Professional Documents
Culture Documents
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Момо Капор
2011.
Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Момо Капор
Има ли кога?
Оде!
Језик прегризо!
Отишла...
сладолед — триста
млађевенчане планине и
чула опажања
Галилео Галилеј и
и Велики Медвед
благословено стање,
гравидна,
трудна и
у другом стању,
Пре неки дан видех да моја мала Ана носи ону широку
трапезасту хаљину без Струка, и учини ми се да је не носи без
разлога! Пролепшала се, постала некако блага, изгубио се онај
њен чувени цинични смешак у углу усана, а најлепша ствар на
њој су и даље њене пегице — сада их има још више, јер је по
мојој аматерској процени загазила дубоко у благословено стање.
Већ је видим како улази у тролејбус на предња врата вичући:
Аутор
ГЛАВА I
Ана сусреће писца ове књиге и чаврља с њим у огромним
количинама. О хватању слатке птице младости, о старом
кечупу и писању без везе. Анаволимилована — три речи које се
читају једнако са обе стране, или нешто слично уводу у
касније догађаје.
— Брига ме за интервјуе!
— Ко им клацка коске!
— Ма немој!
—Ваљај даље!
—Ваш цвет?
И то се зове рођендан!
ГЛАВА III
О писању мемоара уопште, а посебно о наслову „Живот
на брзака“, како би требало да се зову Анини мемоари, и о
томе како су три старца делила свет још давно пре њеног
рођења. Јалта -Јалта, фифти-фифти и ти фазони. Те луде
осамдесете године Анине бакуте.
Зашто да не?
Научио их човек!
жито са шлагом,
благословено стање,
посете у канцеларији,
—Желим објашњење!
—Једно по једно?
—Баш тако!
—Француски?
—Знаш шта? Кад моја професорка француског дочепа
неког сиротог писца за гушу, па почне с анализама слагања
времена и тим системима, онда од најлепше песме на свету, као
што је, на пример, Преверова „Барбара“ (сећаш ли се оного о
облацима који фурају низ реку као мртви кучићи, максимално
речено, на часну реч!), онда чак ни од сироте „Барбаре“ не
остане ништа друго осим три, четири укоснице! А тек њено
слово р на париски начин! То би требало да чујеш! Ко би рекао
да се родила у Љигу! Францускије је од Француза.
—Молим?
—О условима ...
— Откуд знате?
— Пар сад је полугодиште и град је пун одбеглих
малолетница. Где мислиш да совишеш?
—Када?
—Никада!
— О чему?
— Схватам.
— Како?
— Сто хиљада!
Откуд ја овде?
Толико да знате!
И ако вас баш занима зашто већ вековима после тога, чим
набацим неке новчанице, уфуравам равно у „Јувелу“ у Кнез
Михајловој, могу вам рећи да је то због свитаца.
— Љубичасте.
— У чему је штос?
— Кампари?
— Хвала најлепша.
Тако пређосмо.
— Колико?
— Шта колико?
А пошто сам му дала сву ловуџу коју сам имала у џепу (то
утврдих тек на аутобусној станици), одвајала сам пешака све до
вароши најмање два и по сата.
— Молим?
— Опростите, госпођице — рече — нешто бих вас
приупитао ...
— Ти си стварно луд!
— Стварно не знам!
— Хоћеш ли да ти га ја опишем?
— Мислиш да можеш?
Маман наставља:
— Е па, драго дете ... рече бакута — шта сам оно, тела да
кажем ...
— Осамнаест ...
— Осамнаест.
— С чим?
— Углавном, апстинирам...
— На који начин?
— Наравно!
— Имам.
— Гребемо се.
— Ноктима?
— 324-100!
У чему?
А зашто?
А зашто воли?
Господе!
— Егоисто!
— Снобе!
То се зове — ламбетвок!
Тра-ла-ла-ла,
Ла-ла-ла-ла-ла!
На пример, ја у џемперишки:
И тако то поче!
— Да?
— Рецимо да јесам!
— А с ким то разговарам?
— А о чему?
—Онако…
Трес.
— Хало?
Трес.
— Хало?
Цап!
— Дајмивасу!
ЈОШ ЈЕДАНПУТ:
ЕСПАДРИЛЕ КЛАНФЕ,
ANEX-MANEX INTERCONTINENTAL!
— Имате ли стерео?
— Где је купатило?
Наздравље!
Ево , каква сам ја: ја сам вам таква да увек држим своје
цигарилосе на столу, баш некако на средини, баш некако мало
удесно од пепељаре. Мислим, кад су цигарилоси већ ту, нек се
арче, после ћемо већ нешто да смислимо. И шта се дешава?
Наклати вам се тако неки, као, фол, лежеран тип за сто и само
троши ли, троши ваше дуване. Све му димови исфуравају на
уши. У реду, нек се трује, мислим се као ја — њему допада —
али ми онда нестане шибица. Имаш ли једно запаљење? -—
питам, као, фол, лежерног типа, а он однекуд из најдубљих
дубина својих џепова извлачи шибицу, припали ти, па као да је
највећа драгоценост — поново у подрумишку. После трећег
запаљења, погледа ме право у очи и каже са прекором:
—Није ...
—Није ...
—Са џемом?
—Није ни са џемом...
—Са сестром.. .
Труба!
Два сата — бакута већ пева „На Ускрс сам се родила ...“
Било како било, Нове године нема, па нема! Ескивира нас,
значи, у томе је штос!
И шта онда?
— Приватно.
— Најбоље је приватно!
Ето реченице која ме начисто излуђује, ако већ хоћете да
знате шта ме највише излуђује у овом животу у двоипособној
комфорној машини за млевење меса!
ГЛАВА XXII
После бескрајног масирања о свему и свачему, аутор ове
хронике, писане искључиво за забаву читаоца, одлучује да
снажним драматуршким захватом гурне сироту, увелу радњу
књиге напред, па због тога шаље Ану да брани Београд.
БИО БИХ
БИО БИ
БИБЛИОФИЛ
БИЛИ БИСМ0
БИЛИ БИСТЕ
БИБЛИЈА!“
Т
— ако ти је то, моја Анчи — говорио је госн Суле — за
мене нација, вера, боја коже и лова уопште не одигравају када је
у питању другарство!
И још је казао:
Казао је:
ГЛАВА XXV
— Без гурања, молим! — узвикнуо је аутор ове хронике,
писане искључиво за забаву читаоцима, пре него што је
прешао на прекуцавање аутентичних бележака једне Ане.
Захваљујући овој девојчици, Суле са Аде упада- наглавачке у
све уџбенике о беседницима и беседништву, док писац заувек
испада из такозване озбиљне књижевности.
— Ја одох!
Према изјавама очевидаца, Суле је пришао прозору,
отворио га и изговорио своју опроштајну поруку:
Не можеш изаћи,
Не могу га наћи!