Goran Petrović

Atlas opisan nebom

By

2
Izabrana Dela Gorana Petrovića:

Atlas opisan nebom

Opsada crkve Svetog Spasa
Sitničarnica „Kod srećne ruke“
Ispod tavanice koja se ljuspa
Unutrašnje dvorište

3
 Vredan je pehara navršitog iskrenim priznanjem dobar običaj starih
kartografa da pre no što se late pisanja karata na prvom listu strpljivo „pokuse“
pero – ne samo da bi pribor i ruku probali, nego i zato da bi namerniku sa
nekoliko reči olakšali snalaženje u onome što ga očekuje. Kako je pero valjano –
evo, radosti, pred njim već bezglavo uzmiče kukavna Praznina – tako ostaje da
se nešto (ne i previše) otkrije o zamisli koja ga vodi. Možda toliko da stane na
ispružen dlan: naredna pedeset dva nadzemna poglavlja, pedeset dva hodnika
katakombi napomena i pedeset dve skromno uramljene slike ne obrazuju samo
prostor za čitanje. Naznačenim područjem namernik može i da se kreće – duž
obeleženih i neobeleženih staza, zalazeći u postojeće ili nepostojeće predele,
zaronivši da vidi dno vode, sagnuvši se da osmotri zgodnu travku, propevši se
na prste da razgleda oblake… I ovde, jer su i reke nekada bile kapi, a i drumovi
su spočetka puteljci, još samo to da namernik u tom hodu može da sastavlja
jedan mali Atlas. Dabome, sastavljačeva je stvar kako će upotrebiti raspoloživu
građu, kojim će redom zidati, kuda polagati fuge, gde otvarati prozore, koliko će
Atlas ukrasiti sopstvenom maštom. Kartograf se nada da bi se od ponuđenog
mogao sazdati konak bogat obilnim pogledom. Ipak, ni za osmeh ne bi bio manje
zadovoljan da sastavljač, makar nakratko, od priloženog podigne samo udobno,
toplo prenoćište.

Slika 1. Kartograf, „Proba pera“, mastilo na papiru, 21x12

cm, 1991. godina, Arhiv Tajnog udruženja širom sveta
razvejanog saća Vavilonske biblioteke.1

1 NAPOMENA: Sve slike koje se pominju u ovom romanu i većina muzeja ili
privatnih kolekcije, izmišljeni su za potrebe ove knjige, a u stvarnosti ne postoje, i
plod su autorove mašte. Ipak, neki od muzeja ili privatnih zbirki postoje i stvarni su,
ali naravno – kao što je već rečeno, bez ovih slika koje se u knjizi spominju u svom
posedu.

4
 REČ ZAHVALNOSTI

Predeo uz sam početak, dok su oči namernika odmorne, kartograf

želi da iskoristi kao zgodno mesto i časak darivanja. Prolećni stručak
najlepše zahvalnosti najmanje je što zaslužuju svi oni koji su podržali
pripremu građe unete u ovaj Atlas.
Sastavljaču ponuđene na povezivanje, izložene prostore marljivo su
uvećale ili upotpunile brojne domaće i strane ustanove: Kraljevsko
geografsko društvo iz Londona, Narodna biblioteka Srbije iz Beograda,
Galerija Ufici iz Firence, Muzej tekstila iz Vašingtona, Kineska kolekcija
Muzeja orijentalnog instituta iz Čikaga, Tretjakovska galerija iz Moskve,
Državni arhiv iz Venecije, Dvorana svežine dvorca Eskorijal,
Metropoliten muzej iz Njujorka, Gazi-Husrevbegova biblioteka iz
Sarajeva, Galerija ogledala iz Ženeve, Kraljevski muzej lepih umetnosti
iz Brisela, Astronomska opservatorija iz Beograda, Riznica Topkapi
Saraja iz Carigrada, Muzej stakla iz Murana, Jugoslovenska kinoteka iz
Beograda, Institut za čarobnjaštvo iz Lagosa, Prado muzej iz Madrida,
Botanički odsek Akademije na nevidice iz Lenjingrada, Muzej putovanja
iz Delhija, Komesarijat za parkove, trave i spomenike iz Grada, Kabinet
mapa i globusa Narodne biblioteke Srbije iz Beograda, Svedržavni legat
snova iz Pariza, Muzej igračaka iz Mihelštata, Nacionalna galerija
portreta iz Londona, Egipatski muzej iz Kaira, Univerzitetska biblioteka
iz Rima, manastir Gračanica, Jevrejski muzej iz Frankfurta, MABA
centar za ispitivanje prostora iz Milvokija, Zbirka Državnog muzičkog
konzervatorijuma iz Berlina, Galerija samoukih likovnih umetnika iz
Svetozareva, Ministarstvo za starine iz Adis Abebe, Čitaonica Britanskog
kulturnog centra iz Beograda, Muzej Srpske pravoslavne crkve iz
Beograda, Galerija Nunjo Gonsalves iz Lisabona, Muzej primenjene
umetnosti nomada iz Alžira, Kartoteka jednog ministarstva iz Pariza,
Galerija kaligrafije iz Sremskih Karlovaca, Veliki muzej papirne čipke,
lampiona i zmajeva iz Pekinga i Arhiv Tajnog udruženja širom sveta
razvijenog saća Vavilonske biblioteke.

5
 Naravno, bogatstvo svih ovih institucija ne bi bilo od koristi da
svesrdnu pomoć nisu pružili kustosi, alhemičari, kartomanti, istoričari,
šamani, muzikolozi, astronomi, fotografi, ornitolozi, zvezdočaci,
arheolozi, tkači, kabalisti, vezilje, zlatari, geografi, grnčari, spiritisti,
arhivari, bibliotekari, kosmografi, demonolozi, dokumentaristi, novinari,
žreci, restauratori, crtači, tumači snova, negromanti, biolozi, arhitekte,
rašljari i drugi koji su kartografa, stručnim primedbama, usmeravali na
ispravne puteve proučavanja nabrojanih fondova.
Ovome, svakako, valja pridružiti i naročitu zahvalnost onim
privatnim kolekcionarima koji su kartografu ljubazno omogućili uvid u
sadržaje svojih zbirki.
Takođe, kartograf ne može da zaboravi pokazano strpljenje
prevodilaca, dobronamernost saveta svojih kolega, ohrabrujuće reči
prijatelja, neophodnu pomoć porodice – sve od velikog, katkad i
presudnog značaja za prevazilaženje teškoća iskrslih u toku rada.
Na kraju, kartograf se posebno zahvaljuje sastavljaču ili namerniku
(već kako on želi), jer bi bez njega ova građa to i ostala; dakle, ne bi bila
celina – ni Atlas, ni konak, nego prosti zbir poglavlja, napomena i
ilustracija između kojih rastu listovi paprati, na čije strane pristaje
mahovina, gde samuju, tužne reči bescvetnice.

U proleće

Kartograf

6
 1. PLAVO KAO POSLEDICA JEDNOG USPEŠNOG
POSLA

Uprkos Sašinom ozbiljnom upozorenju da bi bilo razborito sačekati

i mišljenje odsutnih, još istog jutra smo usidrili skalu radio-aparata
posred žuborave muzike, popili po čašicu kajsijevače za dobar početak i
pristupili sprovođenju dogovora. Muškarcima nisu stigli da spadnu
zasukani rukavi, a sav nameštaj iz prostorija na spratu već se nalazio u
prizemlju. Žene su obletale unaokolo brižno sklanjajući lomljive
predmete: posuđe, vaze, ukrasne tanjire, boce, slike, testije, stone lampe,
ogledala, medaljone, saksije, vrčeve, porcelanske figurice; uopšte – sve
ono što nema naviku da se seli, pa se tada (i pri najmanjem pomeranju)
namerno krnji ili još pakosnije puca.
Sasvim obuzeti ubeđenjem da smo se prihvatili značajnog
poduhvata, nije bilo izvodljivo setiti se svega – na napor smo potpuno
zaboravili. Možda je zato tavanica srušena pre no što se podne razlistalo
u popodne. Rečju – graščice znoja su se kotrljale niz naša čela, fina
prašina maltera se još hvatala među trepavice, pucanje krovne trske nije
stizalo da se slegne u ušima, a uz podnožje kuće su se crvenele visoke
kupe skinutog crepa.
Odozgo, sa ulice, dopirao je žamor uznemirenih sugrađana. Ljudi
su stajali međusobno se sašaptavajući i rukama upirući čas ka nama, čas
ka popriličnom komadu tavanske tame (12) što se uz škripu leno
opraštao od kosnika i greda, da bi napokon ulovljen snažnom maticom
vetra bez traga nestao u viru daljine. Iako obavijen hvat debelom
nedoumicom (i najširi vetar je bespomoćan pred težinom nerazbora),
okupljeni svet nije ništa shvatao niti pitao (kao da mi ne bismo

2 Detaljnije objašnjenje termina koji su obeleženi brojem u zagradi nalazi se pri

kraju svakog poglavlja.

7
odgovorili), sve dok se iz strogih i zabrinutih lica nije izdvojilo ono za
osmeh uočljivije – stalno vlasništvo poštara Spiridona.
– Hej, vi gore! – doviknuo nam je on propinjući se na prste. –
Komšije, srećan posao, kuda sa krovom?
– Srećom ti se vratilo, menjamo mu boju! – pokazao je Bogomil
tačno na rogove svoda. – Ove godine naš krov će biti, tako da kažem:
plav!
Poštar Spiridon se bez milosti lupnuo po čelu, verovatno
prebacujući sebi – kako to da i sam nije razumeo svrhu tako očiglednih
radova, pa se posle kraćeg razgledanja spustio na visinu zgranutih
posmatrača.
– Narode, stvar je jasna, ljudi menjaju krov! – ponosno je on preneo
neupućenima sve što je uzdignut na prste saznao. – Bilo crveno, sada
plavo. Umesto crepa stavili nebo. Više nema šta da se vidi, spokojno
možete svojim kućama.
I tako je predveče, dok je dan prikupljao latice, dok smo mi iznosili
šut, uklanjali zaostale odlomke tavanske tame, čistili parket i polako
vraćali nameštaj, svet počeo da se razilazi sa ulice, sve ukrštajući prste,
sležući ramenima, zlobno komentarišući viđenu ludost ili prezrivo
okrećući glave od našeg doma (2).
A tamo, na spratu, tek nekoliko metara iznad tužne neraspoznajice,
mi smo posao privodili kraju. Sve je bilo kao i jutros pošto je jedna
starinska komoda, na koju smo postavili običan sat sunčanik, zauzela
svoje pređašnje mesto. (Sve je bilo baš kao i jutros – samo što naša kuća
više nije imala krov.)
Kako su nam se oči punile novim izgledom staništa, tako nam se
telima razlivao talas prijatnih srsi. Priznanje celokupnoj akciji, mada i
dalje uverena da je trebalo sačekati odsutne, izrazila je čak i Saša.
Proslavu kraja radova upriličenu u najvećoj sobi na spratu, lično je
ulepšala rasplitanjem kose.
Nešto kasnije, sličan parobrodskom točku sa raskošnim paocima, u
modri kvadrat nove tavanice uplovio je pun mesec. Krenuli smo na
zasluženi počinak tek kada su njegove srebrne lopatice zahvatile više od
polovine noći. Osluškujući pljuskanje neba, rešen da bdi, u otvorenoj
sobi ostao je samo Potkovičar.

(1) O tami podrumskoj i tavanskoj:

8
 Prosto je neverovatno kako čovek dobrovoljno pristaje da najduži
deo svog kratkog veka provede između dve tame. Naivno verujući da ga
čuva solidnost izrade poda i krovnih greda, on i ne razmišlja o
pogubnosti takvog načina života. Istina, retko kada se dogodi da upadne
u podrumsku tamu, ili da mu se na glavu sruči ona tavanska. Smrt
zvana Grizodušica ima spore cipele, pelerinu od tišine i pritvornu
masku. Naime, podmukle magnetne sile, koje vladaju i između dve
navedene tame, uzrokuju njihovo lagano, ali zato neumoljivo
privlačenje. Vremenom udobno čovekovo stanište postaje doživotna
klopka. Tada, priklješten u sopstvenoj kutijici, on uviđa fatalnost
zablude, no obično nema dovoljno snage da se iz nje izbavi, pa očajnički
cimajući ščepanom dušom u groznoj stupici skončava telom. (Prema
Enciklopediji Serpentiana, poglavlje „Obično uobičajen način života i
smrti“.)

(2) Razobličavanje nekih negativnih pojava u društvu:

Tri dana posle skidanja krova, jedan od posmatrača se u „Gradskom
dnevniku” (broj 1748), na stranici rezervisanoj za pisma čitalaca, obratio
građevinskim inspektorima. Svedok događaja, konspirativno potpisan
kao „Dobronamerni građanin“, tom prilikom žestoko negoduje:
„(…) Želim da pitam nadležne drugove: koliko dugo će oni
previđati ovakvo i slično ponašanje neodgovornih pojedinaca?! U našem
naselju, jasno, svi imaju krovove, pa sada ta kuća kvari izgled celog
Predgrađa. Što je najgore, ti dični sugrađani tvrde da su samo promenili
boju krova. Sada je on, navodno plav; iako se krov uopšte i ne vidi. Ali,
čak i da je tako – pošto su svima nama krovovi normalno crveni, morate
shvatiti da ovaj plavi odskače, ne samo svojom bojom nego i
svojevrsnom drskošću nepoštovanja usvojenih principa. (…)“
Ispod pisma „Dobronamernog građanina“ redakcija je objavila
kratak odgovor Građevinskog inspektorata u kome se čvrsto obećava da
će nemili slučaj biti detaljno ispitan, a javnost će (dabome) o svim
preduzetim merama protiv izgrednika biti iscrpno obaveštena.

Tužni, pretužni redovi kuća, nizovi zidova, retko zelenilo, ulica

usahla, nema ljudi, dugačka užad paučine raspletene po krovištima,
vetar što duva nisko, do zemlje, gluvo kolo vode odbačeni papiri, ni

9
pravo jutro, ni pravo veče da zaluta, od malo boja najviše sumraka,
bezvoljni svežnjevi večito paralelnih linija kojima je oduzeta, makar i
u beskraju, životodavna nada susreta.

Slika 2. Vid Vidosavljević, „Pogled na Predgrađe pre

rušenja krova“, serigrafija, 84x80 cm, 1989. godina, privatno
vlasništvo Jelenke Utješinović.

10
 2. LJILJCI POTKOVIČARI

Ljudi ovog čudnog soja žive širom Evrope, najradije u ravničarskim

predelima. Visoki su jedva koliko imaju santimetara, crvenkastosmeđe
boje kože. Interesuje ih svaka vrsta umetnosti, postavljanje pitanja (i
drugi oblici istraga), sakupljanje leptira, starih rukopisa, budućih uspeha
i pogleda voljenih žena. Nervozni su i lako zapadaju u krajnja stanja.
Najčešće ih možemo sresti na obalama reka, u popodnevnim časovima,
dok drugi svet čami u svojim kutijicama-stupicama. Tamo, na licu
mesta, ispod ive ili topole, između školjki, puževa, talasa i šljunka, oni
pomno prate prirodu, pokušavajući da odrede svoju ulogu i svoj udeo u
njenim zakonitostima. Kako u ovo posmatranje ulaze bespoštedno,
toliko bespoštedno da u njemu provode i po nekoliko dana bez vode i
hrane, tako ih malo ko primećuje, jer su u tom naročitom raspoloženju,
za ionako nepažljivu sredinu, slabo vidljivi i još teže razumljivi.
Osim što su karakteristični po usnama u obliku potkovice, ljiljke
možemo prepoznati i po njihovoj stalnoj, nekada i potpunoj uvezanosti
u sopstvene, neobično razbarušene, poput krošnje hrasta lužnjaka
razgranate snove (1).

(1) Delom čovek – delom san

Prema jednoj drevnoj legendi, sam Bog je ljudskom rodu u san
udenuo, da ga iz generacije u generaciju prenosi, nekakav Zapis, tajnu
formulu od najveće važnosti za čovečanstvo. (Više o fenomenu
prenošenja snova s kolena na koleno u studiji „Izvrnuta rukavica“
istoričara ezoterije M. Pavića.) Zapis je, smatra se, mali i dobro skriven u
snovima – niko ne zna u kom snu tačno. Njegov izgled je predmet
vekovnog domišljanja. Jedni tvrde da je ispisan na ceduljici, drugi da je
urezan na bakarnu pločicu, po trećima je u usmenoj formi – izgovara ga
Starac koji se ukaže u snu. Ipak, ove i mnogobrojne druge teorije o

11
izgledu Zapisa nisu ni iglica najgušće borove šume nagađanja o
njegovom sadržaju. Da li onaj koji Zapis otkrije zadobija večni život,
neograničenu polnu silinu, apsolutno znanje ili neku četvrtu, posebnu
moć? – do danas nije razjašnjeno. (Zato je spisak onih hrabrih koji su
živote ostavili u svojim ili češće u tuđim snovima tužno dugačak. Kako i
snevani cvet miriše, tako se i isanjani kamen može odroniti, ujed
isanjane zmije je jednako smrtonosan kao i one prave, iz nekih snova je
teško naći izlaz, a pride u snovima borave i naročito grozne zveri zvane
more.).
Povremeno zaboravljana, godinama zapretena, opet otkrivena, pa
opet zaboravljana, legenda o Zapisu je neprestano živela jedino u okrilju
roda ljiljaka potkovičara. Uporan u svemu, ovaj soj ljudi se uporno držao
i svog suda o celoj stvari: vidiocima Zapis donosi mogućnost promene
visine, sposobnost neograničenog rasta. Stoga, željni da se dodirnu sa
zvezdama i odatle sagledaju Smisao, ljiljci potkovičari su uvek mnogo
sanjali i ne mareći za opasnosti uvek veoma vredno pretraživali svoje
snove. Zaneseni potragom za Zapisom oni su i osvanjavali – tim istim
snovima zapleteni.
Naravno, nada u vezi sa otkrićem magijske formule nije mimoišla ni
našeg Potkovičara. I kada se izlije, daleko van korita, vodu i dalje
određuje matica. Za Potkovičara je pronalaženje Zapisa bilo pitanje
opstanka. Kao i njegov sneni rod i on je verovao, sanjao i čekao da bude
uveden u red upućenih. Bio je jedan od vatrenijih zagovornika rušenja
tavanice – tako ga, kada dođe čas spoznaje tajne, ništa ne može sprečiti
da raste do mile volje.
Nekoliko puta, ubeđen da je ušao u trag Zapisu, Potkovičar nas je
sve, a pogotovo Sašu, pozivao kod sebe u san, da prisustvujemo
epohalnom otkriću. Spremajte kotarice, nabraću vam najsjajnije i
najkrupnije zvezde!, uzbuđeno je vikao (šta vikao – drao se još iz
kreveta). Nažalost, od zapisa nije bilo ni slova. Obično se ispostavljalo da
mu to san žuljaju beleške o istraženim i neistraženim oblastima,
kamenčići, zrnevlje, mrvice ili nešto po nebitnosti i dosadi slično.
Jedini Potkovičarev ozbiljniji dokaz postojanja Zapisa i njegovog
čudotvornog dejstva, jedina čvršća stopa na peskovitom tlu nade u
mogućnost promene visine, bio je fragment putopisa „Do Kavdaka i
nazad“ izvesnog Musafira Hamida, talentovanog putnika, jednog od
sedam sinova arapskog geografa Idrisija i zajedno sa braćom velikog
stradaoca za nekada svetu stvar kartografije.

12
 Anno Domini 1139. u slavnu luku Palermo, iz maglovitog jesenjeg jutra,
uplovila je velika lađa. Vetar nije napustio sva njena jedra, a gradom se već
pronela vest da je to, po pozivu Rođera II „da mu osvetli prostore i granice
kraljevstva“, stigao geograf Idrisi. Na tlo Sicilije iskrcalo se još sedam mladih
muhamedanaca, sedam Idrisijevih sinova, začetih iste noći, pre sedam godina, sa
sedam žena iz sedam različitih krajeva Sveta. Do sledećeg jutra, pred
zadivljenim građanima Palerma, trajao je istovar arapskih, grčkih i latinskih
knjiga, instrumenata za zemlju, instrumenata za nebo i svežnjeva suvog lišća
od kojeg su, kasnije, stranci spravljali napitak po imenu čaj. Gospe su potom
danima silazile na pristanište, ne bi li u svoje haljine od brokata utkale opojni
miris što je previdom ili žurbom nosača zaostao u utrobi geografove lađe.
Kralj Rođero II je dočekao gosta počastima kakve i dolikuju školovanima u
dalekom gradu Kordovi. Stranci su smešteni u kulu najbližu zvezdama. Za
ispomoć im dodeliše poslugu koja će spremati napitak čaj, poslugu koja će
gotoviti jelo po muhamedanskom običaju i poslugu koja će loviti bubu svitac za
geografove staklene lampe. Tako naredna leta behu ispunjena neometanim
pripremama. Idrisijevi sinovi su iz uspavanki već poznavali jezike svojih majki,
a iz njihovih drugih pesama učili su o običajima i čudesima sedam krajeva
Sveta. Ocu je, na Siciliji, ostalo da im prenese znanje stečeno u Atini Zapada:
kako se posmatraju visine, oblaci, vetrovi, brda, vode, trave, kamenje i vatra u
dubini zemlje. Dečaci su rasli, do podneva čitajući Marina Tirskog i Strabona,
od podneva Ptolomeja i Ibn Ezru, noću marljivo sanjajući mitsku planinu
Kavdak, planinu što okružuje Svet. Grad Palermo bi i zaboravio na tihe strance
da u predvečerje svakog dana njihova posluga nije tragala za leglima svitaca ida
se iz kule najbliže zvezdama neprekidno nije vio miris čaja. U to doba gospe
grada Palerma, sa svojim haljinama tkanim opojnim mirisom čarobnog napitka,
nadmašiše u otmenosti čak i gospe grada Sijene.
Kada se navršila deseta godina od geografovog dolaska, bi vreme da
poduhvat otpočne. Kralj Rođero II opremi lađe, odabra najpouzdanije posade i
svetkovinom kakva se ne pamti na Siciliji proslavi dan isplovljavanja. Ujutro se
sedam Idrisijevih sinova, u sedam istovetnih lađa, navezoše na more. Građani
Palerma ne primetiše od vina koje im je još maglilo pogled, kralj ne vide jer nije
imao oštro oko onih koji noću čitaju uz lampe od svitaca, ali geografovom oku ne
promače da se lađe na pučini razdvajaju i da svaki njegov sin polazi na onu
stranu Sveta odakle mu je majka, da svaki kreće svojim putem ka planini
Kavdak, planini što iviči Svet. Ćutljivim korakom Idrisi se vrati u kulu najbližu
zvezdama, otvori sve svoje lampe, raspusti rojeve svitaca i, čak ne tražeći ni da
mu spravljaju napitak po imenu čaj, stade čekati. Gospe grada Palerma se
ustrašiše da ne izgube na ljupkosti, pobojaše se da im opojni miris ne iščili iz
haljina.
Ipak, ubrzo, masline nisu stigle da sazru, u Palermo počeše da se slivaju

13
podaci o nebu, tokovima, gradovima, putevima. Rojevi svitaca sami od sebe
sleteše u lampe i Idrisi poče pažljivo da beleži i ucrtava sve izveštaje svojih
sinova. Kralj Rođero II beše zadivljen – mladići su se pokazali kao vešti putnici.
Za njih nisu postojale divlje vode, strme staze, neprohodne šume, krvoločne
zveri, opasni razbojnici. Oni su hitali, svako svojim pravcem, pešice ili na
konjima, lađama ili čunovima! Uporni demoni malodušnosti opsedali su ih
iskušavajući njihovu volju, ali su sva sedmorica napredovala i o svemu viđenom
obaveštavala oca na Siciliji. Behu zadovoljne i gospe grada Palerma – ponovo se
počeo spremati čaj i one obnoviše čaroban miris svojih haljina.
U kuli najbližoj zvezdama rukopis geografije je rastao, karte su se punile,
svetlo padalo na mnoge, dotada mračne krajeve Sveta. Prolazile su jeseni, zime,
proleća, leta i 1154, kada stigoše i poslednji izveštaji, baš sa planine Kavdak,
Idrisi predade svom zaštitniku završenu knjigu (po kralju nazvanu „Kitabu al
Rogger“), sve karte Sveta u sedamdeset sekcija („Tabula Rogeriana“) i jednu
veliku kartu Sveta izrađenu na srebrnoj ploči (visokoj osam i širokoj šesnaest
mletačkih lakata). Sa ivice Sveta, sa mitske planine, ovenčani slavom, Idrisiju se
vratiše svi sinovi. Svi dobiše i počasno ime Musafir. Jedan od njih, Musafir
Hamid, opisa svoje uzbudljivo putovanje u sto pedeset šest poglavlja rukopisa
„Do Kavdaka i nazad“. Zajedno sa braćom pogibe jedne noći 1160, grčevito ali
uzaludno braneći da u ratnom grabežu neki vojnici pljačkaši ne rasparčaju
srebrnu kartu Sveta. I da nisu zadobili podmukle udarce noževima, nesrećne
Idrisijeve sinove bi sigurno ubio prizor gramzivaca koji kidaju ucrtano nebo,
planine, reke i trave. Iste noći rojevi svitaca napustiše Siciliju. Od haljina gospi
grada Palerma ostade samo običan brokat, a primatu oblačenju mirisom
đumbira preuzeše gospe Napulja, Rima, Firence, Ðenove i Venecije.
13. (…) Na jednoj od lađa, na trećoj Velikoj vodi, beše i čovek za koga sam
čuo da može da promeni svoju visinu. To je radio tako što bi se svukao do gola i
stao na pramac, dok bi posada u najvećoj tišini čekala. Ne bi prošlo mnogo
vremena, a morske ptice bi sletale na tog čoveka prepričavajući mu svoje
vidokruge; pa bi taj stičući znanja o neslućenim prostranstvima – granuo ka
nebu, čilo kao jutarnja trska. Tako je zapovednik te lađe uvek mogao
blagovremeno da sazna ima li kopna u blizini, približavaju li se to gusarska ili
trgovačka jedra… A sa dolaskom noći, tvrdiše mi, onaj se čovek polako
smanjivao i uzoru bi bio stare visine, pa ako bi zapovedniku opet ustrebala
pomoć u osmatranju, sve se ponavljalo kao prethodnog dana. I pošto u sve ovo
nisam mogao da poverujem, još mi rekoše: taj je čovek od nekog roda ljiljaka
potkovičara. Vrste, inače, po mnogo čemu slične drugim ljudskim vrstama, ali u
kojih se povremeno rađaju i srećnici što su uspeli da otkriju tajnu jednog
posebnog Zapisa, Zapisa koji svojim vidiocima donosi mogućnost promene
visine. A kako zaiskah da mi ga pokažu, namah se zakleše svojim Bogom: to je
nemoguće, Zapis se ne čuva kao druge vrednosti, nego još brižnije, u snu, pa se

14
iz sna u san i prenosi, kao s kolena na koleno. Ja onda odlučih da o svemu
potanko izvestim oca i zatražih da se sastanem sa onim čovekom. Htedoh da ga
umolim, i pored svih opasnosti, da ms primi u svoj sap ns bih li tamo video to
čudo što daruje toliku, nebonosnu moć. Međutim, iznenada mi stiže pismo sa
Sicilije, u kojem se zahteva da zbog sastavljanja geografije neodložno krenem ka
Zemlji ogledala, što ja i učinih, teška srca napuštajući namereno. (…)

Slika 3. Di Paolo, triptih „Geograf Idrisi i sinovi“, slika

prva, ona sa leve strane, tempera na dasci (po motivu danas
nepoznatog mozaika iz XII veka), 343x148 cm, 1481. godina,
galerija Ufici, Firenca.

Slika 4. Di Paolo, triptih „Geograf Idrisi i sinovi“, slika

druga, ona u sredini, tempera na dasci (po motivu danas
nepoznatog mozaika iz XII veka), 343x148 cm, 1481. godina,
galerija Ufici, Firenca.

Slika 5. Di Paolo, triptih „Geograf Idrisi i sinovi“, slika

treća, ona sa desne strane, tempera na dasci (po motivu danas
nepoznatog mozaika iz XII veka), 343x148 cm, 1481. godina,
galerija Ufici, Firenca.

Slika 6. Musafir Hamid, sačuvani fragment trinaestog

poglavlja putopisa „Do Kavdaka i nazad“ (jedine pisane
potvrde postojanja Zapisa koji vidiocima donosi mogućnost
promene visine), oko 1150. godine, fol. 2, br. X-14, Gazi-
Husrevbegova biblioteka, Sarajevo.

15
 3. GOSPODIN POLOVSKI

Već sa prvim zracima sunca gospodin Polovski uđe u park. Sedne

na svoju omiljenu klupu i čeka. Obično je poluokrenut spomeniku
Orfelinu, izniklom na obali staze od belog tucanika. Sunce koje se rađa
čini ovaj pejzaž neobično lepim, ali gospodin Polovski nije tu zbog
skladnog spomenika, čarobne igre meke jutarnje svetlosti ili zbog svežeg
vazduha. On je tu da bi čekao.
Kada sunce odlučnije sine, pojave se golubovi, ubrzo za njima i
starci. Pozlaćeno zrnevlje mami veselost ptica. Žagor se iz krošnji
premešta među leje cveća. Ali, gospodin Polovski nije u parku ni da bi
hranio golubove kao njegovi ispisnici. On je tu da bi čekao.
Kako dan odmiče – park se puni. Sada već ima dece, onih koji šetaju
pse, zaljubljenih parova. Živnulo stotine vodoskoka glasova, pršte
kapljice iskravog smeha. No, ni promenada radosti nije važna za
gospodina Polovskog. On je tu da bi čekao.
A zatim, dubok uzdisaj posle deset časova, gospodin Polovski se
uznemiri. Potpuno se okrene ka spomeniku Orfelinu oko kojeg
neumorno kruži, primetio je i leti i zimi, uvek isti igravi leptir. Na tren
se, kao i godinama pre, tome čudi, a onda sve češće stane da gleda na
sat, prstima prođe kroz kosu, bespotrebno namesti revere sakoa, pogladi
se po bradi, upravi obrve, štipne se za obraze, sasvim zaboravi da trepće.
Ugleda je gospodin Polovski još izdaleka, odmah pošto se pojavi iza
stabala lipe. Evo, u razdraganom kostimu boje bokora ciklama, dolazi do
spomenika i kreće stazom kraj koje samuje njegova klupa. Visoka,
raspuštene kose, skladnog stasa. Kako samo hoda! Oko nogu joj se
uzbudljivo upliće suknja od tananog platna. Razuzdani vetar luduje sa
njenim pramenovima. Oko struka pogledi šetača. A ona – ona ide pravo
ka njemu! Beli tucanik sipka od koraka! Beli tucanik šušti od koraka! To
gospodin Polovski čeka!
Naravno, on zna da mu ta devojka ne ide u susret. On je čak i ne
poznaje. Ali, kada zagonetna prolaznica mine pokraj njega, svakog dana

16
oko jedanaest časova, gospodin Polovski ustane sa klupe i zadovoljnog
izraza lica, srca punog kao prolećna, vodom bogata reka – krene ka
izlazu parka. Da, pomisli tada, vraški je lepo čekati nekoga.

19. januarija 1785. Zaharija Stefanović Orfelin, pesnik, učitelj,

sekretar, putnik, pisac bogoslovskih, školskih i prirodnjačkih knjiga,
živopisac, lektor, štampar, bakrorezac, kaligraf, srebromrzac,
vinogradar, fizičar, istoričar, prvi serbski kartograf, sastavljač
kalendara, proučavalac medicine, muzike i grbova, skrhan
nemaštinom i nezahvalnošću, na jednom majuru kraj Novog Sada,
zaspao je sav u groznici snom nedozivom. Usnio je namučeni
Zaharija, iako je bio Jak mraz, da se nalazi u nekakvoj bujnoj bašti.
Usnio je ubogi Orfelin kako šeta lepo uređenim stazama što nose sitan
beo kamen, kako oko njega promiču ljudi veselih lica, kako sunce
blagosilja drveće, travu i njega samog. Usnio je bolni Zaharija kako
ide (mada mu nije bilo jasno kako to hoda kao bez težine), usnio je
kako dolazi do visokog spomenika od sjajne bronze, kako se divi radu
majstora, stasitosti izlivenog lika bistrog čela. Usnio je napušteni
Orfelin kako čita jer mu slova behu poznata, kako čita reči na ploči
niže spomenika: „Zaharija Stefanović Orfelin 1726-1785“. I još je
usnio časni Zaharija kako se budi i lako, onako kako nije živeo, lako
kako dolikuje pravedniku, prepušta svoju leptirastu dušu javi.
Osmehnuo se trudoljubivi Zaharija Orfelin u svojoj posvećenoj
postelji, eto, uvek je obuhvatne snove imao, a sada mu je i preko toga
uspelo – snivanjem je i san i javu obgrlio.

Slika 7. Sava J. Teodorović, „Spomenik Orfelinu“, bronza,

visina 258 cm. 1926. godina, Park lipa, Grad.

17
 4. UKAZANIJA TETKE DESPINE, PREKOMERNA
UREDNOST FRIZURE I PROLEĆNI RADOVI

Povremeno se u trećini Severnog ogledala (1) pojavi Bogomilova

tetka Despina. Prvo se začuje kuckanje, baš kao kada neko stiže u
posetu, potom se probije vižljast glas: „Domaćineee, ima li koga?!“, na
kraju se deo ogledala razbistri i otkrije lik. Tetka Pina je uvek vedra,
promene zapažamo samo u njenom oblačenju; u zavisnosti iz koje
zemlje se ukazuje: na sebi ima safari šešir, bundu od hermelina ili
komplet na sitne cvetuške, a jednom prilikom (kada je smatrala da je
hitno) „doputovala“ je u spavaćici roze boje. Govorljiva (zavidni deo
porodice bi rekao brbljiva), ona i ne sačeka da se svi okupimo ispred
ogledala, interesuju je novosti u vezi s porodicom, ispriča kakvu
dogodovštinu, obavezno opiše novu, a naravno izrazi kajanje zbog
prethodne romanse, raspituje se pišu li ovde o njenom poslednjem
poduhvatu, upozori sestrića da se čuva prehlade i iznenada, kako je i
banula, nestane sa ogledala ostavljajući nas udivljene čvrstinom svoje
volje da se bavi najčudnijim stvarima na svetu. Bogomil nam je pričao, a
nešto smo i od nje same doznali, Despina se u Kini zanimala za
ukrštanje leptira i hrizantema, sa sibirskim šamanima je oblake
pretvarala u dobre džinove, južno od Marakeša se priključila ekspediciji
za zalutalom fatamorganom ptice Feniks, u šumama Brazila je tamanila
tarantule, u Rijadu je naučila kako se tkaju leteći tepisi… Trenutno se
nalazi u jednoj prekomorskoj zemlji gde rašljama traga za međom sva tri
vremena.
Pojavljivanja tetke Pine su od velikog, bezmalo gorostasnog značaja
za sve nas. Kome ne zauzimaju dobar deo pamćenja njene reči: „Pazite
šta vam kažem, stvarnost je samo prekomerno uredno očešljana
fantazija!“ Pokazao se od presudne pomoći i njen savet kako odrediti
najprikladnije doba za otpočinjanje poslova u vezi s amajlijama: „Želite li
hamajliju u čiju bi uspešnost bili sigurni, za njeno spravljanje uročite

18
vreme kada se tope snegovi, sunce obrubljuje zimu, a mračnim silama
biljni svet opako peče tabane, pa one slabo izlaze sve dok priroda bukti.“
Tako, pod budnim okom Bogomilove tetke, za izradu novih amajlija
godinama odabiramo jedan od prolećnih meseci. Svakako, da bi amajlija
protiv zla i nevolje bila delotvorna, neophodno je precizno poštovati i
složen postupak izrade. Recimo, čak pedeset dva sastojka (2) valja
sakupiti za izuzetno kratko vreme. Ničega ne sme biti premalo, ni
previše – u suprotnom je ukupan rad upropašćen.
Na dan sastavljanja amajlija u našoj kući vri. Tetka Despina se ne
skida sa svoje trećine Severnog ogledala, pomno nadgleda poslove. Mi
prebrojavamo, donosimo, iznosimo, raspemo pa prikupimo, opet
prebrojimo, zapevamo i zaćutimo, razmerimo. Sa Severnog ogledala
tetka Despina dovikuje: „Polako razmeravajte!“ Mi polako razmerimo,
režemo, ili, u komadu, potopimo, osušimo, oslušnemo, liznemo, biće
dobro, još ovo, još ono, gledamo u časovnik i koji minut pred ponoć sve
smeštamo u širok sud (najbolje u neki od onih za kuvanje pekmeza).
Zatim, u to gluvo doba kada jačaju magijske vrednosti, sabrano
prenosimo u dvorište i kakvom kutlačom pažljivo mešamo pri svetlosti
zvezde Večernjače. Na Severnom ogledalu tetka Pina mrmlja čini protiv
stranih tela: „Odavde, odande, u daljinu, od svih nas, huk buljine, preki
pogled, trun, miris vratoloma…“ U svitanje, ako je noć bila vedra i nešto
pre, kada se dobije masa približno iste boje i iste magličaste strukture,
sve delimo na osam jednakih delova i stavljamo u osam nepromočivih
vrećica što ih je ranije sašila i, prema mustri Bogomilove tetke, vezom
ukrasila Ćutljiva Tatjana.
Dok sa novim amajlijama protiv svakog zla i nevolje prilazimo
Severnom ogledalu, tetka Despina slatko pukće usnama: „Hamajlije vam
odlično stoje, bolje od prošlogodišnjih.“ I još, pre nego što će nam za
uređivanje ustupiti i onu svoju trećinu ogledala, pre nego što će se vratiti
u onu prekomorsku zemlju da nastavi svoje važne poslove, ona
svečanim glasom dodaje: „Pamtite, ne začešljavajte se previše!”

(1) Raspored nekih predmeta u kući bez krova:

U našem domu postoje dva glavna ogledala: Zapadno i Severno.
Oba se nalaze u sobi za okupljanje, okačena na zidove prema
odgovarajućim stranama sveta.
Zapadno ogledalo služi za posmatranje laži i istine. U njemu se laž i

19
istina razdvajaju, pokazujući se svaka za sebe, nepomešane i jasne za
gledanje. Na levoj strani se kristališe laž onoga što je ispred ogledala, na
desnoj strani istina. Tako, već i po ovome mora biti odmah razumljivo:
proces ogledanja u Zapadnom ogledalu vrlo je bolan. Neživi objekti se
lome, krckaju i škripe; živi se znoje, čas im je hladno, čas veoma toplo,
teško dišu i dobijaju stravične glavobolje.
Zahvaljujući svemu tome, Zapadno ogledalo je u svojoj istoriji često
menjalo gospodare, pa mu se poreklo u tim silnim naborima promena
netragom izgubilo. Legende kažu da je za neke od svojih vlasnika ono
bilo čak i smrtonosno – ljudi najčešće nisu u stanju da prežive
razdvajanje laži i istine. Relativno bezazlenije posledice (trajnije i
prolazne oblike ludila, iščezavanja, frasove, iščašenja vilice usled
iznenađenosti, stalnu razrogačenost očiju, povremene gubitke smisla za
život) bespredmetno je brojati. Stoga i nije za čuđenje što se ovo ogledalo
najduže zadržavalo u rukama ljudi satkanih od čiste laži ili čiste istine.
Prirodno, za njih ogledanje nije predstavljalo naročitu muku. Pošto su se
videli samo sa leve ili desne strane Zapadnog ogledala, ti i takvi nisu ni
preživljavali bolna razdvajanja svog lika.
Izvesne probleme, izazvane posedovanjem ovako nezgodne
stvarčice, mi smo rešili učestalim ogledanjem u Zapadnom ogledalu – ne
dozvoljavajući da se laž i istina u nama prepliću do one mere zbog koje
bi njihovo razdvajanje bilo otežano i bolno. Vremenom je ogledanje u
ovom ogledalu postalo stvar higijene – kao što se zubi moraju redovno
prati, tako se valja redovno upoznavati i sa trenutnim odnosom laži i
istine u svakome od nas ponaosob. Ako ni zbog čega drugog, to treba
činiti kako se ne bi dogodilo da se neko slučajno ogledanje, bez namere,
u prolazu, okonča kobno po vlasnika lika.
Sa svojih zanimljivih putovanja tetka Despina je slala takođe
zanimljive poklone. Stizali su listovi i korenje retkih biljaka, poštanske
markice zemalja manjih od dve stope, stare mape i knjige, pužići sa
morskih sprudova, još mokre maramice natopljene vodom neke daleke
reke. Stiglo je, kao jedan od prvih poklona, i čudnovato Severno
ogledalo (kupljeno prilikom obilaska starih grčkih proročišta).
Čudnovato iz najmanje tri razloga: ploča mu je bila sastavljena od tri
različita dela, tri krhotine nazubljenih ivica a tako savršeno uklopljenih
kako samo sudbina može da spoji, ljudska ruka nikako. Prvi deo
Severnog ogledala je stalno kasnio, održavao je prošlost – iako bi već
uveliko bio dan, u tom delu se tek pililo jutro. Drugi deo je bio običan,
održavao je sadašnjost – u podne je odslikavao podne i tako redom.
(Jedina neobičnost ovog dela ogledala bila je u tome što se, mada

20
hiljadama kilometara daleko, na njemu povremeno ukazivala tetka
Pina.) Treći deo Severnog ogledala je stalno žurio, odražavao je
budućnost – u ono isto podne ovaj deo je već bio obavijen tamom noći
koja će tek nastupiti.
I, kao da to nije dovoljno, cela priča o Severnom ogledalu dodatno
se mrsila njegovom hirovitošću – nekada bi ono tajilo prošlost, nekada
krilo budućnost, a sudeći po nedostatku odraza mnogo šta nije postojalo
ni u sadašnjosti. Drugom prilikom, međutim, sve se savršeno prelivalo
kroz sva tri vremena, preko sva tri dela (tek neprimetno zastajkujući na
šavovima), pa bi tako Potkovičar u isto vreme mogao da vidi sebe kako
zabezeknuto gleda sebe od jutros (dok ustajući trlja oči) i sebe od uveče
(dok ležući u postelju pospano zeva).
Priličan trud uložen u razotkrivanje zakonitosti po kojima se
upravlja ovo ćudljivo ogledalo okončan je našom bezuslovnom
predajom. Ili, možda, problem nije bio u Severnom ogledalu već u
objektima koji se ogledaju, naviklim da do samopotvrđenja dolaze lako,
jednostavnim izlaskom pred druga, obična ogledala.
Osim ova dva opisana glavna ogledala, u našoj kući postoje i
takozvana Toaletna ogledala. Međutim, ni posmatranje u njima nije
lišeno izvesnih zamki.

(2) Pedeset dva sastojka:

Za osam amajlija protiv svakog zla i nevolje potrebno je imati: iz
levog oka odraz slova Alfa, manji krug što stvara vilin konjic na površini
vode, između dva prsta nežnosti cvetnog praha, kao nokat palca ljuspicu
svoda, kraći šum rasta mladice tise, večnu zabranu okretanja, srazmerno
sebi snage semena, duplo nade, par krila od lepog sna, pod mišku prhtaj
goluba, krstinu uglova gledišta, tren kad se na duge trepavice spusti
pahuljica, koliko može da stane u usta ljubavnih reči, nozdrvu mirisa
majčine dušice, po dobar uzdah od sva četiri vetra, što više prolećne
svetlosti, nemerljive upornosti tajne, bilo koji deo duge, pola čaše sjaja
belutka iz potoka, dva sastojka koja se možete setiti samo na dan
pravljenja amajlija, odoka boje dnevnog leptira, svežanj magije ključeva,
zrnce šuškanja skarabeja, srednje jačine zvuk truba anđeoskih, jednu
stalnu pomisao na vlagu prepona, po želji pesme zrikavca, kovrdžu
dima od kućnog ognjišta, navrh noža plamena, pedalj dužine vlakna
oblaka, iver bleska munje, običnu kapljicu znanja vode, dokle može da

21
se vidi let sokola, vertikalu bar do pete nebeske sfere, u drugu nozdrvu
mirisa zemlje, smeha, nikada dovoljno smeha, za naušnicu zuj pčela, dok
se među stablima ne izgubi pogled na šumu, kočopernost trave zvane
prkos, naramak popodnevnog hlada smokve, nisku cmoketića, malčice
buke drevnog razboja, na dlan toplote paperja, širi zamah strukom
bosilja, veštinu posmatranja kvadrata, oko svega opis kruga i iz desnog
oka odraz slova Omega.

Niz obronke večnog Parnasa, nedaleko od čuvenog svetilišta

Delfi, u malenom primorskom gradu Iteji, žive tri drevne sestre:
Kloto, Lahesa i Atropa Tripolos. Srodnika nemaju da potvrdi da li su
ikada bile mlade, udavale se nisu, a ako i jesu, to više niko ne pamti,
čak ni one same. Provode uvek iste, neumitno jednake dane u godini,
uvek ponovljene godine u veku. Od ranog jutra do podneva
posmatraju Okean koji se tu zove Korintski zaliv. Sede na balkonu
hladovite, bele kuće, ćute i gledaju, povremeno dužeći svoje tanušne
vratove da bolje vide dušu Sveta. Od podneva do sumraka tri sestre
prave čudnovata ogledala. Čudnovata zato što je svako njihovo
ogledalo sastavljeno iz tri različita dela besprekorno spojena duž
nazubljenih ivica, kako već usud stvari savršeno uklapa. Kupac
ogledala sestara Tripolos može na njemu (na svakoj trećini posebno)
da sretne šta je bilo, šta je sada i šta će biti. Oko ponoći starice
razvežu kose i kartaju se do zore. Svaka za sebe, sa najvećom pažnjom
koju nisu narušile godine ili oslabljeni vid, igra samotnu igru
pasijans. Kloto iz svojih karata sa plavom šarom tumači prošlost.
Lahesa iz svojih karata sa crvenom šarom čita sadašnjost. Atropa iz
svojih karata sa zelenom šarom proriče budućnost. Sve dok se sunčevi
zraci ne okliznu niz Parnas, sve dok ne prođu mimo izbeljenih Delfa i
u svitanje ne zakucaju na žaluzine, tri dame slažu kartu preko karte,
kartu do karte, strpljivo obavljaju dodeljen im drevni posao. Ujutro
Kloto, Lahesa i Atropa opet povežu duge kose, opet izlaze na balkon i
opet posmatraju Okean koji su na tom mestu ljudi nazvali Korintski
zaliv. Dani i noći se nižu kao što se na obližnjem žalu nižu plime i
oseke. Gore, uz sunčeve ili mesečeve zrake, svejedno, miruje večni
Parnas.

Slika 8. Morje (?), „Delfsko ogledalo“, 90x60 cm, nepoznata

godina izrade (ram XX vek), Galerija ogledala, Ženeva.

22
 5. BOGOMIL I ESTER I AUGUSTO

Ova devojka se zove Ester. Srednje je visine, tena bele kafe (1). Sedi
i korača pravilno. Voli ljubičastu boju. Na gornjem, unutrašnjem delu
desne butine, tamo gde je koža izrazito bogata nežnošću, Ester ima
mladež u obliku zrna nara (2). Sada se zrnce ne vidi – prekriveno je
svilenim čarapama i suknjom. Dlanom leve ruke devojka često dodiruje
gornji deo svoje butine želeći da se uveri kako je mladež još tu. Sve ovo
Bogomil naslućuje, jer igrom srećnog slučaja sedi do nje u bioskopu. Na
filmu: Užasna vrućina bije od prozora. Na stolu, u sredini sobe, počiva pletena
zdela. Glumac Augusto lenjo pruža ruku uzima jedan plod u šaku, pronalazi
najmekše mesto i utiskuje palac u nutrinu. Sok pršti. Drugom rukom glumac
Augusto kida koru, nemarno je bacajući pa pod. Brojne mokre bobice u trenu
nestaju između njegovih čulnih usana. Niz bradu se uplašeno slivaju crvenkaste
kapi. Glumac Augusto otire vlažne dlanove o grudi, opet se vraća na stolicu i,
smanjujući aktivnost disanja na polovinu, nastavlja da trpi jaru. Dakle, igrom
srećnog slučaja Bogomil sedi do nje u redu. Film traje. Devojka se
pomera u svom sedištu. Bez ikakvog vidnog razloga ona se čas naginje
ka platnu, čas se vraća unazad (3). Mladež na njenoj butini se ne vidi. U
sali je vrućina. Kreč na zidovima se uz pucketanje ljuspa. Monotono zuji
kino-aparatura. Nešto se čudno dešava – zrnce nara miriše.

(1) O tenu boje bele kafe:

Ten boje bele kafe je ona vrsta tena po kojoj pogled klizi lakše nego
inače.

(2) Prilog botanici i anatomici:

Zrnce nara (Punica granatum) ima prečnik pola santimetra i najbolje

23
se može dotaći sa tri prsta.
Mladež u obliku zrna nara najbolje se može doticati usnama, takođe
je prečnika pola santimetra i predstavlja, kao i drugi mladeži,
manifestaciju duše. Kako duša luta, i mladeži (protivno dosadašnjim
saznanjima) lutaju ljudskim telom, pojavljuju se i nestaju, poput
znamenja što potvrđuju ili odriču odluke unutrašnjeg. U posebnim
slučajevima mladeži menjaju i svoje vlasnike. Neki narodi veruju da
ljudi bez mladeža nemaju dušu i da se kao takvi obavezno vampire.
Zato u pojedinim krajevima još uvek postoji običaj da se umrlom na
slepoočnici istetovira mladež u znaku Krsta, Polumeseca ili Davidove
zvezde. Romi, narod nešto upućeniji u tajne prirode, mladeže tetoviraju i
za života. Čoveka sa ispisanim mladežom u obliku Lavirinta neće zla
sila, ona u Lavirintu zaluta ili obeshrabrena i ne prilazi.

(3) Prateći efekti pomeranja u sedištu

Tiho, jedva čujno, sasvim tiho, njene svilene čarape se blago taru
jedna o drugu, leva preko desne, desna o levu, Bogomilove uši zaglušuju
od siline tutnja naviruće strasti.

Ledi Helen Hagard se zaljubila u mladog poručnika Ogastasa

Houpa u podne svoje zrelosti. Dva časa kasnije oni su se vratili sa
jahanja. Helen je u kosi imala njegov šapat, a Ogastas je u zavojima
svojih ušnih školjki zadržao njene uzdahe. Tek zahvaćenom vodom
hladeći tople obraze ledi Helen je, na svom vitkom vratu, opazila
mladež poručnika Houpa, mladež u obliku cveta vresa. Odmah je
razumela: koliko strastveni, njihovi zagrljaji su bili i nesmotreni –
mladeži su im zamenili mesta. Istina, njen suprug, lord Nikolas
Hagard nije se razumeo u mladeže, još manje u strast, ali je bio
oštrook – pamtio je položaj svake slamke na svom imanju. Oh,
sudbine, nijedna kragna ili plastron nisu bili dovoljno visoki da
prikriju znamen ljubavi poručnika Houpa.
Kažu da je lord Hagard sve primetio za večerom, oko pudinga.
Nesrećni mladić je poricao, ali kada je pod pretnjom revolvera morao
da skine gornji deo uniforme, na njegovim grudima se jasno video
mladež ledi Helen, mladež u obliku listića biljke drhtur. Prisutni
doktor Volkot, porodični lekar, pismeno je potvrdio sablasnu promenu
mladeža do koje je nesumnjivo došlo: „… preljubničkim činom,

24
između, našeg prezrenja vrednim, ledi Helen i gosta kuće Hagard,
Ogastasa Houpa.“
Još istog leta poručnik Ogastas Houp je premešten u Britansku
Gijanu. Tamo je, dva dana po Božiću, umro. Neki tvrde od tropske
groznice, a neki kažu: od bolesti zvane daleka ljubav. Zajedno sa njim
uvenuo je i onaj mladež u obliku listića biljke drhtur. Izložena
okrutnoj poruzi puritanske javnosti, ledi Helen je poživela još desetak
mučnih godina, jedinu utehu palazeći u posmatranju cveta vresa na
svom vitkom vratu. Lordu Nikolasu Hagardu su pak svi mladeži,
ionako malobrojni, vremenom utekli sa tela.

Slika 9. Edvin Oliver Veb, „Ledi Helen Hagard sa

mladežom poručnika Ogastasa Houpa“, ulje na platnu, 110x90
cm, 1887. godina, Nacionalna galerija portreta, London.

25
6. KRAJNJE NONŠALANTNO SMENJIVANJE ŽIVOTA
I SMRTI

Pošto prebriše ogledala od noćnih tamnina, Andreju odnese

doručak i zalije cveće, Saša se spremi za svoj prepodnevni izlazak. Zašto
i kuda ide?, nismo je pitali, ali je postao dobro znani običaj – ona od
deset do dvanaest časova nikada nije u kući.
Od svih nas jedini se Potkovičar prepirao sa ćutanjem – glasno je
komentarisao svoju sumnju da Saša odlazi na sastanke sa nekim
muškarcem. Uzrok ovome bila je njegova potajna zaljubljenost, a povod
– njene brižljive pripreme.
– Kako, zar vi zaista ne primećujete? – skakutao je unaokolo i pred
oči nam silom gurao svoje viđenje. – Morate zapaziti da želi da izgleda
izuzetno. Pažljivo bira garderobu, dugo se šminka i češlja! Čak stavlja i
mesečevu ukosnicu!1
U početku, Saša je više puta pokušavala da objasni Potkovičaru
kako on greši, jer, jednostavno, ona oseća jaku potrebu da ta dva sata
provede u šetnji. Međutim, kao da ni sama nije verovala u sopstvene
reči, u svom sećanju je uporno tražila znak koji bi joj rastumačio svrhu
čudnih izlazaka. Ni česta posmatranja u Zapadnom ogledalu nisu
davala rezultate. Kao da laži u Saši nije ni bilo – njen lik je u celosti stajao
na krajnjoj desnoj strani, tamo gde prebiva kristalno čista, u prirodi inače
veoma retka istina.
Jasno, Potkovičareva gromadna ljubomora nije mogla da se istopi
pred tako slabom utehom. Crveneći i bledeći, kombinujući paćenički sa
zabrinutim izrazom lica, on je neprestano očajavao:
– Potreba, čujete li? Kako da nije! Svaki dan izlazi, a u moj san neće
ni na pet minuta! Oh, oh, osećam da se smanjujem! Umesto, kao po
Zapisu, da rastem, ja se smanjujem!
Zatim, izmoren gunđanjem, on bi časove Sašinog odsustva
provodio sedeći u fotelji, povremeno se držeći za slabine, a povremeno

26
mereći dužinu ruku i nogu žutim stolarskim metrom. Pri tome je još i
žalosno vrteo glavom, beležeći zasigurno nevesele brojke.
I tako se ustaljeni scenario, bez ikakve greške, bez reči odstupanja,
ponavljao svakog dana. Po Sašinom povratku, kada bi se začula ulazna
vrata, Andrej bi iza troseda uvek nestrpljivo pitao:
– Eta? Jesi li to ti, moja Eta?
– Ne, to se iz šetnje vraća osoba koja me krati za san! – uvek je isto
odgovarao i Potkovičar.
Ipak, Saša nije bila uvređena ovim zajedljivim primedbama. Ne
ljuteći se na Potkovičara, jer za ljutnju nije imala dara, ona bi pevušeći
obavljala kućne poslove ili bi Andreju strpljivo objašnjavala da nigde
nije videla Etu.
A potom, onog jutra kada smo po savetu tetke Despine sa sprata
razvejavali istrošeni sadržaj prošlogodišnjih amajlija, Saša je zakasnila i
u šetnju se zaputila tek oko podneva. Vratila se vrlo brzo, primetno
uznemirena. Na naša pitanja nije odgovarala i jedino je setnim
pogledima odsutno razmotavala daljinom zamršenu crtu horizonta. U
tom času je zazvonio telefon. Na poziv je odgovorila bez reči. Kada je
odložila slušalicu, niz obraze su joj, sve par po par, potekle suze:
– Umro je gospodin Polovski.
– Ko je gospodin Polovski? – pitali smo uglas.
– Ne znam – odgovorila je i nastavila da plače.
Od tog dana Saša više nije išla u svoje prepodnevne šetnje (1). Ne bi
li bar za neko vreme sprečila dolaske tužnih vesti – Ćutljiva Tatjana je
ispod telefona sakrila čeno belog luka.

(1) O mesečevoj ukosnici i drugom:

Jednom prilikom, usled promaje, dvorišni prozor se tako naglo
zatvorio da iznenađeni okrajak podužeg mesečevog zraka nije stigao da
se povuče, pa je prelomljen pao u sobu za okupljanje. Tokom sledeće
nedelje od tog parčenceta mesečine, Bogomil je kao najspretniji
napravio: ukosnicu, pet ribica za akvarijum, a ostatak, ne više od dve
šake, stavio je u manju teglicu od kiselih krastavčića, dobro je zatvorivši
celofanom i gumicom. Mesečevu teglicu je dobio Andrej, da mu iza
troseda svetli za oblačnih noći. Ukosnica je pripala Saši, a mesečeve
ribice su smatrane opštom svojinom.

27
 (2) Istraga:
Nekoliko dana kasnije, mučen oštrim oblikom ljubomore tačno
između četvrtog i petog rebra, Potkovičar je sproveo istragu o
gospodinu Polovskom. Međutim, osim pokoje još sveže misli („Vraški je
lepo čekati nekog“), pronađene u travnjaku parka – nije imao čime da se
pohvali. Pa opet, i tako nejasne tragove postojanja gospodina Polovskog,
Potkovičar je doneo kući, noću ih u najvećoj tajnosti čisteći od zanosnog
mirisa trave i umnoženih značenja, ne bi li što tačnije proučio njihov
smisao. Iznenada, cela istraga je naglo okončana prispećem plavog
koverta u kojem je bilo kratko pismo:

„Poštovani gospodine,
Čekanje ljubavi ometa dolazak smrti. Kada čovek odustane
od čekanja ljubavi, smrt popunjava njeno mesto, baš kao u
mom slučaju. Uz dužno izvinjenje, što sam se nehotično
umešao u Vašu ljubav prema Saši, imam i molbu da moje misli,
koje sam ostavio na tom svetu, vratite tamo gde ste ih i našli.
Čekajući Sašu, ja sam samo želeo da sprečim dolazak smrti koja
je (uzgred rečeno) jedan formalan i nevažan čin, posle koga se
vreme provodi u daljem čekanju ili življenju ljubavi. Eto, sada
vidite, nema razloga za Vašu ljubomoru, a još manje ima
razloga da i dalje preturate po mojim mislima. Uz nadu da
Vam neće biti teško da udovoljite mojoj molbi, unapred sam
zahvalan.
Polovski“

Još istog časa Potkovičar je one misli gospodina Polovskog umotao

u salvetu i pokajnički vratio kraj spomenika Orfelinu. Nažalost, i pored
toga što ga je interesovao niz pojedinosti u vezi sa životom i smrti,
prepisku sa gospodinom Polovskim nije bilo moguće nastaviti; pokojnik
je, na poleđini koverta, zaboravio da ispiše adresu.

Najmlađa kći kneza Lazara – Olivera (zvana i Despina) beše

Bajazitu I (zvanom i Jildarem) draža od ostalih žena grčkog,
franačkog i seldžučkog plemenitog porekla. Vešt ratovanju, nevešt
rečima ljubavi, a želeći da joj iskaže svoju naklonost, želeći da je

28
nečim odvoji od drugih sultanija, Bajazit pozva nadaleko čuvenog
zlatara Tarika iz grada Buhare ne bi li on spram Oliverine lepote
skovao uzorit ures. Majstor se zateče u grdnoj nevolji – zlato, srebro,
slonovača, rubini, biseri, emajl, koralji, jaspis, sve to već krasiše
zatočenice harema u Bursi, sve to ne beše dostojno divote nove
sultanije. Rok koji je Jildarem dao zlataru neumoljivo isticaše. I kada
je sebe već video za glavu kraćeg, jer malo ko je poživeo a da ne ispuni
sultanovu želju, Tarik se doseti šta mu je činiti jednog svitanja dok je
mučen nesanicom posmatrao preplete odlazećih mesečevih i dolazećih
sunčevih zraka. Uz alajli barjake iz Burse se ka Raškoj zemlji otisnu
karavan. Povrati se prepolovljen dugim i opasnim putem, ali sa
obronaka neke planine (kauri je zvahu Kopaonik) donese pletenicu
jutarnjeg sjaja meseca i sunca. Tariku beše znano, prirodu ne treba
popravljati, te on samo na čini kovču i sultanija Olivera dobi počelicu
kakva i priliči njenoj lepoti.
U „Janičarevim uspomenama“ hroničar Konstantin Mihailović
iz Ostrovice veli da kada 1402. Tatari pobediše kod Angore, Bajazit I
ispi otrov ne mogavši da gleda kako njegova najmilija sultanija služi
Tamerlana. Počelica od kopaoničkog meseca i sunca ostade kao
nagrada nekom Turčinu Ajdinu što je Oliveru izbavio ropstva.

Slika 10. Tarik iz Buhare, „Počelica sultanije Olivere“,

mesečevi i sunčevi zraci sa severoistočnih padina planine
Kopaonik, 1392. godina, Topkapi Saraj, Carigrad.

29
 7. ŽMURKE

Ko bi mogao da napravi razliku?, pitao se Andrej nabirajući čelo.

Možda je to bio, a možda je i sada samo mučan san.
Prvo se skrivala Eta. Ubrzo sam je pronašao iza vrata. Potom je ona
stala u ugao što ga čine ormar sa poređanim jabukama i ormar sa
poređanim dunjama. Sakrio sam se iza troseda. I taman kada je
dovršavala brojanje: „Devedeset pet, sto, uja, polazim!“, neznanac je
pokucao. Evo, ni sada mi nije jasno – kako je mogla da zaboravi na igru?
Onom čoveku je rekla: „Dobro, odmah polazimo!“ i sa njim je istog
trenutka napustila kuću. Sedeo sam iza troseda i razmišljao šta da
učinim.
Zar bi bilo časno da iskoristim njeno odsustvo i tako pobedim?
Sve dok se Eta ne vrati i ne nastavi igru – nemam izbora – moram
da se skrivam (1).

(1) Kako je razgovor tekao dalje

A razgovor i nije bio pravi razgovor – pričao je samo Andrej. Mi
smo ćutali, takođe se krijući iza troseda, eto tako, da mu pravimo
društvo. Sumrak se taložio na sumrak – noć je čvrsnula. Mesečeva
teglica, Bogomilova naprava od dve šake sjajnih zraka, hrabro se držala
u tami. Andrej je pitao:
– Šta mislite, da li da je pokrijem maramicom? Ako se Eta vrati, neće
joj biti teško da me pronađe prema ovoj svetlosti.
Bože, niko nije znao šta bi rekao.

U ponedeljak, pošto je pet nedelja bez odmora iščekivao povratak

Ete, Andrej je zaspao tako čvrstim snom da su Dragor i Bogomil, ne
budeći ga, izneli trosed iz kućs. Naše strahovanje se obistinilo. Iako je

30
 omrazit komad nameštaja bio van sobe za okupljanje, njegova siva
senka je i dalje padala preko usnulog Andreja. Bila je to potvrda
strašne sumnje – četvrtasta senka na podu nije odraz troseda (mada
ima njegove konture), već odraz Etine duše oštrih granica, u čije se
okrilje Andrej neoprezno sakrio i iz kojeg neće moći da izađe sve dok
vlasnica ne dođe po ostavljeno. Zato su Dragor i Bogomil, da bi
prikrili ovo užasno otkriće, vratili trosed u sobu za okupljanja.

Slika 11. Potkovičar, „Etina senka“; u zavisnosti od položaja sunca,

prirodne dimenzije objekta se kreću od približno pola kvadratne stope
do preko dvadeset kvadratnih stopa (fotografija je objavljena uz tekst:
„Traži se vlasnica radi dovršavanja započete igre. Hitno se javiti
redakciji ili na priloženi broj telefona.“), „Oglasni podlistak“ (broj 152),
„Gradski dnevnik“ (broj 1757).

31
 8. SILA ZEMLJINE TEŽE I OSTALE STVARI
VEROVANJA

Gost je imao kožu boje bagremovog meda, blistavobele zube,

dugospretne prste i kupina crnu kosu što mu se dirala sa ramenima. Nos
mu je bio uzan, povijen nadole, oči kestenjave i živahne. Osmehivao se
iskreno i po tome se znalo da mu je ime Dragor. Nosio je rupicu na
bradi, ona ga je čuvala od kuršuma i gromova, a umesto dugmadima
odeću je zakopčavao raznobojnim suvim cvetovima. Međutim, ono što je
privlačilo duže poglede nije se nalazilo na njemu već pored njega. Bila
su to tri ogromna brodska kovčega, od kojih je samo treći imao svojstva
normalnih predmeta. Prvi je, o čuda!, lebdeo desetak santimetara iznad
poda. Drugi je, o još većeg čuda!!, iako je parket i na tom mestu bio
sasvim solidne čvrstoće, utanjao u pod onoliko koliko je lebdeo prvi (1).
Posetilac nam je ispričao kako je radio u jednom cirkusu, pa mu
dojadilo, kako je slučajno prolazio ovuda, te ga je privukla ta neobičnost
da kuća nema krov. Interesovao se kako smo rešili problem kiše.
– Do đavola, na to nismo mislili! – tek se tada dosetio Bogomil.
Dragor je kosu vezao u razmišljanje, osvrnuo se po sobi za
okupljanje, pogledao kroz prozor, pogledao u naše oči, rekao da se to da
srediti i zamolio da ostane neko vreme. Niko nije bio protiv, a kada je on
u Severnom ogledalu prepoznao trodelno ogledalo vremena (nije kao
mnogi dotada mislio da se radi o napuklom ogledalu), razumeli smo da
je njegovo mesto među nama postojalo još odranije.
Zatim smo, u čast novog poznanstva, oko boce domaće kajsijevače
dugo nizali priče o svemu i svačemu. Ispostavilo se da je Dragor
proputovao mnoge zemlje, video i znao svakovrsne zanimljivosti.
Prepoznajući u našim očima hladnoću neverice, rešio je da nam
demonstrira jedno od čuda.
– Okrenite čaše sa pićem nadole! – naredio je.
Odmahnuli smo glavama kao da Dragorove reči otresamo iz ušiju.

32
 – Samo vi okrenite čaše! – bio je on uporan.
Nije se moglo u prošlo vreme – nevoljno smo poslušali, iako još
nismo odlučili šta više da žalimo: odličnu kajsijevaču ili tepih. Ali, gle
iznenađenja – tečnost je, tvrdoglavo ostajala u čašama. Dragor se smejao,
na sakou su mu se tresla dugmad od cvetova planinskog ljutića.
– Malenkost, sitno čudo, dragi prijatelji. Moje verovanje da se
kajsijevača neće proliti jače je od sile Zemljine teže i vašeg verovanja u
nju. I vi možete isto, potrebno je samo malo vežbe, ne više od desetak
minuta dnevno.
Pošto smo oko pola časa zadivljeno posmatrali Dragora, pristupili
smo izradi opšteg plana verovanja (2) po kojem, između ostalog, ni
najžešće nevreme neće moći da naškodi našem domu bez krova.

(1) Tri brodska kovčega

Prvi kovčeg, onaj što je lebdeo desetak santimetara iznad poda,
sadržao je u sebi elementarnu Lakoću. Drugi, onaj što je uranjao u pod,
sadržao je elementarnu Težinu. Treći brodski kovčeg, onaj što se jedini
normalno ponašao, bio je krcat vazduhom sa planine Ararat, knjigama,
običnim kamenjem, raznim polovnim stvarčicama, kojekakvim
sitnicama, usnulim pticama, životinjicama od plastelina, flašama sa
vodom, kutijicama i zamotuljcima, paketićima, saksijama sa travkom
odoljen (sredstvo za zaštitu od zlih očiju), saksijama sa raznobojnim
ljubičicama za dugmad Dragorovih košulja, mehurićima sapunice,
klikerima od muranskog stakla, trubama geografskih (?) karata, manjim
oblacima i još brdom sličnih „predmeta“. U njemu se, isto tako, nalazilo i
jedno ogledalo, nešto odeće, pribora za ličnu higijenu i jedna posebno
debela knjiga.
Pazeći da uvek budu u strogoj srazmeri, elementarnu Lakoću i
Težinu, iz prva dva kovčega, Dragor je sakupljao celog života. Nije se
smelo dogoditi, makar i nakratko, da Lakoće bude više nego Težine. U
tom bi slučaju čovek, poput šarenog balona kojem je prekinuta uzica,
postao plen olujnih vetrova. I suprotno, ako bi ravnoteža bila ozbiljno
narušena u korist Težine, vlasnik kovčega bi potonuo u zemlju, kao što
tučani avan tone u pitku vodu.
Na pitanje kako se usudio da izabere tako opasan hobi, Dragor nam
je odgovorio:
– A zar mislite da vi radite nešto drugo? Zar i vi ne sakupljate isto?

33
Možda je mala razlika jedino u tome što ja moju Lakoću i Težinu držim
u brodskim kovčezima.

(2) Kako se vrši verovanje

Dragor nam je objasnio da verovanje sasvim dobro možemo vršiti i
njegovim ličnim priborom – jednim putnim ogledalom. Isto se stavi na
zid, a osoba koja želi da veruje stane ispred njega.
– Potpuno je obično! – razočarano je povikao Potkovičar koji se
ponudio da prvi isproba uputstvo.
– Ako ti kažeš, prijatelju, ali kada sam ja ispred njega, ne čini mi se
tako! – osmehnuo se Dragor. – Cenim vaše čudesno Zapadno i Severno
ogledalo. Međutim, snaga ovog ogledala leži baš u tome što je, kako
reče, obično. Da ono ne odražava realan lik, bilo bi to lažno verovanje.
Svi smo se složili sa tim. Proglasili smo Dragorovo ogledalo za
glavno Južno ogledalo i ukucali ekser na odgovarajući zid sobe za
okupljanje. Ispod svega je postavljen stočić sa sveskom i olovkom.
Bogomil je na koricama sveske napisao: „Evidencija ogledanja“, a
olovku je kanapom privezao za nogar stočića. Pored ključeva zli duhovi
najviše vole da kradu (ko bi znao zašto?) baš olovke.

Malo je poznato da kralj Luj XIV, pored zaljubljenosti u mirisne

maramice i naloknane perike, beše strasno odan i običnoj igri klikera.
Poseban sekretar u vladarevoj službi brinuo se o igralištu u najlepšem
delu parka raskošnog Versaja (kralj je naročitim ukazom odredio
dužinu terena na sto sopstvenih koračaja), redovno je vršio nabavke
skupocenih kuglica iz Venecije (kralj je isključivo igrao sa klikerima
od oranž muranskog stakla), a takođe je bio odgovoran i za dimenzije
iskopane rupice u zemlji (propisan prečnik je iznosio dva kraljeva
palca, ni zanokticu više, ni zanokticu manje).
Ipak, u vreme majskog klikeraškog turnira, Luj XIV beše neveseo.
Sveštenstvo je sa prezrenjem odbijalo da učestvuje u prašnjavoj
plebejskoj igri. Među plemićima nije bilo dovoljno srčanog ili
ponosnog protivnika, svako se nadao da će porazom zaslužiti makar
sitnu kraljevu milost. Od trbušastih ministara nikakva korist, njihovo
prekomerno horsko laskanje je izazivalo samo mučninu („Voila!
Bravo, bravooo! C’est magnifique! C’est le coup de roi!“). Dvorske
dame su, dabome, suvišno je i reći, obraćale pažnju jedino na

34
sopstveni dekolte.
Uveče, u nekom od pozlaćenom samoćom pretrpanih salona
Versaja, Luj XIV je razgledao svoje vesele oranž kuglice. Vraćajući
klikere u vrećice od velura, jedan od najmoćnijih vlastodržaca sveta je
tugovao. Kako su ravnomerno udešeni jezičci nevidljivih terazija –
mada je bio sve (a država ništa), nije mogao biti dete.

Slika 12. Majstorska radionica braće Cankino, „Klikeri Luja

XIV“, staklo sa oranž prelivima, prečnik 2 cm, druga polovina
XVII veka, Muzej stakla, Murano.

35
 9. UVERTIRA

– Ester, poznanica iz bioskopa – kratko je rekao Bogomil uvodeći

devojku u sobu za okupljanje.
– Zdravo, Ester! Dobro došla, Ester! – srdačno smo se upoznali.
– Jesam li to dobro čuo, iz bioskopa? – pitao je Potkovičar glasom
protkanim značajem. – Gospođica je, dakle, osoba od umetnosti.
Zahvaljujem Bogu, moje molitve su uslišene, više neću biti tako usamljen
u stvarima koje cenim. Vi me sigurno razumete? Ljubitelji umetnosti se
uzajamno moraju pomagati.
– Da – rekla je gošća pomalo zbunjeno. – Ali, nisam sasvim ubeđena
da ću vam biti od koristi, od umetnosti ja volim samo čuvenog glumca
Augusta.
– To je lepo zanimanje? – uključila se u razgovor i Saša.
– Film je, može se reći, nasledna profesija moje porodice. Majka je
bila od iste branše – objasnila je gošća.
– Majka je bila glumica? – ponovo se interesovao nepopravljivo
ljubopitljiv Potkovičar.
– Ne u pravom smislu reči, moja majka je volela „Bal na vodi“ (1),
poznata vam je ta priča sa plivanjem među bokorima orhideja – trepnula
je Ester. – A ja, eto, volim Augusta. To je veliki glumac, prava zvezda.
Gledala sam sve njegove filmove i po desetak puta, znam sve o njemu.
Na desnoj butini imam mladež u obliku zrna nara. Zaista istog oblika
kao u filmu „Leto u novembru”.
– Voleti jednog glumca!, veoma lepo zanimanje – raznežio se
Potkovičar.
– U tom filmu ima čuvena scena kada Augusto jede nar i strašno
pati pošto je zaljubljen u jednu udatu ženu. I ona voli njega, ali ne može
da ostavi decu…
– Kako je to tužno! – zgranuo se Potkovičar dok su mu oči bežale na
čelo.
– Baš tužno! – potvrdili smo spremno, svi klimajući glavom.

36
 Zavladala je kratka pauza.
Mesečeve ribice su nevidljivo plivale u akvarijumu (jer, bio je dan).
Andrej je iza troseda šuškao prelistavajući „Red vožnje kopnenog,
morskog i vazdušnog putničkog saobraćaja mediteranskih zemalja“.
Želeo je da upamti vreme dolaska svih vozova u Grad. Nada ga nije
napuštala – Eta će se vratiti, možda baš jednim od tih vozova.
Dragor je prstima lupkao o korice debele knjige.
Potkovičar se zagledao u svoju Misaonu tačku (2).
Ćutljiva Tatjana je ćutala.
Bogomil je ustao da donese klarinet.
Saša se okrenula ka Ester.
– Uz tugu ili radost obično služimo muziku – objasnila je.
– Hvala, uzeću malo – rekla je Ester i pomerila kosu sa ušiju.
Bogomil se vratio sa instrumentom u rukama. Nogama je snažno
upro u pod, a očima u tavanicu sobe za okupljanje. Zasvirao je…

(1) Bal na vodi

I prosečno obavešten poznavalac čvorića bez muke može da
pronađe zaplet što ga čine nit čuvenog dela Džordža Sidnija „Bal na
vodi“ (sa Ester Vilijams u glavnoj ulozi) i nit imena Bogomilove
poznanice iz bioskopa. Zaista, nije teško naslutiti kako je Marlena svojoj
kćeri uzdarila ime Ester upravo po glumici iz melodrame koju je toliko
volela. Pa ipak, ovaj se uzao ne zove „Bal na vodi“ da bi skrenuo pažnju
na tu ondašnju modu. On je dobio naziv, on se ovako spleo (kao što se
voda splete oko nogu) kada je Marlena jednog prolećnog jutra,
ostavljena od svog supruga, oca tada male Ester, odlučno zagazila u
vodu Široke reke.
Dva slučajna svedoka, dva ribolovca koja su Marlenu i razmrsila od
talasa, kasnije su složno tvrdila kako se od njenog prvog pokreta videlo
da ta žena nije plivač. Istina, ona kao da nije bila ni samoubica. Prvi
ribolovac je čak nalazio da se utopljenica jeste davila, ali (dodao je s
pronicljivošću onih koji žive uz reke) ona je u isti čas i plivala na
oblacima što su se ogledali u vodi.
– Kada smo napokon raspleli klupko vode i tela, kada smo je izvukli
na sprud, sve je već bilo kasno – rekao je onaj pričljiviji. – Rečni rakovi su
joj, i tome nije bilo leka, pogled vezali namrtvo. U levoj ruci je stezala
školjku, siguran znak da je boravila na dnu i videla kristalni dvorac

37
Vodenboga, dvorac koji niko živ ne može videti.
– To vam je gotovo sva priča – završio je prvi ribolovac. – Jedino što
nismo shvatili otkud u desnoj šaci te nesrećnice ljubičasti cvet orhideje.
Malu misteriju nije rasvetlila ni grupa uglednih biologa koja je
tokom tri naredna meseca bezuspešno tragala za spomenutim
egzotičnim cvećem. Orhideje, naravno, nikada pre, niti posle onog jutra,
nisu rasle u tim krajevima.

(2) Galaksija Misaonih tačaka

Misaona tačka je sićušno i krajnje ishodište odsutnih pogleda,
ishodište od kojeg počinje beskraj fantastičnih prostora. Imaju je svi
ljudi, ali mnogi nisu u stanju da je vide. Tako, za njih ti široki prostori
zanavek ostaju nedostupni. Za one prve, međutim, prostranstva se nižu
jedna za drugim. Njima lutaju, istražuju ili jednostavno šetaju. Grupe
Misaonih tačaka čine istoimenu galaksiju koja je veća nego ijedan, do
danas poznat, zvezdani sistem. (Prema Enciklopediji Serpentiana,
poglavlje „Čovek van tela“.)

U jesen 1936. odlučiše da oko pet stotina „vaspitanika“ presele u

drugi radni logor. Iznureni trodnevnim hodom preko smrzle pustoline
napokon stigosmo do skele na obali Jeniseja. Uz povike i udarce
izdeliše nas na nekoliko grupa. Ja se nađoh do jednog koga smo zvali
Ivanuška sa Krima. Bio je to suvonjav i tih mladić, pred nadzornicima
nije puzio, pa su iskusniji govorili da takav ovde ne može dugo.
Jenisej je besno penio. Severac je nemilosrdno otimao poslednju
toplotu što smo je u nedrima nosili još iz baraka prethodnog logora.
Negde na polovini reke, onaj do mene, Ivanuška sa Krima, skide svoje
rukavice, gurnu ih u moje šake i prošaputa:
– De, Slikar, uzmi, tebi će valjati.
Sve ostalo se zbilo velikom brzinom – opkoračio je nisku ogradu
skele, našao se u vodi, na činio nekoliko zamaha, valjda se plašeći da
ga neko ne izbavi od spasenja. Načas se činilo da je njegovo mršavo
telo isuviše lako za tešku reku. Ipak, voda se razdelila, ponovo se
umotala, zdrešila mu udove i povukla ga nadole.
Dok smo čekali da se deveta ili deseta grupa prebaci preko reke,
hiroviti Jenisej je Ivanušku sa Krima izneo na obalu. Tu, na nekoliko
koračaja od nas, on je u jednoj ruci stezao školjku, siguran znak da je

38
boravio na dnu i video kristalni dvorac Vodenboga. U drugoj šaci je, i
to nikada neću zaboraviti, imao cvet žute ruže (pupoljak ruže
somotnih latica, od onih koje rastu na Krimu, u Sibiru svakako ne ni
pre ni posle ovog događaja). Neko je poluglasno govorio kao kad se
čita moljenije:
– Mili moji, ne plačite. Mili moji, ne rastvarajte suzama ovu
žutu boju u pogledu. Mili moji, ne plačite, pamtite.

Slika 13. Konstantin A. Tarasijev, „Sibirska ruža“, akvarel,

60x40 cm, 1949. godina, vlasništvo porodice Jegorov, Odesa.

39
 10. ĆUTLJIVA TATJANA

Zanavek je ostalo obavijeno zamaglicom da li je Tatjana uopšte

znala naš jezik. Uistinu, niko nikada nije opazio reč na njenim usnama.
Tu i tamo bi klimnula glavom ili bi u znak neodobravanja rukom mahala
levo-desno. Kada smo bili tužni ili veseli, zajedno sa nama je tugovala ili
se veselila. Ali, osim što je pažljivo slušala, u razgovorima nije
učestvovala – bar ne na uobičajen način. Govorila je dužinom i načinom
gledanja, spokojem ili nemirom ruku, položajem tela, svojim
neprimetnim prisustvom ili nedostajućim odsustvom. Govorila je
načinom disanja, glatkošću ili hrapavošću čela. Govorila je, s vremena na
vreme – pesmom.
Naime, Ćutljiva Tatjana bi pokoji put pevala. Reči tih pesama bile su
na nekom stranom jeziku, i mada nismo razumeli ni slova, činilo nam se
da na svetu nema i nikada nije bilo boljeg načina sporazumevanja.
Tatjana je pevala tako da vinske čaše nisu mogle da izdrže gustinu
njenog glasa. Ma gde bila, tetka Despina se trudila da dođe u svoju
trećinu Severnog ogledala ne bi li je čula. Leva strana Zapadnog
ogledala, ona na kojoj je prebivala laž, na trenutak je slepela. Mislima su
rasla krila od najživopisnijih pera. Ljudi su izlazili iz sebe. I sve tako…
Tatjana je pevala veličanstveno. Na svečanosti povodom rušenja
tavanice stala je u sredinu odskora otvorene sobe na spratu, zabacila je
glavu i pustila glas. Gledala je put neba, na okruglom licu joj je blistao
osmeh lak kao oveća sreća, a iz njenog krupnog tela rađala se pesma.
Možda će se sumnjičavima učiniti preteranim, ali znali smo da se zvezde
okupljaju iznad naše kuće bez krova zbog Tatjanine pesme.

Mada je prema još uvek važećim podacima Međunarodne

astronomske unije sa ovih širina moguće videti samo 53 sazvežđa,
Astronomska opservatorija iz Beograda je nedavno zabeležila
zaprepašćujući fenomen – kada ćutljiva Tatjana peva, svih 88

40
sazvežđa se okupi na našem nebu. Pojava još nije u dovoljnoj meri
proučena, ali veruje se da u njenoj osnovi leži takozvani efekt
„sažimanja“. Reč je o procesu poznatom u oblasti teorije muzike –
zahvaljujući kompoziciji koju pra ti, slušalac ima utisak da se u njemu
događa kosmos. Stoga, veliki broj svetskih autoriteta smatra: kako je
moguće da se u jednom čoveku, zahvaljujući muzici, okupi vasiona,
tako je verovatno da se na jednom nebu, iz istih razloga, sakupe sva
sazvežđa. Bez obzira što zvaničnih rezultata ove pojave još nema, već
se i sada (i sa ove daljine) nazire nova, veoma važna nit između
čoveka i zvezda.

Slika 14. „Fenomen 88“, situaciona karta sazvežđa iznad

kuće bez krova, 1991. godina, Astronomska opservatorija,
Beograd.

41
 11. TITANIK DAN ILI O PROPUSTLJIVOSTI DUŠE

Zabavno je posmatrati Potkovičarevu obuzetost slikarstvom. Sav se

zajapuri, jezikom ubrzano oblizuje suve usne, ruke mu primetno drhte
od stvaralačkog zanosa.
– Krv mi teče sto na sat! – kliče on uzbuđeno, kratko osluškuje
sopstveno bilo, pa širokim potezima nastavlja da nanosi boje na platno.
Dalekoblakbele, morskodnoplave, bašužascrne, orošentravnjakzelene,
smirajsuncažute: pršte na sve strane. Radni kutak umetnika ima izgled
prvobitnog haosa. Međutim, umesto da iz tog nereda elemenata izroni
novi svet, cela zbrka se sve više komplikuje i konačno zadobija
nepopravljiv izgled brljotine. Potkovičar je izrešetan bolom. Njegova
slikarska kecelja je okrvavljena presečenacveklacrvenom bojom. Oči mu
deluju isplakano, a on ceo prilično smanjeno.
– U kući se osećam sputano – doseća se on. – Sutra se okrećem
pejzažima.
Tako, u cik zore, samozvani maestro uprti pribor na leđa i odlučno
odlazi u pravcu reke. Vraća se ruku podruku sa poslednjim uzdasima
dana, smrknutiji i od same tame naviruće noći. Pejzaž koji je uradio
jedino liči na ružnu mrlju nafte.
– Ovaj dan ću nazvati „Titanik“! – očajava on, držeći se za glavu. –
Ja sam čovek koji je potonuo, ovo je moj definitivni poraz!
– Gluposti! – dovikuje Dragor prelistavajući debelu knjigu. – Prosto,
ti nisi u stanju da se izraziš kroz slikarstvo. Evo, Enciklopedija
Serpentiana (1) u poglavlju „O propustljivosti ljudske duše“ kaže: „Do
danas nisu otkrivene zakonitosti propusne moći ljudskih duša. Dok kod
jednih, kao kroz cev, sve što u dušu uđe odmah i isteče, ne oplemenivši
nijedan njen deo, kod drugih, sve što u nju kane, nikada ne izađe ni za
delić, kao da je naišlo na granitnu ploču. Neke ljudske duše propuste
samo određene stvari, ali nikada po zakonitostima ili bar ne po nama
poznatim zakonitostima. Mehanizam trećih se zasniva na kristalizaciji
esencije ulaznih pojava i odbacivanju perifernog. Četvrte u svet puštaju

42
baš suštinu, a u sebi, ko zna zašto, ljubomorno čuvaju nevažne elemente.
Mnogobrojnim sintezama i analizama, putevima tajanstvenih procesa,
duše nešto propuštaju ili zadržavaju, na taj način čineći ljude
različitima.“
Dragorove reči u Potkovičarevim očima rađaju utešne boje. Za
nijansu prolećnoneboplave mirniji on pali lulu i polako prikuplja rasuti
pribor.
Prolazeći pored Severnog ogledala, onog koje sva tri vremena drži
na okupu kao da je u pitanju običan buket poljskog cveća, Potkovičar za
tren zastaje. Od celog bivšeg slikara, na delu ogledala koje uspeva
sadašnjicom, nekako u predelu duše, vidi se jedan minijaturan, ali lep
pejzaž.

(1) Serpentiana
Spolja gledano, Enciklopedija Serpentiana je nešto deblja knjiga
uvezana u šarnu kožu. Na koricama je kaligrafski ispisan samo naslov,
bez imena autora, godine i mesta izdavanja. Ipak, u momentu kada se
knjiga otvori, ova se običnost poput najvećih cepelina snažno
rasprskava. I pored toga što Serpentiana ima vidljivo konačan broj
stranica, sadržaj njenih odrednica je beskonačan. Enciklopedija se uvek
otvara na mestu gde je poglavlje koje je od važnosti za čitaoca. Tada se,
ne bez zaprepašćenja, oh!, oh!, oh!, zaključi: Serpentiana nema početak!,
ni sredinu!, ni kraj! U njoj je samo ono što se trenutno čita. U njoj
nepregledni i nedokučivi niz pojmova teče po redosledu čitaočeve
stvarne volje za znanjem.
Dok se vlasnik nije pojavio iza pravog brda od svitaka i knjiga,
Dragor je imao vremena da osmotri deo šestougaone prostorije knjižare
u kojoj se obreo. U okruženju trideset polica (po pet na svakom zidu)
stajale su hrpe pergamenata, papirusa i papira, zalomljena guščija pera,
kao i pera od ptice žar, bočice od mutnog stakla, keramičke zdele,
ramovi na kojima se sušila šarna koža, snopići trščanih držalja, koštani
strugači, šila, igle i konci, na hiljade ceduljica sa beleškama… (U
putopisu „Vrt sa stazama što se račvaju“ hodočasnik H. L. Borhes ne
beleži postojanje pobrojanih predmeta; ali, sudeći po nekim detaljima,
sasvim je opravdana sumnja – nije li opisani prostor jedna od
šestougaonih soba razvejanog saća Vavilonske biblioteke?)
– Primećuješ, ja i dalje radim na stari način… – još je u dnu

43
prostorije rekao Starac i lagano krenuo ka Dragoru.
Dve škiljave lampe su pružale siromašnu svetlost, ali moglo se lepo
videti da je on, od prostih sandala do sedih vlasi na glavi, bio umrljan
mrkom i crvenom bojom. Da nije bilo tog milog, starački ružičastog lica i
blagog, drhtavog glasa, Dragor bi u strahu možda i pobegao.
– Srećom, današnji način štampe nije tako savršen – rekao je Starac
kada se sasvim približio. – A i kako bi jedan palimpsest mogao da se
izradi na mašini.
– Palimpsest? – ponovio je Dragor.
– Da, palimpsest – osmehnuo se Starac. – Knjiga sa beskonačnim
brojem tekstova, pisanih jedan preko drugog, ali uvek tako da sve
prethodne i buduće reči mogu biti pročitane. Istina, znaj da se nešto od
tog sadržaja može naći i u drugim oblicima, kao obične knjige, ali nigde
neće biti sve na jednom mestu kao u ovim tomovima sa koricama od
šarne kože.
– Ovim? Zar su sve iste? – tek tada je Dragor uočio začuđujuću
ujednačenost veličine i izgleda svih knjiga na policama.
– I jesu, i nisu. Sve imaju isti povez, svaka nosi naziv „Enciklopedija
Serpentiana“. Ukoliko pri prepisivanju nisam grešio, sve imaju i isti,
beskonačan sadržaj. Ali, svaka je i različita, taman koliko su različiti i
čitaoci koji je proučavaju. Tako nešto, još uvek, umem da radim samo ja
– ponosno je odgovorio Starac i zakoračio ka jednoj od polica.
Vazduh u knjižari je bio omamljujući, zasićen isparenjima preparata,
mirisom štavljene kože i ceđi od pepela cerovog drveta. Činilo se da je
Starac zaboravio na Dragora – veoma dugo je pregledao redove
„istovetnih“ knjiga.
– Evo tvoje! – iznenada je uzviknuo osvrćući se sajednom od njih u
rukama. – Baš ova ti pripada, ovo je tvoja Enciklopedija Serpentiana.
Neke njene odrednice nećeš moći da razumeš, neke će ti se učiniti
banalno prostim, a neke ćeš protumačiti tek mnogo godina kasnije.
Svejedno, putuj sa njom, a zauzvrat mi pošalji knjigu kojuja nemam, a
nemaš je još ni ti… Mada, ne budi ohol, nemoj misliti da i ona, u jednom
obliku, ne postoji u Serpentiani.
I Starac je, kod poslednjih reči, gurnuo Enciklopediju u Dragorove
ruke, okrenuo se i nestao u polumraku šestougaone prostorije. Slabe
lampe nisu dozvoljavale da se vidi, ali moglo se jasno čuti kako on tamo,
škripavim perima, nastavlja da ispisuje stranice.
Kasnije, ne mogavši da se zadovolji sećanjem na razgovor sa
Starcem, Dragor se dosetio da razjašnjenje beskonačnosti, a opet
sveobuhvatnosti tekstova Serpentianepotraži u njoj samoj. Posle dužeg

44
tumačenja mnogih maglovitih odrednica, posle nebrojenih listova
tajanstva, on slučajno naiđe (da li slučajno?) na jednu prilično nejasnu
iluminaciju od koje mu beše shvatljiv tek njen manji deo:

…držeći ovu knjigu,

pod prstima osećaš hladnoću zmijske kože urobora,
čija odrednica jesi i ti, koji ovo čitaš, koji tragaš za sobom,
koji putuješ za sobom,
a da nisi svestan,
da si i sam repogrizac,
kome se ne zna ni početak,
ni kraj…

Slika 15. Anonimni Starac ružičastog lica i blagog glasa,

„Šara zmije urobor“, detalj iluminacije iz Enciklopedije
Serpentiana, 6x13 cm, godina izrade nepoznata, Dragorovo
vlasništvo.

45
 12. DESET MILIONA ŠIROKIH PUTEVA NADE

U zamenu za drugo, znatno prošireno i dopunjeno lionsko izdanje

„Balonom po svetu“ (iz 1892. godine) napokon je stigao čuveni
„Međunarodni vozni red“ Eduarda Sama, raritet među publikacijama te
vrste, san svakog ozbiljnijeg kolekcionara. Tako se, ovim izuzetno
vrednim primerkom ukrašenim ideogramima vagona, parobroda i
aviona, broj knjiga u Andrejevoj biblioteci popeo na tačno hiljadu trista
petnaest naslova.
Slobodno se može tvrditi da nije postojalo iole značajnije mesto na
zemaljskoj kugli koje bi bilo izostavljeno u nekom od tih silnih tomova iz
oblasti dolazaka i polazaka prevoznih sredstava. Ta nevelika, ali
znalački odabrana biblioteka putovođa, portolana, itinerarijuma, voznih
redova, redova letenja, pregleda presedanja i redova plovidbi, kataloga
odmorišta, izvora pitke vode i gazova na rekama, obuhvatala je
najudaljenije krajeve, čak i navodno nestale ili izmišljene gradove i
države. Iz džepnih izdanja, enciklopedijskih izdanja, inkunabula,
brošura i savremenih vodiča moglo se saznati kako doputovati do
Sautemptona, Atlantide, Herbiopolisa, Ura, Lvova, Makonda ili bilo
kojeg drugog naselja, na bilo kojoj geografskoj širini. Karavan za Kartum
je polazio sredom, noću se do Mora Vedrine na Mesecu moglo stići
lađama od papira sa jedrima ispisanim stihovima, a prema jednom
srednjovekovnom starostavniku Haronov čun je prelazio reku Stiks
svakih četvrt časa (zato, da duša ne bi čekala na obali, prozore u sobi
umrlog valja otvarati u istom vremenskom razmaku).
Sedeći u carstvu nizova cifara i imena dalekih mesta, sedeći iza
troseda, okružen svim tim naoko hladnim knjigama, Andrej je
neumorno čitao, studirao, podvlačio, zbrajao etape, naglas ponavljao i
povezivao činjenice. Poznavao je već više od deset miliona načina da se
iz raznih delova sveta doputuje u Grad. Uzdao se u isto toliko
mogućnosti da mu se Eta vrati. Svakog časa, negde, neki brod bi
zaplovio, neki avion bi se otisnuo, neki voz bi ušao u stanicu. Svakog

46
časa Eta može poći ka njemu i prirodno je očekivati da svakog časa,
možda baš ovog, bude na pragu kuće bez krova. Ako je krenula sa
Istoka – tu je da vidi rosu; ako je krenula sa Zapada – neće se mimoići sa
podnevom; iz pravca Juga – stiže da čuje zalazak; ako dolazi sa Severa –
možda se već krije da nastavi započetu igru žmurke.
Pored toga što se bavio proučavanjem mogućnosti za Etin povratak
u Grad, Andrej je na poseban način i uredio svoju biblioteku. Iza troseda
su čvrsto stajali pirgovi od tvrdih omota, protezali su se zidovi od
plastificiranih korica, uvis se smelo dizali tornjevi od divot izdanja
opervaženih zlatom. Treba li ponoviti: ka utvrdi je, sa svih strana, vodilo
bar deset miliona širokih puteva nade (1).

(1) Anatomika I
Naravno, da bi se nekom čoveku prišlo, valja proći fortifikacije,
kanale, stazice, pokretne ili nepokretne mostove, tajne prolaze, parkove,
široke drumove, vrtove… Prema onome čime se jedan čovek okružuje
može se mnogo zaključiti o njemu. Neki ljudi više polažu na odbranu, pa
ni poznatog neće pustiti do kapije. Neki, opet, ne mareći za eventualnu
opasnost, žive na čistini, bez ikakvog zaklona ili prepreka, ne krijući čak
ni od slučajnih namernika najtajnovitije prostorije svoje ličnosti.
U skladu sa rečenim traje i viševekovna rasprava zagovornika
zatvorenih i zagovornika otvorenih prilazišta. Prvi upozoravaju,
podsećajući na priču o jednom od vladara grada Hajdelberga. Ovaj
naivko je u istoriju stupio tako što je porušio bedeme svog zamka kako
bi proširio park. Svoju smelost je platio smrću u ropstvu gospodara
susednog feuda koji ga je, ubrzo posle nepromišljenog poteza, mučki
napao. Drugi se, takođe, pozivaju na istu priču, ali o hajdelberškom
vladaru govore kao o čoveku otvorenog srca, ljubitelju prirode i
neograđenog, slobodnog života.
Osim izloženog, a da bi se istine radi zadobila približno potpuna
slika, moraju se spomenuti i mnogi koji se okružuju lažnim prilazištima.
Naime, nije retkost da se iza nekoliko metara debelih zidova, posivelih i
zaraslih u drač, naiđe na raskošne barokne palate, bogate čipkastim
ukrasima i otvorenim prozorima. Svakako, mnogi znaju, nije retkost ni
da se posle nekoliko kilometara besprekornog parka, osutog
vodoskocima i pozlaćenim skulpturama, nailazi na ruševine čiji se oblik
jedva naslućuje.

47
 Zapljuskivani žarom sunca bokovi lađe su bleštali usred polja.
Mnogi od okupljenih su i ranije pravili papirne brodiće da bi ih,
natovarene ponudama za boga voda Varuna, puštali niz reku.
Međutim, tako veliku lađu od hartije, prostranu da u nju stane
dvadeset slonova, stasitiju od Ašokinih stubova, belju od mleka
prvorotke, dotada još niko nije video. Hiljade očiju je znatiželjno
iščekivalo dolazak noći – čas porinuća.
Na brod je već utovarena hrana, karte, cveće, sve ono što je
potrebno za duže putovanje. Dobrovoljci su se opraštali sa rodbinom.
Valjalo je još postaviti papirno jedro po kome su najveštiji krasnopisci
pola godine ispisivali ljubavne stihove najboljih pesnika. Prema
nacrtima graditelja lađe, takva jedra bi bila šira nego što jesu,
sposobna da prime više vetra.
Kada je mesec posrebrio dan, upaljene su vatre. Žagor je utihnuo,
čulo se kako ječam zri u susednoj dolini. Na brodu su mornari složno
povukli konopce i jedro se razvilo uz zvuk sličan lepetu krila. Vetar je
dirnuo ispisane stihove, lađa se zaljuljala ulevo, pa udesno, podupirači
su pali, trup se uzdigao pola metra, neodlučno zastao – lađa od papira
je zaplovila. Neko je zasvirao u gitaru, oglasili su se bubnjevi i
gongovi, okupljeni narod je mahao, a putnici su sa palube prosipali
pregršti latica cveća.
Brod se sve više i više peo. Pramac mu je bio okrenut ka sazvežđu
Pušja, otprilike tamo gde je Nandana, nebeska šuma vrhovnog boga
Indre. Lađa od papira je odlučno sekla talase svoda. I kada se u
modrom već slabo videla, i kada je nestala sa horizonta, sve do jutra,
odnekud, odozgo, na polje su padale pregršti latica cveća.

Slika 16. Kangra škola, „Porinuće“, minijatura iz priručnika

„O krstarenju nebom“, 7x4 cm, oko 1700. godine, Muzej
putovanja, Delhi.

48
 13. ?

Šta li to krije Dragorova kutija? Mora biti da je u njoj nešto posebno

vredno kada, još sa tri pogleda daljine, vidimo kako je i ona sama veoma
skupocena.
Zaista, takav rad je danas teško pronaći i u antikvarijatima
specijalizovanim za orijentalne rukotvorine. Složene biljne motive čine
zlatna žica i kamenčići smeđe, crvene, žute i maslinaste boje – sve
ukucavanjem utisnuto u ružino drvo. Ornamentika, prepleti, zapleti i
upleti stilizovanih grančica i listića upozoravaju da se pred nama nalazi
delo vrhunski veštog majstora. Šta li tek sadrži takva vrednost?
Dragor, naravno, primećuje velike razmere nestrpljenja da otkrijemo
sadržaj kutije. On se čak i zabavlja razgrevajući našu zapitanost – priča
nam o teškoćama izrade, pretpostavci da ona potiče iz jedne čuvene
bagdadske radionice kutija (iz perioda vladavine dinastije Abasida).
Kamen je razmenom za bisere dobavljan sa Balkana đedino taj kamen
nije bledeo na suncu), a ružino drvo je odgajano u dvorištima kalifatskih
harema (zalivano pogledima najvatrenijih žena).
Mi se trudimo da slušamo Dragora, ali nam je sa svakim minutom
sve teže i teže – radoznalost nam puni uši: šta li sadrži arapska kutija?
Potkovičar nervozno dobuje prstima, žene prosto pilje u predmet svih
muka, a mimo običaja i Andrej izviruje iza troseda. Šta li krije ta prokleta
kutija?
A zatim, na donjoj ivici popodneva, kada sat sunčanik već počinje
da zastajkuje – Bogomil ne može više da izdrži. Tobože
nezainteresovano prolazeći kraj stola, on naglo priskače, bled od
uzbuđenja, kao da će se sukobiti oči u oko sa kiklopom, i drhtavom
rukom podiže poklopac. U sledećoj sekundi, ne mareći za moguću
opasnost, pritrčavamo i mi…
Oh! Kakvo razočarenje! U kutiji nema ničega! Istina, postavljena je
purpurnom svilom, ali je u njoj jedno obično ništa!
Dragor se smejulji, dok mi negodujemo:

49
 – O!
– Ah, tako!
– Moj Bože!
– Prevara, eto šta je u njoj!
I dalje se smešeći, Dragor nam objašnjava: kutija nije bila prazna, u
njoj je bila Tajna, evo svila je malo izgužvana i još topla, ali kako smo je
otvorili… Sticajem okolnosti on imajoš jednu kutiju.
Kod poslednjih reči svi podižemo dotada oborene glave. Dragor
sklanja arapsku i iz običnog brodskog kovčega vadi drugu kutiju. Na
njoj su neka, nama nepoznata pismena. Međusobno razmenjujemo
značajne poglede.
Šta li krije ova nova kutija (1)?!

(1) Azurni velovi

Neobično vedre 1892. godine bogati trgovac P. M. Tretjakov
poklanja svoju zbirku umetničkih predmeta gradu Moskvi, gde se
potom osniva galerija koja i danas nosi njegovo ime. Niz vek postojanja
Tretjakovska galerija stiče epitet jedne od najčuvenijih na svetu. Deo od
četrdeset hiljada eksponata svakodnevno posete mnogi domaći i strani
turisti, ali svi se najduže zadržavaju u najbolje obezbeđenoj prostoriji
galerije, onoj u kojoj su, zavetom utemeljivača, izložene slike prekrivene
tkaninama azurne boje. Za brzopletog apsurdno – najveću pažnju
izazivaju baš platna koja se, zapravo, ne mogu videti. Velovi sa slika se
ne skidaju ni zbog istoričara umetnosti, a ni sami kustosi ne znaju šta se
iza njih krije. Pa ipak, ovo je jedna od postavki Tretjakovske galerije o
kojoj postoji najviše stručnih radova – zbornika, ikonografskih studija i
prikaza. Slike pod azurnim velovima ne uzbuđuju samo maštu običnih
posetilaca, već i naučnika, a često su i inspiracija za druga umetnička
dela. Stoga je srećna okolnost što su sve dosadašnje polemike – treba li
otkriti slike – okončane stavom da je postavka neuporedivo vrednija dok
je pod prekrivačima od azura. O nemerljivosti te vrednosti možda je
najbolje pisao francuski teoretičar likovne umetnosti E. Fuše. U
predgovoru kataloga povodom gostovanja izložbe Azurnih velova
oktobra-novembra 1930. u Parizu, on ističe: „Jasno je da u vreme
dobrotvora ne može biti govora o konceptualizmu, ni Kazimir Maljevič
tada još ne stvara, ali M. P. Tretjakov je (obavezujući buduće generacije
da ne skidaju velove) upravo na konceptualistički način izložio: Tajna

50
mora da postoji, bez njenog svoda ovaj svet bi bio spržena golet na kojoj
ne uspeva ono najvažnije drvo, životodavno drvo zapitanosti.“

Snaženjem hrišćanstva kult boginje Izis lagano gubi svoja

uporišta širom Mediterana, a u IV veku gase se i poslednja svetilišta u
prapostojbini Egiptu. Povlačeći se pred novom religijom uz dolinu
reke Nil sledbenici sekte od VI veka utočište nalaze u Nubiji, ali i
otuda bivaju proterani, prvo u zemlju Kuš, a potom i u zemlju Punt,
današnju Etiopiju. Naposletku, malobrojni koji su podneli surovosti
progona i opasnosti puta uspevaju da se skrase na posnom tlu i pod
rodnim nebom daleke visoravni Ogaden. Tek poneki misionar,
avanturista, zalutali trgovac začinima ili lovac na retke leptire
posvedočiće u nastupajućim vekovima postojanje izolovane zajednice
koja slavi idol boginje Izis. Prema sačuvanim svedočanstvima pleme
odlikuje odanost prirodi, prezir prema materijalnim vrednostima,
veština sanjanja zvezda i umešnost sviranja na sistrumima.
Gostoljubivi, kako to i biva kod onih koji su okusili grku biljku izgon,
namernike dočekuju vodom hlađenom na mesečini i hlepčićima
posutim suncem. Kao znak, posebne časti strancima pokazuju i
najveću svetinju plemena. Naime, iz generacije u generaciju,
hiljadama godina, pripadnici ove drevne loze čuvaju komad platna
koji je preostao boginji Izis kada je otkala veo što deli (ili spaja) zemlju
i svemir.
Opisana kao nekoliko hvati dug pojas satkan od zgusnute plave
boje prošarane sedefnim nitima i obrubljene zlatnim ili srebrnim
prelivima, relikvija je pored zagonetnog izgleda imala i čudno dejstvo.
Onaj ko bi bio očevidac njene lepote – iznova bi postao dete.
Ali, kako svako lice ima i svoje naličje, tako sledbenici kulta
boginje Izis, tokom XX veka, nisu odoleli šarenim ponudama i
pogubnim bolestima koje su im donosili rojevi nasrtljivaca rešenih da
otkriju tajnu njihove tkanice. Zaborav na prirodu, groznica pohlepe,
ubledelost sanjanih zvezda, onemelost sistruma, dotada novotarije, za
samo nekoliko desetina godina okorovile su gotovo celo pleme.
Poslednji preživeli, poslednji sveštenik i čuvar tkanice boginje Izis
umro je sa setnim izrazom lica 12. aprila 1961, na dan kada je
nesrećni Jurij Gagarin u Vastoku-1 ozledio vasionu.
Preko hiljadu ponovljenih analiza Ministarstva za starine
Etiopije nepobitno je dokazalo da je sastav tkanice boginje Izisu
molekul identičan sa sastavom jednog od slojeva zemljine atmosfere, u
nauci poznatom pod imenom ozonosfera. Istim analizama utvrđeno je

51
ida se zgusnuto plavo prošarano sedefnim nitima i obrubljeno zlatnim
ili srebrnim prelivima, iz godine u godinu, neobjašnjivo sužava. Čas
kada će nastupiti Praznina može se predvideti sa velikom preciznošću.

Slika 17. Boginja Izis, „Nebeska tkanica – lice“, ozonosfera,

900x82 cm, između 3200. i 2900. godine pre nove ere,
Ministarstvo za starine, Adis Abeba.

Slika 18. Boginja Izis, „Nebeska tkanica – naličje“,

ozonosfera, 680x60 cm, između 3200. i 2900. godine pre nove
ere, Ministarstvo za starine, Adis Abeba.

52
 14. BERBA DIJAMANATA

Do Dragorovog dolaska nismo ni sanjali kakvo bogatstvo imamo u

dvorištu. Trava, leje cveća, koji žbun, breskva, divlji kesten, jorgovan i tri
tise ne mogu se nazvati nekim naročitim imanjem.
– Siromah je samo onaj koji ne vidi dalje od onoga što vidi! –
sažaljivo Dragor vrti glavom, predano lista debelu knjigu, gleda u nebo,
u sat, pažljivo sluša vremensku prognozu, nešto zapisuje u beležnicu.
Svaka dva časa izlazi iz kuće i zaviruje oko drvceta breskve kome se u
koru, od maznog prolećnog sunca, vraća zdrava, crvenkasta boja. Zar je
tu nešto čudno? Krajem marta mrazevi prestaju, vreme se prolepšava i
sokovi naviru u biljke. Nije moguće da se Dragor prvi put susreće sa
buđenjem prirode. Čak i ljudi iz Grada, oni koji retko i nevoljno izlaze iz
svojih kutijica, znaju za tu pojavu. Zašto se onda Dragor ovako ponaša?
Da nije u pitanju zloglasna prolećna bolest (1)? Ako i jeste, mora biti da
se opasno pogoršava – Dragor sve češće provodi napolju i po ceo dan.
Malim čekićem kucka u stablo breskve, posrebrenim spravama određuje
položaj sunca, olovkom iscrtava kružnice, linije i uglove po kartama što
ne predstavljaju ni zemlju ni nebo (2).
Dani promiču kao što promiču jata divljih pataka. I baš kada mi, u
sobi za okupljanje, razmatramo Sašin predlog da Dragora pošaljemo u
planine, gde još vlada zima – ne bismo li tako bolesnika izbavili od
razornog uticaja proleća – on ulazi u kuću, još sa vrata vičući:
– Prijatelji, uz malo sreće, u ponedeljak, breskva rađa dijamante!
– Lud je – ne uspeva da se suzdrži Potkovičar, pa se udara po
grudima jer se zagrcnuo kafom.
– Naravno, ako padne kiša – osmehuje se Dragor i pod noseve nam
gura papire sa nekakvim sitno ispisanim proračunima.
– Ko je još video da na drvetu rastu dijamanti! Nema sumnje da je
bolestan, moramo mu pomoći! – krši prste Potkovičar.
– Mnoge civilizacije su znale za ovu igru prirode. Recimo, Mavri su
u okolini Granade imali čitave plantaže. Alhambra je podignuta od tih

53
dijamanata. Od rose gorocveta Maje su dobijale smaragde. U Crnoj Gori
su skidali inje sa brade i kose te od njega pravili srmu, u Japanu se znalo
za tajnu dobijanja ćilibara od nataloženih listova jasike, a na obroncima
Rudnika živi porodica koja ume da, sušeći biljku zvanu dobričica obična,
dobije tirkiz vanredne lepote. Uopšte, primera je mnogo – brani se
Dragor.
Međutim, niko ne veruje u tako nešto. Zato u nedelju uveče, baš
kada počinje da pada kiša, Ester dobija zadatak da sutra ode do Grada i
uplati desetodnevni boravak na planini.
Besana noć protiče sporo. Kiša uporno pada. Posmatramo Dragora
kako nervozno korača od zida do zida, nemoćni da bilo šta učinimo. Svi
sa olakšanjem dočekujemo prve nagoveštaje jutra što iviče tek malo
razvedreno nebo.
Ipak, sa rađanjem sunca, Dragoru uspeva da nagovori Bogomila,
Sašu i Potkovičara da izađu napolje. Vazduh se oslobodio bremena
prašine. Kiša je sasvim prestala. Mala ekspedicija obilazi oko drveta, ali
osim presijavajućih ostataka sinoćne kiše, nema ničega vrednog pažnje.
– Valja otresti u pravom trenutku… – objašnjava Dragor i unosi lice
u svoje papire.
– Bolest je uzela maha – šapuće Potkovičar. – Ester bi morala da
požuri.
– Da – slažu se Saša i Bogomil. – Neka odmah krene, planinski
vazduh će mu prijati.
Ali, tada, u časku kada je zahvaljujući položaju sunca izgledalo da
se sve jutarnje svetlo sakupilo u malenim kapima na breskvi, Dragor
hitrim pokretom noge udara u podnožje stabla. Drvce se stresa. Kapljice
se otkidaju sa grana i grančica. Stotine sićušnih bujica juriša nadole. Kapi
se spajaju, polove i opet spajaju. Niz listove i mladu koru klize komadići
sunca. Breskvina prolećna ogrlica se rasipa. Zrna kiše pljušte. Na travu
padaju dijamanti.
Naredne sedmice, pod utiskom neverovatnog događaja, Potkovičar
je počeo sa pripremama za iduću zimu. Period od sedam meseci trebalo
bi da bude dovoljan za sticanje gipkosti prstiju. Skidanje inja i pravljenje
srme od njega jeste veština za koju je potrebna velika spretnost.

(1) Četiri godišnje bolesti

Prolećna bolest

54
 Kako se zmija oslobađa svoje košuljice, tako se i u čoveku obnavlja
epiderm duše, pa on za neko vreme postaje vrlo ranjiv, nesposoban da
se odbrani od iole jače emocije, dopuštajući da ga one u punoj meri
obuzmu.

Letnja bolest
Od toplote na pore izlaze suvišne tečnosti, telo postaje svesnije sebe,
pokreti čvrsnu, pogled se zateže, a pozlata strasti se hvata na kožu.

Jesenja bolest
Melanholična vlaga se sakuplja negde u unutrašnjosti, čovek postaje
kao suv list, veoma lep, ali lako lomljiv, mora se pažljivo sa njim i on sa
samim sobom.

Zimska bolest
Sve zapada u prijatan dremež sećanja ili zaborava, duša se zaobljava
i liči na lopticu kojom se sopstvenik može igrati, ali koja ga može i
ugušiti zastavši mu u grlu.

(2) O kartografiji
Poznate još od antičkih vremena, karte koje ne predstavljaju ni
zemlju ni nebo, nekada izrađivane u malom broju primeraka,
ljubomorno čuvane od prepisivanja, danas preplavljuju ceo svet. Veoma
tražene, štampane na svim vrstama materijala, od najlošije novinske
hartije pa do zlatotiska na plemenitim tkaninama, one su postale
ozbiljan izvor prihoda velikih korporacija koje imaju monopol u njihovoj
proizvodnji.
Ipak, ma koliko bile primamljive, bez obzira da li su upakovane u
šarenu plastičnu ambalažu ili u bogato ukrašene kutije od skupocenih
vrsta drveta, karte koje ne predstavljaju ni zemlju ni nebo ne bi trebalo
kupovati, već bi ih valjalo svojeručno izrađivati, obeležavajući na njima
sopstvene puteve, onako kako osećaj namernika nalaže. Uostalom, to je i
jedini način da se zaobiđe mnoštvo neistina ili proizvoljnosti kojima
današnje karte obiluju.

„Tajms“: Znači li to da i ove štampane karte nisu tako precizne

55
kako se to javnosti predstavlja?
Ser Mortimer Grej: Nalazite se u sferi novinarskog preterivanja.
Istina je da sve današnje karte sadrže tu uobičajenu grešku za koju ste
i vi čuli. Odstupanje od 0,2 do 0,4 milimetra, u srazmeri 1:50 000, u
prirodi iznosi 10 do 20 metara. Uzme li seu obzir i deformacija papira
greška dostiže najviše „prirodnih“ 25 metara, odnosno 25 kvadratnih
metara. No, podvlačim, to je današnjim standardima dozvoljeno,
javnost niko ne obmanjuje.
„Tajms“: Ipak, nekada se kartografija trudila da opiše sve
nepoznate prostore, kreće li se ona sada unatraške? Na izostavljenu
površinu od 25 kvadratnih metara može da stane kuća u kojoj živi
nekoliko porodica, to može biti ogranak parka sa desetinama stabala ili
neka tiha morska uvala. Nije li i suviše surovo ispustiti makar i
najneznatniju površinu?
Ser Mortimer Grej: Shvatite to kao cenu savremene kartografije.
„Tajms“: Usuđujem seda primetim, nehumano visoka cena.
Ser Mortimer Grej: Dragi gospodine, detalje ostavite bolećivim
disciplinama, književnosti, slikarstvu, muzici. Ideal kartografije
današnjice je jasan: pružiti brzu informaciju. To što je ta informacija
katkad i uopštena, ne znači da se moderno društvo mora vraćati
romantičnom i preživelom humanizmu pojedinosti.

Slika 19. „O nemilosrdnim disciplinama i o bolećivim

disciplinama“, fotokopija dela razgovora sa ser Mortimerom
Grejom, predsednikom Kraljevskog geografskog društva iz
Londona, „Tajms“ (26. oktobar 1985. godine), Čitaonica
Britanskog kulturnog centra, Beograd.

56
 15. PESMA O PEVANJU

Mogu ti pričati o mnogim mestima Sveta. Gde sve grlice sa mog

šala nisu sletele. Kako je teška voda svetih reka. Kakvo je more sićušnih
ribarskih sela. Zrno peska pustinje. Čime se odlikuje pogled sa glečera.
Zašto ti se u stepi vlat trave čini stasitija od bora. Ima li više neba tu ili
tamo. Koliki si među svodovima vedre noći. I gde da rasteš do Velikih
kola. Mogu ti pričati o mnogim mestima Sveta. Ali, bolje ćeš shvatiti ako
ti pevam (1).

(1) Napomena o prevodiocu i metodu prevođenja

„Pesmu o pevanju“ Ćutljive Tatjane preveo je Dragor. Pesma je
prevedena uz presudnu pomoć Enciklopedije Serpentiana, poglavlje
„Osećajno razumevanje nemuštih i drugih zaboravljenih jezika“.
Interesantno je da se ispod naziva ove odrednice nije nalazio nikakav
tekst ili objašnjenje.

Ćutljiva Tatjana na spratu kuće bez krova kruni parčence suvog

hleba. Iznad sebe ima svod, na sebi ima, nemarno prebačen preko
ramena, šal bele boje. Svila šala je ukrašena izvezenim grlicama.
Trošice hleba sipkaju po podu. Dve ptice se razdvajaju od potke šala i
lete ka mrvicama. Hitro ciljaju majušnim kljunovima, živo se gurkaju
i zatim, uz prhtaje krila, ne staju u nebu. Ćutljiva Tatjana gleda za
njima. Ostale grlice se pomiču i popunjavaju upražnjena mesta.
Kasnije, pred počinak, Ćutljiva Tatjana širom otvara prozor svoje
sobe i šal sa pticama stavlja preko stolice, na videlo. Dve odbegle
grlice se vraćaju noću, prigušeno žamoreći bude druge ptice i napokon
nalaze svoje mesto. Ćutljiva Tatjana se osmehuje u snu, ona ih čuje
čak i kada sneva.

57
 Slika 20. „Šal sa grlicama“, narodna radinost iz Jugoslavije,
zlatovez na muslinskoj svili, 113x116 cm, druga polovina XX
veka, Muzej tekstila, Vašington.

58
 16. O ULEPŠAVANJU PROSTORA

Niko ne tvrdi da se nešto posebno razumemo u muziku. Na

primer, Potkovičar je potpuni antisluhista (što je nepobitno i dokazao u
fazi svoje zainteresovanosti za komponovanje). Radio najviše sluša
Andrej, ali muziku gotovo da ne prati – njemu su važni izveštaji o
prohodnosti saobraćajnih pravaca. Ester, naravno, ceni samo melodije iz
filmova. Saša peva jedino u kupatilu. Dragor istina diriguje, ali uprazno,
nekim zamišljenim orkestrom (što je najuspešniji od svih poznatih
načina da čovek svoje misli uvede u sferu harmonije).
Ipak, i za one koji nemaju ovaj blagorodni dar, posebno
zadovoljstvo predstavljaju časovi Bogomilovog muziciranja.
Jednostavno, tada se svi okupimo, neki put ujutro, ponekad predveče,
katkad i noću, te sa pažnjom slušamo vesele ili tužne kompozicije, koje
Bogomil na klarinetu izvodi (bar se nama čini) tako da korov praznine
sigurno namah vene.
U zavisnosti od toga čiju kožu (1) i kojom jačinom su dirnule, te
melodije snažno potresaju ili blago uljuljkuju. Ali, sve nas, uvek pogađa
način sviranja na instrumentu od mističnog abonosovog drveta. Posle
svakih nekoliko tonova klarinetisti udahnu vazduh kako bi mogli da
nastave. Prirodno, ovaj udisaj mora da bude tih i brz. Pauza ne bi smela
da bude predugačka. Valjda se zato, u toj hitrini, i pretvara u srk.
Kada Bogomil svira, opisani šum nije baš nečujan. On liči na udisaj
očajnika. Kao neka ogromna žrtva koju treba nužno priložiti da bi se
muzika nastavila. Kao poslednji disaj, stečen stravičnom mukom, a onda
velikodušno prepušten vitkom telu klarineta.
Sasvim je dovoljno okrenuti se oko sebe da bi se uvidelo –
Bogomilovo odricanje nikako nije bez smisla. Kako Ćutljiva Tatjana
svojom pesmom uređuje nebeske puteve, tako Bogomil svojim
klarinetom ulepšava zemaljski prostor. Ionako muzikalni objekti
(brodski kovčeg sa elementarnom Lakoćom, Sašine oči, Dragorova
cvetna dugmad, mesečeve ribice…) postaju apsolutno muzikalni, a oni

59
objekti koji po svojoj prirodi to nisu (brodski kovčeg sa elementarnom
Težinom, preteća pisma (2), Etina senka…) pokazuju znake dobre volje
da postanu manje zlokobni.
Pošto dovrši ukrašavanje sobe za okupljanje, Bogomil izlazi u
dvorište, a noću ovaj važan posao nastavlja i po ulicama Predgrađa.
Korača od raskrsnice do raskrsnice i svira baš kao da je rastumačio
najstariji notni zapis, zapis toliko star da se ne zna da li je nastao u doba
mita ili u doba istorije. Daje na pravom putu potvrđuje nebo – kišom
blagosilja njegov trud. Pod sočnim kapima muzika zri, melodije bujaju,
tonovi mirišu na tek ulistalo polje. Umoran, mokar do gole kože, sa
klarinetom pod miškom, Bogomil nam se vraća tek u zoru. Pre no što
legne, sa sprata kuće bez krova, on još jedanput osmotri: od zasada se,
na nekim mestima, sivi zidovi lavirinta Predgrađa ne vide – možda više
i ne postoje.

(1) Anatomika II
U posebnim situacijama (kada se kisne, roni, sluša muzika, vodi
ljubav ili trpi bol) čovek je najčešće svestan samo svoje kože. Dabome,
poznato je od davnina, ona može biti tanka – kao prozračno jutro;
srednje debljine – slična mirnom sumraku; i debela – poput oblačne noći.
U zavisnosti od toga je i stepen ljudske osetljivosti. Dok prve može da
smoždi i pahuljica, treći opstaju i pod tučom meteora. Ali, dok prvi
znaju za pokret leptira, mesečev zrak ili strast dodira, drugima je sve to
tužna nepoznanica.

(2) Preteća pisma

Otkako smo kuću zakrovili nebom najčešći gost u našem domu beše
poštar Spiridon. Dolazio je da se divi plavoj konstrukciji, zajedno sa
nama je pazio zasade muzike, razgledao je mesečeve ribice ili se
nadmetao u poznavanju geografije sa tetka Despinom, koja bi u Severno
ogledalo kao slučajno banula uvek kada bi on kao slučajno svratio, kada
bi se ona kao slučajno pojavila na Severnom ogledalu, pošto bi on
slučajno došao i tako ukrug.
Istina, poštar Spiridon je često dolazio i da nam donese brojna pisma
onih koji su od nas tražili da vratimo stari krov. Sprva ubeđivanja, zatim

60
zahtevi, ta anonimna pisma su vremenom prerasla u pretnje, pa je Saša
pametno predložila da nepotpisane koverte otvaramo samo sunčanim
danima kada od posmatranja prirode nemamo vremena za čitanje.

Mudrost beše odlika graditelja stare Atlantide iza Heraklovih

stubova. Znajući za opasnost da svaki grad može postati lavirint u
kome se ljudi gube, brojna naselja svoja oni urediše pesmama.
Godinama svirači duž ulica, na raskrsnicama i trgovima širom
Atlantide polagahu od muzike zrnevlja. Izrasle melodije ne dopuštahu
da se zidovi Gradova mrse u nerazumljive građevine. Jer, muzika je ta
jedina koja se u čvor ne može svezati, pa i putevi sa zasadima
pesmama nikada ne mogu u klupko bespuća. Da je tako, znala je
Atlantida i zato je nerazumljivije kako se zbilo da je na tu mudrost
zaboravila. Kada melodije utihnuše, pa potom svenuše, gradovi im u
lavirinte zarastoše i pod težinom tišine propadoše. Ko ih traži neka se
doseti: tamo su iza Heraklovih stubova, ispod mesta lutanja nemih
talasa. Ko nove gradove na zemlji podiže neka se doseti: bez bilja
muzike zidovi krupnjaju i klupčaju se u donjeg sveta lavirinte.

Slika 21. Teohares sa Atlantide, „Uspon i pad Atlantide“,

delimična rekonstrukcija notnog zapisa sa glinene pločice
nađene u Ugaritu II (Ras Šamra, Sirija), 10x15 cm, oko 2000
godina pre nove ere, Zbirka Državnog muzičkog
konzervatorijuma, Berlin.

61
 17. ZADOVOLJSTVO STVARANJA

Bože! kako smo se samo uplašili kada je Potkovičar prošao pored

nas sa dve papirne kese do pucanja nabijene šarenim zamotuljcima
sapuna. Serpentiana se u Dragorovim rukama zatvorila sama od sebe,
Bogomilu je u grlu zastao komadić sušenog voća iz kajsijevače (njegovog
omiljenog deserta), Sašina amajlija je zlokobno zahučala kao da sadrži
jedino sastojke oluje, Andrej je naglo prekinuo smišljanje bajke, a Tanja
je tako granitno zaćutala da su se lepo čula i neizgovorena pitanja. Šta se
to događa? Da nije skrenuo s uma? Odakle to iznenadno čistunstvo?
Međutim, naša znatiželja ostaje na suvom, bez reči objašnjenja,
namrštenog čela, Potkovičar odlazi u svoju sobu. Otuda se ubrzo
rasprostire težak miris jorgovana.
– Možda se kupa – glasno razmišlja Ester.
– Kako, zar bez vode? – pitamo je svi.
– A što da ne, kada je on u pitanju, sve je moguće! – istog trena, svi,
samima sebi odgovaramo, pa skačemo sa svojih mesta, hitro dolazimo
do vrata Potkovičareve sobe i bojažljivo kucamo.
Niko ne odgovara. Ponovo kucamo i napokon – Potkovičar (suve
kose, suve odeće i nenasapunjan) otvara vrata, bez milosti puštajući na
nas čitavo mnoštvo mirisa.
– Šta je, šta ste se okupili?! – neprijateljski pita.
– Ništa, ništa – pravi se Ester nevešta, pokušavajući da preko
njegovog ramena zaviri u tajanstvenu prostoriju. – Ništa, hteli smo da
vidimo kako si.
Nimalo ganut našom brigom, Potkovičar pravi korak unazad i pre
nego što će nam pred nosevima zalupiti vrata uzvikuje:
– Bavim se vajarstvom! Molim vas, ostavite me na miru!
Na stara mesta se vraćamo potišteni. Uplašeni izrazi lica govore da
svi mislimo isto. Kako ćemo istrpeti novi umetnički nastup? Kako ćemo,
na kraju krajeva, istrpeti tolike mirise?
Zaista, sutradan cela kuća (od temelja, preko prizemlja, zatim

62
sprata, pa preko krova koga nema, do samih nebesa) miriše na
raznorazne sapune. Iz umetnikove sobe dopiru fini šumovi grebuckanja,
struguckanja, trljuckanja… Povremeno Potkovičar izlazi na svež vazduh
ne bi li živahnije razmišljao. Ujutro ide u prodavnicu po novi materijal.
Tako četiri dana prolaze u maestrovom predanom radu i našem trudu
da utamanimo izmešane mirise polovljenjem dunja na ormarima i
kuvanjem velikih količina čaja od nane.
A onda, petog dana, kada smo od dunja već napravili četvrtke i
zalihe nane sveli na samo koju kašičicu, Saša saopštava Potkovičaru da
je u toaletu nestalo sapuna, pa je ona, u času njegovog odsustva, za
umivanje upotrebila jednu od figurica.
– Šta?! – odbija on da shvati. – Šta si rekla?!
– Kažem, uzela sam roze lava da se umijem – mirno ponavlja Saša.
– Lava?! Da se umiješ?! – otežao je Potkovičar od gneva.
Ali, Saša nije nimalo zbunjena. Čak ljutitim korakom odlazi do
kupatila i donosi komadić roze sapuna.
– Evo ti, cicijo! – kaže kratko i ubojito.
Na njenom dlanu, isprani i zaobljeni lav liči na miša. Potkovičar je
potajno zaljubljen u Sašu, pa od toplote te ljubavi njegov bes lagano čili.
Štaviše, gledajući njenu meku put, obuzima ga određeno zadovoljstvo
što je skulptura poslužila u takve svrhe. Kako sekunde prolaze, oči mu
se primiruju, da bi se na kraju ispunile dirljivim prelivima.
– Ne, slobodno ga zadrži – pomirljivo izgovara. – Daću ti i jednog
belog slona. Uostalom, svi možete da uzmete šta vam se dopada.
Tako se sve srećno okončalo. Potkovičar je danima potom
zaljubljenim pogledima pridodao i posebno, ljubavno udisanje mirisa,
uz pogađanje kojom se figuricom Saša kupala. Ostatak vremena je
posvetio pisanju eseja sa dugim i prilično pompeznim naslovom:
„Karakteristike nove, preduzimljivije umetnosti, sa primerima i
dokazima njenih najuzvišenijih vrednota“.

Gotovo je sa egzibicionističkom umetnošću. Svršeno je sa njenim

prostim izlaganjem pred očima publike, uz skromnu nadu da će
probuditi makar i najmanje emocije. Gotovo je sa tom sramnom i
nedostojnom potrebom za pokazivanjem pred tuđim zenicama i tuđim
srcima. Dolazi novo doba! Zavladaće novi odnosi! Na scenu će stupiti
nova umetnost – umetnost voajerizma! Umetnička dela će posmatrati
publiku. Ona će kao virusi nezadrživo prodirati kroz sve dostupne
otvore, kroz pore i slabo branjena mesta. Publika će biti ta koja je na

63
dlanu. Reči literature će uhoditi duše u ljudima. Muzika će rasplesti
mreže u koje se zapliću osećanja. Slike će ploditi slike u glavama
posetilaca. Umetnička dela će voleti, kažnjavati, obljubljivati, terati u
dubine ili visine ljudska tela ili duše, baš kao da nisu teža ili lakša od
paperja. Pred umetnošću koja se hiljadama godina spremala da izvrši
ovaj prevrat, ljudski rod jedino može da potpiše kapitulaciju. U
protivnom – snaći će ga grozna sudbina konačne Praznine.

Slika 22. Potkovičar, „Karakteristike nove, preduzimljivije

umetnosti, sa primerima i dokazima njenih najuzvišenijih
vrednota“, faksimil dela završnog poglavlja, grafitna olovka na
papiru, 20x10 cm, 1991. godina, vlasništvo autora.

64
 18. OPERACIJA HARTMAN

Posle dužeg većanja, procenjivanja mnogih predloga izbliza i

izdaleka, napokon smo odlučili kako da utrošimo novac dobijen
prodajom dela dijamanata ubranih sa drvceta breskve. I kako svaku
sporost uvek sustigne jedna brzina, oko pronalaženja čoveka pogodnog
za ostvarenje ideje nije se kružilo dugo. Preporuka poštara Spiridona da
to bude izvesni Aron Hartman zdušno je podržana. Biografija ovog
gospodina je bila sjajna. Doskoro i sam službenik pošte, Spiridonov
kolega, Aron Hartman je početkom prošle godine bio otpušten zbog
otvaranja tuđih pisama tužnog sadržaja i njihove zamene pismima
veselog sadržaja. Odbrana koja je isticala brojne pričinjene radosti nije
uvažena. Oni čija srca rade po diktatu ruku, gospodina Hartmana su
proglasili krivim stoga što je dopustio da mu ruke slušaju govor srca.
Da smo načinili pravi izbor uverio nas je već prvi susret. Zaneseni i
večiti poklonik svih vrsta ljubavi, gospodin Hartman se odmah zagledao
u našu ideju:
– Veoma je privlačna. Dajem reč da se nećemo rastajati dok je ne
odenem u stvarnost, najlepšu stvarnost, kako i pristaje njenom skladno
zamišljenom liku.
I mada u znak poverenja nismo hteli da ga obavezujemo
prihvatanjem zadate reči, gospodin Hartman je pristupio ostvarenju
dogovora kao da se zavetovao životom. Sve svoje snage spleo je u
mrežu, bez straha se otisnuo u čamot Grada i adresu po adresu otpočeo
da sastavlja spisak usamljenih, razvedenih, udovaca i udovica,
napuštenih roditelja, napuštene dece, zaboravljenih i tome sličnih ljudi.
Posle dva meseca, kada je imenik bio gotov, kada je i poslednja
mrtvaja pregledana, ovaj neumorni čovek je novčanim sredstvima od
breskvinih dijamanata osnovao službu čiji je zadatak bio da popisanim
ljudima, na dan njihovog rođenja, uputi najlepše želje uvezane (ne bi li
duže trajale) u rukovet lekovitog bilja koje je očima nabrao jedan slikar
naivac. U svojoj kućici takođe okruženoj cvećem, što se nekim čudom

65
beše mimoišla sa sudbinom rušenja svega što je ušuškano, gospodin
Hartman je očinski rukovodio osobljem odabranim po iskrenosti
rukopisa.
Sledeći čitke i sistematski izrađene adresare Arona Hartmana,
nekolicina zaposlenih je u čamot Grada svakodnevno slala stotine
venčića od čestitki i bilja. Kako je kojem usamljenom zaigralo srce pošto
bi međ laticama otkrio da neko misli i na njega, tako je i naša ideja
zadobijala retko lepo ruho stvarnosti (1).

(1) Službeni spis

Poverljivo. Nedavno se na jednoj od onih kućica što se izdvajaju
ušuškanošću pojavila mala, ali mom oštrom oku primetna mesingana
tabla sa zagonetnim natpisom „Plave mreže“. Pažljivo se raspitujući šta
se krije iza tako neobičnog naziva, otkrio sam prvo opravdanost svojih
sumnji, a potom i osnivača ove zavereničke organizacije Arona
Hartmana, poznatog po tome što mu ruke slušaju govor srca. Ovaj
opasni poklonik svih vrsta ljubavi, jedan od onih koji bi da lepe ideje
oblače u stvarnost, ovog puta je raspleo mrežu čestitanja rođendana
usamljenim osobama pomažući se reprodukcijom slike jednog, takođe
opasnog, travara naivca. Ne bih da opterećujem ovaj izveštaj mnogim
užasavajućim stvarima na koje sam naišao u istrazi: navodno ušuškana
kućica, dobrovoljno finansiranje, lekovito bilje, iskrenost rukopisa i
slično. Sve su to pramenovi plavetnila što nam prete. Ipak, nešto ističem,
Aron Hartman već širi svoje Plave mreže i po drugim gradovima i
zemljama, uzdajući se da će i njegova služba uskoro dostići zloglasne
svetske organizacije koje utamanjuju glad, uroke, skakavce, nepravde,
komarce malaričare, pacove, tugu, boleštine i druge svakovrsne patnje.
Stoga očekujem da povodom mog dopisa najhitnije reagujete ne bi li, pre
no što bude kasno, pokidali Plave mreže i uspostavili dobro staro stanje
stvari.

Ranilist, perunika, bokvica, debelica, urodica, bela rada,

borovnica, jaglika, majčina dušica, matičnjak, noćurak, morač,
kamilica, jarebika, belka, zečija stopa, medunika, menegled, božur,
blaženak, rujevina, bun, momčić, šafran, rosulja, sedef, srcopuc, čičak,
čubar, ajdučica, ljupčac, paprić, vranilova trava, bosiljak, mišinac,

66
mak, ljubičica, zelje, kopitnjak, krivošija, ladolež, angelika, okoločep,
vijošnica, broć, vidac, gorun, bogorodičina trava, žutelj, đurđic,
dikino oko, titrica, podbel, vasiljak, jarić, kaloper, kalina, velebilje,
kostrika, nana, slez, hoću-neću, kopriva, virak, lavanda, dragušac,
bakina dušica, različak, srdačica, pomoćnica, zanovet, zrneš,
lazarkinja, maslačak, vilino sito, jasmin, odoljen, zvezdan, žalfija,
dan-i-noć, mrazovac, rastavić, čuvarkuća, strižuša, naprstak, sladić,
kitnjak, ajčica, dren, bulka, gorocvet, dragoljub, đurđevak, milogled,
vilina kosa, vidovčica, ruzmarin, matočika, blagovanj, despik, oman,
mlađa, božika, jorgovan, zelenika, belonoga, neven, prudnik, ljulj,
pačje gnezdo, prsčica, lubeničica, suzice, kalsiac, jedić, planika, mečije
uvo, mačica, protivak, pucalica, trava od čame, svib, stidak, čupava
kata, zova, vrbena, sedmolist, predence, miloduh i ivica.

Slika 23. Vidan Kovačević iz sela Travice, „Rukovet“, ulje

na staklu, 120x110 cm, 1978. godina, Galerija samoukih
likovnih umetnika, Svetozarevo.

67
 19. SNOVI I

Bila je to jedna od onih noći do grla zaronjenih u tamu, kada i plitke

vode postaju duboke, pa je opasno bilo kuda polaziti, a pogotovo
prelaziti sa obale na obalu. Jedna od onih noći kada su bauci, more,
vampirice, bukavci, šestaci, nekrštenci, psoglavi, troglavi, drekavci,
cikavci, vampirići, todorci i karakondžule neobično vredni, pa se
nogama ne valja nikuda, ali se zato (da bi se primirilo nespokojstvo
duše) veoma mnogo i razgranato sanja, te se snom kreće kuda se telom
ne može:

Ester – Kino-operater menja filmsku traku

Iznenada, vrata u dvorani se otvoriše i lak vazduh raspali žute

svetiljke. Staza od slika se skovrča i nestade. Projekcija se prekide. Salom
prostruja brz žamor. Posetioci stadoše da se okreću, izmenjuju poneku
reč. Neki gotovo uskliknuše. Neki poustajaše. Začu se i aplauz. Između
redova je išao on – Augusto.
– Oprostite, vi ste Ester? – pitao je levo i desno, neprestano se
smešeći.
Srce poče da mi tuče kao u umorne ptice. Uzdah se zgrudva i bi mi
teško da dišem. Gospode, on traži mene, prođe kroz moju glavu. Zar je
to moguće? Zar tako, kao u snu, bez ikakve najave?
– Izvinite, vi ste Ester? – pitao me je.
Bledušne svetiljke bioskopske dvorane meko su senčile njegovo lice.
Bio je lep kao na platnu, nasmejan, čulnih usana.
Htela sam da viknem: da, da!, ali se iz suvog grla nije mogao dobiti
ni glas. Želela sam da potvrdim glavom, ali mi se u vratu nešto ukočilo.
Želela sam da podignem ruke, ali je neko u moje šake stavio dve teške
metalne kugle. Želela sam da ustanem, ali me je nepoznata sila snažno
držala za noge.

68
 – Gospođice, da niste vi Ester? – pitao je Augusto devojku u
sledećem redu.
Kada je ona odsečno zavrtela glavom, pošao je dalje. A zatim i dalje.
I još dalje.
– Ko li je ta srećnica? – zadivljeno je prošaputala neka okruglasta
žena pored mene.
Bočna rasveta u dvorani svenu. Posetioci, zadovoljni što su videli
velikog glumca Augusta, nanovo zažagoriše, ali kada s kraja na kraj sale
krenu put od slika, svi utihnuše. Kreč na zidovima nastavi da se ljuspa
monotono pucketajući, ili su to, možda, po pravoj stazi svetlosti iznad
glava tiho nastavili da idu gledaoci.

Ćutljiva Tatjana – Kamenolom pesama

Posle dugog i zamornog puta, sve kroz živopisne predele ušuškane

u guste šume, ispresecane bistrim potocima, pa presvučene daljinom
neba, stižem do kamenoloma pesama. Sa obe ruke, prstima povređenim
u ranijim snovima, još više razmičem naprsline po obroncima planine i u
jednu vreću od mesečevog tkanja stavljam komade kamenja. Ovaj veliki
teret će se postepeno smanjivati sledećih dana – dok budem pevala
pesme.

Saša – Poseta

U Potkovičarev san se stiže hodnikom vazdušastih zidova. Na prvoj

raskrsnici se ide levo, zatim se krivuda i potom samo pravo – sve dok se
ne izbije na jednu poljanu obraslu žgoljavim žbunovima i užutelom
travom. Potkovičar je zatečen. Izgleda da se nije nadao mom dolasku.
– Oprosti, nisam stigao da ukrasim vrt – kaže i do nogu spušta
kutiju sa raznobojnim tračicama koje je do maločas vezivao po
žbunićima.
Posmatram ga ćuteći. Sasvim je uobičajene visine. Poneka šarena
mašnica se smešno vijori na rastinju do njega. Zar je to sve? Zar je to san
u koji me je tako uporno pozivao?
– Mnogo je bolje kada se dekoriše… – muca on crveneći. – Trava je
obično bujnija. Žbunići veoma lepi…
Ćutim. Ne znam šta bih rekla. Potkovičar se sa mukom osmehuje,
tek uglom usana. Zatim mu ni to ne uspeva. Oči mu poprimaju izgled

69
orošenog stakla.
– Eto, tako je! – bolno uzvikuje. – Takva je istina. Zapis mog roda je
ili apokrifan ili uopšte ne postoji. Zabluda! Nečija neslana šala, gnusni
falsifikat… Ova visina je ova visina. Sada znaš!
– Psst – šapućem mu i prilazim.
Zavirujem u kutiju. Tamo je mnogo različitih ukrasa. Vadim jedan
papirni lampion i kačim o žbunić. Zatim popravljam jednu nevešto
vezanu mašnicu.
Potkovičar me posmatra sa zahvalnošću. Saginje se i brižljivo,
vrhovima prstiju, ispravlja poklekle travke.

Nepoznata putnica – Uz končić

Opasan je ovo hod. Pogibeljan je svaki pogrešan korak. Ponor se vrti

sa obe strane, ponor tako dubok da pogled u njega večno pada. Još niko
nije čuo udarac bilo čega o dno. Možda dna i nema.
Put je uzan, taman koliko i nit. Teško je održavati ravnotežu,
odmaže putna torba u desnoj ruci, tek malo pomaže suncobran u levoj.
Ide se milimetar po milimetar. Ne gleda se, jer šta bi se i videlo –
beskraj svega i ničega. Ne sluša se, jer šta bi se i čulo – sipljiva škripa
eona. Samo se ide, milimetar po milimetar.
Tanka stazica boje sedefa već se bolno useca u tabane. Telo se koči,
naročito ispružene ruke. Ali, ishodište mora da je sve bliže. Govori to i
sve jača sila privlačnosti. Govori to i sve zategnutija nit puta.
Kada jagodice prstiju dotaknu cilj, kada se dužina Arijadninog
končića (po kome se hoda) svede na dužinu rukohvata, san će prestati i
java će (zbog koje i ovaj san i ova muka) biti tu, odmah do usana.

70
 20. U POTRAZI ZA ETOM

Tako se više nije moglo. Oglas u „Gradskom dnevniku“ nije dao

rezultate. U kartama se nije ništa videlo. Plava mreža Arona Hartmana je
ostajala prazna. Bajalice nisu pomogle. Kao da su dobri duhovi tih dana
bili zatamničeni, a Enciklopedija Serpentiana, velika pomoć u zalutalim
časovima, tvrdoglavo je ostajala neprevodiva. Zato je Potkovičar, bez
Andrejevog znanja, otišao do Grada, ne bi li otkrio bilo kakav Etin trag.
Istina, prošli su meseci od njenog nestanka, ali mora da još negde postoji
svedok koji se seća žene bez senke, bar trunka Etinog mirisa, možda
zvuk koraka ili bilo šta drugo.
Određujući svojim očima zadatak pronicljivosti, Potkovičar je
kružio ulicama ne sklapajući kapke ni za treptaj. Bilo je dosta ljudi bez
senke, magličaste tuge, svetluca sreće, na staklima izloga taložili su se
napušteni likovi prolaznika. Bilo je svega. Ali, od Ete nije bilo ni ništa od
ničega.
Osećajući kako u njemu polako preovlađuje osojna strana ličnosti,
Potkovičar je duž Zapadne avenije gubio i poslednju toplinu nade. Noć
ga, bez te topline, ne sme zateći u Gradu. Mogao bih se smrznuti,
pomislio je.
I baš kada je dopustio da po inerciji napravi još koji korak, pre nego
što će se okrenuti i vratiti kući, Potkovičar je opazio veliki reklamni pano
„Tamazova Robna Kuća – Naj Kuća U Gradu“.
To bi moglo biti to!, dosetio se, pa je, ne gubeći vreme sa
prodavcima i šefovima odeljenja, zatražio da razgovara sa vlasnikom.

Tamaz je bio krupan brkajlija upalih očiju, čovek koji ima tri lica (1) i
raskošno prstenje na rukama. Ćuteći je saslušao Potkovičarevu priču o
Andreju iza troseda, pa je (pod izgovorom da maramicom briše čelo)
promenio izraz samozadovoljstva u izraz duboke osećajnosti.
– Sažaljevam slučaj vašeg prijatelja. Bogme nezavidna situacija.

71
Potpuno razumem vašu brigu za njega. Danas je malo ljudi koji žele da
pomognu bližnjem – glasno je razmišljao Tamaz, lukavo gladeći levom
rukom desnu, jer se izrazi ruku ne mogu menjati kao izrazi lica. – Da…
da… Kako je to plemenito! Baš je plemenito pomoći prijatelju da dovrši
igru. Nezgodno je iza troseda. Mora da je hladno. Možda i mračno. Na
kraju krajeva, malo se vidi od sveta.
– Dakle? – pitao je Potkovičar.
– Dakle, vidite, prijatelju… Mogu li da ti se obraćam sa ti? Dakle,
vidiš, dragi prijatelju, Tamazova Robna Kuća nikoga ne ostavlja na
cedilu.
Zarada nije uvek bitna. Imala bi tu jedna zgodna mlada dama, nije
baš da se zove Eta, ali to se da srediti – opet je Tamaz prešao maramicom
preko lica i promenio svoj izgled u izgled savršene poštenjačine.
– Bojim se da me niste razumeli, meni treba Eta! – pobunio se
Potkovičar.
– Ali, prijatelju, Eta ili neka druga… Ima li tu bitnijih razlika,
pogotovo što je cena simbolična. Devojka koju ti nudim idealna je za
dovršavanje igre žmurki – sada je Tamaz sasvim otvoreno, bez
maramice, pređašnje lice prekrio licem samozadovoljstva.
– Rekao sam: Eta! – povisio je glas Potkovičar.
– Ah, kako si tvrdoglav!! – nadjačao ga je Tamaz i pritisnuo jedno
dugme na stolu blaženo osluškujući kuckanje sopstvenog prstenja o
orahovu ploču (očigledno jedan od zvukova koji mu je punio srce i
budio grabljivice u očima).
Gotovo istog trena, kao da je čekala pred vratima, u kancelariji se
našla jedna devojka. Zbog prenaglašene šminke ličila je na plastičnu
voćku.
– Ovo je Rozika. Ili, ako hoćeš, Eta. Prva klasa. Može na sat, na dan
ili zauvek. Tvoj prijatelj će biti prezadovoljan – napravio je Tamaz širok,
velikodušan pokret rukom.
Potkovičar je zaželeo da se usprotivi, ali se predomislio. Platio je
„zauvek“ i sa devojkom napustio Veliku Robnu Kuću. Na ulici je rekao:
– Možeš da ideš kuda želiš. Eta je Eta. Ti treba da ostaneš Rozika. To
je lepo ime.
Devojka nije ništa razumela. Svet se kao sumanut gurao oko ulaza u
Tamazovu Robnu Kuću.

(1) Anatomika III

72
 Koliko ljudi toliko ljudi poseduje po nekoliko vrsta lica, pri čemu se
ono pravo bez problema da utvrditi, kao što se u tanjiru čorbe lako i
odmah razazna komad mesa. Prepoznavanje se vrši običnim
posmatranjem očiju. Naime, ono što je u očima nastanjeno, ne može se
prognati ni na jedan način. Ako su u očima vukovi, nema mogućnosti da
se oni zamene pticama prhtalicama, kao ni zmije zečevima, jaganjci
morskim psima ili lisice školjkama.
Konačnu neizmenljivost, pored očiju, imaju i stidni delovi, ruke,
trbuh, gotovo uvek i noge. Pobrojano čovek ne može menjati, da bi sebi
dao izgled koji realno nema.
Ovim bi broj metamorfoza bio ispisiv međ korice omanje beležnice,
da nije nepreglednog niza usta koja ljudi po potrebi menjaju i tako ne
samo da veoma mrse postupak, već i opasno ugrožavaju krajnji rezultat
razotkrivanja ličnosti. Izgled tih usana u obliku slatko jestivih ili
otrovnih gljiva, naivnih ljubičica, melanholične paprati, pohlepnih
muholovki, otužnih morskih travuljina ili ljupkih đurđevaka – razume
se, nije od značaja. Nevolju, i Gordijev čvor ljudske ličnosti, čine reči koje
izlaze iz takvih usta, pa je bolje ne uzimati ih zdravo za gotovo, već
obrise istine potražiti u već spominjanim očima.

Ovo je žena gospodara zemlje Kemt, uz vladara gospodara neba

Atona, prvosveštenika Njegovog, kralja Akhnatona. Vrat njen je mera
vitkosti, put njena je mera nežnosti, usne njene sumera čulnosti, oči
njene su mera lepote, ime njeno je Nefretete. Kraljica ova, ukras
prestonog grada Akhet-Aton, Tvorcu prinosi žrtvu (hlebove i ulje), ali
jedini na horizontu sunčevim rukama ne prihvata darove. Atonova je
volja da odmori svoj sjaj u Nefretetinim krupnim očima. Bogu je
znano što običnom nije – po Jato lastavica u svakom kraljičinom oku
prenosiće svetlost Njegovu kroz prostor i vreme. Tako će, tamo,
mnogo dalje od zemlje Kuš i od Nubije i preko vode mora i mnogo,
mnogo kasnije, neupućeni preko ovih očiju razumeti – sunce je mera
večnosti.

Slika 24. „Oči kraljice Nefretete“, reljef sa istočnog zida

palate faraona Akhnatona u Tel el-Amarni, alabaster, 110x90
cm, XIV vek pre nove ere, Egipatski muzej, Kairo.

73
 21. KAKO JE NESTALO ZRNO NARA

Bilo je ovako. Prvo je svanuo petak, zatim smo doručkovali, a

potom je zvao Augustov menadžer. Pitao je imamo li nešto protiv da
njegov štićenik poseti Ester i tražimo li novčanu naknadu za tu uslugu.
– Dobro jutro. Bilo bi nam drago. Kakvu uslugu? – zbunjeno je
odgovorio Potkovičar. – Ester toliko želi da upozna Augusta. A što se
tiče novca, mislim da nisam razumeo.
– Odlično – obradovao se čovek sa druge strane žice. – Međutim, ne
zamerite, napravićemo ugovor. Znate, imali smo i loših iskustava.
Tako je, ubrzo, nismo čestito ni ručak odmorili, Augustov
impresario telegramski poslao ugovor sastavljen od nekoliko tačaka.
Svojim potpisima morali smo da se obavežemo kako se novčanih
potraživanja trajno odričemo, kako velikog glumca nećemo zadržavati
više od jednog časa i kako u slučaju spora priznajemo nadležnost suda
čije se ime nije dalo rastumačiti.
Sve je to bilo jako čudno. Zašto bismo tražili novac? Čemu ugovor?
Na kraju krajeva, kako to da Augusto zna za Ester? Ali, posmatrajući je
sasvim očaranu budućim susretom, kako kažiprstom zaneseno upreda
pramen kose, pa je Saši kasnije trebalo čitavo popodne da ga razmrsi –
bezuslovno smo pristali. Ipak, potpisujući se, Dragor je izrazio opšte
mišljenje.
– Samo uz veliki napor uspevam da u celu tu stvar ne posumnjam.
Nije prošlo mnogo vremena, koliko čoveku treba da zaboravi šta je
večerao, a odgovor je stigao. Impresario je najavljivao dolazak svog
klijenta u idući ponedeljak.
Lako se može zamisliti kakve su bile pripreme za doček slavnog
gosta. Potkovičar je iz sobe za okupljanje morao da ukloni svoj
grozomorni pejzaž – valjda nećemo da plašimo čoveka. Bogomil je kupio
policu za Andrejeve knjige voznih redova – vitki tornjevi i stameni
bedemi su razgrađeni i privremeno ukalupljeni u besmislene stalaže.
Dragor je bio zadužen za dekoraciju. Na ormare su stavljene najkrupnije

74
dunje i najjedrije jabuke. Ne bi li i danju svetlucao, akvarijum sa
mesečevim ribicama je pomeren na tamnije mesto. Za posluženje se
kuvalo slatko od šljiva (na starinski način – sa listićima rozetle i vanilin
prutićima). Naravno, u pripreme je ulazilo i to što je Ćutljiva Tatjana
neprestano pevala svoje najnežnije i najromantičnije pesme. Saša je šila
večernju haljinu, a Andrej je nesebično pozajmio nekoliko trunova
mesečine iz teglice, jer je po modnom žurnalu bilo predviđeno da
kreacija tu i tamo ima i šljokice.
Kada nije imala probe, ili kada nije provodila vreme u slušanju
pesama, Ester se dugo ogledala u Južnom ogledalu za verovanje ne bi li
stekla samopouzdanje pred tako važan susret.
A onda, u ponedeljak, Augusto je zaista došao. Vozio je preširok
beli kabriolet i nosio je preusku drečavu košulju sa palmama. Pravo za
pravo – niko ga nije prepoznao. Tako vidno ostareo, sa viškom
kilograma, neprijatno tankih usana, stalno skrivenog pogleda, bio je tek
ustajala sen onog Augusta sa platna. Mada nije bio visok, Sašu je sa
visine pitao:
– Vi ste osoba koja me je lepo sanjala?
– Ne – odgovorila je ona. – Naša Ester će biti spremna za koji
trenutak. Izvolite, moliću, u sobu za okupljanje.
Kratko Augustovo zadržavanje proteklo je u znaku njegove
nadmenosti. O srušenoj tavanici se izrazio pohvalno, ali mu se na licu
čitalo kako misli da nemamo dovoljno novca za dovršavanje kuće.
Tražio je samo čašu mineralne vode, a slatko od šljiva je odbio. Pravio se
da ne vidi Andreja iza troseda (iako ga je više puta ljubopitljivo odmerio
krajem oka). Dunje je osmotrio uz ciničan smešak, a akvarijum tako
glupim pogledom da smo shvatili: za Ester bi bilo bolje da se i ne
pojavljuje.
Međutim, sve je već bilo kasno. Ona je ušla nasmešena, malo bleda
od uzbuđenja, korakom lakšim od svega merljivog. Blaga čulnost se
množila oko nje. Slatka slutnja sreće joj je rosila kožu, a prijatna toplota
se tako brzo širila ukrug da je vazduh zaboravio na kretanje postavši
gust kao san. Bila je, zaista, lepša nego ikada. Za čuđenje više, Augusto
je ostao hladnog izraza lica, verovatno želeći da saopšti: navikao sam na
prisustvo i zgodnijih žena.
Kako je tekao razgovor u sobi za okupljanje nismo nikada saznali.
Ne želeći da smetamo, popeli smo se na sprat i posmatrali uvek
zanimljivo kretanje oblaka. Odozgo smo videli i Augusta kako izlazi iz
kuće dok se palme na njegovoj košulji zlokobno njišu. Nešto nije bilo u
redu. Čovek koji je napuštao naš dom nije bio onaj koji je u njega ušao.

75
Ovaj, što je otvarao vrata kabrioleta, nema sumnje, imao je punije usne,
bio je suvlji, otresitijih pokreta, nekako mlađi. Za časak ili dva
poverovali smo da je ljubav naše Ester preporodila Augusta, ali potom,
valjda zato što je Ester baš njoj pričala svoj san, Saša se uz vrisak prva
dosetila:
– Bože! Brzo, brzo svi dole! Ukrao joj je san! To je Augusto iz njenog
sna!
Strčali smo u prizemlje kao bez duše. Ester je, smrtno bela, poput
papira na koji se ne prima pesma, sedela za stolom.
– Pokrao te je?! – pitala je Saša.
– Mislim da jeste – prošaputala je ona i rukom prešla preko gornjeg
dela desne butine.
Haljina je sve skrivala, ali znali smo da mladeža u obliku zrna nara
više nema.
– Šta ćeš sada? Hoćeš li da ti napišem stih? – pokušao je Potkovičar
da popravi stvar.
Ester je duboko uzdahnula i podigla glavu:
– Promeniću zanimanje. Zavoleću nekog drugog (1).

(1) Nekoliko noćnih epiloga i Enciklopedija Serpentiana

Kasnije, pre nego što se oporavila, Ester je još desetak puta sanjala
san „Dok kino-operater menja filmsku traku“. Augusto je tamo bio baš
onakav kakvog ga je upoznala na javi – otežao, nadmen, hladan i
neprijatan. Onaj Augusto iz njenog prethodnog sna – lep, nasmejan,
čulnih usana, snimio je novi, veoma uspešan film. Zatim se neko vreme
nije pojavljivao u javnosti. Verovatno je tražio novu žrtvu. Žrtvu
pomoću čijeg sna će se podmladiti.
Sve dok je Ester sanjala košmarne snove, mi smo dežurali pored
njene postelje. Jedne od tih noći, krateći bdenje listanjem Enciklopedije
Serpentiana, Dragor je pronašao odrednicu „Kradljivci snova“.
Ispod naslova je pisalo: „Najgora od svih vrsta lopova. Iz čoveka
mogu da isisaju i sav život. Unesrećenom ostavljaju praznu ljušturu za
kretanje da ne bi i formalno odgovarali za ubistvo koje su počinili.“

Bilo da je legija u garnizonu ili na pohodu, bilo da se brani ili

napada, uman prefekt se neće odmicati od staranja o zdravom snu

76
svojih trupa. Atinjani, Lakedemonci i naši starovremci odlično znahu
značaj dobrog sna i ne prepuštahu slučaju ovu polovinu uspeha.
Vojske koja sneva pobedu nad neprijateljem ima još samo desnu nogu
pridružiti toj pobedi. Vojska koja sneva sopstveni poraz već je levom
nogom u tom porazu.
Stoga je neophodno potrebno u svakoj kohorti postaviti po jednog
čuvara snova, ranga tribuna, a u najvećoj, milarijanskoj kohorti i dva
čuvara snova. Ovi se čuvari imaju brinuti o svemu što obezbeđuje
povoljan san – od udobnih uzglavlja do samog sadržaja snova. Isto
tako, čuvari snova organizuju sigurnost logora na počinku. Jer, legija
koja ostane bez dela komore, kopalja ili kožnih štitova još može
pobediti, ali legija kojoj koristeći noćni mrak pokradu pobedničke
snove još samo može sačekati poraz.
I mada su kradljivci snova po pravilu ljudi lošeg morala, nije
zgoreg imati u svojim redovima i čoveka vičnog ovom zanatu.
Poznato je da su neke opsade srećno okončane zahvaljujući
kradljivcima snova. Lišiti branioce utvrde sna o uspešnom ishodu boja
bolje je nego lišiti ga vode.
Vojskovođa koji sve ovo uredi i sam može bez bojazni na počinak.
Onaj koji ovo zanemaruje neka se doseti da je san uvek jedan od dva
stuba slavoluka.

Slika 25. Flavije Vegecije Renat, „O čuvarima i kradljivcima

snova“, deo druge knjige „Rasprava o ratnoj veštini”, prema
izgubljenom originalu iz V veka prepis Pođa Bračolinija 1427.
godina, 11.217, Univerzitetska biblioteka, Rim.

77
 22. PRENOĆIŠTE

Zimi se dan često suzi, noć obično preko mere ojača, bude da se
veče začne u podne, dogodi se i da jutro oboli od zaboravnosti. I svaka
za sebe, a posebno ovako združene prilike, govore da je vreme za igru
senki.
Na kraju odluke da se igramo, Tanja i Dragor rasporede sveće po
sobi za okupljanje. Prvu sveću zapalimo iskricom iz akvarijuma sa
mesečevim ribicama, drugu sveću prvom, treću drugom, četvrtu trećom
i tako do sto pedeset šeste. Potom složno i snažno razduvamo električno
osvetljenje, pa posedamo. Malo sačekamo da se tišina udobno namesti u
svakom uglu sobe i počnemo.
Samo ime kaže – u igri senki sve se izražava senkama. Ovo što je tu
nije više od opisa, to je senka senke, ali se rečima ne može vernije od
toga. Recimo, Saša je vrlo vešta u prikazivanju ptica. Odrazi njenih ruku
klize po najvišim delovima zidova, tako glatko kao da je posredi pravi
let susretom za domom nošenih selica. Nepomični Andrej na zidu
izgleda kao plećata planina. I u igri se nada da Eta dođe do njega, senka
mu gotovo ne diše, bat koraka čeka. Ester oponaša ribe. Ćutljiv je susret
jata ptica i jata riba. Čude se jedne drugima. Nešto niže Potkovičar se
prepire sa sobom – da li da bude zec ili paun. Po stranicama sobe rastu
šume. Negde je trava stasom nadmašila stabla. Sa vršcima vlati diraju se
Bogomilovi oblaci. Grohot njihovog smeha budi senke Tanjinih
šestokrilih leptira. Umorne ribe se odmaraju na laticama Dragorovih
cvetova. Levo od toga još traje prepirka zeca i pauna, pa opet nadjačava
kikot oblaka. Jedna ptica ispušta nešto iz kljuna. Tamo gde ova sen
padne niče voda i teče uvis, uvis i još uvis, eto neba i za ono jato riba.
Oblaci klize nadole, čini se da zidovi idu nagore. Napuštenoj travi
družbu prave senke leptira. Andrej ćuli uši, planina se stresa, prhte
šume. Potkovičarev paun širi pera, odraz zeca beži, izviruje iz cvetova.
Oblaci se opet smeju, ovog puta onako, bez razloga…
Kako se kuća puni, tako noć hoće da pukne. Sa popuštanjem šavova

78
tame, sveće gube svoj smisao a senke snagu. Zadihani, sasvim iscrpljeni,
u svitanje zaspimo gde smo se zatekli, ne čujemo ni tišinu kada stane da
se meškolji (1).

(1) Ukrštanje prostora – istorija o Korneliji i

Aleksandru
Dogodi se: nekakva istorija na svome putu naiđe na drugu istoriju.
Ukrstivši se s nekim, manje ili više značajnim detaljem – prva povuče za
sobom onu drugu, istrgnuvši je tako iz njenog konteksta.
Pokatkad, osim poštara Spiridona, igru senki je sa nama igrala još
jedino Kornelija. Iz Grada, gde je živela sama, dolazila je svakog trećeg
ili četvrtog dana, uvek u pet časova, donoseći nam blagorodan pogled,
svojeručno sušene cvetove za dugmad Dragorovih košulja i vino od
kupine koje je spravljala na poseban, sunčan način. Od njenog ulaska ne
bi čestito prošlo odzvanjanje koraka – već je svoje poglede raspoređivala
po nama i po sobi za okupljanje, dugmad je sa pažnjom smeštala u jednu
vazu od prozirnog stakla, a vino od kupina je sipajući u šolje i čaše toplo
preporučivala:
– Pih, kako ste mi ubledeli. Nema ništa zdravije od ovoga. Modre
kupine i zrelo sunce, bićete kao novi, kao deca!
I činilo se da je na sve nas gledala kao na decu. A biće da je pomalo i
sama bila dete. Slatko se smejala svemu i svačemu, šireći oči, kao da se
plašila da joj nešto ne promakne. Povremeno bi, kao dete, i zapitkivala:
– Sašice moja, smetam li ja vama? A je li ta Eta, zbog koje Andrej
čuči iza troseda, neka zla žena? Kada ćete nam opet pevati, gospođice
Tatjana? Ko su ti ljudi što vam prete zbog plavog krova? Hoćemo li
večeras prenoćiti među senkama?
Naša pitanja, međutim, nisu nikada stizala. Znali smo da je
Kornelija u nekom drugom gradu bila udata. I znali smo da je to bio
strašan brak. Njen muž, imenom Aleksandar, nije želeo da imaju decu.
Bog zna zašto, mada možda ni njemu nije jasno, ali nije želeo da imaju
decu. Kornelijini dani su se nizali kroz gluva, samo tugom ispunjena
prostranstva. Ne, toj patnji razlog nije bio suprug. Ona je u sebi lako
zatrla razočarenje sudbinom koja joj je dodelila takvog saputnika. Ali,
stalni bol zbog neostvarenog materinstva nije se mogao tek tako skrenuti
mimo srca. Možda otuda i ono njeno setno „Dete moje, dete moje!“ i
pregršt ponuda kao kada se posećuju deca.

79
 A onda, iznenada, početkom jednog prolećem obuzetog jesenjeg
meseca, Kornelija se pojavila poslednji put. Dobila je pismo od svog
bivšeg muža koji se teško razboleo i odlučila je da se vrati u svoj grad
kako bi ga negovala. Na rastanku smo se samo gledali, nikome nije bilo
do razgovora.
Kao što leptir koji proleti kroz zoru to jutro nosi na krilima do
podneva, tako su naše istorije razmršene sto svitanja kasnije, dolaskom
nekog brbljivog trgovačkog putnika. Uz poklon, dve boce vina od
kupina, on nam je predao i vesti o Korneliji. Njen muž je zaista bio teško
bolestan. Lekari su utvrdili da se radi o retkom koštanom oboljenju
neuobičajenih simptoma. Laički rečeno, Aleksandru su se sušile kosti.
Prvo je postao teško pokretan, a zatim je pao i u postelju. No, to nije bilo
sve. Ubrzo se, ionako nizak Kornelijin suprug smanjio za petnaestak, a
pošto je bolest uzela maha, i za celih trideset santimetara. Nepokretnost i
bolovi koje je trpeo uzrokovali su da se sa njegovih usana nisu mogle
razabrati nikakve reči – nerazgovetno mrmljanje je bilo samo neuspeo
pokušaj da nešto kaže.
Kornelija je usrdno negovala bolesnika. Da li iz sulude potrebe ili iz
mržnje, to se nikada nije saznalo, ponašala se prema njemu kao prema
detetu. Pevala mu je uspavanke, prekrajala odela u odelca, učila ga da
govori.
Trgovački putnik nam je preneo da Kornelija i Aleksandar i dalje
žive tako – nedavno je brižnoj majci nabavio katalog dečijih igračaka.

U leto (nečitko) godine prosuo sam sve svoje mastionice, vetru

prepustio sve svoje rukopise, pod desni pazuh stavio svežanj listova
belog papira, pod levi pazuh smestio pero, obuo se i krenuo. Hodao
sam i hodao. Prošao sam predele koje sam ranije gledao sa prozora,
zatim predele o kojima sumi pričali, potom predele snova, posle njih
predele tako udaljene da ih je putem svako zaboravljao i napokon dalje
nisam mogao, stigao sam u nepoznato gde pre mene ni ljudsko
zamišljanje nije dospelo. Tu, između izvora vode i ušća doline u
planinu podigao sam dom. Danju sam dobavljao hranu. Med divljih
pčela, kupinu, potočne rakove (nečitko). Noću sam, ako bi bilo
mesečine, ispod desnog pazuha vadio listove papira, a ispod levog
pazuha izvlačio pero. Sedeći na kamenu, između meseca i sopstvene
senke, pero sam umakao u odraz i na kolenima ispisivao listove.
Radost koja me je obuzimala nije bila ničemu ravna. Kakve su reči od
senki!, činiše mi se hiljadu puta istinitijim od onih pisanih mastilom.

80
Tako sam radio iz noćnu noć (nečitko). Znao sam – praznih je listova
mnogo, senka je moja mala, potrošiću je pre no što svežanj pod
pazuhom otanjim. Ipak, žalio nisam. Namernik koji na putu ka svome
predelu ove listove nađe, prenoćiće toplo i sutradan će moći za sobom
dalje.

Slika 26. Nepoznati samotnik, „Prenoćište“, naslovna

stranica rukopisa, senka na papiru 29,5x20,5 cm, nepoznata
godina nastanka, Kabinet mapa i globusa Narodne biblioteke
Srbije, Beograd.

81
 23. DEVOJKA KOJA SE SUSRELA SA KOMETOM

Broj 78 je poslednji u ulici. Pogled na negovani vrt otkriva da je

mala kuća uređena sa strpljenjem i ljubavlju. Ulazna vrata ispred Saše
otvara preplanuo čovek sa limenkom piva u ruci. Iza njega stoji ne manje
prijatna žena, svetlog izgleda. Ni on ni ona ne mogu imati više od
četrdeset godina.
– Dobar dan, izvolite? – ljubazno pita čovek.
– Dobar dan, želela bih da vidim Mihaela – odgovara Saša.
– Mihaela? – iznenađen je čovek. – Mihael trenutno nije tu. Zapravo,
on još nije rođen. Naš sin ima tek trinaest godina, oženiće se pošto navrši
dvadesetu. Mihael će biti njegovo drugo dete.
– Oh! – otima se Saši uzvik razočarenja.
– Ne tugujte – uključuje se u razgovor žena. – Dođite za dve
sedmice, predveče, Mihael će tada biti baš vaših godina.
– Hvala – zbunjena je Saša. – Znači li to da se mi više nećemo…
– Da – pozdravlja se čovek osmehom i slobodnom rukom. – Drago
mi je što smo se upoznali. Zbogom!
– Zbogom! – maše Saša kosom na kapiji.
Neobično, za dve sedmice nije ništa lakše pronaći broj 78. Ulica je
sasvim drugačija. Tek posađeni mladi borovi, od pretprošle nedelje,
sada su dostojanstvena stabla. Saši jedino pomaže to što pamti da je
Mihaelov dom poslednji u nizu kuća.
Vrata otvara on. Bez reči se pomera korak u stranu. Saša ulazi u
hodnik, pa u prostoriju belih zidova, ukusno nameštenu mirisom cimeta
i konjaka. Mihael obuhvata Sašin struk. Sada miriše i na njega. Kroz
Sašino telo, peščani sat (1), protiče želja, sprva lagano, potom sve brže,
brže i brže, kao odron planine. Mihael svojim usnama dotiče Sašine.
Poljubac je jednostavan, liči na kolač posut šećerom u prahu (2). Sašini
prsti zalaze u Mihaelovu kosu. Mihaelove ruke kreću uz Sašino telo. U
susretu njene nizvodne mekote trave i njegovog uzvodnog vrelog
milovanja podrhtava plamičak, pa plamen, pa vatra. Oganj se mahnito

82
širi, svuda je tamo gde se diraju koža i koža. Ipak, opekotina nema.
Jedino cimetovom sobom vlada veoma velika toplota.
– Saša, Saša… – šapuće on.
– Mihaele, Mihaele… – šapuće ona. – Pođi…
– Ne, to ne bi bilo dobro – tiho govori on. – Mi smo dva sveta (3).
Ovde drvo izraste preko noći. Događaji se odvijaju munjevitom
brzinom. Moraš se sama vratiti tamo gde je hod vremena usklađen sa
hodom tvojih stopala…
Saša izlazi iz kuće broj 78. Veče je stakleno mirno, valjda zato i
zlokobno. Samo da ne zaduva vetar. Da ne rasprši prah-šećer sa usana.
Da ne razveje miris cimeta i konjaka iz kose. Da ne ohladi toplotu tela.

(1) Anatomika IV
Zajedničko za ukupan ljudski rod jeste zrnasta struktura svakog
pojedinca. Razlike, dabome, treba tražiti u izgledu tih „zrna“. Sastav
može biti sličan prahu, pesku, šljunku ili blokovima kamena. I opet ono
zajedničko: svi odreda, bez obzira na veličinu „zrna“, protiču kroz
sopstveni ili vremenski peščanik, samo neki tiho i sramežljivo, a neki uz
preteranu pompeznost, bučnije od letnjih gromova.

(2) Kakav je to poljubac jednostavan kao kolač posut

šećerom u prahu?
Eto baš takav.

(3) Sporo i brzo življenje

Pored ustaljenih načina življenja, previše poznatih da bi se zbog njih
prosejavale sitne reči, postoje i dva nešto ređa oblika – sporo i brzo
življenje. Na ove načine mogu bitisati pojedinci, grupe, cela naselja,
nacije, koji put i čitava zemlja.
Dok čoveku koji sporo živi, od rođenja do umiranja treba mala
večnost, brzoživeći ljudi hitro i strasno prođu, kao komete što svoju
vatrenu brzinu plaćaju smrću. Naravno, bilo bi pogrešno pomisliti da se
sporoživeći ljudi pate ili muče. Oni samo, bez suvišnih ukrasa

83
saopšteno, dugo i temeljno proživljavaju sve svoje trenutke.
Istorija civilizacije je prepuna primera postojanja naroda koji
pripadaju jednom ili drugom načinu života. Prvi su slični stogodišnjim
kornjačama, a drugi, poput leptira jednonoćaca, nikada ne žale za svojim
putem. Naprotiv, u sumnju su najčešće potopljeni oni srednji, previše
plašljivi za svaki oblik postojanja koji je i za trun različit od onog
uobičajenog.

Orao je preleteo polovinu horizonta, nije znao sleće li ili uzleće, u

zoru je nebo preveliko da bi pamtio; bambusovo drvo je odskočilo, kroz
vedrinu odmaklog dana čulo se kako odlučno niče; sunce je u podne
pobolo sve zrake, prikovana polja nisu mogla da se skupe; voda u reci
se promenila nekoliko puta, ona jutarnja je stigla do sutona na kraju
doline; mesec se pojavio iza planine, čistim srebrom je okovao večernji
muk bivola; mladić je pogledao devojku, ona je na licu osetila laku
težinu vrućine.
Srbi su narod koji se teško zadovoljava jednim životom, pa ga
dupliraju, čak umnožavaju i po desetinu puta. Zatim, kao da im to
nije dovoljno, vrlo uporno traju u sopstvenim snovima ili u jednom
istom času žive na nekoliko mesta, svuda podjednako burno i sa
žarom. Stoga nije čudno – trošeći se tako bespoštedno, Srbi lako
umiru, žurno i žudno, kako su i živeli.
Bez sumnje, ovaj običaj bi se mogao nazvati dobrim da mu je tu
kraj. A nije. Izgleda da su u smrti Srbi najopasniji, kao da i tamo
postoje. Ns samo da im se brada i nokti duže, slično drugim
mrtvacima, već im i tela rastu, a Glas o njima se pronosi i grana, Još
više, nego kada su u životu.
Ovde, među našim ljudima, vlada mišljenje da bi ovom divljem i
opasnom narodu trebalo onemogućiti da živi u snovima ili da provodi
nekoliko života u jednom istom mestu. Naročito bi bilo dobro prevesti
ih iz brzog načina života u spori, ns bi li se razredila njihova
nepokorna narav i tako dobila mirna voda što može da se zajazi.

Slika 27. Anonim, „Ljubavnici“, ilustracija sporog načina

života, preparirana svila iz doba dinastije Sung, 28x10 cm,
između 960. i 1279. godine, Kineska kolekcija, Muzej
orijentalnog instituta, Čikago.

84
 Slika 28. Donato de Leđe, „Kako zajaziti Srbe“, ilustracija
brzog načina života, deo pisma mletačkog izvestioca iz grada
Brskova, 1328. godine, Liber Impressiosionum 4788-328,
Državni arhiv, Venecija.

85
 24. SNOVI II

Bila je to jedna od onih noći do grla zaronjenih u tamu, kada i plitke

vode postaju duboke, pa je opasno bilo kuda polaziti, a pogotovo
prelaziti sa obale na obalu. Jedna od onih noći kada su bauci, more,
vampirice, bukavci, šestaci, nekrštenci, psoglavi, troglavi, drekavci,
cikavci, vampirići, todorci i karakondžule neobično vredni, pa se
nogama ne valja nikuda, ali se zato (da bi se primirilo nespokojstvo
duše) veoma mnogo i razgranato sanja, te se snom kreće kuda se telom
ne može:

Bogomil – Regressus ad uterum

Sunčan dan kao zlatan stog oko podneva. Igramo se pored drvare.
Nas petoro-šestoro dečaka i devojčica glumimo avione, trčimo unaokolo,
širimo ruke i iz grla puštamo glasove slične štektanju mitraljeza, fijuku i
eksploziji bombi.
U jeku „sukoba“ iza ugla se pojavljuje majka. U crnini, velika kao
kuća, velika kao brdo, sporo i umorno ide ka našoj kapiji. Kada je
spazim, pravim se da sam pogođen. Savijem jednu ruku u laktu. To mi je
slomljeno krilo. Stanem da šištim i brundam, kao avion koji gubi visinu.
Naglo se strmoglavljujem ka zemlji, a u stvari trčim ka majci.
– Pogođen je, pogođen! – viču ostala deca.
Slomljenog krila, uz poslednje trzaje svog aviona, ja letim ka majci.
Na korak-dva do nje namerno se spotaknem. Aparat udari u brdo. Svom
snagom prosto ulećem u majčine skute. Ona malo izgubi ravnotežu, ali
ostaje na nogama. Iznenađeno kaže:
– Bogomile, sine!
– Pogođen je, pogođen! – viču ostala deca.
– Spasen sam! – uzvraćam ja zapleten u majčine haljine. – Spasen!
Jedna devojčica, kojoj sam drag, potvrđuje:

86
 – Jeste, jeste, avion je uništen, ali se pilot srećom spasao!
Majka me pomiluje po glavi i blago privija uz sebe.

Andrej – Snovi u mestu

Samo noću napustim svoje mesto iza troseda. Odlazim do poljane

gde je Eta nekada navraćala.
Široka, snena ravnica dozvoljava da na vreme primetim bilo čije
kretanje. Ipak, neprestano se okrećem oko sebe, u oku moram da držim
pun krug horizonta. Želim da je ugledam kako (kao nekada) još izdaleka
trči ka meni.
Tu, na mestu mog obrtanja, trava je ugažena, čak je i zemlja malo
udubljena. Vreme prolazi. Eta se ne pojavljuje. Katkad mi se učini da je
tačkica u daljini njena silueta, posle vidim da je to neko drugi utrunio
horizont. Ipak, ne odustajem. Okrećem se i pomno pratim svaku
promenu.
Strahujem da se san ne istanji, da ne propadnem iz njega u javu, da
se senka iz jave, kroz taj procep, ne prelije u san, da više zaista neću
imati kuda da odem. Ipak, okrećem se, jer želim da je vidim kako (kao
nekada) još izdaleka trči ka meni.

Dragor – Niz končić

Sedim u snu, u sobi za okupljanje, u onoj istoj kući bez krova i čitam
onu istu Enciklopediju Serpentiana uvezanu u šarnu, zmijsku kožu. Za
palac desne noge privezan mi je končić. Lep končić, sedef boje, srednje
debljine. Nit od mene ide do vrata susedne sobe, zatim kroz prozor u
dvorište, iz dvorišta ulicom u ulicu, preko celog Grada, pa onda putem
dalje do daljine.
Sedim i čitam neko zanimljivo poglavlje. Odjednom, končić se
zateže, na palcu osećam – cima se. Ko li to povlači končić, radoznalac,
možda kradljivac, pitam se. Nevoljno odlažem Serpentiana i krajem oka
posmatram kako se nit u pravilnim razmacima podiže i pada na pod,
kako se čas napinje, čas opušta, kako sad struni vazduhom, sad nemo
miruje.
– Hej, ko povlači moj končić?! – vičem što glasnije i ljutitije mogu, ne
bih li prepao nasrtljivca.
Niko ne odgovara.

87
 – Ko to povlači končić, sto mu ušatih đavola?! – pridodajem srdžbi i
zastrašivanje.
Opet niko ne odgovara. Žustro ustajem i ulazim u susednu sobu.
Onaj ko to radi još više zateže končić. Zato se strašnog izraza lica
naginjem kroz prozor i gledam niz nit. Ne moram mnogo da trošim
pogled. Na stotinak metara dalje, na nekih dvadeset stopa iznad zemlje,
po končiću, korak po korak, ide jedna devojka. U ispruženoj levoj ruci
drži suncobran, u ispruženoj desnoj ruci nosi putnu torbu. Od straha
ispuštam pregršt reči:
– Hej, ti što gaziš po niti, silazi! Ludo, pašćeš! Opasno je, siđi!
Devojka kao da ne čuje. Pažljivo korača. Končić se zaljulja. Ona
zastane. Suncobranom mahne. Opet korakne. Zastane. Suncobranom
mahne. Sedefna nit se sve više zateže. Još je daleko, ali nam se usne
bliže.

Potkovičar – Poseta

Saša je stigla u moj san hodnikom vazdušastih zidova. Za njen

dolazak nije moglo biti boljeg trenutka. Vrt je bio u punoj snazi – trava
bujna, prošarana raznobojnim cvetovima, žbunje razgranato, ukrašeno
svetlosnim tračicama, ceo dan osunčan, crven kao presečena lubenica.
Ja sam sedeo u sredini sve te lepote, spokojan, obasjan i srećan što će
se ona, napokon, uveriti u istinitost Zapisa mog roda. Zadivljena mojim
rastom, očarana izgledom vrta, malo bleda u licu, posmatrala me bez
reči, jedino se čula prašina neverice kako sipka sa njenih trepavica.
– Znači tako! – mislim daje rekla. – Kako si visok! Kako je ovde
divno!
Nisam ništa odgovorio. Samo sam je pogledao i nabrao rukovet
sopstvenih osmeha.
– Ispleti po venčić za tebe i mene – šapnuo sam pružajući joj buket.
– Odmah – saglasila se kratko i časak kasnije počela da prepliće
jedan moj osmeh, jedan njen osmeh, jedan moj osmeh, jedan njen
osmeh…

88
 25. KULA VAVILONSKA NA JEDAN SPRAT

Nije bilo potrebno da se predstavlja. Po njegovom bezličnom

izgledu zaraslom u odelo strogih linija moglo se bez greške zaključiti –
pred nama stoji građevinski inspektor, jedan od onih ljudi što se pokreću
na uzice, misle isključivo kockasto i navodno svoje stavove, koje su im
drugi sastavili, nose u crnim tašnama.
Tek što je stupio u sobu za okupljanje, posetilac je naređao toliko
reči da smo se pobojali hoće li preostati mesta za vazduh:
– Vaša kuća bez krova odskače od celine u kojoj se nalazi. Ona je
kvari, narušava njeno jedinstvo i izaziva negodovanje građanstva.
Građevinski inspektorat vam nalaže da objektu vratite pređašnji izgled.
U suprotnom, protiv vas će biti podnesena tužba, krov će svakako
morati da se ponovo podigne, a vi ćete biti izloženi nepotrebnim
sudskim troškovima.
Međusobno smo razmenili poglede. Potkovičar se naježio. Ester nije
treptala, što je bio znak njene najveće zbunjenosti. Andrej je, na tren,
zastao u očekivanju Ete. Neznanka sa suncobranom, čiji smo dolazak
sada videli i u šolji za kafu, nije napravila nov korak uz sedefni put ka
našem domu. Nešto se poremetilo u ravnoteži između dva brodska
kovčega i onaj sa elementarnom Težinom je, praćen stravičnim
krckanjem parketa, stao da tone duboko u pod.
Međutim, inspektor je slepim pokretima, kao da ga se sve to ne tiče,
otvorio tašnu i iz nje izvukao presavijen list papira.
– Re-še-nje – oštro je izgovorio ovu kratku reč, kao da njome želi
nekoga da poseče.
– Budite razumni, naša kuća samo može da ulepša izgled naselja.
Zar njen plavi krov nije osveženje? – Dragor je jedini sačuvao prisebnost.
– Krov? – propeo se inspektor na prste, još više dužeći stroge linije
svog odela. – To možete da pričate nekom drugom. Kome je još nebo
krov? Grede da vratite i crep da stavite. To je krov! Šta se izdvajate,
javnost provocirate? Uostalom, kuća vam tada neće prokišnjavati.

89
 Bilo nam je jasno da sa posetiocem nema ubeđivanja. On je
razmišljao simetrično i nikada ne bi shvatio da naša kuća ne prokišnjava,
da to što nema krov omogućava njeno prostiranje ka nebu, da je ona
tako, u neku ruku, Kula vavilonska na jedan sprat.
Dragor je sasvim odložio strpljenje i nervoznim slovima potpisao
potvrdu o primanju rešenja. Inspektor je zadovoljno klimnuo glavom,
okrenuo se i pošao ka vratima. Hodao je nepodnošljivo pravilno, na
svakom koraku zaboravljajući divljenje upućeno samom sebi (što smo
kasnije sa mukom rasterali).
– Zaista misliš da ponovo gradimo krov? – užasnuto smo povikali
tek što je posetilac zamakao.
– Nešto moramo da učinimo – zamišljeno je odgovorio Dragor. –
Naša jedina šansa leži u borbi njihovim oružjem. Pravićemo se da
pravimo krov. Iluzionistički način gradnje (1) neće prozreti, jer više ni
sami nisu sigurni šta postoji a šta ne.
– Ništa ne razumem – rekla je Ester. – Hoćemo li ili nećemo imati
krov?
– Ne, krova neće biti. Jednostavno, u toku dana će se jedna grupa
praviti da ga pravi. Ali, kako postoji mogućnost da i onaj koji uporno
seje nepostojeće seme dočeka stvarnu letinu, noću će se druga grupa
praviti da razgrađuje ono što su se prvi pravili da su napravili.
I dalje nam ništa nije bilo jasno. Ipak, iako je muzikalnost (2) počela
da se vraća onima od kojih je pobegla, a brodski kovčeg sa
elementarnom Težinom stao da izranja iz poda, zaključili smo da nam
Dragorov plan može poslužiti makar za saksijicu nadanja.
Tako se, sve do jeseni, jedna grupa pravila da pravi krov, a druga se
noću pravila da razgrađuje trud prvih. Svet se neko vreme okupljao na
ulici, sa izvesnim zadovoljstvom posmatrajući kako se pržimo na
letnjem suncu, ali pošto su se radovi odužili, ova vrsta zabave je ubrzo
obrasla dosadom. Nekoliko puta je dolazio i onaj inspektor, ćutke
prateći poslove. Da li je uvideo prevaru ili je i sam bio toliko zapleten u
klupko iluzija, pa nije mogao da razlikuje postojeće od nepostojećeg, tek
i on se u vreme kiša trajno udaljio od našeg doma. Kako god bilo, nama
je bilo najvažnije – krov nije nikao ni za jedan crep, naša Kula vavilonska
je sačuvana i dalje pokrivena samo izglednom mogućnošću daljeg
prostiranja.

(1) Ukratko o iluzionističkom načinu gradnje od

90
 najdavnijih vremena do Novih Hiperboreja
Još su drevni hroničari i putopisci primetili da se pojedini ljudi,
kasnije grupe, čak i cele zemlje, prave da su napravile određene stvari.
Mnogi danas smatraju da je poslednji primer ozbiljnije gradnje
Vavilonska kula i da od tog dalekog doba čovečanstvo nije sagradilo
ništa stvarnije. Sigurno je, međutim, da je i tada samo uvežbano oko
moglo da otkrije razlike između lažnog sveta i onog pravog, postojećeg.
Razlozi vekovne zabune prvenstveno leže u tome što svrha
iluzionističkog načina gradnje nikada nije bila sasvim poznata, mada je
suština obično u vešto prikrivenoj želji za neograničenom vlašću, pa
tako i u strogom kontrolisanju slobode drugih. Zabeleženo je da su još
stari Egipćani podizali masivne obeliske istorije klesane u blokovima
granita, nastalog od živog peska mita (izloženog pritisku vremena).
Uostalom, to je običaj koji se zadržao do našeg vremena, običaj
zahvaljujući kome su ljudska naselja obilato iskićena svakovrsnim
spomenicima. Drugi su, opet, „gradili“ nepostojeće puteve, zatim
nepostojeće gradove, koje su uništavali „varvari“ u svojim nepostojećim
najezdama, da bi kasnije legije „napadnutih“ odlazile u stvarne, po
surovosti poznate, osvetničke pohode.
Iako je „podizanje“ naselja bila i ostala omiljena delatnost mnogih
civilizacija, često vešto kombinovana sa pokojim zidom od pravog
kamena ili prozorom sa širokim pogledom, graditelji-iluzionisti se nisu
zadržali na tome. Počeli su da „stvaraju“ i cele države. Ko se prvi
dosetio da jednu od takvih zemalja proglasi za Novu Hiperboreju, nije
poznato. Tek, njihov broj je počeo da se množi, brže no što se množe
biljne vaši, i uskoro ih je bilo toliko da su i sami „tvorci“ zapali u
nedoumicu prepoznavanja. Celi narodi su živeli, ili još žive, u uverenju
da su oni baš ti – nastanjeni s one strane Severnog vetra. Nasuprot njima,
oni koji su prozreli tu laž, svi oni koji su shvatili da je Hiperboreja samo
jedna, a da i ta ne postoji, proglašavani su za izdajnike ili ljude
poremećenog uma.
Organizovanost državnih aparata Novih Hiperboreja u današnje
doba je na zavidnom nivou. (Ovu temu je posebno ozbiljno proučio S.
Basara u studiji „Falseland“, zbornik ,,fenomeni“.) Sve Nove
Hiperboreje imaju zajedničko da su lažne i svaka tvrdi da je ona prava.
Razlike leže u oblicima „izgradnje“. Jedni zaista prave čitava naselja, ali
na nepostojećoj zemlji; drugi su do savršenstva razvili tehnologiju
retuširanja i fotomontaže, pa nelojalni građani, čak i delovi jedne zemlje,

91
nestaju ili se pojavljuju prema potrebi trenutka; treći su uložili novac u
mrežu institucija koje naučno dokazuju istinu, pri čemu je ona svedena
na volju vladajućih krugova; četvrti su sve svoje snage usmerili na
grananje sistema obrazovanja u kojem posebno mesto imaju discipline
naivnosti, zaboravnosti i uveravanja da je baš njihovo vreme aurea aetas.
Tako je i ovaj kratak istorijat potpuno dovoljan da se zaključi kako
se iluzionistički način gradnje razvio preko svake mere. Više niko nije u
stanju da odredi dimenzije ovog „neimarstva“, kamoli da se bori protiv
njega. Određene nade, da cela planeta neće postati jedna grandiozna
iluzija, polažu se u takozvana Zapadna ogledala koja razdvajaju laž od
istine, ali je i njihova snaga oslabljena indoktrinacijom serijskih ogledala,
već u fabrikama naučenim šta da odražavaju.

(2) Anatomika V
Kao što je nemoguće pronaći dva čoveka sa istim otiskom palca,
nemoguće je pronaći i dve na jednak način muzikalne osobe. Svaki
pojedinac poseduje određenu vrstu muzikalnosti. Kod nekog su to vitki
prsti, kod drugog krupne oči, kod trećeg nežna kosa, kod četvrtog
baršunasta put… Po pravilu, žene su muzikalnije od muškaraca. Imati
muzikalne grudi, bokove, mišice (ili kolena i laktove, kako primećuje M.
V. Ljosa) – za jednu ženu nije ništa čudno.
Ipak, bilo bi veoma pogrešno poistovetiti muzikalnost sa lepotom.
Skladne crte lica neke osobe nisu i garancija njene muzikalnosti. Često je
i upravo obrnuto. Bez muzikalnosti (koju tako dobro osećamo, ali teško
opisujemo) lepota bi bila samo samosvojna osobina određena sumnjivim
zakonitostima estetike.

I vide Gospod da sinovi čovečiji u zemlji Senarskoj od opeke i

gline kulu zidaju. I vide Gospod da sinovi čovečiji sobe knjigama
pune, sprat po sprat podižu, sve više i više, bez namere da stanu i
kulu zakrove. I još vide Gospod da se sinovi čovečiji, kada kula do
visoka stiže, nebom umivaju.
Ali, kada sinovi čovečiji stadoše nebo vedricama zahvatati i pa
zemlji starcima i bolesnima prodavati, Gospod se razgnevi. Kada
sinovi čovečiji nebom angele stadoše loviti zbog pera njihovih mekih,
Gospod se razgnevi. Kada sinovi čovečiji uzoholiše pameti svoje toliko
da stadoše nebo Jazovima deliti, Gospod se razgnevi.

92
 I u podnožje kule Gospod odasla pometnju i učini da se jezici
sinova čovečijih razlikuju, da jedni druge ne razumeju. A u vrh kule
Gospod posla vetrove koji sprat po sprat smicahu gradnju, sobe
prepune knjiga uzvitlahu, knjige ravnicom Senarske zemlje rasuše.
Od mesta razvaline sinovi čovečiji se raziđoše noseći svak svoje.
Da se nebom popovo umiju moći će tek kada pa oholost zaborave, reči
u slogu spoje i razvejane knjige prema plavoj visini slože.

Slika 29. Andrea Paladio, „Plan Vavilonske kule –

biblioteke“, crteži osnove, izgleda, preseka i idealne
rekonstrukcije (izrađeni za studiju „Četiri knjige o
arhitekturi“), 20x10 cm, 1566. godina, privatno vlasništvo,
Vićenca.

93
 26. IZVEŠTAJ O BAŠTOVANIMA

Kao i svi drugi prostori i ovaj naš je nastanjen duhovima. Ili, tačnije
rečeno, prenastanjen – tih stvorenja ima u izobilju, na svakom koraku, u
svakom ćošku, iza svake pojave, u osnovi svakog dešavanja, ima ih čak
(onih manjih i pljosnatijih) i između ovih redova. I kao i u drugim
prostorima (vremenima takođe) duhovi se i u kući bez krova dele na zle,
šaljive i dobre, jednostavno, kao što čovek lešnik prebira na tri kupe, za
bacanje ljuske, za ukras kapice i za kolače jezgra.
Zli duhovi, dabome, stoje iza lošeg raspoloženja, tamnih časova i
neveselih događaja. Sa neviđenom upornošću oni, ispod vrata,
pokušavaju da uguraju u kuću što više trunčica Praznine. Onih trunčica
što se uvlače u odeću, obuću i među ličnosti, a u očima rađaju
neispunjenim pogledima. Zli duhovi upravljaju i vetrovima što prazne
duše. Oni prave promaju što mrsi kosu, misli i prste. Obaraju jabuke i
dunje sa ormara. Svake noći kvare sat sunčanik. Demoni, naročito
opasna vrsta zlih duhova, hrane naše strahove učeći ih kako se preseca
veza između sna i jave (pri čemu je za čoveka podjednako pogubno da
ostane na bilo kojoj od ove dve obale). Druga, još opasnija vrsta zlih
duhova svuda oko sebe seje seme Nesrećike, biljke što se lako prima i
teško zatire.
Nešto bezazleniji zli duhovi uživaju u noćnom hodu po krckavom
parketu, pa se svi ustumaramo da ih tražimo (u sebi se nadajući da ih
nećemo naći), naoružani tupim noževima iz pribora za jelo, teniskim
reketima, novinama savijenim u trube. Posebni su i duhovi (pre šaljivi
nego zli) koji uživaju u premeštanju stvari. Potkovičareva lula osvane u
tegli sa slatkim od šljiva, u načetoj boci kajsijevače pronalazimo sušeno
voće (?), a u frižideru drvca šibice. Jedan od takvih „zlih duhova“ (kojeg
čak i simpatišemo) ostavlja pisamca o svojoj noćnoj delatnosti. „Pušio
sam na spratu. Molim ispraznite pepeljare. Popio sam sav sok od
malina. Molim, kupite još. Sapleo sam se o fotelju u sobi za okupljanje.
Molim, vratite je na staro mesto.“

94
 Prirodno, nasuprot takvim, dobri duhovi rade na dobrim stvarima.
Svojim dahom listaju stranice Serpentiane, otvarajući je uvek na pravom
mestu, onom koje nas izvuče iz kakve nevolje. Oni nas noću pokrivaju –
da se ne prehladimo. Od Andreja teraju sumnje, Ćutljivoj Tatjani
došapnu zaboravljeni stih, svako jutro iznova popravljaju sat sunčanik, a
iz načetih boca kajsijevače na tanjirić uporno vade sušeno voće (?).
Vetrovi u njihovoj vlasti raspliću nam kosu, bistre misli i duže prste.
Dobri duhovi vredno izbacuju trunčice Praznine iz kuće, pronalaze i
brižljivo tamane stabljike Nesrećike, a seju seme Srećike, biljke koja
bokori cvetovima zanosne lepote (1).

(1) Četvrto ogledalo

Veoma dugo nas je okruživao koloplet pitanja: gde žive duhovi?,
gde nestaju, kada ne rade stvari kojima se bave?, da li se skrivaju u kući
ili van nje?
Osećajući se prozvanim da upleteno razmrsi Potkovičar je sproveo
istragu u cilju pronalaženja početka ovog klupka. Ujutro nas je sve
saslušavao. Da li smo primetili nešto čudno? U kojem se delu kuće čulo
kretanje? Ko sarađuje sa njima bolje da prizna, jer on će ionako sve
doznati… Naše odgovore je pažljivo zapisivao i upoređivao. Pod je pred
spavanje posipao brašnom kako bi se pokazao i trag mrava, kamoli
tolikih duhova. Međutim, ništa se nije moglo učiniti. Tajna je tvrdoglavo
ostajala tajna. Napeta detektivska priča, u kojoj je Potkovičar trebalo da
bude glavni junak, prerastala je u humoristički serijal.
A zatim, kada smo pomislili da se ovaj zamršeni slučaj ne može
razvezati, kada je klupko počelo da se zadržava u uglovima sećanja, sve
se razjasnilo kao što je, na primer, na dlanu jasan bilo koji predmet manji
od dlana.
Pospremajući kuću, Saša je na spratu, u kutiji sa hrpom polovnih i
poluzaboravljenih stvari, pronašla damsko ogledalo u ramu od serijski
livenog mesinga. Upotrebljivo, ali ne i zanimljivo. („Ah, koliko nas
privida okružuje, kako nas izgled vara, šta se sve ne krije ispod zara
običaja!“ – pevušila je Ćutljiva Tatjana na sasvim drugom kraju kuće
zabavljena seckanjem peršuna). Želeći da vidi šta sadrži kutija sa
odbačenim stvarima, Saša se nagnula i jedan pramen njene duge kose
pao je preko ogledala. U stvari, trebalo je da padne preko, ali je on –
upao! Pramen je bućnuo u elipsu mesinganog okvira, kao što bi bućnuo

95
u čašu vode. Saša se prvo veoma uplašila, a zatim je i znatiželjno
dodirnula ploču čudesnog predmeta. Vršci svih pet prstiju su joj
potonuli u nešto, kasnije opisano kao krem za tortu „Jezero od badema,
čokolade i suvog grožđa“.
Sašino otkriće je izazvalo pravu senzaciju. Obuzet istraživačkom
groznicom, Potkovičar je u ogledalo ubacio jednu olovku. Svetlasta
površina je malo uzdrhtala i olovka je nestala, kao da nikada nije ni
postojala. Od tog časa više nije moglo biti ikakve sumnje – mesingano
ogledalo je bilo živo, u njega se mogla zavući ruka, kao u zdenac vode,
opet izvući! Opet, ogledalo je odražavalo likove, moglo se uspraviti, čak
i obrnuti, a da se odrazi ne nađu van njega.
– Ðavolska stvarčica – prošaputala je Ester, nesvesna da čvorić tajne
upravo drži među zubima. – Miriše na duhove.
– Duhove?! – uzviknuo je Potkovičar i tako dalje povukao končić. –
Draga moja Ester, pametnice, sada je sve jasno. Samo ovo mogu biti
vrata kroz koja oni prolaze iz sveta u svet.
– Potkovičar je možda u pravu. Neka se niko ne ogleda predugo.
Ako je to prolaz iz sveta u svet, prostor iza ploče je beskrajan. Pogled bi
mogao da isteče u ogledalo, a onaj ko stoji ispred njega da zanavek
ostane slepog vida – pomogao je i Dragor u razmotavanju klupka.
Svi smo se nagonski odmakli od ogledala.
– Previše je malo da bi čovek propao, jedva da ruka može da se
zavuče – usprotivio se neko posle časka iščekivanja.
– Ali čovekova duša prolazi kao od šale, uostalom, telo i ostaje na
ovom svetu – nastavili smo da otplićemo zagonetku, istovremeno je
namotavajući na nogare jedne prevrnute stolice…
Pošto smo sve lepo razmrsili, opet sve pažljivo namotali i odložili u
fioku gde čuvamo zagonetke u klupčićima, pristupili smo većanju. Do
dogovora nije trebalo puno vremena. Ogledalo jeste bilo opasno, ali zar
to nisu sva ogledala. Bogomil je zakucao ekserčić na sredinu istočnog
zida. Maleno damsko ogledalo je unapređeno u glavno Istočno ogledalo.
Uveče i ujutro, kada duhovi najviše prelaze iz sveta u svet, površina
Istočnog ogledala vri kao potok prepun pastrmke. Ploča se mreška,
nevidljivi duhovi ulaze i izlaze tako često kao da je naše ogledalo
centralno prolazište u carstvo obrnutosti za područje celog Predgrađa.
Neki put se i kakav narcisoidni insekt zaleti u svog dvojnika, pa obojica
nestanu s one strane površine.

NESREĆIKA (Infelicitas infelix), višegodišnja nevidljiva biljka,

96
stablo visoko od četiri-pet milimetara do nekoliko metara; veliki,
mesnati listovi, obilno obrasli dlačicama, na ivicama nepravilno
nazubljeni. Nesrećnika se razmnožava velikom brzinom, bez obzira na
godišnja doba. Ima moć regeneracije, pa i od najsitnijeg komadića
Nesrećike opet može da izraste nova biljka. Sadrži otrovni sok, koji
sporo i bolno deluje, izazivajući plikove što se rasprskavaju i tvore
teško zalečive rane.

SREĆIKA (Felicitas felix), nevidljiva jednogodišnja (ređe

višegodišnja) biljka, neujednačene visine; okruglastih, tankih i
svilenkasto mekih listova. Srećika raste na svim kontinentima, ali za
razliku od Nesrećike zahteva blage klimatske uslove i brižljivu negu.
Sok Srećike je lekovit, poznat još od najdavnijih vremena, uspešno
sredstvo protiv mnogih bolesti. Razbokoreni cvet Srećike je tako bujne
lepote da čini lepim i sve u svojoj bližoj okolini. Veoma prijatno!
mirisa.

Slika 30. „Nesrećika i Srećika“, iz herbarijuma „Nevidljiva

flora“, folio 10284 / folio 36477, Botanički odsek Akademije za
nevidice, Lenjingrad.

97
 27. SMRT ZELENOG GRAŠKA

Kako su se dani lagano pomicali iz budućnosti u prošlost, tako smo

sve brže verovali da je Građevinski inspektorat nadmudren – da je
iluzija pravljenja crvenog krova potpuno uspela. I pošto je već bilo jasno
da se inspektor neće pojaviti, jednog sunčanog popodneva zalutalog u
kišovitu jesenju sedmicu, odlučili smo da proslavimo veliku pobedu nad
neprijateljima našeg plavog krova. Učinilo nam se da je pravi izbor
„Garden“, restoran velikog ugleda.
U skladu sa mestom na takvom glasu (a kako bi priličilo i našim
godinama), rešili smo da se ponašamo pristojno. Žene su svečanim
frizurama pridodale večernje haljine i ogrlice od kapljica sa drvceta
breskve, muškarci su stavili kravate, Dragor je svima pozajmio dugmad
za manžetne od cvetova belih rada. Osim što smo žalili Andreja, koji
nikako nije pristajao da napusti svoje mesto iza troseda, sve drugo je
obećavalo lepo veče.
U luksuznoj kutijici prefinjene atmosfere „Gardena“ jedan
natkonobar i tri konobara su ispunjavali sve naše želje. Bogomil je birao
vina, a Dragor jela. Diskretno svetlo, raskošni cvetni aranžmani na
stolovima, gosti u besprekornim toaletama, tiha muzika gudačkog
kvarteta i još tiši razgovori praćeni zveckanjem pribora. Ipak, onaj koji
nas je samo malo bolje poznavao, mogao je da primeti – po ivicama
naših osmeha hvatala se paučinasta dosada.
Uz divljač (u nekom naročitom sosu začinjenom ruzmarinom),
poslužili su nam i prilog od krompira, šargarepe i graška. I tada se
dogodilo ono. Valjda zato što se neoprezno zagledao u jednu damu
ribolikih očiju, Potkovičaru je ispod viljuške, a zatim i iz tanjira, uteklo
zrno graška. Zeleno se na belom odlično vidi, ali svi smo se (uključujući i
strogog natkonobara, koji nam je uporno visio nad glavama) pravili da
ništa ne primećujemo. Diskretnim pokretom, sa dva prsta, blagocrven u
licu zbog sopstvene nespretnosti, Potkovičar je pokušao da ukloni
kompromitujuće zrno. Ali, nevolja ipak nikada ne ide sama, baš kada je

98
izgledalo da će uspešno ispraviti grešku, živahni grašak se ponovo oteo
i, lučno leteći, uskočio u Dragorovu čašu sa vodom. Čulo se jedno
maleno – pljas! Obližnjem mladom konobaru se sve ovo učinilo kao
veseo događaj i on se stidljivo zasmejuljio. Ošinuvši ga okrutnim
pogledom, njegov nadređeni, smrtno ozbiljni natkonobar se okrenuo ka
Dragoru:
– Gospodine, dozvolite.
Nonšalantnim pokretom, navikao da gospodari svakom, čak i
najnepredvidljivijom situacijom, natkonobar je nameravao da ukloni tu
neozbiljnu čašu sa odmetničkim zrnom graška. Bez sumnje, to bi mu i
uspelo da je Ester izdržala i da nije maznim glasom, da nije posebnim
glasom rekla:
– Budite ljubazni, ostavite tako.
Natkonobar se zbunio, povukao ruku, pa je opet ispružio. Tek malo
dirnuta čaša se zaljuljala na svojoj visokoj stopi i pala. Natkonobarevo
lice se pomračilo očajem. Voda iz čaše se razlivala po stolnjaku, poput
snažnog morskog vala za najjače bure, pobedonosno noseći na svom
penušavom vrhu – nestašno zrno graška.
– Oh, gospodo, oprostite – zamucao je natkonobar, dok su se ostali
gosti ljubopitljivo okretali ka našem stolu na kome se, u barici vode,
šepurilo svežezeleno zrno.
Gotovo trkom su prišla dva mlađa radnika restorana. Dok je prvi
spretno uklanjao posuđe, drugi se prosto bacio na grašak. E, u tom
trenutku, više niko nije imao snage da se suzdržava. Toliko simpatija
smo osećali prema slobodarskom zrnu, da je Bogomil posle brze
razmene pogleda učinio ono što smo svi želeli. Laganim, jedva
primetnim pokretom, on je odgurnuo napadača i mladić se prostro
preko celog stola, licem posred cvetnog aranžmana. Nastao je lom.
Porcelan i srebrnina su vrisnuli. Posetioci su poskakali sa stolica. Kvartet
je prestao da svira. Nekoliko poslednjih tonova prekinute kompozicije,
slično odbačenoj svili, lelujalo se iznad poda, zatim je salom zavladala
mučna tišina.
Natkonobar se okrenuo oko sebe. Lice mu je bilo crnje od najcrnjeg
opisa. Ruke drhtave. Teško dišući, kao da mu kroz grlo prolazi kamenje
umesto vazduha, on je podigao jelovnik uvezan u teleću kožu i svom
snagom ga obrušio na vinovnika skandala. Iz Sašinih usta se oteo nemi
krik:
– !!!
Međutim, bilo je kasno. Jadno zrno nije stiglo ni da zadrhti, a već se
pretvorilo u mrlju. Ester je uperila prst u natkonobara i suznih očiju, sa

99
mukom, izgovorila:
– Ubico!
Personal i gosti su nas nemo posmatrali. Dragor je zatražio račun.
Ispred restorana, dok je vetar maramicom od svojih najmekših krajeva
brisao suze sa obraza naše Ester, svi smo se okrenuli ka sjajnom
reklamnom panou „Gardena“ i pogledom prezira precrtali njegovo ime
iz popisa lepih sećanja.

Tokom 1586. godine preko trideset karavela velikog gaza je na

dokove Malage, Kadisa i Valensije iskrcalo stotine hiljada hvati
okrajaka vetrova Karipskih ostrva. Bio je to vrhunac rasipne mode što
je gotovo ceo vek neprikosnoveno vladala Španijom. Teško da se može
zamisliti makar jedna gospa tog doba (a da je držala do sebe) koja nije
posedovala najmanje kovčeg maramica šivenih od laganih
prekomorskih vetrova. Čak ih je i strogi kralj Filip II imao, rizničarske
knjige beleže, toliko da je dvorcem Eskorijal vladala stalna promaja.
Za letnjih vrućina, povodom kakvog tužnog događaja, uopšte u
mnogim prilikama, malenim komadićima svežine hladilo se čelo,
brisale su se suze ili kapi vina sa usana. Skupoceni dašci su bili i
omiljeni zalog vernosti ljubavnika. Pesnik Fransisko de Figuerda
peva: „Vetrom si vrelinu otrla, maramicom me darivala, nosim je u
grudima, srce mi se prema njoj povija.“
Ali, ko od prirode brže hoda, po pustoši mu noge gaze. Danima i
noćima plovidbe od Španije, na dalekim ostrvima gde su konkvistadori
nemilosrdno odsecali svaki titraj vazduha, vetrovi su jedan po jedan
venuli. Ostajali su samo domorodački nazivi po kojima tek slutimo
kakvog su dodira bili: Noćno milovanje, Mladi poljubac, Šum školjki,
Leluj, Mesečev pogled, Blagost, Dodirak, Osmeh zvezda, Uspavanka,
Zamah cvetova… Početkom XVII veka preostali vetrovi Karipskih
ostrva, očerupanih nežnih krajeva, zaduvali su grubo, besno se vujići
poput onih koji bi da zbace dugo nošen teret uvreda. Od Tornada se
nisu mogle šiti maramice, no ljudska pamet se nije promenila.
Okrenula se samo moda, ka Evropi su zaplovile lađe lakomo
pretovarene danas nepoznatim pticama sa više pari krila.

Slika 31. „Maramica“, krajičak Karipskog vetra Dodirak,

18x16 cm, oko 1590. godine, Dvorana svežine, Eskorijal.

100
 28. NEZNANKA JE DOŠLA DO KRAJA SEDEFNE
STAZE A RIBICE SU PRAVILE OSMICE

Potkovičar sa zanimanjem razgleda kolekciju sopstvenih budućih

uspeha (1). Iz kuhinje se čuje zveckanje posuđa, sprema se zimnica. Sa
sprata dopire zvuk klarineta, to Bogomil za hladne dane ostavlja venčiće
melodija. U zamračenoj sobi za okupljanje vidi se svetlucanje mesečevih
ribica – veselo kruže akvarijumom praveći figure osmica. U fotelji, sa
otvorenom Enciklopedijom Serpentiana na grudima, sa zagonetnim
osmehom na usnama, Dragor drema. Kraj kuće protiče mirno popodne
tiho pljuskajući talasima.
Odjednom, u snu, Dragor počinje da mrda desnom nogom, palac
mu se povija, izgleda da je končić sedef boje zategnut do pucanja. Saša,
Ester i Tanja izviruju, Bogomil je sišao sa sprata, Potkovičar već
objašnjava Andreju da to nije Eta. Končić što od palca vodi u susednu
sobu, zatim kroz prozor do daljine, već je kao struna napet, mada je deo
Dragorovog sna, svi jasno vidimo kako se cima.
– To ona stiže – šapuće Saša. – Osećam miris nepoznatog parfema.
– Ko? – zbunjena je Ester.
– Kakvo pitanje? – čudi se Saša. – Ona, devojka sa putnom torbom i
suncobranom. Devojka što po niti hoda.
I zaista, kao da se Dragorov san zgusnuo do jave, kroz prozor
susedne sobe, po tankom sedefnom putu, u naš dom ulazi zamagljena
ženska figura, zatvorenih očiju, ruku ispruženih unapred, sa putnom
torbom i rastvorenim suncobranom. Zgranuti posmatramo kako korača
dobar metar iznad poda.
– Sanjam! – trlja oči Potkovičar.
– Tiše – udara mu Saša ćušku. – Ne sanjaš ti, Dragor sanja. Tiše da
ga ne probudiš, raspršiće se snevanje, pući će končić, nestaće devojka…
Međutim, strah je suvišan. Putnica je već blizu snevača. Kako se nit
spušta ka palcu, ona sve sigurnije hoda, naposletku silazi sa staze,

101
oprobava čvrstinu poda, odlaže torbu, sklapa suncobran i opet
ispruživši ruke grli usnulog Dragora.
– Luzilda! – budi se Dragor. – Otkud ti? Zamisli, malopre sam
sanjao kako…
– Iz sna ti i dolazim – budi se i devojka. – Da me nisi sanjao,
Dragore, ne bih te ni pohodila.
– Ona je prava, mislim stvarna! – mora Potkovičar glasno da potvrdi
ono što se događa.
– Lusi, moja prijateljica iz cirkusa, artistkinja na vazdušnom
trapezu… – između dva poljupca uspeva još da kaže Dragor.
– Milo mi je – lako se naklanja Luzilda i ponovo grli snevanog i
snevača.
Posle stotinak poljubaca, kada se uzbuđenje zbog susreta malo
stišalo, svi sedimo. Luzilda, sada sasvim jasna, devojka dugih trepavica i
kratke lešnik kose, priča o svom traganju za Dragorom. U stvari – o
svom snu za Dragorom, jer je sve i počelo pre pola godine, kada je u snu,
mesečareći, napustila cirkusku kamp-prikolicu i otisnula se, duž svog
Arijadninog končića, vođena silom privlačnosti.
– Nisi se budila šest meseci? – preneraženo pita Bogomil.
– Ne – odgovara Lusi. – Ipak, sve se srećno okončalo. Neki se ne
probude iz svojih snova, niti se prenu iz svojih potraga, celog života.
– Pola godine nije malo. Kako si izdržala bez hrane i vode,
sklopljenih očiju, u stalnoj opasnosti da skreneš sa tako tankog puta,
oklizneš se, nastradaš? – imao je i Potkovičar jedan svežnjić pitanja.
– Istina, pola godine nije malo. Međutim, kada se čovek jednom
nađe u takvoj vrsti sna, on se ne budi, makar to i želeo, sve dok taj san
ne pređe u agregatno stanje jave (2). Osim toga, ja sam već na javi hodala
po žici, a bilo je lakše i otkada su mi povremeno nedostajali delovi lika,
to je bio znak da se pojavljujem u nečijoj šoljici za kafu, da sam u blizini
svog cilja.
– Tačno, tvoj dolazak smo videli u kafenom talogu – potvrdila je
Saša. – Kako je to romantično. Mesečariti pola godine. Izlagati se tolikoj
opasnosti. Ali, zašto ti i Dragor niste zajedno napustili cirkus?
– Lusi nije videla, ili nije želela da vidi, ono što i ja – odgovorio je
Dragor. – Cirkus više nije bio ono što bi trebalo da bude. Ne samo da
publika više nije verovala u čuda koja sam izvodio, već ih je smatrala
običnim trikovima. A kada sam primetio da klovnovi sa mukom nose
svoje vesele maske, da plaču posle predstava, rešio sam da zauvek
odem, bez okretanja.
– Da, ja sam sve to primetila tek kasnije – dodala je Luzilda. – A bilo

102
je i gore. Akrobate su počele da ginu (kidali su se konopci što ih vezuju
sa nebom), a menadžeri su, umesto da nešto preduzmu, dovodili sasvim
neiskusne ljude koji su u svakoj predstavi padali, lomili ruke i noge, čak
smrtno stradali. Istina, zbog toga su posete bile masovnije. Cirkus je
postao jedna velika, šarena laž, osvetljena neonom, odevena u blistave
kostime ispod kojih su se krili umor, uboji i tuga. Laž je bila i ta naoko
razdragana publika, što je u stvari dolazila da vidi nečiju grešku, da
žongleru ispadne lopta iz ruke, da tigrovi pobesne i napadnu krotitelja,
da akrobata loše proceni razdaljinu i završi u strugotini šatre.
Dragor i Lusi su do kasno, sat sunčanik nije radio već sedam časova,
razgovarali o cirkusu i svom životu u njemu. Potom smo pričali Luzildi
o našoj kući, prednostima doma bez krova, svojstvima ogledala,
mesečevim ribicama, Andrejevoj tužnoj sudbini, groznom kradljivcu
Augustu, Potkovičarevim pokušajima da poraste, novcu uloženom u
„Plave mreže“ i o mnogim drugim stvarima. Negde pred jutro Saša je
krenula po posteljinu za Luzildin krevet, ali je gošća rekla da sada, pošto
je spavala pola godine, ima nameru da bude budna šest meseci. Smatrali
smo da je to preterano, ali kada smo se probudili, na stolu nas je čekao
pripremljen doručak, a svuda po sobi za okupljanje bili su lepo
raspoređeni osmesi sa Luzildinog lica.

(1) Manje uobičajeni oblici kolekcionarstva

Čovek je oduvek voleo da nešto sakuplja. Voleo je da se okružuje.
Sasvim je izvesno da je i u kući bez krova postojao veći broj različitih
kolekcija. Neke od njih su sačuvane, nekima se zameo trag, od nekih je
preostalo ime. Pojedini predmeti iz ovih kolekcija dospeli su u fondove
čuvenih muzeja, pojedini su na sebe skrenuli pažnju laičke publike, a
neki su, nažalost, i nepovratno izgubljeni u sva tri vremena.
Od mnoštva kolekcija iz kuće bez krova danas su nam poznate:
kolekcija mlečnih zubića, pogleda na zalazak sunca, Potkovičareva
kolekcija budućih uspeha, kolekcija uvek novih uzbuđenja dok se sluša
muzika, zbirka zapitanosti, zbirka Misaonih tačaka, kolekcija mirisa,
salveta, senki, plavetnila, ceduljica za podsećanje, zbirka poređenja,
zbirka skulptura iz ciklusa „Oblik i sapun“, kolekcija misterioznih
događaja, ljubičica, vunice protiv uroka, iskorišćenih palidrvaca,
klupčića zagonetki, kolekcija neraspakovanih mapa što ne predstavljaju
ni nebo ni zemlju i zbirka srcolikih minijatura. (Prema časopisu

103
„Muzeološki magazin“, br. 3-4, Njujork 1992.)

(2) Anatomika VI
Imajući u vidu stepen zbijenosti stvarnosti, razlikujemo tri osnovna
oblika postojanja kroz koja telo prolazi: gasovito, tečno i čvrsto
agregatno stanje.
Izrazito vazdušast oblik, zapravo nemanje oblika, jeste najvažnija
odlika gasovitog agregatnog stanja. Kod ljudi, san je klasičan primer
ovakvog načina postojanja. Molekuli stvarnosti, pojedinačni delići
zrnaste strukture čoveka (vidi Anatomiku IV), u snu su na takvom
međusobnom rastojanju da između njih deluju veoma male privlačne
sile. U snu se ljudsko „telo“ neograničeno širi, dosežući neslućene visine
i osvajajući nepregledna prostranstva.
U drugom osnovnom obliku, to jest tečnom agregatnom stanju,
zbijenost stvarnosti je znatno povećana. Čovek se nalazi između sna i
jave. Ujedno je i ograničen i neograničen, sposoban da učini uzlet, ali
nekada prisiljen i da bude nemoćna voda stajaćica. Poznati primeri
ovakvog načina postojanja jesu: mesečarenje, koma, kod žena
bremenitost.
Sasvim zbijeni molekuli stvarnosti su odlika čvrstog agregatnog
stanja. Čovek ima onakav oblik kakav ima na javi. Izgubio je na lakoći i
slobodi kretanja, a dobio na težini i krtosti, pa se u ovom obliku najčešće
lomi.
Za žaljenje je što dobar deo čovečanstva tvrdoglavo postoji samo u
jednom obliku i to po pravilu u trećem, odbacujući prva dva kao
neozbiljna ili opasna. No, na sreću, ovakvu evolucionističku grešku
ispravlja jedan broj ljudi koji, bez straha, menja agregatno stanje
proživljavajući sve prednosti vazduha, vode ili kamena.

(a)
Tatjanin glas beše sličan planinskom potoku što leti ispred samog
sebe, odskače s kamena na kamen, diže se uvis, naglo pada, pršti i nosi
hiljade semenki svetlosti, od kojih, negde u daljini – niče raznobojni
snop duge.

(b)
Pena što je pravio Potkovičarev sapun-skulptura, uvila je Sašina

104
ramena poput najprijatnijeg krzna i ona se napokon doseti: čoveku je
tako meko jedino kada se ogrne ljubavlju.

(v)
Ester je širila kapke želeći da primi Bogomila u svoje krupne oči,
baš kao što mornari šire jedra, nadajući se vetru koji bi ih odveo do
toplih mora.

Slika 32. Iz kolekcije poređenja: (a) „Gradnja duge“,

kombinovana tehnika, 300x900 sgp, 1991. godina, Metropoliten
muzej, Njujork; (b) „Mekota“, pastel, 21x38 cm, 1991. godina,
Kraljevski muzej lepih umetnosti, Brisel; (v) „Plovidba“, vitraž,
18x62 cm, 1992. godina, privatno vlasništvo, Beč.

105
 29. EROS ILI TANATOS (1)

Sašu je napao u kupatilu. Sačekao je njenu nesmotrenost (zajedno

sa odećom skinula je amajliju od osmine pedeset dva sastojka) i ustremio
se kao talas iskušenja. Iznenada, mada nijedna slavina nije bila
odvrnuta, kupatilo se ispunilo oblakom pare. Vodovodne cevi su stale
da stenju i grgolje. Sašu je, onako nagu, oblila vrućina. Između dojki,
ispod pazuha, oko struka, po prevojima ruku i nogu, više butina,
poraslo je tačno (brzo je izbrojala) 666 kapljica znoja. Ona je hitro
dohvatila peškir i počela da briše kap po kap, ali kako bi koju uklonila,
tako se pojavljivala nova. U glavi joj se vrtelo, čas sleva udesno, čas
obrnuto, toplota je omamljivala, kolena su joj klecala, a tabani su brideli
kao da stoji na podu od prosa. Na ploči toaletnog, običnog ogledala
iznad umivaonika, pre nego što će se i ono zamagliti od pare, Saša je
videla samo sebe – što je bio siguran znak da se i On nalazi pored nje.
Uostalom, na vratu je vrlo dobro osećala njegov vreli dah, a niz leđa joj
je klizio žar njegovog dodira.
Da nije bila naga, Saša bi bez sumnje istrčala iz kupatila da potraži
našu pomoć. Ovako, bespomoćno je stajala, ni tamo ni ovamo, gotovo
pomirena sa sudbinom žrtve.
Mora da je On to znao. Polako, bez ikakve žurbe, vrteo se oko nje,
osećajući da ona nema kuda da pobegne (najzad, od njega se ne može
pobeći). Hiljadugodišnje iskustvo mu je govorilo: ako je ičija, ona je
njegova.
Nečim je, mora da je to bila njegova ruka, pogladio njenu kosu, čak
dirnuo mišicu. Sašina koža se naježila, jezik joj odebljao, grlo se skupilo,
grudi nadimale, dojke i trbuh čvrsnuli, trnci su mileli u pravcu donjeg
stomaka, a užasan strah i ne manje uzbuđenje besno su jurnuli žilama.
– Ti si moja, ti si moja… – šaputao je promuklo.
Ona je odricala glavom levo-desno. Uzalud, ušne školjke su se
punile.
– Ti si moja, ti si moja… – ponavljao je glas, obavijao se oko nje kao

106
mlečna paučina, darivao je po ramenima poljupcima poput mokrog
lišća, doticao je dodirima suvog morskog peska, mirisao na smolu
ostrvskih četinara, zibao joj celo telo kao da je zalivska trava.
– Da, ja sam tvoja – priznala je Saša, kada se začuo neki poznati
zvuk: neko je kucao na vrata kupatila.
– Saša, otvori, potreban mi je češalj, umrsila mi se trepavica – jedva
je razabrala Luzildin glas.
Kao da je neko razbio prozor – vrućina se namah razredila. Njegov
šapat je utihnuo, dodiri su prestali, nešto je zašištalo, zagrgoljilo – slično
vodi kada beži niz slivnik. Vitlac svežine je pokidao končiće mlečne
paučine i očistio pod od prosa. Saša je, u magnovenju, napipala bravu i
okrenula ključ, Luzilda je otvorila vrata.
Posledice napada u kupatilu bile su: krečni klobučići od velike
vlažnosti, stalna zamagljenost ogledala iznad umivaonika i, tačno smo
izbrojali, 666 sićušnih crvenih tačkica, kao od uboda borove iglice,
svuda, uzduž i popreko Sašinog tela. Klobučiće nismo dirali (učinili su
nam se simpatični), ogledalo smo zamenili, a tragove od uboda smo
zalečili maslinovim uljem. Uz sve to, Bogomil je začepio otvore slivnika,
a kasnije u njih sipao vodu u kojoj se dva sata kuvala glogova kora. Svi
smo dobili i lekciju od Dragora:
– Zaboga, nikada se ne odvajajte od amajlija!
Ako se ne računa nekoliko razgovora na tu temu, sve se na tome i
završilo, odnosno, na tome se sve završilo za nas.
Za Sašu se, na poseban način, opet sve nastavilo. Ona se svake noći
igrala jedne opasne igre. U postelji bi, pred spavanje, izazivajući sudbinu
(šta li?), na brzinu skidala vezenu vrećicu sa osminom pedeset dva
sastojka. Telo joj je obuzimala vrućina, neko ju je dodirivao po vratu,
ramenima, bokovima i nogama, dojke su joj čvrsnule, a onaj glas bi
šaputao:
– Ti si moja, ti si moja…
Uplašena, ispod mokrog čaršava, Saša bi hitro vraćala amajliju i sve
bi nestalo, osim nekog slatkog straha ili možda uzbuđenja, što ju je teralo
da i sledeće noći svoje zalivske trave prepusti istoj plimi iskušenja.

(1) Ili samo jedan stvor

U poslednje vreme među proučavaocima mitologije sve je prisutnije
mišljenje da su Eros i Tanatos jedna te ista „osoba“ dvostrukog

107
karaktera. Na nesreću po zagovornike ove teze, niko nije utvrdio izgled
tog čudnovatog „spoja“, a oni koji možda jesu nemaju volju ili dovoljno
hrabrosti da ga opišu, pa zasada nisu poznati atributi stvorenja za koje
se pretpostavlja da od pamtiveka vlada ljudima. Ima li zlatna ili crna
krila, blage ili opake oči, mek ili oštar dodir, lake ili teške haljine, ili
možda sve to, istovremeno – pitanja su što i dalje stoje pred vratima
znanja.
Problem dodatno mistifikuju ionako oskudni izvori i literatura,
retkim i uz to sasvim nerazgovetnim „putokazima“. Jedva da je nešto
jasnija Enciklopedija Serpentiana. U poglavlju „Posednik života i smrti“,
ispod jedine prevodive rečenice: „Sva moć njegova leži u maču sa dve
podjednako britke oštrice“, stoji, kao pukotina na onim istim vratima,
uska slika:

Jednom stranom
sečiva
on razdvaja
pol od uma,
drugom
glavu od trupa.
Kada zamahne
prvom – rađa strast.
Kada krene
drugom – rađa strah.
Nikada se ne zna
kojom će
stranom
udariti,
pa ljudi
zemljom hode
podjednako žudeći
i podjednako se plašeći
susreta
sa njegovim
blagim
ili opakim
očima.

Slika 33. „Mač posednika života i smrti“, iluminacija iz

108
Enciklopedije Serpentiana, 15x3 cm, godina izrade nepoznata,
Dragorovo vlasništvo.

109
 30. KAO DA JE PRONAŠLA ONU MITSKU STAZU
ŠTO SPAJA ZEMLJU I NEBO

Pošto je Bogomil poređao stolice i fotelje u dva reda, a Saša na sprat

iznela bokal limunade, slatko od šljiva, vino od kupine, kajsijevaču i
razne druge đakonije, svako je odabrao mesto odakle će pratiti
Luzildinu predstavu. Bosih nogu, odevena samo u kostim od belog
trikoa, ona je nakratko sklopila oči da pribere snagu. Mi smo je ohrabrili
toplim aplauzom, na koji je odgovorila lakim naklonom i prvim skokom.
Skok je bio običan – mogao ga je napraviti bilo ko. Potom je, ne dajući
nam vremena da se razočaramo, ponovo skočila. Ovaj, drugi skok bio je
nešto viši, gotovo nestvaran, ali se artistkinja ipak vratila na pod sprata.
A onda, neznatno se zgrčivši, trepnuvši nekoliko puta, Luzilda se
ponovo uputila nagore i protivno svakom očekivanju tamo i ostala. Na
minut-dva, lebdeći kao da ne poseduje ni primisao težine, samo je
„stajala“ koji metar iznad naših glava, da bi zatim napravila kolut
unatrag, izvinivši se ka nebu. Brzo, pa još brže trepćući, tako da se činilo
kako u vazduhu ostaje zahvaljujući baš svojim dugim i gustim
trepavicama (1), Lusi se pela sve više i više.
– Uh?! – trljao je Potkovičar oči.
– Bravo, bravo! – dovikivali smo mi odozdo.
– Magija! – već je Potkovičar glasno razrađivao svoju novu teoriju. –
Dakle, u poznu jesen odlično rađa i magija.
A gore – Luzilda je letela. Bila je sve dalje i dalje od tla. Čas se
strmoglavljivala ka zemlji, izmamljujući naše uzdahe, čas se naglo
podizala u visinu, toliko da smo je jedva videli. Jato ptica je zastalo na
horizontu – u čudu zaboravljajući da maše krilima. Neki oblaci su se od
preneraženosti izdelili u oblačiće i pobegli sa neba u širokom luku
zaobilazeći Luzildu koja je izvodila raznorazne figure. Kružila je
raširenih ruku, uspravljala se i hodala, kao da je pronašla onu mitsku
stazu što spaja zemlju i nebo, zatim je pravila zvezde, piruete, okrete,

110
spirale, salta. Uzdizala se poput maslačkovog puhora i spuštala se levo-
desno poput brezovog lista.
Meko pristajući na parket sprata naše kuće, Luzildine trepavice su
se mirile sa običnom brzinom kretanja i ona je široko otvorenih očiju, sa
smeškom, posmatrala naša zadivljena lica.
– Bravo, bravo! – uzvikivali smo, dok su nam dlanovi brideli od
aplauza.
Oko njenih bosih stopala svetlucala je prašina, kao da je tamo, negde
na nebu, hodala kakvom stazom dobro skrivenom između bujnih zraka
sunca.

(1) Citat
„Trepavice – dlačice na krajevima očnih kapaka, služe za letenje i
zaštitu oka, na primer, od prašine. Lepljenje trepavica je znak upale koja
se leči očnim mastima. Čupanje trepavica može otvoriti put zarazi, a
njihovo bojadisanje može da prouzrokuje teške upale rožnice i očne
spojnice. Trepavice se neguju malim češljevima i četkama, te blagim
mastima.“ („Leksikon zdravlja“, Beograd, 1936, strana 782.)

Kada se Gabriela spustila, dva vojnika sa arbaletama je uhvatiše

za ruke, a treći grubim makazama, kakvim se strižu ovce, podseče
njenu dugu kosu i trepavice da im ne bi ponovo utekla put neba. Pad
njenih kovrdža u blato okupljena gomila proprati jezivim povicima:
– Veštica, veštica, na vatru sa njom!
Ovde istragu nije trebalo voditi. Jereza je bila tako očigledna da
vojnici dopustiše svetini da pokida Gabrieline haljine, a nju, obasutu
uvredama i kamenjem, odvukoše ka gubilištu, gde su drugi već
sakupljali suvo granje.
U iskidanoj odeći, obraza i mišica uprljanih psovkama i blatom,
ostrižene kose i prekraćenih trepavica, Gabriela je samo gledala sav taj
gnev oko sebe, nikako ne shvatajući šta je tako strašno zgrešila.
Lomaču je svojeručno zapalila donja Manuela. Niska, sitnog oka,
nabrekla od zlobe, ona je bacajući buktinju besno uzviknula:
– Evo, golubice!
– Golubice, golubice! – ponavljala je masa smejući se i rugajući,
dok su plameni jezičci siktali, dok je granje pucketalo, a rasplamsana
vatra iz sebe nedrila miris sprženog ljudskog mesa.

111
 I suviše zabavljena željenim prizorom smrti, svetina nije
primećivala da se iznad trga, od gustog dima, nekim hirom vetra,
oblikuje bela figura anđela raširenih krila, kovrdžave kose i dugih,
dugih trepavica.

Slika 34. Huan Manuel Ridrueho, „Sanctum offichum“,

gravira, 175x130 cm, XVII vek, Prado muzej, Madrid.

112
 31. BROJ STO ČETIRI GDE STANUJE POZORIŠTE

(Početak, po sećanju (1), Potkovičareve pastorale „Ugrabljena

pastirica“ čije je premijerno izvođenje predviđeno povodom proslave
godišnjice boravka u kući bez krova, a koja nikada nije dovršena iz
razloga opisanog na poleđini ovog voštanog platna. Rukopis je uništen,
sećanje se nalazi u kutiji od bombona „Fruit drops“, onoj sa malim
natpisom „Broj sto četiri gde stanuje pozorište“?)

Lica

Potkovičar, mladi pastir.

Saša, mlada pastirica.
Bogomil, zli satir.
Dragor, mudri starac.
Ester, boginja zore, dana i svetlosti.
Aidrej, bog noći i tame.
Tatjana, boginja tišine, ali i milozvučne ptičije pesme.
Luzilda, boginja vetra.

Događa se na livadi i u šumi.

Prvi čin

POTKOVIČAR: Kakav to cik čuh?

SAŠA: To se zora budi.
ESTER (publici): sam zora.
POTKOVIČAR: O, kako sam srećan, jer nas je napustio mrak. (Gleda

113
u daljinu, tj. prema trosedu, od koga se ne vidi Andrej koji glumi mrak.)
(Pozornicom protrčava Luzilda.)
POTKOVIČAR: Evo i blagotvorni vetar nam hladi lica.
SAŠA (okrenuta ka Ćutljivoj Tatjani): A kako je tek prijatna jutarnja
tišina.
POTKOVIČAR: A najprijatnije je što si ti do mene! (Grli je i ljubi.)

(U nastavku radnje autor je predvideo da Sašu ukrade satir

Bogomil, ali je posle mnogo muka mladi pastir, uz pomoć mudrog
starca, oslobodi. Iznerviran našim primedbama kako je celo delo
sračunato na to da se glavni junaci poljube, Potkovičar je prekinuo rad
na tekstu pastorale „Ugrabljena pastirica“)

(1) Limene kutije

U početku sećanja nismo odlagali u kutije. Ostavljali smo ih svuda
oko nas, gurkali, premeštali i privremeno zaboravljali. Držali smo ih po
pukotinama zidova, ispod tepiha, među starim stvarima, u džepovima
kaputa koje ne nosimo, u knjigama, po ormarima i buketima suvog
cveća. A zatim, kada su sva „skrovita“ mesta bila popunjena,
svakodnevno smo nailazili na njih, slučajno ih pronalazili prilikom
čišćenja ili prilikom traženja prostora za nova sećanja. Ubrzo smo uvideli
da se takav nered ne može dugo trpeti, a postojala je i mogućnost da se
neko važno sećanje zagubi, da ga izgrizu moljci ili prezalogaji vlaga.
Zato smo jedne subote organizovali veliko spremanje. Sva sećanja smo
izvukli na svetlo dana, lepo ih iščetkali, osunčali i, uvijena u komadiće
voštanog platna, složili u metalne kutije od čajnog keksa, duvana za lulu
ili bombona. Bacili nismo nijedno (čak ni najneprijatnije), jer se sećanja
ne bacaju – na đubrištu bi, jednog dana, mogao osvanuti deo tebe veći
od onog koji ti je preostao.
Kada je vreme loše ili kada nam to jednostavno dođe, zabavljamo se
razgledanjem sadržaja limenih kutija. Pažljivo razmotavamo paketiće od
voštanog platna i jedni drugima pokazujemo ono što nas čini takvima
kakvi jesmo. Naročito topla sećanja, za hladnih dana, vadimo, pa njima
zašuškamo prozore i uši ili se pokrivamo pred spavanje.

114
 Kada je Rajčeta otišao u rat Mirosava je sva sećanja na njega
sabrala i spustila u malu karlicu kupljenu na vašaru o Vračeve. Behu
se uzeli tek sedmicu pred vojnu pa nije bilo mnogo toga, koliko bude
uz hod od potoka do kuće nabranih kupina, ama sve krupnih kupina,
punih snage i toplote, sa jednom bi zimu opkoračio. Razabravši
najbolje laneno platno iz sanduka za spremu Mirosava načini
jastučnicu, napuni je sa ono sećanja i obrubi vezenim granama i
listovima. Od tog doba samo je na njoj bdela ili snevala. Na drugo
uzglavlje nije joj se moglo, makar bilo i od svile složeno. Tu, na
sećanju na svog Rajčetu, snevala je svoj udovički život, noćima sladila
grko videlo, zborila sa njim, dosećala se milovanja, obrazom toplila
uspomenu, uhom slušala njegov korak što se dalji niže kuće, uz
planinu Cer, po arbanaškim gudurama, preko vode što kruži oko
dalekog ostrva Krf… Da pamti neupamćenog oca i detetu je danju
jastuk od sećanja davala, ali se sa njim uvek iznova sastajala kadgod
bi se sunce rastalo od meseca. One godine kada je od Rajčetinog
stradanja prošlo onoliko leta koliko kupina možeš da uzbereš uz hod
od kuće do potoka, Mirosava se prestavila dragom Bogu, u snu
ispustivši svoju dušu na jastuk od uspomena. Vele, koji se u to
razumeju, da joj je duša tamo i ostala, od paperja sećanja gnezdo
svila.

Slika 35. Mirosava Rajčetina, „Jastuk od uspomena“,

laneno platno, konac i sećanja, 42x38 cm, 1914. godina,
vlasništvo porodice Vučić, selo Cvetke kod Kraljeva.

115
 32. POLOVSKI POTKOVIČARU I POTKOVIČAR
POLOVSKOM

S one strane ogledala, oktobar

Poštovani gospodine Potkovičare,
Duže putovanje koje sam preduzeo, da bih obišao delove ovog
zanimljivog prostranstva, omelo me je u nameri da Vam se ranije javim i
tako zahvalim što ste moje misli vratili u travnjak pored spomenika
Orfelinu. Istina, ne verujem da ste Vi uopšte očekivali moje pismo, ali ja
sam sebi obećao da ću Vam poslati reč-dve čim se malo sredim.
Međutim, pokazalo se da selidba u drugi svet nije tako jednostavna
stvar. Ali, kasnije o tome. Voleo bih da saznam: kako Vi?, kako Vaša
ljubav prema Saši?, kako život u kući bez krova?
Ja ovde imam sasvim dobre vesti o svima vama. Za to je zaslužan
jedan dobri duh, koji mesečno odlazi do „živih“, a zahvaljujući čijoj
ljubaznosti sam u mogućnosti da Vam pošaljem ove redove. Od njega i
čujem da ste otkrili ogledalo od vode sa planine Ahagar – prolaz iz sveta
u svet; mada je ispravnije reći da je u pitanju jedan svet podeljen
nevidljivom granicom, a spojen otvorima na tom prividu (otvorima, baš
kao što je vaše glavno Istočno ogledalo).
Šta bih Vam napisao o svome „životu“ ovde? Priznajem, još me
muči nostalgija. Često mislim na vas. Da li me se Saša seća? Da li se Vi
sećate one Vaše dečije ljubomore? Da li sam zaboravljen, kao mnogi
ovde? Kažu mi, to je normalno – novodošli uvek o tome razmišljaju,
valjda sentimentalnost.
Eto, da nema toga, ovde bi bilo veoma prijatno. Video sam veliki
broj interesantnih i čuvenih ljudi. Klima mi u potpunosti odgovara. A tu

116
mi se dogodilo i ono!, zbog čega Vam i pišem. Mada to nije bilo
uobičajeno prijateljstvo, ja u vašem svetu nisam imao bližih od Vas, pa
zato želim da prvo Vama javim veliku novost. Naime, započeo sam
jednu obećavajuću romansu sa izvesnom gospođom Varvarom
Leonidovnom, Ruskinjom iz Sankt– Peterburga, iskrenom i milom
ženom, za kakvom sam žudeo još dok sam bio „živ“. U tom pogledu se
nadam najboljem uspehu. I Varvara Leonidovna gaji prema meni
pozitivna osećanja. Sve u svemu, gospodine, ja kličem: napokon sam
dočekao ljubav!
Izvesnu opasnost za našu sreću predstavlja suprug Varvare
Leonidovne, carski general, prek i naopak čovek, koji je još na tome
svetu mučio jadnicu. Ali, moja Varjuša i ja imamo dogovor – mi ćemo
pobeći. Zato sam i preduzeo ono putovanje koje sam Vam spomenuo na
početku pisma, ne bih li pronašao zgodan kutak gde ćemo u miru svijati
gnezdo novog „života“.
Dragi prijatelju, ja uskoro odlazim sa Varvarom Leonidovnom u
jedan udaljen, ali naročito lep kraj ovog sveta. Tamo, gde ćemo biti, ne
zalazi onaj dobri duh koji Vam je uručio ovo pismo. Tako je vrlo
verovatno da više nećemo imati priliku da se čujemo. Svim srcem Vam
želim svako dobro. Iskreno Vaš
Polovski

II

S ove strane ogledala, novembar

Poštovani gospodine Polovski,
Da li slutite sa koliko sam uzbuđenja čitao Vaše pismo? Razumete,
ne dopisuje se čovek sa mrtvima svaki dan (oprostite ako Vas izraz
„mrtav“ vređa). Od trenutka kada smo pronašli Vašu poruku ispod
glavnog Istočnog ogledala, mi ne prestajemo da pričamo o Vama.
Moram Vam naglasiti da smo svi prijatno iznenađeni Vašim javljanjem.
Posebno se radujemo zbog Vaše veze sa gospođom Varvarom
Leonidovnom. Prenesite joj naše najiskrenije pozdrave.
Ali, gospodine Polovski, čuvajte se. Moj prijatelj Dragor, inače dobar
znalac istorije, tvrdi da je nešto čitao o ličnosti tog carskog generala,
supruga Varvare Leonidovne. Taj vam je bio opak. U Sankt-Peterburgu
je, krajem prošlog veka, samo za godinu dana, u dvobojima ubio

117
sedmoro ljudi, sve zbog kakve sitnice. Ne znam da li Vi kao mrtav
možete biti njegova žrtva, ali Vam savetujem da se čuvate tog zlog
čoveka.
Hvala na pitanju, ja sam dobro, kao i svi drugi u kući bez krova.
Međutim, ljubav prema Saši ne ide baš najbolje. Ja mislim da je sve to
zbog moje visine, pa Vas molim da mi tamo, a verujem da se neko takav
može naći, dakle, da se na onome svetu raspitate: šta je sa mojim
Zapisom?, kada će se ispuniti?, hoću li ikada porasti?
Gospodine Polovski, ako još niste otputovali, kumim Vas Bogom da
mi ove stvari tamo rešite. A u Vašem pismu koje očekujem sa najvećim
nestrpljenjem, pišite mi o pojedinostima u vezi sa životom i smrti, jer
veoma želim da nešto saznam o tome.
Vi me niste savetovali kako da Vam pošaljem odgovor, verujem da
će biti dovoljno da moje pismo ubacim u ogledalo ili, kako Vi kažete,
otvor na prividnoj granici. Nadam se da će Vas onaj dobri duh pronaći,
ako već niste otišli, i da mi se možete ponovo javiti. Još jednom, Vas i
gospođu Varvaru Leonidovnu puno pozdravljam i želim Vam dalju
nepomućenu sreću.
Potkovičar

Predanje berberskog plemena Tuarezi kaže da je nekada davno,

još u doba kada su daljina i blizina bile razmaknute hiljadu
karavanskih odmorišta, u srcu Sahare postojalo veliko jezero zvano
Vrata svetova. Voda tog jezera ne beše čudnovata samo po tome što je
oko nje nicala široka oaza, već i po tome što je ona predstavljala jedinu
koprenu na jedinom prolazu iz Gornjeg u Donji svet. Sa svih strana
tu dolaziše duše umrlih da zarone u drugo carstvo, ili obale jezera
pohodiše živi u želji da svojima na onom svetu pošalju poruke i
ponude. Tako je bilo i činilo se da će tako uvek biti, ali kako se čuda
vremenom tanje u nevericu, mnogobrojni radoznalci stadoše da u
jezero zvano Vrata svetova bacaju kamenje, počeše mrežama da love
duše mrtvih ili pokušavahu da isuše vodu ne bi li kao živi dospeli u
Donji svet. Gospodar Svega, sprva blagonaklon, strašno se razgnevi i
reši da ljude liši znanja gde je prolazište iz sveta u svet. Jedne noći
Širokokrila ptica ispusti iz svojih kandži tako veliku grudvu zemlje da
umesto jezera osvanu visoka planina zvana Ahagar, a oko nje, umesto
oaze, izniče tajna kuda je premešten prolaz između Gornjeg i Donjeg
sveta. Tuarezi, narod koji pamćenje štiti čalmama što brane uši od
vetrova zaborava, jedini sačuvaše sećanje na jezero. U vrletima

118
Ahagara, na tek nekoliko tanušnih izvora, oni zahvataju vodu iz čijeg
ljeskanja čitaju poruke predaka ili od koje umešno prave ogledala,
mala prolazišta iz sveta u svet, okovana mesinganim obalama.

Slika 36. „Legenda o Vratima svetova“, rukom slikana

predstava sa krčaga plemena Tuarezi, visina 27 cm, pre
islamizacije, Muzej primenjene umetnosti nomada, Alžir.

119
 33. ZIMSKI DANI

Predgrađe je i uzduž i popreko utonulo u sneg. Pahuljice su padale

i padale već tako gusto da se činilo kako se sa neba pruža hiljade dugih,
fino upredenih, belih končića. Kao da je neko gore umotavao i
razmotavao meke pamučne niti snega, pozivajući nas da od njih ponovo
ispletemo stare džempere, one što čoveku odlično stoje i kada odraste.
Sneg nas je sve obradovao. Jedino Andrej nije bio zadovoljan. Za
njega je sneg značio kašnjenje vozova, gužve po putevima, zatvorene
aerodrome, opštu zbrku u mukotrpnom nagađanju kada će se Eta
vratiti. Po svome starom običaju u dvorište nije želeo ili nije mogao da
izađe. Zato je, dok smo se napolju grudvali i slikali u celcu, sa njim, iza
troseda, sedeo sistematični Potkovičar, pomažući mu da u svoja
očekivanja unese kakav-takav red.
Zimski dani su proticali mirno, ispunjeni malim radostima:
srkutanjem čaja, pričanjem bajki, kuvanjem kompota, razgledanjem
pahuljica… Osim toga, svako je obavljao i svoj lični posao, onaj koji ga je
činio najspokojnijim. Ćutljiva Tatjana je vezla. Još u jesen je na prozoru
neoprezom prejako otresla svoj šal sa pticama i tri grlice su prhnule da
se ne vrate. Sada je srebrnim i zlatnim koncem želela da nadoknadi
gubitak (1). Dragor je po Serpentiani tragao za tajnom recepturom koja
bi Andreja oslobodila Etine senke (2). Bogomil je sa olovkom u ruci
gospodario vremenom (3). Ester se sve više okretala novom zanimanju –
zaljubljivala se u Bogomila (4). Luzilda je učila Sašu kako se leti uz
pomoć trepavica.
Idilične sate delimično su narušavali jedino naši susedi, još od prvog
snega grčevito se trudeći da nežni pokrivač strgnu sa ulica i krovova.
Čitavim arsenalom metlica, lopata, ašovčića i strugača oni su bezdušno
pravili crne rane na belini, uplašeno gledajući ka nebu (šapućući:
„Zamisli, još pada!“), ne uviđajući da se to odozgo ispredaju pahuljaste
pamučne niti, ne dosećajući se da od njih mogu isplesti stare džempere
iz detinjstva, one što čoveku odlično stoje i kada odraste.

120
 (1) Još malo o kući za ptice ili mašna za kosu
„Što jesen opara proleće nanovo izveze“, kaže stara tkačka
poslovica. Početkom aprila one tri grlice su se vratile. Kako je muslinski
šal Ćutljive Tatjane bio popunjen novoizvezenim pticama, pridošlice su
se nastanile u njenoj kosi. Uvek je bilo lepo čuti kako se tri izbeglice,
sada na mašni za kosu, pesmom naučenom negde na jugu nadmeću sa
pesmom što je zimila na šalu Ćutljive Tatjane.

(2) Magična receptura za otklanjanje tuđih senki

Uzdajući se u superiornost svoje tehnologije, zapadne civilizacije su
nadmeno odbacile spoznaje okultizma. Rešene da matematički objasne
sve oko sebe, one su zaboravile stare veštine: kako se odstranjuju uroci,
kako praviti ljubavne napitke, pretvarati olovo u zlato, naterati zlo u
bekstvo, prizivati duhove. Stoga je Dragor ispravno zaključio da bi se
potrebna receptura mogla pronaći jedino kod naroda koji još uvek
veruju u snagu magije. Razvijena medicina modernih civilizacija ne
samo da ne bi mogla da oslobodi Andreja od Etine senke, nego bi i
posumnjala u mogućnost ove, ne tako retke pojave. Da je zaista tako,
potvrdila je i Enciklopedija Serpentiana u poglavlju „Izmeštanje senki“:
„Pripadnici plemena Baule (Obala Slonovače) tvrde da se pojedinci
ili grupe ljudi mogu naći pod stalnom tuđom senkom, senkom nekog
vrača, čak i sasvim običnog čoveka. Pri tome valja razlikovati: Modru
senku, koja novog vlasnika prati štiteći ga od uticaja zla, i Sivu senku,
koja se ne kreće (a zbog nje se ne kreće ni novi vlasnik), pa se u njenom
opakom okrilju, kao u samici, umire od gladi ili od ludila.
Senku je moguće promeniti posebnom vrstom obreda. Tako se
neprijatelju otima Modra senka, a prijatelju se pomaže da odbaci Sivu
senku. Obred obično vodi plemenski poglavica ili vrač. Uz ritualne
plesove on upućuje molbu bogu neba Nianieu da zažmuri – za
izmeštanje senki potrebno je potpuno pomračenje i Sunca i Meseca i
zvezda. U zavisnosti od veštine, vrač pre ili kasnije izazove kratkotrajno
pomračenje svake svetlosti. Tada, kada je svetlost nestala, ni senke ne
poseduju svoj oblik, pa zatočenik Sive senke može lako da iskorači iz
nje, a nije teško ni oteti Modru senku (samo ako se za videla upamtilo

121
gde se nalazi). Posle povratka svetlosti svakome pripada senka u kojoj se
našao (namerno ili slučajno), a one senke koje su ostale bez vlasnika,
odnosno sužnja sablasno lutaju svetom uzdajući se u neko novo
pomračenje.”

(3) Gospodar vremena

– Preglednije je, tačno znam koliko je proteklo i koliko predstoji –
odgovara joj on.
– Od čega proteklo i koliko do čega?
– Od godine – čudi se Bogomil njenom neznanju.
– Ćaknut si, zar je to važno? – opet pita Saša.
– Da, veoma je važno. Eto, gledaj. Imaš crno, to je precrtani deo
godine, onaj iza mene. Imaš belo, to su dani koji će tek doći. Na granici,
između crnog i belog, stojim ja. Ovako, kada precrtavam, uvek tačno
znam gde sam. Tu i tu.
Saša je zbunjena odgovorom. Zamišlja Bogomila kao neku tanušnu,
pulsirajuću opnu koja deli crno od belog, koja trpi pritisak, sa jedne
strane od prošlih, sa druge strane od budućih dana.
– Čovek ti je opna… – glasno razmišlja Saša.
– Molim? – nije dobro čuo Bogomil.
– Ništa, ništa… – odmahuje Saša rukom, osluškujući kako noć
grgolji olucima Predgrađa.

(4) Šumska jagoda

Kako se sve više predavala svom novom zanimanju – Ester je sve
više osećala čudnu uznemirenost. Voleti Bogomila beše posao koji je
donosio malaksalost nogu i ruku, laku vlažnost kože i teško disanje
vazduha. Već i po svemu ovome se videlo da telo daje pristanak njenom
izboru, a kada se na levom ramenu pojavio mladež u obliku jagode
(Fragaria vesca) – bi jasno da i duša potvrđuje njenu odluku. Od tog časa
Ester se sasvim prepusti zaljubljivanju u Bogomila, gde se iskaza kao
veoma talentovana i marljiva osoba.

Kada se neverovatno gust i velik oblak skakavaca udaljio,

122
videsmo da to nije sva nesreća. Uplašeno trčeći po opštem mraku (jer,
skakavci su zaklonili svaku svetlost), mi smo izmešali naše senke.
Mladi Fabijan je imao senku šatora, za gospođu Ober se zakačila
senka kokoške, a gospodin Ober je odražavao sen stabla uljane palme.
Nastala je strašna vika iz koje se ubrzo izdvojio histeričan glas
gospođe Ober:
– Ah, šta je to sa mojom senkom?! Gospodine Pol, kakva se to
kokoška mota oko mene?!
– Bez panike – hladno je uzvratio naš vodič gospodin Pol, koji se
za pomračenja nije micao i koji je jedini i dalje imao svoju senku. –
Plemena su u ratu. Domoroci mole svoje bogove da im nakratko
oduzmu svetlost. Ako bogovi ne usliše njihovu želju, oni magijom
stvaraju velike oblake od bilo čega: skakavaca, uzvitlanog lišća,
cvetova ili termita. Jedino je važno da ti oblaci ne propuštaju svetlost,
jer za tih perioda apsolutne tame oni pokušavaju da od svojih
neprijatelja otmu nešto što se zove Modra senka, neku vrstu štita od
svakog zla.
– Kakva divlja zemlja! – vrištala je i dalje gospođa Ober,
očajnički se trudeći da udarcima noge odgurne senku kokoške od sebe.
– Kakva divlja zemlja! Žorž, gde si me to doveo! Žorž, smesta me
vrati u Francusku!
– Gospođo, bojim se da sa takvom senkom niste za Pariz –
nasmejao se gospodin Pol. – No, ništa ne brinite. Pozvaću jednog
vrača iz susednog sela. On će za nekoliko franaka izazvati novo
pomračenje i svako će nazad dobiti svoju senku.
Gospođa Ober je bespomoćno pogledala nadole i prvi put, od
početka putovanja, ostala bez reči.

Slika 37. „Bela žena sa senkom kokoške“, delimično bojena

dagerotipija, 18x15 cm, snimljena na obali reke Komoe 1894.
godine, Institut za čarobnjaštvo, Lagos.

123
 34. TREĆA POSLANICA

S one strane ogledala,

decembar

Poštovani prijatelju,
Do srca sam dirnut tvojim pismom, vašim sećanjem na mene,
željama za uspeh moje romanse i dobronamernim upozorenjima.
Ja ti nisam rekao u prvom javljanju: strogo je zabranjeno otkrivati
bilo kakve detalje iz ovog „života“ (ili, ako hoćeš, ,,smrti“). Takođe, nije
dozvoljeno dopisivati se sa „živima“, ali izgleda da je ovo ogledalo
zahvaćeno sa nekog skrajnutog izvora bivšeg jezera Vrata svetova, dakle
nije pod suviše strogim nadzorom, pa se nadam da loših posledica, po
bilo koga, neće biti.
Tvoje pismo je stiglo, kako se to kaže, u minut do dvanaest. Varjuša
i ja smo odložili naše putovanje ne bih li nešto saznao o stvarima koje te
muče.
Čije ti reči poslati kao ponudu?, pitao sam se tragajući za osobom
koja bi znala odgovore na tvoja pitanja u vezi sa visinom i Zapisom.
Preporučili su mi nekoliko umnih ljudi, ali ja nisam mogao da
razgovaram sa svima njima, ovde sam nov, bez poznanstava potrebnih
za susret sa „mrtvima“ iz tako različitih epoha. Ipak, zahvaljujući
rodbinskim vezama Varvare Leonidovne sa uglednom kućom
Romanovih, uspeo sam da se vidim sa nekima od onih koji su se još na
tom svetu isticali kao umešni da neznanje proseju do znanja.
Tako mi kineski mandarini rekoše da voda uvek teče ka većoj vodi,
pa i čovek teži da raste ka većem, samo mu valja imati što više pritoka
koje poznaju planine. Veliki alhemičar Paracelzus smatra da tvoji
pokušaji da popuniš Praznine u prostoru, kako svojim mislima,
osećanjima, umetničkim delima, tako i sopstvenim telom, odnosno
rastom, predstavljaju deo iskonskog i opšteg zadatka ljudskog roda da
se bori protiv Praznine. On ti poručuje da se pomiriš sa svojom visinom,

124
neizmenljiva je, ali nikada se ne miri sa Prazninom, od uspešnosti borbe
sa njom zavisi tvoj opstanak, a u zbiru sa milijardama drugih ishoda i
opstanak čovečanstva. Drugi mi pak ustvrdiše, teoretičar slikarstva
Ðorđo Vazari, na primer, da ti boluješ od boljke zvane horror vacui, te bi
valjalo da jutrom uz med i vodu uzimaš i što veće komadeške vazduha
azurne boje. Treći me upućivahu na poglavlje „Ukupna visina“ iz knjige
Serpentiana, enciklopedije beskonačne sadržine koju sa mukom
tumačimo i u koju upisujemo i svoje odrednice ne bismo li olakšali put
budućim namernicima. U koloniji starih Vavilonaca čuh da od tvoje
visine neće ništa biti, ništa neće biti od visine ljudi uopšte, sve dok se
iznova ne združe razvejane sobe kule-biblioteke. I pored svega bilo je još
mnogo tumačenja, pre bih dočekao smrt ovde gde se ne umire nego što
bih uspeo da raspredem svako objašnjenje od objašnjenja.
Dragi prijatelju, znajući da ti svi ovi odgovori neće prijati, reših da
učinim još jedan pokušaj, bez obzira što je sve to odgađalo Varvarin i
moj odlazak i tako dovodilo u sumnju uspešan ishod našeg bekstva.
Tom prilikom presudnu pomoć mi je pružio naš Zaharija Orfelin;
kartografi su esnaf veoma povezan i na ovom svetu. Mada ih deli
nekoliko vekova, Orfelin je, nije se izmrvio ceo dan, pronašao Musafira
Hamida, sina čuvenog geografa Idrisija, velikog stradaoca za stvar
kartografije, jedinog koji potvrđuje postojanje Zapisa. Ti se sećaš da je
Hamid na svom putu ka planini Kavdak, planini što iviči Svet, naišao i
na čoveka koji svoju visinu menja zahvaljujući Zapisu koji iz sna u san,
kao s kolena na koleno, prenosi njegov rod. Bez sumnje ti je poznato da
je Hamid poželeo i da poseti san ovog čudaka, ali ga je put vodio brže
no što je imao vremena za zadržavanje.
Dakle, to je ono što znaš. A sada ono što ti nije poznato. Na
povratku prema Siciliji talasi treće Velike vode prisiliše kartografovu
lađu da opet pristane u onaj isti grad. Dok su mornari uzili rupe na
jedrima, Hamid nađe onog istog čoveka i posle dužeg ubeđivanja
pogodi se da ga ovaj primi u svoje snove ne bi li se putopisac uverio u
postojanje Zapisa. Tako, kada obojica zaspaše, gost pređe u san svog
domaćina i stade tragati. Išao je i išao Hamid, prelazio je veća rastojanja
nego što čovek potroši ispod tabana za ceo vek, jer se u snu može stići
dalje nego što se na javi može zamisliti. Hodao je i hodao kartograf
snom, ali od Zapisa ne beše ništa. Istina, bilo je pored puta svega čega u
snu može biti, zvezdanog cveća, lebdećih palata, vodenica na sunčeve
zrake, spodoba sa četiri nosa, tek proletelih anđela, jednoroga sa telom
device, vila sa kosom od vode, ali od Zapisa ne beše ništa. Upitani su
jedino pokazivali napred, put je krivudao kroz jeseni i proleća, čas je

125
mostio zime, čas se provlačio ispod leta. Pred samo jutro, kada se trebalo
vratiti, opasno je u tuđem snu dočekati buđenje, Hamidu oko utruni kraj
puta. On načini poslednji napor, potrča svaki treći korak i nađe se na
ivici staze. Premda je Svet prešao uzduž i popreko, mada je upoznao
svakovrsna čuda, ono što je video na tom mestu uprepasti ga više nego
sve dotada poznato i nepoznato.
Put kojim je Musafir Hamid išao cele noći uvirao je u jedan široki
drum što se pružao vertikalno u odnosu na svoju utoku. Od ovog
uspravnog druma, opet, iznad i ispod, račvalo se, splitalo i otplitalo
hiljade puteva i puteljaka. Staze su se pružale na sve strane, ka podnožju
vertikalnog druma (koje se nije moglo videti) ili ka njegovom vrhu (koji
se nije mogao naslutiti). Kartograf prvo pomisli da se nalazi negde u
Čvoru puteva (o čemu je slušao jednu legendu), ali ubrzo stade
razaznavati zakonitost tog naoko haosa. A kada u raklji dve staze više
svoje glave opazi gnezdo onih tek proletelih anđela, namah mu postade
jasno da je ceo san hodao po jednoj grani Vaseljenskog drveta. Osećanje
da se nalazi negde u krošnji bez kraja – onoj krošnji kojoj se zna samo
početak: semenka Tvorčeva – ispuni ga kajanjem što je život trošio
putujući samo javom prepunom ivica. No, za žal ne beše vremena, onaj
se čovek probudi, a sa njim i uz bol u grudima probudi se i Musafir
Hamid.
Eto, tako je kartograf video Zapis, odnosno deo Zapisa. Na rastanku
je još poručio da ti prenesem da paziš na grane Vaseljenskog drveta, koje
sigurno dopiru i do tvog sna, kao uopšte do snova svih ljudi, samo što u
nekih kržljaju u golet Praznine (pa ti ne mogu ni makac dalje od jave), a
u nekih bujaju novim i novim putevima, šire se i šire u beskonačnost,
sve između jeseni i proleća, preko zima i ispod leta.
Mili moj, Varjuša i ja putujemo čim završim ove redove, više ne
smemo da oklevamo ni časka, slutim da nas njen suprug već traži. Veruj,
istrošili smo sve mogućnosti da ti pomognemo. Nadamo se da ćeš uspeti
da odneguješ svoje Vaseljensko drvo. U svakom slučaju, želimo ti sreću.
Mojim pozdravima za tebe i sve u kući bez krova pridružuje se i Varvara
Leonidovna koja mi preko ramena piri u slova da se što lepše osuše.
Najsrdačnije zbogom.
Polovski

Sve što postoji ima svoj san, pa samo u zbiru sa snom sve i ima
svoju pravu dimenziju. Vidljivo ili nevidljivo, svejedno, nije potpuno
ako se posmatra bez sna. Napokon, da nema sna, ništa ne bi postojalo,

126
osim Praznina -jedinog poznatog oblika koji ne poseduje svoj san.
Veličina pojedinačnih snova je promenljiva. Kreće se od gotovo
zanemarljivih primeraka do toliko prostranih snova koji se ne mogu ni
razumeti, kamoli istražiti. Kržljave snove, atrofirale od stalnog
trovanja današnjim načinom života, srećemo kod pripadnika
savremenih civilizacija. Ovi snovi su tako jadno mali da je za njihove
vlasnike bolje da ih ne dodaju vidljivom. Sa druge strane, snove
raskošnih širina i visina poseduju ljudi (narodi) bliži prirodi. Veoma
je poznat primer Aboridžina (sa stanovišta Zapada primitivnog
plemena) i njihovih doslovno bezgraničnih snova. Za ilustraciju tek
ovoliko: krošnja sna jednogodišnjeg deteta iz ovog naroda doseže do
zvezde Alfa Centauri (4,3 svetlosne godine od Zemlje), zvezde za koju
inače Aboridžini „ne znaju“
Snovi se za života (a i posle njega) mogu smanjivati, povećavati,
prenositi, gubiti, pozajmljivati, poklanjati, krasti. Valja ih brižljivo
čuvati. Od njih ne zavisi samo ukupna visina pojedinaca, nego u
zbiru sa drugim snovima i ukupna visina čovečanstva.

Slika 38. „Ukupna visina“, poglavlje Enciklopedije

Serpentiana, godina izrade nepoznata, Dragorovo vlasništvo.

127
 35. VEČE ŽALOSTI

Teško saznanje da je njegova lična visina konačna sručilo se svom

snagom duž Potkovičareve volje za životom. Od te surove činjenice na
pogled mu se navukla siva mrena tuge, pa je Saša morala da pripremi
čaj od kamilice, kako bi ožalošćeni ispirao oči. Pride, radi veće
sigurnosti, dadosmo mu i da gleda jednu uspešnu srednjovekovnu
molitvenu iluminaciju protiv metljivosti vida. I još, kako je stradalnik
neprestano ćutao, uplašismo se da mu biljka Nesrećika ne zatravi usta i
da on zanavek ne zanemi, pa okrenusmo i mi da ćutimo deleći
bezrečicu.
Naravno, Potkovičarev rastanak sa nadom da će porasti pogodio je i
nas. Ester je svima iskrojila po flor, kao spoljašnje obeležje tuge; a mi
smo se svi, svako za sebe, preselili na osojne strane ličnosti (1), kao
unutrašnji znak poštovanja Potkovičareve žalosti. Bogomil je crnom
maramom prekrio kovčeg sa elementarnom Lakoćom i on se, kao da je
na njega stavljeno nešto naročito teško, sa svoje radosne visine spustio
na mučnu nizinu parketa. Pre nego što se u dan ulio mrak – uključili
smo električno osvetljenje, da se ne vide mesečeve ribice, isuviše vesela
stvorenja za tako tužan trenutak.
Naše izraze dubokog žaljenja Potkovičar je primio uz uzdahe. U
tišini smo otvorili bocu kajsijevače, popili po čašicu, a Ester je pustila
suzu. Zatim smo se popeli na sprat i slušajući Bogomilov klarinet
posmatrali zvezde. Da li od njihove svetlosti ili od lekovitog čaja, možda
od one molitvene minijature – mrena tuge na Potkovičarevim očima
tanjila se u setu.
– Dosegnuću ih visinom ili snom – rekao je on, zamišljeno gledajući
put vedrog zimskog svoda.
Obilno natopljeno modrom bojom, nebo se činilo tako daleko, ali
niko nije posumnjao u Potkovičarev zavet. Vetar je zaduvao širokim
zamasima. Dole, u prizemlju, crna marama je skliznula sa kovčega sa
elementarnom Lakoćom, sanduk se malo stresao i uz blago ljuljuškanje

128
stao da se penje uvis. Gore je šuštala krošnja nevidljivog Vaseljenskog
drveta.
Kroz noć se pronosilo udaljavanje nečijeg škripavog koraka. Biće da
je to, po snegu, uzmicala Praznina.

(1) Anatomika VII

Zamišljena, mada ne i nepostojeća, ravan koja prolazi kroz svakog
čoveka, deli njegovu ličnost na osojnu i prisojnu stranu. Osojna strana
ljudske ličnosti je ona neosunčana, zaklonjena od vetrova što metu tamu
i maglu, ona gde se pate mahovina, gljive i plesan. Na toj strani vlaga
buja do te mere da se, u vidu suza, neki put probije i do očiju. Tamo se
naseljavaju prošlost, beznađe, melanholija, žalost.
Sasvim suprotno osojnoj strani, u prisoju ranije dođe proleće.
Uopšte, ljudska prisojna strana je bar za osmeh pre u budućnosti od
sopstvenog vlasnika. Njome putuju prijatni vetrovi, ona je osunčana,
nastanjena zdravljem, bezbrižnošću, obiljem.
Mada su navedene strane čovekove ličnosti u početku života
približno podjednake veličine, vremenom se jedna od strana proširi na
račun druge. Ako se ne zalazi, ili se retko zalazi, na jednu od strana, ona
može da se smanji, iskopni, čak i sasvim da nestane. Neupućenoga i
površni znalac anatomije može da posavetuje u kojem pravcu valja da
vrši pomeranje ličnosti.

Gospode, pomiluj, Bože, amin. Pođoše sedam namernika na putu

i putištu, i sretavši ih Isus reče im: Kuda idete, sedam namernika?
Oni mu rekoše: Gospode, idemo k onom slugi božijem (ime) da mu
očistimo oči od suza i nameta, bolesti, „vihra“, vetra, smetišta i praha.
Neka su čiste oči kao biser na zlatnoj čaši, čiste kao sunčeva zora u
celom svetu. Neka se raziđe bolest iz očiju mojih kao vihor na zemlji,
kao oblak na nebu, u ime Oca i Sina i Svetog duha, sada i uvek.

Slika 39. „Molitva kada su oči metljive i bole“, minijatura iz

Trebnika s kraja XII veka, 6x13 cm, Rukopisna zbirka
Radoslava Grujića 3-1-65, Muzej Srpske pravoslavne crkve,
Beograd.

129
36. PET MALIH KONAČIŠTA JEDNOG VELIKOG SNA

Ponedeljak

Uzan je ponedeljak, tesan, malo je svetlosti, dan kasni, noć rani, tek
da se provučeš. U to malo časova stižemo da doručkujemo kajganu sa
slaninom, na zimske kapute prišivamo otkinutu dugmad od suvih
cvetova bele rade, sa sprata razgledamo konačište, sedimo i
prepričavamo događaje sa tek započetog putovanja, za ručak kuvamo
čorbu sa tačkicama šargarepe, spremamo se da nastavimo potragu,
pakujemo ono što se pokazalo kao potrebno još prve noći, lampione i
zmajeve od papira za obeležavanje pravca kretanja, udobniju odeću,
obuću, sat na mesečinu, bajke za hrabrenje, herbarijum za bilje,
kišobrane, vetar u kosi, šubare i suncobrane (jer, put krivuda između
jeseni i proleća, preko zima i ispod leta). Krepimo se vinom od kupina.
Večeru nosimo u Bogomilovom klarinetu, založićemo se melodijama.

Sreda

U konačište stupamo kroz sredu, utorak je i suviše uzan prolaz,

sreda je široka, svetao zimski dan, beo, sneg presvučen suncem.
Doručkujemo melodije preostale od ponedeljka, odmaramo noge i oči.
Po podne nas poštar Spiridon napokon pronalazi, tražio nas je u utorku,
donosi nam još jedno preteće pismo u kojem nas upozoravaju da
vratimo krov na našu kuću. Čitanje pisma odlažemo za četvrtak. Sa
Spiridonom čekamo pojavljivanje tetke Despine u Severnom ogledalu.
Poznato je da ona dolazi kada svrati Spiridon, koji svrati kada ona samo
što ne dođe, koja samo što ne dođe pošto nas on poseti, i tako da ti se
zavrti u glavi od te čudne romanse. Zaista, ne stižemo da Spiridonu
opišemo našu potragu za granama Vaseljenskog drveta, a tetka Despina
se ukazuje u Severnom ogledalu ogrnuta ljutnjom:

130
 – Šta zamotavate? Jeste li u utorku ili sredi?
– Oprosti, tetka, umorni smo od potrage za Vaseljenskim drvetom.
Utorak nam bio nekako uzan, pa mi preskočili, odmaramo se u sredi –
pravda se Bogomil.
– Zamotancije! – ne namerava tetka da odbaci srdžbu. – Kako to,
preskočiti dan?! Ja sam bome živela poneki dan i godinama.
– Ne ljutite se, gospođo Despina, sami ste savetovali da ne
začešljavamo stvarnost – upliće se u razgovor i poštar Spiridon.
– Oh, vi, tu – kao iznenađena je tetka i mi znamo daje najgore
prošlo.
– Dobar dan, bilo koji dan – osmehuje se poštar. – Vidim, lepo
izgledate.
– Hvala što ste primetili – crveni tetka.
Do kraja srede ostaje još malo vremena za odmor. Potom
nastavljamo san.

Četvrtak i petak

U zoru ulazimo u četvrtak, ali kako se dosećamo da bi trebalo čitati

ono preteće pismo u vezi sa našim krovom – na brzinu se
predomišljamo. Četvrtak sasvim preskačemo. Putujemo do petka u koji
kasnimo, sunce se već dobro zaokruglilo. Hitro raspremamo prtljag
snova i živimo javu, posmatramo nebo, pevamo pesme, u vezi sa
potragom za Vaseljenskim drvetom konsultujemo Enciklopediju
Serpentiana, paunovim perima odmaramo tabane, još malo, hrabrimo
se, tu je ono, negde sasvim blizu, Saša tvrdi da je čula šuštanje krošnje,
zavetujemo se, nećemo odustajati. Bogomil predlaže da ponesemo beli
luk, čuo je da oko drveta lete, brane pristup, karakondžule, vampirice,
cikavci i more, saglasni smo, čvrste volje napuštamo konačište, prvo
plićak jastuka, zatim dubine snova.

Subota, ne baš prava subota

U noći između petka i subote uši su nam već pune šuštanja krošnje
Vaseljenskog drveta. Oseća se i titranje obodnih stazica. Odluka pada
jednoglasno, nećemo se buditi dok se ne dohvatimo makar i najužeg
puta. Zato celog dana snevamo, do konačišta subote odlazi samo Saša,
da zalije cveće i donese nešto za jelo. Izveštava nas da veoma glasno

131
hrčemo.
– Guši nas uzbuđenje skorog otkrića – objašnjava Dragor.
Hitamo.

Nedelja

Vršcima snage, lelujavi od umora, uspevamo da se domognemo

nedelje. O, kako bride stopala, kako strune uši, trnu reči i peku oči. Ipak,
na usnama nam osmesi. Uspelo nam je, pronašli smo jednu grančicu,
puteljak Vaseljenskog drveta. Ne baš drum, ne baš put, ali stazicu kojom
ćemo moći dalje. U snu, o njen okrajak vezujemo papirnog zmaja, u
sledećim noćima lako ćemo pronaći početak polazišta. Posle svečanog
ručka razgledamo sitnice donete sa putovanja, snene trave, letno pero
anđela, grgolj vodenice na mesečinu– Malo možemo da govorimo,
Ćutljiva Tatjana peva pesmu o hrabroj družini namernika. Jedan stih
glasi: „Više plićaka jastuka, dublje od snova, kroz plavo, lađom od
papira, do pristaništa beskraja.“

Sedam hrabrosti jugozapadno od Manausa, tačno duž linije

osmog uporednika južne hemisfere, kroz najgušću prašumu
Amazonije, preko uzvišenja i nizija, preko besne reke Madeira,
penušavog Tapažosa i silovitog Šingua, kroz divljinu ostalu od
stvaranja sveta, prolazi neobjašnjiva staza, dugačka preko devet
stotina milja, široka taman da se mimoiđu jato papagaja koje leti i jato
papagaja koje hoda. Put koji nije izgradila ljudska ruka, koji iznenada
počinje, iznenađujuće se i proteže i iznenada se prekida, vidljiv jedino
iz vazduha, nepoznanica je za sva dosadašnja istraživanja. Koji je um
mogao da ga tako bez greške trasira, kakva mu je svrha, napokon, ako
je i postojala namena, kako se preko takvog bespuća mogao ostvariti
poduhvat po težini ravan gradnji Kineskog zida? Na jednoj strani
tolika pitanja – na drugoj samo jedna legenda indijanskih plemena
sliva Amazona. Po njoj, staza je zapravo grančica Vaseljenskog drveta
što se nekada davno, za snažne oluje, odlomila iz sna nekog velikog
vrača i pala u javu. Da je tako, govore brojna svedočenja kako se uz
put mogu videti mnoga bića i naprave kakvih ima samo u snovima,
anđeli, lebdeće kolibe, spodobe sa četiri nosa, žene sa kosom od vode,
vodenice na mesečeve zrake… Domorodačka plemena veruju da se
stazom sna može kretati samo iskrena osoba. Za druge je bolje da na

132
nju ne kroče, za njih jeda hode okolnom prašumom Jave.

Slika 40. „Staza sna“, aerosnimak, 1:10 000 000, 28x20 cm,
1990. godina, MA5A centar za ispitivanje prostora, Milvoki.

133
 37. RAD NA UNIŠTAVANJU PRAZNINE

Posle otkrića Vaseljenskog drveta Potkovičar izdeli svoj dan na tri

jednaka dela. Prvi prepusti snevanju – u snu posećujući začuđujuće
predele, istražujući staze, puteve i drumove što ga vodiše sve više i više.
Drugi deo dana ostade, kao i dotada, posvećen Saši i ljubavi prema njoj.
Preostalih osam časova Potkovičar utroši na proučavanje Praznine i na
traganje za što uspešnijim metodama njenog popunjavanja.
Nije bilo potrebno ustupiti mnogo vremena časovnicima da bi se
ustanovilo kako je Praznina slabo ispitana oblast o kojoj postoji oskudna
literatura zarasla u vekovnu paučinu zaborava ili straha od spoznaje.
Osnovno se, međutim, Potkovičaru brzo otkri. Praznina je postojala
svuda oko nas, širila se i povlačila, spajala u velike Praznine, delila se u
hiljade malih Praznina, drsko napadala ili tobože nezainteresovano
kružila, iščekujući zgodan trenutak da zaskoči svoju žrtvu. Ljudi su
nekada bili svesni njenog postojanja, nekada su se borili, a nekada su
lakomisleno zanemarivali opasnost koja im je od nje pretila. Strašni
primeri stradanja od Praznine upozoravali su Potkovičara da ispred sebe
ima veoma ozbiljnog protivnika. Uz to, glavna odlika Praznine bila je
podmuklost – mogla se primiriti, čekati danima, pa i godinama, a zatim
besno kidisati na nove teritorije, osvajajući ih vratolomnom brzinom.
Najčešće je zaposedala pamćenje, vid (iako napadnuti ,,vidi“), a
najgroznije i najbolnije beše njeno useljenje u dušu. Branioci su se
dovijali na razne načine: zatiskivali je kučinom, oplitali mrežama,
zalivali smehom, okivali zlatom, prekrivali dragim kamenjem, odsecali
je zajedno sa zahvaćenim mestom. Neki malodušni se nisu ni opirali –
prepuštali su se sve do skončanja, do poslednjih ostataka ličnosti.
Ipak, kako je sve više uviđao protiv koga se bori, Potkovičar kao da
je sticao novu snagu, uvek pronalazeći dovoljno podsticaja za stalne i
brojne sukobe. Za one male Praznine, veličine gromuljica, on zaduži
Bogomila i Ester. Njihova tek procvetala ljubav je kao od šale drobila te
Praznine u prah. Iskusna Luzilda i Saša, koja je već naučila da leti uz

134
pomoć trepavica, uspešno su kontrolisale srednje Praznine, javljale
pravce njihovog kretanja ili ih svojim letovima delile na manje, lakše
savladive segmente. Opet, za one najveće Praznine bi zadužena Ćutljiva
Tatjana (jer je njena pesma dopirala do samih zvezda), Dragor (jer je
najbolje tumačio nepregledne odrednice Serpentiane) i sam Potkovičar
(jer je, jednostavno, sebe smatrao prozvanim da bude najljući i zakleti
neprijatelj Praznina).
I mada je ta borba bila (a videlo se da će i biti) mukotrpan posao,
posao krcat iznenadnim obrtima uz promenljive ishode, uopšte, posao
kome se teško naslućuje kraj – svi smo zapažali izvesna poboljšanja od
onog dana kada se Potkovičar prihvatio rada na uništavanju Praznina. U
dvorištu su trava i cveće bolje uspevali, ljubavi po kući su napredovale,
bajke su se lepše pričale, a mesec je češće bio pun, pa su mesečeva
ukosnica, mesečeve ribice i mesečeva teglica više sjajile. Pored svega,
neka niko to ne shvati kao preterivanje, povremeno nam se i činilo kako
su Praznine tako daleko od kuće bez krova da se nas osmoro zbilo u
samo dve osobe.

Tužan gledajući kolika se Praznina nadvila nad ljude, Gospodar

naš naredi da se širom zemlje njegove podignu novi hramovi, a oni
zapušteni obnove – da im se vrati pređašnja visina i lepota. Kako
čvrsti zidovi, sjajne kupole i vitki zvonici behu sagrađeni ili
obnovljeni, Praznina od njih ne mogade da se sruči na zemlju, već
neko vreme ostade gore, pa se parana vetrovima iskida i razveja. I
narod sav poče slaviti Gospodara svoga i našeg, hvaleći mudrost
njegovu što ga oslobodi od napasti one i što im izbavi tela i duše. A u
zemlji (tada) nastade procvat lepote, godine behu sve rodnije, žene
plodnije i ljubav svaka, poštovanje i razum stadoše da se množe da je
bilo, meni grešnom inoku, velika sreća to gledati i u ovaj kamen to
spisati. U dobrotom obasjane dane svetorodnoga i velikoga Gospodina
Stefana Milutina, kralja srpskoga, i arhiepiskopa našega Nikodima,
Bogu slava na veki, amen.

Slika 41. Grešni inok, „Stubovi“, ilustracija jednog od

načina borbe sa Prazninama, natpis urezan u svež malter
centralnog naosa crkve Uspenja Bogorodice, 60x50 cm, 1320. ili
1321. godina, manastir Gračanica, Gračanica.

135
 38. BAJKE (IZBOR)

Bogomilova bajka o ocu, dva sina i pustinji

Bio jednom jedan car. I imao dva sina. Jednog dana on ih pozva i
stade da im govori:
– Deco moja, ja sam već u godinama, valja mi se odmoriti pre smrti.
Razmišljao sam, kome od vas dvojice dati krunu. Ali, kako ste mi
podjednako dragi, nisam se odlučio. Zato će biti najbolje da se sami
dogovorite. Sutra ću vas pozvati da mi saopštite vašu odluku.
Kada su carevići čuli očeve reči, zaputiše se u polje da o svemu
razmisle. Nasred polja je bilo jedno staro drvo oko kojeg su se oni još
kao deca igrali. Ispod stabla braća sedoše, ćutke se gledajući. Tišinu prvi
prekinu mlađi:
– Neka car bude onaj ko prvi dospe do vrha drveta.
Njegov brat se složi sa ovim predlogom i obojica stadoše da se penju
u najvećoj žurbi.
Carevići su bili podjednake snage i veštine, te se ubrzo, u isto
vreme, nađoše pri samom vrhu drveta. Dalje se nije moglo – grane su
bile pretanke da izdrže njihovu težinu.
Kada dođe do daha, stariji carev sin reče:
– Ja sam nasledio oca, stojim na višoj grani od tvoje.
Ali njegov brat, koji beše stasitiji, nije mislio tako:
– Istina je da stojiš na višoj grani, međutim, moja glava je bliža vrhu
drveta. Carstvo je moje.
I tako se braća prepirahu dan i noć.
Ujutro car otkri da mu nema sinova, veoma se zabrinu i odasla svoje
ljude da ih traže. Dvoranima ne beše teško da ih pronađu, ali su carevići
odbijali da siđu sa drveta dok se ne utvrdi ko je od njih pobedio. Tada se
jedan paž vrati u grad da caru saopšti šta se zbilo. Kada ga sasluša, car
se duboko zamisli i reče:
– Obojica su u pravu. Zato, prenesi mojim sinovima, carstvo ću dati
onome ko prvi siđe sa drveta.

136
 Onaj se paž vrati u polje i ponovi careve reči. Čuvši očevu poruku,
braća stadoše brže-bolje da silaze sa drveta. U toj žurbi mlađi brat se
okliznu i poče da pada. Videvši to, stariji pomisli da njegov takmac želi
da pobedi skokom, pa se i sam odluči za brži put.
I, oba carevića u isto vreme dotakoše zemlju, ali kako je visina bila
prevelika, na mestu ostadoše mrtvi. Dvorani se u velikoj pometnji
vratiše U grad.
Saznavši za sve ovo, car se jako ražalosti i u svome bolu naredi da se
poseče sve drveće u njegovoj zemlji. Uskoro, od tuge za sinovima, i on
umre. Njegovo carstvo, bez naslednika, napadne susedni vladar i
opustoši ga. Ljudi se rasele, razrušene gradove prekrije korov, a vetar,
sada neometan drvećem, vremenom nanese mnogo peska i tako načini
veliku pustinju.

Sašina bajka o vodenici postojanja

Živeo neki mlinar za kojeg se govorilo da može da predvidi koliko

će trajati čiji život. Stoga mu, svakodnevno, dolaziše ljudi sa raznih
strana, tražeći da im se prorekne sudnji čas. Molilac bi pod vodenični
kamen događanja bacio šaku kukuruza života, a mlinar bi prema
trajanju mlevenja određivao koliko još godina predstoji gostu.
Čuvši za sve ovo, car te zemlje odluči da poseti proroka. Ali, kako je
želeo da što duže živi, on se reši na prevaru. Od svojih kamenorezaca
naruči da mu naprave najtvrđe moguće kamenčiće, po obličju slične
kukuruznim zrnima. Ovako opremljen on se pojavi pred vodenicom.
Mlinar lepo primi visokog gosta. U vreme, kada je trebalo da se
predvidi dužina života, car pod kamen baci ona naročito napravljena
zrna. Vodenični kamen namah poče da škripi i uz silnu ciku stade da se
kruni. Lažni kukuruz beše pretvrd za njega.
– Izgleda da ću još dugo živeti – reče car kroz smeh.
– Bogami, gospodaru, sudeći po zrnima života, ti nikada nećeš ni
umreti – odvrati mlinar.
No, ne prođe mnogo vremena, a onaj car se veoma razbole i bi
pitanje časa kada će se rastaviti sa dušom. Na samrtnoj postelji, on
naredi da mu pozovu mlinara.
– Ti reče da nikada neću umreti. Zašto me slaga? – upita on ljutito.
– Ne slagah ja, care, već tvoj kukuruz – reče mlinar.

137
 – Zar je kamen samleo sva moja zrna života? – začudi se car.
– Ne, gospodaru, nije – odmahnu glavom mlinar.
– Ako je tako kako govoriš, zašto onda umirem?! – silno se rasrdi
car.
– Zato, gospodaru, što se vodenični kamen događanja od tvojih zrna
istrošio. Eto, sada i sam razumeš da kukuruz bez mlinskog točka nema
svrhu, baš kao ni život bez događaja – mirno odvrati mlinar.
Car se setno osmehnu. Videvši da se neumitnost ne može prevariti,
on naredi da kamenoresci naprave nov vodenični kamen.
Evo, taj se točak i danas, mada izrezan u to daleko vreme, još uvek
lagano, lagano okreće.

No, ne prođe mnogo vremena, a onaj car se veoma razbole i bi

pitanje časa kada će se rastaviti sa dušom. Na samrtnoj postelji, on
naloži dvoranima da mu što pre pozovu onog mlinara.
– Ti reče da nikada neću umreti. Zašto me slaga? – upita on
ljutito kako mlinar pristupi njegovom krevetu.
– Ne slagah Ja, care, već tvoj kukuruz – nakloni se mlinar.
– Zar je kamen samleo sva zrna života? – začudi se car, a sa
njim, kao trska pod vetrom, začudi se i cela dvorska svita.
– Ne, gospodaru, nije – odmahnu mlinar glavom suprotno vetru.
– Ako je tako kako govoriš, zašto onda umirem?! – rasrdi se car
tako silno da se dvoranima od straha ispraviše naloknane kose.
– Zato, gospodaru, što se vodenični kamen događanja od tvojih
zrna istrošio. Eto, sada i sam razumeš da kukuruz bez mlinskog točka
nema svrhu, baš kao ni život bez događaja – odvrati mlinar tako
mirno da se nijedna praška brašna ne rastade od njegovih haljina.
Car se pogladi po bradi. Zatim se setno osmehnu. Videvši da se
neumitnost ne može prevariti, on naredi da kamenoresci naprave nov
vodenični kamen.

Slika 42. Potkovičar, „Car i mlinar“, ilustracija za „Bajku o

vodenici postojanja“, ugljen na papiru, 12x10 cm, 1992. godina,
vlasništvo autora.

138
 39. TEŠKI, PRETEŠKI, CRNI KAMEN

Kako vuk oseti goniče, kako lavica oseti opasnost za svoje mlade,
kako puž oseti dolazak šumskog požara, tako smo i mi osetili da će se
zbiti nešto loše. Šta? Nismo znali. Ali, nešto loše, nešto teško je pritiskalo
vazduh. Bogomil je sanjao da je na kući iznikao krov. Pravo iz kreveta, u
pidžami na note i violinske ključeve, istrčao je na sprat i tek kada se
sudario sa nebom, rastosiljao se košmara. Andrej je nailazio na
štamparske greške u svojim knjigama voznih redova. Erratum u
beletristici može biti opasan jer u stvarnost uvodi zabludu, ali greška u
knjigama voznih redova, u istoriografskim studijama ili novinama ima
težinu fatalnosti jer u zabludu uvodi stvarnost (1). U Tanjinoj kosi su se
nastanile samo tužne pesme. Svakodnevno češljanje se pokazalo kao
zaludan posao – tužne pesme svoja gnezda svijaju brže od najhitrijeg
pokreta ruke. Ester je u šolji za kafu videla put iz kuće bez krova. Iako
ova vrsta kartografije nije sasvim priznata, odricati njenu verodostojnost
znači početak lakomislenosti. Potkovičar je ispustio već složenu ideju za
roman, nepovezane stranice su se razletele po sva tri vremena. Luzildi
su opale dve trepavice. Kako se gubitak dogodio na desnom očnom
kapku, ona se tokom leta ozbiljno zanosila u levu stranu. Saša je bila
ubeđena da su sve Srećike uvenule. Samim tim i da Nesrećike
nezaustavljivo bujaju. Dragor je sumnjao da nam se u kuću uselila neka
posebno opasna Praznina. Zbog ovog poslednjeg celo stanište smo
prevrnuli naglavce. Gde sve nismo gledali – iza nameštaja, po
ćoškovima, u vaze, ispod tepiha. Razvlasali smo i dvorište. I mada tu
pritiskajuću Prazninu nismo pronašli, osećaj nečeg lošeg nije lakšao.
Naprotiv, sa svakim časom je debljao. Prestali smo da smišljamo i
pričamo bajke, prestali smo da sviramo, da slušamo melodije zastale u
naborima zavesa, prestali smo da se igramo, da pratimo kretanje
zemaljskih i nebeskih šara, prestali smo i da govorimo kako nam se ne bi
omakla kakva zloslutna reč. U prvi utorak meseca marta ova zla slutnja
se toliko zgusnula da nam se smračilo pred očima (2).

139
 Na tren-dva nismo ništa videli osim crnine praćene jekom vetrova i
strašnim krckanjem parketa. Kada je pomračenje zašlo, opazili smo da
kovčeg sa elementarnom Težinom jedva viri iz rupe na podu sobe za
okupljanje. I sami otežali od mračnih misli, razmenili smo uplašene
poglede.

(1) Errata corrige

Pred uskršnje praznike 1980. godine, širom svih dvadeset
arondismana Pariza, tačno u svitanje, dve hiljade kolportera besplatno je
stanovnicima Grada svetlosti razdelilo gotovo pola miliona primeraka
prvog broja novina zvanih „Errata corrige“. Pored kratkog uvodnika,
koji je potpisala urednica novina i profesorka etike na Sorboni Nadin
Moen, sve stranice „Errata corrige“ bile su ispunjene nizovima kolona sa
zajedničkim nadnaslovom „Ispravke” i pojedinačnim naslovima „Gde“,
„Stoji“ i „Treba da stoji“. Navikli na mnogobrojna avangardna izdanja,
građani Pariza možda ne bi obratili dužnu pažnju na novoizašli list da ih
krupno štampani, spomenuti uvodnik nije obaveštavao: „Dragi
sugrađani, u prethodnim vekovima, u našem veku takođe, u prošloj
deceniji posebno, pisci novina, crtači karata, istoriografi, političari,
službe za publicitet i propagandu proizveli su gomile toliko bezočnih
laži da one ne mogu biti ništa drugo do štamparske greške. Želeći da
verujemo u ovo potonje, prihvatajući igru, koja je mnogo više od igre, mi
objavljujemo te erate i nudimo vašem sudu, kao i na kraju svake ozbiljne
knjige, njihove ispravke.“
Tokom sledećih nekoliko časova kroz Pariz je jurnulo više događaja
nego što čuvene ulice i palate pamte za poslednju desetinu godina.
Sadržaj razgrabljenih novina se širio, ambasadori su tražili prijeme,
papski nuncije je uložio protest, zasedala je Vlada, sastala se Akademija,
građani su se okupljali, množili su se demanti, nastala je uznemirenost u
tajnim službama, panika u odborima velikih korporacija, pometnja u
nadleštvima. U opštoj buci optuživanja i opravdavanja niko nije čuo
revolverski pucanj koji je u jednoj mirnoj zgradi, u ulici Lafajet, načinio
crvenu mrlju na grudima Nadin Moen, upravo povijene nad
Aristotelovim delom „Etika“.
Kako i biva pred praznike, broj provalnih krađa u Parizu vrtoglavo
raste. Ovog puta, uoči Uskrsa 1980. godine, iz obijenih stanova i
automobila zagonetno su nestajali samo prečetvoreni tabaci žućkastog

140
papira sa nazivom „Errata corrige“. Nešto se i načulo kako su posebne
komisije uništile ukupan tiraž novina. Drugi listovi su već u
popodnevnim izdanjima taj romor pretvorili u ćutanje. Sasvim tiho je i
nečija ruka u velurskoj rukavici ispod beživotnog tela Nadin Moen
izvukla Aristotelovu „Etiku“. Pa je sklopila. Pariz je tonuo u svoju
svetlost.

(2) Na njemu mala, ali ipak velika, pruga beline

I baš kao što i najcrnji granit ima poneku žilicu beline, tako je i sve
to zlo imalo jedno dobro. Kako nam se od teških slutnji smračilo pred
očima, tako, pošto ne beše svetlosti, nestadoše i sve senke. U tom
kratkom času ništa u našoj kući nije posedovalo svoj odraz, pa ni Etina
senka u obličju troseda nije padala na Andreja. U opštem mraku je
višemesečni zatočenik, jednostavno ustao i prvi put od zveka reze
iskoračio iz svoje tamnice. Kada se dan vratio, nismo odmah primetili
kako Andrej stoji kraj stola, žmirka poput ljudi koji su mnogo vremena
proveli u tami, i jagodicama prstiju opipava tkanje vazduha. Tek posle
utonulog kovčega sa elementarnom Težinom, opazismo njegov osmeh.
Tada videsmo i kako Etina četvrtasta senka izlazi kroz odškrinut prozor.
Srećom, za pomračenja se niko nije micao, pa se ona nije zakačila za
novu žrtvu. Tarući se o prozorsku dasku, rasipajući prah sive boje,
zauvek nas je napuštala. Napolju je u nedoumici zastala i zatim, nošena
vazdušnim strujama, nestala u virovima daljine.
– Dobro došao, dobro došao! – radosno smo uzvikivali.
Andrej se dodirivao, trljao oči, prebrojavao ruke i noge – ne verujući
da je to baš on. Svi smo se izljubili sa njim kao sa čovekom koji se
neočekivano vratio sa dugog i opasnog puta.
– Dobro došao, dobro došao! – bilo je radosti na pretek.
Zbunjen iznenadnom slobodom Andrej se osmehivao i pravio
ljubopitljive korake po sobi za okupljanje.

Gde: svuda
Stoji: novac
Treba da stoji: široko rasprostranjena vrsta idola na svim
raskrsnicama

141
 Gde: svuda
Stoji: političari
Treba da stoji: igrači kadrila kraj puteva

Gde: svuda
Stoji: crkva
Treba da stoji: korporacija za širenje, očuvanje i prodaju vere
kraj puteva

Gde: svuda
Stoji: gradovi
Treba da stoji: zapreke na putevima

Gde: svuda
Stoji: država
Treba da stoji: velika zapreka na putevima

Gde: svuda
Stoji: tehnologija
Treba da stoji: vrh brega privida

Gde: svuda
Stoji: kartografija zemlje
Treba da stoji: ideologija koja reke, šume, klance i planine
predstavlja kao zapreke, a putokaze kao putokaze

Gde: svuda
Stoji: kartografija neba
Treba da stoji: ideologija koja tehnologijom pokušava da dosete
navodnu zapreku visine

Slika 43. Nadin Moen, „Neke opšte ispravke“, deo stranice

novina „Errata corrige“, ručna štampa, 15x10 cm, 1980. godina,
Dosije M45621-7, kartoteka jednog ministarstva, Pariz.

142
 40. PUJ PAJ

Andrejevo oslobođenje od Etine senke svima je popravilo

raspoloženje. Iz istog razloga je i kovčeg sa elementarnom Težinom malo
izronio (nikao) iz parketa. Istina, sasvim malo, ali opet dovoljno da ispod
njega provučemo dva jaka konopca i da, složno povlačeći, do polovine
izvučemo ovaj žalosno posrnuli predmet. Više od toga se moglo učiniti
samo u snu – na javi je zla slutnja bila i dalje prisutna, preteška čak i za
upotrebu poluge koje se dosetio Dragor.
Ipak, život u kući bez krova lagano se vraćao u svoje prvobitno
korito sa desnom obalom od zemlje i levom obalom od neba. Sve češće
smo se i mi okretali starim poslovima: sakupljanju oblutaka sa obe obale,
iznalaženju načina kako savladati opasne virove i zaobići memljive
tišine. Po sredini, gde struja toka posustaje samo kada se veže u samrtni
čvor, divili smo se Andrejevoj volji da sustigne odmaklo kretanje. Sklon
preciznosti (osobini razvijenoj proučavanjem voznih redova), naoružan
pincetom i metlicom, on je uspešno pronalazio i tamanio najsitnije
Praznine, inače sposobne da se zavlače među ljudske ličnosti i tamo
prvo žuljaju, a potom se međusobno spajaju i sačinjavaju prave provalije
(1). Pored toga, Andrej se iskazao u pričanju zimskih bajki i dugim
šetnjama po snegu, dok je poseban talenat ispoljio u veštini kretanja kroz
mnoštvo odrednica Enciklopedije Serpentiana (2). Bilo je malo veliko
čudo kako je brzo i kompletno živnuo posle toliko meseci zatočeništva.
Osim što je izrazio želju da Etina senka pronađe svoju vlasnicu
(ljudima bez odraza sigurno nije lako), nju nije spominjao. Igru žmurki je
okončao onoga dana kada smo upriličili svečani ručak povodom
njegovog povratka. Jednostavno, kako se i razvezuju zamršene stvari,
prišao je uglu što su ga činili ormar sa poređanim dunjama i ormar sa
poređanim jabukama, te kratko rekao:
– Puj, paj, spas za sve nas.
Zatim je seo za sto. Mesto koje smo mu odredili nalazilo se između
Bogomila i Ester. Njihovi zaljubljeni pogledi nisu dozvoljavali da mu se

143
iznad glave, zbog loših iskustava, sakupljaju magle razočarenja u ljubav.
Život se mimoilazio sa obalama. Talasi su se dirali sa zemljom i
nebom tiho obleći kamenje i oblake.

(1) Anatomika VIII

Svaki pojedinac zapravo predstavlja određenu i neponovljivu celinu
sačinjenu od većeg broja ličnosti. I mada je realnu sliku o njima teško
dobiti, izvesno je da ih može biti svega nekoliko, ili na stotine. Tačan broj
je nemoguće utvrditi i stoga što je on promenljiv – za života se u čoveku
više desetina puta rađaju ili umiru pojedine ličnosti.
Za buketić iznenađenja je različitost ličnosti u svakome od nas. Ipak,
ne čudi to što one kako-tako opstaju u relativnom miru. Tajna je,
naravno, u harmoniji – principu teško objašnjivom, a opet razumljivom,
na kome počiva sve i koji je u osnovi svega postojećeg i nepostojećeg.
Svako narušavanje spomenute harmonije povlači za sobom nisku
loših posledica. Ignorisanje neke sopstvene ličnosti, njeno potiskivanje u
korist druge, izaziva pukotine. U pukotine se naseljavaju male Praznine,
one se opet spajaju i čine sve veće Praznine. Lako je zaključiti kuda vodi
dalje širenje Praznina.
Sve unutrašnje ličnosti obuhvata ona pojavna. Ta ličnost nije nijedna
od njih, ali nije ni neka posebna. Etrurci su narod koji je većini evropskih
jezika pozajmio termin: phersu – biće koje živi između vidljivog i
nevidljivog sveta. Zato se ovim drevnim žiteljima Apeninskog
poluostrva i može verovati kada nam kroz vekove poručuju kako
najbolju analizu pojavne ličnosti može pružiti izvesno Zapadno
ogledalo. Nažalost, u hiljadugodišnjoj poplavi ogledala naučenih da
povlađuju svojim vlasnicima, ta posebna vrsta ogledala se izgubila, a
možda se i zaboravio način njegove, inače jednostavne, upotrebe.

(2) Zlatna žica koja je u ovom slučaju olovna

Zahvaljujući intuiciji izoštrenoj u tami višemesečnog zatočeništva
Andrej je nepogrešivo otkrivao i prevodio upletene odrednice
Serpentiane. Njegova razvijena čula su osećala kretanje tekstova u
Enciklopediji kao što rašljari osećaju kretanje najskrovitijih voda
ponornica. Mi smo u šali govorili da je Andrej pronašao zlatnu žicu i da

144
je sada treba samo pratiti. Međutim, kada nam je on protumačio
odrednicu „Pretvaranje nižih metala u više metale“, uvideli smo da naša
dosetka jednom nogom stoji u sobi za okupljanje. Ranije tu i tamo, u
Serpentiani je sada pisalo:

SVAKA biljka svoju semenku ima. (Ende)

Biblioteka je ukrštenica od vodoravnih redova KNJIGA i uspravnih redova
vazduha. (Borhes)
ČAK i najširi put miruje pred rekom. (Andrić)
Po razvijenoj karti prosuše vodu i pesak
da vide gde je gaz preko reke. (Kortasar)
ONA je bila topla. (Singer)
I šum trave je NAOKO nizak, ali doseže do ušiju. (Vijan)
Poruke od najveće VAŽNOSTI skrivaju se u očima. (Bucati)
Planine smatraju niskim jer su MALE u odnosu na nebo. (Polo)
Provucite SVOJU dušu kroz pukotinu,
pa i vi krenite za njom. (Potocki)
ZLATNU kosu vezuju trakama od francuskog jezika. (Pavić)
Svake noći kopali su mesečevu ŽICU (Tolkin)
Ujutro su snove koričili kao ŠTAMPANU knjigu. (Kalvino)
Knjige slagane SLOGOM od snova
lakše su od rukopisanih. (Markes)
Nož sa drškom OD ružinog drveta. (Kiš)
Crkve imaju krovove od OLOVA da freske ne bi uzletele. (Eko)
Oka jave približno IMA dve oke snova. (Vuk)
U Kini se ne meri na težinu već na SJAJ očiju. (Frejzer) NJEN struk. (Karver)
Zorom se nebo OTKRIVA od mraka. (Crnjanski)
Trbuh SE nekada zakopčavao na pucad. (Rable)
Brzom TRAGAČU sudbinu možeš
da čitaš sa tabana. (Ruždi)
STRPLJIVOM graditelju
kuća ima više prozora. (Čelebija)
Duša bude laka ako je ZALOŽENI TRUD težak. (Čehov)
Haljina joj se njihala tako BOGATO da su ptice
dobijale morsku bolest. (Harms)
Ispesmo se na vis NAGRAÐUJUĆI oči
plodnom dolinom. (Dante)

145
 Slika 44. „Pretvaranje nižih metala u više metale“,
zlatotisk, ukupna dužina 211 cm, godina izrade nepoznata,
Enciklopedija Serpentiana, Dragorovo vlasništvo.

146
 41. OBRNUTA KARTA, ZVUCI, ŠTA JE BOLJE

Dogodi se i da igrač pasijansa (1) zastane u strahu od karte koja

sledi. Prsti mu se ukoče, niz čelo mu klizne kap znoja, u stomaku mu
uzavri strah, usne mu se vežu u ćutnju. Ko se krije ispod ornamenta
lavirinta na poleđini – zastane mu u mislima i on provodi vreme
pokušavajući da čuje šta taji druga strana, neprestano čuleći uši,
stegnuta srca razaznajući zvuke:
Prvo glasovi ljudi, vijugav šapat, hrskavi koraci, smelo dovikivanje,
smeh… Zatim tutanj mašina, zemlje koja se gužva, tmulo udaranje
čekićima, zvuci rušenja. Potom kao da zidovi klecaju. Trenutak tišine.
Onda kiša pada crepova. Sprva daleka, pa sve bliža i bliža. Posle se sve
ponavlja, jedanput, dvaput, triput… Već u doba kada se sluh navikao na
ujednačeno ponavljanje, kada radoznalost preteže nad strahom, još jača
jeka. Kao da se uz škripu vrata zatvaraju i svi ulasci i izlasci. Kao da se
uz prasak prozorskih stakala lome i svi vidici. Kao da se uz zidove ruše i
pukotine u koje se odlažu sećanja. Kao da se umesto kiše opalih crepova
uz jauk para nebo. Kao da se mesečev točak uz zvek srebrnih paoka
zaustavio na samom početku provalije, tamo gde ivice sipkaju i gde Dole
i Gore golim rukama vode svoju borbu na život i smrt.
Dopru li takvi zvuci ispod karte, bolje je da se ona i ne okreće. Nije
na odmet da se na nju i nešto stavi, po mogućnosti nešto što je teže.

(1) Pasijans ili poetika

Pasijans (lat. patientia – strpljenje) – igra karata sa mnogo varijanata
za jednu osobu. Sastoji se u tome da se karte jednog ili više špilova
karata razmeštaju prema određenim pravilima, jedne na druge ili jedne
pored drugih, čemu se u slučaju uspešnog završetka, daje određeno
značenje.

147
 Često će se desiti da treba da koristimo dve susedne ili udaljene
karte. U takvoj situaciji treba na jedinoj karti presaviti onaj deo koji je
van okvira, a nalazi se prema okviru susedne ili udaljene karte.
Presavijenu kartu namestimo na okvir susedne ili udaljene karte tako
da zemljište i svod jedne karte budu produženje zemljišta i svoda
susedne ili udaljene karte. Ako listove karata želimo da slepimo, onda
na listu karte odrežemo, uz ivicu okvira, severni i istočni deo karte.
List na kome su krajevi odrezani nalepi se na susedni ili udaljeni list,
tako da se i na jednom i na drugom ivica poklopi, a zemljište i svod
jedne karte budu produženje zemljišta i svoda druge karte.

Slika 45. Aleksandar Ð. Petrović, „Sastavljanje karata“, peti

deo osmog poglavlja priručnika za namernike „Čitanje karata i
orijentacija“, 10x8 cm, 1970. godina, Narodna biblioteka Srbije,
Beograd.

148
 42. O RAZLICI IZMEÐU SATA SUNČANIKA I
MEHANIČKIH ČASOVNIKA

Na ponoć je pao treći ili četvrti hvat mraka kada nas je probudio
zvuk sličan lepetu krila jata slepih miševa. Brže-bolje smo se iz snova
spustili na jastuke i onako bunovni poskakali iz kreveta. Silazeći sa svog
Vaseljenskog drveta, u žurbi, Potkovičar je uganuo nogu. Stolicu je
oborio Bogomil. O njegovo „Oh!“ saplela se Luzilda. O Luzildu se
spotakla Ćutljiva Tatjana. Uplašene grlice su prhnule. Mesečeve ribice su
se posakrivale u nabore vode akvarijuma. Napokon, Saša je pronašla
sveću, ali njeni slabi titraji nisu osvetlili ništa više od meteža.
Taman smo se navikli na jednu težinu straha kada se on
udvostručio – odjeknuo je još jači zvuk od koga se kuća stresla tako
temeljno da su sa zidova pootpadale sve pukotine. Plašeći se da bosim
nogama ne stanemo na neku od njih, nismo se micali, ćutke osluškujući
kako nam iznad glava preteće huči i sipka.
– Ustumarali se bauci – prvi je prošaputao Potkovičar, priroda nekih
ljudi ne razlikuje trenutak kada treba pričati od trenutka kada jezik valja
držati za zubima.
– Koliko znam, mi nemamo tavan – usprotivio se Bogomil, tek da
jeziva tišina ponovo ne pretegne.
– Z – zaustio je Potkovičar, ali je na spratu opet prasnulo, pa se
rasulo u eho koji je izlomio grane breskve i tisove mladince.
Prozor nikada nije ramio tužniji vidik. Mesec je plovio veoma
čudno. Njegovi srebrni paoci su se okretali uprazno. Kao da je neko
oparao zvezdane šare. Duvao je jak vetar, svod se izvijao poput
pocepane zastave.
– Udarili smo u ledeni breg – pročitali smo Tanjin dah na
prozorskom oknu.
– Nemoguće, zima je na izmaku – obrisao je Dragor njenu
zamaglicu.

149
 – Da nije meteor? – pitala je Saša.
– Isključeno, do leta imamo još proleće – opet se nije slagao Dragor.
– U tom slučaju, hrabrost pod miške i da vidimo šta se to gore
događa – presavio je Andrej razgovor i gurnuo ga u džep od pidžame.
Pao je još jedan hvat mraka dok nismo sakupili dovoljno odvažnosti
da se popnemo na sprat. Nije da smo strašljivi, nego nam je prilikom
svakog praska hrabrost ispadala iz ruku, pa nikako nismo uspevali da se
domognemo potrebne količine.
Naposletku, između dva treska, pribrasmo šta se moglo i krenusmo
put gornjih prostorija. Devet planina dalje rudela je zora. Tek toliko da
uočimo sivilo neba. A onda se kuća iznova uzdrma. Gotovo popadasmo
sa nogu, bez dvoumljenja proklinjući čas kada smo napustili sobu za
okupljanje. Svod se njihao, po rubovima su otpadale preostale zvezde,
gromadni oblaci su se sudarali, mesečevi srebrni paoci su se zaglavili u
crnoj provaliji bez vrha. Debela užad škripe su vodila do uzroka naših
nevolja. Tamo gde se iviče Grad i Predgrađe vrtele su se visoke dizalice,
kranovi su lomili svod, podizan je neboder. U okolnim kućama sa
crvenim krovovima svi su i dalje spokojno spavali. Zora je stigla do pete
planine.
– Teško reci koja ruši svoje obale, pre ili kasnije pretvoriće se u
mrtvaju, ali to nije priča za nas, to je priča za namernike (1) – rekao je
Dragor.
– Skidaju nam krov, ljudi, pomozite, skidaju nam krov! – vikala je
Ester, međutim, vetar je nosio njene reči.
Dizalice su i dalje, pod okriljem poslednjeg hvata tame, lomile
plavičasti svod. Mora da je na tom mestu zamišljena neka posebno
visoka zgrada. Zora je zaposela obronke treće planine.
Promrzli od bespomoćnosti, nevericom raširenih očiju, stegnutih
srca i dalje smo stajali na spratu kuće. Kada se zora dohvatila druge
planine, kranovi su stali. Svet je počeo da se budi. Iako se razdanilo, naš
sat sunčanik nije radio. Stanari kuća sa crvenim krovovima su žurili
paralelnim ulicama, neprestano gledajući na svoje mehaničke časovnike,
ništa ne primećujući…

(1) Priča za namernike

Bila jednom jedna reka. Ujutro je tekla zeleno, u podne se pružala
crveno, predveče je promicala plavo. Voda njena kretala se jedan talas

150
brzo, jedan talas polako.
Sa podjednakom brižnošću nosila je viline konjice, lišće, penu i
čunove. U virove je tamničila zlo, niz korito je odmicala spokojno,
neprestano se grleći sa svoje dve obale, jednom od zemlje i drugom od
neba. Kako su joj zemlja i nebo poklanjali pravac, tako im je ona vraćala
dobrim – oblila je njihovo kamenje i oblake. Prva obala rečna bila je uvek
plodna, druga je obala bila uvek vedra. Tako su proticali voda i vreme.
Ali, večita je samo borba između dobra i zla, sve drugo neizvesno
traje. Da li se voda uzoholi, da li virovi pomahnitaše, da li brzi talasi
potopiše one lagane ili vlasnici čunova poželeše da brže brode? Šta se
zbi, slabo ko pamti. Tek, reka se stade kovitlati, uvijati i besneti nimalo
ne mareći za svoje obale. Val za valom ona poče udarati na zemlju i
nebo, kamen po kamen drobeći, oblak po oblak kidajući, obe obale
podjednako nemilosrdno rušeći. Zemlju prekri blato, a nebo mulj. I sama
reka se pretvori u mutnilo, no pohlepno nastavi da jede svoje obale,
šireći se preko mere, u potopljenom prostranstvu gubeći svoj pravac. Na
početku kraja, istrošivši snagu, bez toka koji su joj međili zemlja i nebo,
razlivena, prometnu se u mrtvaju, vodu što niti kuda teče, niti šta
donosi.

Divljenja je vredna oštroumnost naših graditelja. Istog dana

dopremljeno je stotinak sanduka krcatih flautama. Osetljivijima je
podeljen pamuk za uši, jer flaute prilikom varenja ispuštaju
preklinjuće zvuke. Montaža cevi nije trajala dugo. Iz nebodera se još
neko vreme čuo poneki ton sapetih instrumenata, ali kada je kroz
flaute propuštena voda ubijena zagrevanjem u kotlarnici, nastala je
gluva tišina spremna za useljenje stanara.

Slika 46. R. K., „Graditelji za ponos – uvođenje centralnog

grejanja u novi neboder na ivici Grada i Predgrađa“, crno-bela
fotografija, 20x5 cm, 1992. godina, „Gradski dnevnik“ (broj
1794).

151
 43. KOLEKTIVNA FANTAZIJA

Kao što kod bureta čelični obruči na okupu drže mrak, tako je i
stvarnost uz bolnu jeku nemilosrdno lomila plavo i po svodu zbijala
pukotinu do pukotine gradeći sve veću, sve širu i sve dublju Prazninu.
Ne napuni li se čime, sud navršit mrakom sigurno puca i onda nema te
kučine koja bi mogla da zaustavi razlivanje tame. Zato u burad uvek
valja spustiti nešto radi zaštite. Još i danas vinari u pokrajini Mozel
običavaju da, pošto isprazne bačvu, u nju odlože krupno zrno grožđa ili
šta drugo, tek da tama sasvim ne prevlada do nove berbe. Kako je u nas
najviše bilo fantazije, rešismo da se Praznini suprotstavimo jedinim u
čemu sasvim sigurno nismo oskudevali.
– Fantazijom? – pita Ester. – Šta je to fantazija, isto što i iluzija?
– Ne baš… Fantazija je nešto čega ima, a mnogima se čini da ga
nema. Sa iluzijom je obrnuto, ona je ono čega nema, ali mnogi misle da
ga ima – odgovara joj Dragor uzduž i popreko.
– Ne čini mi se preterano začešljanim – zbunjena je Ester
objašnjenjem.
– I ne treba da bude – osmehuje se Dragor.
– Evo! – mora Potkovičar da bude prvi. – Ja zamišljam polje. Tačnije,
padinu što se blago spušta ka reci oivičenoj ivovim stablima.
– Trava je, vidim, protkana senkama oblaka. Pramenastim oblacima
je potka sunčev zrak – prevodi Dragor Tatjanino pevanje.
– Cveće na padini je poljsko. Malo po obliku, veliko po boji. Više
cveća jezdi beli konj. Kako mu se Telo proteže u galop, tako mu se sapi
blistaju. Jaše ga Duh – dodaje Saša.
– Konj i jahač, Telo i Duh, između ivovih stabala ulaze u reku. Pršti
staza od vode. Šušte obluci. Uz talasasti drum belac i jahač putuju ka
raskrsnici ušća, odatle manjom rekom, pa dalje potokom ka izvoru –
javlja se Bogomil.
– Povremeno belac prepreči obalom od zemlje. Povremeno krati put
obalom od neba. Sa desne strane društvo mu prave vidre, rakovi i

152
kornjače, sa leve strane šljuke, patke i ždralovi – oglašava se i Lusi.
– Potom se vraća na stazu od vode. Jatima riba u potrazi za
mrestilištem krči put. Između vlati potočnih trava, uz kanjon, uz visinu,
ka izvoru hita – brzo dodaje Andrej.
– Na izvoru, visoko u planini, ispod starog i stasitog drveta, konj i
jahač zastaju – kratka je Ester.
– Belac povija vrat i pije sa početka staze. Niz njegovo Telo u izvor
silazi i Duh da se prvom vodom umije – zaključuje Bogomil.
Zatim, svi ćutimo, gledajući fantaziju. Tišina je tako gusta da do nas
ne dopire krckanje krovnih greda i klecanje našeg plavog krova koji se
sve opasnije izvija pod udarcima dizalica i kranova.
– Kako je prijatno mirno visoko u planinama – posle pola časa prva
progovara Saša.
– Veoma prijatno – potvrđujemo mi.
– Pitam se zašto je to samo ta fantazija… – razočarano mrmlja Ester,
zaneseno se igrajući ivovim listom upletenim u kovrdže.
– Eh – uzdiše Dragor i rukom prolazi kroz svoju kosu nalik grivi.
Tanjine plavkaste oči plove po nama. Čuje se Andrejevo umorno
disanje, Potkovičar pali lulu i Saši pruža kap bistre vode što se nekim
čudom našla na njegovom dlanu. Ester upisuje u svoj dnevnik: „Večeras
smo imali kolektivnu fantaziju. To je kao kada u mrak bačve spustiš
zrno grožđa ili u ormar zatvoriš lavandu da ti tama ne načini Praznine
na toplom džemperu.“
Pošto kraj beleške obeležava tačkom, Ester uvija svoju svesku u
miris duvana Potkovičareve lule.
– Da se korice ne krzaju – objašnjava, mada je niko ništa ne pita.
Škripa svoda nagriza grgolj vode dalekog izvora. Potmuli udarci
odbrojavajuće zamahuju iznad naše kuće bez krova. Na ivici Grada i
Predgrađa već zvonko kuju teške obruče za opasivanje mraka. Blagi
miris duvana, kao belo platno pred selidbu, lagano prekriva nameštaj u
sobi za okupljanje.

Starozavetni narodi su ga zvali Slano more. Do njegovih obala

od sumpora (ispod kojih se kaju sažeženi grešnici Sodome i Gomore),
na teškim volovskim kolima, u pitosima obima ruku petočlane
porodice, dovozili su tamu brižljivo sakupljanu tokom cele godine. Da
se ne vije svetom, mrkli sadržaj je prosipan u vodu bez otoke.
Kasnije, ka istom mestu, samo sada zvanom Lacus Asphaltites,
vijugali su se i rimski karavani, posrnuli od pustinjskog sunca i tereta

153
amfora navršenih mrakom, pa zapečaćenih gipsom. Tama svih
provincija je završavala u jalovoj vodi dobro opkoljenoj kamenim
stubovima, od kojih bi svaki mogao da bude nesrećna Lotova žena,
sasvim dovoljna opomena Latinima da se ne osvrću prilikom povratka.
Arapi su samo promenili ime nazvavši ga Bahr Lut. Tamu su
prenosili u mešinama iskačenim o grbe trpeljivih kamila. Opsednuti
svetlošću, zahvaljivali su Proroku što ih je darivao besputnom
ostavom mraka.
Vremenom se tok menjanja imena zaustavio na uvreženom
nazivu Mrtvo more. Sa pažnjom stasitom kao mudrost, ljudi nisu
dopuštali da se tama širi, već su je u bačvama i dalje donosili i tako na
oku uvek imali svu Prazninu sveta.
Ali, kada žižak grize vekove, ne zaobilazi ni dobre običaje.
Vrtoglavo množeći tamu, ljudi zanemariše i njeno uklanjanje, sve
češće ne misleći na svoje duše, još manje na svoje potomke. Praznine
se razliše po nebu i rasejaše po zemlji čineći duboke virove, toliko
podmuklo duboke da u sebe uvlače samo duh, a na površini ostavljaju
jednoobrazna tela.
Sva je prilika da će Praznine učiniti drumove neprohodnima pre
nego što se dobri običaji zaleče. Mrtvo more miruje. Čeka da se ljudi
dosete Sodome i Gomore.

Slika 47. Maks A. Štajman, „Metafizički pejzaž Mrtvog

mora sa legendom u šest boja“, ulje na platnu, 160x140 cm,
1929. godina, Jevrejski muzej, Frankfurt.

154
 44. PISMO STROGO OČEŠLJANIH REDOVA

Kada je poštar Spiridon sa mukom prekoračio prag (kao i ispod

telefona, i ispod otirača smo stavili čena belog luka da sprečavaju
dolazak loših vesti), znali smo da nam ne donosi ništa dobro. U ruci je
držao sivi koverat, uz usne mu je stajao zbunjeni osmeh zavezak, oko
nogu mu se petljao tužni bršljan, a u oba oka je, lepo se videlo, nosio po
žalost od uhvaćenog leptira. Da, svi smo znali da je to ono. Samo je još
trebalo pročitati sadržaj pisma i tako konačno utvrditi šta je to čime su
nas loše slutnje danima morile.
U pukotine neba su se još od jutra zavlačili mokri oblaci nezdravog,
gnjilog izgleda. Mada smo nekoliko časova bezuspešno pokušavali da
ga popravimo, sat sunčanik je odbijao da radi. U kući je bilo malo svetla,
pa je mesečeva teglica titrala još u podne. Staro lukavstvo posmatranja
prirode umesto čitanja pisama ovog puta se nije moglo primeniti.
Dragor je otcepio kraj koverta i razvio papir osut crnim slovima pisaće
mašine.
Da, po članu tom i tom, zakona tog i tog, a kako je ovo naselje
predviđeno za rušenje, jer će se na istoj lokaciji izgraditi poslovni centar,
velelepan, sa širokim holovima, i tropskim biljem, plastičnim, ali se to ne
vidi, čime će se naš Grad primaći svetskim metropolama, pa je tako i
nama, stoga, obezbeđen stan te i te površine, u bloku tom, ulaz taj, sprat
taj, između spratova tih, pogled tamo i tamo, sa savremenim čvorom,
priključkom na satelitsku antenu, centralnim grejanjem, i još terasa,
sigurnosti radi dobro zastakljena, bez prava žalbe, rok taj, datirano tad,
sprovedeno kroz arhivu, potpis ovlašćenog lica, mesto pečata, pečat.
Centar, napustiti kuću, priključak, rok, potpis, pečat! Kao da nas je
oblio talas slabosti. Saši se zavrtelo u glavi. Potkovičar je stezao zube.
Tužni bršljan se širio na račun vazduha, pa se teško disalo. Dragoru je
pismo ispalo iz ruku. U trenu smo se ponadali da će crna slova
pootpadati sa papira i da će biti dovoljno da ih počistimo sa tepiha i sve
zaboravimo. Međutim, to se nije dogodilo.

155
 Napolju su se dizalice opet zarile u svod. Nebo se zaljuljalo. Jedna
naprslina se brzinom munje uputila ka našoj kući. Negde na polovini
puta pretvorila se u pukotinu, a dok je stigla do iznad nas, već je bila
puna tmastih oblaka. U sobi za okupljanje je bilo tako mračno da niko
nije mogao da ne čuje poštara Spiridona:
– Neki se već sele.
– Sele? A kuda? Zar tamo? Pa u tim blokovima nema rušenja
tavanice, tamo se ne mogu gajiti breskvini dijamanti… – prošaputala je
Ester.
– Bojim se da morate – oborio je poštar glavu.
– Nikako, nikako! Čitao sam da tamo radijatorske cevi prave od
flauta, površina prozora ne može biti veća od jedne sedmine površine
poda, dok stigne u stan, voda je već mrtva, nebo je preblizu da bi bilo
pravo. Nikako! – povikao je Bogomil umesto svih nas.
Oblaci su se posekli o ivice svoda. Odlomilo se hiljade teških kapi.
Na tavanici prizemlja su se pojavile žućkaste tačkice. Nismo brojali ali
smo znali da ih ima tačno 666. Kada smo se našli ispred Južnog ogledala
za verovanje, već je sve bilo kasno – mrlje su jele belinu kreča. Naša kuća
je prokišnjavala.
– Dobro – pribrano je rekao Andrej. – Kao što je jasno da nećemo ići
u te kutijice, jasno je i da moramo odavde. Samo još da vidimo kuda.
Bez ikakvog dogovora svako se prihvatio nekog posla. Saša i Ester
su makazicama kratile tužni bršljan, valjalo je napraviti što više
slobodnog prostora po sobi za okupljanje. Luzilda je donela kabanice.
Ćutljiva Tatjana je skuvala čaj. Ne bi li nameštaj sačuvao od kvašenja,
Potkovičar je ubrzano odbijao guste dimove duvana. Da imamo uz čaj,
Bogomil je na klarinetu načinio nekoliko muzičkih medaljona. Jednu od
Dragorovih karata što ne predstavljaju ni nebo ni zemlju, u trubu savijen
i zapečaćen komad čistog papira, Andrej je vešto razvio po tepihu,
krajeve podvlačeći pod šare, da se mapa iznova ne skovrdža.
Ćutke, samo sopstvenim pogledima, ne služeći se instrumentima
(1), iscrtavali smo putanje kretanja.
Da bismo imali što više svetlosti za rad, Andrej je povremeno tresao
mesečevu teglicu. Uskomešani zraci su jače bleskali tanano srebreći tek
gotove predele.

(1) Bez čega se mogu, a bez čega se ne mogu praviti karte

156
 Karte se mogu praviti bez lanca, kanapa, koraka, trouglova,
kompasa, astrolaba, teodolita, razmernika, šestara, olovke, gumice,
lenjira, mikrometra, planimetra, transportera, kurvimetra, durbina,
planšete, elementara, dvogleda, daljinara, kvadranta, nivelira, dioptera i
sekstanta.
Ne mogu se praviti bez hrabrosti.

* I najveće parče papira je ograničeno ivicama.

Međutim, ako je kartograf dovoljno sposoban, nijedan put
njegov neće biti prekinut marginom. Ako je uz to on još
maštovit, tek će odatle taj put stvarno otpočeti.

157
 Slika 48. „Paspartu karte što ne predstavlja ni nebo ni
zemlju“, neiscrtan papir, beskonačne dimenzije, vlasništvo
namernika.

158
 45. SPISAK

Popis važnijih poslova koje valja obaviti pre odlaska iz kuće bez
krova:
– Postupiti po ovom spisku.
– Zamesiti hleb.
– Zamoliti Ćutljivu Tatjanu da otpeva oproštajnu pesmu.
– U zamenu za kolica sa dva točka dati poštaru Spiridonu akvarijum
sa mesečevim ribicama.
– Od mehurića mesečevih ribica nanizati ogrlice za nežniju polovinu
stanara kuće bez krova.
– Posebno pokloniti poštaru Spiridonu tuce odraza tetke Despine.
Odraze uviti u praznični papir i zavezati trakom u boji.
– Knjige voznih redova zaboraviti. Može i zauvek. Čekanje na
peronima i pristaništima nije isto što i putovanje.
– Uplatiti novac na račun gospodina Arona Hartmana u cilju daljeg
izvođenja operacije „Plava mreža“.
– Ostaviti građevinarima pisanu poruku da kuću polako ruše, manje
će je boleti.
– Dopuniti limene kutije najnovijim uspomenama.
– Spakovati u treći, obični brodski kovčeg: Enciklopediju
Serpentiana i ostale knjige, muštikle, lule i prateći pribor, prepisku sa
gospodinom Polovskim, poglede sa sprata kuće, sve tegle sa slatkim od
šljiva (sa listićima rozetle), klupče crvene vunice protiv uroka,
Potkovičarev grozomorni pejzaž, po dve dunje i jabuke sa ormara,
preostale skulpture od sapuna, najmanje pet boca kajsijevače, ne,
najmanje šest boca kajsijevače, neophodnu odeću i obuću, pribor za lični
odnos sa higijenom, busen ljubičice, činiju dvorišne zemlje, sveće i hleb
koji tek treba ispeći.
– Ne zaboraviti zbirku misaonih tačaka i druge kolekcije.
– Podsetiti Sašu da stavi mesečevu ukosnicu.
– Klarinet očistiti od mogućih ostataka tužnih melodija i staviti ga

159
povrh ostalih stvari.
– U manju beležnicu prepisati sve Anatomike radi boljeg snalaženja
sa ljudima i sa samima sobom.
– Pronaći odgovarajuću mrežicu. U mrežicu staviti mesečevu
teglicu. Sve okačiti na prednju stranu kolica kao sredstvo protiv tame.
– Ispeći već pomenuti hleb za put.
– Spremiti jači konopac kojim bismo za kolica privezali kovčeg sa
elementarnom Lakoćom.
– Spremiti bar osam balona, pa ih napuniti čistim smehom, a zatim
privezati za kovčeg sa elementarnom Težinom. Na opisan način
transportovati ovaj, preko svake mere naporan predmet (1).
– Brižljivo upakovati sva četiri ogledala i staviti ih nadohvat očiju,
možda iznenada zatrebaju.
– Ubrati osušene cvetove za dugmad košulja i kaputa.
– Obavezno, u korpicama od pruća, poneti sve zapamćene i
nezapamćene snove, kolektivnu fantaziju i sve dovršene i nedovršene
bajke. Ovo složiti sa najvećom pažnjom, da se ne gnječi.
– Od čvršćeg kartona napraviti korice za popunjene i nepopunjene
karte što ne predstavljaju ni nebo ni zemlju. Na korice svečanim slovima
ispisati „ATLAS“, u poslednjoj, pedeset drugoj napomeni, rečenicu (2):
– Gledati da svi napustimo kuću, ako je potrebno, i prebrojati se više
puta.
– Za ukras i dobru sreću poneti po cvet Srećike.

(1) Bitka
Cele noći smo na smenu pričali šale. Smeh je kao najpažljivija
sakupljala Ćutljiva Tatjana. Svikla da rukuje pesmama, bilo joj je dobro
znano kako postupati sa tako nežnom materijom. Napunjene balone je
odmah vezivala za kovčeg s elementarnom Težinom. Veliki sanduk se
nije dao tako lako, svadljivo je škripao, tvrdoglavo se držao poda, besno
se tresao, divlje se opirao lakoći; ipak, ni mi nismo popuštali. Sa
zamasima sve smelijih šala dizali su se sve luftastiji talasi smeha.
Napokon, kada je osmi balon bio napunjen do zaveska, kovčeg se
predao i malo podigao, sasvim malo, ali opet dovoljno da ispod njega
provučemo tanak povetarac.

160
 (2) Plovi li se neprestano u jednom pravcu u luku
polazišta se stiže iz drugog pravca
Atlas speculi sive tabulae orbis neque terrae neque caeli.3

Plovi li se neprestano u jednom pravcu, bez obzira na

zadržavanja, u luku polazišta se stiže iz drugog pravca. Prvo što je
učinio Žuakin Almeida de Kruš, jedan od devetnaest preživelih sa
broda „Viktorija“ bilo je da zamoli za najhitrijeg ata kako bi što pre
stigao u rodni grad. Tako se i moglo dogoditi da Magelanov kartograf
u Lisabon dospe pola noći pre vesti da je jednoj lađi uspelo da oplovi
svet.
Mada kuću nije video više od tri godine, Žuakin Almeida de
Kruš je raspored prostorija držao na koži tabana i u sobu za rad je
ušao ne paleći luč. Sebe je zatekao u stolici kako spava snom mlađim
oko četrdeset godišnjih doba. Izmučen skorbutom, čestim smenama
vetra i sunca, stvarnosti i fantazije, Magelanov kartograf je prišao i
osmotrio papire razastrte po stolu. Na jednom, očigledno naslovnom,
pisalo je: „ATLAS“. Ne budeći onog prvog, Žuakin Almeida de Kruš
je umočio pero u otvorenu mastioiicu i dopisao: „Atlas speculi sive
tabulae orbis neque terrae neque caeli“. Potom je, ne mogavši da se
suzdrži, rukom blago prešao niz kosu onog u stolici.
Ujutro je Lisabonom odjeknula vest da plovi li se neprestano u
jednom pravcu, bez obzira na zadržavanja, u luku polazišta se stiže iz
drugog pravca. Probuđen uzavrelim glasovima, pisac novela Žuakin
Almeida de Kruš je protrljao oči i istrčao iz kuće.
– „Viktorija“ je jedina stigla! Samo njih osamnaest je uspelo!
Magelan se nije vratio! – uzvikivalo se.
– Osamnaest? – upitao je Žuakin Almeida de Kruš najbližeg
prolaznika, nekog skorbutom načetog mornara.
– Da, osamnaest – potvrdio mu je čovek poznatog lica.
– Negde smo se ranije sreli? – pitao je opet pisac novela.
– Oh, sumnjam – rekao je čovek slabim glasom. – Dolazim sa
sasvim druge, suprotne strane.

3 Atlas svet prikazuje ravnim kao ogledalo ili tabla, bilo sa kopna ili iz vazduha
(prim. D.N.).

161
 Slika 49. Anonim, „Žuakin Almeida de Kruš, portret iz
mladosti“, ulje na platnu, 60x40 cm, 1552. godina, Galerija
Nunjo Gonsalves, Lisabon.

162
 46. OPROŠTAJNA PESMA ĆUTLJIVE TATJANE

Izlazimo iz plave kugle našeg sna, koračamo kroz odmaklo jutro,

promičemo svoje kože boje mirisa, uzimamo se za ruke i međusobno
vodimo u daljinu prepodneva. Tamo, zaobilazeći senke kubističkih
zgrada, iza sebe ostavljamo škripu točkova i reči pričanja.

Ovoga puta se sazvežđa nisu okupila na našem nebu. Praznina je

pokrivala ceo svod. Vetar je raščešljavao istok od zapada i jug od
istoka. Sever se raširio horizontom. Mesec se mučio u jednoj od
pukotina. Teška noć je otkrivala teško jutro.
– Treba otići dok je sva Praznina na nebu – prošaputao je neko.
– Skupimo se i krenimo – dodao je Dragor.

Slika 50. „Situaciona karta neba iznad naše kuće

neposredno pred odlazak“, 1992. godina, Astronomska
opservatorija, Beograd.

163
 47. JEDNA SREĆIKA U KOSI I JEDNA SREĆIKA U
REVERU

Tanja je odavno otpevala oproštajnu pesmu, međutim, dok je

poštar Spiridon pomagao da iznesemo stvari obuhvaćene spiskom
selidbe, njen glas je i dalje leteo po kući bez krova. I više od toga: čak i
kada je soba za okupljanje potpuno ispražnjena, Tatjanina pesma se
ponašala kao da su svi predmeti i dalje na svojim mestima. Završni stih
je, ubrzano mašući krilima, zaobišao nepostojeći ormar sa jabukama,
popeo se na nepostojeći ormar sa dunjama i, zatim, sleteo na nepostojeći
sto. Načas se čulo kako pesmi bije uznemireno srce, a onda je nastupila
tišina. Bilo je vreme da pođemo.
Okrećući se oko sebe, poluglasno se prebrojavajući, gledajući da
nešto nismo zaboravili, iznova se okupljajući i ponovo prebrojavajući –
nađosmo se ispred vrata. Trljajući oči utrunjene suzama, prvo je izašla
ona. Odmah zatim u dvorištu sam se obreo i ja. Sve Praznine behu na
svodu, od nas osmoro sada nas je bilo samo dvoje.
Spiridon je već izgurao kolica na put. Kod kapije smo se pozdravili.
Meni je snažno stegao šaku, a nju je poljubio u obraz. Još malo smo
posmatrali kako, noseći akvarijum sa mesečevim ribicama, sporo odmiče
uz ulicu. Ribice su pravile srebrne mehure.
Kliznuli smo niz put. Ona je išla pored mene, a ja sam gurajući
kolica sa stvarima, baš kao u pesmi, rasipao škripu točkova. Da, baš
tako, išli smo zaobilazeći senke kubističkih zgrada.
Na prvoj raskrsnici smo zastali. Ulično korito se račvalo u tri smera.
Prepodne je uveliko teklo pored već napuštenih kuća, između ostataka
obale od zemlje i ostataka obale od neba.
– Kuda? – pitao sam ja.
– Prema karti – odgovorila je ona i sa naslaganih stvari uzela
„Atlas“.
Bez reči sam posmatrao kako razvezuje crvene mašne i otvara

164
korice.
– Misliš da je tačno izrađena? – pitao je uvek sumnjičavi Potkovičar.
– Sigurno, prema sebi smo je pravili – odgovorila je Luzilda.
– Gde je klarinet? – prošaputao je Bogomil. – Na raskrsnici uvek
valja nešto odsvirati, puteve razmrsiti.
– Samo trenutak, da sklonim kosu sa ušiju – osmehnula se Saša.
– Ovim drumom – pokazao je Andrej na ulicu sa najmanje senki.
– Sa srećom – dotakla se Ester nevidljivog cveta Srećike u reveru
mog kaputa.
– Sa srećom, krenimo – rekao je Dragor i dotakao cvet Srećike u
njenoj kosi.
Vetar se zapleo u šal Ćutljive Tatjane. Muslinska svila se zaoblila
poput jedra. Jedna zlatom izvezena grlica je prhnula i zapevala venčić
oko njene i moje glave:
– Više plićaka jastuka, dublje od snova, kroz plavo, lađom od
papira…
Nastavili smo da idemo. Prilično iznad tla, konopcem privezanim
za kolica u pokretu, njihali su se brodski kovčeg sa elementarnom
Lakoćom i brodski kovčeg sa elementarnom Težinom. Prvi je lebdeo sam
od sebe. Drugi se ljuljuškao nošen balonima sa raznobojnim smehom.

U proleće, kada vazduh povrh brda Zmajevac produvaju

vizantijski vetrovi, te on dobije na prozračnosti, namernik koji ne ide
samo za svojim cipelama, biljem i jestivim gljivama može iznad ovog
nevelikog visa da uoči lebdeći portal star daleko preko čovekovog veka,
rukotvorinu retku i u krajevima rodnijim fantazijama. Mada isklesan
od kamena (ružičastog mermera osutog listovima smilja), iako težak
preko dvadeset tona, ovaj negdašnji ulaz u konak za putnike
namernike godine i godine provodi više pomenutog brda, bezazleno se
njišući kao da je lakši od pera. I kada se već istorija čudnovatog
portala lista unatraške, na redu je da se kaže kako se on u vazduhu
našao tokom XX veka, pošto je jedan tih i uporan zemljotres razorio
dve trećine drevnih građevina, između ostalih i rečeno odmorište kraj
nevidljivog druma. Govorljivi su prepričavali, od ćutljivih je ostalo
svedočenje: „Dužinu takvog udara, a trajao je bar desetinu leta, ne bi
izdržala ni manje uspravna zidanica. Konak se prošarao naprslinama
i ispunio prazninama. Napokon, jednog sivog jutra rastao se sa
vidnim postojanjem, zadrhtavši tek koliko se strese smilje zgazi li ga
zima. Bez zidova, portal i osam prozora su se neoštećeni našli u

165
vazduhu kao kada iz ruke pustiš papirnog zmaja. Prozore je suri
zimski vetar namah razduvao u svih osam pravaca sveta, a ružičasti
ulaz, pretežak da leti, prelakda padne, ostao je nekih dvadeset metara
iznad brda, po ovom zagonetnom slučaju danas jasnog imena
Zmajevac.“
Još samo valja reći da je neimar lebdećeg portala i danas
nepoznatih prozora bio izvesni samouki Adam Span, čovek kratkog
imena i dugog daha. Kažu da mu je prezime Span izraslo onako kako
brada nije htela da mu niče. Svoje jedino delo za tajnog naručioca
klesao je ravno pedeset dve godine, iz dana u dan, iz časa u čas, sa
kratkim odmorom jedino u noći najpunijeg meseca, kada bi jedino i
snevao, ali malo, tek da u dahne jer na javi nije nikako disao. Stotinu
pomoćnika je, grla zaptivenog kamenom prašinom, napustilo Adama
Spana pre nego što su se iz bloka ružičastog mermera pojavili oblici
prepleta fantastičnih stvorenja i biljnih vijuga. Još jedna stotina je
pobegla kada se pod majstorovim prstima razaznala glavna figura
portala (i izgubljenih prozora) – anđeo osmehnutog lica. Na kraju je,
tek treća stotina pomoćnika, posle pedeset dve godine mukotrpnog
rada, dočekala da Adam Span zadovoljan uzdahne na javi – kada se iz
blago razvučenih usana anđela začuo smeh, toliko lak da je mogao da
nosi težinu kamena. Bila je noć punog meseca kada je konak za
namernike dovršen. I slepi putnik bi ga našao po zvonkom smehu
anđela sa portala. Adam Span je, golobrad, iste noći umro. Ugušio se
jer je zaboravio da svrati u san po vazduh. Ko dođe do početka
unatraške listajući istoriju opet može da čita redosledom događaja. U
periodima godine kada ne vladaju prozračni vizantijski vetrovi, smeh
isklesanog anđela iznad Zmajevca svedoči da nema onog čiji se koren
težine ne da prekinuti nežnostima.

Slika 51. Adam Span, „Portal nasmejanog anđela“,

ružičasti mermer, 940x430 cm, nepoznata godina izrade,
Zmajevac, okolina Kraljeva.

Slika 52. Adam Span, „Portal nasmejanog anđela, detalj“,

ružičasti mermer, 940x430 cm, nepoznata godina izrade,
Zmajevac, okolina Kraljeva.

166
 SUMMARY

Even the biggest piece of paper is bounded by edges. If

cartographer is capable, though, no road will be cut by margin. And if
he is an imaginative person too, the road will realy begin from the
place…4

4 I najveće parče papira je ograničeno ivicama. Međutim, ako je kartograf

dovoljno sposoban, nijedan put njegov neće biti prekinut marginom. Ako je uz to on
još maštovit, tek će odatle taj put stvarno otpočeti (eng. prim. D.N.).

167
 OSNOVNI IZVORI I LITERATURA

Almanah Beogradske manufakture snova, Beograd 1988.

Andrić Ivo: Travnička hronika, Beograd, 1972.
Associated Birthday Lines of Commomvealth Countries, London 1985.
Atanacković Pavle: Ogledalo čovečnosti, Beč 1823.
Bagrow L. / Skelton R. A.: History of Cartography, Cambridge-
Massachusetts 964.
Badrich Stipan: Pravi način za dovesti dusce virni na xivot vicgni, u
Mletzci 1746.
Bandić Dušan: Narodna religija Srba u sto pojmova, Beograd 1991.
Barkli Džordž: Rasprava o principima ljudskog spoznanja, Beograd
1977.
Basara Svetislav: Fenomeni, Užice 1989.
Berni Dejvid: Ptice, Beograd - Sarajevo - Zagreb - Murska Sobota
1990.
Borhes Horhe Luis: Maštarije, Beograd 1963.
Bošnjaković Fran: Nauka o toplini, Zagreb 1950.
Breton Andre: Tri manifesta nadrealizma, Kruševac 1979.
Burkhart Jakob: Kultura Renesanse u Italiji, Beograd 1991.
Bucati Dino: Prodavnica tajni, Beograd 1977.
Vargas Ljosa Mario: Tetka Hulia i piskaralo, Beograd 1990.
Vesković Helena: Tri hiljade magijskih sastojaka, Beograd 1971.
Vijan Boris: Vadisrce, Beogad 1971.
Vujić Joakim: Zemljeopisanie celoga sveta, Budim 1825.
Gale David: A Mirror Guide Book, Edinburgh 1987.
Garms Harry / Born Leo: Fauna Evrope - priručnik za raspoznavanje
životinjskih vrsta, Ljubljana 1981.
Garsija Markes Gabrijel: Oči plavog psa, Beograd 1980.
Gasparetto A.: Il vetro di Murano dalle origini ad ogg’i, Venezia 1958.
Glossaire des revenants, Bordeaux 1952.
Gojković M.: Drvene konstrukcije oplate i skele, Beograd 1981.

168
 Gordielva Olga: Chales de Russie, Leningrad 1985.
Gosele Karl: Zvuk, toplota i vlaga, Beograd 1979.
Gostuški R.: Lečenje bolesti lekovitim biljem Jugoslavije, Beograd 1935.
Grad i okolina, Grad 1974.
„Gradac“, Tajna društva, broj 89-90-91, Čačak 1989.
„Gradski dnevnik“, broj 1 – 1856, Grad 1954-1992.
Dante Aligijeri: Pakao, Beograd 1959.
Eko Umberto: Umetnost i lepo u estetici srednjeg veka, Novi Sad 1992.
Elijade Mirča: Šamanizam, Sremski Karlovci 1990.
Elis Suzan: Šta može da se napravi od mesečine, in press.
Ende Mihael: Beskrajna priča, Beograd 1991.
Zgrablalić Milan: Anatomija i fiziologija, Beograd - Zagreb 1986.
Zečević Slobodan: Kult mrtvih kod Srba, Beograd 1982.
Zečević Slobodan: Mitska bića kod Srba, Beograd 1981.
Ivanović Mirjana: Epigrafski spomenici u Srbiji, Beograd 1979.
Janc Zagorka: Islamska minijatura, Beograd - Zagreb - Mostar 1985.
Jevtović V.: Priručnik o transportu fluida, Beograd 1971.
Kalvino Italo: Palomar, Beograd 1989.
Karver Rejmond: O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi, Novi Sad
1988.
Katalog retkih ogledala, Beograd 1988.
Kićevac Pavle: Pasijansi, Beograd 1987.
Kiš Danilo: Bašta, pepeo, Zagreb - Beograd 1985.
Kiš Danilo: Grobnica za Borisa Davidoviča, Zagreb - Beograd 1985.
Konzelmann Gerhard: Der Diwan des Harun Al Rashid, Stuttgart und
Wien 1987.
Kortasar Hulio: Školice, Beograd - Sarajevo 1984.
Koch Wilfried: Baustilkunde, Munchen 1988.
Krstić Nikola: Obrazi iz opšte istorije, Novi Sad 1860.
Labutin / Bohm: Schalung und Rusting, Berlin 1957.
Larousse encyclopedia of archaeology, London 1972.
Legende sveta, Beograd 1984.
Leksikon zdravlja, Beograd 1936.
Livije Tit: Istorija Rima od osnivanja grada, Beograd 1991.
Liotar Žan Fransoa: Fenomenologija, Beograd 1980.
Luković Snežana: Opšta mineralogija, Beograd 1963.
Makarovska G. A.: Russian printed shawls, Moskva 1986.
Malinovski Bronislav: Argonauti Zapadnog Pacifika, Beograd 1979.
Man Tomas: Čarobii breg, Novi Sad 1980.
Marjanović Radivoje: Otpornost materijala, Niš 1976.

169
 Merin Oto Bihalji / Tomašević Nebojša: Enciklopedija naivne
umetnosti sveta, Beograd 1984.
Mesecoslov, Moskva 1888.
Mijatović Elodija: Nešto o nezi bolesnika, Beograd 1864.
Mikovilović Dragan / Mikovilović Goran: Čamci sveta, Gornji
Milanovac 1991.
Mitag Martin: Građevinske konstrukcije, Beograd, 1974.
Mišković Vojislav: Logaritamske i numeričke tablice, Beograd 1978.
Mozes David: O ispitivanju prolazišta iz sveta u svet, Novi Sad 1970.
Monumenta cartographica Jugoslavie (Antičke karte), Beograd 1974.
Monumcnta cartographica Jugoslavie (Srednjovekovne karte), Beograd
1979.
Nevidljivo bilje sveta, Beograd 1970.
Nedeljković Mile: Godišnji običaji u Srba, Beograd 1990.
Nofretete Echnaton, Berlin 1976.
Oates Joan: Babylon, London 1986.
Obradović Eremia: Roždanik sa sanovnikom, Beograd 1853.
Ostojić Bogdan: Transport kovčega sa elementarnom Lakoćom i Težinom,
Kragujevac 1961.
Ostrogorski Georgije: Istorija Vizantije, Beograd 1959.
Pavić Milorad: Izvrnuta rukavica, Novi Sad 1989.
Pavić Milorad: Istorija srpske književnosti baroknog doba, Beograd 1970.
Panofski Ervin: Ikonološke studije, Beograd 1975.
Petrović Aleksandar Ð.: Čitanje karata i orijentacija, Beograd 1970.
Petrović Dragutin: Električno osvetljenje, Beograd 1971.
Pešić Branko: Zgradarstvo, Beograd 1972.
Pešić Miodrag: Hladno izvlačenje žica, šipki i cevi, Beograd 1965.
Popović Gavril: Astronomija, Beograd 1850.
Potocki Jan: Rukopis nađenu Saragosi, Beograd 1964.
Prozni priručnik za izgradnju prenoćišta u poeziji i prozi, Niš 1980.
Rable Fransoa: Gargantua i Pantagruel, Novi Sad 1972.
Radaković Bojana: Nakit kod Srba, Beograd 1969.
Radović Ranko: Antologija kuća, Beograd 1991.
Rasprave o ratnoj veštini, Beograd 1991.
Rašković Viktorija: Tehnika i praktika levitacije, Beograd 1985.
Religiozni obredi, običaji i simboli, Beograd 1980.
Rostovcev Mihail: Istorija starog sveta, Novi Sad 1990.
Ruždi Salman: Deca ponoći, Beograd 1979.
Ruždi Salman: Harun i more priča, Beograd - Gornji Milanovac 1991.
Sam Eduard: Međunarodni vozni red, Subotica 1938.

170
 Sve o ručnim radovima, Beograd 1987.
Serpentiana
Sims R. F.: Stene i minerali, Beograd - Sarajevo - Zagreb - Murska
Sobota 1990.
Singer Isak Baševis: Gimpel luda, Beograd 1979.
Srbija i susedne zemlje na starim geografskim kartama, Beograd 1991.
Srednjovekovni medicinski spisi, Beograd 1989.
Stojiljković Srboljub: Psihijatrija sa medicinskom psihologijom, Beograd
- Zagreb 1986.
Subhi Anwar Rasid: Musikgeschichte in Bildern, Leipzig 1984.
Tasevski Mariola: Problematika prevođenja nemuštih jezika, Skopje
1975.
Techniques of Designing of Maps Rcpresenting nither Heavens nor Earth,
Volume I-LII, Oxford 1858-1963.
Tolkin Džon: Hobit, Beograd 1991.
Tomkuhc Ralf / Tomkuhc Rut: Velika istorija kartografije, Beograd
1989.
Trifunović Ðorđe: Primeri iz stare srpske književnosti, Beograd 1975.
Uzeirbegović Kemal: Arapski putopisci, Sarajevo 1980.
Ustrojstvo Novih Hiperboreja, Beograd 1968.
Fotografija kod Srba, Beograd 1990.
Fouche Eugene: Le Mystere des Voiles Azurs, Paris 1950.
Frejzer Džejms Džordž: Zlatna grana, Beograd 1992.
Fuentes Karlos: Terra Nostra, Beograd - Sarajevo 1985.
Fuhrmann Olaf: Musterbriefe furalle Gelegenheiten, Niedernhausen
1985.
Hammitzsch Horst: Zen in the Art of the Tea Ceremony, Tisbury 1979.
Harms Danil: Slučajevi, Beograd 1989.
Hejn Mihael Henri: Plemeniti mirisi istočnih i zapadnih zemalja,
Beograd 1986.
Historija cirkusa, Rijeka 1977.
Hojzinga Johan: Jesen srednjeg veka, Novi Sad 1991.
Cartier Giselle: Caracteristiques essentielles des ombres africaines, Lyon
1967.
Cesarec Rudolf: Analitička geometrija linearnog i kvadratnog područja,
Beograd 1988.
Crnjanski Miloš: Seobe, Beograd 1987.
Čehov Anton Pavlovič: Izabrane priče, Beograd 1977.
Čuvanje i spremanje sećanja, Beograd 1989.
Šalinić Andrija: Lokalitet Zmajevac kod Kraljeva – lebdeći portal

171
nasmejanog anđela, Beograd 1990.

172
 KATALOGIZACIJA VISOKONEBOPLAVIM MASTILOM

Sve ovo, sve ove knjige oko nas, sve su one tek mali deo zida Kule,
red ili dva građe, polica ili dve redova, tek nešto opeka drevnog saća.
Samo negde u naborima prostora i vremena postoji jedna nedirnuta soba
što svedoči o nekadašnjem sjaju Vavilonske biblioteke, danas razvejane
širom Sveta.
Tamo, u toj sobi, dve žmirkave lampe, jedna zlatnom svetlošću,
druga srebrnom, uporno razdvajaju videlo od tame. Niže lampi, u
sredini šestougaone prostorije, sedi Starac koji pamti vreme kada su se
ljudi umivali svodom. Pod oko Starca se ne vidi od hrpa pergamenata,
papirusa i papira, zalomljenih guščijih pera, bočica od mutnog stakla,
snopića trščanih držalja, ramova na kojima se suši šarna koža urobora,
koštanih strugača, šila, igala i konaca, bezbroj ceduljica sa beleškama…
Na stolu rezanom oštrim vetrovima Senarske pustinje, ispred
Starčevog strpljenja, ispod sede brade, nalazi se Serpentiana. Na
Enciklopediji počiva nevelika knjiga sa naslovom „Atlas“ pisanim
svečanim slovima. Na koricama ove nove knjige miruje zdelica sa
visokoneboplavim mastilom.
U desnoj ruci Starac drži pero drhtur ivica. Vrh vešto spušta do vira
visokoneboplavog mastila i oko naslova „Atlas“ opisuje krug.
Zatim se malo ispravlja. Na trenutak čeka da se mastilo osuši i
potom nasumice otvara Enciklopediju Serpentiana, palimpsest
beskonačnih odrednica, knjigu sveobuhvatnu, jedinu knjigu koja čuva
potpuni plan, sprat po sprat, sobu po sobu, opeku po opeku Vavilonske
kule – biblioteke. Dve lampe osvetljavaju, jedna zlatnim zracima, druga
srebrnim, stranicu sa preciznim crtežom dela uzvisitog zdanja. Kao i
stotinama hiljada puta ranije, Starac pažljivo broji, iznova procenjuje onu
neveliku knjigu „Atlas“, vraća pogled planu gradnje u Serpentiani,
odabira slobodnu opeku i u nju upisuje kružić plavim mastilom.
Odloženo pero u zdeli visokoneboplavog odmara svoje ivice.
Da li je novu knjigu ispravno uneo u zbir, da li Kula na dobro niče,

173
Starac proverava kao i stotinama hiljada puta pre. Časak osmatra
vazduh, uzabira nit svetlosti zlatne lampe i nit svetlosti srebrne lampe,
pa ih pažljivo upliće. Tananu pređu poput viska blago prislanja uz ishod
građevine.

Kraj

Obrada: Disco Ninja

174
 O PISCU

Goran Petrović (Kraljevo, 1961) objavio je knjigu kratke proze

Saveti za lakši život (1989), roman Atlas opisan nebom (1993), zbirku
pripovedaka Ostrvo i okolne priče (1996), roman Opsada crkve Svetog
Spasa (1997), roman Sitničarnica „Kod srećne ruke“ (2000), zbirku
pripovedaka Bližnji (2002), knjigu izabrane kratke proze Sve što znam o
vremenu (2003), dramski tekst Skela (2004), zbirku pripovedaka Razlike
(2006), knjigu zapisa Pretraživač (2007), novelu Ispod tavanice koja se
ljuspa (2010), knjigu izabranih kratkih priča Porodične storije (2011),
dramski tekst Matica (2011) i knjigu izabranih kratkih priča Unutrašnje
dvorište (2019). Petrovićevi romani i priče objavljeni su u preko sto
dvadeset izdanja, od čega pedeset pet u prevodu na francuski, ruski,
španski, nemački, italijanski, bugarski, slovenački, poljski, ukrajinski,
makedonski, engleski, mađarski, češki, slovački, beloruski, grčki,
holandski, arapski i persijski jezik.
Dvadesetak njegovih priča je zastupljeno u antologijama srpske
priče u zemlji i inostranstvu. Neka od Petrovićevih dela su adaptirana za
pozorište, televiziju i radio: Opsada crkve Svetog Spasa (dramatizacija i
režija Kokan Mladenović), Narodno pozorište Sombor, 2002; Skela (po
sopstvenom tekstu, produkcija Narodno pozorište u Beogradu, režija
Kokan Mladenović), Orašac, 2004; radio-drama Bogorodica i druga viđenja
(dramatizacija Sanja Milić, režija Nađa Janjetović), Dramski program
Radio Beograda, 2007; televizijski film Bližnji (po sopstvenom scenariju,
režija Miško Milojević), Dramski program RTS-a, 2008; radio-drama
Iznad pet trošnih saksija (dramatizacija i režija Strahinja Mlađenović),
Dramski program Radija Novi Sad, 2011; Matica (po sopstvenom
dramskom tekstu, režija Rahim Burhan), Atelje 212, 2011.
Dobitnik je više književnih priznanja, među kojima su književna
stipendija Fonda Borislava Pekića, nagrada „Meša Selimović“, Ninova
nagrada za roman godine, „Vitalova“ nagrada, „Račanska povelja“,
nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, nagrade

175
„Borisav Stanković“, „Svetozar Ćorović“, „Ivo Andrić“, „Laza Kostić“,
„Veljkova golubica“ za celokupno pripovedačko delo, Velika nagrada
„Ivo Andrić“ za cjelokupno književno stvaralaštvo…
Član je Srpskog književnog društva i Srpskog PEN centra. Za
redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 8.
novembra 2018. godine.
Ovo je dvadeset prvo izdanje romana Atlas opisan nebom.

176
 Goran Petrović
ATLAS OPISAN NEBOM
Za izdavača
Dejan Papić

Urednik
Dejan Mihailović

Korektura
Dragoslav Basta

Beograd, 2019

Izdavač:
Laguna, Beograd, Resavska 33,
www.laguna.rs
e-mail: info@laguna.rs

177