Албер Ками Странац

( критички осврт)

Ако би ми неко дао задатак да другог човека убедим зашто треба да прочита овај
роман, заиста не знам које аргументе бих изнео а да будем сигуран да ћу га убедити.
Јер, ово дело по много чему одудара од класичне књижевности , нема развијену ни
занимљиву радњу, нема описа, дијалога,занимљивих јунака, неће нас забавити,
насмејати, чак ће нам на моменте бити и досадно.

С друге стране, баш ове чињенице буде радозналост да нађеш шта је то што је
жири Нобелове награде 1957. године навело да то највеће признање додели Камију и
роману Странац.

Странац је роман чији је главни јунак „странац“. Странац је друштву у којем

живи, људима са којима ради, својим комшијама, девојци са којом се виђа, чак је и
рођеној мајци понекад стран.

Друштву у којем живи странац је јер се не понаша онако како околина очекује да би се
неко морао понашати у одређеној ситуацији. На пример, очекује се да људи плачу на
сахрани своје мајке док Мерсо то не чини. Зато закључују да мајку не воли и због тога
ће бити крив шта год да је учинио, јер какав је то човек који своју мајку не воли и не
плаче на њеној сахрани?!

Мерсоу је потпуно свеједно да ли ће напредовати на послу, добити већу плату и ново

радно место јер он је задовољан с оним што тренутно има и зашто да ту ишта мења? У
свету у којем живимо овакав став је већини неприхватљив.

С комшијама има коректне односе, али ни са ким није превише близак.

Ни сам не зна шта осећа према Марији, с којом се виђа и с којом је опуштен и срећан,
али не зна да ли би хтео да се венчају. Чак не зна ни шта осећа према њој , када га она
упита да ли је воли, он ће јој не трепнувши рећи: Не.

Док је живео са мајком, пре него што је она отишла у старачки дом, нису имали присан
однос, често нису ни разговарали, сам ће рећи – зато што није знао шта би јој рекао. И
уопште Мерсо ни са ким много не разговара – јер никад нема ништа посебно да каже.
 Требало је нешто снажно да се деси оваквом човеку, да га протресе и да изађе из
свог оклопа, да се отвори и окрене према другим људима, да види свет.

На жалост, тај велики преокрет, а то је случајно убиство другог човека на плажи,

отворио је Мерсоу очи, схватио је колико је тај свет лицемеран, окрутан, колико тај
свет не опрашта ако имало искачеш из шаблона - ако не показујеш тугу и слабост, не
мрзиш, не осуђујеш, ако си по било чему другачији.

Мерсо је јунак који нема велике жеље, амбиције, јаке емоције и стога код њега нема
разочарења, туге, безнађа. То што му је умрла мајка сматра за природан поредак ствари,
њему је жао, наравно, али сматра да то не треба другима да објашњава и доказује. За
њега се то подразумева.

Он је јунак који је апсолутно искрен и слободан, нема код њега неког

унутрашњег размишљања, двоумљења, анализирања, све прихвата онаквим какво јесте.
На суђењу, где му се суди за смрт Арапина, он се не покушава одбранити или покајати,
што се од њега очекује. Зато он није жртва свога злочина него жртва друштвених
предрасуда. Иако је крив за почињени злочин, Мерсо у читаоцу буди и сажаљење, ако
узмемо у обзир да нису сви људи исти, да не тугује свако на исти начин, да неки људи
хтели они то или не, не знају показати емоције.

Алекса Бокулић