БИСЕРИ

20

Уредник
Цвета Котевска
 КАНАДСКЕ
НАРОДНЕ
БАЈКЕ

НАРОДНА КЊИГА
БЕОГРАД 1963.
Превела с француског
Милена Шафарик

Ликовна опрема
Ратко Стефановић
Насловна страна
Љубиша Оџаклијевски
Илустрације
Ратко Рувара
 ДЕВОЈАЧКО ОСТРВО
Када је витез од Робервала — пријатељ француског краља Франсоаа Првог
— кренуо у нове земље, његовом лађом је управљао одличан крманош Жан
Алфонс. Бродска посада је била састављена од смелих момака, племића, који
су кренули у потрагу за пустоловинама. Сви су ти племићи сањали о некој
новој земљи где има злата као песка, а дијаманата као красуљка на ливадама
у пролеће; или су замишљали неке чудне дивљаке с којима ће морати да се
боре, неке дивове, чудовишта која треба савладати; и сваки је од њих, према
томе какве је нарави био, обећавао себи да ће стећи богатство или славу.
На том броду путовала је и Маргарета од Нонтрона, питома и лепа де-
војка, или боље рећи дете јер, по свему судећи, није имала још ни шеснаест
година.
Витез од Робервала био је рођак и старалац девојчин. Намеравао је да од
ње, кад буде сазидао себи замак у новој домовини, начини господарицу свога
двора — односно, једном речи, да се њом ожени.
Али у срцу младе Маргарете крило се више зебње него љубави. Витез
од Робервала био је човек напрасит, суров, без имало нежности и доброте,
премда смео и одважан. И зато је сиротица често плакала у собици коју беху
за њу удесили на задњем делу лађе. Њена дадиља, стара Дамијена, која јој је
замењивала умрлога оца и мајку, тешила ју је како је најбоље знала и умела.
— Лепојко моја, — шапутала је девојци та добра душа — ви ћете бити
краљица у земљи дивљака, и имаћете толико злата да нећете знати шта с њим
да радите; бићете покривени драгим камењем од главе до пете, дворац ће вам
бити пун послуге, и управљаћете непрегледним имањем.
Али млада девојка није желела ни злато, ни драго камење, ни слуге и кра-
љевство. Желела је само оно за чим жуде све девојке: мужа кога ће волети и
који ће њу волети, лепу дечицу и пријатан дом са орманима пуним рубља, у
коме ће она бити газдарица.

5
 Пловили су тако данима и недељама, и Маргарета је, мало-помало, пре-
стала да рони сузе. Дамијена је била убеђена да су њене утехе најзад дирнуле
јадничино срце. Али, варала се.
Маргарета беше срела на палуби, по којој се шетала када ветар није био
сувише јак, једног младог племића, Раула од Ферлоа. Он је био из отмене али
сиромашне породице, и желео је да стекне богатство за своје најближе, који
су у старом породичном замку у Француској једва састављали крај с крајем.
Раул није имао више од двадесет година, и већ се био истакао у биткама које
је на Старом континенту водио краљ Франсоа.
Прво је само поздравио лепу девојку, затим се осмеxнуо на њу, и најзад је
ословио. Убрзо се ово двоје младих није више растављало. Од јутра до мрака
Раул је чекао Маргарету у једном скривеном куту који беху пронашли по-
ред предње катарке, иза котурова ужади, уза саму дршку ленгера. Девојка је
одлазила к њему, и ту су онда ћаскали о свему ономе о чему разговарају за-
љубљени у целом свету, а што је врло тешко доцније препричати.
Витез од Робервала је, наравно, брзо открио то пријатељство и страшно
се разгневио. Међутим, неколико дана се савлађивао, и само је непрекидно
мотрио на кретање двоје младих.
Једне вечери на видику им се указао Ђаволски архипелаг. Док су му се
обазриво примицали да би избегли непознато подводно стење, витез посла
по своју нећаку. Девојка задрхта. Мада се то још ни по чему није видело, по-
годила је да ујак зна за њену тајну, и пошто је добро познавала његову нарав,
страховала је од најгорег. А још више од господарице била је уплашена ста-
ра Дамијена, јер јој је из искуства било познато докле човека може одвести
љубомора.
Маргарета затече ујака где седи у својој великој наслоњачи, у соби на кр-
ми, па уздахну од олакшања, јер на витезовом лицу није било љутње; напро-
тив, он се осмехивао. Значи, није била у праву. Али у истом часу обузе је нова
стрепња: ако витез не зна ништа о Раулу, онда ће можда најзад отворено пока-
зати своје женидбене намере, о којима је до тада говорио само увијено. Шта
ли ће да му одговори? Како ће се усудити да каже „не” ујаку пред којим је
умирала од страха?
Али се те сумње зачас распршише. Раул од Ферлоа уђе у собу, и девојчина
се нада претвори у неизмерну срећу. Већ је у мислима видела шта ће се дого-
дити. Њен ујак ће просто напросто рећи да све зна и даће свој пристанак за
ту везу, која ће од ње направити најсрећнију жену на свету.

6
 Тако је и било. Пошто је учтиво поздравио младог племића и благо клим-
нуо главом нећаци, витез од Робервала их позва да му се приближе и обрати
им се готово очинским гласом:
— Већ дуго времена вас посматрам, и знам за ваше састанке на палуби.
Није ми било тешко да откријем ваша осећања; она су вам јасно исписана на
лицу.
Девојка се зарумене, као што јој и приличи. А племенити Раул, који је
био тако храбар пред непријатељем, сад је изгледао збуњен. Витез настави:
— Е па, шта имате да кажете на то?
— Ја волим Маргарету — изјави Раул.
— Ја га волим — прошапта девојка.
На лицу витеза од Робервала засија још шири осмех.
— Пошто се волите, — рече — сигурно желите и да се венчате. Зашто
ми нисте раније признали своју наклоност, већ сте ме приморали да то сам
погодим?
Раул поносито диже главу:
— Нисам се усуђивао да затражим руку госпођице од Нонтрона зато
што сам сиромах. Хтео сам то да учиним тек када се обогатим.
— Када човек некога воли, није му потребно богатство — одврати витез.
— Зар тада нема нешто што је вредније од новца?
Маргарета живо ускликну:
— Ох, наравно, ујаче! Ја не желим ништа друго до да проведем цео живот
са Раулом. Шта ме се тиче злато, драго камење, и све остало?
А тада опет обори главу, збуњена толиком својом смелошћу.
— Добро речено, богами! — изјави витез од Робервала. — Ето, ја баш
намеравам да вам нађем боравиште, и кладим се да ћете њим бити задовољ-
ни.
На то се млада девојка и лепи племић бацише витезу пред ноге, захваљу-
јући му по сто пута, а он их подиже и рече:
— Децо моја, доцније ћете имати довољно времена да ми захваљујете. А
сада, најпрече од свега јесте ваше венчање. Хоћу да се оно обави пре него што
оставимо за собом архипелаг.
Маргарета и Раул су се питали у себи зашто витез хоће да их венча пре
него што прођу покрај тог архипелага, састављеног само од пустих острва
на која никад није крочила људска нога. Али нису се усуђивали да ма шта
приговоре, а, уосталом, и сами су једва чекали да што пре буду сједињени
светом везом.

7
 Још не беху дошли к себи од превелике среће која их је задесила тако из-
ненада, кад у собу на крми уђе бродски свештеник; био је то један од оних
калуђера који су путовали у нове земље да покрштавају домороце. Витез об-
јасни свештенику шта се од њега очекује, и овај из истих стопа приступи
обреду.
Није ту било — као што ви можда мислите — никаквих свечаности, го-
зби ни пијанки. Изговорена су само два „да” и један благослов. А двоје мла-
дих није ни могло замислити лепшу свадбу од те.
Затим се младенци повукоше на палубу, али сада више не да се сакрију
крај предње катарке, него да пред свима покажу своју радост.
Ту с највећим изненађењем Опазише да се брод зауставио, упркос јакоме
и врло свежем ветру који је дувао с мора. А угледаше и неке људе, који су били
заузети спуштањем једног повећег чамца у море.
— Да неће ујак да истражује неко од ових острва?
— Сигурно намерава да се искрца, па је зато журио с нашим венчањем.
Маргарета подиже очи и управи на мужа поглед пун нежности.
— Ако је тако, онда волим ово пусто острво, јер је мало убрзало моју
срећу.
Љупка жена још не беше изустила до краја те речи, а иза њених леђа се за-
чу кикотање. Она познаде витезов смех и, не знајући ни сама зашто, задрхта
од страха. „Какво ружно осећање”, помисли, „после свих ујакових доброчин-
става!”
— Маргарета, — рече витез — баш ми је мило што ти се тако свиђа ово
острво, јер сам намислио да ти га дам у мираз.
Ни госпођица од Нонтрона ни племенити Раул од Ферлоа нису имали
времена да се распитају шта значи та чудна одлука. Неколико чланова посаде,
од оних момака који су били слепо одани витезу и слушали га исто као што
би слушали самог ђавола, његовог законитог господара, бацише се на њих и,
не обазирући се на њихове крике, спустише их у чамац.
Стара Дамијена, која је наставила да бди издалека над својом господа-
рицом, паде на колена пред витезом, плачући и преклињући га. Он је прво
сурово одгурну, претећи јој да ће је бацити у окове на дну лађе, али се онда
ипак предомисли.
— Када толико волиш своју господарицу, можеш да пођеш с њом.
Један сат касније, млади супружници и добра дадиља налазили су се на
једном острву које у то доба још није имало имена. Видели су како чамац
диже сидро, и погледом га пратили све док није стигао до брода витеза од

8
Робервала. Посада разапе једра и, гоњена вечерњим ветром, лађа се убрзо
изгуби на видику.
Онда ови бедници пођоше да, пре свега, обиђу свој посед. Острво је било
прилично велико и делимично обрасло густом шумом, у коју нису смели ући,
јер су помислили да дивље звери сигурно имају у њој јазбине.
Раул је поред једног бистрог извора саградио колибу и заштитио је висо-
ком оградом од коља. Људи с брода беху оставили овим сиромасима оружје,
нешто барута и једну секиру, из милосрђа или можда из сурове жеље да им
што више продуже самртне муке.
Као што су и претпостављали, у шуми су се криле опасне звери, али је уз
њих ту било и разне дивљачи. Раул је ловио и пецао рибу, а поред колибе је
раскрчио мали четвртасти простор и ту тајио дивље биљке које је пронашао
на острву. Био је тако храбар, тако оштроуман и пун добре воље да им се жи-
вот ипак чинио подношљив. Сем тога, Раул и Маргарета су се толико волели
да су уживали већ и у томе што су заједно.
— Само морамо бити стрпљиви — понављао је Раул. — Кад-тад ће близу
нас проћи неки брод или рибарска барка, и одвешће нас одавде.
Маргарета се претварала како верује у то да би га задовољила, а Дамијена
је чинила то исто да би угодила и једном и другом.
Тако прође година дана. Ниједно се једро за тих дванаест месеци није
указало на видику. Да би уштедео барут и сачувао га за одбрану од звери,
или можда чак и од напада дивљака, Раул је почео да прави замке, а уз то је
усавршио и своје оруђе за риболов, па су тако имали довољно хране.
У зиму им се роди детенце. Назвали су га Франсоа, по краљу Француске,
и оно је било радост и понос родитеља.
Раул, који је добро познавао своју младу супругу, осећао је како усамље-
ност почиње тешко да је притиска. Она то није ничим показивала, бојећи
се да не повећа патње свога мужа, али је осећала да је мучи неки несвестан
страх. Сваки дан се пела на једну стену, најистакнутију тачку на острву, ода-
кле је око допирало најдаље; дуго је нетремице зурила у море, а кад би сишла
одатле, била би још мало тужнија него раније.
Раул од Ферлоа је очајавао.
До тада су сви они доста добро подносили сурове услове свога изгнан-
ства. Међутим, када је напунио годину дана, мали Франсоа је нагло почео да
слаби, погођен једном од оних тајанствених бољки што нападају сасвим ма-
лу дечицу, па изгледа као да она више не желе да живе јер сматрају да им је
довољно то кратко искуство на земљи. Убрзо је умро.

9
 Страшан је био онај дан кад су Раул и Маргарета спустили мајушни леш
у јаму коју је Раул ископао поред колибе.
Од тада Маргарета више није имала снаге да се претвара. Док је Раул ло-
вио звери или пецао рибу да би их исхранио, она је ронила сузе без престан-
ка; кад би се вратио, муж би је увек затекао црвених очију; а понекад није
могла да се уздржи чак ни пред њим.
И тако је јадник најзад почео да мрзи самога себе зато што је и нехотице
постао узрок несреће своје љубљене жене. Да га није срела, она би сад била
господарица у неком дивном замку и управљала би огромним поседима. Ни-
једног тренутка није му падала на ум његова лична несрећа; стално је седео
задубљен у мисли, не би ли нашао пута и начина да некако побегну с острва.
Али излаза као да није било. Море око њих било је бурно чак и лети. Кад би
се усудио да заплови по њему у неком чамчићу (а како ли би само дошао до
њега?), то би значило да одвлачи у сигурну смрт ону коју толико воли.
Морао је, дакле, и даље да се нада, иако никакве наде није било, и да из
дана у дан пати све више посматрајући како се Маргаретино очајање повећа-
ва.
Чекало их је још једно искушење. Једнога дана разболела се њихова стара
верна Дамијена, а када је испустила душу, сахранили су је поред малог гроба
у коме је лежао Франсоа.
Оне вечери кад се земља склопила над њеном верном дадиљом Маргаре-
та осети да је снага напушта и баци се јецајући мужу на груди.
— Не могу више, не могу! — јекну она. — Води ме одавде! Осећам да
нећу још дуго издржати, глава ми је пуна ужасних привиђења која ме одваја-
ју чак и од тебе. Знаш ли, Рауле… ако останемо овде, најзад ћу почети да те
мрзим.
Тога се баш и бојао млади човек; то би била највећа несрећа од свих, и
губитак последњег, најскупоценијег добра које је тим јадницима још остало.
Раул није имао ни тестере, ни струга, ни клинова, ничега што је потребно
за прављење чамца, већ само једну секиру. Све што је успео да уради било је
да на таласе спусти бедан сплав, склепан од дебала повезаних гипким стабљи-
кама. Некако му је пошло за руком да пободе на њему катарку и да направи
једро од уплетене трске, и два весла, можете већ замислити каква.
— Срце моје мило, — рече он Маргарети — лудо би било да те на овом
сплаву изложим немирним морским струјама, и зато ћу се укрцати сам. По-
казао сам ти како ћеш да се служиш замкама и прибором за пецање. Да би се
могла бранити од напада, задржаћеш моје оружје; остало је пушчаног праха

10
и олова. Немој се плашити ничега; лето још није прошло, а ветар је пово-
љан па ће ме отерати брзо до обале; тамо ћу лако наћи неке рибаре који ће
пристати да се са мном врате по тебе. А кад будемо опет на копну, заједно, за-
боравићемо све ове муке као да су биле само ружан сан, и живећемо у срећи
још дуго, дуго времена.
Раул ни издалека није осећао онакво самопоуздање какво је показивао,
али је желео да пре свега охрабри своју младу супругу. А она се није побунила,
као што је Раул очекивао. Ужас који јој је уливала потпуна самоћа није био
ништа у поређењу са надом на спасење.
— Знам, Рауле, — рече она — да ћеш учинити и немогуће да би ме спасао,
а ни моја храброст неће бити мања од твоје. Помисао на срећу која нас чека
даће ми снаге да издржим ово искушење.
И тако Раул оде. Док га је струја одвлачила ка пучини, угледао је Марга-
рету, која је стајала на својој уобичајеној осматрачници; махала је рукама, а
онда пала на колена.
Убрзо су се нежна прилика његове драге жене, дрвена колиба која им је
била дом, а затим и само острво изгубили у магли што се дизала с воде.
Осам дана бацало је море Раула тамо-амо; покаткад би губио наду да ће
икада угледати копно, јер му је стално претила опасност да ће га подмукли
валови потопити, пошто пре тога разбију у парампарчад његов бедни сплав.
Оно мало намирница што је са собом понео било је потрошено, и Раул је
већ видео себе како у најскоријој будућности умире од глади и жеђи, кад га
таласи изненада бацише на неку стеновиту и пусту обалу.
Сад му је остало још само да нађе људе који ће хтети да му притекну у
помоћ, а то није било баш тако лако, јер су људска бића често свирепија од
природних сила.
Пошто је дуго лутао, дође он у неко село где су живели холандски риба-
ри. Нађе једнога од њих, који је имао велику и лепу барку, па му описа своје
очајање и пустињу у којој је оставио вољено биће.
Рибар га презриво одмери од главе до пете; у том несрећнику, обученом
у животињску кожу као што се носе дивљаци, запуштене браде и дуге косе,
тешко је било познати некадашњег угледног племића.
— Не мислиш ваљда — рече грубо Холанђанин — да ћу ставити на коц-
ку своју барку да би’ јурио за твојим измишљотинама?
Раул није попуштао,
— Моја је жена сама на пустом острву; изгубили смо дете, а и она ће умрети
ако је не спасемо.
Рибар рече још грубље:

11
 — Пут под ноге! Виђао сам ја и друге који су тако причали приче и били
малко ударени, као што си, рекао би’, и ти.
Млади човек беше сачувао једну кесу са неколико златника, коју је понео
још из Француске. Његова породица је сакупила то мало богатство како би
могао да се некако снађе у прво време. Раул пружи ту кесу поморцу.
— Нудим вам све своје благо — промрмља он — да спасете моју драгу
жену.
Тај предлог умекша мало Холанђанина, и он одмери у руци тежину кесе.
Да ли је закључио да је сувише лака, или је опрезност ипак превагнула над
грамзивошћу, тек — он врати златнике Французу, одмахнувши главом.
— Не, не би’ пошао ни да ми даш двапут толико. Ако заглавимо моја
посада и ја, неколико златника неће нас вратити у живот. Још недељу дана —
и ето јесени; океан ће пома’нитати, а ветар дува у супротном правцу од онога
којим ти предлажеш да кренемо. Аја, не идем ти ја! Наврати опет у пролеће,
па ћемо видети.
Никакве молбе нису могле да поколебају Холанђанина. Раул покуша сре-
ћу још на неколико места, и свуда доби исти одговор. Неки су поморци и
нехотице били тако свилени да су прво оклевали два-три дана, примамљени
новцем, па су га онда и они одбијали.
Раул најзад оде из холандског села, и после неколико дана хода стиже у
неки заселак чији су становници, такође рибари, били Французи. Његово
јадиковање гануло је те људе, али се ипак ниједан од њих није усудио да за-
плови ка пустом острву. А са свог гледишта били су у праву. Кад у тим кра-
јевима дође јесен, сваког дана и сваког часа може да се дигне бура, и нема те
барке и тог крманоша који ће јој се одупрети.
И тако је Раул наставио свој мучни пут дуж обале. Наилазио је на Бре-
тонце, Баскијце, Норманђане, Пикарђане, Холанђане и Шпанце, и сви они
— једни грубо, а други љубазно — давали су му увек исти одговор:
— Не можемо то да учинимо.
Несрећни племић падао је у све дубље очајање. У својим кожним дро-
њцима, више је личио на звер него на човека. Најзад је отишао чак и дивља-
цима, али су се и они уплашено склањали пред њим.
„Не могу се више надати да ће иједно људско биће спасти Маргарету. А
не могу је оставити да презими сама самцита на сном острву! Купићу једну
барку и сам ћу се вратити к њој; можда ће се у пролеће усудити да пође са
мном. Господе, колики ће бити њен бол кад ме угледа како се враћам — ако
се уопште икада будем вратио — без очекиваних спасилаца!”

13
 А тада у дну једног малог затона, далеко од сваког насеља, Раул спази неку
трошну колибицу, па се упути к њој с намером да замоли сопственика да га
прими на преноћиште, јер је већ био сит спавања под ведрим небом.
Колиба је припадала неком старом рибару Бретонцу; он је имао и једну
лађицу, којом је одлазио у риболов заједно са своја три сина.
Бретонци лепо примише несрећног човека, уступише му место под сво-
јим кровом и поделише с њим свој скромни обед. Кад се мало одморио и
утолио глад, Раул исприча своју тужну причу, не надајући се уопште да би му
домаћини могли ма у чему помоћи.
— Време је богме поодмакло — прогунђа отац.
Раулу су биле добро познате те речи, али ипак покуша још једном:
— Ономе ко би хтео да ми помогне даћу све што имам.
При том извади кесу, али је Бретонац одгурну.
— Задржи само то злато, нисмо ми од они’ којима се плаћа да избаве из
невоље хришћанску душу. Ветрови нису повољни, то је тачно, али ако судби-
на тако хоће, спашћемо ти жену.
Ван себе од среће и захвалности, Раул загрли великодушно рибаре; терао
их је да по десети пут понове своје милосрдне речи. А они су га посматрали
зачуђено, не схватајући да би ико могао поступити друкчије.
— Тамо код куће имам своју стару, и три снахе. Кад би нека од њих била
у опасности, ко сад твоја жена, желео би’ да други учине за нас оно што ми
сад чинимо за тебе.
Сутрадан зором укрцаше се газда, његова три сина и Раул у слабу лађи-
цу, једва нешто мало већу од обичне барке, којој беху дали име „Сент-Ив”.
Припреме за пут нису дуго трајале. Као што је рибар казао, ветар није био
повољан, па су морали стално да плове у цик-цак.
Ништа није вредело што је отац био одличан морнар, а синови храбри
момци — нису се, тако рећи, ни помицали с места. Понекад је ветар бивао
тако јак да им је остајало једино да наместе весла и запну из све снаге.
Раул није имао никакву справу за одређивање положаја, чак ни онако
приближно као што се у оно време могао одредити, али је ипак, док је пло-
вио на сплаву, био забележио што је могао тачније све ознаке по којима ће
опет моћи да нађе пут.
Тако су се недељу дана борили против ветра и таласа.
— Ако је све онако ко што си рекао, — изјави најзад заповедник лађице
— требало би да се ускоро приближимо том твом острву.
И заиста, на видику се појавише обриси копна. То је био Ђавољи архи-
пелаг. Ветар је постајао све јачи, киша је лила као из кабла. Петорица људи,

14
погнути над веслима, запињали су из петних жила. С времена на време Ра-
ул се усправљао и погледом претраживао море. Ујутру зачуше најзад његов
крик:
— Ено га, познао сам га!
Облик острва беше му се урезао у сећање као што у данашње време остају
слике на фотографској хартији. Циљ је био пред њима. Та извесност све их
је окрепила и охрабрила.
Океан је био све бурнији, и „Сент-Ив” се страшно љуљао.
— Нећемо стићи пре ноћи, — прогунђа старац — ако уопште стигнемо!
У гласу Бретончевом осећала се забринутост, а синови су га гледали без
речи. И они су добро познавали море.
— Бура! — објави старац.
Заиста, за трен ока бура се обори на њих. Више нису ни помишљали да
траже пут. Доста им је било то што су морали да спасавају лађицу да јој тала-
си не пробију бок. Борили су се целе ноћи, смењујући се и избацујући морску
воду која је продирала у брод.
У свануће бура се мало стишала, па су опет могли да се упуте одређеним
правцем, с кога беху скренули.
Острво се појави; било је даље од њих него претходног дана, али су ипак
пред вече допловили тако близу њега да је Раул разазнавао колибицу коју је
саградио својим рукама.
Ноћ затече људе за веслима, а ветар се опет урлајући претвори у буру, док
су таласи бесомучно јуришали на стење.
Изненада усред те хуке одјекну крик, пискав, ужасан, продоран крик.
Сви људи погледаше ка острву, одакле је крик долазио. Острво се није ви-
дело; само се назирала нека тамна маса, али се и даље чуо онај крик, од кога
се људима стезало срце.
— Маргарета, жено моја, јадна моја жено! — зајеца Раул.
У бурној ноћи, посада „Сент-Ива” се и даље борила, а жена је викала,
викала, викала…
Викала је целе ноћи.
Исто као и претходног јутра, зора опет донесе мир. Људи приметише да
су много ближе копну него што су мислили. Старац убрзо уплови лађицом
у један мали затон који је могао да послужи као природно пристаниште, и
баци сидро.
Раул није чекао да се „Сент-Ив” заустави, већ се сместа баци у воду. Кад
изиђе на жало, јурну преко камења вичући:
— Маргарета! Маргарета!

15
 Најзад се, као одјек, зачу други глас. Био је то исти онај крик који су чули
прошле ноћи, крик прогоњене звери.
На окуци, иза једне стене, Раул спази своју жену.
Своју жену! Па зар је то била она? То бледо, мршаво, разбарушено биће
у дроњцима, које је побегло чим га је угледало?
Он потрча за Маргаретом, која већ беше зашла у шуму. Покушавала је да
се сакрије од њега! Кад би Раул већ поверовао да ју је изгубио, тихо јечање
би га, с времена на време, вратило на њен траг. Најзад је стиже међу неким
жбуњем. Нежна бела кожа била јој је изгребана трњем и крв је цурила из пу-
но сићушних рана. Раул је загрли… и виде да га није познала. У тим драгим
очима прочитао је само ужас, а на лицу видео само зебњу; цело њено тело му
се одупирало, али — авај! — са како мало снаге!
Док је покушавао да је умири, да јој објасни како је спасена, она изненада
клону, и Раул осети како клизи ка земљи, онесвешћена.
Он понесе у наручју то сирото беживотно створење, лако као перо; сти-
же до своје колибе, њихове колибе, где су га чекали Бретонци, неми и потре-
сени, и ту спусти непокретно тело на лежај од лишћа.
А онда прелете очима по просторији у нереду, из које беше нестало оних
многобројних ситница које одају присуство жене, и схвати да је она коју је
волео већ давно изгубила разум.
Како се догодила та несрећа? Да ли је јадница полудела постепено, из бо-
јазни да ће је напустити њена једина потпора? Или је, напротив, неки стра-
шан догађај, неки изненадан страх, претворио њену сету у безумље?
Док су му се по глави вртеле те тужне мисли, Маргарета отвори очи, али
је изгледало као да га не види. Поглед јој је био уперен у даљину, и она изгово-
ри само једно име: „Раул.” Онда се мало придиже, па опет клону на постељу.
Била је мртва.
Јецајући, Раул изађе из колибе и упути се Бретонцима, осећајући несве-
сно потребу, као свако људско биће, да у несрећи потражи друге људе.
Сутрадан је сахранио Маргаретино тело у морским дубинама.
О њему се више ништа не зна поуздано. Причају да је, кад се вратио на
копно, имао у глави само једну помисао — да се освети витезу од Робервала
— и да га је свуда тражио. Робервал беше отишао у Француску, и Раул се упу-
тио за њим. У Сен-Малоу су му казали да се витез спрема на дуже путовање
морем. Ферло се прерушио и под лажним именом успео је да се запосли на
витезовом броду.
Једне олујне ноћи, док је витез стајао на палуби, Раул га је ударио ножем
међу плећа и бацио у море.

16
 А ЗВОНО ЈЕ ЗВОНИЛО…
Између два села, Мадлене и Тужног Залива, налазила се мала парохија, обич-
но сеоце са неких педесетак кућа и црквом на самој ивици шуме. У околини
је било још неколико имања и сеоских газдинстава, чији су становници до-
лазили у село да купе све што им је потребно.
Рекосмо да је ту била и једна црква. Та црква није била нимало ружна;
украшавао ју је леп звоник, а у звонику се налазило велико звоно, изливено
у Француској. Кум му је био маркиз од Водреја, гувернер Канаде, чије се име
могло прочитати урезано у бронзу. Њему у почаст звоно се звало Филипина.
У тој цркви, о којој се говори у овој причи, није било свештеника. А за-
што би га и било? Нико није ишао на богослужење, и у њој се нису светковале
ни свадбе ни крштења, него само погреби — јер се без погреба не може.
А много година раније та парохија је имала свог пароха; он је вршио
обреде као сви пароси у свим парохијама на свету, венчавао младеж и кршта-
вао децу. Био је ту и звонар; вукао је за уже и звонио у то лепо звоно, а оно је
позивало верне на молитву, радујући се срећним догађајима и саучествујући
у тузи.
Тај младић, по имену Пјер, мада је био звонар имао је срце као и сва друга
људска бића; заљубио се у једну младу девојку, Мадлену, и зажелео да се њом
ожени. Али девојчин отац, богати земљопоседник, није хтео звонара за зета,
јер овај није имао других прихода сем онога што је добијао од људи за своје
звоњење.
Девојку су удали за некога у оближњем граду, а Пјер се више није могао
утешити. Виђали су га како лута по селу, шуми и ливадама, не знајући ни
сам куд иде. Био је тако сетан и занесен у тужне мисли да је често звоњењем
оглашавао смрт уместо да позива на свадбу, и због тога је извлачио грдњу од
свог пароха, а парохијани су се стално тужили на њега.

17
 — Требало би да промените звонара — говорили су они пароху; — по-
реметио је памећу.
А честити човек је одговарао:
— Није он луд, већ несрећан, а због тога га не смемо оставити без насу-
шног хлеба.
И тако је парох и даље грдио свог звонара, парохијани су се тужили на
њега, а он је, јадник, наставио да лута тамо-амо без икаквог циља.
Једнога дана, на свадби ћерке црквеног тутора, Пјер је звонио потпуно
наопако, на ужас целе парохије, а исте вечери нашли су сиромаха мртвог у
шуми, под једним рачвастим храстом. Поред њега лежало је уже са Филипи-
не.
Мада га нису видели рођеним очима како виси на дрвету, сви су у души
били уверени да је покојни Пјер намакао себи омчу на врат и обесио се о
храстову грану. Неки Хјуронац који је туда прошао вероватно га је скинуо,
а затим, када му је пало на ум да ће морати све то да објашњава пред судом
белих људи, више је волео да умакне, не хвалишући се много својим мило-
срдним а некорисним делом.
Ето о чему су зуцкали сви сељаци осим пароха, који је желео да његов
звонар буде сахрањен као што приличи хришћанину па зато никако није хтео
да поверује у самоубиство.
И тако Пјера сахранише на парохијском гробљу, иза саме цркве, на источ-
ној страни, тамо где су најјаче дували супови океански ветрови. Ниједан па-
рохијан није се до тада усудио да своје покојнике остави на таквом месту.
У селу нађоше новог звонара. Да би се Филипина опет оспособила, тре-
бало је поново везати уже које је Пјер био одсекао кад је намеравао да учини
оно што вам је већ познато. А да би се уже везало, неко је морао да се попне
на звоник.
Нови звонар је из дана у дан одлагао тај посао, али не из лењости, него
зато што га је у томе спречавао неки нејасан нагон. А за редовно богослужење
служио се једним малим звоном изван звоника.
Међутим, једном када се венчавао неки младић, племић из оближњег ме-
ста, морао се најзад решити да употреби и велико звоно.
Било је зимње доба и дувао је источни ветар. Звонар је таман кренуо уза
степенице које воде у торањ, кад се одједном скамени од чуда. У торњу нешто
забруја — прво сасвим тихо, па мало јаче, па још јаче. Глас бронзаног звона
одјекну у кули, а то звоно је оглашавало смрт.
Јасно је као дан да звонар није много дангубио, већ је слетео доле брже
него што се попео.

18
 Свадбена поворка била је већ на путу, а пред њом су ишли свирачи и на
виолини свирали старе француске мелодије.
Они прекидоше свирку и застадоше, с гудалом у ваздуху; невеста зајеца,
противећи се из све снаге да уђе у цркву уз звуке посмртног звона. Младо-
жења је покушавао да је умири, али се канда беше уплашио још више од ње.
Парох је подигао руке к небу, чупајући косу… А за то време селом су се раз-
легали звуци посмртног звона у које нико није звонио.
Може се рећи да је наш парох био човек племенита, али не баш јуначка
срца. Добро је знао да му је дужност да испита ту тајну и зато се одлучно упу-
ти ка звонику; пред њим је ишао један мали појац с крстом у руци, а иза њега
црквењак са шкропионицом и светом водицом, и звонар са новим ужетом.
Још пре него што су стигли до степеништа, дете које је носило крст побеже
главом без обзира, црквењак шмугну некуд заједно са светом водицом, а зво-
нар застаде као укопан. Парох, коме достојанство није дозвољавало да сам
продужи пут, врати се онда у парохијску кућу.
Постепено се бура стишавала. Ветар промени правац, и звоно ућута. Нај-
храбрији парохијани, они који су се борили у рату, одазваше се пароховом
позиву и попеше уза степенице све до места одакле се видела Филипина. Она
је висила непомично над њима, мирна и безазлена. Зато људи ипак одлучише
да промене уже, и да се звоно употребљава као и дотле.
Али четири дана доцније, када је опет с мора дунуо јак ветар, звоно по-
ново огласи погреб.
Сви парохијани су то лако одгонетнули; звоно је звонило само од себе,
без ужета, увек када је дувао источни ветар… А на истоку, у посвећеној земљи,
лежао је самоубица Пјер, у своме гробу обележеном само једном плочом.
Наравно, парох је одмах сазнао за то говоркање. Прво је слегнуо раме-
нима врло одлучно, па онда мало мање одлучно, а најзад није више уопште
слегао.
Од тада му нико више није долазио у цркву. Девојке су се удавале у Ма-
длени, а тамо су односили и децу на крштење. Јер, замислите само како би то
изгледало кад би усред обреда одједном забрујале, само од себе, посмртно
звоно! Јадни парох је очајавао у свом празном храму. Звонар, бојећи се да ће
га опет позвати да се пење на звоник, одрекао се своје мршаве платице, а у
селу му никако нису могли наћи замену. Црквењак је објавио да је болестан;
мајке чија су деца певала у хору нису им дозвољавале да одлазе на богослуже-
ње, а цела парохија је недељом пешачила три миље до цркве у Мадлени, или
четири, до цркве у Тужном Заливу.

19
 С обзиром на такво стање, парох је затражио од квебешког бискупа да га
премести у неко друго место где ће моћи корисније да послужи. Бискуп му
је учинио по вољи, и тако је, дакле, наше село имало цркву, али црква није
имала пароха.
Пролазила је година за годином. Британци су загосподарили Канадом.
Француски насељеници су напустили земљу, а наместо њих су се ту настани-
ли Енглези. Један је век сменио други; у земљи се причало о Наполеоновим
победама и шапатом говорило како ће се судбина Канаде можда променити.
Тако је то ишло све до оног дана кад су људи чули вест о Ватерлоу.
Тот дана, по наређењу енглеских власти, сва су звона у парохијама весело
звонила. Али Филипина није учествовала у том концерту.
Исто као у стара времена, чим би се природа разбеснела и ветар претво-
рио у олују, звоно би се заклатило и одјекнула би његова вечна туробна пе-
сма. Кад би то чули, добри су се људи крстили, а дечица се склањала мајкама
у скуте.
Једног дана, баш на почетку зиме, људи који беху окупљени у сеоској ба-
калници с изненађењем угледаше како у радњу улази неки свештеник, па уч-
тиво поскидаше капе с главе.
Свештеник је био висок и снажан младић светлих очију, насмејана и по-
штена лица.
— Добар дан, пријатељи моји, — рече поздрављајући све редом — ја сам
ваш нови парох и настанићу се у парохијској кући. Одавно већ овде нема
свештеника, и бискуп је закључио да није паметно то што идете на службу
чак у Мадлену или Тужни Залив кад имате тако лепу цркву.
Сви су ћутали. Млади свештеник настави:
— Видео сам, у пролазу, да је зграда мало оронула. Сигурно ћете ми по-
моћи да је оправим и улепшам.
— Дабогме, дабогме! — учтиво одговорише присутни. Њима су се у ме-
ђувремену придружили и други парохијани, који су чули за долазак новог
пароха и долетели да га што пре виде.
— Надам се — настави непоколебљиви свештеник — да ћемо ускоро
моћи да одржимо једну лепу службу. У селу свакако има доста младића и де-
војака вичних певању, а ја ћу их научити црквеним песмама. Биће дивно.
— Дабогме, дабогме! — опет се збуњено сагласише присутни.
— Зар вам није жао — рече онда свештеник — што се, поред овако лепог
звоника, у селу никад не чује звук звона?
Тада узе реч бакалин, који је имао мало више самопоуздања од осталих
пошто се налазио у рођеној кући.

20
 — Пречасни оче, зацело нам је мило што вас видимо; зацело би’ се ра-
довали да не морамо више ићи на службу онако далеко, чак у Мадлену или у
Тужни Залив; зацело би’ волели да имамо, ко други свет, сваке недеље лепу
службу… али звоно… е, ту вам је чвор!…
Парох је пустио свог саговорника да прича, а осмех му није силазио с
усана. Бакалин мало спусти глас:
— Да кажемо да звоно звони, оно заиста звони; и то само, без звонара,
или бар без живог звонара, јер… сви добро знамо ко у њега звони.
— А ко то? — упита свештеник, не показујући ни најмањим знаком да је
изненађен.
— Један звонар из старих времена који је себи узео живот, а, поврх свега,
сахрањен је у посвећеној земљи. Кад дува источни ветар, који прелази преко
његовог гроба, он се диже и звони за све покојнике.
— Охо! — повика парох. — То је прича којом се увече крај ватре плаше
мала деца, али чудим се што у њу верујете и ви, озбиљни људи. То су ми већ
испричали у Квебеку, и упозорили су ме да ћу овде затећи звоно без ужета.
Зато сам понео једно, сасвим ново.
Па испод огртача извуче лепо смотано уже.
— Е па, — изјави одлучно — како би било да се ви из ових стопа попне-
те на звоник, па да лепо привежете уже и весело ударите у звоњаву, која ће
растерати сва та глупа уображења.
— Зар одма’?
— Одмах. Зашто да одлажемо за сутра оно што се може учинити данас!
Одлучним кораком парох приђе вратима и отвори их.
Ветар свом снагом груну у бакалницу; олуја је почињала, а долазила је
баш с истока.
Са црквеног торња преко пута бакалнице допре брујање, које је постаја-
ло све јаче; прво се чуло само као неко мелодично шуштање, а затим се удари
разредише и зачуше се туробни звуци посмртног звона.
Људи и жене се журно окупише око свештеника.
— Чујете ли, оче? Нису то празне приче. Звонак вам жели добродошли-
цу.
Сви су очекивали да парох затвори врата и да се врати у радњу. Али од
тога не би ништа. Осмех му није силазио с лица док им је говорио:
— Пријатељи моји, ако ово звоно звони, ја морам да докучим због чега
то ради; ништа се не дешава без разлога. Идем да то извидим, а ви останите
ту, брзо ћу се вратити.

21
Па задиже мантију и крупним корацима пређе преко трга, не обазирући се
на олују, и изгуби се кроз вратанца која су водила у звоник.
Људи су стајали на прагу бакалнице, веома забринути. Млади парох био
је тако мио; бојали су се да га не задеси какво зло. А осим тога, ваља рећи
истину, плашили су се последица које би због његове смелости могла да ис-
куси цела парохија. Ко зна да ли се покојни звонар неће свима њима осветити
за дрскост парохову!
За то време Филипина је и даље просипала своје туробне звуке.
— Биће ваљда већ у звонику… — усуди се да прозбори једна жена.
— ’Оће ли икад сићи оданде? — закука друга.
— Слушајте! Слушајте! — нареди бакалин, пошто су му његове године и
трговачки углед давали право да заповеда.
— Да ниси чуо нешто? — брижно га упита жена.
— Рекао би’ да јесам.
Свима се такође учини као да чују са торња ударце секиром, или можда
чекићем — али свакако ударце; само, њихов звук је био пригушен ветром, а
још више звоњавом.
Жене склопише руке.
— Парох се бије са покојниковом душом!
— Боже сачувај! Душа се не удара секиром!
— А откуд ти то знаш?
Свађа се прекиде, јер је у том тренутку Филипина заћутала.
— Али… источни ветар није ослабио — примети неко.
— Богме, још дува!
— И то канда још јаче…
— Па ипак…
А парох се већ враћао преко трга, спокојан и нимало надмен, као што
би могао да буде пошто је извојевао победу над целим селом. На рамену је
носио секиру, тако лако као да је дрводеља, а не свештеник.
Због те секире сви парохијани осетише неку зебњу у срцу. Бакалин рече
у име свих:
— Видим, оче, да сте по други пут усмртили звонара Пјера. Можда је
то и требало учинити, да се парохија најзад смири… али опет, знате, убоги
ђаво је заслужио мало милости. Зар нисте то могли да урадите с мало свете
водице? Кажу да је она одлична за таке ствари.
Морао је добро пазити да не расрди тог свештеника који је победио авет,
јер онај који је изишао на крај са натприродним бићем може много да науди
обичним смртницима. Зато журно додаде:

23
 — Дабогме, ми смо вам захвални што сте спасли парохију, надамо се да
ћете нас бранити ако јадни Пјер буде ’тео да се освети.
Млади свештеник није у први мах схватио значај речи које му је упутио
његов саговорник. Тек када је видео да су сви погледи приковани за његову
секиру, увиде да људи сматрају да је он стварно том секиром убио авет.
Тада прсну у громогласан смех. Превијао се и није могао да изусти ни
речи; сваки пут кад би отворио уста, смех би га поново ухватио. Парохијани
нису ништа схватили; помишљали су чак и на то да је аветињски звонар за ка-
зну одузео памет свом убици. Најзад парох успе да објасни, упркос лудачком
смеху:
— Драги моји пријатељи, нисам срео у торњу никакву авет, па чак ни
сенку неке авети. А овом секиром — која је, узгред буди речено, одлична и
коју сам нашао горе у звонику — нисам уништио никакве духове.
— Али, Филипина је престала да звони…
— Тако је. Замислите само, с оне стране торња која је окренута истоку
једна даска се откачила, и кад год ветар јако дува у том правцу, она удара у
звоно. Одбије се од бронзе, ветар је опет турне натраг, и тако се она стално
клати, док је год непогода толико јака да је покреће. Ја сам је секиром пот-
пуно одвалио, па ћемо је данас-сутра вратити на место и прикуцати на оба
краја.
Од тада се у том селу све дешавало исто као и у другим селима. Људи су
се венчавали, деца крштавала, и нико више није помињао Пјера, аветињског
звонара.

24
 СВЕТЛОСТИ ЛУТАЛИЦЕ
У оно време кад су се одиграли догађаји испричани у нашој причици, Три
Реке нису још биле град, него само повеће село.
На самом његовом крају уздизала се кућа породице Пленшан, једне од
најимућнијих у селу; та је породица поседовала огромно имање и састојала
се, поред родитеља, од четири кћери и једног сина. Девојке су биле лепе, ве-
селе и љупке — једном речју, одлична прилика.
Зато није никакво чудо што су се сви момци из села и његове околине
свечара у великом броју окупљали у њиховом дому да поседе крај ватре и
изокола покушају да стекну наклоност ове или оне младе даме.
Девојке нису богзна како журиле са удајом, јер су хтеле да натенане упо-
знају онога који ће им бити муж. Свака је од њих имала једног или више про-
силаца, и људи су се у селу забављали тиме што ће унапред погађати за кога
ће која од њих поћи.
Око нај луцкастије од те четири кћери, Анријете, која је била најмлађа а
можда и најпривлачнија, облетао је неки Жан Лотије.
Жан Лотије је био младић лепа лика и стаса; одевао се с много — па,
можда, и сувише — укуса, а живео је пола миље далеко од села Три Реке, у
насељу Лорио.
Лорио није био ни село ни заселак; сачињавала су га три велика поседа,
са три куће за становање, које су се налазиле сасвим близу једна уз другу. У
свакој кући живео је по један младић, а сваки од тих младића био је заљу-
бљен у једну од Пленшанових девојака; и зато су Жан Лотије, Анри Флеро и
Антоан Делонкл сваке јесење и зимске вечери пешачили заједно од Лориоа
до Три Реке.
Пут који су тако редовно прелазили водио је ивицом шумице, у којој су
се, кад би увече у ваздуху било влаге, појављивале светлости луталице. Елем,
колико је Жан Лорије био стасит, леп и богат, толико је био и кукавица, и

25
увек је осећао чудну зебњу кад би угледао те пламичке. Није успевао да са-
крије пред друговима нелагодност која га је обузимала, па су му они зато с
највећим уживањем причали невероватне приче, а он је све примао за гото-
во.
Рекли смо већ да су, поред четири кћери, Пленшанови имали и једног
сина. Тај младић, Ежен, није никако трпео Жана Лотијеа. Није могао да му
опрости што се кочопери, хвалише и удара своје подвиге на сва звона. Јер,
поред кукавичлука, то су биле најупадљивије особине младићеве.
Чим би Жан стигао на посело, почео би на све могуће начине да привла-
чи на себе општу пажњу; развезао би о богатству својих родитеља, о сјајним
познанствима која је склопио у Квебеку у време када је ишао у школу. А уз
то је на сав глас хвалио све што има на себи. Ако би се десило да је набавио
пар нових чизама, онда у целом том крају није било лепше обуће. Крзно на
његовој капи увек је било права реткост, а вуна од које му је било изаткано
одело неизоставно првокласна. А нарочито се разметао златним ланцем ко-
ји је носио преко стомака и непрестано се њим играо не би ли изазвао опште
дивљење.
Али такво понашање, које се осталим младићима, а нарочито Ежину, ни-
је нимало свиђало, Анријети као да није нимало сметало. Узалуд су јој брат и
сестре доказивали како је неприлична уображеност њеног драгог и колико
би јој бољи пријатељ био ваљани Пјер, њихов сусед, простодушан и поштен
младић, који је такође за њом уздисао.
Анријета је остајала глува за све те савете и већ је била спремна да објави
име свога изабраника, па су у селу сви очекивали као насигурно да ће је у
пролеће видети удату за Жана из Лориоа.
Једне јесење вечери када је киша пљуштала као из кабла и тле било скроз
мокро, Жан стиже у друштво мање самоуверен него обично.
— Шта му је? — упита Ежен Анрија и Антоана пошто их је одвео на
страну.
Младићи прснуше у смех.
— Вечерас је било у шуми светлости луталица, па му је срце сишло у пете.
— А, тако! — промрмља Ежен.
Разговор се водио око безначајних ствари, и Жану се убрзо опет раздре-
шио језик. Али одједном, усред тренутне тишине, зачу се Еженов глас:
— Изгледа да ових дана у нашем крају има доста светлости луталица. То
је рђав знак!
Жан начуљи уши, па упита пригушеним гласом:
— Је л’ истина да је то рђав знак?

26
 — Јесте, богме! Од једног старог човека пуног искуства чуо сам да они
који наиђу на светлости луталице, а не учине оно што треба, умиру још исте
године.
Говорећи то, посматрао је Лотијеа и видео је како овај бледи и зелени.
— А шта то треба учинити? — упита дршћући.
— Само једно. Треба сместа да спустиш на земљу најскупоценији пред-
мет који имаш при себи и да пођеш истим путем натраг, не осврћући се, до-
кле год не избројиш до сто. После тога можеш да се вратиш. Ако је светлост
задовољна и ако је узела понуђени предмет, то значи да је опасност отклоње-
на. Али ако га остави…
— Онда ће тај човек умрети још исте године? — промуца Жан Лотије.
— То ти је као два и два четири!
— А ако поступи као што си ти рекао, биће поштеђен?
— Вероватно.
— А јеси ли сигуран у моћ те враџбине?
— Сигуран сам онолико колико човек уопште може бити сигуран кад
су у питању светлости луталице. Бадава се учењаци муче да некако научно
објасне ту природну појаву; по свему би се рекло ла су ти пламичци у ствари
проклете душе или зли духови. Ето, баш онај исти старац ми је говорио о
неком човеку…
Док је Ежен сасвим озбиљно причао ту причу остали другови су се с те-
шком муком уздржавали од смеха гледан ући какав утисак та бајка за децу
оставља на њиховог надувеног суседа. Шала је те вечери тако успела да се
прочула и изван малог круга посетилаца на поселима код Пленшанових. По-
стала је, штавише, тако позната да је Жан Лотије (који је, поред тога што је
био страшљив и лаковеран, истовремено био и врло неповерљив — а то је
само привидна противречност), кад се распитивао код других људи увек до-
бијао озбиљан одговор: да је Еженов савет одличан и да су безбројне особе
постале жртве светлости луталица само зато што нису послушале тај савет.
Право да кажемо, та празноверица је још и данас врло честа у канадским се-
лима, или је бар то доскора била.
Лотије се нашао у великој бризи. Присећао се свих оних случајева кад
је наилазио на те враголасте пламенове — те духове, те утваре — и кад, из
пуког незнања, није ништа предузео да их ублажи. Можда је већ осуђен да
умре до краја године? Стварно, не осећа се баш најбоље…
И од тада, кад су три младића из Лориоа ишла у Три Реке, разговарала
су само о светлостима луталицама. Анри и Антоан су се дотле подсмевали
Жану због његовог страха, а сад су се, тобоже, почели и сами да плаше. Чак су

27
потпиривали Жанову бојазан; један се наводно распитао код неког ученог
човека у Квебеку, а други је дуго разговарао са неким трапером, и обојица
су им набројала истините случајеве у којима су светлости луталице играле
ужасну улогу. Лотије се осећао све горе и горе.
Једне врло мрачне, хладне и суве вечери — а зна се да суво тле није баш
погодно за ту врсту светлости — три младића опет опазише пламичке у шу-
ми.
— Ево их, вратиле су се! — прошапута Жан са зебњом.
— Срећом, сада знамо како ћемо да их придобијемо — тихо одврати
Антоан, претварајући се да је узнемирен.
— Морамо жртвовати најскупоценију ствар коју имамо — додаде Анри,
исто тако тихо. — А ја немам богзна шта, џепови су ми празни… Аха, ево,
имам нож!
И положи свој нож на земљу.
— Ја имам сат — рече Антоан. — А шта ћеш ти, Жане, да даш? По моме
мишљењу, морао би да им уступиш свој златни ланац.
— Заиста? — промуца Лотије, испуњен истовремено и поносом и стра-
хом.
А светлости луталице на то запламтеше још јаче; никад нису биле тако
упорне. Жану се чак учини да има у њима нечег претећег, и зато се најзад
одлучи; откачи свој лепи златни ланац и спусти га насред пута, поред скром-
них дарова својих другова.
Затим се сва тројица дадоше у бекство, не окрећући главе и бројећи до
сто.
Кад су стигли до тог броја, Антоан се заустави.
— Јесмо ли добро бројали? — упита Жан, тресући се од страха.
— За сваки случај, да почнемо из почетка — посаветова их Анри.
Пошто су то учинили, младићи се вратише истим путем. Да је био сам,
Лотије не би имао за то храбрости; али, овако, плашио се да не испадне мањи
јунак од својих другова, а уз то је горео од; жеље да сазна да ли му је поклоњен
живот.
Рекли смо већ да је те ноћи био мркли мрак; кад су младићи опет сти-
гли тамо где су оставили своје дарове, морали су врло пажљиво да разгледају
тле пре него што су нашли место где су их спустили. Антоан га је први от-
крио и гласно крикнуо, одлично се претварајући да је ужаснут. Његов сат и
Антоанов нож били су ту; само је Жанов златни ланац ишчезао.
— Баш имаш среће — прогунђа Анри. — Светлости луталице су при-
миле твој поклон; то је добар знак.

28
А онда ћутке наставише пут. Жану беше мало лакнуло на срцу, али се још
осећао прилично нелагодно. Пре него што су стигли у Три Реке, он наизглед
равнодушно добаци друговима:
— Боље би било да не причамо о овоме пријатељима. Не морају баш зна-
ти…
— …Да смо се уплашили — допуни га Анри.
— Тако је — сложи се Жан. — Али човек може бити храбар, а да ипак
при том не пркоси разним опасностима за које нема објашњења.
— Сасвим си у праву.
Код Пленшанових се цео свет чудио закашњењу младића из Лориоа, који
су иначе били тачни.
— Мало смо шврљали уз пут, — објасни Жан — ноћ је тако дивна.
— Дивна! — узвикну Ежен (а Лотије зажеле да младића на месту згроми
гром). — Не види се ни прст пред оком!
Жан му на то не одговори ништа, већ поче, по своме обичају, да прича о
свему и свачему; међутим, убрзо примети да му, упркос свим његовим напо-
рима, Анријета обраћа много мање пажње него иначе.
А тада опет упаде Ежен, мада би било боље да је ћутао.
— Гле, Жане, немаш више онај лепи ланац! Да га ниси изгубио? То би
била грдна штета!
— Можда сте га понудили светлостима луталицама — примети Анрије-
та.
Да ли је то била само обична претпоставка, пријатељска шала, или је, на-
против, девојка знала истину? Можда се неки од његових сапутника изре-
као? Жан се ипак одлучи да пориче:
— Зашто бих дао ланац? Све су то само тричарије у које ја уопште не
верујем!
Неки чудан, тих звук допре из дна собе где су Анри и Антоан разговарали
са осталим девојкама. Рекло би се да је то било пригушено смејање.
Следећих вечери Жаново самољубље је имало да издржи тешку пробу.
Свако живи га је запиткивао како му је нестао ланац. Испрва је говорио како
га је заборавио, а онда је морао признати да га је изгубио.
— Морао би се потражити — понављала је Анријета. — Можда су вам
га украли, а то није шала. До сада у нашем крају није било лопова. Требало
би да обавестите полицију.
То је већ постајало неиздржљиво, утолико пре што би сваки пут кад би
се прешло на ту тему понеко, као случајно, заподенуо разговор о светлостима
луталицама.

30
 Ако је Жан имао ново одело, неко би неизоставио рекао:
— Баш би вам на томе лепо стајао онај ланац.
Ако би обукао нове чизме и очекивао од људи да им се диве, нашла би се
нека добра душа која би сажаљиво уздахнула:
— Ипак вреде мање од оног вашег лепог ланца.
А најжалосније од свега било је то што је Анријета избегавала да остане
насамо с њим. Повлачила се и дуго разговарала с Пјером у четири ока, а кад
је грануло пролеће, званично је објављено да су Пјер и Анријета верени.
То је Жану задало тежак ударац. Није му била повређена љубав, него са-
мољубље. Страшно га је пекао тај пораз пред целим селом, и то пошто се хва-
лисао да ће се сигурно оженити Анријетом Пленшан, „најлепшом од четири
сестре”. Није више смео да се појави пред светом.
На дан Анријетиног венчања Жан је измислио изговор да је болестан, ка-
ко би оправдао свој останак код куће. То послеподне, док су у селу сви играли
и гостили се у част младенаца, Лотије изађе да се мало прошета по врту. Ни-
је хтео да крочи изван ограде, из страха да га не опази неко од Анријеве и
Антоанове породице.
Док се тако шетао, сав погружен, посматрајући зелене главице салате ко-
је су се плашљиво помаљале из земље, приђе му Жано, син једног слуге, и
пружи му неки пакетић који беше нашао крај саме ограде. На омоту је непо-
знатом руком било исписано Жаново име.
Жан поцепа хартију и, на своје велико изненађење, опази како се унутра
светлуца златан ланац.
Поново га обузе ужасан страх. Међутим, ту, у рођеној кући, усред бела
дана, његова вера у шумске духове није била онако јака.
Обртао је и превртао хартију у коју је био завијен ланац; утом примети
једну цедуљицу, разви је и прочита:
„Драги мој господине,
Били сте веома љубазни што сте нам позајмили овај дивни ланац, са ко-
јим смо се, у пуном сјају, појавиле на венчању Анријете и вашег пријатеља
Пјера.
Са мало више скромности и мало мање кукавичлука од вас би испао са-
вршен младић.
Ослобађамо вас обавезе да нам убудуће дајете поклоне, које вам можда
не бисмо вратиле, јер нисмо увек саме у пољу.”
А потписане су биле „светлости луталице”.
Да га опрезност није задржала, Жан би из оних стопа одјурио на свадбу
да затражи задовољење од онога ко га је тако изиграо. Али одмах помисли

31
како му ништа не би вредело да то учини, пошто у ствари не зна кога треба да
нападне. Ежена, за кога је увек подозревао да му је непријатељ? Или Пјера,
свог срећног супарника? А можда је то извео један од његових другова из
Лориоа? Они су, истина, и сами принели жртву светлостима луталицама, али
су опет нашли поклоњене ствари.
А Ежен је, за све време свадбеног ручка и на игранци која је приређена
после тога, причао свакоме ко је хтео да га слуша како је направио оне све-
тлости луталице од мало барута наквашеног алкохолом.

32
 МАЛИ ЖАН И КОЊ БЕЛАЦ
Био једном један удовац који је желео да се опет ожени. Свог сина, Малог
Жана, толико је мучио и кињио да је овај једног лепог дана, сав очајан, на-
пустио родитељски дом. Ишао је путем, ишао, а на крају, ни сам не знајући
кула би даље, упутио се једном стазицом која је водила право у шуму. После
много, много сати хода заустави се пред једним лепим дворцем. Закуца на
врата, а неки озбиљан глас се одазва:
— Уђи!
Мали Жан диже скакавицу на лепим вратима од изрезбарене храстови-
не, и нађе се пред једним старцем седе браде до појаса. Старац га упита:
— Одакле долазиш, пријатељу?
— Не знам, чико — одговори младић.
— А куд си пошао?
— Не знам ни то.
— Хоћеш ли да се запослиш? Имам службу за тебе.
— Хоћу, богме, — одврати Мали Жан — много волим да радим.
Онда га старац, његов нови газда, узе за руку и проведе кроз огроман
дворац, у коме је живео сам самцит. Напослетку стигоше у стају. У њој су
била два коња.
— Ево, Мали Жане, — рече газда — имам једног белца и једног вранца.
Водићеш о њима бригу. Белцу ћеш давати само сламу и млатићеш га кад год
ти је воља, али овог мог вранца хранићеш и тимарити сваког дана, а не смеш
га ни малим прстом такнути.
— Разумем — одврати Мали Жан.
После тога старац одведе слугу у подземне просторије дворца, које су
биле веома простране и препуне разноврсних ствари.
Пред једним затвореним вратима се заустави.

33
 — А у ову собу да ниси ушао, јер ћу ја то сазнати и скинућу ти главу с
рамена!
— Не брините ништа — одврати младић.
Сутрадан газда изјави да одлази од куће и да ће се на путу задржати осам
дана.
— Да, ли ћете узети белца или вранца? — упита Мали Жан.
— Ни једног ни другог. За време мог одсуства неговаћеш их онако као
што сам ти рекао: белцу сламу, вранцу зоб; храну ћеш наћи у стаји. Али чувај
се као живе ватре да не уђеш у ону собу што сам ти је јуче показао!
Газда оде на пут, а Мали Жан у стају да се побрине за коње. Прво приђе
белцу, и баш се спремао да му положи његов мршав оброк сена кад, на његово
највеће изненађење, коњ проговори:
— Боље ми дај мало зоби, а сламу остави за оног тамо, на њега је ред.
— Госпон’ коњу, — одговори Мали Жан — је ли могуће да ви говорите?
— Дуго би трајало да ти то објашњавам. Знај само да је власник овог
дворца чаробник и да према мени гаји страшну мржњу коју покушава нека-
ко да утоли тиме што ме кињи на све могуће начине. Ако будеш добар према
мени, постаће ти пријатељ и наћи ћу ти се на услузи кад год буде потребно.
Младић брже-боље донесе белцу добру порцију зоби и још бољу порцију
сена, а вранац је морао да се задовољи навиљком сламе. А пошто му то није
било баш по вољи, па је ритањем показао своје рђаво расположење, Мали
Жан га мало помилова батином.
Затим пође у шетњу по великом дворцу, завирујући свуда и пипкајући
све; али пут га је стално доводио пред забрањена врата. „Баш би’ волео да
знам шта се ту крије”, говорио је сам себи, горећи од радозналости.
Првих дана се некако одупирао искушењу. Али седмог дана, уочи самог
чаробниковог повратка, више није могао да издржи и реши се најзад да пре-
крши забрану. Отвори врата и одједном се нађе пред једном огромном ка-
цом у коју је текла вода бистра као суза. Била је тако примамљива да Мали
Жан замочи прст у њу и виде да је млака.
„Ето ти”, помисли, „баш давно нисам опрао главу.”
Речено — учињено. Он загњури главу у воду, а кад је помислио да је до-
вољно чиста, баци поглед на сјајну површину суда да види како сад изгледа.
Можете замислити његово запрепашћење кад је спазио да му је смеђа коса
пожутела и сија се као суво злато! Сместа погледа онај прст који је замочио
у воду, па виде да је и он умрљан златом.
„Газда ће ме убити кад се врати, то је сигурно ко у воску”, помисли мла-
дић, „само ако некако ово не прикријем.”

34
 Али и поред свих напора, упркос води, песку и камену којим је трљао
прст, Мали Жан није успео да скине златну мрљу. Напротив, што га је јаче
трљао, злато је све више блистало.
„Ето ти белаја”, рече у себи покајник, „сад зацело изгубити главу. Него,
направићу се као да сам посекао прст, па ћу да га умотам, и тако ћу ућарити
у времену.”
Што је рекао, то је и урадио; ставио је на прст диван завој. Али остала је
још коса, његова златна коса, чији је сјај осветљавао целу кухињу у којој је он
у том часу седео.
Мали Жан је имао једну овчију кожу, па сад од ње направи неку весту
власуље. Није била богзна како лепа, али је представљала мању опасност него
оне златне коврџе. Тако удешен, Мали Жан оде у коњушницу. Кад се појавио
пред белцем да му наспе зоби у јасле, лукава животиња му рече:
— Зашто си, пријатељу, ометао ту крпу око прста?
— Госпон’ коњу, посекао сам се.
— А зашто си ставио на главу ту власуљу од овчије коже?
— Госпон’ коњу, не знам ни сам шта ми је… сва ми коса виси у чуперцима,
па је тако ружна.
Коњ прсну у смех ударајући о тле потковицама, као што људи кад су ве-
сели лупају ногама о земљу.
— Драги мој Мали Жане, сад си ме слагао! Ти си био у оној забрањеној
соби и замочио си главу и прст у зачарану воду.
— Погодили сте, госпон’ коњу.
— Е па, пријатељу, кад се чаробник врати, чека те сигурна смрт. Сви мом-
ци који су били запослени у овом дворцу доживели су исту судбину. Оног
дана кад си се ти појавио старац је баш смакао једнога који га није послушао.
Истина, ја не жалим много због тога, јер је то био обичан неваљалац који им
је давао само сламу зачињену батинама.
— Ух! Ух! — промрмља Мали Жан. — Боље ће бити да сместа киднем.
— Е, јадни мој наивко, да побегнеш пешице! Па газда би те стигао у два
корака. Али ја сам обећао да ћу ти учинити услугу, и одржаћу реч. Зауздај ме
оном уздом тамо, узми све што је потребно за дуги пут, и не заборави моју
чешагију. А онда — скачи ми право на леђа!
Пун захвалности, Мали Жан га послуша. Стрпа у врећу чешагију, боцу
пива и један повелики хлеб, а не заборави ни добру порцију зоби, па одмах
кренуше на пут.

35
 Белац је јурио као вихор и брзо се удаљио од дворца; али Мали Жан од-
једном зачу иза себе бесан тутањ копита. Кад се окрену, угледа чаробника на
вранцу.
— Госпон’ коњу, — викну он нагињући се ка белчевом врату — мој газда
ће да нас стигне, а онда сам печен!
Белац одврати, не успоравајући трк:
— Баци моју чешагију!
Мали Жан послуша, завитла чешагију, и у трен ока израсте висока огра-
да од чешагија, тако да су вранац и чаробњак с тешком муком успели да се
пробију кроз њу.
Гоњење се наставило. Вранац је опет почео да их сустиже.
— Баци сад ту боцу! — нареди белац.
Кад је хитнуо боцу! — Мали Жан виде, сав срећан, како се одједном по-
диже висок брег од боца, уз који се вранац попео на једвите јаде.
Опет мали предах, па јурњава, и најзад нова узбуна.
— Баци хлеб! — рече белац.
Мали Жан баци хлеб, и између њега и чаробника се у истом часу уздиже
огромна планина од хлебова. Већ је поверовао да су извукли читаву главу,
али кад се поново осврнуо, виде да су вранац и његов јахач већ стигли на врх
планине од хлебова и у пуном трку спуштају се низ падину. Нису више били
далеко.
— Баци зоб! — заповеди белац.
Зоб је бачена муњевитом брзином, и зачас је израсло читаво поље зоби,
тако високе и густе да се вранац кроз њу пробијао споро као пуж.
— Спасени смо — рече белац. — Ево нас изван области у којој чаробник
има власт.
Сада су младић и његов коњ могли спокојно да иду даље. Али пошто су
уз пут побацали сву храну коју беху понели, осетише убрзо и један и други
велику глад. На срећу, не прође дуго а они стигоше до неке велелепне зграде;
био је то дворац једног моћног краља. Мали Жан изиђе пред њега.
— Величанство, — рече — хтео би’ да ступим у службу.
— Да ступиш у службу, пријатељу? — одговори краљ. — Знаш, мени није
потребан слуга.
Мали Жан на то ућута, потпуно збуњен. Али краљ је имао кћер, једну
заносну принцезу, лепу као дан и исто тако добру. Она погледа Малог Жана,
који није био баш много привлачан онако прашњав од главе до пете, умотана
прста и косе покривене вуненом власуљом, па умиљато рече краљу:
— Оче, могли бисмо да га запослимо у врту. Нека гаји цвеће.

36
 Краљ је много волео своју кћер, и зато одговори:
— Од цвећа је слаба корист, али кад ти то захтеваш, узећу га у службу.
Ти ћеш, момче, становати у оној колибици у дну врта, а коња ћеш одвести у
коњушницу.
Чио и весео, Мали Жан се лати посла који су му одредили. Само, то ње-
гово расположење не потраја дуго. Остале вртаре је разбеснео долазак тог
уљеза који је био под принцезином личном заштитом. А пошто је, поред то-
га, радио марљиво и гајио цвеће тако лепо да су сви били задовољни, они се
побојаше да његова вредноћа не нашкоди њиховој лењости, па га почеше ки-
њити на све могуће начине. Давали су му да ради нај одвратније послове и
удешавали да му увек оставе за јело најгоре залогаје и отпатке.
Јадног Малог Жана је то жалостило, и отишао је у коњушницу да се по-
жали једином пријатељу кога је имао, своме белцу.
Лепа принцеза је и даље поклањала пажњу своме штићенику, и убрзо је
опазила да он рђаво изгледа, као да због нечега пати. Одмах јој паде на ум
да му други можда не дају довољно хране, па стога једног дана оде у колибу
где је живео младић да му однесе нешто остатака са своје трпезе. Мали Жан
се није надао њеној посети; у том тренутку баш се умивао, па је зато скинуо
завој с прста и власуљу с главе. Принцеза га је угледала пре него што је стигао
да сакрије косу и прст, и наслутила је да у његовом животу постоји нека тајна,
али се правила као да није ништа приметила.
И од тада је сваке вечери принцеза, коју је на то гонило њено меко срце, до-
носила Малом Жану понешто за јело, па је он убрзо опет постао крепак и
здрав. После кратког времена вест о тој наклоности рашчула се по двору.
Завидљиви вртари навалише поново да киње младића. Барону Брабану, ка-
петану краљеве гарде и веренику лепе принцезе, постале су најзад сумњиве
те свакодневне посете. Није могао поднети да она поклања пажњу ма коме
другом сем њему, а уз то је уображавао да се сваком ма и најмањом дарежљи-
вошћу крњи мираз његове будуће.
Једног лепог дана њихов сусед, страшни краљ Гијом Велики, кога су се
сви бојали јер је био силник и кавгаџија, објави рат принцезином оцу. Овај
сместа сазва своје официре и трупе да с њима крене на непријатеља.
Баш кад је требало поћи барон Брабан, који је био плашљив као зец, поче
да кука и да се пренемаже. Ето, не може да пође пошто се разболео!
У пуној ратној опреми краљ оде да обиђе свог будућег зета, који је лежао
у постељи.
— Јао, јао! Величанство, — цвилео је барон — просто сам очајан што не
могу да вам будем од помоћи у рату.

37
 — А шта вам је, пријатељу? — упита га краљ.
— Боли ме стомак. Сигурно ми је онај проклети Мали Жан дао неке
траве да ме отрује.
Краљ се разјари, па сместа посла по Малог Жана и упита га да ли је то
стварно учинио, и због чега. Мали Жан је тврдио да је невин као сунце.
— Добро, добро, — рече краљ — сада журим у рат. Расправићемо то кад
се вратим, и ако се покаже да си крив, искусићеш заслужену казну. А у међу-
времену, да не би случајно побегао, затворићемо те у тамницу у оној великој
кули.
И тако краљ оде у рат, а Мали Жан остаде да чами у својој ћелији. Барон
Брабан је искористио прилику да угаси своју жеђ за осветом; наредио је да
се затворенику не даје никакво друго јело осим сувог хлеба, и никакво друго
пиће осим воде. А јасно је да су га слуге, које су мрзеле Малог Жана, радо
послушале.
Дани су младићу изгледали дуги као месеци. С времена на време појави-
ла би се на подрумском прозорчету глава неког вртара, који би га зачикивао и
вређао. Можете онда замислити колико се Мали Жан обрадовао кад је једне
вечери, уместо тих злих људи, спазио бајно принцезино лице.
— Мали Жане, — позва га умиљато девојка — зашто си урадио оно што
си урадио? Видиш како си сад јадан и жалостан!
— Ах, лепа принцезо, ја нисам урадио оно што кажу да сам урадио, и ако
је барон Брабан попио неке отровне траве — а то није баш сасвим сигурно
— припремио му их је неко други, а не ја.
Младићеве речи су звучале тако искрено да принцеза, којој је ионако
била помало сумњива болест њеног вереника, промрмља:
— Верујем ти, Мали Жане, и да бих ти то доказала, отворићу ти врата на
тамници. Али пази добро да те не ухвате, јер си иначе настрадао! Прошетај
се мало, па се лепо врати у затвор. Ја ћу те тако пуштати сваке вечери да се
надишеш чистог ваздуха.
Добра принцеза је одржала реч. Мали Жан изиђе из тамнице, сав срећан
што може мало да протегли ноге. Одмах му паде на ум да обиђе свог пријате-
ља белца, који ће му свакако дати неки добар савет. Ушуња се у коњушницу,
а животиња га дочека добродошлицом и рече му:
— Из разговора које слуге преда мном сасвим слободно воде дознао сам
шта ти се догодило. Али и поред заштите коју ти пружа добра принцеза, ти
си овде у опасном положају. Онај подли Брабан и зли вртари хоће да те смак-
ну пре краљевог повратка, јер се тако не излажу опасности да се открије исти-
на.

39
 — Госпон’ коњу, — закука Мали Жан — не знам како да се извучем одав-
де!
— Већ сам смислио — одговори коњ. — Ставићеш на себе бојну опре-
му барона Брабана, узјахаћеш ме, и још ове ноћи крадом ћемо се извући из
двора.
— А куда ћемо, госпон’ коњу? Жао би ми било да никад више не видим
лепу принцезу.
— Препусти то мени. Одвешћу те у борбу, а ти ћеш се понашати тако да
ће краљ бити задовољан.
Мали Жан послуша коња и узе бојну опрему барона Брабана: зелен оклоп,
зелене чизме, зелен шлем и велики мач у зеленим корицама. Тако опремљен
и обучен, узјаха на белца, и обојица пођоше у рат.
Стигли су баш усред љуте битке. Краљу, принцезином оцу, претио је пот-
пуни пораз; није имао доста људи, а Гијом Велики, његов непријатељ, био је
тако јак да му се нико живи није мотао одупрети. Несрећни краљ беше већ
изгубио и последњу наду.
— Краљевину ономе ко убије Гијома Великог и осигура ми победу! —
узвикну он.
У том тренутку поред њега пролете брзо као муња ратник у зеленом окло-
пу, на леђима белог белцатог коња. Јурио је таквом брзином да му је шлем пао
с главе, и око лица му се залепршала, свилена и коврџава, најлепша златна ко-
са која се могла замислити.
У два скока белац се нашао усред непријатељске војске. Седећи на ње-
говим леђима, Мали Жан је витлао мачем тако вешто да су главе око њега
падале као зреле крушке.
Непријатељи су се разбежали куд који, и пред Малим Жаном је остао
још само краљ Гијом Велики, који та је надвишавао за лакат. Белац се пропе,
тако да је његов јахач сад био на истој висини с противником, и Мали Жан
једним замахом пресече грло страшном Гијому. Истог часа скочи на земљу,
подиже одрубљену главу и стрпа је у своју торбу.
Чим су то обавили, белац однесе младића натраг у двор исто онако бр-
зо као што је и дошо, и Мали Жан врати сву опрему барона Брабана тамо
одакле ју је узео.
Цео двор је брујао као кошница. На вест о победи све се окренуло тумбе.
Краљ је послао заповест да се ослободе сви затвореници, и Мали Жан је сад
мотао слободно да се врати у своју колибу.
Уз лупу добоша, јеку труба и лепршање развијених застава владар се вра-
ти своме двору. Нежно пољуби кћер и рече јој:

40
 — Приредићу велику гозбу да прославим овај диван дан; на жалост, не
знам ко је онај храбри ратник који је извојевао победу и погубио страшног
Гијома Великог.
— Како је изгледао тај јунак? — упита принцеза.
— Тако је брзо јурио да му се нису могле распознати црте лица; једино
што могу да кажем, то је да је јахао на једном белцу, на себи је имао зелену
бојну опрему, а дивна златна коса падала му је на рамена. Жао ми је што не
знам ко је он, јер сам обећао краљевину ономе ко победи Гијома Великог.
Принцеза се сети Малога Жана, јер је знала да се под оном власуљом
од овчије коже скривају златне коврџе. Али пошто је то била његова тајна,
ћутала је као заливена.
Сви су се посадили за свечану трпезу. Баш у тренутку кад су седали, у
дворану уђе, сав искићен трофејима, барон Брабан. Био је у својој зеленој
бојној опреми.
— Ваше величанство, — рече, шепурећи се као ћуран — желели сте да
знате ко је победио Гијома Великог. Зар не познајете моју зелену опрему?
Наравно, краљ ју је одмах познао, па стога одговори:
— Обећао сам краљевину ономе ко победи мога страшног непријатеља.
Краљевска се реч не пориче. Ходите овамо и седите десно до мене.
Барон брзо заузе почасно место које су му доделили. Није се дао збунити,
и мирно је примао ласкаве речи и честитке присутних.
Поче вечера. Краљ је био замишљен, а принцеза тужна. Још се надала…
Краљ се наже ка барону, свом суседу за столом, и рече:
— Нисам знао, пријатељу, да међу својим коњима имате онаквог белца.
— Знате, — одговори самоуверено Брабан — ја у ствари немам белих
коња, али сам у вашој коњушници нашао једног, не знам чијег, па сам га узео.
— Добро вам је послужио, — одврати краљ — никад у животу нисмо
видели бржег коња.
Наставише да једу, а онда се краљ опет обрати Брабану:
— Видим да вам је коса црна, а рекао бих да је победник Гијома Великог
имао плаве коврџе.
— Дабоме! — повика неколико званица.
Али барон није губио присуство духа.
— Ставио сам на главу власуљу да ме непријатељ не би познао.
Принцеза осети како јој сузе навиру на очи. Баци поглед кроз прозор и
опази Малога Жана у његовом прљавом радном оделу, прста умотана крпом,
а главе покривене овчијим руном; превозио је колицима шталско ђубре.

41
 — Оче, — рече она краљу — данас је свима празник. Волела бих да онај
млади вртар добије место за столом, као и остала служинчад.
— Нека буде! — одговори владар. — Нећу да те жалостим на данашњи
дан. Доведите овамо тог момка!
Када се појави Мали Жан, у онаквом оделу, људи прснуше у смех. А он
приђе да поздрави краља и принцезу, као што је ред, пре него што заузме
своје место за столом. Принцеза се више није могла уздржати, већ рече:
— Мали Жане, скини с главе ту власуљу.
Младић је мало оклевао, па онда уради оно што му је наређено, и сви
угледаше дивне плаве коврџе, које су му уоквиравале лице и падале на раме-
на, меке као свила.
Краљ је седео као громом погођен.
— Дакле, то је твоја права коса! — узвикну он.
— То, ваше величанство.
— Па да ниси онда ти убио мог непријатеља Гијома Великог?
Мали Жан паде на колена пред краљевом наслоњачом.
— Тако је, ваше величанство, ја сам то био; узјахао сам белца и умешао
се у битку.
Барон Брабан виде како су на њега уперени погледи пуни подозрења, па
прогунђа:
— Зар нису сви запазили моју зелену опрему?
— Ја сам је узео — одговори Мали Жан — да идем у бој, док сте се ви
овде пренемагали као да сте болесни.
— Охо! — рече краљ. — Ово је, богами, озбиљна оптужба. Имаш ли,
момче, некога ко би могао да сведочи за тебе?
— Имам, ваше величанство — одговори Мали Жан.
— Где је тај?
— Ту, близу.
— Иди и доведи га.
Мали Жан није чекао да му се то двапут каже. Истрча из дворане, одјури
до коњушнице и доведе свога белца.
— Овај је полудео! Гле ти дрскости! — заграјаше краљеве званице кад су
се младић и животиња појавили у дворани.
Коњ се упути право краљу, трипут климну главом у знак поздрава и рече:
— Ваше величанство, све што је изјавио Мали Жан права је истина. Обо-
јица смо били у боју и победили смо непријатеља. Мали Жан је одрубио гла-
ву Гијому Великом.

42
 Можете замислити колико су сви били изненађени. А највише од свих
запрепастио се краљ кад је чуо коња како говори. Али нису имали времена да
се дуго ишчуђавају. Мали Жан извади из торбе главу непријатељеву и показа
је краљу.
— Ти ћеш добити моју краљевину, као што сам обећао — изјави онда
свечано краљ.
Злог и кукавичког барона растргли су коњима начетворо, Мали Жан се
оженио принцезом, краљ је био срећан и задовољан, а белац је од тада живео
у двору као бубрег у лоју.

43
 КАКО ЈЕ ЗЕЛЕН-ГРАШАК
НАСАМАРИО ГАЗДА-ПАРАЈЛИЈУ
Био једном један богати властелин по имену Парајлија. Имао је слугу, који
се звао Зелен-Грашак. Тај је слуга безброј пута тако мајсторски изиграо газду
да га је овај најзад најурио. Зелен-Грашак је за време свога службовања био
сакупио лепу сумицу, па је купио себи кућу тик уз замак, крај пута којим је
властелин морао проћи кад је ишао у лов.
Једног лепог јутра кад је чуо да ће Парајлија у лов на зечеве, угурсуз се на-
мести да га вреба са кућног прага. Чим га је угледао како се приближује, уђе
у кућу, узе шерпу у којој му се кувала супа и спусти је на сто поред прозора,
па баш у оном тренутку кад је властелин туда пролазио убаци у њу неколи-
ко повећих комада гвожђа које је претходно усијао на ватри. Супа поче да
ври и да прска на све стране, а Зелен-Грашак зграби бич и стаде да шиба суд,
говорећи при сваком ударцу:
— Кувај се, супо!
Парајлија стаде као укопан кад виде како супа ври под Зелен-Грашковим
бичем, далеко од ватре и огњишта.
— Пријатељу, — упита он — како се то ова твоја супа пуши и кључа тако
далеко од ватре?
— Господару, — одговори слуга, клањајући се као што је ред — тајна је у
овоме бичу. Он је натерао супу у шерпи да ври.
Парајлија зину од чуда.
— Ето ти корисне стварчице! — повика. — Онда не бих морао више да
држим оне слушкиње што ми прождеру све подбогом, а при том су лење као
бубе. Хоћеш ли да ми уступиш тај бич?
Шерет се тобож замисли. Тај бич је направио својим рукама тог истог
јутра, и он га је стајао само мало труда. Међутим, сад одговори властелину:

44
 — Да вам учиним услугу, продаћу вам га; али, душе ми, не зарађујем при
том ни паре. Вештац од кога сам га добио тражио је сто сребрњака.
Властелин, велика тврдица, брже-боље израчуна колико ће уштедети на
ватри и куваричиној плати, и одлучи се:
— Купујем га!
Затим, дубоко уздишући, даде онолико новаца колико је тражио његов
бивши слуга, узе бич под мишку и врати се из оних стопа кући пошто је једва
чекао да испроба купљену ствар.
Још није било време ручку, па газда зато нареди једној слушкињи да му
донесе чајник пун хладне воде. Чим се суд нашао пред њим, он поче да га
шиба, као што је радио Зелен-Грашак, и рече заповеднички:
— Ври, чајнику!
Чајник није проврио, а тврдоглава вода је и даље била хладна. Двадесет
пута је Парајлија поновио покушај, али без икаквог успеха. Кад су га чуле
како псује и бесни сам у себи, слушкиње се сјатише око њега јер су помислиле
да им је газда полудео. Једна од њих се усуди да запита:
— Што то радите у ово доба, господару, са тим чајником и бичем?
Обливен знојем, уморан од бичевања чајника, Парајлија се окрете девој-
кама и одговори:
— Вода треба да проври ако ударам чајник овим бичем.
— А где сте купили бич?
— Купио сам га од Зелен-Грашка, а коштао ме је сто сребрњака.
На те речи слушкиња се закикота, а све другарице јој се придружише.
Парајлија их није ни питао зашто се смеју, јер одмах схвати да се ругају ње-
говој наивности. „Отићи ћу сутра до Зелен-Грашка”, помисли он. „Скупо ће
ми платити ову подвалу.”
До ушију бившег слуге брзо стиже вест да је газда љут и да ће доћи да га
казни; али он га је чекао као да му је савест потпуно чиста. Овога пута, кад се
Парајлија појавио горе на друму угурсуз је био у кухињи, са својом женом.
— Катарине, — рече јој он — јеси л’ запамтила шта смо се договорили?
— Наравно, мужићу — одговори Катарина.
Треба рећи да је мало пре тога Зелен-Грашак везао жени око врата, испод
мараме, бешику пуну овчије крви. А видећете зашто је то урадио.
Љут као рис, са батином у подигнутој руци, властелин упаде у кућу.
— Бедниче, — заурла, а из очију су му севале муње — насамарио си ме
оним својим „кувај се, супо” и обичним бичем. Сад ћу ти избројати ребра
батином! Не знам да ли ћеш проврети, али ће ти бити врућина.
Зелен-Грашак сместа зацвиле:

45
 — Е, добри мој господару, нисам ја нимало крив. То ми је ова моја зла
жена казала шта да радим, тако ми свега на свету!
А онда сузе престадоше да му теку из очију, и он се окрете Катарини.
— Проклетиње, — издра се на њу — видиш како си расрдила овог доброг
господина, па се, ето, испизмио на мене и ’оће да ме бије! Доста ми је већ
твојих рђавих савета. Загорчала си ми живот!
И пре него што је Парајлија стигао да се умеша, Зелен-Грашак дочепа
нож и зари га жени у груди. Крв шикну и натопи одело несрећне жене, која
се одмах прући на земљу.
Тај трагични догађај сместа утиша властелинов гнев.
— Ух, Зелен-Грашку, зашто си то учинио? — повика он. — Нећеш се
добро провести због овога, а лако се може десити и да ти намакну омчу на
врат.
— Мислите да ће ме обесити?
— То је сигурно ко у воску!
— Е, богме, ја не желим да висим! Сад ћу то некако да удесим.
— Шта ћеш да урадиш?
Мангупчина извади из џепа једну пиштаљку, наже се над жену, која је
лежала на поду, дуну трипут у пиштаљку и рече:
— Тирлирлили, поврати ми се ти!
Жена мало мрдну прстима. Зелен-Грашак опет запишта трипут и рече:
— Тирлирлили, поврати ми се ти!
Катарина мрдну рукама и ногама.
— Пазите сад добро, господару, уз трећи пут ће оздравити.
Па онда опет изведе своју мајсторију понављајући:
— Тирлирлили, поврати ми се ти!
Жена отвори очи, придиже се мало, па онда устаде на ноге и настави мирно
да послује по кући. Да није било крвавих мрља на њеној марами и на поду,
могао би се човек заклети да се ништа није ни догодило.
Парајлија није могао да дође к себи од чуда.
— Зелен-Грашку, — упита — откуда ти та пиштаљка?
— Продала ми је једна стара вештица. Њом можете да оживите сваког
мртваца, ма какав да је био разлог његовог одласка на онај свет.
— То је згодна стварчица — изјави властелин. — Да ли би хтео да ми је
продаш?
— Хоћу, богме, кад ви то желите.
— А колико тражиш за њу?
— Онолико колико је мене коштала, ни паре више: двеста сребрњака.

46
 Парајлија му изброја новац, узе пиштаљку и оде.
Био је врло задовољан тим пазаром. Пиштаљка која диже људе из мртвих
може увек да користи човеку.
После неколико дана појави се код Парајлије један његов поверилац,
груб и неотесан човек. Он затражи свој новац, а властелин поче да му оспо-
рава висину суме. Посвађаше се и Парајлија, заслепљен бесом, извуче мач из
корица и пробурази свог повериоца.
Кад је угледао леш на поду, сместа се покаја, а уз то се уплаши да ће због
тога одговарати пред судом. Али у истом часу сети се пиштаљке коју је купио
од Зелен-Грашка. Била му је још у џепу, и он је брзо извуче, дуну у њу трипут
и изговори:
— Тирлирлили, поврати ми се ти!
Мртвац и не трепну.
Трипут га је Парајлија тако преклињао, али се човек није дигао из мр-
твих. Онда властелин удари у пиштање, урлајући уз то без престанка „ти-
рлирлили”, и сва послуга дојури да види шта се то дешава.
Кад су чули да је газда ту пиштаљку која оживљава мртве добио од Зе-
лен—Грашка, гласно се насмејаше упркос озбиљној ситуацији.
— Е, сад ми је доста! — прогунђа Парајлија. — Смрсићу конце том про-
клетом неваљалцу!
Сутрадан, по господаревом наређењу, двојица слугу се појавише у Зелен-
Грашковој кући.
— Сироти наш пријатељу, — рекоше своме негдашњем другу — сад си
прекардашио. Наредили су нам да те стрпамо у ову велику врећу и бацимо у
реку.
Говорећи то, размоташе једну велику врећу за со.
Зелен-Грашак се бранио и рукама и ногама.
— Нећу да идем тамо! Нећу! — драо се из свег гласа.
Али момци су били снажни а он слабачак; зачас га савладаше и стрпаше
у врећу, па га заједнички понесоше ка реци.
Река је била далеко. У врећи се Зелен-Грашак непрекидно бацакао и ви-
као:
— Нећу да идем тамо! Нећу!
Врећа у којој се копрца човек није лак терет чак ни за двојицу јаких мом-
чина. Време је било врло топло, па властелинове слуге убрзо ожеднеле. На
срећу, свакој муци има лека: поред пута је стајала једна гостионица прима-
мљива изгледа.

48
 Људи спустише свој терет пред врата и уђоше у гостионицу да искале по
једну чашицу.
Несрећни Зелен-Грашак је и даље кукао у својој врећи:
— Нећу да идем тамо! Нећу!
Пут нанесе туда неку протуву Финоа, који је стално меркао где ће нешто
да ућари. Чим је спазио врећу без сопственика, не предомишљајући се пружи
руку да је зграби и понесе, али се трже, сав ужаснут, кад виде како се врећа
помиче и из ње допире људски глас:
— Нећу да идем тамо! Нећу!
Кад се мало повратио од страха, Фино се приближи врећи и додирну је.
— А куда то нећеш да идеш, буразеру? — упита он.
— Ето, — одговори из вреће Зелен-Грашак — воде ме некој принцези и
хоће да ме њом ожене, а ја нећу!
— А је л’ богата та принцеза?
— Најбогатија у земљи.
— Па, ’оћеш ли да ми уступиш место?
— Врло радо. Само одвежи врећу.
Фино то одмах учини, поможе Зелен-Грашку да се извуче из вреће, па
се онда, уз његову помоћ, сам у њу увуче. Пошто је брижљиво завезао врећу,
Зелен-Грашак стругну, срећан и пресрећан.
Властелинове слуге изађоше из гостионице, пошто су у међувремену уга-
силе жеђ. Подигоше терет и одмах опазише да се њихова муштерија више не
буни.
— Гле како је миран! — рече један.
— Сигурно је најзад схватио да му кукњава ништа не помаже — одгово-
ри други.
Уто стигоше већ и до реке и зауставише се на једној окуци, где је обала
била врло стрма. Узеше врећу, сваки за по један крај, заљуљаше је бројећи:
„Један, два, три!” и бацише у реку.
Врећа паде у воду уз једно гласно — пљус!
Парајлија добро награди своје слуге што су га ослободиле проклетог угур-
суза који га је толико пута намагарчио.
— Сад сам миран, тај се више неће вратити…
— Богме, и неће! — одговорише слуге. — Не враћају се људи често одан-
де где се он сада налази.
После вечере, кад властелин изађе мало на трем да се надише свежег ва-
здуха, угледа где се из далека упутило к њему стадо крава. Краве су биле тако
лепе да их се Парајлија није могао нагледати.

49
 Стадо је гонио неки човек, и властелину се учини да је то главом Зелен-
Грашак, па позва једног од својих слугу.
— Погледај де, молим те, пошто те добро служе очи. Јесам ли ја обневи-
део, или је онај тамо што гони стадо заиста Зелен-Грашак?
— То није могућно, — одговори слуга — ја сам га бацио у воду овим
својим рођеним рукама.
— Погледај мало боље!
— То није Зелен-Грашак. То не може бити Зелен-Грашак.
Стадо се примицало све ближе и ближе, и већ је пролазило крај самог
дворца. Човек који га је гонио повика:
— Ајс-ааа!
— То је Зелен-Грашков глас — промуца Парајлија.
Али то није био само његов глас, него Зелен-Грашак главом и брадом.
Кад дође до дворца, скиде капу и учтиво поздрави властелина, вичући:
— ’Бар вече, добри мој господару!
— Шта! — одговори Парајлија. — Зар си то ти?
— Ја, него ко!
— А одакле долазиш с тим дивним стадом?
— Ах, господару, не питајте ме само ништа о томе! Ваше су ме слуге ба-
циле у реку код оног врбака, и ту сам нашао само ову рогату марву, па сам је
повео са собом. А да су ме, не дај боже, бацили само педесетак стопа узвод-
но, поред оних топола, могао сам да покупим исто оволико вранаца, тако
дивних да им нема равних у целоме овом крају.
Парајлија зину од чуда.
— Ама, је л’ ти то говориш истину?
— Дајем вам реч, господару!
— Значи, да ја сад одем тамо, коњи би били моји?
— За то вам стојим добар.
— Пошто си ти већ био на томе месту, хоћеш ли да поведеш моје слуге?
— С драге воље!
На изричито господареве наређење појавише се двојица слугу, стрпаше
га у врећу за со и понесоше ка реци. Зелен-Грашак им је показивао пут.
Поворка прође поред врбака и стиже до топола.
— Ту смо! — рече Зелен-Грашак.
Слуге дограбише врећу за два краја, заљуљаше је бројећи: „Један, два,
три”, и завитлаше у реку.
Врећа паде у воду уз једно гласно — пљус!

50
 Властелин сад лежи на дну реке, Зелен-Грашак је постао имућан трговац
— и овој причи је крај.

51
 КРАЉ И ТРГОВАЦ
Живео те некад у близини једног великог града неки трговац који је цео жи-
вот провео правећи и продајући сирће. Тај је трговац имао јединца сина, ле-
пог и послушног младића, који је у свему угађао оцу и ништа није радио без
његовог одобрења. Кад је напунио двадесет година, трговац намисли да га
ожени.
У граду је живео краљ; владао је мудро и није наметао поданицима суви-
ше велике порезе. Као сви краљеви, и овај је имао двор, а у двору великаше
и дворане обучене у дивну одећу; они су скупо стајали краља, јер се та дивна
одећа плаћала из његове касе. Краљ је имао осамнаестогодишњу кћер једи-
ницу, лепу као вила из бајке, а уз то нежну и послушну.
Трговац сирћетом био је баснословно богат, али нико то није знао, јер
је он водио живот какав доликује његовом сталежу и није трошио новац по
крчмама частећи пријатеље; и он и син су се облачили пристојно али не ра-
скошно, и да би стигли с једног места на друго служили су се рођеним ногама,
а не кочијама и коњима са скупоценим амовима.
— Желим да се ожениш оном коју ти срце хоће — говорио је трговац
сину. — Довољно сам богат да можеш запросити сваку девојку, ма коме роду
припадала.
Краљ је, опет, био сиромашан. Сандуци у његовој ризници стајали су са-
свим празни. Али то нико није знао, јер се он и даље возио у лепим кочијама,
јахао на богато окићеним коњима, и приређивао велике гозбе; на те гозбе је
долазило мноштво лепе господе и дама, који су се кљукали укусним јелима,
брисали руке о дамаске столњаке и оговарали владара који их је лепо уго-
стио.
А краљеви су џепови били тако празни да је, кад је био сам, јео само купус
са сланином, а није био сигуран ни да ли ће сутрадан имати чак и то.

52
 — Кћери моја, — рече он једном принцези — ја ти не могу дати ни паре
мираза. А ко је икада видео краљевску кћер без мираза? Ако се за то дозна,
тешко нама! Стога се мораш удати за принца Надувенка.
— Али, оче, — одговори принцеза тужно — Надувенко је стар и ружан,
и ја га не волим.
— Кћери моја, — на то ће краљ уздишући (јер је много волео своју је-
диницу) — немамо другог избора. Принц Надувенко има дворац, имања и
шуме; он приређује раскошне гозбе и има много пријатеља у своме двору.
Затражио ми је твоју руку, а ја сам му је дао.
Принцеза се увек покоравала очевој вољи. Зато и сада не рече ништа, али
када се нашла сама у својој соби, горко заплака.
Ускоро је принц Надувенко дошао у посету оној коју је већ сматрао као
своју вереницу. Обасуо ју је ласкавим речима, дивећи се њеној лепоти и мла-
дости, а она га је посматрала са гнушањем, јер је био веома ружан у својој
дивној опреми: свиленом грудњаку извезеном златом и огртачу од најскупо-
ценијег крзна.
— Ах, прелепа принцеза, волео бих да у вашу част приредим велику го-
збу, на коју ће доћи све важне личности из мог краљевства и околних земаља.
Хоћете ли да то буде идуће суботе?
— Да, господару, — одговори принцеза, пошто јој је отац дао знак да
пристане.
Када је принц Надувенко отишао, принцеза се попе у своју собу, седе крај
прозора, и дуго је ронила сузе гледајући некуд у даљину.
Гозба коју је приредио Надувенко превазишла је све што се може зами-
слити. Званице су јеле најређа јела и пиле најопојнија пића, служена у злат-
ном посуђу и сребрним пехарима. Преко стотине слугу — штитоноша, хле-
бара, пехарника, пратилаца, лакеја — стајало је иза гостију и пунило им та-
њире и чаше, не очекујући да они то затраже и најмањим знаком.
Кад се гозба завршила, Надувенко љубазно отпрати принцезу до кола и
упита да ли јој се ручак свидео. Она опази задовољан израз на очевом лицу,
па зато одговори да јесте. У том часу примети да јој је вереник грбав. Кад се
вратила кући, плакала је два пуна сата седећи крај прозора.
Идуће недеље Надувенко позва принцезу у лов. Не могу се речима опи-
сати све оне скупоцене кочије, многобројни пси, дивни коњи, златна одећа
ловачких момака који су дували у златне трубе. Кад су уловили дивљач, по-
служена је ужина у дивном ловачком павиљону саграђеном у шуми нарочито
за ту прилику и украшеном најскупоценијим предметима.

53
 Кад је услужно отпратио принцезу до кола, Надувенко је упита како се
провела у лову; кад виде да јој отац изгледа задовољан, она одговори да се
лепо провела. Истовремено опази да јој је вереник кривоног. Кад се вратила
кући, проплакала је крај прозора целу ноћ.
Није прошла ни недеља дана а принц Надувенко позва принцезу и њеног
оца у риболов који је у њихову част приредио на оближњем језеру.
Замислите најчаробнији призор о коме можете само да сањате, па ипак то
неће бити ни бледа слика Надувенкове забаве на води. Читава флота бродова
саграђених од најређег дрвета, са свиленим једрима и веслима украшеним
златним клинцима, запловила је језером. У неким лађама налазили су се само
свирачи, и ветар је доносио до ушију званица најлепше мелодије.
Брод којим су се возили краљ, принцеза и Надувенко био је украшен ћи-
лимовима набављеним у далеким земљама, а из кадионица су се ширила ми-
рисна испарења.
На одређеном месту рибари бацише своје мреже исплетене од сребрног
конца, и званице су се забављале посматрајући их како из воде извлаче ри-
бице које се праћакају.
Док је љубазно пратио принцезу до кола, Надувенко је упита да ли ју је
риболов разонодио. Пошто је приметила да тој је отац усхићен, она одго-
вори да јесте. А тада примети да јој је вереник ћорав. Кад се вратила кући,
провела је у сузама, крај прозора, целу ноћ и цео сутрашњи дан.
Баш тог дана трговац сирћетом и његов син беху дошли у град ради неких
набавки. Кад су пролазили поред дворца, трговчев син диже поглед и виде
лепу принцезу где плаче на прозору. Била је тако дивна и дирљива, са својом
распуштеном златном косом и образима мокрим од суза, да младић узвикну
и застаде.
Тај крик привуче принцезину пажњу; она спусти поглед и опази лепог мла-
дића. Његово је лице, окренуто к њој, било тако пуно нежности и саучешћа
да се она и нехотице осмехну.
Трговац је све то добро видео, и зато се није зачудио кад му се син обра-
тио овим речима:
— Оче, обећали сте ми да ћу моћи да узмем за жену ону коју ми срце за-
жели. С вашим одобрењем, нећу се оженити ниједном другом до оном див-
ном девојком.
— Сине, — одговори трговац — жеље ти нису баш богзна како скромне;
оно је главом принцеза, краљева кћи. Али, нећу прекршити дату реч — ти
ћеш је узети за жену.

54
 Сутрадан трговац обуче своје црно радно одело и на ноге обу дрвене ци-
пеле, па узе гвоздени штап и појави се, заједно са сином, пред дворским вра-
тима. Одлучно залупа на њих.
— Ко је? — упита једна слушкиња.
— Трговац сирћетом.
— Ако мислите да продате сирће, не купујемо га. Тренутно у сандуцима
нема ни паре.
— Не продајем сирће, него хоћу да разговарам са краљем о нечему што
се тиче само нас двојице.
— Уђите, — на то ће слушкиња — краљ ће вас примити.
Кад се трговац нашао пред својим владарем, упути му ове речи:
— Ви имате кћер за удају, а овај мој син напунио је двадесету; јуче је видео
принцезу, и неће да се жени ниједном другом. Зато сам дошао да је испросим.
Син ми је ваљан младић, вичан моме занату.
— Хм! — рече краљ. — Твоја је понуда поштена. Само, моја је кћи верена
за принца Надувенка; ја сам му обећао њену руку.
— Шта! — повика трговац. — За оног принца Надувенка, ружног, грба-
вог, кривоногог и ћоравог!
— Авај, за њега главом! — узвикну краљ.
— А зашто више волите принца Надувенка него мог сина?
Краљ се за часак збуни, јер није умео да лаже, па одговори искрено:
— Знаш, моја кћи нема никаквог мираза, а принц Надувенко има дворце,
имања и шуме. Троши и капом и шаком; ту недавно приредио је у част моје
кћери савршену гозбу, диван лов и изванредан риболов.
На то се трговац сирћетом насмеја цару у брк и пљесну по бутинама, а
такво понашање још нико није видео у краљевом двору.
Изненађен, краљ запита:
— А што се смејеш, пријатељу? Зар она гозба није била савршена?
— Богме, јесте, господару; ту су утрошени сви дворци принца Надувен-
ка, које је заложио код мене.
Краљ настави, мање увереним гласом:
— А лов… зар лов није био диван?
— Дабогме, господару; принц Надувенко је заложио код мене сва своја
имања да би исплатио те трошкове.
Онда краљ додаде бојажљиво:
— А онај риболов, зар није био изванредан?
— Дабогме, дабогме, господару; ту је принц Надувенко спљискао све
своје шуме, које је заложио код мене.

56
 Краљ се као громом погођен сруши на престо.
— Па ти си онда веома богат човек, господин’ трговче, кад си био у стању
да позајмиш принцу Надувенку толики новац?
— У плаћање свих тих светковина нисам утрошио ни стоти део своје
уштеђевине, а све ћу то надокнадити, и то са зарадом, кад продам залоге.
Имам у подрумима више од хиљаду буради златника, а пола од тога је на-
мењено за кућанство моме сину. Видите, дакле, да може узети вашу кћер без
мираза.
— А како је то могућно — упита га краљ — да принц Надувенко, који је
по општем мишљењу тако богат, у ствари сиромашан, а ти, обичан трговац
сирћетом, имаш толико злата?
Трговац се осмехну.
— Господару, разлог је тај што ја радим и остављам на страну оно што
зарадим, а не трошим с пријатељима на пиће по крчмама, док принц Наду-
венко храни и поји гомилу ништарија и прождрљивац целе године.
— У праву си, — изјави краљ — и ја овога часа повлачим своју краљевску
реч дату принцу Надувенку и преносим је на твога сина.
— Господару, то ми је мило, али пре него што кажемо завршну реч мо-
рамо чути да ли принцеза пристаје, јер без тога за мога сина нема среће.
Сместа позваше принцезу. Кад се нашла пред оним лепим младићем ко-
ме се претходног дана осмехнула с прозора, она од стида поцрвене као булка.
— Кћери моја, — свечано прозбори краљ — реци ми искрено кога би
више волела за мужа: овога младића или принца Надувенка?
Без оклевања принцеза прошапута:
— Оче, с вашим допуштењем, више волим овога младића.
Тако краљева кћи пође за трговчев а сина, а на свадбену свечаност позва-
но је много народа.
Када је гозба била завршена и младенци се повукли у своје одаје, краљ
узе трговца за руку и рече му:
— Пријатељу, размислио сам о ономе што си ми пре неки дан рекао кад
сам те упитао зашто је принц Надувенко сиромашан, а ти богат. И ја сам
хранио и одевао гомилу дворана и слугу, али од сада ћу окренути други лист.
— Та вам је добра, господару — одговори трговац. — Ако пристајете,
попићемо по једну нас двојица.
— Само, на твој рачун!
Трговац се кисело насмеја, али — како је могао да одбије?
И тако се завршава ова прича.

57
 ФРЕДЕРИК У РАЈУ
Дрвосеча Фредерик био је обична битанга. Уз то треба рећи да није имао баш
много среће у животу. Зазирао је од свега, а нарочито од рада. Његова жена,
Гертруда, грдила га је од јутра до мрака због тога што се не прихвата никаква
посла, а Фредерик би онда гуцнуо мало ракије да се охрабри. Ракија, која је
врло дарежљива, улила би му и сувише храбрости, тако да би он, кад престане
да удара секиром по дрвећу, наставио да удара шакама по жени, а ни она њему
није остајала дужна.
Уосталом, Фредерик не би био баш тако рђав човек да није, поред тога
што је пио ракију и тукао жену, волео понешто и да здипи. Није био лопов
у правом смислу речи, али ако би се на путу нашла нека кокош, боца, алат-
ка, Фредерик би је покупио не трудећи се много да дозна ко јој је законити
власник. Све те „нађене” ствари трпао је у једну врећу коју је увек носио са
собом. Код куће би Гертруда прегледала садржину вреће. Ако је била гото-
во пуна, називала је мужа лопужом; ако је била полупразна, викала је да је
дангуба — тек, разговор се у сваком случају завршавао тучом.
Једног дана када је Фредерик пред кућом цепао дрва — неке чворнате
пањеве од којих му је оштрица секире била сва искрзана — угледа где му се
приближава леп старац, дуге беле браде, с огртачем преко рамена и капуља-
чом на глави.
— Добар дан, Фредериче — рече старац, који га је очевидно познавао.
— Добар дан, господине — учтиво одговори Фредерик, који је једва че-
као да мало предахне.
— Не познајеш ме?
— Не, богме, господине.
— Ја сам свети Никола.
— Може бити, господине, свашта се данас среће на свету.

58
 — Сишао сам на земљу да видим како се владају дечица, и још нисам
стигао све да их обиђем. Можеш ли да ме примиш на преноћиште?
— Ех, госпон’ свети Никола, с драге воље, али морам вам одмах рећи
да нећете бити царски угошћени. Имамо само једну собицу, а и та није баш
најудобнија. Али радо ћемо је поделити с вама, а ако можда зажелите који
гутљајчић ракије…
Светац одмахну руком дајући Фредерику на знање да није жељан ракије,
али иначе радо прихвата његов позив. Посади се за сто између Гертруде и
Фредерика и заједно с њима поједе скромну вечеру, а затим се опружи на
лежај од траве, који су за њега припремили, и тако је спавао као заклан све
до зоре, ставивши под главу своје добро напуњене бисаге.
Ујутро се свети Никола спреми да продужи пут и још једном одлучно
одби чашицу ракије, коју му је Фредерик понудио објашњавајући да је то чо-
веку најбоља потпора на путу.
— Пријатељу, — рече светац кад је прекорачио праг колибе — ти имаш
најбоље срце у целом овом крају. Пре него што сам закуцао на твоја врата,
опробао сам срећу у двадесетак кућа лепших и богатијих од ове твоје уџе-
рице; замолио сам да ме приме на преноћиште, и сви су ме одреда одбили.
Знам да бих те увредио кад бих ти понудио новац за твоје гостопримство,
али ипак нећу да одем док ти не дам три поклона.
Свако од нас воли да прима поклоне, па и Фредерика обрадоваше те ре-
чи.
Свети Никола извуче прво из бисага лонче са неком жућкастом машћу.
— Узми овај лепак. Ако га држиш у руци и при том изговориш: „Остани
ту залепљен”, онај коме си се обратио неће моћи да мрдне с места.
Фредерик помисли како му тај поклон неће бити од велике користи, али
из учтивости не рече ништа.
Онда свети Никола извади из бисага једну виолину.
— Ја не умем да свирам у тај инструмент — бојажљиво примети Фреде-
рик.
— Не мари! Довољно ће бити да превучеш гудалом по жицама и људи ће
заиграти, и моћи ће да се зауставе тек кад престанеш са свирком. А на крају,
испунићу ти једну жељу. Зажели што год хоћеш!
Фредерик је дуго размишљао. Желео је толико ствари, а затражити једну
значило би одрећи се свих осталих. Најзад му се учини да је нашао право
решење.

59
 — Госпон’ свети Никола, имам, ево, једну врећу од које се никад не ра-
стајем. Волео би’ да, чим зажелим неку ствар, она сама уђе у врећу и да не
изађе из ње док се мени не прохте.
— Жеља ти је испуњена — рече свети Никола, па оде.
Фредерик пожури да опроба вредност добивених поклона. Уђе у колибу
и затече Гертруду како седи на клупици испред огњишта. Фредерик узе у руку
лончић с лепком, као што му је показао свети Никола, и изговори:
— Остани ту залепљена!
Гертруда се баш спремала да му пође у сусрет и да види шта му је то дао
њихов гост. Хтеде да устане, али није могла. Зато обасу мужа тако страшним
псовкама да је он брже-боље ослободи, а онда зграби виолину и превуче гуда-
лом преко жица. Звуци нису били најпријатнији, али Гертруда сместа поче да
ђипа као помамна. Играјући, називала је мужа најпогрднијим именима која
су јој падала на памет.
„Шта ми вреди што игра?” помисли Фредерик и престаде да свира.
Онда реши да испроба чаробну моћ вреће, па се упути своме суседу и
поче да се шуња око његове куће. Наиђе на једног младог певца који се без-
брижно шепурио.
— Уђи у моју врећу, певче — промрмља он.
Певац сместа послуша. Фредерик продужи шетњу и стиже пред сеоску
гостионицу. Гостионичару тог часа беху стигле боце с пивом, и још су стајале
поређане на прозорској дасци. Фредерик се заустави на пристојној удаљено-
сти и само прошапута посматрајући боце:
— Слатке моје боце, уђите у ову врећу.
Врећа у магновењу постаде врло тешка, а прозорска даска се рашчисти.
Зар је неко могао оптужити Фредерика, који се није приближио гостионици
ни на двадесет корака? После тога он обиђе цело село и учтиво позва у своју
врећу још две-три занимљиве стварчице.
Сад је с тешком муком вукао свој терет и стрепео је да се неки од прола-
зника не зачуди звекету боца који се чуо из вреће на његовим леђима. Поред
тога, онај мали певац није био љубитељ пива и гласно се жалио на своје тврде
суседе. Али Фредерик ипак срећно стиже кући.
Кад опази онако надувану врећу, Гертруда полете да је претресе, као и
обично. Али — није успела ни да јој се приближи.
Фредерик је задовољно трљао руке и понављао у себи: „Диван ми је по-
клон дао свети Никола! Овај лепак сам вреди као сва три.”
И тако је Фредериков живот постао лепши, не само због користи коју је
извлачио из вреће него, пре свега, због тога што дрека његове супруге није

60
више реметила мир у кући. Она је сад поштовала мужа, који је могао по сво-
јој вољи да је залепи за клупицу, да је натера на игру, а — што је најглавније
— да је спречи да претура по врећи.
Али једног лепог дана дође по Фредерика Ђаво.
— Е, мој Фредериче, дошло је време да пођеш са мном. Доста си грешио
на овом свету, нарочито у последње време, и причају ми да си се лепо обога-
тио туђом имовином. Не знам како си извео да не будеш ухваћен, али знам
да се све плаћа и да код мене имаш повећи рачун.
— Госпон’ Ђаволе, — одговори Фредерик, који се баш кљукао добром
порцијом купуса са сланином, за коју је имао да захвали својој врећи — го-
спон’ Ђаволе, ваљда ћете ме пустити да вечерам пре одласка. Не ваља поћи
на дугачак пут празна стомака.
— Добро — одговори Нечастиви, који је био мека срца.
— Седите на ту клупицу.
Господар пакла седе на понуђено место, а Фредерик, са најбезазленијим
изразом лица, узе у руку лепак светог Николе, као што му је било објашњено,
и сасвим тихо рече:
— Остани ту залепљен!
Ђаво не обрати пажњу на те речи; мислио је да их јадник несвесно изго-
вара пошто се уплашио од његовог присуства.
— Хајде, Фредериче, — рече нестрпљиво — хоћеш ли завршити ту ве-
черу?
— Још један залогај, госпон’ Ђаволе, и ваш сам.
Кад је прогутао последњи залогај, Фредерик се диже. Куси хтеде исто то
да учини, али се није могао померити са клупице. Врпољио се и мучио као
ђаво, и кревељио се тако да се Фредерик од смеха ухватио за стомак.
— Боље би било да ме одлепиш, глупаче, уместо што се цериш ко луд!
Фредерик се и даље смејао, а Нечастиви се превијао. Најзад, кад је увидео
да му заповести не пале, пређе на умиљавање:
— Добри мој Фредериче, слатки мој Фредериче, драги пријатељу, молим
те одлепи ме!
Фредерик се уозбиљи.
— Одлепићу вас, госпон’ Ђаволе, ако ми дате реч да нећете навраћати
овамо годину дана.
— У реду, Фредериче, дајем ти реч.
И Ђаво оде. Уместо да се поправи, Фредерик настави да живи рђавим
животом; згртао је туђе ствари и пио као смук.
Тачно после годину дана Репати се опет појави. Фредерик је баш вечерао.

61
 — Е, Фредериче, сада те водим!
— Госпон’ Ђаволе, стојим вам на услузи. Само, навикао сам да после ве-
чере одсвирам једну песмицу на виолини.
— Зар ти свираш, Фредериче? Баш бих волео да те чујем.
Фредерик узе виолину и поче да струже гудалом тако да одјекну ужасна
шкрипа и ци-
Тек што је засвирао, а Нечастиви заигра. Цупкао је и батргао се као су-
манут, уз бујицу најпогрднијих псовки. Најзад прибеже лукавству:
— Добри мој Фредериче, ако ме не будеш више терао да играм, проду-
жићу ти рок још за годину дана, тако ми моје ђаволске части!
Виолина умуче, а Ђаво се изгуби.
После годину дана опет се појави код Фредерика. Али, пошто је био пре-
преден, помисли да ће га Фредерик и по трећи пут насамарити чим га угледа.
Зато се претвори у миша, и тако крај Фредериковог узглавља, баш у часу кад
се будио из поподневног дремежа, искрсну црни мишић.
Али Фредерик је био исти такав ђаво као и сам Ђаво, па га сместа познаде
у обличју црног миша.
— Мишићу, слатки мишићу, уђи у моју врећу и остани лепо у њој.
Хтео-не хтео, миш послуша.
Кад је намамио Ђавола у врећу, Фредерик је брижљиво завеза дебелим
канапом и стави у крај.
Пошто је Ђаво био тако заробљен и није више могао да хушка људе на
разна неваљалства, они постадоше веома добри. Свако се трудио да угоди
своме ближњем; богати су давали благо сиромашнима, а они су им били за-
хвални на томе. У свету се више није десио ниједан злочин, ниједан преступ,
ни најмањи прекршај.
Фредерик више није крао туђе ствари, није се више опијао нити тукао Гер-
труду. Гертруда је, пак, била блага и послушна, кувала му је укусне ручкове и
вечере, крпила одећу, и није га више називала дангубом и пропалицом. А то
не би ни било право, јер је Фредерик сад диринџио од раног јутра до мрклог
мрака.
Пошто је тако живео неколико месеци, Фредерик примети да почиње да
се досађује; осим тога, беше већ остарио, и сматрао је да му је дошло време
да оде с овог света и уступи место другима. Зато нежно пољуби Гертруду, узе
врећу — у којој се још налазио Ђаво у мишјом облику — и упути се право у
рај.
Закуца на врата.
— Ко је? — зачу се дубоки глас светог Петра.

62
 — Фредерик.
— Како? Фредерик? А шта ћеш ти овде?
— Хтео би’ да разговарам са светим Николом.
Стрпљиво је чекао на прагу док се није појавио достојанствени старац.
Најзад се врата одшкринуше, и Фредерик се нађе пред својим негдашњим
гостом.
— Здраво, Фредериче — рече срдачно свети Никола. — Зашто си ме тра-
жио?
— Ето, госпон’ свети Никола, дошао сам да вас замолим за гостоприм-
ство.
Светац поскочи.
— Ти да уђеш у рај! Избиј то себи из главе! Целог века био си испичутура
и лењивац, млатио си жену и дизао све што си стигао. На своју највећу жа-
лост, чуо сам да си чак и чаробну моћ коју сам дао твојој врећи искористио
за многобројне крађе, па сам ја због тога добио овде преко носа!
— Де, де, — одговори Фредерик — кад сте ви дошли к мени, рекао сам
вам: „Примићу вас с драге воље”, па сам вас још понудио гутљајем ракије. Не
можете ни ви мене да избаците одавде, где сте господар.
— Имаш право, Фредериче. Улази у рај!
Фредерик није чекао да му се двапут каже. Пошто је ушао у царство бла-
жених и мало се дивио лепоти и реду који је ту владао, рече светом Николи:
— Знате, донео сам вам у овој врећи нешто што ће вас много обрадовати.
— А шта то?
— Ђавола претвореног у миша.
Али, уместо да се обрадује, свети Никола плану.
— До ђавола! Ђавола? — повика он. — Ти си, дакле, тај несрећник што
га је држао у ропству, а Господ бог је послао хиљаду анђела да га траже! При-
метили смо да су се у последње време људи нешто продобрили, и овде је већ
почела да се осећа стамбена оскудица. Сместа га пуштај на слободу!
Фредерик је у прво време био срећан, као што човек и треба да буде у
рају, али после два-три месеца свети Никола га случајно срете и примети да
је брижан и утучен.
— Шта ти је, Фредериче? Овде сви треба да буду срећни и задовољни.
Ако ти нешто недостаје, само ми реци.
— Е па, ево, госпон’ свети Никола, досадно ми је без моје Гертруде. Била
је тако добра и слатка, лепо ми је крпила одећу и кувала купус са сланином,
прсте да полижеш!
— Ако је само то, одмах ћемо је довести.

64
 Авај, чим је дошла, Гертруда осу грдњу на мужа, поче да га вређа и бије.
То је опет била она стара Гертруда.
— Ух, госпон’ свети Никола, — тужио се Фредерик, сав очајан — шта ми
би да тражим од вас своју жену! Зар не можете да је некако отпратите?
— Не могу никако, јадни мој Фредериче. Овде се остаје заувек.
Фредерик уздахну и помисли како човек никад не треба непромишљено
да казује своје жеље.

65
 КОЛАЧ С МЕДОМ
Том Карибу, Жан Белмон и Иг Лами били су дрвосече; живели су заједно у
лепој топлој брвнари, на самој ивици шуме. Жак и Иг су били мирни и вред-
ни младићи, док је Том Карибу, напротив, био бучан, тврдоглав, гунђало и
хвалисавац, и врло својеглав али у ствари добра срца. Кад би га човек слушао,
помислио би да се ничега не плаши и да никога не поштује. Али био је весео
и добар друг, и кад би се бацио на посао радио би за десеторицу, пошто је
био млад и снажан, прави џин.
Само, тај Том Карибу имао је једну велику ману, од које су у ствари поти-
цале и све остале — волео је да испразни коју чашицу више. Кад би се напио,
постао би лењ и пргав, па су се зато његови другови трудили свим силама да
га излече од те несрећне склоности. А то није био лак посао, јер је Том спадао
у оне пијанице које пију саме, у потаји. Другови нису знали чак ни место где
држи своје обилне залихе пића, иако су становали у истој кући. У почетку су
успевали да открију где скрива своје боце, али се он временом тако извештио
да су сва трагања била узалудна.
Кад су сва тројица заједно секла дрва, Том би се одједном изгубио, и убр-
зо би се вратио накресан, а тада би било свршено с њиховим миром.
У суботу увече Жак и Иг одлучише да оду у оближње сеоце. Оно се на-
лазило на непуне четири миље одатле, и за младиће је била права шала да
пешице пређу толики пут.
— Хоћеш с нама, Томе?
Карибу одмахну главом:
— Не иде ми се.
Другови нису хтели да изазивају распру.
— Како хоћеш!
Кад су полазили, Том, који се дотле расположио, рече:

66
 — Ја ћу направити вечерас колач с медом и румом; чекаће вас кад се вра-
тите, па ћемо га у сласт појести!
Путем су Жан и Иг у шали говорили:
— Мора бити да је Том добре воље кад се решио да нам удели мало свог
рума.
Кад је остао сам, Карибу направи колач и спусти га на сто; остало му је
још само да га прелије медом и румом, и то издашно.
Али могли сте већ помислити да се то пиће није налазило у кући, где ни-
једно скровиште није било довољно сигурно. Младићи су живели у једној је-
диној соби; у углу је стајала пећ, у средини сто и неколико столица без насло-
на, а уза зид три постеље. Најважнији део намештаја, радост и понос тројице
сопственика, био је један велики орман, виши од човека, који су младићи на-
правили својеручно и у коме се налазило све њихово благо — три празнична
одела, мало, врло мало рубља, неколико личних ситница и њихов алат. Где би
ту могла да се сакрије боца рума?
Том отвори врата и упути се у шуму.
Ноћ је била дивна, ведра као што су обично лепе зимске ноћи у Канади.
Дебели снежни покривач лежао је на тлу, дрвеће је било обучено у белу оде-
ћу, а са голих грана висиле су ледене ресе, светлуцајући на бледој месечини.
У шуми је владала дубока, ледена тишина. Звери, становници те пустоши,
спавале су у својим јазбинама.
Као онај који добро зна куда иде, Том се упути право ка једној рачвастој
дивљој трешњи која се, црна и квргава, уздизала на ивици малог пропланка.
Хитро и лако, пошто се уз чворновато дрво могло пети као уз праве ле-
ствице, Том се успуза до места где се трешња рачвала. Ту се у трулом деблу
налазило удубљење. Карибу надланицом очисти снег и извуче из рупе једно
балонче оплетено сламом, које је ту лежало као у топлом гнезду. Отпуши га
и задовољно шмркну. Мирис рума пробуди сместа у њему жеђ; он принесе
грлић устима и повуче два-три добра гутљаја.
Ноћ је била врло хладна. Том је на рукама имао крзнене рукавице, па је
стога био помало неспретан и просуо је две-три капи драгоцене течности
поред уста. Насмејао се на то и затворио балонче; нежно га је стегао у наруч-
је, па се спустио на земљу и кренуо кући.
У подножју те дивље трешње, усред њеног квргавог корења, један медвед
беше ископао себи рупу у снегу. Дустабанлија је ту мирно спавао, и имао је
намеру да у сну проведе остатак зиме. Такав је медвеђи обичај. Они су још
много пре људи применили у пракси изреку: „Ако си гладан, најбоље је да

67
спаваш”; а пошто они зими не могу да нађу много хране, завуку се и спокојно
спавају под снегом.
И тако је наш меда блажено сањао своје медвеђе снове, кад одједном осе-
ти како га нешто опече изнад левог ока; мало диже капак и осети како га оно
пече све јаче. У истом часу танак млаз неке течности поцури му низ образ и
стиже до њушке. Медвед исплази језик и лизну једну кан.
Никад у животу није окусио слично пиће. То није био безукусан расто-
пљени снег, чији је укус добро познавао. Ова течност је била љута, горка и
врло јака. Медвед кихну, а онда се опет облизну. Та непозната течност није
имала нимало добар укус. Али кад трећи пут пређе језиком преко њушке,
меда промени мишљење, и то тако коренито да се реши да мало подробније
испита какво је то тајанствено пиће.
Опрезно се извуче из рупе, отресе снежни прах са бунде и омириса ноћ-
ни ваздух. Познато је да медведи имају оштар њух; сместа је осетио мирис
рума (пошто вам је свакако јасно да је у питању било оно мало рума што је
Том просуо на трешњи), а тај мирис се постепено губио некуд у даљину. Не
оклевајући ни часа, медвед пође његовим трагом.
Лак као перце, раздраган подобрим гутљајем рума којим се почастио на
дрвету, Карибу се врати у кућу. Пошто је скинуо крзнени капут и рукавице,
један часак се огреја крај пећи, у коју убаци неколико облица, па онда приђе
столу и прели колач добрим делом садржаја из балончета. — Остатак ћемо
попити мало доцније — промрмља, смејући се у себи при помисли на изне-
нађена лица другова.
Онда узе варјачу и поче да размазује мед по колачу.
Тако се био задубио у тај посао да није чуо кад су се врата нагло отво-
рила — брава није била богзна како сигурна — и један диван мрки медвед
достојанствено ушетао у собу. Тек кад је срдачним мумлањем објавио своје
присуство, Том се окрете. У први мах помисли да је то нека шала његових
другова, па весело повика:
— Охо, то је Иг! Не пале код мене такве маскараде!
Медвед махну главом лево-десно, а Том продужи:
— Ако није Иг, значи да је Жак. Скидај дер ту бунду, па долази овамо да
поједемо овај колач!
Медвед опет замумла. Онда Карибу виде да није реч ни о каквој шали,
али зато помисли да је све то последица рума. „Не бих никад поверовао да
човек може тако да се натреска од самог мириса рума.” (Заборавио је оно што
је сручио себи у грло на дрвету у шуми.)

68
 Пошто је меда добро осмотрио одају, очевидно уживајући у пријатној
топлоти која је ту владала, коракну напред. Том више није могао да сумња у
стварност тог привиђења. Обузе га ужасан страх, утолико јачи што се поја-
вио са закашњењем.
Да побегне? Али како? Медвед је стајао пред вратима. Да изађе кроз про-
зор? Ни то не би ишло лако. Прозор је био висок и чврсто затворен, и Ка-
рибу не би имао времена да га отвори пре него што медвед стигне до њега.
Звер се опет помаче. Карибу несвесно полете у ћошак одаје. Клатећи се
у ходу (не можете ни замислити како та животиња брзо иде иако се клати!),
медвед пође к њему. Том побеже у други ћошак, али се медвед за трен ока
створи крај њега. Рекло би се просто да се њих двојица играју „шуге”.
Том се надао да ће некако успети да се дочепа врата док се тако јуре по соби.
Али животиња, као да је наслутила његову намеру, стално га је терала у други
крај.
Тада Тому сину кроз главу једна мисао, и он се готово наљути на себе што
се није раније тога сетио. Орман! Брзо гурну уз орман једну клупицу, скочи
на њу, па се онда смелим скоком вину на врх ормана а истовремено ногом
одгурну клупицу.
Дустабанлија је очевидно био разочаран и покушавао на све могуће на-
чине да се дочепа човека. Својим снажним канџама загреба мало по вратима
ормана, али убрзо диже руке од потере. Осетио је мирис рума, онај дивни
мирис који га је пробудио из дубоког сна и увукао у ову пустоловину.
Идућег тренутка опази на столу колач и приближи му се. Ох! какве ра-
дости! Па то је мед! Мед, који он воли више од свега на свету, а који природа
брани од прождрљивих медведа оним глупим животињицама што их пецкају
за њушку!
А ето ту мед већ лежи сакупљен, без пчела које вам уливају страх, без во-
ска који вам се лепи за зубе! Медвед окуси тај диван слаткиш и опази да је
још укуснији јер је натопљен оном непознатом течношћу.
Само људи умеју да једу полако и с уживањем; медведи немају тај обичај.
У четири залогаја колач је био слишћен — није остало ни трага од меда и
рума.
„Само да му рум не отвори апетит, па да му се ја не учиним као згодно
печење!” мислио је на врху ормана јадни Карибу, гледајући како ишчезава
његов колач.
Али медвед није био месождер. Уз то, од рума му се по удовима разлила
пријатна топлина; у стомаку је осећао неку тежину, која му се убрзо попе у

69
главу. Зевну два-три пута, лењо се обазре око себе, па се онда без устручавања
опружи, колико је дуг и широк, на под поред стола и заспа дубоким сном.
Кад виде да медвед спава, Том Карибу дође мало к себи. Да се то десило
у некој другој прилици, он би свакако сишао са свога седала, узео секиру и
размрскао животињи главу. Али те вечери није му то ни пало на ум. Био је
веома уморан и сад, кад га је прошао страх, осећао је како му глава постаје све
мутнија. Рум га је постепено умртвљивао; није могао дуго да му се одупире,
него ускоро и сам утону у сан.
У неко доба ноћи Жан и Иг се вратише кући.
— Гле, врата нису затворена! — примети Иг.
— Мора бити да је Том изашао да донесе снега за топљење — рече Жак.
— Или нам спрема неку подвалу?
— Да уђемо врло обазриво.
Кад два друга ступише у собу, дочека их чудан концерт.
— Шта је то? — изненађено рече Иг. — Рекло би се да Том хрче.
— Богме, хрче прилично јако, а поред тога… нема га у постељи!
Уто обојица узвикнуше углас; први је, дигнувши поглед, спазио Тома ка-
ко спава на орману, а други је, оборивши очи ка земљи, угледао медведа како
хрче, опијен румом.
Шта се после тога десило с медведом, јасно је као дан. А Карибу се изле-
чио од пијанчења јер су му другови често говорили у шали:
— Видео си како медведи воле рум, и једног дана кад се добро налијеш
неки од њих ће те смазати, јер ће рећи сам себи да је Карибу с румом сигурно
исто тако укусан као и колач с румом.

71
 ЂАВО И РИБАРИ
Пре много година живео је у селу Барашоа неки рибар по имену Лоран, пи-
јаница и богохулник. Имао је једну барку, а уз њу, као помоћника, неког мор-
нара који се звао Казимир и није био ништа бољи од њега. Били су то прави
правцати гусари, а поред тога искусни поморци. Нико није познавао боље
од њих ушће Малбе. Ма како пијани били, без икаквих незгода провлачи-
ли су се, и по најгорем времену, између подводног гребења око Рта Доброг
Пријатеља, које је било познато по томе што је приређивале морепловцима
непријатна изненађења.
Једног летњег дана наша два лупежа пођоше из Барашоа да лове рибу с
оне стране рта. У ваздуху се осећала бура, а по таквом времену се риба врло
лако хвата. Лов је заиста био веома богат, а газда и морнар су се, по своме
обичају, за време рада поткрепљивали добрим гутљајима ракије.
Када су закључили да су нахватали доста рибе, зауставише се да мало пре-
дахну пре него што окрену кљун барке ка пристаништу. А предах је за Лорана
и Казимира значио углавном наливање пићем. Зато отпушише боцу ракије,
седоше један преко пута другог и почеше на смену да прислањају грлић на
усне.
— Причају да је Рт Доброг Пријатеља једно од најмилијих Ђаволових
боравишта! — узвикну Лоран, церекајући се и заплићући помало језиком,
На то почеше да мувају један другог у ребра и да се пљескају по рамену.
— Причам ти причу! — одговори замуцкујући Казимир. — За све ово
време откад овде ловимо рибу, видели би’ га ваљда једном кад би долазио.
— Тако је, момче! Све ти је то само обично брбљање оних лађара што се
плаше гребења, па зато трућају којешта да би некако објаснили зашто се не
примичу обали.
Уто се зачу потмула грмљавина, и наши се рибари пожурише да испразне
боцу.

72
 — Ја се, вала, не бојим Ђавола баш као ни овог гребења, — изјави Кази-
мир — а не верујем ни у шта што нисам видео рођеним очима.
На ту начелну изјаву опет одговори грохотан смех, и настаде ново мува-
ње у ребра и пљескање по рамену.
Боци се већ видело дно. Кад то примети, Казимир је подиже увис и за-
крешта:
— Ево, Ђаволе, попиј у моје здравље!
Па дохвати боцу за грлић и завитла је ка рту.
У том часу тресну гром, муња расцепи облаке који су се све брже гомила-
ли, а са рта се јасно зачуше ове речи:
— Сачекаћу те сутра, на овоме истом месту, и почастићу те тако да ћеш
вечно памтити.
Било је очигледно да им то одговара Ђаво главом. Али Казимир је био
сувише пијан да би дозволио чак и Нечастивом да каже последњу реч.
— Ако ниси кукавица, — раздра се он — испунићеш обећање и видећеш
једина два човека на овој обали који те се не боје ни трунчице!
После тих осветничких речи, Лоран и Казимир се вратише у Барашоа
баш пре него што се из неба сручио страшан пљусак.
Кад су продали оно што су уловили и напунили џакове новцем, пођоше
да, по своме обичају, обиђу све оближње крчме.
Задовољни собом и поносити што су се онако јуначки понели са Кусим,
причали су надугачко и нашироко свим својим пријатељима о томе како су
разговарали са Ђаволом и како су га изазвали.
— Мого би да платиш по једну, — говорили су ономе с којим би сели за
сто — јер ти се неће сваки дан десити да се куцаш са људима који су наздра-
вљали Ђаволу.
Сутрадан се небо разведрило а море умирило. Лоран и Казимир се, по
навици, упутише на пристаниште. Били су се мало отрезнили, али не сасвим,
јер су целе ноћи пили чашу за чашом.
По молу су шврљали беспослени рибари. Нико није хтео да се извезе на
море; јучерашњи богати лов није се могао поновити пошто је киша охладила
воду у заливу и рибе су се задржавале у дубини.
— Аха, ето и вас! — повикаше морнари кад опазише Лорана и Казими-
ра. — Сигурно сте одустали од намере да лумпујете са Ђаволом.
Да их другови нису тако подсетили, наше две пијанице би можда прећутно
пропустиле да оду на тај непријатни састанак. Али под сви тим подругљивим
погледима нису хтели да се обрукају, и зато Лоран тобож љубазно одговори:

73
 — Е, јадне моје кукавице, ви сте ти који се бојите Ђавола! Он нам је обе-
ћао да ће нас почастити, а ми ћемо прихватити његов позив.
— Де, де, Лоране, — умеша се један стари морнар — лакше мало! Време
није добро за риболов, и зато остави ту барку на миру. Знаш како се каже:
„Не тражи ђавола са свећом!” Али то не значи да ја верујем да те Ђаво чека
на Рту Доброг Пријатеља; по мени, брајко мој, све се то само причинило вама
двојици, древним пијаницама…
— Древним пијаницама! — прогунђа Казимир. — Нисмо ми ништа го-
ре пијанице од вас. Оно што је речено, речено је; је л’ тако, газда? Ето, и он
је то чуо исто тако добро као и ја. Хајдмо на рт!
Засипајући другове погрдама, Лоран и Казимир одвезаше барку и оти-
снуше се од обале.
Рибари, који су осећали неку неодређену зебњу јер су у дну душе ипак
веровали у причу о Ђаволу, покушаше још једном да их одврате од њихове
намере. Али, ко може да убеди у нешто пијане људе! Искористивши лак по-
ветарац који је дувао с копна, Лоран и Казимир разапеше једра и упутише се
ка рту.
Право је уживање било пловити по тако лепом времену, и двојица прија-
теља су могла мирно да уз пут оквасе грло и прочисте глас, а богме и да улију
себи мало одважности за предстојећи разговор са Нечастивим.
Стигоше најзад до узаног канала у пристаниште. Рт Доброг Пријатеља
уздизао се пред њима, са својим литицама крунисаним црним јелама. Изне-
нада, без икаквог претходног знака, један огроман талас јурну им у сусрет.
Подиже барку као да је сламчица и преврте је, а Лоран и Казимир ишчезо-
ше у запенушеној води.
Неколико дана доцније морнари нађоше њихова тела. Причало се да су
обојица на врату имали трагове оштрих, савијених ноктију.

75
 ПРИЧА О НЕЗНАНЦУ СА МАСКОМ
Гаспезија је пре више од два века, у доба када су Канадом господарили Фран-
цузи, била већ прилично густо насељена. Многобројни досељеници су има-
ли своја имања, па је зато, као свуда, и у том крају било омладине, која је више
од свега волела да игра и да се забавља.
Једне вечери о покладама, највећи богаташ у околини, Жером Декутир,
приредио је у својој дивној кући забаву и позвао на њу све своје пријатеље, а
пре свега пријатеље своје деце — лепе кћери Розе и њеног млађег брата Луја,
наследника породичне лозе.
Роза Декутир је била верена за Андрија д’Олнеја, младог официра из сар-
ског пука. Сви су се дивно забављали и Роза је, сасвим природно, највећи део
игара обећала своме заручнику.
Време је до тада било ведро и лепо, али су баш за покладе почеле да се
једна за другом нижу непогоде какве се ретко виђају у пролеће. Међутим, то
није нимало ометало добро расположење које је владало у дворани.
Играло се у највећој одаји; из ње се улазило у другу, мању и врло оскудно
намештену, коју је тек требало уредити као библиотеку.
Забава је била у пуном јеку, кад се на вратима појави слуга и саопшти
домаћину да неки чудан путник моли за преноћиште. Ниједан Канађанин
неће одбити госта који замоли за преноћиште; зато Жером Декутир сиђе у
предворје и затече тамо неког непознатог човека висока раста и господска
изгледа, упркос широком огртачу у који је био умотан од главе до пете и са
кога се цедила вода. Једна га је само ствар изненадила на странцу и објаснила
му зашто је слуга назвао тог посетиоца „чудним” — на лицу је имао црну
маску.
Било је доба карневала, то је тачно, а у то време маске су још биле у моди,
али ипак није било уобичајено да човек језди маскиран по кишовитој ноћи.

76
 — Господине, — рече странац — кренуо сам у оближњи град. Али ви-
дите и сами како је ружно време, а коњ ми пада од умора, па сам хтео да вас
замолим да ме за ову ноћ примите под свој кров.
Стари Декутир баци поглед кроз прозор и опази под стрехом дивног
вранца, привезаног за алку.
— Кад не бих указао гостопримство намернику, — рече он непознато-
ме — прекршио бих обичај који се највише поштује у овој земљи. Скините
тај огртач, мокар је као сунђер. Вашег ће коња слуге одвести у коњушницу, а
ви ћете, надам се, почаствовати својим присуством скромну забаву коју сам
приредио у част своје кћери.
Странац није дозволио да га дуго моле. Скиде огртач и појави се у го-
сподском црном оделу са дугметима од ахата, и сувише лепом за путовање
по таквој киши. Да на ногама није имао високе меке чизме од црвене коже,
са мамузама, рекло би се да је обучен за бал. Домаћин примети да му о појасу
виси мач, помало старинског облика и са чудновато ишараним балчаком.
Странац ниједним покретом не показа да намерава да скине маску, нити
се представи, као што је налагала обична учтивост. И тако Жером Декутир
уведе у дворану једног потпуно непознатог човека и представи га званицама
као „путника кога је рђаво време натерало да се ту заустави”.
Тај неочекивани догађај мало помути расположење у друштву. У Канади
су људи веома гостопримљиви, али очекују заузврат бар уљудност ако не ср-
дачно поверење. Овај уљез који је тајио од њих своје име и порекло, а уз то се
користио карневалским обичајем да сакрије своје лице, од првог часа се није
свидео младићима; они мало узмакоше од њега, а игранка се продужи, мада
не онако весело и полетно као пре тога.
Међутим, док су млади људи избегавали да се приближе странцу са ма-
ском, девојке је, изгледа, привлачила к њему нека чудна радозналост. Круг
жена сужавао се око непознатога у тренуцима одмора, између две игре, а не-
ке су девојке чак одбиле да плешу са својим играчем давно обећани менует
или шакону†, само да се не би удаљиле од групе која је пажљиво слушала не-
знанца.
Шта ли је то причао тајанствени путник кад је тако опчинио своје љупке
слушатељке? По свему судећи, говорио је о нај безначајнијим стварима — ха-
љинама, накиту, ђинђувама. Али причао је о томе тако занимљиво да није би-
ло младе жене ни девојке коју није просто омађијао. Дочаравао им је лепоте

† Сhасоnnе — игра која се много играла у XVII и XVIII веку, уз музику из балетског финала.

77
версајског двора, описивао дивне хаљине као из бајке, блиставе огрлице, пр-
стење и минђуше; пред њиховим очима преливала се свила и брокат. Све те
младе девојке, чији је најлепши украс била скромност и које су дотада знале
само за једноставне хаљине израђене у њиховом насељу, осетише одједном
како им се у срцу буди чежња за неслућеном раскоши, а у очима им заблиста
жеља за допадањем. Поврх свега, тој групи девојака придружио се постепено
и приличан број старијих жена, мирних и скромних супруга и мајки, којима
је до те вечери каћиперство била последња брига, а сад су се одједном оду-
шевиле за разне модне лудости.
На игру су потпуно заборавиле. Узалуд су виолине свирале нај заносније
мелодије, којима иначе нико није могао одолети — простор за игру остајао
је празан. У једном углу младићи су међусобно искаљивали своју љутњу због
тога што им је покварена забава. А најљући је био Анри д’Олнеј, који је при-
метио да се Роза, његова вереница, налази у првом реду оних које су без даха
слушале странца са маском.
У тренутку кад су виолине започеле једну шакону за којом су те сезоне
сви просто лудовали, тајанствени забављач као да одједном примети како је
непажљив према осталима. Можда сасвим случајно, можда зато што је ста-
јала најближе, а можда и зато што је била најлепша — тек непознати позва
на игру Розу Декутир. Иако је ту шакону већ раније била обећала веренику,
Роза прихвати позив.
И тако забава за часак опет оживе. Али само за часак, јер убрзо сви пре-
стадоше да играју и почеше да се диве младој домаћици и њеном маскираном
играчу. Ниједан од присутних младића, ни насељеничких синова, ни офици-
ра који беху дошли из Француске, није се могао поредити по љупкости и ги-
пкости са непознатим гостом. Уз достојанствено држање правог племића и
неусиљеност дворског човека, он је испољавао у игри вештину које се не би
стидео ниједан балетски играч. Роза се несвесно повиновала његовом вође-
њу, те су тако њих двоје представљали призор коме су се дивиле све званице.
После те игре странац са маском замоли Розу за идућу, а она опет при-
стаде. А исто то се деси и кад су засвирали трећу игру.
У дворани се осећала нека нелагодност; девојке су биле љубоморне, а
младићи огорчени. Анри д’Олнеј је стезао песнице, али није хтео да изазове
скандал код свог будућег таста, чији је гост био непознати путник.
Покушао је да се приближи вереници и да је нежно прекори, али га она
није ни саслушала до краја, журећи да се опет придружи човеку у црном оде-
лу.

78
 Домаћин је осећао да се спрема бура, па покуша да неком променом по-
прави расположење; гласно објави да је у суседној соби послужена закуска и
зато ће се игранка за неколико минута прекинути.
Гости се упутише ка столовима препуним укусних али једноставних јела
која су се обично спремала у том крају, и при том у гужви одвојише странце
од његових обожаватељки. Анри искористи тај тренутак да му се приближи.
— Господине, — рече тихим гласом — ваше понашање према мојој ве-
реници, госпођици Рози Декутир, није ми се свидело.
Непознати се усиљено насмеја и одговори храпавим гласом, сасвим друк-
чијим него што је био глас којим је очаравао своје слушатељке:
— Не видим шта бисте имали да ми замерите.
Младом официру од беса јурну крв у главу.
— Ако ви нисте видели да се понашате као простак, ја сам видео, и то ми
је довољно.
— Изгледа да тражите кавгу? — подсмехну се непознати.
— С оружјем у руци затражићу од вас да ми објасните своје понашање,
које ја сматрам увредљивим.
Странац се поклони.
— Како желите!
А онда показа на прозор и додаде:
— Знате ли неко покривено место где бисмо уредили ту ствар? Ноћ је,
киша пљушти као из кабла, а земља је мокра, па се ваш леш не би пријатно
осећао у блату.
Анри д’Олнеј, као да је пречуо ове последње речи, одговори мирно:
— Иза оде дворане налази се једна полупразна одаја у коју нико не улази,
а нарочито зими, пошто не може да се загреје. Однећу тамо свеће и чекаћу
вас кроз пола сата.
— У реду! — добаци непознати и весело се упути ка столу где су га девојке
нестрпљиво очекивале.
Анри д’Олнеј поче да уређује ону одају за двобој. Однесе у њу два пето-
крака свећњака — то је била раскош коју није могло себи прибавити много
насељеника — и спусти их на камен, али такво осветљење није било довољно
да растера таму у пространој одаји.
У одређени час Анри зачу подругљив глас који му проговори уз само уво:
— Стојим вам на располагању.
Као једини одговор, д’Олнеј истрже мач из корица.
Игранка се наставила, младићи су позивали на игру девојке, које су сад
радо прихватале позив пошто се старац са маском некуд изгубио. Па ипак,

79
због тога су биле помало расејане. Где ли је сад? Је ли отишао из куће, или се
можда само повукао на починак?
Иста та питања постављала је себи и Роза Декутир. Распитивала се код
послуге, и речено јој је да нико није видео путника, а његов велики вранац
налази се у коњушници.
Још једно изненађење чекало ју је у дворани: и њен вереник је некуд иш-
чезао.
Одједном јој кроз главу сину једна мисао. Предосетила је неко зло. Сада
тек схвати да је онакво понашање морало ражалостити њеног вереника. У
оном часу њој је све то изгледало сасвим природно јер је била просто опчи-
њена чудном моћи странчевом. Анријеви прекори, које није саслушала, вра-
тише јој се у сећање. Никада дотле није тако добро схватила сву дубину ње-
гове нежности.
Можда је он изазвао странца на двобој? Можда се у овом истом часу њих
двојица негде туку на живот и смрт? Осети као је обузима страх. Нешто јој
је говорило да тај непознати гост није човек као остали, и да ће Анријеву ве-
штину и храброст надвладати нека тајанствена сила. Ужасну се кад помисли
на крв вољеног човека која ће потећи због ње. Мора то да спречи по сваку
цену.
Брзо излете напоље, у мрклу ноћ. Олуја је беснела. Роза поче да дози-
ва вереника, али глас јој се изгуби у звиждуку ветра и треску грома. Када се
вратила у дворану, топлу и испуњену звуцима виолина, једна је пријатељи-
ца упита зашто јој је хаљина тако мокра а коса рашчупана. Али јој Роза не
одговори, потпуно обузета ужасном стрепњом.
Гледајући унезверено по дворани, опази да недостају два велика свећња-
ка. Анри и странац се, дакле, налазе у некој одаји, ту у кући… у некој одаји
где влада мрак и вечерас, кад је све осветљено. У библиотеци!
Роза се хитро повуче иза девојака које су стајале крај зида и посматрале
играче; стиже до врата , отвори их и шмугну у полумрачну, празну одају. До
ушију јој допре звекет оружја. У најдаљем углу два су се човека борила бесо-
мучно, и њихове су сенке, при треперавој светлости свећа, чудно поигравале
на зиду. Били су то Анри и онај непознати путник.
Нисте морали бити нарочити стручњак у мачевању па да видите ко је
надмоћнији; странац се играо са својим противником као мачка с мишем, а
овај се одлучно бранио.
Два пута виде Роза како врх незнанчевог мача додирује груди њеног вереника
и како га овај у последњем тренутку одбија. Сваки такав напад био је праћен
језивим церекањем човека с маском.

80
 А тада он брзо пође два корака унапред, као да се решио да најзад оконча
целу ту ствар; отрже свој мач, који се беше заплео о противников, и управи
му га у груди, пискаво се смејући… Анри није стигао да одбије ударац.
Избезумљена од страха, Роза јурну ка борцима у часу кад је врх мача до-
дирнуо официрову кошуљу.
— Боже, спаси га! — узвикну очајно.
У тај мах деси се нешто чудно, нечувено. Човек са маском заустави се, са
мачем у ваздуху, а онда болно јекну, одскочи уназад и наслони се на зид. Кроз
прорезе на његовој маски очи су му блистале као пламен. Целу одају обасја
блештава светлост, а кућа задрхта од ужасног треска грома… Неки љут дим
рашири се у ваздуху, замрачуј ући титраву светлост свећа.
Кад се дим растурио, Роза и Анри видеше да су сами у соби. На зиду уз
који се малочас беше прислонио странац са маском видео се још само нејасан
отисак његовог тела.
Тај догађај се брзо разгласи и званице се, уплашене, разиђоше кућама.
А кад су слуге отишле у коњушницу, тамо више није било ни странчевог
огромног вранца.

82
 БЕЛЕШКА УЗ ОВО ИЗДАЊЕ
Да би се разумео постанак и развој канадске усмене народне књижевности, неопходно је
познавати три битна чиниоца: културно наслеђе европских досељеника, међусобно делова-
ње енглеских и француских језичких, етничких и културних групација, и утицај животних
услова у новој земљи.
Крајем петнаестог века, неколико година после Колумба, тражећи краћи пут до Индије
као његов славни претходник, само идући северније, италијански морепловац у енглеској
служби Џон Кабот открио је низ земаља: Гренланд, Лабрадор, Њуфаундленд и, вративши
се, саопштио да тамо „море врви од риба”. Срећним спојем природних околности плићаци
у близини Њуфаундленда постали су мрестилишта бакалара, а већ почетком следећег века
Французи и Португалци почели су да користе ова ловишта.
Франсоа I послао је 1523. године морепловца Ђованија Верацана, такође Италијана, ко-
ји је отпловио до обала Северне Америке и земљу под називом Нова Француска прогласио
за својину француског краљ.
Нешто доцније, Франсоа је послао једног свог поданика да истражује новоосвојене кра-
јеве. Био је то Жак Партије, Бретонац из Сан Малоа, искусан морепловац. Он је прошао по-
ред Њуфаундленда и „грозних, каменитих оштрих стена” Лабрадора, и упловио у залив Св.
Лоренса. Била је средина лета, сунце топло, небо ведро, а острва и обала богати раскошном
вегетацијом северног лета. Француски морепловци су нашли „јагоде, малине, огрозде, див-
не ливаде пуне дивље пшенице и овса, као и густе шуме чудесно лепог и веома мирисног
дрвећа”.
Следећа Картијеова експедиција упознала је и други лик канадске климе. Тада је Кар-
тије тамо презимио. Снег је био човеку изнад појаса, бродови су лежали замрзнути од но-
вембра до априла, а двадесет пет чланова посаде умрло је од скорбута. Тражећи имагинарно
царство и безмерно богатство, Картије продире кроз индијанску територију, да нађе само
сиромашна насеља Ирокеза и са узвишице Мон Роајал угледа „велику, широку и пространу”
реку Св. Лоренса.
Шеснаести и седамнаести век протичу у напорима Француске да што боље искористи
нове крајеве, у којима су крзно и риба два најпривлачнија артикла.
Насељавајући нови свет, досељеници су доносили са собом погледе и начин живота дру-
штва које их је слало. Било је то феудално друштво, са привилегијама за једне и обавезама за
друге, па су досељеници имали традиције, схватања и културу карактеристичне за феудални
поредак.
По систему управљања, француска колонија била је у малом слика метрополе, са њеним
системом централизованог етатизма. Тако је и у колонији владало унутрашње друштвено
раслојавање и противуречности између владајуће клике, регрутоване из редова племића,

83
отмених манира и раскошне одеће али склоних ласкању, охолости и корупцији, а потпо-
могнутих ради одржавања централизоване управе обично искусним али бирократизованим
администраторима, и простих, честитих колониста, сирових фармера и рибара одевених у
сукно и бизонске кожухе.
Наравно, такав поредак се није могао одржати у новим условима, јер је друштво ево-
луирало; али потребно је имати на уму постојање феудалног друштвеног уређења у доба
постанка ових бајки, јер се у њима јасно одражавају феудални друштвени односи.
Почетком седамнаестог столећа енглески краљ Џејмс I одлучује да се не обзире мно-
го на приоритет Француза, па шаље експедицију ради истраживања и колонизовања Нове
Шкотске. Отада настаје напоредно насељавање Француза и Енглеза, праћено сукобима за
превласт, а насеобине на новим територијама развијају се додуше споро, али непрекидно.
Енглеско-француски ратови вођени у осамнаестом веку одразили су се и на Канаду. По-
што је Енглеска освојила неке делове Канаде, утрехтским миром признато јој је право на
Акадију и области око Хадсоновог залива, док су у току седмогодишњег рата Енглези осво-
јили читаву Канаду, па им је она и припала париским миром од 1763. године. Отада је Ка-
нада британска колонија, и данас је доминион у саставу Комонвелта.
Преци данашњих Канађана француског порекла били су огорчени на метрополу, јер су
сматрали да их је „напустила на неколико јутара снега”. У ствари, били су препуштени снегу
и Британцима, а историја Северне Америке отада се писала на енглеском језику.
Погрешно је мислити да су потомци некадашњих француских досељеника Французи.
Они су Канађани француског порекла. Привржени су тлу на коме су одрасли, њихове на-
родне песме опевају Канаду и живот у њој, јунаци народног предања су Канађани, канадски
писци пишу на француском језику, али о канадској земљи.
Узајамни утицај становника енглеског и француског порекла био је веома значајан. Ен-
глеска етничка група постала је бројнија оног часа када су се америчке колоније у борби за
независност отцепиле од метрополе и кад је део становништва веран британској круни пре-
шао у Канаду. Становници француског порекла су у мањини, али је њихов утицај на нацио-
нални живот Канаде и образовање њене културе веома значајан. Они су донели утицај своје
културе и унели топлину своје личности у ткиво великог канадског мозаика. Како канадски
писац Робертс каже: „Становници енглеског порекла су бољи Канађани и бољи људи јер
су живели поред својих суграђана француског порекла. Смејемо се спремније, склони смо
забави, проблеме узимамо мање озбиљно и топлији смо у људским односима баш услед тог
споја енглеског и француског становништа.”
И најзад, трећи фактор: шта је европске досељенике чекало у Канади?
Људи и земља, што значи староседеоци и бесконачна пространства. Свега две земље на
свету веће су од Канаде: Совјетски Савез и Кина. Све остале Канада просторно надмашује,
јер је већа од свог непосредног суседа — САД, већа чак и од Аустралије.
Први староседеоци Канаде на које су досељеници наишли били су Ирокези у источном
делу земље. Тек доцније, кад су најпре истраживачи а затим и колонисти пошли у правцу
средње и западне Канаде, дошли су у додир са другим племенима, Атапаскима у централном
делу земље и Ескимима на крајњем северу.
Мада су Ирокези били на сразмерно високом ступњу цивилизације у односу на оста-
ле Индијанце, њихов културни утицај на досељенике био је слаб. Досељеници су били на
вишем ступњу друштвеног уређења и имали су мало слуха за примање и правилно оцењи-
вање домородачко културе. Свакако да последњих година постоји велико интересовање за

84
домородачки фолклор, али су у доба насељавања Французи и Енглези стизали као освајачи
са тенденцијом непрекидног потискивања Индијанаца.
Оно што је непосредно утицало на досељенике а посредно и на њихове духовне творе-
вине била је сама земља: огромна, богата природним благом, али пуста и неукроћена.
И данас је Канада ретко насељена; има нешто мање становника од Југославије, а повр-
шином је надмашује четрдесет пута. Узрок овако слабој насељености је клима, која је само
у јужним областима нешто блажа, у средишњим континентална и субарктичка, а на северу
поларна, тако да је добар део земљишта непродуктиван.
Па ипак, мало је земаља које се могу такмичити по лепоти са Канадом. Она има простра-
не низије и висоравни на југу и у басену Хадсоновог залива, и високе Стеновите планине
на западу. Окружена је са три океана: Атлантским, Тихим и Северним леденим океаном, и
многобројним острвима и мореузима. Огромни Хадсонов залив простире се, сличан вели-
ком срцу, у средишту Канаде. Река Св. Лоренс као снажна пловна артерија спаја океан са
плодном низијом и областима Великих језера. Поред њих, ту су и језера Винипег, Атаба-
ска, Велико ропско и Велико медвеђе језеро, док је земља изукрштана многим рекама. При
том је Канада богата житарицама, шумама и минералним благом, а значајни су приходи и
од крзна и риболова.
Животни услови, клима и земља утицали су и на формирање карактера људи. У про-
страним завејаним снежним пространствима, за време дуготрајних хладних зима, било је
опстанка само за снажне. Слаби су или постајали јачи или пропадали.
Велике раздаљине и ретка насељеност јачали су у човеку осећање усамљености, препу-
штали га самом себи и нагонили да зимских вечери залази у себе и производима маште раз-
ведри чамотињу сиве околине а ликовима из бајки насели снежну пустош.
Најзад, у лето, кад би се бесконачним пространствима прерије зањихало златно класје
пшенице а снежни врхови планина зрцалили у кристалним водама језера, наступао је тре-
нутак испуњене среће, душевног благостања и смирене радости.

*
* *
Бајке одабране у овој збирци представљају типичне примере канадских бајки европског,
претежно романског порекла.
Већ прва бајка, Девојачко острво, може да послужи као карактеристичан случај преса-
ђивања бајки из старе у нову средину. Њена тема је безгранична љубав двоје младих, али
напоредо са приказивањем осећања слика се и друштвена средина, јер су баш свирепост го-
сподара и његова апсолутна моћ изазвали страдање љубавника. Бродовима који су пловили
из Француске за Нову Француску нису се селили издвојени људи, већ и феудални друштве-
ни систем. Гледајући иза себе Француску вековне културе и поредак где се око феудалног
замка и господара окупљају кметови, путници за Нови свет маштали су да их и тамо чекају
палате и повластице. Стварност је за досељенике била исто онако сурова као и за несрећне
љубавнике на пустом острву: не само што није било привилегија већ је за опстанак требало
водити борбу против природе и освајати је стопу по стопу.
Неколико бајки обрађује варијанте на тему сујеверја. Прва од њих, А звоно је звонило,
показује најпре народно веровање да се дух умрлог црквењака враћа да звони, да на крају
нови парох разобличи такво гледиште. Разрешење је типично, јер, с једне стране, показује

85
снажан утицај католичког клера у француском делу Канаде, а, с друге стране, рационални
став галског духа који тежи да разбије сумње и трезвено сагледа истину.
У следеће три бајке главна личност је ђаво, само што је став према њему различит. Док је
у бајци Фредерик у рају ђаво убоги, скоро комични лик, кога промућурни сељак може лако
да надмудри, дотле се у бајкама Ђаво и рибари и Прича о незнанцу с маском ђаво појављује
као веома опасан, чак и неумитан противник, коме није пожељно супротставити се и који
брзо кажњава дрзнике.
Бајка Светлости луталице, мада описује случај сујеверја везаног за пламичке који се
виђају понекад на мочварним местима где нешто трули, има за циљ да изнесе поуку: не буди
охол, бићеш кажњен.
Скоро половина бајки у овој збирци, на један или други начин, испреплиће и варира
врло типичне теме: то су тежње младих и сиромашних за бољим животом, до кога се, доду-
ше, стиже уз помоћ чаролија, али је успех награда за храброст и поштење. У њима је прика-
зана друштвена средина и односи, с тим што су симпатије народа недвосмислено на страни
потлачених.
Друштвено раслојавање и безобзирност и охолост владајућих већ су уверљиво приказа-
ни и речито осуђени у бајци Девојачко острво. Мали Жан, у истоименој бајци, има за саве-
зника белог коња, да би кроз многе перипетије, благодарећи храбрости, савладао неприја-
теља и задобио принцезу.
Бајка Како је Зелен-Грашак насамарио газда-Парајлију такође је стари и добро знани мо-
тив бајки: вредан и сиромашан слуга који ће насамарити окрутног господара, вечито похле-
пног да стечено богатство увећа. Још једном су симпатије твораца бајки на страни потлаче-
них, па виспреност и домишљатост тријумфују над осионошћу и похлепом.
И бајка Мали Пјер и бела мачка представља само варијанту добро познатог мотива: сви
реквизити класичне бајке су овде заступљени — и краљ са три сина, од којих су старији
осиони а најмлађи неугледан и покоран, да се најзад, после чаролија и преображаја жабе у
коња, ораха у кочије и мачке у принцезу, и најмлађи син нађе срећан, задовољан и ожењен.
Последња од ових бајки, Краљ и трговац, износи поуку да ће богатство имати не онај ко
се богат родио и трошио, већ онај који је радио и штедео.
Све заједно, бајке одабране у овој збирци помажу нам да сагледамо фолклор европских
досељеника у Канади и упознамо се са народним предањем ове географски удаљене, али
кроз ове бајке блиске и разумљиве земље.
Слободан ПЕТКОВИЋ

86
 САДРЖАЈ
ДЕВОЈАЧКО ОСТРВО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5
А ЗВОНО ЈЕ ЗВОНИЛО… . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17
СВЕТЛОСТИ ЛУТАЛИЦЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25
МАЛИ ЖАН И КОЊ БЕЛАЦ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33
КАКО ЈЕ ЗЕЛЕН-ГРАШАК НАСАМАРИО ГАЗДА-ПАРАЈЛИЈУ . . . . . . . . . . . . 44
КРАЉ И ТРГОВАЦ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 52
ФРЕДЕРИК У РАЈУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58
КОЛАЧ С МЕДОМ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66
ЂАВО И РИБАРИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72
ПРИЧА О НЕЗНАНЦУ СА МАСКОМ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76
БЕЛЕШКА УЗ ОВО ИЗДАЊЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83

87
 Технички уредник
Иван Удовицки

Штампа: Графичко предузеће „Просвета”, Београд,

Ђуре Ђаковића 21