В.

Ђурић ПОЧЕЦИ УМЕТНОСТИ КОД СРБА

У трагању за пореклом архитектуре цркава насталих између 9. и 12. века, постепено се

учвршћавало становиште да су источнојадрански градитељи били надахнути примерима из
уметничких метропола суседних земаља, али да су их стваралачки прерађивали, сходно својим
знањима, занатском образовању и потребама, уносећи извесне новине и посебности.
Источнојадранска средина је, налазећи узоре за своје цркве у Византији или Италији, извесним
типовима поклањала већу пажњу. Прерађивала је преузето у складу са локалним занатством и на
тај начин дала регионални печат својој црквеној архитектури.
Матица занатских и стилских одлика грађевина била је прероманичко градитељство
Апенинског полустрва. Све цркве су грађене ломљеним или тек притесаним каменом, повезаним
лепом, а поређаним често у неправилне редове. Добар број грађевина има само зидове вертикално
рашлањене лезенама или пиластрима, повезаним на горњој страни луковима; између њих су
плитке нише, а понегде и конхице. Што се више приближавао крај ове епохе (прероманика, између
9. и 12. века), све изразитије је бивала тежња ка рашчлањавању. Све те грађевине су биле
премалтерисане. Засвођавање је вршено различитим врстама сводова: полуобличастим, крстастим,
куполастим или полукалотним.
Долазак Словена на Балканско полуострво и њихово продирање према Јадрану заиста су
разорно деловали на уметничко стварање старог становништва. Прекид у грађењу у 7. и 8. веку,
све до почетка покрштавања Словена, био је неминовна последица дубоко измењених прилика.
Покрштавање је приближило Словене романском и грчком становништву и њиховој започетој
градитељској обнови. Поп Дукљанин и каснији дубровачки аналисти казују да су, после
покрштавања Словена, људи латинског језика, вративши се из својих скровишта, прегли да обнове
старе градове и порушене цркве и изграде нове. И те њихове цркве по градовима, подигнуте у
првим деценијама 9. века, понекад и на темељима великих рановизантијских здања, старије су од
првих словенских хришћанских храмова. Словени су постепено усвајали исте облике грађевина, да
би њихови великодостојници, заједно с византијским, постали касније најпознатији ктитори
цркава.
Примање хришћанства, стварање одређених облика државности и виши степен друшвеног
развоја постали су битни услови за појаву црквене уметности у 9. веку код свих Јужних Словена.
Српска племена на Јадранском мору или у непосредном залеђу, преузела су је, као и Хрвати, из
приморских градова, од романског становништва које се на том простору одавно населило или је
избегло пред словенском најездом. Српски житељи из дубље унутрашњости Балканског
полуострва, слично Бугарима или Македонским Словенима, прихватили су уметност од
Византинаца. Нема сумње да је уметност једног дела грчког становништва, романских житеља и
српских и хрватских племена, у времену од 9. до 11. века била истоветна. Српску уметност тог
времена за сада је сасвим тешко издвојити од целине којој је припадала. Најцелисходније је, стога,
целокупно уметничко стваралаштво у земљама између реке Бојане на истоку и Цетине на западу,
које су већином биле насељене Србима, посматрати као неразлучиу целину.
Међутим, нешто је лакше одвојити српске споменике од византијских у унутрашњости
Балкана. Изван овог слоја споменика, с источнојадранске обале, с чијом су се архитектуром Срби
присно сродили, у средишњим областима Балкана, које су они претежно или делимично
настањивали, јавило се градитељство које је углавном остваривано заслугом грчких ктитора и
византијских установа. У питању су грађевине које су много веће од оних које су Словени
градили, а и техника њиховог зидања била је знатно савршенија. То су, пре свега, тробродне
базилике чији су трагови сачувани у Призрену (Базилика под Богородицом Љевишком), у
Прокупљу (Свети Прокопије), у Нишу (Свети Пантелејмон), у Старом Нагоричину (црква
византијског цара Романа Диогена, коју је краљ Милутин обновио), и неке друге чији настанак
пада у време између 9. и 11. века.
Поред базилика, Византинци су у истим областима и у исто доба подизали и храмове
мањих размера и другачијих планова: Стара Павлица - сажети уписани крст с кубетом
обухваћеним са три стране ходником; Горњи Матејевац код Ниша и Кацапун код Врања -
једнобродне цркве с куполом; Ђунис и Марково Кале код Врања - слободан крст... У исто доба
В. Ђурић ПОЧЕЦИ УМЕТНОСТИ КОД СРБА

када су изграђени, нису били прихваћени у српској средини. Тек знатно касније, од краја 12. века
до почетка 14. века, српски владари су им почели поклањати пажњу; обнављали су њихове
рушевине, подизали нова здања на њиховим темељима.