Марко Поповић УТВРЂЕЊА МОРАВСКЕ СРБИЈЕ

Утврђени градови средњовековне Србије у ранијим епохама њеног развоја

представљали су углавном византијско наслеђе из 11-12. века. То су била утврђења
неправилних основа, типа кастела, обично грађена на неприступачним местима, која су
пружала најбоље услове за одбрану. Просторно мала, она су најчешће служила за смештај
војне посаде, а можда и за збег околног становништва у случају опасности. Током 13. и у
првој половини 14. века не уочава се појава утврђених насеља. Изузетке у том смислу
представљају само српски приморски градови и освојена византијска урбана средишта на
југу. Међу ретким остварењима српског војног градитељства из првих деценија 14. века,
издваја се тврђава Маглич, као и доградња утврђеног подграђа у Београду - западно
подграђе. Ове нове фортификације, и поред неких особености, углавном настављају
традиције претходних епоха, засноване на византијском наслеђу. У условима када су
грађена мала утврђења на тешко приступачним положајима, примењивана су
једноставнија фортификациона решења, која су подразумевала бедемску ограду и у
зависности од потреба одређен, најчешће мали број кула.
У сасвим измењеним приликама, током друге половине 14. века, започиње нагли
развој српских фортификација. За разлику од обичаја и потреба претходних епоха, сада се
нова утврђења више не подижу само на тешко приступачним местима, већ и на стратешки
важним положајима у равнијим пределима. Током друге половине XIV века, у сасвим
измењеним друштвено-политичким околностима, подижу се нова утврђења у равнијим
пределима на стратешки важним положајима код којих се запажа тежња ка правилнијим
облицима основа да би се обезбедила равномернија одбрана са свих страна. Поред тога,
обнављан је и коришћен читав низ старијих тврђава, а граде се и нове на теже
приступачним положајима, као што је то био случај током ранијих година. У овом
периоду долази до изражаја просторна подела утврђења на град и унутрашњи град или
"кулу", последње упориште одбране. Унутрашњи или мали град, обично претходи
подизању осталих делова утврђења (Ново Брдо и Смедерево) и обично је мале површине,
добро утврђен са више кула. Посебну улогу у одбрани града имала је главна кула -
донжон, која се готово по правилу налазила у оквиру бедема унутрашњег града, истурена
према спољној страни делимично или у целости. Остали простори утврђења у оквиру
одбрамбених бедема формирани су у складу са својим функцијама и захтевима времена
када су грађени. У оквире утврђеног града смешта се комплекс владарске резиденције као
и племићки дворови, што у претходним периодима није било уобичајено, а у систем
одбране је морало да буде укључено и цивилно насеље, или бар његов најзначајнији део.
Владарски дворови се у утврђеним градовима Моравске Србије готово по правилу
смештају у унутрашњем граду, најбоље брањеном делу утврђења. Занимљива је и
чињеница да се и главне владарске задужбине Моравске Србије, манастири Раваница и
Ресава, претварају у снажне тврђаве. Нагли успон српске војне архитектуре који
наговештавају тврђаве у Новом Брду, Сталаћу и Крушевцу, као и бедеми Раванице, даће
своја најбоља остварења тек у раздобљу после косовске битке. Примери Београда, Ресаве
и Смедерева то јасно показују.
Марко Поповић УТВРЂЕЊА МОРАВСКЕ СРБИЈЕ

УТВРЂЕЊА

Ново Брдо

Ново Брдо је имало само цитаделу чији је брањени простор обухватао површину од
око једног хектара. Уз унутрашњи град пружало се према западу лепезасто утврђење, које
је имало две куле на својим крајевима. Пространо подграђе, односно главни део градског
насеља, налазило се источно од цитаделе.

Београд

Најсложенији и сигурно најбољи пример српског утврђеног града представља

Београд са својим новим фортификацијама које су грађене за време деспота Стефана
Лазаревића, од 1404. до 1427. године. У средишту система одбране налазио се замак,
окружен са три посебно брањена утврђења - Горњи град, Доњи град и Западно подграђе.
- Горњи град - Горњи град је имао за циљ да град брани из правца који је за напад
био најпогоднији. У функционалном смислу, служило је за смештај војне посаде али и као
градски простор где је боравила властела и личности блиске двору. Ту се вероватно
налазила и кућа деспотове сестре Оливере. У виђењима савременика, Замак са Горњим
градом означаван је као castrum, за разлику од Доњег града којег називају civitas. Систем
одбране сачињавали су двојни бедеми ојачани са 11 кула и дубоки ров испред целог
утврђења.
- Доњи град - За разлику од Горњег града, Доњи град је имао улогу утврђеног
подграђа. Новим бедемима обухваћен је највероватније најзначајнији део градског насеља
које је на том простору већ раније постојало. У оквире новог утврђења ушла је и црква
Успења Богородице, уз коју се вероватно налазила и резиденција митрополита
београдског. Због тога што није имао првенствено војну улогу, Доњи град је био слабије
утврђен, нарочито према рекама, док га је са приступачне североисточне стране бранио јак
бедем са четири куле.
- Западно подграђе - Док су функције и међусобни однос утврђења Горњег и
Доњег града сасвим јасни, улога такозваног Западног подграђа представља нешто
сложенији проблем. Овај део београдског утврђења, изграђен још у првој половини 14.
века као веза кастела са реком, обновљен је у првим годинама 15. века. Том приликом на
обали му је дограђена лука за ратне лађе, посебно брањена једном кулом. У време свог
настанка, Западно подграђе је сигурно имало улогу брањеног дела насеља. Међутим,
после ових доградњи његова функција очигледно је била измењена. Из сачуваних
сведочанстава савременика сазнајемо да је туда водио тајни пут од Замка према лађама,
али и да се истим путем, у случају пада Горњег града, могла доставити помоћ браниоцима
Унутрашњег града. Примери из времена велике турске опсаде Београда 1456. године то
најбоље показују, што би значило да је Западно подграђе заједно са Замком, сматрано
последњим упориштем одбране.
- Предграђе - Изван градских утврђења, према североистоку и истоку, пружало се
београдско предграђе које, по свему судећи, није било утврђено, али се не може
искључити могућност земљано-палисадне ограде.
Марко Поповић УТВРЂЕЊА МОРАВСКЕ СРБИЈЕ

Смедерево

Смедеревски град, као последње остварење српске војне архитектуре, подигнут је

крајем треће и током четврте деценије 15. века. Грађен је да земени изгубљени Београд,
који је после смрти деспота Стефана, 1427. године, према раније склопљеном уговору
предат Мађарима. За ново средиште Србије изабран је положај на ушћу Језаве у Дунав,
који је и предодредио троугаони облик основе града. Уз Мали град, који је првобитно био
подигнут као самостално утврђење, дограђен је према југу јединствен брањени простор,
утврђен према истоку и југу двојним бедемима. Главна пажња била је посвећена јужном
бедему, који је град бранио са јужне, лако приступачне копнене стране. Овај бедем је био
ојачан са 11 јаких кула постављених на једнаким растојањима, испред којих се налазио
спољни бедем и широки ров испуњен водом. Бедем према Језави био је ојачан са три куле,
док је бедем према Дунаву, који није био двојни, првобитно имао само једну кулу, а нешто
касније су дограђене још четири куле.
Мали град је био утврђени двор деспота Ђурђа и упориште последње одбране.
Велики град је представљао утврђено градско насеље. Ту су се поред војне посаде
налазиле и најзначајније институције. У југоисточном углу Великог града вероватно је
било смештено седиште митрополије. У оквиру градских бедема налазила се и деспотова
задужбина посвећена Благовештењу, грађена, по свему судећи, на подобије Манасији. Као
и у Београду, изван градских бедема налазило се предграђе, које је највероватније било
утврђено опкопима и палисадама. Судећи према описима опсаде из 1454. године, Турци су
успели да пробију ову спољну линију одбране, али град се одржао.

Крушевац и Сталаћ

За разлику од Београда и Смедерева, неколико деценија старији Крушевац и Сталаћ

још увек немају одлике утврђених градских насеља. Обе тврђава представљале су управна
средишта, посебно Крушевац, који је за владе кнеза Лазара био и седиште државе. Обе ове
тврђаве, истовремено грађене, сличних су основа у виду издужене неправилне елипсе, са
накнадно издвојеним утврђењима последње одбране - унутрашњим градом.
- Крушевац - Крушевачки град је имао двојни бедем ојачан са око 12 кула које су
биле распоређене на скоро правилним растојањима. У његовој унутрашњости налазио се
комплекс двора кнеза Лазара. У Крушевцу је прво било изграђено главно градско
утврђење неправилне елипсоидне основе, а тек затим североисточни део тог простора
издвојен је у посебну, добро брањену целину у оквиру које се налазила јака донжон кула -
Мали или унутрашњи град. Крушевачки унутрашњи град имао је према осталом делу
утврђења двојни бедем и ров, а у том правцу је била истурена и новоподигнута донжон
кула.
- Сталаћ - Тврђава у Сталаћу, у оквиру својих бедема имала је осим главне куле -
донжон, која је бранила јужни део, још само јаче брањену капију са северне стране, па је
знатно слабије брањена од Крушевца. У оквиру утврђења издужене елипсоидне основе,
изградњом једног преградног бедема издвојен је јужни део првобитно јединственог
брањеног простора са донжон кулом - Мали град - који тако постаје последње упориште
одбране. Комплекс двора био је смештен у Малом граду.
Марко Поповић УТВРЂЕЊА МОРАВСКЕ СРБИЈЕ

Раваница и Ресава

Утврђени манастири Раваница и Ресава представљају усамљену појаву у погледу

српских средњовековних фортификација. Ресавско, као и старије раваничко утврђењ,
поред заштите манастира, што им је сигурно била примарна функција, имала су значајну
улогу у систему одбране Србије, у последњем раздобљу пред турска освајања.
- Раваница - Раваничко утврђење било је грађено у две етапе. Првобитно,
највероватније истовремено са црквом, била је подигнута донжон кула - пирг, опкољена
ниским бедемом са зупцима. Нешто касније, цео комплекс био је опасан утврђењем
полигоналне основе са шест правилно распоређених кула, од којих је једна служила као
капија. Том приликом, са северне стране пирга, образован је један мали правоугаони
простор опасан високим зидинама, са низом одбрамбених балкона - машикула.
Одређенија намена овог посебно брањеног простора за сада није јасна.
- Ресава - Неколико деценија млађе утврђење манастира Ресаве, завршено 1418.
године, представља сигурно најбоље утврђени простор на подручју српске средњовековне
државе. Полигоналне основе, са манастирском црквом у средишту, ово утврђење
сачињавао је високи бедем ојачан са 10 равномерно распоређених кула и монументалним
донжоном са северне стране. Испред целог утврђења налазио се спољни нижи бедем и
ров, а са источне стране истурени део утврђења који се спуштао према реци. Утврђење је
са свих страна било релативно приступачно. Пример Ресаве показује готов модел
манастирске целине опасане јединственим системом бедема и кула, која у исто време
представља и јаку тврђаву.

Комплекси владарских дворова

У ранијим раздобљима државе Немањића, српски владар нема стални двор на

једном месту, већ се за боравак великог жупана, а касније краља, користи више дворова.
То је време када владар са својим двором обично не борави у оквиру утврђеног града или
замка, као што је то био случај у оновременој Европи, већ у резиденцијама ван утврђења,
које нису имале неки посебан систем одбране. Тврђаве су само у немирним временима
служиле као прибежиште владару, племству и високом клиру. Можда је управо такву
улогу имао град Маглич, са остацима палате Данила II, као идеални рефугијум за
архиепископско средиште у Жичи.
Од половине 14. века дошло је долази до смањења броја повремених владарских
боравишта, уз тежњу ка образовању сталне резиденције. Истовремено, долази до пуног
изражаја и потреба да се обезбеди одбрана двора. Улазак комплекса владарске
резиденције, као и племићких дворова, у оквире утврђења и њихово везивање за једно
место, утицало је у знатној мери на изградњу српских утврђених градова и њихове
сложеније просторне поделе. Тај процес може се веома добро пратити почевши од тврђава
у Крушевцу у Сталаћу, преко београдског замка до Смедерева, где су остали и најбоље
очувани трагови једног српског средњовековног утврђеног двора.
Посматрани у целини, владарски дворови у градовима Моравске Србије граде се,
готово по правилу, у најбоље брањеном делу утврђења, односно оном које је имало улогу
последњег упоришта одбране. Дворови српских деспота у Београду и Смедереву су наша
најбоља остварења.
Марко Поповић УТВРЂЕЊА МОРАВСКЕ СРБИЈЕ

- Двор у Крушевцу - Остаци резиденцијалног комплекса грађевина, које се доста

поуздано могу приписати двору кнеза Лазара, откривени су у југозападном делу
крушевачког града. То су очувани трагови четири грађевине, од којих је највећа била
зидана од камена и имала декоративно обрађене фасаде са водоравним редовима обојених
опека. Комплексу двора припадала је и црква св. Стефана, позната као Лазарица.
Крушевачки град је карактеристичан по томе што се комплекс двора није налазио у
оквиру малог унутрашњег града, као што је то био случај код других српских градова.
Бедеми унутрашњег града са донжон кулом и зграде двора грађени су истовремено, после
изградње главних бедема. Крушевачки град, посматран у целини, представља утврђени
двор кнеза Лазара.
- Двор у Сталаћу - Остаци дворског комплекса у Сталаћу, који је грађен
истовремено или коју годину после Крушевца, већ показују промене у просторној
диспозицији, које ће доћи до пуног изражаја у Београду и Смедереву. Двору у Сталаћу
налазио се у оквиру унутрашњег односно Малог града, уз донжон кулу. Откривени су
остаци једне велике правоугаоне грађевине, која је са три стране имала трем са стубовима.
Била је грађена од камена и највероватније је имала спрат. Двор у Сталаћу је
највероватније припадао кнезу Лазару, као и крушевачки двор.
- Двор у Београду - Двор деспота Стефана у београдском Замку сигурно
представља најсложенији пример утврђене српске владарске резиденције. Међутим, о
њему се зна веома мало зато што је готово у целини уништен крајем 17. века. Двор у
Замку се састојао од две просторне целине. Предњи део Замка заузимале су помоћне
зграде двора. Иза тог простора, одвојен преградним бедемом и великом донжон кулом,
налазио се стамбени део двора са капелом и зградама које су биле ослоњене на бедеме. Ј.
Таљакоцо је забележио да су владарске зграде имале велике прозоре према Доњем граду.
- Двор у Смедереву - Као последњи у низу српских утврђених владарских
резиденција стоји двор деспота Ђурђа у Смедерев. Изграђен за свега две године, од 1428.
до 1430. године, у виду добро утврђеног замка који је требало да замени изгубљени
београдски двор, обухватао је цео простор Малог града. Зграде двора, прислоњене уз сва
три бедема, образовале су троугаоно двориште у чијем се средишту налазио бунар. Главна
зграда уз бедем према Дунаву имала је велику салу на спрату са још једном просторијом, а
то је вероватно "sala magna audientiae", која се помиње као место где је потписан уговор
између деспота Ђурђа и Венеције. Стамбени део двора налазио се сигурно у великој,
каменом грађеној згради издужене правоугаоне основе, уз јужни бедем. Још једна,
највероватније помоћна зграда постојала је уз језавски бедем.
Марко Поповић УТВРЂЕЊА МОРАВСКЕ СРБИЈЕ

Поред великих утврђења која су подизана на равним, приступачним положајима,

Моравска Србија обнављала је и користила читав низ старијих тврђава, а градила је и нове
на теже приступачним положајима, следећи традиције претходних епоха. Међу бројним
траговима утврђених градова у Србији, данас је тешко препознати које су тврђаве
наслеђене, а које грађене у доба кнеза Лазара и његових наследника.

- Брвеник на Ибру - Ова старија тврђава, која је можда грађена још у 12. веку,
обновљена је у раздобљу које је претходило турском освајању. Кула која је бранила
прилаз горњем делу утврђења имала је спољно обзиђе са косом каменом ескарпом. Овај
детаљ фортификација сигурно потиче из последњих деценија 14. века, односно из
раздобља када се град налазио у поседу браће Мусића.
- Голубац на Дунаву - Значајну улогу за одбрану Србије имао је и Голубац на
Дунаву. Старије утврђење у овом раздобљу знатно је проширено.

Међу новим брдским тврђавама које су грађене у време кнеза Лазара као и у
деценијама после Косовске битке, за сада се поуздано могу издвојити само Козник код
Александровца и Копријан јужно од Ниша.

- Козник - Утврђење подигнуто у време кнеза Лазара. Представља пример мале

брдске тврђаве (површина око 0,2 ha) са неправилном основом прилагођеном облицима
терена. Поред тога, релативно правилним распоредом кула, ово утврђење показује и
новине које одликују војно градитељство у доба кнеза Лазара. Значајно је да се у његовом
оквиру налазила и једна црква о којој сведоче налази камене пластике са одликама стила
моравске школе. Изван утврђења се налазило подграђе које је такође било укључено у
систем одбране.
- Копријан - Утврђење је подигао Ненад, син казнаца Богдана, за владе кнеза
Лазара, о чему сведочи и сачувани натпис који се некада налазио изнад градске капије.
Имао је готово квадратну основу (површина око 0,3 ha) и са свих страна био је опкољен
ровом. Својом правилном основом и равномерним распоредом кула, Копријан одсликава
нове концепције у развоју српских фортификација. Будући да има важан стратешки
положај на брегу изнад Јужне Мораве, нова тврђава очигледно је требала да надзире
главну саобраћајницу дуж ове речне долине и брани пут према северу.
Марко Поповић УТВРЂЕЊА МОРАВСКЕ СРБИЈЕ

ПОЈЕДИНАЧНИ ЕЛЕМЕНТИ ФОРТИФИКАЦИЈА

- Бедеми - Бедеми утврђења Моравске Србије по начину грађења ломљеним

каменом, настављају традиције старијих епоха, али се уочава тежња ка повећању дебљине
зидне масе и висине бедема1. Према устаљеном обичају, на горњој површини бедема
налазила се шетна стаза и круниште са зупцима. Одбрана бедема у Ресави била је посебно
ојачана и низом одбрамбених балкона - машикула, које су се налазиле испод равни шетне
стазе. Ова изузетна појава код српских градова, наговештена код дела раваничког
утврђења, тзв. "лазарета", на ресавским бедемима дошла је до пуног изражаја. На
очуваним бедемима Београда и Смедерева, са изузетком неких градских капија, нема
трагова машикула.
- Спољни бедем - Поред главног бедема, код српских утврђења овог раздобља, као
значајно ојачање појављује се и нижи спољни бедем у улози спољне линије одбране. У
почетку је то изгледа био низак, вертикални зид са зупцима, који се налазио испред
главног бедема унутрашњег града у Новом Брду, а такође и код утврђења Крушевца и
Раванице. Међутим, већ код ова два утврђења, око донжон куле се појављује усавршенија
варијанта спољног бедема, где се он састоји од косе камене ескарпе изнад које се у равни
скривеног пута налази зид са зупцима. Код београдског утврђења спољни бедем са косом
ескарпом широко је заступљен у систему двојних бедема. Исти систем двојних бедема
примењен је и код утврђења манастира Ресаве. Тип двојних бедема се у свом
најразвијенијем облику појављује у Малом граду у Смедереву.
Спољни бедем са ескарпом, примењен код српских утврђења, за сада нема ближих
аналогија на подручју суседних земаља. У Угарској, коса камена ескарпа као елемент
фортификација почиње да се примењује тек током 15. века. У односу на западноевропске
узоре, код српских градова косина ескарпе је неправилна, односно трбушаста и изнад ње
често се налази само круниште са зупцима. Главни тврђавски бедем, осим на једном
мањем делу у Смедереву, готово по правилу нема коса ојачања.
- Куле - Међу кулама српских градова, обликом и величином издваја се главна кула
као упориште намењено последњој одбрани - донжон кула. То су по правилу масивне куле
квадратних основа са улазом на спрату и висином која прелази и 30 м.
Ресавска донжон кула представља најразвијенији тип и сигурно најбоље остварење.
У доњем делу куле је једна засведена просторија - житница или цистерна. Над овом
просторијум кула је имала још шест етажа и круниште са зупцима. У равни последњег
спрата, испод круништа, било је истурено 20 машикула.
У оквиру бедема, код утврђења Моравске Србије, као најчешћи издваја се тип
правоугаоне истурене куле отворене према унутрашњости града. Знатно ређе су куле
правоугаоних или квадратних основа, које су биле затворене са све четири стране. У
Кознику и Копријану представљају једини заступљени тип, појављују се и у Голупцу, док
их код већине тврђава готово и нема. Куле полукружних основа углавном се ограничавају
на систем одбране Горњег града у Београду, а једине две полигоналне куле подигнуте су у
оквиру ресавског утврђења.
- Капије - Коришћени су различити типови капија. Најчешће су то били обични
засведени пролази у бедему или двоструке капије у оквиру двојних бедема, брањене са по
једном бочно постављеном кулом, као у Београду и Смедереву. Изузетан пример
представља капија ресавског утврђења, која се налазила између две куле. У појединим,
1
Дебљина бедема код Крушевца и Сталаћа је око 2 м, док код Малог града у Смедереву иде и до 4,5 м.
Марко Поповић УТВРЂЕЊА МОРАВСКЕ СРБИЈЕ

ређим случајевима, капије су грађене у оквиру улазне куле, на пример у Раваници и

Сталаћу. Улазну кулу овог типа, са покретним мостом посебне конструкције, имао је и
београдски Замак. Иначе, и већина других капија у Београду имала је покретне мостове.
- Ровови - Испред бедема моравских утврђења налазили су се ровови који су
понекад имали обзидане стране. Такви су били ровови испред донжона у Крушевцу и
Малог града у Смедереву.

Српска утврђења грађена су функционално, најчешће без декоративних детаља. Па

ипак, понекад је уочљива тежња ка ликовном обликовању. Тако је на дунавским кулама у
Смедереву, које су накнадно дограђене, примењен декоративни слог опека и камена. За
разлику од Смедерева, на зидовима и кулама у Сталаћу и Раваници очувани су трагови
малтера са осликаним лажним слогом опека. Карактеристику појединих капија
представља ниша изнад пролаза у којој се некада налазила фреска са ликом заштитника
града. Нише са фрескама красиле су и улазе у донжоне. Тако су трагови живописане
декорације очувани на улазима у сталаћки донжон и раванички пирг. На овој кули у
Раваници, са њене северне стране, сачувани су и фрагменти ктиторског натписа кнеза
Лазара, исписаног у фреско техници, што је обичај преузет из Цариграда. Најлепши, и код
нас јединствен пример представља ктиторски натпис деспота Ђурђа на кули Малог града
у Смедереву који је, за разлику од раваничког пирга, исписан уграђеним опекама и
надвишен представом крста на Голготи.

Сва српска утврђења, грађена у другој половини 14. века и касније, била су
заснована на традиционалним принципима ратовања хладним оружјем. Тек у првим
деценијама 15. века код европских утврђења започиње процес прилагођавања новом
оружју, уређивањем положаја за постављање одбрамбених топова. У српском војном
градитељству ова новина била је веома брзо прихваћена. Приликом подизања Малог града
у Смедереву, изграђен је у оквиру спољног бедема читав низ топовских отвора. Према
приступачној копненој страни били су уређени положаји за око 20 топова. Била су
заступљена два типа топовских отвора, наизменично постављена у низу. На овим
положајима налазили су се мањи топови - бомбарделе, који су избацивали камене кугле
пречника од 8 до 10 cm. Исти систем одбране био је примењен нешто касније и пред
јужним бедемом смедеревског Великог града.
Процес ојачавања система одбране услед све разорнијих дејстава опсадне
артиљерије, који иначе узима маха тек половином 15. века, углавном се не запажа код
наших утврђења предтурског доба. Као једини за сада познати пример могле би се навести
куле на јужном бедему Голубачког града, које су изгледа управо у то време добиле
масивна полукружна обзиђа.
Нове појаве у систему одбране, које се као наговештаји јављају у Крушевцу и
Раваници, долазе до свог пуног изражаја у деценијама после Косовске битке. У
утврђењима деспота Стефана, Београду и Ресави, то су већ усавршена и широко
примењена решења. На тим искуствима претходног развоја српског војног градитељства,
као последње остварење подиже се тврђава у Смедереву.
Српске фортификације засноване су на византијском наслеђу. У односу на
западноевропске утврђене градове, током 13. и 14. века, византијска, а преко ње и српска
војна архитектура показују видно заостајање. Исти је случај и са суседним земљама које
су биле под византијским културним утицајем. Наглим развојем система одбране српских
Марко Поповић УТВРЂЕЊА МОРАВСКЕ СРБИЈЕ

градова крајем 14. века и дометима који су остварени у време наследника кнеза Лазара, тај
раскорак је био битно смањен. У Босни, у то време, преовлађује тип малих тврђава на теже
приступачним местима, за чије грађење није била неопходна примена развијенијих
система одбране.