Biblioteka

NEVEN

UREDNIK
MIROSLAV ANTIĆ

IZDAVAČ: »DNEVNIK«
OOUR »IZDAVAČKA DELATNOST«
GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK:
DUŠAN STANOJEV

ŠTAMPA:
ŠTAMPARIJA NIŠRO »DNEVNIK«
NOVI SAD, BULEVAR 23. OKTOBRA 31

LIKOVNI PRILOZI:
BRANISLAV DOBANOVAČKI

NASLOVNA STRANA
I TEHNIČKO-ESTETSKA OPREMA:
OSKAR ŠTEFAN

LEKTOR:
MARICA PAVLIČIĆ
 PEVATI SVOJE PESME

Pamtim jednu davnu noć u Irkutsku, u nekoj kući uz obalu

Angare, bio je kasni maj, sa gramofona se javljao Okudžava.
Pevati svoje pesme, velike li radosti za pesnika koji to ume.

Potom sam zavoleo Arsena. Pamtim njegove pesme iz

starog »Poleta«, pesme koje je pisao dok još nije propevao
muzikom.

Onda Balaševića, tihog, skromnog, dečaka, njegovo prvo

kazivanje stihova pesme »Računajte na nas« drugu Titu u
Karađorđevu. Njegov nesiguran korak i nesigurne prste na gitari,
ali siguran glas. Vera u svoju pesmu. Vera u ono što kazuje.

Pevati svoju pesmu, velike li radosti za pesnika.

Evo, stihovi Đorđa Balaševića dobijaju korice i idu u svet

bez muzike, sem muzike koja postoji u samoj pesmi. A na
unutarnjoj muzici je skoro svaka pesma Balaševićeva i građena.
Čini mi se dok čitam stihove ove knjige da bih sam mogao otpevati
svaku tu pesmu. Na svoj način. Kao što Balašević peva na svoj,
neponovljiv način.

Od početka sam Balaševića prihvatao kao pesnika.

Pesme: »Računajte na nas«, »Neki novi klinci«, »Budimpeštanski
sneg«, »Život je jednosmerna cesta« i »Još jedan dan bez nje«,
navodim meni najdraže, pisao je pesnik, dobar pesnik, a peva ih
jer i to ume. I dobro je što ume. Tek u drugim pesmama, nazire se
povlađivanje zakonitostima muzike.
 Da li ste odavno negde u savremenoj poeziji čitali tako
tople i jednostavne pesme o ranim ljubavima, svetlim svetovima
detinjstva, o prolaznosti, netrajnosti neprevrelih osećanja,
nezaboravku gimnazijalnih leta, seti koja prekriva fotografije
mladosti.

Ako niste, a nadam se da niste, čitajte ih sa ljubavlju kako

ih i slušate.

Voleti Balaševića je jednostavno, pisati kao Balašević nije

jednostavno.

Maja 1980.

Pero Zubac
RAČUNAJTE NA NAS

U ime svih nas iz pedeset i neke

za zakletvu Titu ja spevao sam stih.
Ne spominjem prošlost ni bitke daleke,
jer rođen sam tek posle njih.

Al’ život pred nama još bitaka skriva

i preti nam, preti ko duboki vir.
Ja znam da nas čeka još sto ofanziva,
jer moramo čuvati mir.

U nama je sudbina budućih dana

i neki se možda i plaše za nju.
Kroz vene nam protiče krv partizana,
i mi znamo zašto smo tu.
Računajte na nas.

Sumnjaju neki da nosi nas pogrešan tok,

jer slušamo ploče i sviramo rok.
Al’ negde u nama je bitaka plam,
i kažem vam, šta dobro znam:
računajte na nas.

Mart,1978.
NEKI NOVI
KLINCI
 PRVA LJUBAV

Tad još nisam ništa znao,

i još nisam verovao
da na svetu tuge ima.

Jedino mi važno bilo

da postanem levo krilo
il’, centarfor školskog tima.

Tad sam iznenada sreo

najtoplijeg leta deo,
— to su njene oči bile.

Imala je kose plave

i u njima na vrh glave
belu mašnicu od svile.

Prva je ljubav došla tiho,

nezvana sama,
za sva vremena skrila se tu negde,
duboko u nama.

Kad je prošlo dačko vreme,

padeži i teoreme
i stripovi ispod klupe,

nije više bila klinka,

počela je da se šminka
i da želi stvari skupe.
 Tako mi je svakog dana
bivala sve više strana.
Slutio sam šta nas čeka.

Pa sam prestao da brinem

kako da joj zvezde skinem.
Postala mi je daleka.

Danas je na sedmom nebu,

kažu mi da čeka bebu.
Našla je sigurnost, sreću, dom...

Ima muža inženjera

pred kojim je karijera
i mesto u društvu visokom.

Ja još kradem dane bogu.

Ja još umem.
Ja još mogu
da sam sebi stvorim neki mir.

Još sam sretan što postojim.

Pišem pesme. Zvezde brojim.
Još sam onaj isti vetropir.

Prva je ljubav došla tiho,

nezvana sama.
Za sva vremena skrila se tu negde
duboko u nama.

Septembar,1977.
 SVE JE DOBRO
KAD SE DOBRO SVRŠI

Lana je vozila sanke,

a ja sam pravio sneška.
Dugo sam plaćao danke
zbog jednog Laninog smeška.

Bili smo klinci i bilo je hladno:

sneg je padao krupan.
Te sam se zime zatreskao gadno,
ko pravi pubertetski tupan.

Lana je volela cveće,

a ja sam voleo Lanu.
Korak od tuge do sreće
u jednom jedinom danu.
Prošlo je proleće, leto i jesen,
ko nežni ljubavni sonet,
Ja sam još bio, uglavnom, zanesen,
ko leptir vihorom ponet.

Lana je pratila modu,

a ja sam pratio Lanu,
Ljubavi dođu i odu,
al' ona je uvek u planu.
Ima detalja za koje baš ne znam
da l' mogu u pesmu da stanu...

Uglavnom:
Lana je imala muža,
al' ja sam imao Lanu.

Novembar,1978.
 UTICAJ ROĐAKA
NA MOJ ŽIVOTNI PUT

Kad sam prvi put pao u školi,

otac je rekao:
»Dobro, pa desi se to.
Razmisli sad, sine moj,
jer, život se ne igra s tobom.
Uporedi druge sa sobom.
Svi tvoji vršnjaci su odlični đaci,
a jedino ti si na dnu.«

Moj brat Sava je učio prava,

Pa su hteli da učim i ja.
Od tih stvari me bolela glava.
Mnogo jave, a premalo sna.
Nisam mislio da su diplome
ona presudna životna stvar,
već sam živeo život po svome
kao prosjak – i kao car.

Glas savesti:

a) Tako to biva
kad se previše sniva,
a stvarnost se malo zna.

b) Tako to biva
kad se previše pliva
mutnim vodama sna.
 2

Kad sam drugi put pao u školi,

otac je rekao:
»Sad je već ozbiljna stvar.
Sine moj... Razmisli bar.
Jer život se ne igra s tobom.
Uporedi druge sa sobom.
Svi tvoji vršnjaci su odlični daci,
a jedino ti si na dnu.«

Moj stric Jova je slagao slova,

pa su hteli da slažem i ja.
Ja sam svitanja čekao nova,
negde između neba i tla.
Nisam mislio da su diplome
ona presudna životna stvar,
već sam živeo život po svome,
kao prosjak – i kao car.

Glas savesti:

a) Tako to biva
kad se previše sniva,
a stvarnost se malo zna.

b) Tako to biva
kad se previše pliva
mutnim vodama sna.

Kad sam treći put pao u školi,

otac je ćutao.
Nije rek'o ni reč. Al' ja sam sve znao već:
da život se ne igra sa mnom,
 da tonem ka ponoru tamnom,
da moji vršnjaci su svršeni đaci,
ja ne marim mnogo za to.

Moj stric Živan je bio bonvivan,

pa sam hteo da budem i ja.
U tu svrhu sam smislio divan,
mada, na izgled, nemoguć plan.
Nisam mislio da su diplome
ona presudna životna stvar,
već sam živeo život po svome
kao prosjak – i kao car.

Glas savesti:

a) Tako to biva
kad se previše sniva,
a stvarnost se malo zna.

b) Tako to biva
kad se previše pliva
mutnim vodama sna.

(Glas savesti se, na sreću, utišava i vremenom

potpuno nestaje)

Maj, 1977.
NEKI NOVI KLINCI

Moj deda već dugo

ore nebeske njive.
Ali baka još čuva sve stvari
i sliku našeg sveca.
Na dan kad sam rođen
tu je posaden orah.
I u avliji, pod gustom krošnjom,
sad igraju se deca,
neki novi klinci...

Kroz maglu treperi

devet sveća na torti.
Tad sam dobio par mandarina
i malog belog zeca.

U maju još uvek

zriju komšijske bašte.
Ali trešnje i zelene kajsije
kradu druga deca,
neki novi klinci...

Moj drugar Milutin

(druga klupa do vrata),
ima sina od četiri i po
i uči ga da peca.
Ponekad ga sretnem,
mahne kroz prozor kola.
A u porti, za loptom sad jurcaju
neka druga deca,
neki novi klinci...
 A ja, ja se kockam
s prevarantom životom.
Iz rukava on svakoga dana
izvuče nekog keca.
I, stari mi kažu:
sad si u pravom dobu.
A u Ulici Jovana Cvijića
rastu druga deca
neki novi klinci...

Januar, 1979.
 ZBOG TEBE

Zbog tebe sam bio spreman

na velika dela.
Završio bih višu školu
da si ti to htela.
I sluš'o bih Šopena,
ponašao se zrelo,
nosio bih kišobran
i večernje odelo.
Zbog tebe...

Zbog tebe mi je i bulevar

često bio tesan.
Gde god smo se
(kad god smo se) sreli
ja ispadao sam
blesan.
Tad sam gledao u stranu,
i pričao sam svašta
i leteo sam nebom,
inosila me mašta.
Zbog tebe...

Zbog tebe su mi neki

dani veseli,
Neki su mi bili tužni,
a neki su mi preseli,
I pisao sam pesme,
zanosne i setne.
I gledao sam u tvoje
spuštene roletne.
Zbog tebe...
 A ti, ti si imala
svoj našminkani svet.
Ti si rasla
kao egzotični cvet,
Ti si snila jedan
sasvim drugi san.

A ti, ti si novog dečka

pronašla za čas.
Nikad nisi sreću
smišljala za nas.
Ti si imala u glavi drugi plan.

Septembar, 1978.
 U RAZDELJAK TE LJUBIM

Kad je pre mnogo leta bal pravio baron,

Fon Ligenštul je pozvan da naiđe i on.
Čim ušao je u salu, onako lep i mlad,
prišla mu neka dama, i uzviknula tad:

»U razdeljak te ljubim, svim žarom srca svog,

jer hoću da poludim zbog razdeljka ti tvog.
U razdeljak te ljubim, jer želim da se zna,
zbog njega razum gubim, zbog njega nemam sna.«

Fon Ligenštul je hitro napustio taj bal,

želeći da, pre svega, eskivira skandal.
Al' već sledećeg dana ponovilo se zlo,
stiglo je njeno pismo, na kom je pisalo:

»U razdeljak te ljubim, svim žarom srca svog,

jer hoću da poludim zbog razdeljka ti tvog.
U razdeljak te ljubim, jer želim da se zna,
zbog njega razum gubim, zbog njega nemam sna.«

Fon Ligenštul je bio zbunjen stvarima tim.

Izgubio je živce, Promenio se sasvim.
I počeo je da traži u alkoholu spas,
umesto miševa belih priviđao mu se glas:

»U razdeljak te ljubim, svim žarom srca svog,

jer hoću da poludim zbog razdeljka ti tvog.
U razdeljak te ljubim, jer hoću da se zna,
zbog njega razum gubim, zbog njega nemam sna«.

Maj, 1976.
MNOGO MI ZNAČI TO

Imam jednog malog psa.

Često njegov lavež budi me iz sna.
Ali zato oko jedan, pola dva,
maše repom kad se kasno vraćam ja.
Mnogo mi znači to.

Imam jednu zvezdu ja.

Hoće sve da čuje, hoće sve da zna.
I zbog nje poželim nekad da sam sam.
Ali da me voli vrlo dobro zna.
Mnogo mi znači to.

Imam jednu ludu maštu ja.

Nosi me do divnih belih oblaka.
I do zvezda. I sve dalje. Dalje još.
I zbog nje mi nikad život nije loš.
Mnogo mi znači to.

Mart, 1978.
PANONSKI MORNAR
 PANONSKI MORNAR

Gledam Banat, Srem i Bačku s Fruške gore.

Gledam tako, a u duši — lom.
Tu je nekad, kažu knjige, bilo more,
čekalo me, pa — presušilo.

Rođeni sam moreplovac, ko Magelan.

Il' još bolje, ko admiral Kuk.
U ravnici, usred njiva, gubim elan:
nasukan u žitu morski vuk.

Mog mora nema i ne znam šta da radim.

Moj stari kaže da ni Dunav nije loš.
Mog mora nema, al' ja živim u nadi
da možda ipak, negde, srešćemo se još.

Život mi je zato gorak, kao tonik.

Tuga moja – bez kraja i dna.
Al', na sreću, tu je mesec, svetionik,
vodi me kroz plave vode sna.

O, gde baš mene da tako nešto snađe?

Ovo je priča i za suze i za smeh.
Poneki mornar, možda, ostane bez lađe,
ali bez mora — to je izuzetan peh.

Jun,1979.
BUDIMPEŠTANSKI SNEG

Da I' se bar ponekad seti?

Plašim se da ne...
Ko u nekoj opereti zbilo se to sve:
Violinist (tužni pajac)
Lepa žena
I šampanjac,
A kulise, zavejani grad...

Vodila me kud je htela,

Bio sam njen gost:
Verešmarti,
Citadela,
I Lančani most.
Zavejani Trg heroja, gde poželeh da je moja,
I da uvek bude kao tad.

Izdaleka zvonio je
neki cimbal star,
Molila me da joj pišem
jednom bar.
Svitalo je jutro snežno.
Budilo se sve...
Ljubila me nežno,
ko nijedna pre.

Pogledom sam posle dugo

pratio njen trag,
zavejanom ulicom
Sent Haromšag.
 Plašila me slutnja neka,
znao sam od pre:
sve izgleda izdaleka
drukčije.

Često srce jače bije

kad se setim nje.

Sve Listove rapsodije

bude stare sne.
Želeo bih znati gde je,
Da l' se seti sneg kad veje.
II' je neko drugi ljubi tad...

Februar, 1978.
 HEJ, HAJ!

U mog babe para mlogo, ej,

(da izbrojiš ne bi mog'o sve),
pa se selom pripoveda da smo prave lole;
ma, zavidi nam neki sitan svet,
jer, ume život biti tmuran,
kad gledaš odole.
Al', budi zato sivi soko,
pa se vini u visoko, ej.

Hej, haj, baš nas briga, vozamo se na taljiga.

Zorom ili mrakom, šorom il'sokakom,
Noću, kad selo drema,
kad nigdi nikog nema,
mi jurimo kroz noć.

Jedared je baba bio kum.

(Svirci su nas čekali uz drum).
Red bi bio da smo konje upregli u čeze,
al', taljige vole baba moj,
Još kad sitno, iz šaraga,
tambura zaveze,
onda život nema mana,
brži smo od aeroplana, ej.

Januar,1979.
 OPROSTI MI, KATRIN

Na stanici u Puli, pod vrelim suncem leta,

ja sam čekao autobus i svirao gitaru.
Tad sela je kraj mene, i pitala da l' smeta,
i znam li dobar hotel u Bovinju il' Vrsaru.

Još reče da je stigla tog jutra iz Dižona.

Odvedoh je u mali restoran s dobrom klopom.
Uz sendviče i kafu, onako iz fazona,
Predložih joj da dalje krene sa mnom auto-stopom.

A sutra, sve je bilo ko da se dugo znamo,

Na plaži joj, na poklon, izronih morskog puža.
I nije rekla ništa. Nasmešila se samo.
I pružila mi ruke kao sebe da mi pruža.

I, mahala mi dugo sa prozora vagona.

I pisala mi, posle, da pamti sunce leta.
I zvala me, u jesen, da dođem do Dižona,
al' tamo ne bi bila ista, nego neka deseta.

Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin,

mada si mi bila draga.
Oprosti mi, Katrin, sve je sada samo dim.
Našoj ljubavi ni traga.

Decembar,1977.
MOJA DRAGA SAD JE U JAPANU

Pamtim još taj sastanak.

Suze njene. Rđav znak.
Reče: »Tata ima posao nov.
Ja se selim.«

Nije važno, rekoh ja,

osim parnog vikenda
viđaću te stalno.
Dobro znaš koliko to želim.

Ali:
Moja draga sad je u Japanu.
Pisma dugo putuju do nje.
Uči džudo. Pravi ikebanu.
Plašim se: zaboraviće sve.

E,
To je bila ljubav baš.
Love story na način naš.
Sumnjam da ću sresti ikad
još neku sličnu.
Srušio se čitav svet. Odneo je »jumbo-jet.«
Od sudbine dobio sam tad
petu ličnu.

Juni,1979.
JOŠ JEDAN DAN BEZ NJE

Kroz maglu i kišu, iznenađen jutrom,

tiho nestaje san.
Kao pahulja, znaš, kad doleti na dlan.
Telefon me budi, i otvaram oči,
(neki nepoznat glas).
Neka curica pita: »Ima I' nade za nas?«

A nad Novim Sadom, vetar nosi oblake,

počinje još jedan dan bez nje.

Dok čekam autobus na Trgu slobode

bivam zbunjen na tren:
Jedan široki korak, al' ipak nije njen.
Kod pošte me sreću četiri oka
Neki otac i sin:
To je čika što peva »Oprosti mi,Katrin«.

A nad Novim Sadom vetar nosi oblake,

Protiče još jedan dan bez nje.

Kod »Mileta Pice« je uveče gužva.

Često navratim tu.
Mnoga poznata lica, al' ne vidim nju.
I, neko mi kaže: »Ej, strašna ti pesma
za košarkaški tim.
Čujem, poznaješ Kiću, daj, upoznaj me s njim«.

A nad Novim Sadom vetar nosi oblake,

prolazi još jedan dan bez nje.

Maj 1979.
LAGANA STVAR

Tad još nisam birao

ni gde ni šta sam svirao,
a baš u tome je čar.
Ona je došla tad
i rekla: »Pokušaj,
napravi jednom bar
za mene neku finu
sporu stvar.
Finu laganu stvar,..«

I, od dva-tri akorda,
jer ni ne umem bolje ja,
pesma je nastala.
I čim su čuli nju,
laganu pesmu tu,
svi su pevušili,
i svi su, zaneseni, plesali.
Uz tu laganu stvar.

Čule su me krupne zveri.

Producenti. Menadžeri.
Shvatili su kakav imam dar.
Nudili mi rajsko voće.
Mnogo love. Slavu. Ploče.
Ubrzo sam postao superstar.

Zahvaljujući muzici,
baš ko kuče na uzici
svetom me vodili.
 Pričali: »To je taj,
čudo od deteta.«
A ja sam pevao
milion puta
jednu istu stvar.
Finu laganu stvar...

Verovali ili ne,

za sve moguće novine
dao sam intervju.
Svi su me snimali
i očekivali
da kažem kad i gde
sam tako genijalno smislio
finu laganu stvar...

Pričali su da sam zlatan,

ili da sam čist šarlatan,
i sve manje ja sam bio svoj.
Kad sam razmislio o tom,
zamislih se nad životom.
Rekoh sebi: kući, stari moj.

Želeo sam život nov.

U senci bresta crven krov.
I moju draganu.
Gde god sam bivao,
o njoj sam snivao,
od onog dana još
kad je poželela da napišem
finu laganu stvar...

Želeo sam naći nju,

i čim stigoh na stanicu
upitah: da l' je tu?
Tad su mi rekli
da se davno udala
za nekog mangupa
s kojim je zanesena plesala
uz tu laganu stvar...

Decembar,1979.
ŽIVOT JE MORE

Život je more. Pučina crna,

po kojoj tonu mnogi što brode.
Nije mi srce plašljiva srna.
Ja se ne bojim velike vode.

Lome me vali. Nose me struje.

Oseka sreće. A tuge – plima.
Šiba me nebo bičem oluje.
Al' još se ne dam. l još me ima.

U jutra rana plaše me senke

minulih dana.
Sećanja mutna, kao u laži
kao u snu...
Ipak se borim.
Ipak se nadam.
Sve manje letim.
Sve više padam.
I sve su jače ruke
što me vuku dnu.

Možda će žena svilenog bedra,

koja me zove i pruža ruke,
uliti vetar u moja jedra,
do nove žene, do nove luke.

Život je more. . .

Oktobar, 1977.
 MARINA

Marina, tek uz pomoć starih slika

još mogu da se setim tvoga lika.
I bude se tad neki nemiri zli.
I drugovima pričam da si moja bila ti.
Sav pijan od te laži
ko od dobrog rumenog vina,
Marina...
Marina, ti si bila moja plima
Marina, svetlo, tama, leto, zima
i verujem još (u tome je spas).
I često tako smišljam neki život za nas,
A tada, javi mi se stvarnost
setno (ko violina),
Marina.

Marina, ja još iste pesme pevam.

Marina, ja još iste snove snevam.
Iz ničega smeh još stvoriti znam.
Na kraju svake pesme ipak ostanem sam.

I uvek čujem kako

šumi more iz daljina,
Marina.

Marina, da l' ćemo se ikad sresti?

Ja ne znam kuda će me to odvesti.
I dobro je to što ne znamo kraj.
Sad zbogom. .. Neću reći
da te volim, al' znaj:
Marina,
Ti si bila moja pesma,
i moja plima...

Avgust,1977.
ŽIVOT JE JEDNOSMERNA CESTA

Pomislim nekad na bivša jutra,

na bivše ljude i bivša mesta,
al' put me vodi samo u sutra.
Život je jednosmerna cesta.

Pamtim detinjstvo... Dom. Svaki kutak.

Krov posle kiše crven ko kresta.
Ne mogu tamo ni na trenutak,
Život je jednosmerna cesta.

Sećam se svoje ljubavi rane.

Poljupca prvog u senci bresta.
Ne mogu nazad u sretne dane.
Život je jednosmerna cesta.

Svi idu dalje, i ja sa njima.

Životni pravac moram da pratim,
a toliko divnih časova ima
u koje želim da se vratim.

U svoju prošlost ne mogu stići

sve da poživim godina dvesta.
Na drugu stranu uvek ću ići.
Život je jednosmerna cesta.

April,1978.
PLANETA ŠTO SE ZOVE ČOVEK

Čovek je u svojoj veličanstvenoj evoluciji

osiromašio sebe nizom velikih vrlina i osobina.
Izgrađivanjem logičkog načina razmišljanja prestao je
da se prilagođava prirodi, počeo prirodu da
prilagođava sebi i na taj način polako postajao sve
slabiji, nesigurniji, nemoćniji. Mentalna evolucija mu
je na određeni način, izdižući ga iz postojećeg sklada i
ravnoteže, donela i svojevrsnu katastrofu u kojoj se,
među ostalima, iz njegovih gena brišu poruke Velikog
Znanja što ih i dan danas imaju, na primer, ptice
selice, lososi, jegulje... Briše se i Velika Volja, donekle,
a ono što je od nje ostalo i na razini nagona za
ubijanjem, od pre više hiljada godina do današnjih
dana nesmanjenog intenziteta, bez i one selektivne
primese u savremenim uslovima.

Evolucija, ta ista, na najsvirepiji način

raščerečila je jedinstveni izraz čovekovog duha i tela.
Onog trenutka, kada ta veličanstvena ekspozicija
duha kroz reči, zvuk i pokret tela biva razdvojena, pa
čak u tri elementa separirana, čovek doživi jednu od
svojih najvećih nesreća. Kada je reč, iz ko zna kojih
tragičnih razloga, bila lišena melodije i ritmičnih
pokreta tela, morala da preuzme na sebe, takva
sakata, ogromno breme obaveza da kaže mnogo više
no što je to činila u iskonskoj simbiozi sa ostala dva
organski vezana elementa, počinje život novog vida
čovekovog ispoljavanja, od spomenuta tri, najtužniji,
najjadniji i najoporiji elemenat: POEZIJA.
 U starom obliku, čovekovo ritualno
iskazivanje bilo je univerzalno i svačije, bez obzira na
doba starosti i pamet. Sada poezija počinje da
biva ekspozicija IZABRANIH »ludih«, nadarenih,
duhom jačih, lukavijih, pametnijih... U toj stalnoj bici
Izabranih sa poezijom kao materijom i bici koju
upravo poezijom vode međusobno, dolazi do novog
nasilja nad samim književnim radom, jer se u velikoj
meri podređuje sopstvenoj narcisiodnosti, merilima,
formama, zakonima i konačno i nauci.

Nije li neverovatno da poezija, kao jedan od

ona tri osnovna elementa čovekove slobodne
ekspozicije u jednom trenutku postaje oličenje
granica, ograda, okvira, rečju: jedne vrste neslobode?
U toj bici gubimo smisao za igru, za ono što je u stvari
pra-smisao ove vrste izraza čovekovog kompletnog
habitusa. Stihovi, sakupljeni u ovoj svesci, jedna su
pojave vraćanja na jednostavnost, na polazište
ponovnog spajanja reči, muzike i pokreta, znači:
nečeg što se u nama kreće. Čoveh je, otkrivajući prvo
krajeve preko reka i planina, pa preko okeana i
konačno u međuplanetarnom prostoru, stvarao tim
razdaljinama identične ponore izmedu sebe i drugog
čoveka. Muzika, stih i pokret bi trebalo da taj jaz
smanje na razdaljinu razgovetnosti.

Autor ovih stihova svoju zbirku, kako ja

vidim, namenio je releju između sebe i drugih ljudi, to
je njegova artikulacija, ali, očito veoma razgovetna za
veliki broj drugih ljudi koji misle isto o ljubavi,
detinjstvu, o grehu na ivici vedrine duha i autoironije.

Čitajući ove stihove čovek i nehotice počinje

da pevuši u sebi i jedva primetnim trzajima stopala da
pravi ritam, često nejednak, neusklađen, slobodan...

Tim dobovanjem po tlu potvrđuje se prijem poruke sa

druge planete, što se zove čovek. To su sfere, gde
nauka o versifikaciji nema šta da traži, kao što nema
prostora ni za nauku o druga dva elementa
nekadašnje jedinstvene čovekove ekspozicije, ritualne,
obredne...
 Ako je čitljiv moj morze stopalom po tlu,
onda ćemo se sresti: ova knjiga i ja kod knjižarskog
pulta.

Maja 1980. Ferenc Deak