке друге земље. Ниједну од каснијих српских лекарки нисмо могли да иден
тификујемо с овом особом.

204
4. Popaditch Mlle Hélêne, De la paroi abdominale au cours de la
purpéralite, Nancy 1911, in-8, 103 + 6 pl.
Докторирала у Нансију школске године 1910/11, бр. 17.

5. Markovitch Mlle Marka, Contribution a l'étude des tumeurs de l'ovali

re a cellules luteiniques, Montpellier 1913, in-8, 38.
Одбранила универзитетски докторат у Монпељеу школске годи
не 1912/13, бр. 11. Није утрђено о коме се ради, јер је могуће да је
одштампано име оца. Треба испитати да то није можда др Вера
Марковић, која је 1912. почела да ради у Србији као лекар, а за
коју В. Гавриловић наводи да је завршила факултет у Цириху,
али је у тамошњим актима нема.

У Немачкој су за исто време одбрањено три доктората, два из ме

дицине а један из права.
1. Markowits Prawda M.: Die Einführung bei Schopenhauer, München
1910: Wolf, 48 S. 8°.
Докторат одбрањен на Филозофском факултету у Минхену 27. ју
ла 1910. код професора Фендера и Хертлинга. Она је рођена у Бео
граду 17. јула 1886. и матурирала је у Трећој реалној гимназији
1905, а у Минхену је студирала осам семестара.“

2. Barjaktarović Boginja: Ovariotomie wahrend Schwangerschaft, Geburt

und Wochenbett. München: Mueller & Steinicke 1912.37 S.8°
Докторирала на Медицинском факултету у Минхену 16. децембра
1912. код професора Дедерлајна. Рођена је у Великом Орашју 2. ју
ла 1886. а завршила Трећу гимназију у Београду у јулу 1905. Прет
ходно је студирала 4 семестра архитектуру у Београду, затим је 4
семестра студирала на Медицинском женском институту у Петро
граду и 6 семестара у Минхену.“

3. Babitsch Draginja, aus d. I. Med. Klinik d. Charite zu Berlin: Uber die

Gewebsweránderungen an iberlebenden Froschherzen. Berlin 1911: G.
Schade, 28 S. 8°
Докторирала на Медицинском факултету у Берлину 22. децембра
1911. код професора Валтера Хиза, интернисте. У материјалима за

“ Нема је у попису студената у Минхену. Вероватно да је до 1908. била само слу

шалац, јер жене нису биле редовни студенти.
“ Нема је у попису студената Минхенског универзитета.

205
докторат приложена и изјава од 26. јула 1911. да је рад рађен само
стално "у клиници господина професора тајног саветника Хиса.
Рад је добио оцену "веома добар" 56 Према неким подацима, желе
ли су да је задрже на Медицинском факултету у Берлину.”

Део елите

Дакле, из земље већином неписмених грађана неке младе

девојке су се отиснуле у свет да би међу првима стекле високо
образовање. Драга Љочић, која је завршила 1879. године Меди
цински факултет и постала прва српска лекарка, сигурно се мо
же убројити у прве десетине Европљанки које су стекле високо
образовање ако се упореди с податком да су 1868. дипломирале и
прва Францускиња (Ема Шени, природне науке) и прва Рускиња
(Н. Суслов, медицина). Исте године као и Љочићева књижев
ност је завршила прва Италијанка Емичета Ђирарди, док је
Естер Бономи постала лекарка у Ђенови скоро две деценије по
сле младе Српкиње,“ а Бугарка Ана Панова после осам година
(1887). У аналима Техничке Високе школе у Дармштату је убе
лежено име прве дипломиране студенткиње Јованке Бончић. О
необичности тог догађаја сведочио је и берлински лист Illustrierte
Zeitung, који је на целој насловној страни објавио фотографију
дипломаца, где је седећи у средини међу младићима била млада
Нишлијка.” Такође ће у аналима Универзитета у Тибингену
остати забележено да су се после једне Енглескиње, као друга и
трећа странкиња у јесен 1913. тамо уписале једна бугарска и јед
на српска студенткиња. Реч је о Зорки Милошевић из Београда,
која је после проведена четири семестра у Берлину, у истом ce
местру са својом бугарском колегиницом уписала камералне на
уке, али је на студијама остала само један семестар.“

* Као нап. 40.

* В. Гавриловић, Жене лекари, 110.
“ А. Goldmann, Le Donne entrato in scena. Dalle suffragette alle femministe, Firenze
1996, 18-19.
* В. Коњикушић, Шта је билоса Правдом Марковић.
“ Personal-Verzeichnis der königlich Württembergischen Eberhard-Karls-Universität
Tübingen für das Winterhalbjahr 1913/14

206
 Тој генерацији пионирки високо образованих жена припа
да и Јелисавета Начић, која није отишла у иностранство али је
1900. године завршила архитектуру на београдском Техничком
факултету и постала је прва жена архитекта у Србији. То је била
реткост и у светским размерама. Ту област су девојке најпре по
челе да студирају у САД, где је забележено десетак жена архите
ката до 1890, док је прва Европљанка била Финкиња Сигне Хар
нборг, која је дипломирала 1890. године. Годину дана раније је у
Брну био дозвољен упис девојкама, али без права на диплому,
док је прва Францускиња уписала тај смер на Еcole des Beaux-Arts
1898, а завршила је 1902. године, прва Бугарка је стекла звање
архитекте дипломирањем у Берлину 1917, прва Румунка је то по
стала 1919. године итд.“ Тиме се Јелисавета Начић сврстала у
ред првих европских жена-архитекти, али је и међу прве које су
освојиле право на професију. У то доба високо образовање није
подразумевало и једнако право на запослење, посебно у држав
ним службама, које су биле претежно намењене мушком полу.
Начићева је већ по дипломирању успела да се запосли, а 1902. го
дине да постане архитекта Београдске општине. Тиме не само да
је ушла у "мушки забран“ већ се и професионално потврдила
пројектујући неке од вредности нашег архитектонског наслеђа,
на пример, школу Краљ Петар у истоименој улици (1906) и цр
кву Александар Невски.
Те девојке су тежиле да стекну знање упркос препрекама
које су им наметале постојеће друштвене околности. Иако ма
лобројне, ове високообразоване жене су се бориле и да остваре
право на рад, једно од права које су дуго и постепено освајале.
Као прва српска лекарка Драга Љочић се прва и сусрела с пре
прекама и по повратку у Србији почетком 1879. упутила је молбу
Министарству унутрашњих дела да јој дозволи приватну лекар
ску праксу. Министарство је саставило комисију којој је сумњи
чаво наложено да кандидаткињу испита из "целе медицине и хи
рургије",“ а како нису могли да нађу замерке сложили су се да јој
се може признати стечено звање. Ипак, она је 1881. прво постати
лекарски помоћник у београдској Државној болници и тек је ка

* Граници на граджанството: Европеиските жени между традицинта и мо

дернност, ур. К. Даскалова, Р. Гаврилова, Софиa 2001, 286.
* В. Гавриловић, Жене лекари, 16-17.

207
сније своју каријеру наставила као лекар. Њен продор је омогу
ћио да је следе и друге девојке, које су постепено стицале право
на бављење својим професијама. Већина српских лекарки је нај
пре радила приватно, а тек касније је добила државну службу.
Онима које су завршиле филозофске факултете посао је понуђен
у женским а не у мушким школама...
Број високообразованих жена до 1914. није био велики,
може се проценити да их је било и мање од сто.“ То је можда тек
десети део укупног броја српског образованог грађанства, али и
тај број није процентуално мањи од броја факултетски образо
ваних жена у далеко развијенијим европским државама. У Фран
цуској је последње године мира, 1914, било између 400 и 600 жена
с дипломом (baccaleureat),“ иако је та земља по броју неписмених
жена била вишеструко испред Србије (19.8% према 92.9% на ни
воу 1900) и имала је десет пута више становника. У то време су
веома ретки примери и женске саморепродукције у оквиру исте
професије и породице. У случају Србије имамо пар таквих при
мера: осим поменуте ћерке Драге Љочић, такође лекарке Радми
ле Милошевић, лекарке су биле и др Марија Прита-Вучетић и
њена ћерка др Јелица Нешковић.
Појединачни примери друштвено и професионално успе
шних жена имали су утицај на промену положаја других жена а
напор неке јединке, посебно ако се успешно завршио, за друге је
постајао узор. Поново се мора поменути Драга Љочић, која је
1903. покренула законски пројекат о запошљавању жена под
истим условима као и мушкараца уколико имају исту школску
спрему. Тај закон је тада био одбијен, али је сам чин имао одјека
и био подржан од других жена. Тек је изменама Закона о сред
њим школама 1912. та иницијатива била усвојена и женама је до
звољено полагања професорског испита, те су оне, бар у школа
ма, биле изједначене с мушкарцима.
Стереотипно мишљење да каријера омета жене у њихо
вим породичним обавезама на примеру првих српских жена
стручњака може се довести у питање. Иако је узорак релативно
мали (17 лекарки и 24 архитекте и инжењера), јер је мало било
жена с професионалним квалификацијама, он показује следеће:

“ Пописане су 44 лекарке до 1918 (до 1914. je 17 лекарки потицало из Србије)

и 24 архитекте, док број оних које су завршиле друге факултете није поуздан.
“ А. Goldmann, Le Donne entrato in scena, 18.

208
62.8% жена је било удато, посао је после удаје напустило 22%.“
Занимљиво је да је већина тих жена и даље задржавала своје пре
зиме додајући мужевљево (нпр., др Драга Љочић-Милошевић,
Милева Андријевић-Стоиљковић, Јованка Бончић-Катеринић,
др Славка Михаиловић-Клисић, др Божана Бартош-Михаило
вић, др Зорка Бркић-Поповић, Јелисавета Начић, удата Лукаи,
али позната само по свом девојачком презимену и др.). Њихови
сапутници су били такође интелектуалци, оних најстаријих ма
хом социјалисти, а касније и странци.“
И поред отпора патријархалне средине, на почетку 20. ве
ка жене у Србији су стекле право на све видове образовања. Са
мим тим су стекле и право на рад, иако још увек мање вреднован
него мушки. Оне нису освојиле друга грађанска права, ни поли
тичку еманципацију и нису успеле да буду равноправне с му
шкарцима, али су образовањем постепено освајале простор уну
тар мушког света.
Сводећи ове податке може се рећи да до Првог светског
рата није остварен 80-их година 19. века захуктали напор, најпре
Стојана Новаковића, да се једнако школују сва мушка и женска
деца. Почетком века је обухватност женске деце школовањем
била 17%, а удео неписмених међу женама 93%. Оне су и даље
чиниле упола мањи број писмених него мушкарци, али је већ у
градовима свака трећа жена била писмена. Ипак, наведени пода
ци о женама које су стекле највише дипломe у малом броју
европских интелектуалки су типичан показатељ ондашњег срп
ског друштва, које се борило да из наслеђене заосталости досег
не највише домете европске учености. Седам деценија је било
мало да се прво превлада, док се у другом у појединачним приме
pима успело.

“ О. Pelcer, Obrazovanje i/ili brak prilog istraživanju o obrazovanim ženama u Srbiji,

Rani radovi polaznika Alternativne akademske obrazovne mreze 1998-2001, Beograd
2002, 265-280.
“ Ови резултати су занимљиви ако се упореде с англосаксонским примерима.
Бони Смит у анализи професионалних историчарки показује да оне углавном
нису биле удате, нити су имале подршку партнера и да је породични живот
ометао њихову универзитетску каријеру. Она бележи да је Лилиан Ноулс би
ла једина историчарка која је имала професионалну каријеру и дете (В. G.
Smith, The Gender of History: Men, Women, and historical Practice, Нarvard 2000,
190).

209
 ЕВРОПСКА УЧЕНОСТ И БАЛКАНСКИ ЂАЦИ

Балкански студенти на европским универзитетима

крајем 19. века

Балкански народи су своје националне и независне држа

ве стекли током 19. века; само је Грчка своју државу стекла у пр
вој половини 19.века, док су Румунија, Србија, Црна Гора и Бу
гарска до независности дошле после Берлинског конгреса, А
Албанија је настала тек почетком 20. века). Због вековног жи
вота под туђинском влашћу, већина Балканаца је почетак 19. ве
ка дочекала без школа на матерњем језику, а писменост и наци
оналну самосвест су одржавали ретки свештеници. Без школо
ваних људи нису постојале претпоставке за изградњу модерне
државе. Осећала се потреба за стварањем сопствене интелекту
алне елите, али ни у једној земљи није било услова да се то
оствари. Први универзитет на Балкану отворен је у Атини 1837.
по узору на тада модерне немачке универзитете. У Румунији су
после уједињења Влашке и Молдавије отворени универзитети у
Јашиу (1860) и Букурешту (1864), који су били засновани на тра
дицијама академија основаних у 17. веку. У Србији је након Ли
цеја основаног 1839, од 1863. године радила Велика школа с три
факултета, а она је тек 1905. године прерасла у Београдски уни
верзитет. И у Бугарској је било слично јер је прво основано 1888
Високо училиште, из ког је 1904. године настао Софијски уни
верзитет. Због тога су, посебно у првој половини 19. века, млади
с југа Европе своје високо образовање морали да стичу у ино
странству.

* У овом раду нису обрађени студенти из Црне Горе и Албаније због њиховог
малог броја и што их статистике бележе тек од почетка 20. века. Такође нису
обухваћени студенти из европског дела Турског царства јер овај аутор не по
знаје релевантну турску литературу.
 Ниједна од балканских земаља нема сасвим поуздане ста
тистичке податке о томе у које су земље одлазили студенти на
образовање, осим података о броју државних стипендиста. При
томе је посебан проблем што се пре стварања националних др
жава тешко може утврдити етничко порекло за сваког студента
с Балкана. Име и место рођења, односно становања су у уписни
цама факултета често били једини подаци који су постојали о
ономе ко се уписивао, но они нису довољни да се поуздано утвр
ди које је националности дати студент, да ли је стицајем околно
сти у некој држави рођен, касније тамо настањен или му је она
земља порекла, који му је матерњи језик и какво му је нацио
нално осећање. Не мање сумњиво је ослањање на презимена,
којих има сличних или истих код неколико балканских народа.
Студенти балканских држава се у статистикама често јављају
као грађани Турског или Хабзбуршког царства и тешко је само
на основу имена или места рођења утврдити њихову национал
ност. Тако, на пример, студенти из Бугарске се по први пут ста
тистички приказују после 1878. године, иако је и раније било Бу
гара на страним школама. Посебан проблем је што су сви бал
кански народи имали велику дијаспору. Као пример можемо
узети Грке који су били настањени широм Балкана и своје коло
није су имали од Влашке и Молдавије до Блиског истока. Оби
му овог проблема указује податак да је на Универзитету у Мин
хену докторирало три пута више етничких Грка него што је их
је статистика евидентирала као грађана Грчке.“ Због измешано
сти балканских народа и тешкоћа око утврђивања националног
идентитета, најкоректније је у овим истраживањима применити
критеријум држављанства.
Досадашња истраживања показују да је пре стварања не
зависне државе 627 младих Бугара стекло више образовање у
иностранству.“ Највише их је било на различитим руским висо
ким школама (31,7%), око једне петине је те школе завршило у
Турској, затим у Румунији, а посебно у Букурешту где је само до

* G. Grimm, Die Rolle der Universität München im geistigen Austausch mit den
Ländern Südosteuropas zwischen 1826 und 1914, Wegenetz europäischen Geistes. Wis
senschaftszentren und geistige Wechselbeziehungen zwischen Mittel- und Südosteuropa
vom Ende des 18 Jahrhunderts bis zum Ersten Weltkrieg, Wien 1983, 245.
* Н. Генчев, Блгарска вЗрозденска интелигенциа, Софиa 1991,87. *

212
1878. око 100 Бугара завршило медицину.“ Мање од 10% се шко
ловало у Аустрији, Грчкој, Србији, Француској и Немачкој.“ По
сле 1878. бугарска држава је плански школовала своју будућу ели
ту у иностранству и до 1910. године је имала 451 стипендисту,“
док је укупан број бугарских студената на страним универзите
тима између 1879. и 1915. године износио 1.148.” До краја 19. века
највише бугарских стипендиста је било у Аустро-Угарској, Ру
сији, Француској и Немачкој.“ У бугарску елиту спадало је и 1.586
личности које су између 1898. и 1910. године нострификовале
стране дипломе. Међу њима највише је било француских, затим
швајцарских, аустријских, немачких, руских и белгијских ђака.“
Грчка се најраније развила од балканских земаља. Већ
током 18. века, посебно на почетку 19. века, трговци и новона
стала буржоазија почели су да одлазе на стране универзитете, а
и велика дијаспора је организовала своје образовне центре. У
Минхену је од 1815. године радила грчка гимназија "Атенеум", а
слична школа је постојала и у Букурешту. Почетком 19. века
највише Грка је студирало у Пизи (око 300) и на немачким уни
верзитетима.“ Иако је универзитет у Атини отворен још 1837,
традиција школовања у иностранству је настављена, и то најви
ше у Немачкој, јер су и сам атински универзитет и грчка култу
ра тога доба била под снажним немачким утицајем. И неки од
првих професора атинског универзитета били су Немци, велики
број грчких теолога је студије завршио у Немачкој, а само међу
правницима преовлађивали су они који су били француски ђаци.
Између 1815. и 1870. године је у Берлину студирало 125 Грка, 105

“ Исто, 139.
“ Исто, 225.
* Р. Манафова, Интелигенцин с европеиски измеренин, Софиa 1994, 35.
* С.Тоđorova, Migrationen bulgarischer Studenten an europäische Universitäten seit der
Веfreilung Bulgariens von den Türken bis zum Ersten Weltkrieg, Wegenetz euro
päischen Geistes II. Universitäten und Studenten. Die bedeutung studentischer Migrati
onen in Mittel-und Südosteuropa vom Ende des 18. bis zum 20. Jahrhunderts, Wien
1987, 81.
“ И. Танчев, Учението на Блгари в чужбина (1879-1892), Софиa 1994, 93-94.
* Р. Манафова, 273.
“ Z. N. Tsirpanles, Die Ausbildung der Griechen an der europäischen Universitäten und
deren Rolle im Universitätsleben des modernen Griechenland (1800-1850), Wegenetz
europäischen Geistes, I, 257.

213
их је било у Минхену, 25 у Лајпцигу, а 22 у Халеу.“ У мањем бро
ју су одлазили у Француску и у друге европске земље.
Почетком 19. века највише младих Румуна одлазило је на
студије у Француску и Италију, посебно они из кнежевине Мол
давије, где је међу властелом француски био, у неку руку, други
матерњи језик. Студенти из Влашке, као и они из Трансилвани
је, предност су давали аустријским и немачким високим школа
ма. Молдавија је од 1850. почела да стипендира своје младиће на
студијама у иностранству и највише их је слала у Париз, затим
Торино, па на немачке универзитете, док су у Влашкој први пут
државни стипендисти изабрани 1854. године.“ Близак однос с
Француском, Италијом и Белгијом настао је у доба националног
препорода, када се утврдила теза о латинском (романском) по
реклу Румуна. Та традиција је настављена и после уједињења, те
је и касније мноштво студената било у Француској. Од шездесе
тих година 19. века се највише студената школовало у Паризу, и
тај град је деценијама остао омиљено средиште румунских сту
дената. Само између 1850. и 1906. године у њему је 170 Румуна
стекло докторате из права. Мање студената је било у Немачкој:
у Берлину је до 1881. године на школовању било 56 Румуна, али
је само осморо стекло дипломе.“ Занимљивост је да су млади
Румуни предност давали и француским политехникама, наспрам
у то време веома цењеним немачким високим техничким шко
лама. Париска 1'Ecole polytechnique, првобитно намењена школо
вању официра и ретко отворена за странце, међу ретким стра
ним студентима имала је највише Румуна. Између 1833. и 1899.
године тамо се школовала већина високих румунских официра.
Већ почетком 20. века предност су и тамо стекле немачке војне
академије.“ Иако је појединачно у Француској било највише
студената, подаци о 3.000 румунских интелектуалаца у 19. веку
показују изненађујућ парадокс да је њих 24% школовано у за

“ R. R. Thalmann, Einige Beispiele zur Rolle der deutschen wissenschaftlichen Institute

in der Kulturbeziehungen mit Mittel- und Südosteuropa, Wegenetz europäischen Gei
stes, I, 448.
“ J. Livescu, Die Entstehung der rumänischen Universitätenim Zusammenhang der euro
päischen Kulturbeziehungen (1850-1870), Wegenetz europäischen Geistes, I, 31.
“ N. C. Fotino, Die Entstehung der rumänischen Rechtsschule, Wegenetz europäischen
Geistes, I, 47.
“ А. Karvar, Les éléves Roumans de l'Ecole polytechnique et la politique exterieure de
la France, 1859-1914, Revue d'histoire diplomatique, 4, 1993, 309-324.

214
падној Европи (углавном у Француској), док је 26% своје квали
фикације стекло на немачким и аустроугарским универзитети
ма. Он се разуме само на основу чињенице да су у истраживање
укључени и делови касније румунске краљевине који су до 1918.
припадали Хабзбуршкој држави (Трансилванија, Банат).“
Србија је после 1839. своје стипендисте за образовање у
иностранству углавном слала у пет земаља: Аустрију, Немачку,
Француску, Швајцарску и Русију.“ Процентуално их је највише
било у Немачкој, где је само у Берлину до 1914. године било 213
студената на Универзитету и 69 на Политехници, у Минхену 207,
у Хајделбергу 117, у Лајпцигу 140. У Бечу је у исто време на уни
верзитету било око 400 младих Срба, а на Циришком универзи
тету 138 младића и девојака. Подаци о 853 државних стипенди
ста после 1882. илуструју унеколико и државну политику у фор
мирању елите: највише их је упућено у Аустро-Угарску, па у Не
мачку, затим у Русију и Француску, док је на петом месту била
Швајцарска.
Подаци о све те четири земље показују да је процентуал
но највише студената с Балкана одлазило на студије у Францу
ску и Немачку, затим Аустро-Угарску, и у много мањем броју, и
углавном Срба и Бугара, у Русију, док за њима упадљиво заоста
је број оних који су студирали у Италији и Швајцарској. Веома
ретко је било да неко оде на студије у неку другу земљу и уса
мљени су случајеви да је неки балкански студент за земљу свог
образовања изабрао Белгију, Шпанију или Велику Британију.
Анализе статистичких података за Француску и Немачку, а обе
земље их објављују тек од последње деценије 19. века, показују
следеће.
Студенти из балканских земаља су до краја 19. века чини
ли око једне трећине свих страних студената на француским
универзитетима. Почетком 20. века представљали су између
1,3% (1905 и 1906) и 2,35% (1914) свих студената, односно око
20% свих страних студената. Највише их је било 1899, када је
сваки трећи страни студент био с Балкана (34,4%), а најмање

* E. Siupiur, Die Intelektuellen aus Rumänien und den südosteuropäischen Ländern in

den Deutschen Universitäten (19. Jahrhundert), I Teil, Revue des études sud-est
européennes, ХХХIII (1995), No. 1-2, 84.
“ Вид.: М. Каrаnоvich, The Development od Education in Serbia and Emergence of Its
Intelligentsia (1838-1858), New York 1995.

215
десет година касније, када су чинили само 11% свих студената.
На француским универзитетима се број студената с Балкана по
већавао сваке године и уочи Првог светског рата било их је бли
зу хиљаду. Међу њима највише је било Румуна и они су увек чи
нили између 40 и 50% свих балканских студената. За њима су
следили су им студенти из Бугарске, којих је просечно било јед
на трећина, док је Грка и Срба било неупоредиво мање — Грка у
просеку око 13% свих студената с Балкана, а Срба само око 7%.
Омиљени центар за студије био је Париз, посебно за Румуне и
Србе, док су Бугари, у највећем броју студенти медицине, бира
ли и Нанси и Монпеље као места свог усавршавања.

Балкански студенти на универзитетима у Француској 1894-1914“

Го- Укупно | Странци || Бугари | Грци |?умуни || Срби || Укупно
дина | студенат - -

1894 | 24.795 1680 145 91 189 26 451

1899 | 28.254 1635 218 74 243 27 562
1900 | 29.377 1779 216 66 252 29 563
1903 | 31.277 2045 145 73 237 19 474
1904 | 32.407 2099 128 67 212 32 487
1905 | 33.618 2450 137 50 214 21 422
1906 | 36.570 2879 119 56 243 59 477
1909 | 41.044 5241 202 57 271 52 582
1910 | 41.944 5241 254 71 330 53 708
1911 | 41.190 5380 305 82 319 61 770
1912 | 41.194 5569 338 106 | 353 64 861
1913 | 44.409 5560 223 107 | 408 52 790
1914 | 42.037 6188 291 134 | 459 103 987

На немачким универзитетима студенти са Балкана су чи

нили углавном мање од једног процента свих уписаних студена
та, односно тек је сваки стоти високошколац потицао с Југои
стока Европе. Али, њихово учешће у укупном броју страних
студената било је знатно веће и креће се, у просеку, око 10%
(најмање 1896. године - 8% а највише 1909/10-11,6%). Каракте
pистично је за студенте с Балкана да је годишње повећање њи
ховог броја показивало тренд бржег раста него што се повећа

"Статистика је направљена на основу: Аnnuaire statistique de la France, v. XV,

1892-1893-1894, Paris 1894. и други томови до 1914.

216
вао број немачких и осталих страних студената. Гледано по зе
мљама порекла, просечно је годишње највише било студената
из Бугарске (38,8% свих балканских студената), Румуна је било
близу четвртине (23%), док је Грка и Срба било нешто мање од
једне петине (19,4%, 18,2%).
И у погледу територијалног распореда међу Балканцима
су приметне разлике. Севернонемачки, односно пруски универ
зитети, неки од њих с највећим угледом, углавном у протестант
ском окружењу али територијално удаљенији, највише су при
влачили Румуне. На пример, школске године 1911/12 је 57% ру
мунских студената уписаних у Немачкој било на северним уни
верзитетима. Насупрот њима, грчки студенти су, да ли због кли
ме или због традиције, предност давали јужним немачким уни
верзитетима (Минхену, Хајделбергу) и у Пруској се уписала са
мо четвртина од укупног броја (26%). Код Бугара и Срба је из
бор између северних и јужних високох школа био равномернији,
јер је првих у Пруској било 39%, а Срба чак 42%. Од универзи
тетских центара је најомиљенији био Берлин, који је са својим
бројним факултетима и познатим научницима био не само нај
већи већ и најчувенији немачки универзитет тога доба. На дру
гом месту у Пруској био је Хале у који је одлазио тек сваки десе
ти Балканац, а било је универзитета на којима годинама није би
ло никога с југоистока Европе (Минстер, Кил, Грајсфалд).
Минхен је био други цењени универзитетски центар, у ко
м су студенти с Балкана чинили између 10% и 20% свих страна
ца; највише их је било у летњем семестру 1882. године (21,1%) a
најмање, што је сигурно последица балканских ратова, током
лета 1913. године (8,5%). Све до последње деценије 19. века у ба
варској престоници било је највише Грка и они су чинили изме
ђу 60% и 85% свих студената с Балкана. У каснијим годинама
вођство су преузели Бугари, који су све до почетка Првог свет
ског рата чинили између једне трећине и половине свих студена
та из југоисточне Европе. У истом периоду је повећан број Срба
и они су од почетка 20. века увек чинили између 1/4 и 1/3 међу
колегама с Балкана. Најмалобројнији су били Румуни, којих ни
када није било више од петине и највише их је било 1913. године,
када се 16 румунских студената уписало у Минхену.“ Грци су од

“Број Грка у расејању се мери по њиховом матерњем језику (Grimm,106).

217
 бранили и највише доктората у том граду (46), а за њима су сле
дили Румуни с 28, док су Срби стекли 21 а Бугари 20 докторских
звања.“
Много мање интересовање било је за Хајделберг, који је
своју славу стекао дугим трајањем, али је у њему после 1870. го
дине младих Балканаца ретко било више од десет и никада нису
чинили више од 7% странаца.“ Слично је било и на универзите
ту у Бону, у који су најрадије одлазили Грци и Румуни. Ипак они
су до 1880. године одбранили по 20 доктората, док су у истом пе
риоду та научна звања стекла три Србина и два Бугарина.“
Балкански студенти на немачким универзитетима“
3 Годин || Укупно | Странц || Бугари | Грци Румуни || Срби Укупно
: СТУДенат:
1886/7 | 27655 1749 17 55 33 15 120
1891/2 | 27398 1916 33 51 25 21 130
1892/3 | 27342 1783 43 45 24 19 131
1895/6 | 28567 2127 107 20 24 19 170
1896/7 | 29476 2168 77 20 23 27 147
1897/8 | 30573 2201 88 27 29 36 180
1898/9 | 31677 2.198 72 25 32 41 170
1899/00 32334 2369 74 22 38 44 178
1903/4 | 37130 2930 73 52 63 56 244
1904/05) 38761 2921 92 52 75 55 274
1905/6 | 41335 3346 104 51 76 54 285
1906/7 | 43494 3831 133 38 83 55 309
1907/8 | 44614 3618 159 51 87 67 364
1908/9 | 46381 3578 152 51 96 64 363
1909/10 49377 3907 174 66 105 69 414
1910/11 | 50993 4152 145 67 120 70 402
1911/12 52759 4320 140 86 124 78 428

Девојке с Балкана, следећи пример Рускиња, биле су и

међу првим студенткињама уписаним на немачке универзитете.
После 1908. године, када им је дозвољено студирање на терито

* Grimm, Die Rolle der Universität München, 245.

* Љ. Трговчевић, Студенти из Србије и Црне Горе у Хајделбергу oд 1870. до
1914. године, Годишњак за друштвену историју, II-2, Београд 1995, 186.
* E. Siupiur, Isto, 83-99.
22Извор: Preussische Statistik. Statistik der Landesuniversitäten, 1886-7, Berlin 1887.
и други томови до 1913. године.

218
рији целог Царства, њихов број је растао, тако да су чиниле из
међу 5,8% и 9,7% свих страних студенткиња, односно, оне су у
истом проценту као и њихове мушке колеге учествовале и међу
страним, као и међу свим студенткињама.
Ако се упореде подаци о студентима на немачким и фран
цуским универзитетима у последњој деценији 19. века и првој 20.
века, уочава се да их је знатно више било у Француској. Просеч
но је годишње било дупло више, условно речено, франкофила,
с тим што их је између 1905. и 1910. године било само за полови
ну више. И по појединачним земљама подаци се чине занимљи
вим, јер су у то време и Бугари и Грци имало просечно 70% ви
ше од укупног броја својих студената на француским него на не
мачким универзитетима, Румуна је било три пута више, док је
само Срба било за 25% више у Немачкој.

Валкански студенти на пруским универзитетима 1911/12“

БУГАРИ ГРЦИ РУМУНИ || СРБИ УКУПНО

БЕРЛИН 38 (70%)* 17 (77%)+ 52 (73%)“ рZ (69%)“ | 129

БОН 2 8 1 11
БРЕСЛАУ | 1 1 1 3
ГЕТИНГЕН | 4 3 7 14
ГРАЈСВАЛД | 2 2
ХАЛЕ 6 2 4 6 18
КИЛ -

КЕНИГСБЕРГ 1 1
МАРБУРГ 1 2 3
МИНСТЕР -

УКУПНО 54(39%)“ 22 (26%). - П.1 (57%) - 32 (42%)--|179

* Проценат од укупног броја балканских студената на пруским универзитети
Ма.

** Проценат од свих балканских студената на немачким универзитетима.

Поменута поређења показују да су у овом периоду Руму

ни и Бугари били најбројнији и предњачили су и на француским
и на немачким универзитетима (с тим што је Румуна било више
у Француској, а Бугара у Немачкој). Грци су по бројности били
трећи, док су Срби у оба случаја за неки проценат заостајали.

“ Preussische Statistik. Statistik der Landesuniversitäten, t. 204, 223, 236, Berlin 1908
1913.

219
Исти редослед земаља добија се и поређењем броја студената у
иностранству у односу на број становника.“
На крају се може рећи да се балканска елита формирала
највише под утицајем француске и средњоевропске (немачке и
аустроугарске) културе. Руски утицај у образовању, приметан
највише у Србији и Бугарској, био је далеко мањи и највише се
осећао међу свештенством школованим на руским духовним ака
демијама. Он је био снажан средином века због деловања пансло
венског покрета, али се крајем века веома умањио. Иако посто
је разлике од земље до земље, ипак се може рећи да је већина зе
маља своју културну елиту формирала у различитим срединама.
При избору универзитета религиозни фактор није имао
значаја. Иако су становници све четири земље махом били пра
вославци, то није утицало на студенте и њихов избор универзи
тета је најчешће био у католичким срединама. Чак и често по
мињан податак да су православци радије одлазили на северноне
мачке протестантске универзитете него на католичке, у другој
половини 19. века се показује као нетачан. Географска близина
земље студирања била је важнија у првој половини него у другој
половини 19. века. На пример, Дунав као важна комуникација
југоисточне Европе можда је утицао да су млади Бугари у првој
половини века најпре одлазили на образовање у Букурешт, а за
тим у Русију или ближе градове Хабзбуршке монархије. Али,
близина између места студија и земље порекла скоро да нема
важност у случају Грка, који су с крајњег југа одлазили на север
Европе, на немачке универзитете, као ни у случају студената из
Кнежевине Молдавије, који су радије на студије ишли у сразмер
но далек Париз или Торино, иако су им били ближи Кијев, Оде
са, Будимпешта, Беч или Праг. Уочава се и то да скоро да није
било миграције студената унутар Балкана. Изузетак су Бугари,
јер су неки од њих одлазили на студије у Београд, Букурешт или
Загреб, као и Грци за које је у првој половини века јак културни
центар био Букурешт.

“Поредећи број становника с бројем студената на универзитетима у Немач

кој у Француској, а на основу пописа становништва из 1889/90. за Румунију,
1900 за Бугарску и Србију и 1907. за Грчку, добијени су следећи подаци: у Бу
гарској је један студент долазио на 12.910 становника, у Румунији на 23.652, у
Грчкој на 30.604, а у Србији на 34.150.

220
 Утицај политичких чинилаца на избор земље студија не
може се уопштавати. Било је случајева када је спољнополитич
ка оријентације неке од балканских земаља утицала на избор зе
мље образовања, али и обрнутих. Први пример може да буде ве
лики број грчких студената у Немачкој у време Ота фон Ви
телсбаха, па и касније, или велики број студената из Србије у
Аустро-Угарској у доба владавине краља Милана Обреновића.
Али, има и сасвим супротних примера. Навешћемо само да је из
Србије после 1903. године, када је политичка оријентација зе
мље била повезивање с Русијом и Француском, само 17,4% др
жавних стипендиста послато у Француску, а 7,5% у Русију, одно
cно у политички блиским земљама је студирало 24,9%, а у зе
мљама Централних сила 66,4% студената. Ови примери показу
ју да је важнији чинилац при избору земље школовања било зна
ње које се могло стећи.
Иако је скоро целокупна балканска елита 19. века своје
образовање стекла у иностранству, она је у својим земљама из
вела национални препород, изградила је националне државе и
националне културе. Образовање им је отворило путеве модер
низације и укључивања у оновремене европске токове. Осећали
су се као део Европе. Прихватали су достигнућа разних европ
ских култура, у почетку често епигонски, али касније селектив
но. Тиме су утицали на то што је Балкан као раскрсница култу
ра и у 19. веку био простор где су се оне прожимале.

БАЛКАНСКИ СТУДЕНТИ У ФРАНЦУСКОЈ И НЕМАЧКОЈ

1200 pe
1ooо је
800

600

400

200

1886 1895 1900 1903 1905 1910 191 1 1912. 1914

D Немачка пФранцуска

221
 Образованост на Балкану — основе за поређење

У "замрзнутој визији Балкана", како неке, махом запад

не, представе о овом простору тумачи Мариа Тодорова,“ један
од стереотипа који се често јавља, а обнавља се у кризама попут
оне која је захватила део Полуострва у последњој деценији 20.
века, јесте да су народи с југоистока Европе, посебно балкански
и православни, несклони модернизацији, што је један од разлога
њихове просечно ниже образованости, посебно током 19. века.
При таквим генерализацијама и олаким закључивањима недо
вољно се води рачуна о целокупној историји овог простора и на
рода који на њему живе, а већина тврдњи се заснива на статисти
кама, које истргнуте из општег историјског контекста, могу да
понуде различите резултате. Намера овог текста није да одгово
ри како и зашто су настали ти стереотипи, још мање да их де
мантује, већ је покушај да се на садашњем нивоу истраживања
изложе неки принципи за упоредне студије који могу да буду
подстицај за даља проучавања и овог и других аутора. Неки од
података које смо користили за ову потребу су још у фази обра
де и скупљања материјала за "радну хипотезу", док је део већ
имао научну верификацију и доступан је проверама. Уз то је ну
жно рећи да је ово сумаран и недовољно целовит поглед, може
се рећи и "српски", јер је аутор истраживачки највише усмерен
ка питањима средине у којој ствара.
Образованост као једна од основа грађанског друштва,
које се као масовни феномен јавило током 19. века, један је од
показатеља у којој мери је проучавано друштво захватио процес
модернизације. Да би се ова појава испитала, она се пореди са
истим процесима у другим, махом од узетог примера развијени
јим земљама, а добијени резултати постају основа за даља ис
траживања и закључивања. У случајевима друштава на Југои
стоку Европе, или, још уже, на Балкану, која међусобно имају
многе сличности, али и значајне разлике, паралелна посматра
ња треба да уважавају и следеће основе.

1. При праћењу модернизационих токова једно од најчешће

коришћених извора су статистике и оне су сигурно један од нај

“ Maria Todorova, Imaginarni Balkan, Beograd (XX vek) 1999, 316.

222
меродавнијих показатеља неког стања, процеса или појаве. Ме
ђутим, уколико се ослонимо само на бројеве, занемарујући при
томе целину историје, историјске околности у којима се неко
друштво развија, дакле, све што је конкретан "природни про
стор" појава које пратимо, коришћењем искључиво статистике
може се доћи и до закључака који су парцијални, недовољно
тачни, а могу да буду и проблематични. При посматрању про
стора Југоистока Европе или Балкана у времену када настаје
модерна образованост, а то је углавном 19. век, веома је важно,
а у неким случајевима и пресудно, поћи од стартне основе, од
онога што би у математици било нула, односно од тренутка када
је у области коју истражујемо почео испитивани процес. Та
"нулта тачка" није за све земље иста, иако су честе појаве исто
времених настанака неких историјских појава, као и њиховог
брзог ширења и на друге просторе, чиме се и њихови почеци по
клапају или приближавају. Тек с утврђивањем времена настан
ка неког историјског процеса можемо пратити његову динами
ку, како настаје и развија се, којом брзином се тај процес одвија,
сличности с истим или блиским појавама у другим срединама,
као и разлике у односу на њих трендове и коначно упоређивати
добијене резултате.
По овом начелном, у бити историјском, ставу, почетне
тачке у мноштву историјских процеса и појава, у овом случају
образовању, биле су временски различите међу народима и др
жавама на југоистоку Европе. Кад је у питању Хрватска, поче
так модерног школства може се означити 1777. годином, када је
уредбама Марије Терезије уведено обавезно школовање у јед
ногодишњим школама и тако је постављена законска основа
његовог даљег развоја. Та година би могла да буде и стартна
тачка за Србе у Угарској, јер је и код њих доба просвећености
почело скоро истовремено када и код осталих народа у Хаб
збуршкој монархији. Они су 1779. добили верску и школску
аутономију и већ за време Марије Терезије и Јосифа Порганизо
вали су основно школство, од 1791. почела је с радом српска
гимназија у Карловцима, а 1810. у Новом Саду, када је основана
и Учитељска школа у Сент Андреји. Такође, они су од 1770.
имали српску штампарију у Бечу, где су од 1792. године почели
да издају своје новине, а уживали су и верску аутономију преко
Карловачке митрополије. Основана је затим прва српска књи

223
жара у Земуну Емануела Јанковића, па Матица српска 1826, а
развио се и читав низ научника, књижевника и сликара српског
порекла, од Јоакима Вујића, Уроша Миланковића, Атанасија
Стојковића, Јована Рајића до Саве Текелије и других. Сасвим је
различита ситуација са Србијом, која је у 19. век ушла без иједне
школе и као почетак модерног школства може се означити тек
1830. година, када је Турска дозволила оснивање школа на срп
ском језику. Међутим, кад је Босна у питању можда је тај почетак
тек 1878. година, када је ова област била окупирана од стране
једне, у односу на претходну, просвећене царевине, која се залага
ла за обавезно образовање, раније су постојале верске школе, али
пре 1878. није било лаичког, ни модерног општег образовања.
Уколико се прихвате ове године као "нулте тачке" по
четка модерног образовања (које су условне, као што је условна
и свака историјска хронологија), могу се уочити велике разлике
на малом географском простору. Читав један век разликује Хр
ватску, у којој су почеци општег образовања 1777. и Босну, где
је, грубо речено, просветитељство почело после 1878. године.
Без уважавања овог историјског оквира тешко је тумачити су
штину историјских процеса.

2. При паралелном истраживању и поређењу мора се уважава

ти и то да ли се нека историјска појава одвијала у оквиру само
сталне државе неког народа или у оквиру држава где је тај на
род био један од народа. При томе је важно уочити И да ли је тај
народ спадао у конститутивне народе, да ли је био у истом прав
ном положају с "државотворним народом" или је био непри
знат, односно у мањинском положају. Већ наведени пример Ср
ба у Турском и Хабзбуршком царству показује да су они имали
различите услове за национално образовање и да су чак 60 годи
на после добијања права на основно образовање у Аустријском
царству то право стекли и у матичној држави, док је у Турској
тај процес још више каснио. Још су упечатљивији примери
"младих" народа попут Македонаца, који су то право стекли тек
после Другог светског рата или Албанаца у оквиру њихових не
матичних држава. И у оквирима државе Хабзбурга су најнера
звијенији били делови насељени "недржавотворним" народима,
попут Хрватске, Галиције, Словеније, где су и сви процеси мо
дернизације спорије текли, па и образовање.

224
3. За оне народе који су у доба настанка модернизације живели
у оквиру туђих држава не може се занемаривати чињеница под
чијом су страном доминацијом били. Сигурно је да је постојала,
за историчаре веома битна, разлика у општем друштвеном раз
воју, као и у настанку одређених процеса у деловима Балкана
који су били под Турским царством и у оним који су били у окви
pима Хабзбуршке монархије. Турско царство је само по себи би
ло најзаосталији део европског континента, а просечно су били
још неразвијенији његови периферни делови, уз то насељени и
народима који су били у подређеном положају. И најједностав
није истраживање показаће да су, на пример, касније балканске
престонице, попут Београда или Софије, биле слабије развијене
од неких градова смештених у средишту Царства, као што је био
Битољ или Солун. У односу на Турско, Аустријско царство је
било знатно модерније, иако и оно није спадало у најразвијеније
делове Европе. У њему је веома велики одјек имала епоха про
светитељства, која је, у већој или мањој мери, обухватила и све
народе који су живели у оквиру те мултинационалне заједнице.
Зато се другим мерилима могу анализирати народи или делови
неког народа који су свој улазак у доба модернизације доживели
у Турском од оних у Аустријском царству. Њихове почетне по
зиције нису биле исте, јер су се те две државе и саме разликова
ле по степену прихваћености идеја модерног доба, што се у још
већој мери одражавало на мањинске народе који су живели у
њиховим оквирима.

4. Однос државе према школству, посебно уколико је реч о

развоју националног образовања у оквиру туђих држава, такође
је показатељ међусобног разликовања. Аустријска и турска
образовна политика биле су различите, а разлике су биле још
упадљивије у односу на право на образовање мањинских народа
и наставу на матерњем језику. Можда је Босна најбољи пример
образовне политике једне заосталије и једне модерније државе.
Уочљиво је да је у Босни пре 1878. године на око 1,8 милиона
становника било само око сто углавном верских школа и тек је
Аустро-Угарска почела да негује и лаичко образовање на ма
терњим језицима, просечно подижући годишње око девет нових
школа, што није било довољно да се до 1914. године надокнади
оно што је било пропуштено у претходним вековима. Слична

225
ситуација је била и међу Србима у окрузима који су после Бер
линског конгреса припојени Србији. Мањак школа се није мо
гао брзо надокнадити, о чему сведоче и подаци да је 1890. у целој
Србији (укључујући и делове припојене после 1878) било 14.17%
писмених, док је у новоприпојеном Топличком округу писменост
и даље била три пута нижа (5.19%).“
Од важности је и однос елита, најпре оних владајућих,
према образовању и питање њихове заинтересованости да се
њихови сународници школују. Хрватска историчарка Мирјана
Грос је навела да "већина хрватских феудалаца желела је да
прости пук остане и даље неписмен...",“ чиме се објашњава спо
рији развој школства код Хрвата у првој половини 19. века, док
податак да се између 1874. и 1888. године број школа дуплирао
указује да је сама власт променила однос према школству.“ При
посматрању односа државе према образовању важна је и закон
ска регулатива општег права на образовање, што је један од по
казатеља модерности дате средине. Овај показатељ неке од зе
маља југоистока Европе ставља скоро у исту раван с развијеним
државама, јер је, на пример, у исто време када је у Француској
донет Закон о општем основном образовању (1879-1881), такав
закон донет и у Великој Британији (1880), а скоро истовремено
и у Србији (1882), док је за Босну таква обавеза законом уведена
тек 1912. године. Друго је питање да ли су ти закони одговарали
могућностима датог друштва и зашто нису могли да буду спро
ведени. Улога државе се може пратити и по броју стипендиста
које школују у иностранству; тај број није занемарљив ако се
узме у обзир заосталост и сиромаштво ових држава. Пример Бу
гарске и Србије показује да је елита настала у тренутку када је
држава постала заинтересована да је стекне.

5. Опрезност изискује и поређење земаља које су имале исто

ријски, географски и државни контунуитет и оних које су биле у
оквирима других држава, или су имале честа и велика одступа
ња од нормалног историјског развоја (ратове, повећање или
смањивање територија, промене државног устројства и сл.).

“ Вид. М. Ракић, Из нове Србије, Лесковац 1987 (фототипско издање).

“ M. Gross, Počeci moderne Hrvatske. Neoapsolutizam u civilnoj Hrvatskoj i Slavoniji
1850-1860, Zagreb 1985, 276
“Die Habsburgermonarchie. Bd. III/1, Die Völker des Reiches, Wien 1980, 704.

226
Сваки развој, па и образовања, уколико је испрекидан, није пра
вилан и изискује другачија тумачења. На пример, сасвим се раз
личито могу ценити модернизациони процеси у земљама које су
имале честе или дуге ратове, посебно ако су ти ратови вођени на
њеној територији, од држава које су имале мање-више нормал
ни развој у истом временском периоду. Једна мерила се могу
применити на становништво неке дуготрајне државне заједнице
са сталном територијом и дуже време подвргнутом истим зако
нима и истим историјским процесима, а посебно уколико су те
земље имале државно-правни континуитет током целог 19. века
или заједнички живот деценијама или вековима, без обзира на
то колико унутар себе имале хетерогено становништво. У та
квим заједницама је било мало драстичних дисконтинуитета у
развоју, без обзира на могући спорији или бржи ритам, за разли
ку од оних земаља које су током истог периода више пута мења
ле господаре, територијално се увећавале или смањивале, биле
ометане ратовима, губитком становништва или укључивањем
неразвијенијих области у државну територију. Што се послед
њег случаја тиче, један од најупечатљивијих примера је Србија,
која се током 19. века неколико пута територијално увећала и
сваки пут је у њу долазило ново становништво које је требало да
се укључи у процесе који су били у току. Посебно је уочљиво да
је при сваком припајању нових територија у ту државу укључи
вано становништво, које је по свим показатељима било још зао
сталије од дотадашњих грађана те државе. Као што се унутар
Аустро-Угарске после окупације Босне општи проценат писме
ности укупног становништва смањио, тако су и у Србији сваким
њеним проширивањем током 19. века опадали сви показатеља
модернизације. Дакле, она се одвијала у дисконтинуитету, са
скоковитим опадањима и растом.

6. И у оквирима југоисточне Европе је приметна светска појава

различитости у развијености/заосталости севера и југа. Јужни
делови били су мање развијени него северни и свака покрајина
или држава је имала свој "југ", који се углавном поклапао и с ге
ографским југом. Овде су изузеци приморски крајеви, који су
због свог положаја, отворености ка утицајима и трговини имали
предности над залеђем и били су развијенији, што је посебно ви
дљиво у Грчкој али и у Далмацији, где је постојала велика раз

227
лика између обале и унутрашњости. На пример, 1910. године је у
залеђу (Бенковац, Книн) 80% становништва било неписмено. И
Србија је такође имала свој "југ" — јужну Србију, а онда и Косо
во, у Босни су мање развијенији били Херцеговина и западна Бо
сна наспрам северних делова, Хрватска је имала Лику итд. Та
разлика, настала из веће развијености и урбанизације, истовет
на је са светским феноменом и може се уочити и на школској
мрежи. Такође, проценат писмених показује исти тренд. Осим
већ поменутог примера јужних округа Србије и изузећа Далма
тинског приморја, у прилог овом ставу је и податак да је 1900.
године у Срему 2/3 становништва било писмено, док је у Лици
умео да чита и пише само сваки четврти становник (25%).

7. Као свака непривредна делатност, развој школства је уско

повезан с општом економском развијеношћу. Издвајања за
школство су просечно мања у привредно неразвијеним области
ма, иако на њих утицај има и општи однос државних чинилаца
према образовању, као што су избор приоритета и висина издва
јања.“ Ту, такође, нема општих правила која би била применљи
ва на све земље посматраног подручја, јер се, на пример, среди
ном 80-их година 19. века у Хрватској за школство издвајало
1,34, у Румелији 1,48 а у Србији само 0,63 динара по глави станов
ника.“ Један од примера тешкоћа с којима су се неразвијена дру
штва сретала су и градња школских зграда, плате учитеља и сл.
Да то у економски заосталим срединама није било лако оствари
ти. Али, остаје питање да ли се унутрашњом прерасподелом мо
гло више новца усмерити ка образовању?

8. Честа су и мишљења да је нижи образовни ниво међу право

славним народима последица отпора процесима модернизације
унутар саме Православне цркве. Још смо далеко од поузданих и
на истраживањима заснованих одговора на ово питање, али се

“ О односу развијености и школства вид. Н. Sundhaussen, Alphabetisierung und

Wirtshaftswachstum in den Balkanländer, Allgemeinbildung als Modernisierungsfaktor.
Zur Geschichte der Elementarbildung in Südosteuropa von der Аufklärung bis zum
Zweiten Weltkrieg. Beiträge zur Tagung vom 29. Oktober-2. November 1990. in Berlin,
Нss. N. Reiter u. H. Sundhaussen, Berlin 1994, 21-36; исти, Нistorische Statistik Serbi
ens 1834-1914, München 1989.
“ Н. Sundhaussen, Alphabetisierung, 28.

228
могу понудити неки подаци који могу да послуже за даље разма
трање овог питања. Један од њих, који, евентуално, може да иде
у прилог овој тези, јесте мања посећеност српских школа на те
риторији Хрватске средином 19. века (1854/55 радила је 41 срп
ска школа), али разлог зато је тај што најпре су уџбеници и на
става била на славеносрпском, дакле неговорном језику, који је
ретко који ученик разумео. Томе је допринела и Православна
црква, која се дуго опирала увођењу народног језика у школе.
Подаци за територију Војводине, међутим, показују да је међу
Србима 1890. године било 69,1% неписмених, а 1910. године
48,7%, што је чак за 20% мање неписмених него што је исте го
дине био општи проценат у Хрватској/Славонији (67,5%) или у
самој Србији. Овај податак показује да је на ниво образованости
већи утицај имало окружење и општа развијеност неке средине
од верске припадности. Друга занимљива чињеница показује да
је школе у Босни и Херцеговини 1904/5. године похађало про
центуално исто ђака католика и православаца (по 13.000), иако
су Срби били бројчано највећи народ, док је само 13% ученика
било муслиманске вероисповести, иако је њихов удео у укупном
становништву био 32,2%.“ Овај податак, као и слични подаци
могу послужити олаким тумачењима, по којима су већу скло
ност ка образовању имали католици, па православци, а најмању
муслимани, али се и они могу суочити с супротним чињеницама.
На пример, може се ради испитивања поредити број неписмених
на европском нивоу и уочити да је почетком 20. века Португал
имао више неписмених од Русије, Бугарске и Грчке, махом пра
вославних земаља (1900: Босна 87,8%, Србија 79,7%, Румунија
78%, Португал 75,9%, Русија 73%, Бугарска 72,1%, Грчка
60,8%).

9. Између земаља које су стекле самосталност и оних које су

још биле у оквирима неког од суседних царстава уочљиве су и
различите врсте страних културних, привредних и политичких
утицаја. У независним државама било је више разноликих ути
цаја, они су се често допуњавали и преплитали и имали одјека у
локалним културама. За разлику од њих, у областима које су би
ле у саставу неких страних држава преовлађујући је утицај до

* Die Наbsburgermonarchie, III/1, 764-766.

229
минантне културе те државне заједнице. Тако су се студенти из
првих земаља опредељивали за студије на читавом низу универ
зитета у различитим земљама, док су се они који су и даље оста
ли у оквирима неке мултинационалне заједнице углавном обра
зовали у држави којој су припадали. Пример може да буде Хр
ватска, из којој је једна трећина студената одлазила на студије
изван матичне средине али углавном на универзитете у оквири
ма Хабзбуршке монархије: тако је 1902/3 студирало у Бечу
62,7%, у Грацу, 4,6%, у Инсбруку 4,6% и у Прагу 2,9% од укуп
ног броја студената из Хрватске.“ Примери са студентима из
других земаља су другачији и указују на прихватање више
европских култура. До краја 19. века највише бугарских стипен
диста је било у Аустро-Угарској, а затим у Русији, Француској и
Немачкој. И подаци о Србији показују да је она била окренута
ка више културних кругова, што се показало као предност.

10. Универзитети на југоистоку Европе нису били стари универ

зитети, али су настајали у складу с потребама друштава и при
родно су израстали из виших школа које су им претходиле.
Управо то што су дуго грађени показује да је постојала свест о
томе шта је универзитет, јер су се отварали тек када су се поје
дине науке развиле и у тим срединама. Иако они у првим деце
нијама свог постојања нису достизали ниво старих и реномира
них високошколских центара, значајно су утицали на општи по
раст образованости, а по наукама које су неговане могуће је
пратити модернизационе потребе датог друштва.

11. Испитивања изискују и веома присутно мишљење о спорој

еманципацији жена на Балкану. Иако је и та чињеница, стати
стички посматрана, тачна, постоји много изузетака, који захте
вају деликатнији приступ овом питању. У прилог томе иду и по
даци о универзитетском образовању девојака на Балкану. Оне
су пре неких својих колегиница у иностранству оствариле право
на студије. То се односи на све балканске земље (Румунију, Грч
ку, Турску, Србију, Бугарску). И процес њихове професионалне
еманципације није био с мање тешкоћа него што су их имале

* Arnold Suppan, Oblikovanje nacije u gradjanskoj Hrvatskoj (1835-1918), Zagreb

1999.

230
жене у развијенијим срединама. Прва лекарка с Балкана Драга
Љочић је своју титулу стекла међу првима у Европи, пре него
што је то постигла прва Италијанка или Аустријанка. Слични
примери се могу навести и за жене-архитекте, где у пионирке
спада Јелисавета Начић која је већ градила своју професионал
ну каријеру у доба, наведимо само тај пример, када је исте студи
је окончала прва Францускиња. И у овом случају, као и у другим
тезама, овај простор се показује као сложен, који је због дискон
тинуитета своје историје и економске неразвијености с једне
стране био један од најнеразвијенијих у Европи, али истовреме
но, у мањем обиму или појединачно, следио модерна европска
кретања. Због тога и размишљања о њему морају почивати на
знањима која постепено освајамо.

231
 ГЕНЕРАЦИЈЕ ОБРАЗОВАНИХ ГРАЂАНА
ИЛИ О СРПСКОЈ ИНТЕЛИГЕНЦИЈИ

Критеријуми

Подела интелигенције по генерацијама не потпада под

исте критеријумиме по којима се могу издвајати политичке лич
ности једне земље. Наравно, и на њих се ови критеријуми могу
применити уколико интелектуалаце сведемо само на појаву у
сфери политике, што се може правдати, јер је и сам термин
ушао у употребу, а и њихов утицај у јавности постао је снажан у
тренутку када су они учинили политички акт – када су се 1898.
године током Драјфусове афере огласили и стали иза текста
Емила Золе "Оптужујем". То је названо "протестима интелек
туалаца" и од тада је великом брзином тај појам ушао у јавну
употребу. И њихова делатност крајем 19. и током 20. века, њи
хове реакције на појаве угрожавања хуманог, јавни ангажмани
али и сврставања уз различите идеологије су допринели да се и
данас у неким срединама појам интелектуалац везује само за
ствараоце чија делатност има и политички одјек. Узевши на се
бе током 19. века улогу извршиоца "апстрактне правде", како
је то приметио Жилијен Бенда, интелектуалци су себе сами,
осим примарном хуманистичком, изложили и политичком суду
и проценама и подвргли се политичким критеријумима. Када су
се потписи појавили испод Золиног текста, они су истовремено
означили да је реч о друштвеној групи, а не о појединцима, који
немају стварну али имају моралну моћ, односно да су они кул
турна и политичка авангарда која се у име универзалних хума
них супроставља етаблираним вредностима.
Политичности садржаја овог појма веома много су допри
нели Руси, који су ималу неку врсту културно-политичке аван
гарде назване интелигенција, уског, али милитантног дела гра
ђанства. Настала 60-их година 19. века међу руским студентима,

“ Ж. Бенда, Издаја интелектуалаца, Београд 1996, 35.

после слабљења репресивне власти Николе I, а под снажним
утицајем нихилиста и популиста, ова група је своје захтеве нај
пре усмерила на слободу штампе и укидање цензуре, да би их ка
сније ширила на отпор режиму, инстутуцијама, цркви и сл. Она
је од самог почетке добила прецизно политичко значење; њој
нису припадали сви високообразовани, већ се односила само на
оне који су заузимали радикалне политичке ставове. Већ седам
десетих година 19. века појам се још више сужавао и махом се
односио на оне који су заговарали револуцију и социјализам,“ те
се често и данас, посебно на англосаксонском подручју, појам
интелигенција своди на ту руску појаву.
Временом се овај појам проширио и на друге средине и
народе, па чак и на друге историјске периоде. Жак ле Гоф је оне
"којима је занат мислити и преносити своје мишљење на друге"
изучавао у средњем веку.“ Ралф Конерсман је њихову појаву ве
зати за доба просвећености ставом да "културним новинама 18.
века припада и идеја интелектуалаца: писца који говори за себе
самог и истовремено у име општег добра", али им је дао и савре
мено значење: "Интелектуалац користи литературу да би лите
ратуру прекорачио и изборио се за шири идеал, морални став и
политички захтев. Карактеристично је да деловање његовог
утицаја превазилази његово сопствено време. Пошто је он иско
вао духовни облик једног доба, потомсто његове формуле и на
чин мишљења сматра разумљивим саме по себи".“ Све те мисли
оце који су деловали пре уласка у ширу употребу овог век ста
рог појма, Кристоф Шарл је назвао "интелектуалци пре инте
лектуалаца", како је насловљено и једно од поглавља његове
књиге "Рађање интелектуалаца" 1880-1900.“
Углавном се савремени западни истраживачи слажу у јед
ном -интелектуалци су друштвена група или слој који то није по
статусу или функцији у друштву, већ по томе како делује у јав
ности, они нису само људи који мисле већ су они који с другима
комуницирају помоћу мишљења, било личним односом или јав

* С. Сharle, Les intellectuels en Еиrope au XIXe siècle. Essai d'histoire comparée, Paris
1996, 248-249.
“ J. Le Goff, Intelektualci u srednjem vijeku, Zagreb 1982, 5.
* Ralf Konersmann, Mein liebe Herr Philosoph, Pierre Lepape, Нans Magnus Erzen
sberger und die Schatten Diderots, FAZ, 4. Oktober 1994, 18.
* С. Сharle, Naissance des "intellectuels“ 1880-1900. Paris 1990.

234
ним деловањем — петицијама, есејима, трибинама...“ То су лич
ности из области културе, ствараоци или медијатори који се ста
вљају у улогу политичара, односно творца или поборника идео
логија.” Ова дефиниција тиме не значи само статус одређен осо
бе већ подразумева и жељу за јавним ангажманом. Њихова
основна улога је да бране универзалне вредности, док се најши
ра дефиниција може уочити код Жилијена Бенде, који у инте
лектуалце убраја оне "чија активност суштински није тежња ка
практичним циљевима, који своју радост траже у бављењу умет
ношћу, науком или метафизичким спекулацијама, укратко у по
седовању нематеријалних преимућстава".”
У совјетској терминологији ова реч је означавала оне ко
ји нису радници и сељаци, већ који стварају умом, где су убраја
ли професоре, уметнике, инжењере, адвокате и друге, односно
све оне с високим образовањем. Тиме је политички критеријум
занемарен, док је истицан начин рада (умни или физички). То
значење је углавном пренето и у земље ранијег источног блока,
па и код нас. Бугарски историчар Николај Генчев је у интели
генцију уврстио све личности са средњим и вишим образовањем,
чак и оне који се не баве умним радом.“ Његов колега Јордан Ко
левје при одређивању ко спада у интелигенцију узео у обзир не са
мо образовање већ и функције које обављају у друштву. По тим
критеријумима поделио ју је на вишу, средњу и нижу, којима је
обухватио све образоване (и с основним и средњим школама).“
Многознaчност појма и у нашем језику изазива забуне.
Он најпре има садржај који је имао у СССР-у, који је довољно
општи и због тога често изискује прецизирање, па се јавља и у
синтагмама — прави, стварни, стваралачки, велики, врхунски,
или уз прецизније политичке или моралне дефиниције — леви,
десни, либерални, поштени, независни, национални итд. По
требна су разјашњења овог терминолошког спора да би се знала
друштвена група која се изучава. Да ли су то сви високообразо

* P. Огу, Ј-F. Širinelli, Les Intellectuels en France de l'Affaire Dreyfus a nos jours, Paris
1986, 9.
“ Исто 10.
* С. Сharle, Naissance des intellectuels, 1.
* Ж. Бенда, Издаја Интелектуалаца, 35.
“ Н. Генчев, Блгарска взрожденска интелигенциа, Софиa 1991.
“ Ј. Колев, Блгарската интелигенциa 1878-1912, Софиa 1992, 6.

235
вани, они који се називају и елитом, односно они које Немци зо
ву "образовано грађанство" (Bildungsbürgerthum), или само
"образовани" (Gebildete), Французи и Енглези професионалци
ма (professional, professionel), дакле, личности слободних занима
ња? Или су то само они који стварају у науци и на универзитети
ма, које у Француској сврставају под термин "universitaires", у
Немачкој "Akademiker", а у Британији "intellectual aristocrasy"?
Ова разјашњења су потребна јер ни у једној статистици нема ру
брике "интелектуалац", тако да се ни квантитативно они не мо
гу одредити, те од садржаја који сам истраживач да овом појму
зависи и број оних који ће бити испитивани, јер је сам појам
историчан и његово значење се мењало током времена и зави
сно од средине. У овом прилогу овај термин ће се користити у
значењу које је код нас у колоквијалној употреби а које подра
зумева све високо образоване, односно биће реч о онима који се
стручно тачније убрајају у образовано грађанство.
Образовано грађанство у Србији 19. века је хетерогена
група. Они су били различити по идеологијама, погледу на свет,
социјалном пореклу, друштвеном статусу и утицају, али најпре
по доприносу својим посебним струкама или у општем јавном
ангажману. Због тога ни критеријуми њихове поделе по генера
цијама не могу да буду политички, иако је управо из овог слоја,
посебно од четрдесетих година 19. века, изникла већина оних
који су се бавили политиком и као такви чинили и саставни део
и "политичких генерација". Учињен је покушај да се занемари
њихова политичка делатност, већ да се оцени њихов допринос
на интелектуалном пољу, односно у посебним струкама, наука
ма и стваралаштву којим су се бавили, а као додатни критерију
ми њиховог разликовања узето је њихово образовање, преовла
ђујући страни утицаји, па и политичке оријентације.
По овако примењеним критерујумима, образовано гра
ђанство или интелигенција се у Србији 19. века може поделити
на три генерације. Прва, која је стварала, условно речено, до
средине 19. века, друга, чија се делатност одвијала до почетка
осамдесетих година и трећа, са зенитом на прелазу два века. Ме
ђу њима нема чврстих граница, ни оштрих подела као у случају
"политичких генерација", јер су на њих примењени другојачији
критеријуми, те су честа претапања из једне у другу генерацију,
или се неке од одлика једне могу пратити и у другим групама.

236
 Прва генерација

Одлике прве генерације:

1. До средине 19. века у Србији скоро да није било аутохто
них домаћих интелектуалаца. После краткотрајног рада уста
ничке школе право на оснивање српских школа дато је хатише
рифом из 1830. године. Од тада после основних, дошло и до ства
рања прве гимназије и полугимназије, а 1838. је почео да ради и
Лицеј у Крагујевцу као прва виша школа аутономне кнежевине.
Прве генерације младића образованих у Србији појавиле су се
после 1836. године, када је школовање завршила прва група
гимназијалаца, односно 1840. године, у којој су први студенти за
вршили двогодишње студије на Лицеју.“ До тада су већину обра
зованих чинили Срби из Угарске, али и из других делова Хаб
збуршке монархије, који су били школовани на угарским или
аустријским, а ређе на руским школама. Они су били први про
фесори Лицеја: Исидор Стојановић, Константин Бранковић,
Атанасије Николић, Антоније Арно, Гаврило Поповић, Ђорђе
Мушицки, затим Јован Стерија Поповић, Јован Рајић, Игњат
Стратимировић, па Јанко Шафарик, Симеон Прица и професор
француског језика, родом из Пољске Алексије Окољски. Тек у
августу 1848. био је за професора политичке економије и фи
нансија постављен један грађанин Србије, Константин Цукић,
који је права завршио у Хајделбергу. Први лист у Србији Нови
не србске покренуо је 1832. такође један Војвођанин, Димитрије
Давидовић, који је Србију задужио стварањем првог државно
правног акта — Сретењског устава (1835). Из "прека" је био и
оснивач српског позоришта Јоаким Вујић (1835), а Земунац Гли
горије Возаревић је 1827. године отворио прву књижару. И први
музичар био је странац — Јосиф Шлезингер, као и први инжење
ри — Франц Јанке, барон Кордон, прва рударска истраживања
обавио је барон Хердер...
2. Преовлађујући утицај Срба из Угарске донео је и тамо
шње узоре, који су се понекад доследно а некада модификовано

* Вид. Р. Љушић, Кнежевина Србија (1830-1839), Бeoгрaд 1986, С. Ћунковић,

IШколство и просвета у Србији у 19. веку, Бeoгрaд 1870; В. Тешић, Школе и
настава, Историја српског народа, књ. VI-1, Бeoгрaд 1863,506-550, М. Каrаno
vich, The Development of Education in Serbia an Emergence of Its Intelligentsia (1838
1858), New York 1995.

237
примењивали. Они су се примећивали у организацији школства,
те је правни одсек Лицеја скоро у потпуности преузео предмете
и организацију истоимене будимпештанске школе.“ И Новине
српске су направљене по узору на бечке, а и већину чланака чи
нили су преводи из аустријске штампе. Уведен је и западни урба
низам и зидане су прве зграде у бечком класицизму, што је спро
водио Словак Франц Јанке. Снажни аустријски утицаји изазива
ли су и напетости између домаћег становништва и тзв. немачка
ра, дошљака из суседне монархије. Заузевши све важније чинов
ничке положаје, они су изазивали завист малобројних домаћих
образованих људи, али је то био и отпор према другојачијој кул
тури, начину говора, понашања и облачења.“
3. Та генерација користила је и више језика, тако да је у цр
кви, ради црквених књига, у употреби био рускословенски, у ад
министрацији слaвeнoсрпски, док се у свакодневном животу
грађанство служило народним језиком.
4. Књижевна дела углавном су настајала из пера стваралаца
настањених ван Србије, у духу раног "патријархалног романти
зма", али се јавило и неколико аутентичних књижевних појава
ослоњених на народно стваралаштво (Вук Стефановић Кара
џић, прота Матеја Ненадовић и Сима Милутиновић Сарајлија).
Малобројни уџбеници су углавном компилације,“а о правним
научним доприносима је тешко говорити.
5. Политички захтеви те генерације у основи су се сводили
на стварање независне државе, што се исказивало снажним ан
титурским расположењем, а крајем периода и изразитим пан
СЛа ВИЗМОМ.

“М. Каrаnоvich, 124.

“ Вид.: П. Крестић, Пречани и Шумадинци. Теодор Павловић и "Сербске на
родне новине" о Кнежевини Србији (1838-1848), Бeoгрaд 1996.
“ Нпр., уџбеници логике (Мислословље или логика) и основи филозофије
(Основно мудрословље) Константина Бранковића су били мање-више прево
ди дела немачког филозофа ВТ. Круга (М. Поповић, Константин Бранко
вић, професор филозофије и Писац првог уџбеника логике на београдској Ве
ликој школи, Зборник Филозофског факултета, књ. III, Бeoгрaд 1955, 594).

238
 Друга генерација

1. Генерација интелектуалаца која је деловала од почетка

пете и до краја седме деценије 19. века још је била малобројна
(средином века било је око 350 школованих људи), али с већ ис
такнутим позицијама унутар поделе друштва.
2. То је прва генерација рођених у Србији а школованих у
иностранству. Иако је и даље било дошљака, они су постепено
замењивани младим школованим Србијанцима. Први од њих је
већ поменути Коста Цукић, а заједно с њим је за професора Ли
цеја изабран и Димитрије Матић, који није био рођен у Србији
али је у њој од младости живео и стекао образовање. Већ почет
ком 50-их година међу професорима Лицеја је било десет дома
ћих професора (Коста Цукић, Димитрије Матић, Ђорђе Ценић,
Рајко Лешјанин, Владимир Јакшић, Филип Христић, Милован
Јанковић, Алекса Вукомановић, Стојан Вељковић и Коста Јова
новић). Сви они су, осим Вукомановића, школовани на западу, и
то у оновременим водећим европским универзитетима — Пари
зу, Хајделбергу, Берлину, Бечу. После студија у Берлину и Хај
делбергу и путовања и упознавања неколиких европских зема
ља, Љубомир Ненадовић је постао први Србијанац професор
београдске гимназије и све до 1857/58. ниједан други његов зе
мљак није обављао тај посао.“ Иако је и даље било дошљака, а
неки од њих су оставили и видног трага (Јосиф Панчић, Матија
Бан, Емилијан Јосимовић...), они су међу хуманистичком инте
лигенцијом постпено постајали мањина, али су међу техничком
још увек преовладавали. Смишљеном политиком владе, сваке
године је по неколико питомаца одлазило у иностранство на
студије. Већ до 80-их година 19. века са студија из Хајделберга се
вратило преко 70 младића, из Минхена шесдесетак, из Москве
до 1880. године њих 33. У Цириху је у деценији између 1863. и
1873. године било 59 српских студената, а у исто време је у Бер
лину било 34, у Лајпцигу 21, а у Бечу, само на Универзитету чак
54 српска грађанина... Почетком 1845. године су се са школова
ња у Шемницу вратили први домаћи стручњаци за рударство, са
студија су се вратили и први школовани официри, те се у све ви
ше области појавили домаћи образовани људи.

16 М. Karanovich, 79.

239
3. Школство је почело да се развија самостално. Лицеј је ре
формама из 1853. почео да прераста у вишу школу, да би десет
година касније, када је постао Велика школа с три факултета,
почео да добија одлике универзитета. Тиме се створила могућ
ност да се интелигенција образује и у земљи и то је дало плода, а
најочитији примери тога су Стојан Новаковић, који је своју де
латност започео с том генерацијом, али је зенит достигао с на
редном, или Милан Ђ. Милићевић, двојица ретких интелектуа
лаца који нису били на страним школама. Такође, извршена је
диференцијација школства као један од првих услова за профе
сионализацију друштва. Већ крајем четрдесетих је почела да ра
ди Инџинирска, после ње и Артиљеријска, а затим Занатлијска
школа у Крагујевцу, али су тек почетком седамдесетих почеле
да се развијају стручне школе.
4. Даља карактеристика ове генерације је да је она постала
водећи културни чинилац у друштву. Најпре је победом Вуко
вих идеја извршена кодификација књижевног језика, а доприно
сом Ђуре Даничића и његовог списа Рат за српски језик народни
језик је постао и књижевни језик. Млади писци су од средине ве
ка почели да га користе, а он је постао и званичан језик у обра
зовању. Тиме је не само била олакшана комуникација већ је то
погодовало и појави читавог низа новина и часописа, као и раз
воју књижевности. После романтичара генерације Бранка Ради
чевића све мање су се следили туђи књижевни утицаји, те су на
стала оригинална дела трајнијих вредности, најпре песника Ђу
ре Јакшића и Лазе Костића.
5. Јавили су се и први научни доприноси, али још увек ретко
оригинални: Владимир Јакшић је од 1852. почео да врши метео
ролошка мерења, Коста Цукић је поставио темеље економске
науке, најпре тротомним делом Народна економија, а Димитри
је Матић се удаљио од својих страних узора у јавном праву али
још није створио оригиналан резултат, Михајло Рашковић је
преузео испитивање минералне воде у Србији и за државу је ра
дио прва примењена хемијска испитивања. После тих уследили
су и научни доприноси Јосифа Панчића на пољу истраживања
флоре и фауне Србије, који је открио неколико нових животињ
ских, као и биљних врста (Панчићева оморика), затим изузетно
значајан рад на филологији Ђуре Даничића итд.

240
6. Ова генерација је имала кључну улогу у културном пре
породу који је знао да се испољава и у некој врсти сукоба између
преовлађујуће патријархалне културе и примљених страних
утицаја. У појавном облику се огледао у присуству европејаца или
"паризлија" педесетих година прошлог века, али и у читавом
низу страних новина, најпре оних духовних и обичајних, па тех
ничко-технолошких, као и у изградњи цивилних институција. То
је утицало на смањење јаза између заосталости и модерности.
7. Већ у претходном периоду основано Друштво српске сло
весности (1841), своју праву делатност отпочело је у овом пери
оду, и то најпре појавом "Гласника" (1847), у ком су почели да се
објављују први научни резултати његових чланова. Поделом на
одсеке (1850) и повезивањем са сличним европским друштвима
и академијама оно је почело битније да утиче на развој научних
и културних делатности. Њега је 1864. заменило Српско учено
друштво, које је окупило већину научних снага које је Србија та
да имала и чиме је била постављена основа за академију наука.
8. Та генерација је поставила основе модерног грађанског
друштва најпре доследним залагањем за развој демократских
институција, чему су најпре допринели они који су политички
припадали либералима. Онолико колико су успевали да ограни
че самовољу владара, низом посебних аката дали су правну ре
гулативу држави која се трудила да прати тадашња модерно ор
ганизована друштва.
9. Према идејама које су примали из земаља свога школова
ња постали су селективнији. Иако су их у раним педесетим при
хватали с младалачким ентузијазмом и наивношћу, сматрајући
да ће оне веома брзо донети прогрес у Србију, касније су постали
обазривији у избору и прилагођавали су их домаћим приликама.
10. Карактеристика те генерације је и романтизам. Он није
био само преовлађујући у књижевности, већ је под утицајем на
ционалних покрета у Европи био и доминантно политичко од
ређење. Окупљала их је тежња за стварањем самосталне држа
ве и уједињењем Срба. То је била национално самосвесна гене
рација, која је националним правима давала високо место у хије
рархији вредности.
11. Либерализам је био најснажнија политичка идеја те гене
рације, али од раних седамдесетих и социјалистичке идеје су
имале значајно присуство. Обе политичке групације, иако су

241
идеје примиле преко западних извора, у спољној политици нису
подржавале европске режиме, већ су ослонац тражиле у Русији.

Трећа генерација
1. Та генерација, која је, грубо узето, стварала од осам
десетих година 19. века, била је аутентично национална. Све ви
ше интелектуалаца имало је домаће високо образовање. Утицај
странаца је веома ослабљен, иако је још увек био присутан, нај
више међу техничком интелигенцијом, али доласком најпре Љу
бомира Клерића 1875, који је предавао механику, па Милана
Андоновић 1880, који је предавао геодезију, па затим других, и
Технички факултет је постао добра стручна школа, способна да
образује домаће инжењере. И поред постојања Велике школе,
где је непрестано растао број студената, држава је и даље годи
шње слала чак по неколико десетина младих људи на школова
ње, а само после 1882. било их је преко 850. Иако је очито да је
држава своју елиту најпре видела у јакој и обученој војсци, одла
зак сопственим средствима је омогућио да се и за друге струке и
науке образују потребни стручњаци и већ почетком века на чи
тавом низу универзитета студената из Србије је било по неколи
ко пута више него што је било државних стипендиста.
2. То више није ни у једном погледу била хомогена генера
ција. Школовање у више земаља омогућило је да се приме ра
знолики утицаји са стране, дакле, не само из најближег окруже
ња, а већ постојећа домаћа интелигенција утицала је на то да се
епигонство умањи. Они су постали критичнији према срединама
у које су одлазили и, док су знања примали, утицаје су само се
лективно прихватали. Тиме су постигли културну и стручну
аутономију. У научном погледу се разликују, јер су стварали
унутар низа посебних научних дисциплина, које су управо 80-их
година успостављане у Србији и тада су настали и први ориги
нални домаћи научни резултати. Неки од домаћих научника
имали су европске резултате и постали су равноправни чиниоци
међународног научног живота (Милутин Миланковић, Сима
Лозанић, Јован Цвијић, Михаило Петровић, Марко Леко, Јован
Жујовић...). Такође, и на пољу културе су стварали у оквирима
читавог низа праваца и стилова, што је сведочило о аутентич
ном и развијеном унутрашњем културном животу.

242
3. Иако је процес модернизације друштва започет још у
претходном раздобљу, та генерација га је извела у нешто успо
реном ритму (што је и одлика модернизације аграрних друшта
ва). Стварање грађанског слоја омогућило је најпре образова
ње, које је од 1883. године постало обавезно за оба пола, а с њим
и културни и привредни развој. Нове потребе се огледају и у
процесу професионализације, а с диференцираним школством и
почетном индустријализацијом појавиле су се и потребе за но
вим занимањима. У српском примеру је очигледно да се потреба
за техничким стручњацима јавила тек крајем 19. века, када се
утростручио број оних који су се технички образовали, док је
држава тек после 1897. године повећала број стипендија за студи
је медицине.
4. Они су утемељили читав низ националних установа. Осим
раније насталог Народног позоришта у Београду, тада су
основане Српска краљевска академија (1886), Српска књижевна
задруга (1892), Музеј српске земље, почетком века Велика шко
ла је прерасла у Универзитет, а стварана су и стручна и умет
ничка удружења.
5. Она ни политички није била хомогена генерација, јер је
била страначки подељена. Почетком периода још снажне либе
рале потиснули су социјалисти и напредњаци, а затим и радика
ли и даље су, с различитом снагом и међусобно се смењујући,
све те политичке групације, а и неке нове, учествовале у поли
тичком животу. Иако им је национални програм у основи остао
заједнички, у спољнополитичком погледу та генерација је има
ла различите приоритете. Неки њени припадници су предност
давали ослањању на суседну Хабзбуршку монархију, други су и
даље своју политичку будућност везивали за помоћ Русије, ка
сније се јавила све већа повезаност с Француском, а у сфери иде
ја појавила се и тежња за балканским повезивањем.

243
 ПИТОМЦИ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ 1882-1914
Р.
бр Име Мин. || Град, држава Година

| || Иван Павловић мп Париз 1882

2. || Петар Убавкић МП РИМ 1882-1889
3 | Коста Радосављевић мп Минхен 1882
4. || Коста Пантић, арт. кап. 1 кл МВ А-У 1882
5| Никодије Стефановић, без држ. помоћи|| МВ А-У 1882.
6 | Јован Дамјановић, пеш. кап. МВ А-У 1882
7. || Вукоман Арачић, инж. кап. 2 кл МВ А-У 1882.
8 | Светозар Трифунац, коњ. кап. 2 кл МВ А-У 1882.
9 |Дамњан Влајић, арт. кап. 2 кл МВ А-У 1882
10. || Илија Стевановић, пеш. кап. 2 кл. МВ А-У 1882
11 | Јован Ковачевић, пеш. кап. 2 кл МВ А-У 1882
12|Милан Михаиловић, пеш. пор, без д. п. || МВ А-У 1882
13 || Јован Павловић, пеш. пор. МВ А-У 1882
14 | Александар Машин, пеш. пор. МВ А-У 1882
15| Светозар Зорић, механика мф Париз 1882
16 || Сима Кандић, пракса на пољ-добру мф Угарска 1882
17 | Стеван Чолић мг Париз 1882
18 | Светолик Поповић мг Ахен 1882
19 || Милан Недељковић мп Париз 1882-1884
20 | Милован Ђ. Миловановић мп Париз 1883-1888
21. || Андра Ђорђевић мп Париз 1883,1884
22 | Никола Капетановић мп Париз, Минхен 1883-84, 1887
23 || Драгутин Мијушковић мп Варшава Праг 1882-1887
24 | Љубомир Недић мп Лондон 1883,1884
25| Јован Миодраговић мп Лајпциг 1882,1883
26 | НИКОЛа МаШИН мп резда Дрезден/| 1882,1883
27. || Стеван Мокрањац МПМинхен, Лајпциг || 1882-1887
28 || Лазар Крџалић мп Москва 1882-1884
29 || Милосав Куртовић, арт. пор. б. помоћи || МВ А-У 1882-1884
30| Живко Касидолац, арт. пор. МВ А-У 1883,1884
31 | Глигорије Јанковић, арт. пор. МВ А-У 1882-1884
32|Јован Христић, коњ, пот. без плате МВ АУ 1883
33 | Илија Ћирић, арт. кап. 2 кл. мв Француска 1882-1884
34 | Божидар Крстић, арт. пор. мв Белгија, Витемб| 1883,1884
35 | Александар С. Борисављевић,држ. наук| МФ Гетинген Париз | 1882-1885
36 | Коста М. Јовановић, хем. технологија МФМНП|Берлин, Вирцбур 1882-1884
37 | Јован А. Милојковић, рударство мф Берлин 1882-1885
38 | Коста Главинић мг Берлин 1882-1884
39 | Јован Кнежевић мг Берлин 1882,1883
40|| Владимир Марковић мг Берлин 1883
41 | Миша Николић мг Ахен 1882-1883
42|| Радослав Мутавџић мг Минхен 1882-1884
43 | Никола Х. Поповић мг Минхен 1882-1885
44|Божидар Вуковић мг Беч 1883-1885
45 | Јован Јовановић мг ирих, Карлсруе| 1883-1886
46 | Никола Јовановић мг Праг 1883
47 | Михаило Јовановић мг Праг 1883
48 | Милосав Куртовић, коњ. пор. МВ АУ 1884
49 || Ђорђе М. Станојевић мв Немачка, Фр. 1884-1887
50 | Мата С. Бошковић мп Париз 1885-1888
51|| Љубомир Стојановић мп Беч, Петроград ||1885-1888
52. || Васа Стојаковић мп Одеса, Кијев 1885-1888
53 | Јован Бошковић МНП || Брисел 1885
54| Милан Маринковић, арт. пор. МВ А-У 1885,1887
55 | Никола Петровић, инж. пор. МВ А-У 1885,1887
56 || Милутин Божић мг Берлин 1885,1886
57 | Милан Капетановић мг Минхен 1885, 86-88
58 | Владимир Тодоровић мг Ахен 1885,1886
59 | Јефта Стефановић мг Ахен 1885-88
60 | Коста Л. Јовановић мг Берлин 1885,1886
61 | Михаило Валента мг Минхен 1885
62|Михаило Русидес мг Минхен 1885,1886
63 | Никола Стојковић, жел. мг Беч 1885
64 | Петроније Савић, жел. мг Беч 1885
65 | Ђура Живковић, жел. мг Беч 1885
66 | Јефта Ећимовић, жел. мг Беч 1885
67 | Живко Милосављевић мп Париз 1886-1888
68|Тихомир Јовановић мп Париз 1886-1888
69 || Милић Радовановић мп Париз 1886-1888
70| Тодор Петковић мп Париз 1886-1888
71 || Михаило П. Јовановић мп Париз 1886-1888
72 | Спасоје Радојичић мп Париз 1886-1888
73 | Стеван Т.Јакшић мп Париз 1886-1888
74. || Михаило Ј. Шљивић мп Париз 1886-1888
75| Божа Прокић мп Париз 1886-1888
76 | Сава Урошевић мп Париз 1886-1888
77. || Мијалко В. Ћирић мп Париз 1886-1888
78 | Светозар Недељковић мп Минхен 1886-1888
79 | Леон Коен мп Минхен 1886-1889
80 | Јован Станковић мп Дрезден 1886-1888
81. || Андрија В. Стевановић мп Берлин 1886-1889
82|Мирко Немец мп Берлин 1886-1888
83. || Стеван Најдановић мп Берлин 1886,1887
84. || Јован Иванишевић мп Праг 1887-1889
85. || Петар Раносовић мп Минхен 1887,1888
86. || Петар Јовичић, пеш. пор. /Павле?/ МВ А-У 1887
87. || Михаило Пачић, пеш. пор. МВ А-У 1887-1888
88. || Михаило Јовановић, пеш. пор. МВ А-У 1887-1889
89 || Недељко Вучковић, арт. пор. МВ А-У 1887-1889
90 | Милутин Степановић, рач. 3 кл МВ А-У 1887-1888
91. || Димитрије Ђорђевић, марлек.1 кл МВ А-У 1887-1888
92 || Евђеније Балтић, марв. лекар 1 кл МВ А-У 1887-1888
93. || Радојевић Живко, мар. лекар кл МВ А-У 1887-1888
94 || Стеван Николић, мар. лекар 2 кл МВ А-У 1887-1888

246
95 | Танасије Филиповић, мар. лекар 1 кл МВ А-У 1887-1889
96 | Ђорђе Марковић, арт. пор. мв Француска 1887-1888
97 | Јован Банић мг Хановер 1887-1888
98 || Светолик Ранковић мп Кијев 1888
99 || Љубица Балаицкова мп Дрезден 1888
100| Милева Пфафова мп Дрезден 1888
101 || Дамњан Поповић, инж. кап 2 кл мв Русија 1888
102 || Андрија Јовановић, инж. пор. мв Русија 1888
103 | Милутин Мариновић, пеш. пор. мв Русија 1888
104| Милутин Миловановић, пеш. кап. 2 кл || МВ Француска 1888
105| Петар Бојовић, коњ, пор. мв Француска 1888
106| Милош Пауновић, пеш. пор. мв Француска 1888
107| Милош Васић, пеш. пор. мв Француска 1888
108 | Јован Вељковић, коњ. пор. мв Француска 1888.,1889
109| Љубомир Лешјанин, коњ пор. мв Француска 1888.,1889
110 | Павле Јовичић, кап. 2 кл МВ А-У 1888
111 | Миливоје Николајевић, коњ пор. МВ А-У 1888
112|Михаило Јанковић, инж. пор. МВ А-У 1888
113/ Михаило Наумовић, инж. пор. МВ А-У 1888
114| Светозар Јовановић, арт. пор. МВ А-У 1888
115| Милутин Мишковић, арт. кап. МВ А-У 1888
116 | Љубомир Јовановић, мар. лек, пом. 2 кл| МВ А-У 1888.,1889
117) Михаило Живковић, пеш. кап. 2 кл мв Русија 1889
118/ Василије Антонић, књигов. 3. кл. п.пор. | МВ А-У 1889
119| Ђорђе Јовановић мп Беч, Минхен, 1885-91,96-7
120|| Богдан Поповић мп Париз 1888-1892
121 | Павле Маринковић мп Париз 1889
122 | Миленко Веснић мп Лондон 1889-1890
123 || Велислав Војиновић МП_Бреслава /Вроц. | 1890
124| Слободан Јовановић мп Женева 1890,1891
125| Светолик Радовановић мп Беч 1890, 1891
126 | Стеван Марковић мп Беч, Лијеж 1890-92.94
127|Јован Цвијић мп Беч 1890-1893
128|Миливоје Симић мп Беч, Лајпциг 1890-1892
129 || Миливоје Поповић мп Лајпциг, Тиб. 1890-1892.
130| Светислав Максимовић мп Лајпциг 1890-1893
131 | Душан Вујић мп Хајделберг 1890-1892
132 | Светолик Пешић мп Берлин 1890-1892.
133 | Марко Трифковић мп Берлин, Цирих | 1890-1893
134| Милош Туцаковић мп Беч 1890-1892
135| Мијаило Поповић мп Лајпциг 1890-1893
136 | Петар Вукићевић мп Берлин 1890-1895
137 | Мијаило Благојевић мп Леобен 1890-1892
138.||Петар Илић мп Леобен 1890-1892.
139|Васа Стојаковић мп Петроград 189()
140| Петар С. Протић мп Кијев 189()
141 || Божидар Јовановић мп Кијев 1890
142 | Павле Швабић мп Петроград 1890
143 | Иван Весић мп Кијев 1890, 1891

247
144| Софроније Симић мп Лајпциг 1890, 1891
145| Марко Пејић мп Кијев 189()
146|| Божа Јовановић мп Беч 189()
147| Љубомир Протић мп Јена 1890, 1891
148 | Мирослав Спалајковић мп Париз 1891-92, 94
149| Васа У. Јовановић мп Париз 1891-1895
150| Милоје Марковић, пеш. пор, кап. 2. кл || МВ Русија 1888-1891
151 | Петар Мишић, инж. пор. мв Русија 1888-1891
152.||Гојко Ђурић, арт. пор. мв Русија 1889-1892
153 | Ђорђе Анастасијевић, арт. пор. мв Русија 1889-1892
154| Радивоје Бојовић, арт. потп. мв Русија 1889-1892
155| Милан Жерајић, мед. мв Русија 1890-1894
156 | Светислав Радовановић, мед. мв Русија 1890—1892
157| Боривоје Нешић, инж. кап. 2 кл. мв Француска 1888-1890
158 | Чедомир Михаиловић, мед. мв Француска 1890-1893
159| Михаило Јовановић, књиг. рез. п. пор. | МВ А-У 1889-189()
160 || Јосиф Радуловић, сан, пор. МВ А-У 1890, 1891
161 | Стеван Матић, сан, пор. МВ А-У 1890
162| Ђорђе Христодуловић, мар. л. пом. 1 кл. МВ А-У 1890-1892
163 | Михаило Павловић, мар. лек. пом. 2 МВ А-У 1887-189()
164| Јован Јанковић, мар. лек. пом. 2. кл. б. пл. МВ А-У 1890, 1891
165| Благоје Николић. мед. МВ А-У 1890-1893
166] Негосав Велизарић, мед МВ А-У 1890-1896
167 || Сима Карановић, мед МВ А-У 1890-1895
168| Милан Пецић. мед. МВ А-У 1890-1893
169 || Чедомиљ Ђурђевић, мед МВ А-У 1890-1893
170| Лазар Генчић, мед., сан. кап. 2 кл мв Беч 1890-1897
171 || Војислав Стојановић, мед МВ А-У 1890-1893
172|Михаило Митровић. мед МВ А-У 1890-1895
173| Владимир / АЛ Поповић, мед МВ А-У 1890-1894
174| Михаило Величковић, мед МВ А-У 1890-1895
175|Јосиф Хрњачек МВ А-У 1890, 1891
176 | Милош В. Милошевић, пеш. пор. мв Немачка 1890-1892
177|| Владимир Рајковић, арт. пор. мв Белгија 189()-1892
178 | Коста Живковић мг Хановер 1887-189()
179 | Светозар Поповић мг Хановер 1887-189()
180| Јован Ковачевић мг Берлин 1887-189()
181 | Велимир Вуловић (Велислав) мг Ган 1887-189()
182|Милан Пујић мг Ган 1887-1890
183|Миливоје Павлићевић (Павловић?) мг Ган 1887-189()
184 | Михаило В. Илић мг Хановер 1891-1894
185| Аћим Стевовић мг Карлсруе 1891-1894
186|Драгутин Ђорђевић мг Карлсруе 1891, 1892
187 | Ђорђе Селић мг Праг 1891-1894
188|Димитрије Милошевић мг Минхен 1891-1896
189|Ђорђе Васић мг Минхен 1891
190| Сиљан Пејчиновић мг Минхен 1891-1898
191| Здравко Ђурић мг Петроград 1891-1895
192|Сима Петровић мг Винтентур 1891

248
193| Михаило Петровић мп Париз 1892-1894
194| Живојин Балугџић мп Минхен 1892,1893
195| Владимир Стојановић мп Лајпциг, Јена 1892, 1995
196 | Риста Вукановић МП Петроград, Мин. | 1892-1897
197|| Чедомиљ Митровић мп Москва, Беч 1892-1897
198|| Стеван М. Окановић мп Хале 1892-1896
199| Љубомир Којић, пољопр. МНП || Француска 1892,1893
200| Коста Младеновић, пољопр. МНП || Француска 1892,1893
201|| Милан Грковић, пољопр. МНП | Немачка 1892,1893
202 | Владимир Кушаковић МНП || Немачка Угар | 1892-93.95
203| Сава Крџалић, марв. лек, пом, 1. кл мв Русија 1892-1896
204|| Коста Ацић, марв. лек.1 кл. мв Русија 1892-1896
205| Владимир Кондић, пор. мв Русија 1892
206| Мирослав Наумовић, потп. мв Русија 1892
207| Сава Димитријевић, пот. мв Русија 1892
208 | Милутин Милошевић, потп. мв Русија 1892
209|| Антоније Ристић, арт. потп. мв Русија 1892
210 || Михаило Дединац, арт. потп. мв Русија 1892
211 | Светолик Караулић, арт. потп. мв Русија 1892
212| Илија Радојичић, арт. потп. мв Русија 1892
213 || Стеван Хаџић, арт. потп. мв Русија 1892-1895
214| Драгутин Милутиновић, пеш. потп. мв Петроград 1892-1894
215| Љубомир Поповић, инж. потп. мв Петроград 1892-1894
216 | Светислав Стајевић, арт. потп. мв Петроград 1892
217 | Гргур Шумкарац, инж. потп. мв Русија 1892.
218 | Ђорђе Ђорђевић, коњ пор. мв Русија 1892
219 || Радомир Јовановић, к. пор: арт. кап. 1 кл. МВ Русија, Франц. | 1892, 1908
220| Љубивој Барјактаровић, коњ. пот. мв Русија 1892
221 | Ђура Станић, кап. 2 кл мв Москва-трупе | 1892
222 | Светислав Х. Манојловић, кап. 2 кл. мв Москва-трупе | 1892
223 | Коста Поповић, кап. 2 кл. мв Москва-трупе | 1892
224| Љубомир Медаковић, кап. 2 мв Москва-трупе | 1892
225| Стеван Златић, пор. мв Москва-трупе | 1892
226|| Никола Лукић, пеш. кап. 2 мв Вилин-стрељ 1892
227 || Љубомир Милић, пеш. кап. 2 кл. мв Вилин-стрељ 1892
228|Милосав Живановић, пеш. пор. мв Вилин-стрељ 1892.
229 || Лука Лазаревић, пеш. пор. мв Вилин-стрељ 1892.
230| Милорад Николић, мар. лек. 2 кл. мв А-У, Русија 1892-1893
231| Андрија Ђурашковић, мар. лек. 2. кл. мв А-У, Русија 1892,1893
232 | Јован Јанковић, мар. лек. 2 кл. мв А-У, Русија 1892,1893
233| Божидар Пејчиновић, коњ пор. мв Француска 1892
234 | Петар Прендић, коњ. потп. мв Француска 1892
235| Карло Михел, арт. потп. мв Француска 1892-1894
236 | Риста Бујшић (Бујишић) мг Петроград, Хар| 1892-1896
237 | Ђорђе М. Петрковић мп Беч 1893
238 | Ђорђе И. Бошковић мп Грац 1893, 1894
239|| Добросав Ковачевић мп Кијев 1893, 1894
240| Светислав Аздејковић мп Кијев 1893, 1894
241 | Чедомиљ Марјановић мп Кијев 1893, 1894

249
242 | Стеван Јовичић мп Москва 1893, 1894
243 | Добросав Марковић мп Москва 1893-1896
244|| Арсеније Илић мп Петроград 1893, 1894
245 | Милош С. Анђелковић мп Кијев 1893-1895
246 | Петар Јовановић, пеш. кап. 2 кл мв Русија 1893, 1894
247 | Милош Божановић, инж. пор. мв Русија 1893, 1894
248 | Риста Тодоровић, инж. пор. мв Русија 1893,1894
249| Антоније Милошевић, арт. пор. мв Русија 1893,1894
250| Душан Киклић, арт. пор. мв Русија 1893,1894
251 |Јован Викторовић, пеш. пор. мв Русија 1893, 1894
252 | Ђура (Ђурђе) Трифуновић, пеш. пор. мв Русија 1893, 1894
253 | Милан Жељесковић, коњ, пор. мв Русија 1893
254| Михаило Зисић. пеш. пор. мв Русија 1893, 1894
255 | Милан Туцаковић, инж. пор. мв Русија, Франц. | 1893-1896
256 | Стеван Бошковић, инж. потп. мв Русија 1893-1899
257| Љубомир Максимовић, инж. потп. мв Русија 1893,1894
258 | Димитрије Калушевић, пеш. потп. мв Русија 1893, 1894
259 | Живојин Дамјановић, инж. потп. мв Русија 1893, 1894
260 | Васић, војно-суд потп. мв Русија 1893,1894
261 | Милан Митровић, мар. лек. пом2 мв Русија, А.-У 1893-9596
262 | Душан Станојевић, инж. потп. мв Немачка 1893-1895
263 | Танасије Тодоровић мг Минхен 1893, 1894
264| Драгољуб Спасић мг Берлин 1893-1896
265 | Кирило Савић мг Берлин 1893-1896
266 || Миленко Турудић мг Берлин 1893-1896
267 || Сима Томић, проф. мп Праг 1894
268 | Драгољуб Павловић мп Фрајбург 1894
269 || Коста Стојановић, проф. мп Париз 1894
270| Миливоје Ј. Поповић, пред. мп Париз 1894
271 || Димитрије Топузовић мп Париз 1894-1896
272|Торђе М. Петковић мп Беч 1894
273| Боривој Ковачевић мп Хамбург 1894-1896
274| Јефта Угричић мп Лајпциг 1894
275| Милорад Јовичић мп Лајпциг, Париз | 1894, 1896
276 | Цветко Јаковљевић мп Париз 1894-1896
277 | Проф. Михаило Гавриловић мп Париз 1894-1899)
278| Никола С. Петровић мп Женева 1894
279|Драга Симић мп Цирих 1894, 1896
280| Илија Радуловић, занатл. МНП || А-У 1894
281 || Будимир Несторовић, занатл. МНП || А-У 1894
282|Милан Бугарски, занатл. МНП || А-У 1894
283 | Светолик Поповић, занатл. МНП | Немачка 1894
284 | Павле Поповић МНП | Немачка 1894
285| Марија Кознаскљова, занатл МНП | А-У 1894
286 | Јулка Петричковић, занатл. МНП || А-У 1894
287 | Катарина Војиновић, занатл. МНП || А-У 1894
288 || Христина Јовановић, занатл. МНП | А-У 1804
289|Катарина Д. Богојевић, занатл. МНП || А-У 1894
290 | Милица Петковић, занатл. МНП | А-У 1894

25()
291 | Милева Ђурковић, занатл. МНП || А-У 1894
292 || Босиљка Чојкановић, занатл. МНП | А-У 1894
293.||Велимир Терзић, пеш. пор. мв Русија 1894
294| Милорад Новаковић, пеш. потп. рачун. || МВ А-У 1894-95
295| Миливоје (Милоје) Здравковић, п. потп. || МВ А-У 1894, 1895
296 | Мијаило А. Петровић, пеш. пор.- интенд| МВ А-У 1894, 1895
297 | Сава Ђурић, пеш. пор-интенд МВ А-У 1894, 1895
298|| Милутин Павловић, арт. пор-еквитација МВ А-У 1894, 1895
299 || Андрија Матијашевић, арт. пор.-еквит || МВ А-У 1894, 1895
300| Андреја Јовановић, марв-лек пом.1. кл || МВ А-У 1804-1898
301 || Бошко Калајић, мар. лекар 1. кл МВ А-У 1894-1899
302|Владимир Михаиловић, мар. лекар 2. кл| МВ А-У, Беч 1894-95,00
303| Марко Павловић, мар. лекар 2. кл МВ А-У 1894
304| Милорад Тодоровић, мар. лекар 2. кл МВ А-У 1894-1896
305| Милан Цветковић, нар. Марв лекар 2 кл МВ А-У 1894-1899
306 || Стеван Станковић, пеш. пор. мв Немачка 1894-1896
307 || Милан Јовановић, арт. пор. мв Француска 1894
308.||Бранислав Цветковић мп Минхен 1895, 1896
309|Душан П. Рајичић, учит. мп Хале 1895, 1896
310 || Стеван Димитријевић, учит. мп Кијев 1895, 1896
311 | Светозар Радовановић, учит. мп Москва 1895, 1896
312|Јован Костић, учит. мп Петроград 1895, 1896
313 || Милош Милошевић, учитељ мп Јена 1895
314| Владимир Д. Стојановић
315| Милан Т. Грковић МНП || Кишбе, Угарска 1895
316|| Милош Н. Лукићевић МНП || Беч 1895
317|| Милош Т. Перовић МНП || Беч 1895
318|Радомир А. Нешић МНП || Беч 1895
319 | Бранко Јовановић, коњ. пор. мв Русија 1895-1897
320| Душан Путник, пеш. пор. мв Русија 1895
321 | Војин Радосављевић, арт. потп, пор. мв Русија 1895-1897
3221 Михаило Николић, инж. кап. 2. кл. МВ А-У 1895, 1896
323 | Светислав Милојковић, инж. кап. 2. кл || МВ А-У 1895, 1896
324| Живојин Марковић, арт. пор. МВ А-У 1895
325| Ђорђе Јовановић, арт. потп. мв Немачка 1895-1897
326 | Живојин Бабић, кој, пор. мв Француска 1895
327| Драгомир Андоновић, коњ. пор. мв Француска 1895
328 | Витомир Христић, коњ. пор. мв Француска 1895
329|| Никола Б. Несторовић мг Берлин 1895, 1896
330| Павле Поповић, проф. мп Париз 1896
33 || Милан Димитријевић мп Лајпциг 1896, 1897
332 | Гргур Јакшић, пред. мп Женева 1896-19()()
333 | Владимир Ђорђевић мп Беч 1896, 1897
334| Јелисавета Субашић мп Берн 1896
335| Душан Станковић, пеш. потп, пор. мв Русија 1896-1898
336|Драгутин Окановић, коњ потп, пор. мв Русија 1896-1898
337| Михаило Давидовић, арт. кап 2. кл мв Немачка 1896
3381 Илија Тадић, пеш. пор. мв Немачка 1896
339.||Миодраг Васић, арт. порарт. тех. кап.2. || МВ Немачка 1896, 1897

251
340| Љубиша (Љубомир)Прапорчетовића п МВ Немачка 1896-1898
341 | Ружица Дражић мп Цирих 1897
342|| Љубинка Ђорђевић мп Беч, Лајпциг 1897, 01-05
343 | Милица Јакшић мп Женева 1897, 1898
344 | Јелена Лазаревић мп Женева 1897, 00-01
345| Иван Шајковић мп Праг 1897.00-01
346 | Милан Стојановић, мед. МУД || Париз 1897, 1899
347| др Едвард Михел, мед. МУД || Беч 1897
348 | Милан Деспотовић, мед. МУД || Беч 1897
349| Коста Константиновић, помоћ, мед МУД || Париз 1897, 1898
350| Војислав Росић, мед. само помоћ МУД || Беч 1897
351 | Димитрије Антић, мед. МУД || Беч 1897, 1898
352.|| Јован Илић, мед. МУД || Беч 1897-190()
353 | Властимир Јанковић, мед. Окp. тимочки МУД || Беч 1897-19()()
354| Душан Радојковић, мед. Срез пожарев || МУД || Беч 97-99,03-04
355| Живојин Миленковић, мед. ср. белички || МУД || Грац 1897-1900
356 || Драгутин Кузмановић, мед. Ср. звишки|| МУД || Грац 1897-1899
357 || Милутин Гачић, мед. Сртаковски МУД || Грац 97-99,03-06
358 | Алекса Савић, мед. Срез ужички МУД || Грац 97-99,02-03
359. Андрија Вpвић, вет. МУД || Будимпешт 1897-1899
360| Ћирило Петровић, вет. МУД || Алфор 1897-1899
36 || Љубомир Младеновић, вет. МУД || Дрезден 1897-1899
362 | Милорад Живковић, вет. МУД || Берлин 1897.1898
363 | Стеван Стојковић, вет. МУД || Берлин 1897-1899
364| Павле Мијатовић, вет. МУД | Минхен 1897-1899
365| Бранислав Лонткијевић, коњ. пор. мв Русија 1897-1899
366 || Божидар Терзић, арт. кап 2. кл мв Немачка 1897
367 || Ђурађ Јосиповић, пеш. пор. мв Немачка 1897
368 || Милош Јоксић, пеш. пор. у трупи мв Француска 1897
369 || Милан Гребенаровић мг Берлин 1897-1899
370|Јован Андрејевић мг Берлин 1897-19()()
371 | Михаило Кнежевић мг Минхен 1897-1899
372|Душан Томић мг Ган 1898-19()()
373|Миладин Ђорић мг Дрезден 1898, 1899
374| Михаило Милошевић мг Беч. Ган, Беч | 98-01, 02-03
375|Огњан Кузмановић мг Минхен 1898-1901
376 | Гојко Павловић, војно-судски кап. 2. кл || МВ Петроград 1898-19()()
377 | Милан Ј. Новаковић, арт. пор. мв Русија 1898-19()()
378 | Драгутин Кушаковић, арт. пор мв Русија 1898, 1899
379 | Михаило А. Петровић, арт. кап. 2. кл мв Беч 1898
380| Војислав Ж. Милојевић, арт. пор. мв Беч 1898
381 | Витомир Живковић, арт. пор. мв Беч 1898
382| Светислав Мишковић, пеш. пор. мв Немачка 1898
383 | Глигорије Благојевић, коњ пор. мв Немачка 1898
384| Мирко Поповић, арт. пот. мв Белгија 1898
385 | Милош Поповић, мед. МУД || Беч 1898-19()()
386| Милош (Михаило) Дуњић, мед. МУД || Грац 1898-19()()
387. Радисав Радојловић, мед. Срез бањски || МУД || Грац 1898, 1899
388|Драгољуб Милошевић, мед. Срез црно.|МУД || Грац 1898-99,03

252
389| Милутин Петровић, мед. Срез крајински|| МУД || Грац 1898
390 | Властимир Пантелић, Ср. зајеч МУД || Беч 1898-190()
391 | Ахило Михаиловић, мед. Срез топлич. МУД || Женева 1898
392 | Данило Јанковић, вет. МУД || Алфор 1898, 1899
393 | Радосав Ђорђевић, вет. МУД | Минхен 1898,1899
394 | Александар Белић мп Беч, Москва 1898, 1899
395| Бранислав Петронијевић мп Лајпциг 1898
396 | Владислав Рибрикар мп Берлин 1898, 1899
397 || Живојин Ђорђевић мп Беч, Париз 1898, 1899
398|| Љубомир Васиљевић мп Париз 1899
399| Петар Ј. Крстић мп Беч 1899-1900
400| Петар Ђурић мп Беч 1899
401 | Милоје Сретеновић мп Петроград 1899
402| Вуле Симић, пеш. кап. 2 кл мв Русија 1899
403 | Милан Николић, инж. пор. мв Петроград 1899-1901
404| Жарко Протић, иж. пор. мв Русија, Петрог. 1899-1901
405| Михаило Милановић, арт. кап. 2 мв Брно АУ 1899
406| Боривоје Зечевић, арт. пор. мв Беч 1899
407|| Андреја Јовичић, мар. лекар 2. кл МВ А-У 1899
408 | Светомир Матић, арт. кап. 2. кл. мв Француска 1899
409| Војислав Весовић, вој-суд. пор. мв Француска 1899
410| Војислав Маринковић мп Париз 19()()
411| др Милош Трифунац мп Минхен 1900-02,04
412| Љубица Вуловић мп Зенева, Париз |1900. 01-2
413 | Стојадин Стојановић, мед. мв Петроград 1900
414| Милутин Матовић. Ђак-вет. мв Харков 1900-1902
415| Љубомир Петковић, маш.-занатл мв Петроград 1900-1907
416 | Новак Бранковић, ген-шт. мајор мв Беч 19()()
417 || Ранко Никетић, арт. кап 2 кл. Артш гађ| МВ Беч, Русија 1900, 1902
418 | Милан Т. Јовановић, арт. пор. мв Беч 19()()
419 | Берислав Тодоровић, арт. пор. мв Будимпешта 19()()
420 | Никола Томашевић, арт. пор. мв Беч 1900
421 | Петар Прокић, инж. пор. мв Корн-Најбург |1900
422 | Милан Миљковић, инж. пор. мв Пресбург (Брати|1900
423 || Мирко Рожовић, инж. пор. мв Линц 19()()
424| Милутин Никетић, мед. др. сан. кап 2 кл| МВ Беч, Бреслау 1900, 1901
425| Јарослав Хелих, мед мв Праг 19()()
426 | Петар К. Николић, мед. сан. кап. 2. кл мв Грац, Хајделб |1900, 1906
427 || Милош Стевановић, мед. мв Грац 1900, 1901
428|Атанасије Цветковић, мед. мв Грац 19()()
429|| Милорад Јанковић, мед. мв Грац 1900-1903
430| Сава Поповић, мед. мв Грац 19()()
431 | Жарко Трпковић, мед. мв Грац 19()()
432| Крста Драгомировић, мед. мв Грац 1900, 1901
433|Милутин Поп-Јовановић, мед. мв Грац 1900,1901
434|Милан Вукићевић, мед. мв Грац 19()()-1902
435| Сретен Узуновић, мед. мв Грац 19()()-1902
436|Драгољуб Прокић, мед. мв Грац 19()()-1904
437 | Живојин Стојадиновић, мед мв Беч 19()()-1904

253
438 | Милутин Копше, мед. мв Беч 1900-1904
439 | Милорад Савичевић, мед. мв Беч 1900-1903
440 | Славимир Вујичић, апот. мв Беч 1900-1902
441 | Арсеније Ж. Димитријевић, апот. мв Загреб 1900-1902
442 | Петар Куртовић, апот. мв Беч 19()()
443 | Младен Огњановић, мар. лекар 1. кл.вет| МВ Беч 1900-1904
444| Драгутин Станковић, мар. лекар 1. кл || МВ Беч 1900-1903
445| Андрија Јовичић, мар. лекар 1. кл мв Беч 19()()-1903
446 | Димитрије Марковић, ђак-вет. мв Беч 19()()
447 | Војислав Павловић, ђак-вет. мв Пешта 19()()-1905
448 | Милош Николић, ђак-вет. мв Пешта 1900-1904
449| др Милан Пецић, сан. кап. 6 мес. Одс. мв Берлин 19()()
450 || Војислав Н. Јовановић, арт. кап 1. кл. мв Ниce 19()()
451 | Милан Нешић, арт. пор МВ Еренбрајт-Фирш 1900
452 | Рихард Винтеровић, вет-ђак мв Минхен 1900, 1901
453 | Ђорђе Митровић, ђак-вет. мв Минхен 19()()-1904
454| Милан Милетић, ђак-вет. мв Берлин 19()()-1904
455 | Ђорђе Протић, ђак-мед. мв Берлин 19()()-1906
456 | Светозар Пешић, мед. мв Берлин 1900-1907
457 || Љубиша С. Вуловић, мед. мв Берлин 1900-1905
458.||Предраг Исаковић мв Берлин 1900-1905
459 | Светомир Матић, арт. кап 2 мв Крезо, Франц. |1900
460| Лука Момировић, вој-суд кап 1. кл мв Дижон 19()()
46 || Борислав С. Грујић, коњ пор мв Париз 1900, 1901
462 | Петар Савић, ђак-вет. мв Мезон-Алфор. |1900-03, 06
463 | Риста Митковић, ђак-вет. МВ МУД Брисел, Женева 1900-04.05-8
464| Владислав Дерок, инж. кап 2. кл мв Шуберин-Енгл |1900,1901
465| Васа Божидаревић, арт. кап. 2. Кл мв Турин Торино/|1900
466 | Јеврем Ј. Поповић, инж. пор. мв Турин 19()()
467 | Владислав Бешевић, коњ, пор. мв Турин 19()()-1902
468 | Живко Ђорђевић, пеш. пор. мв Турин 19()()-1902
469 || Ђорђе Шпартаљ, арт. кап 2. кл мв Брисел 19()()-1902.
470| Никола Ј. Николић, пеш. кап. 2. кл мв Брисел 19()()
471 || Лазар Максимовић, пеш. кап. 2. кл мв Брисел 19()()
472 | Ђурђе Лазић, инж. пор. мв Брисел 1900-1902
473|| Тодор Ристић, ђак-вет. мв Мадрид 1900-1905
474| Боривоје Аранђеловић мг Ган 19()()-19()2
475| Бранко Таназевић мг Минхен 19()()-1903
476 |Драгомир М. Андоновић мг Ган 19()()-1903
477 | Тихомир Ст. Ђурђевић мг Ган 19()()-1904
478 | Живан Т. Спасојевић мп Париз 1901-1905
479|Боривоје Поповић мп Париз 19()1-19()4
480|Драгољуб Аранђеловић мп Берлин 19()1-19()4
48 || Братислав Стојановић мп Берлин 1901-1905
482|Драгољуб Ђ. Новаковић мп Париз 1901-1905
483| Синђел Мирон Л. Јанковић мп Атина 1901, 1903
484| Милан Миловановић мп Минхен, Париз |1901-2, 03-5
485 | Милош Поповић, мед МУД || Беч 1901
486 |Михаило Дуњић, мед МУД || Грац 1901, 1902

254
487 | Герасим Ивезић, мед. МУД || Беч 1900-1908
488 | Најдан Пајић, мед. МУД || Париз, Нанси 1901-02, 03
489| Милутин Перишић, мед МУД || Нанси 1901
490| Милан Занковић, мед МУД || Беч 1901-1907
491| Миливоје Петровић мед Окр. крајински МУД_| Грац 1899-1905
492 | Хранислав Јоксимовић. мед. Окр. мор || МУД__Беч 19()()-1903
493|Душан Радојковић, мед. Ср. пожарев. МУД || Беч 1900-02, 05
494| Милутин Гачић, мед. ср. таковски МУД || Грац 19()()-1902
495| Радисав Радојковић, мед. Србањски МУД || Грац 1900-1902
496 | Драгољуб Милошевић, мед. Ср. црнотр, МУД_| Грац 19()()-1902
497| Станоје Пантовић, мед. Ср. рачански МУД || Грац 1899-1902
498) Драгољуб Поповић, мед. Ср. сврљишки|| МУД_| Париз 1900-1906
499| Војислав Ст. Поповић, мед. Ср. подгор. || МУД_| Петроград 19()()-19()4
500| Живојин С. Миленковић, мед. ср. параћ || МУД || Беч 19()()-19()4
501 | Милорад Дединац, мед. Ср. посав-там || МУД || Грац 19()()-1903
502| Јован Панајотовић, мед. Ср. нишавски || МУД_| Грац 1901-1906
503 | Добривоје Поповић, мед. Сржупски МУД || Беч 1901
504| Александар Протић.мед. ср.власотинач || МУД_|_Беч 1901-1903
505| Борислав Јанковић, мед. Ср. моравск. МУД || Беч 1901-1903
506 | Милан Симић, мед. Ср. расински МУД || Беч 1901-1906
507| Душан Јовановић, мед. Ср. неготински || МУД || Беч 1901,1902
508 | Тихомир Блазнавац, коњ. кап 1. кл МВ А-У 1901
509| Димитрије Бугарски, коњ, кап. 2. кл МВ А-У 1901
510| Милан К. Николић, пеш. кап. 2. кл МВ А-У 1901, 1902,
51 || Јован Ивковић, пеш. кап. 2. кл МВ А-У 1901, 1902
512|Тихомир Комненовић, пеш. кап. 2. кл МВ А-У 1901, 1902
513|Петар Прокић, инж. пор. мв Карл-Најбург |1901
514| Владимир Ристић, пеш. кап. 2. кл мв Касел, Немачка 1901, 1902
515| Милован Ђорђевић, коњ пор. МВ Штендал, Немач. 1901
516 || Боривоје Маленић, пеш. кап 2. кл. мв Соасон-Париз |1901, 1902
517|| Душан Туфегџић, пеш. кап. 2. кл мв Амијен 1901
518 | Драгомир Антула, вој-суд пор. мв Париз 1901
519 || Данило Калафатовић, арт. пор. мв ФОНТебло 1901,1902
520 | Љубиша Љубишић, арт. потп. мв ФОНТебЛО 1901, 1902
521 | Петар С. Бајаловић мг Карлсруе 1901-1905
522| Андрија Станић мг Берлин 1901-1906
523 || Драгутин Маслаћ мг Минхен 19()1-19()4
524| Милан Предић мп Париз 1902-19()5
525|| Василије Симић мп Париз 1902,1903
526|Милан Грол мп Париз 1902
527|Драгослав М. Ковановић мп Бон 1902
528 | Надежда Петровић мп Минхен 1902
529|Јован Дравић мп Лајпциг 1902
530| Витор Јелисијевић мп Јена 1902-1904
531 | Јован Ђ. Јовановић мп Јена 1902
532|Михаило Дуњић, мед. МУД || Грац 1902,1903
533 | Владимир Поповић, мед. МУД || Грац 1902,1903
534 | Петар Перић, мед. МУД || Беч 1902,1903
535| Софија Љешевић, мед. МУД || Петроград 1902,1903

255
536 | Гојко Никетић, мед, Окр. нишки МУД || Грац 1902,1903
537| Андреја Божиновић, мед. Окp. тимочки|| МУД_|_Беч 1902-1904
538|| Боривоје Јаћовић, мед Окр. крушевачки МУД_|_Беч 1902.
539 | Милан Јефтић, мед, Ср. посавски, Ок. Бг || МУД || Беч 1902-1907
540| Јанићије Сајић (Сарић) мед. Окр. колуб МУД || Нанси 1902-1906
541 | Милутин Ранковић, мед. Ср. лепенички || МУД_|_Беч 1902-1908
542 | Никола Ристић, мед. Ср. бољевачки МУД || Беч 1902-1905
543 | Душан Николић, инж. пор. инж. акад || МВ Русија 1902,1903
544 | Војин Максимовић, арт. пор., ђен. акад. || МВ Русија 1902-19()4
545 | Миливоје Јоцић, суд. пор., правна акад. || МВ Русија 1902-1904
546|| Миливоје Јоксимовић, арт. пор. артак. || МВ Русија 1902-1904
547| Мирослав Милосављевић, а мај. арт, ш.| МВ Русија 1902
548 | Аћим Аћимовић, арт. кап. 1 кл., а ш. Г. || МВ Русија 1902
549| Драгољуб Лазаревић, а кап 2 кл, а ш г. || МВ Русија 1902
550 | Илија Радивојевић, пеш. кап 2 кл, педаг.| МВ Русија 1902
55 || Михаило С. Илић, пеш. кап 2 кл, педаг. || МВ Русија 1902
552 | Милан Живковић, пеш. кап. 2. кл, педаг. || МВ Русија 1902
553 | Ђорђе П. Крстић, коњ, пор. коњ. шк. || МВ Петроград 1902,1903
554 | Милош Рашић, коњ, пор., коњ. шк. мв Петроград 1902,1903
555 | Петар Саватић, коњ пор., коњ. шк. мв Петроград 1902,1903
556 | Драгутин Мићић, коњ пор., коњ. шк. мв Петроград 1902,1903
557 | Милан Николајевић, п. кап 2 кл, топш. || МВ Русија 1902,1903
558 | Петар Маџаревић, пеш. пор., топ. шк. || МВ Русија 1902,1903
559| Никола Дерок, инж. кап. 2 клелектотех! МВ Русија 1902,1903
560 | Коста Милетић, инж. кап 2. кл, ваздухоп МВ Русија 1902,1903
561 | Владета Ковачевић мп Париз 1903,1904
562.|| Јован Ердељановић мп Берлин 1903-1905
563 | Јелена Илић мп Беч 1903,1904
564| Дамјанка Стојковић мп Минхен 1903
565| Душан Тодоровић, арт. кап 2 кл. арт.гађ| МВ Русија 1903
566|| Чедомир Јовановић, арт. Пор, арт. Гађ. || МВ Русија 1903
567. || Милутин Добросављевић, п.пр. стр. пук || МВ Русија 1903
568.||Велимир Пироћанац, пеш. Пор, стрељ. || МВ Русија 1903
569 || Димитрије Тасић, инж. пор., жел. батаљ. || МВ Русија 1903,1904
570| Војислав Ковачевић, инж. пор.-понт, б. || МВ Русија 1903,1904
57 || Владимир Белић, пеш. Пор, ђенеракад. || МВ Русија 19()3-1905
572|Миливоје В. Милић, инж. пор., г. школа | МВ Русија 1903,1904
573|| Жарко Мићић, коњ пор.-оф. коњ школа | МВ Русија-Петр 1903-1905
574| Младен Лукићевић, коњ пор., коњ. шк. || МВ Русија-Петр 1903,1904
575 | Коста Јовановић, мед. мв Грац 1903,1904
576 | Александар Марковић, мед. мв Беч 1903,1904
577 | Виктор Моравац, мед. мв Беч 1903,1904
578|Здравко Рувидић, мед. мв Беч 1903,1904
579 | Бранко Бугарски, апот. мв Загреб 1903
580|Манасије Стојковић, ђак-вет. мв Беч 1903-1905
58 || Стеван Стојановић, музичар мв Праг 1903,1904
582|Марко Радосављевић, музика мв Беч 1903-1905
583 | Драгомир А. Николајевић, арт. кап 2. кл МВ Штутгарт 1903-1905
584| Драгослав В.Стефановић, чин В2 кл мв Немачка 1903

256
585| Драгомир Т. Николајевић,арт кап 2-бор| МВ Француска | 1903
586 || Велимир Томашевић, арт. пор. мв Пен, Француска 1903.1904
587| др Драгутин Петковић, сан. пор. мв Париз 1903,1904
588||Петар Зебић мг Дрезден 1903-1907
589| Борисав Станковић мп Париз 1904
590 | Урош Петровић мп Париз 1904-1907
591 || Драгутин Анастасијевић мп Минхен 1904,1905
592 | Владимир Р. Петковић мп Минхен 1904,1905
593 || Радоје Домановић, писар МП мп МИНХен 1904
594 || Веселин Чајкановић МП Лајпциг, Минхен 1904-05.06-7
595| Војислав Михајловић, мед. МУД || Грац 1904,1905
596 | Владимир Аладер-Брунети, мед. МУД || Берлин 1903-1909
597 |Драгутин Романовић, мед. МУД || Женева 1903, 1904
598|Зорка Бркић, мед. МУД || Петроград 1904-1906
599 | Најдан Најдановић, мед. МУД Нанси, Монпеље | 1904-1908
600| Павле Радојковић, мед. МУД || Грац 1904,1905
601 || Радомир Јовановић, мед. МУД || Берлин 1904
602 | Чедомир Арнаутовић, мед. МУД || Беч 1903-1905
603 | Станислава Стефановићева, мед. МУД || Петроград 1904-05,07
604| Спира Николић, мед. Окр. врањски МУД || Беч 1903,1904
605| Драгутин Рајт, мед, Ср. азбуковачки МУД || Праг 1904
606 || Коста Михај/и/ловић, мед, Ср. крајин. || МУД || Париз 1904-12, 14
607| Драгослав Петровић, пеш. пор., инт. шк. || МВ Русија 1904-1907
608 | Живојин Пејовић, пеш. пор-интенд. шк. || МВ Русија 1904-1907
609|| Младен Миливојевић, пеш. кап. 1. Кл МВ А-У 1904,1905
610| Петар Савић, ђак-ветер. мв Брисел 1904,1905
611 | Ранко Јовановић мг Беч 1904-1907
612| Боривоје Раденковић мп Париз 1905
613 || Даринка Београдац, мед. МУД || Париз 1905-1907
614|Драгутин Владисављевић, мед. МУД || Женева 1905,1906
615| Миодраг Марковић, мед. МУД || Грац 1905-1911
616 | Петар Радовановић, мед, Срјасенички || МУД || Париз 1905-1910
617 || Милан Курчубић, мед. мв Русија 1905
618 | Светозар Тошић, мед. мв Беч 1905-1907
619 || Борисав Ђорђевић, мед. мв Беч 1905-1907
620 | Душан Копше, мед мв Беч 1905-1907
621 | Добривоје Стојнић мед. мв Беч 1905-1907
622|Јован Ђ. Секулић, мед. мв Беч 1905-1907
623) Милосав Петровић, мед мв Грац 1905–1907
624 | Аранђел Стојановић, мед. мв Грац 1905-1907
625| Јакшић Лукић, мед. мв Грац 1905–1907
626 || Антоније Маринковић, мед мв Грац 1905-1907
627 || Ђорђе Сибер, мед. мв Грац 1905-1907
628 | Никола Смодлак/a/, апот. мв Грац 1905-1908
629|| Јован К. Јовановић, Вет. мв Беч 1905
630| Живојин Петровић, вет мв Беч 1905–1907
631 | Јован А.Јовановић, вет. мв Беч 1905-1907
632 | Арсеније Гавровић, вет. мв Беч 1905-1907
633 | Александар Љ. Петровић, вет. мв Беч 1905-1907

257
634 | Светислав О. Ђорић МП Минхен, Берлин | 1906-1910
635| Милан Ђорђевић МУД || Беч 1906
636 | Радисав Катанић, мед. МУД || Грац 1906-1909
637 | Владислав Маринковић, Ср. моравски || МУД || Беч 1906-1908
638 | Душан Ј. Радаковић, Ср. рађевски МУД || Беч 1906-1911
639| Драгиња Ј. Бабић. Ош. Ваљево МУД || Цирих 1906-1911
640| Милан Мишић, ђак, мед. мв Петроград 1906,1907
641 | Јосиф Анђелковић мв Беч 1906,1907
642|| Димитрије Стевановић мв Беч 1906,1907
643 | Александар Бонић, апот. мв Беч 1906
644| Јован Ж. Јовановић, вет. мв Беч 1906,1907
645 | Душан Костић, вет. мв Беч 1906,1907
646 | Милан Илић, вет. мв Беч 1906,1907
647| Миодраг Аћимовић, суд. кап. 2. кл мв Берлин 1906-1908
648 | Сава М. Радојковић, инж. 3 кл. мв Немачка 1906-1908
649| Драгомир Паљић, арт. пор. мв Белгија 1906-1908
650 || Милош Обрадовић, пеш. пор. мв Белгија 1906-1908
651 | Десанка Др. Стојиљковић, мед. МУД || Женева 1907-1909
652 | Милутин Радивојевић, мед. МУД || Грац 1907-1909
653 | Зорка Љ. Јовановић, мед. МУД || Цирих 1907-1911
654 | Добривоје Митровић, мед. мв Грац 1907
655 | Коста Тодоровић, мед. мв Грац 1907
656 | Александар Весић, мед. мв Грац 1907
657 | Милисав Милосављевић, мед. мв Грац 1907
658 | Надежда Гавриловић, клучитељ. В ж. |МП Минхен 1908
659 || Бошко Бошковић, суплент мп Минхен 1908
660 || Милорад Томић, суплент мп Минхен 1908
66 || Светислав Петровић, суплент мп Гренобл. 1908
662.|| Лазар Марковић мп Минхен, Берлин| 1908-9,10
663 | Вићентије Ракић мп Берлин 1908-191()
664|| Ђорђе Мијовић мп Берлин 1908-191()
665|Торђе Миловановић мп Берлин 1908
666.||Бранко С. Поповић мп Минхен, Париз |1908-10.12
667 | Олга Косановић мп Нанси 19()8
668.||Бранислав Јованчевић мп Рим 1908
669 | Ђорђе Голубовић, мед. МУД || Грац 1908-1911
670| Неда Д. Јовановић, мед. МУД || Рим 1908-1911
671 | Јелена Попадић, мед. МУД || Нанси 19()8-1911
672 | Александар Ћирић, мед. МУД || Беч 1908, 11-12
673| Андрија Миливојевић, мед, ср. ваљев | МУД || Беч 1908-1912
674| Драгомир С. Милојевић, ђен. мајор мв Француска 1908
675|Душан Стефановић, ђен. мајор мв Француска 1908
676.||Драгомир Цветковић, ђен мајор мв Француска 19()8
677 | Светозар Матић, арт. мајор мв Француска 1908
678|Петар Тодоровић, арт. мајор мв Француска 1908
679 |Тихомир Стојановић, арт. кап. 1. кл мв Француска 19()8
680| Петар Д. Лазаревић, арт. кап. 1. кл мв Француска 1908
681 || Михаило Ненадовић, арт. кап. 2. кл. мв Француска 1908
682|Милан Д. Ђурић, арт. кап. 2. кл мв Француска 1908

258
683| Драгољуб Миливојевић, арт. кап. 2. кл || МВ Француска 1908
684| Душан Оптркић, арт. кап. 2. кл мв Француска 1908
685| Иван П. Пејовић, арт. кап. 2. кл мв Француска 1908
686| Драгомир Ж.Стојановић, арт. кап. 2. кл || МВ Француска 1908
687 | Чедомир Трифуновић, арт. кап. 2. кл мв Француска 1908
6881 Јеврем Дамјановић, арт. кап. 2 кл мв Француска 1908
689| Миливоје Стевановић, арт. кап. 2. кл мв Француска 1908
690 | Станојло Бабић мг Штутгарт 1908-1910
691 || Светозар Јовановић мг Берлин 1908-1911
692 | Антоније М. Радојевић мг Берлин 1908-1910,
693 || Богдан Н. Томић мг Берлин 1908-1912
694| Александар Стојићевић, суплент мп Минхен, Лајпц |1909. 10-12
695| Миодраг Ибровац, суплент мп Гренобл. 1909
696Г Никола Међери, мед. МП, МУД. Беч 1909, 10-12
697. Андреја Ђирић, Окр. топлички мп Беч 1909,191
698|| Добривоје Божић мп Берлин 1909-1911
699 | Стеван З. Иванић, мед. МУД || Беч 1910
700| Љубомир Бараћ МУД || Женева 1910-12
701 | Славка Н. Михаиловић, мед. МУД || Женева 1910-12
702 || Богиња Барјактаровић, мед. МУД | Минхен 1910-12
703 | Милован Нешић МУД || Беч 1910-12, 14
704|| Андра Божиновић МУД || Беч 1910, 1911
705| Даница Јоксимовић МУД || Цирих 1910
706| Михаило Димић МУД || Грац 1910
707 || Димитрије Ј. Миодраговић МУД || Беч 1910
708.|| Сава Ђ. Марковић, Окр. подрински МУД || Беч 1910-12, 14
709 | Живко Вучићевић, ср. азбуковачки МУД || Беч 1910-12, 14
710) Драгољуб Илић, Ср. космајски МУД || Нанси 1910-12, 14
711 || Младен Берић мп Париз 1911, 1912
712| Др Милорад Недељковић мп Париз 1911, 1912
713| Никола М. Поповић мп Берлин 1911, 1912
714| Радиша Николић мп Берлин 1911, 1912
715| Драгољуб Јањић мп Берлин 1911-12, 14
716 | Живко Топаловић мп Берлин 1911,1912
717| др Радисав Јовановић мп Беч 1911,1912
718 || Момир Коруновић мп Праг 1911,1912
719 || Радмило Милићевић мп Лајпциг 1911,1912
720 | Владислав Љ.Павловић МУД || Беч 1911
721 || Милан Ђ. Стојковић МУД || Беч 1911-12, 14
722|Милош Теодоровић МУД || Беч 1911-12, 14
723| Михаило Ђоковић, лек. пом, ужич. бол.|МУД || Беч 1911,1912
724 || Узриел Пијаде МУД || Беч 1911
725 | Клеменс Моравац МУД || Грац 1911-12, 14
726 | Љутица Димитријевић МУД || Грац 1911,1912
727 || Михаило Ст. Динић (Димић?) МУД || Грац 1911-12,14
728 | Божана Бартош МУД || Нанси 1911
729|Жарко Завађил, минж. МНП || Цирих 1911
730| Милан Јојић, маш. инж. МНП || Берлин 1911
731 | Милош Бобић, маш. инж. МНП || Карлсруе 1911

259
732 | Немања Вукићевић, ек. науке МНП || Женева 1911
733 | Љубисав Јовановић, елек, маш. МНП || Митвајде 1911
734| Милутин Ј. Раковић, маш. бравар МНП || Митвајде 1911
735| Милосав Стојадиновић, грађ. МНП || Берлин 1911
736 | Малиша Глишић, сликарство МНП || РИМ 1911
737|Миодраг Кукић, пољ. МНП || Лајпциг 1911
738 | Драгош Поповић, пољ. МНП || Лајпциг 1911
739| Драгољуб Дерок, пољ. МНП || Хале 1911
740 | Светислав Валента, вет. МНП || Берн 1911
741 | Драгољуб Стефановић, вет. МНП || Дрезден 1911
742|| Милош Нешковић, шум. МНП || Минхен 1911
743 | Крстивоје Драјић, шум. МНП || Писк 1911
744|| Димитрије Михаиловић, шум. МНП ||Торант 1911
745 | Сава Вучетић, шум. МНП ||Торант 1911
746| Драгомир Миловановић, шум. МНП || Петроград 1911
747| Никодије Петровић, шум. МНП ||Торант 1911
748 | Борисав Николић, шум. МНП ||Торант 1911
749| Милан Атанацковић, шум. МНП ||Торант 1911
750| Ненад Николић, шум. МНП || Беч 1911
751 | Боривоје Станојевић, шум. МНП || Карлсруе 1911
752|Милоје Првановић, хидротех. МНП || Берлин 1911
753 | Драгољуб Пантић, хидрот. МНП || Берлин 1911
754| Борислав Н. Стевановић, хидротех. МНП || МИНХен 1911
755| Станислав Јосифовић, хидротех. МНП || МИНХен 1911
756 | Милан Нешић, хидротех. МНП || МИНХeН 1911
757.||Петар М. Гребенац мп Берлин 1912
758.||Божидар Лужанин МУД || Беч 1912
759 || Данило М. Марковић МУД || Беч 1912
760|| Ђорђе М. Стојановић МУД || Беч 1912,1914
761 | Радмило Ивковић МУД || Беч 1912,1914
762| Миодраг Врачевић МУД || Грац 1912,1914
763| Радован Милутиновић МУД || Грац 1912, 1914
764| Синиша С. Ђаја, фарм. МУД || Грац 1912, 1914
765| Драгиња Ђ. Бобић, Општ. Ваљево МУД || Цирих 1912
766 | Светозар Јовановић - МГ Берлин 1912
767|Драгован Ивковић мг Лијеж 1912,1914
768 || Војислав Рокнић мг Праг 1912,1914
769) Јованка Бончић мг Берлин 1912
770| Божидар Христић мг Грац 1912, 1914
771 || Јосиф Касаповић мп Праг 1914
772| Бошко Богдановић мп Хајделберг 1914
773 | Ранко Михаиловић мп Хајделберг 1914
774| Вукосава Св. Симић мп Лозана 1914
775| Ђорђе Ђујић мп Москва 1914
776|Лука Смодлака мп Оксфорд 1914
777|Драгољуб Живановић мп Беч 1914
778| Даница Димић мп Женева 1914
779| Маргита Нушић мп Загреб 1914
780| Светозар Петровић мп Петроград 1914

260
781 | Александар Ђорђевић мп Праг 1914
782|Властмир Јецић мп Берлин 1914
783 | Душан С. Николајевић мп Минхен 1914
784| Радмила Каралић мп Берлин 1914
785 | Наталија Андрејевић мп Беч 1914
786|| Никола Бешевић мп Рим 1914
787 | Александар Ст. Лазаревић мп Праг 1914
788 || Стаменко Ђурђевић мп Париз 1914
789| Бранко Јефтић мп Париз 1914
790 | Живорад Настасијевић мп Минхен 1914
791 | Сава Поповић мп Минхен 1914
792 | Драгутин Масловарић мп Париз 1914
793|Миодраг Лазаревић мп Хајделберг 1914
794 || Александар Д. Боди мп Хајделберг 1914
795| Миодраг Поповић МП 1914
796 || Михаило Стојановић мп Женева 1914
797 | Милена Ђурашковић мп Женева 1914
798|| Михаило Бабовић мп Петроград 1914
799 | Јеротије Гавриловић мп Петроград 1914
800| Антоније Ј. Студић мп Женева 1914
801 | Бранислав Вучетић мп Москва 1914
802|Миливоје Станојевић мп Беркли,САД 1914
803|Јосиф Буцек МУД || Грац 1914
804| Милутин Дамјановић МУД || Беч 1914
805| Павле Туцаковић МУД || Беч 1914
806.||Вера Вукићевић МУД || Петроград 1914
807 || Војислав Гавриловић МУД || Беч 1914
808.|| Живадин Стефановић МУД || Грац 1914
809|| Ђорђе Тановић МУД || Беч 1914
810 || Милован Банић МУД || Берлин 1914
811|Душан Митровић МУД || Беч 1914
812|Милорад Драгић МУД || Берлин 1914
813|Петар Нинковић МУД || Беч 1914
814| Косана Младеновић МУД || Петроград 1914
815| Милун Минић МУД || Берн 1914
816|| Ђорђе Пантазис МУД || Берн 1914
817|| Владимир Вујић МУД || Беч 1914
818|Војислав Сретеновић МУД || Беч 1914
819 || Милорад Димитријевић МУД || Грац 1914
820 | Милош Јаковљевић МУД || Париз 1914
82 || Урош Ружичић МУД || Париз 1914
822) Андрија Стојановић МУД || Париз 1914
823 | Живко Костић МУД || Париз 1914
824 || Иван Маринковић МУД || Беч 1914
825|Бертолд Пинто МУД || Грац 1914
826 | Јаков Конфино МУД || Беч 1914
827|Милован Протић МУД || Беч 1914
828 Милош Ђорић МУД || Нанси 1914
829|Душан Стевчић МУД || Грац 1914

261
830| Владимир Пилетић МУД | Москва 1914
831 | Драгољуб Дикић, Ср. добрички МУД || Беч 1914
832 | Живојин Марковић, ср. колубарски МУД || Беч 1914
833| Љубица Поповић, Опш. нишка МУД || Нанси 1914
834| Михаило Ванлић, пеш. мајор мв Француска 1914
835| Стеван Љ. Пешић пеш. мајор мв Француска 1914
836|| Живојин М. Илић, пеш. мајор мв Француска 1914
837 | Велимир К. Младеновић, арт. кап 1. кл || МВ Француска 1914
838.|| Миливоје Чолак-Антић, коњ, кап. 2. кл || МВ Француска 1914
839|| Божидар Џелебџић, арт. кап. 2 кл мв Француска 1914
840| Милорад Терзић, пеш. мајор мв Русија 1914
841 | Драгиша Ивковић, пеш. мајор мв Русија 1914
842|| Тома Павловић, арт. кап. 1. кл мв Русија 1914
843|Ђорђе Јорговић, инж. кап. 1. кл мв Русија 1914
844| Матија Благотић, арт. кап. 1. кл мв Белгија 1914
845|Драгутин Шокорац, арт. кап. 2. кл. мв Белгија 1914
846|Јосиф Ђорђевић, пеш. мајор мв Немачка 1914
847 | Милош Соларевић мг Дрезден 1914
848|Војин Петровић мг Дрезден 1914
849|Миленко Вукићевић мг Петроград 1914
850| Александар М. Ђорђевић мг Карлсруе 1914
851|Јован Гер. Поповић мг Нанси 1914
852|Душан Стаматовић мг Берлин 1914
853|Борисав Глушчевић мг Берлин 1914

СКРАЋЕНИЦЕ:
А-У Аустро-Угарска
МП Министарство просвете
МВ Министарство војске
МУД. Министарство унутрашњих дела
МФ Министарство финансија
МГ Министарство грађевина
МНП Министарство народне привреде

262
 Прилог 2
студенти на универзитету у минхену 1850-1914
Бр |УПИС СТУДЕНТ ФАК ПОРЕКЛО || СЕМЕСТРИ

1. ||1850/51|| Петронијевић Мил. Пра Јагодина

2. | 1852/3 || Делини Андреас Фарм Београд 1853/54
3. | 1858/9. || Димитријевић Антон TeХ Београд С.1859
4. 1861 || Угричић Захарије Пра Београд
5. | 1862/3 | Каљевић Љубомир Кам Азиза
6. Каљевић Лука Кам
7. Мијатовић Чедомил Кам Београд 1863, 1864/5
8. Поповић Стеван Кам Чачак
9. | 1863/4 || Кујуџић Милан филол Београд 1864
10. | 1864 || Ненадовић Сима филол Београд
11. | 1864/5. || Туцаковић Димитрије Фарм Београд 1865, 1865/6
12. | 1865/6. || Јовановић Милоје Пра Мајдан 1866-1868
13. КнежевићУрош Пра Карановац 1866-1867
14. Миловановић Милисав Кам Варварин 1866-1867
15. Ненадовић Александар | Фил Београд 1866-1867
16. Петровић Настас фил Маће
17. Протић Лазар Пра Пожаревац 866-1868
18. Протић Милан Мед Београд
19 | 1866 || Мијатовић Ксентије Пра Петка 1866/67

20. Жујевић Живојин Пра Врачево

21. | 1866/7 Ђорђевић /Георгиевић/ Пра Београд
Ђорђе
22. Јуришић Милан Пра, Фил ||Шабац 1867-1868
23. Кедровић Карл Фарм Угроц 1867
24. Марковић Светозар Пра Београд 1867
25. Матејић Светозар Пра Крагујевац 1867-1868
26. Павловић Јован Фил,Кам || Карловац 1867
27. | 1867. || Аксентијевић Величко Кам Београд 1867/8-1869
28. Станојевић Љубомир Кам Београд 1867/8-1870
29. | 1867/8 || Бели Марковић Љубомир Ст Београд
30. Павловић Александар Пра Београд Млава| 1868/9-1870/1
31. | 1868/9 |Грујић Константин Пра Београд
32. Гвоздић Светозар Кам Пожаревац
33. Марковић Живојин Фил. Кам| Пожаревац 1869-1871
34. ПОПОВИћ Сима Пра, Кам || Алексина 1869/70-1871
35. Стојшић Иван Фарм Сента, Србија| 1869
36. | 1869/70| Јанковић Стеван Кам Београд
37. Миланковић Драгутин Пра Београд 1870-1870/1
38. Новаковић Ђоко Пра Лозн. Зајечар|1870/71-1871/2
39. Станојевић Петар С. Пра Београд 1870/1-1872/3

40.|1870. || Радивојевић Ђоко Кам, При || Београд 1870/1,3

41. Теодоровић Михајло Кам Београд
42. | 1870/1 | Поповић Басилије Кам Београд 1871-1871/2
43. Стефановић Јанићије Пра Књажевац
44. Теодоровић Велим. Јир/_| При Београд 1871-1872/3
45.|1871. || Марковић Тихомил Пра Београд 1871/72-1872
46. Протић Никола ст Београд
47. Стефановић Драгутин Пра Јагодина 1871/2-1872
48. | 1871/2 || Ђорђевић Михајло Пра Београд
49. Попадић Светозар Пра НегОТИН 1872/3
5(). Вујић Михајло ст Београд
51. | 1872. || Стојановић Тасо При НегОТИН

52. | 1872/3|Мировић Петар Мед Београд

53. Радосав Матија ст Београд 1873-1875
54. | 1873/4. || Араницки Константин ст Београд 1874

55. Стефановић М. Павле Пра Београд 1874-1875

56. | 1874. || Симић Милун (Милан) При-Хем |Зајечар 1874/5-1876
57. | 1874/5| Димитријевић Андрија Пра Београд 1875-1976
58. Станојевић Петар фил Београд
59. Вукомановић Лука Пра Београд
60. | 1875. || Ружић Доброслав фил Негришори 1875/6-1876
61. | 1877. || Јовановић Драгутин Кам Београд 1877/8-1878/9
62. Јовичић Александар Пра Београд 1877/8-1878/9
63. Радивојевић Коста Пра Крагујевац ||877/9-1879/80
64. | 1878/9. || Ханџарлић Јосеф Јован/| Фил Београд
65. Павловић Сава При Београд 1879

66. Станојевић Драг. Мед Београд 1879

67. | 1879. || Леко Марко Т. фил Београд
68. | 1880/1 | Мијушковић Драгутин Пра Београд
69. Петровић Светозар Пра Београд
70. | 1881/2. || Радосављевић С. КОста При Београд 1882-1883/4
71. | 1884 | ЈОВановић П. НИКОЛa При, Ст || Београд 1884/5.-1888/9
72. | 1884/5. || ВесНИћ МИЛеНКО Пра Дунишићи, Н. П. | 1885-1888
73. | 1885. || Милосављевић Андрија || Пра Крагујевац 1886/7-1890/1
74. | 1886 | Атанасковић Љубомир ст Крагујевац 1886/7
75. Јовановић Коста Др Мед Београд
76. Ненадовић Јаков Пра Београд
77. | 1886/7 | Јовановић Слободан Пра Београд
78. Ђурић М. Јанићије Кам Београд 1887-1888/9
79. | 1887/8 | Поповић Чедомил Пра Смедерево 1888
80. | 1888/9. || Гавриловић Милорад Пра Г. Милановац | 1889-1890

264
81. Матић Светислав (Светозар) | Фил Г. Милановац | 1889-1891
82. Миловановић Михајло Пра Београд
83. Новаксвић Стев. Д. Л. Пра Београд
84. Ристић Михајло Ј. Пра Београд 1889
85. ||1889/90| Атанасковић Драгутин Пра Позаревац 1890, 1891
86. | 1890/1|Јовановић Миливоје фил Београд
87. Јовичић Милорад Хем Београд 1881
88. | 1891/2. || Балугџић Живојин Пра Београд 1892-1893
89. Немањић Милан Пра Београд 1892.
90. ||1892/3 || Ђеваировић Драгољуб Пра Београд 1893-1895
91. Ђорђевић Михајло фил Тодорин-До 1893
92. Илић Арса Пра Петка
93. | 1893 Пољански-Михајловић Мед Ниш 1893/4
Васа
94. | 1893/4 || Бадер Карло Фил, Хем || Београд 1894-1894/5
95. Пацић Миливоје Пра Београд 1894-1896
96. | 1894./5. || Богдановић Владислав Пра Параћин 1895-1896
97. Драгутиновић С. Милорад || Пра Крагујевац 1895/6-1896
98. Лазаревић Чедомир Пра Београд
99. Михајловић Андрија ст Позаревац 1895-1896/7
1()(). Вулић Никола фил Београд 1895-1896
101||1895/6 || Бајић Милан Хем Београд 1896
102. Јовановић Јован Историј || Београд 1896-1898
103. Миловановић Милан Кам, Пра || Београд 1896-1897/8
104 | 1896/7 || Николајевић Божидар Ест, Арх || Београд 1897-1898
105. Теодоровић Милош ст Београд
106 | 1897. || ГатаЛОВИћ Кам злот
107. Ђорђевић Петар Шумар Београд
108. Николајевић Миливоје ст Београд 1897/8-1898/9
109. Стајић Ђорђе фил Врање 1897/8-1902,
110||1897/8 || Барловац Благоје Пра Београд 1898
111. Јанчић Јован СТ НИШ 1898
112. Марковић Владимир Пра Смедерево
113. Мијалковић Димитрије Кам Пожаревац 1898
114. Лазаревић Драгутин Кам Београд 1898-1899
115||1898. || Љубишић Божидар Пра Београд 1898/9-1899
116. Васић Милоје фил Београд 1898/9-1899
117||1898/9 || Гаталовић Бранимир ст РИПањ 1899
118. Ковановић Драгослав Пра Београд 1899
119. Петровић Христивој Пра Крушевац Ниш ||1899-1899/00
120. Тривунац Милош пл Алексинац 1899-1902
121 | 1899 || Тројановић Сима Фил, Ант || Београд 1899/1900
122. Јовановић Милоје ст Крагујевац 1899/1900
1900/1

265
123||1899/00| Бајкић Велимир Кам Београд 1900-1902/3
124. Рајић Воислав ст Београд 1900-1900/01
125. Стевановић Светолик При Мајдан 19()()-1901/02
126. ВасОвић Радосав Гео Београд 1901
127. Видановић Живојин фил Вучић 19()()
128||1900. || Марковић Богдан ст Београд 1900/01.-1902
129 | 1900/1|Јовановић Милутин Ст, Кам || Зајечар 1901-1904/5
13(). Михел Рудолф ст Београд 1901–1904
131. Петковић Владимир Фил, Умет || Крагујевац 1901-1903/4
132. Вулковић Василије Кам Београд 1901-1902
133 | 1901. || Миленковић Милутин ст Вел. Црнуће | 1901/02
134| 1901/2 || Прокић Божидар фил Залојница 1902-1905/6
135||1902. || Анастасијевић Драгутин || Пл Крагујевац 1902/03-1905
136. Ђорђевић Петар Шум Београд 1902/3
137. Живковић Љубомир Пра Крагујевац 1902/3
138||1902/3 || Кедровић Душан Хем Крушевац 1903
139||1903/4. || Креманац Милан Пра Београд 1904-1905
140. Поповић Реља Пра Београд 1904
141||1904. || Христић Милан Пра Београд |1904/5-1909/10
142. Кузељ Сретен ст Чачак 1905/6
143||1904/5| Деметровић Радојко филол Београд
144. Хејкинг Алфред вон Пра Београд
145. Марковић Милан Пра Београд 1905-1907
146||1905. || ЂорићСветислав Пра Пожаревац 1905/6-1907
147. Дучић Драгутин ст Београд 1905/6-1908/9
148. Петровић Јеленко ст Београд 1905/6-1907/8
149||1905/6 || Марјановић Никола ст Бгд, Ћуприја |1906/7-1909
15(). Митровић Велизар ст Београд 1906-1907
151. Поповић Борислав ст Голубац 1906
152. Радосављевић Милан ст Београд 1906-101()
153. Чајкановић Веселин фил Београд 1906-1907

154| 1906 || Антула Милан ст Београд “".

155. Јанковић Мирослав Пра Београд 1906/7-1910/11
156 | 1906/7.|| Каракашевић Атанас Мед Београд
157. Тодоровић Милан ст Бгд, Сумраковац 1907-1908/09
158. Ђорђевић Богдан Пра Београд 1907-1907/08
159 | 1907/8 || БОШКОВић БОШКО фил Свилајнац
16(). Франичевић Андрија фил НегОТИН 1908-1913/14
161. Марковић Милан Пра НИШ 1908-1909
162. Марковић Младен ст Београд 1908/09
163. Полић Милорад фил Узовница 1908
164. Радовановић Лазар Пра Алексинац 1908-1908/9
165. Ранћић Сава Пра Пирот 1908

266
166. РизнићДрагутин Пра Београд 1908-1911
167. Силви Михајло Пра Београд
168. Стојадиновић Богољуб фил Београд 1908-1910/11
169. Влајић Божидар Пра Београд 1908
170 | 1908. || Милојевић Милоје фил Београд 1908/9-1910
171 | 1908/9 | Јовановић Милан Пра Крушевац 1909-1910/11
172. Николајевић Душан Пра Београд 1909
173. Поповић др. Милорад Физика Шабац 1909
174. Стефановић Милутин ст Београд 191 ()/11-1911
175| 1909. || Радојковић Борислав ст Смедерево 1909/10-1910
176. Татић Бранко фил Београд
177||1909/10| Маринковић Иван Мед Београд 1910
178. Нешковић Милош Шум Крагујевац 1910-1911
179. Поповић Михајло Пра Рековац 1910
18(). Поповић Миодраг ст Субјел
181. Радуловић Војин Пра Београд 1910-1914
182. Столповић Драгомир Пра Алексинац
183|1910/11|| Арнаутовић Добринге Ј. 2|Мед Књажевац
184. Белић Александар Мед Београд
185. Димитријевић Димитрије || Ст Лугавчина 1911
186. Радуловић Милош Пра Београд 1911-1914
187. Рибарац Војислав ст. Крагујевац 1911-1914
188. Стојадиновић Милан ст Чачак
189| 1911. || Иванић МОМЧИЛО зоо М. Мокрилуг ||1911/12-1912
19(). РОТ ВИЛХелм Мед Београд 1911/12-1914
191. Селесковић Момчило Фил-Гер || Крагујевац 1911/12-1914
192|1911/2 || Антонијевић Тихомир Пра Зрнољевица|1912
193. Данић Радован Мед Београд 1913/14-1914
194. Суботић Драгутин фил Рамаћа 1912
195|1912 | Филиповић Душан Мед НИШ 1912/13-1914
196 | 1913 || Манојловић Милан Шум Београд 1913/14-1914
197. Мишицки Миодраг Мед Крушевац 1913/14
198. Стефановић Александар || Мед Пожаревац 1913/14-1914
199|1913/4 || Бојовић Војислав Мед Крагујевац 1914
2()(). Лазић Бориша Мед Брезова 1914
201. Николајевић Борислав Мед ЧестиН 1914
202. Петровић Вера Фил-Гер|| Београд 1914
203. Радовановић Светолик Мед Божевац 1914
204. Савић Јован ст Буково 1914
205. Лазаревић Бранко УМет видин
206| 1914. || Ђорђевић Каја Мед Параћин
207. Павловић Михајло ст Београд

267
 Попис студената је редукован на основне податке, јер су
раније објављени спискови с оригинално унетим именима, адре
сама и свим семестрима. У овом случају је немачка ортографија
прилагођена српској, иако су студенти веома различито писали
своја имена, посебно слова ћ, ч, ж, ш и ђ, тако да је кад су у
питању неке непознате или мало познате личности било тешко
одгонетнути њихово право име или место порекла (има случаје
ва да су се презимена или имена различито писала у појединим
семестрима). Неспоразуме изазива и одредница Порекло
(Неimat), којој је једно од значења домовина, али у коју су осим
имена државе неки уносили место рођења, а други место стано
вања. Има више случајева да се у тој рубрици истим студентом
појављују различита имена, такав је случај код каснијег дипло
мате и посланика Миленка Веснића. Тек од зимског семестра
школске 1907/08. године уместо рубрике Порекло уводи се ру
брика "Geburtsort", односно назив места рођења, што је сигурни
ји податак. Иначе се у ту рубрику уносило и име државе из које
студенти потичу, што је био критеријум при прављењу овог по
писа. Због тога је у њега унет и Иван Стојшић, из Сенте, који је
студирао два семестра у Минхену и у оба је навео да је из Србије.
Такође, могуће је да Алфред фон Хејкинг није био грађанин Ср
бије, иако је као место порекла навео Београд.
НАПОМЕНА

У рубрици УПИС наведен је семестар када су уписани, док су у ру

брику СЕМЕСТРИ убележени даљи уписани семестри. У случају да неки од
семестара није уписан, запетом је одвојено од наредног семестра. Студентима
који су били уписани само један семестар, та рубрика је остала празна.

СКРАЋЕНИЦЕ:

Ант – антропологија
Кам — камералне науке (национална економија)
Хем — хемија
Шум — шумарство

º Љ. Трговшевић, Студенти из Србије на Универзитету у Минхену до 1914. го

дине, Историјски гласник, 1-2 (1990-1992), Бeoгрaд 1992, 101-124.

268
ИСТ — историја
ГeО — географија
Гер — германистика
Пра — право
Умет — историја уметности
Мед — МеДИЦИНа
Филол — филологија
При — природне науке
Фил — Филозофски факултет
Фарм — фармација
СТ — Факултет за државно право-економију
Зоо — зоологија

269
 ПРИЛОГ 3

СТУДЕНТИ ИЗ СРБИЈЕ У ХАЈДЕЛБЕРГУ 1844-1914.

ИМЕ УПИСАН (СТ МЕСТО Занимање оца/ |ФАК Предходни

| |Владимир Јакшић 8.05.1844 20 Крагујевац пенз. Држ. фил.

2 |Конс. П. Лаз. Цукић 25.10.1845 (20 Карановац држ. саветник Кам Беч
3 Јbубомир А. 25.10.1845 (19 |Јагодина министар Кам
4 Стојан Николић 25.10.1845 22 Смедерево (Сима, капетан |Кам
5 Димитрије Матић S ()5. 1847 25 |Београд трговац, Рума Пра Берлин
6 |ЛБубомир П. Ненадовић 5.05.1847 21 |Ваљево држ. саветник Кам Берлин
T_|Рајко Јовановић 5.05.1847 21 Србија Занатлија Пра
8 Милош Стојановић 1.12./1848/ 22 Србија члан Савета Фил. Берлин
9 (Ђорђе Ценић 21.04.1849 (24 |Београд занатлија Пра Берлин
| () Јован Ристић 15.10.1849 (20 Крагујевац занатлија фил |-

|1|Милоје Ј. Лешјанин 4.11.1849 ||19|Лешје рж. саветник Фил Поново

12 |Радиша Јовановић 4.11.1849 21 |Моштаница |Капетан Кам |-

13 Јеврем Грујић 24.11.1849 21 Даросава Панта Грујић |Кам -

14|Крста М. Писаровић (24.11.1849 (21 Не ГОТИН председник Кам |-

|5|Милан А. Петронијевић (3.05.1851 20 |Јагодина министар Пра Минхен

16 Димитрије Петровић 21.04.1851 25 |Београд држ. саветник
Пра Берлин
17|Петар Протић Сокољанин || 9.10.1852 23 Азбуковица свештеник Пра Берлин
18. Стојан Ј. Вељковић 19.10.1853 21 Србија сенатор Пра Берлин
19 Димитрије Стојановић 7.11.1853 20 |Београд Ана Стојановић |Пра
20 |Вуле С. Паштрмчевић 19.05.1855 (23 Крагујевац министар Фил Берлин
| |Коста Јовановић 17.10.1855 22 |Београд трговац Кам Пон.24.10.
22 Радивој Милојковић 17.10.1855 23 |Београд Трговац Не

23 Миливој Прајзовић 17.10.1855 22 |Београд земљорадник Не

24. Стојан Марковић 2.05.1859 24 |Београд земљорадник Пра
25 Демитрије Г. Радовић p.05.1859 22|Београд бив. пред. Суда Пра
26 Марко А. Лазаревић 05. 1859 24|Београд трговац Пра
27. Аћим Чумић 14.05.1859 23 Србија трговац Пра
28. Драгомир Зо. Рајовић 1.11.1859 21 Београд министар Кам

29 Арсеније С. Стојановић (29.10.1860 24 |Београд сенатор + Пра

30|Захарије Е. Угричић 19.10.1861 21 |Београд министар Пра Минхен
51_Лрагиша Станојевић 28.10.1862|19|Београд пензионер Пра
32|Михајло Жујовић 28.10.1862 (21 |Београд сенатор Пра

270
33|Гргур Миловановић 12.12.1862 23 |Београд трговац Пра
34 |Јован А. Максимовић 12.12.1862 22 |Београд трговац Пра
B5 Јован Авакумовић 12.12.1862_23 |Београд трговац Пра
|36 |Милан Дамјановић 12.12.1862_24 |Београд трговац Пра
57 (Борђе С. Симић 18.04.1863 20 |Београд ентиер Фил Берлин
38 Стеван Поповић 18.04.1863 22 |Чачак свcilitchик Кам |МИНХен

39. Пука М. Каљевић 18.04.1863 23 Ужице чиновник Кам |МИНХен

О ЕЛБубомир Каљевић 18.04.1863 (21 Ужице чиновник Кам Минхен
|41 Јефрем Ј. Вучковић 21.04.1864 21 Алексинац ||пуковник Кам |Беч

42 |Милан Николић 20.10.1864 20 |Јагодина чиновник Пра

43 Алекса Н. Спасић 20.10.1864_24 Смедерево земљопоседник Пра Берлин
|44 Јован Д. Стефановић 20.10.1864 22 |Милановац сенатор Пра
45 (Ђорђе Панић 11.01.1865 22 Београд трговац + Пра
46 Светозар Антић 6.05.1865 24 |Београд министар Пра Беч
47|Светозар Марковић 28.10.1865 22 |Београд трговац + Пра
|48. Стојан Антић 28.10.1865 22 |Београд цариник Пра
|49 (Ђорђе Радовановић 28.10.1865 21 |Београд чиновник Пра
50 Александар Ђелмаш 28.10.1865. ||19|Крагујевац начелник Пра
1 Димитрије С. Новаковић (28.10.1865 22 |Карановац (чиновник Пра
52 Јbубомир Матејић 28.10.1865. ||18|Београд сенатор Кам Пон. после
53 Светозар Матејић 28.10.1865 22 |Београд сенатор Пра
54. ||Никола Катић 28.10.1865 23 |Београд приватник фил

55 |Владимир Чолак Антић (28.10.1865. ||19 Србија Председник Пра

56 (Тома Ђурић 24.10.1866 (22 Србија чиновник Пра
57 Јован Стефановић 24.10.1866_24 Србија чиновник Пра Цирих
58 |Алекс. Јовановић 28.10.1867_23 |Београд грнчар Пра
59 Димитрије Г. Миловановић 23.4.1868 23 |Београд држ. саветник Пра Гетинген
60 |Светозар Милојевић 23.04.1868 23 Србија чиновник Кам

01_Благоје К. Барловац 23.04.1868 22 Србија трговац Пра Гетинген

62|Милован Спасојевић 23.04.1868 23 Ужице вемљорадник Пра
63. ||Павле Г. Ивковић 24.04.1869 (24 (Зелезник ССЉa K + Пра Берлин
64 Светозар Гвоздић 29.05.1869 23|Пожаревац трговац Пра Минхен
65 |Стеван Ивановић 24.10.1869 20 |Јагодина чиновник Пра
G6 |Вукашин Ј. Петровић 24.10.1869 25 |Београд- мајор Пра Берлин

271
 УНИВЕРЗИТЕТИ
ћ Ј.

КОста 1872-1874

в Васил 71

С А.

оваковћ 72 С ГОТИН 1870, Минхен 1870/1

вић Михајло Н 1871/72; БОН 1872

вановић а. 72 ИНХен 1871-3

Светоза 73

новић Коста

вковић Мих. Ј. 74 инхен 1874/5

омановић Л г. 75 1871-74

адовановић Милан 75 - Л 76
оповић Михајло М. 77 — З80

гољуб Л 8() - Л. 83

Павле В. 8() - 3 81
Iан М. 81 — 84
исављевић 83

овановић Михајло Ј. 83 - Л. 84
икторовић-Дроздовски 83 - JI. 84 СМ Н 1890/19()()

јановић Сима 1885 ИЛ абац ИНХeН 1888/9

оваковић С н 87 - JI. 88 инхен 1888/9, 19()()
иловановић Мих./ai 89 - З 89 окт. Хај 1891
ловић Мил./ в. 89 - JI 91

јић н А. 89 - Л. 92 ОКТ. Хајделберг 1895

a 91 — Л 94
оповић вој 91 - 391

апчанин С. М. 91 — Л 92 1891/2

евић Мил./ан/ 92 — Л 93 Инхен 1892/3

а 93 - З 95 1894/5

азаревић Че 93 - Л 94,
Никан 1895
осимовић 97 - 398
иел Морис 99 — 1900 ИНХeН 189798

272
100|Марковић В./ладимир/ |л 99 Пра Смедерево Беч 18956; Минхен 18967-98. Берлин
101 Николајевић Божидар/ ЕЛ 99-З 1900 Крил Београд
102 |Бугарчић Лаз. З 1900-01 |Кам|Краљево
103 |Јовановић М. |л 1901 Фил Београд
104 |Благојевић |з 1903 Кам Голубац Берлин 1902/3
105 |Бели-Марковић Мило. JI 04; 1907. |Кам|Београд Минхен 1905/6-1908/9. Докт. Минхен
106 (Тодоровић Милан з 1904 Пра Сумраковац Берлин 1905/6
107|Бели-Марковић Реља З06-З 12 Пра Београд
108 (Ђорђевић Богдан З08-Л12_|Пра Београд МИНХен 190001-1902
109 |Вулковић Васил-Васа З08-Л09 |Кам Београд Минхен 1907/8, Берлин 1909/10
110 |Влаић Божидар |Л 09: 1913/14.||Пра Београд МИНХен 1907/8-1908/9
111 |Радовановић Лазар з 1() -ji 14 Пра Алексинац
112|Гроздановић Јован З13-Л 14 Мед Крагујевац
113 |Кулић Стојан З13.- Л. 14 Мед Ужице
114 Станојевић Бранислав З13.- Л. 14 Мед |Ивањица
115 |Богдановић Бошко л 1914 Пра Непричава
116 |Лазаревић Миодраг л 1914 Пра Ваљево
117 |Михаиловић Ранко |л 1914 Пра Клинци
118 |Миладиновић Ђоко IJI 1914 Мед Краљево

НАПОМЕНЕ

Рубрике са подацима о студентима нису идентичне, јер су извори различити

Л=летњи семестар
З= зимски семестар
Пра- Право
Фил= Филозофски факултет
Мед- медицина
Кам- државно-економске науке

Нат- природне науке

273
 Прилог 4

СТУДЕНТИ ЦИРИШКОГ УНИВЕРЗИТЕТА 1863-1918

Бр (СТУДЕНТ РОЂЕН |МЕСТО ФАК УПИСАН АПОМЕНЕ

1. авидовић Александар Београд Пра 1863
2. Мијатовић Чедомил Београд пре 1864 инхен 1862/6
1863, 1864/5
|З. Авакумовић Јован Београд Пра |1864
4. Дамјановић Милан Београд Пра |1864
5. Жујовић Михаило Београд Пра 1864-1867
6. Поповић Стеван Шабац фил |1865 - 1867
7. Николајевић Светомир Ваљево фил ||1965 - 1865
S. Стефановић Јован Милановац Пра 1866
9). Рајковић Сава Београд Пра 1866-1867
10. ||Панић Ђорђе Београд Пра |1866
11. |Матејић Љубомир Београд Пра ||1866
12. ИКујевић Живојин Београд Пра 1866-1867 Минхен 1866
13. Вучковић Атанас Свилајнац Фил |1867-1868
14. |Ракић Димитрије Шабац Пра 1868: 1869
15. (Бурић Тома Београд Пра 1868
16. Марковић Љубомир Београд Пра 1868
17. |Ђурић Милош Србија/ фил |1868
18. |Лозанић Сима Београд фил || 1868 — 1869
19. Марковић Светозар 1846 Јагодина ФИЛ |187() ЗИМ. ИНЖ. 1869
2(). анић Јован 1854 Београд Мед (1870 - 1873
21. PaДОВановић Милан 1852 Београд Мед ||1870 - 1872
22. Стојановић Атанасије (1850 Не ГОТИН фил |1870 Избрисан
1870/71;
МИНХен 1872
23. |Мостић Милан 1852 Београд Мед 1870 Зим. Од 1871
24. Шљивић Периша 1851 Ужице Мед (1870 - 1876 + 14.3.1877
25. |Араницки Константин ||1850 Београд Мед ||1871, 1873 Михнен 1873/4
Пра 1874
26. ||Пајић Марко 1852 Жича Мед (1871
27. |Грнчаревић Стеван 1847 Паланка фил | 1871 - 1874
28. Степић Петар 1852 Крагујевац Фил | 1871
29. Не ШКОВИћ Радош 1853 Миланча Мед (1871 - 1873 Зим. Од 1871
|30. Прокић Максим 1848 Чачак фил | 1871 — 1872
51. ||Поповић Димитрије 1851 Београд Мед | 1871 - 1872
32. |Матић Степxaн 1854 Београд Мед | 1872 - 1875
33. Тодоровић Петер 1852 Београд Мед 1872
34. |Љочић Драга 1854 Шабац Мед | 1872, 1877 pмед 1879
35. ||Андријевић Милева 1853 Београд Мед | 1872 - 1875
36. |Чупић Димитрије 1852 Смедерево Мед | 1872 - 1873

274
З7. Пријић Александар 1850 Београд |Фил || 872
58. Стојановић Мита 1851 Не ГОТИН Мед 1872
39. |Ценић Елисабета 1854 Београд фил | 1873 - 1874
40. |Ценић Лазар 1848 Београд |Мед | 1873 - 1874
41. |Влајић Милоје 1847 Београд фил |1873
42. Петровић Никола 1848 Београд фил |1873
43. (Ланковић Ђорђе 1851 Београд фил (1873
44. Сарић Коста 1851 Страгари Фил ||1873
45. Шљивић Катарина 1856 еоград фил |1873
46. _|Милићанац Ђорђе 1854 |Лозница фил |1874
|47. |Ружић Доброслав 1854 еоград фил |1874 |МИНХeН 1875/6
48. |Боди Никола 1856 eОГрад Мед (1874
|49. |Марјановић Том. 1857 Параћин Мед (1874
50. ||Рудивић Михаило 1856 ЛИПОЛИСТ (ФИЛ (1875
51. |ЗахO Хелена 1849 Београд ФИЛ |1875
52. Шљивић Периша 1851 Ужице Мед (1875
53. андић Симон 1858 Терлић фил |1877

54. ||Живадиновић Драгутин ||1858 |Београд |Мед (1877

55. Савић Михаило 1855 Шабац ед | 1878, 1879
56. Савић Божидар 1859 Шабац ед (1878
57. (Тодоровић Милица 1854 Београд Мед (1879
58. ешковић Велизар 1852 Београд Мед (1879
59. ројановић Сима 1860 Шабац фил (1881 Хајд. 1885
|МИНХен 1889
60. |Ристић Коста 1862 Параћин Мед (1882
61. Станковић Миленко 1860 Винце Мед (1882
62. ||Ненадовић Предраг 1863 Београд фил |1883
63. ||Ненадовић Јаков 1865 eОГрад Пра (1883 инхен 1886
64. ||Бајић Јован 1851 eОГрад Мед (1883
65. |Банковић Божидар 1865 Београд Мед (1884, 1888
66. |Јовановић Слободан 1869 Београд Пра 1887 МИНХен 1886/7
67. Срејић Полексија 1867 Београд Фил | 1887, 1890
68. |Манојловић Јефта 1867 Пирот Мед (1887
69. |Јосифовић Душан 1866 Велико Пра (1889
Градиште
7(). Маленић Даринка 1871 Београд Мед | 1889, 1895
71. Селаковић Анка 1872 Чачак Мед (1889
72. (Трифковић Марко 1864 Београд Пра 1890
73. |Карапешић Живојин 1870 Београд Пра 1890
74. Субашић Елизабета 1874 Београд фил ||1891
75. |Михајловић Андрија 1872 Пожаревац ||Пра (1892
76. ||СимићДрага 1875 НегОТИН фил ||1893
77. ||Николић Даница 1874 Београд Мед (1893
T8. |Берић Катарина 1874 Смедерево Мед/Ф|1893
79. Хрничек Андреас 1869 Београд фил ||1893

275
80. |Лазаревић Драгутин 1871 Београд Пра 1894
81. ||Антонијевић Катарина (1875 Београд Мед ||1895
S2. ражић Ружица 1875 Шабац фил (1896
83. Орељ Милан 1875 Шабац Пра ||1897; 1898
84. Обрадовић Драгојло 1877 Баћевац фил ||1897
85. Давичо Хајим 1872 Београд Пра 1897
S6. |БОТа Милана 1877 Крушевац Фил ||1897
87. ||Пановић Ђорђе 1877 Крушевац Фил 1897
88. ||Николајевић Будимир (1875 Београд Мед (1898
89. |Були Мориц 1877 Београд Мед ||1899
90. |Ристић Никола 1879 Алексинац |Фил 2 |1900
91. |Јовановић Јован 1878 Београд фил 2 |1900 др. фил, 1909
92. |Јосимовић Јелена 1884 Шабац Мед (1902
93. Давидовић Наталија 1884 Шабац Мед (1903 -1907
94. ||Перовић Милош 1874 УЖИЦе фил 1 (1904 др. фил.1906
95. |Јовановић Вида 1885 Београд Мед (1904
96. ||Перовић Јелисавета 1881 Београд фил 1 (1904 УДаTO
Поморишац
97. |Јовановић Зорка 1886 Лапово Мед ||1905 - 1908,
1909 — 1914
28. Јовановић Радоје М. 1880 Београд Пра |1905; 1907-1908 др.oец.1910
99. |Бабић Драгиња Ваљево Мед ||1905 - 1908 др.мед. Берлин
1911
100. |Бабић Станојло П, 1885 Београд фил 2 |1905
101. |Јоксимовић Даница 1887 Ужице Мед ||1905-1906, 1907. умрла у
- 1909 Цириху
17.5.1910
102. |Ракић Љубица 1884 Јагодина Фил 1 | 1906 - 1907;
1909 — 1911
103. ||Поповић Милорад 1879 Гложани |фил 1 | 1906 - 1908
104 (Завадил Жарко 1887 СОКОбања (ФИЛ 2 |1906 — 1907
105. |Јовановић Арсен П. 1882 Пожаревац |Ек 1907 — 1908 дроец 1910
106. |Јовановић Радоје 1880 Београд Пра |1907-1908 ВЗ. Пожега
107. |Милојевић Радисав 1861 Шљивовица Пра 1907 ВЗ. Ужице
108. |Хајдук-Вељковић 1886 Дубона Ек 1907 - 1908 Берлин 1908
Божидар
109. |Крстић Марко 1885 Пауне фил 1 | 1908 - 1911
110. |Иконић Драгомир 1883 Чача К фил 1 | 1908 - 1913
111. ЈОВановић РанКО 1883 Београд Пра 1908-1909
112. (Ђокић Тихомир 1888 Аранђеловац|Пра |1909-1913
113. |Кошанин Наталија 1881 Београд фил 1 | 1909 Удато Крстић,
Пед ИСПИСа На

7.5.1910
114. |Брасјанац Јелица 1885 Пожаревац Фил2|1910-1910
115. |Коцић Влајко 1886 |Власотинце |Ек 191 ()

276
116. |Ивановић Живојин 1889 Загорица Фил 1|1910-1912
117. |Бојовић Олга 1892 Београд Мед ||1910
118. Антоновић Милорад 1884 Београд Пра 1910
119. Марковић Милица 1887 Крагујевац Фил 1|1910-1911
120. МилошевићЗорка 1893 Београд Пра ||1911
121. Матерни Војислав 1884 НИШ Пра 1911
122. Стефановић Стеван 1893 Смедерево Пра ||1911-1912
123. Настасијевић Г. Лазар |1884 Варварин Пра (1912-1913
124. Мишковић Лазар К. 1880 АлексинаЦ (ФИЛ 1 | 1912 - 1917
125. |Младеновић Војислав |1884 Јагодина фил 1 | 1912 — 1917
126. Јевтић Богољуб 1886 Крагујевац Пра ||1912-1914 Берлин С.1911
127. Гајић Радивоје 1893 Шантаровац Фил 2 | 1912 - 1913
Антр.
128. Миловановић Михајло (1889 Крушевац Фил 1|1913-1914
129. ||Павловић Михајло 1894 Београд Пра ||1913-1913
130. |Рокнић Зорка 1887 Београд Пра 1913-1913
131. Тадић Михајло 1890 Ваљево Пра 1913 — 1914
132. Станаревић Доброслав ||1894 Београд Мед ||1913 — 1918
133. Денић Јанићије 1884 Приштина Фил 1|1913-1914
134. ||Благојевић Никодије 1890 Наталинци |Мед ||1913 — 1914
135. Петровић Драгољуб 1888 Јагодина фил 1 | 1913 — 1915
136. |Бобић Вера 1894 Београд Мед (1914-1918
137. |Милосављевић Бранко ||1891 pуговац Мед ||1914
138. |Зделар Даница 1894 Београд Мед- (1914 — 1914
Дент
139. Нахмиас Жил 1895 НИШ Мед ||1914-1915 у вз. филип
попел, Бугарск
140. ||Пауновић Борисав 1892 Пожаревац Пра | 1915
141. (Ђорђевић Каја 1894 Параћин Мед ||1915 — 1918 МИНХен 1914
142. |Марковић Живојин 1889 Лазаревац ||Мед ||1915
143.||Попс Фридрих 1874 Београд Пра 1916-1918
144. |Јовић Јован М. 1893 Слатина Ек 1916 — 1916
145. ||ПОПОВИћ Реља 1883 Београд Пра 1916-1917 pју. 1917
146. Христодуло Никола Ст. (1876 Београд Пра ||1916
147. (Ђорђевитћ Богдан 1887 Београд Пра ||1916-1917
148. |Косић Мирко 1892 Кладово Пра ||1916-1917 др.рер.кам 1917
149. |Косић Славко 1886 Београд ЕК 1916 — 1918
150. |Бирса Јосип Јосеф/ 1893 Београд |Фил (1917 — 1918
151. |Јакшић Владимир 1885 Београд Ек 1917 — 1918
152. |Манојловић Манојло К. ||1890 Београд ЕК 1917 — 1918
153. Маца Алфред 1891 Београд Пра 1917-1918
154. ||Павловић Јован С. 1884 Шабац Мед ||1917 — 1918
155.||Хоровиц Теодор 1891 Београд Пра 1917-1918
156. (Тодоровић Михаило - Мед ||1917 — 1918
157. Дреновац Модраг 1894 Крушевац Фил2|1918

277
Скраћенице:
Пра — право,
Мед — медицина;
Фил 1 — Филозофски факултет, друштвене науке;
Фил2 — Филозофски факултет, природне науке;
Ек – економија;
Хајд - Универзитет у Хајделбергу,
др - докторат,
VZ – Verzeichnis der Behörden, Lehrer, Anstalten und Studierenden der Hochschule
Zürich.;
Zim — Zimmermann, Südslavische Studenten in Zürich.

Овај прилог је првобитно објављен у тексту о студентима у Швај

царској, а урађен је на основу компјутерски обрађених пописа студената
Универзитета у Цириху, који су добијени љубазношћу колегинице Наташе
Мишковић из Базела. За његову израду су коришћени и раније делимично
објављени спискови; W. G. Zimmermann, Südslavische Studenten in Zürich. 329
330, Љ. Трговчевић, Студенти из Србије на Универзитету у Цириху од 1905.
до 1919. године, Мешовита грађа — Miscellanea, ХХ, Београд 1990, 83-104. Овај
други рад настао је на основу објављених спискова студената по семестрима
(Verzeichnis der Behörden, Lehrer, Anstalten und Studierenden der Hochschule Zürich
bis Wintersemester 1905/6 zum Sommersemester 1938). Између ових спискова и
поменутог комјутерског списка у неколико случајева постоји разлика, што је
у табели назначено. Накнадне провере урађене су прегледом уписница, које
су доступне на интернету од лета 2003.

278
 Прилог 5
СТУДЕНТИ НА УНИВЕРЗИТЕТУ У ЛОЗАНИ

Бр | СТУДЕНТ УПИС ПОРЕКЛО ФАК

1. Стојановић Велимир 1896/7 Право

2. Скрелић Јован 1899/00 Београд фил
3. ИЛИћ Настас 1903/4 Свилајнац Право
4. Нешковић Јован 1903/4 Крагујевац Право
5. Јовановић Војислав М. 1905/6 Београд фил
6. Борисављевић Лепосава 1911/12 Београд фил
7. Недељковић Јеремија 1911/12 Губеровац Мед
8. Поповић Ђорђе 1911/12 Београд Право
9. Станојевић Љубомир 1911/12 Зајечар хец
10. || Павловић Вера 1912/13 Београд пмф
11. || Симић Вукосава 1912/13 Београд фил
12. || Прицкмајер Јозеф 1912/13 Ваљево ПМФ

13. Стефановић Стеван 1912/13 Смедерево хец

14. || Атанацковић Бранко 1913/14 Ваљево ХЕЦ
15. Нешковић Милутин 1913/14 Крагујевац Мед
16. Јовић Видосава 1913/14 Београд Мед
17. Петровић Јован 1913/14 Београд Право
18. Ранковић Живојин 1913/14 ДМилановац хец
19. || Стефановић Савка 1913/14 Београд ПМФ
20. Алкалај Луција 1914/15 Београд фил
21. || Зделар Даница 1914/15 Београд ФИЛ
22. Зделар Милица 1914/15 Београд ФИЛ
23. Јоксић Смиља 1915/16 Београд Мед
24. Вучетић Јелица 1915/16 Београд Мед
25. || Смедеревац Вука 1915/16 Београд ФИЛ
26. Јездић Добрила 1915/16 Београд Мед
27. || Леви Букица 1915/16 Београд Мед
28. Медина Сафира 1915/16 Београд Мед
29. || Милић Ђорђ 1915/16 Београд Мед
30. Милошевић Олга 1915/16 Београд Право
31. || Милошевић Зорка 1915/16 Београд Право
32. Недељковић Марија 1915/16 Губеревац Мед
33. || Ђорђевић Душан 1915/16 Лесковац пмф
34. || Амар Саломон 1916/17 Београд хец
35. || Асриел Арманд 1916/17 Београд хец
36. || Ђурић Драгомир 1916/17 Београд Мед
37. Латас Мирко 1916/17 Београд Мед
38. Сориванић Анселн 1916/17 Београд Мед
39. Тајтазаковић Виктор 1916/17 Београд ХЕЦ
40. Цветковић Драгиша 1916/17 Београд пмф

279
 41. || Вујановић Десанка 1916/17 Венчац ФИЛ

42. Христић Павле 1916/17 Београд Право

43. Радовановић Војислав 1916/17 Београд ПМФ

44. Амодај Хосе 12/ 1916/17 Београд ХЕЦ

45. Барловац Александар 1916/17 Београд Мед
46. Бастајић Павле 1916/17 Београд Сц соц
47. || Душманић Драгослав 1916/17 Пожаревац ПМФ
48. Гавриловић Радислав 1916/17 Г. Милановац || Мед
49. || Орел Витомир 1916/17 Србија хец
50. || Плишиновић Атанасије 1916/17 Београд пмф
51. || Суботић Иван 1916/17 Београд пмф
52. || Стевановић Живојин 1916/17 Крушевац пмф
53. || Стојадиновић Милослав 1916/17 Крушевац Сц соц
54. || Асриел Жак 1916/17 Београд фил
55. || Радојевић Петар 1917/18 Ивањица пмф
56. || Тајсић Спасоје 1917/18 Смедерево пмф
57. || Викторовић Јован 1917/18 Београд ПМФ
58. Вујић Милица 1917/18 Београд Мед
59. || Хаим Аврам 1917/18 Београд хец
60. || Стаић Султана 1917/18 Врање фил
61. || Димитријевић Александар | 1917/18 Пожаревац Мед
62. || Јовановић Димитрије 1917/18 Аранђеловац || ПМФ
63. || Каракашевић Милош 1917/18 Београд ПМФ
64. Марковић Бошко 1917/18 Младеновац пмф

65. || Мајо де Моша 1917/18 Београд ХЕЦ

66. Мехулам Давид 1917/18 Београд хец
67. || НавратилФрансоаз 1917/18 Београд Мед
68. Урошевић Миладин 1917/18 Крушевац ХЕЦ
69. Петровић Момцило 1917/18 Пожаревац ПМФ
7(). Ристовић БОГОслав 1917/18 Ужице пмф
71. || Самуиловић Јаков 1917/18 Пожаревац пмф
72. || Стаменковић Душан 1917/18 Крушевац пмф
73. || Станковић Момир 1917/18 Смедерево ПМФ
74. Стојановић Добра 1917/18 Београд ПМФ
75. Тадић Жарко 1917/18 Ваљево Право
76. || Трифуновић Божидар 1917/18 Београд ПМФ
77. Ешкенази Јозеф 1917/18 Београд хец
78. || Левић Аврам 1917/18 Београд хец
79. || Милошевић Горица 1917/18 Београд Право
Š(). Челебоновић Јаков 1917/18 Београд Право
S 1. Конфино Жак 1917/18 Лесковац Мед

28()
Скраћенице:
Право - право,
Мед — медицина ,
Фил - филозофски факултет,
ПМФ - природне науке;
Сц соц - друштвене науке;
ХЕЦ - Виша комерцијална (Наutes Еtudes Commerciales).

Извор:
N. Kovač, Etudiants yougoslaves a l'Université de Lausanne au début du XXе
siecle. Contribution a l'étude des relations culturelles entre la Suisse et la Yougoslavie,
Bild und Bewegung. Kulturelle Wechselseitigkeitzwischen der Schweiz und Оsteuropa
im Wandel der Zeit, Hrsg. P. Brang, C. Goehrke, R. Kemball, H.Riggenbach, Basel
Frankfurt a/M 1996, 509-517. У овом раду дата су имена свих студената из
земаља бивше Југославије, као и одакле су преузета имена студената из
Србије.

281
 Прилог 6
СТУДЕНТИ ИЗ СРБИЈЕ НА ВИСОКОЈ ТЕХНИЧКОЈ
ШКОЛИ У БЕРЛИНУ 1879-1914

У попис студената из Србије укључени су само њени др

жављани, а не и студенти српског порекла, јер није постојала ру
брика за националност, па се она не може накнадно одређивати.
Због тога су из пописа морали да буду искључени и неки студен
ти који су вероватно били српског порекла (као аустроугарски
грађанин Јован Панајотовић из Сремске Митровице и Јован
Милосављевић из Кленка). Нису обухваћени ни студенти који су
током студија променили држављанство, тако је Богдан Гора
нов, рођен 1893. у Београду а уписан у Берлину 1911. године, до
балканских ратова био држављанин Србије, да би после њих по
стао бугарски поданик. Ни место рођења није могло да буде узе
то у обзир, јер је било студената страних држављана, а рођених
у Србији. Такав је пример аустроугарског грађанина Ервина
Голдштајна, рођеног 1895. године у Београду, који није унет у
попис. Обрнут случај је с Андријом Поповићем, рођеним у Под
горици и Јованом Андрејевићем из Велеса, који су били житељи
Србије и, самим тим, уврштени међу овде побележене студенте.
Ознака религије такође није поуздан показатељ порекла, посеб
но због тога што је у овом попису за више студената унесено да
су католичке вере, што је мало вероватно.
У попису који је у оригиналном документу објављен, име
на и сви остали подаци били су унети ортографски верно ориги
налу, односно на немачком језику. У овом списку су дата њихова
имена на српском, после имена, написан је датум првог уписа на
Техничку високу школу, датум и место рођења (изостављен је
назив домовине да се не би понављао). Студије су најпре означа
ване редним бројем, а касније су ознаке биле словне и оне су ов
де усвојене ради уједначавања табела. Скраћенице за верску
припадност су овде избачене. Семестри су дати збирно од првог
до последњег, с тим што пуна година означава летњи семестар,
док је зимски семестар означен уношењем две године. У рубри
ку напомена уписани су подаци о издавању сведочанстава о сту
дијама (копије нису сачуване). Издата сведочанства (Abgangs
zеugniss) нису била доказ о завршеном факултету, већ су само
потврђивала похађање наставе у наведеном броју семестара.

282
 Издавана су на захтев студената (некада за само један одслушан
семестар), а могла су се користити као сведочанство приликом
уписа на неке друге факултете или високе школе. У исту рубри
ку унети су (у овом тренутку поуздано утврђени) подаци о шко
ловању ових студената у другим високошколским установама.

Бр. СТУДЕНТ УПИСАН РОЂЕН СТ (СЕМЕС. НАПОМЕНЕ

ГА, АЗ 24.4.1879;
1878/9- |БУ 29.4.80
1 Данић Димитрије 21.4.1879 ||1862, Београд М (1879/80 | 15.8.1883.
ПМГ 1882,
17.4.1883 умро у
2 Кнежевић Јован 7.10.1880 3.1.1858, Београд М Горици/Истра
1880/1- |АЗ 28.7.1884;
3 Главоњић Коста. 8.10.1880. |16.1.1858, БеоградГра 1884 ВШ, ПМГ, ШМ.
АЗ: 28.7.1884
26.10.1882 18.4.1886
15.4.1885 1882/3- 18.11.1886; ВШ,
|4 Бабовић Јеврем 19.4.1886 208.1859, Београд|Гра 1886 ШМ.
1883/4- АЗ 8.5.1889, ВШ;
5 Стефановић Андра (24.10.1883|12.11.1859 А (1888/9 |ШМ.
АЗ 6.9.1886; ВШ;
1883/4- |БУ 1.5.1882
6 ЈОВановић КОста 11.1.1884 29.9.1860, Београд|Гра 1886 7.8.1883; ПМГ, ШМ.
1883/4- АЗ 31.8.1886; ВШ;
T Божић Милутин 11.1.1884 (7.6.1859, Београд Гра 1886 пмг, шм.
12.2.1861, Горњи 1886/7- АЗ 30.5.1890, ВЂ;
8 Ковачевић Јован 10.11.1886 |Милановац Гра 1889/90. |ПМГ, ШМ.
Исписан без АЗ
30.1.1896, узео
1891/2- докум. 30.9.1896; ВШ,
9 Бабовић Владимир (1891) 11.3.1877, Београд|Гра 1895 шм.
Исписан без АЗ
30.1.1896; узео
документа
17.9.1866, 1891/2- 30.9.1896; ВШ,
1() Спасић Драгољуб ||19.10.1891 Смедерево Гра|1895 пмг, шм.
Исписан без АЗ
1892/3- 303 1896. ВШ,
11 Савић Кирило 15.11.1892 (3.1.1870, Ивањица Гра (1895 пмг, шм.
Исписан без АЗ
т 11.8.1868, Мокра 1892/3- (30.1.1896; ВШ;
12 урудић Миленко |15.11.1892. ||Гора Гра 1895 пмг, шм.

283
13 2.4.1868, 1893- АЗ 24.7.1896; ВШ;
Несторовић Никола (8.4.1893 Пожаревац а (1895/6 |шм.
1893/4- Узео документа
1898 9.9. 1898, ПМГ од
Греберановић 18.10.1871, 1901- 1898; поново уписан
14 Милан 6.10.1893 |HeГОТИН м (1901/2 (1.4.1901; шм.
Имао дипл. испит.
Одсуствовао 1
1894/5- семестар
1897/8 |Исписан септ.1899;
15 Поповић Светолик |16.10.1894 6.8.1868, Београд Алл 1898/9 |ШМ.
10.4.1870, 1894./5.- Укупно убележено
16 Рашић Ћорђе 16.10.1894. Смедерево м (1907 25 семестара.
Држављанин
Србије. Студирао
6 ceместара и 1 c.
1896/7- Дипломски. АЗ
1899/190 29.1.1900, ПМГ од
17 Андрејевић Јован 23.10.1896 (1869, Велес Гра 0 1898; ШМ.
18 Угричић Јеврем 7.4.1897 12.5.1867, Београд|М (1897 Исписан 2332/97
1900/1- |аз 26.4.1904. поново
1903/4 уписао један семестар
19 Ћорђевић Никола 4.10.1900 (10.2.1881 Београд Гра 1909 22.5.1909.
1900/1.- Исписан 2.2.1904;
2() Павловић Миливоје 4.10.1900 (30.1.1877, Београд|Гра 1903/46у ШМ.
1901

21 Станић Андрија 24.10.1900 (30.11.1876, Ужице Гра 1905/6

Студирао 14
семестара; узео
14.12.1881, 1901- документа без АЗ;
p2 Клидис Димитрије (7.10.1901. |Београд Гра 1908 шм.

10 семестара и 1 без
1902/3 обавеза, исписан
22.12.1883, 1907- 26.6.1908, Дармштат
23 ПОПОВИћ КОста 8.10.1902_Београд А |1907/8бу 1901/2.

Аврамовић 19.7.1874, 1904- Исписан 14.6.1907; АЗ

24 Ранислав 27.4.1904. ||Шареник Гра 1906/7. З0.12.1907; В.Ш. ШМ.
Исписан 16.12.1905;
16.8.1886, БУ 18.2.1905
25 Обрадовић Милутин 30.10.1905. |Затроње /?/ м (1905/6 (23.10.1906.
Борисављевић 24.3.1887, Горњи 1906/7-
26 рагослав 1.10.1906 |Милановац Гра 1911 Без обавеза 1908/9

284
27 1906/7-
1908; 10 семестара; паузира
10.9.1886, 1909/10- 1908/9 И 1909. АЗ
ојић Милан 2.10.1906. |Ивањица М 1912 13.3.1913.
7.11.1880, 1907- АЗ 20.10.1908;
28 Мијовић Ђорђе 19.4.1907_Зајечар Гра 1908 ВШ, ШМ.
Миловановић 10.4.1879, 1907
29 Ђорђе Ј. 23.4.1907_|Крушевац Гра 1908 Исписан 8.1.1909.

30 Флеш Михаел 22.10.1907 28.1.1889, Београд|М (1907/8_|АЗ4.4.1908.

14.1.1883, 1907/8- АЗ 18.5.1910; ВШ,
31 Радојевић Антоније 2.11.1907_|Ивањица Гра 1909/10 |ШМ.
Евидентиран још 3
сем. Без обавеза,
15.8.1882, 1907/8- исписан 17.7.1912;
32 Јовановић Светозар (2.11.1907_Буприја М 1911 ВШ, ШМ.
3 сем. Без обавеза,
1910/11, 1911, 1912/13,
17.1.1888, 1907/8- исписан 12.12.1913;
33 Томић Богдан 2.11.1907_|Крагујевац М (1912 ШМ.

1908/9.
1911/12. Прво 7 сем., поново
21.10.1889, 1913- 29.4.1913; избрисан
34 Јоновић Милорад 6.10.1908_|Неготин М 1914 293/15.
1908/9 -
1912
1913/14. Прекид 1912/13;
35 Јовановић Стефан (7.10.1908 4.12.1889, Београд|E|1914 избрисан 293/15.
1.11.1880, 1909/10
36 Аћимовић Милан 8.10.1909_|Крагујевац E (1910/11. ||АЗ 16.9.1910.

1.1.1877, 1910- Исписан 21.6.1912; АЗ

B7 Јовановић Милоје 20.4.1910_|Придворица Гра 1911/12 |1.5.1913; ВШ, ШМ.
2.7.1886, 1910- Исписан
38 ПантићДрагољуб 20.4.1910_Бољковац Гра 1911/12 (11.6.1912, ШМ.
1910/11- Исписан 20.6.1913; АЗ
39 Зондермајер Тадија (1.10.1910_19.2.1892, Београд А_1912/13 2.11.1913.
Паузирао 1912/13 и
Величковић 16.10.1891, 1910/11- 1913; избрисан
40 Станојло 1.10.1910 (Ћуприја Гра 1914 29.3.1915.
1910/11
1911/12 Паузирао 1912 и
Димитријевић 27.3.1891, 1913- 1912/13; избрисан
41 Миодраг 3.10.1910_|Краљево Гра 1914 29.3.1915.

285
 1910/11
1912
Стојановић 1913
МИЛОсав 11.10.1910, 24.5.1891, Жабари М (1914 1912/13 у војсци.
20.10.1890, Брза 1910
Јоновић Ђорђе 13.10.1910 Паланка Гра 1910/11|АЗ 21.3.1911
Јовановић Душан 13.10.1910 (3.7.1891, Београд А_|1910/11|АЗ24.3.1911
Главинић Милан 14.10.1910 23.2.1890, Београд|А 1911 АЗ 2.11.1911
19.2.1886, 1910/11- |ИСПИсан
Николић Радиша 15.10.1910 РКарково М 1912 11.6.1912, ШМ.
Стоиљковић 1910/11
Радмило 18.10.1910 15.12.1891, Ниш |Гра 1911 АЗ 15.12.1911

15.11.1890, E (1910/11- Прешла на хемију у 2.

Решовски Хедвига 19.10.1910 Београд Хем ||1911 сем; АЗ 22.10.1911.
1910/11 |CeM. 1912 И 1912/13
без предавања; АЗ
1911
Кнежевић Богић (24.10.1910 (7.12.1891, Врело Гра 1911/12||17.11.1913
Бранковић Даница (13.4.1911 (23.2.1890, Београд А_|1911 АЗ 2.11.1911

2.7.1891, 1911/12.- Избрисан

Пауновић Владимир 4.10.1911. Крушевац Гра 1914 20.3.1915 T. H.

1911/12.- Избрисан 12.12.1913.

Ковачевић Михајло 4.10.1911 (27.8.1892, Београд Хем|1913 И 23.6.1914.
Цветановић 26.12.1892, 1911/12
Бранислав 5.10.1911 Смедерево М_|1913/14. Избрисан 1915/16
Христодуло 17.3.1892, 1911/12.- Избрисан
Будимир 14.10.1911 Алексинац А (1914 29.3.1915 T. H.

1911/12- Држављанин
1912/13 Србије. Избрисан
19.8.1884, 1913/14- 20.6.1913, па
Поповић Андрија (28.10.1911. Подгорица ЕЛ (1914 293/15 Т. Н.

5 1911/12.- Избрисан 293/15

Нешић Светозар (27.11.1911 (28.3.1892, Врело Б 1914 Т. Н.
1911/12
1912
1913- Избрисан 293/15
Костић Лазар 13.11.1911 (23.1.1889, Ниш |Гра 1914 Т. Н., ШМ.

Избрисан 293/15 Т. Н.
9.7.1888, 1912- Узето сведочанство
Ацовић Александар |18.4.1912. Пружатовац Гра 1914 5.2.1923; ШМ.
11.11.1893, 1912/13- Избрисан 293/15
Павловић Драгољуб|15.11.1912|Крушевац Гра 1914 Т. Н.

286
60 17.10.1888, 1913- Избрисан 293/15,
Петровић Војин А. (7.4.1913 МОЗГОВО А (1914 ШМ.

3.7.1889, 1913/14
61 Ницић Петар 6.10.1913. Зајечар Гра 1914 Избрисан 293/15
3.2.1889, 1913/14
62 Крајшић Срећко 6.10.1913. ||Подгарац Гра (1914 Избрисан 293/15
19.1.1892, 1913/14
63 СавићБоривоје 8.10.1913 (Зајечар Гра 1914 Избрисан 293/15
28.3.1894, 1913/14.- Избрисан 293/15,
64 Рашић МИЛОШ 15.10.1913 |Крушевац Гра 1914 ШМ.

26.10.1894, 1913/14.- Избрисан 293/15

65 Цветковић Даринка 21.10.1913 |Београд Хем (1914 т. н.

Дојчиновић 1913/14
66 Александар 23.10.1913 |1.10.1893, Ваљево Гра 1914 Избрисан 293/15
1913/14.- Избрисан 293/15,
67 Глушчевић Борис (24.11.1913 |Београд Гра 1914 шм.

Андријевић
68 Мирослав 15.4.1914 (23.8.1889, Ниш |Гра 1914 Избрисан 293/15
Избрисан 293/15,
69 Рајчић Војислав 20.4.1914 (11.11.1887. Ратари Гра 1914 шм.

СКРАЋЕНИЦЕ:
А — архитектура
Алл — општи смер (Allgemeine Wissenschaften)
Гра — грађевинарство
Б — без обавеза, предавања (beurlaubt)
БУ – Универзитет у Берлину
Хем — хемија
Ел— електротехника
М— машинство

АЗ — сведочанство (Abgangszeugnisse)
ВШ— Велика школа у Београду
ПМГ— Питомац Министарства грађевина Краљевине Србије
ШМ — инжењери пописани у: В. Б. Шолаја, А. С. Маглић, Инжењери у
Књажевству/Краљевини Србији од 1834. ГОДИНе до завршетка Првог
светског рата, Београд 1994.

287
 Прилог 7
СТУДЕНТКИЊЕ ЦИРИШКОГ УНИВЕРЗИТЕТА
Бр (СТУДЕНТ РОЂ. МЕСТО ФАК УПИСАНА НАПОМЕНЕ

1 Лboчић Драга“ 1854 Шабац Мед зc 1872, зе 1877 др.мед 1879

2 Андријевић Милева“ (1853 Београд Мед (зе 1872 - зе 1875

3 |Ценић Елизабета 1854. |Београд Фил (лс 1873 — лс 1874 супруг Константин
4 |Шљивић Катарина 1856 |Београд фил вc 1873 супруг Периша Ш.
5. (Захо Хелена 1849 Београд ФИЛ ЛС 1875 до 1877

6 (Тодоровић Милица 1854 Београд Мед Вс 1879 рођ. Нинковић“

7. Срејић Полексија 1867 |Београд Фил Вс 1887, зе 1890
8 Маленић Даринка“ 1871 Београд Мед Вс 1889; лс 1895

9 Селаковић Анка 1872 Чачак Мед Вс 1889-1890 др. мед Париз

10 Субашић Елисабета (1874. |Београд Фил (лс 1891, 1893-95 | Уни. Берн
11 Симић Драга 1875. ||Неготин фил |лс 1893-1897

12 Николић Даница“ 1874 Београд Мед Вс 1893

13 (Ђерић Катарина 1874. Смедерево Мед/Ф (зе 1893—1895

14 Антонијевић 1875 (Београд Мед Вс 1895-1896
Катарина
15 Дражић Ружица“ 1875 (Шабац фил |лс 1896-1900 дипл. 1900, умрла

16 |Бота Милана“ 1877 Крушевац Фил Вс 1897 1901

17 |Јосимовић Јелена 1884 Шабац Мед Вс 1902

18 Давидовић Наталија“ (1884 Шабац Мед (лс 1903 — лс 1907

19 |Јовановић Вида 1885 Београд Мед Вс 1904

0 |Милошевић Радмила (1880. |Београд Мед (1904-1910 ћерка Д. Љочић

21. ||Перовић Јелисавета (1881. |Београд Фил 1“ Вс 1904 удато Поморишац
22 |Јовановић Зорка 1886 Лапово Мед (лс 1905 — зе 1908,
вc 1909 - лс 1914
23 |Бабић Драгиња“ Ваљево Мед вc 1905 — лс 1908 др.мед. Берлин
24 Јоксимовић Даница 1887 Ужице Мед вc 1905-лз 1906, умрла у Цириху
лс 1907 — 3c 1909 (17.5.1910
25 |Ракић Љубица 1884 Јагодина Фил 1 зе 1906 — лс 1907; |др. 1914/5
лс 1909 - зс 1911

288
26 |Мијушковић Лепосава (1882 |Вукмановац Фил (лс 1909 умрла у Србији
Јагодина Пед 9.10.1910“
27 |Кошанин Наталија (1881 Београд фил 1 зс 1909 дато Крстић,
Пед СПИсана 7.5.1910
28 |Бресјанац Јелица 1885 (Пожаревац Фил2“|лс 1910 — зc 1910 | избрисана 1911
29 |Бојовић Олга 1892 Београд Мед зс 1910 нема је у ВЗ
30 |Марковић Милица 1887. |Крагујевац Фил 1 зе 1910 — лс 1911
31 |Милошевић Зорка 1893 Београд Право лс 1911
32 |Рокнић Зорка 1887 |Београд |Право лc1913-зе 1913 (Трг. академија
Франкфурт
33 |Бобић Вера 1894 |Београд Мед (лс 1914 — лс 1918

|34 (Зделар Даница 1894 |Белград Мед- |лс 1914 - зC 1914

Дент
35 |Бошковић Надежда (1893 |Лешница фил 2 |лс 1914-1917 Пред. Лајпциг
Женска зан. шко

289
 Прилог 8

СТУДЕНТКИЊЕ - ДРЖАВНИ ПИТОМЦИ

КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ“

Бр || Име Мини | Град Година

1 Љубица Балаицкова мп Дрезден 1888

2 Милева Пфафова МП || Дрезден 1888

3 Драга Симић МП || Цирих 1894, 1896

4 Марија Кознаскљова (занат) || МНП | Аустрија 1894

5 Јулка Петричковић (занат) МНП | Аустрија 1894

6 Катарина Војиновић (занат) || МНП | Аустрија 1894

7 Христина Јовановић (занат) || МНП | Аустрија | 1894

8 |Катарина Д. Богојевић (занат) | МНП | Аустрија 1894

9 Милица Петковић (занат) МНП | Аустрија 1894

10 | Милева Ђурковић (занат) МНП | Аустрија 1894

11. || Босиљка Чојкановић (занат) || МНП | Аустрија 1894

12 | Јелисавета Субашић мп Берн 1896

13 | Ружица Дражић МП || Цирих 1897

14 || Љубинка Ђорђевић мп Беч 1897, 1901,1902,
Лајпциг 1903,1904,1905
15 || Милица Јакшић мп Женева 1897, 1898

16 | Јелена Лазаревић“ МП || Женева 1897,1900,1901

17 | Љубица Вуловић мп Женева, 1900,1901,1902

Париз
18 | Надежда Петровић мп Минхен 1902.

19 || Софија Љешевић“ МУД || Петроград | 1902,1903

20 | Јелена Илић мп Беч 1903,1904

21 | Дамјанка Стојковић мп Минхен 1903

22 | Зорка Бркић“ МУД || Петроград ||1904,1905,1906

23 | Станислава Стефановић“ МУД || Петроград ||1904,1905 1907
24 | Даринка Београдац“ МУД || Париз 1905,1906,1907

29()
 25 | Драгиња Ј. Бабић“ МУД || Цирих 1906,1907,1909,
1910,1911
26 | Десанка Др. Стојиљковић“ МУД || Женева 1907,1908, 1909

27 | Зорка Љ. Јовановић“ МУД || Цирих 1907,1908.1909.

1910,1911
28 | Надежда Гавриловић“ МП || МИНХeН 1908

29 | Олга Косановић МП | На НСИ 1908

30 | Неда Д. Јовановић“ МУД || Рим 1908, 1909,1910,

31 | Јелена Попадић“ МУД || Нанси #тат

32 | Славка Н. Михаиловић“ МУД || Женева #TTTTT
33 | Богиња Барјактаровић“ МУД | Минхен 1910,1911,1912

34 | Даница Јоксимовић МУД || Цирих 1910

35 | Љубица Димитријевић МУД || Грац 1911,1912

36 | Божана Бартош“ МУД || Нанси 1911

37 | Јованка Бончић МГ | Берлин“ | 1912

38 | Вукосава Св. Симић мп Лозана 1914

39 | Даница Димић мп Женева 1914

40 | Маргита Нушић МП | Загреб 1914

41 | Радмила Каралић мп Берлин 1914

42 | Наталија Андрејевић мп Беч 1914

43 | Милена Ђурашковић МП || Женева 1914

44 | Вера Вукићевић МУД || Петроград | 1914

45 | Косана Младеновић МУД || Петроград | 1914
46 | Љубица Поповић“ МУД || Нанси 1914

* Као и у вези са студентима, овај попис је направљен на основу пописа

студената који је направио Архив Универзитета у Цириху и радова В.
Цимермана, као и коришћењем архивских података. У међувремену је овај
мукотрпан посао олакшан доступношћу уписница на интернету, тако да су
извршене неопходне допуне и исправке (http://www.rektoratunizh.ch/matrikel).
* Д. Љочић (1855-1926), удата за Рашу Милошевића.
* Касније позната као супруга Драгољуба Стојиљковића, уредника више
социјалистичких листова.

291
“ Она није била унета у претходно објављен списак, али се води као да је из
Београд и под презименом мужа. Вид.: http://www.rektoratunizh.ch/matrikel.
5др Даринка Маленић-Банковић, општински лекар за град Београд од 1897.
Помиње се и као Клајн-Малетић (В. Гавриловић, Жене лекари, 20,49).
“ Исписана 1906. јер није платила.
* Подаци о њој у Цириху у: М. Поповић, Једно пријатељство. Писма Милеве и
Алберта Ајнштајна Хелени Савић, Подгорица 1998. Становала је заједно с
Милевом Марић, Хеленом удато Савић и Миланом Ботом.
* Касније удата за Светислава Стефановића, лекара и књижевника.
* др Н. Николајевић-Давидовић (1884-1968), ћерка др Светислава Николаје
вића. После студија у Цириху специјализацију из интерне медицине завршила
у Берлину 1910 (вид.: В. Гавриловић, Жене лекари, 115-116).
“ Фил 1 – културно-историјске науке, филозофија.
“ Напоменуто при упису да не зна немачки.
* Према подацима с интернета.
* Фил2 — природно-математичке науке.
“ Извор: Шематизми Краљевине Србије 1882-1914.
“ Јелена Лазаревић, професор историје, земљописа и гимнастике у Вишој
женској школи у Београду, касније историје и француског у Женској
гимназију у Београду.
“ Према В. Гавриловић завршила је медицину у Паризу и радила као лекар у
Пожаревцу (В. Гавриловић, Жене лекари, 20,49).
“ З. Бркић-Поповић (1878-1915). Рођена у Шапцу. Матурирала у Београду
1896. а медицину завршила 1902. у Петрограду. Радила као лекар у Шапцу а
умрла у Врњачкој бањи 30. новембра 1915 (В. Гавриловић, Жене лекари,
110).
* С. Стефановић-Јововић. Рођена у Крушевцу 1878. Гимназију завршила у
Кијеву а медицину у Петрограду (према В. Гавриловић, 1902, али стипендију
је примала и касније). Радила у Крушевцу, током Балканских и Првог
светског рата у Војном санитету, те поново у Крушевцу. Вид.: В.
Гавриловић, Жене лекари, 113.
“ Није забележена лекарка под тим именом. Могуће је да је то Даринка
Крстић за коју је забележено да је завршила медицину у Паризу и радила као
гинеколог у Београду (В. Гавриловић, Жене лекари, 113-114).
“ Д. Бабић (1886-1915). Била стипендиста општине Ваљево. У време
Балканских ратова радила као лекар и управник у резервној војној болници.
Умрла од пегавог тифиса 21. јануара 1915 (В. Гавриловић, Жене лекари, 109).
У Шематизму за 1912. појављује се Драгиња Ђ. Бобић, такође из Ваљева,
али, после провере спискова Универзитета у Цириху и грађе Санитетског
одељења МУД у Архиву Србије, сматрамо то грешком.
* Према В. Гавриловић, она је рођена у Пожаревцу 1878, али је медицину
завршила у Паризу 1902. Не помињу се ове њене студије у Женеви, на којима
је, могуће, била на специјализацији (В. Гавриловић, Жене лекари, 117).
“ Студирала медицину. Јавља се као Љ. Јовановић и Б. Јовановић, али пошто
се у попису Циришког универзитета јавља једна особа, први пут уписана 1905,

292
а други пут 1909, може се претпоставити да је реч о истој особи. У пописима
питомаца је Љ. Јовановић (АС, МУД, САН, 1908, 3622).
* Класна учитељица Више женске школе.
* Неда Јовановић (1887-1973). Рођена на Цетињу. Гимназију завршила у
Београду а медицину у Риму 1910. и специјализирала педијатрију. Радила као
лекар 40 година. Вид.: В. Гавриловић, Жене лекари, 113.
“ Ј. Попадић (1886-1920). Рођена у Паризу. Гимназију завршила у Београду
1904, а медицину докторирала у Нансију 1911 (В. Гавриловић, Жене лекари,
117).
* С. Михаиловић-Клисић (1888-1972). Рођена у Београду, где је завршила
гимназију 1906. У Женеви докторира 1911. темом "Маларија у Србији" (В.
Гавриловић, Жене лекари, 115).
* Докторирала у Минхену. Радила као лекар у Београду.
* Б. Бартош-Михаиловић (1886-1946). Рођена у Нишу. Медицину завршила у
Нансију 1911. За време Првог светског рата радила у Паризу у болницама К.
Бернар и дечијој болници. Од 1922. удата за дипломату Љ. Михаиловића и
напустила лекарски позив (В. Гавриловић, Жене лекари, 110).
“ Студирала у Дармштату.
“ Стипендиста општине Ниш.

293
 Ljubinka Trgovčević

THE PLANNED ELITE

Students from Serbia in European Universities in the 19th Century

S U ММ А R Y

The modernity of a society is gauged by the level of education of its

population too. The education is not only formal for it contains several
basic features of modernity. It shows first of all the degree, if any, of
transformation of a traditional agrarian society into a modern civil one, for
a society of educated citizens is at the same time an urbanized,
economically and industrially developed society, needing therefore experts
in various professions. This road to modernity starts from the basic literacy
as an index of primary development and tends to reach a degree of high
professionalism that characterizes the technologically highly developed
Societies. Education at the same time could be one of the indices of the
level of achievement of civil and national rights as the key promoters of
social processes and movements in the 19th century.

Serbia has been some sort of a specific case due to the discontinuity in its
history. Namely, Serbia has started to develop its system of education later
than the other European countries, and therefore has remained as one of the
states with the greatest number of illiterate citizens at the beginning of the
20th century. The rulers of Serbia did not have an easy task – to eliminate
the backwardness which had lasted several centuries in a few decades only.
Therefore the state became the main proponent and promoter of modernity.
This modernization „from above“ had as a result the fact that the state was
the first one who turned its attention to European science centers, sending
students with state scholarships to acquire modern knowledge and
expertise. This indispensable first step had been very significant for the
society for needs were felt at the beginning of the 20th century already for
new knowledge and modern professions and an increasing number of
young people opted for the professions of engineers, physicians or
architects. At the same time the number of families who could afford to
send their children for education to European schools of renown. These
were the first indices of modernity which had been slow in development,
but permeated the Serbian society too.
This book tries to give the answer to some of the questions raised. One of
its parts is devoted to mutual relations of education and modernization,
which are indispensable for the creation of larger frameworks necessary for
understanding its main topic. This is, first of all, the role of the state in the
creation of its intellectual elite, as well as individual examples of schools
forming these elite. The book is a result of several years of research of this
topic that have been reported in a score of scientific papers, and based upon
the present results of this author. Still it does not represent a comprehensive
result, for all research has not been completed. Tracing of students from
Serbia who had gone from their country to the more developed European
countries to study and learn new things that they could transmit upon their
return, proved to be much more complex and tedious than it was thought
when the research started. There were hundreds of young people who had
started from a backward, largely illiterate country, at the time of both
collective and personal striving towards emancipation, to become students
of elite European science centers. To learn who they were, how many of
them, who were their teachers, and what schools had they attended is a long
term job requiring preciseness and visits to all centers were they had been
educated. But what is of utmost importance in this task is the knowledge
that they had acquired there and that had been woven into the general
knowledge of the society upon their return. Nearly in all cases they became
a specific type of elite by their activities and engagement in politics,
economy, science and culture. This book represents an addition to their
known biographies, or just presents the less known parts of it, and
contributes particularly to the presentation of a collective biography of a
complete social stratum. These were people who had built Serbia as a
modern and European state acting in parallel on two streams – on its
modernization and emancipation, and on the preservation and development
of the national consciousness, culture and political independence. And just
this overlapping of their wishes and desires, being both national and
European (in a larger context), were the result of their education.

296
 ПОГОВОР

Већ двадесетак година трагам за српским студентима на

страним универзитетима. Тема, која је била тренутан изазов то
ком боравка у Бону у лето 1985, претворила се у страст, а затим
је током година постала и један од важнијих мојих истраживач
ких задатака. Реч је, дакле, о једном дуготрајном послу, који још
увек траје, јер се трагање за студентима из Србије који су током
19. века кренули у развијеније европске земље да нешто науче и
сазнато пренесу својој средини показало много сложеније него
што се чинило када се почињало с истраживањем. Најпре, реч је
о стотинама људи који су из заостале и аграрне земље, махом
неписмених становника, у доба опште, и колективне и личне,
тежње ка еманципацији постали студенти у елитним европских
научним центрима. Сазнати ко су они били, колико их је било,
ко су им били професори и које су школе похађали дуготрајан је
посао, који ићискује прецизност и обилазак свих центара у који
ма су се образовали. Треба напоменути да већина универзитета
нема прегледне и у потпуности доступне архиве, нити је лако
једном истраживачу да их обиђе. Међутим, оно што овај задатак
чини важнијим су знања која су тамо стекли и која су по њихо
вом повратку уткана и у општа знања средине. Јер, скоро у свим
случајевима реч је о онима који су постали елита, било да су јој
припадали деловањем у политици, привреди, науци, било у кул
тури. Веома су ретки припадници српске интелигенције који ни
су обухваћени овим истраживањима. Тиме се допуњују или тек
представљају мало познати делови њихових биографија, али се
гради и једна колективна биографија целог једног друштвеног
слоја. А реч је о онима који су градили Србију као модерну и
европску државу паралелно делујући у два тока — на њеној мо
дернизацији и еманципацији и на очувању, односно изградњи на
ционалне свести, културе и политичке самосталности. Управо
та испреплетаност њихових хтења, која су била национална у
ужем и европска у ширем контексту, учинак је њиховог школо
вања. Срели су се с разним културама, упознали више културних
кругова и тим богаством стварали оно што је у многим случаје
вима остало као трајна вредност.
Овом књигом се трага за основним од више постављених
питања. Током протеклих година објављено је преко двадесет
радова с подацима о образовању студената из Србије у ино
странству, а који су остали расути у низу домаћих и страних пу
бликација. Тежња да се сва истраживања заврше још увек се не
може задовољити, те се у књигу сабира оно што је аутор до сада
открио. Остаје задатак да се овај посао настави...
Текстови који чине ову књигу су делом претходно обја
вљени у потпуности, а понегде су у питању нове тематске цели
не урађене на основу раније објављених резултата. У њих су
унета и нова и у међувремену обављена истраживања. Део стра
не грађе која је претходно публикована на оригиналним језици
ма, прилагођена је намери ове књиге, укључив и превод на срп
ски. По редоследу којим теку, реч је о следећим радовима:

1. ОБРАЗОВАЊЕ КАО ЧИНИЛАЦ МОДЕРНИЗАЦИЈЕ Об

јављено: Obrazovanje kao činilac modernizacije Srbije u XIX veku
(Analitička skica), Srbija u modernizacionim procesima XX veka, Beo
grad 1994, 217-232;

2. ПЛАНИРАЊЕ ЕЛИТЕ, прилог настао из неколико обја

вљених радова:Serbian Intellectuals in Foreign Universities in the 19"
Сеntury, L'enseignement des Elites en Europe Centrale (19e-20e siecles),
Cracovie 1999, 159-173; Српска интелигенција у 19. веку. Западни
и источни утицаји, Европа и Срби, Београд 1996, 259-271; Die er
ste im Ausland ausgebildete Professorengeneration der Universität Bel
grad, Wegenetz Europaeischen Geistes, II, Universitäten und Studenten,
Wien 1987, 101-113. и др.,

3. ПИТОМЦИ НА СТРАНИМ УНИВЕРЗИТЕТИМА 1882

1914, текст објављен под насловом: Планирање елите. Питомци
Краљевине Србије у иностранству 1882-1914, Сусрет или сукоб
IЦИВИЛИЗаЦИја на Балкану, Међународни научни скуп 10-12. де
цембра 1997, Београд 1998, 365-379;

298
4. У НЕМАЧКИМ ЗЕМЉАМА, нова истраживања и део тек
ста: Studenten aus Serbien an deutschen Universitäten bis 1914, De
utsch-serbische Beziehungen vom Berliner Kongress bis heute. Internati
onales Symposium der Michael-Zikic-Stiftung Bonn, 25. und 26. Sep
tember 2000, Bonn 2003, 51-67,

5. ПРВИ СТУДЕНТИ НА УНИВЕРЗИТЕТУ У БЕРЛИНУ,

текст: Први студенти из обновљене Србије на Универзитету у
Берлину (1842-1853), Пола века науке и технике у обновљеној
Србији 1804-1854. Реферати са научног скупа одржаног 25. и 26.
октобра 1995, Крагујевац 1996, 570-579,

6. У ПРЕСТОНИЦИ БАВАРСКЕ, објављено са списковима на

немачком, који су у скраћеном облику и на српском дати у прило
гу: Студенти из Србије на Универзитету у Минхену до 1914. го
дине, Историјски гласник, 1-2 (1990-1992), Бeoгрaд 1992, 101-124;

7. ХАЈДЕЛБЕРШКИ ЂАЦИ, сачињен из два текста: Студенти

из Србије у Хајделбергу oд 1844. до 1870. године, Мешовита гра
jђа-Miscellanea, ХХ (1990), 35-47, Студенти из Србије и Црне Горе
у Хајделбергу oд 1870. до 1914. године, ГоДИШЊак за друштвену
историју, П-2, Београд 1995, 183-193;

8. НА РАЈНСКОМ КРАЉЕВСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ У БО

НУ, објављено: Студенти из Србије на Универзитету у Бону од
1870. до 1914, Мешовита грађа-Miscellanea, ХХ, Београд 1990,
49-55;

9. ДОКТОРАТИ 1885-1914, Текст се сада објављује без прилога

који су дати у оригиналу: Докторати студената из Србије на не
мачким универзитетима од 1885. до 1914. године, Историјски ча
сопис, ХL-XLI (1993-1994), Бeoгрaд 1995,249-280.

10. СОРБОНА И ДРУГЕ ФРАНЦУСКЕ ШКОЛЕ, текст настао

скраћивањем претходно објављених радова: Les boursiers serbes en
France de 1878 a 1914, Revue d'Europe Centrale, t. VП, No.1 (1999),
Strasbourg 1999, 45-57; Savants serbes - eleves francais 1880-1914, Les
relations entre la France et les pays yougoslaves du dix-huitieme au
vingtieme siècle, Ljubljana 1987, 81-84, Бугарски и српски студенти

299
на француским универзитетима крајем 19 и почетком 20. века,
Валканите - Ние сред другите и те сред нас. Жбилеeн сборник в
чест на 70-годишнината на проф. Илиа Конев, доктор на фило
логическите науки, Софиa 1998, 379-394;

11. У ЛИБЕРАЛНОЈ ШВАЈЦАРСКОЈ, за текст коришћена два

објављена рада: Студенти из Србије у Швајцарској до краја Пр
вог светског рата, Историјски часопис, књ. ХLIV (1997), Београд
1998, 181-208; Студенти из Србије на Универзитету у Цириху од
1905. до 1919. године, Мешовита грађа-Miscellanea, ХХ, Београд
1990, 83-104;

12. ПРОФЕСИЈА ИНЖЕЊЕР, текст је настао из радова: Српски

инжењери на студијама у иностранству до 1918, Путеви српског
Инжењерства током 19. века. Научни скупови LХХПI, Београд
1994, 148-167, Школовање инжењера из Србије на Високој
техничкој школи у Берлину до Првог светског рата, ПИНУС.
Записи, 7, Београд 1997, 1-19, као и из необјављеног прилога о Т.
Селесковићу,

13. ЖЕНЕ, ПУТ ДО ЕЛИТЕ, за прилог су употребљени делови

објављених радова: О studentkinjama iz Srbije na stranim univerzitet
ima do 1914. godine, Srbija u modernizacionim procesima XX veka, knj.
П: Položaj žene kao merilo modernizacije, Beograd 1998, 83-101; Žene
kao deo elite u Srbiji u 19. veku. Otvaranje pitanja, Dijalog povjesničara
istoričara, Herceg Novi 2-4. ožujka 2001, H.G. Fleck, I. Graovac (ur),
Zagreb 2002, 251-268; Бњлгарки и Срњбкини в Университете вШ
већ царии и Германии до 1914 година, Та на Балканите, ед. Е.
Тачева, И. Недин, Благоевград 2001, 483-493, Школовање дево
јака у Србији у 19. веку, Образовање код Срба кроз векове,
Београд 2003, 81-87.
14. БАЛКАНСКИ СТУДЕНТИ НА ЕВРОПСКИМ УНИВЕ
РЗИТЕТИМА, превод и скраћење текста: La science européenne et
les elites balkaniques. Les étudiants des pays balkaniques dans les universi
tés allemandes et francaises au cours du XIXe siècle, Balkanologie (Paris),
Vol. IV, No. 1, Septembre 2000, 132-141;

15. ОБРАЗОВАНОСТ НА БАЛКАНУ — ОСНОВЕ ЗА ПОРЕ

ЂЕЊЕ, објављено: Obrazovanje i modernizacija. Osnove za poređenja

3()()
u okviru Jugoistočne Evrope, Dijalog povjesničara-istoričara, ur. H-G.
Fleck & I. Graovac, v. 2, Zagreb 2000, 117-133;

16. ГЕНЕРАЦИЈЕ ОБРАЗОВАНОГ ГРАЂАНСТВА, објавље

но: Генерације интелектуалаца или генерације образованог гр
ађанства у Србији 19. века, Српске политичке генерације 1788
1918, Београд 1998, 47-57.

301
 ИМЕНСКИ РЕГИСТАР“

Авакумовић Јован 140, 145, 149, Бабић Драгиња 115, 117, 120, 198,
151-153 199, 203, 205
Аврамовић Ранислав 165, 182 Бабић Јанко 198
Адамовић Луј 177 Бадемлић Јован 141, 178
Адамовић Љубица 200 Бакуњин Михаило 143-146
Адамовић Миодраг 177 Балугџић Живојин 60, 91
Азриел Виктор Д. 177 Бан Матија 239
Ајхендорф Јозеф фон 92 Банковић Божидар 146
Албанци 224 Bankowski-Zillig M. 138, 146, 151,
Александар II, руски цар 146 195, 196
Александровић Јован 68 Барјактаревић Богиња 115, 119,
Алимпић Ранко 80 203, 205
Алкалај Мони 176 Барловац Благоје 98
Амар Давид 177 Барловац Цветко 101
Амар Саломон 177 Бартош-Михаиловић Бојана 203,
Амброзић К. 127 204
Анастасијевић Драгутин 73 Басарић Стеван 181
Андоновић Милан Ј. 170, 173, 242 Бауер Бруно 107
Андрејевић Милош 144 Baumgart P. 21
Андријевић-Стојиљковић Милева Баумел Виктор 176
196, 209 Вегић М. 148, 152
Антоновић Милан 141, 146 Бек Август 74
Антула Димитрије 182 Бекер Гашпар 170
Арачић 181 Белимарковић Љ. 101
Арен Шарл 129 Белимарковић Р. 143
Арнаутовић Добривоје 118, 119 Белић Александар 61, 73, 119, 120
Арно Антоније 239 Бенда Жилијен 233, 235
Аћимовић Круна 26 Berglar. P. 105
Аћимовић Миодраг 118 Берђајев Николај 99
Бернер 83
Бјелајац М. 48
Блазнавац Миливоје 122
Именским регистром нису обухваће Блеквел Елизабет 190
ни Прилози.

303
Блеквел ЕМИЛИ 190
Блох Ернст 93
Богдановић Владислав 69
Boehm L. 84
Божиновић Н. 192
Бојовић Петар 61
Бојовић Радивоје 61
Бојовић С. 31, 150
Bolenz E. 163
Бономи Естер 206
Бончић Даница 69, 201
Бончић-Катеринић Јованка
201, 206, 209
Боп Франц 74
Борисављевић Александар 103
Бошковић Лепосава 26, 192
Бошковић Јован 55, 192
Бошковић Мате 59
Бошковић Надежда 196, 198
Бранковић Даница 198, 201
Бранковић Константин 237,238
Брауне Вилхелм 93
Брентан Луј 84, 104, 116
Бркић-Каверзнева Љубица 202
Бркић-Милијановић Ана 202
Бркић-Поповић Зорка 209
Бубнов Николај 99
Виzas L. 116
Букавац Клемент 181
Були Мориц 71, 118, 119
Виrchardt L. 100
Buselmeir M. 93, 94
Вагнер Адолф 104
Вајнбренер Фридрих 171
Валтровић Михајло 173
Вангеров К. А. 104
Васић Димитрије 118
Васић Милоје 73, 91, 118
Васић Миодраг 181
Вебер Макс 93, 104
Велимировић Петар (Пера)
141, 144, 145, 152, 178
Вељковић Војислав 125
Вељковић Ружица 199
Вељковић Стојан 78, 80, 83, 102,
239
Verger J. 179
Веснић Миленко 59-61, 91, 130,
181
Видаковић Светозар 141, 144, 152,
178
Vierhaus Marianne 191, 200
Вилхелм II, немачки цар 41, 164
Винделбанд 93
Вислиценус Ј. 150
200, Вителсбах Ото фон 221
Виторовић Д. 151
Вишек Радован 18
Владисављевић Данило 171
Влајковић Светозар 171
Возаревић Глигорије 237
Војиновић Војислав 68
Волф J. 148
Врбанов Петар 146
Вујић Илија 78, 83
Вујић Јоаким 224, 237
Вујић Михајло 91, 148
Вукановић Риста 61, 73
Вукомановић Алекса 239
Вулетић А. 98
Вулић Никола 73, 91, 117
Вулковић Василије 101
Вуловић Љубица (Лујза) 51, 194,
202
Вучковић Атанасије 141, 178
Вучковић Драгомир 141, 178
Гаврилова Р. 207
Гавриловић Богдан 63, 162
Гавриловић Вера 196, 202, 205-207
Гавриловић Михаило 61, 125
Гавриловић Олга 192
Гавришевић Вера 204
Гарашанин Илија 160
Гарашанин Светозар 160
140, Геземан Герхард 198
Генић Светозар Ј. 181
Генчев Николај 77, 212, 235
304
 Георг Штефан 93
Giovannini N. 95
Girard 203
Главинић Коста 168
Голдберг Алма 200
Goldmann A. 206, 208
гос 151
Готје 151
Goff.J. Le (Гоф Жакле) 112, 234
Грасхоф Франц 174
Гребенаровић Милан 168
Грим, браћа 74
Grimm G. 85, 86, 212, 217, 218
Грковић Милан Т. 57
Грнчаревић 144
Гројлих Херман 145
Грос Мирјана 226
Grosperrin B. 179
Грујић Јеврем 97, 102, 122
Гундолф Фридрих 93
Давидовић Александар 140
Давидовић Димитрије 237
Давидовић Миодраг 170
Дамјановић Милан 151, 152
Дамјановић Милош Р. 141
Данић Димитрије 144, 165, 167,169
Даничић Ђура 240
Даскалова К. 207
Dahlmann D. 99
Дедерлајн 205
Деко Л. 124
Делини Андриа 89
Делингер Игњац 84
Дероко Владимир 181
Дешанел Пол 130
Димитријевић Димитрије 170
Домановић Радоје 61
Драгојловић Круна 192
Дурковић-Јакшић Љубомир 41, 44,
75, 76, 137
Ђеваиревић Драгољуб 102
Ђирарди Емичета 203, 206
Ђорђевић Владимир 118, 119
Ђорђевић Ђорђе 142
Ђорђевић Жарко 110
Ђорђевић Јозеф (Јован) 111
Ђорђевић Каја 91, 201
Ђорђевић Крста 173
Ђорђевић Љ. 51
Ђорђевић Михајло 108
Ђорђевић Никола 168
Ђорђевић Петар 71, 119, 120, 141,
178
Ђорђевић Тихомир Р. 73, 120
Ђурђевић Стаменко 127
Ђурић Александар 129
Ђурић Драгољуб 101
Ђурић-Гођевац Љубица 124, 203,
204
Ђурић-ЗамолоДивна 200
Ђуровић А. 188
Ђурчић Војин 170
Еberl I. 113
Еbel W. 98
Ејенберг фон 119
Еlias O. Н. 95, 96
Ellwein T. 113-115, 119
Енгел ОТО 68
Енгелс Фридрих 107
Ердељановић Јован 73
Ерман 151
Ермит Шарл 126
Ећимовић Ј. 50
Еутимијадес Спиридон 86
Женте 151
Живковић Андра 120
Живковић Д. 50
Живковић Љубомир 120
Живковић Михаило 61
Живковић Н. 50
Живковић Петар 141, 178
Жујевић Михаило 140, 152
Жујовић Живојин 91
Жујовић Јован 133, 134, 145,242
Зах-Пачу Ленка 144, 146, 194
305
Зимел Георг 93
Zimmermann W. G. (Цимерман Вер
не) 137, 139, 141, 145, 146, 152
Златковић М. 181
Зола Емил 233
Зомберт Вернер 93
Зондермајер Тадија 165
Зорић Светозар 135, 174
Ивић П. 26
Игњатовић Доброслав 120
Илић Светислав 171
Исић М. 189
Јакоби Карл Густав 74
Јакшић Ангелина 197, 203
Јакшић Владимир 67, 96, 102, 239,
240
Јакшић Ђура 240
Јанке Франц 237,238
Јанковић Б. 41,75, 137
Јанковић Ђорђе 171
Јанковић Емануел 224
Јанковић Милован 78, 80, 82, 122,
239
Јанковић Мирон Л. 57
Јанковић Мирослав 118
Jansen C. 93, 94
Jarausch K. Н. 88, 96, 97, 105, 106
Јасперс Карл 93
Јастров 72
Јелена, италијанска краљица 103
Јовановић Арсен 151
Јовановић Владимир 36, 137, 142,
153
Јовановић Драгомир 174
Јовановић Ђорђе 61, 120, 126
Јовановић Јован 56
Јовановић Јован Б. 60
Јовановић Јован П. 141
Јовановић Константин А. 141, 178
Јовановић Коста 167, 239
Јовановић Љубица 199
Јовановић Милан 181
306
Јовановић Милоје 165
Јовановић Неда 51, 194
Јовановић Правда 197
Јовановић Рајко 137
Јовановић Ранко М. 176
Јовановић Светозар 168, 169
Јовановић Слободан 36, 61, 91,
148, 149, 151, 197
Јовановић Смиља 193
Јовичић Милорад 72, 73,91
Јосимовић Душан 161
Јосимовић Eмилијан 239
Јосиф II 223, 223
Кадијевић Александар 200
Казимировић Васа 139, 152
Казимировић Радован 69, 118, 119
Калафатовић Данило 61, 129
Каљевић Лука 87, 97
Каљевић Љубомир 87, 97
Кандић Сима 57
Кант 105
Kantzenbach F. W. 105
Капетановић Милан 171
Капетановић Никола 132
Карађорђевић Арсен 143
Карађорђевић Ђорђе 143
Карађорђевић Петар 133
Karanovich М. 34, 186, 215, 237-239
Karasev V. G. 42, 202
Караџић Вук Стефановић 33, 238
Карнo 156
Karvar A. 214
Касидолац Миловоје 118
Катанић Александар 141
Катеринић 200
Катић Данило 118
Келер Карл 174
Клемен-Симон 133
Klemens Maria 86
Клерић Љубомир 141, 242
Клидис Димитрије 168, 169
Кнежевић Александар 141, 178
Кнежевић Богић 169
Кнежевић Ђ. 18, 162 Лешјанин Рајко 239
Књашнина Марија 195 Livescu Ј. 214
Ковановић Драгослав 101 Лозанић Сима 31, 35, 38, 73, 140,
Ковачевић Јосиф 162 145, 150, 242
Коен Леон 61, 176 Loo H. Van der 9
Колев Јордан 22, 235 Лукач Ђерђ 93
Комб Шарл 179 Луксембург Роза 137
Конерсман Ралф (Konersmann Ralf)
234 Љотић Владимир 143, 144
Коњикушић В. 85, 170, 203, 206 Љотић Љубица Вл. 142
коп 150 Љочић-Милошевић Драга 146,
Костић Драгољуб 69 147, 151, 192, 195, 196, 203, 206
Костић Лаза 240 209, 231
Kostuško I. I. 43, 202 Љочић Ђура 141, 145, 152, 178, 195
Котал Клод 181 Љубишић Љубиша 129
Kocka J. 10, 94 Љушић Радош 14, 24, 33, 78, 185,
Kral M. 10 237
Креманац Милан 110
Крестић В. 137 Магазиновић Љубица 199
Крестић П. 238 Магазиновић Коста 37, 66
Крстић Б. 180 Магазиновић Марија Мага 198
Крумбахер Карл 116 Магдић А. С. 141, 143, 173, 174
Круг В. Т. 238 Мајllet J. 179
Кузељ Сретен 71, 118, 119 Мајер Виктор 37, 150
Курцијус Ернст 93 Манафова Р. 58, 213
Курцијус Теодор 93 Манделбаум Еуген 176
Кутликова 189 Мандељштам Осип 99
Kuhlemann F. M. (Кулеман) 11, 14 Мандукић Никола 176
Кушановић Владимир 57 Манојловић Јефта 146
Манојловић Милорад 182
Лавров П. Л. 144 Марија Терезија 223
Лазаревић Лаза 73 Маринковић Војислав 61
Лазаревић Бојовић С. в. Бојовић С. Маринковић Јелена 199
Лазаревић Чедомир 101 Маринковић Јосиф 199
Леви Исидор 177 Маринковић Павле 61
Леви Мориц 177 Мариновић Јован 122
Леже Луј 130 Марић Манојло 141
Лекић, сестре 186 Марић-Ајнштајн Милева 194
Леко Димитрије Т. 141 Марјановић Вукосава 204
Леко Марко 73, 91, 140, 141, 146, Марјановић Чедомил 142
150, 242 Марковић Божидар 60, 69
Lenz М. (Ленц Макс) 77 Марковић Вера 205
Леон Габриел де 101 Марковић Владимир 101
Лешјанин Милоје 78-80, 82, 83 Марковић Ђорђе 128, 180

307
Марковић З. 181
Марковић Јован 77, 82
Марковић Марка 203
Марковић П. 9
Марковић Правда 115, 117, 203
Марковић Светозар 91, 140-145,
152, 178
Марковић Стеван 35, 162
Марковић Стојан 37
Марковић-Пешић Јелисавета 196
Маркс Карл 107
Мартин 151
Маслаћ Драгутин 171
Маслеша А. 41, 75, 137
Маschke E. 93
Матановић Стефана Драгутин 103
Матановић Станко 103
Матејић Љубомир 97
Mater Lipsiensis Alma 108
Матић Димитрије 41, 45, 66, 75-80,
82, 93, 97, 122, 137, 153, 239, 240
МасK K. 137
Медаковић Данило (Даниел) 78,
80, 82
Мијановић Марина 172
Мијатовић Чедомиљ 87, 91, 140,
145
Мијовић Ђорђе 169
Мијушковић Драгутин 131
Мијушковић Лепосава 196
Миланковић Милутин 242
Миланковић Урош 224
Миленковић Гргур (Грегор) 173
Милетић Милан 181
Милићевић Ј. М. 34
Милићевић М. 19, 48, 77, 122
Милићевић Милан 27
Милићевић Милан Ђ. 240
Миловановић Видосава 192
Миловановић Димитрије 98
Миловановић Милан 61, 126
Миловановић Ђ. Милован 59, 61,
102, 125, 133, 134
Милојковић Радивој 38, 45, 98, 131
Милошевић Зорка 199, 206
308
Милошевић Р. 196
Милошевић-Лазаревић Радмила
196, 203, 208
Милутиновић Драгиша 169
Милутиновић Драгутин С. 35, 173
Милутиновић К. 196
Милутиновић Сарајлија Сима 238
Милутиновић Стефан (Стеван) 111
Миљковић Љубомир 67
Мирановић С. 20
Митермајер Антон 84, 93
Митровић Владимир П. 141
Митровић М. 142, 147
Митровић-Бабић Јелена 198
Михаелис Георг, немачки канцелар
114
Михаиловић М. Љ. 150
Михајло, митрополит 44
Михајловић, сестре 198
Михајловић Јелена 201
Михајловић Јованка 201
Михајловић Љубица 201
Михајловић-Клисић Славка 204
Мицкијевић Адам 75, 76
Mišković N. 185
Мишле Карл Лудвиг 74, 76, 83
Младеновић Љубомир 119
Мокрањац Стеван 61, 73
Мол Отмар вон 115
МОЛ Р. ВОН 93
Моlik V. 94
Mommsen W. J. 99
Moulin Eckart R. Graf du 92, 107
Миndhenke Н. 167
Мутавџић Радосав 173
Мушицки Ђорђе 237
Најхман Марсел 176
Начић (Лукаи) Јелисавета 192, 207,
209, 231
Неволе Светозар 141, 178
Недељковић Милан 39, 111, 135
Недић Љубомир 67, 73, 239
Ненадовић Јаша 91
Ненадовић Љубомир 16, 75, 76-79,
81, 82, 97, 122, 137
Ненадовић Матеја 238
Несторовић Никола 169
Нечајев С. Г. 144
Нешић Ангелина 192
Нешић Боривоје 128
Нешић Димитрије 173
Нешковић Јелица 208
Niess F 94
Никанор, архимандрит 44
Никола I, руски цар 234
Николајевић Божидар 71, 91, 99,
101, 103, 119, 120
Николајевић Константин (Коста)
122, 143, 145, 160
Николајевић Светомир 140, 142,
149
Николић Атанасије 237
Николић Живојин 171
Николић Ружица 199
Николова М. 164, 188
Нинковић Анка 142, 143, 194
Нинковић Душан П. 143
Нинковић Милица 142, 143, 194
Нинчић Велизар 71, 118, 119
Новаковић Ђорђе 108
Новаковић Јеврем 141
Новаковић Радмило А. 176
Новаковић Стојан 14, 16, 75, 187,
209, 240
Нојман Исидор 177
Нојман Рикард 93, 177
Нојман Фриц, романист
Ноулс Лилиан 209
Нушић Бранислав 194
Нушић Маргита 194
Оберкнежевић Милан 110
Обрадовић Доситеј 151
Обрадовић Милутин 167
Обреновић Анка 185
Обреновић Јеврем 82, 185
Обреновић Јелисавета-Савка 185
Обреновић Љубица 185
Обреновић Милан 82, 127, 128,
143, 160, 180, 221
Обреновић Милош 14, 25, 33, 185
Обреновић Јеврема Милош 78, 82
Обреновић Михајло 14, 16, 120
Обреновић Петрија 185
Обреновићи, династија 57
Окановић Стефан 120
Окољски Алексије 237
Оман ЕМИЛ 130
д'Ормезон 110
Ory P. 235
Освалд 72
Павловић В. 42, 122, 160
Павловић Драгољуб 60, 69, 73
Павловић Теодор 238
Пајевић Б. 182
Панлеве Пол 126
Панова Ана 206
Пантовић С. 20
Панчић Јосиф 239, 240
Пачић Миливоје 68
Пачу Лазар 143, 145
Пашић Никола 60, 139, 140, 141,
142, 144, 145, 152, 178
Паштрмац (Паштрмчевић) Вуле 78,
79, 83
Пејовић М. Д. 103
Пејчиновић Сиљан 171
Пелагић Васа 143
Pelcer O. 209
Перовић Л. 47, 143, 144, 146, 188
Перовић Милош 151
Петковић Владимир 73, 91
Петковић Лепосава 192
Петровић Вера 201
Петровић Вукашин 60
Петровић Димитрије 78, 83
Петровић Михаило 61, 125, 126,
134, 242
Петровић Надежда 61, 73, 127, 198
Петровић Урош 130
Петровић Христивоје 102
Петровић-Његош Ђуре Стево 103
309
Петронијевић Бранислав 36, 38, Ракић М. 27, 226
61, 67, 73, 117, 119 Ранке Леополд 41, 74, 75
Петронијевић Милан 66, 87, 101 Ранковић Светолик 61
Реchmann H. von 84 Рашић Ђорђе 168
Пешић Светозар 120 Рашковић Миливоје И. 181
Пикар Емил 126 Рашковић Михајло 240
Plaschka R. G. 137 Reljen van W. 9
Платер Ј. 148 Reiter N. 228
Попадић Јелена 203, 205 Ренар Жорж 147, 148
Поповић Богдан 35, 45, 61, 126, Реceсад Х. 11
130-134 Resch L. 116
Поповић Божидар 181 Решовски Хедвига 210
Поповић Бранко 61, 73 Рибникар, браћа 61
Поповић Гаврило 237 Riese Reinhard 95, 96, 100, 101, 159
Поповић Јован Стерија 186, 237 Рикерт Хајнрих 93
Поповић Коста 167 Ристић Јован 75, 78-80, 83, 97, 102,
Поповић М. 238 122
Поповић Милорад 68 Ристић Светомир 117
Поповић Михајло 101 Ритер Карл 74
Поповић Стеван 87, 145 Ritter G. 94
Поповић Бончић Михаило 200 Ришар 151
Prantil Carl 83 Розић В. 126
Prahl Hans-Werner 160, 190 Роквић Љубица 201, 204
Првуловић Милан 129 Роквић Зорка 193
Pribic Nikola R. 86 Романови 138
Прита-Вучетић Марија 194, 208 Роселт Фердинанд 171
Прица Симеон 237 Rocher G. (Рошер Ги) 9, 10, 47
Прокић Божидар 117, 119 Py 129
Протић Лазар 90 Рувидић Милорад 169,170
Протић Сокољанин Петар 37, 78,83 Ружић Добросав 91
Рупрехт I, кнез Фалца 92
Радистовић Сара 201
Радичевић Бранко 240 Савињи Фридрих Карл фон 74, 84
Радмиловић Марија 203 Савић Кирило 169
Радовановић Лазар 101 Савић П. 50
Радовановић Милан 103 Самуровић Тихомир 111
Радовановић Петар 78, 79, 82, 186 Свилокосић Михаило 141, 178
Радојковић Сава 111 Свјатловскаја Раиca 196
Радосављевић Милан 117 Селаковић Анка 203, 204
Радосављевић Милош Ј. 109, 119 Селесковић Тодор-Тоша 171-174
Радосављевић Паја 143 Siegrist H. 158
Радуловић Милорад 101 Симић Драга 196
Рајић Јован 224, 237 Симић Милан 122
Рајичић Душан 120 Симић Миливоје 108
Ракић Димитрије 152 Симић Радојка 199

310
Симоновић Михаило 181
Sirinelli 235
Siupiur E. 215, 218
Скерлић Јелена 152
Скерлић Јован 130, 141, 147, 148,
152
Slizinskie J. 75
Смиљанић Манојло 120
Smith B. G. (Смит Бони Г.) 209
Спалалајковић Мирослав 61
Спартали Василије 173
Спасић Драгољуб 65, 66, 168
Спасић Ж. 20, 23
Спасић Милован 16, 68, 77, 81, 82,
112
Späth M. 158
Sport J. 84
Стајић Урош 117
Станковић Борислав 61, 127
Станковић Зорка 192
Станојевић Ђорђе 53, 180
Станојевић Надежда 202
Станојевић Станоје 73
Стевановић Андра 35, 161, 168
Стевановић Светолик 120
Степановић Драгутин 182
Степановић Радмила 199
Степић Петар 171
Степун Федор 99
Sterbling А. 9
Стефановић 181
Стефановић Тенка Стефан 34
Стојаковић Радмило 177
Стојановић Велимир 141
Стојановић Димитрије 144
Стојановић Живојин 152
Стојановић Исидор 237
Стојановић Љубомир 59, 61, 67, 73
Стојановић Милош 78, 79, 82, 141
Стојановић Мита 178
Стојковић А. Б. 119
Стојковић Атанасије 224
Stokes G. 152
Стратимировић Игњат 237
Суботић Драгутин 118
Sundhausen H. 13, 21, 27, 228
Suppan Arnold 230
Суслова Надежда 195, 206
Shinn T. 156
Schmidt-Harzbach Ingrid 160, 190
Schwabe K. 100
Sydow J. 93
Таназевић Бранко 171
Танчев И. 213
Tathmann L. von
Таушановић Коста 103
Текелија Сава 224
TeН ИПОЛИТ 132
Терзић Божидар 61
Тешић В. 13, 17, 237
Тирол Димитрије 185, 186
Titze 172
Тоде Хенри 93, 94, 99
Тодорова Мариа 222
Todorova C. 213
Тодоровић Д. 145
Тодоровић Милан 103, 119
Тодоровић Пера 140, 143-146
Тодоровић Стева 189
Toерke Gustav von 92, 97
Толер Ернст 93
Томић Богдан 168
Томић Димитрије 42
Томић Душан 181
Трајчке Хајнрих 93, 95
Трговчевић Љ. 38, 43, 45, 48, 55,
81, 90, 91, 98, 102, 116, 141, 218
Трелч Ернст 93
Тривунац Милош 91, 120
Трифковић Марко 72, 148
Трифуновић Д. 125, 126, 164
Трифуновић Л. 127
Трифуновић Милош 72
Тројановић Сима 73, 103
Trnavac N. 188
Tsirpanles Z. N. 213
Тула Јохан Готфрид 171
311
Турудић Миленко 169
Туфегџић Душан 61
Туцаковић Димитрије 89
Туцаковић Милош 38
Thalmann R. R. 214
Ћановић С. 28
Ћирић 180
Ћирић Петар А. 181
Ћировић Катарина 203
Ђунковић С. 13, 15, 18, 19, 237
Убавкић Петар 61, 171
Угричић Захарије 87
Угричић Јеврем 165
Урошевић Сава 135
Utkina L. I. 43, 202
Фарки Јосеф 176
Фендер 205
Филиповић Душан 170
ФИХТе 105
Фјодоровна-Зиболд Марија 195
Флеш Михаел 165
Фонтнеј, виконт 130
Fotino N. С. 214
Fourcy A. 156
Freninger T. Х. 86
Prewert Ute 191
Наab. 203
Хајдл Валтруд 200
Харнборг Сигна 207
Харт Јозеф 174
Наrth D. 94
Хаџи Вељковић Божидар 69
Хаџи-Павловић Стаменко 167
Хаџић Стеван 61
Неidelberg Mythos 93
Неindl W. 200
Хелдерлин 92
Хердер 237
Херман Теодор 172
Хертлинг 205 ,
Хиз Валтер 205
312
Хис 206
Хослер Х. 192
Ноchenburg Joseph Klemens Maria
86
Хрваћанин Манојло Маша 143
Христић Филип 16, 122, 160, 239
Нübinger G. 99
Хумболт Вилхелм фон 74, 105
Цветковић Даринка 198, 201
Цвијић Јован 35, 38, 60, 61, 242
Ценић Димитрије Мита 144
Ценић Ђорђе 78-80, 82, 239
Ценић Јелисавета (Елизабета) 196
Ценић Константин 196
Ценић Лазар 151, 196
Цибуљски Адалберт Војцех 41,74,75
Цигола Ђанино 176
Цигола Кристина 176
Цигола Сигфрид 176
Цимерман Вернер в. Zimmermann
W. G.
Циркел 72
Црнобарац Димитрије 122
Цукић Константин (Коста) 16, 97,
102, 122, 237,239, 240
Charle C. (Шарл Кристоф) 234,235
Chevallier P. 179
Чајкановић Веселин 91, 120
Чајковић Иван 120
Черњишевски Н. Г. 144
Шантић Ј. 188
Шафарик Јанко 237
Шелинг Фридрих фон 74, 105
Шемјакин А. 142
Шени Ема 206
Шлајермахер 105
Шлезингер Јосиф 237
Шолаја В. Б. 141, 143, 172-174
Шопенхауер 203
Штефан Јожеф 35
Wehler H. U 9
 ГЕОГРАФСКИ РЕГИСТАР

Ајзенах 157
Берлин 35, 37, 41, 43-45, 53-56, 64
Албанија 211 68, 71-84, 87, 89, 100-103, 109,
Алексинац 19, 109, 173
111, 113, 114, 117, 118, 120, 140,
Алжир 183 148, 150, 157, 162-172, 174, 197
Алфор 54 199, 201, 205-207, 213-215, 217,
Америка 54 219, 231, 233, 239
Аркеј Кашан 183 Берн 54, 136, 139, 141, 142, 146,
Атина 44, 51, 57, 211, 213
147, 195-197
Аустрија 41, 42, 55, 57, 122, 136, Беч 33-38, 42, 53, 55, 56, 71, 79,
213, 215, 225
101, 118, 119, 140, 157, 191, 200,
Аустро-Угарска 44, 50, 51, 53-55, 215, 220, 223, 230, 239
60, 65, 139, 142, 191, 194, 213, Битољ 225
215, 220, 221, 223, 225, 227, 230, Бока 103
237, 243
Бон 57, 64, 71, 105, 108-111, 114,
Ахен 55, 65, 157, 168
198, 218
Ашафенбург 157
Бордо 181
Босна 224-228
Баварска 83, 86, 170 Босна и Херцеговина 146, 229
Баден 92, 94, 99, 171, 172, 191
Брајберг 157
Базел 119, 136, 150, 191, 195
Братислава 42, 66, 77
Балкан 57, 69, 99, 104, 146, 197,
Брауншвајг 157
199, 211, 212, 215-218, 220-223,
Бреслау в. Вроцлав
225, 230, 231
Банат 215
Брисел 37, 55
Банске Стиавнице 157
Брно 42, 207
Будимпешта 54, 57,220
Белгија 51, 53-55, 128,135, 214, 215 Бугарска 22, 57, 58-59, 99, 146,
Бенковац 228
193, 211, 212, 216, 217, 220, 226,
Београд 9, 15, 19, 20, 26, 28, 31, 36, 229,230
50, 57, 71, 72, 75, 86, 101, 109-111,
Буково 20, 22, 111
117, 118, 124, 129, 130, 133-135,
Букурешт 57, 194, 211-213, 220
148, 162, 164, 166, 169-171, 176
178, 186, 188, 189, 193, 194, 196,
Велика Британија 51, 54, 215, 226
199-202, 204-206, 220, 225, 243
Велико Градиште 111
Велико Орашје 205 Земун 224
Винтертур 56, 139 ИНГОЛШТат 83, 86
Вирцбург 64, 68, 117, 120 Инсбрук 230
Влашка33, 44, 211, 212, 214 Италија 51, 53-55, 194, 214, 215
Војводина 83, 229
Врање 27, 28, 109, 111 Јагодина 19, 109, 110, 173, 178
Врањево 199 Јаши 57, 211
Вроцлав 57, 64, 68,75, 157, 198, 219 Јена 37, 41, 57, 64, 67, 76, 110, 198

Гај 171 Карловци 223

Галиција 224 Карлсруе 55, 103, 157, 168, 171,
Ган 55
172, 174
Гарона 181 Кенигсберг 57, 219
Гетинген 57, 64, 69, 111, 113, 114, Кијев 43, 118, 220
116, 210, 219 Кил 198, 217
Гизен 64, 69, 198, 204 КиснахT 150
Горњи Милановац 175, 200 Клаустал 157
Грајсфалд (Грајсвалд) 57, 76, 217, Клермон-Феран 183
219 КНИН 228
Грац 53-56, 119, 230 Косово 28, 228
Гренобл 132, 179, 183 Краков 42
Грчка 54, 58, 77, 90, 99, 190, 211 Краљево 20, 22
213, 227, 229,230 Крушевац 110, 171, 173, 177, 178,
188
Далмација 227, 228
Куманово 181
Данска 190
Дармштат 55, 157, 167,200, 206
Лајпциг 37, 38, 41, 64, 66, 67, 71-73,
Дунав 220
76, 80, 82, 84, 103, 110, 117, 119,
Дрезден 55, 157, 159, 168
120, 140, 170, 198, 214, 215, 239
Ђенова 206 Ландсхут. 83 .
Лесковац 20, 27, 226
Еберсвалд 157 Лика 228
Европа 17, 22, 37, 44, 60, 61, 72, ЛИОН 127
87, 134, 136, 138, 142, 157, 158, Лоара 181
171, 187, 190, 194, 202, 211, 212, Лозана 130, 142, 152, 195-197
216, 217, 220-223, 225-227, 230,
231241 Мадрид 51
Енглеска 37, 44 Мајнц 64
Ерланген 64, 68, 71, 117 Македонија 171
Манхајм 171
Женева 36, 51, 54, 136, 137, 139, Марбург 219
141, 142, 147, 148, 151, 194-197 Минстер 217, 219
Молдавија 211, 212, 214, 220
Загреб 194, 220 Монпеље 54, 119, 132, 204, 205,
Зајечар 17, 90, 110 216

314
Монсури 39 Пруска 41, 63, 74, 77, 191, 217
Москва 43, 239 Рајна 68
Минхен 36, 41, 56, 64, 65, 71, 73, Раља 176
83, 85-91, 94, 101-103, 109-111, РИГа 195
116-118, 120, 126, 127, 131, 140, РИПО 181
148, 157, 168, 170, 176, 201, 203, РОНа 181
205, 212-214, 217, 239 Рошток 64, 71, 117
Рума 82
Нанси 54, 55, 124, 132, 183, 203 Румелија 228
205, 216 Румунија 58, 99, 211, 212, 220, 229
Неготин 20, 90 Русија 33, 37, 44, 53-55, 59-60, 65,
Некар 92 71, 123, 128, 136, 138, 139, 143,
Немачка 21, 38, 40, 41, 45, 50, 53, 156, 158, 190, 194, 195, 200, 202,
55, 58, 60, 64, 65, 69, 72, 73, 82, 213, 215, 220, 221, 229, 230, 242,
89, 94, 96, 100, 102, 103, 112, 113, 243
115, 116, 118, 119, 122, 123, 131,
133, 136, 137, 139, 148, 158, 171, САД в. Америка
191, 193, 194, 197, 201, 203, 205, Саксонија 172, 173
213-215, 217, 219, 221, 230, 236 Санкт Петерсбург в. Петроград
Ниш 19, 27, 50, 90, 176, 200 СвилЧиница 178
Нови Сад 75, 103, 201, 223, Севран Ливр 181
Сен Медар 181
Одеса 43, 220 Сен Мор 39
Офенбах 150 Сен Сир 129, 133
Охајо 190 Сент Андреја 223
Сикоље 178
Папратиште 171 Славонија 226, 229
Параћин 25, 186, 201 Смедерево 90, 178, 199
Париз 34, 35, 37-40, 42-45, 51, 53 Сокобања 167
56, 66, 71, 79, 82, 83, 102, 119, Солун 225
122-127, 129-134, 153, 156, 160, Софија 225
179-183, 194, 203, 204, 214, 216, Србија 12-17, 19, 20, 22-31, 33, 35,
220, 239 -
36, 39-45, 47, 48, 50, 51, 53, 54,
Петроград 43, 51, 54, 56, 143, 156, 56-61, 66-71, 73, 75-79, 81, 83-92,
190, 194, 202, 205 99, 100, 102, 104, 111, 112, 115,
Пешта 33, 42, 162 116, 118, 120, 121, 123-131, 133,
ПИЗа 213
134, 136, 140, 141, 143-147, 151,
Пирот 27, 28 153, 160, 161, 164-170, 173-176,
Пожаревац 10, 19, 90, 171 178, 182, 185-189, 192-200, 202
Пољска 237
205, 207-209, 211, 213, 215, 218,
Португал 229 220, 221, 224, 226-230, 236-242
Постдам 53
Срем 228
Праг 42, 53-55, 156, 157,220, 230 Стразбур 63
Прњавор 111

315
Тарант 110, 157 Хабзбуршка монархија в. Аустро
Тесалија 86 Угарска
Тешен 109 Хајделберг 64, 66, 67, 79, 82, 83,
Тибинген 64, 69, 74, 113, 114, 116 87, 92-95, 97, 99-104, 115-117,
118, 198, 199, 206 120, 138, 140, 151, 191, 198, 215,
Тирол 176 217, 218, 237,239
Токио 114 Хале 64, 66, 68, 76, 77, 79, 80, 82,
Топлица 27, 28 112, 117, 198, 201, 214, 217, 219
Топчидер 19 Халка 44
Торино 214, 220 Хановер 64, 65
Трансилванија 214, 215 Хановер-Минден 157
Тулуз 183 Харков 43
Тур 181 Херцеговина 228
Турска 77, 190, 211, 212, 224, 225, Холандија 119
230 Хрватска 223, 224, 226, 228-230

Ћуприја 176 Цариград 144

Цирих 136, 138-153, 190, 192, 194,
Угарска 67, 68, 145, 185, 199, 223, 196, 198, 199, 201, 203-205, 239
237 Црна Гора 92, 100, 103, 104,211, 218
Ужице 20, 176, 199 Чачак 110

ФИНСКа 190 Шабац 17, 20, 26, 111, 178, 188

ФОНТенбло 128, 180 Шанти 127
Фрајбург (Фрибур) 64, 69, 100, 117, Шарлотенбург 163, 165
136, 171, 191 ШвабиНГ 90
Франкенберг 172 Швајцарска 45, 51, 54-56, 65, 91,
Француска 43, 58, 65, 71, 97, 122 118, 121, 136-139, 142, 145, 147,
124, 127-136, 139, 153, 156, 158, 149, 150-153, 194, 196, 202, 215
160, 179-183, 193, 194, 203, 204, Шемниц 34, 37, 42, 157, 239
208, 213-216, 219-221, 226, 230, Шпанија 215
236, 243 Штутгард 55, 157

316
 Проф. др Љубинка ТРГОВЧЕВИЋ

ПЛАНИРАНА ЕЛИТА
О студентима из Србије на европским универзитетима
у 19. веку

Издавачи
ИСТОРИЈСКИ ИНСТИТУТ БЕОГРАД
Ј.П. “СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК”

За издаваче
др Тибор ЖИВКОВИЋ, директор Института
Милић МИШКОВИЋ, директор Ј.П. "Службени гласник”

Лектор
Јелка ЈОВАНОВИЋ

Превод резимеа на енглески

бошко чолак-антић

Регистри
Славица МЕРЕНИК

Компјутерска припрема за штампу

Зоран ГАЈИЋ

Секретар Редакционог одбора

СHeЖана РИСТИЋ

Штампа
J.P. “Службени гласник”
Штампарија Гласник, Лазаревачки друм 15, Београд

Тираж
500 примерака

ISBN 86-7743–040—7
СIР — Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

378.18(=163.41)(4)"18"
316.663:316.344.421-57.875(=163.41)(4)"18"
316.344 32-057.875(=163.41)(4)"18"

ТРГОВЧЕВИЋ, Љубинка
Планирана елита : о студентима из
Србије на европским универзитетима у 19.
веку / Љубинка Трговчевић, одговорни
уредник Тибор Живковић. - Београд:
Историјски институт: Службени гласник,
2003 (Београд : Гласник). - 316 стр. ; 25cm.
- (Посебна издања / Историјски институт,
Београд, књ. 43)

На спор. насл. стp.: The Planned Elite :

students from Serbia in European universities
in the 19th century. - Тираж 500. - Напомене
и библиографске референце уз текст.
- Регистри.

ISBN 86-7743-040-7 (Историјски институт)

1. Живковић, Тибор
а) Студенти, српски - Европа - 19в
СОВ ISS.SR-ID 109661708
||||||||||||||||||||
3 0000 096 450 436