ФИЛОЗОФКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У НИШУ

ДЕПАРТМАН ЗА НЕМАЧКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ

Семинарски рад
Тема: Немачка књижевност у егзилу

Зимски семестар: 2021/2022.

Oбавезни предмет: Немачка књижевност 7
Студент: Драгана Стојановић
Број индекса: 22
Професор: доц. др Маја Антић
Датум предаје: 11.1.2022.
 Немачка књижевност у егзилу

САДРЖАЈ

Contents
1. Увод.........................................................................................................................................................1
2. Дефиниција књижевности у егзилу.......................................................................................................2
3. Историјска позадина..............................................................................................................................2
4. Живот књижевника у егзилу..................................................................................................................3
4.1 Заједнички напори у борби против националсоцијализма...............................................................4
4.1.1. Антифашистичка књижевност................................................................................................5
5. Теме књижевности у егзилу...................................................................................................................5
6. Карактеристике књижевности у егзилу.................................................................................................6
7. Књижевност у егзилу..............................................................................................................................7
7.1. Проза у егзилу.................................................................................................................................7
7.2. Лирика у егзилу....................................................................................................................................8
7.3. Драма у егзилу.....................................................................................................................................8
7.3.1. Епско позориште...........................................................................................................................8
8. Ефекти отуђења......................................................................................................................................9
9. Аутори и дела..........................................................................................................................................9
10. Послератна књижевност...................................................................................................................11
11. Заључак.............................................................................................................................................12
12. Литература........................................................................................................................................13

2
 Немачка књижевност у егзилу

Die Exilliteratur bezeichnet eine Epoche zwischen 1933 und 1945. Zur Zeit des Nationalsozialismus flohen viele
Schriftstellerinnen und Schriftsteller ins Ausland. Dort entstand die sogenannte Exilliteratur. Das Wort Exil leitet
sich vom lateinischen exilium = Verbannung ab. Die Exilliteratur wird auch als Emigrantenliteratur bezeichnet.
Darunter fasst man sämtliche Werke, die meist durch politische Verfolgung im Exil entstanden sind.
Die im Exil so entstandene deutsche Literatur umfasst Schriftsteller unterschiedlicher Richtungen und politischer
Orientierungen, die die Sehnsucht nach der verlorenen Heimat teilten. In ihren Texten kritisierten und warnten sie
vor dem Nationalsozialismus in Deutschland. Einige von ihnen hatten zuvor Konzentrationslager durchgemacht,
und unter denen, denen die Emigration gelang, gab es viele Selbstmorde.

Schlüsselwörter: Exilliteratur, Emigrantenliteratur, Nationalsozialismus

1. Увод
У историји је увек било писаца који су билу у изгнанству, односно оних који су морали да
напусте своју домовину. Још у антици, су постојали аутори, као што је Овидије, чија су дела
била изложена цензури и прогону од стране државне власти, познати средњовековни аутор у
егзилу је Данте Алигијери. У 16. веку, књижевност у егзилу се развила у општи феномен у
историји књижевности: верски ратови су приморали бројне протестантске песнике да напусте
своје католичке матичне земље, јер су се тамо плашили за своје животе.
Политичка књижевност у егзилу добија на значају крајем 18. века. Познати писци у егзилу
из овог периода су Хајнрих Хајне, Георг Бихнер и Виктор Иго.
Немачка књижевност у егзилу појавила се у периоду између 1933. и 1945. године када су
многи писци побегли од националсоцијализма. Никада дотле у историји немачке књижевности,
упркос многим борбама са цензуром почев од средњег века, није политика као диктаторска сила
толико задирала у живот духа и приморавала га на послушност и ћутање. Дела која су настала
након 1933. не могу се посматрати као затворена целина, већ обједињују писце различитих
праваца и политичке оријентације, којим је заједничка била чежња за својом изгубљеном
домовином.
Из тог разлога, централна питања којим се бави овај семинарски рад су: Који су узроци
настанка књижевности у егзилу? Кокав је утицај Трећи Рајх имао на књижевност у Немачкој?
Како се развијала немачка књижевност у периоду Другог светског рата?
Да би се објаснио појам књижевности у егзилу, као и да би се разумела тематика дела овог
периода, његов утицај на читаоца, у овом семинарском раду се на почетку детаљније анализира
историјска позадина. Након тога, се анализира живот књижевника у периоду Другог светског
рата, као и заједнички напори у борби против националсоцијализма, потом теме и

3
 Немачка књижевност у егзилу

карактеристике књижевности у егзилу, најзаступљенији књижевни жанрови, као и аутори и

њихова дела. На послетку су дата закључна разматрања.

2. Дефиниција књижевности у егзилу

У историји књижевности, књижевност егзила се односи на књижевност аутора који су из

политичких или верских разлога принуђени да напусте домовину. Други назив је емигрантска
књижевност.
У историји немачке књижевности, период између 1933. и 1945. године сматра се епохом
књижевности у егзилу. Али, као што је пре тога било писаца који су из верских и политичких
разлога били принуђени да напусте домовину, тако и даље постоје политички прогањани писци
који беже у изгнанство. Феномен књижевности у егзилу стога није ограничен само на једну
епоху.

3. Историјска позадина

Због светске економске кризе која је почела 1929. године, а која је тешко погодила и
Немачку, од 1930. године су издате ванредне уредбе. Националсоцијалистичка партија са
својим председником Адолфом Хитлером преузели су политичку власт 30. јануара 1933.
године, што је уједно означило и крај слободног литерарног стваралаштва у Немачкој. И пре
доласка Адолфа Хитлера на власт постојали су забрањени спискови са наводно антинемачком
или неаријевском литературом. То је била литература која се није уклапала у
националсоцијалистичку идеологију. Релевантна пропаганда је јавно дискриминисала ауторе,
али је стање додатно било погоршано доласком Адолфа Хитлера на власт.
Почело је бесомучно гоњење свих напредних књижевника, а 10. маја 1933. дошло је и до
великог спаљивања књига, под мотом „Против ненемачког духа“, при чему су уништена дела
преко 250 аутора. Сва неаријевска дела су забрањена и спаљена, а немачка књижевност је врло
брзо почела да губи везу са општим европским стремљењима у литератури. Спаљивање књиге
је била акција коју је планирало и извело немачко студентско друштво, у којој су студенти,
професори и чланови органа националсоцијалистичке партије бацали дела аутора које су од њих
изопштили. Одржала се под вођством Националсоцијалистичке немачке студентске уније на

4
 Немачка књижевност у егзилу

некадашњем централном градском тргу у Франкфурту у Немачкој (Opernplatz) и у 18 других

немачких универзитетских градова.
Након овог догађаја је почео први велики талас емиграције. Више од пет стотина
књижевника је уточиште потражило у иностранству, где су у тим отежаним условима наставили
са литерарим радом. Многи аутори су у почетку за уточиште бирали европске земље попут
Аустрије, Холандије или Француске.
Године 1935. усвојени су Нирнбершки закони против Јевреја. Тада је уследио други талас
емиграције, у којима је дискриминација и социјална искљученост Јевреја била прописана
законом. Ово је кулминирало бруталним убиством милиона Јевреја, политичких противника и
других мањина попут Рома и хомосексуалаца у концентрационим логорима.
1. септембра 1939. године почео је Други светски рат нападом на Пољску. Политички
противници и милиони Јевреја погубљени су у концентрационим логорима током ратних
година.
Са почетком Другог светског рата 1939. књижевници су морали поново да беже. Око 1.500
писаца је отишло у друге европске земље. Многи су потражили уточиште у Њујорку, Москви
или Мексику.
Међутим, нису сви аутори напустили Немачку. Писци попут Ериха Кестнера, Франка Тиса
или Готфрида Бена остали су у земљи и повукли се у оно што је познато као Унутрашња
емиграција. Другим речима, имали су опозициони став према нацистичком режиму, али нису
емигрирали. Они су се само ментално повукли и писали шифроване поруке против режима.
Унутрашња емиграција се рачуна као засебна епоха која је настала у исто време када и
Књижевност у егзилу.
Када је 8. маја 1945. године рат био завршен, а Немачка капитулирала, Немцима се отворила
перспектива да се поново укључе у општа духовна кретања. Тада је дошло је до расправе
између представника унутрашње емиграције и аутора у егзилу која је обликовала епоху
послератне књижевности. Али оно што је неминовно, јесте да оно што се тада створило у
туђини, а што се обухвата под називом Еxilliteratur, даје велики значај немачкој књижевности.
(Мартини 2019: 691-693)

4. Живот књижевника у егзилу

5
 Немачка књижевност у егзилу

Прогнаници су били суочени са мноштвом проблема, јер живот у инострантву није био
лак. У том тренутку није било изгледа да ће брзо доћи до распада националсоцијализма, били су
прекинути сви контакти са матицом, а живот у страном окружењу отежан. Многи аутори су се
осећали беспомоћно пред актуелном политичком ситуацијом у својој земљи, са којом више
нису имали контакта. У почетку им је нови дом био стран и било је тешко снаћи се у новој
култури. Многи писци су такође имали проблема да зарађују за живот, јер су им текстови били
на немачком у земљама у којима се није говорио немачки језик. Само мали део емигрираних
аутора успео је да својим књижевним радом заради довољно новца да може да одржи сталан
друштвени статус.
Поред тога, у својој новој, принудној домовини, морали су да се боре са бирократским
проблемима: у земљу су углавном улазили са фалсификованим или скоро истеклим пасошима и
пошто им је немачко држављанство одузето, морали су да добију толеранцију од имиграционих
власти. Њихов живот у избеглиштву је стога био обликован сталним страхом од депортације,
непријатељством становништва и материјалним бригама. И због тога су многи аутори у егзилу
извршили самоубиством.
На почетку рата писци су морали поново да беже. Већина аутора имала је само опцију
преласка Атлантика – у Америку (Брехт, Фојхтвангер, Томас Ман, Хајнрих Ман). Ово бекство
многима није било лако, јер је одвајање од европске културе повећало изолацију.
Бертолт Брехт сликовито илуструје ситуацију изгнаничких аутора у својој песми Уточиште.
Песма је написана 1937. Сам Брехт је период од 1933. до 1939. провео у егзилу у Данској. Он на
следећи начин описује своју ситуацију, с једне стране, лирски говорник се налази на безбедном
месту заштићеном од злих ветрова – метафора је немирне политичке ситуације у нацистичкој
Немачкој, док с друге стране, кормило је на дохват руке за бекство. Тако Брехт говори о осећају
несигурности који су имали прогнани аутори. Нарочито у суседним земљама Немачке, претња
писцима у егзилу у то време је расла. Брехт, затим говори о самоћи у изгнанству и жудњи за
новостима из домовине. Осим тога, овде се поново појављује тема бекства. Овим се Брехт
осврће на неке од проблема са којима се суочавају аутори у егзилу: свест о свеприсутној
опасности и усамљености. (Мартини 2019: 691-693)

4.1 Заједнички напори у борби против националсоцијализма

6
 Немачка књижевност у егзилу

Прогнани аутори су се расули по Немачкој, али су убрзо схватили да против

националсоцијализма могу само заједно да протестују. Године 1933. су у Прагу издати часописи
под насловом Neue Deutsche Blätter и Die Sammlung. Сврха часописа Die Sammlung, који је
издавао Клаус Ман била је да уједини антифашистичке писце. За дванаест година (1933-1945)
објављено је преко 400 часописа у егзилу. Бертолт Брехт и Јоханес Бехер су, с друге стране,
водили кампању за међународни антифашистички савез.

4.1.1 Антифашистичка књижевност

Хајнрих Ман је био мишљења да је у стварности само антифашистичка књижевност

једина немачка књижевност. Многе његове колеге су се сложиле. Антифашистичка литература
је стога имала два задатка: требало би да едукује свет о националсоцијалистима и да подржи
отпор у нацистичкој Немачкој.
Неки аутори су се окренули историјском и друштвеном роману, који је уживао велику
пажњу у Вајмарској републици. Они су сматрали да су развој овог жанра прекинули
националсоцијалисти, па су хтели да га поново наставе. Младост Анрија Кватра Хајнриха
Мана сматра се најзначајнијим историјским романом изгнанства. Други писци су покушавали
да се директно боре против Трећег Рајха објављивањем радио говора, манифеста или летака.
Роман Ане Зегер Седми крст објављен је 1942. године. Она одражава свакодневни живот
у Трећем Рајху. Седам крстова игра важну улогу у њеном раду: они су постављени за
погубљење седморице одбеглих затвореника. Али седми крст остаје слободан - и тако постаје
симбол отпора у Немачкој. Од седморице који су побегли, само један (Георг Хајслер) може да
побегне.
Брехт је играо важну улогу у књижевности у егзилу као песник, прозни писац, драматург и
теоретичар књижевности. Брехт се истакао супериорном оценом Трећег Рајха у поређењу са
другим прогнаним ауторима и развојем нових књижевних форми. Његово наставно позориште
Добри човек из Сачуана, Мајка Храброст и њена деца и Живот Галилејев утврђују његову
светску славу. Године 1949. формулисао је Брехтову теорију епског позоришта у Малом
органону за позориште.

7
 Немачка књижевност у егзилу

5. Теме књижевности у егзилу

Књижевност у егзилу се може препознати по следећим темама:

 Просветитељство о националсоцијализму
 Хуманитарне идеје, против диктатуре и рата
 Позивање на отпор Трећем Рајху
 Отпор нацистичкој Немачкој
 Чежња за домвином, усамљеност

У основи, сви аутори у егзилу имали су исти циљ: желели су да едукују људе о
националсоцијализму, да упозоравају људе и помогну отпор режиму. Аутори су себе видели као
праве представнике немачке књижевне традиције и настављали су хуманитарне и друштвене
идеје. За многе од њих само је антифашистичка литература, односно књижевност која је
критиковала десничарске екстремистичке диктатуре, била стварна немачка књижевност. Језик
или спољашње карактеристике њихових текстова били су неважни, јер су служили само као
средство за постизање циља. Порука је била важнија од формалности.
У делима Књижевности у егзилу изнова се може наићи на сличне теме. Осим што су
образовали људе о опасностима националсоцијализма, они су такође активно писали против
диктатуре и рата. Притом су критиковали и анализирали Трећи Рајх и позивали на отпор према
њему.
И поред свега, многима је недостајала стара домовина у изгнанству. Ова чежња за домом
се изнова појављује као мотив у делима и једна је од најважнијих карактеристика изгнаничке
књижевности.

6. Карактеристике књижевности у егзилу

За разлику од других епоха које имају веома карактеристичне особине у погледу

формалног обликовања – односно у погледу метрике, шеме риме или употребе одређених
реторичких средстава – књижевност у егзилу не карактеришу посебне формалне
карактеристике. Главни циљ писаца у егзилу био је да се баве политичким и друштвеним
проблемима, нису били заинтересовани за формалне експерименте. Многи аутори су наставили

8
 Немачка књижевност у егзилу

свој стилски пут пре 1933. године и оријентисали се ка Новој објективности која је настала у
Вајмарској републици, а која је била у томе да се стварност прикаже што објективније.

7. Књижевност у егзилу

Садржај литературе аутора који су писали у егзилу обликован је приказом друштвених и

политичких проблема. Стилски су наставили идеју Нове објективности. Проза је била
најзаступљенија књижевна врста, поезија је играла споредну улогу, док се у оквиру драме
развија епско позориште, које представља нови облик изражавања.

7.1 Проза у егзилу

Најпожељнији књижевни жанр писаца у егзилу био је еп, посебно роман. За то је постојао
врло практичан разлог: романи су имали највећу шансу за објављивање јер су били
најпопуларнији међу међународном читалачком публиком. Јер прогнани аутори нису могли да
објављују у Немачкој, већ су своја дела објављивали код страних издавача. Већина ових романа
била је усмерена против националсоцијалистичког режима. У мањој мери, међутим, било је и
неполитичке литературе.

У оквиру прогнаничке прозе развиле су се различите врсте романа:

Романи у егзилу: Они су књижевна обрада ситуације у егзилу и првенствено су желели да

пруже информације о Трећем Рајху и националсоцијализму. У ту сврху или је представљена
предисторија нацистичког режима или је у романима моделована националсоцијалистичка
Немачка. Најпознатији пример романа у егзилу је Транзит (1944) Ане Зегерс.
Временски романи: Овим су аутори покушали да потпуно и разумљиво прикажу
садашњост, односно актуелно време. Да би то урадили, анализирали су друштво и његове
животне услове и како они утичу на појединца. Често ове романе треба схватити као критику
времена. Познат пример је временски роман Ане Зегер из 1942. године Седми крст (Das siebte
Kreuz).

9
 Немачка књижевност у егзилу

Историјски романи: Били су посебно популарни код писаца у егзилу. Често су се

заснивали на причама и бајкама које су показивале снажне паралеле са развојем у Немачкој.
Примери за то су сатира упућена Хитлеру Лажни Нерон (Der falsche Nero, 1936) Лиона
Фојхтвангера, који је побегао у Француску, касније САД, као и Младост краља Хенриха IV (Die
Jugend des Henri Quatre) Хајнриха Мана. Такође су се бавили јеврејском историјом или су
садржавали сатиричне алузије на нацистичке политичаре.
Утопијски романи: Утопијски романи су говорили о утопији, односно о имагинарној
будућности. Као што показује Игра стакленим перлама (Das Glasperlenspiel) Хермана Хесеа, за
ову форму изгнаничке прозе био је типичан изражен културни песимизам. То значи да се на
будући развој културе гледало веома негативно. Један од ликова проглашава сву музику после
Јохана Себастијана Баха вештачком и лошом, проглашавајући Лудвига ван Бетовена за
екстремни пример лошег укуса у музици. Херман Хесе још пре 1933. је био емигрирао у
Швајцарску.

7.2 Лирика у егзилу

Пошто, за разлику од романа, није било могућности за објављивање, поезија је једва играла
улогу у изгнаничкој књижевности. Многе песме су се појавиле тек након завршетка рата 1945.
Егзил су обликовали песници као што су Елзе Ласкер-Шилер и Бертолт Брехт - а то су били
аутори који су се појавили пре 1933. године, а тиме и пре почетка књижевности у егзилу.

7.3 Драма у егзилу

Ситуација за драмске писце била је још тежа него за песнике. Јер они нису зависили само
од објављивања њихових дела, већ и од извођења у позоришту. Међутим, то је ретко био случај.
Написана су углавном савремена дела која су критиковала нацистички режим. Посебан облик
позоришта који се у то време афирмисао је епско позориште. Бертолт Брехт и Ервин Пискатор
су то већ развили 1920-их. Епско позориште комбинује књижевне жанрове епа и драме, односно
наративну и позоришну форму књижевности, на пример увођењем наратора који приказује
догађаје. Осим тога, радњу прекидају коментари и песме. Путем овог такозваног ефекта
отуђења (V-Effekt), публика треба да се критички дистанцира од радње. Не ради се о ефекту

10
 Немачка књижевност у егзилу

забаве, саосећању или могућности идентификације. Уместо тога, публика би требало да

критички испита оно што је видела. Овакав дистанцирани став био је потпуни раскид са
досадашњом позоришном традицијом.

7.3.1 Епско позориште

Епско позориште је облик театра који гледаоца не обавија илузијом, већ покушава да је
разбије кроз одређене ефекте отуђења. Тиме је Брехт створио модерну форму позоришта која је
радикално раскинула са традицијом драме према Аристотелу или Лесингу.
Епске драме немају строгу структуру, као што је подела на чинове и сцене, већ имају
форму епизода. Крај је обично отворен. Намера да се делује више се не састоји у емпатији
гледаоца са протагонистом. Уместо тога, треба постићи дистанцу од портретисаног, која
омогућава гледаоцу да интерпретира и стимулише га да промени препознате замерке.
Позоришна форма се назива епском, јер се приповедач појављује ван радње. Познате епске
драме Брехта су Светој Јованки из кланица (Die heilige Johanna der Schlachthöfe, 1932) и Добри
човек из Сачуана (Der gute Mensch von Sezuan, 1942).

8. Ефекти отуђења

Наратор коментарише публици

Постери
Песме
Хорови
Године 1930. Брехт је предузео нека од првих теоријских размишљања о епском позоришту. Он
је то записао у белешкама о опери Успон и пад града Махагонија. У њему, Брехт и др. драмски
облик позоришта за разлику од епске форме.

9. Аутори и дела

11
 Немачка књижевност у егзилу

У емиграцији, Томас Ман је написао и објавио у Стокхолму свој велики роман Јосип и
његова браћа (Joseph und seine Brüder, 1943), започео је и привео крају роман Доктор Фаустус,
затим је предао у штампу роман Лота у Вајмару (Lotte in Weimar, 1939) и приредио низ бесеја и
говора за публиковање.
Такође у емиграцији, у Швајцарској, Роберт Музил је довршио трећи део свог великог
романа Човек без својства (Der Mann ohne Eigenschaften, 1942). Ово дело осталоо је забележено
као најизразитије сведочанство о томе како су се и у немачкој књижевности артикулисале нове
тежње у роману.
У Паризу су као емигранти писали, између осталих, Јозеф Рот, аутор
најкаректеристичнијег аустријског романа Марш Радецког (Radetzkymarsch, 1932) и Еден фон
Хорват, који данас представља све значајнијег драмског писца.
Брехтовом стваралаштву у емиграцији припадају комади Светој Јованки из кланица (Die
heilige Johanna der Schlachthöfe, 1932), Пушке госпође Карар (Die Gewehre der Frau Carrar,
1937), Луколово саслушање (Das Verhör des Lukullus, 1939), Мајка храброст и њена деца (Mutter
Courage und ihre Kinder, 1941), Задрживи успон Артура Уја (Der aufhalsame Aufstieg des Arturo
Ui, 1941), Живот Галилејев (Das Leben des Galilei, 1943), Добри човек из Сачуана (Der gute
Mensch von Sezuan, 1942) и Швејк у другом светском рату (Schweyk im zweiten Weltkrieg, 1944)
Курт Тухолски је такође 1933. био принуђен да оде у изгнанство, а његове најбоље сатире
и стихови скупљени су у избору Поздрав напред (Gruß nach vorn, 1946).
У емиграцији је настало и дело Ане Зегерс Седми крст (Das siebte Kreuz, 1942), овај роман
је говорио о покрету отпора међу немачким радништвом и о трагедији жртава Трећег Рајха,
опширно причаући о бекству из концентрационих логора. Писала је политичке романе, акао
убеђена социјалисткиња побегла је 1933. у Мексико.
Неких од књижевника склонили су се и у Југославију, међу којима је Франз Теоддор
Чокор и Манес Шпербер, који су у својим делима оставили сећања на борну нашег народа и на
наше људе. Чокор је написао драму Блудни син (Der verlorene Sohn, 1947) и опис Као цивил у
рату на Балкану (Als Zivilist im Balkankrieg, 1947). Манес Шпербер пише рпоман Изгубљени
залив (Die verlorene Bucht, 1955), у који је укључен приказ илегалног рада у малом месту у
Далмацији под италијанском окупацијом.
Немачка књижевност настала на овај начин у изгнанаству не представља неку целовитост,
већ обухвата писце припаднике различитих праваца и политичких опредељења, којим је
заједнички био осећај чежње за изгубљеном домовином. Неки од њих претходно су прошли
12
 Немачка књижевност у егзилу

кроз концентрационе логоре, па је у једном од тих логора ликвидиран и носилац Нобелове

награде за мир Карл фон Осијецки, а међу оним којима је пошло за руком да емигрирају
упадљиво је висок број самоубистава.
Немачка се после слома није развијала онако како су емигранти у многим својим дискусијама
маштали, она није постала ни јединствена државава, већ је њена подела на источни и западни
део добијала све изразитије облике и на крају се завршила конституисањем две засебне државе,
па се и њена књижевност почела подвајати, што се већ педесетих година јасно уочава на двема
личностима од којих свака постаје репрезентативна за свој део Немачке, а то су Готфид Бен и
Јоханес Р. Бехер. Обојица су произишли из експресионизма, али када су националисти преузели
власт, Бен је овај догађај поздравио као победу над стагнацијом и нихилизмом, стао на страну
запдне Немачке. Отуда су Бенови теоријски списи Птоломејац (Der Ptolomäer, 1947 ), у којем
се развија појам апсолутне прозе, и Проблеми лирике (Probleme der Lyrik, 1951 ), у коме се
демонстрира адекватан појам апсолутне поезије, у великој мери утицали на литерарни живот у
НЕмачкој још у току педесетих година. Насупрот овоме, Бехер, је стао на страну источне
Немачке, који је тамо преузео и високе дужности у културноми литерарном животу, свој
експреисонистички израз прелива у социјалистички реализам и пише низ есеја који су касније
сакупљњниу збирци О књижевности и уметности (Über Literatur und Kunst, 1962). (Мартини
2019: 673-683; Константиновић 1987: 287-292)

10. Послератна књижевност

Након Другог светског рата, у периоду између 1945 и 1967 уследила је немачка књижевна
епоха послератне књижевности (Nachkriegsliteratur). Настала је под утицајем рата и
националсоцијализма. Немачка је тада била ослабљена у сваком погледу и прво је морала да се
обнови, што је брзо и урађено, тако да је већ 1950. године дошло до економског процвата.
Тада је направљена разлика између књижевника који су припадали унутрашњој
емиграцији и књижевника који су стварали у егзилу. Под унутрашњом емиграцијом
подразумевали су се аутори који су били против националсоцијалистичког тока мисли, али који
никада нису напустили земљу и који нису могли отворено да изразе своју негодовање тадашњег
режима. Ерих Кестнер је био међу њима. Док са друге стране, аутори књижевности у егзилу, су
напустили Немачку током рата и писали су јавно о свом незадовољству.

13
 Немачка књижевност у егзилу

Први послератни конгрес немачких писаца, који се 1947. одржао у источном Берлину,
окупио је књижевнике који су били ношени идејом о будућој Немачкој, обновљеној и
измењеној. У источној зони су се улагали велики напори да се врате књижевници емигранти.
Тако су се убрзо вратили Бертолт Брехт, Арнолд Цвајг, Ана Зегерс, Томас Ман, док је Хајнрих
Ман умро непосредно пред долазак.
Послератна књижевност завршила се распадом Групе 47. (Константиновић 1987: 292-194)

14
Немачка књижевност у егзилу

11. Заључак

15
 Немачка књижевност у егзилу

12. Литература

 Примарна литература:
o Константиновић, Зоран и група аутора: Њемачка књижевност 2, Нолит, Београд, 1987.
o Мартини, Фриц: Историја немачке књижевности. Прир. Слободан Грубачић,
Службени гласник, Београд, 2019.
o Winkler, Michael: Deutsche Literatur im Exil 1933-1945: Texte und Dokumente, Stuttgart,
Philip Reclam 2001.
o Beutin, Wolfgang a. a.: Deutsche Literaturgeschichte: von den Anfängen bis zur Gegenwart,
Metzler, Stuttgart, Weimar, 2013.
o Шлафер, Хајнц: Кратка историја немачке књижевности, Београд, Службени
гласник, 2014.
o https://abi.unicum.de/abitur/abitur-lernen/exilliteratur
o https://www.literaturwelt.com/exilliteratur/
o https://studyflix.de/deutsch/exilliteratur-epoche-3627

16