Мајор. Добривоје Р.

Лазаревић

ЦРНА РУКА
 Мајор Добривоје Р. Лазаревић
IX. србски пешадијски пук

Црна рука
с немачког превео:
Померански

Лозана 1917.

Центар за историјски ревизионизам Др. Лазо М. Костић

Берлин-Минхен-Београд 2012.
Мајор Добривоје Р. Лазаревић

4
 Црна рука

Увод
Има ли горе Божје казне од оне која је задесила србски
народ?
Има ли једна суманута државна политика горе последице
од оних које је произвела србска политика, која је читав народ
скупа са свим његовим скупо стеченим институцијама сурвала у
пропаст?
Династија и један део водећих личности који су годинама
спроводили чисто личне интересе и пред којима су државни
интереси морали да се запоставе, припремили су и довели до
пропасти моје отаџбине!
Ово самоубиство једног народа, државе, крајњи резултат
једног у основи трулог владавинског система, било је дело србске
династије, ,,Црне руке’’, дело Пашића, његових сарадника и
пријатеља.
Ово срамотно дело је горе него убиство од 29. маја 1903;
јер тада је Обреновић био једини који је погинуо, док данас читав
народ лежи у смртном ропцу, а са њим све србске наде па чак и
само право и правда!
Црна рука – злочиначка рука!
Радећи на србској спољној политици веровала је да
и у унутрашњој мора да делује. Кроз насилне акте желела је
да Европи посведочи србску цивилизацију! Презир читавог
цивилизованог света била је последица!
У чије име су вршили такво дело?
Засигурно не у име народа!
Подигли су своју руку против онога који је више него
сваки од њих радио на величини и унутрашњем снажењу
Србије, против оног који је од Србије направио један слободан и
култивисан народ који је у међународним односима стао на ногу
равноправности!
У фрапантној супротности према државном уставу
изабрали су једног новог краља Србије; јер овај устав не поставља
избор државног поглавара према ћуди армије, већ краљ треба

5
 Мајор Добривоје Р. Лазаревић

да се изабере путем Велике народне скупштине! Путем целине

народа!
Како би потврдили свој избор краља, нису сазвали ни
тадашњу законски изабрану скупштину, већ су сазвали једну већ
распуштену скупштину!!
На тај начин читава Европа је јасно могла да увиди да
у држави не влада законски поредак, да је у Србији анархија на
делу и да су уставне власти развлашћене!
Учинили су од Србије једно просјаче које мора у
предодајама међународне породице да преклиње и проси, док је
раније у овој истој породици та Србија заузимала уважен ранг.
Проузроковали су ,,дипломатски штрајк’’ који је био
природна последица унутрашњег метежа у Србији.
Као ,,недговорни чиниоци’’ преузели су тајно вођење
државних послова.
Путем новог устава ускратили су крунска права у тој мери
да је очи бола та њихова намера да себи обезбеде доминантан
утицај на државне послове.
Користећи се системом владавине који их је по обрасцу
довео на чело државе, користили су се лукаво створеним
парламентарним већинама како би се пред Европом шепурили
тобожњом народном вољом и својом популарношћу!
Испословали су закључак по коме сваком посланику
припада дневница од 15 динара само не би ли сличним
привилегијама мамили народне заступнике.
Они су били ти који су састављали декрете које је њихов
краљ својим потписом морао да снабде, јер су му јасно ставили
до знања да њихов ауторитет стоји вишље него ауторитет круне.
Они су у тој мери били господари краља да је овај имао
само избор или да буде послушан њиховим заповестима или да
се повинује пресуди првостепеног суда у Смедереву!
Сами су изменили ред престолонаслеђа иако је ово право
припадало искључиво Великој скупштини.
Гурнули су армију у политику, и та армија која до тада
ништа није чинила осим што је ,,убијала’’ или чувала краљеве,
започела је да се бави питањима унутрашње и спољашње
политке.

6
 Црна рука

Обрушили су се на демонстративан начин на владин

предлог решења питања о приоритету цивилне над војним
властима.
Принудили су владу да јавно призна како су њена
пуномоћја ограниченија него пуномоћја ,,Црне Руке’’.
Забранили су влади да поведе истрагу о злоупотребама
које су правили у ,,официрској задрузи’’
Терорисали су слободу штампе путем најгорих средстава
и тиме повредили најјасније прописе закона о штампи.
Били су узрочници србско-бугарског рата из 1913.
Они су били ти који су поцепали Балкански уговор о
савезништву!
И коначно они су били ти који су изазвали Сарајевски
атентат и садашњи светски пожар!
У безобзирном бесу наваљивали су за наставак рата чак
и онда када се радило о бити или небити Србије, наиме код тајне
скупштинске седнице у Нишу.
Тако су водили земљу њеној сигурној пропасти.
Држава и државна независност били су од њихове стране
понижени и увређени!
Уништили су државу и народ!
Њихов слоган био је исти онај који је Русија већ 1869 изрекла
у погледу Обреновића: ,,Династија Обреновић је неспособна да
оствари идеју Словенства на Балканском полуострву. Постоји
само један достојан кандидат за србски престо, наиме Петар
Карађорђевић, син Алескандра Карађорђевића. Једино његов
долазак на престо може да донесе срећу Србије и унесрећеног
народа из Босне, Херцеговине и Црне Горе’’.
Руска рачуница је међутим била у темељу погрешна јер:
Један Обреновић би спречио догађаје од 1913.
Један Обреновић никада не би допустио Сарајевски
атентат који је распламсао Европски рат.
Један Обреновић сигурно се не би ставио на страну
Русије. Србија дакле не би пропала.
Један Обреновић не би у кукавичком збегу оставио свој
народ на цедилу, јер још 1813 у земљи је остао један Обреновић
да дели судбину свога народа.

7
 Мајор Добривоје Р. Лазаревић

Један Обреновић у тајној скупштинској седници у Нишу

не би превише звецкао сабљом и не би свој народ са знањем терао
у пропаст.
Један Обреновић не би свој народ водио из рата у рат да
се коље!
Један Обреновић не би сигурно водио становништво
земље ка уништењу и жртвовао један милион људских живота.
И данас не би имали губитак од стотине хиљада породица!
Такође не би толико унесрећених рођака остало у позадини.
У Србији не би остало толико напуштених огњишта и
моја отаџбина не би себи нагомилала толико несношљивих
дугова путем настављања једног ужасног рата, док је истовремено
држава напуштена, опустошена и расељена!
Слоган који је Русија дала србским частољубцима
извршио је хипнотичко дејство. Ови људи одвели су народ у
провалију. Нису размислили и нису се задржали на фаталном
путу чак и онда када су јасно могли да увиде да овај слоган мора
призвати тамне силе, оног ужасног анђела смрти који се по тами
шуња, анђела смрти који са косом смрти у руци доноси ужас и
уништење где год стигне.

Мајор ЛАЗАРЕВИЋ

8
 Црна рука

Црна рука
Делатност завереника је толико била жива да им је добро
пошло за руком да у унутрашњим државним питањима у тој
мери остваре своје интересе тако да ускоро није било ни једног
државног положаја где се њихов утицај није могао приметити.
Без неопходног и разумног разлога премештали су од
једног до другог гарнизона официре нижег и вишег степена,
било појединачно или у групама. На тај начин стицали су све
више присталица и на најбољи начин се огранизовали, посебно
у Београду. Својим пријатељима обећавали су све замисливе
предности: најбоља места, брзо напредовање и све могуће
повластице. Зар се треба чудити успеху њихове пропаганде да око
себе прикупе велики број присталица? Једино официри који су
ушли са њима у савез могли су да стекну једном годишње одмор
у иностранству са пуном платом, како су желели, било шетњом по
булеварима по европским метрополама било у тихој повучености
где су под повољним условима могли да припремају своје испите,
док су уобичајени смртници ово морали да посвршавају поред
својих дневних послова. Други њихови припадници испуњавали
су своју мисију тиме што су се проводили по европским бањама
и лечилиштима на државни трошак.
Када су новчана средства завереника била исцрпљена
а није било могуће исисавати краљевски цивилну листу,
једноставно је гурнута шака у државну касу. Износи који су
давани њиховим друговима били су често заиста издашни. Тако
је на пример потпуковник Драгутин Димитријевић добио 40.000
динара за једну своју лекарску интервенцију, и то у доба док је
народ стењао под ужасним порезима.
Официри који су пре 29 маја 1903, одн. пре убиства краља
Александра и краљице Драге живели са мршавим примањима
на неупадљивим положајима могли су одједном да располажу
великим сумама. Најлепше куће које су ницале по београдским
улицама најјасније сведоче о томе. И врапци са кровова знају
да су завереници након убиства краља Александра пливали у
новцу!

9
 Мајор Добривоје Р. Лазаревић

Радикласки кабинет слепо је слушао њихове налоге.

Завереници отевши власт и средства чинили су шта им је воља
знајући да се влада неће ни усудити да их такне и да их краљ
мора слушати: јер на крају они су га изабрали.
Може се само замислити како је то у Србији изгледало када
су завереници, а за њима и ,,Црна рука’’ постали неограничени
господари у земљи.
Глава завереника и један од најактивнијих чланова ,,Црне
Руке’’, пуковник Дамјан Поповић, јавно је рекао да не зарезује
министарско наређење по коме је он на народном празнику имао
да заузме месту у катедрали са леве стране управника града
Скопља!
Шта је била последица? Сви министри су протествовали
против овог изазивачког држања команданта гарнизона, а
тадашњи министар унутрашњих послова Стојан Поповић, који
се оштро по том питању изјаснио, претио је својим повлачењем.
Међутим, када су бесни припадници ,,Црне Руке’’ сагледали
да све министре могу да побију, Протић је радије попустио и
оставио Дамјана Поповића и ,,Црну Руку’’ њиховој вољи. Тако се
свршио покушај владе да војну власт подреди цивилној.
Влади је било јасно да ће је сваки конфликт за
завереницима из којег је извлачила дебљи крај осрамотити пред
јавношћу; због тога се најстроже трудила да избегава сваки
отворени кофликт са ,,Црном Руком’’.
Међутим, завереници сигурни у своју моћ држаше
владине узде у руци, ведрише и облачише према својој ћуди без
да се и понајмање брину о било коме.
Тако је у Србији настала ситуација коју је србска штампа
назвала ,,Ситуацијом недоговорних фактора’’.
Влада је била ревносна у томе да одговорност за своје
неуспехе приписује ,,Црној Руци’’, чији су чланови фактички
били неодговорни фактори и које ниједна власт није могла
да позове на одговорност. Сама влада признала је њихову
организацију: и тако је у Србији фактички било две владе. Каква
срећна влада! Касније су ови неодговорни фактори променили
заставе и назвали се отворено ,,Црна Рука’’. Циљ коме је ова тајна
организација стремила може се на следећи начин кратко сажети:

10
 Црна рука

Владавином насиља подвести Србију под послушност

организације.
Камом и револвером елиминисати противнике.
Путем силе обезбедити поштовање начелима
организације.
Цивилни службеници требају бити придобијени за
организацију.
Политичка схватања организације требају свим
средствима бити примењена у читавом државном апарату
управе.
Законској влади имају се за све случајеве поставити
смернице за поступање у свим питањима унутрашње и спољашње
политике.
Поменућу овде пар речи о једној установи која је у
извесном смислу представљала кичму завере. Тако ће читалац
боље себи моћи да створи представу о немоћи владе наспрам
чланова ,,Црне Руке’’ као и о основу сталног попуштања
владиног.
Официрска задруга под управом Чеде Јовановића, тужне
успомене, била је гнездо ,,Црне руке’’. Слободним располагањем
средствима овог удружења завереници су проширили свој утицај
будући да су своје пријатеље богато даривали. Из средстава овог
удружења био је основан новински лист ,,Пијемонт’’, један лист
који је међу србском штампом имао највећа издања. Уредништву
овог листа била је посвећена највећа пажња а уредници су били
баснословно плаћани.
Да би се покрили трошкови официрске задруге посезало
се за највећим злоупотребама: тако је нпр. цена официрских
униформи видно повишена у значајном износу. Управник задруге
наручивао је небројене количине материјала и прибора како би
се од испоручиоца добијали увек веће хонорари у корист ,,Црне
руке’’. Због тога је ,,Црна рука’’ узела у одбрану Чеду Јовановића
пред нападима србске али и званичне штампе.
,,Црна рука’’ у почетку један мали број индивидуа,
стицала је временом све више присталица. Њихова моћ је
расла и није зачуђујуће да су се појавили декрети у фрапантној
супротности са духом и словом устава. Под таквим околностима

11
 Мајор Добривоје Р. Лазаревић

цивилни службеници напредовали су брзо у каријери а официри

су били унапређивани на челне позиције и положаје које би
редовним путем стекли једва након 10 година службе.
Наравно да се све ово дешавало са пристанком краља,
једне безвољне лутке која је седела на престолу да посматра како
ствари теку у земљи. Слободан од брига владе, будући да га је
старатељство ,,Црне руке’’ држало даље од тога, краљ је мислио
само о спољашњем репрезентовању. Посебно радо давао је слуге
за које је гајио својеврсне симптаије. У свему осталом препуштао
је другима да брину важне државне послове.
Са те стране дакле, ,,Црна рука’’ није имала шта да
брине; радила је како јој је одговарало. Стога је разумљиво да је
пре свега ревидирала декрете цивилне и војне природе. Чим су
постигли сагласност декрети су слати краљу који је само имао да
их потпише.
Министар војни је увек био припадник ,,Црне руке’’.
Звали су се по редоследу:
Генералпуковник Милош Бојановић;
Пуковник у генералштабу Душан Стефановић и
артиљеријски пуковник Радивој Бојовић.
Чак и данас је овој банди пошло за руком да у Солуну за
министра војног инсталирају унапређеног пуковника генерала
Божидара Терзића.
Србије више нема а ова господа се унапређују у генерале!
За то време шеф општег одељења у министарству
војном био је генералштабни пуковник Цвета Смиљанић;
шеф ађутантског одељења пешадијски пуковник Александар
Стојановић, шеф армијског одељења генералштабни
потпуковник Милан Гр. Миловановић.
Одатле се види да је ,,Црна рука’’ за своје припаднике
имала тапију на највишље положаје, тако да је по својој вољи
могла безобзирно да премешта официре који јој нису били по
вољи или да их ставља на диспозицију. То је утолико било лакше
јер нико није ни мислио да може да јој пружи озбиљан отпор.
Њена моћ је постала ,,јавно-тајна’’ или ,,тајно-јавна’’, тако да је
свака молба противна хијерархијском поретку била упућивана
,,Црној руци’’ или је унапред од ње морала да буде регулисана.

12
 Црна рука

Ко је од ове организације био потпомогнут морао је да се као њен

члан заузима или да се у корист ,,Црне руке’’ ангажује посебно код
избора у управљању официрске задруге у којима су учествовала
сва официрска друштва. Управо на овим изборима је ,,Црна рука’’
развила посебно живу делатност, тако да је председништво увек
морало да припадне једном од најистакнутијих њених чланова.
Тако је у последњим годинама увек војвода Радомир Путник био
предлаган и биран за председника. Припадници ,,Црне руке’’ ни
за шта на свету не би дозволили да официрска задруга измакне
њиховим рукама, јер им је она била крава музара. Њен губитак
био раван губитку једног богатог новчаног извора који им је све
давао што им је за њихове сврхе било неопходно.
Ништа мање јавно мнење је кроз штампу критиковало
злоупотребе у официрској задрузи, оптуживајући ,,Црну руку’’
заједно са Чедом Јовановићем.
Али за време док се читава штампа подигла против ,,Црне
руке’’ и њеног повереника у управи официрске задруге настао је
као њен једини бранилац лист ,,Пијемонт’’.
Међутим, опште тужбе против злоупотреба овог човека
биле су подигнуте са толико великом прецизношћу да је влада
коначно били принуђена да се умеша. Истина, сви министри
су били против једне темељне истраге откривених махинација;
ипак тадашњи министар унутрашњих послова, Стојан Протић,
решио се да ствар изнесе на јавну расправу и прихвати борби
против ,,Црне руке’’.
Пре свега је постигао то да је министар војни, иако
невољно, именује комисију за истраживање стања у официрској
задрузи као главној квартири ,,Црне руке’’.
Управнику су наравно односи били тачно познати као и
припадницима ,,Црне руке’’, који су на просте рачуне подизали
износе од 3-4000 динара. Пронађени су многи такви папири који
би у редовном стању били смтрани за недозвољене и недовољне
рачуне; у сваком случају они су били снажни докази за постојеће
расипништво.
Генералштабни пуковник Душан Поповић будући од
министарства војног овлашћен за истрагу, а и сам наравно члан

13
 Мајор Добривоје Р. Лазаревић

,,Црне руке’’, није имао куд већ да министру открије резултате

своје истраге, посебно чињеницу недостатка 300.000 динара у
каси.
Србска штампа је добро схватила да се иза кулиса нешто
одиграва и одијум против неверног управника растао је дан за
даном. Напади на њега достигли су коначно такву жестину да
влада више није била у стању да потискује овај скандал већ је
морала да одреагује.
Стојан Протић, министар унутрашњих послова, захтевао
је моментално отпуштање управника и именовање неког другог
на његово место. Новине су даље инсистирале на појашњењу
о аконтацији од 180.000 динара коју је влада обезбедила
официрској задрузи. Војни министар је био принуђен да о томе
поведе истрагу, али у општем нереду који владао није успео да се
снађе јер су околности сада биле горе него икада.
Ускоро се и свхатило да се овде озбиљно ради о растурању
једног разбојничког гнезда. Међутим сад је читаво чланство
,,Црне руке’’ кренуло послушно у контранапад. Претњама и
прунудом постигоше да су Стојан Протић и влада обуставили
даљу истрагу.
Тако је влада након дугог тумарања морала изнова да
преда своју отворену битку против завереника; њена слабост је
било очигледна а свемоћ ,,Црне руке’’ слављаше свој тријумф.
Министри су веома полагали рачуна на војводу Путника,
тадашњег шефа генералштаба и истовремени председник
управног савета официрске задруге; јер он се успротивио
потписивању готовинског биланса и тиме проузрокујући
обуставу поступка.
Међутим у штампи се сада отворила једна нова и још
жешћа борба против ,,Црне руке’’. Борбу је подржао један део
радикалне групе и завереника. Други део радикала трпео је
мешање ,,Црне руке’’ у унутрашња питања без да се о томе јавно
изјашњава.
Одатле се изродило једно цепање међу завереницима.
Настале су две групе који су се једино разликовале избор средстава
за своју делатност, иначе су ишле јединственим путем као што је

14
 Црна рука

Сарајевски атентат од 29 маја показао. Обе групе су подједнако

биле ангажоване; али док је једна група заступала мишљење о
немешању официра у питања унутрашње и спољашње политике
јер је то посао одговорне владе, друга група је тврдила да официри
као темељ заштите и ауторитета имају напротив обавезу да
мотре над државним пословима, и то утолико више код владе
која прима и испуњава налоге завереника. Умеренији су се једино
спољашњом формом разликовали; у сваком случају радили су
заједничко са ,,Црном руком’’, увек спремни да јој пруже помоћ
ако би запретила опасност. Јер свака озбиљна опасност по оне
друге погађала је исто и прве и могла би да доведе до заједничке
пропасти.
Тиме се и објашњава чињеница да су обе групе официра
при скандалу са официрском задругом ишле руку под руку.
Владавина ужаса ,,Црне руке’’ није се само проширила
над армијом. Армија је уосталом у то време била толико темељно
корумпирана и млитава да од ње није претила никаква опасност,
и то утолико мање колико је дан за даном све више падала у
наручје ,,Црне руке’’.
Након што су армија и министарство војно били
придобијени, рука је сви више пружана и према другим
министарствима тако да се коначно дошло до тога да је ,,Црна
рука’’ могла да именује, премешта, пензионише и одликује
целокупно чиновништво како јој се прохте. Ниједан министар
се више није усуђивао да без сагласности ,,Црне руке’’ донесе
и најмању одлуку. Када би један министар допустио себи да у
погледу запослених у свом сопственом департману одступи од
овог правила, чинио би то само ако би био сигуран да је дотични
био припадник ,,Црне руке’’ или најмање њен симпатизер.
Осим тога ,,Црној руци’’ је из сигурносних разлога
било важно да полицију престонице има за себе. То објашњава
чињеницу да су заверенички официри, па чак и такви међу
њима који су били свршени студенти ратне академије, морали да
преузму важније положаје у полицији.
И тако је коначно ,,Црна рука’’ постала неограничени
владар србске судбине. Фактички је постигла удаљење краља од
свих државних послова.

15
 Мајор Добривоје Р. Лазаревић

Априла 1914 краљ је званично уступио трон своме сину,

принцу Александру кога је ,,Црна рука’’ знала да заврбује за
себе. Већ од раније је она стекла његове симпатије обећавши
његову протекцију; јер само тако је он могао да дође на место
престолонаследника Ђорђа.
Принц Александар, исувише недовољног општег и војног
образовања, унапред се одрекао вођења државних послова,
наравно у корист ,,Црне руке’’. Од стране владе која је већ више
пута положила испит своје немоћи чланови ,,Црне руке’’ нису
имали шта да стрепе. Они су господарили над свиме: над владом
и влашћу, над новцем и достојанствима!
Након што су све то постигли никла је међу њима идеја
једне ,,веће Србије’’, идеја коју су они желели да остваре својом
сопственом снагом, интелигенцијом и знањем, пошто су се сами
држали способним за испуњење тог дела о коме су маштали и
које су они хтели да доведу до тријумфа.
Дође и до рата између Турске с једне стране, Србије и
Бугарске с друге. У овом рату ми смо били савезници Бугара. О
том савезу много се причало и читава штампа са ентузијазмом
га је поздравила, јер је била нада да ће се кроз тај савез уклонити
сва до тада постојећа трвења која су обе земље делиле, и да
ће коначно на Балкану доћи једно ново светло доба. Земља је
задобила највеће унутрашње задовољење а београдска штампа је
толико држала тај осећај у животу да је настала завист према оној
армији која ће прва након преласка бугарске границе кренути
против заједничког непријатеља.
Сада је интересантно посматрати држање ,,Црне руке’’
током овог савезништва.
Њихове вође трудили су се на самом почетку да на свим
местима трубе о томе да заслуга за склапање алијансе њима
припада као и да је садашњи уговор настао на њихов подстрек
и под њиховим покровитељством, и да као такав доноси корист
држави. Тако су себи приписивали част да је србско-бугарски
савез остварен, бивајући изразито поносни на то и имајући због
тога видљив успех међу народом.
Али што је више било победа на бојним пољима тиме
су све више падали у љутњу, јер ипак су морали да увиде да

16
 Црна рука

је наш удео у рату против Турске, сагледано са целине војних

операција, остао заиста незнатан. Бугарима је то било потпуно
јасно те су због тога захтевали од нас слање једног појачања
према Једрену чим су видели да нама војска више није потребна
за наставак борби у Македонији. Ова армија стављена је под
команду генерала Степановића, члана ,,Црне руке’’.
Мени није познато држање генерала Степановића према
Бугарима, али знам потпуно сигурно да је ,,Црна рука’’ започела
комплот против Бугарске.
Својом уобичајеном бесрамношћу ,,Црна рука’’ је влади
приписала злочин из тога што је Бугарима послала појачање, јер
по њиховој тврдњи те трупе да су биле задржане биле би у стању
да Србији донесу већу територијалну добит.
Себе су посматрали наравно одмах освајачем Македоније,
чији су једини ослободиоци они. Повишеним тоном су на све
стране објавили да се србска армија неће повући ни са једног
педља земље од ње ослобођеног, иако је то било у грубој
супротности са одредбама србско-бугарског уговора из 1913.
Даље су преносили гласину да Бугари намеравају да
разоружају нашу артиљерију пред Једреном и да је себи присвоје.
То је био добро смишљен маневар у циљу повреде нашег савеза
са Бугарском како би се коначно и срушио.
Да би постигли свој циљ отворено су примењивали силу.
Разумни и неупућени људи нису могли ни да верују да ће ,,Црној
руци’’ поћи за руком да своје намере и планове наметну влади.
Међутим што је више србска армија продирала у делове отете
Турској толико јасније они су обзнањивали своју намеру да се
представе као неограничени владари Балканског полуострва да
испуне свој програм до последње тачке. Може се само замислити
како их је готово до очајања довео лудачки напад на Брдицу и
Скадар, при чему је генерал-пуковник Дамјан Поповић жртвовао
хиљаде људских живота. Један заповедник који заповеда такав
бесмислен напад био би у свакој другој држави без даљњег
стрељан! Али ,,Црна рука’’ бринула је о свом штићенику тако да
Поповићу ни длака са главе није фалила.
Када су наше армије избиле на обалу Јадранског мора
поједини коњички официри загазише у воду и заклеше се да ово

17
 Мајор Добривоје Р. Лазаревић

подручје никада неће предати; да ово море има да остане србско:

на славу и част ,,Црне руке’’!
Почеше да међу народом шире гомилу легенди;
говорише како је Јадранско море у свим временима било србско
море. Измишљаше најужасније пројекте и фантазираше о једној
великој србској флоти.
Србски херојизам западе у делиријум!
Људи који су сачували здраво расуђивање почеше све
више да гаје велику забринутост по будућност србске отаџбине
која је била угрожена лудачком грозницом ,,Црне руке’’. У
међувремену паде и Једрене након тврдих и крвавих борби у руке
савезника. ,,Црна рука’’ желеше наравно овај сретан резултат да
за себе искористи и каза да Једрене никад не би било узето без
србске помоћи и њене тешке артиљерије. Било је јасно као дан
коју сврху ови људи спроводе тиме што успехе бугарске војске у
тој мери омаловажавају да славу за пад Једрена приписују малој
србској армији а која је била позвана за опсаду тврђаве.
Али њени паклени планови морали су да се народу учине
тако да изгледају правични. Због тога је избачена парола да се
ровари против Бугарске. Испредане су најбајковитије приче у
циљу дискредитације моћи бугарске војске и прављена је велика
ларма око заробљавања Шурки Паше, команданта Једрена; на тај
начин ишло се за тим да се наводно одлучујућа улога припише
србском хероизму.
Догађаји су им дошли у извесном смислу за руком, јер су
Бугари тек након више месеци демантовали ове лажне тврдње;
међутим завереници ,,Црне руке’’ су своју представу освајања
Једрена већ толико пута били поновили да су њихове лажне
речи пустиле корен у земљи. Њихове клевете и алармирајућа
лажна саопштења које су расипали по земљи изазваше такође и
крвави грађански рат из 1913, рат ,,престижа’’, како су га назвали.
,,Ми морамо да уништимо Бугаре јер они нас хоће да униште’’,
говорило се: ,,Они су варвари и немају права ни на какве захтеве
јер у рату ништа нису учинили; да Срба није било рат против
Турске узео би за савезнике катастрофалан обрт.’’
Неверујућа маса која је знала за учешће србских трупа

18
 Црна рука

у опсади Једрена поверовала је овим лудачким причама, док су

њени проноситељи прећутали народу да кажу да су се Бугари
борили и победили у крвавим биткама на Булаиру, Чаталџи и
код Једрена. Прећутали су да су Бугари верно и савесно на
границама отоманских територија у Европи сами испрсили
своје груди, да је Србима само захваљујући томе било могуће
да учине напредовање у Македонији. О овом јуначком држању
Бугара народу ни најмањи наговештај није био учињен.. Србска
врховна команда својим трупама никада није истакла чињенице
о бугарским победама; напротив чинило се све да се у Србији
посеје мржња против Бугарске, да се војска кроз најразноврсније
лажи нахушка и да се тако припреми рат против наших савезника
до јуче.
Утицај ,,Црне Руке’’ на висока командна места чији су
имаоци без изузетка били њени чланови већ је поменута. Све
тамне махинације у народу и војсци били су дело вођа ове групе.
Да би дошли до свог циља покренули су све полуге;
подмићивали су србску и страну штампу отварајући озлоглашене
новинске кампање против Бугарске.
Тако је дан за даном расла напетост између Бугарске и
Србија те почесмо да концентришемо нашу војску на бугарској
граници. Тада се коначно војвода Путник био решио да демантује
тврдње својих колега из ,,Црне руке’’ тиме што је у једној дневној
наредби дао за право бугарском војнику. Ништа мање ниједног
тренутка није могло бити сумње у то да је у Путник у основи,
стајао са осталима под истим кровом и да је са њима био истог
става.
Пред рат између бивших савезника било је у току
утврђивање евентуалних других положаја у сврху одбране код
Страцина и Овчег поља; јер до последњег момента веровало се
да ови положаји на граници не могу бити држани.
Када је војвода Путник једног дана са управником
утврђења обишао ово извођење радова код Овче поља упитао је
војнике?
,,Шта ви ту радите?’’
,,Радимо на одржању савеза’’, одговорише.’’

19
 Мајор Добривоје Р. Лазаревић

,,Онда копајте ровове доста дубоко’’ рече војовда и оде

даље у свој обилазак. Ништа мање су се и песимисти још увек
надали да упркос србском конентрисању против Бугарске рат
може бити избегнут.
За србског војника није било просто подићи руку против
брата по оружју са којим је прошао читав војни поход, знајући да
је један формалан уговор обе земље везивао због чега је морао
изнутра осећати да ће се једна велика неправда учинити према
Бугарској. Такође и овога пута као и у свим другим случајевима
правда сигурно није била на страни ,,Црне руке’’ и њихових
припадника.
17. јуна видело се да ово није исто што и рат са Турцима.
За пар дана борбе пешадија је употребила више патрона него у
читавом походу против Турске. Исто тако и Бугари су у једном
једином дану потрошили више муниције него за време читавог
рата са Турском. Ко зна како би све испало да се Румунија није
умешала у спор и тиме изменила ратно бојиште! Без и једне
једине битке Румуни су продрли све до пред Софије тако да су
Бугари били принуђени да закључују мир иако се наша армија
код Криве Паланке данима морала да повлачи.
Узалуд се Ризов позивао на слово уговора о савезништву,
узалуд је указивао на кршење уговора од стране Србије. Узалуд је
читав свет признавао да је Бугарској учињена страшна неправда;
више није било застоја и ,,Црна рука’’, опијена јефтином славом
стеченом кроз своју издају није ни за тренутак мислила на
будућност.
На бесраман начин гледало се да се Бугарској нанесе штета
након што им је ,,Црна рука’’ изазвала хиљаде даљих људских
жртава. Отимање Добруџе била је обична пљачка. Ослабљена
Бугарска није могла да се носи даље у неравноправној борби и
сагла је главу. Утолико више подигоше своје главе завереници
,,Црне руке’’.
Уплитање Румуније у рат десило се под тобожњим
изговором чувања балканске равнотеже и спречавања значајног
проширења Бугарске, док је управо Србија, одн. ,,Црна рука’’ кроз
Букурешки уговор задала ударац овој балканској равнотежи.

20
 Црна рука

Јасновидеће људе, који су на ствари гледали са већег

становишта и тиме могли да предвиде далеке последице, уопште
није забрињавала повреда једног светог правног начела; иако
је представљала један изразито проблематичан преседан за
будућност.
Несумњиво Бугарска је у Букурешту била дубоко
понижена и повређена. Трудила се да оправда своје напоре и
принете жртве у биткама за Једрене и пред Цариградом, и није
било потребно бити неки велики политичар да би се схватила
бугарска тежња за осветом због пљачке у Букурешту и због
небројених мртвих који су остали на бојним пољима Македоније!
,,Црна рука’’ се мирне главе није обазирала на ово
расположење у Бугарској као што се иначе са толико бесрамности
осведочавала својим ниским осећањима! Њој је стало да од
Србије направи Пијемонт Србства који треба да влада над
читавим балканским земљама. Спроводила је своје циљеве како
би оправдала наде круне под гажењем најелементарнијих начела
части и праведности.
Доказ томе да је ,,Црна рука’’у својим настојањима сасвим
била неометана лежи у чињеници да краљ њено постуапање
никада није сусретао са неодобравањем. Значај овог ћутања је
јасан.
Престолонаследник Александар такође ништа није чинио
што би могло да спречи подривачка дејства ,,Црне руке’’. Ништа
није чинио пре свега зато што за то није имао никакаве жеље;
јер није могао да се одупре њеном утицају, и коначно, зато што
није имао никаквог појма за више државне интересе. Тренутним
завереничким успесима био је толико заслепљен да је њен утицај
на њега бивао све јачи, а на пропаст његовог народа.
Након потписивања Букурешког уговора
престолонаследник Александар је широких руку делио
декорације и уобичајена одликовања члановима ,,Црне руке’’.
Заверенике је ово итекако обрадовало тако да су започели
да своје погледе уперавају према Аустрији. Охрабрише
престолонаследника који је у њих стекао безусловно поверење.
Угађавали су његовом славољубљу подстичући код њега веру да

21
 Мајор Добривоје Р. Лазаревић

је он будући творац Велике Србије и да је од судбине одређен да

поново успостави србско царство; он треба једино да њима верује
а они ће већ умети да усмеравају дешавања.
У то време у Београду беху настањени неки босански
студенти на рачун Народне Одбране чије се вођство такође
налазило у Београду. Вођа србских четника, познати мајор Воја
Танкосић, узео је ове студенте под своју личну заштиту и везао
их за себе како би могао да их употреби за извођење својих
подлих планова.
Када су новине разнеле вест да аустријски надвојвода-
престолонаследник долази у Сарајево међу члановима ,,Црне
руке’’ завладала је велика радост јер су већ дуже време намеравали
Фердинандово убиство. Кроз овај нови атентат надали су се да
ће свој утицај моћи даље да прошире; такође су рачунали на
избијање озбиљних комешања у Босни, Бачкој и Срему која би
припремила један неочекивани напад на Аустрију и убрзали
тријумф србских аспирација.
Атентат се и десио и мада је Србија изразила аустријској
влади своје жаљење ,,Црна рука’’ је наравно ликовала. Београд
је готово блештао у изражавању своје радости због убиства у
Сарајеву. У сваком случају сви духови су блистали од задовољења
и чинило се да међусобно говоре: ,,Види која смо ми сила.’’
Нека ми овде буде допуштена једна мала дигресија.
Нашавши се једног дана на железничкој станици у Ваљеву
видех изненада мајора Воју Танкосића у униформи и сандалама.
Чиновник железнице Миливоје Јоксић желео је да сазна ко је овај
човек. Када му рекох његово име овај рече: ,,Јел? Дакле то је тај
делија који је крив за данашњи рат.’’
Овај кратак догађај показује да се у Србији добро знало
на коме лежи одговорност за рат.
Зна се за гаранције и сатисфакције које је Аустро-Угарска
након атентата у Сарајеву захтевала од Србије, јер је истрага
показала да је убиство било планирано у Србији и да је са знањем
србске владе извршено преко припадника ,,Црне руке’’. Такође је
познато да се након овог злочина нису испуниле преостале наде.
Није избио никакав устанак у Банату, нити у Бачкој и Срему, али
Аустрија и након ње Немачка, објавише рат Србији.

22
 Црна рука

,,Црна рука’’ прихватила је изазов јер је унапред била

сигурна у руску интервенцију.
Веома би смо се удаљили од нашег предмета када би
хтели да истражимо најдубље узроке светског пожара јер свако
разлог тог рата објашњава на сопствен начин, у зависности од
становишта које заузима. Али опет је јасно да се Енглеска бори за
владавину над морима и да због тога може да одвуче целу Европу
у страдање. Немам намеру да се овде бавим узроком рата јер се
он развија независно од воље ,,Црне руке’’. Због тога ништа мање
вреди констатовати да је она дала непосредан повод за рат.
Ствари су отишле својим током али ,,Црна рука’’ настави
са обманама да вара народ, војску и јавно мнење.
Прва аустријска офанзива је пропала и беше одбијена.
Уздржавамо се да овде критикујемо ратне операције у Србији
или да се о томе на било који начин изјашњавамо, већ усмеравамо
нашу пажњу на ток дешавања у генералштабу ,,Црне руке’’ пре
пропасти ове офанзиве.
У том тренутку заповедник Ужичке армије био је
генералштабни пуковник и каснији генерал Милош Бојановић,
један од најактивнијих чланова ,,Црне руке’’. Услед тешких
грешака које је скривио код Сребренице сами његови пријатељи
морали су да га разреше командовања. Овај човек који се у
,,Црној руци’’ на истакнут начин ангажовао такође је пружио
истакнуте доказе своје командне неспособности. Његова предаја
читаве Саве-Дунав линије, губитак Београда, Шабца, Ваљева,
Обреновца и једног низа територија све до фронта Милановац-
Златибор-Аранђеловац-Космај, створио је у главама припадника
,,Црне руке’’ такву једну пометњу да се повлачење одвијало у
најгорем хаосу. Главни штаб повинуо се судбини и ограничио се
на то да уведе какав-такав поредак у даљем повлачењу без и да
помишља о могућности једне противофанзиве. Армија је била
тотално деморалисана.
Заповедник Прве армије генерал Живојин Мишић
није припадао завереницима, поготово не члан ,,Црне руке’’.
Припадао је официрима који су осудили убиство Александра и
Драге. У то време нашао се у Милановцу.

23
 Мајор Добривоје Р. Лазаревић

Када је главни штаб издао наредбу за опште повлачење

овај генерал је одбио послушност и кренуо дан за даном
на сопствену одговорност у противофанзиву са остацима
армије. Када је Мишић поразио Аустријанце ,,Црна рука’’ је
бескрупулозно положила право на част и заслугу, објављујући да
је она дала иницијативу за противудар да је је она земљу спасила
од непријатељског упада. Довољно сведочанство за карактер
ових људи!
Када би желео да наведем све ближе околности овог
дешавања морао бих да наводим небројено доказа за злочиначку
подмуклост ове банде која је ширили лаж на лаж о стању вођења
рата.
У познатом декрету из Призрена ова пакост достигла
је свој врхунац. Док је Србија престала да постоји изгубивши
последњи педаљ територије, ови људи сматраше прикладним
да се нагомилају одликовањима! Шта боље и јасније показује
неурачунљивост ових људи и њихов потпуни недостатак части
и правог отачастољубља!
Док је Србија пред њима лежала у прашини они су се
бринули за сопствена унапређења. Да ли је заиста скупа србска
армија заиста још имала потребу за командним положајима?!
Резултат политике ,,Црне руке’’ био је апсолутно
негативан што се без даљњег схвата јер су ови људи применили
најнеподеснија средства у кратковидом и несвесном поступању.
Да није било овог рата ко зна шта би они као нови виц
измислили јер су иначе планирали смакнуће даљих државних
поглавника.
Ипак рат је њиховом деловању ставио границу иако су се
трудили да и њега учине корисним за своје сврхе.

.
. .

24
 Црна рука

.
. .
Желимо да наша излагања окончамо кратким прегледом
темељних принципа делатности Радикалне странке и завереника.
Познато је да је Русија од 1881 заузела у погледу куће
Обреновића непромењиво држање које је безобзирно спроводила.
Симпатије Обреновића биле су категорички проаустријске, због
чега је Русија стала против њих у фебруару 1881.
Пашић, вођа Радикалне странке, био је освојен за руски
програм који је предвиђао детронизацију Обреновића и пренос
круне на Карађорђевиће. Петар Карађорђевић је био сагласан са
овом важном програмском тачком Радикалне странке.
Народ се убрзано обрађивао и уверавао да би Радикална
странка освјила власт чим ова програмска тачка буде реализована.
Услед ове живе агитације изби 1883 такозвана Зајечарска
буна.
Након овог устанка Пашић је издао своју странку и
побегао за Бугарску. Да би својој издаји дао даљи израз Пашић је
Сукнарова упозорио на србске махинације у Македонији уперене
против Бугарске. Мада је Пашић прихватио и подржавао руске
услове око смене престола у Србији ипак је био за сарадњу са
Бугарском. Ишао је толико далеко да је тада од Бугарске захтевао
топове и муницију за Зајечарску буну против Обреновића. Чинио
је то према инструкцијама добијеним из Русије. На срећу ови
планови нису се тицали Бугарске тако да ова запрети Пашићу за
утамничењем ако настави ове интриге. Ако је дакле Зајечарска
буна брзо била угушена то се десило захваљујући држању
бугарске владе. Кратко потом Пашић се вратио назад у Србију
али га је Радикална странка искључила.
Након њене реорганизације Радикална странка поново
се прихватила активности и 1. априла 1893 краљ Алескандар је
веровао да мора да јој пренесе вођење државних послова чиме је
ставио параф на сопствену смртну пресуду.
У међувремену су се Радикланој странци прикључили
данашњи генерали Милош Бојановић и Никодије Стефановић
као и пуковник Петар Мишић са другим високим официрима.

25
 Мајор Добривоје Р. Лазаревић

Околности су допринеле да је број присталица и чланова

порастао тако да је могло да се крене у остваривање последње
тачке програма – и то се десило 29 маја 1903.
Верујемо да смо овим довољно означили делатност и
карактер завереника.

.
. .
Све што смо овде изнели о штеточинским активностима
Радикалне странке и ,,Црне руке’’ заснива се на чињеницама и
непобитној истини. Пошто сада знамо србску ситуацију хтели би
смо да истражимо какав би статус могла да заузме наша држава у
европском концерту.
Запитајмо најпре међународно право. Оно каже:
Политички и правни устав једног народа и државе
условљава једну хијерхију која стоји под највишљом државном
влашћу. Ова, из воље народа проистекла државна власт,
захтева потчињавање свих пред законом; сам закон не може
ником бити подређен, и одатле проистиче да највишља државна
власт искључује вршење власт кроз одређене особе или чак
потчињавање под ове особе. Другим речима: При недостатку
једне виртуелне државне власти, ауторитет је застарео и
отпада, а када постоји али не врши своју власт онда је потчињена
једној другој власти и више није највишља државна власт.1
Када неко декрет свог суверена лукаво осујећује како би
спречио његово извршење, не гази ли тиме права и власт овог
суверена? Зар тиме не показује да је његова моћ већа него иста
суверена? Зар он тиме не противречи темељним одредбама устава
који је израз народне воље? Има ли јачег доказа непослушности
ове банде према државном уставу и да је она у стању своју вољу
да наметне колективној народној вољи?
Нису ли људи који су генералштабног капетана Милана
Новаковића без било какве судске расправе осудили на смрт
тиме доказали своје бандитске инстикте и нису ли тиме ставили
под ноге законе и најелементарније принципе човечности на
1) Internationales Recht von D. M. Popovilieff.

26
 Црна рука

којима почива модерно друштво и међународно право?

И нису ли они који су џелата овог несрећног капетана
још одликовали медаљом тиме објавили свој презир према свим
законски образовним властима?
Шта је учинила највишља уставна власт да одбрани свој
ауторитет који је завршио у прашини?
Ћутала је и није чинила ништа!
Нису ли својим цинизмом доказали да у земљи влада
анархија они који су сина пуковника Ћирића убили па га
положили на железничке шине и пустили да га претестерише воз
како би створили привид једног несрећног случаја?
Највишља државна власт је била искључена, нико се
више није старао о државним интересима и ,,Црна рука’’ вукла је
из оваквог стања своју највећу предност.
Када се србска држава на овај начин оглушила о
међународно право запечатила је такође и свој сопствени
нестанак! Јер свака држава је обавезна да поштује међународно
право; ако то не чини онда нарушава јавно међународно право.2

.
. .
Када убице државних поглавара и законских националних
влада једне државе не буду кажњени за своје злочине, посебно
када се он врши из разлога стицања добити или подлих намера,
одатле произилази да у овој држави политички и правни поредак
више не постоји, одн. да не дејствује у погледу ових злочина.
Једна таква држава више не може да буде равноправни члан
међународне заједнице и нема више права да се у своју корист
позива на правила међународног права.
Такође и након избора новог краља Србија није била
примљена као правни члан међународне фамилије; није смела
да се позива у своју корист на одредбе постојећег међународног
права и на њима полаже захтеве.
Јер међународно право признаје само ону државну форму
која почива на целини народа. Оно захтева да највишља државна
2) Исто.

27
 Мајор Добривоје Р. Лазаревић

власт ниче из воље народа јер је управо народ као суверен једини
овлашћен да поставља форму своје владе и да означава државног
поглавара.
Одатле произилази да државно поглаварство може бити
изабрано само кроз целину народа, која се у Србији репрезентује
кроз Велику народну скупштину а не кроз заверенике.
Али овде је фактички нови краљ био изабран од стране
армије а избор потврђен обичном народном скупштином; међутим
ова скупштина за то није била ни у ком случају овлашћена јер је
на законски начин била распуштена.
Може ли уопште бити горе повреде народног права да
одлучује о својој судбини.
Али када у једној уставној држави државни поглавар не
бива биран од стране истих људи који у земљи својим злочиначким
делима подстичу хаос у изазивају анархију; када се ови људи ни
на који начин не брину због законске владе иако закон за њихове
злочине прописује најтеже казне; када они узурпацијом власти
и презиром према свим државним законима и народног права
да бира круну, онда таква држава по међународном праву губи
своје право на егзистенцију, јер је искључена свака законски
конституисана власт. Да је другачије онда би такође на челу
државе могао да се постави један бандит.
Анархисти се не обазиру на право и закон.
У деспотској држави отачастољубље уступа своје место
једној особи, интересу и слави.
Краљ који је изабран од стране армије, или боље
речено од стране једног њеног дела, дошао је у земљу не да
влада једним народом него ради слепог славољубља и да буде
послушан утицајима ,,Црне руке’’, као и елементима који су
га у земљу довели. Он је свој ауторитет испољио једино према
социјалистима-прогресивцима и Народној странци.
Јасно је да један краљ изабран под таквим односима
није био у стању нити је био способан да законски представља
целокупност народа. Он ни међу уобичајеним европским
кнезоима није могао да ужива углед који пристоји једном
истинском државном поглавару.

28
 Црна рука

Тако је тај краљ Србије морао по више километара да иде

пешке како би поздравио кнеза суседне земље.
Такве околности водиле су ка такозваном србском
,,дипломатском штрајку’’.
Оне су подстакле Енглеску да се позабави унутрашњом
политиком Србије која је захтевала одстрањивање официра који
су учествовали у краљеубиству као услов за васпостављање
дипломатских односа.
Нажалост држање завереника ,,Црне руке’’ није се
мењало ни на који начин. Највећи злочин који који су починили
вукао је и друге за собом.
Без сагласности Велике народне скупштина ,,Црна рука’’
је изменила србски ред престолонаслеђа. Фактички не може им
се у томе никакав приговор учинити јер су ведрили и облачили
како им се хтело.
И тако је такође дошло и до Сарајевског атентата,
најлудачкијем злочину који је ,,Црна рука’’ починила.
Суверенитет једне државе је ограничен њеном
територијом над којом се суверенитет једино односи, тако да
ни једна држава не може да врши своје право суверенитета
изван својих државних граница у једној страној држави и њеној
територији, јер у противном таква држава били би лишена свог
суверенитета.3
Али банда краљоубица хтела је да суверенитет Аустро-
Угарске доведе у питање на њеној сопственој територији.
Како се овде радило о једној отвореној повреди
међународног права, о једном акту директно упереном против
права суверенитета Аустро-Угарске, Србија је одговорна за то;
јер показало се да је злочин био припремљен у Србији. Ови
злочинци беху особе које су по својој вољи располагали државном
силом пошто Србија ни једној није настојала да те људе испоручи
судовима и примени над њима државне законе.
Србија је одговорна за овај злочин јер: Када се једна
држава опире да примени казне које закон прописује за злочине
скривљене од починиоца из друге државе, иако је та држава по

3) Исто.

29
 Мајор Добривоје Р. Лазаревић

међународном праву дужна да што пре казни такав злочин, онда

та држава по међународном праву повређује права друге државе
и бива за то одговорна.4
Па ипак србска држава, тј. њена егзекутивна власт
није учинила ни најмањи корак из којег би се закључило да би
ухапсила и извела пред суд ове злочинце.
Како би се оправдала позивала се на своје потпуно
непознавање свих припрема за Сарајевски атентат. Али:
По међународном праву свака држава је дужна да
надзире противзаконске радње појединаца на својој територији.
Када држава допусти да на њеној територији домицилна лица
развијају активност која стоји у супротности са међународним
правом и бивају одговорни за те радње, онда та држава повређује
своје међународноправне обавезе и сама бива одговорна за њихову
повреду: другим речима, држава је одговорна не због радњи ових
појединаца већ зато што је те радње допустила.5
Одатле следи да, чак и ако држава заиста ништа није
знала о мрачним махинацијама ,,Црне руке’’, ништа мање је влада
одговорна и пред Богом и пред целим светом. Нема извињења
као нпр. страх пред ,,неодговорним факторима’’ које може да
је ослободи ове одговорности, јер то није спојиво са суштином
једне владе која засита полаже на вољу народа.

4) Исто.
5) Исто

30
 Црна рука

ПОПИС ЗАВЕРЕНИКА,

официра и цивилних чиновника који су учествовали

у комплоту убиства краља Александра и краљице Драге
29. маја 1903.

Напомена:
Имена оних који су у комплоту активно учествовали су
писана великим словима. Имена писана малим словима односе
се на особе који су се завереницима прикључили на дан атентата.

1. Генерал-пуковник ДАМЈАН ПОПОВИЋ

2. Генералштабни пуковник ПЕТАР МИШИЋ
3. Пешадијски капетан ДРАГУТИН
ДИМИТРИЈЕВИЋ, тренутно потпуковник у Генералштабу
4. Пешадијски капетан ЉУБОМИР КОСТИЋ,
тренутно мајор, ван службе.
5. Артиљеријски капетан МИЛАН ГР.
МИЛОВАНОВИЋ, тренутно потпуковник у Генералштабу.
6. Пешадијски надпоручник ЈОВИЦА ЈОВОВИЋ,
сада пуковник
7. Пешадијски капетан МЛАДЕН МИЛИВОЈЕВИЋ,
сада шеф управне службе, у ноћи убиства изгубио је своју десну
руку;
8. Пешадијски капетан ЂУРО Л. ДОКИЋ, сада
пуковник
9. Генералштабни пуковник АЛЕКСАНДАР
МАШИН, тренутно ван службе
10. Пешадијски пуковник БОГДАН ДАМЈАНОВИЋ
11. Генералштабни пуковник МИЛОШ БОЈАНОВИЋ,
тренутно генерал
12. Пешадијски поручник ДРАГОБУЉ ТОДОРОВИЋ,
тренутно капетан;

31
 Мајор Добривоје Р. Лазаревић

13. Генералштабни поручник МИХАИЛО

ЈОСИЛОВИЋ, тренутно мајор, ван службе
14. Генералштабни мајор МИЛАН САМИОНОВИЋ,
тренутно мајор, не поседује никакво војно образовање
15. Пешадијски надпоручник МИЛАН ЗАВАДИШ,
сада генералштабни пуковник
16. Пешадијски надпоручник СВЕТОЗАР КОСТИЋ,
тренутно пуковник
17. Надпоручник Јосип Костић, тренутно мајор
18. Артиљеријски надпоручник ТИХОМИР
СТОЈАНОВИЋ, сада потпуковник
19. Пешадијски капетан АЛЕКСИЈЕ СТОЈИШИЋ,
сада пуковник
20. Артиљеријски надпоручник САВА ТРЕТКОВИЋ,
сада пуковник
21. Артиљеријски капетан ДРАГОМИР А.
СТОЈАНОВИЋ, сада пуковник
22. Артиљеријски пуковник НИКОЛА
СТЕФАНОВИЋ, сада генерал
23. Пешадијски пуковник ЂОКА МИХАЈЛОВИЋ,
сада ван службе
24. Пешадијски мајор МИЛИВОЈ АНЂЕЛОКОВИЋ,
сада пуковник
25. Пуовник Милан Андрејевић, ван службе
26. Генерал ЈОЦА АТАНАЦКОВИЋ, ван службе
27. Надпоручник ВОЈИСЛАВ БУГАРСКИ, сада
потпуковник
28. Пешадијски пуковник ЛЕОНИД СОЛАРОВИЋ,
сада генерал
29. Коњички капетан Драгутин Окановић, сада
поручникж
30. Коњички надпоручник АНТОНИЈЕ АНТИЋ,
сада потпуковник
31. Коњички поручник ПЕТАР ЖИВКОВИЋ, сада
потпуковник
32. Артиљеријски капетан АКИН АКИМОВИЋ,
сада пуковник

32
 Црна рука

33. Артиљеријски капетан ДРАГОЉУБ ПОПОВИЋ,

сада пуковник
34. Надпоручник МИЛОСАВ ЖИВКОВИЋ, сада
пуковник
35. Пуковник ДРАГУТИН ДУЛИЋ
36. Надпоручник МИЛАН ПЕТКОВИЋ, сада
потпуковник
37. Надпоручник АЛЕКСАНДАР СРБ, сада мајор
38. Бивши министар ЈОВАН АВАКУМОВИЋ
39. Бивши министар ЂОРЂЕ ГЕНЧИЋ
40. Бивши министар ЉУБОМИР ЖИВКОВИЋ
41. Државни саветник ДОБРИ РУЈИЋ
42. Префект Милорад Вуичић
43. Надпоручник Павле Јуришић Штурм, тренутно
потпуковник
44. Резервни капетан ЖИВ. ПРОТИЋ, бивши
префект
45. Аца Новаковић, адвокат из Београда
46. Милутин Степановић, чиновник интендатуре
47. Влада Туцовић, пешадијски потпуковник
48. ЂОРЂЕ ВАЈФЕРТ, индустријалац
49. АЛИМПИЈЕ МАРЈАНОВИЋ, тренутно
потпуковник
50. ВОЈИН СИМИЋ, артиљеријски мајор
51. Милан Ђурић, из Ужица
52. ЧЕДОМИР ПОПОВИЋ, сада пуковник
53. МИЛОСЛАВ ВАСИЋ, трговац из Баточине
54. Миливој Марковић, трговац из Ужица
55. ЉУБОМИР ВУЛОВИЋ, артиљеријски
потпуковник
56. Михаило Жижић, сада пуковник
57. ДРАГОЉУБ ЈЕРЕМИЋ, потпуковник

33
 Мајор Добривоје Р. Лазаревић

Преминули или погинули у рату:

1. Генералштабни мајор Милорад Поповић,

преминуо
2. Пуковник Александар Глишић, погинуо
3. Мајор Милан Маринковић, погинуо
4. Мајор М. Русимић, погинуо
5. Пуковник Живојин Баџић, погинуо 1914
6. Мајор Мил. Петровић, погинуо 1914
7. Мајор Душан Глишић, самоубиство 1915
8. Пуковник Александар Машин, преминуо
9. Мајор Војислав Танковић, погинуо
10. Генералштабни пуковник Драгомир Цветковић,
полицијско одељење главног штаба
11. Генералштабни пуковник Драгомир Милојевић,
операциони шеф у главном штабу
12. Артиљеријски пуковник Мирко Милосављевић,
шеф одељења
13. Генералштабни пуковник Божидар Терзић,
министар војни
14. Артиљеријски пуковник Радивоје Бојовић, бивши
министар војни
15. Генералштабни пуковник Душан Стефановић,
бивши министар војни
16. Пуковник Душан Туфегџић, месни командант
Београда
17. Генералштабни пуковник Стевић, артиљеријско
одељење у главном штабу
18. Пуковник Ђорђе Д. Спартал, додељен претходном
19. Потпуковник Јован Аранђеловић, команда пука
20. Потпуковник Мирослав Томић, команда пука
21. Пуковник Пера Поповић, команда пука
22. Генерар-мајор Михаило Бод, командат железнице
у Младеновцу
23. Сава Савић, кожни трговац из Београда
24. Јован Васић, пуковник

34
 Црна рука

25. Јовица Милетић, пуковник

26. Панта Драшкић, мајор
27. Светозар Глишић, мајор
28. Александар Здравковић, капетан
29. Милослав Јелић, капетан
30. Мирко Пантелић, капетан
31. Милослав Дабјановић, потпуковник
32. Милан Николић, потпуковник при војном суду
33. Владимир Јовановић, потпуковник
34. Ђорђе Булић, капетан
35. Стефан Маријановић, капетан
36. Сава Викторовић, капетан
37. Миливоје Санчевић, капетан
38. Милош Јовановић, капетан
39. Петар Марковић, потпуковник ван службе
40. Милан Асић, потпуковник при војном суда
41. Милослав Браловић, артиљеријски пуковник
42. Милан Дунић, коњички пуковник
43. Теодор Милошевић, капетан
44. Илија Димитријевић, пешадијски потпуковник
45. Милан Прибићевић, пешадијски потпуковник
46. Драгутин Стефановић, капетан
47. Ђоко Павловић, пуковник при војном суду
48. Петар Прендић, коњички пуковник
49. Димитрије Караласић, мајор
50. Коста Кнежевић, пуковник
51. Коста Марковић, шеф интендатуре
52. Милан Богдановић, при интендатури у Нишу
53. Војин Поповић, четнички потпуковник
54. Војислав Ковачевић, четнички потпуковник
55. Михаило Рашић, генерал
56. Глишо Перић, мајор
57. Данијел Ђерић, мајор
58. Миливој Драгутиновић, мајор
59. Радослав Ковачевић, капетан
60. Радослав Ковачевић, капетан

35
 Мајор Добривоје Р. Лазаревић

61. Илија Гојковић, пуковник

62. Андрија Шушкаловић, потпуковник
63. Андрија Лазаревић, мајор
64. Спасоје Спасојевић, капетан
65. Драг. Пурић, капетан
66. Кнежевић, капетан
67. Млад. Масаловић, пешадијски пуковник
68. Стојан Стојановић, пуковник ван службе
69. Доброслав Атанацковић, трговац из Ужица

,,ЦРНА РУКА’’

1. Престолонаследник Алескандар
2. Никола Пашић, министар-председник
3. Стојан Протић, министар унутрашњих дела
4. Љуба Стојановић, министар правде
5. Војвода Радомир Путник
6. Генералштабни пуковник Дамјан Поповић
7. Резервни пуковник Петар Мишић
8. Драгутин Димитријевић, генералштабни
потпуковник
9. Љубомир Костић, мајор у резерви
10. Милан Г. Миловановић, генералштабни пуковник
11. Јовица Јовчић, потпуковник
12. Чеда Јовановић, управник официрске задруге
13. Ђура Л. Ђокић, пуковник
14. Милош Бојановић, генералштабни пуковник
15. Драгољуб Тодоровић, потпуковник
16. Михаило Јосиловић, генералштабни мајор
17. Милош Симеоновић, мајор
18. Милан Сабаџић, генералштабни мајор
19. Тихомир Стојановић, артиљеријски потпуковник
20. Алексије Стоишић, потпуковник
21. Сава Здравковић, потпуковник
22. Драгомир Г. Стојановић, артиљеријски пуковник

36
 Црна рука

23. Никодије Стефановић, генерал

24. Миливоје Анђелковић, пуковник
25. Јоца Атанацковић, генерал
26. Леонида Соларовић, генерал
27. Анта Антић, коњички потпуковник
28. Петар Живковић, коњички потпуковник
29. Петар Животић, коњички потпуковник
30. Ђорђе Генчић, бивши министар
31. Милорад Вујић, шеф секције у министарству
унутрашњих дела
32. Павле Јуришић, пешадијски потпуковник
33. Аца Новаковић, адвокат
34. Владимир Туцовић, потпуковник
35. Михаило Живковић, генерал
36. Јанко Вукасовић, пуковник
37. Војислав Живановић, пуковник
38. Јован Викторовић, пуковник
39. Миливој Зечевић, пуковник
40. Милан Г. Недић, потпуковник
41. Светослав Милосављевић, мајор
42. Крсто Смиљанић, генералштабни пуковник
43. Драгомир Цветковић, генералштабни пуковник
44. Драгомир Милојевић, генералштабни пуковник
45. Мирко Милосављевић, артиљеријски пуковник
46. Божидар Терзић, генералштабни пуковник
47. Душан Стефановић, генералштабни пуковник
48. Милош Јовановић, генералштабни пуковник
49. Војин Поповић, пешадијски пуковник
50. Војислав Танкосић, пешадијски мајор
51. В. Ковачевић, пешадијски потпуковник
52. Стојко Павловић, пуковник при војном суду
53. Андрија Шушкаловић, потпуковник при војном
суду
54. Алимпије Маријановић, пешадијски потпуковник
55. Драгољуб Јеремић, пешадијски потпуковник

37
Мајор Добривоје Р. Лазаревић

38
 Црна рука

РЕЧ О АУТОРУ

У моменту када смо јесенас 2011. г. припремали

објављивање прве нама познате књиге мајора Добривоја Р.
Лазаревића - Станите!... Пропаде народ српски! Софија
1918., нисмо заиста имали било каквих биографских сазнања
о дотичином аутору. У каталогу Народне Библиотеке Србије
и Србске академије наука и уметности наишли смо једино на
пар стручних страних војних дела које је Лазаревић за србску
публику преводио са страних језика, и то у периоду пре 1903.,
али без икаквих података о самом себи. И само сазнање за ову
личност дошло је из немачких извора, наиме од стране немачког
ревизионисте Уда Валендија који се у својој краткој расправи
Одговорност за Први светски рат позвао на Лазаревића и
његово дело La Main-noire (Црна рука) штампано на француском
језику 1917. у Лозани. Ми смо током зиме 2012. пронашли у
Пруском културном поседу у Берлину ово дело на немачком
језику и решили да га преведемо за србску јавност, што сада и
чинимо, али смо пуким случајем наишли и на још једно много
значајније и обимније Лазаревићево дело: Убице народа српског
које ће се по први пут појавити на Београдском сајму књига 2012.
убеђени да ће због свог садржаја изазвати тотално запрепашћење
наше историјске јавности, обзиром да србска историографија не
зна за ову књигу, као и на то да књига никада није ни постојала
у Србији а нама се открило да она тренутно постоји само у три
библиотеке на читавом свету. Детаље о томе сачуваћемо за
предговор те књиге, овде само још толико да и књига Црна рука
коју овде стављамо на располагање, такође не постоји ни у једној
србској библиотеци.
Дошавши тако до фрапантних налаза Лазаревићевих
књига ми више нисмо могли пасивно да стојимо у погледу
његове биографије те одосмо у Војни архив Србије у намери
наћи персонални досије овог официра. Након већег повуци-
потегни и грешака у каталогу-попису србских официра који
су у потпуности могли да нас збуне и доведу до одустанка од

39
 Мајор Добривоје Р. Лазаревић

даљег тражења, добисмо после месец дана досије и податке о

Лазаревићу.
Добривоје (Радован) Лазаревић рођен је 25.4.1872. у
Шапцу и потомак је угледне обреновићевске породице зачетника
Лазара у селу Баре код Пожаревца. Његово рођење у Шапцу је
стицај околности услед чињенице да је највероватније Добривојев
отац Радован у време рођење свога сина имао намештење у
Шапцу, пошто је био благајник министарства народне привреде.
Како нам је г. Вранић Драгиша из Пожаревца, изврстан зналац
породичних историја за Пожаревачки крај и бивши управник
,,Забеле’’ саопштио, Добривојев брат од деде Пантелија (Панта
Лазин) био је у време кнеза Милоша његов главни повереник за
пожаревачки крај. Лазаревића данас у селу Баре више нема јер је
само Добривојев отац повукао ово презиме по зачетнику Лазару,
док осталих Лазаревих потомака има и данас у пожаревачкој
околини али са другим презименима.
Према досијеу Добривоје је свршио војну академију
2.8.1893 у чину потпоручника. Његова служба од 1893-1896
одвија се у Београду где му је поверен чин водника и официра
различитих батаљона ,,краљице Наталије’’, Првог инжињерског
батаљона. 1898 год. Добривоје бива постављен за команданта
пиротског утврђења. Због своје контразавереничке акције
заједно са капетаном Миланом Ј. Новаковићем избачен је из
војске и пресудом Великог војног суда осуђен 26.9.1903. на две
године затвора, од чега је одлежао само једну и напустио затвор
8.9.1904.
За период од наредних девет година досије не пружа
никакве податке о Лазаревићу тек чињеницу да је 20.10.1912,
дакле у време Првог балканског рата, враћен у чин резервног
капетана II класе, тј. 30.11.1913 у чин капетана I класе. Последњи
подаци јесу навођење његове медаље за ревносну службу из 1913,
као и указ од 27.9.1917. којим је на предлог тадашњег министра
правде у Солуну, генерала Божидара Терзића, разрешен службе
и лишен чина, што се уосталом и многим другим официрима
десило који су у Женеви покренули тврду опозициону акцију
против радикалско-пашићевско-карађорђевићевске сумануте

40
 Црна рука

политике народне пропасти.

Лазаревић је по чињеницама из досијеа био венчан
Наталијом, ћерком коњичког пуковника у пензији Тодора
Грубановића и да је из тог брака имао сина Радована. Међутим,
цео персонални досије је управо био доста уредно састављен
само због тога што се извесна Мадлен(а) Лазаревић јавила
дописом из Париза 1959. у југословнеско министарство одбране
захтевајући персоналне податке свога сурпуга Добривоја Р.
Лазаревића ради остваривања права на пензију, што нам је
омогућило претпоставку да је Лазаревић највероватније у том
моменту већ био преминуо, јер ми и данас не поседујемо целу
његову биографију. Ми смо се одмах по прибележавању ових
података из Војног архива Србије дали у вредну потрагу за
евентуалним данашњим Добривојевим потомцима, невероватно
досађујући служби Београдског гробља, општинским радницима
надлежним за матичне књиге, итд. И баш после пар дана сазнасмо
да је последња(?) унука овог официра, Зорица Анастасијевић,
умрла баш у данима када смо ми у Војном архиву чекали на
његов досије. Према томе, ми данас располажемо чињеницама да
су последњи потомци Добривоја Р. Лазаревића, према сведочењу
побочних сродника, изчезли смрћу његове две бездетне унуке
Наталије Руњанин и Зорице Анастасијевић. Немамо податке о
евентуалној судбини и потомству његовог првог сина Радована
Лазаревића, немамо никакве фотографије, на трагу смо његовог
евентуалног потомства из другог брака са извесном Мадлен(ом)
Лазаревић из Париза, и надамо се да ће до штампања књиге
Убице народа србског, ревносна госпођица из Лиона Светлана
Максовић успети да дође макар до гробног места овог нашег
умног официра а можда и до других потомака, и тиме помогне у
комплетирању биогарфије мајора Добривоја Р. Лазаревића.

У Београду, 4.9.2012.
Померански

41