MARION

Miloš
ETA Ivković
 MARIONETA

PRVO POGLAVLJE
Kiša pada, novembar 2020. godine Njujork. Vraćam se kući, ulice su
prazne i puste što je bilo neobično za Njujork i jedino su sijalice
svetlele. Dok sam hodao ulicom ponekad bih čuo neke korake. Kada
bih se okrenuo da vidim ko je to ne bi bilo nikoga. Stigao sam do
svog stana koji se nalazio malo dalje od centra grada. I pitao sam se
da li sam te korake umislio ili me je stvarno neko pratio. Ušao sam u
svoj stan ostavio jaknu na čiviluk i uzeo nešto da pojedem. Kiša je i
dalje padala samo je sada padala jače nego pre. Deset je sati uveče.
Imao sam domaći da uradim. U jednom trenutku je sevnulo toliko
jako da sam skoro oslepeo. Jako je zagrmelo i nestala je struja. U
stanu je zavladao potpuni mrak u mrklom mraku sam čuo škripu
vrata koja su počela da se otvaraju. Uzeo sam telefon i upalio blic
brzinom svetlosti. Nije bilo nikoga samo otvorena vrata koja su
stajala u mraku. Prišao sam da zatvorim vrata i u tom trenutku
nešto me je uhvatilo i prekrilo mi oči i usta.
(RANIJE TOGA DANA) Zdravo Džesi da li i dalje stoji dogovor da
idemo do grada danas. Da Majk reče Džesi. U dva sata posle podne
smo se sreli kod jedne prodavnice koja je bila u mojoj ulici.
Džesi je moja najbolja drugarica iz škole, nju sam upoznao kada
sam se doselio ovde zbog školovanja. Ona je živela blizu mog stana.
U gradu su bile postavljene razne atrakcije i bila je promocija nekih
čudnih lutki. Dok smo se šetali Džesi je dala ideju da vidimo šta su te
lutke o kojima se priča toliko. Kada smo došli videli smo mnogo
ljudi koji su se okupili da vide promociju tih lutki. Izašao je jedan
čovek na podijum koji je bio visok i bio malo prosed zvao se Rodžer.

1
 MARIONETA
Imao je ženu i troje dece. Oni su bili jedna srećna porodica i živeli su
van Njujorka. Predstavljamo vam najnoviji izum koji će promeniti
čovečanstvo, Marioneta. Ona je lutka koja vam može pomoći u
kućnim poslovima i u mnogim drugim stvarima. Marioneta nije
izgledala onako kako smo je mi zamišljali a to je da bude kao neka
manja lutka ali ovo je kao veličine čoveka. Ona je imala odelo i
masku na licu koja nije mogla da se skine. Svoju Marionetu možete
naručiti odmah. Svi su aplaudirali i divili se izvanrednom izumu.
Džesi i ja nismo bili oduševljeni jer nam je izgledala malo strašno.
Nastavili smo da šetamo gradom dok nije oko šest sati počela kiša da
pada i tu smo se rastali. Svako je krenuo svojoj kući.

2
 MARIONETA

DRUGO POGLAVLJE
Kada me je to nešto uhvatilo u tom trenutku su se upalila svetla i
video sam da me je to Džesi prepala. “Bože Džesi da li si ti normalna,
na smrt si me preplašila” rekao je Majk. Izvini došla sam po svoj
telefon koji je ostao u tvojoj jakni. Majk joj je dao telefon i ispratio
je Džesi do izlaza iz zgrade. „Vidimo se Majk” povikala je Džesi i on
joj uzvrati. Usledio je vikend koji je brzo prošao kao i svaki vikend.
Preko vikenda sam radio domaće zadatke i učio za zadnje testove
prvog polugodišta.
Ponedeljak 23. novembar zvoni mi alarm.Budim se i video sam kroz
prozor kako je napolju oblačno i tmurno. Obukao sam se išao u
kupatilo i krenuo ka svojoj školi. Moja škola je bila u samom centru
Njujorka i malo se dalje nalazila od mog stana. Na putu sam sreo
Džesi koja je izgledala pomalo nervozno i nije htela da priča. Ćutali
smo sve do škole. Kada smo ušli u školu prišao sam da se pozdravim
sa svojim drugom koga znam od ranije preko interneta. On se zvao
Tom. Bio je niskog rasta,crne kose i voleo je košarku da igra. “Ćao
Majk” reče Tom.Ćao i tebi, šta ima? Evo ništa posebno. Jedno
pitanje šta je sa Džesi? “Ne znam” odgovori mu Majk. Dok su
pričali u pozadini se čulo zvono. “Majk hajde zakasnićemo na čas”
uzviknu Džesi namrgođeno. Nastavnica ulazi na čas. Prvi čas je
Književnost.Majk nije mnogo voleo književnost ali nekad mu je bila
zanimljiva. Dobar dan deco kako smo danas, danas ćemo raditi
Romea i Juliju. Ajde Lusi počni ti prva da čitaš. U toku čitanja neko
je kucao na vratima. Nastavnica je rekla “udjite”. Na vratima se
pojavio direktor sa novim učenikom. Dobar dan deco ovo je novi
učenik. Direktor je ostavio učenika i otišao. Nastavnica ga je pitala
da se predstavi. Zdravo ja se zovem Robert došao sam sa jednog

3
 MARIONETA
mesta koje je van Njujorka. Izvoli sedi Roberte reče nastavnica.
Robert je bio visok imao je smeđu kosu i izgledao je misteriozno. Seo
je za svojim stolom i pratio nastavu a Lusi je nastavila da čita. Posle
drugog časa sledio je odmor. Džesi da li ćeš mi reci zašto nećeš da
pričaš? Ona je i dalje ćutala. Odjednom je počela da plače utešio
sam je i rekao joj da meni može sve da kaže. Sklonili smo se sa
strane i ona mi je rekla njen problem. “Moji se kući stalno svadjaju i
kažu da neću biti ništa u životu” jecajući je progovorila. Izvini
stvarno nisam znao da je takva situacija u tvojoj porodici.
Krenuli su napolje da kupe doručak pošto je bio odmor. Na ulicama
Njujorka uvek je sve mirisalo na brzu hranu. Kupili su po sendvič i
jeli sve do škole. Dok su jeli razgovarali su o novom učeniku. Oboje
su se složili da je misteriozan i nije toliko pričljiv.
Ušli su u školu i videli su novog učenika kako pakuje svoj raspored i
knjige u ormarić. Zdravo Roberte uzviknuli su oboje. On ih je samo
gledao. Ja sam Majk a ovo je Džesi moja najbolja drugarica.
“Zdravo ja sam Robert kao što ste već čuli na času” konačno je
progovorio. Kako si, čime se baviš u slobodno vreme? Super valjda
zbunjeno ih je gledao. Zvonilo je. Okej vidimo se onda kasnije i
otišao je na čas.
Trećeg časa su imali Španski i Francuski. Učenici su birali jezik na
početku školske godine i bili su podeljeni u dve grupe. Robert i Tom
su išli na Španski a Džesi i Majk na Francuski. Školski dan se brzo
završio i krenuli su kući. Kada su Džesi i Majk izašli iz škole videli
su Roberta kako ide kući u nekom moćnom autu. On im je mahnuo
kroz prozor. Majk, Džesi i Tom su se brzo sprijateljili sa Robertom i
družili su se lepo.
Kada sam se vraćao kući video sam kod moje zgrade neki kamion
koji je stajao. Na njemu je pisalo “Rodger Technologies”. Tada sam
se setio da je to ona kompanija koja pravi čudne Marioneta čovek

4
 MARIONETA
lutke ili šta su već. Video sam čoveka koji je izvadio ogromnu kutiju
iz kamiona.

5
 MARIONETA

TREĆE POGLAVLJE
Preko puta moje zgrade bila je jedna kuća koja je bila moderna i
koja je imala ogromno dvorište i predivno cveće. Tu je živela
porodica Enderson. U toj porodici je živeo moj drug iz odeljenja,
Klark Enderson kao i njegovi roditelji. Klark se doselio ovde prošle
godine iz Engleske sa svojim roditeljima zbog posla koji je dobio
njegov otac ovde u Njujorku.
Gospodin Enderson je izašao da potpiše papire i da preuzme
ogromnu kutiju u kojoj je verovatno bila ta Marioneta. Ušao sam u
svoju zgradu i uživao u ostatku dana. Sa prozora sam video kako su
tu ogromnu kutiju otvarali. Unutra je bila ogromna Marioneta i
daljinski upravljač, upalili su je i počela je da priča. Odmah je
počela da čisti po dvorištu opalo lišće sa drveća zatim je gospodin
Enderson naredio da počisti kuću. Dalje nisam mogao da vidim jer
je pao mrak i ušli su u kuću.
Prošlo je par dana od kada Robert ide sa nama u odeljenje nije imao
baš mnogo drugara ali se družio povremeno sa nama. Saznali smo
neke stvari o njemu:da nema oca, da trenutno živi sam ovde u
Njujorku i da mu malo ne dostaje rodno mesto takođe nam je rekao
da ima brata i sestru. Za svog oca je rekao da je bio automehaničar.
Ali nismo hteli ništa više da ispitujemo, bilo nam ga je žao.
Prvog decembra posle škole smo videli Roberta kako priča sa nekim
na telefon. Džesi i ja smo želeli da čujemo sa kim to razgovara.
Možda je to bilo glupo od nas ali morali smo jer se u poslednjih par
dana ponašao čudno. Sakrili smo se kod jednog auta koji je bio
parkiran kod naše škole i slušali njegov razgovor.
“Ne brini saznao sam dovoljno informacija od njih previse su naivni
oče! ” “Molim! ” rekoše uglas Džesi i Majk ..... “Poverovali su u sve
6
 MARIONETA
moje laži a sada sledeći korak En......... ” dalje nismo mogli da
čujemo jer je ušao u njegov auto koji ga čeka svaki dan posle škole.
Džesi i ja smo se pogledali i nismo mogli da verujemo šta smo
upravo čuli. Brzo smo javili Tomu sve što smo čuli i dogovorili se da
se u četiri sata nađemo ispred mog stana. Znao sam da je nešto bilo
čudno u vezi njega još na početku. “Ali zašto smo mi bitni toj osobi
sa kojom je pričao?” rekla je Džesi. “Ne znam” zabrinuto je
progovorio Majk.
Došlo je četiri sati i svi su bili ispred Majkovog stana. Ušli su u stan i
raskomotili se. Majk ih je poslužio kolačima od malina i sokom koje
je kupio u prodavnici blizu njegovog stana. Počeli su da pričaju o
današnjem otkriću. “Ne mogu da verujem da nas je lagao da nema
oca” ljutito je rekao Tom. Džesi je rekla “ajde da promenimo temu o
njemu možemo pričati drugi put”.
Danas je prvi put ove zime pao sneg u Njujorku. Snežne pahuljice
padale su ravnomerno i u jednom ritmu. Predivno je videti Njujork
dok pada sneg. Dok su posmatrali sneg kako pada njihov pogled
prekinuo je jak vrisak sa ulice. Svi smo se pogledali jedni u druge.
Džesi je rekla da je to verovatno samo neki vrisak dece koja se igraju
ili nešto slično tome. Pet minuta kasnije čuli smo sirene policije i
hitne pomoći. Odmah smo izašli iz stana i otišli da vidimo šta se
dogadja. Kada smo videli policajca pitali smo ga šta se dogadja
rekao nam je da su svi nažalost preminuli iz ove porodice. Počeli smo
da plačemo jer smo videli kako iznose Klarka mrtvog i celog
krvavog. Mnogo nam je bilo teško. Ne zna se još uvek šta se desilo.
Ali se sumnja da je neko od članova porodice ubio ostale a zatim i
sebe. Ono što je ostalo u kući jeste Marioneta koja je ležala na podu
sa osmehom na licu što je izgledalo još strašnije u ovoj situaciji. Tu
noć i taj poteresan događaj nećemo zaboraviti.
Vratili smo se u stan i nismo znali šta da kažemo. Zavladala je tišina
koja je potrajala par minuta. Tišinu je prekinuo zvuk Džesinog
telefona koji je zvonio. Javila se i majka joj je rekla da se vrati kući.
Tom je isto odlučio da krene sa njom kući. Otpratio sam ih do izlaza
7
 MARIONETA
iz zgrade i tu smo se rastali. Kada sam stojao sam ispred ulaza u
zgradu video sam kako su se put i trotoar polako pokrivali belim
tepihom. Ulica je bila pusta kao one večeri i samo su svetla svetlela
ali je ovog puta padao sneg umesto kiše. Ušao sam u zgradu i
pripremao sam se za spavanje. Bilo je kasno a sutra ustajem rano
zbog škole.
Probudio sam se u toku noći. Bio sam žedan. Uzeo sam čašu koja je
bila na stolu i napunio je vodom. U stanu je bio mrak jedva sam
mogao da vidim nešto. Kada sam pomerio zavesu da pogledam kroz
prozor video sam nešto od čega sam se naježio. Dve crvene tačke su
gledale u mene koje su se nalazile preko puta mog stana u kući
porodice Enderson. Protrljao sam oči ali više ničega nije bilo. Vratio
sam se nazad u krevet bilo je tri sata ujutru.
Probudio sam se i krenuo u školu. U daljini sam video Džesi kako ide
sama. Potrčao sam ka njoj. Okrenula se i sačekala me je. Džesi
moram nešto da ti kažem mnogo jezivo. „Sta?” zabrinuto je rekla
Džesi. Kada sam se probudio u toku noći da pijem vodu kroz prozor
sam video neke dve jezive crvene tačke koje su me gledale ali su
posle nestale. Bile su tačno sa prozora kuće Enderson. „Zvuči jezivo
ali posle onoga od sinoć još je jezivije” rekla je Džesi. Da Džesi
naravno da je jezivo ali još gore je to što je moj stan preko puta te
kuće. Upss na to sam zaboravila. Kada su ušli u školu hteli su da
izbegnu Roberta ali nisu uspeli.

8
 MARIONETA

ČETVRTO POGLAVLJE
Izašao sam iz škole i pozvao sam oca na telefon. Halo Roberte da li si
sve uradio kako sam ti rekao? Ne brini saznao sam dovoljno
informacija od njih previše su naivni oče. Bravo to je moj sin.
Poverovali su u sve moje laži a sada sledeći korak Endersonovi.
Kada sam završio razgovor ušao sam u automobil koji me je čekao
svakog dana posle škole. Automobil je bio crn i imao je zatamnjena
stakla. Njega je vozio naš asistent Džoš. On je bio krupne
gradje,visok i imao je baš gustu crnu kosu. Bio je mladji čovek.
Krenuli smo ka firmi gde radi moj otac. Dok sam se vozio primetio
sam kako je počeo da pada sneg i to me je podsetilo na božić i novu
godinu. Firma se nalazila malo dalje od centra. Kada smo stigli
otvorila se kapija koja je bila baš velika i teška. Na ogromnoj zgradi
je pisalo “Rodger Technologies”. Izašao sam iz automobila. A Džoš
mi je rekao da idem u kancelariju moga oca jer je na važnom
sastanku. Uputio sam se ka njegovoj kancelariji. Kada sam ušao u
zgradu pitao sam jednu gospođu da mi kaže gde se nalazi
kancelarija Rodžera odnosno moga oca. Pošto je ovo prvi put da
dolazim u njegovu firmu. Morao sam da idem stepennicama jer je
lift bio u kvaru. Uputio sam se ka njegovoj kancelariji dok se nisam
izgubio. Otvorio sam jedna vrata i video ogroman hodnik koji kao
da nije imao kraj a sa strane niz vrata sa brojevima jedan,dva,tri,...
Kancelarija mog oca je bila pod brojem sto što je značilo da nisam ni
blizu. Kada sam stigao do vrata sa natpisom broja pedeset ugasila su
se svetla. U tom trenutku sam zastao i video iza sebe figuru koja je
trčala prema meni. Odmah sam potrčao napred koliko sam brzo
9
 MARIONETA
mogao. Iza mene je dopirao glas „stani! ”. I dalje sam trčao ali malo
sporije i jedva sam dolazio do daha. U daljini sam video polu
otvorena vrata. Iz te kancelarije sa otvorenim vratima dopirala je
svetlost. Iskoristio sam svaki zadnji atom snage da dodjem što pre
mogu do tih vrata. Kada sam bio blizu njih sapleo sam se i pao. Ta
figura je i dalje trčala za mnom ustao sam i potrčao ka vratima.
Uhvatio sam kvaku i zatvorio vrata za sobom. Ušao sam u
kancelariju. U njoj nije bilo nikoka. Brzo sam se sakrio ispod stola.
Otvorila su se vrata. Ogroman čovek sa bradom i crnim odelom ušao
je i video da nema nikoga a zatim izašao. „Dobro je pobegao sam”
rekao sam u sebi. Ustao sam sa poda i malo razgledao kancelariju.
Kancelarija se sastojalo od radnog stola, jednog prozora, aparata za
vodu, i bila je puna raznih nekih crteža i fascikli.
Razmišljao sam u sebi „zašto mi je cela ova zgrada poznata? ”. Ta
pomisao mi je bila čudna jer nikada nisam bio ovde. Hteo je da
pogleda jedan od crteža koji se nalazio na stolu njegovog oca. Kada
je hteo da vidi crtež otvorila su se vrata kancelarije i video je svog
oca Rodžera. Zdravo Roberte, izvini bio sam na sastanku. Znam
rekao mi je Džoš. Kako je bilo danas u školi? Bilo je okej ali to nije
ni bitno toliko. Dakle zašto su ti trebale neke osnovne informacije o
mojim „drugovima”. To se tebe sada ni ne tiče, ne bi trebalo sve da
znaš. „U redu oče” rekao je Robert. Nastala je tišina koju je Robert
prekinuo. Oče šta će biti sa Endersonovima? Uskoro ću ukrasti nešto
od njih što mi je jako potrebno za budućnost.
Moj otac Rodžer me je ispratio do izlaza iz firme i tu me je čekao
Džoš u automobilu. Pozdravio sam se sa ocem i ušao u auto. Džoš me
je vozio kući naravno moja porodica je imala kuću i ovde u
Njujorku. Ne bi moj otac za džabe otvorio ovde firmu a da nema i
ovde kuću.
Moja kuća ovde u Njujorku je bila ogromna i nešto slična onoj koja
je van grada. U našoj porodici uglavnom nas je moj otac finansirao

10
 MARIONETA
jer je uvek radio i ima tu firmu za te lutke dok je moja majka bila sa
mojim bratom i sestrom. Ja sam najstariji od nas troje,imam
šesnaest godina i uglavnom idem uvek sa svojim ocem gde god on
ide. Stalno me zapošljava da sakupljam informacije o nekim
osobama. To mi je bilo nekad malo glupo jer nikad nisam imao ni
jednog prijatelja. Ali se nikad nisam osećao loše ili tužno zbog toga.
Kada san ušao u kuću raskomotio sam se i odlučio da pogledam šta
ima na televizoru. Na televizoru su bile Njujork vesti. Javljamo se
uživo sa mesta zločina. Jadna porodica Enderson je ubijena danas
prvog decembra u njihovoj kući. Još uvek se ne zna uzrok smrti cele
porodice. Kada sam to čuo imao sam osećao kao da sam se zeledio i
ispustio daljinski od televizora na tepih. Gledao sam bledo u
televizor dok me nije prepao nečiji glas „da li želiš da jedeš” okrenuo
sam se i video sam našu Marionetu. Ta očeva lutka me je nekad
plašila a nekad bi zaboravio da je imamo. Kako god bilo odbio sam
da jedem i ugasio sam televizor i uputio se u svoju sobu. Dok sam se
penjao stepenicama razmišljao sam u sebi „ne bi sigurno palo mom
ocu napamet da ubije nedužne ljude”. U ostalom rekao je da će samo
nekako da ukrade to što mu treba.
Zaspao sam kasno. Ujutru me je probudio alarm za školu. Džoš me
je čekao u automobilu ispred kuće,ušao sam u automobil i odvezao
me je do škole. Kada sam stigao u školu pet minuta kasnije naleteo
sam na moje „drugare”.

11
 MARIONETA

PETO POGLAVLJE
„Zdravo Roberte,da li si čuo šta se desilo Klarku” povikali su svo
troje uglas. „Da mnogo mi je žao mislim bio nam je drug iz
odeljenja” reče Robert. Kada je zvonilo ušli su na prvi čas. Tog dana
su imali matematiku. „Dobar dan deco” rekao je nastavnik
matemaike. Zamolio bih vas za minut tišene za našeg Klarka koji je
bio deo ovog odeljenja. Svi su ustali i u tišini stojali za Klarka. Sedite
deco. Danas ćemo nastaviti sa algebrom i funkicijama. Niko nije bio
raspoložen toga dana a kamoli da rade zadatke sa algebrom i
funkcijama. Dan u školi je prošao kako je prošao i nismo više
razgovarali sa Robertom.
Posle škole sam trebao da idem kod Džesi da radimo projekat iz
Francuskog koji je bio za sutra. Vratio sam se kući,ručao i uzeo neki
materijal koji nam je bio potreban za projekat. Krenuo sam u pet.
Ulice Njujorka su bile pune snega. Sneg je napadao baš mnogo
preko noći. Dok sam išao razmišljao sam o tome kako te danas ima a
sutra ne. To se bukvalno desilo sa porodicom Enderson. Stigao sam
do Džesine kuće i ušao. Na ulazu me je dočekala njena majka. Izvoli
udji Džesi je gore na spratu u svojoj sobi čeka te. Uputio sam se
stepenicama ka njenoj sobi.
Džesi je živela sa svojim ocem,majkom i mlađom sestrom. Njen otac
uglavnom nije bio tu jer je radio po ceo dan. A njena sestra bila je
slatka i umiljata i imala je dvanaest godina. I naravno kako da ne
zaboravim njeno slatko malo mače koje je dobila od bake i deke.

12
 MARIONETA
Pokucao sam na vrata njene sobe. „Zdravo Majk, udji” radosno je
rekla. Na svom krevetu je razvukla razne stvari koje će nam biti
potrebne za projekat. Ja sam iz svog ranca izvadio razne papire u
boji,lepak,makaze i slike Pariza. Tema ovog projekta je neki grad u
Francuskoj. Na prethodnom času francuskog smo izvlačili papiriće
ko će koji grad da radi. Mi smo kao što vidite dobili Pariz. Dok smo
radili projekat posmatralo nas je malo Džesino mače koje je ležalo u
svom krevetu u uglu sobe. Razgovarali smo o svemu što se dogadja.
„Robert nas laže,ubistvo porodice Enderson,ti si video neke crvene
oči one noći koje su nestale odjednom” nabrajala je Džesi. Šta je
sledeće post apokalipsa zombija ili vanzemaljci? Ajde da probamo
da ne msilimo o tome. Usredsredili smo se na projekat, radili smo ga
tri sata ali se isplatilo. „GOTOVO JE!” povikali su srećno. Odličan
smo posao uradili. Bilo je osam sati kada su završili. „Hoćeš nešto da
pojedemo” pitala me je Džesi. Može nisam ručao od tri sata
popodne. Sišli su u prizemlje gde je bila kuhinja i napravili su
sendviče, nešto što je brzo i jednostavno. Dok smo jeli sendviče
gledali smo neki film na televizoru koji je bio o nekom detektivu koji
je morao da nađe izgubljenu porodicu.
Vidimo se sutra Džesi moram da krenem kući, kasno je. Dok sam
išao kući jedva sam video bilo šta ispred sebe. Sneg je toliko jako
vejao da je bilo teško proći kroz taj sneg koji je vejao. Nekako sam
došao do svog stana i očistio se od snega i legao umoran u krevet.
Neko mi je pokucao na vrata otvorio sam i video policiju. Bio sam u
šoku ali i smiren jer znam da ništa nisam uradio. Dobro veče, da li
ste vi Majk. Da gospodine sta vam treba. Došli smo da vas ispitamo
par stvari posle smrti porodice Enderson jer ste poznavali Klarka.
Okej slobodno pitajte šta vas zanima. Da li ste videli nešto sumnjivo
kod Klarka ili da mu neko preti? Ne koliko ja znam i uvek je bio
miran i povučen. Da li ste videli nešto pre tog strašnog događaja?
Ništa naročito bio sam ovde sa svojim drugarima iz škole i čuli smo
neki vrisak kako dopire sa ulice. Razmišljao sam u sebi „da li da
13
 MARIONETA
prijavim ono što sam video tog dana uveče?” U redu da li imate još
neko pitanje? Da, da li se neko iz zgrade čudno ponošao? Koliko ja
znam nije. U redu hvala vam na saradnji, prijatno veče, doviđenja.
Kada su policajci otišli spremio sam se za spavanje i legao u krevet.
Polako su prolazili dani i bliže se zimski praznici koje svi volimo. A u
međuvremenu smo dobili peticu na onom projektu iz francuskog i
imali smo mnogo testova. Takođe smo pokušavali da izbegavamo
Roberta. To nam je nekada išlo od ruke a nekada i ne. Policija je i
dalje tražila neke tragove i tokaze. Kuća je cela bila oblepljena
trakom sa natpisom „zabranjen ulaz”. Ulice Njujorka su bile sve
belje i belje od snega koji je neprestano padao. I na internetu se
pojavio neki štrajk protiv Marioneta gde svi stavljaju hešteg #ne
želimo robote nego ljude.
U našoj školi se svake godine održava doček Nove godine i svi
učenici škole su pozvani. Pripreme su u toku i sređuje se sala koja je
potrebna za doček Nove godine. Svi u školi su bili srećni i radosni
zbog dočeka jer je to verovatno najbolji dan koji su proveli u školi
tokom školske godine. A da, kako da ne zaboravimo zimski raspust
koji je posle božića. Jedino ćemo u sred raspusta da idemo u školu
na doček Nove godine ali nema veze, to je zabava i lepo provedeno
vreme sa društvom.
Došao je Badnji dan i Badnje veče a zatim i Božić. Džesi i ja smo se
dogovorili da Božić proslavimo kod Toma. Tom živi ovde sam u svom
stanu i mi smo mu bili jedino društvo. Jedino ga je majka posećivala
nekad od porodice. Tomova porodica je živela u Čikagu a Tom je
došao ovde isto kao i ja zbog školovanja i da malo promeni okolinu i
društvo. Ja sam kod kuće spremio neko meso i doneo. Džesi je
donela tortu koja je njena majka napravila da se zasladimo a Tom je
pripremio salatu,kupio piće i još neke stvarčice. I naravno kakav je
to Božić bez poklona.

14
 MARIONETA
Kada smo došli kod Toma dočekao nas sto koji je bio namešten za
ručak. Tomov stan nije bio ogroman ali je bio za njega sasvim
dovoljan. U uglu sobe se nalazila novogodišnje drvo koje je bilo puno
ukrasa i sijalica koje su svetlele. Ručali smo i pričali o razno raznim
događajima, bilo je i smeha i tužnih nekih uspena o kojima smo
pričali. Došlo je vreme da otvaramo polkone koje smo kupili. Džesi i
Tom su otvarali prvo moje poklone.Tom je dobio nove slušalice koje
sam mu kupio a Džesi naš zajednički album sa slikama koji sam
napravio. A zatim smo Džesi i ja otvarali poklone od Toma. Tom mi
je kupio maskicu za telefon a Džesi je kupio ogrlicu. Na red su došli i
Džesini pokloni od nje sam dobio ram sa našom zajedničkom slikom
a Tom Božićne čarape. Taj dan je prošao baš brzo što znači da smo
se dobro zabavili. Džesi i ja smo odlučili da ostanemo da prespavamo
kod Toma. On je bio srećan zbog toga jer je uglavnom sam u stanu.
Bilo je kasno uveče sneg je napolju vejao legli smo da spavamo. Tom
je spavao na svom krevetu a Džesi i ja na podu na jorganu pokriveni
debelim ćebetom. Odjednom smo čuli kako je nešto škripi i posle
toga kako je nešto palo. Tom je ustao da vidi šta je to.Nije video ništa
vratio se da spava. Tipične zgrade u njujorku su imale stepenice i
merdevine protiv požara spolja. Tom je ipak hteo da vidi šta je to i
uzeo jaknu i sišao da vidi šta je to. Palo mu je napamet da neko nije
hteo da provali u stan preko tih stepenica za požar. Izašao je napolje
i otišao do mesta gde se nalazio njegov prozor. Našao se u ćorsokaku
gde su stojali kontejneri puni smeća. Video je da nema nikoga na
stepenicama okrenuo se da se vrati u stan. U tom trenutka ga je
nešto ogromno uhvatilo i on je vrisnuo. U stanu su se probudili Majk
i Džesi i videli da u krevetu nije Tom brzo su istrčali napolje da ga
nadju. Kada su ga našli videli su kako ga neka figura visoka drži ali
ruku je bila robotska. U tom trenutku odmah ga je to ispustilo na
zemlju i nestala je ta misteriozna figura. Svi su bili u tom trenutku
zaleđeni i nisu znali šta da rade. „Ljudi ovo nije dobro video sam
crvene oči na toj figuri” rekao sam. Pomogli smo Tomu da ostane sa
15
 MARIONETA
zemlje i da se očisti od snega. Potrčali smo u stan i zaključali vrata i
zabarikadirali prozore. Te noće niti smo spavali niti pričali o tome
što se desilo. Ali smo ipak nekako zaspali.

ŠESTO POGLAVLJE
Dvadeset peti decembar, ustao sam rano u našoj kući nije bilo
nikoga. Samo ja u ovoj ogromnoj kući. Sišao sam u dnevnu sobu i
video ceduljicu na stolu na kojoj piše „srećan Božić sine,provedi se
danas lepo i pripremio sam poklon koji će ti doneti Džoš i izvini što
neću biti tu imam nekih bitnih stvari na poslu”. Super ni rođeni otac
mi nije tu za Božić. Upalio sam televizor i seo na krevet. Na
televizoru je bio neki Božićni film. Odgledao sam ga i video da ima
deset sati. Odlučio sam da doručkujem i otišao sam ukuhinju.
Ispržio sam sebi dva jaja i ispekao tost. Odlučio sam da jedem u
dnevnoj sobi. Na televizoru je počeo još jedan film koji sam isto
odgledao. Prošlo je par sati. Neko je kucao na vratima. Ustao sam i
otvorio vrata. Na vratima je bio Džoš sa očevim poklonom. To je bila
jedna ogromna kutija. Otvorio sam je i video novi računar. Otišao
sam u svoju sobu i namestio ga. Mislio sam u sebi „ovaj Božić je
najdosadnije Božić u mom životu sem što sam bar poklon dobio”.
Igrao sam igrice na novom računaru ali mi je to bilo dosadno. Sišao
sam ponovo u dnevnu sobu i posmatrao veliko Božićne drvo koje je
svetlelo i bilo puno ukrasa. Dok nisam čuo da neko kuca. Kada sam
otvorio vrata video sam majku,brata i sestru. Odmah sam se
obradovao i dobio osmeh na licu. Pozdravili smo se i izgrlili se. Moja
majka je rekla da idemo da radimo nešto a za to vreme ona će da
16
 MARIONETA
spremi ukusnu večeru. Ispričao sam se svojim bratom i sestrom i
igrali smo igrice. Majka nas je zvala da večeramo. Otišli smo i
zatekli smo sto pun hrane. Uživali smo u ukusnoj večeri. Posle smo
od nje dobili čak i poklone. Bilo je već kasno, vreme je bilo da
spavamo. Bio sam srećan dok nisam čuo neku Božićnu pesmu na
televizoru. Probudio sam se i video da se nalazim u svojoj dnevnoj
sobi. Uključio sam telefon i gledao slike iz galerije sa prošlog Božića.
Video sam kako sam tada bio mnogo srećniji i bili smo svi zajedno.
Bilo je kasno i odlučio jednostavno samo da legnem i ništa ne radim.
Penjao sam se stepenicama do svoje sobe dok nisam čuo kako je moj
otac ušao u kuću i dozivao me „Roberte!” Bio sam ljut i rekao sam
mu „sad si se setio da postojim, oče mrzim te! ” Otrčao sam do sobe i
zalupio vratima sobe. „Čekaj Roberte! ” Zaključao sam sobu i legao.
I zapitao sam se da li ja zapravo postojim, ko sam ja zapravo? U tom
trenutku me je zabolela glava „Auu! ” U trnutku kao da sam se setio
nečega što nisam znao da se desilo. Bio sam u nekoj sobi i sedeo na
stolici. Moj otac je došao i dalje se ne sećam.

17
 MARIONETA

SEDMO POGLAVLJE
Probudio sam se Tom i Džesi su spavali još uvek. Otišao sam u toalet
i umio se i oprao zube. I dalje nisam mogao da verujem šta smo
sinoć videli. Skuvao sam čaj da pijemo. Tom i Džesi su se u
međuvremenu probudili. I dalje smo ćutali i pili vruć čaj. Konačno
je neko progovorio. Džesi je rekla „mislim da bi bilo dobro da
prijavimo ovo policiji”. Ali policija neće verovati misliće da smo ludi
što izlazimo u ponoć ispred zgrade da spasemo druga i vidimo
ogromnu robotstku ruku kako ga drži a zatim pušta.
Prošlo je par dana od tog događaja hteli smo da nekako zaboravimo
na to. Ali se uvek ta slika vraćala u glavi. Tom nije izlazio tih par
dana iz kuće i nije se osećao dobro. Džesi i ja smo ga posećivali i
donosili mu neke namernici da ima da jede. Majku još nije obavestio
šta mu se desilo ali nismo znali da li je nameravao da joj kaže.
Ulice Njujorka su bile pune ljudi bez obzira što je napolju padao
sneg i bio jak mraz. Ulice su uvek bile čiste jer automobili prolaze i
ljudi su čistili sneg. Zbog toga je najbolje otići u park ako želite
zabavu. Kada smo ja i Džesi izašli iz Tomove zgrade pitao sam je da
idemo da se prošetamo do parka. Uputili smo se ka parku. Usput
smo videli kako su ulice ukrašene raznim svetlećim novogodišnjim
sijalicama i ukrasima. Svi ljudi su bili zamotani u dugačke tople
šalove i nosili zimske jakne. „Džesi mislim da će nam prijati ova
šetnja posle svega” rekao sam. Džesi se složila. Stigli smo do parka
18
 MARIONETA
koji je bio pun dece i odraslih. Džesi sam predložio da napravimo
Sneška Belića. Nismo imali šargarepu pa smo morali da
improvizijumo. Stavili smo kamenčiće raznih oblika. Za kraj sam
mu stavio moj šal koji sam nosio. Izgledao je lepo ali je bilo lepših.
U daljini smo videli bukvalno rečeno snežni rat. Dečaci protiv
devojčica su se grudvali i bio je ograman haos i puno smeha.
Dotrčali smo i pitali decu da li možemo da im se pridružimo. Odmah
smo se razdvojili na dve strane. Bilo je baš zabavno. U sebi sam
razmišljao kako se nisam dugo ovako zabavio kao sad. Nadam se da
je i Džesi zabavno ovoliko kao meni. Pozdravili smo se sa dečicom i
otišli dalje. Šetali smo i pričali o školi,događajima i o dočeku Nove
Godine koji će se održati u našoj školi.
U sredini parka je bila ogromno božićne drvo koje je svetlelo i bilo je
ukrašeno ukrasima. I ispod njega je bio deda Mraz koji je igrao uz
Božićne pesme i zabavljao odrasle i decu. To veče mi je bilo baš lepo
i prijatno i zaboravio sam na sve što se izdogađalo ovih dana.
Bilo je već kasno otpratio sam Džesi do njene kuće i krenuo ka
svojoj zgradi. U mojoj ulici nisu radila svetla jer su majstori nešto
popravljali preko dana ali nisi mogli da osposobe svetla za večeras.
Mrak je progutao čitavu ulicu. Nije mi bilo svejedno posle one noći,
sam u mraku. Dok sam išao čuo sam kako je nešto lupilo. Pripremao
sam se da bežim ali to je samo bila neka mačka koja ja skočila na
kantu. Konačno sam stigao do zgrade. Činilo mi se kao da je prošla
večnost. Ušao sam u svoju sobu i proveo ostatak večere gledajući
seriju na telefonu.
29. decembar 2020. godine. Probudio sam se i čuo da mi zvoni
telefon. Zvao me je nepoznat broj a zatim sam dobio poruku gde
piše „Izadji napolje”. Izašao sam napolje i nije bilo nikoga. „Neko se
šali” mislio sam u sebi. Okrenuo sam se i Robert je bio iza mene. Bio
sam iznenađen i prepadnut u isto vreme. „Roberte šta ćeš ti ovde i
odakle ti moj broj? ” upitao sam ga. „Dala mi je Džesi, nego hteo
sam da ti pitam u koliko sati počinje doček u školi? ”. „U šest sati
popodne” odgovorio sam. Okej onda vidimo se tad ćaooos.
19
 MARIONETA
Vratio sam se u stan i začudio se kako mi je počeo dan. I zanimalo
me je zašto je baš mene pitao ali nema veze idemo dalje. Danas
nisam imao ništa posebno u planu ali sam morao da pozovem Džesi
da joj ispričam kako mi je počeo dan. Bilo je podne, pozvao sam je.
„Zdravo Džesi,šta radiš? ”. „Ništa posebno,ti? ” „ Slušam muziku i
odlučio sam tebe da pozovem da ti kažem nešto”. „Okej reci”.
„Znači slušaj,jutros me je zvao Robert i kaže da si mu ti dala moj
broj. ” „Molim!, ne nisam ga ni videla. ” ... (veza se prekinula).
Dođavola, ispraznio mi se telefon. „Kako je došao do mog broja
uopšte ili da me Džesi nije slagala” mislio sam u sebi. Kako god bilo
ostatak dana sam proveo u stanu.
Sutradan smo se dogovorili Džes,Tom i ja da idemo u tržni centar da
kupimo neke stvari za doček da izgledamo lepo. Bili smo u milion
prodavnica i iz svake uzeli po nešto. Džesi je izabrala ogromnu plavu
haljinu i plave cipele. Tom i ja smo uzeli odela i leptir mašne. Bili
smo spremni za doček. Mislio sam u sebi da će ovaj doček biti
najbolji ali, da li će zapravo?
Posle kupovine svratili smo u restoran, bilo je vreme ručka. Tom je
naručio burger, Džesi pastu i ja sam naručio picu. Ljudi da li ste
spremni za sutra pitala je Džesi. Tom i ja smo klimnuli glavom.
Sutra je konačno taj doček nove godine o kome se priča još od
početka decembra. Mnogo sam se radovao i razmišljao kako ništa
neće pokvariti sutrašnji dan.
Počelo je da pada veče. Šetali smo se parkom i bili smo na istom
mestu kao onog dana kada smo se grudvali sa decom. Tu smo pričali
Tomu kako smo imali mali snežni rat. I došli smo do onog predivnog
božićneg drveta koje je još više dočaravalo atmosveru uz sneg koji
pada. Bilo je vreme da krenemo kući jer je sutra veliki dan.
Radi bezbednosti odlučili smo da svi prespavamo kod mene u stanu.
Jer još uvek imamo traumu od one noći a pogotovo Tom. Stigli smo
do mog stana bilo je deset sati uveče. Skinuli smo naše zimske jakne i
očistili se od snega. U stanu je bilo toplo i prijatno. Izneo sam Tomu i
Džesi vruć čaj i tri kolača koja su mi ostala. Možda je bilo kasno za
20
 MARIONETA
čaj ali trebao nam je neki topli napitak. Namestio sam krevet i izneo
dve spavaće vreće. Smestili smo se i legli da spavamo. Ali u
pokušaju. Svo troje smo imali u glavi doček Nove godine. Od sreće i
radosti nismo mogli da spavamo.
Cele noći sam se vrteo po krevetu a u međuvremenu su Džđesi i Tom
zaspali. Soba je bila cela ispunjena mrakom. Nije se vidilo ništa.
Osećao sam se malo neugodno ali sam pokošavao da zaspim. Nešto
me je uporno teralo da gledam u taj mrak kada sam čuo škripu
vrata. U tom trenutku mi je srce iskočilo. Kada sam se približio
vratima video sam da su otvorena. Izašao sam u hodnik da vidim da
li je neko u hodniku. Ali u hodniku nije bilo nikoga. Krenuo sam da
siđem niz stepenice. Tada me je neko gurnuo i kotrljao sam se kao
lopta po stepenicama. Ležim na podu i vidim visoko stvorenje sa
crvenim očima i doziva me Majk,Majk,Majk...... Majk budi se, šta ti
je. Džesi, Tom šta se događa? Počeo si da se gušiš i da se treseš rekla
je Džesi. Imao sam košmar rekao sam im. Oboje smo se prepali,srce
nam je stalo.
31. decembar 2020. godine. Ova godina je za mene bila totalno
drugačija posle pandemije mislio sam da je to to ali ne, niz drugih
doživljaja sam doživeo od marioneta do košmara od sinoć. Ali danas
želim da mi bude lepo i da kvalitetno provedem vreme sa svojim
prijateljima na dočeku i naravno da se zabavimo. Ceo dan smo
čekali šest sati u podne da krenemo na doček u našoj školi. Spremali
smo se skoro čitav dan,hteli smo da ostavimo najbolji utisak. Džesi je
izgledala predivno sa svojom plavom haljinom. I mi smo izgledali
lepo ali ona je bila najlepša. Sat je otkucao šest sati i bilo je vreme da
krenemo. Pozvali smo taksi i on nas je odvezao do škole. Doček je
bio smešten u sali za fižičko. Kada smo ušli bilo je sve svetlucavo i
ukrašeno. Bilo je na stotinu učenika. I na centru je bila disko kugla.
Svi stolovi su bili krcati hranom i raznim pićem. Otišli smo da se
pozdravimo sa Lusi koja je bila blizu stola sa hranom. Ćao Lusi
povikali smo uglas. Ćao ljudi odgovori ona. Lusi je nosila ogromnu
crnu haljinu i imala je puštenu kosu. Da li ste videli da se ovde po
sali šetaju marionete, škola ih je kupila da budu kao konobari. Zar
21
 MARIONETA
nije to strava? Molim! Uzviknuli smo. To nismo očekivali. Nego Lusi,
da li si videla Roberta negde? Ne ali verovatrno će uskoro da dođe ili
je tu negde. Okej hvala Lusi vidimo se.
Svi su igrali i plesali uz muziku. Nastavnici su takođe uživali i
razgovarali sa učenicima i međusobno. U međuvremenu smo se
pridružili ostalima i krenuli da đuskamo. Minuti su prolazili ali se
Robert nije pojavio. Posle nekog vremena su se čula vrata sale i

22
 MARIONETA
videli smo direktora kako ulazi. Popeo se na binu gde je bio di džej
koji je puštao muziku. Direktor je uzeo mikrofon i muzika se
zaustavila. “Ove školska godina je bila uspešna za našu školu i tužna
zbog gubitka našeg voljenog Klarka.“ „Nadam se da ćemo se sećati
tog predivnog osmeha a ja vam želim da provedete ostatak večeri u
veselju i SREĆNA NOVA GODINA! ” Ponovo smo nastavili da
igramo.
Krenuli smo ka stolu da se poslužimo hranom. Marioneta nas je
ponudila sa ukusnim kroasanima slatkim i slanim. Uzeli smo. Bila su
božanstveno mekana i ukusna. „Mogao bih na stotinu ovih kroasana
da pojedem” rekao sam. Roberta nije bilo nigde. Ni traga ni glasa od
njega. Pozvao sam ga nije se javljao. Bilo je deset sati uveče. Bližila
se ponoć. Odlučili smo da izađemo malo iz sale na svež vazduh.
Pričali smo o tome kako nam je ova godina bila baš zastrašujuća i
zabavna. I morali smo da se prisetimo onih strašnih,tužnih i smešnih
tenutaka. Te večeri nam je bilo predivno.
Bilo je jedan minut do ponoći. Odbrojavanje je počelo. Kada je
otkucala ponoć u sali su padale konfete sa svih strana a napolju je
bio ogroman vatromet koji je mogao da vidi ceo Njujork. Svi smo
istrčali napolje da vidimo taj predivan vatromet koji je prekrio nebo
te noći. Kada se vatromet završio vrartili smo se unutra. Svi su igrali
i pevali dok nije prestala muzika. Kada je prestala muzika videli
smo da di džeja nema. To nam je bilo čudno.
Posle nekoliko sekundi svetla su se ugasila. Svi smo se uspaničili. U
mraku su se pojavile crvene oči sa svih strana. Počeli smo da
vrištimo i da jurimo na sve strane. Svetla su se upalila na trenutak i
videli marionete kako imaju crvene oči i imale su testere na rukama
i krenule su ka nama. Svi smo uzeli nešto čime bi mogli da se
odbranimo. Džesi,Tom i ja smo otrčali do ugla sale gde su stojale
lopte i ostali rekviziti. Uzeli smo po jednu palicu za bejzbol. I bili
smo spremni kao zapeta puška za napad. U međuvremenu su
nastavnici pozvali policiju. Trčali smo ka vratima dok nam put nisu
preprečile tri marionete. Zamahnuli smo palicama ali su marionete

23
 MARIONETA
presekle palice. Ostalo nam je da bežimo gde nas noge nose. Dosetio
sam se ideje da gadjamo marionete loptama. Rekao sam to svima.
Uzeli smo lopte i krenuli da gađamo. Uspeli smo da pogodimo jednu.
Bile su baš vešte u izbegavanju. Jedna se zaletela ka mene i gurnula
me uz zid. Krenula je da pali testeru. Bila je toliko blizu mene da je
mogla da me poseče. Majk pazi rekla je Džesi. Uzela je loptu i
pogodila je marionetu od pozadi. Marioneta je pala na pod. Sve
Marionete su bile na podu, polu žive. Policija je stigla. Svi smo izašli
iz sale i krenuli kući.

24
 MARIONETA

OSMO POGLAVLJE
1. januar 2021. godine. Dvanaest je sati. Otvorio sam oči i video
zrake svetlosti kako dolazi sa prozora. U trenutku nisam znao gde
sam. Imao sam toliko pitanja u glavi. Da li je ono istina što se desilo
sinoć ili samo san. Ustao sam i otišao da da popijem vode usput sam
pustio radio. Dok sam točio vodu čuo sam vesti na radiju. Javlja mo
se sa mesta događaja sinoć se dogdio napad Marioneta na đake kada
su proslavljali Novu godinu. Nažalost ima povređenih sa ogromnim
ogrebotinama i posekotinama. Okej znači to nije bio san.
Napolju je vejao sneg, bilo je baš hladno. Gledao sam kroz prozor i
posmatrao pahulje kako padaju na put. Razmišljao sam sta se to
događa u ovom gradu,šta je sledeće? U daljini se belila napuštena
kuća porodice Enderson. Dvorište je zaraslo i bilo je puno snega.
Dok sam gledao kroz prozor za oko mi je zapao auto koji staje ipred
moje zgrade. Video sam devojku dugačke svilene kose koja je izlazila
iz auta. Ušla je u zgradu.

25
MARIONETA

26