Сергеј Довлатов

Компромис
Са руског превела
Радмила Мечанин

MMXIX

2012
Наслов оригинала:
Сергей Довлатов
Компромисс

THE COMPROMISE
Copyright © Sergei Dovlatov, 1981
All rights reserved

Serbian language copyright © 2010 by Stylos

Сва права превода на српски језик и објављивања на српском језику
задржава издавач.

Издавач: STYLOS d.o.o., STYLOS ART, Нови Сад

STYLOSART
Футошки пут 67, 21000 Нови Сад
Tel/fax: 021/4891-643, 4891-646
e-mail: stylos-art@stylos.rs
www.stylos-art.com

За издавача: Стана Шехалић

Уредник: Ана Бошковић
Превод с руског: Радмила Мечанин
Коректура: Stylos art
Дизајн корица: Зоран Пеневски
Графичка обрада: Владимир Ватић

Штампа: АМБ Графика, Нови Сад

Прво издање
Нови Сад, 2012.
Тираж: 1000

ЦИП — Каталогизација у публикацији

Библиотека Матице српске, Нови Сад
821.161.1-32
ДОВЛАТОВ, Сергеј Донатович
Компромис / Сергеј Довлатов ; превела са руског Радмила
Мечанин. — 1. изд. — Нови Сад: Stylos art, 2012 (Нови Сад: АМБ
графика). — 176 стр.; 21 цм
Тираж 1.000.
ISBN 978-86-7473-596-1
COBISS.SR-ID 274391559
Н. С. ДОВЛАТОВОЈ — ЗА СВЕ МУКЕ
 ...И остадох без посла. Можда би, мислим се, требало да изучим
за кројача? Приметио сам — кројачи су увек добро расположени...
Сусрећем Логинова са телевизије.
— Здраво. Па, како си?
— Ево, тражим посао.
— Има једно слободно радно место. Лист На стражи отаџбине.
Запиши презиме — Каширин.
— То је ћелави?
— Каширин је искусан новинар. Човек — прилично мек...
— И говно је меко — кажем.
— Шта, познајеш га.
— Не.
— А говориш... Запиши презиме.
Записао сам.
— Требало би да се обучеш како треба. Моја жена каже, кад би се
облачио како треба...
Између осталог, његова жена једном зове телефоном... Стоп!
Отвара се широка узбудљива тема. Одвешће нас далеко у страну...
— Кад зарадим, обући ћу се. Купићу себи цилиндар...
Понео сам своје новинске исечке. Одабрао сам највредније.
Каширин ми се није свидео. Мрачно лице, армијски хумор. Погледао
ме је и рекао:
Ви, наравно, нисте члан партије?
Климнуо сам главом као кривац. Са једном идиотском
простодушношћу је додао:
Двадесет људи је конкурисало на ово место. Поразговарају са
мном и... више се не појављују. Оставите ми макар телефон.
Навео сам му телефон хемијске чистионице, који ми се случајно
урезао у памћење.
Код куће сам отворио своје новинске исечке. Понешто сам
поново прочитао. Замислио сам се...
Пожутели листови. Десет година лагања и лицемерја. Па, ипак,
иза тога стоје неки људи, неки разговори, осећања, стварност... Не у
самим листовима него тамо, на хоризонту...
Тежак је пут од правде до истине.
У исти поток се не може ући двапут. Али кроз густину воде може
се сагледати дно, засуто конзервама. А иза раскошних позоришних
декорација видети циглани зид, конопце, апарат за гашење ватре и
мамурне аргатнике. То зна свако ко је барем једном био иза кулиса...
Почећемо од петпарачке новинске информације.
 Компромис први

(Совјетска Естонија, новембар, 1973. године)

„НАУЧНА КОНФЕРЕНЦИЈА. Научници из осам држава стигли су у

Талин на VII конференцију о проучавању Скандинавије и Финске. То су
стручњаци из СССР-а, Пољске, Мађарске, Демократске Републике
Немачке, Финске, Шведске, Данске и Савезне Републике Немачке. На
Конференцији ради шест секција. Више од сто тридесет научника:
историчара, археолога и лингвиста читају реферате и саопштења.
Конференција ће трајати до 16. новембра.“

Конференција се одржавала на Политехничком факултету.

Отишао сам тамо, поразговарао. За пет минута информација је била
готова. Предао сам је у секретаријат. Појављује се уредник Туронок,
јелејни, марципански човек. Тип снебивљивог ништака. Овога пута је
узбуђен:
— Ви сте дозволили себи грубу идеолошку грешку.
—?
— Набрајате земље...
— Зар се то не сме?
— Може и потребно је. Ствар је у томе како их ви наводите. Којим
редоследом. Тамо су наведене Мађарска, Демократска Република
Немачка, Данска, затим Пољска, СССР, Савезна Република
Немачка...
— Природно, по азбучном реду.
 — То није класни приступ — јекнуо је Туронок — постоји гвоздени
ред.
Демократске земље — напред! Затим неутралне државе. И, најзад,
учеснице блока...
— Океј — кажем.
Преписао сам информацију и однео је у секретаријат. Сутрадан
ми притрчава Туронок:
— Ви ми се ругате! Ви то смишљено радите?!
— Шта је било?
— Побркали сте земље народне демократије. Код вас је
Демократска Република Немачка после Мађарске. Опет по азбуци?!
Заборавите ту опортунистичку реч! Ви сте радник партијских
новина. Мађарску — на треће место! Тамо је био пуч.
— А против Немачке смо ратовали.
— Не препирите се! Зашто се ви препирете?! То је друга Немачка,
друга!
Не разумем ко вам је указао поверење?! Политичка
кратковидост! Морални инфантилизам! Ставићемо то питање...
За информацију су ми уплатили две рубље. Мислио сам да ће ми
платити три.
 Компромис други

(Совјетска Естонија, јун, 1974. године)

„РИВАЛИ ВЕТРА (Педесетогодишњица талинског хиподрома).

Познати џокеји, идоли публике су, пре свега, искусни зоотехничари
који упорно и стрпљиво усавршавају пасмину и развијају вредна
наследна обележја својих васпитаника. Осим тога, то су
висококвалификовани спортисти који једном недељно полажу рачуне о
својим успесима пред захтевном талинском публиком. За педесет
година спортисти су освојили много награда и диплома, а 1969. године
мајстор-јахач Антон Дукаљскије на ждрепцу Таљник добио Велику
савезну награду. Међу звездама талинског хиподрома издвајају се
искусни мајстори Л. Југенс, Е. Иљвес и Х. Нимисте. Наде улива млади
спортиста. Иванов.
У част јубилеја на хиподрому ће се 1. августа одржати коњичка
свечаност.“

Талински хиподром представља прилично жалостан призор.

Блатњава пољана, искривљене трибине. Земља је засута комадићима
искоришћених улазница. Узбуђена, вриштава руља циркулише од
бара до гелендера.
Хиподром је једино место на коме се продаје јефтино вино на
точење.
На билетарници постоје две врсте карата — експрес и парњак.
Кад узимате експрес, треба да погађате лидере оним редоследом
којим улазе у финиш. Парњак — да погодите два најјача финалиста,
без обзира на редослед. Према томе, за парну карту је исплата мања.
И за фаворите плаћају мало. На њих се клади читав хиподром, све
новајлије. Велике паре доносе рђави коњи који случајно избију
напред. Фаворита није тешко погодити. Теже је предвидети
изненађење — блесак жустрине неке шугаве раге. Врсни јахачи за
велике паре задржавају фаворите. Вешто заостати је такође —
уметност. То је чак теже него победити. Испоставља се да су напред
просечни коњи. Премије понекад избију на сто педесет рубаља.
Међутим, тешко да ће добри јахачи пожелети да имају посла са
вама. Они имају солидну клијентелу. Лакше ти је да се договориш са
џокејем треће класе. Њему је забрањено да се клади на тркама. Он то
ради преко других лица. Узима програм сутрашњих трка и
обележава га за вас. Указује вам на три најјача коња у свакој трци. А
ви по упутствима купујете карте и за његов удео.
Одлучио сам да напишем јубиларну белешку о хиподрому.
Поразговарао сам са директором А. Мељдером. Позвао је Тољу
Иванова.
— Ево — каже — младог талента.
Отишао сам са Ивановом у бифе. Рекао сам:
— Имам вишак пара, осамдесет рубаља. Шта бисте ми ви
препоручили?
— У ком смислу?
— Имам на уму трке.
Иванов ме је бојажљиво погледао.
— Не бој се — кажем — нисам провокатор, иако сам новинар.
— Ма, не бојим се.
— У чему је ствар?
Најзад ми се он „потписао“:
— Дукељ (то јест Дукаљски) се клади преко придошлица
Летонаца. То је стопроцентна сигурност. Купују трке у целини, иду
на све. Али тек на крају, кад су улози велики. А прве три трке се могу
купити.
 Извукао сам програм сутрашњих трка. Тоља је извадио оловку...
После треће трке исплатили су ми шездесет рубаља. Касније смо
систематски добијали од тридесет до осамдесет. Штета што су се
трке одржавале једном недељно.
У лето је Тоља Иванов сломио ногу и обе кључњаче. Коњи нису
криви. Испао је пијан из таксија.
Са хиподромом је завршио. Већ неколико година „ривал ветра“
ради као бармен у „Мундију“.
 Компромис трећи

(Младост Естоније, август, 1974. године)

„ОСЕЋАМ СЕ КАО КОД СВОЈЕ КУЋЕ (Гости Талина). Ала Мелешко

има ретко привлачно лице. То, наравно, није најважније у животу. Па
ипак, па ипак... Можда се управо овде крије узрок сталне наклоности
околине према тој ведрој, готово незграпној девојчици...
Ала не спада у чувене госте. Није учесница великог научног
симпозијума. Спортски рекорди нису њена особеност...
Алу је у наш град довела... радозналост. Да, да, управо радозналост,
осећај немира који тера човека да изненада напусти градску удобност.
Ја бих то назвао — осећањем пута, заводљивошћу хоризонта,
исконском нестрпљивошћу путника...
„У непостојаности је кретање!“ — написао је чувени теоретичар
музике Черни...
Одлучили смо да Али поставимо неколико питања.
— Шта нам можете рећи о Талину?
— То је диван, пријатан и строг град. Запањује складним
контрастом старине и модерне. У његовој тишини и мирноћи осећа се
поносна моћ...
— Како сте се обрели овде?
— Много сам слушала о овдашњим дизајнерима и сликарима. Осим
тога, волим море...
— Путујете сами?
— Моји стални сапутници су фотоапарат и том Александра
Блока.
— Где сте успели да одете?
— На Вишгород и у Кадриогру, где су ме окружиле припитомљене
веверице, одане и дирљиве.
— Какви су вам даљи планови?
— Лето се ближи крају. Почеће настава и моје студије
кореографије. Опет — стални рад, напоран посао... Али, за сада —
осећам се као код своје куће!“

У овој причи нема ни анђела, ни демона... Нема ни грешника, ни

праведника. Да, нема их ни у животу. Ево, већ неколико година
посматрам...
Један уредник ми је рекао:
— Код тебе су сви ликови — ништаци. Кад ти је јунак већ ништак,
мораш га, логиком приче, водити до моралног краха. Или до освете.
А код тебе су ништаци — нешто природно, као киша или снег...
— Где су ти овде ништаци? — питао сам га. — Ко је, на пример,
ништак?
Уредник ме је погледао као човека који се нашао у рђавом
друштву, па покушава да оправдава своје другаре...
Већ одавно не делим људе на позитивне и негативне. А књижевне
јунаке — још мање. Осим тога, нисам сигуран да у животу после
злочина неизоставно следи кајање, а после подвига — блаженство.
Ми смо онакви каквима се осећамо. Нежним додиром живота наша
својства, врлине и пороци су извучени на светло дана... „Природо, ти
си моја богиња!“ И тако даље... Добро...
У овој причи нема ни анђела, ни демона, нити их може бити.
Један од јунака сам — лично ја. Такође је приказан Миша
Шаблински, са себи својственим изразима — „спонтана
аперцепција“, иманентни дуализам“... Затим фигурира Митја
Кленски, такође га је лако препознати. Склоност анодираним
шналама за кравату и дебелим муштиклама од лажног ћилибара
донели су му велику славу.
 Шта нас је зближавало? Можда је то била, да се што лепше
изразим, блага злоба према званичној страни новинарског посла.
Један здрави цинизам, који помаже да се избегну тешке речи...
У нашој канцеларији, од тридесет двоје запослених сарадника,
двадесет осморо је називало себе „Златно перо Републике“. Нас
тројица смо се, ради оригиналности, називали — сребрним. Дима
Шер, који је у једном допису написао: „Вештачки бубрег је
свакодневна појава наше свакодневице“, сматран је буковим пером.
Углавном, дружили смо се. Шаблински је радио у редакцији за
индустрију, његови текстови нису побуђивали дискусије. У њима су
доминирале цифре, које су рачунале са специфичним читаоцем.
Кленски је радио у спортској редакцији, водио је свакодневну
хронику. Његове тачне пословне вести биле су без емоција. Ја сам
писао фељтоне. Још у априлу ми је уредник рекао: „Кад будеш писао
фељтоне — даћемо ти стан“.
Тежак је то посао. Сваку чињеницу треба марљиво проверавати.
Објекти критике се измигоље спасавајући себе. Град је мали, људи се
знају. Укратко, двапут су покушали да ме истуку. Једном —
физикалци са станице за теретњаке (и то им је пошло за руком).
Затим шверцер Чигир, који ме је ударио шеширом „борсалино“ и
одмах добио нокаут.
Моји текстови су имали безбројне одзиве. Понекад и у облику
претњи. То ме је чак и радовало. Мржња значи да су новине још у
стању да побуде страсти.
Свако од нас је радио свој посао. Сва тројица смо зарађивали
добро. Шаблински је са службених путовања доносио сушену рибу,
пачија јаја, па чак и живу прасад. Кленски је писао монографије за
једног спортског ветерана, кога је називао „добри плантажер“.
Укратко, радили смо савесно и поштено...

★★★

Шта је било после? Ништа нарочито. Митји Кленском је стигла

гошћа из Двинска. Не знам чак ни шта је имала на уму. Постоје
младе жене, није да су порочне, развратне, не, него су, најбоље би
било рећи — безбрижне. Живот им је непрестана — акција. Иза
нагомиланих поступака једва да им се назире душа. Уз чудовишне
напоре девојке, по цену свакаквих жртава набављају, на пример,
увозне чизме. Тешко је и замислити како то одузима много времена
и снаге. А затим — показивање увозних чизама. Безбројна друштва,
игранке или само — од робне куће до градске скупштине, поред
блиставих излога. Понекад се чизме црне крај вашег кревета:
масивни ђонови, клонуле саре. И није неки опаки разврат.
Једноставно, девојке нису удате. Попиле су, аутобуси не возе, таксија
нема. А домаћин је тако симпатичан. У кући су три иконе, аутограф
Магомајева, литографије, Коул Портер... Девојке увече играју, дању
раде. И не раде рђаво. А одлазе у госте код занимљивих људи. Код
новинара, на пример...

★★★

Митја је свратио у нашу редакцију. Са њим је била девојка.

— Поседи овде — рекао јој је — мом шефу нису све козе на броју.
Серж, може ли да поседи овде?
Рекао сам:
— Може.
Девојка је села поред прозора и извадила пудријеру. Митја је
отишао. Наставио сам да радим без нарочитог полета. Фељтон који
сам писао носио је наслов „ВМК без ретуширања“. Шта је ВМК —
начисто сам заборавио...
— Како се зовете?
— Ала Мелешко. А је ли истина да сви новинари сањају да
напишу роман?
— Није — слагао сам.
Девојка је накарминисала усне и почела да се врпољи. Упитао
сам је:
— Где учите?
 Тада је почела да лаже. Некакве студије драме, некаква
пантомима, југословенски режисер је зове на снимање. Режисерово
име је Јошко Гати. Али неки „Интерсин“ не конвертује валуту...
Како је дивно еволуирало лагање за последњих двеста година!
Раније су лагале да имају вереника, милионера или узгајивача коња.
Сада лажу о режисеру из Југославије. Некад се човек поносио својим
касачима, а сада... сомотским папучама из Пољске. Хлесатков је био
на равној нози са Пушкином, а мој познаник Генич се вратио из
Москве потиштен и тих — Олжаса Сулејманова је видео у Централној
робној кући. Чак и интелектуалци лажу да имају пристојну плату. Ја
сам увек додавао двадесет рубаља, мада заиста добро зарађујем...
Добро...
Поче да лаже. Ја у тим случајевима ћутим — нека лаже.
Некористољубиво лагање није лаж већ — поезија. Због нечег сам
сигуран чак и да се уопште није звала Ала...
Затим се појавио Кленски.
— Па, лепо — каже — триста редова ми је у фасцикли код
одговорног уредника. Могу и да се опустим.
За трен ока сам завршио свој фељтон. Написао сам нешто,
отприлике: „...Зашто су ћутали активисти цеха? Куда је гледао
другарски суд? Па, одавно је познато да се похлепа, помножена
некажњивошћу, завршава злочином!...“
— Па, хајдемо — рекао је Кленски — колико ћемо да те чекамо?!
Предао сам фељтон и телефонирали смо Шаблинском. На позив
је искрено одговорио:
— Код Розе је сесија. Новца — осам рубаља. Сутра ми је радна
среда. Што кажу, све једно за другим...
Нашли смо се на степеништу испред лифта. Пришао нам је
Жбанков са блицем, ћутке је фотографисао Алу и отишао.
— Какви су вам планови? — питао сам.
— Телефонираћемо Верки.
Вера Хлопина је радила у дактилографском бироу, мада је лако
могла да постане коректор, па чак и главни коректор. Нервозна,
писмена и оштроумна, шкодила је себи хистеричном, дрском
отвореношћу. Код ње се радо окупљало новинско руководство.
Самачка ситуација, две собе, Верине другарице и музика... Чим
попије буквално две чашице, Хлопина постаје опасна. Чим јој се
нешто не свиђа, није бирала изразе. Сећам се, заменику уредника
омладинских новина, Вејсблату, викала је:
— Не, само ме чујте! Он је црн ко Армстронг! Неће га примити ни
у гаражу, као механичара!
Ни женама није остајала дужна. За све — за умеће сублимисања
мана, за увозну одећу, за богате и млохаве мужеве.
Нас тројицу Вера је симпатисала. С правом. Нисмо били
каријеристи, нисмо куповали аутомобиле, нисмо се правили важни.
И ми смо волели Веру. Мада смо сва тројица били у чисто
пријатељским односима са њом. Вечито румена, буцмаста, помало
незграпна, била је крајње чедна.
Хлопина није волела да пије. Само јој се свиђало да организује
другарске журке, да се усплахири, јури по ризлинг, спрема закуску.
Нама је говорила:
— Сад ћу да телефонирам Љутки из одељења галантерије.
Фантастика! Витак стас! Очи зелене, ево овакве!...
Љутки је телефоном викала:
— Остављај све, хватај кола и долази! Чекам те! Шта? Писци,
новинари, вотке колико ти душа жели, торта...
Затим је долазила Љутка, висока, витка, очурде — стварно... са
мужем, капетаном милиције...
Све је то радила апсолутно несебично. Једноставно, Вера је била
усамљена.
И ето, пошли смо код ње. Купили смо џин и тоник, и све што
треба. Треба рећи да сам знао напамет те вечеринке. Унапред знам
шта ће се догодити. Јер увек протичу исто. Једном заувек је
установљен поредак. Својеврсни концерт, где су све тачке унесене у
програм.
Шаблински говори о неком фантастичном лову градског
комитета. Тамо ће бити штуке величине орла, шумска колибица са
финским купатилом, јеревански коњак... Затим га ја прекидам
својом омиљеном шалом:
— А између дрвећа трче инструктори рејонског комитета у
медвеђим кожама...
— Завидиш ми — насмешиће се безазлено Шаблински — већ сам
вам предлагао да одемо...
Затим Кленски говори нешто о хиподрому. И промицаће чудна
коњска имена: Ханибал, Весела Песмица, Рокенрол. „Дукељ га чешка
на окуци, фаворит има четири пада, у џепу ми је шест експреса а
резултат — угалопира први!...“
Затим се домаћица напија и изговара оно што мисли о свакоме од
нас. Али, ми смо се навикли и не љутимо се. Кленском ће
пребацивати за његову неукусну кравату. Мени — за лојалност према
руководству. Шаблинском за снобизам. Испоставиће се да она
захтевно и пристрасно проучава све наше дописе. Затим ће почети
вечити новинарски разговори ко је неталентован а ко даровит, и
предратне плоче, и сузе, и чудом купљена вотка, и на крају „ти мене
поштујеш?“ Узгред, није лоша рубрика за сатиричку редакцију...
Углавном, тако је и било. Пекли смо неке виршле на штапићима.
Вера се напила и љубила портрет Доброљубова: „Какви су то били
људи!...“
Затим се осамила са Митјом у кухињи. А Кленски је имао
запањујући метод деловања на жене. Метод се састојао у томе што је
дуго разговарао са њима. И то не о себи него о њима. И ма колико им
он говорио: „Склони сте да верујете људима, али у извесним
областима...“ — метод је непогрешиво деловао и на ученице
занатских школа, и на циничне дописнице телевизије.
Шаблински и ја смо брзо досадили један другом. Он је отишао без
поздрава. Вера је спавала. Јавио сам се Марини и такође отишао.
Рекао сам Али само једну реченицу: „Хоћете ли да се неприметно
изгубимо?“ Свима говорим ту реченицу. (Женама, разуме се.) Или
готово свима. За сваки случај. Реченица је недвосмислена, а при
томе није увредљива.
 — Незгодно ми је — рекла је Ала — па, дошла сам код Митје...
Ујутро сам имао много посла у редакцији. Припремао сам
страницу о „народној контроли“ и лечио се минералном водом.
Шаблински је дешифровао своје магнетофонске снимке после
конференције руководилаца. Појавио се Кленски, утучен, издуженог
лица. Изразио се загонетно и апстрактно: „Ово је фикција, као и
читав наш живот“. У време ручка зазвонио ми је телефон:
— Овде Ала. Нисте видели Митју?
— А — кажем — здраво. Како сте?
— Хемоглобин ми је 200.
— Не разумем.
— Чему чудно питање: „Како сте?“... Шугаво, како бих иначе...
Пошао сам да тражим Кленског, али ми рекоше да је на
службеном путу. У сеоцету Кунгла мајка хероина је родила
једанаесто дете. Пренео сам све то Али. Ала ми каже:
— Гле фукаре, није ми рекао...
Настало је ћутање. То ми се није свиђало. Шта ја имам с тим? А
треба и да предам страницу. Наслови су ми некако језиви: „Балада о
несталој рачунаљци“... А Митка је заиста добар, отишао је а да није
рекао госпођици. Било ми је некако непријатно.
— Хоћете ли — кажем — да доручкујемо заједно?
— Заиста би требало да доручкујем. Ја сам у једном несхватљивом
стању.
Заказао сам јој састанак. Затим сам разбацао папире по столу.
Остављао сам утисак да радим...
Био је прохладан и тмуран мајски дан. Изнад излога кафеа
лупале су платнене тенде. Ала је дошла са огромним платненим
сомбрером. Очигледно се дичила њиме. Ја сам се узнемирено
освртао. Само ми још фали да ме Маринине другарице виде са тим
сомбрером. Ободи су му запињали за олуке. У кафеу се испоставило
да се сомбреро лако склапа. Јели смо неке фаширане шницле и пили
чај уз колачиће. Она се понашала као да је заинтересована за везу са
мном. Упитао сам:
— Вероватно сте на распусту?
— Да — каже — на „распусту у Риму“.
— Стварно, принцеза међу новинарима. Како вас је мама
пустила?
— А зашто?
— Непознати град, искушења...
— Састале се две мамице: „А како то да си пустила кћерку?“ „Чега
бих се бојала? Она је од девете године под надзором милиције...“
Учтиво сам се насмешио. Позвао конобара. Платио сам и изашли
смо. Кажем:
— Па, срећан сам што вас лично познајем, мадам.
— Ћао, Џони! — рекла ми је Ала.
— Ја нисам Џони него Ђовани!
— Гуд бај, Ђовани!
И отишла је с огромним платненим шеширом, та витка дропља. А
ја сам пожурио у редакцију. Испоставило се да ме је секретар већ
тражио. До шест сати страница је била готова.
Увече сам био у позоришту. Гледао сам Звона, по Хемингвеју.
Представа је ужасна, мешавина Седморице величанствених и Младе
гарде. У другом чину, на пример, Роберт Џордан се обријао камом.
Узгред, носио је пољске фармерке. Баш као и ја.
При крају представе је отпочела језива пуцњава, тако да сам
изашао не чекајући овације. Град нам је добродушан, све представе
се завршавају бурним аплаузима...
Рано ујутро дошао сам у канцеларију. Имао сам наруџбу за
позитивну рецензију. Цркавајући од дувана и кафе, почео сам да
пишем:
„Хемингвејева дела нису сценична. Једина драма овог аутора није
имала позоришну биографију, остаје »дијалошка прича. Добро се
чита, истицао је аутор. Безбројни покушаји Холивуда да
екранизује...“
 Тада ми је телефонирала Вера. Кажем:
— Побогу, заузет сам! У чему је ствар?
— Скокни на тренутак.
— Шта је било?
— Ма, скокни на тренутак!
— Дођавола...
Вера ме је чекала на степеништу. Румена, нервозна, тужна.
— Схваташ ли, треба јој новац.
Нисам разумео. Тачније, разумео сам, али сам рекао:
— Не схватам.
— Алки је потребан новац. Нема чиме да одлети.
— Вера, ти ме знаш, али то је искључено до четрнаестог. А колико
јој треба?
— Макар тридесет.
— Апсолутно искључено. У априлу нисам имао никаквих
хонорара... Из касе за узајамну помоћ узео сам седамдесет пет... За
телевизор, још га нисам отплатио... А затим, ја нисам баш...
Тренутак, а Кленски? Па, његов је кадар...
— Отпутовао је некуда.
— Ускоро ће се вратити.
— Схваташ ли, биће катастрофа. Звао је њен вереник из
Саратова...
— Из Двинска — рекао сам.
— Из Саратова, није важно... Рекао да ће се обесити ако се не
врати. Алка од фебруара путује.
— Што не дође по њу?
— Има испит у понедељак.
— Дивота — кажем — може да се обеси, а не може да пропусти
испит...
— Плакао је, стварно је плакао...
 — Али, ја немам тридесет рубаља! Затим, некако је чудно,
побогу... А што је најважније — немам!
Најзанимљивије је што сам говорио истину.
— А да позајмиш од некога? — рекла ми је Вера.
— А зашто бих, на крају крајева, требало да позајмим? Она је
девојка Кленског. Нека се он побрине.
— Можда, да питамо Шаблинског?
Отишли смо код Шаблинског. Он се чак збунио:
— Имао сам осам рубаља и џентлменски сам их пријавио. И сам
ћу да позајмим од неког. Сачекајте Митку, па нека он реши ту ствар.
Слушајте, смислио сам шалу: „Сви људи се деле на бољшевике и баш
велике…“
— Добро — рекла је Вера — смислићу нешто.
И пошла је према вратима.
— Слушај — кажем — ако не смислиш, јави се мени...
— Добро.
— Ево шта можемо да урадимо. Да је интервјуишемо.
— А зашто сад па то?
— За рубрику „Гости Талина“. Студенткиња проучава готичку
архитектуру. Не одваја се од тома Блока. Храни веверице у парку...
Платиће јој двадесет, а можда и двадесет пет рубаља...
— Серж, потруди се!
— Добро...

★★★

Тада су ме позвали да идем код уредника. Генрих Францевич је

седео поред прозора у пространом кабинету. Радио-грамофон и
телевизор су били искључени. Компликовани телефон са белом
тастатуром је ћутао.
— Седите — рекао ми је уредник — имам одговоран задатак. У
нашим новинама је слабо заступљена тема морала. Избор је веома
широк. Злокобне алиментације, протекционизам, државна
отимачина... Рачунам са вама. Идите у народни суд, у милицију...
— Смислићу нешто.
— Баците се на посао — рекао ми је уредник — тема морала нам
је веома важна...
— Океј — кажем.
— И запамтите: отворени редакцијски конкурс се продужава.
Најбољи текстови биће удостојени новчаних награда. А победник се
шаље у Савезну Републику Немачку...
— Добровољно? — упитао сам.
— То јест?
— Нису ме пустили ни у Бугарску. Предао сам документа у
пролеће.
— Треба мање пити — рекао је Туронок.
— Добро — кажем — ни овде ми није лоше...
Тога дана сам имао још много брига, сукоба, размирица и
нерешених проблема. Био сам на два саветовања. Одговорио сам на
четири писма. Двадесет пута сам разговарао телефоном. Пио
коктеле, грлио Марину...
Све је било у реду.
А јучерашњи дан — куда се денуо? Ако је заборављен, шта ме је
после шест година натерало да напишем: „У овој причи нема ни
анђела, ни демона... Нема ни грешника, ни праведника...“
И заиста, какви смо то људи?
 Компромис четврти

(Вечерњи Талин, октобар, 1974. године)

„ЕСТОНСКИ БУКВАР

У шуми кишног дана

Сусрели смо звере.
Рекли смо му: ,Здраво!‘
Звер нам рече: ,Тере!‘
И сада се ведри зрак
Помоли кроз облак...“

Вечерњи Талин излази на руском језику. И ето, смислили смо нову

рубрику „Естонски буквар“. За малолетне руске читаоце. Ја сам
припремао први број. Написао сам прилично симпатичне песмице.
Осам комада. Универзални новинар, потајно сам био поносан на
њих. Зове ме инструктор Централног комитета, Вања Труљ:
— Ко је написао ону шовинистичку басну?
— Зашто шовинистичку басну?
— Значи, ти си је написао?
— Ја. А у чему је ствар?
— Тамо фигурира звер.
— Да.
 — И шта испада? Испада да је Естонац — звер. Ја сам звер? Ја,
инструктор Централног комитета партије? Звер?!
— То је прича, конвенционалност. Тамо је илустрација. Дечица су
сусрела медведа. Медведово лице је добро, симпатично. Он је
позитиван...
— Зашто онда говори естонски? Нека говори језиком неке од
капиталистичких земаља...
— Не разумем.
— Шта ја теби да објашњавам! Ниси зрео за партијске новине,
ниси зрео...
Сат Касније, сврача ми уредник:
— Жири вам даје два поена.
— Какав сад па жири?
— Заборавили сте да је продужен конкурс. Аутори најбољих
текстова биће награђени. Најбољи од најбољих добија путовање на
Запад, у Демократску Републику Немачку.
— Логично. А најгори од најгорих — на Исток?
— Шта хоћете тиме да кажете?
— Ништа. Шалио сам се. Зар је Демократска Република Немачка
— Запад?
— Него шта је, по вама?
— Ето, Јапан је Запад!
— Шта?! — узвикнуо је уплашено Туронок.
— У идејном смислу — додао сам.
Сенка неограниченог умора смркла је уредниково лице.
— Довлатове — рекао ми је — са вама се не може разговарати!
Запамтите, моје стрпљење има границе...
 Пети компромис

(Совјетска Естонија, новембар, 1975. године)

Човек је рођен. Годишњи празник — Дан ослобођења — масовно

се прославља у републици. Фабрике и предузећа, колхози и
индустрије машина и трактора рапортирају држави достигнућа
високих показатеља.
Ових дана пређена је још једна необична граница. Становништво
естонске престонице достигло је број од 400 000 људи. У талинској
Болници Но 4, Маја и Григориј Кузиних добили су дуго очекиваног
првенца. Управо њему је било суђено да буде 400 000-и становник
града.
— Биће спортист — осмехује се главни доктор Михкељ Тепе.
Срећни отац невешто крије грубе, жуљевите руке.
— Сину ћемо дати име Лембит — каже он — нека расте као
јуначина!...
Срећним родитељима обраћа се познати талински песник — Борис
Штејн:

У фабрикама, у гротлу рова, сред боја,

На неким планетама далекима
Четири је стотине хиљада хероја
И првенац твој је међу свим њима.
 Падају ми на памет Гетеове речи:
,Рађа се човек — рађа се читав свет!‘1
Не знам шта ћеш да постанеш, Лембите?! Стругар или рудар,
официр или научник. Јасно је једно — рођен је Човек! Човек, осуђен на
срећу!..“

Талин је мали, интиман град. Сусретнеш познаника на улици и

чујеш: „Здраво, а ја тебе тражим...“ Као да се то дешава у радничкој
мензи...
Укратко, био сам запањен кад сам сазнао колико Талин има
становника.
Било је овако. Уредник Туронок ме позвао, па каже:
— Имам конструктивну идеју. Може да испадне ефектна
репортажа. Да размотримо детаље. Само немојте да будете дрски...
— Чему дрскост? То је узалудно...
— Ви сте, заиста, већ дрски — смркнуо се Туронок — увек сте
дрски, Довлатове. Ви сте дрски чак и на састанцима колектива.
Нисте дрски једино кад сте подуже одсутни... Мислите да сам ја
неотесан? Да читам само новине? Свратите понекад. Да видите каква
ми је библиотека. Имам, између осталог, и предреволуционарна
издања...
— Зашто сте ме звали? — питам.
Туронок је поћутао. Нагло се исправио, као да са лирске позе
прелази на пословни став. Проговорио је убедљиво и разговетно:
— За недељу дана је годишњица ослобођења Талина. Тај датум ће
бити масовно обележен. Укључујући и новинске странице.
Предвиђени су разни аспекти: привредни, културни, свакидашњи...
Текстове спремају све рубрике у редакцији. Имам задатак и за вас.
Наиме, по подацима статистичког бироа, град има око четири
стотине хиљада становника. Та цифра је у извесној мери релативна.
И сама црта града је донекле релативна. Ето, тако. Посаветовали смо
се и одлучили: четири стотине хиљадити становник Талина мора
бити рођен уочи јубилеја.
— Нешто ми није сасвим јасно.
— Идите у породилиште. Дочекајте прво новорођенче. Запишите
параметре. Интервјуишите срећне родитеље. Лекара који је водио
порођај. Наравно, направите фотографије. Репортажа излази у
јубиларном броју. Хонорар (знам да вам је то важно) — дупли.
— Требало је почети од тога.
— Прорачунатост је једна од ваших непријатних црта — рече
Туронок.
— Дугови — кажем — алиментације...
— Много пијете.
— И то се дешава.
— Укратко. Општи смисао. Родио се срећан човек. Ја бих се чак
изразио — човек, осуђен на срећу!
Та глупа фраза се толико свидела уреднику да ју је узвикнуо
двапут:
— Човек, осуђен на срећу! По мом мишљењу, није лоше. Можда
је треба пробати за наслов? „Човек, осуђен на срећу...“
— Тамо ће избити на видело — кажем.
— И запамтите — устао је Туронок на крају разговора — беба мора
бити репрезентативна.
— То јест?
— То јест пуновредна. Без ичег штетног, мрачног. Никакви царски
резови. Никакве самохране мајке. Потпуно комплетни родитељи.
Здрав, друштвено вредан дечак.
— Обавезно — дечак?
— Да, дечак је некако симболичнији.
— Генриче Францевичу, што се тиче слика... Имајте у виду,
новорођенчад су...
— Изаберите најлепшег. Попричекајте, имате времена.
— Мораћу да чекам четири месеца. Раније ће тешко личити на
човека. А некоме је и педесет година мало...
— Слушајте — наљутио се Туронок — не бавите се демагогијом!
Добили сте задатак. Текст мора бити готов до среде. Ви сте
професионални новинар... Зашто губимо време?...
И заиста, мислим ја, зашто?...

★★★

Сишао сам у бар, наручио џин. Видим, седи припити

фоторепортер Збанков. Махнуо сам му руком. Прешао је с чашом
вотке и сео до мене. Одломио је пола мог сендвича.
— Требало би да одеш кући — кажем — канцеларија је пуна
шефова...
Жбанков обори чашу и рече:
— Ја сам се, разумеш, природно осрамотио. Видео си моју
фотографију уз Феђин есеј?
— Не читам новине.
— Феђа је имао есеј у Омладинци. Тачније, скицу. ,Тројица против
олује‘. О рониоцима. Како траже, разумеш, потонули драгоцени
терет. И тада почиње олуја. Па, ту је мој снимак. Два мушкарца седе
на балвану. А из воде вири црево. То јест, њихов колега џара по дну.
Ја сам, наравно, снимио, скинуо објектив и заборавио ту ствар.
Једном одем у луку, људи се смеју. У чему је ствар, разумеш? И
чујем причу. Тамо им је Мироненко шеф помоћног одељења. Једном
он изађе из мензе, запали цигарету код трећег стубића у
пристаништу. То је то. Баци цигарету. Хракну, извини на изразу. И
скроз испљуну вилицу. Вештачку, наравно. А тамо је имао више од
осам стотина грама злата. Одјури до ронилаца: „Људи, помозите!“
Они му сместа одбрусе: „Наћи ћемо је после посла“. — „Нећу вам
остати дужан“. — „Дајеш флашу по свакој фаци“. — „Нема
проблема...“ Заврше посао, почну да џарају. А тада Феђка иде са
задатка. Види шта раде. Пита: шта то радите? Јури вест, разумеш. А
људима ваљда незгодно. Боли њих ђока, одговоре да је потонуо
драгоцен терет. А Феђа без размишљања: „Како се зовеш? А како се
ти зовеш?...“ Људи одговарају како треба „Чиме се бавите у ретким
тренуцима слободног времена?“... Музиком, одговарају,
сликарством... „А зашто сте овако касно на послу?“... Спрема се
олуја, кажу, па журимо... Феђа ми телефонира у редакцију. Одем,
снимим, баш ме брига... Што је најважније, базен је покривен,
вештачки. Тамо не може бити олује...
— Иди кући — кажем.
— Чекај, најважније тек следи. Испричали су ми како се завршила
та ствар. Рониоци су тада нашли вилицу. Мироненко синио од среће.
Води их у кафану. Наручује вотку. Шљокају. Мироненко почиње
свима да показује своју вилицу. Хвала, каже, момци ме избавили,
нашли је. Орлови, каже, ударници, стахановци... За једним столом
разгледају вилицу, а за другим... Портир дошао да је погледа...
Тромбонист из ансамбла... Конобарице машу главом... А Мироненко
цевчи шесту флашу са рониоцима. Приметио је да нема вилице, да је
украдена. Виче: „Вратите је, гадови!“ Зар да је нађеш... Ту му ни
рониоци не могу помоћи...
— Добро — кажем — време је да кренем.
У породилиште ми се не иде. Болничка атмосфера ме депримира.
Чему неки фикуси...
Свраћам код Марине, на одељење. Слушам:
— А, то си ти... Извини, имам много посла.
— Нешто се догодило?
— Шта се могло догодити? Посао...
— Какав додатни посао?
— Јубилеј и све остало. Ми смо обични људи, не пишемо
романе...
— Зашто се љутиш?
— А зашто да се радујем? Ти некуда нестајеш. Час лудачка љубав,
час недељу дана шврљаш...
— Шта значи — шврљаш?! Био сам на службеном путу у Саремају.
У хотелу су ме изуједале стенице...
— Нису то стенице — сумњичаво је зажмиркала Марина — то су
женске. Одвратне, прљаве курве. А што ли се лепе за тебе? Вечито си
без пара, вечито мамуран... Чудим се како се до сада ниси заразио...
— Чиме се могу заразити од стеница?
— Да барем не лажеш! Ко је она риђа, жустра мотка? Јутрос сам
те видела из аутобуса...
— То није риђа, жустра мотка. То је песник-метафизичар
Владимир Ерљ. Има фризуру...
Одједном сам схватио да ће она сада да заплаче. А Марина је
плакала очајнички, горко, подврискујући и не штедећи себе. Ко
глумица после представе...
— Молим те, смири се. Све је у реду. Сви знају да сам ти одан...
Марина је узела мајушну ружичасту марамицу и обрисала сузе.
Мирније је изговорила:
— Можеш ли ти да будеш озбиљан?
— Наравно.
— Нисам сигурна. Ти си апсолутно неодговоран... Као шева...
Немаш адресу, немаш имовину, немаш циљ... Немаш чврстих веза.
Ја сам теби само — случајна тачка у простору. А већ сам близу
четрдесете. И морам некако да средим свој живот.
— И ја сам близу четрдесете. Тачније, превалио сам тридесету. А
не разумем шта значи — средити свој живот... Хоћеш да се удаш? А
шта се мења? Шта даје тај идиотски печат? Тај коњски жиг... Док ми
је добро, овде сам. А кад ми досади — одох. И тако ће бити увек...
— Не спремам се за удају. И какав си ми ти младожења! Просто
желим дете. Иначе ће бити касно...
— Па, роди га! Само, сети се шта га чека.
— Ти вечито претерујеш. Милиони људи поштено живе и раде. И
онда, како да рађам сама?
— Зашто сама? Ја ћу... да саучествујем. А што се тиче
материјалне стране ствари, ти зарађујеш трипут више. То јест, ти
практично не зависиш од мене...
— Говорим о нечем другом...
Зазвонио је телефон. Марина је дигла слушалицу.
— Да? Па, лепо... Он је управо код мене...
Замлатарао сам рукама. Марина климну главом да је разумела.
— Кажем да је управо био овде... Е, то већ не знам. Очигледно
пије негде.
„Ех“ — мислим — „стрвина“.
— Цехановски те тражи. Хоће да ти врати дуг.
— Шта му је?
— Добио је новац за књигу.
— Караван одлази у небо?
— Зашто караван? Књига носи наслов Наставиће се.
— То је исто. Добро, морам да идем.
— Куда ћеш? Ако није тајна...
— Замисли, у породилиште...
Осврнуо сам се на столове закрчене новинама. Осетио мирис
дувана и лепка. Спопадоше ме жестока досада и горчина да ме више
није плашила чак ни болничка атмосфера.
Иза врата сам постао свестан да је пре једне секунде Марина
узвикнула:
„Ма, носи се, бедна пијанице!“
Сео сам у аутобус и кренуо у улицу Карла Маркса. У аутобусу сам
неочекивано задремао. После једног минута пробудила ме је
главобоља. Пресецајући хол породилишта, у тренутку сам се видео у
огледалу и окренуо се.
У сусрет ми је ишла жена у белом мантилу.
— Стране особе не могу овамо.
— А оностране могу? — питам.
Медицинска сестра се укочила у недоумици. Тутнуо сам јој
новинарску легитимацију. Попео сам се на први спрат. На
степеништу су пушиле жене у цивилним мантилима.
— Како да нађем главног лекара?
— Горе, преко пута лифта.
Преко пута лифта — дакле, човек је скроман. Преко пута лифта је
бука, лупају врата...
Улазим. Естонац од око шездесет година ради гимнастику пред
отвореним прозором.
Естонце препознајем одмах и непогрешиво. Ничег упадљивог,
заносног у изгледу. Обавезна кравата и ивица на панталонама.
Оскудна линија подбратка и израз спокојства у очима. А и који би
Рус радио гимнастику кад је сам...
Пружам му легитимацију.
— Доктор Микхељ Тепе. Седите. Шта могу да учиним за вас?
Изложио сам суштину ствари. Доктор се није зачудио. Заиста,
шта год замислила штампа, тешко да ће зачудити просечног читаоца.
На све су навикли...
— Мислим да то није тешко — рекао је Тепе — клиника је
огромна.
— Извештавају вас о сваком новорођенчету?
— Могу да наредим.
Дигао је слушалицу. Рекао је нешто на естонском. Затим ми се
обратио:
— Занима ли вас како се одвија порођај?
— Боже сачувај! Ја бих да запишем податке, видим дете и
поразговарам са оцем.
Доктор је опет телефонирао. Још једном је рекао нешто на
естонском.
— Овде се једна порађа. Позваћу их за неколико минута. Надам
се да ће све бити у реду. Здрава мајка... Гојазна плавуша — скрену са
теме доктор.
 — Ви сте — кажем — ожењени?
— Наравно.
— И имате децу?
— Сина.
— Нисте размишљали шта га чека?
— А што да мислим? Добро знам шта га чека. Њега очекује логор
строгог режима. Разговарао сам с адвокатом. Узели су већ и писмену
изјаву...
Тепе је говорио мирно и просто. Као да се радило о обичној
позитивној појави.
Снизио сам глас, поверљиво и конспиративно га питајући:
— Ствар Солдатова?
— Шта? — није разумео доктор.
— Ваш син је активиста естонског препорода?
— Мој син је шверцер и пијаница — одвали Тепе. — И што се њега
тиче, ја могу бити миран једино када га држе у затвору...
Ћутали смо.
— Некад сам радио као болничар на острву. Затим сам се борио у
естонском корпусу. Догурао до високог положаја. Не знам како је то
испало. Ја и мајка — позитивни људи, а син — негативац...
— Не би било згорег саслушати и њега.
— Њега је немогућно слушати. Кажем му: „Јуро, зашто ме
презиреш? Све сам постигао напорним радом. Живот ми није био
лак. Сада сам на високом положају. Шта ти мислиш, зашто су мене,
скромног болничара, поставили за главног лекара?...“ А он ми
одговара: „Зато што су све твоје паметне колеге пострељали...“ Као
да сам их ја пострељао...
Зазвонио је телефон.
— На телефону — рече Тепе — одлично.
Затим је прешао на естонски. Говорили су о центиметрима и
килограмима.
 — Па, ето — рече он — породила се из девете собе. Четири и
двеста, педесет осам центиметара. Хоћете да видите?
— То није обавезно. Сва деца су слична...
— Мајка се презива Окас. Хиља Окас. Рођена је хиљаду девет
стотина четрдесет шесте. Нормирка са „Пунане рет“. Отац је
Магабча...
— Шта значи — Магабча?
— То му је презиме. Он је из Етиопије. Учи у школи за
морепловце.
— Црнац?
— Ја бих рекао — чоколадни.
— Чујте — кажем — то је занимљиво. Оцртава се
интернационализам. Пријатељство народа... Јесу ли венчани?
— Разуме се. Он јој сваки дан шаље цедуљице. А потписује се:
„Твој штапић од соје“.
— Дозволите ми да телефонирам?
— Изволите.
Телефонирам у редакцију. Јавља се Туронок.
— Да... Туронок.
— Генриче Францевичу, тек што је рођен дечак.
— У чему је ствар? Ко је то?
— Овде Довлатов. Из породилишта. Дали сте ми задатак...
— А, сећам се, сећам.
— Ето, рођен је дечак. Велики, здрав... Педесет осам центиметара.
Тежина — четири и двеста... Отац — Етиопљанин.
Настала је мучна пауза.
— Не разумем — рече Туронок.
— Етиопљанин — кажем — родом из Етиопије... Овде се школује...
Марксист — због нечег сам додао.
— Ви сте пијани? — упитао ме је строго Туронок.
 — Одакле?! Ја сам на задатку.
— На задатку... Кад вас је то спопало?! Ко је у децембру опљунуо
обласни актив партије?...
— Генриче Францевичу, непријатно ми је да дуго користим
телефон... Тек што се родио дечак. Отац му је наш пријатељ
Етиопљанин.
— Хоћете да кажете — црња?
— Чоколадни.
— То јест — црнац?
— Природно.
— А шта је ту природно?
— По вашем мишљењу, Етиопљанин није човек?
— Довлатове — изустио је Туронок гласом пуним мучнине —
Довлатове, отпустићу вас... Због покушаја да дискредитујете све
најбоље... Оставите на миру вашег посраног Етиопљанина! Држите се
нормалног — чујете ли ви мене? — нормалног људског детета!...
— У реду — кажем — па, само сам питао.
Зачух учестале сигнале. Тепе ме погледа саосећајно.
— Не одговара — кажем.
— Ја сам одмах посумњао, али сам прећутао.
— Па, добро...
— Хоћете ли кафе?
Извукао је из ормана браонкасту теглу. Опет одјекну звоњава.
Тепе је дуго разговарао на естонском. Очигледно се радило о послу
који се тиче мене. Сачекао сам крај разговора и наједном га упитао:
— Могу ли да одспавам код вас, иза паравана?
— Наравно — није се зачудио Тепе. — Хоћете ли да се послужите
мојим огртачем?
— Биће ми добро и овако.
Изуо сам ципеле и легао. Требало је да се концентришем. Иначе
су ми се безнадежно расплињавале контуре стварности. Одједном
сам сагледао себе издалека, расејаног и смешног. Ко сам ја? Зашто
сам овде? Зашто лежим иза паравана очекујући богзна шта? И како
ми глупо пролази живот!...
Када сам се пробудио, изнад мене је стајао Тепе.
— Извините, узнемирио сам вас... Тек што се породила ваша
познаница.
„Марина!“ — помислих благо ужаснут. (Сви знају да се ужас може
осетити у једва приметној мери). Затим, пошто сам одагнао лудачку
мисао, упитах:
— То јест, како — познаница?
— Новинарка из омладинских новина, Румјанцева.
— А, Лена, жена Боре Штејна. Заиста, не виђамо је од маја...
— Породила се пре пет минута.
— Ово је занимљиво. Уредник ће бити срећан. Отац детета је
познати песник у Талину. Мајка — новинарка. Обоје су чланови
партије. Штејн ће да напише баладу поводом овог случаја...
— Веома ми је драго због вас.
Телефонирао сам Штејну.
— Здраво — кажем — могу да ти честитам...
— Рано је. Одговор ће бити у среду.
— Какав одговор?
— Идем ли или не идем у Швајцарску. Кажу — немам искуства са
путовањима у капиталистичке земље. А како да стекнем искуство ако
ме не пуштају?... Јеси ли ти био у капиталистичким земљама?
— Не. Нису ме пустили ни у социјалистичке земље. Хтео сам у
Бугарску...
— А ја сам био чак и у Југославији. Југославија је готово кап...
— Зовем из клинике. Родио ти се син.
— Мајку ти твоју! — ускликнуо је Штејн. — Мајку ти твоју!... Тепе
ми је пружио лист са шкработинама.
— Дужина — кажем — педесет шест, тежина — три и деветсто.
Лена се добро осећа.
— Мајку ти твоју — није се суздржавао Штејн — одмах стижем.
Узећу такси.
Сада је требало да позовем фотографа.
— Телефонирајте, телефонирајте — рекао је Тепе.
Телефонирао сам Жбанкову. Слушалицу је подигла Лера.
— Михаил Владимирович није здрав — рекла је.
— Пијан је, је ли?
— Ко свиња. Ти си га напојио?
— Никако. И заиста сам на послу.
— Па, извини.
Телефонирам Малкиељу.
— Дођи да сликаш дете за јубиларни број. Штејну се родио син.
Хонорар је, између осталог, дупли...
— Хоћеш да пишеш о том детету?
— А што?
— А то што је Штејн — Јеврејин. А за сваког Јеврејина је потребна
сагласност. Ти си фантастично наиван, Серж.
— Писао сам о Каплану и нисам тражио сагласност.
— Реци то и за Гликмана. Каплан је члан Бироа обласног
комитета. О њему је писано двеста пута. Не пореди Каплана са
Штејном...
— И не поредим их. Штејн је кудикамо симпатичнији.
— Тим горе по њега.
— Схватам. Хвала ти што си ме упозорио.
Кажем Тепеу:
— Изгледа да ни Штејн не одговара.
— И ја сам посумњао.
— А ко ме је пробудио, питам се?
— Ја сам вас пробудио. Али сам сумњао.
 — Па, шта да се ради?
Ускоро ће да се породи још једна. А можда се већ и породила. Сад
ћу да зврцнем.
— А ја ћу да изађем, да прошетам.
Суморним болничким сквером шетале су мачке. Оштро су
шкрипале оголеле црне тополе. Мршав, погурен младић се смејао
грохотом и гурао колица са кантом. Због изанђалог плавог мантила
изгледао је попут старице.
Иза окуке изби Штејн.
— Па, честитам.
— Хвала, стари, хвала. Тек што сам послао понуде Ленки... Неко
необично стање! Требало би да пијемо поводом овог.
„Ако попијем“ — мислим — „с тобом... Све сама збрка.“ Нисам
хтео да га љутим. Нисам му рекао како је шкартирано његово дете.
Али, Штејн је већ био у току.
— Спремаш јубиларни текст?
— Покушавам.
— Хоћеш ли да нас прославиш?
— Видиш — кажем — овде ми је потребна радничко-сељачка
породица. А ви сте интелектуалци...
— Штета. Већ сам написао песму у таксију. Завршава се овако:

У фабрикама, у гротлу рова, сред боја,

На неким планетама далекима
Четири је стотине хиљада хероја
И првенац твој је међу свим њима.

Рекао сам му:

— Какав сад првенац? Ти имаш одраслу кћерку.
— Из првог брака.
 — А — кажем — онда је у реду.
Штејн је размислио, па одједном рече:
— Дакле, антисемитизам ипак постоји?
— Ваљда.
— Како се могао појавити код нас? Код нас, у земљи у којој, чини
се...
Прекинуо сам га:
— У земљи, у којој главног мртваца нису сахранили... Чији је сам
назив лажан...
— По твом мишљењу, све је лаж!
— Лаж је и у мом новинарству, и у твојим тричавим песмицама!
Где си ти видео Естонца у космосу?
— Па, то је метафора.
— Метафора... Лаж има на десетине илегалних имена!
— Могло би се помислити да си једино ти — поштен. А ко је
написао читаву причу о Бајкалско-амурској магистрали? Ко је
величао чекисту Тимофејева?
— Баталићу ја тај посао. Видећеш, баталићу...
— Па, не прекоревај ни друге.
— Не љути се.
— Дођавола, покварио сам расположење... Хајд, здраво.

★★★

Тепе ме дочека на прагу.

— Породила се Кузина из шестице. Ево података. Чиста Естонка,
возач моторних теретних колица. Муж јој је стругар у
бродоградилишту, Рус, члан КПСС. Дете је у границама нормале.
— Хвала Богу, ваљда ће ми одговарати. Телефонираћу, за сваки
случај.
Туронок је рекао:
 — Ето, одлично. Договорите се да детету надену име Лембит.
— Генриче Францевичу — почео сам да га преклињем — ко би још
свом детету наденуо име Лембит! Сувише је старомодно.
Фолклорно...
— Нека надену. Зар им није свеједно?! Лембит звучи добро,
храбро и симболично... То се гледа у јубиларном броју.
— Да ли бисте ви свом детету дали име Бова? Или Микула?
— Не бавите се демагогијом. Добили сте задатак. Текст мора бити
готов у среду Ако одбију да му надену име Лембит, понудите им
новац.
— Колико?
— Двадесет пет рубаља. Послаћу фоторепортера. Како се презива
новорођенче?
— Кузин. Соба број шест.
— Лембит Кузин. Дивно звучи. На посао.
Тепеа сам упитао:
— Како да нађем оца?
— Ено га напољу. Испод прозора, седи на травњаку.
Сишао сам доле.
— Ало — кажем — ви сте Кузин?
— Кузин сам, Кузин — рекао је — а шта ми вреди?!
Очигледно, друг Кузин је био расположен за философирање.
— Дозволите — кажем — да вам честитам. Испоставило се да је
ваш син четири стотине хиљадити становник нашег града. Ја сам из
редакције. Желим да пишем о вашој породици.
— О чему да пишете?
— Па, о вашем животу...
— Па шта, не живимо лоше... Радимо, као што треба...
Проширујемо свој хоризонт... Уживамо углед...
— Требало би негде да одемо, да поразговарамо.
 — Значи, да устанем? — живнуо је Кузин.
То је био висок човек гранитног подбратка и дечјих, невиних
трепавица. Живахно се дигао са травњака, отресао колена. Упутили
смо се у „Космос“, сели поред прозора. Сала још није била крцата.
— Имам паре, осам рубаља, плус флашу живог отрова — рекао је
Кузин.
Извадио је из ташне флашу кубанског рума. Замаскирао ју је
прозорском завесом.
— Да узмемо по триста грама, за прираштај?
— И пиво — кажем — ако је хладно...
Наручили смо по триста грама вотке, две салате и котлет.
— Желите ли димљени нарезак? — питао је конобар.
— Одмори се! — одговорио му је Кузин.
Сала је била празњикава. На узвишењу су се сместила четворица
музичара. Клавир, гитара, контрабас и удараљке. Храстове сталке за
ноте красиле су лимене лире.
Гитарист је кришом обрисао ципелу џепном марамицом. Затим је
пришао микрофону и најавио:
— По наруџби наших пријатеља који су се вратили из бањског
месташца Азалема...
Направио је врло значајну паузу.
— Извешћемо лирску песму „Кишица роси њушку!“…
Одјекнуо је незамислив смех, појачан звучницима. Музичари су
нешто викали у хору.
— Знаш ли шта је Азалема? — развеселио се Кузин. — Највеће
логорско насеље у Естонији. ИТК2, етапна станица за робијаше,
БУР3... Ма, хајде!
Дигао је чашу.
— За тебе! За твога сина!
— За сусрет! И да нам не буде последња...
 Два пара су слободно играла између столова. Конобари у црно-
белим униформама личили су на пингвине.
— Још по једну?
Опет смо испили.
Кузин је узгред мезетио и почео:
— А код нас ти је све било — чисто позориште. Радио сам у
бродомеханици, живео сам сам. И упознао женску, такође самицу.
Нећу рећи да је наказа — замишљена је. Поче она да навраћа, у стилу
да пере, пегла... Спанђали смо се на Ускрс... Лажем, на Покров...
Иначе, после посла — вакуум... Колико се може локати?... Живели
смо отприлике годину дана... А кад је затруднела, не сећам се...
Дешавало се, лежи ко клада. Кажем: „Да можда ниси заспала?“ —
„Не“ — каже — „све чујем“. — „Да ти није врућина“ — питам. А она:
„Изгледа да гори светло у кухињи...“ — „Одакле ти то?“ — „А
бројчаник ради ли ради...“ — „Требало би“ — кажем — „да се угледаш
на њега...“ Тако смо живели годину дана...
Кузин је извадио иза завесе флашу рума и нагнуо нудећи ми је.
Опет смо пили.
Гитариста је цимнуо сако и узвикнуо:
— По наруџби Толика Б., који седи поред врата, извешћемо...
Пауза. Затим — још наглашеније:
— Извешћемо лирску песму „Каквим си ме отровом напојила?“...
— И ти си ожењен? — заинтересовао се Кузин.
— Био сам ожењен.
— А сада?
— Сада ваљда нисам.
— Имаш ли деце?
— Имам.
— Много...
— Много... Кћерку.
— Можда ће их бити још?
 — Тешко...
— Деце ми је жао. Деца нису крива... Лично ја их називам „цвеће
живота“... Можда, још по једну?
— Хајде.
— С пивом.
— Наравно...
Знао сам: још три чашице и — ништа од посла. Зато је добро пити
ујутро. Попијеш и — цели дан си слободан...
— Слушај — кажем — сину надени име Лембит.
— А зашто Лембит? — зачудио се Кузин. — Ми желимо да буде
Волођа. Шта је то Лембит?
— Лембит је име.
— Шта, а Волођа није име?
— Лембит је из фолклора.
— Шта значи фолклор?
— Народно стваралаштво.
— Какво сад па народно стваралаштво?! Лично мог сина желим
да крстим Волођа... Какво ће звати тог испртка — такође је проблем.
Ето, мене су крстили Гриша, а шта је испало? Шта сам постао?
Алкос... Требало ме је тако и крстити — Алкос... Хоћемо ли?
Пили смо а да више нисмо јели.
— Крстиш га Волођа — распричао се Кузин — а испадне бараба.
Много тога, наравно, зависи од васпитања...
— Слушај — кажем — привремено му надени име Лембит. Наш
уредник је обећао лову за то. А за месец дана га прекрсти, када га
будете уписивали у књигу рођених...
— Колико? — заинтересовао се Кузин.
— Двадесет пет рубаља.
— Две полулитарске флаше и закуска. Ако у кафани...
— Минимално. Седи, идем да зовем...
 Сишао сам до говорнице. Позвао сам канцеларију. Уредник је био
на радном месту.
— Генриче Францевичу! Све је океј! Отац је Рус, мајка Естонка.
Обоје из бродске механике...
— Чудан вам је глас — изговорио је Туронок.
— Таква је говорница... Генриче Францевичу, хитно пошаљите
Хуберта с новцем...
— С каквим сад новцем?
— За стимулацију. Да би детету наденули име Лембит... Отац се
сложио за двадесет пет рубаља. Иначе ће, каже, да га крсте Адолф...
— Довлатове, ви сте пијани! — рекао је Туронок.
— Ни случајно.
— Па, добро, да видимо. Текст мора бити готов у среду. Хуберт
креће за пет минута. Чекајте га на Ратушном тргу. Он ће вам предати
кључ...
— Кључ?
— Да. Симболички кључ. Кључ среће. Уручићете га оцу... У
одговарајућој прилици... Кључ кошта три рубље и осамдесет копејки.
Ту суму ћу му одбити од двадесет пет рубаља.
— Није поштено — рекао сам.
Уредник је спустио слушалицу.
Попео сам се горе. Кузин је дремао, главе спуштене на столњак.
Испод образа му је вирила искошена корпа с хлебом.
Ухватио сам Кузина за раме.
— Ало — кажем — пробуди се! Хуберт нас чека...
— Шта?! — уплаши се он. — Хуберт? А ти рече Лембит.
— Лембит није овај. Лембит је твој син. Привремено...
— Да, родио ми се син.
— Његово име је Лембит.
— Прво Лембит, па после Волођа.
 — А Хуберт нам доноси новац.
— Имам пара — рече Кузин — осам рубаља.
— Треба да платимо. Где је конобар?
— Ало! Где је тај нарезак? — повикао је Кузин.
Појавио се конобар утучено стиснутих усана.
— Разбијен је један тањир — изјавио је.
— Аха — рече Кузин — ја сам њушком о сто: трас!
Збуњено је извукао крхотине из унутрашњег џепа.
— И у тоалету је вршена нужда мимо... — додаде конобар — треба
пажљивије гледати куда идеш...
— Бриши одавде — наљутио се изненада Кузин — чујеш?! Или ћу
да ти исполирам ћелу!
— На радном је месту, не саветујем ти. Можеш добити и ћузу.
Тутнуо сам паре конобару.
— Извините — кажем — мом пријатељу се родио син. Ето,
препустио се осећањима.
— Пили сте, али понашајте се културно — попустио је конобар.
Платили смо рачун и изашли на кишу. Хубертов ауто је стајао поред
градске скупштине. Притиснуо је сирену и отворио нам врата.
Уђосмо унутра.
— Ево ти паре — рече Хуберт — уредник се плаши да ћеш се
напити...
У мраку сам узео од њега новчанице и ситнину...
Хуберт ми је пружио врло тешку кутију.
— А шта је ово?
— „Псковски сувенир“.
Отворио сам кутију. У њој је био анодирани кључ величине омање
балалајке.
— А — кажем — кључ среће!
Отворио сам вратанца и бацио кључ у пепељару. Па сам Хуберту
рекао:
 — Хајде да пијемо.
— Већ сам за воланом.
— Остави ауто па идемо.
— Морам још да одвезем кући уредника.
— Докобељаће се и сам, утовљени вепар...
— Схваташ, обећали су ми стан. Да није стана...
— Живи код мене — рече Кузин — жену ћу послати у село. На
Псковштину, у Усохи. Тамо маргарин нису видели од летос...
— Време ми је да пођем, момци — рече Хуберт...
Опет смо изашли на кишу. Прозори ресторана „Асторија“ су
примамљиво сијали. Лампион је извлачио из мрака разнобојну бару
испред врата...
Треба ли детаљно да испричам шта је било после? Како је мој
пратилац изашао на бину и заурлао: „Продали су Русију!...“ А затим
је ударио портира тако да му је качкет одлетео у магацин... И како су
нас после одвели у милицију... И како су нас ослободили захваљујући
мојој новинарској легитимацији... И како сам изгубио нотес са
белешкама... А затим и самог Кузина...

★★★

Пробудио сам се код Марине, у глуво доба ноћи. Бледи сумрак је

обливао собу. Неподношљиво гласно куцао је будилник. Осећао се
мирис течног нишадора и мокре одеће.
Напипао сам отеклу огреботину на слепоочници.
Марина је седела поред мене, тужна и помало издуженог лица.
Нежно ме је миловала по коси. Миловала и понављала:
Јадни дечаче... Јадни дечаче... Јадни дечаче...
„С ким ли је то она“ — мислим — „са ким?“
 Шести компромис

(Вечерњи Талин, Недељни програм радија, март, 1976.

године)

...13.30. „СУСРЕТ СА ЗАНИМЉИВИМ ЧОВЕКОМ. Владимир

Меркин. Економија — дање будућности“.
У радио-есеју Л. Агапове и С. Довлатова представља се магистар
економских наука Владимир Григорјевич Меркин. Чућете његову живу
и занимљиву причу о економском напретку у СССР-у и неумитној
финансијској кризи савременог Запада. У паузи — новости и „Музичка
нумера“.

После четири године, на лицу новинарке Агапове појавиће се

ожиљак од ударца металним лењиром. На њу је, уз лудачки врисак,
насрнуо самоуки архитекта Дектарјанко, јунак публицистичке
радио-емисије „Ведрина“, која није пуштена у програм. Шест недеља
пре те бесмислене сцене новинарка је први пут чула за пројекат
„Мобиле кооперато“ и за његовог генијалног творца, физикалца из
једне талинске фабрике. Агапова ће написати есеј у рубрици „Сусрет
са занимљивим човеком“. Техничка редакција ће затражити нацрте.
Експерт Чубаров ће у негованим рукама за тренутак држати две
трепераве копије на паус-папиру и изразиће се овако:
— Оригинално! Сасвим оригинално!
Новинарка ће с олакшањем и поносом узвикнути:
— Има четири разреда школе!
— А ви? — заинтересоваће се експерт гадљиво. — Знате ли ви шта
је ово?
— Мобиле кооперато. Покретна кућа. Стан будућности...
— Ово је вагон — прекида је Чубаров — обичан вагон. А вашег Ле
Корбизјеа треба хитно хоспитализовати...
Емисију одмах забрањују. Некада осокољени Дектјаренко удара
Лиду металним лењиром по глави. Каријера хонорарне сараднице
Талинског радија прекида се задуго... Све ово догодиће се после
четири године. А за сада је пратимо на трамвајској станици.
Пре тога је било суморно јутро, а још раније — ноћ. Поспани
голуб је базао по карнизи гребући лим. Затим — будилник, офуцане
папуче, гужва пред купатилом, чај, смрдљив влажан сир, зујање
електричног бријача — муж жури на посао. Кћерка: „Чини ми се да
сам вас молила да не дирате мој баде-мантил!“... И, најзад, хладноћа
равнодушних улица, ветар, цинкане баре, кучићи на скверу, тутњање
трамваја...
Покушаћу да је опишем. Мада није битна спољашност Агапове.
Гумене увозне ципеле. Тешка браон сукња не истиче корак.
Синтетичка јакница са рајсфершлусима — шушти. Качкет са плавим
врхом — униформа талинског студента политехнике. Одлучно, вечно
промрзло лице. Без икаквог трага шминке. Недостаје јој зуб на крају
осмеха. Чуде се једино очи, обрве су непомичне као трачица
финиша...
Пратимо нашу јунакињу. Трамвајска станица...
„...Ето како се лепо одевају младе девојке. Капутић јој је бофл, а
није наш. Уместо дугмади — неке јелове шишарке... Али је добро
одевена... Или је она у специјалној одећи… Различци на задњици...
Ход поносит као Лолобриђидин... А летос сам је једном видела босу...
Није била пијана него свесно боса... У центру града... Иде,
фигурира... Тако и ја, чини се да ми је све увозно, из народне
демократије. Али не изгледам добро. А где ли оне то набављају?
Спанђавају се са странцима? Срамота. Али је добро одевена...“
Једва отварају врата трамваја. Кратак мучни јуриш. Пут јој
препречују широка војничка леђа. Образом — уз грубу, загушљиву
тканину... Ухватила се за држач. Синуо је живот у никлованој цеви...
— Копејку не спуштајте...
Лида балансира изнад металног сандучета-касе.
— Ма пролазите већ једном, стоји као туђинка...
Најважније је не нервирати се, бити ведар. Гужва је уобичајена
појава. Ту је најважније наћи извор позитивних емоција. Ено, жени
су уступили место. Студент прелистава концепте. Чак и војниково
лице је пристојно...
И опет — улица, аутомобили, људи, пријатна узбудљива
равнодушност људи и аутомобила. Затим — ходник, широко
мермерно степениште, тепих-стазице, излизане на превојима...
Таблица ,Одељење за пропаганду‘.
Лида је покуцала и ушла. Сви су јој се ужасно обрадовали.
Кулешов јој је рекао редовну баналност. Верочка Котова се
осмехнула не дижући поглед. Жења Тјурин јој је помогао да се
раскомоти. Моралевич је упитао:
— Чула си у четвртак? Лично Јурна је задовољан тобом.
— Истина?!
Ту је пушио и Ваља Чмутов, хронични баксуз. Чмутов је био
глумац. Био је природно обдарен — диван низак глас задивљујуће
боје. Радио је као спикер. Пре шест месеци догодила му се трагедија.
Требало је да рано ујутро Чмутов започне емисију која је ишла
уживо. Да изговори свега неколико речи: „Драги слушаоци! На
програму је недељна емисија ,Здраво друже!“ И то је све. Затим —
музика и снимци. И Чмутов добија својих једанаест рубаља.
Чмутов је ушао у студио. Сео. Привукао микрофон. У мислима је
поновио текст. Подвио је манжетне да му дугмад не би звецкала по
столу. Чекао је да се упали лампица „програм“. У души му је, после
ноћашњице, била туга. Лампица се није палила.
— Драги слушаоци! — изговорио је замишљено Чмутов.
— Драги слушаоци — поновио је Чмутов — о, одвратно... Драги
слушаоци... Да, синоћ сам се без потребе наљоскао...
 Лампица се није палила. Како се испоставило, прегорела је... То
се дешава једном у сто година...
— На програму је недељна емисија — обавештавао је Чмутов —
па, јеботе, готово је, почињем...
Иза стакла је промакло изобличено уредниково лице. Чмутов је
премро. Отворила су се врата. Узјогуњеног спикера су избацили на
степениште. Његова мамурна трабуњања чула су се у целом свету.
Глумац је отпуштен... Прича се не завршава.
Чмутов је отишао у Псков. Запослио се као спикер на радију.
Локални радио је свакодневно емитовао програм по пола сата.
Остало време су попуњавали Москва и Лењинград. Чмутов је уживао.
Ценили су га као мајстора из престонице.
Једном је водио емисију. Неочекивано су шкрипнула врата. Ушао
је велики смеђи пас. (Чији? Одакле?) Чмутов га је опрезно
помиловао. Пас је стиснуо уши и зажмурио. Нос му је сијао као
мајушна боксерска рукавица.
— Трудбеници села рапортирају — изговорио је Чмутов.
Тада је пас изненада залајао. Можда од среће. Миловањем га,
очигледно, нису мазили.
— Трудбеници села рапортирају... Ав! Ав! Ав!
Чмутова су опет отпустили. Сада већ заувек и одасвуд. Када је
причао о псу, нису му веровали. Закључили су да је сам залајао од
мамурлука.
Чмутов је отпутовао у Лењинград. По читав дан је дреждао на
радију. Чекао је својих пет минута...
Баксузе сви избегавају. Лида му се осмехнула. Сви су је волели.
Ево, сад јој је и шефица Нина Игњатјевна срдачно климнула главом:
— Лидочка, дођите код мене.
У кабинету су тишина, лакирани сто, безбројна пенкала. У
орманима иза стакала блеште сувенири и корице енциклопедије. У
столу Нине Игњатјевне — руж, огледалце и маскара. И заиста је
пријатно — занимљива млада жена у тако озбиљном кабинету...
 — Лидочка, хоћу да вам понудим нову рубрику. „Сусрет са
занимљивим човеком“. И није обавезно са научником или
космонаутом. Овде је дијапазон изузетно широк. Поштен хоби,
неочекивана занимација, неки потез у биографији. Рецимо, скромни
номенклатурни главни књиговођа је тајно... не знам... све, што ти је
воља... не пада ми на памет... Рецимо, он тајно...
— Силује малолетнице — сугерисала је Лида.
— Нешто друго сам имала на уму. Рецимо, он тајно...
— Проучава санскрит...
— Нешто у том духу. Само значајније у социјалном смислу.
Рецимо, милиционер помаже неком да пронађе блиског човека...
— Постоји филм о тој теми.
— Ја не могу да вам предложим нешто конкретно. Овде треба
размислити. Ето, на пример, у фабрици „Каљев“ снимана је
„Усамљена жена“. Сећате се, играла је Дороњина. Дакле, клинац који
је учествовао на снимању постао је шеф једног погона.
— Свиђа ми се та тема — рекла је Лида — и осећам је.
— Ту тему је већ искористио Арвид Кијск. Говорим начелно.
Требало би смислити нешто своје. Рецимо, стари генерал иде на
операцију. И у хирургу препознаје свог бившег посилног...
— Како се презива? — питала је Лида.
— Ко?
— Како се презива тај генерал? Или посилни?
— Говорим условно... Ту су најважнији изненађење, загонетка,
случај... Живот са више планова... Споља гладац а унутра јадац...
— Тако је код многих — уздахнула је Лида.
— Укратко: на посао! — рекла је Нина Игњатјевна једва приметно
љута.
Лидочка је изашла из кабинета.
Још од детињства била је окружена занимљивим људима. Отац јој
је познавао Еренбурга. Наставник цртања у школи словио је за
непризнатог генија. Затим јој се удварао криминалац, чак јој је и
песму написао. Факултетски професори су је запањивали својим
чудноватостима. Једноме је стално био откопчан шлиц на
панталонама. И муж јој је занимљив човек: виши економист, а прави
правописне грешке. Кћерка јој је изгледала загонетно — увек ћути. А
у последње време до те мере да је Лида закључила: можда је трудна...
Позвали су монтера из кућног савета, испоставило се — робијао је
малтене за убиство. Укратко, сви људи су занимљиви, кад мало боље
погледаш...
По образовању, Лидочка је била лекар-хигијеничар. Почела је да
разматра бивше колеге са студија. Павлински, Позин, Јанкељевич,
Феофанов... Мишченко се, изгледа, бавио спортом. Левин је отишао
у науку... Левин, Борка Левин, професор, пчелица, доктор наука...
Кажу да је био у Француској...
Агапова је извукла бележницу и на чистој страници написала —
Левин.
Почела је да разматра мужевљеве познанике. То су такође
занимљиви људи. Економисти. Калињин, на пример, тврди да је
доколица — подстицај за прогрес. У ствари, сви знају да неће бити
отпуштени с посла. А ако их и отпусте, неће бити невоље. Прећи ће
преко пута и запослиће се у другој фабрици. То јест, могу да
забушавају, злоупотребљавају... Калињин тешко да би јој био
погодан. Већ је сувише напредан... А поготову Меркин. Питају га:
шта може нагло да унапреди нашу економију? Одговара — рат. Рат, и
само рат... Рат је дисциплина, дизање свести. Рат брише све
недостатке... Мислим да ни Меркин није прикладан... А ових дана
долазио им је један филолог са познаницом новинарком... Или је
можда чак и преводилац. Служио је, каже, као надзорник у
јединицама за обезбеђење логора... Причао је језиве приче...
Презиме му није руско — Алиханов. Неоспорно, занимљив човек...
Тако се у бележници поред Левина појавио и Алиханов.
Требало би да нађе још и трећег кандидата. Тада се Лида сетила
да се код комшија задржао рођак из Порохова. Или познаник. Милка
Осинска је причала нешто у дворишту. Судбина му је некако
загонетна. Или је био под репресијом или напротив... Начелник из
провинције — занимљиво. То се може некако оригинално обрнути.
„Нема географске провинције, постоји духовна провинција...“
Тако се поред Алиханова и Левина појавио знак питања. А у
загради: рођак Милке О...
Може још да остави у резерви начитаног председника кућног
савета. Интересовао се за Сименона. Али, Лида је са њим у сукобу,
због вечито препуних канти за ђубре... Добро... Треба прионути на
посао!...
— До виђења, Верочка, момци!
— Агапова, немој да те нема!
Јавила се телефоном Борки Левину на клинику. Препознао ју је,
обрадовао се, уговорили су време састанка.
Бивши надзорник је био код куће.
— Дођите — рекао јој је — и ако можете, купите ми три флаше
пива. Новац ћу вам дати одмах.
Лида је отишла у продавницу у Карјеовој улици и купила пиво. У
насељу новоградњи зграде су: од улаза до улаза — километар...
Алиханов је дочека на прагу. То је био огроман млад човек ниског
чела и млохавог подбратка. У очима му је светлуцало нешто лажно
наполитанско. Започео је један бесмислени неписмени поклик и није
умео да га заврши:
— Чему дугујем, Лидочка, овај спутни ветар кога... кога... Донели
сте пиво? Паметница. Раскомотите се. Код мене је чудовиштан
неред.
Соба је остављала страшан утисак. Кауч затрпан папирима и
пепелом. Сто се не види од гомиле књига. Црни костур предратне
писаће машине. Један зарђали јатаган на зиду. Неопрано посуђе и
црвени талог у чашама. Црна пераја харинги на парчету новинске
хартије...
— Дођите овамо. Овде је мање-више чисто.
Надзорник је отворио пиво.
— Да, код вас је живописно — рекла је Лида. — Ја сам по
образовању хигијеничар.
— Мене су због антисанитарности слали на другарски суд.
— Чиме се то завршило?
— Ничим. Приписивао то бунтовничком духу. Кажем, песник
сам, јогин, будист, живим у говнима... Хоћете пиво?
— Не пијем.
— Ево вам новац. Једанаест рубаља.
— Каква глупост — рекла је Лида.
— Не, извините — успротивио се врло гласно Алиханов.
Лида је завукла прегршт ситнине у џеп. Надзорник је спретно
испио пиво из флаше.
— Сад ми је лакше — изразио се поверљиво. Затим је покушао још
једном, сада већ нападно, да ојача гломазну фразу: — Чему дугујем,
може се рећи, ово неочекивано задовољство кога...
— Ви сте филолог? — упитала је Агапова.
— Тачније, лингвист. Бавим се проблемом фонематичности
руског „ИИТ...
— Зар постоји такав проблем?
— Један од горућих... Чујте, шта се догађа? Чему дугујем
неочекивано задовољство што вас видим?...
Надзорник је отворио другу флашу.
— Спремамо радио-емисију „Сусрет са занимљивим човеком“.
Потребан нам је јунак с оригиналном биографијом. Ви сте филолог.
Тачније, лингвист. Бивши надзорник. Човек са животом на више
планова... Имате ли вишеплански живот?
— У последње време имам — одговорио је поштено надзорник.
— Кажите ми нешто детаљније о вашим филолошким
истраживањима. Пожељно је у приступачној форми.
— Најбоље је да вам дам свој реферат. Нешто се лоше сналазим.
Ту је негде. Сад ћу да га нађем...
Алиханов се бацио на камаре папира.
 — Други пут — умирила га је Лида. — Очигледно, још ћемо се
виђати. Ово нам је уводни разговор. Хоћу да вас питам. Били сте
надзорник, то је опасно, рискантно?
Алиханов се спонтано замислио:
— Ризик је, наравно, постојао. Пили смо много вотке. Нисмо се
гадили ни лосиона. На срцу се одражава...
— Имала сам на уму затворенике. Јер су страшни људи. Без ичег
светог...
— Људи к’о људи — рекао је Алиханов отварајући трећу флашу.
— Много сам читала. То је посебан свет... Своји закони...
Неопходна је одважност... Ви сте одважан човек?
Алиханов се најзад збунио.
— Љубо — рекао је.
— Лида.
— Лидо! — готово да је викнуо Алиханов. — Сад ћу ја да нађем
шест рубаља. Комшије су ми хумане. Купићу пола литра вотке и суво
вино. Нешто лоше разумем.
— Ја не пијем. Ви сте одважан човек?
— Не знам. Раније сам могао да попијем два литра, а сад се
напијем од седамсто грама... Године...
— Не разумете. Потребан ми је оригиналан човек, занимљива
личност. Ви сте филолог, индивидуа тананих осећања. А некад сте
били надзорник. Изложени свакодневном ризику. Душевну тананост
врло често прати физичка грубост...
— А кад сам ја био груб према вама?
— Не према мени. Чували сте затворенике...
— Више смо чували себе.
— Одакле вам тај ожиљак? Не будите скромни, молим вас...
— Није ожиљак — узвикнуо је Алиханов — то ми је поткожни чир.
Рашчешао сам га... Извините...
— Ипак желим да знам шта сте искусили на Северу? Фигуративно
речено, о чему је ћутала тундра?
— Шта?
— О чему је ћутала тундра?
— Лидо! — викнуо је дивљачки Алиханов. — Ја не могу више!
Нисам погодан за радио-емисију! Јуче сам се напио! Имам дугове и
алиментацију! Спомињао ме је „Немачки талас“! Ја сам, на неки
начин — дисидент! Изгубићете посао... Пустите ме...
Лида је зашрафила поклопац пенкала.
— Штета — рекла је — занимљив материјал. У здрављу. Јавићу
вам се телефоном. А ви ми за сада нађите свој реферат...
Надзорник је стајао изнурен и блед.
— Тренутак — рекао је — идем и ја. Комшије су ми хумане... На
степеништу су се растали. Лида је пошла доле. Алиханов је излетео
на трећи спрат...

★★★

Левин ју је загрлио и дуго посматрао.

— Да — рекао је — пролазе године, пролазе године...
— Остарела сам?
— Како да ти кажем... Сазрела си.
— А ти си се отромбољио. Срамота! Галина је код куће?
— На седници у школи. Гајимо мангупа... Гојим се, кажеш? Жена
ме саветује: „Треба да трчиш ујутро“. А ја јој одговарам: „Ако почнем
да трчим, више се нећу враћати...“ Хоћеш кафу? Раскомоти се...
— Тек после вас, докторе — сетила се Лида једног старог вица.
Отишли су у гостинску собу. Стајаћа лампа с прогорелим абажуром.
Страни часописи на прозорској дасци.
— Лепо је код тебе — рекла је Лида — у новим становима је језиво.
Све је лакирано, све сам кристал...
— Имам и ја кристал — похвалио се Левин.
 — Где?
— У залагаоници.
— И даље се бавиш канцером?
— И даље.
— Причај ми.
— Само тренутак, да приставим чајник.
— Чекам...
Лида је извадила бележницу, пенкало и цигарете „бт“.
Левин се вратио. Запалили су.
— Био си у Француској?
— Две недеље.
— Па, како је?
— Нормално.
— А конкретно?
— Радан народ, реакционарна буржоазија, економска криза,
осиромашење маса...
— Испричај ми људски. Французи су добри према нама?
— Ђаво ће их знати. Сви су добро расположени.
— Какво им је имовинско стање? Свиђају ли ти се Францускиње?
— Имућност им је нормална. Храна им је добра. Био сам на
дијети број три. Вино, пилетина, кафа, шлаг... Девојке су им дивне.
Тачније, или су наказе, или лепотице. То је ствар козметике, мислим.
Шминка истиче квалитете, скрива недостатке... Понашају се
слободно, спонтано... Носе беле синтетичке мантиле, деколтее...
— Шта значи: беле мантиле? Радио си на клиници?
— Нисам радио. У Ници сам добио дизентерију. Провеселио сам
се један дан па — у болницу.
— Значи, ти практично ниси ни видео Француску?
— Зашто? Имали смо телевизор у боји.
— Ниси имао среће.
 — Зато сам се одморио.
— Донео си нешто занимљиво? Сувенире, крпице?
— Слушај, донео сам уникатну стварчицу. Само не буди
лицемерна. Па, и ти си лекар. Сад ћу да ти покажем. Кријем је од
Вовке.
— Шта имаш на уму?
— Лидочка, донео сам ђоку. Мушки полни орган од каучука,
филигранске израде. Забога. Куда се денуо? Очигледно га је Галка
преместила...
— Шта ће то теби?
— Како шта ће ми? То је уметничко дело. Кунем ти се. И Галки се
свиђа.
— Како ти га нису одузели цариници?
— Нисам га носио у рукама, сакрио сам га.
— Куда? Јер им ни игла...
— Замолио сам једну даму из наше лабораторије. Жене не
претресају помно. Оне имају више могућности. Физиологија им је...
скровитија...
— Ти си као дете. Боље да попричамо о послу.
— Сад ћу да донесем кафу.
На столу се појавише бомбоне, наполитанке и лимун.
— Да донесем кондензовано млеко?
— Немој. Причај.
— Шта да ти причам? Бавим се моделовањем хемијских реакција.
Једно време сам истраживао канцерогеност азбестне прашине...
— Реци ми да је рак излечив?
— Рак коже — да.
— А рак желуца, на пример?
— Лидочка, у тој ствари је потпуни хаос. Милиграм канцерогена
убија коња. Сваки одрасли човек на сваком прсту има толико тих
канцерогена да може отровати крдо. Али, ето, ја пушим и још сам
жив... Дим, са своје стране, такође... Не бележи. Рак је шкакљива
тема. Забраниће ти емисију.
— Не мислим.
— Шта, ја нисам имао посла са новинарима?! Обрати се
терапеуту, код њих ти је дивота. Сваког месеца узимају обавезе
социјалистичког такмичења... Јави се у своју канцеларију, тражи
одобрење.
Агапова се јавила Нини Игњатјевној. Ова се уплашила:
— Лидочка, рак је сувише тужан. Изазива негативне емоције.
Асоцира на прилично познате приче. Очекујемо нешто ведро...
— Рак је проблем број један.
— Лидочка, не инатите се. Постоји тиха наредба.
— У реду — уздахнула је Лида — извините...
— Куда ћеш? — зачудио се Левин — Седи мало.
— Ја сам, углавном, дошла пословно.
— Седам година се нисмо видели. Ускоро ће стићи Галка, да
попијемо нешто.
— Извини, не бих желела да је видим.
Левин је ћутао.
— Срећан си, Боро?
Левин скиде наочари. Сада је личио на двогодишњака.
— Ма, каква срећа! Живим, радим. Галка је, слажем се, тежак
човек. Има у њој нечег беживотног. Волођа је мангуп — начитани,
развијени мангуп. Ипак сам ја доктор наука, професор. А он ми јуче
каже: „Ти патиш од комплекса ниже вредности...“
— Али, ти си научник, служиш људима. Мораш бити поносан...
— Мани то, Лидо. Ја служим Галини и том усранку.
— Просто ниси у форми.
Лида је већ стајала на степеништу.
— А сећаш ли се како смо ишли у Новгород? — упитао је Левин.
 — Боро, сад ућути. Све ће бити боље. Па, одох ја.
И пошла је доле отварајући кишобран у ходу. Шкљоц и — над
главом јој се отворила шарена, помало треперава купола.
— А како смо крали диње?! — викнуо је он у простор између
степеништа.

До тада се смркло. У барама су пливали акварели неонских ватри.

Бледа лица пролазника изгледала су отуђено. Иза окуке је избијао
затетурани трамвај, пун света. Лида је села на дрвену клупу.
Склопила је кишобран. У црном стаклу преко пута одражавало се
њено уморно лице. Неком је пружила новац, тутнули су јој карту.
Читавим путем је спавала и пробудила се с главобољом. Кући је
ишла лагано газећи у баре. Добро је што се сетила да обује чешке
гумене чизме...
Осински су живели у суседном улазу. Аркадиј, тренер, вечито се
шали. На грудима, испод јакне од јеленске коже, сија му штоперица.
Милка негде предаје хемију.
Син им је тајанствена личност. Шест година изврдава војну
обавезу. Шест година симулира наизменично — неурозе, чир на
желуцу и хронични артритис. Што се тиче медицинских знања, Игор
је одавно превазишао сваког обласног лекара. Осим тога, разуме се у
џез и течно говори енглески...
Углавном, прилично је занимљив човек, само не ради...
Лида се попела на други спрат. Одједном је из све снаге пожелела
да оде кући. Одбацила је ту мисао и притиснула звонце. Потмуло је
залајао Милорд.
— Уђи — обрадовала се Мила Осинска — Игор се смуца негде.
Арик је на збору у Мацесту. Упознајте се, ово је Владимир Иванович.
У сусрет јој је долазио незграпан човек од шездесетак година.
Пружио је руку, представио се. С поштовањем је сипао коњак. Мила
је укључила телевизор.
— Хоћеш ли боршча?
— Нећу. Ја бих, ма колико то било чудно, да цугнем.
 — За све најбоље — рекао је срдачно Владимир Иванович.
То је био здрав мушкарац широких рамена, у лепом танком
џемперу. Лице човека који пије редовно али умерено. Тако у
филмовима приказују пензионисане пуковнике. Јако чело, обичне
светле очи, златне крунице.
Куцнули су се, испили.
— Па, ви попричајте — рекла је домаћица — а ја одох код
Воробјових, на десет минута. Рита ми плете блузицу...
И отишла је.
— Ја сам, заправо, послом — рекла је Лида.
— Вама на услузи.
— Спремамо радио-емисију „Сусрет са занимљивим човеком“.
Људмила Сергејевна ми је нешто причала о вама... Па сам
помислила... Чини ми се да сте ви занимљив човек...
— Ја сам најобичнији човек — рекао је Владимир Иванович —
мада нећу крити, волим рад и у колективу ме поштују...
— Где радите? — Лида је извукла бележницу.
— У Порхову постоји филијала „Црвене зоре“. Правимо
координате АТС. Погон је велики, водећи. По резултатима другог
квартала, постигли смо велике успехе...
— Није вам досадно?
— Не разумем.
— Није вам досадно у провинцији?
— Наш град расте, развија се. Нови Дом културе, стадион,
стамбене зграде... Забележили сте?
Владимир Иванович је накренуо флашу. Лида је одрично
климнула главом. Он је пио. Узео је клизаву маринирану печурку.
Лида је сачекала, па наставила:
— Мислим да се може бити провинцијалац у престоници и житељ
престонице у тундри.
— Сасвим тачно.
 — То јест, провинција је духовна а не географска појава.
— Баш тако. И снабдевеност нам је добра: месо, риба, поврће...
— Гостују стваралачки колективи из престонице?
— Наравно, све до Магомајева.
Владимир Иванович је опет сипао пиће.
— Вероватно много читате? — питала је Лида.
— Дабоме. Поштујем Симонова. Анањева, ратне мемоаре,
наравно, класику: Пушкина, Љермонтова, Толстоја... Као што је
познато, била су три класика... У младости сам писао песме...
— Занимљиво.
— Дај Боже да се сетим. Ево, на пример...
Владимир Иванович се завалио на наслон фотеље:

Свако код нас тези да буде херој,

Сложно корачамо у строју,
Стаљиново име земља прославља,
Срећу постижемо у боју...

Лида је сузбила разочарање.

— Тешко је бити шеф погона?
— Право да вам кажем, није лако. Ту су и производни и морални
фактор... План, флуктуација, микроклима, шкарт... А што је
најважније, народ је постао захтеван. Зна своја права. Те дај ово, те
дај оно... Никакве обавезе, а права до ђавола... Ех, што нема ћалета
Стаљина... Био би ред, ред... Закасниш минут — на суд! А сад... Ех,
нема га... Распричао се народ, распричао... Унаоколо су, разумеш,
сатиричари... Ех, што нема ћалета...
— Дакле, ви одобравате култ личности? — упитала је тихо
Агапова.
— Култ, култ... Култ постоји и постојаће... Личност нам је
потребна, разумете, личност!
 Владимир Иванович се разгоропадио, опио. Сад је гестикулисао,
заваљивао се и махао виљушком.
— Живот ми није био лак. Свега је било. Ниско сам падао, високо
летео... Јер сам, међу нама, био ожењен...
— Зашто: међу нама? — зачудила се Лида.
— Јакировом братаницом — додао је шапатом Владимир
Иванович.
— Јакировом? Лично његовом?
— Да. Имали смо дете. Дечака...
— А где су они сада?
— Не знам. Изгубио сам из вида. Тридесет девете године...
Владимир Иванович је заћутао, повукао се.
Лида је дуго чекала а затим га, узбуђена и црвенећи се, упита:
— А како то: изгубили сте из вида? Како се може изгубити из вида
своја жена? Како је могућно изгубити из вида сопствено дете?
— Време је било сурово, Лидочка, опасно, сурово време.
Породица се рушила, вековни ослонци су се рушили...
— Чему сад ту вековни ослонци?! — викнула је изненада Лида. —
Нисам ја мала. Знам ја све. Јакира су ухапсили, а ви сте подло
оставили жену и дете. Ви сте... Ви сте... Ви сте... незанимљив човек!
— Замолио бих вас — рекао је Владимир Иванович — замолио бих
вас... Да не употребљавате те речи...
А затим већ мирољубивије:
— Понашајте се мало скромније, Лидочка, мало скромније, мало
скромније...
Милорд је дигао главу.
Лида га више није слушала. Скочила је, узела јакницу у
предсобљу и треснула вратима.
На степеништу је било тихо и хладно. Прошла је сенка невидљиве
мачке. Мирис пржене рибе уливао је тугу.
Лида је сишла и прошла кроз двориште. Влажни сутон се крио
иза гаража и контејнера за ђубре. Црнеле су се и повремено
шкрипале гране на бедном скверу. На снегу је био заборављени
дрвени коњ.
Лида је завирила у поштанско сандуче, извукла је Економске
новине. Попела се и отворила врата. У мужевљевој соби је брундао
телевизор. На вешалици се црвенео Тањин мантил. Лида се свукла,
бацила је рукавице на сточић с огледалом.
Једва се поздрављајући, у клозет је шмугнуо младић. Прљаве
коврџе су му биле везане браон пертлом за ципеле. Сомотске
панталоне су му падале као шлеп.
— Татјана, ко ти је то?
— Рецимо Жења. Забављамо се.
— Чиме?
— Рецимо, немачким језиком. Имаш нешто против?
— Пренеси му да опере руке — рекла је Лида.
— Како волиш да банализујеш све! — изговорила је кћерка
шапатом пуним мржње...

★★★

Лида ми се јавила у један ноћу. Глас јој је био узнемирен и

пригушен:
— Нисам те пробудила
— Ниси — кажем — још горе...
— Ниси сам?
— Сам. Са Марином.
— Можеш ли да разговараш озбиљно?
— Наравно.
— Имаш ли у видокругу занимљивог човека?
— Имам. И он ти се клања.
— Престани. Ствар је врло озбиљна. У четвртак треба да предам
емисију.
— О чему?
— Сусрет са занимљивим човеком. Имаш ли одговарајућег
кандидата?
— Лидо — преклињао сам — па ти знаш моје окружење. Све сами
шљам! Јави се Кленском, таст му је инвалид...
— Имам предлог. Хајде да заједнички напишемо емисију.
Зарадићеш петнаест рубаља.
— Па, ја немам ни магнетофон.
— То узимам на себе. Треба ми твој...
— Цинизам?
— Твоје професионално искуство — изразила се Лида деликатно.
— Добро — рекао сам да бих је откачио — зваћу те сутра ујутро.
Тачније, данас...
— Само ме обавезно зови.
— Па, рекох ти...
Тада Марина није издржала. Угризла ме је за прст.
— До сутра — рекао сам (тачније — викнуо) и спустио
слушалицу...

★★★

Лида је одшкринула врата мужевљеве собе, обливене

плавичастим светлом. Вадим је у ципелама лежао на каучу.
— Могу ли ја најзад да вечерам? — питао је.
Завирила је кћерка:
— Ми одлазимо.
На Тањином намрштеном лице била је укочена гримаса вечитог
отпора.
— Врати се што пре...
— Могу ли ја најзад да попијем чај? — питао је Вадим.
— Ја, између осталог, такође радим — одговорила је Лида.
А затим, не дозвољавајући да се распламса свађа:
— А шта ти мислиш, Меркин је занимљив човек?...
 Компромис седми

(Совјетска Естонија, април, 1976. године)

„ОДЕЋА ЗА МАРСОВЦА (Човек и професија). Шта очекујемо од

доброг кројача? Одело које сашије треба да буде модерно. А шта бисте
рекли за кројача чији рад заостаје за захтевима моде... двеста година?
Међутим, тај човек ужива велики углед и заслужује најтоплије речи.
Говоримо о кројачу-моделару Руског драмског позоришта ЕССР-а
Вољдемару Сиљду. Међу његовим сталним муштеријама су шпански
гранди и мускетари, руски цареви и јапански самураји, штавише —
лисице, петлови, па чак и Марсовци.
Позоришни костим настаје заједничким снагама сликара и
кројача. Он мора одговарати карактеру епохе, а при томе
изражавати дух представе и својства ликова. Замислите Оњегина у
врећастим панталонама или Собакевича у елегантном фраку... Да би
створио костим роба Езопа, Ваљдемар Сиљд је морао да проучава
античко сликарство и грчку драму...
Реденгот, кафтан, бекеша, копоран, антерија — све су то строго
одређене врсте одеће са својим специфичним цртама и детаљима.
Један млади глумац — прича Сиљд — ме је питао: ,Зар фрак и
смокинг нису једно те исто?‘ За мене су то ствари које се толико
разликују, као телевизор и магнетофон.
Када гледа представе других позоришта, Вољдемар Хендрикович с
професионалном строгошћу обраћа пажњу на то како су одевена лица.
А једино на представама мог омиљеног позоришта, Вахтангов —
каже Сиљд — заборављам на то да сам моделар и пратим развитак
драме, што је најбољи знак да костимографи тог позоришта раде
беспрекорно.
Беспрекорно ради и сам Вољдемар Сиљд, кројач, сликар, позоришни
човек.“

На колегијуму ми је текст похваљен.

— Довлатов уме да пише живо о свакој будалаштини.
— И наслов му је ефектан...
— Однекуд узима праве речи...
Сутрадан ме зове уредник Туронок.
— Седите.
Сео сам.
— Разговор ће бити непријатан.
„Као и сви разговори са тобом, идиоте“ — помислио сам.
— Која је ваша рубрика?
— „Човек и професија“. Занимају нас људи ретких професија. А
такође неочекивани аспекти...
— Знате ли ви професију тог вашег Сиљда?
— Знам. Кројач. Позоришни кројач. Неочекивани аспект...
— То је сада. А раније?
— Раније — не знам.
— Онда знајте: у рату је био џелат. Служио је Немцима. Вешао је
совјетске патриоте. Због чега је и одробијао дванаест година.
— О, Господе! — рекао сам.
— Схватате ли ви шта сте урадили?! Прославили сте издајника
Русије! Заувек сте искомпромитовали занимљиву рубрику!
— Али, препоручио ми га је директор позоришта.
— Директор позоришта је бивши оберлејтенант СС. Осим тога, он
вам је плавац.
— Шта значи плавац?
 — Тако су некад називали хомосексуалце. Није вам се набацивао?
Набацивао ми се, мислим. И те како ми се набацивао. Пружио је
руку мени, новинару. Управо то ме је и зачудило...
Тада сам се сетио разговора са једним Французом. Повео се
разговор о хомосексуализму.
— Код нас за то суде — похвалио сам се.
— А због хемороида код вас не суде?! — рекао је Француз...
— Не кривим вас — рекао је Туронок — радили сте како треба. То
јест, тражили сте одобрење за кандидата. Па, ипак, треба бити
обазривији. Избор јунака је озбиљна ствар, необично озбиљна...
О том случају се две недеље причало у редакцији. Затим се
истакао мој колега Буш. Направио је интервју са капетаном
трговачког брода Савезне Републике Немачке. То је било уочи
годишњице Октобарске револуције. Код Буша, капетан слави
совјетску власт. Испоставило се да је он одбегли Естонац. У лето
шездесет девете године збрисао је чамцем у Финску. Одатле у
Шведску. И тако даље. Буш је измислио тај интервју од почетка до
краја. Случај је имао одјека, и заборавили су мене...
 Компромис осми

(Совјетска Естонија, јун, 1976. године)

„МОСКВА. КРЕМЉ. Л. И. БРЕЖЊЕВУ. ТЕЛЕГРАМ. Драги и

многопоштовани Леониде Иљичу! Желим да Вас обавестим о радосном
догађају. У протеклој години успела сам да постигнем незабележене
радне резултате. Намузла сам рекордни број4 млека од једне краве.
И још један радостан догађај десио ми се у животу. Комунисти
наше фарме сложно су ме изабрали за свог члана!
Обећавам Вам, Леониде Иљичу, да ћу и убудуће радити са још
већим еланом.
ЛИНДА ПЕЈПС“.

„Естонска ССР. ПАЈДЕЈСКИ РЕЈОН. ЛИНДИ ПЕЈПС. ТЕЛЕГРАМ.

Драга Линда Пејпс! Ја и моји другови вам од свег срца захваљујемо на
постигнутом успеху. Самопрегорни рад за добробит Отаџбине узноси
људски живот осећањем учешћа у борби за достизање комунистичких
идеала.
Дозволите такође да Вам од срца честитам незаборавни догађај —
ступање у редове Комунистичке партије. Јер партија је авангарда
совјетског друштва, његов славни водећи одред.
ЛЕОНИД БРЕЖЊЕВ“.

Уреднику Туроноку пукоше панталоне на задњици. Пукле су без

затезања и звука, пре ће бити да су се расениле по шаву. То је
негативно својство увозног меког фланела.
Око дванаест сати Туронок је пришао шанку друштвеног бара.
Луминисцентно плаветнило уредникових гаћа било је својина свих
слугана који су га улизички пропустили преко реда.
Сарадници су почели да се згледају.
Причам овај догађај подробно због две околности. Прво, свако
понижавање шефова је за мене — велика радост. Друго. Пукотина на
Туроноковим панталонама имала је одређени значај у мојој
судбини...
Али, вратимо се епизоди код шанка.
Сарадници су почели да се згледају. Неко злурадо, неко
сажаљиво. Злуради — искрено, сажаљиви — лицемерно. А онда се,
као и увек, појављује главни, несебични и надахнути улизица. Тај
улизица обожава управу до те мере да је брка са отаџбином, епохом,
васионом...
Укратко, појавио се Едик Вагин.
У свакој новинској редакцији постоји човек који не жели, не може
и не мора да пише. И годинама не пише. На то су сви навикли и не
чуде се. Тим пре што су новинари попут Вагина стално утучени и
грозничаво забринути. Духовити Шаблински је то стање називао —
„вагиналним“...
Вагин је стално журио, поздрављао се одсечно и нервозно. Најпре
сам простодушно веровао да је он алкохоличар. Међу безбројним
модификацијама мамурлука постоји и та врста. То мучно бежање од
дневне светлости. Вибрирајућа покретљивост бегунца, кога сустижу
муке савести...
Затим сам сазнао да Вагин не пије. А ако човек не пије и не ради
— тада имаш тему за размишљање.
— Тајанствени човек — говорио сам.
— Вагин је тастер — објаснио ми је Биковер — шта је у томе
тајанствено?
...Канцеларија нам се тада налазила у Пиковој улици. Тачно
наспрам зграде државне безбедности (Пагаријева улица бр. 1). Вагин
је тамо одлазио свакодневно. Или готово свакодневно. Кроз прозор
смо га гледали како прелази улицу.
— Вагин има прековремени посао! — урлао је Шаблински...
Уосталом, опет смо се удаљили.
...Сарадници су почели да се згледају. Вагин је благо ухватио
уредника за раме:
— Шефе... Неред у одећи...
И тада је уредник био несмотрен. Брзо се ухватио, обема рукама,
за шлиц. Тачније... Па, укратко, за ону ствар... Урадио је оно што
музичари називају глисандо. (Лаки прелаз преко клавијатуре.)
Уверио се да је граница затворена. Поцрвенео је:
— Вашем хумору нађите бољу примену.
Окренуо се и изашао дарујући неонски сјај гаћа својим
потчињенима.
Затим је обављен кратак и сасвим тајанствен дијалог.
Обесхрабреном Вагину је пришао Шаблински.
— Бадава си излазио — каже — овако је погодније...
— Коме је погодније? — погледа га испод ока Вагин.
— Теби, наравно...
— Шта је погодније?
— Па, то исто...
— Не, шта је погодније?
— У ствари...
— Не, шта је погодније? Шта је погодније? — раздера се Вагин. —
Нека каже!
— Носи се ти у лепу материну! — рекао му је, после краћег
ћутања, Шаблински.
— То-то! — тријумфовао је тастер...
Вагин је био просечан, невешти тастер без полета...
Нисам стигао ни да га сажаљевам, кад ме позва уредник. Мало
сам се узнемирио. Тек што сам припремио текст од двеста редова.
Наслов — „Тата изнад сунца“. О изложби дечијих цртежа. Шта ли
хоће, питам се? Па, још и та злосрећна рупа на панталонама. Можда
уредник мисли да сам му то ја подметнуо. фер смо имали сличан
случај. Спремао сам ширу информацију о изложби декоративних
паса. Уредник, љубитељ животиња, дошао је службеним аутом — да
је погледа. И тада је почела непогода. Туронок се изнервирао па
каже:
— Са вама се не може радити...
— То јест, како то?
— Вечито неке непредвиђене ситуације...
Као да сам ја Зевс и намерно припремам непогоду.
...Улазим у кабинет. Уредник шета између гипсаног Лењина и
стерео-уређаја „естонија“.
Лењинова слика је обавезни инвентар сваког номенклатурног
кабинета. Знао сам једини, и то делимичан изузетак. Имао сам
пријатеља Авдејева. Одговорног уредника омладинских новина. Отац
му је био провинцијски глумац из Луганска. Годинама је играо
Лењина у свом позоришту. Тако да је Авдејев вешто направио
преседан. Изнад стола је окачио огромну фотографију тате у улози
Иљича. Ваљда неће тражити длаку у јајету — јесте Лењин, али му је
ипак — тата...
...Туронок је стално шеткао између бисте и радио-грамофона.
Видим — рупа је на свом месту. Ако се тако може рећи... Ако брука
има законито место...
Најзад је уредник почео:
— Знате, Довлатове, ви имате перо!
Ћутим, од похвале не црвеним...
— Поседујете умеће да видите, да уочавате... Будимо отворени,
културни ниво руских новинара у Естонији оставља нам, што кажу,
жељу у бољитак. Темпо идејног развоја је значајан, рекао бих да
превазилази темпо културног развоја. Сетите се прошлог актива.
Кленски не зна шта је синоним. Толстиков у уводнику, приметили
сте, пише: „...Комунисти фабрике у идућим месецима морају да
ликвидирају тај недопустиви status quo..“ Репецки је уводник
пољопривредне рубрике насловио „Јаја за извоз!“... Како вам се то
свиђа?
— Донекле је интимно...
— Укратко. Ви имате ерудицију, осећај за хумор. Стил вам је
оригиналан. Фали вам једна унутрашња прибраност, дисциплина...
Углавном, време је да се латите посла. Да изађете, што кажу, у
простор велике журналистике. Овде је једна интересантна одлука. Из
Пајдеског рејона јављају... Нека Пејпс је дала рекордну количину
млека...
— Пејпс је крава?
— Пејпс је музиља. Штавише, депутат републичког Совјета. Са
рекордним резултатима. Можда двеста, а можда две хиљаде литара...
Укратко, много... Сазнајте у рејкому. Смислили смо следећу
операцију. Музиља се рапортом обраћа Брежњеву. Друг Брежњев јој
одговара, то ће бити усаглашено. Треба саставити писмо другу
Брежњеву. Узети учешће у церемонијама. Представити их у
штампи...
— Па, то је за пољопривредну редакцију.
— Идете као специјални дописник. Тај задатак не можемо
поверити било коме. Уобичајене новинске фразе овде нису умесне.
Треба нам људина, разумете? Углавном, на посао. Добићете
дневнице па идите с милим Богом... Послаћемо телеграм у рејком...
И још. Узмите у обзир разлоге. Кад буде сводио резултате
редакцијског конкурса, жири ће дати предност текстовима од
друштвеног значаја.
— То јест?
— То јест, текстовима који имају друштвени значај.
— Зар сваки новински текст нема друштвени значај?
Туронок ме је погледао са једва приметном љутњом.
— У извесној мери, да. Али то може да се испољава у мањој или
већој мери.
 — Кажу да за играње улоге Лењина плаћају више него за Отела?
— Могућно је. И убеђен сам да је то правично. Јер глумац узима
на себе огромну одговорност...
...Током читавог разговора осећао сам се чудно. Нешто ми је било
необично у уреднику. И онда сам схватио да је ствар у рупи. Као да
нас је изједначавала. Укидала је његову номенклатурну предност.
Поставила нас је у исту раван. Уверио сам се да смо слични.
Заврбовани старији људи у истим (морам да вам откријем ту малу
тајну) плавим гаћама. Први пут сам осетио симпатију према
Туроноку. Рекао сам:
— Генриче Францевичу, панталоне су вам пукле позади.
Туронок је мирно пришао огромном огледалу, сагнуо се, уверио
се и рекао:
— Драги мој, учини ми услугу... Даћу ти конац... Имам га у сефу...
Не због службе него због дружбе... Тако, на брзину... Не бих да се
обраћам Пљухиној...
Ваља је била редакцијска секс-примадона. Са наученим
колоратурама гласа, као у оперске певачице. И са идиотском
навиком да уједа... Уосталом, опет смо се удаљили...
— ...Не бих да се обраћам Пљухиној — рекао је уредник.
Ето ти, мислим, твоје подсвести.
— Учините ми, драги мој.
— У смислу — да ушијем?
— На брзину.
— Заиста не умем...
— Ма, како будете умели.
Укратко, зашио сам му панталоне. Шта сад тамо...
Завирио сам у лабораторију код Жбанкова.
— Спремај се — кажем — идемо.
— Моменат — живнуо је Жбанков — идем. Само имам свега
четрдесет копејки. И Жора ми дугује седамдесет...
 — Ма, не говорим о томе. Имам посао.
— Посао? — отегао је Жбанков.
— Шта је, не требају ти паре?
— Требају. Четири рубље до аконтације.
— Уредник нуди службени пут од три дана.
— Куда?
— У Пајде.
— О, купићемо вобле!
— Кажем ти ја, хајдемо.
Зовем локалом Туронока:
— Могу ли да поведем Жбанкова?
Уредник се замислио:
— Ви и Жбанков сте, право да вам кажем, опасан састав. Затим се
нечег сетио, па ми каже:
— На вашу одговорност. И запамтите — задатак је озбиљан.
Тако сам отишао у планину. Пре тога сам био сличан совјетској
рубљи. Сви је воле а она нема куда да падне. Код долара је све
друкчије. Попео се на такву висину, па пада ли пада...
Путовање нам је почело оригинално. Наиме — Жбанков је дошао
на железничку станицу потпуно трезан. Чак га нисам препознао
одмах. У оделу, тако тужан...
Сели смо, запалили цигарете...
— Сила си — кажем — у форми си.
— Схваташ, решио сам да прикочим. Иначе су постати апсолутно
неупотребљив. Ипак имам породицу, децу... Старијем је већ четврта
година... Лера је ишла у дечији вртић, а директорка је само њега
хвалила. Развијен је, каже, бистар, енергичан, бави се
мастурбацијом... Бацио се на ћалета... Схваташ, таква стеница а
увиђа...
Изнад Жбанковљеве главе зазвецкала је дописничка торба — воз
је кренуо.
 — Шта ти мислиш — питао је Жбанков — ради ли бифе?
— Ти већ имаш.
— Одакле ми?
— Тек што је зазвецкало.
— А можда су то хемикалије?
— Ма немој...
— Заиста имам, наравно. Али, размисли. У шест ујутро бићемо на
лицу места. Пожелећемо да растерамо мамурлук. Шта да се ради?
Све затворено. Вакуум. Глас у пустињи...
— Па, дочекаће нас секретар рејкома.
— Са флашом, је ли? Њему не пада на памет да смо ми људи...
— А ко је хтео да прикочи?
— Ја сам хтео, привремено. А већ су прошла готово два дана и
ноћи. Епоха...
— Бифе ради — кажем.
Ишли смо кроз вагоне. У купеима је било тихо. Сивкасто смеђе
тепих-стазице су пригушивале кораке. У гужви је требало стално да
се извињавамо газећи преко торби, корпи са јабукама...
Два пута су нас испратили псовкама без злобе. Жбанков је рекао:
— А псовање, ипак, није обавезно!
Платформе су фијукале од хладног ветра. У пролазима између
тешких врата са ниским алуминијумским квакама, тресак се
појачавао.
У ресторану је било мало људи. Крај прозора су седела два
румена мајора. Шапке су им биле на столу. Један је узбуђено
говорио другом:
— Где је линија одбројавања, Витја? Неопходна је линија
одбројавања. А без линије одбројавања, и сам схваташ...
Саговорник му је одговарао:
— Постојала је чињеница? Постојала је... А чињеница је
чињеница... пред чињеницом, што кажу, тог...
 У ћошку се сместила јеврејска породица. Лепа пуначка девојка је
ивицом столњака замотавала чајну кашичицу. Старији дечак је
стално гледао на сат. Мајка и отац су једва чујно разговарали.
Сместили смо се код шанка. Жбанков је поћутао, па рече:
— Серж, објасни ми зашто мрзе Јевреје? Рецимо, разапели су
Христа. Наравно, узалуд. А колико је година прошло... И после, види.
Јевреји, Јевреји... Вагин је Рус, Толстиков — Рус. А они не само да би
разапели Христа. Они би га живог појели... Ето куда би требало
усмерити антисемитизам. На Толстикова и Вагина. Ја против таквих,
као што су они, осећам страшан антисемитизам. А ти?
— Наравно.
— Требало би антисемитизам окренути на Толстикова! И заиста...
На све партијце...
— Да — кажем — то не би било лоше... Само не вичи.
Али, обрати пажњу... Видиш, седе њих четворо, не окрећи се...
Као да седе природно, али мене нешто љути. Наш би седео у
бљувотини — океј! Она двојица курајбера поред прозора се дерњају —
нормално! А ови седе тихо, а ја се због нечег љутим. Можда зато што
живе добро. Па, ни ја не бих живео горе. Да није проклете вотке.
Међутим, куда се дену газда?
Један мајор је другоме говорио:
— Неопходна је скала вредности, Витја. Права скала вредности.
Плус полазиште. А без скале вредности и полазишта, сам просуди...
Други је и даље одговарао:
— Постоји чињеница, Коља! Чињеница је чињеница, како год да
окренеш. Чињеница је реалност, Коља! То јест, нешто фактички...
Девојчица је звецнула испуштеном чајном кашичицом. Родитељи
су тихо изговорили нешто прекорно. Дечак је погледао на сат...
Појавила се бифеџијка са увојцима боје пасте за под. Иза ње —
конобар са послужавником. Послуживао је јеврејску породицу.
— Наравно — увредио се Жбанков — Јевреји су увек први...
Затим је пришао шанку.
 — Флашу вотке, наравно... И нешто лагано, као за брудершафт...
Куцнули смо се и испили. Воз је ретко прикочивао, а Жбанков је
придржавао флашу. Затим — другу.
Најзад се узбудио, поруменео и постао прилично напоран.
— Стара кајло — викао је — ја радим камером! Схваташ, камером!
Ја сам рођени уметник! Али снимам свакакве протуве. Њушке не
могу да им стану у објектив. Сад сам снимао једног. Ордења — осам
кила. Блешти, рефлексија као против сунца... Зезнуо си се, ти то не
можеш ни да замислиш! А одредили су ми шест рубаља за снимак!
Шест рубаља! Нека их утрапе Ајвазовском, као, сликај нам бурлаке
за шест рубаља... Ја сам уметник...
Већ је откуцавао један сат. Једва сам одвукао Жбанкова у купе.
Пружио сам му таблету аспирина.
— То је отров? — упита Жбанков и заплака.
Легао сам и окренуо се према зиду.
Кондуктер нас је пробудио десет минута пре станице.
— Спавате, а ми смо прошли Ихњу — рекао је незадовољно.
Жбанков је непомично и дуго посматрао простор. Затим је рекао:
— Када се кондуктери окупљају, вероватно један другом кажу:
„Све могу да опростим човеку. Али ономе који спава, а ми
пролазимо Ихњу — то му никад нећу заборавити...“
— Дижи се — кажем — дочекиваће нас. Хајде да барем умијемо
њушке.
— Сад бих нешто топло — пустио је себи на вољу Жбанков. Узео
сам пешкир, извадио пасту за зубе и сапун. Извукао сам бритву.
— Куда ћеш?
— Да кољем овна — кажем — а ти си желео нешто топло...
Када сам се вратио Жбанков је обувао ципеле. Заподенуо је
философски разговор: „А колико смо синоћ попили?...“ Али га
прекинух.
Већ смо стизали. Кроз прозор се оцртавао станични пејзаж.
Предратне зграде, равни прозори, осветљени сат...
 Изашли смо на влажан и мрачан перон.
— Нешто не чујем фанфаре — каже ми Жбанков.
Али, према нама је журио и гестовима нас позивао високи
мушкарац пословног изгледа.
— Другови из редакције? — заинтересовао се осмехнут.
Рекли смо му своја презимена.
— Добро нам дошли.
Код клозета (занима ме зашто архитектура нужника на
железничким станицама тако личи на ремек-дела Растрелија?) чекао
нас је ауто. Поред њега је газио у месту кршан момак у пелерини.
— Секретар рејкома Лијвак — представио се.
Испоставило се да је онај који нас је дочекао — шофер. Обојица
су говорила руски готово без акцента. Вероватно су пореклом од
волосовских Естонаца...
— Први посао нам је доручак! — рекао је Лијвак.
Жбанков је приметно живнуо.
— Па, овде је све затворено — рекао је лицемерно.
— Нешто ћемо већ смислити — тврдио је секретар рејкома.
Мали естонски градови су пријатни и срдачни. У рано јутро Пајде
је изгледао апсолутно мртав, нацртан. У сумраку су дрхтала плава
неонска слова.
— Како сте путовали? — питао је Лијвак.
— Одлично — кажем.
— Уморни сте?
— Нимало.
— Добро, одморите се, доручкујте...
Прошли смо поред болнице за туберкулозне и жуте зграде
рејкома. Затим смо се опет обрели у хоризонталном лавиринту
тесних приградских улица. Два-три нагла скретања и већ смо на
друму. Слева је шума. Здесна равна обала и светлуцава глаткоћа
воде.
 — Куда идемо — шапнуо ми је Жбанков — можда им је тамо
трезнилиште?
— Стижемо — као да му је погађао мисли Лијвак — овде нам је
нешто попут одмаралишта. За ограничени круг гостију. За госте...
— То и кажем — обрадовао се Жбанков.
Ауто се зауставио поред приземне зграде на обали. Бели зидови
од дасака, избраздани кров који изазива опорост у устима, гаража...
Из димњака се лено диже дим оживљавајући слику. Од врата до мале
марине води бетонско степениште. У марини се бели, благо нагнута,
оштрица јахте.
— Па — рече Лијвак — упознајте се.
На прагу је стајала млада жена од око тридесет година, у јакни од
цераде и фармеркама. Живо, срдачно и малкице мајмунско лице,
очи црне и крупни једнаки зуби.
— Бела Ткаченко — представила се она — други секретар рејкома
комсомола.
Рекао сам своје презиме.
— Фоторепортер Жбанков Михаил — тихо је узвикнуо Жбанков и
трупнуо излизаним потпетицама.
— Бела Константиновна је ваша домаћица — рекао је ласкаво
Лијвак — овде ћете и да се одморите... Две спаваће собе, кабинет,
финско купатило, гостинска соба... Постоји спортски инвентар, мала
библиотека... Предвиђено је све, видећете и сами...
Затим је рекао нешто на естонском.
Бела је климнула главом и позвала:
— Еви, туле сине!
Сместа се појавила поцрвенела, сасвим млада девојчица у мајици
и шортсу. Руке су јој биле у пепелу.
— Еви Саксон — представи је Лијвак — дописница рејонских
омладинских новина.
Еви је склонила руке иза леђа.
 — Нећу да вам сметам — осмехнуо се секретар. — Програм је у
целини следећи. Одморите се, доручкујте. До три вас чекам у
рејкому. Узећу ваше путне налоге. Упознаћете се са јунакињом.
Даћемо вам потребне податке. До јутра текст мора бити готов. А
сада, молим вас да ме извините, послови...
Секретар рејкоме је живахно стрчао низ доксат. За секунд је
прорадио мотор.
Настаде неугодна пауза.
— Уђите, шта вам је? — снашла се Бела.
Отишли смо у гостинску собу. Наспрам прозора је светлуцао
камин, украшен зеленом плочицом од фајанса. По ћошковима су
биле дубоке ниске фотеље.
Одвели су нас у спаваћу собу. Два широка кревета била су
покривена карираним покривачем од камиље длаке. На ноћном
ормарићу је горео масиван црвени свећњак и озаривао таваницу
треперавом ружичастом светлошћу.
— Ваши апартмани — рекла је Бела. — За двадесет минута дођите
на доручак.
Жбанков је опрезно сео на кревет. Због нечег је изуо ципеле.
Уплашено је рекао:
— Серж, где смо то стигли?
— А што? Једноставно, идемо у планину.
— У ком смислу?
— Добили смо одговарајући задатак.
— Јеси ли обратио пажњу какве су цуре? Да паднеш на теме!
Таквих нисам виђао чак ни у ГУМ-у. Која ти се више свиђа?
— Обе су добре...
— А можда је то провокација?
— То јест?
— Ти је, схваташ ли, ћап...
— Да.
 — А због тога те стрпају у дилкарницу!
— Зашто одмах — ћап. Одмори се, поразговарај...
— Шта значи — поразговарај?
— Разговор је када се разговара.
— А-а — рече Жбанков.
Одједном је почео да бауља и завирује под кревет. Затим је дуго и
неповерљиво разгледао розету утичнице.
— Шта ти је?
— Тражим микрофон. Овде, наравно, мора да постоји микрофон.
Прислушни уређај. Познаник пијаница ми је причао...
— После ћеш га наћи. Време је за доручак.
Умили смо се на брзину. Жбанков је пресвукао кошуљу.
— Шта мислиш — питао ме је — послужиће нам полулитрењак?
— Не жури — кажем — овде, очигледно, има. Осим тога, данас
треба да идемо у рејком.
— Не кажем ја да се треба земљосати. Него онако, на
брудершафт...
— Не жури — кажем.
— И још нешто — замолио ме је Жбанков — ти не заподевај
сувише мудре разговоре. Други пут грувај са Шаблинским, па после
читаво вече: „Ипостас, ипостас, ипостас...“ Сад већ можеш нешто
лакше... Типа — Сергеј Јесењин, јерменски радио...
— Добро — кажем — идемо.
Сто је био постављен у гостинској соби. Стандардни асортиман
затворених продавница ЦК: скупа кобасица, кавијар, туњевина,
чоколада са кремом од јагода.
Девојке су се пресвукле у светле блузице и ципеле по последњој
моди.
— Седите — рекла је Бела.
Еви је узела послужавник.
— Хоћете ли да попијете?
 — Него шта?! — рекао је мој друг. — Иначе није хришћански.
Еви је донела неколико флаша.
— Коњак, џин с тоником, вино — понудила је Бела.
Жбанков се одједном напрегну, па рече:
— Пардон, знам тај коњак... Зове се КВН... Или НКВД...
— КВВК — исправила га је Бела.
— Исти ђаво... Кошта шеснаест рубаља и двадесет копејки... За те
паре боље је купити три флаше вотке.
— Не узбуђујте се — смиривала га је Бела.
А Еви га је упитала:
— Ви сте алкохоличар?
— Да — рекао је јасно Жбанков — али имам меру...
Наточио сам коњак.
— За сусрет — кажем.
— За пријатан сусрет — додала је Бела.
— Живели — рекао је Жбанков.
Завладала је тишина, коју је нарушавало звецкање ножева и
виљушака.
— Испричајте нам нешто занимљиво — замолила је Еви.
Жбанков је запалио цигарету и почео:
— Живот је, девојке, у суштини — калеидоскоп. Данас једно, сутра
друго. Данас бацаш чифте, а сутрадан видиш да си бацио и копита...
Сећаш ли се, Серже, каква је код нас била фрка са лешевима?
Бела се нагнула напред:
— Испричајте нам.
— Умро Иљвес, економиста са телевизије. А можда је био
директор, не сећам се. Па, умро је, умро... И у реду је, заиста, што је
то учинио... Сахрањујемо га како треба... Дошли су људи са
телевизије. Иде директан пренос... Говоранције, наравно... Почели су
да се опраштају. Приђем ја истим поводом и видим — није Иљвес...
Шта, зар ја не Знам Иљвеса? Сто пута сам га фотографисао. Али, у
мртвачком сандуку лежи непознати мушкарац...
— Жив? — питала је Бела.
— Зашто жив? Наравно, мртав, како треба. Само није Иљвес.
Испоставља се да су у мртвачници побркали лешеве...
— Како се то завршило? — питала је Бела.
— Тако се и завршило. Сахранили су другог човека. Неће ваљда да
прекидају пренос. А ноћу су заменили мртвачке сандуке... И заиста,
у чему је разлика?! Суштина је иста, само су различити... како да
кажем?
— Ипостаси — сугерисао сам.
Жбанков ми је запретио песницом.
— Језиво — рекла је Бела.
— Није то ништа — одушевио се Жбанков — испричаћу вам како
се један обесио... Само прво да попијемо.
Наточио сам остатак коњака. Еви је дланом покрила чашицу.
— Већ сам пијана.
— Никако! — рекао је Жбанков.
Девојке су такође запалиле цигарете. Жбанков је сачекао тишину
и започео:
— А како се један обесио — то вам је чист виц. Човек је простачки
псовао. Жена му је, наравно, звоцала од јутра до мрака. И ето, реши
он да се обеси. Не сасвим него фиктивно. Укратко — тера шегу. Жена
му де на посао. А он се упртачима окачи о лустер и виси. Чује —
кораци. Жена се враћа са посла. Човек заколута очима. Из фазона,
наравно. А то није била жена. Комшиница од осамдесет година,
послом. Улази — човек виси...
— Ужас — рекла је Бела.
— Баба је била челична. Не само што се није онесвестила...
Пришла је човеку и почела да му претреса џепове. А њега голица. И
насмеје се. Ту ти се баба штрецне и отегне папке. Умре. А он виси.
Не може да се откачи. Долази жена. Види — таква и таква ствар.
Бакута умрла а муж се обесио. Жена узме телефон, зове: „Васја, код
мене ти је у кући — хиљаду и једна ноћ... Зато сам сада слободна.
Долази...“ А муж јој каже: „Ја ћу њему да дођем... Том педеру ћу
ископати очи...М Тада и жена отегне папке. И то начисто...
— Ужас — рекла је Бела.
— Није то ништа — рекао је Жбанков — хајде да попијемо!
— Купатило је спремно — рекла је Еви.
— Шта, треба да се свлачим? — упитао је узнемирено Жбанков
поправљајући кравату.
— Наравно — рекла је Бела.
— Ногу можеш — кажем — да откачиш.
— Какву ногу?
— Дрвену.
— Шта? — заурлао је Жбанков.
Затим се сагнуо и високо повукао обе ногавице. Његове јаке
плавкасте листове стезале су шарене демодиране подвезице за
чарапе.
— Ја још увек играм фудбал — није се смиривао Жбанков — Тамо
имамо пустару... Малолетници тренирају... Видиш, дешавало ми се
да у мамурлуку...
— Купатило је спремно — рекла је Еви.
Обрели смо се у свлачионици. По зидовима су висили егзотични
плакати. Девојке су нестале иза паравана.
— Па, Серж, винула ми се душа у рај! — мумлао је Жбанков.
Свукао се брзо, војнички. Остао је у широким сатенским гаћама.
На грудима му се плавела барутна тетоважа. Флаша са чашицом,
женски профил и кец херц. А на средини натпис словенском
лигатуром: „Ето шта ме је упропастило!“
— Идемо — кажем.
У тесној просторији, стилизованој као брвнара, било је
неподношљиво вруће. Термометар је показивао деведесет степени.
Усијане плоче смо морали да расхлађујемо водом.
Девојке су носиле дречаве савремене купаће костиме, по две уске
узбудљиве крпице.
— Правила знате? — осмехнула се Бела. — Металне ствари треба
да скинете. Може се појавити опекотина...
— Какве ствари? — питао је Жбанков.
— Шнале, укоснице, чиоде...
— А зубе? — питао је Жбанков.
— Зуби могу и да остану — осмехнула се Бела и додала: —
Испричајте нам још нешто.
— Одмах. Испричаћу вам како је један поплавио говнима свадбу...
Девојке су се уплашено притајиле.
— Мој пријатељ је возио цистерну за чишћење септичких јама.
Чистио је баш ту ствар. И имао је другарицу, врло писмену.
„Миришеш каже — „ружно“. А шта да ради он? „Зато ми је“ — каже
— „добра плата — „Требало би да одеш у таксисте“ — каже му она. „А
каква је плата таксисти? Не може да заради ни за воду“. Прође
година. Она нашла себи мужа. А мом другару каже: „Готово је.
Одљубила сам се. Пиши пропало.“ Он, наравно, пати. А њима —
свадба. Унајмили ресторан, пију, веселе се... Пада ноћ... Тада ти мој
другар крене својим говновозом, пардон... Отворио капак, увукао
тамо црево и одврнуо пумпу... А у цистерни му четири тоне баш оног
богатства... Сватовима тачно до колена. Гунгула, вика, ето ти га:
„Горко!“5... Дошла милиција... Морали су да затворе ресторан. А мом
другару су по закону одрапили седам година робије... Такве ствари...
Девојке су седеле притајене и донекле обесхрабрене. Ја сам патио
од неподношљиве врућине. Жбанков је био на врхунцу блаженства.
Све је почело да ми се пење на главу. Алкохол ми се постепено
испарио. Приметио сам да Еви погледа у мене. Или са страхом, или
са поштовањем. Жбанков је нешто страствено шапутао Бели
Константиновној.
— Одавно си у новинама? — питам.
 — Одавно — рекла је Еви — четири месеца.
— Свиђа ти се?
— Да, веома ми се свиђа.
— А раније?
— Шта?
— Шта си радила пре тога?
— Нисам радила. Учила сам у школи.
Уста су јој била дечија а чело маљаво. Изражавала се ужурбано,
правилно и помало задихано. Говорила је са грубим естонским
акцентом. Понекад је малкице кварила руске речи.
— Шта те је повукло у новине?
— А што?
— Мора се много лагати.
— Не. Ја радим коректуру. Још не пишем. Написала сам чланак,
кажу — није добар...
— О чему?
— О сексу.
— О чему?!
— О сексу. То је важна тема. Потребни су нам стручни часописи и
књиге. Људи ионако упражњавају секс, само што је много тога
неправилно...
— А ти знаш како је правилно?
— Да. Била сам удата.
— А где ти је муж?
— Утопио се. Попио је коњак и утопио се. Студирао је хемију у
Тартуу.
— Извини — кажем.
— Читала сам многе твоје чланке. Врло много хумора. И врло
много тротачки... Све саме тротачке... И ја желим да радим у Талину.
Овде су новине врло мале...
 — То је још пред тобом.
— Знам шта си рекао о новинама. Многи пишу оно што није. Ја то
не волим.
— А шта ти волиш?
— Волим поезију, волим „Битлсе“. Да кажем шта још?
— Кажи.
— Помало волим тебе.
Учинило ми се да нисам добро чуо. То је било превелико
изненађење. Ето, нисам ни помишљао да сам тако лако збуњив...
— Ти си веома леп!
— У ком смислу?
— Ти си копија Омара Шарифа.
— Ко је тај Омар Шариф?
— О, Шариф? Он је прва лига!
Жбанков је неочекивано устао. Повукао је врата. Незграпно и
нагло се сјурио низ бетонско степениште у воду. За секунду је замро.
Замахао је рукама. Изустио је зверски, непристојан урлик и
стропоштао се...
Дигла се фонтана свилених капи. Са дна узнемирене реке
испливале су неке конзерве, чворновато дрвље и ђубре.
Три секунде се није видео. Затим је изронила црна ветропираста
глава безумних очију, као у штенета од месец дана. Жбанков се
тетурајући искобељао на обалу. Мршава бедра су му била облепљена
војничким гаћама, као на скулптури.
Пошто је два пута оптрчао око виле певајући „Милина је, браћо,
милина“, Жбанков је сео на полицу и запалио цигарету.
— Па, како сте? — питала га је Бела.
— Нормално — одговорио је фотограф и звучно се ударио
гумицом по стомаку.
— А ви? — питала је Бела обраћајући се мени.
— Више волим туш.
 У суседној просторији је била туш-кабина. Окупао сам се и почео
да се облачим.
„Седамнаестогодишња провинцијска блесача“ — тврдио сам —
„попила је три чашице коњака, па пошандрцала...“
Отишао сам у гостинску собу, наточио себи џин са тоником.
Споља су допирали повици и пљускање водом. Ускоро се појавила
Еви, црвена, у мокром купаћем костиму.
— Љут си на мене?
— Нимало.
— Видим ја... Дај да те пољубим...
Тада сам се опет збунио. И то поред свег свог животног искуства...
— Заподенула си лошу игру — кажем.
— Ја те не лажем.
— Али ми сутра одлазимо.
— Опет ћеш доћи...
Закорачио сам према њој. Покушајте да останете разумни кад је
уз вас седамнаестогодишња девојчица која је тек изашла из мора.
Тачније, из реке...
— Ма, шта ти је? Шта ти је? — питам.
— Тако се увек љуби Џуди Гарленд — рекла је Еви. — А она ради
још и ово...
Човек је запањујуће грађен! Или сам једно ја такав?! Знаш да је
лагарија, примитивна рејкомска лагарија, и фалсификат, и то још са
холивудском патином — све знаш, а срећан си као малишан...
Евине лопатице су биле оштре, а кичма — од хладних морских
каменчића... Пригушено је повикивала и дрхтала. Крхки шарени
лептир у лабаво стегнутој песници...
Тада се разлегло заглушујуће:
— Пардон!
На вратима се назирао Жбанков. Пустио сам Еви.
Он је ставио флашу вотке на сто. Очигледно је пустио у оптицај
своје резерве.
— Већ је један — рекао сам — чекају нас у рејкому.
— Како си ти савестан — наругао ми се Жбанков.
Еви је отишла да се облачи. Бела Константиновна се такође
пресвукла. Сада је на њој био строги реизборни костим.
И тада сам помислио: ох, да ово није тај рејком, ни ова полудела
крава!... Живео бих овде без икаквих одговорних задатака... Јахта,
река, младе госпођице... Нека лажу, кокетирају, глуме јефтине
холивудске звезде... Каква ми је то срећа — женско лицемерје!... Да,
можда сам ради таквих ствари и дошао на свет!... Мени је тридесет
четири године, а немам ни једног, ни једног јединог безбрижног
дана... Кад бих макар један дан живео без мисли, без брига и без
туге... Не, спремај се у рејком... Тамо где су сатови, портрети,
ходници, бескрајна игра озбиљности...
— Људи! Отворила ми се дизна! — изјавио је Жбанков.
Наточио сам вотку. Себи — пуну велику чашу. Еви ми је дотакла
рукав:
— Сад немој да пијеш... Касније...
— А, добро!
— Чека те Лијвак.
— Све ће бити у реду.
— Шта значи: биће? — наљутио се Жбанков. — Све је већ лепо!
Отворила ми де дизна! Живели!
Бела је укључила радио. Ниски баритон је узвикивао нешто
мучно актуелно:

Истине нема у овоме свету халабучности

Постоји само трен, држи се њега...
Постоји светло између прошлости и будућности
Управо он се и назива — живот...
 Опет смо пили и пили. Еви је седела на поду поред моје фотеље.
Жбанков се распричао и сваки час одлазио у тоалет. Сваки пут је
отмено тражио: „Могу ли да се упознам са планом?“ Стално
додајући: „У смислу — да мокрим...“
Одједном ми је постало јасно да сам пропустио тренутак кад је
требало да станем. Појавиле су ми се варљива лакоћа и храброст.
Обузело ме је осећање снаге и некажњивости.
— Тај рејком сам видео у мртвачком сандуку! Мишко, наточи!
Тада је Бела Константиновна преузела иницијативу:
— Момци, да се извучемо, па после... Позваћу ауто.
И отишла је да телефонира.
Завукао сам главу под славину. Еви је извадила пудријеру и каже:
— Не могу да вас гледам.
За двадесет минута наш такси је стигао пред зграду рејкома.
Жбанков је читавим путем певао:

С тобом да разговарам нећу,

Не трабуњај, Мања, којештарије...
Боље да идем с момцима на пиће,
Момци бар имају мисли важније...

Вероватно је тајанствена Мања оличавала рејком и партијске

сфере...
Еви ми је миловала руку и с акцентом шапутала узбудљиве
безобразлуке. Бела Константиновна је изгледала строго.
Она нас је повела широким ходницима рејкома. Са њом су се
непрестано руковали.
У приземљу се уздизао бронзани Лењин. На првом спрату такође
— бронзани Лењин, нешто мањи. На другом — Карл Маркс са
тужним венчићем браде.
— Занима ме ко дежура на трећем? — упитао је Жбанков
смејуљећи се.
Тамо је опет био Лењин, али већ гипсани...
— Сачекајте тренутак — рекла је Бела Константиновна.
Сели смо. Жбанков се стровалио у дубоку фотељу. Његове ноге у
изношеним спортским ципелама досезале су до центра сале за
пријем. Еви је донекле стишала свој жар. Њени позиви су већ били
сувише противречни текстовима очигледне агитације.
Бела је одшкринула врата:
— Уђите.
Лијвак је разговарао телефоном. Његова слободна рука је
срдачно и охрабрујуће гестикулирала.
Најзад је спустио слушалицу.
— Одморили сте се?
— Лично ја — јесам — рекао је уверљиво Жбанков. — Отворила ми
се дизна...
— То је одлично. Идете на фарму.
— А зашто сад то?! — узвикнуо је Жбанков. — Ах, да...
— Ево вам података о Линди Пејпс... Резултати рада... Кратка
биографија... Потврде о стимулацијама... Где су ваши путни налози?
Печате ударите доле... Сада, ако вам је вече слободно, можете да
одете некуд... Позориште је, истина, на естонском језику, Дом за
одмор... У „Интуристу“ бар ради до један после поноћи... Бела
Константиновна, организујте друговима мали излет...
— Можемо ли отворено? — дигао је руку Жбанков.
— Молим вас — климнуо је главом Лијвак.
— Овде смо сви своји.
— Па, наравно.
— Могу ли искрено, морнарски?
— Слушам.
Жбанков је искорачио и конспиративно снизио глас:
 — Да то преведемо на пиће!
— То јест? — није разумео Лијвак.
— Ја бих, кажем, да преведем на пиће!
Лијвак ме је погледао забринуто. Повукао сам Жбанкова за рукав.
Он је коракнуо у страну и наставио:
— У смислу: одговарајућа количина вотке уместо позоришта! Ја
се, наравно, дивљачки извињавам...
Запрепашћени Лијвак се окренуо према Бели. Бела
Константиновна је оштро одбрусила:
— Друг Жбанков и друг Довлатов су снабдевени свим потребама.
— Има врло много вина — додала је простодушно Еви.
— Шта значи: много?! — успротивио се Жбанков. — Много је
релативан појам...
— Бела Константиновна, побрините се — наредио је секретар.
— Ето, то је морнарски — обрадовао се Жбанков — то је нашки!
Одлучио сам да се умешам.
— Све ми је јасно — кажем — подаци су код мене. Друг Жбанков
ће направити фотографије. Текст ће бити готов до десет сати ујутро.
— Имајте на уму, писмо мора бити лично...
Климнуо сам главом.
— Али ће га читати читава земља.
Опет сам климнуо.
— То мора бити рапорт...
Климнуо сам и трећи пут.
— Али рапорт најблискијем човеку...
Још једно климање. Лијвак је стајао у близини, плашио сам се да
ћу га запахнути винским задахом. Изгледа да сам га ипак запахнуо...
— И не шалите се главом, другови — замолио је — не шалите се
главом. Ствар је врло озбиљна. Тако да умерено...
— Хоћете ли да вас овековечим са Довлатовом? — предложио је
изненада Жбанков. — Обојица сте маркантни мушкарци...
— Ако може, следећи пут — рекао је Лијвак нестрпљиво —
видећемо се сутра.
— Добро — сагласио се Жбанков — тада ћу вас сликати у
пристојнијој ситуацији...
Лијвак је оћутао...
...Доле нас је чекао ауто са јутрошњим шофером.
— Идемо на фарму, и готова ствар — рекла је Бела.
— Је ли далеко? — питам.
— Десет минута — одговорио је шофер — овде је све близу.
— Добро би било да успут направим рецку — шапнуо ми је
Жбанков — гориво ми је на измаку...
А затим, обраћајући се возачу:
— Шефе, стани поред прве продавнице. Гледај да не промашиш!
— Радим — наљутио се шофер — ја сам то синоћ.
— Онда, може за друштво?
— Ја сам на радном месту... Код куће ми је спремљено...
— Добро. Домаћинска ствар. Имаш ли ти ширине?!
— Него шта?!
Аутомобил је стао поред сеоске продавнице. Пред тезгом се
тискао народ. Жбанков је испружио песницу са шест рубаља и
енергично крчио себи пут.
— Закаснићу на авион, људи... Такси ме, схваташ, чека... Дете ми
је болесно... Жена се, кучка, порађа...
За минут је испливао са две флаше кахорца.
Возач му је пружио мутну чашу.
— Па, за све океј!
— Точи — кажем — и мени. Шта има тамо?
— А ко ће да фотографише? — питала је Еви.
— Мишка ће све да уради. Он је добар радник.
 И заиста, Жбанков је радио изванредно. Ма колико да попије.
Мада му је апаратура била најпримитивнија. Фоторепортерима су
поделили јапанске камере, коштају малтене пет хиљада. Жбанкову
није запала јапанска камера. „Ионако би је пропио“ — изјавио је
уредник. Жбанков је фотографисао апаратом „смена“ од девет
рубаља. Носио га је у џепу, футролу је изгубио. Развијач је користио
недељама. У њему су пливали пикавци. А фотографије су му биле
јасне, неусиљене, новински контрастне. Очигледно је поседовао неки
посебан дар...
Најзад смо стигли до зграде дирекције, по којој су били окачени
безбројни плакати. Изнад капије се црвенео транспарент „Кост —
вредна индустријска сировина!“ Под тремом се окупило неколико
људи. Возач је упитао нешто на естонском. Показали су нам пут...
Штала је била прилично убога, ниска зграда. Изнад улаза је
горела прашњава сијалица и осветљавала прљаво степениште.
Бела Константиновна, Жбанков и ја смо изашли из аута. Возач је
пушио. Еви је дремала на задњем седишту.
Неочекивано се појавио хроми човек са кожном официрском
торбом.
— Главни агроном Савкин — представио се он — уђите.
Ушли смо. Иза дашчаних преградака гацале су краве. Звецкале су
меденице, разлегали се тешки уздаси и пријатно шушкање сена.
Апатичне животиње су нас посматрале сетно.
...Има у крави нечег тешког, понижавајућег и одбојног. У њеној
покорној беспрекорности, прождрљивости и равнодушности. Мада се
чини, ту су и габарити, и рогови... Обична кокошка изгледа
независнија. А крава — кофер набијен говедином и мекињама.
Уосталом, ја их уопште не знам...
— Уђите, уђите...
Обрели смо се у тесној собици. Мирис киселог млека и балеге.
Сто је био покривен плавом мушемом. На усуканом гајтану висила је
сијалица. Дуж зидова су се жутели сандуци од шперплоче, за одећу.
У углу је светлуцао апарат за мужу.
 Жена средњих година, у зеленој блузи, устала је да их дочека. На
њеним благо подигнутим грудима сијали су ордење и значке.
— Линда Пејпс! — узвикнуо је Савкин.
Поздравили смо се.
— Одох ја — рече главни агроном — ако вам нешто затреба,
зовите ме на локал два, два, шест...
С муком смо се распоредили. Жбанков је извукао из џепа
фотоапарат.
Линда Пејпс ми се учинила мало расејана.
— Она говори само естонски — рекла је Бела.
— Није важно.
— Ја ћу да преводим.
— Питај је нешто за пробу — шапнуо ми је Жбанков.
— Питај је ти — кажем.
Жбанков се сагнуо према Линди Пејпс и мрачно је упитао:
— Колико је сати?
— Преведите ми — одгурнуо сам га — како је Линда постигла тако
високе резултате?
Бела јој је превела.
Музиља је прошапутала нешто уплашено.
— Запишите — рекла је Бела — Комунистичка партија и њен
лењинистички Централни комитет...
— Све ми је јасно — кажем — сазнајте је ли она члан партије?
— Јесте — одговорила је Бела.
— Одавно?
— Од јуче.
— Моменат — рекао је Жбанков подешавајући фотоапарат.
Линда се укочила и уперила поглед у простор.
— У реду — рекао је Жбанков — објектив ми је у џепу.
— А крава? — зачудила се Бела.
 — Каква крава?
— По мом мишљењу, треба их фотографисати заједно.
— Овде не можемо да сместимо краву — објаснио је Жбанков — а
тамо светло није ни за красни клинац...
— Шта ће бити?
Жбанков је гурнуо апарат у џеп.
— У редакцији има тушта и тма крава — рекао је.
— То јест? — зачудила се Бела.
— Кажем, у архиви има крава колико ти душа жели. Изрезаћу
твоју Линду и налепити је.
Цимнуо сам Белу за рукав:
— Сазнајте, породица јој је велика?
Проговорила је естонски. За минут је превела:
— Породица је велика, троје деце. Старија кћерка завршава
школу. Најмлађем сину је четврта година.
— А муж? — питам.
Бела је снизила глас:
— Не записујте... Муж их је оставио.
— Наш човек! — због нечег се обрадовао Жбанков.
— У реду — кажем — идемо.
Опростили смо се. Линда нас је испратила малкице разочараним
погледом. Њена марљиво очешљана коса сијала је од лака.
Изашли смо напоље. Шофер је успео да окрене кола. Еви је, у
јакни од јеленске коже, стајала уз хладњак.
Жбанков је одједном шизнуо.
— Кијк — заурлао је на естонском — готово! Напред, другови! До
нових граница! У нове победе!
За пола сата били смо код реке. Шофер се уздржано опростио и
отишао. Бела Константиновна му је потписала путни налог.
Вече је било топло и ведро. Иза реке се црвенео сутонски
крајичак неба. На води су подрхтавале ружичаста, обасјана места.
Није нам се ишло у кућу. Сишли смо у марину. Неко време смо
ћутали. Затим ме је Еви упитала:
— Зашто си дошао у Естонију?
Шта сам могао да јој одговорим? Да објашњавам како немам
кућу, отаџбину, уточиште, пребивалиште?... Да сам увек тражио ту
тиху марину?... Да од живота тражим само једно — да седим, ево
овако, и ћутим, да не мислим?...
— Снабдевање вам је — кажем — добро. Ноћни барови...
— А ви? — Бела се окренула према Жбанкову...
— Овде сам ратовао — рекао је Жбанков — па сам остао... Укратко
— окупатор...
— Колико вам је година?
— Није тако много, четрдесет пет. Закачио ме сами крај рата, био
сам клинац. Био сам посилни пуковника Адера... Рањен сам...
— Испричајте — затражила је Бела — ви тако лепо причате.
— Шта ту има да се прича? Звекнуо ме рикошетирани метак, и
сва љубав... Ша шта је, идемо?
У згради је зазвонио телефон.
— Моменат — узвикнула је Бела вадећи кључеве у ходу.
Убрзо се вратила.
— Јухан Оскарович вас тражи на телефон.
— Ко? — питам.
— Лијвак.
Ушли смо у кућу. Шкљоцнуо је прекидач — прозори постадоше
мрачни. Дигао сам слушалицу.
— Добили смо одговор — рекао је Лијвак.
— Од кога? — нисам разумео.
— Од друга Брежњева.
— То јест, како? Па, писмо још није ни послано.
 — Па шта? Значи, Брежњевљеви референти су мало оперативнији
од вас... нас... — деликатно се исправио Лијвак.
— А шта пише друг Брежњев?
— Честита... Захваљује на постигнутим успесима... Жели личну
срећу...
— Шта да радим? — питам. — Да пишем рапорт или да га не
пишем?
— Обавезно. Па, то је документ. Надам се да ће га канцеларија
друга Брежњева завести антидатирано.
— Све ће бити готово до јутра.
— Чекам вас...
...Девојке су почеле да припремају закуску. Жбанков и ја смо се
осамили у спаваћој соби.
— Мишка — кажем — ти немаш осећај да се све ово дешава
другим људима... Да то ниси ти... И да ово нисам ја... Да је ово једна
идиотска представа... А ти си само гледалац...
— Знаш шта ћу да ти кажем — одговорио је Жбанков. — Не
размишљај. Не размишљај и готово. Ја већ петнаест година не
мислим. Ако будеш размишљао — живот ће ти се згадити. Сви који
мисле су несрећници.
— А ти си срећан?
— Ја? Ма, сад бих омчу о врат! Плашим се бола у последњем
тренутку. Кад бих могао да заспим и да се не пробудим...
— Шта да се ради?
— Шта ако је одједном такав бол да се не може поднети...
— Шта да се ради?
— Не размишљај. Пиј вотку.
Жбанков је узео флашу.
— Ја сам, чини ми се, пијан — кажем.
— Ма немој! — намигнуо ми је Жбанков. — Хоћеш из флаше?
— Тамо је чаша.
 — Није исти гушт.

Пили смо наизменично. Нисмо имали шта да презалогајимо. Са

задовољством сам осећао како ме хвата пијано бунило. Контуре
живота су ми постајале све нејасније и све мање изоштрене...

★★★

Да бих приказао даља збивања, потребно је да се мало напрегнем.

Сећам се да нам је била послужена дефицитарна рејкомска
закуска. Уосталом, сервиран је и ајвар од тиквица — доказ
назадовања. А и пиће је било за класу слабије — драга Мишкина
флаша, југословенска „шљивовица“, кагорац...
У десетом минуту Жбанков се придигао и претеће заурлао:
— Ја сам уметник, схваташ! Уметник! Фотографисао сам
Хрушчовљеву жену! И клинчевог Жискара д‘ Естена лично! А ти ми
кажеш — крава!...
— Блесавко мој, блесавко — мазила га је Бела — идемо, мацане,
сместићу те да спаваш...
— Ти си врло тужан — рекла ми је Еви — нешто није у реду?
— Све је — кажем — милина! Нормалан псећи живот...
— Треба мање мислити. Боље је радовати се оном што постоји.
— Ето, и Мишка ми каже: пиј!
— Већ ти је доста пића. Сада идемо. Ја ћу ти се свидети...
— Што и није тешко — кажем.
— Ти си врло леп.
— Стара песма, а како добро звучи!
Налио сам себи пуну чашу. Јер морам некако да завршим овај
идиотски дан. Колико ли ће их још бити?...
Еви је села на под поред моје фотеље.
— Ти си друкчији од других — рекла је. — Имаш добру каријеру.
Леп си. Али си често тужан. Зашто?
— Зато што је живот један, нема другог.
— Не размишљај. Понекад је боље бити глуп.
— Касно је — кажем — боље да пијем.
— Само не буди тужан.
— Са тим је свршено. Идем у планину. Добио сам одговоран
задатак. Изаћи ћу у простор великог новинарства...
— Имаш ли ауто?
— Питај ме имам ли читаве чарапе.
— Ја тако желим ауто.
— Имаћеш. Кад се обогатим, купићу га.
Пио сам и поново точио. Бела је вукла Жбанкова у спаваћу собу.
Ноге су му се вукле као две увеле гладиоле.
— Идемо и ми — рекла је Еви — већ си поспан.
— Сад ћу.
Попио сам и опет наточио.
— Идемо.
— Ето, сутра одлазим, а ти ћеш наћи неког са аутом.
Еви се замислила држећи главу на мојим коленима.
— Кад се будем поново удавала, удаћу се само за Јеврејина.
— Зашто? Мислиш да су сви Јевреји богаташи?
— Објаснићу ти. Јевреји се обрезују...
— Да.
— Остали то не чине.
— Која ђубрад!
— Не смеј се. То је важан проблем. Када нема обрезивања, добија
се смегма...
— Шта?
— Смегма. То су штетне материје... канцерогене. Ето тамо су,
хоћеш да ти покажем?
— Немој, боље без очигледне...
— Код обрезаних нема смегме. И тада нема ни рака грлића
материце. Знаш шта је грлић материце?
— Па, рецимо... Оријентационо...
— Статистика показује да је рак материце чешћи кад нема
обрезивања. А у Израелу га уопште нема...
— Чега?
— Грлића материце... рака грлића материце... Има рака грла,
рака желуца...
— Ни то није поклон — кажем.
— Наравно — сагласила се Еви.
Поћутали смо.
— Идемо — рекла је — већ си поспан...
— Сачекај. Треба да се обрежем...
Попио сам пуну велику чашу и опет је налио.
— Ти си мортус пијан, идемо...
— Треба да се обрежем. А још је боље — да одсечем онај грлић и
бацим га у ђавољу материну!
— Ти си мортус пијан. И љут на мене.
— Нисам љут. Ми смо различите генерације! Моја генерација је
ђубре! Твоја је нешто фантастично!
— Зашто си љут?
— Зато што је живот један. Прошла је секунда и — крај. Друге
неће бити...
— Већ је поноћ — рекла је Еви.
Попио сам и опет налио. И одмах негде пропао. Појавио ми се
осећај као да сам — на дну акваријума. Све се клатило, отпливавало,
севале су неке сјајне тачке... Затим је све нестало...
...Пробудило ме је куцање. Ушао је Жбанков. На њему је био
спортски мантил.
Лежао сам попречно на кревету. Жбанков је сео поред мене.
— Па, како си? — питао је.
— Не питај.
— Кад будем старац — изјавио је Жбанков — написаћу аманет
унуцима и праунуцима. То ће бити једна једина реченица. Знаш
која?
— А?
— То ће бити једна једина реченица: „Не води љубав мамуран!“
Са три узвичника.
— Лоше ми је. Сасвим лоше.
— И немамо чиме да се залечимо. Па, све си попио.
— А где су наше даме?
— Спремају доручак. Треба устајати. Лијвак чека...
Жбанков је отишао да се облачи. Гурнуо сам главу под славину.
Затим сам сео за писаћу машину. За пет минута је текст био готов.
„Драги и многопоштовани Леониде Иљичу! Желим да Вас
обавестим о радосном догађају. У протеклој години успела сам да
постигнем незабележене радне резултате. Намузла сам рекордни
број6 млека од једне краве..(написао сам намерно „...од једне краве“.
У том обрту су звучале животна веродостојност и дирљива сељачка
простодушност).
Крај је гласио:
„...И још један радостан догађај десио ми се у животу. Комунисти
наше фарме сложно су ме изабрали за свог члана!“
Ту ми је већ очигледно фалио стил. Нисам имао снаге за
прераду...
— На доручак — позвала нас је Бела.
Еви је исекла хлеб. Поздравио сам је као кривац. Одговор —
радосни осмех и срдачно питање: „Како се осећаш?“
— Не може бити горе — кажем.
 Жбанков је савесно разгледао празне флаше.
— Ни грама — потврдио је.
— Пијте кафу — наговарала нас је Бела — за минут седамо у
такси.
Од кафе ми није било боље. Нисам могао ни да замислим јело.
— Нека кинта ми још звецка — рекао је Жбанков истресајући
ситнину.
Затим је погледао у Белу Константиновну.
— Мајко, додаћеш још рубљу и по?
Она је извадила новчаник.
— Послаћу ти из Талина — тврдио је Жбанков.
— У реду је, зарадио си — насмејала се цинично Бела.
Зачула се аутомобилска сирена.
Узели смо торбе и сели у такси. Ускоро нам је Лијвак стезао руке.
Без поговора је одобрио текст који сам написао. Штавише, одржао је
и кратак говор:
— Задовољан сам, другови. Добро сте се потрудили, културно сте
се одморили. Драго ми је што смо се упознали. Надам се да ће
пријатељство постати традиционално. Јер партијски радник и
новинар су некако, рекао бих — колеге. Желим вам успех на
идеолошком фронту рада. Можда има питања?
— Где је бифе? — питао је Жбанков. — Да се мало залечимо...
Лијвак се намрштио.
— Извините због грубог руског израза...
Он је издржао паузу прекора.
— ...Али, понашате се као деца!
— Шта, зар је пиво забрањено?
— Могу вас видети — снизио је глас секретар — има разних
људи... Знате каква је ситуација у рејкому...
— Ала си изабрао посао — сажали га Жбанков.
 — Ја сам по образовању инжењер — рече изненада Лијвак. Ћутали
смо. Почели смо да се опраштамо. Секретар је већ разгледао неке
папире.
— Ауто вас чека — рекао је. — Позваћу телефоном железничку
станицу. Идите на четврту благајну. Реците да вас ја шаљем...
— Ћао — махну му руком Жбанков.
Сишли смо доле. Сели у ауто. Бронзани Лењин је гледао за нама.
Девојке су пошле са нама...
На перону су Жбанков и Бела отишли на страну.
— Још ћеш долазити? — питале ме је Еви.
— Наравно.
— И ја ћу ићи у Талин. Јавићу ти се у редакцију. Да се не наљути
твоја жена.
— Немам жену — кажем — збогом, Еви. Не љути се, молим те...
— Не пиј тако много — рекла је Еви.
Климнуо сам главом.
— Иначе нећеш моћи да упражњаваш секс.
Коракнуо сам према њој, загрлио је и пољубио. Прилазили су нам
Бела и Жбанков. По гестикулацији се видело да је безочно лаже.
Ушли смо у купе. Девојке су ишле према аутомобилу и живахно
разговарале. Нису се ни окренуле...
— У Талину ћемо растерати мамурлук — рекао је Жбанков —
имам око шест рубаља. А хоћеш ли да ти кажем једну лепу ствар?
Жбанков ми је намигнуо. Радостан, свечани осмех му преобрази
лице.
— Да ти кажем? Жора ми дугује још седамдесет копејки!...
 Компромис девети

(Совјетска Естонија, јул, 1976. године)

„НАЈТЕЖА СТАЗА. Тајна Кару је рођена у сложној породици,

завршила је школу са златном медаљом, била је секретар комитета
ВЛКСМ, бавила се спортом. Овде можемо издвојити један
карактеристичан детаљ. Од многобројних врста лаке атлетике дала
је предност трчању на 400 метара, а та стаза је, по мишљењу
стручњака, најтежа у спорту, захтева спој брзине и издржљивости,
експлозивне снаге и напрегнуте воље за победом. Упорност, доследност
и аскетски режим живота су фактори који су одредили Тајнину
биографију, њен пут до трасираног циља. По завршетку школе, Тајна
се уписала на хемијски одсек ТГУ, учествује у раду СНО, радо извршава
комсомолске задатке. На завршној години студија постаје члан КПСС.
Затим је постдипломац Хемијског факултета АН ЕССР. Као
специјализовани хемичар, Тајна се бави механизмом утицаја
канцерогених материја на људски организам. Дисертација јој је при
крају.
Тајна Кару је поставила себи високе реалне циљеве. Верујемо да ће
постићи успех на својој тешкој стази.“

Са Тајном Кару су ме упознали заједнички познаници.

Занимљива, интелигентна жена, млада научница. Припремио сам
скицу о њој. С времена на време, Тајну сам виђао у разним научним
друштвима. Једном ме зове:
Слободан си? Хоћу да поразговарам са тобом.
 Дошао сам у кафе „Раја“. Наручио сам џин. Она ми каже:
— Четири године сам у браку. До сада је све било у реду. Летос је
Руди боравио у Москви. Затим се вратио. Тада је све и почело...
—?
— Догађа се нешто чудно. Он жели... Како да ти објасним...
Постали смо странци...
Напрегнуо сам се и јасно је упитао:
— У полним односима?
— Управо то.
— Како ја могу да ти помогнем?
— То јест, зашто сам се обратила теби? Ти си једини аморалан
човек међу мојим познаницима. Зато хоћу да се консултујем.
— Не разумем.
— Да размотримо ситуацију.
— Видиш, ја чак ни са мушкарцима не претресам те теме. Али,
мој пријатељ има књигу Технологија секса. Узећу је, ако хоћеш. Само
не за дуго. То му је приручник. Читаш добро руски?
— Наравно.
Донео сам јој Технологију. Дивна књига. Отвориш прву страницу,
пише „Увод“. Већ је смешно. Једно од поглавља почиње овако:
„Љубавницима са претерано великим стомаком можемо
препоручити позу број 7“ Хумани аутор је посветио пажњу чак и
тако презреним створењима као што су љубавници са великим
стомацима...
Дао сам јој књигу. Враћа ми је после седам дана.
— Све си схватила?
— Осим једне речи — „постепено“.
Објаснио сам јој шта значи постепено.
— Сад хоћу да стекнем практично искуство.
— Благословљавам те, кћери моја!
— Само нећу са мужем. Морам прво да увежбам.
 Подвлачим, све је говорила без имало кокетарије, на естонски
начин, озбиљно и пословно.
— Ти си аморалан човек? — питала ме је.
— Не сасвим.
— Значи, одбијаш ме?
— Тајна! — преклињао сам. — То се тако не ради! Ми смо у
добрим другарским односима. Потребно је време да они, можда,
пређу у друго осећање...
— Колико?
— Шта колико?
— Колико времена је потребно?
— О, Господе, не знам... месец, два...
— Не вреди. У априлу имам одбрану тезе... Упознај ме са неким.
Пожељно је да буде црмпураст. Имаш ли другаре-битанге?
— Доминирају — кажем.
Седим, размишљам. Шаблински је, наравно, ас, али је груб.
Розештејн гради викендицу, крајње је исцрпљен. Гуљајев је
плавушан. А Митја Кленски има трипер. Оска Чернов? Изгледа да
одговара. Стидљив, страствен и црн. Истина, он је шкртица, али то је
ситница. За једанпут ће ваљати.
Питам Чернова:
— Имао си много жена?
— Тридесет шест и четири под знаком питања.
— Шта значи — под знаком питања?
Оска обори главу:
— Дигресије разне врсте.
Ваљаће, мислим. Изложио сам му суштину ствари. Оска се
збунио:
— Управо сам је видео. Чак ми се и допада. Али, слажеш се, тек
тако, утилитарно...
 — Шта те кошта?
— Ипак сам ја мушкарац.
— Онда помози човеку.
Од својих пара сам купио флашу рума, позвао Осју и Тајну. Тајна
ми је шапнула:
— Договорила сам се са другарицом. Стан ми је на располагању
три сата.
Пили смо, пушили, слушали Би-Би-Си. Оска се препустио
размишљању:
— Да, стабилна може да буде само прогоњена организација...
Тајна га прекиде:
— Треба да пођемо. Иначе ће ми се другарица вратити.
Отишли су. Ујутро ме зове Тајна.
— Па, како је било? — питам.
— Испратио ме и отишао кући.
Зовем Чернова:
— Имаш ли ти савести?
— Веруј ми, стари, не могу. Некако ми не иде...
— Какав си ти мушкарац после тога?!
Оска се збунио:
— Имао сам више жена него што си ти појео котлета. Али, на
такву нисам наилазио. Најчудније је што ми се она свиђа.
Позвао сам их поново. Изнео сам непопијени рум. Отишли су.
Тајна ме зове:
— Нека ђаво носи твог другара!
— Зар је опет — кажем — дезертирао?
— Схваташ ли, узели смо такси. Осја је плаћао у мраку. Уместо
једне рубље, дао је новчаницу од десет рубаља. Затим се страшно
наљутио. Пешке је отишао кући... Ја сам видела како му даје банку.
Мислила сам да је такав обичај на Кавказу. Да жели да остави утисак
на мене. Па, Осја је Грузин?
— Осја је Јеврејин. А право презиме му је Малкизл.
Опет га зовем:
— Оска, буди човек!
— Разумеш, имао сам банку, рубљу и ситнину...
Трећи пут их позивам.
— Слушајте — кажем — ноћас спавам у редакцији. А ви
опстаните. Шнапс је у фрижидеру. Кад зазвони телефон — не дижите
слушалицу. Закључаћу врата да Оска не побегне.
— Нећу да побегнем.
Отишао сам у редакцију да дежурам. Тајна ме зове:
— Сиђи за тренутак.
Сишао сам у хол. Она вади из торбе чоколаду и флашу вискија
„лонг џон“.
— Дај — каже — да те пољубим. Ма, не плаши се, другарски...
Пољубила ме је.
— Кад би само знао како сам ти захвална!
— Захвали се Оски.
— Вратила сам му десет рубаља. Оних што је дао шоферу.
— Каква срамота!
— У реду је, поштено их је зарадио.
Сакрио сам флашу у џеп и пошао да завршавам текст на тему
морала.
 Компромис десети

(Вечерњи Талин, јул, 1976. године)

„ОНИ НАМ СМЕТАЈУ ДА ЖИВИМО. Јутрос је у Медицински

отрежњивач број 4. допремљен грађанин Е. Л. Буш, који је покушао да
се представи као радник републичке штампе. Е. Л. Буш је
службеницима Медицинског отрежњивача показивао непослушност,
која се испољавала уједањем, па је одлучено да се о томе обавести
његово радно место, које још није ни приближно тачно утврђено.“

Као и обично, није било довољно шпиритуса, а то сам, као и увек,

унапред предвидео. Али, ето, са закуском није било проблема. Нити
је могло бити. Какви ту могу бити проблеми кад је Севастјанову
пошло за руком да обичну јабуку исече на шездесет четири
комада?!...
Сећам се, двапут су тркнули по „стрелецку“ вотку. Затим су се
појавиле неке девојке из балета на леду. Шаблински је стално гледао
у девојке и понављао:
— Растопићемо ми тај лед... Растопићемо ми тај лед...
Најзад је дошао ред на мене да идем по вотку. Шаблински је
пошао са мном. Када смо се вратили, девојака није било.
Шаблински је рекао:
— А женске су паметније него што сам мислио. Јеле, пиле, па
отишле.
— Па, добро — рекао је Севастјанов — хајде, ја ћу обарити
кромпир.
— Ти би нам понудио још и кашу! — рекао је Шаблински.
Пили смо и пушили. Алкохол није деловао ефикасно. Јер напити
се ваљано -такође је уметност...
У тим случајевима је узалудно телефонирање девојкама. Кад већ
није успела пијанка, готово је. Значи, чекају те све сама понижења.
Треба мењати атмосферу. Најважнија је атмосфера.
Сећам се, Тофик Алијев је причао:
— У кући имам клавир, кревет, сребрне кашике... Слике, само
што нису из периода ренесансе... И — никакав секс. А у гаражи ми је
разни крш, старе гуме, церадна навлака... На тој навлаци сам имао
половину балетске школе. Многе су ме буквално наговарале —
хајдемо у гаражу! Тамо је, кажу, атмосфера одговарајућа...
Шаблински је устао па каже:
— Идемо у Талин.
— Идемо — кажем.
Било ми је свеједно. Тим пре што су девојке отишле.
Шаблински је радио у листу Совјетска Естонија. Гостовао је
недељу дана у Лењинграду. И сада се првом приликом враћа кући.
Севастјанов је клонуло предложио да се не разилазимо.
Опростили смо се и изашли напоље. Свратили смо у продавницу.
Флаше су нам истезале џепове. Био сам у летњој кошуљи и патикама.
Нисам имао чак ни личну карту.
За десет минута стигла је „волга“. За воланом је седео утучен
човек кога је Шаблински звао Гришања.
Гришања је читавим путем ћутао. Није хтео да пије вотку. Чак ми
се учинило да га Шаблински први пут види.
Брзо смо пројурили кроз мрачне северозападне периферије
Лењинграда. Уследила су једнолична насеља, бледуњаво зеленило и
речице спорог тока. Код прелаза Гришања је прикочио, отворио
врата и упутио се према жбуњу. У ходу је пословно откопчавао шлиц,
као човек који пренебрегава конвенције.
 — Што ли је тако мрачан? — питам.
Шаблински ми је одговорио:
— Није мрачан. Он је под истрагом. Ако се не варам, у питању је
мито.
— Шта, он је неком давао мито?
— Не идеализуј Гришу. Гриша није давао него је узимао мито. И
то у неограниченим количинама. Па, ето, сада је под истрагом. Већ
су му забранили излазак из града.
— А како је изашао?
— Одакле?
— Из Лењинграда.
— Забрањен му је излазак из Талина.
— А како је изашао из Талина?
— Врло једноставно. Сео је у ауто и изашао. Гриша више нема
шта да изгуби. Ускоро ће га ухапсити.
— Кад? — поставио сам сувишно питање.
— Неће пре него што стигнемо у Талин...
Тада је Гришања изашао иза жбуња. У ходу је усредсређено
закопчавао панталоне. Нешто му је светлуцало на јаким ручним
зглобовима.
„Лисице?“ — помислио сам.
Затим сам угледао два пара сатова са металним каишевима.
Продужили смо путовање.
После Нарве променио се пејзаж. Природа је сада изгледала
уређенија. Куће — уредније и строже.
Шаблински је попио и задремао. А ја сам све мислио — зашто?
Куда и зашто идем? Шта ме очекује? И до које мере се глупо
формира живот!...
Најзад смо стигли близу Талина. Пролазила су безлична
предграђа од цигле. Затим је промакла нека готика. И гле, већ смо на
Ратушном тргу.
 Звецнула је флаша испод седишта. Ауто прикочи. Шаблински се
пробудио.
— Ево нас код куће — рекао је.
Искобељао сам се из аутомобила. Калдрма је одражавала
расплинута неонска слова. Из мрака су сурово избијале равне
фасаде. Пејзаж је подсећао на илустрације за Андерсена.
Шаблински ми је пружио руку:
— Јави се.
Нисам га разумео.
Тада је рекао:
— Нелка се брине.
Тада сам се истински збунио. Од безнађа сам га упитао:
— Каква Нелка?
— Па, жена — рекао је Шаблински — заборавио си? А ти си се
први наљоскао на свадби...
Шаблински је већ одавно радио у партијском листу.
Функционерски положај га није превише привлачио. Сачувао је чак и
некакав шарм.
Заиста сам приметио да се људски шарм прилично тешко
искорењује. Кудикамо теже него разум, принципи или убеђења.
Понекад су немоћне и деценије партијског рада. Дешава се, част се у
потпуности искорени, али шарм остаје. Познавао сам, замислите,
чак и шармантног начелника затвора у Мордовији...
Укратко, Шаблински је био нормалан човек. Ако је и чинио
подлости, то је било без непотребног жара. Са њим сам готово
пријатељевао. И гле сад:
— Јави се — поновио је...
У Талину сам боравио и раније. Али, то су била службена
путовања. То јест, са неопходним папирима, новцем и хотелом. А
што је најважније — са осећањем баналног, али разумног циља.
А зашто сам дошао сада? Из редакције су ме избацили. У џепу
имам паре — рубљу и шеснаест копејки. Једини познаник жури
жени. Гришања — и тај ми је пред самим хапшењем.
Тада се Шаблински замислио, па рече:
— Идеја. Иди код Буша. Реци му да те ја шаљем. Буш ће те
примити драге воље.
— Који Буш?
— Буш је нешто фантастично. И сам ћеш видети. Мислим да ће ти
се свидети. Телефон је четири, две нуле, једанаест.
Опростили смо се. Гришања је седео у аутомобилу. Шаблински
му је махнуо руком и брзо скренуо иза окуке. Тако ме је оставио у
непознатом граду. Чудно је што ћемо после недељу дана радити у
истим новинама и готово пријатељевати.
Тада се лагано спустило стакло на аутомобилу и извирио је
Гришања.
— Можда ти треба новаца? — упитао је.
Новац ми је био потребан. Штавише — нужан. Ипак сам му
одговорио:
— Хвала. Имам паре.
Први пут сам погледао Гришањино лице. Личио је на
њуфудланда. Тако усамљен и непроницљив.
Пожелео сам да му кажем нешто пријатно. Запањила ме је његова
племенитост. Позајмљивање новаца уочи хапшења — шта може бити
отменије од тог категоричког неприхватања судбине?...
— Желим вам срећу — рекао сам.
— Ћао — одговорио је кратко Гришања.

С посла су ме отпустили почетком октобра. Конкретан повод није

постојао. Истерали су ме, што кажу, „због свега“. Очигледно сам
дозвољавао себи много претеривања.
У новинарству је свакоме дозвољено да ради нешто једно. Да у
нечем једном крши принципе социјалистичког морала. То јест,
једном човеку је дозвољено да пије. Другом — да се мангупира.
Трећем — да прича политичке вицеве. Четвртом — да буде Јеврејин.
Петом — да не буде члан партије. Шестом — да води аморалан
живот. И тако даље. Али свакоме је, понављам, дозвољено нешто
једно. Не може се бити истовремено Јеврејин и пијаница. Мангуп и
ванпартијац...
А ја сам био погубно универзалан. То јест, дозвољавао сам себи
свашта помало.
Пио сам, правио скандале и показивао идеолошку кратковидост.
Осим тога, нисам био члан партије, а делимично сам био чак и
Јеврејин. Најзад, све више ми се запетљавао породични живот.
И отпустили су ме. Позвали су ме на састанак партијског
комитета и рекли:
— Доста је! Не заборавите да је новинарство — предња линија
идеолошког фронта. А на фронту је најважнија — дисциплина.
Управо то вам фали. Јасно?
— Мање или више.
— Дајемо вам шансу да се поправите. Идите у фабрику. Искажите
се у тешком физичком раду. Будите раднички дописник. У својим
дописима одсликавајте истински живот...
Ту нисам издржао.
— А због истинског живота — кажем — ви мене стрељате без
суђења!
Учесници састанка су се згледали незадовољно. Био сам отпуштен
„по личној жељи“.
После тога био сам незапослен. Редиговао сам мемоаре неког
генерала. Тезгарио на радију. Написао сам брошуру Комунисти су
покорили тундру. Али, чак и ту сам направио грубу политичку
грешку. У брошури се говорило о изградњи Мончегорска. Догађаји су
се одвијали почетком тридесетих година. Међу одговорним
радницима било је много Јевреја. Сећам се неких Шимкуса,
Фелдмана, Рапопорта... У градском комитету су прочитали и рекли:
— Каква је то ционистичка прокламација? Какви су то митски
Јевреји у тундри? Хитно уништите сав тираж!...
Али, успео сам да извучем хонорар. Затим сам писао рецензије за
часописе. Анонимно сам сарађивао на телевизији. Укратко,
претворио сам се у слободног уметника. И најзад сам забасао у
Талин...
Код продавнице сувенира угледао сам телефонску говорницу.
Сетио сам се броја: четири, две нуле, једанаест.
Зовем. Одговара ми женски глас:
— Молим! — Код ње је звучало „мовим“. — Мовим, миви!
Тражио сам на телефон Ерика Буша. Одговорила ми је:
— Није код куће. Баш се секивам. Дао ми је часну веч да се неће
задвжавати. Дакве, дођите. Да маво попвичамо...
Жена ми је прилично разговетно издиктирала адресу. Објаснила
је и како да стигнем.
Минијатурни естонски трамвај се клатио на окукама. За двадесет
минута сам био у Кадриоргу. Лако сам нашао полусрушену брвнару.
Врата ми је отворила мршава педесетогодишња жена светлоплаве
косе. Чипка њеног љубичастог пењоара досезала је до златних
арапских папуча. Лице јој је било дебело напудерисано. На образима
јој је горело хемијско руменило. Жена је личила на јунакињу из
паланачке оперете. Ерик је код куће — рекла ми је — уђите.
Једва смо се размимоишли у уском предсобљу. Ушао сам у собу и
укочио се. Такав чудовишни неред још нисам имао прилике да
видим.
Сто за ручавање био је закрчен прљавим судовима. Фронцле
зеленкастих тапета висиле су до пода. На поцепаном тепиху био је
дебели слој новина. Сијамска мачка је јурцала из једног ћошка у
други. Крај врата су стајала празне флаше.
Са улегнутог кауча устао је тридесетогодишњи мушкарац. Лице
му је било тамнопуто мужевно, као лица америчких филмских
јунака. Ревер квалитетног страног сакоа био му је украшен
каранфилом. Плитке ципеле су му блистале. На позадини
унеређеног стана, Ерик Буш је изгледао као дошљак из свемира.
Руковали смо се. Невешто и снебивљиво објаснио сам му у чему
је ствар.
 Буш се осмехнуо и изненада проговорио течним певљивим
стиховима:
— Уђи, поноћни госте! Остава ти је на услузи. Џезва је на рингли.
У креденцу је холандски сир. Ти постаћеш ми брат. Галини бићеш
пријатељ. Воли је као мајку. Воли је као син. Дижи руке од околног
куплераја...
— Имам сватке погачице! — умешала се Галина.
Буш је прекиде благим, али величанственим гестом:
— Дижи руке од околног куплераја — има горих напасти! Нека
дува од прозора. Нека је прљав наш клозет... Зато — и то је чињеница
— овде нема совјетске власти. Слобода — моја је девиза, мој фетиш,
мој идол!
Понашао сам се као да је то нормално. Шта сам могао да радим?
Да одем из куће у један сат ноћу? Да позовем хитну помоћ?
Осим тога, људско лудило — још није највећи ужас. С годинама,
за мене се оно све више приближава норми. А норма ми постаје
нешто противприродно.
Нормалан човек ме је оставио самог самцатог. А ненормалан ми
нуди кафу, пријатељство и оставу...
Напрегао сам се и рекао:
Необично ми је драго што сам ваш гост. Од свег срца вам
захваљујем за смештај. Тим пре што ме, као што се одавно зна, сви
остали пљују...
Затим смо пили кафу, јели погачу са џемом. Сијамска мачка ми
је скочила на главу. Галина је пустила плочу Офенбаха.
Разишли смо се око два сата ноћи.

★★★

Код Буша и Галине сам боравио три недеље. Из дана у дан су ми

се све више свиђали. Мада су обоје били прави шизофреничари.
Ерик Буш је потицао из врло угледне породице. Отац му је био
доктор наука и професор математике у Риги. Мајка је руководила
сектором у републичком институту за текстил. До седме године Буш
је омрзнуо обоје. Неким чудом, готово од рођења је био
антисовјетчик и нонконформиста. Своје родитеље је називао
„истакнути“.
По завршетку школовања Буш је напустио Ригу. Више година је
пловио рибарским бродом. Затим је неко време био фотограф на
плажи. Уписао се на ванредне студије лењинградског Факултета за
културу. Пошто је дипломирао, постао је новинар.
Чинило се да је тај посао контрадикторан човеку његових погледа
на свет. Јер је Буш критиковао не само постојећи поредак. Буш је
негирао и саму историјску реалност. Поготову — победу над
фашистичком Немачком.
Тврдио је не постоји да бесплатна медицина. Изражавао је сумње
и у вези са нашим приоритетом у космосу. После треће чашице, Буш
је узвикивао:
Гагарин није летео у космос! Ни Титов није летео!... А све
совјетске ракете су огромне — конзерве напуњене глином...
Чинило се да таквом човеку није место у совјетском новинарству.
Ипак је Буш одабрао управо то занимање. Одлучни нонконформизам
у њему се саживео са апсолутном непринципијелношћу. То се
дешава.
У Бушовом стваралачком маниру долазиле су до изражаја
лекције из немачког експресионизма. Један од његових дописа
гласио је:
„Наступио је звездани тренутак за крупну рогату стоку. Учесници
конгреса ветеринара латили су се посла. Говорници који миришу на
млеко и балегу смењују један другог...“
У почетку је Буш радио у провинцијском листу. Али, забит му је
брзо досадила. За мали северни град је био сувише велика личност.
Пре две године Буш је прешао у Талин. Настанио се код једне
старије жене.
Буш је поседовао оно што на старије жене делује фатално. Наиме
— сиромаштво, лепоту, саркастични хумор и, што је најважније —
потпуно одсуство карактера.
За две године Буш је завео четири старије жене. Галина
Аркадјевна му је била пета и најомиљенија. Остале су према Бушу
осећале захвалност и одушевљење.
Зли језици су Буша називали бабојебац. То је било неправедно. У
љубави према старијим женама руководио се мотивима
алтруистичког типа. Буш им је милосрдно дозвољавао да га засипају
водопадима горких одоцнелих емоција.
Постепено почеше да се праве легенде о Бушу. Он је непрестано
упадао у авантуре.
Једном је Буш касно ноћу пролазио кроз Кадриорг. Приђу му
тројица.
Један му мрачно рече:
— Дај да запалимо.
Како се у тој ситуацији понаша нормалан човек? Постоје три
варијанте релативно паметног понашања.
Одрешито и неустрашиво пружити цигарете мангупу.
Брзо проћи поред њих, а најбоље — нагло побећи.
И последња — пошто нокаутираш најближег, хитно се повлачиш.
Буш је одабрао најпогубнију, најнестандарднију варијанту. Као
одговор на групни захтев, Буш је учтиво рекао:
— Шта значи: дај? Зар сам ја са вама пио на брудершафт?
Боље би му било да је почео да рецитује песме. Могли би га
сматрати за опасног лудака. А овако су Буша претукли на мртво име.
Вероватно је хулигане разјарила тајанствена реч — „брудершафт“.
Губећи свест, Буш је шапутао:
Ликујте, смрадови! На лицима вам видим груби тријумф плоти!...
Недељу дана је одлежао у болници. Поломљена су му ребра и
ишчашен прст. На челу му се појавио романтичан ожиљак...
Буш је радио у Совјетској Естонији. Годину и по дана је био
хонорарни дописник. Вођени су разговори о томе да добије стално
радно место. Главни уредник се осмехивао и погледао у њега.
Запослени су се према њему понашали учтиво. Поготову — старије
жене. Чим угледају Буша, почну да шапућу и да се црвене.
Статус хонорарца је значио много тога. Поготову у републичком
листу. Прво, стабилан новац. Осим тога, мноштво разноврсних
социјалних олакшица. Најзад, извесну меру личне некажњивости. То
јест, најважније чиме режим дарује своју номенклатуру.
Буш је нестрпљиво очекивао стално запослење. Понављам, био је
двострука личност. Бунтовништво се у њему лако саживљавало са
одсуством принципа. Буш је говорио:
— Да бих оборио режим, морам да се претворим у један од
његових стубова. И тада ће убрзо да се заљуља сва грађевина ...
Ближио се Седми новембар. Уредник је позвао Буша и рекао му:
— Одлучено је, Ернесте Леополдовичу, да вам поверим одговоран
задатак. Узмите налог у секретаријату. Идите у морску трговинску
луку. Разговарајте са неколицином западних капетана. Изаберите
једног, најлојалнијег идејама социјализма. Поставите му нека
питања. Дочепајте се мање или више одговарајућих одговора.
Укратко, интервјуишите га. Пожељно је да вам морнар честита
шездесет трећу годишњицу Октобарске револуције. То не значи да
мора да узвикује политичке пароле. Уопште не мора. Довољна је
уздржана, поштена честитка. То је све што нам треба. Јасно?
— Јасно — одговорио је Буш.
— И то мора бити управо западни морнар. Швеђанин, Енглез,
Норвежанин, типични представник капиталистичког система. Па,
ипак, лојалан совјетској власти.
— Наћи ћу га — тврдио је Буш — постоје и такви људи. Сећам се, у
Хабаровску сам разговарао са једним морнарем из швајцарске
краљевске флоте. То је био наш човек, цитирао ми је Лењина.
Уредник је дигао обрве, замислио се и прекорно му рекао:
— Швајцарска, друже Буше, нема море, нема краља, па, према
томе, нема ни швајцарску краљевску флоту. Ви нешто бркате.
 — Како нема море? — зачудио се Буш. — А шта тамо има, по
вашем мишљењу?
— Копно — одговорио је уредник.
— Тако, дакле — није се предавао Буш. — Занимљиво... Врло
занимљиво... Можда тамо нема ни језера? Чувених швајцарских
језера?!
— Језера има — сагласио се тужно уредник — али швајцарске
краљевске флоте — нема... Можете ићи на посао — завршио је он —
али, молим вас, будите мало озбиљнији. Као што вам је познато,
размишљамо да вас примимо за стално. Овај задатак је умногоме
одлучујући. Желим вам срећу...

Талинска лука се налази на двадесет минута вожње од центра

града.
Буш је таксијем кренуо на задатак. Свратио је у редакцију лучких
новина. Тамо су таман обележавали четрдесетогодишњицу
фотографа Љове Баранова. Бушу су пружили чашу ликера. Буш је
радо испи па рече:
— Не смем. На задатку сам.
Попио је још мало и почео да зове телефоном диспечера.
Диспечер је препоручио Бушу западнонемачки трговачки брод
„Еделвејс“.
Буш је испио још једну чашу па се упутио на четврти мол.
Капетан је дочекао Буша на бродском степеништу. То је био
типичан морски вук, мршав, црвеног лица, орловског профила. Звао
се Паул Руди.
Диспечер је обавестио капетана о посети совјетског новинара.
Овај је позвао Буша у кабину.
Разговарали су. Капетан је прилично подношљиво разумевао
руски. Највише је волео коњак — француски.
— Ово је „кордон-бло“ — рекао је — препоручујем га. Двеста
марака флаша.
 Увиђајући да га хвата пиће, Буш је успео да постави питање:
— Када испловљаваш?
— Сутра у једанаест и тридесет.
Сада је могао и да не прича о послу. Уочи испловљавања капетан
је могао да каже све што пожелиш. Ко ће то да проверава?
Разговор је вођен просто и искрено.
— Волиш ли жене? — питао је капетан.
— Волим — рекао је Буш — а ти?
— Него шта! Само што то моја Луиза и не слути. Волим жене,
пиће и новац. Волиш ли ти новац?
— Заборавио сам и како он изгледа. То су неке разнобојне
хартијице?
— Или метални кружићи.
— Волим их више него фудбал! Па, чак и више него жене. А
волим их чисто платонски...
Буш је пио, а капетан није заостајао. У кабини се пушио дим
америчких цигарета. Из невидљивог радија допирала је хавајска
музика. Разговор је постајао све отворенији.
— Кад би ти знао — рекао је новинар — како ми се све смучило!
Треба бежати из ове проклете земље!
— Разумем — саглашавао се капетан.
— Ти то не можеш разумети! За тебе је, Пауле, слобода као —
ваздух! Ти је и не примећујеш. Ти је само удишеш. Мене је у стању
да схвати једино риба, избачена на обалу.
— Разумем те — говорио је капетан — постоји излаз. Ти си Немац.
Можеш да емигрираш у слободну Немачку.
— Теоретски је могућно. Практично — искључено. Да, мој татица
је русификовани курландски Немац. Мама је из Пољске. Обоје су у
партији од тридесет шесте године. Обоје су „истакнути“ — слуге
режима. Они ми неће потписати одговарајуће папире.
— Разумем — тврдио је капетан — постоји други излаз. Иди у
трговинску флоту, постани морнар. Омогући себи добијање визе. И
чим се нађеш у западној луци, бежи. Тражи азил...
— И то је фикција. Јер сам озлоглашен. Неће ми дати визу. Већ
сам је тражио, покушавао... Авај, осуђен сам на лагану смрт.
— Разумем... Могу те сакрити на „Еделвејсу“. Али је рискантно.
Ако буде нешто, судиће ти као издајнику...
Капетан је размишљао врло разумно. Сувише разумно. Заиста је
био ретко компетентан за једног странца. То је могло побудити
сумњу трезног човека. Али, Буш је до тада био мортус пијан. Буш је
говорио:
— Слободан није онај ко се бори против режима. Нити онај ко
побеђује страх. Него онај ко не зна за страх. Слобода је, Пауле —
функција организма! Ти то не разумеш! Јер си се родио слободан као
птица!
— Разумем — одговарао је капетан...
Око поноћи Буш је сишао низ степениште. Стално је успоравао
кораке, стискао песницу — „сви смо фронт!“ Затим је раздвајао два
прста, што је значило — „викторија!“ Победа!...
Капетан је с разумевањем гледао за њим...
Сутрадан је Буш дошао у редакцију. Био је узбуђен али трезан.
Његове цигарете су шириле леп мирис. Пенкало „паркер“ вирило му
је из бочног џепа.
Буш је дао текст дактилографкињи. Наслов је био дуг и леп:
„Вратићу се да опет сечем ражани хлеб!“
Текст је почињао овако:
„Капетана Паула Рудија затекао сам у машинском одељењу.
Трговачки брод, Еделвејс је спреман да исплови. Застарели
механизми захтевају допунску проверу.
— Бос је заинтересован једино за профит — жали се капетан. —
Двадесет пута сам му говорио да замени цилиндре. Сваког часа могу
да пукну директно на пучини. Бос лично путује јахтом. А ми се овде
печемо као ђаво у паклу...“
 Крај је био следећи:
„Капетан је обрисао жуљевите руке кучинама. Брада му се сијала
од мазута. Глинена лула му је отромбољила квадратну вилицу.
Намигнуо ми је и рекао:
— Запамти, момче! Слобода је као ваздух! Ти удишеш слободу и
не примећујеш је... Совјетски људи то и не схватају. Јер су се родили
слободни као птице. Али мене разуме једино риба избачена на
обалу... И зато ћу се вратити! Вратићу се да бих поново окусио
ражани хлеб! Мирисави хлеб слободе, братства и јединства!...“
— Није лоше — рекао је уредник — живо је, убедљиво. Једино што
ме збуњује... Заиста је говорио нешто слично?
Буш се збунио:
— А шта би још могао да каже?
— Уосталом, да, наравно — повукао се уредник...
Чланак је објављен. Сутрадан су Буша позвали код уредника.
У кабинету је седео непознати мушкарац, педесетогодишњак.
Лице му је изражавало потпуну равнодушност и истовремено крајњу
усредсређеност.
Уредник се некако повукао у сенку. А мушкарац се, и поред све
своје неупадљивости, комотно и темељно разбашкарио. Испуњавао је
читав простор номенклатурног кабинета. Своју величину смањила је
чак и гипсана биста Лењина на постаменту, обавијеном црвеном
чојом.
Мушкарац је погледао у Буша и једва чујно изговорио:
— Причајте.
Буш је љутито упитао:
— О чему? Коме? Заправо, извините, са ким имам част? Одговор
је био кратак, и као да је подвучен линијом:
— О сусрету... Мени... Сорокин... Пуковник Сорокин...
Пошто је навео свој чин, пуковник је заћутао, као да је најзад
онемоћао.
Нешто је натерало Буша да се повинује. Буш поче да препричава
чланак о капетану Рудију.
Пуковник је слушао немарно. Тачније, готово да је дремао. Личио
је на професора који је поставио питање леном студенту. Питање на
које му је унапред познат одговор.
Буш је говорио држећи се чињеница изложених у чланку. Говор је
завршио патетично:
— Где си ти, Пауле? Куда ли те носи ветар далеких путовања? Где
ли си сада, мој друже из иностранства?!...
— У затвору — одговорио је неочекивано пуковник.
Треснуо је новинама по столу као да убија муву и јасно рекао:
— Паул Руди је у затвору. Ухапсили смо га као издајника
отаџбине. Право презиме му је Рути. Он је одбегли Естонац.
Седамдесете године је кајаком киднуо преко Шведске. Настанио се у
Хамбургу. Оженио се Луизом Рејшвиц. Четврту годину плови на
бродовима западнонемачке трговачке флоте. Најзад је направио
прву туру у Естонију. Одавно смо га чекали...
Пуковник се окренуо уреднику:
— Оставите нас насамо.
Уреднику је било непријатно што га терају из сопственог
кабинета. Прогунђао је:
— Да, управо сам кренуо да погледам илустрације.
И изашао је.
Пуковник се обратио Бушу:
— Шта кажете на то?
— Запањен сам. Немам речи!
— Што кажу, неспоразум.
Али, Буш се држао пређашње верзије:
— Описао сам вам све како је било. Нисам имао појма о
прошлости капетана Рудија. Доживео сам га као странца напредне
мисли.
Добро — рекао је пуковник — рецимо. Па, ипак, случај је
непријатан за вас. Крајње непријатан. Мрља на вашој новинарској
репутацији. Рекао бих чак и — идеолошки промашај. Губитак
будности. Треба нешто учинити..
— Шта конкретно?
— Имам једну идеју. Хоћете ли да нам помогнете? А ми ћемо вас,
у складу са тим, препоручити за стално запослење.
— У КГБ? — питао је Буш.
— Зашто у КГБ? У лист Совјетска Естонија. Одавно сањате стални
посао. У стању смо да убрзамо ту одлуку. Рокови зависе од вас...
Буш је био напет. Пуковник Сорокин је предложио:
— Могли бисте да нам дате интересантне податке.
— То јест?
— О капетану Рудију... Дајте нам податке да је од вас хтео оне
ствари... Да вас употреби... Па, у смислу полне изопачености...
— Шта?! — придигао се Буш.
— Мирно!
— Ма за кога ви мене сматрате?! Нисам ни слутио да КГБ користи
сличне методе!
Пуковникове очи су севнуле као сечиво бритве. Поцрвенео је и
исправио се:
— Молим, без гласних речи. Саветујем вам да размислите. На
карту је стављена ваша будућност.
Али, тада је Буш исправио рамена. Лагано је извадио паклицу
америчких цигарета. Запалио је упаљачем „ронсон“. Затим је мирно
изговорио:
— Ваш предлог је аморалан. Супротан је мојим моралним
начелима. Само ми још то фали — да се свиђам хомосексуалцу!
Укратко, одбијам. Полна изопаченост није за мене!... Ако хоћете,
написаћу вам да ме је напио?... Па ипак, ни то није сасвим
поштено...
— Па, шта да радим — рекао је пуковник — све ми је јасно. Бојим
се да на овоме губите.
 — Зар се у КГБ-у може добити?! — насмејао се Буш.
На томе се разговор и завршио. Пуковник је отишао. Већ на
вратима је изговорио потпуно неочекивану реченицу:
— Бољи сте него што сам мислио.
— Пуковниче, не губите стил! — одговорио је Буш...

★★★

Ускратили су му и хонорарни посао. Можда је то Сорокинова

заслуга. Али, пре ће бити да је уредник показао усрдност. Буш је опет
прешао на издржавање код старијих жена. Мада је и раније све ишло
отприлике на исти начин.
Управо тих дана Буш се упознао са Галином. До тада га је волела
Маријана Викентјевна, истакнути трговачки радник. Она је куповала
Бушу кошуље и кравате. У ресторанима је плаћала за њега. Хранила
га је укусном и здравом храном. Али, Буш није имао џепарац. Иначе
Буш се одмах лаћао удварања другим женама.
Чим добије наредни редакцијски хонорар, Буш се изгуби. Кући је
долазио касно ноћу и мирисао на црни лук и козметику. Једном
Маријана није издржала, па је викнула:
— Где скиташ, барабо?! Зашто се враћаш усред ноћи?!
Буш је као кривац одговорио:
— Вратио бих се ујутро, само нисам имао довољно новца...
Најзад се и Маријана побунила. Отишла је у бању са старијим
радником главног одељења управе. Поред њега је изгледала млађа и
лакомисленија. Маријана, наравно, није желела да остави Буша у
празном стану.
И тада се појавила Галина Аркадјевна. Практично ни из чега.
Можда под утицајем закона о очувању материје.
Ствар је у томе што она није имала статус цивила. Галина је била
удовица чувеног естонског револуционара, малтене Кингисепа
лично. И због тога је добијала нешто попут пензије.
 Буш се упознао са њом у романтичној прилици. Наиме — на
обали рибњака.
У самом центру Кадриорга постоји мали заклоњени рибњак.
Опасују га широки дрвореди липа. Питоме веверице скакућу по
трави.
Поред обале плове црни лабудови. Како су доспели овамо — не
зна се. Зато сви знају да Естонци воле животиње. Неко је за лабудове
саградио кућицу од шперплоче. Посетиоци Кадриорга им бацају
хлеб...
Једне мајске вечери Буш је седео на трави поред рибњака. Остао
је без цигарета. Два дана је био без пара. Протеклу ноћ је провео у
забаченом киоску „Сојузпечати“. Срећа што су тамо на поду биле
старе новине.
Буш је жвакао суву горку травку. Кроз главу су му пролазиле
мисли, испрекидане и брижне као телеграми:
„...Јело... Цигарете... Пребивалиште... Маријана је у бањи... Нема
посла... Срамота је обраћати се родитељима, а што је најважније —
бесмислено је...“
Када је последњи пут јео и где? Сетио се два парчета хлеба у
експрес-ресторану. Затим — киселих јабука изнад ограде туђе баште.
Переца од ваниле, нађеног поред пута. Зеленог парадајза кога је
пронашао у киоску „Сојузпечати“..
Лабудови су клизили по води као два огромна црне букета. Храну
су налазили без видних напора. Сваког секунда нагло би спуштали
мале исклесане главе на савијеним вратовима...
Буш је мислио о храни. Мисли су му постајале све краће:
„...Лабуд... Птица... Дивљач...“
И тада се зов предака у Бушу огласио благом нервозном
дрхтавицом. У очима су му се упалили одблесци првобитних ватри.
Обамро је као сетер у мочвари, који се ишчупао из градског
заробљеништва...
Око десет сати се потпуно смркава. Ловљење самоуверене птице
биће ствар тренутка. Очерупани лабуд може у потпуности да прође
као гуска. А са читавом гуском Буш неће пропасти. У сваком
друштву ће бити пожељан гост...
Буш се преобразио. У дубини своје душе чуо је ловачки рог.
Осећао је како му је тврд необријани подбрадак. Праисторијска
снага се пробудила у Бушу...
И тада се догодило чудо. На обали се појавила старија жена. То
јест дивљач, коју је Буш осетио на огромном растојању.
Црни лабудови никад неће сазнати ко им је спасао живот! Жена
је била витка и лепа. Изнад главе су јој кружили лептирови. Плава
лака хаљина је допирала до траве. У рукама је држала књигу.
Привијала ју је уз груди попут молитвеника.
Далековиди Буш је лако прочитао наслов. Ахматова. Песме.
Испљунуо је травку и јаким заглушујућим баритоном изговорио:

Оне лете, оне ми још путују,

Речи љубави, ослобађања,
А већ ме божански узнемирују
Уста су ми од леда хладнија...

Жена је успорила кораке. Стиснула је длановима слепоочнице.

Књига је пала у траву шуштећи страницама.
Буш је наставио:

Затим — светло неиздржљиво јако,

Попут слаткога, врелога вина...
Ко да је мирисним, жарким ветром
Моја свест већ била опрљена...

Жена је ћутала. Лице јој је изражавало сметеност и ужас... (Ако

ужас може бити страствено и радосно осећање.)
Затим је жена спустила поглед и тихо проговорила:
 Ускоро ће тамо, где ретке брезе
Привијене уз прозор суво шуште —
Венац црвени ружа да навезе,
И гласови се невидљиви чути...

(Код ње је звучало „гвасови“.)

Буш се дигао са земље.
— Волите Ахматову?
— Знам све њене песме напамет — одговорила је жена.
— Каква подударност! И ја... А цвеће? Волите ли цвеће?
— То ми је свабост!... А птице? Шта кажете за птице?
Буш је бацио поглед на црне лабудове, успорио и рекао:

Ах, да л' галеб иза облака кружи

И малине носи наоколо...
О незнанко! Желим да будем птица,
Да кљуцам зрно из ваших руку.

— Ви сте песник? — питала је жена.

— Пишем штошта између редова — одговорио је снебивљиво
Буш... Дан се хладио. Сенке липа се издужише. Вода је губила сјај. У
жбуњу су лутали сутони.
— Хоћете ли кафу? — понудила је жена. — Моја кућа је сасвим
близу.
— Извините — заинтересовао се Буш — а да немате кобасицу?
Зачуо је одговор:
— Имам све што је потребно усамљеном срцу...
Три недеље је Буш боравио са Галином. То су били чудни дани,
испуњени лудилом.
Јутро је почињало тихим, узбуђеним певањем. Галина је
дечачким тенором извијала:

Ех, измучена сам, уморна,

Ноћу и дању... Само о њему...

Њен вољени се одазивао ниским, прехлађеним баритоном:

Утопим ли се у Северној Двини,

ИИ можда погинем негде другде..
Земља неће жалити због мене,
Али другови ће ме ожалити...

Дешавало се да ујутро плешу у кухињи. При чему је свако певао

нешто своје.
Док су пили чај, Галина је изјављивала:
— Данас ме зовите Верочка. А од сутра Жар-Птица...
Дању је често телефонирала. Бројеве је окретала произвољно.
Када дочека одговор, умиљато каже:
— Данас вас очекује пријатно изненађење.
Или:
— Чувајте се даме са вишњом на шеширу...
Осим тога, Галина је сатима дресирала провидног сабљоношу.
Сагнута над акваријумом, шапутала му је:
— Не инати се, Џиме. Махни мами рукицом...
И најзад, Галина је прорицала будућност. Мени је, на пример,
гледала у неке шарене ђинђуве и рекла:
— Завршићеш своје дане негде у Бразилу.
 (Тада — седамдесет пете година — ја сам се смејао. Али, сада сам
готово сигуран да ће се то десити.)
Буш је поваздан шетао у зеленом баде-мантилу, који му је Галина
сашила од прозорске завесе. Спремао је говор који ће одржати када
добије Нобелову награду. Говор је почињао речима:
„Лејди и џентлмени! Хвала на части. Што кажу — боље икад него
никад...“
Тако смо живели. Мојих шеснаест рубаља је брзо потрошено.
Галинина пензија била је довољна за осам дана. Требало је тражити
неки посао.
И одједном ми запе за око оглас: „Хитно потребни ложачи.“
Рекао сам то Бушу. Нисам ни сумњао да ће Буш одбити. Али, он
се одједном сагласио и чак је заблистао.
— Генијално — рекао је — то је оно што ми треба! Одавно ми је
време да се утопим у честар народног живота. Да се привијем, што
кажу, уз изворе. Што ближе природи, стари! Што ближе обичним
људским радостима! Што ближе јестаственим циљаним природама!
Доле метафизика и којекаква трансцендентност! Живели чекић и
наковањ!...
Галина је тихо узвратила:
— Ерињка, ти си слабашан!
Буш је љутито погледао жену и она је ућутала...
Котларница је била мрачна ниска зграда у подножју огромне
цеви. Око врата су се дизале гомиле угља. Овде су биле лопате и
двоја преврнута колица с једним точком.
У просторији су равномерно брујала три секцијска котла. Поред
једног је стајао темељан момак. У руци је држао тешки варени
жарач. Изнад ватришта је шикљао румени пламен. Младић се
мрштио и склањао лице.
— Здраво — рекао му је Буш.
— Здраво — одговорио је ложач — ви сте новајлије?
— Ми смо по огласу.
 — Драго ми је, да се упознамо. Ја сам Олег.
Рекли смо своја имена.
— Идите у диспечерску — рекао је Олег — представите се
Цурикову.
У кућерку с металним вратима бука котлова се чула пригушено.
На избразданом столу биле су графике и извештаји. Изнад стола је
висио јефтин звучник. На узаној сећији дремао је мушкарац у
војничкој одећи, лица покривеног новинама. Новине су се једва
приметно повијале. За столом је радио човек са џокејском капицом.
Видећи нас, дигао је главу:
— Ви сте новајлије?
Затим је устао и пружио нам руку:
— Цуриков, старији диспечер. Седите.
Приметио сам да се бивши војник пробудио. Уз шуштање је
скинуо новине.
— Худ — представио се кратко.
— Људи су нам потребни — рекао је диспечер. — Посао није
тежак. А сада пођите са мном.
Сишли смо климавим степеницама. Худ је ишао за нама. Олег
нам је махнуо руком као старим познаницима.
Стали смо поред левог котла, и то тако близу да сам осетио јаку
топлоту.
— Уређај је — рекао је Цуриков — изузетно примитиван.
Ложиште, ватриште, отвор за ваздух... Температура на излазу треба
да буде седамдесет степени. Обратна — четрдесет пет. На почетку
смене припремите угаљ. Не препоручујем вам да товарите пуна
колица — преврнуће се... Пред одлазак треба очистити ватриште,
избацити шљаку... Молим, то је све... Распоред рада је прост — дан и
ноћ радимо, три се одмарамо. Плата је по учинку. Може се лако
зарадити стотка и по...
Цуриков нас је одвео код момака и рекао:
— Надам се да ћете се слагати. Мада нам је публика овде
прилично својеврсна. Ољешка је, на пример, будист. Следбеник зен
школе. Тражи смирење у манастиру сопственог духа... Худ је сликар,
лево крило светске авангарде. Ради у традицији метафизичког
синтетизма. Слика првенствено на амбалажи — сандуцима,
конзервама, футролама...
— Циклус се зове „Мртве истине“ — објаснио је шапатом Худ
црвенећи од збуњености.
Цуриков је наставио:
— А ја сам прост човек. Кад имам слободне дане, бавим се
теоријом музике. Узгред, шта ви мислите о политоналним
обележјима код Бритна?
До тада је Буш ћутао. Али тада му се лице одједном изобличило.
Кратко и тврдо је рекао:
— Идемо одавде!
Цуриков и његове колеге су збуњено гледали за нама.
Изашли смо на улицу. Буш се ударио у гневни монолог:
— Ово није котларница! Ово је, ја се извињавам, једна Сорбона!...
Сањао сам да утонем у густиш народног живота. Да ојачам морално
и физички. Да се приљубим уз животворне изворе... А овде?!...
Неки зен-будисти и метафизичари! Нека курвинска политонална
обележја! Укратко, идемо кући!...
Шта ми је преостајало?
Галина нас је дочекала радосним повицима.
— Тако сам плакава — рекла је — тако плакава. Биво ми вас је
тако жао...
Прошла су још три дана. Галина је продала неколико књига у
антикваријат. Ја сам обишао све талинске редакције. Уговорио сам
хонорарни посао. Направио интервју са једним браваром. Написао
репортажу са индустријске изложбе. Замолио Шаблинског за
двадесет рубаља на рачун будућих хонорара. Смрт од глади се
одмакла.
Штавише, чак сам просперирао. Ако су ме у Лењинграду
сматрали за просечног новинара, овде сам био готово корифеј.
Поверавали су ми све одговорније задатке. Писао сам о новим
књигама и позоришним представама, водио недељну рубрику
„Друкчије мишљење“, писао фељтоне. А фељтони су, као што је
познато, најдефицитарнији жанр у новинама. Укратко, прилично
брзо сам напредовао.
Почели су да ме позивају на редакцијске састанке. После још
месец дана — на новинарске вечеринке. О мојим публикацијама су
почели да говоре на естонском ЦК.
Већ одавно сам напустио Буша и Галину. Редакција ми је дала
собу у Томповој улици — беспримерна привилегија за хонорарног
сарадника. То је значило како намеравају да ми ускоро понуде
стални посао. И заиста, месец дана после тога добио сам стално
запослење.
Уредник ми је говорио:
— Имате невероватан осећај за хумор. Многе ваше афоризме
знам напамет. На пример, овај: „Када храбри ћути, кукавица не
говори...М Неке ваше фељтоне препричавам својој кућној
помоћници. Она је, између осталог, завршила немачку гимназију.
— А мени је — кажем — сада све јасно. Сада знам одакле вам тако
беспрекорни манири.
Уредник се није љутио. Био је интелектуалац либералног
мишљења. Заправо, тада је ситуација била релативно либерална.
Поготову у Прибалтику.
Осим тога, био сам смишљено и вешто безобразан. Један мој
познаник је тај стил називао „поштованом фамилијарношћу“.
Сада сам зарађивао више од двеста педесет рубаља. Чак сам
успевао да плаћам и неке алиментације.
И појавише ми се одговарајући другари. То су били млади писци,
сликари, научници, лекари. Пуновредни људи који добро зарађују.
Ишли смо по позориштима и ресторанима, одлазили на острва.
Укратко, уобичајен живот за креативну интелигенцију.
Свих тих месеци сећао сам се Буша. Јер је Талин мали, интиман
град. Обавезно ћеш видети познаника, барем једном недељно.
Буш ми није завидео на успесима. Напротив, радосно је
понављао: „Ради, стари! Наши људи морају да заузму кључна места у
држави!“
Позајмљивао сам новац Бушу. Двадесет пута сам плаћао за њега у
„Мунди“ бару. То јест, понашао сам се како треба. А шта сам још
могао да урадим? Зар је требало да му уступим своје радно место?
Часна реч, нисам избегавао Буша. Само смо сада припадали
различитим социјалним групама.
Штавише, инсистирао сам да Буша поново узму за хонорарног
сарадника. Искрено речено, због тога сам био принуђен да савладам
значајан отпор. Прича са капетаном Рудијем још увек није
заборављена.
Разуме се, Бушу сада нису поверавали текстове са политичком
нијансом. Он је писао свакидашње, спортске и културне вести.
Настојао сам да на састанку похвалим сваки његов текст. Буш се
почео појављивати све чешће у редакцијским ходницима.
У то време је некако изгубио сјај. Панталоне су му се благо
цаклиле на коленима. Сако је очигледно вапио за хемијским
чишћењем. Међутим, старије жене (а има их доста у свакој
редакцији) и даље су мучно црвенеле чим угледају Буша. Дакле,
његове предности су се криле унутра, а не споља.
У редакцији се Буш понашао коректно и скромно. Управу је
поздрављао немим наклоном. Са просечним новинарима је
размењивао новости. Женама је делио комплименте.
Сећам се, у редакцији је обележавана шездесетогодишњица
шефице дактило-бироа — Лорејде Филиповне Кожич. Буш јој је
посветио љупку кратку песму:

Уздишем кад видим Лорејду...

Ах, шта би то значило Фројду?!
 После тога Лорејда Филиповна је недељу дана била блистава и
бледа истовремено...
Код номенклатурних радника постоји једно привлачно својство.
Нису злопамтила, макар и због тога што су лени. Они немају снаге за
осветнички жар. За истинско зло им недостаје чисти ентузијазам.
Током вишегодишњег благостања, осећања им отупљују до
попустљивости. Мисли су им беживотне тако да то повремено личи
на доброту.
Уредник Совјетске Естоније био је добродушан човек. Разуме се,
све до тренутка док не постане окрутан и зао. Док га на то не
принуде одговарајуће инструкције. Зна се, честит човек је онај који
чини гадости без задовољства...
Укратко, Бушу су дозволили да објављује. У прво време његове
белешке су редиговане са посебном пажњом. Затим је постало јасно
да се Буш променио, да је сазрео. Његови дописи су били све
обимнији и тематски значајнији. Три или четири Бушова огледа
изазвала су малу сензацију. Он се приметно истицао на позадини
локалних новинарских кадрова.
У децембру је уредник опет почео да прича о нуђењу сталног
радног места Бушу. Осим тога, за Буша су се заузимале све старије
жене из синдикалног одбора. А Шаблински и ја смо га активно
подржавали. На једном састанку сам рекао: „Треба у потпуности да
искористимо Буша. У противном, гурнућемо га на клизав
дисидентску пут...“
Запошљавање Буша добило је карактер идеолошког подухвата.
Главни уредник се смешкао и погледао у њега. Његова судбина се
могла решити у блиској будућности.
Стигла је Нова година. Приређена је традиционална
канцеларијска вечеринка. Као што се то дешава у сличним
случајевима, приметно су се активирале ленчуге. Два словослагача
алкохоличара су одјурили по вотку. Дебеле девојке из рубрике
„Писма читалаца“ правиле су сендвиче. Теренски дописници Рушкис
и Богданов су постављали сто.
Посао је тог дана завршен нешто раније. Замолили су хонорарце
да се не разилазе. Уредник је позвао Буша и рекао:
— Надам се да ћемо се видети вечерас. Желим да вам саопштим
пријатну новост.
Сарадници су се смуцали по ходницима. Најнестрпљивији су се
закључали у редакцији дневне хронике. Одатле је допирало звецкање
чаша.
Неки су отишли кући да се пресвуку. До шест сати су се вратили.
Буш се шепурио у страном оделу боје дувана. Лаковане ципеле су му
сијале. Кошуља му је шуштала као папир.
— Дивно изгледаш — рекао сам му.
Буш се збуњено осмехнуо.
— Јуче је Галина продала зубе. Однела је јувелиру две крунице од
платине. И купила ми сву ову орму. Па, како могу да је оставим
после тога?
Сместили смо се у пространој соби секретаријата. Обављане су
завршне припреме. Сви су гласно разговарали, пушили и смејали се.
Заиста су редакцијске пијанке — тријумф демократије. Овде се
можеш нашалити главном уреднику. Решити питање ко је
најгенијалнији новинар епохе. Изговорити неумерене комплименте.
Овде можеш чути, на пример, овакве говоре:
— Стари, ти си гигант! Ти си Паганини фото-репортаже!
— А, а ти си — допире одговор — Шекспир економских
уводника!...
Овде се решавају текући љубавни конфликти. Плету интриге.
Тајно предлажу кандидати за Почасну таблу.
Другим речима, свакодневни редакцијски куплерај овде постаје
норма. Дефинитивно влада атмосфера, типична за редакцију, са
напетостима и грозничавом јаловошћу...
Буш се, зачудо, држао надмено и строго. Сео је у фотељу поред
прозора. Узео је књигу са полице. Удубио се у читање. Наслов књиге
је Тешки случајеви правописа и интерпункције.
Најзад су сви позвани за трпезу. Уредник је сачекао потпуну
тишину и рекао:
— Пријатељи моји! Ево, прошла је још једна година испуњена
радом. Имамо шта да памтимо. Имали смо жалости и радости.
Имали смо достигнућа и неуспехе. Али у целини, хоћу рећи, новине
су постигле значајне успехе. Све више објављујемо озбиљне,
упадљиве и значајне текстове. Све ређе правимо омашке и грешке.
Убеђен сам да ћемо и у идућој години радити још сложније и боље...
Данас су ме звали из Централног комитета. Иван Густавович Кебин
вам шаље своје честитке. Дозволите ми да му се од свег срца
придружим. Срећна вам Нова година, драги пријатељи!...
После тога било је много здравица. Пили су за главног уредника и
одговорног секретара. За скромне трудбенике — коректоре и
дактилографкиње. За хонорарне и активне радничке дописнике.
Неко је говорио о политичкој будности. Неко је предлагао да се
формира фудбалски тим. Редакцијски тастераш Игор Гаспљ је
позивао на осећање другарства. Мишка Шаблински је предложио
здравицу за шармантне жене...
Соба се испунила димом. Сви са чашама су се сместили по
ћошковима. Закуска је брзо поједена.
Торшина из рубрике дневне хронике наговарала нас је да сви
певамо у хору. Фима Биковер је враћао дугове. Економ Мелешко се
забринуо:
— Очигледно никад нећу сазнати ко је скинуо јавни рефлектор!...
Убрзо се појавила чистачица Хилда. Требало је ослободити
просторију.
— Још десет минута — рекао је уредник и лично јој пружио чашу
шампањца.
Затим се на прагу појавила жена главног уредника — Зоја
Семјоновна. У рукама је носила огроман послужавник од
алпакасребра. На послужавнику су јој благо подрхтавале шољице с
кафом.
До тада је Буш седео непомично. Чашу је ставио на поклопац
радио-магнетофона. На коленима је држао отворени подсетник.
 Затим је Буш устао. Широко осмехнут, пришао је Зоји
Семјоновној. Изненада је направио један нагли фудбалски покрет.
Затим — снажним ударцем лакиране ципеле избио је послужавник из
руку ошамућене жене.
Просторију је испунило јечање. Ошурени сарадници су
испуштали продорне јауке. Љуба Торшина је викнула и онесвестила
се...
Четворица хонорараца зграбише Буша за руку. Буш се није
противио. На лицу му се укочио срећни осмех.
Неко је већ позвао милицију. Неко — хитну помоћ...
После три дана Буша је прегледала психијатријска комисија.
Прогласили су га за потпуно урачунљивог. Зато му је суђено за
хулиганство. Буш је добио две године — условно.
Још је добро што уредник није тражио суровију казну. То јест,
Буш је јефтино прошао. Али, сад би било смешно и да помишља на
новинарство...
Тада сам на месец дана изгубио из вида Буша. Отпутовао сам у
Лењинград да сређујем породичне ствари. Када сам се вратио, јавим
му се — телефон не ради.
Нисам заборавио Буша. Надао сам се да ћу га видети у центру
града. Тако се и догодило.
Буш је стајао код излога фотографске радње, посматрао је неке
насмејане монструме. У руци је држао половину француског хлеба.
Све је говорило да је потпуно беспослен.
Понудио сам му да одемо у бар „Кунгла“. То је било близу. Буш
ми је рекао:
— Тамо сам дужан.
— Много?
— Шест рубаља.
— Па, добро — кажем — уједно ћемо платити.
Раскомотили смо се, попели на спрат и сели поред прозора.
Желео сам да знам шта се десило. Због чега је Буш направио онај
дивљачки поступак? Да је то била провала нервозе? Помрачење ума?
Буш је и сам почео да прича о тој теми:
— Схвати, стари! У редакцији су све сами шакали...
Затим се исправио:
— Осим тебе, Шаблинског и четири несрећне старице... Укратко,
тамо превлађују свиње. И дешава се та лудачка вечеринка. И почињу
сви ти отрцани разговори. А ја седим и чекам кад ће дебелгузи
уредник да ме заспе доброчинством. И бану та кривонога Зојка са
послужавником. И сви желе само једно — да шутну ногом тај
курвински послужавник. И тада сам схватио — наступио је одговоран
тренутак. Сад се одлучује — ко сам ја. Витез, као што сматра Галка,
или говно, као што тврде сви остали? Тада сам устао и кренуо...
Седели смо у бару око сат времена. Требало је да пођем у
редакцију. Да интервјуишем неког напредног Француза.
Питао сам:
— Како је Галина?
— Добро — рекао ми је Буш — поднела је операцију... Код ње је
нешто женско...
Сишли смо у хол. Инвалид-гардеробер је иза дрвене преграде пио
чај из термоса. Буш му пружи алуминијумски број.
Гардеробер се изненада наљути:
— Ово је типични простаклук — пружање броја са цифром
надоле!...
Буш га је саслушао и рекао:
— Свако има своје проблеме...
После тога дана ретко смо се виђали. Ја сам био веома заузет у
редакцији. А спремао сам за штампу још и збирку прича.
Једном сам видео Буша на хиподрому. Изгледао је као беспослен
човек. Морао сам му позајмити мало пара. Буш ми је захвалио и
одмах одјурио по пиће. Нисам хтео да га чекам и отишао сам.
Затим смо се два пута видели на улици и у трамвају. Буш је био
крајње запуштен. Нисмо имали о чему да разговарамо.
 Лети су ме послали на филмски фестивал у Бугарској. То је био
мој први службени пут у иностранство. То јест, знак политичког
поверења у мене и очигледан доказ моје лојалности.
Када сам се вратио чуо сам запањујућу причу.
У Талину су славили Седми новембар. Колоне демонстраната
ушле су се у центар града. Трибине за владу биле су подигнуте
испред зграде Централног комитета. Пуштана је музика. Изнад трга
су летели ваздушни балони. Спикер је узвикивао безбројне поздраве
и честитке.
Људи су носили транспаренте и портрете вођа. Милиционери су
надгледали ред. Сви су били свечано расположени. Окрени, обрни —
ипак је празник.
Међу демонстрантима је био и Буш. Штавише, носио је парче
шперплоче са дрвеном дршком. Личило је на лопату за чишћење
снега. На шперплочи је зеленим грашком било китњасто написано:
„Пружићемо сурови отпор непријатељима светског
империјализма!“
Са тим плакатом је Буш ишао од Кадриорга до фабрике клавира.
И тек тада су га, најзад, зграбили милиционери. Ко су „непријатељи
светског империјализма“? Коме ти то „сурови отпор“?...
Буш није пружао отпор. Угурали су га у затворени црни
аутомобил и одвезли у Пагаријеву улицу. За три минута Буша је
саслушавао лично генерал Порк.
Буш је мирно и кратко одговарао на питања. Своју кривицу
категорички није признавао. Говорио је како је све што се десило —
неспоразум, грешка, која му се омакла због расејаности.
Генерал је сат и по разговарао са Бушом. Повремено је био
коректан, затим би неочекивано повисио тон. Час је Буша
ословљавао: „Ернесте Леополдовичу“, час му је дречао: „Стрељаћу
те, џукело!“
На крају крајева, Бушу је дојадило да се правда. Затражио је
оловку и хартију. Генерал је одахнуо с олакшањем и пружио му
пенкало:
 — Искрено признање може да вам ублажити казну...
Буш је минут гледао кроз прозор. Затим се осмехнуо и лепим,
широким рукописом написао:
„Изјава“.
А затим:
„1. Изражавам осећање најдубље забринутости за судбину
хришћана-баптиста у Прибалтику и Закавказју!
2. Позивам америчку интелигенцију да оштро реагује на
злоупотребе Кремља у области грађанских слобода!
3. Захтевам право да без перипетија емигрирам у моју
историјску отаџбину — Савезну Републику Немачку!
Потпис — Ернест Буш, заточеник савести.“
Генерал је прочитао изјаву и бацио је у корпу за отпатке. Одлучио
је да примени стари, проверени метод. Једноставно је устао и
отишао без речи.
Та мера је, као по правилу, деловала беспрекорно. Када остану у
празном кабинету, испитаници се страшно нервирају. Неизвесност
их је плашила више него било какве претње. Људи су почињали да
анализирају своје понашање. Да грозничаво смишљају спасоносне
потезе. Да се заплићу у гомили бесмислених подвала. Мучно
ишчекивање претварало их је у дрхтава створења. Управо то је
генерал и постизао.
Он се вратио после четрдесет минута. Запањило га је оно што је
видео. Буш је мирно спавао главе спуштене на гомилу записника.
Касније је генерал причао:
— Чега све није било у мом кабинету! Људи су секли себи вене.
Спаљивали су записнике у пепељари. Покушавали да искоче кроз
прозор. Али да заспе — ово је први пут!...
Буша су одвели у психијатријску болницу. Догађај је генералу
изгледао као очигледан симптом душевне болести. Можда генерал и
није био далеко од истине.
Буша су отпустили тек после пола године. До тада су се и код
мене догодиле промене.
Тешко се присећам од чега је све почело. Два пута сам рекао
нешто сувишно. Посвађао сам се са Госпљом, човеком из органа.
Једном сам дошао пијан у ЦК. На конференцији естонских писаца
приговарао сам лично другу Липоу...
Да би се направила новинарска каријера, потребно је стално
улагање све већег труда. Стати значи — капитулирати. Очигледно, ја
нисам био рођен за то. Прикочио сам па шлајфовао на једном нивоу
и — готова ствар...
Сетили су се и да радим без дозволе за боравак у Талину. Сазнали
су и за моје делимично јеврејско порекло. А и контакти са Бушем
нису учвршћивали моју репутацију.
А још тада су почели политички нереди у Естонији. Група
дисидената обратила се петицијом Курту Валдхајму. Тражили су
демократизацију и самоопредељење. После три дана њихов
меморандум је преносио западни радио. После још недељу дана из
Москве је стигла директива — појачати васпитни рад. То је значило
— неког ражаловати, истерати, понизити. Све је то, разуме се, мимо
последица по ауторе меморандума.
Економ Мелешко је у редакцији говорио:
Могли су се да се обрате сопственој управи! Измислили су још
тамо неког Хајма...
Ја сам био погодан човек за репресије. И избацили су ме с посла.
У исто време, у штампарији је уништена готово читава збирка мојих
прича. И то све због тога да би кремаљским босовима рапортирали —
мере су предузете!
Наравно, нисам био једина жртва. Тих дана су затворили
хиподром — расадник буржоаских расположења. У бифеу Савеза
новинара је забрањено точење алкохолних пића. Нестала је шунка из
продавница. Мада је то већ друга тема...
Углавном, са естонским либерализмом је било свршено. Најбољи
део народа — двоје младих научника — крили су се у илегали...
Ја сам остао без сталног запослења. Препоручили су ми да одем
„по сопственој жељи“. Опет су ме саветовали да се претворим у
радничког дописника. Одбио сам.
Било је време да одем у Лењинград. Тим пре што ми се могао
средити породични живот. На даљини се људи опамете.
Паковао сам ствари у Томповој улици. Одједном је зазвонио
телефон. Препознао сам Бушов глас:
— Стари, сачекај ме! Долазим! Тачније — пешачим! Немам ни
пребијене паре. Зато ти доносим вредан поклон...
Отишао сам по вино. После четрдесет минута појавио се Буш.
Изгледао је боље него пре пола година. Питао сам га:
— Како си?
— Добро.
Буш ми је причао да га још воде на списку психијатријске
болнице. И још га регуларно вуку у КГБ.
Затим је Буш мало живнуо и снизио тон:
— Ево ти сувенир за успомену.
Раскопчао је сако. Испод пазуха је извукао лист хартије,
пресавијен четири пута. Пружио ми га је задовољног изгледа.
— Шта је ово? — питао сам.
— Зидне новине.
— Какве зидне новине?
— Месног одељења КГБ-а. Видиш назив — Штит и мач. Ту ти је
маса интересантних ствари. Једног старешину грде због пијанке.
Има и чланак о шверцерима. А ево песме о хулиганима:

Фрајер погодио флашом

старца са ордењем!
Из седог потиљка
Крв лије ко из извора...
 — Па шта — рекао је Буш — није лоше...
Затим је почео да прича како му је пошло за руком да набави те
зидне новине:
— Зове мене онај ћакнути Сорокин. Заподева оне своје идиотске
разговоре. Ја му све наводе оповргавам цитатима из Маркса.
Сорокин одлази. Оставља ме у свом педерском кабинету. Мислим —
шта да мазнем Серјоги, за успомену? Видим — на орману су зидне
новине. Зграбим их, завучем под кошуљу. Поклањам ти их као
сувенир...
— Хајде — кажем — да их спалимо, дођавола! Што даље од греха.
— Хајде — сагласио се Буш.
Исцепали смо зидне новине на комадиће и запалили их у
клозетској шољи.
Каснио сам. Позвао сам такси. Буш је пошао са мном на
железничку станицу.
На перону ме је ухватио за руку:
— Шта могу да учиним за тебе? Чиме ти могу помоћи?
— Све је у реду — кажем.
Буш се за тренутак замислио доносећи неку мучну одлуку.
— Хоћеш ли — рекао је — да се ожениш Галином? Уступам ти је
као пријатељу. Она може да црта цвеће за продају. А за месец дана
ће се омацити сијамска мачад. Ожени се, нећеш се покајати!
— Ја сам — кажем — заиста ожењен.
— Твоја ствар — рекао је Буш.
Загрлио сам га и сео у воз.
Буш је стајао на перону сам. Изгледа да нисам рекао како је био
ниског раста.
Махнуо сам му руком. Као одговор, Буш је дигао песницу — „сви
смо фронт!“ Затим је раширио прсте — „викторија!“.
Воз је кренуо.
 Шесту годину живим у Америци. Са мном су жена и кћерка Каћа.
Кад купи следеће фармерке, Каћа их четрдесет минута гази ногама.
Затим прави подеротине на коленима...
Недавно ме је у Бруклину зовнуо човек... Загледао сам се и
препознао Гришању. Оног истог који ме је возио из Лењинграда.
Отишли смо у најближи ресторан. Гришања ми је рекао да је
одробијао свега пола године. Затим је успео да некога подмити и
пустили су га.
— Ако си умео да узимаш, умеј и да дајеш — изразио се
философски Гришања.
Питао сам га како је Буш. Рекао ми је:
— Немам појма. Шаблински је именован за одговорног
секретара...
Договорили смо се да се чујемо телефоном. Нисам га звао. Ни
он...
Пре месец дана читао сам у новинама о капетану Рудију.
Одлежао је четири године у Мордовији. Затим су се за њега заложиле
неке организације. Капетана су ослободили пре истека казне. Сада
живи у Хамбургу.
О Бушу сам се распитивао код свих на које набасам. По једнима,
Буш је у затвору. По другима — оженио се удовицом министра
рибарског газдинства. Обе верзије су вероватне. И обе ми уливају
осећај горчине.
Где је сада он, дисидент и лепотан, шизофреничар, песник и
јунак, нарушилац реда и мира — Ернест Леополдович Буш?!
 Компромис једанаести

(Совјетска Естонија, август, 1976. године)

„ТАЛИН СЕ ОПРАШТА ОД ХУБЕРТА ИЉВЕСА. Јуче је на гробљу

Линаметса сахрањен верни син естонског народа, стални директор
телевизије, херој Социјалистичког рада Хуберт Ваљдемарович Иљвес.
Читав живот Хуберта Иљвеса био је узор несебичног служења
комунистичкој ствари.
Одликовао се непрестаним осећајем одговорности, пажњом према
људима и необичном личном скромношћу...
Уз звуке посмртног марша, истакнути представници јавности
носе покојниково тело у мртвачком сандуку, украшеном многобројним
венцима.
Изнад свежег гроба звуче свечане речи опроштаја...
У тужном скупу узели су учешће истакнути партијски и совјетски
радници, покојникове колеге, сарадници радија, телевизије и
најзначајнијих естонских новина.
Сећање на Хуберта Иљвеса вечно ће живети у нашим срцима“.

Друже Довлатове, имате ли црно одело?

Уредник незадовољно мршти обрве. Непријатно му је што
поставља увредљиво питање сараднику републичких партијских
новина. Уредниково лице је жућкастосмеђе, младалачко, крста су му
широка, а презиме дечје — Туронок.
— Немам — рекао сам — имам џемпер.
 — Не овога тренутка, него код куће.
— Ја уопште немам одело — кажем.
Могао бих му објаснити да немам ни куће, ни уточишта, ни
боравишта. Да сам унајмио собу богзна где...
— А како онда одлазите у позориште?
Могао бих му рећи да не одлазим у позориште. Али, у новинама
је тек објављен мој приказ представе „Девојка без мираза“. Написао
сам га речима Диме Шера. Приказ су хвалили због полемичности...
— Ипак, хајде да говоримо суштински — уморио се уредник —
умро је Иљвес.
Због одвратне навике да лажем, направио сам се погођен.
— Познавали сте га? — питао ме је уредник.
— Нисам — кажем.
— Иљвес је био директор телевизије. Његова сахрана је озбиљна
акција. Надам се да ти је јасно?
Да.
— Мора бити присутан и човек из наше редакције. Спремали смо
се да пошаљемо Шаблинског.
— Исправно — кажем. — Мишка стално тезгари код њих.
Уредник се намрштио.
— Михаил Борисович је заузет. Одлази на службени пут на
Саремајска острва. Кленски отпада. Овде је потребан човек
репрезентативног изгледа. Буш је у фази тешког опијања и тако даље.
Задржали смо се на вашој кандидатури. Молим вас да ме не доводите
у неприлику. Треба да одржите кратак, топао говор. Треба да...
Углавном, понашајте се као да сте добро познавали покојника...
— Зар је мој изглед репрезентативан?
— Ви сте стасити — спустио је нос Туронок — посаветовао сам се
са Кљухином.
А, мислим, Галочка, ипак, добро је...
— Генриче Францевичу — рекао сам — то ми се не свиђа. Мирише
ми на мистификацију. Иљвеса нисам познавао. Не желим да лажно
тугујем. Пошаљите Шаблинског. А ја ћу, заиста, отићи на Саремајска
острва.
— То је искључено. Ви не пишете проблемске текстове.
— Не траже ми, па их и не пишем.
— Тражили су допис о Немцима, а ви сте одбили.
— Сматрам да их треба пустити.
— Ви сте наиван човек. Најблаже речено.
— А што? У Совјетском Савезу је више Немаца него Јермена. А
немају чак ни аутономију.
— Ма какви су ти они Немци?! То је трећа генерација колониста.
Одавно су се претворили у Естонце. Језик, култура, начин
мишљења... Типични Естонци. Очеви и дедови су им живели у
Естонији...
— И деда Боре Ројблата је живео у Естонији. И отац му је живео у
Естонији. Али Бора је ипак остао Јеврејин. И живи без посла...
— Знате, Довлатове, са вама је немогућно разговарати. Све неки
демагошки поступци. Дали смо вам посао, изашли у сусрет.
Мислили смо да ћете сазрети. Понашајте се мало солидније...
— Па ја радим, пишем.
— Па чак и не пишете рђаво. Лично Јуриј ми је недавно цитирао
једну вашу реченицу. „...Конструктивна идеја се затурила у хаосу
неодговорног експеримента...“ Ради се о нечем другом. Ваша
аполитичност, ваш инфантилизам... од вас се стално чека неки
демарш. Зарађујете двеста педесет рубаља. Према вама се лепо
понашају, цене ваш хумористички стил. Где је учинак, питам се?
Зашто ја морам да траћим време на ове јалове разговоре? Ја вас
упорно молим да замените Шаблинског. Он ће вам привремено дати
свој сако. Пробајте га. Тамо је, а вешалици...
Пробао сам га.
— Какви ревери — кажем — само им фали орден Црвене заставе...
— Готово је — прекину ме уредник — идите.
 Мрзим гробљанске церемоније. Не зато што је неко умро, јер
нисам имао прилике да сахрањујем ближње. А према даљима сам
равнодушан. Па, ипак мрзим сахране. На фону нечије смрти, сваки
покрет изгледа неморалан. Мрзим сахране због осећања лепе
убедљивости туге. Због суза туђих, далеких људи. Због потискиваног
осећања радости: „Умро је неко други, а не ти.“ Због потајног
узбуђења поводом предстојеће пијанке. Због неумерених
комплимената на адресу покојника. (Увек сам желео да викнем:
„Баш га брига! Будите блажи према живима. То јест према мени, на
пример“.)
Па, ето, морам да заменим Шаблинског и учествујем у погребним
свечаностима, да тугујем и лицемеришем. Зовем телевизијски
студио:
— Ко се бави сахранама?
— Лично Иљвес.
Умало нисам пао са столице.
— Рандо Иљвес, покојников син. И организациони одбор.
— Који им је број телефона? Записујем... Хвала.
Зовем. Одговарају ми с балтичким акцентом:
— Ви сте покојников рођак?
— Колега.
— Сарађујете на телевизији?
— Да.
— Презивате се Шаблински?
„Да“ — умало нисам рекао.
— Шаблински је на службеном путу. Речено ми је да га заменим.
— Чекамо вас. Други спрат, соба дванаест.
— Стижем.
У дванаест се соба пунила људима са повеском на рукавима.
Нисам сусретао познанике. Сако Шаблинског се држао његових
димензија, стезао ме је и спутавао. Осећао сам се непријатно, као
болесни кит у базену. Коњ у псећој кућици.
Успорио сам записујући ове метафоре.
Жена за столом ме је ословила:
— Ви сте Шаблински?
— Не.
— Из Совјетске Естоније треба да буде Шаблински.
— Он је на службеном путу. Речено ми је да га заменим.
— Јасно. Текст говора је готов?
— Текст? Мислио сам да ће то бити... узбудљива импровизација.
— Имамо наредбу... Текст морамо одобрити.
— Могу ли да га донесем сутра?
— Не трудите се. Ево вам текста који је припремио Шаблински.
— Чудно — кажем — хвала.
Уручили су ми два цигарет-папира. Читам:
„Другови! Како завидим Иљвесу! Да, да, не чудите се. Обузима ме
осећање чисте зависти. Какав садржајан живот! Какви импозантни
резултати! Каква завидна слава сањара и борца!...“
Затим је следило набрајање заслуга и, најзад, финале:
„...Спавај, Хуберте Иљвесе! Ретко си био испаван. Спавај!...“
Ни у лудилу не бих прочитао све то. На папиру пишем свашта.
Али наглас, пред људима...
Обратио сам се жени за столом:
— Желео бих да унесем нешто своје... Да малчице променим...
Нисам ја тако емотиван...
— Морате задржати основу. Постоји одобрење...
— Разуме се.
— Податке препишите.
Преписао сам их.
— Не сме бити ништа у своје име.
 — Знате — кажем — боље је у лично него у туђе име.
— Како? — упитала је жена.
— Добро — кажем — све ће бити у реду.
Сада неколико речи о Шаблинском. Отац му је био под
репресијом. У чувеним мемоарима спомиње му се стриц, професор.
Малтене је једини о којем се говори са симпатијама.
Миша је растао у учмалом логорском насељу. Аритметику и
руски језик предавали су му корифеји совјетске науке... у
робијашким доламама. Тако су формиране његове представе о
животу. Одрастао је чврст и бистар. Речима није веровао, радио је
одлучно. Много је читао. У њему су се саживели интересовање за
поезију и љубав према техници. Није имао диплому, а радио је као
конструктор. Уписао се на факултет. Постао је индустријски
новинар. Хибрид поезије и технике — од сада је његова сфера.
Био је спреман на све да би постигао циљ. Служио се свим
средствима. Циљ му је изгледао све нејаснији. Живот му се
претворио у постизање средстава. Алтернатива добра и зла
претворила се у алтернативу успеха и неуспеха. Активна животна
активност му је зауставила морални развој. Када су нас упознали,
био је типични новинар — подељена личност и циник. Форд је о
новинарима лепо рекао: „Поштен новинар се продаје само једном“.
Ипак, сматрам да је овај исказ идеалистички. У новинарству постоје
пунктови за куповину на велико, комисионе продавнице, па чак и
бувље пијаце. То јест, препродаја иде ђутуре.
Постоји живот, диван, мучан, испуњен трагиком. И постоји посао
који се добро плаћа. Посао стварања другог, одмеренијег,
хармоничнијег живота без трагике. На папиру.
Новинар седи и пише: „Гарик Лернер ми је обећао три тегле
инстант кафе...“
Жена из кухиње: „Како, зар још нису ухапсили Лернера?“
Али, перо већ клизи даље. Рецимо: „...Још једна тајна је отргнута
од природе...“ Или: „У Њујорку не мирише шебој...“
У животу новинара постоји све што краси живот сваког врлог
мушкарца.
Искреност? Новинар искреније говори него што мисли.
Стваралаштво? Новинар бескрајно ствара приказујући пожељно
као стварно.
Љубав? Новинар нежно воли оно што није вредно љубави.
Уосталом, удаљили смо се.
Са телевизије сам отишао код Марине. Читаву годину дана међу
нама се дешавало нешто попут интелектуалне блискости. Са
нијансом непријатељства и блуда.
Марина је радила као секретарица нашег листа. Пре и после
посла њом су владали скептицизам и груба отвореност
тридесетогодишње неудате жене.
Некада је била другарица Шаблинског. Као и све запослене у
нашој редакцији. Све су, пре или касније, попуштале његовим
упорним захтевима. Тајна тог успеха била ми је дуго нејасна. Затим
сам схватио у чему је ствар. Шаблински их је убијао
недвосмисленошћу својих насртаја. Он је, на пример,
практиканткињи из Литве, коју једва познаје, изјавио:
— Ја вас волим. Чак ме ни могућни трипер неће зауставити.
Једном му кажем:
— Мишко, ја нисам лицемер. Али, ти имаш четири даме. Ускоро
ће Нова година. Не можеш позвати све четири.
— Зашто? — питао је Шаблински.
— Избиће скандал.
— Није искључено — замислио се он.
— Шта ћеш да радиш?
Шаблински је размислио, уздахнуо и рекао:
— Кад би ти знао како је то озбиљан проблем...
Са Марином се растао зато што је наумио да се жени. Марина му
није одговарала за брак. Било јој је, понављам, око тридесет година,
пушила је и знала много тога. Мишу је занимала традиционална,
јеврејска варијанта брака. Чедна девојка са склоностима домаћице.
Неко га је упознао. Заиста, драга је Розочка, са брчићима. Чита,
разумева. Тата јој је трговац...
Роза је трептала очима и понављала:
— Јој, како да будем удата жена?! Па, ја немам искуства...
— Шта немаш? — смејао се гласно Шаблински...
А Марину је оставио. И тада сам јој се нашао ја. Замишљен,
учтив, поштен. И као да ме је први пут видела. Први пут ме је
проценила.
Моје врлине имају занимљиво својство. Оне цветају и избијају на
видело једино на позадини неког безобразлука. Ето, мене воле и
остављене даме.
У почетку ми је стално причала о Шаблинском:
— Ти знаш да ме је он волео на свој начин. Једном сам га
прекорела: „Ти ме не волиш!“ Шта мислиш, шта је урадио? Узео је
моју одећу, ташницу и окачио...
— О шта? — питам.
— Како си ти... Била је ноћ. Потпуна интима. Кажем му: „Ти ме
не волиш!“ А он ми је узео одећу, торбицу и окачио. На ону ствар. Да
би ми доказао како је јак. И како ме воли...
Дакле, са телевизије крећем код Марине. Зграда јој је у насељу
новоградњи, настањена је колегама-новинарима. Чим изађеш из
тролејбуса — пустара, џиновска зграда, а на сваком прозору по —
колега.
Попео сам се на трећи спрат, звоним. И тек тада се сетих да на
себи имам сако Шаблинског. Отварају се врата. Марина ме гледа
зачуђено. Можда је помислила да сам Шаблинског заклао (због
љубоморе), а сако му — украо...
(Жене имају једно натприродно памћење одеће. Моја жена ми је
о некоме говорила: „Ма, ти га знаш. Одлично га познајеш. Онај
антипатични, носи црне ципеле са браон пертлама‘.)
Добар човек увек тешко успоставља односе са женама. А ја сам
добар човек. Изјављујем то без сенке збуњености, зато што ту нема
никаквог разлога за понос. Од доброг човека се очекује одговарајуће
понашање. Постављају му високе захтеве. Он вуче на себи
свакодневни, мучни терет племенитости, памети, марљивости,
савести, хумора. А затим га остављају због тамо неког озлоглашеног
олоша. И том олошу причају, смејући се, о досадним врлинама
доброг човека.
Жене воле само битанге, то сви знају. Међутим, није сваком дато
да буде битанга. Познавао сам једног Ајкулу, дилера девиза. Жену је
тукао држалицом лопате. Поклонио јој је шампон своје љубавнице.
Убио јој мачку. Једном у животу јој је направио сендвич са сиром.
Жена је сву ноћ плакала од милине и нежности. Девет година му је
слала конзерве у Мордовију. Чекала га...
А добар човек, коме је он потребан, питам се?...
Дакле, ја сам у туђем сакоу.
— У чему је ствар? — каже Марина видећи у том пресвлачењу
неко сексуално ругање. Неку увредљивост узајамно заменљивих
осећања...
— Ово је Мишкин сако — кажем — привремено, због
пристојности.
— Хоћеш да ме запросиш? (Хумор с примесом жучи.)
— С обзиром на то да сам озбиљан човек — без устручавања.
— Не плаши се.
— Морам да говорим на сахрани. Иљвес је умро.
— Иљвес? Са телевизије? Ужас... Јео си?
— Не сећам се. Иљвеса нисам лично познавао.
— Имам чорбу, пирошке и патку.
— Хоћу. Да скокнем?
— Имам. На дну...
Знам ја те културне куће. Иконе, самовари, Нефертити... Неке
вишезначне лобањице... Тушта и тма књига, и све су нове... А вотке
— на дну флаше. Вечито на дну. А одакле им она? Неко им је
донео? Није испио до краја? Забавио се важнијим пословима?
Немам право да будем љубоморан. Жена, алиментација... Дуга
прича. Пући ће ми композиција.
— Одакле ти вотка? — питам. — Ко је био овде?
Нисам љубоморан, свеједно ми је. То нам је игра.
— Едик је навраћао. У депресији је.
Има на уму песника Богатирејева. Отегнуто презиме, наочари,
лудачки смех. Видео сам његову књигу песама. Или је Хипотенуза
добра, или Бисектриса срца. Нешто попут тога. Бели стих. А можда
грешим. На пример, овакав:

Ишли смо једно уз друго као сузе

И нисмо се могли спојити...

А затим запис: „Ноћ 21-22. децембра. Брзи воз Лењинград

— Талин“.
— Он је увек у депресији. Радно стање. А Бушово радно стање је
пијанство...
— Не буди злобан!
— Добро.
— Хоћеш да видиш шта сам написала у дневнику? У вези са
тобом.
Марина је донела блокчић вишњеве боје. На корицама су златна
слова: „Делегату Талинске партијске конференције“.
— Ово не читај. Ни ово не читај. Ево, ово.
„Он је био празник мог тела и гост моје душе. Ноћ 19-20. августа
1975. године.“
Прочитао сам и задрхтао. Собу је испунила несносна врућина.
Плави зидови су косо пошли увис. Пред очима су ми се одмотавале
литографије. Напад гушења ме избацио кроз врата. Уз шуштање
тапета, које сам посувраћивао, јурио сам у купатило. Сагнуо сам се
изнад лавабоа, ослоњен на његове хладне ивице од фајанса. Смучило
ми се. Гурнуо сам главу под славину. Ледена вода ми је потекла иза
оковратника.
Марина је деликатно чекала у ходнику. Затим је упитала:
— Пио си синоћ?
— О, не наваљуј...
— Увредљиво је гледати како човек пропада.
— Знаш — кажем — у нашим условима је можда достојније
изгубити него добити.
— Теби се свиђа да се осећаш као дефектан. Ти уживаш у својим
неуспесима, кокетираш тиме...
— Имаш лимун?
— Одмах.
Седим и жваћем лимун. Израз лица ми је одговарајући. А Марина
тера своје:
— Прави таленат ће једном прокрчити себи пут. Пре или касније,
успева. Пиши, ради, постижи...
— Постижем. Изгледа да сам већ постигао. Изгрдио ме је
инструктор ЦК за културу. Слушај, а где ти је оно? Рекла си — на
дну...
Марина ми је донела неку глупост у увозној флаши и две чаше.
Укључила је грамофон. Наравно — Вивалди. Одавно ме асоцира на
пиће...
— Знаш — кажем — маштао сам да мало живим у нормалним
приликама.
— Желим да те видим јаког, ведрог, сконцентрисаног.
— То значи: налик на Шаблинског.
— Уопште не значи. Буди природан.
Вероватно је за мене природно да будем неприродан.
— Ти све превише компликујеш. Бити сређен човек и није неко
достигнуће.
 — А ти барем покушај.
— Безобразлук није обавезан.
И истина је, мислим, шта ја ту... Лепа је жена. Треба само да јој
пружим руку. Пружио сам је. Искључио сам музику. Оборио чашу...
Чујем: „Мишко, сад ћу да умрем!“ И једва ухватљив дрхтави звук.
То је Марина далеком, слободном, невидљивом, сувишном руком
усправила чашу...
— Мишко је — кажем — на службеном путу.
— О, Господе!...
Постало ми је гадно, па сам отишао. Тачније, остао сам.

★★★

Ујутро је био готов текст мог говора.

„Другови! Тужни повод нас је довео овамо. Умро је Хуберт Иљвес,
истакнути службеник, партијац, савестан човек...“ Затим је уследило
набрајање заслуга. Донекле белетризована варијанта радне књижице.
И најзад — финале: „Успомена на њега живеће у нашим срцима!...“
Са тим листићем сам пошао на телевизију. Тамо су га прочитали,
па кажу:
— Некако је апстрактно. Па, ипак, то је чак и добро. Због
контраста са званичнијим говорима.
Јавио сам се у редакцију. Рекли су ми:
— Ти си додељен одбору за сахрану. До сутра. Ћао!

★★★

У одбору за сахрану владала је ужурбаност, налик на познату

редакцијску атмосферу са лажном забринутошћу и громогласном
грозничавом јаловошћу. Пушио сам на степеништу поред пожарног
штанда. Ту ме је ословио Биковер. У свакој редакцији постоји
нестандардна фигура — Јеврејин, будала, паметан ко пчелица. Као у
свакој настањеној тачки — градски лудак. Биковерова судбина је
прилично занимљива. Био је млађи син ревељског фабриканта.
Дипломирао је на Кембриџу. Затим је пала буржоаска Естонија. Као
Јеврејин напредне мисли, Фима је био за револуцију. Запослио се у
редакцији за иностранство републичких новина. (Добро му је дошло
знање језика.) И ето, добио је одговоран задатак. Да телефонира
Димитрову у Бугарску. Да наручи честитку за јубилеј Совјетске
Републике Естоније. Биковер је позвао Софију. Слушалицу је дигао
Димитровљев секретар.
— Позив с Талина — изјавио је Биковер остајући Јеврејин и поред
све своје ерудиције. — Позив с Талина — рекао је.
Одговор је гласио:
— „Драги друже Стаљине! Слободољубиви народ Бугарске вас
поздравља. Дозволите да вас, у име радника, известим...“
— Нисам ја Стаљин — исправио га је добродушно Биковар — ја
сам Биковер. А зовем вас јер би било лепо да нам, поводом јубилеја,
пошаљете кратку честитку... Буквално пар речи...
После четрдесет минута Биковер је ухапшен. Због богохулничког
поређења. Због ругања светињи. Због идиотизма.
После тога је било много којечега. Истрага, кратак логор, фронт,
где је Биковер песком и цеђом прао крављу полутку. („Рекли сте ми
— пери пажљиво, па сам опрао пажљиво...“). Најзад се вратио.
Запослио се у некој библиотеци. Није имао диплому (Кембриџ се не
рачуна). Плаћали су му осамдесет рубаља. Међутим, Биковер се
оженио. Жена је стално боловала, али је уредно рађала. Сиромашан,
сметен, полулуд, Биковер се врзмао по редакцијским холовима.
Писао је петпарачке вести ретко убоге садржине. „Код фабрике
,Каљев виђен лос“. „У кући пензионисаног мајора процветао
исполински кактус“. „Изашао из штампе наредни том Григоровича“.
И тако даље. Биковер је свакодневно телефонирао у породилиште, да
нису рођене тројке. Сваког месеца је анализирао новости о роби
широке потрошње. Сваке године је давао информације о почетку
ловачке сезоне. Волели смо га.
— Здраво, Фимо! — рекао сам богохулно ведрим гласом.
 — Таква несрећа, таква несрећа — одговорио је Биковер.
— Кажу да је покојник био ништак?
— Немој ту реч, немој ту реч...
— Слушај, Фимо — кажем — јеси ли барем једном покушао да се
исправиш? Да проговориш из свег гласа?
Биковер ме је погледао тако да сам поцрвенео.
— Знаш шта бих желео — рекао је. — Желео бих да постанем
невидљив. Да ме уопште нема. Радо бих се заменио са Иљвесом, али
имам децу. Троје. И свакоме требају ципелице.
— Зашто си дошао овамо?
— Нисам хтео. Мислио сам: рецимо, умро Биковер. Зар би Иљвес
дошао да га сахрањује?! Никад у животу. Дакле, не идем ни ја. Али
жена ми каже: „Фимо, иди. Тамо ће бити сви. Тамо ће бити потребни
људи...“
— А ја сам ти — потребан човек?
— Не баш. Али ти си — добар човек...
Извирила је једна девојка са црним повезом.
— Ко је овде Шаблински?
— Ја — кажем.
— Схватате, Иљвес је у мртвачници. Обукли су га пристојно, у
тамноплаво одело. Али нису имали кравату. Кравату му је тек сад
донео нећак. И још, треба му закачити за ревер значку Савеза
новинара...
И сам носим кравату. Уступио ми је, пре годину дана, шверцер
Ајкула. Он ју је и везао на неки необичан начин. А ла Френк Синатра.
Од тада нисам одвезивао кравату. Радио сам овако: олабавим чвор и
лагано проширим петљу. Крајичак остаје споља. Затим опрезно
провучем главу гужвајући уши. И обратно, на исти начин...
— Бојим се да нећу умети...
— Ја заиста умем — рекао је Биковер.
— Дивно — обрадовала се девојка — погребна кола су доле. Тамо
су шофер и сниматељ звука. Ево кравате и значке. Допремите
покојника овамо. До тада ће сви већ бити спремни. Церемонија
почиње тачно у три. И још, реците Аљтмјаеу да позадина мора бити
контрастна. Он зна.
Обукли смо се и ушли у лифт. Биковер је рекао:
— Ето, бићу од користи.
Доле је стајао камион с фургоном. У кабини је дремао сниматељ
звука Аљтмјае.
— Здраво, Оскаре — кажем — имај на уму, позадина мора бити
контрастна.
— Каква сад позадина? — зачудио се Аљтмјае.
— Ти знаш.
— Шта ја знам?
— Девојка је молила да ти кажем.
— Која девојка?
— Добро — кажем — спавај.
Ушли смо у каросерију. Биковер се радовао:
— Добро је што могу бити од користи. Иљвес је потребан човек.
— Како потребан човек? — запањио сам се.
— Млађи Иљвес, син.
— А чиме се он бави?
— Ради у редакцији пропаганде.
— Седи — кажем — мало ближе, овде мање труцка.
— Мени труцка свуда подједнако.
Некада сам био логорски надзорник. Возио сам затворенике у
исто оваквом металном фургону. Кола су називали — мардељобус. У
њима су, поред заједничког „салона“, постојала и два тесна гвоздена
ормана. Звали су их чаше. Тамо је могао да се смести један човек
ударајући лактовима и коленима у зидове. Стража је била споља. На
гвозденим вратима направљена је уска шпијунка. Затвореници су је
називали: „Ја те видим а ти ме не видиш“. Одједном сам осетио како
је то непријатно — вожња у гвозденој чаши. Јер је прошло шеснаест
година...
По металном крову фургона загребаше гране. Нас занесе, камион
прикочи. Изађосмо на светлост. Иза дрвећа су се жутели зидови сале
за обдукцију. Десно од врата је звонце. Позвонио сам. Отворио нам је
мушкарац са кецељом од мушеме. Аљтмјае је извадио документа и
рекао нешто на естонском. Дежурни нас гестом позва да пођемо за
њим.
— Ја не идем — рече Биковер — онесвестићу се.
— Ни ја — рече Аљтмјае — после бих имао ноћне море.
— Добро сте се припремили — кажем — требало је да ми кажете
раније.
— Рачунали смо с тобом. Види какав си ти делија.
— Али, ја не умем ни да вежем кравату.
— Ја ћу да те научим — рекао је Биковер — научићу те како се
везује „кембрички лотос“ Овде одувежбај па примени на лицу места.
— Ја бих пошао — рече Аљтмјае — али сам преосетљив. И заиста
не ценим покојнике. А ти?
— Покојници су моја страст — кажем.
— Гледај и учи — рекао је Биковер — очигледна настава. Уски
овуда, широки овуда. Обавијемо двапут. Крајичак извлачимо. Ево,
придржавамо овде и лагано затежемо. Гледај. Заиста, лепо?
— Доста добро — кажем.
— Предност „кембричког лотоса“ је у томе што се чвор лако
развезује. Довољно је повући овај крајичак и готово.
— Иљвес ће бити одушевљен — рекао је Аљтмјазе.
— Схватио си како се то ради?
— Ваљда — кажем.
— Пробај.
Биковер ми је спремно потурио млохави врат, на четири места
залепљен ханзапластом.
 — Добро — кажем — запамтио сам.
У мртвачници је било прохладно и бучно. Смеђи зидови, цемент,
табла МПВО, противпожарни апарат — изазовно црвен.
— Овај — показао је дежурни.
Поред прозора, на чојаном постаменту налазио се мртвачки
сандук. Није увредљиво браон (боје ватросталног ормана) него црн,
са ширитима од фолије.
Иљвес је изгледао апсолутно мртав. Беживотан као одливак.
Показао сам дежурном кравату. Испоставило се да он добро
говори руски.
— Ја ћу да га придигнем, а ви везујте.
Спојеним рукама је придигао тело, као трупац. Затим —
петљавина и ужурбаност мојих шака... „Тако... још мало...“
Посувраћени оковратник, згужвана папирна чипка...
— Океј — рекао је дежурни дотичући покојникову косу.
Извукао сам значку и закачио је за тамни ревер од шевиота.
Дежурни је донео поклопац са шест завртања. Затворили смо,
зашрафили га.
— Позваћу момке.
Ушли су Аљтмаје и Биковер. Фима је чврсто затворио очи.
Аљтмаје се безизражајно смешкао. Изнели смо мртвачки сандук и, уз
одвратну шкрипу, убацили га у каросерију.
Аљтмјае је сео у кабину. Биковер је читавим путем ћутао. А кад
смо стигли, философски је приметио:
— Човек је живео, живео, па умро.
— А шта би ти хтео? — кажем.

★★★

У предворју се тискао народ. Говорили су полугласно. На

зидовима су светлуцали експонати фотографске изложбе „Младост
планете“.
Изашао је непознати човек са повезом и гласно објавио:
— Пушење је дозвољено.
То хумана мала противзаконитост је задовољила ожалошћене.
У маси су се тихо комешали организатори. Сви су ми били
непознати. Очигледно, погребне свечаности крше уобичајени систем
хијерархије. Овде су анонимни људи. Од оних који су спремни да се
тиме баве добровољно.
Пришао сам организатору:
— Довезли смо мртвачки сандук.
— Понели сте кабал?
— Кабал? Први пут чујем.
— Добро — рекао је он као да сам дозволио безначајни пропуст.
Затим је повисио глас не губећи ожалошћеност: — У кола, другови!
Две жене су журно и са закашњењем бациле јелове гране на под.
— Изгледа да им више нисмо потребни — рекао је Аљтмјае.
— Ја морам да одржим говор.
— Ти ћеш говорити на крају. Прво говоре другови из ЦК. Па тек
после остали, који се не либе. Сви који желе.
— Шта значи: сви који желе? Ја сам добио задатак. И текст ми је
одобрен.
— Наравно. Твој задатак је да будеш онај који жели. Видео сам
списак. Ти си осми. После Лембита. Он хоће да сви запевају. Ону
песму „Ждралови“. „Чини ми се понекад да војници...“ И тако даље.
Ето, Лембит је и предложио да се отпева у част Иљвеса.
— А ко ће да пева? И то на хладноћи.
— Сви. Ево, видећеш.
— Ти ћеш, на пример, да певаш?
— Не — рекао је Аљтмјае.
— А ти? — питао сам Биковера.
 — Ако треба, отпеваћу — одговорио је Фима...
Народ је пошао према излазу. Многи су носили венце, букете и
цвеће у саксијама. Пред улазом је било шест аутобуса и наш фургон.
Пришао ми је организатор:
— Друг Шаблински?
— Он је на службеном путу.
— Али, ви сте из Совјетске Естоније?
— Да. Мене су послали...
— Ви сте довезли тело?
— Нас тројица.
— И даље ћете бити у пратњи. Возићете се специјалним колима. А
ово вам је да се не смрзавате.
Пружио ми је клокотави завежљај. То је био маскирани облик
хонорара. Гутљај пред напад. Збунио сам се, али оћутао. Гурнуо сам
замотуљак у џеп. Испричао сам Биковеру и Аљтмјаеу. Отишли смо у
бифе, затражили чаше. Аљтмјае је купио три сендвича. Предворје је
опустело. Јелове гране су се црнеле на жутом сјајном поду. Пришли
смо фургону. Шофер рече:
— Има место у кабини.
— Нека — каже Аљтмјае.
— Да му дамо „малецку“? — питам шапатом.
— Никад у животу — одбрусио је Биковер.
Мртвачки сандук је стајао на старом месту. Неко време смо
седели у полумраку. Прорадио је мотор. Аљтмјае је ставио сендвиче
на поклопац мртвачког сандука. Извукао сам пиће. Фима је зубима
скинуо мали лимени затварач. Тихо су звецнуле чаше. Возило је
кренуло.
— За душу — рече тужно Биковер.
Попили смо, гурнули флашице под седиште. Папир смо избацили
кроз прозор.
— Требало би да вратимо чаше — кажем.
 — Још ће нам добро доћи — приметио је Биковер.
...Фургон се затресао на прелазу.
— На циљу смо — рече Биковер.
У гласу му је зазвучала нота пролазности живота.
Гробље Линаметса простире се на брежуљцима, који су
пошумљени боровима и засути ефектним облуцима обраслим
маховином. Гледајући то декоративно камење, новинари журе да
кажу: „Остаци ледничког периода“. Као да су преживели и добро
памте праисторијско доба.
Све је овде одговарало идеји бесмртности и мира. Брежуљци су
као рушевине старе тврђаве. У даљини је тутњало невидљиво море.
Крошње борова се повијају. На њиховим паралелним стаблима
љуштила се кора.
Никаквих огласа, плаката, киоска ни канти за ђубре. Свечани
савез воде и камена. Тишина.
Ушли смо у главну гробљанску алеју. Пресецале су је сенке
борова. Шофер је прикочио. Отворише се гвоздена врата. Иза нас су
аутобуси, поређани у колону. Приђе нам организатор.
— Колико вас је?
— Тројица — кажем.
— Требају нам још тројица.
Схватио сам да је мртвачки сандук још увек — наша брига.
Око аутобуса су се тискали људи са венцима и букетима цвећа.
Неочекивано груну музика. Први моћни акорд пратио је ехо.
Придружише нам се тројица снажних момака. Хонорарци из
омладинских новина. Са једним од њих сам често играо пинг-понг.
Извукли смо мртвачки сандук. Затим смо се распоредили и заузели
место на челу колоне. Свирали су Шопенов посмртни марш. Лагани
ход са тешким теретом је мучење. Уморио сам се. Руку не могу да
променим.
Биковер ми одједном пригушеним гласом каже:
— Тежак је, гад...
 Хајдемо брже — кажем.
Мало смо убрзали корак. Оркестар је повећао темпо. Још брже.
Идемо, диригујемо. Биковер каже:
— Сад ћу да га испустим.
И гласније:
— Замените ме, другови... Ало!
Заменио га је радио-коментатор Оја.
На крају алеје црнела се правоугаона рака. Поред ње се уздизала
гомилица свеже земље. Музичари се распоредише у полукруг.
Сачекали смо паузу и спустили сандук. Пратња окружи раку.
Организатор и његови помоћници скидоше поклопац са сандука.
Уверио сам се да је кравата на свом месту, па отишао иза дрвећа.
Момци са телевизије почели су да постављају технику. Светлост
блештавих рефлектора била је неумесна. У трави су се црнеле жице.
Пришли су ми Биковер и Аљтмае. Очигледно нас је учврстила вотка.
Запалили смо цигарете. Организатор је затражио тишину. Говор је
држао први говорник са новим сомотским шеширом у руци. Нисам
га слушао. Затим су говорили други. Дечаци са телевизије су ведро
размењивали повике.
— Директан пренос — рекао је Биковер. Затим је додао: — А мене
ће лично сахранити као пса.
— Епидемолошко-санитарна служба им неће дозволити —
узвратио је Аљтмјае. — Пут у смрт поплочан је бесадржајним
информацијама.
— Чак врло садржајним — збунио се Биковер.
Реч је узео неки одговорни радник листа Ихти лехт. Уловио сам
једну реченицу: „Отац и деда су му се борили против естонског
апсолутизма“.
— А шта је сад па то?! — пренеразио се Аљтмјае. — У Естонији
није било апсолутизма.
— Па, против царизма — рекао је Биковер.
— Није било ни естонског царизма. Постојао је руски царизам.
 — Е, јеврејског царизма стварно није било — приметио је Фима —
што нема — нема.
Приђе ми организатор:
— Ви сте Шаблински?
— Он је на службеном путу.
— Ах, да... Спремни? Ви ћете после још једног...
Аљтмјае је извадио цигарете. Упаљач није радио, потрошио му се
бензин. Биковер је отишао по шибице. За минут се вратио на
врховима прстију и гестикулирајући рекао:
— Сад ћете да се смејете. Оно није Иљвес.
Аљмјае је испустио цигарету.
— То јест, како? — питао сам.
— Није Иљвес. Други човек. Тачније, покојник...
— Фимо, стварно то мислиш?
— Кажем ти — није Иљвес. Чак и не личи. Шта ти је, зар не знам
Иљвеса?
— Можда је ово провокација? — рече Аљтмјае.
— Очигледно си их побркао.
— Дежурни је побркао. Ја нисам никад видео Иљваса. Треба
предузети нешто — кажем.
— Ма немој — рекао је Биковер — а директан пренос?
— А ово је богзна шта!
— Идем да погледам — рече Аљтмјае.
Отишао је, вратио се и каже:
— Стварно није Иљвес. Али личи...
— А шта родбина и пријатељи? — питам.
— Иљвес, углавном, нема ни родбине ни пријатеља — рекао је
Аљмјае. — Искрено речено, нису га волели.
— А спомињали су ми — син, нећак...
— Стави се на њихово место. У току је директан пренос. И заиста
је одговорна акција...

★★★

Поред раке су запевали. Издвајао се продорни дискант Љубе

Торшчине из редакције дневне хронике. Тада ми је организатор
климнуо главом. Пришао сам раци. Најзад се певање стишало.
— Опроштајну реч има...
Наравно, изокренуо ми је презиме:
— Опроштајну реч има друг Долматов.
Ко све нисам био у животу — Докладов, Заплатов...
Закорачио сам према раци. У њој је била вода и белело се
пресечено корење. У близини, на специјално постољу био је дигнут
мртвачки сандук који је бацао сенку. Непознати је утонуо у цвеће.
Комадић лица му се самотно загубио у белој пени орхидеја и
гладиола. Покојник, који се мимоишао с именом, изгледао је као
ствар. Видео сам куполу плаве шатре коју су подупирали борови. Као
на телевизијском екрану, летеле су чавке. Заслепљујуће жути шиљак
цркве, који се дизао изнад кућа Мустамјае, истицао је њихову
утучену сиву свакодневицу. Раку су окруживали непознати људи у
црним сакоима. Осетио сам загушљиви мирис цвећа и четинара.
Ивице неудобне постеље притискале су ми рамена. Опале латице су
ми голицале руке, прекрштене на грудима. Изнад мог узглавља
ужурбано се премештао телевизијски сниматељ. Чуо се далеки глас,
обојен самољубивошћу:
„Нисам познавао овог човека. Његову душу, пориве,
непоколебљивости, храбрости, разочарања и надања. Не верујем да
му се истина дала без трагања. Не мислим да му је угашени поглед
открио мерило ужурбаног живота, приметних лукавстава, победа без
тријумфа и капитулација без огорчења. Не мислим да је схватио куда
идемо и шта је у нашем грозничавом одступању радосно и вредно.
Па, ипак је он овде... по сопственом избору...“
 ★★★

Слушао сам тихо све јачи жагор. Из пригушених одломака

разабрао сам: „Шта то прича?...у Неко ме повуче за рукав. Мрднуо
сам раменом. Почео сам брже да говорим:
„...О чему мислим ја, док стојим поред раке? О тајнама људске
душе. О превазилажењу смрти и душевне патње. О законима бића,
који су настали у давним миленијумима и трајаће до гашења
сунца...“
Неко ме је одвео у страну.
— Нисам разумео — рече Аљтмјае — шта си имао на уму?
— Не знам ни ја — кажем — неки хаос унаоколо.
— Све сам сазнао — рече Биковер. Лице му је било озарено
светлошћу лукаве упућености у тајну. — То је књиговођа из
риболовачког колхоза, Гаспаљ. Иљвеса под Гаспаљовим именом сада
сахрањују на гробљу Меривјаља. Тамо је невероватан скандал. Тек
што су телефонирали... Породица хистерише... Одлучено је да се
сахрањује како јесте...
— Можда ће сутра или чак вечерас да замене надгробне натписе
— рекао је Аљтмјае.
— Нипошто — рекао је Биковер. — Иљвес је номенклатурни
радник. Мора бити сахрањен на привилегованом гробљу. Постоји
гвоздени поредак. Ноћас ће да замене мртвачке сандуке...
Одједном сам изгубио осећај за реалност. У откривеном свету
није било перспективе. Будућност ми се тискала иза леђа. Доживљај
ми је заклањао хоризонт. Почело ми се чинити да су хармонију
измислили песници у жељи да дирну људска срца...
— Идемо — рекао је Биковер — треба да заузмемо место у
аутобусу. Иначе ћемо морати да се труцкамо у гвозденом сандуку...
 Компромис дванаести

(Совјетска Естонија, октобар, 1976. године)

„СЕЋАЊЕ — ПРЕТЕЋЕ ОРУЖЈЕ! У грчкој митологији постоји лик

Лете, реке заборава, чије су воде односиле земаљске патње које су људи
доживљавали. На обали Лете човек је добијао жалосну, привремену
илузију среће. Његов наивни ум, лишен искуства и успомена, правио је
од човека играчку у рукама судбине. Али, одвајкада се против Летиног
тока крече разноврсна и непресушна река људског сечања...
У граду Талину отворен је Трећи републички слет бивших
заточеника фашистичких концентрационих логора.
Њихова лица су истовремено — свечана и сурова. На грудима сваког
је мала скромна значка — црвени троугао и силуета голуба,
нераздвојиви амблеми проливене крви у свету. Окупљају се у групама у
пространим холовима позоришта ,Ванемујне‘. Поздрави, загрљаји,
узбуђени говор...
Лазар Борисович Слапак, инжењер-конструктор, каже:
У почетку сам био у логору за војне заробљенике. Због
антифашистичке пропаганде и организовања бекстава пребачен сам у
Штутгоф... Ми смо препознавали наше по очима, по самом кретању
руку, по неухватљивом осмеху... Човек се не осећа као жртва ако су
поред њега другови, браћа...
Слет је трајао два дана. Два дана успомена, дружења, верности
преживљеноме. Делегати и гости су се разишли пошто су попунили
драгоцени и вечни архив људског сећања, а ми за њима изговарамо
свечано и сурово, као упозорење, заклетву и заповест света: ,Нико није
заборављен и ништа није заборављено!‘“

У Тарту смо стигли рано ујутро. Жбанков је читавим путем

поправљао фотоапарат. Употребљавао је канцеларијске спајалице,
изолир-траку, парченце огледала...
У почетку су хтели да пошаљу Малкиела, али се Жбанков
побунио:
— Ја сам, поред осталог, и фронташ, имајте савести!
Уредник Туронок је покушавао да инсистира:
— Тамо се окупљају заробљеници а не фронташи.
— Као да ја нисам заробљеник! — повисио је глас Жбанков.
— Отрежњивач се не узима у обзир! — злурадо је приметио
уредник.
Жбанков није попуштао. У резерви је имао ефикасно средство.
Чим очигледно притегну Мишу, наговештава да ће се напити. То није
говорио отворено. Само је питао:
Шта је, каса узајамне помоћи је још отворена?
То је значило да Миша намерава да уситни новац. А ако не успе,
пропиће државни увозни апарат за увеличавање фотографија.
Као по правилу, попуштали су му. Ипак се често опијао. И сама
помисао на напијање била му је предзнак...
— Генриче Францевичу — умешах се — већ сам путовао са
Жбанковом.
— Нас двојица имамо узајамно стваралачко разумевање —
повлађивао је Миша.
— То мене и плаши — рекао је Туронок — па ипак, у реду је.
Идите. Мислим да се уредник сетио да је подухват одговоран. А
Жбанков је одлично фотографисао...
Од железничке станице до позоришта смо пешачили. Тарту је
срдачан, културан градић. У маси су промицале зелене студентске
капе. Сипила је прозрачна киша.
 — Требало би да купим филм — рекао је Жбанков.
Ушли смо у пријатну продавницу канцеларијског материјала.
Продавац је кувао кафу на електричном решоу. Његов типично
естонски прслук био је украшен металним дугмадима.
— Микрат-четири имате? — питао је Жбанков.
Естонац је одмахнуо главом.
— Почиње...
Заинтересовао сам се:
— А где је најближа продавница у којој има четворке?
— У Хелсинкију — одговорио је продавац без осмеха.
— Добро — рекао је Жбанков — тамо ће бити момци из ЕДАЗИ-ја.
Киша је пљуштала. Пожурили смо у позориште. Пред улазом су
се тискали људи са кишобранима и целофанским пелеринама.
— Зашто су сви са кишобранима, као дивљаци? — чудио се
Жбанков газећи у дубоку бару.
— Тише — кажем.
Позориште „Ванемујне“ је релативно скоро изграђено. Мермерне
степенице, пространи холови, звучан ехо. Изнад улаза — плави
транспарент (у Естонији воле плаве транспаренте)
„Слава бившим заробљеницима фашистичких концентрационих
логора!“
Нашли смо организатора, представили се. Рекао је:
— Програм је овакав: прво — емоционални део. Сусрет старих
другова. Затим — свечани митинг. И најзад — банкет. Узгред, и ви сте
позвани.
— Него шта — рекао је Жбанков.
У холу су базали људи са ордењем и медаљама. Углавном у
групама од по неколико људи. Пушили су и тихо разговарали.
— Нешто не видим емоције — рекао је Жбанков.
Организатор је објаснио:
— Заробљеници се окупљају сваке године. Двадесет година
узастопно. Емоционални део ће се ускоро завршити. Свечани митинг
ће трајати око сат времена. Чак и мање. Затим — банкет...
— Са последицама које уследе — изненада се грохотом насмејао
Жбанков.
Организатор је задрхтао.
— Извините — кажем — требало би да поразговарам са људима.
Да запишем штошта.
Организатор је зауставио високог, јаког мушкарца:
— Упознајте се. Лазар Борисович Слапак, инжењер-конструктор,
бивши логораш Штутгофа.
И ја сам се представио.
— Мене су отерали у Штутгоф због антифашистичке делатности и
организовања бекстава. Пре тога сам био у Пољској...
Слапак је говорио брзо и убедљиво. Очигледно је навикнут да има
посла са новинарима.
— Вероватно вас интересују занимљиве чињенице? — питао ме је.
Климнуо сам главом.
— Хајде да седнемо.
Сели смо на кауч. Придружише нам се двојица. Релативно млад
човек у копорану и тужни старац без руке. Организатор је навео
њихова презимена — Валтон и Гурченко.
Слапак је сачекао тишину, па наставио:
— За организовање бекстава су била потребна средства. Почели
смо мислити као да их набавимо. И, замислите, нашли смо излаз.
Доста добро сам играо шах. И начелник логора је био страствени
шахист. Одлучено је да се организује меч. Одређена је награда —
осамдесет марака. Другови су ватрено навијали за мене. Добио сам
седам од десет партија. Начелник логора ми је рекао: „Донерветер!“
и — платио...
— Занимљиво — прекинуо га безруки старац — врло занимљиво...
Записао сам његово презиме — Гурченко.
 До тада је старац ћутао.
— У чему је ствар, друже? — питао је Слапак.
— Кажем, лепо сте проводили време...
— То јест? — напето се осмехнуо инжењер-конструктор.
— Требало би тебе у Мордовију на три године — наставио је
старац.
Видело се да је припит.
— Где сте ви робијали, друже? — умешао се организатор. — Дахау,
Овсенцим?
— Робијао сам у Мордовији — одговорио је Гурченко — у
Казахстану... Двадесет година сам одлежао као бивши ратни
заробљеник...
— Ви мислите да ја нисам робијао?! — наљутио се инжењер-
конструктор. — Мени су обијени сви бубрези! Знате за Јосер?
Веслану? Ропчу?...
— Чуо сам — подржао је разговор младић у копорану. — Добио
сам менингитис у етапном затвору у Ропчи... Био сам клиња кад сам
се обрео у ропству. Послали су ме у логор. Иако нисам подлегао
мобилизацији. Нити сам се бавио пропагандом. То је била неправда.
Концентрациони логор ми се није свидео. Фашисти су нас мучили
глађу. Осим тога, у логору није било жена...
— А како си ти — упита га злурадо безруки — доспео у Ропчу?
— Врло једноставно. Нас су ослободили Французи. Обрео сам се у
Паризу. Одјурио сам у совјетску амбасаду. Скупило се нас осамдесет
људи. Сместили су нас у воз. И повели на исток... Путујемо,
путујемо... Прођосмо Москву. Прођосмо и Урал...
— Насмешите се, људи — замолио је Збанков — Пажња! Снимам!
— Ти — кажем — немаш ни филм.
— Није важно — рекао је Жбанков — треба смањити напетост.
Организатор се такође узнемирио. Устао је и звучно ударио
дланом о длан:
— Заувек ћемо остати сужњи фашизма. Јер оно што смо
преживели не може се заборавити...
— И он је ратни заробљеник? — упитао сам безруког Гурченка.
— Тај дрипац је из позоришта — одговорио је старац — одредио га
је партијски комитет. Четврту годину говори овде... У Мордовију бих
ја њега, на три године... на горосечу...
Тада су се отворила врата сале за банкет. Заузели смо сточић
поред прозора. Жбанков је привукао две столице, које су нам
фалиле. Затим је наточио вотку.
— Хајде без здравица — предложио је Слапак — за све најбоље!
Испили смо ћутке. Жбанков је одмах точио другу. Валтон је
покушавао да ми доврши своју причу.
— Био сам бродски момак трговачке флоте. Немци су погрешили.
Ухапсили су ме без разлога. Нисам био ратни морнар. Био сам
трговачки морнар. А ухапсили су ме. У суштини, без разлога...
Изгледало је да се Валтон правда. Малтене је доказивао своју
лојалност Немцима.
— Такви су сви Чухонци — рекао је Жбанков. — Адолф им је
најбољи друг. А Русе презиру.
— А зашто би нас волели? — умешао се Гурченко. — Због овог
куплераја који смо им направили у Естонији?!
— Куплерај је још и добар — рекао је Жбанков — није добро што
вотка поскупљује...
Лице му се сијало. Флаше су му промицале у рукама.
— Да вам ставим печење? — сагнуо се према мени Слапак.
Жбанков га је коректно ухватио за лакат.
— Одавно желим да знам... Што кажу, питање је индискретно...
Извините, шта сте по националности?
Слапак се једва приметно нарогушио. Затим је одговорио тврдо и
уверено. У гласу му је звучала интонација човека који нема шта да
крије:
— Ја сам јеврејске националности. А ви, извините, шта сте ви по
националности?
 Жбанков се мало збунио. Поткачио је маринирану печурку која
му је узмицала.
— Ја сам Рус... јеврејске националности — формулисао је
мирољубиво.
Тада се Слапаку обратио безруки Гурченко.
— Не секирај се, момче — рекао је. — Јеврејин к о Јеврејин,
ништа страшно. Ја сам четири године живео у Казахстану.
Казахстанци су сто пута гори...
Поново смо испили. Жбанков је живахно разговарао са
Гурченком. Говор му је постајао све лепши.
Постепено је салу за банкет испунила карактеристична бука.
Звецкале су чаше и виљушке. Неко је укључио грамофон. Зазвучали
су моћни акорди:

...Траје рат народни,

Свети рат...

— Еј! Ко је тамо близу?! Смањите тон! — рекао је Жбанков.

— Пусти — кажем — треба да заглуши твоје псовање.
— Истину нећеш заглушити! — викнуо је изненада Гурченко...
Жбанков устаде и пође према грамофону. Тада сам приметио групу
пионира. Невешто су се пробијали између столова. Очигледно их је
задржао пљусак. Пионири су носили огромну корпу цвећа.
Миша им се испречио на путу. Изгледао је прилично живописно.
Очи су му узбуђено сијале. Кравата му је била на рамену.
Међу бившим заробљеницима концентрационих логора Жбанков
се издвајао изнуреношћу и трагичношћу изгледа.
Пионири су стали. Жбанков је расејано тапкао у месту. Мршави
дечак са црвеном марамом подиже руку. Неко је искључио
грамофон.
У насталој тишини одјекивао је испрекидани дечји гласић:
 — Вечна слава херојима!
И затим, три пута:
— Слава, слава, слава!
Уплашени Жбанков је привијао уз груди корпу цвећа.
Мало је сачекао, па викнуо:
— Ура!
У сали је била неописива гунгула. Неко је већ извлачио реквизит
из сандука. Неко је плесао лезгинску са вештачким јатаганом у
зубима...
Жбанкова су фотографисали момци из локалних новина.
Његово црвено лице је утонуло у зеленилу. Вратио се за наш сто.
Ставио је корпу на прозорску даску.
Гурченко придиже главу. Затим је поново спусти у чинију с
кромпиром.
Примакао сам столицу Жбанкову.
— Раскошан букет — кажем.
— То није букет — одговорио је суморно Жбанков — то је венац!...
Овом трагичном речју ја се опраштам од новинарства. Доста!

★★★

Мој брат, који је два пута осуђиван (једном — за убиство без

предумишљаја), често ми говори:
— Лати се неког корисног посла. Како те није срамота?
— И ти ћеш да ми солиш памет!
— Ја сам убио само једног човека — каже мој брат — и покушао да
спалим његов леш. А ти?
 Нови Сад, Футошки пут 67
Тел: 021/4891-644, 4891-645,
Fax: 021/4891-646

Београд, Жоржа Клемансоа 19

Тел: 011/20-27-500,
Fax: 011/20-27-502

e-mail: stylos-art@stylos.rs
www.stylos-art.com
Уметност добре књиге

Ова публикација у целини или у деловима не

сме се умножавати, прештампавати или преносити у
било којој форми или било којим средством без
дозволе аутора или издавача нити може бити на било
који други или било којим другим средством
дистрибуирана или умножавана без одобрења
издавача. Сва права за објављивање ове књиге
задржава аутор и издавач по одредбама Закона о
ауторским правима.
 Структуру књиге чини тринаест компромиса — очигледно,
компромиса између оног што би наш јунак-новинар Довлатов желео
да напише и оног што је морао да напише да би било подобно,
односно објављено/плаћено. Компромиса између истине и
политичке подобности.
На почетку сваке главе је исечак из новина — његов објављени
текст, а затим следи кратка прича о догађајима који су претходили
тексту. И у овој приповести, или роману (како је сам Довлатов
одредио свој жанр), постоји све што иначе карактерише његово
стваралаштво. Галерија изванредно приказаних типова људи.
Анегдотски сижеи. Прецизни детаљи. Кратки, а пространи описи
свакодневице „обичних совјетских људи“. И, наравно, ауторска
иронија, толико карактеристична за Довлатова...
 Напомене

1 Ауторова фантазија. Гете то није написао. Аутор.

2 ИТК (Исправительно-трудовая колония) - Радно-поправна
колонија - Прим. прев.
3 БУР (Блок усиленного режима) - Блок појачаног режима у
логору. - Прим. прев.
4 Овде и даље су очигледне стилске грешке.
5 Горко! — на руској свадби, узвик сватова на који се младенци
љубе. — Прим. прев.
6 Овде и даље су очигледне стилске грешке.