1.

POJAM PRAVA INTELEKTUALNE SVOJINE

Veoma rano se pojavila potreba da se ljudsko stvaralaštvo zaštiti putem pravnih normi, da se umetnicima i inovatorima
omogući da zadovoljavaju svoje svakodnevne potrebe na osnovu onoga što njihova dela ili pronalasci daju društvu. U
međunarodnom i uporednom pravu ova disciplina označava se terminom intelektualna svojina, a predmet zaštite ovog
prava su duhovne tvorevine i pravo tvorca-inovatora ili autora, na rezultate svog intelektualnog stvaralaštva. U našem
pravu još uvek postoji naziv pravo industrijske svojine i autorsko pravo. Težnja svih ovih prava je da budu
materijalizovana, odnosno da se njihovim nosiocima omogući, obezbedi ostvarivanje njihovih prava.
Značaj naročito prava industrijske svojine, a pre svega renomiranih žigova ili patenata u savremenom svetu je nemerljiv.
Tako vlasnici prava intelektualne svojine postaju sve češće meta zloupotreba različitih vrsta zloupotrebe njihovih prava tj
sve prefinjenijih oblika piraterije i falsifikovanja. Nova ideja, revolucionarno otkriće ili umetnička inspiracija daju svom
tvorcu pravo i osnovnu slobodu u izboru na koji način će ih koristiti. Zakoni priznaju nosiocu prava intelektualne svojine
monopolsko ovlašćenje koje se sastoji u isključivom pravu da sam upotrebljava svoju tvorevinu ( pozitivno ovlašćenje ) i
pravu da zabrani nekom svakom licu da ga koristi bez njegove saglasnosti ( negativno ovlašćenje ). Teorija industrijske
svojine ili,u širem smislu, intelektualne svojine ima svoj koren u francuskom pravu koje je imalo veliki uticaj i na
zakonodavstva drugih zemalja kao i na razvoj međunarodnog prava industrijske svojine. U Nemačkoj je ranije
preovlađivala teorija ličnih prava koja je danas napuštena pod uticajem nematerijalnih prava. U anglosaksonskom pravu
common law podržava slobodu trgovine i privrede i protivi se svakom monopolu, izuzev monopolskog prava priznatog za
novi izum ili novi proizvod. Ova teorija je dopunjena tzv.ugovornom teorijom a postoji i teorija klijentele. Osnovna
karakteristika današnjeg prava intelektualne svojine je uticaj fenomena opšte globalizacije pre svega ekonomije.
Potpisivanjem međunarodnih konvencije i sporazuma kojima se uvodi jedinstveni postupak zaštite, govore da se
intelektualna svojina posmatra sve više kao jedan globalni fenomen i pravno reguliše na globalnom nivou. Patent je osnova
za uvođenje novih tehnologija, zato njihova tržišna vrednost raste,a time i visina ulaganja u istraživanja i razvoj. U
uslovima savremenog tehnološkog razvoja pravo intelektualne svojine ima novu funkciju, pre svega nametanja određene
discipline na tržištu tj. doprinos očuvanju slobodne konkurencije i regulisanje protoka informacija, pri cemu ono, ne gubi ni
svoju osnovnu funkciju garantovanja nosiocima-titularima prava i ovlašćenim korisnicama uživanje njihovih prava. Pravo
intulektualne svojine obuhvata dve snovne celine: autorsko i srodna prava i prava industrijske svojine.

2. AUTORSKO I SRODNA PRAVA

Autorsko pravo je relativno mlada pravna disciplina, formirana u XIX veku. Autorsko pravo nastoji da pomiri dva
podjednako važna, a ponekad i suprotstavljena interesa-potrebu autora da bude pravno zaštićen, sa jedne strane, i kulturni i
naučni napredak društva, sa druge strane. U anglosaksonskom pravu na početku je za označavanje ove pravne discipline
korišćen termin copyright koji pre svega asocira na pravo na štampanje tj.umnožavanje primeraka nekog autorskog dela.
Od donošenja Zakona o autorskom pravu iz 1911. godine, ovim terminom obuhvaćena su sva ovlašćenja zakonom priznata
autoru u slučaju povrede nekog od njegovih prava.
Ova grana prava reguliše prava stvaraoca književnih, naučnih i umetničkih dela. Štite se tako književna dela, govorna dela,
muzička i pozorišna dela, dela likovnih umetnosti, kimenatografska dela i dela primenjenih umetnosti. Veliki broji
nacionalnih zakona sadrži odredbe o srodnim pravima tj. pravima interpretatora, proizvođača fonograma, videograma,
emisija i baza podataka.
U domaćem pravu tradicionalno su zaštićeni autori i njihova dela, kao i nosioci srodnih prava, s tim što je novim Zakonom
o autorskom i srodnim pravima iz 2004 god. uvedena jedna novina- pravna zaštita prvog izdavača slobodnog dela.

3. PRAVNA PRIRODA PRAVA INTELEKTUALNE SVOJINE I NJEGOV ODNOS SA DRUGIM GRANAMA

PRAVA

Autorsko pravo se razlikuje od ličnih prava po tome što se autorsko delo može odvojiti od autora, dok je za lična dobra
karakteristična neodvojivost od ličnosti, pa je tako kod ličnih dobara nosilac uvek fizičko lice, dok je kod autorskog dela to
najčešće pravno lice. Lično pravo gasise smrću svog titulara, dok su ličnopravna autorska ovlašćenja večna. Ove dve
kategorije prava imaju sličnost pre svega u tome što je intelektualno stvaralaštvo neodvojivo povezano sa fizičkom
ličnošću autora, te obe imaju za cilj zaštitu idealnih odnosno moralnih prava fizičke ličnosti. Monopolostički karakter prava
intelektualne svojine ukazuje i na sličnost i sa stvarnim, imovinskim pravom i ova prava su prenosiva i naslediva i svojim
titularima pružaju apsolutno pravo korišćenja i raspolaganja. Međutim pravo intelektualne svojine razlikuje se od stvarnog
prava jer štiti ličnopravna ovlašćenja. Kod autorskog prava objekt zaštite je uvek duhovna tvorevina a kod stvarnog prava
telesne i bestelesne stvari. Autorsko pravo zbog svoje posebne prirode ne može biti predmet prinudnog izvršenja i zaplene
niti se može steći okupacijom i održajem. Autorsko delo po proteku zaštićenog roka postaje opšte dobro.

1
Pravo intelektualne svojine predstavlja relativno mladu pravnu disciplinu koje svoje korene i osnove pronalazi u načelima i
principima građanaskog prava. U slučaju postojanja pravnih praznina primenjuju se rešenja iz građanskog, upravnog i
trgovinskog tj. privrednog prava. Bliska veza postoji sa obligacionim pravom jer se na ugovor o licenci koji je osnovni
način prenosa prava industrijske svojine, i na sva ostala pitanja u vezi sa njim primenjuje posebno poglavlje ZOO. Pravo
intelektualne svojine , iako po prirodi privatnopravo, u svom procesnopravnom aspektu pokazuje bliske veze sa upravnim
pravom.Tako se postupak zaštite pronalaska i drugih prava industrijske svojine ostvaruje u upravnom postupku koji vodi
Savezni zavod za zaštitu intelektualne svojine, kao upravni organa. Protiv rešenja Zavoda nije dozvoljena žalba ali postoji
zakonska mogućnost pokretanja upravnog spora
Predmet pravne zaštite industrijske svojine je stvaralaštvo u oblasti proizvodnje-ponalazci i znaci razlikovanja koji nalaze
svoju primenu u proizvodnji robe i njenom protoku na tržištu čime se bavi trgovinsko pravo. Prava industrijske svojine
mogu biti sredstvo za ostvarivanje nelojalnog ponašanja na tržištu a ono je regulisano odredbama Zakona o trgovini i
Zakona o zaštiti konkurencije koji pripadaju trgovinskom pravu.

4. POJAM AUTORSKOG PRAVA

Prema klasičnoji podeli autorsko pravo može se posmatrati u objektivniom i subjektivnom smislu. U objektivnom smislu
predstavlja skup pravnih normi kojima se regulišu društveni odnosi u vezi sa stvaranjem i iskorišćavanjem autorskih dela
tj. dela iz oblasti književnosti, nauke i umetnosti. Ono je grana prava čiji je osnovni zadatak da obezbedi pravnu zaštitu
autora ali istovremeno ima i za zadatak i usklađivanje interesa autora sa interesima drugih lica i to kako onih koji nam
autorska dela čine dostupnim (npr. Izdavač), tako i svih kranjih korisnika autorskog dela (npr.čitalac).Norme autorskog
prava u objektivnom smislu određuju pre svega, pojam i vrste autorskih dela, sadržinu subjektivnog autorskog
prava,ograničenja subjektivnog autorskog prava, vremensko trajanje pravne zaštite,
prenos autorskog prava za života autora i u slučaju njegove smrti i zaštitu autora u pogledu povrede njegovog prava.
U subjektivnom smislu autorsko pravo obuhvata skup konkretnih ovlašćenja koja pripadaju tvorcu autorskog dela tj.
ovlašćenja koja su na osnovu pravnih normi priznata autoru i koja on po svojoj volji vrši. Autorsko subjektivno pravo
nastaje samim stvaranjem autorskog dela kao intelektualnog napora autora. Izvorni nosilac autorskog subjektivnog prava je
uvek autor kao fizičko lice, a ukoliko je u stvaranju dela na kreativan način učestvovalo više lica onda su ta sva lica
koautori dela tj. zajednički nosioci jedinstvenog subjektivnog autorskog prava. Postoje dve osnovne grupe ovlašćenja
kojima autor raspolaže. To su moralna ovlašćenja autora koja štite samu ličnost autora i njegov ugled i imovinska
ovlašćenja koja mu omogućuju da na pravi način iskoristi svoje delo tj. da ga komercijalizuje. Dok moralna prava autora
traju večno imovinska ovlašćenja su vremenski ograničena. Po isteku određenog roka u kome se smatra da je autor na pravi
način komercijalizovao svoje delo, on više nad njime nema monopol pa delo ulazi u javni domen tj. postaje slobodno za
korišćenje.

5. POJAM AUTORSKOG DELA

Autorsko delo je duhovna tvorevina u oblasti književnosti, nauke i umetnosti i kao takvo čini predmet subjektivnog
autorskog prava. U našem Zakonu o autorskim i srodnim pravima iz 2004. god autorsko delo se određuje kao originalna
duhovna tvorevina autora izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost,
njegovu namenu, sadržinu i način ispoljavanja kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine. Zakon precizira
pojam autorskog dela nabrajanjem pojedinih vrsta autorskih dela kao što su pisana dela, govorna dela, dramska,
koreografska, muzička, filmska, dela i dela likovne umetnosti. Može biti zabranjeno izvođenje, prikazivanje ili izlaganje
dela koje bi bilo suprotno dobrim običajima ili javnom poretku. Samo jedna kategoprija dela ne uživa zaštitu zbog svoje
namene to su: zvanični državni akti- zakoni, podzakonski, akti, razni propisi, podnesci i drugi akti u upravnom ili sudskom
postupku. Pravna teorija se razvila u dva smera u pogledu gledišta da li autorsko delo čini samo jedan element – forma
(monističko shvatanje) ili su to dva elementa- ideja (animus) i oblik izržavanja (corpus) (dualističko shvatanje). U
našem Zakonu prihvaćeno monističko shvatanje pa da bi autorsko delo uživalo zaštitu mora imati određenu formu, dok
sama ideja ne može uživati zaštitu. Na osnovu pravne teorije i sudske prakse pod pojmom autorskog dela se podrazumeva
tvorevina koja ima duhovni sardžaj, određenu formu i koja je originalna .To su ujedno i uslovi zaštite autorskog dela.

6. USLOVI ZAŠTITE AUTORSKOG DELA

Tvorevina- Delo mora biti rezultat, tj tvorevina čovekovog, autorovog rada. Autorsko delo ne može biti delo nekog
uređaja ( npr. Prevođenje uz pomoć računara) iako se ovi uređaji mogu koristiti kao pomoćna sredstva u stvaralačkom
radu.

2
Duhovni sadržaj i umetnička vrednost- Autorsko delo je namenjeno komunikaciji sa intelektom i duhom drugih ljudi. U
sociološkom smislu, to je društvena tvorevina čija je funkcija da posreduje u komunikaciji između ljudi. Komunikacija
između autorskog dela i njegovih korisnika mora biti neposredna. Duhovni sadržaj se u odnosu na vrstu autorskih dela
izražava na različite načine- muzička dela putem tonova, dok su kod likovne umetnosti to dvodimenzionalne i
trodimenzionalne forme, boje itd. Naš Zakon predviđa da autorska dela uživaju zaštitu bez obzira na umetničku, naučnu i
drugu vrednost.
Spoljna (izražajna) forma dela- Pravo štiti sve proizvode ljudskog duha pod uslovom da su dobili svoju izražajnu,
materijalizovanu formu. Forma je onaj element autorskog dela u kojem se duhovni sadržaj ispoljava i postaje dostupan
ljudskim culima. Materijalizacija duhovnog sadržaja jednogdela može biti u telesnom (npr. Knjiga, skulptura, slika), ali i u
bestelesnom vidu (zvuk, elektromagnetski talas). Materijalizovana forma u kojoj je delo izraženo ne mora da bude ni
definitivna, jer i nedovršena autorska dela uživaju pravnu zaštitu. Forma autorskog dela mora biti određena, što garantuje
ispunjenost zahteva za stabilnošću oblika u kome je konkretizovan idejni sadržaj dela, a što nadalje omogućava i
prepoznavanje autorskog dela i priznanje autorskog prava, kao i mogućnost njegovog ponavljanja tj reprodukcije.
Originalnost dela – Autorsko delo mora da pretstavlja orginalnu tvorevinu i to je opšte prihvaćen uslov autorsko-pravne
zaštite. Orginalno je ono delo koje je njegov tvorac stvorio sam, ali to ne znači da se autorska dela nikako ne smeju
podražavati ili oslanjati na druga dela, ali nova kreacija, tako stvorena mora da nosi znatne izmene. Ove izmene moraju biti
odraz ličnosti autora, pa su ponekad i nijanse dovoljne da daju izgled originalnog, a kod lica koja ih čitaju ili gledaju
moraju izazvati osećaj neobičnog ili do tada neviđenog dela. Kriterijum originalnosti najprimerenije je procenjivati na
fleksibilan način.
Formalnosti- Danas preovlađuje princip po kome autorskopravna zaštita nastaje samim činom nastanka dela, što znači da
autor nije dužan da preduzima bilo kakve formalne, administrativne radnje kojima bi konstituisao ili obezbedio svoje
pravo. Tako npr. objavljivanje dela ni na koji način ne utiče na sticanje autorskog prava. Naš Zakon o autorskom pravu ne
uslovljava nastanak autorsko-pravne zaštite ispunjenjem bilo kakvih formalnosti, ali predviđa mogućnost evidencije tj
deponovanja autorskih dela radi obezbeđenja dokaza.
Evidencija autorskih dela i predmeta srodnih prava- Zakon pruža mogućnost nosiocima autorskih i srodnih prava da
radi obezbeđenja dokaza, deponuju primerke svojih dela i predmeta srodnih prava kod nadležnog državnog organa ( Zavod
za intelektualnu svojinu). Nosilac prava je dužan da prilikom deponovanja i unošenja u evidenciju autorskog dela da
istinite i potpune podatke, pri čemu se ti podaci smatraju istinitim dok se suprotno ne dokaže, šti pretstavlja oborivu
pretpostavku. Svako savesno lice koje je povredilo tuđe autorsko pravo uzdajući se u tačnost podataka u evidenciji ne
odgovara za naknadu štete zbog povrede tog prava.

7. VRSTE AUTORSKIH DELA

Naš Zakon sadrži opštu definiciju autorskih dela kao originalnih duhovnih tvorevina autora, izraženih u određenoj formi i
nabraja najkarakterističnije vrste autorskih dela.
1. Književna dela- podrazumevaju sva dela iz oblasti knjižvnosti i nauke koja se izražavaju pomoću reči. Ova dela
svrstavaju se u pisana i govorna, a ona mogu biti izvorna ili izvedena.
a) Pisana dela- su knjige, brošure i drugi tekstovi iz oblasti beletristike i naučne i stručne literature, naučni i stručni radovi
i članci, novinski članci, beleške i analize, računarski programi itd. Svi ovi oblici uživaju pravnu zaštitu pod uslovom da je
reč o originalnim i intelektualnim tvorevinama.
U kategoriju knjiga spadaju pored romana, novela, pripovedaka i pesama, i drame, komedije, libreta, scenarija, ali i
slikovnice, stripovi, enigmatske igre i rebusi.
U oblasti žurnalistike, dnevne novosti i razne druge vesti koje sadrže puke informacije, nisu stekle zaštitu na planu
autorskog prava, jer je u opštem interesu da javnost bude što bolje i potpunije obaveštena o svim događajima iz oblasti
javnog života. Isključivo u slučaju da ovakve vesti dobiju oblik reportaže ili novinskog članka, one mogu da računaju na
autorsko-pravnu zaštitu.
Kompilacije mogu da budu književnog ili korisnog karaktera. U prve spadaju zbirke odabranih dela, antologije, rečnici,
enciklopedije itd., a u druge razne vrste kataloga i programa, vodiči, albumi godišnjaci, cenovnici itd. One uživaju zaštitu
ukoliko je reč o originalnim tvorevinama.
Privatna pisma- koja nose odlike orginalnog autorskog dela predstavljaju predmet zaštite i to samo u pogledu sadržine, a
ne i same hartije na kojoj su ispisana, a koja ostaje u svojini lica kome su upućena. Ukoliko su pisma pisana na posebnom
jeziku, na originalan način, ona ispunjavaju uslov za priznanje autorskog prava. ali ovo ne važi za poslovna pisma i
korespodenciju.
Naslovi književnih i drugih dela- uživaju zaštitu pod uslovom da su originalna, kao i nezavršeno autorsko delo i delovi
autorskog dela. Naslov obeležavai identifikuje delo i pomaže u razlikovanju jednog dela od drugog. Postoji zabrana
korišćenja istog ili vrlo sličnog naslova ukoliko je reč o delima iste vrste i ukoliko to dovodi do zabune u književnom ili

3
umetničkom životu. Za rešavanje ovakvih situacija koristi se pravilo da autor dela koje je prvo nastalo ima pravo da zadrži
naslov dela. Zakon pod pisanim delima podrazumeva i računarske programe. Autorima programa , kao i drugim tvorcima
autorskih dela, sa jedne strane treba omogućiti da se zaštite od nedozvoljenog iskorišćavanja programa, a sa druge, da svoja
dela ekonomski iskorišćavaju tj potrebno je odgovarajućim zakonskim propisima reguilisati odnos i prenos programa
između autora i vlasnia programa (kad to nije isto lice) i zainteresovanih korisnika. Novi Zakon o patentima iz 2004. god
predviđa da se računarski programi ne smatraju patentima
Vlasnik hardvera nema subjektivno autorsko pravo na programu, on može samo da ima imovinska ovlašćenja na osnovu
ugovora o delu ili po osnovu radnog odnosa. Međutim autor programa ima moralna prava na svom programu i pravo na
naknadu. Zakon pored ostalih imovinskih prava za autore predviđa i pravo da se drugome zabrani ili dozvoli beleženje ili
umnožavanje (kopiranje) svog dela na bilo koji telesni ili bestelesni, trajni ili privremeni, posredni ii neposredni način.
Kopiranje programa danas je najčešći slučaj povrede softvera. Zakon predviđa i određene izuzetke. Bez dozvole autora i
bez plaćanja naknade mogu se reprodukovati kopije računarskih programa od strane korisnika radi korišćenja u one svrhe
za koji je taj program pribavljen, tj u svrhe tačno određene propisima. Po propisima autorskog prava, za prevođenje
autorskog dela potrebna je dozvola autora, ali se u slučaju kompjuterskih programa uglavnom odstupa od ovog pravila, pa
legalni imaoci programa imaju pravo da prevode program na druge jezike.
b) Govorna dela – reč je o predavanjima, govorima, besedama, konferencijama itd. Koja uživaju zaštitu kao autorska dela
pod uslovom da je reč o originalnim kreacijama. Ukoliko je reč o govorima održanim u skupštinama, sudovima i drugim
državnim organima, naučnim, umetničkim i drugim organizacijama,kao i na javnim političkim sastancima, oni se mogu
slobodno objavljivati bez dozvole i naknade autorima putem štampe, televizije, a sa ciljem obaveštavanja javnosti o
aktuelnim događajima iz političkog, naučnog i kulturnog života. Ukoliko se ovakva dela sakupljaju u zbirke, ona se ne
mogu objavljivati bez autorove dozvole.
c) Izvedena dela- ova dela zasnivaju svoje postojanje na nekom već postojećem (izvornom) delu. Autor ovakvog dela
stvara novo delo pozajmljujući od već postojećeg dela izvesne bitne odlike, ali na takav način da izvedeno delo predstavlja
originalnu tvorevinu duha. Ono je u zavisnom odnosu od originalnog dela, jer je za njegovo iskorišćavanje potrebna
saglasnost autora originalnog dela. Ovakvo delo može se ostvariti skraćivanjem, prilagođavanjem, preradom i prevođenjem
izvornog dela. Prevodi su najčešći oblik izvedenih dela, pri čemu prevodilac stvara novo autorsko delo koje u sebi nosi
pečat ličnosti prevodioca. Međutim, redakcija prevoda nekog književnog dela ne predstavlja posebno autorsko delo, pa
prema tome redaktoru prevoda ne pripada nikakvo autorsko pravo.
2. Muzička dela – su umetnička dela koja se izražavaju pomoću tonova i uživaju zaštitu pod uslovom originalnosti.
Sastoje se iz 3 elementa: melodije, harmonije i ritma kojima se melodija ilustruje. Uživaju zaštitu bez obzira na to da li su
zabeležena putem nota ili npr na traci, i da li su propraćena rečima ili ne. Mogu biti izvorna i izvedena. U okviru izvedenih
dela razlikujemo aranžman, varijaciju, ali i skraćivanja muzičkih dela i razne vrste zbirki.
3. Pozorišna dela – specifičnost ove vrste autorskih dela je u tome što se mogu izvoditi na sceni i to posredstvom
umetnika, izvođača, ili posredstvom određenih predmeta
( lutkarsko pozorište ). Ovakva dela su zaštićena kao dramska, dramsko-muzička, koreografska i pantomimska. Posebnu
vrstu ovih dela čine i dela koja potiču iz foklora.
4. Dela likovnih umetnosti – u njih se tradicionalno ubrajaju slikarstvo, vajarstvo, grafika, arhitektura, dekor, hortikultura,
fotografija itd. Prema klasičnoj podeli možemo razlikovati dela likovnih umetnosti u užem smislu, dela arhitekture i
fotografska dela.
U likovna dela u užem smisu spadaju dela iz oblasti slikarstva, vajarstva, grafike, dekora itd. Ona su zaštćena pod uslovom
originalne tvorevine autora. Kao originalna dela zaštićene su i kopije tih dela pod uslovom da nose karakter originalnosti.
Dela arhitekture, kao izrazi umetničkog oblikovanja, gradnje i ukrašavanja, obuhvataju arhitekturu u užem smislu
(stambene i druge zgrade, spomenici, mostovi), unutrašnju arhitekturu ( uređenje stanova i drugih prostora), pozorošnu i
scensku dekoraciju i hortikulturu. Uslov zaštite i kod ovih dela je originalnost. U grupi fotografskih dela i dela stvorenih
postupkom sličnim fotografskim (fotokopija), zaštićena su kako umetnička tako i dokumntarna fotografija. Fotografska
dela moraju da ispune uslov originalnosti koji se kod ovih dela ogleda u nekoliko elemenata: u izboru
mesta,vremena,položaja i osvetljenja.
5. Kartografska dela – su sve vrste geografskih, topografskih, astronomskih i drugih karata, razne vrste planova, skica
koja se odnose na geografiju, topografiju, arhitekturu ili neku drugu naučnu ili umetničku oblast uz ispunjenje uslova
originalnosti.
6. Dela primenjene umetnosti – dobijaju na značaju, jer savremeni kupci sve više vode računa o estetskoj strani
proizvoda, posebno predmeta za ličnu upotrebu i opremanje prostora. Ona ulaze u tzv. Sivu zonu koja se nalazi na granici
interesovanja dve grane prava, autorskog i prava industrijske svojine.
7. Filmska dela – Zakon ih naziva kinematografska i televizijska dela i ona obuhvataju igrane, crtane, dokumentarne
filmove, filmske žurnale itd. Kinematografsko delo bez obzira na to da li je stvoreno kao izvedeno delo, prilagođavanjem

4
nekog drugog dela za film (npr. roman) ili na osnovu originalne ideje predstavlja predmet zaštite kao originalna tvorevina
duha. Naslovi kinematografskog dela uživaju istu zaštitu kao i naslovi književnih dela.

8. NOSIOCI AUTORSKOG PRAVA

Autorima, kao izvornim (originernim) nosiocima autorskog prava, zakonom je zagarantovano uživanje maksimalnog kruga
ovlašćenja koja oni mogu, delimično ili potpuno da prenesu na drugo pravno ili fizičko lice, koje tako postaje nosilac
autorskog prava (derivativni nosilac). Ovlašćenja koja autor prenosi nosiocu su, po svojoj prirodi, imovinska i tiču se prava
i načina korišćenja autorskog dela. Prenos imovinskih ovlašćenja ne znači da autor gubi i svojstvo autora, jer je ono
neprenosivo i vezano za njegovu ličnost. Nosilac autorskog prava može biti kako fizičko, tako i pravno lice. Postoje 3
osnova za nastanak ovog prava: ugovor, zakon i nasleđivanje.
Ugovor je najčešći način prenosa ovlašćenja i njega zaključuje autor sa drugim fizičkim ili pravnim licem koje tako postaje
nosilac autorskog prava. Mogu se prenositi sva ili samo neka ovlašćenja koja se po prestanku ugovora, vraćaju autoru kao
izvornom nosiocu prava.
Ako se prenos vrši na osnovu zakona, onda drugo lice ima ona ovlašćenja u pogledu autorskog dela koja mu se zakonom
priznaju, nezavisno od volje autora npr. dela koja nastanu u radnom odnosu ili po narudžbini određenog pravnog ili
fizičkog lica. Kod dela stvorenog u radnom odnosu, kod nas je prihvaćeno stanovište da je autor tvorac dela koji, zbog toga
što se nalazi u radnom odnosu i dobija materijalnu nadoknadu za svoj rad, prenosi imovinska ovlašćenja na svoje
preduzeće ili ustanovu, pod uslovima određenim u Zakonu. Naš Zakon propisuje da je ukoliko je autor stvorio delo tokom
trajanja radnog odnosa, izvršavajući svoje radne obaveze, poslodavac ovlašćen da to delo objavi i nosilac je isključivih
imovinskih prava na njegovo iskorišćavanje, u okviru svoje registrovane delatnosti, u roku od 5 godina od završetka dela,
ako opštim aktom ili ugovorom o radu nije drugačije određeno. Autor ima pravo na posebnu naknadu. Posle proteka
zakonom određenog roka, isključiva imovinska prava na delu stiče autor. Prilikom korišćenja dela stvorenog u radnom
odnosu,poslodavac je dužan da navede ime,pseudoim ili znak autora. Kod autorskih dela po narudžbini nosilac prava je
naručilac a ne autor dela. Ugovorom o narudžbini autor se obavezuje da za naručioca izradi delo(portret, skulpturu) i da mu
preda primerak. Naručilac, kao finansijer izrade dela ima pravo da prati stvaranje dela, daje sugestije, usmerava i kontroliše
postupak stvaranja dela, ali ne da i time suštinski ograničava slobodu stvaralaštva autora. Za iskorišćavanje dela naručilac
je obavezan da autoru plati naknadu, kao i da na svakom primerku dela označi ime autora. Ako je u pitanju nasleđivanje, u
našem pravu prihvaćeno je rešenje da se primenjuje opšti režim nasleđivanja, što znači da će zakonski naslednici autora
imati ona prava koja se mogu nasleđivati po propisima autorskog ili naslednog prava, a testamentalni naslednici, ona prava
koja im je autor svojim testamentom preneo. Nosilac autorskog prava ne sme neovlašćeno prenositi autorska ovlašćenja na
treća lica, a ako to uradi dužan je da nadoknadi štetu koju je time prouzrokovao.

9. SADRŽINA AUTORSKOG PRAVA

Autorsko pravo je pre svegaisključivo (monopolističko) pravo, koje svom titularu omogućava ne samo potpuno
iskorišćavanje zaštićenog predmeta, već i pravo da zabrani svim drugim licima iskorišćavanje njegovog dela. Ovaj
monopol je u svim držama teritorijalno i vremenski oraničen. Autorsko subjektivno pravo jpredstavlja jedinstveno pravo
koje sadrži dve vrste ovlašćenja – moralna i imovinska, koja zajednički služe za zaštitu ličnih i materijalnih interesa
autora. Naš Zakon precizno određuje sadržinu autorskog prava jer eksplicitno nabraja njegova moralna i imovinska prava i
uz to predviđa posebna prava autora prema vlasniku dela, a u pojedinim slučajevima i pravo autora na posebnu naknadu.
Moralna ličnopravna ovlašćenja autora – priznanje moralnih prava autora predstavlja tekovinu autorskog prava
utemeljenu u odredbama Bernske konvencije. Moralno pravo autora je po svojoj pravnoj prirodi trajno, isključivo,
apsolutno pravo, strogo ličnog karaktera, koje deluje erga omnes. Autor je taj koji je ovlašćen da se stara o svom delu i da
zabrani trećim licima svako mešanje u pogledu iskorišćavanja ili raspolaganja delom. On ima apsolutno pravo da povuče
svoje delo, da odustane od već zaključenog ugovora, uništi delo koje je predmet ugovora zaključenog sa trećim licima itd.
Međutim, apsolutni karakter moralnog prava mora, u određenoj meri biti ograničen zakonskim propisima, jer je njihov
zadatak da reguilišu kako položaj autora, tako i njegove odnose sa trećim licima. Moralna prava su neotuđiva, pa se u
slučaju smrti neka lično pravna ovlašćenja koja su tesno povezana za ličnost autora gase, dok se vršenje drugih ovlašćenja
može preneti na naslednike. Ovlašćenja koja su tesno vezana za ličnost autora nazivaju se pozitivnim ovlašćenjima, za
razliku od negativnih ovlašćenja koja mogu vršiti i druga lica, pa se time mogu i prenositi.
Zakon određuje sadržinu moralnih prava autora i predviđa nekoliko ovlašćenja: pravo paterniteta, pravo na naznačenje
imena, pravo na objavljivanje dela, pravo na poštovanje integriteta (nepovredivosti) dela i autorove ličnosti i pravo na
suprotstavljanje nedostojnom iskorišćavanju dela.
Pravo paterniteta i pravo na naznačenje imena deo su osnovnog moralnog prava koje ima svaki autor, a to je da se
suprotstavi plagijatu, tj da delo koje je on stvorio označi svojim imenom, na način koji sam odabere.

5
Pravo na objavljivanje dela sastoji se u odluci autora da li će, kada i u kom obliku delo učiniti dostupnim javnosti. Delo se
smatra objavljenim samo kada se to učini sa dozvolom autora.
Pravo na zaštitu integriteta dela sastoji se u isključivom pravu autora da štiti svoje delo, a to znači da se suprotstavi
neovlašćenim izmenama svog dela tj da da dozvolu za preradu dela drugom licu, ali i da se suprotstavi javnom
saopštavanju dela u izmenjenoj i nepotpunoj formi.
Pravo na suprotstavljanje nedostojnom iskorišćavanju dela sastoji se u isključivom pravu autora da se suprotstavlja
iskorišćavanju svog dela na način koji ugrožava ili može ugroziti njegovu čast ili ugled (neprikladno prikazivanje, ako je
cilj interpretacije da izazove smeh, omalovažavanje). Zakon iz 2003. god. međutim predviđa da autor može povući dozvolu
koju je dao za korišćenje dela ukoliko bi to moglo da nanese štetu njegovom ugledu i to iz razloga koji su nastali nakon
zaključenja autorskog ugovora, a koji se ne mogu pripisati sticaocu prava. U ovakvim slučajevima, za autora nastaje
obaveza naknade štete.

Imovinska prava autora – ova prava, zajedno sa moralnim ovlašćenjima, služe za zaštitu autorovih interesa i
predstavljaju neodvojivu komponentu autorskog subjektivnog prava. Reč je o različitim načinima iskorišćavanja dela.
Autor je jedan, a koristici autorskog dela brojni, pa on nema mogućnost da kontroliše pojedinačno uživanje njegovogdela.
Upravo zato Zakon priznaje autoru ekskluzivno pravo da iskorišćava svoje delo (pozitivno ovlašćenje) i predviđa da druga
lica mogu iskorišćavati delo samo uz njegovu dozvolu. Davanje saglasnosti za korišćenje dela ili autorizacija, neotuđivo je
pravo autora (negativno ovlašćenje) i on ima pravo da posebno odlučuje o svakom obliku iskorišćavanja svog dela. Načini
iskorišćavanja mogu biti različiti u zavisnosti od vrste i prirode dela. Ova ovlašćenja autora su prenosiva, pa on ima pravo
da ih uz naknadu ili bez nje prenosi na fizička ili pravna lica za vreme trajanja autorsko-pravne zaštite. Autor prenosi
imovinska prava pravnim poslovima za života tj ugovorima, a posle njegove smrti naslednici nasleđuju imovinska prava za
preostali ograničeni period zaštite. Prenosivost imovinskih prava je i osnovna razlika u poređenju sa moralnim pravima
koja su potpuno vezana za ličnost i neprenosiva. Za svako iskorišćavanje dela autoru pripada naknada, osim ukoliko
ugovorom između autora i korisnika ili zakonskim odredbama nije drugačije predviđeno. Imovinsko pravo autora je po
svojoj prirodi isključivo, apsolutno pravo koje deluje erga omnes. Po našem novom Zakonu radnje iskorišćavanja dela
podeljene su u 2 gupe, u zavisnosti od toga da li se delo iskorišćava u telesnoj formi ili u bestelesnoj.
Iskorišćavanje dela u telesnoj formi obuhvata nekoliko radnji. Osnovna je beleženje dela na materijalnu podlogu tj
umnožavanje (npr. štampanje). Druga radnja predstavlja stavljanje dela primeraka u promet. Najzad, autor može
iskorišćavati svoje delo i davanjem primeraka dela u zakup tj na ograničeno vreme, uz neposrednu ili posrednu imovinsku
korist. Autor ima pravo da dozvoli ili zabrani licu koje je kupilo primerak dela davanje trećim licima u zakup ili na poslugu
tog primerka.
Iskorišćavanje dela u bestelesnoj formi takođe obuhvata nekoliko radnji.
Pravo izvođenja dela znači da autor osim osnovnog prava da lično izvodi svoje delo, ima isključivo pravo da drugome
zabrani ili dozvoli izvođenje svog dela (izvođenje govornih, muzičkih dela itd i to neposrednim, ličnim angažovanjem, a ne
korišćenjem ranije predviđenog zvuka).
Pravo predstavljanja dela je javno saopštavanje scenskih dela, uživo pred publikom i to vizuelnim ili vizuelno zvučnim
putem.
Pravo prenošenj, izvođenja ili predstavljanja znači da autor ima pravo da dozvoli odnosno zabrani istovremeno javno
saopštvanje dela koje se izvodi ili predstavlja publici koja se nalazi izvan prostora u kome se delo izvodi ili predstavlja
uživo, uz pomoć tehničkih uređaja kao što su zvučnik, ekran i zvučnik.
Pravo emitovanja znači da autor može da dozvoli odnosno zabrani, javno saopštavanje dela zvučnim ili bežičnim
prenosom električnih elektromagnetnih ili drugih signala na daljinu. Postoje 3 vrste emitovanja: bežično (radio) satelitsko
kao posebna vrsta bežičnog emitovanja i žičano (kablovsko).
Pravo na javno saopštavanje obuhvata sve oblike javnog saopštavanja. Internet odredba predviđena ugovorom o
autorskom pravu, obuhvata 2 vrste komunikacionog procesa na internetu. Prvi se odnosi na javno saopštavanje u vidu
elektronske pošte, a drugi na postavljanje dela na server, odakle je ono bez obzira na vreme i mesto elektronski dostupno
svakom licu.
Pravo na prilagođavanje, aranžiranje i drugu izmenu dela znači da autor ima pravo da iskorišćava svoje delo ne samo u
izvornoj (prvobitnoj) formi,već i u izmenjenoj (prerađenoj) formi, čak i onda kad je tvorac prerade lice različito od autora
izvornog dela.
Pravo na javno saopštavanje dela koja se emituju na javnim mestima je isključivo pravo autora da zabrani ili dozvoli
emitovanje dela putem tehničkih uređaja npr u javnom saobraćaju, restoranima, klubovima itd.
Pravo javnog saopštavanja dela sa nosačima zvuka i slike uz pomoć tehničkih uređaja za reprodukovanje zvuka tj slike,
pretpostavlja da je delo prethodno snimljeno na disku, audio ili video kaseti. Najčešće se ovakav vid iskorišćavanja javlja u
restoranima, hotelima, klubovima itd. Autor ima isključivo pravo da dozvoli ili zabrani ovakvo saopštavanje dela tj da
dobije odgovarajuću naknadu u slučaju neovlašćenog saopštavanja dela.

6
10. PRAVA AUTORA PREMA VLASNIKU PRIMERKA AUTORSKOG DELA

Cilj svakog autora je da svoje delo ekonomski iskoristi i time dobije odgovarajuću naknadu za svoj trud. Otuđenjem dela i
prelaskom vlasništva originalnog dela sa autora na novog vlasnika, vlasnik dobija ovlašćenje da delom raspolaže u
određenim granicama, ali on ne postaje autor i ne stiče moralno-pravna ovlašćenja koja pripadaju autoru.
Pravo na pristup delu – znači da autor ima pravo da od vlasnika primerka njegovog dela traži da mu omogući pristup tom
primerku, ako je to neophodno radi umnožavanja dela i ako se time bitno ne ugrožavaju opravdani interesi vlasnika tj lica
koje drži taj primerak dela. Vlasnik dela nije dužan da autoru preda primerak dela, već samo da mu omogući pristup u
svojim prostorijama.
Pravo sleđenja se aktivira kad vlasnik oroginalnog primerka dela npr slike ili originalnog rukopisa, proda takav primerak
drugome. Tada autor dela ima pravo da bude obavešten o prodaji dela i da potražuje naknadu u iznosu od 3% u iznosu od
prodajne cene. Od ovog prava autor se ne može odreći i ono je nasledivo. Ovo pravo nije predviđeno jedino za dela iz
oblasti arhitekture i filmskih dela. Za obavezu plaćanja naknade solidarno odgovaraju prodavac i galerista ili organizator
javne prodaje originalnog primerka dela tj rukopisa. Galerista ili organizator javne prodaje dužan je da u roku od 15 dana
po izvršenoj prodaji obavesti autora o iznosu prodajne cene, imenu i adresi prodavca i kupca, ili ukoliko zbog diskrecije tj
zaštite identiteta kupca to ne želi, mora sam da isplati naknadu. Obaveza plaćanja naknade dospeva u roku od 30 dana po
izvršenoj prodaji.
Pravo zabrane izlaganja originalnog primerka dela likovne umetnosti znači da vlasnik originalnog primerka dela
slikarstva, skulpture i fotografije ima pravo da taj primerak izlaže bez obzira na to da li je delo objavljeno, osim ako je
autor prilikom otuđenja originalnog primerka, to izričito u pismenoj formi zabranio. Međutim, autor ne može zabraniti
izlaganje originalnog primerka dela koje pripada muzeju, galeriji i drugoj sličnoj javnoj instituciji.
Preče pravo autora na preradu primerka dela arhitekture postoji u slučaju da vlasnik građevine, kao materijalizovanog
primerka dela arhitekture, odluči da izvrši određene izmene na građevini. U takvom slučaju za njega je ustanovljena
obaveza da preradu dela prvo ponudi autoru ukoliko je on dostupan. Ako se izmene na građevini vrše prema projektu koji
nije sačinio autor, moraju se poštovati moralna prava autora.

11. PRAVO AUTORA NA POSEBNU NAKNADU

Zakonom je predviđeno da autori dela za koje se može očekivati da će biti umnožavana za lične, nekomercijalne potrebe,
na nosače zvuka, slike i teksta ( književna, muzička ili filmska dela) imaju pravo na posebnu naknadu od uvoza tj prodaje
tehničkih uređaja i nosača zvuka, slike i teksta koji su podobniza takvo umnožavanje. Solidarni dužnici naknade su
uvoznik i prodavac ovakvih uređaja osim ako su ti uređaji nosači zvuka, slike i teksta namenjeni izvozu. U slučaju
umnožavanja fotokopiranjem, autor ima pravo i na naknadu od pravnog ili fizičkog lica koje pruža uslugu fotokopiranja.
Ovo pravo autor ne ostvaruje individualno već preko organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava koje
će i zaključiti ugovore o iznosu naknade sa dužnicima ove obaveze. Pravo na posebnu naknadu ustanovljeno je i na teret
lica čija je registrovana delatnost davanje na poslugu primeraka autorskog dela (npr video-klub) izuzev računarskih
klubova.

12. SUSPENZIJA ISKLJUČIVIH PRAVA I PRAVA NA NADOKNADU

Korišćenje autorskih dela bez dozvole autora i bez obaveze plaćanja nadoknade je suspenzija autorskog prava. postoji
nekoliko slučajeve suspenzije autorskog prava. pre svega, delo se može umnožavati i javno saopštavati radi sprovođenja
službenog postupka pred sudskim ili drugim državnim organima. Prava se suspenduju i prilikom izveštavanja javnosti o
tekućim događajima pomoću štampe, radija i televizije. Zakon ovde predviđa i dodatne uslove- da je delo objavljeno, da se
pojavljuje kao sastavni deo tekućeg događaja o kome se javnost izveštava, da se umnožavanje i saopštavanje vrši samo u
onom obimu koji odgovara svrsi i načinu izveštavanja o tekućem događaju. Sledeće ograničenje uvedeno je za potrebe
nastave, ispita ili naučnog istraživanja i tu je dozvoljeno umnožavanje kratkih odlomaka pod uslovom da je delo
objavljeno i da ne donosi komercijalnu dobit ustanovama i uz to se moraju poštovati moralna prava autora. Poseban slučaj
čine javne biblioteke, obrazovne ustanove, muzeji, arhivi koji mogu umnožavati dela, ali isključivo za sopstvene arhivske i
nekomercijalne svrhe.
Fizička lica mogu umnožavati za lične nekomercijalne svrhe, ali umnožene primerke ne smeju stavljati u promet niti ih
koristiti za bilo koji drugi oblik javnog saopštavanja dela. Zakon predviđa i izuzetke od suspenzija, pa se dozvola ne odnosi
na 5 slučajeva:
1) snimanje izvođenja ili predstavljanja (koncert, predstava) jer postoji mogućnost zloupotreba,
2) pravljenje skulptorskih dela na osnovu planova i skica za to delo,

7
3) pravljenje nove građevine kopiranjem određene građevine,
4) pravljenje nove građevine po uzoru na postojeću koja je autorsko delo i
5) računski programi.
Odredba kojom je privremeno umnožavanje autorskog dela dozvoljeno, predstavlja novinu u našem zakonodavstvu. Ono je
dozvoljeno ukoliko je prolazno ili slučajno, ukoliko je sastavni deo tehnološkog procesa. Ovde se zapravo radi o radnjama
provremenog umnožavanja koje se nužno dešavaju na serverima tehničkih posrednika u komunikaciji putem interneta.
Citiranje kratkih odlomaka autorskog dela je moguće pod uslovom da je delo objavljeno, da se pomenuti delovi bez
izmena integrišu u drugo delo, uz jasnu naznaku da je reč o citatu i da se na pogodnom mestu navede ko je autor citiranog
dela,naslov citiranog dela, kada i gde je objavljeno tj izdato.
Suspenzija se odnosi i na pravo emisionih preduzeća koja imaju dozvolu za emitovanje da snime sopstvenim sredstvima to
delo na nosač zvuka ili nosač slike, tj nosač zvuka i slike radi emitovanja u sopstvenoj emisiji. Zakon propisuje da se po
isteku roka od 3 meseca, nakon emitovanja dela, snimak mora izbrisati, a mora se sačuvati u zvaničnoj javnoj arhivi
ukoliko snimak ima dokumentarnu vrednost. Ovako snimljeno delo ne može se ponovo emitovati bez dozvole autora.
Zakon dozvoljava i dvodimenzialno umnožavanje, stavljanje u promet tako umnoženih primeraka, kao i druge oblike
javnog saopštavanja dela koja se trajno nalaze izložena na ulicama, trgovima i drugim javnim mestima. Takva dela
dozvoljeno je snimati fotoaparatom, skicirati, emitovati i javno iskorišćavati.
Za potrebe izrade kataloga javnih izložbi i javnih prodaja dozvoljeno je odgovarajuće umnožavanje i stavljanje u promet
primeraka, jer se smatra da su organizovanje javnih izložbi autorskih dela i njihova javna prodaja deo društvene kulture, a
uobičajeno je da ih prate katalozi i spiskovi izloženih dela. Za izradu takvih kataloga nije neophodna dozvola autora i oni
se mogu umnožavati i stavljati u promet.
U prodavnicama, na sajmovima i drugim mestima na kojima se demonstrira rad uređaja za snimanje, reprodukovanje i
prenos zvuka i slike, dozvoljeno je umnožavanje dela na nosač zvuka i slike, javno saopštavanje dela sa tog nosača, kao i
javno saopštavanje dela koje se emituje, ali samo u meri u kojoj je to neophodno za demonstriranje rada uređaja. Ovi
snimci se nakon korišćenja moraju bez odlaganja izbrisati.

13. ZAKONSKA LICENCA

Zakonska licenca predstavlja nešto uže ograničenje autorovih ovlašćenja, jer iako nema obavezu da pribavi dozvolu za
korišćenje dela, korisnik dela je dužan da plati autorsku naknadu. Korišćenje dela dozvoljeno je po sili zakona, ali uz
apsolutno poštivanje moralnih prava autora. Ova vrsta ograničenja uvedena je kako zbog javnog interesa, tako i zbog
opravdanog interesa konačnih korisnika. Prvi slučaj odnosi se na umnožavanje dela. Bez dozvole autora, a uz obavezu
plaćanja autorske naknade, dozvoljeno je u državnim organima, obrazovnim institucijama i javnim bibliotekama
umnožavanje, za potrebe nastave ili naučnog istraživanja. Drugi slučaj odnosi se na sredstva javnog obaveštavanja i tu je
dozvoljeno umnožavanje, stavljanje u promet primeraka, kao i drugi oblici javnog saopštavanja članaka koji su objavljeni u
drugim sredstvima javnog obaveštavanja, a pod uslovom da se ti članci odnose na tekuća ekonomska, politička ili verska
pitanja, i da to autor nije izričito zabranio.
Uz plaćanje naknade dozvoljeno je trodimenzionalno umnožavanje dela koja su trajno izložena na ulicama, trgovima i
drugim javnim mestima, kao i stavljanje u promet tih primeraka. Ovom odredbom je obuhvaćena izrada suvenira,maketa i
drugih predmeta prema autorskim delima, koja su kao spomenici trajno izložena na javnim mestima, jer se smatra da se
stavljanjem u promet umnoženih primeraka širi krug lica koja se sa njima upoznaju. Međutim Zakon predviđa i 3 izuzetka:
1) ukoliko se primerak dela skulpture dobija otiskom iz originalnog kalupa iz kojeg je dobijen i primerak koji je trajno
izložen na javnom mestu, ili iz kalupa ako je načinjen otiskivanjem sa primerka dela skulpture, 2) ako se pravi nova
građevina po uzoru na novu građevinu, 3) i ako se proizvod oblikuje prema delu primenjene umetnosti kojima se
zadovoljavaju praktične potrebe, a to su proizvodi zlatara, juvelira, porcelan, kožna radinost.

14. TRAJANJE AUTORSKOG PRAVA

Naš zakon predviđa da imovinska prava autora traju za života autora i 70 godina posle njegove smrti nezavisno od vrste
dela koje je u pitanju, dok takvo ograničenje ne postoji u pogledu moralnih prava koja traju neograničeno. Zakon uvodi i
actio popularis kojim se pored organizacija autora, daje pravo svakom drugom fizičkom ili pravnom licu da štiti moralna
prava autora. Ukoliko je reč o koautorskom delu, imovinska prava prestaju po isteku 70 godina od smrti koautora koji je
poslednji preminuo. Imovinska prava na delu nepoznatog autora (anonimna lica i pod pseudonomom) prestaju po isteku od
70 godina od dana objavljivanja dela. Ako se početak roka trajanja autorskog prava računa od objavljivanja dela, a delo je
objavljeno u nastavcima, za svaki nastavak teče zaseban rok zaštite. Rokovi za potrebe utvrđivanja datuma prestanka
imovinskih prava autora računaju se od 1. januara godine koja neposredno sledi za godinom u kojoj se desio događaj koji
je relevantan za početak. Nakon prestanka roka zaštite, autorska dela postaju slobodna dela i prelaze u javni domen.

8
15. PRENOS ZA SLUČAJ SMRTI

Posle smrti autora, njegovo subjektivno pravo prelazi n njgove naslednike. Nasjelđivanje može biti zakonsko,
testamentalno ili legatom (npr. kada autor testamentom odredi naslednike, a bračnom drugu ostavi polovinu još neplaćenih
i budućih prihoda od autorskog prava, smatra se da je autor učinio legat). Autor može za života, testamentom da odredi
jedno ili više lica koja će biti nosioci autorskog prava posle njegove smrti. To mogu biti lica iz kruga njegovih zakonskih
naslednika, ali i druga lica. Ukoliko autor za života ne odredi nosioca ili nosioce autorskog prava, posle autorove smrti
primeniće se zakonski red nasleđivanja. Posle autorove smrti nosilac autorskog prava može biti i organizacija autora, kojoj
je umrli pripadao, ako za života autor nije drugačije odredio. Problem nasleđivanja ličnopravnih ovlašćenja iz autorskog
prava rešava podelom na ona koja sadrže tzv. pozitivne prerogative i ona koja sadrže negativne prerogative. U pozitivne
prerogative ubrajaju se ovlašćenja koja sadrže radnje koje, u svom ličnom interesu, može faktički vršiti samo autor ( pravo
na pokajanje i pravo autora na zabranu izlaganja originala njegovog dela). U negativne prerogative ubrajaju se ovlašćenja
koja sadrže radnje koje, u interesu očuvanja dostojne uspomene na autora, faktički može vršiti i drugo lice (ovlašćenje na
priznanje autorstva i na označavanje imena autora na primercima njegovog dela, ovlašćenje na suprotstavljanje
nedostojnom iskorišćavanju dela). Naš Zakon određuje da naslednici autora mogu vršiti ovlašćenja koja se tiču moralnih
prava autora, osim prava na objavljivanje neobjavljenog dela, ako je autor to zabranio, i prava na izmenu dela.

16. PRENOS ZA ŽIVOTA AUTORA (INTER VIVOS) – PRENOS PUTEM AUTORSKIH UGOVORA

Za života autora, najčešći način raspolaganja imovinskopravnim ovlašćenjima je zaključivanje autorskih ugovora. u
savremenim uslovima, autor nije uvek u mogućnosti da samostalno izda, prikaže, emitujesvoje delo, pa to svoje pravo na
iskorišćavanje dela ustupa drugim licima koja su za to zainteresovana ili im je to osnovna delatnost (npr izdavačke kuće).
Naš Zakon sadrži član koji reguliše autorske ugovore i predviđa shodnu primenu odredaba kojima se uređuju obligacioni
odnosi. Prenos imovinskih ovlašćenja može imati 2 osnovna oblika.
1) Kod konstitutivnog prenosa, autor iz izvornih imovinskih ovlašćenja koja mu ostaju izvodi uže ovlašćenje i konstituiše
ga u korist drugog lica tj na ime pribavioca. Ustupljeno pravo korišćenja može biti isključivog ili neisključivog karaktera.
U prvom slučaju, autor će za vreme trajanja ugovora imati obavezu da se uzdrži od svakog ustupanja prava korišćenja
prema nekom trećem licu. Ova obaveza je obligacionog, a ne stvarnopravnog karaktera, pa će autor u slučaju povrede
odgovarati samo za naknadu štete, prouzrokovane povredom ugovorne obaveze.
U slučaju neisključivog ustupanja imovinskih prava, novi sticalac ne raspolaže ovlašćenjem da drugim licima zabrani da
iskorišćavaju delo, niti ima pravo da dalje ustupa korišćenje autorskog dela. Prilikom zaključenja ugovora o ustupanju
prava nužno je i izričito označiti obim ustupanja imovinskih prava, a naročito da li se radi o isključivom ili neisključivom
ustupanju.
2) Translativni prenos podrazumeva cediranje prava, tj prenos ovlašćenja u obliku cesije sa nosioca ovlašćenja ( koji ne
može biti autor niti njegov pravni sledbenik ) na drugo lice koje postaje novi nosilac tih ovlašćenja, ali uz dozvolu autora ili
njegovih naslednika, pri čemu dozvola nije nije potrebna u slučaju prenosa preduzeća koje je nosilac imovinskog prava.
Prema našem Zakonu, ugovorom se uređuje i obim ustupanja prava, pa shodno tome ustupanje imovinskih prava može biti
ograničeno na 3 načina: predmetno, prostorno i vremenski.
Kod predmetnog ograničenja sticalac je ovlašćen da vrši jednu ili više radnji koje su određene u ugovoru, pa tako autor
pisanog dela može npr ustupiti izdavanje dela, ali usloviti format, izradu korica ili dizajn. Prostorno ograničenje može se
odnositi na teritoriju jedne ili više država ili širi prostor, a vremensko npr na ceo period trajanja zaštite ili određeni broj
godina.
Zakon precizira i da prenos svojine na originalnom primerku autorskog dela ne podrazumeva sticanje autorskih prava na
delu i to kako moralnih, tako i imovinskih prava, pa npr odvajanje kupljenje slike na delove bez dozvole autora predstavlja
povredu autorskih moralnih prava.

17. OPŠTA PRAVILA O AUTORSKIM UGOVORIMA I VRSTE AUTORSKIH UGOVORA

Autorski ugovori, kao i svi drugi ugovori, predstavljaju saglasnost volja dva ili više lica o bitnim elementima ugovora,
kojom se postižu određeni obligacionipravni odnosi ili dejstva. Ovi ugovori su specifični po tome što nastaju u vezi sa
stvaranjem autorskog dela, ustupanjem ili prenošenjem autorskog prava, predstavljanjem tj izvođenjem dela, preradom
dela, izradom filmskog dela i svim drugim odnosima nastalim u vezi sa autorskim delom kao originalnom, intelektualnom
tvorevinom ljudskog duha. Zakon određuje da se ovi ugovori, ukoliko nije drugačije određeno moraju zaključivati u
određenoj, pisanoj formi. Jedino se ugovori o objavljivanju članaka, crteža i beležaka u novinama ne moraju zaključivati u
pisanoj formi, već to zavisi od dogovora ugovorenih strana. Autorski ugovori su formalni ugovori, ali je reč o formi ad

9
probationem, pa njeno nepoštovanje ne znači i automatsku ništavost ugovora. Zakonodavac je procenio da će pisana forma
ugovora doprineti da autor i ostali nosioci autorskog prava ozbiljnije sagledaju svoja prava i interese prilikom zaključivanja
ugovora uz neposrednu dokaznu vrednost pisanog akta u slučaju spora. Prema sudskoj praxi nedostatak pisane forme kod
autorskog ugovora ispunjava uslov za punovažnost ugovora o delu. Autorskim ugovorom može biti predviđena licenca ili
cesija autorskih prava. U pogledu obima prenetih ovlašćenja, Zakon uvodi pretpostavku da je preneseno manje prava tj da
se tumačenje uvek vrši u interesu autora.
Za vreme trajanja ugovora autor mora garantovati sticaocu da će moći mirno, bez uznemiravanja od strane trećih lica, da
koristi autorsko delo na način i pod uslovima predviđenim ugovorom. Autor ima dvostruku obavezu: da se uzdržava od
postupaka koji bi ometali sticaoca u vršenju prenesenog autorskog prava, a u slučaju da dođe do uznemiravanja od strane
trećih lica, da mu pruži pravnu zaštitu (zaštitu od evikcije).
Svaki autorski ugovor, bez obzira na vrstu, mora da sadrži određene bitne elemente, a to su: imena ugovornih strana, naslov
dela, prava koja su predmet ustupanja tj prenosa, visinu, način i rokove plaćanja autorske naknade, ako je ugovorena, kao i
sadržinska, prostorna i vremenska ograničenja, ako postoje.
Ugovorne strane su autor ili njegov pravni sledbenik koji prenosi pravo na iskorišćavanje i zainteresovano fizičko ili
pravno lice, sticalac dela, koje postaje nosilac autorskog prava na delu pod uslovima koji su određeni ugovorom.
Još jedan element bitan element svakog teretnog autorskog ugovora je određivanje naknade za korišćenje autorskog dela.
Visina autorskog honorara određuje se sporazumno, pri čemu se uzima u obzir kvalitet dela, mogućnost prodaje dela, a pre
svega materijalna korist koju sticalac postiže korišćenjem dela. Zakon predviđa da, ako se korišćenjem autorskog dela
ostvari dobit koja je u očiglednoj nesrazmeri sa ugovorenom autorskom naknadom, autor, tj njegov naslednik, ima pravo da
traži izmenu autorskog ugovora radi otklanjanja te nesrazmere.
Ovo pravo zastareva u roku od 2 godine od dana saznanja za postojanje nesrazmere, tj za prihod ostvaren korišćenjem
autorskog dela, a najduže u roku od 6 godina od kraja godine u kojoj je nesrazmera nastupila tj u kojoj je prihod ostvaren.
Sticalac ima obavezu da koristi pravo koje mu je preneto i to u okviru zaključenog ugovora, tj da u potpunosti izvršava
preuzete obaveze. Ukoliko sticalac to ne učini i time ugrozi interese autora ii njegovog naslednika, oni stiču pravo na
raskid ugovora. Tako autor ili njegov naslednik štite svoja prava, te mogu uskratiti dozvolu za korišćenje dela i povući
ustupljeno pravo. Najzad autor može da uskrati dozvolu koju je dao, tj da povuče ustupljeno imovinsko pravo, ako smatra
da bi iskorišćavanje njegovog dela moglo da nanese štetu njegovom stvaralačkom ili ličnom ugledu, i to iz razloga koji su
nastali posle zaključenja autorskog ugovora, a za koji nije odgovoran sticalac prava. u tom slučaju ima obavezu da sticaocu
prava nadoknadi nastalu stvarnu štetu, ali ne i izmaklu dobit. Ovde je zapravo reč o pravu pokajanja. Ovo pravo može
koristiti samo autor, a ne i nosioci autorskog prava.
Zakon posebno reguliše nekoliko kategorija o prenosu autorskog prava: izdavački ugovor, ugovor o predstavljanju
(prikazivanju) i izvođenju dela, ugovor o filmskom delu, uovor o preradi dela, i ugovor o narudžbini autorskog dela.

IZDAVAČKI UGOVOR
Zaključuje se povodom iskorišćavanja književnih, naučnih i muzičkih dela – dela koja se umnožavaju štampanjem i
objavljivanjem u obliku knjiga, brošura, novina itd. Ovaj ugovor se zaključuje između autora dela ili drugog nosioca
autorskog prava, sa jedne, i izdavača, sa druge strane i predstavlja dvostrano teretni ugovor. Ovaj ugovor je intuitu
personae. Izdavački ugovor zaključuje autor ili lice koje je autor ovlastio, tj punomoćnik, naslednik autora ili lice koje to
svojstvo ima na osnovu zakonskih odredbi. Predmet izdavačkog ugovora – autorsko delo, mora biti tačno određeno.
Izdavački ugovor spada u isključive autorske ugovore, jer za vreme važenja autorskog ugovora, autor ne može svoje pravo
objavljivanja autorskog dela ustupiti trećem licu, izuzev ako ugovorom nije drugačije ugovoreno (npr ukoliko se delo
izdaje na drugom jeziku). Glavnu autorovu obavezu čini prenošenje na izdavača prava na objavljivanje dela, dok je izdavač
dužan da delo objavi, pusti ga u promet i plati autoru ugovoreni honorar. Autorova obaveza je da zaštiti izdavača od svih
pravnih uznemiravanja, kao i da se uzdrži od postupka koji bi smetali izdavaču u vršenju prenesenog prava. obaveze
izdavača su: da brine o prometu primeraka dela i da obaveštava autora tj nosioca prava na njegov zahtev, da autoru tj
nosiocu na njegov zahtev omogući korekturu i da prilikom svakog narednog izdanja dela omogući autoru da unese izmene,
pod uslovom da to ne menja karakter dela. Izdavač koji je pribavio pravo da izda delo u formi knjige, ima tokom 3 godine
od dana zaključenja ugovora, preče pravo pribavljanja prava na umnožavanje dela i stavljanje u promet primerka tog dela u
formi elektronskog zapisa, kompakt diska i magnetnog diska.
U slučaju da izdavač prođe loše na tržištu i zbog toga namerava da neprodate primerke dela proda kao staru hartiju, dužan
je da ih prethodno ponudi autoru tj njegovom nasledniku, a oni ih mogu otkupiti po ceni koja važi za staru hartiju. Autor
može otkupiti sve ili deo neprodatih primeraka, a neotkupljene preostale primerke izdavač će prodati kao staru hartiju.
U praksi se sreću različite vrste izdavačkih ugovora, tako imamo: pravi izdavački ugovor (predmet je zaštićeno autorsko
delo) i nepravi (predmet je nezaštićeno autorsko delo kome je protekla zaštite); može se raditi o ugovoru o narudžbini,
postoje i komisioni izdavački ugovori gde autor snosi troškove umnožavanja i distribucije dela, a izdavač ima ulogu
komisionara; ugovor o budućim delima, gde autor prenosi na izdavača pravo objavljivanja njegovih budućih dela; ugovor

10
o opciji gde se autor obavezuje da će najpre ponuditi određenom izdavaču svoje buduće delo, s tim da izdavač ima pravo
da se u određenom roku izjasni da li će ponuđeno delo štampati ili ne, i ukoliko želi, zaključuje se pravi izdavački ugovor.
Postoji i zajednički izdavački ugovor, kod obimnijih autorskih dela, gde autori zaključuju ugovor sa više izdavača koji su u
obavezi da zajednički objave jedno delo.
Bitni elementi izdavačkog ugovora, pored imena ugovorenih strana i naziva autorskog dela, su i: a) rok u kojem je autor
dužan da izdavaču preda uredan rukopis ili drugi originalni primerak dela kako bi mu omogućio umnožavanje (uobičajeni
rok je godinu dana);
b) rok u kojem je izdavač dužan da otpočne sa puštanjem primerka dela u promet (godinu dana od dana prijema rukopisa
ili drugog originalnog primerka);
c) broj izdanja koje je izdavač ovlašćen da izda ( ukoliko nije drugačije ugovoreno, izdavač ima pravo samo na jedno
izdanje).
d) visina tiraža, tj broja primeraka štampanog dela jednog izdanja (tiraž iznosi 500 primeraka, ako nije dručije ugovoreno)
e) rok u kome izdavač, po prodaji prethodnog izdanja, mora otpočeti sa puštanjem u promet primeraka narednog izdanja,
ako je ono ugovoreno (rok iznosi godinu dana)
f) izgled i tehnička oprema primerka dela
g) rok objavljivanja dela ( u slučaju da rok nije određen ugovorom, iznosi približno god dana)

Autorski honorar naš Zakon ne predviđa kao bitan elemenat ugovora. Postoje 3 osnovna načina za obračunavanje
autorskog honorara: po autorskom tabaku, po procentu od prodajne cene i po paušalnom iznosu. Kod prvog načina, visina
honorara zavisi od obima dela, jer autorski tabak iznosi 30 000 slovnih znakova, što znači da autoru pripada honorar
nezavisno od komercijalnog uspeha njegovog dela. Isplatom honorara po predaji dela, autor prebacuje celokupan rizik oko
objavljivanja na izdavača. Ugovorom se mora odrediti iznos garantovane autorske naknade, bez obzira na broj prodatih
primeraka. Ukoliko su se stranke sporazumele da će isplata autorskog honorara biti u paušalnom iznosu, obaveza izdavača
dospeva u trenutku predaje rukopisa od strane autora. Osim honorara, uobičajeno je da izdavač besplatno ustupi određen
broj umnoženih primeraka njegovog dela (min 5).
Izdavački ugovor prestaje smrću autora pre završetka autorskog dela (ukoliko je ugovor zaključen za delo koje još uvek
nije stvoreno), iscrpljivanjem tiraža svih ugovorenih izdanja, ukoliko štampanje novog izdanja nije predviđeno i najzad
protekom roka za koji je ugovor zaključen.

UGOVOR O PREDSTAVLJANJU (PRIKAZIVANJU) I IZVOĐENJU DELA

Kod ugovora o predstavljanju predmet je dramsko, dramsko-muzičko, koreografsko tj delo namenjeno scenskom izvođenju
koje se izvodi u npr pozorištima, operama itd.
Kod ugovora o izvođenju predmet je muzičko delo ili javna recitacija književnog dela, delo koje nije prevashodno
namenjeno scenskom izvođenju- nescensko delo i tu su korisnici najčešće koncertne poslovice, radio-difuzne ustanove, ali
i npr ugostiteljska preduzeća.
Kod ugovora o predstavljanju, honorar autora utvrđuje se najčešće sporazumom stranaka, dok se kod ugovora o izvođenju
naknada utvrđuje na osnovu cenovnika koji utvrđuje organizacija kojoj pripada autor. Ugovor o izvođenju mogu
zaključivati i odgovarajuće organizacije autora bez njegovog punomoćja, dok ugovor o predstavljanju može da zaključi
samo autor ili nosilac autorskog prava.
Zajednička zakonska definicija glasi da ugovorom o predstavljanju, tj ugovorom o izvođenju, autor, ili nosilac autorskog
prava, ustupa korisniku pravo na predstavljanje ili pravo na izvođenje autorskog dela, a korisnik se obavezuje da to delo
predstavi tj izvede u određenom roku, pod uslovima određenim u ugovoru. Naziv kao i vrsta dela moraju biti tačno
naznačeni u ugovoru, a predmet ugovora može biti objavljeno ili neobjavljeno delo i delo koje još nije nastalo, pod
uslovom da je ugovorom određeno. Ovaj ugovor ima elemente ugovora intuitu personae, te lice koje je dobilo pravo
predstavljanja tj izvođenja ne može to pravo ustupiti drugim licima bez saglasnosti autora ili nosioca autorskog prava.
Ugovorom se određuje način prikazivanja, tj izvođenja dela. Ukoliko korisnik delo ne predstavi tj ne izvede u ugovorenom
roku, autor tj nosilac autorskog prava ili korisnik dela može zahtevati raskid ugovora i tražiti naknadu štete. Autor je dužan
da preda delo koje je predmet ugovora korisniku, pri čemu rukopis ili original dela ostaje svojina autora. Autor je dužan da
se uzdrži od svih pravnih uznemiravanja korisnika i da mu pruži zaštitu od evikcije. Korisnik je dužan da autoru tj nosiocu
autorskog prava omogući uvid u predstavljanje tj izvođenje dela ( omogućavanjem pristupa na probe). Prilikom
predstavljanja tj izvođenja dela, korisnik je dužan da poštuje autorova moralna prava, da objavi ime i prezime autora, da
poštuje delo i autora dela i ne sme da delo skraćuje ili prerađuje bez saglasnosti autora. Korisnik ima obavezu da autoru,
nosiocu autorskog prava ili njegovom zastupniku pravovremeno dostavlja program predstavljanja tj izvođenja, što ovim
licima omogućuje praćenje programa, vremena i mesta gde se delo izvodi, a time i uvid u korišćenje dela. Najzad, obaveza
korisnika je da isplati autoru naknadu za korišćenje dela, koja mora biti određena ugovorom i ukoliko je iznos naknade

11
vezan sa brojem prikazivanja tj izvođenja dela, korisnik je dužan da povremeno obaveštava autora o prihodima od
prikazivanja tj izvođenja.

UGOVOR O FILMSKOM DELU

Ugovor o snimanju je ugovor kojim filmski proizvođač- producent, stiče od lica koja sarađuju na ostvarenju filmskog dela,
pravo da snimi njihove doprinose na filmsku traku i kojim se regulišu uzajamna prava i obaveze producenta i tih lica u vezi
sa filmskim delom nastalim korišćenjem doprinisa tih lica. Ovaj ugovor se obično zaključuje pre samog nastanka dela, tako
da se producent pojavljuje kao investitor projekta, kome autori, nakon isplate autorske naknade, ustupaju svoja buduća
imovinskopravna ovlašćenja. Ovo delo ne predstavlja zvir raznih autorskih dela, već jedinstveni rezultat kolektivnog rada.
Prvu grupu lica čine koautori sa kojima se zaključuju posebni ugovori i to ugovor o scenariju, o režiji, o filmskoj muzici,
ugovor o snimanju. Posle snimanja, umnožavanja i stavljanja dela u promet, javnog prikazivanja i drugih oblika
iskorišćavanja filmskog dela, kaoautori imaju pravo da budu obaveštavani o ostvarenom prometu i svim vidovima
iskorišćavanja dela, da se interesuju za finansijski efekat dela i prihode koji se ostvaruju,o čemu je proizvođač dužan da ih
obaveštava.
Drugu grupu čine autori pojedinih doprinosa koji nisu koautori- scenografi, kostimografi, autori maske i dr. I ovo su
ugovori o filmskom delu i u pogledu pravnog statusa uživaju ista prava.
Predmet ugovora o filmskom delu može da bude književno ili mozičko delo koje prethodi filmskom delu, u svom
izvornom ili prerađenom obliku, ili originalni scenario koji će autor scenarija izraditi za potrebe filmskog dela. Filmsko
delo se smatra završenim kada je postignut dogovor o konačnoj verziji između koautora i proizvođača filmskog dela. Bitan
element ugovora predstavljaju odredbe o naknadi u iznosu koji odgovara obliku i obimu iskorišćavanja filmskog dela.
Naknada se može utvrđivati procentualno – od prihoda ostvarenih u zemlji ili od izvoza dela u inostranstvo; od ostvarene
čiste dobiti. Prilikom utvrđivanja naknade, stranke moraju tačno odrediti na šta se odnosi utvređena naknada, jer je
zakonska pretpostavka da se naknada odnosi samo na ona prava koja su u ugovoru pomenuta.
Obaveza koautora i autora pojedinih doprinosa jeste da omoguće nesmetano korišćenje njihovih doprinosa, koje moraju
završiti i predati producentu u roku koji je predviđen ugovorom s ciljem snimanja na filmsku traku, radi stvaranja filma kao
celine. Producent je obavezan da snimi i završi delo na način i u roku koji je predviđen ugovorom. Ukoliko ne snimi delo u
roku od 3 godine od dana zaključenja ugovora, koautori i autori mogu zahtevati raskid ugovora i tražiti naknadu štete zbog
neizvršenja ugovora. Koautor ima pravo na naknadu štete ako producent ne otpočne sa iskorišćavanjem filmskog dela u
roku od godinu dana, od dana završetka filmskog dela, osim ukoliko ugovorom nije predviđen neki drugi rok. Zakon
predviđa da je producent dužan da koautore i autore obaveštava o ostvarenim prihodima. On je takođe dužan da na vidan
način označi imena koautora i autora i njihov doprinos, da se stara o ugledu autora i dela i da se uzdrži od izmena
autorskog doprinosa bez njegove saglasnosti.
Ugovor o filmskom delu prestaje izvršenjem ugovora, saglasnošću ugovorenih strana i raskidom zbog neizvršenja i
nemogućnosti izvršenja, na zahtev ugovorenih strana.

UGOVOR O PRERADI DELA

Ugovorom o preradi autorskog dela autor, tj njegov naslednik, daje drugom licu dozvolu za preradu dela radi scenskog
prikazivanja, tj izvođenja, snimanja filmskog dela ili za druge potrebe. Da bi prerađeno delo bilo autorsko delo, u njemu se
moraju prepoznati karakteristični elementi izvornog dela. Između autora, tj njegovog naslednika i lica koja vrše preradu
dela zaključuje se ugovor kojim treba jasno odrediti predmet ugovora prerade, radi kog se prerada vrši. Da bi se govorilo o
ugovoru o preradi, ta prerada se mora vršiti radi jednog ili više vidova iskoriščavanja izvornog dela. Ako ugovorom o
preradi autorskog dela radi snimanja filmskog dela nije drugačije određeno, autor tj njegov naslednik, ustupa sledeća
isključiva prava: pravo na preradu dela za stvaranje fimskog dela; na umnožavanje primeraka tako stvorenog filmskog dela
i njihovo stavljanje u promet; na titlovanje i sinhronizaciju filmskog dela na drugim jezicima. Ugovor ovlašćuje sticaoca
prava na samo jednu preradu i jedno snimanje, osim ukoliko se drugačije ne ugovori.

UGOVOR O NARUDŽBINI AUTORSKOG DELA

Ovim ugovorom autor se obavezuje da za naručioca izradi autorsko delo i preda mu primerak tog dela. Na taj način može
se stvoriti portret, skulptura, umetnička slika. Autor dela je dužan da posao izvrši i preda primerak dela autoru, a naručilac
se obavezuje da primi rad prema ugovoru i pravilima posla, te da isplati ugovorenu naknadu. Naručilac ima pravo da objavi
delo i da stavi u promet primerak dela koji mu je autor predao, dok autor zadržava ostala autorska prava, osim ukoliko se
ugovorom drugačije ne odredi. Naručilac autorskog dela, kao finansijer, ima pravo da usmerava i kontroliše postupak
stvaranja dela, da daje određene sugestije kako bi izrada napredovala u skladu sa zaključenim ugovorom. On, međutim, ne
sme time suštinski da ograničava slobodu umetničkog, stručnog ili naučnog izražavanja autora. Zakon predviđa i slučaj
kada se po narudžbini stvara kolektivno delo u čijem stvaranju učestvuje veći broj saradnika (leksikoni, rečnici,

12
enciklopedije). Nosilac autorskog prava na toj celini je naručilac kome autori priloga ustupaju svoja imovinska prava, dok
svaki od saradnika koji učestvuje u stvaranju takvog dela zadržava autorska prava na svom doprinosu.
Organizator izrade kolektivnog dela tj naručilac ima pravo da delo objavi bez dozvole saradnika i da delo iskoršćava pod
svojim imenom, ali na svakom primerku dela mora označiti imena autora svih autorskih priloga kolektivnog dela.

18. OSTVARIVANJE AUTORSKOG PRAVA

Naš bovi Zakon predviđa 2 osnovna načela ostvarivanja autorskog prava, to su individualno i kolektivno ostvarivanje
(organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava).
Individualno ostvarivanje prava – pravo je autora, tj nosioca autorskog prava da samostalno odluči o načinu ostvarivanja
svojih imovinskih i moralnih prava. Njegovo je pravo da odluči da li će zaštitu tražiti pred nadležnim organima
individualno, i to sam ili preko drugih fizičkih ili pravnih lica koje u tu svrhu angažuje, ili zajedno sa drugim autorima,
kolektivno. Pravo se individualno ostvaruje neposredno ili preko zastupnika, na osnovu odgovarajućeg punomoćja. Radnje
u postupku koje pomoćnik preduzima u granicama punomoćja imaju pravno dejstvo kao da ih je preduzimala sama stranka.
Nosilac autorskog i srodnih prava može ovlastiti punomoćnika da za njega preduzima samo određene radnje ili sve radnje u
postupku. Punomoćje se može dati pismeno ili usmeno na zapisnik, pred sudom, a stranka ima pravo da opozove dato
punomoćje. Pored fizičkog lica, punomoćje za zastupanje može se dati i pravnom licu, npr autorskoj agenciji i tu se kao
punomoćnici mogu pojaviti organizacija autora ili organizacije regostrovane za takvu delatnost. U izvesnim slučajevima,
autor nije u stanju da i pored svih nastojanja obezbedi efikasnu individualnu zaštitu svojih prava. najveći problemi javljaju
se u pogledu iskorišćavanja muzičkih dela, ali i drugih dela koja se pretežno iskorišćavaju u bestelesnoj formi pre svega
zbog pojave brojnih radio i tv stanica i olakšanog umnožavanja i emitovanja autorskih dela. Tako bi de facto bilo ne
moguće da se za svaki vid iskorišćavanja kontroliše, evidentira i naplati autorska naknada za korišćenje dela. Autor često
nije u stanju ni da izvrši sve radnje koje ostvarivanje autorskih prava zahteva, a pre svega, on nije u mogućnosti da zaključi
autorske ugovore o iskorišćavanju dela sasvim korisnicima koji su zainteresovani za korišćenje njegovih autorskih dela.
Zbog toga je autor često prinuđen da se obrati drugim licima koja ovakav vid delatnosti obavljaju na profesionalan način, a
pre svega organizacijama za kolektivno ostvarivanje i zaštitu autorskih prava. Korisnici koji žele legalno da posluju i
ispoštuju sva, a naročito imovinska ovlašćenja autora moraju da se obrate nosiocima prava za dozvolu za korišćenje
autorskog dela, što u praksi nije uvek izvodljivo
(npr autori nisu poznati, nisu dostupni jr žive na drugom kraju sveta). Upravo su ovi razlozi uslovili uvođenje još jednog
načina ostvarivanja autorskih i srodnih prava, a to je kolektivno ostvarivanje.

19. KOLEKTIVNO OSTVARIVANJE PRAVA (ORGANIZACIJE ZA KOLEKTIVNO OSTVARIVANJE

AUTORSKOG I DRUGIH PRAVA)

Osnovna karakteristika ovih organizacija je da su one neprofitabilne, tj nemaju lukrativni cilj. One su specijalizovane, u
skladu sa svojim statutom, za ostvarivanje određenih prava povodom određenih predmeta zaštite. Za ostvarivanje svojih
ciljeva i zadataka, ovakva organizacija pribavlja sredstva od članarine, dobrovoljnih priloga, poklona i zaveštanja domaćih
pravnih i fizičkih lica itd. Pravna suština delovanja autorskih agencija leži u tome da nosioci autorskih prava prenose na
autorsku agenciju određena imovinskopravna ovlašćenja na određenim predmetima zaštite i to na isključiv način, a
autorska agencija se obavezuje da ta ovlašćenja prenese dalje, na korisnike predmeta zaštite, na neisključiv način, i da će
nadoknadu koju bude ostvarila od korisnika, ustupiti nosiocima prava.
Tako se autorska agencija pojavljuje u ulozi komisionara koji ubira naknadu od korisnika, a što se tiče pravnog
angažovanja, agencija zastupa interese svojih članova bez posebnog punomoćja za zastupanje, jer je ona zakonom
ovlašćena da se tim poslom bavi u svoje ime.
Autorska agencija zaključuje 2 vrste ugovora: ugovore sa nosiocima prava, sa jedne strane, i ugovore sa korisnicima
predmeta zaštite, sa druge strane.
Osnovna karakteristika odnosa između autorske agencije i nosioca prava je u tome što autorska agencija, zajedno sa
određenim imovinskopravnim ovlašćenjima iz subjektivnog autorskog prava, pribavlja i generalno punomoćje da u svoje
ime, a za račun autora, zaključi ugovor sa korisnicima o daljem prenosu tih imovinskopravnih ovlašćenja.
Korisnici plaćaju autorskoj agenciji naknadu za pribavljanje imovinskopravnih ovlašćenja, a autorska agencija raspodeljuje
taj novac nosiocima prava po posebnoj šemi raspodele.
Autori mogu da povere organizaciji zaštitu poverenih prava pred sudom ili drugim organima, pa je tako ona ovlašćena da
preduzima sve radnje koje se tiču građanskopravne i kaznenopravne zaštite autorskih i srodnih prava. Takođe, organizacija
je dužna da korisnike izvesti o izmenama nosilaca autorskih prava.

13
Osnivanje organizacije – organizaciju osnivaju autori, nosioci autorskog prava ili njihova udruženja. Oni su dužni da od
organa uprave nadležnog za poslove intelektualne svojine, pribave dozvolu za obavljanje delatnosti, a isključiva delatnost
organizacije mora biti ostvarivanje autorskog i srodnih prava. uslovi za dobijanje dozvole su da organizacija ima sedište u
Srbiji, da njeni osnivači predstavljaju većinu nosilaca autorskog prava iz oblasti na koju se odnosi delatnost organizacije i
da imaju prebivalište ili državljanstvo Srbije. Dobijanjem dozvole za rad, oranizacija ima pravo da obavlja svojudelatnost u
periodu od 5 godina, sa pravom da neograničeno puta obnavlja zahtev za obnovu dozvole.
Organi – organizacijom upravljaju njeni osnovači u skladu sa statutom. Organi su skupština, upravni odbor, direktor i
nadzorni odbor.

20. ZAŠTITA AUTORSKOG PRAVA

Naš Zakon kao lex specialis, predviđa dvostruku pravno zaštitu za autore, nosioce autorskih i srodnih prava i za njihova
dela – građanskopravnu i kaznenopravnu zaštitu (koja obuhvala krivična dela, prekršaje i privredne prestupe). Autori
imaju mogućnost da ovu zaštitu ostvaruju individualno, lično ili preko zastupnika, i kolektivno, preko organizacija.
Građanskopravna zaštita – do povrede autorskih imovinskih prava dolazi kada se autorsko delo koristi bez dozvole ( osim
u slučaju suspenzije ili zakonske licence) ili kad se delo koristi suprotno zaključenom ugovoru, a u slučaju srodnih prava,
ukoliko se to čini bez dozvole nosilaca tih prava. Osim imovinskih prava, mogu biti povređena i moralna prava autora
(nepriznavanje autorstva i neoznačavanje imena). Povreda moralnih prava može divesti do imovinske štete za autora i
interpretatora, te oni mogu tražiti naknadu štete i to kako imovinske, tako i neimovinske. U slučaju neimovinske štete,
visina naknade se utvrđuje po slobodnoj oceni, pri čemu ovo pravo može koristiti samo autor, a ne i njegovi pravni
naslednici.
U slučaju povrede autorskog prava, nosilac autorskog ili srodnog prava može da podnese tužbu nadležnom sudu za
ostvarivanje svojih prava. pored zaštite imovinskih i moralnih prava, autor tj nosilac prava može tražiti i naknadu štete koju
je zbog takve povrede pretrpeo. Tužba, kao radnja kojom se pokreće parnični postupak, podnosi se nadležnom sudu. Za
sporove iz oblasti autorskog prava stvarno su nadležni trgovinski i redovni okružni sudovi. Mesna nadležnost određuje se
prema mestu u kojem su preduzete protivpravne radnje koje su za posledicu imale povredu prava.
Ovakve sporove uvek sudi veće, a ne sudija pojedinac. Postupak po tužbi je hitan. Sama tužba mora biti razumljiva i
sadržati sve što je potrebno da bi se po njoj moglo postupati, a naročito: naznačenje suda kome se podnosi, ime, zanimanje
i prebivalište tj boravište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika (ako ih ima), predmet spora, sadržinu
izjave i potpis podnosioca. Povredom prava smatra se svako nedozvoljeno tj nezakonito vršenje jednog ili više isključivih
prava autora, odnosno nosioca srodnog prava. nedopuštenost znači da je radnja protivna obavezama koje proizilaze iz
zaključenih ugovora ili da se njome vređa subjektivno pravo nosioca.
Uslovi koji moraju biti ispunjeni kako bi autor ili nosioci autorskog i srodnih prava mogli da ostvare sudsku zaštitu su:
postojanje povrede autorskog prava, odgovornosti (krivice), lica koje je povredilo to pravo, protivpravnost učinjenih radnji,
pretrpljena šteta, i uzročna veza između protivpravne radnje i nastale štete.
Ispunjenje ovih uslova otvara mogućnost autoru ili nosiocu prava da podnese 2 vrste tužbi: tužbu za utvrđivanje ( koja je
deklarativnog karaktera) i tužbu za osudu na činidbu ( koja je kondemnatornog karaktera).
Tužba za utvrđivanje – ovom tužbom tužilac od suda traži da utvrdi da li određeno pravo tj pravni odnos postoji ili ne
postoji (utvrđivanje svojstva autorskog dela). Tužilac koji podnosi ovu vrstu tužbe mora imati pravni interes da se utvrdi to
što on traži, a taj interes postoji najčešće onda kada je pravni položaj tužioca u odnosu na tuženog neizvestan. Prema
sudskoj praxi, pravni interes da se utvrdi postojanje tj nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, postoji onda kada se
lice zbog stvarne nesigurnosti u pogledu tog prava ili odnosa oseća ugroženim u svom pravnom položaju, a opravdana je
potreba da se putem suda ta nesigurna situacija raščisti. Za podizanje tužbi nije predviđen nikakav rok, tužbu je moguće
podići uvek kada za to postoji pravni interes.
Tužba za osudu na činidbu – u slučaju podizanja ovakva vrste tužbe, tužilac traži da sud obaveže tuženika na određenu
pozitivnu ili negativnu činidbu (činjenje, nečinjenje), da nešto trpi, jer je to saglasno sa nastalim odnosom među strankama.
Kada je reč o zaštiti autorskog prava, ova tužba se prema sadržini tužbenog zahteva može podeliti na 4 podvrste:
a) tužba za zabranu vršenja radnji kojima se vređa pravo – ima za cilj da sud presudom obaveže tuženika na prestanak
vršenja radnji kojima on vređa jedno ili više određenih ličnopravnih ili imovinskopravnih ovlašćenja iz autorskog ili
srodnog prava. Tužilac je svaki nosilac prava koje se vređa, a tužba se može podići za sve vreme trajanja subjektivnog
autorskog ili srodnog prava.
b) tužba za otklanjanje stanja nastalog povredom prava – tužba je usmerena samo na najteže posledice povrede prava,
koje je moguće makar i donekle otkloniti. Tužilac može biti svaki nosilac prava koje se vređa, a tužba se može podići za
sve vreme trajanja subjektivnog autorskog ili srodnog prava.
c) tužba za naknadu štete – može se podići ukoliko povreda autorskog ili srodnog prava predstavlja uzrok nastanka štete
na strani nosioca prava, i tada se tužba podnosi protiv počinioca povrede. Novčanu naknadu štete nosilac prava može

14
bezuslovno tražiti ukoliko je pretrpeo imovinsku štetu, a lice koje je prouzrokovalo štetu, dužno je da je nadoknadi ukoliko
ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Šteta može nastati usled povrede imovinskih, ali i moralnih prava autora.
Iznos naknade štete utvrđuje se veštačenjem. Pravo na podizanje ovakve tužbe ima samo autor i interpretator, a ne i njihovi
pravni sledbenici. Pravo na podizanje ove tužbe ograničeno je rokovima zastarivanja koji su utvrđeni u ZOO-u.
d) tužba za objavljivanje presude o trošku tuženog- služi da se sudskoj presudi kojom je utvrđena povreda autorskog ili
srodnog prava da publicitet, kako bi se tužiocu obezbedila odgovarajuća satisfakcija. Po prirodi stvari ova tužba nije
samostalna, već prati jednu ili više od gore navedenih tužbi.
Kad je reč o izvršnom postupku, zakon prihvata kao opšte pravilo da predmet prinudnog izvršenja ne može biti autorsko
pravo i pravo interpretatora. Predmet prinudnog izvršenja mogu biti samo imovinska potraživanja, korist koja se tiče
iskorišćavanjem autorskog dela ili interpretacija, a to su honorari, nagrade i druga potraživanja i imovinske koristi koje
proističu iz iskorišćavanja dela na osnovu izdavačkih ili drugih autorskih ugovora; predmet izvršenja mogu biti
potraživanja po osnovu zahteva za naknadu štete usled povrede autorskog prava, imovinska korist dobijena po osnovu
autorskog dela.
Sud ima pravo d donese privremene mere obezbeđenja na zahtev nosioca prava koji učini verovatnim da je njegovo
autorsko ili srodno pravo povređeno. Privremenom merom koja je vremenski ograničena, sud privremeno oduzima predmet
ili ga isključuje iz prometa, a može zabraniti i dalji rad kod započetih radova kojima bi se mogla naneti povreda prava.
Novim zakonom uveden je i institut obezbeđenja dokaza koji ima za cilj da se prikupe i obezbede dokazi značajni za
postupak zaštite autorskih i srodnih prava, te da se to učini na brz i efikasan način. Tako će sud na zahtev nosioca prava
pristupiti obezbeđenju dokaza, bez prethodnog obaveštenja ili saslušanja lica od koga se dokazi prikupljaju. Ovo
omogućuje da se lica koja vređaju ova prava, spreče da unište ili sakriju dokaze. Nosilac prava mora učiniti verovatnim da
je njegovo pravo povređeno ili da do povrede može doći i da postoji osnovna sumnja da će dokazi biti uništeni ili da će ih
kasnije biti nemoguće pribaviti.

Kaznenopravna zaštita autorskog prava – reč je o propisanim krivičnim delima, prekršajima i privrednim prestupima.
Krivična dela- sa donošenjem Krivičnog zakonika 2005. god formirana je posebna grupa krivičnih dela protiv
intelektualne svojine. Zaštita autorskih i srodnih prava obezbeđena je sa 3 krivična dela: povreda moralnih prava autora i
interpretatora, neovlašćeno iskorišćavanje autorskog dela ili predmeta srodnog prava i neovlašćeno uklanjanje ili menjanje
elektronske informacije o autorskim i srodnim pravima.
1) Povreda moralnih prava autora i interpretatora tiče se povrede ličnopravnih, tj moralnih ovlašćenja. Objekat zaštite
su primerci autorskog dela ili interpretacije. Radnja krivičnog dela alternativno je određena kao objavljivanje; stavljanje u
promet ili javno saopštavanje; prerada ili izmena tuđeg autorskog dela ili tuđe snimljene interpretacije koja se vrši bez
dozvole autora; stavljanje u promet autorskog dela ili interpretacije na način koji se vređa čast i ugled autora ili izvođača.
Izvršilac dela može biti svako lice, a da bi ono bilo krivično odgovorno potrebno je da je svesno onoga što čini i da ono to
hoće ili na to pristaje. Reč je o direktnom ili eventualnom umišljaju. Kazne za ovo krivično delo su novčane i kazne
zatvora od 6 meseci do 3 godine.
2) Neovlašćeno iskorišćavanje autorskog dela ili predmeta srodnog prava- tiče se imovinskopravnih ovlašćenja.
Radnja izvršenja je ista kao i kod prethodnog krivičnog dela. Pored objavljivanja, stavljanja u promet i javnog
saopštavanja, inkriminisani su i snimanje i umnožavanje. Objekt krivično pravne zaštite je autorsko delo ili srodno pravo.
Izvršilac dela može biti svako lice, a delo je svršeno kada je bez dozvole autora ili drugog nosioca autorskog ili srodnog
prava preduzeta bilo koja od navedenih radnji. Za krivičnu odgovornost potreban je umišljaj, a propisana kazna je zatvor
do 3 godine. U slučaju izvršenja ovog krivičnog dela, može se izreći i mera oduzimanja predmeta, a ovi predmeti će se
obavezno uništiti.
3) Menjanje elektronske informacije o autorskim i srodnim pravima- je specifično jer se njime obezbeđuje zaštita
autorskog i srodnog prava, ali preko zaštite elektronskih informacija o njima. Objekt krivičnopravne zaštite su elektronske
informacije. Radnja obuhvata uklanjanje ili izmenu elektronske informacije ili stavljanje u promet, uvoz, izvoz, emitovanje
ili javno saopštavanje dela ili srodnog prava sa kojeg je sklonjena elektronska informacija o ovim pravima. Za krivičnu
odgovornost potreban je direktni ili eventualni umišljaj. Zaprećena kazna je novčana ili kazna zatvora do 3 godine.
Privredni prestupi – su vrsta nezakonitog ponašanja koje se razlikuje od krivičnih dela i prekršaja. Reč je o povredi
pravila koja važe u privrednom i finansijskom poslovanju, a koje vrše pravna lica ili odgovorna lica zaposlena kod pravnog
lica. Zakon o autorskom pravu predviđa da će se za privredni prestup novčanom kaznom kazniti privredno društvo,
preduzeće ili drugo pravno lice, kao i odgovorno lice u ovim subjektima koje bez dozvole autora neovlašćeno objavi,
zabeleži, umnoži ili javno saopšti na bilo koji način, u celini ili delimično, autorsko delo, interpretaciju ili drugo srodno
pravo, ili stavi u promet ili da u zakup ili u komercijalne svrhe drži neovlašćeno umnožene ili neovlašćeno stavljene u
promet primerke autorskog dela i srodnih dela s ciljem pribavljanja imovinske koristi za sebe ili drugog, protivpravno stavi
u promet ili da u zakup primerke autorskog dela za koje zna da su neovlašćeno objavljeni, zabeleženi ili umnoženi. Pored
pravnog lica, za privredni prestup odgovara i odgovorno lice i ono će biti kažnjeno novčanom kaznom.

15
Prekršaji – predstavljaju povredu javnog poretka utvrđenog zakonom i propisima, za koje se predviđaju prekršajne kazne i
zaštitne mere. Zakon predviđa da će se za prekršaj novčanom kaznom kazniti privredno društvo, tj preduzeće i druga
pravna lica koja povrede autorska ili srodna prava. prekršaj će tako postojati ako ova lica bez navođenja imena autora ili
interpretatora ili pod drugim imenom u celini ili delimično objave, izvedu, predstave, prenesu izvođenje ili predstavljanje
ili emituju tuđe autorsko delo ili iskoriste tuđu interpretaciju, pri čemu u ovakvim slučajevima postoji i odgovornost
odgovornog lica u preduzeću ili u drugom pravnom licu (tako je npr za prekršaj kažnjen Centar „Sava“ jer je na
solističkom koncertu pijaniste I.P. izvođen određeni broj un+metničkih dela Sergeja Prokofjeva bez dozvole autora, tj
nadležne ustanove za zaštitu autorskog prava). Prekršaj predstavljaju i neovlašćena izmena ili prerada tuđeg autorskog dela
ili tuđe interpretacije, jer se time vređaju moralna prava autora i interpretatora, a pre svega pravo na zaštitu integriteta dela.

21. POJAM SRODNIH PRAVA

Srodno pravo predstavlja skup pravnih normi kojima se regulišu: društveni odnosi između reproduktivnih umetnika i trećih
lica koja ekonomski iskorišćavaju njihova izvođenja ili predstavljanja; odnosi između lica koja proizvode nosioce zvuka i
slike i trećih lica koja te nosioce ekonomski iskorišćavaju; i odnosi između preduzeća za radio i tv difuziju i trećih lica koja
iskorišćavaju njihove emisije.
Srodna prava ne potiču iz autorskog prava, već su posebna i samostalna, naročito u pogledu predmeta zaštite. Predmet
srodnog prava je izvođenje ili predstavljanje dela, ili zvučni tj vizuelni zapis dela na nosiocu zvuka ili slike ili radio ili tv
emisija.
Odnos srodnih prava sa autorskim pravom i njihove vrste – postoje 3 osnovne vrste srodnih prava: pravo reproduktivnih
umetnika ili izvođačko pravo, pravo proizvođača fonograma i videograma i radio-difuzno pravo. U grupu ovih prava spada
i pravo proizvođača baze podataka, a zakon iz 2004. god, zbog usklađivanja sa pravom EU predviđa i pravo prvog
izvođača slobodnog dela.
U praxi nosilac autorskog prava i srodnog prava skoro uvek su različita lica.
Srodna prava ni na koji način ne utiču na prava autora u pogledu njihovih dela, a na sve odnose iz oblasti srodnih prava
koje Zakon posebno ne reguliše, primenjuju se odredbe iz autorskog prava, kao opštijeg prava. Srodna prava se u većini
slučajeva iskorišćavaju uz istovremeno iskorišćavanje autorskih dela, pa su vrste i obim ograničenja isti. Takođe, svako od
srodnih prava sadrži i ovlašćenje nosioca prava na emitovanje i na potraživanje naknade u slučaju emitovanja predmeta
zaštite, kao što i svaki nosilac autorskog prava ima kao jedno od imovinskih ovlašćenja- pravo na davanje dozvole za
emitovanje njegovog dela. U pogledu prenosa ovih prava važi pravilo da su srodna prava prenosiva bez ograničenja, osim u
slučaju interpretatora, jer ono jedino sadrži i moralna tj ličnopravna ovlašćenja. Pod istim uslovima koja važe za autore,
nosiocima srodnih prava priznato je i pravo na posebnu naknadu, jer predmet srodnih prava- interpretacija, snimljeni
fonogram, videogram i emisija, može biti umnožavan različitim tehničkim uređajima. Na međunarodnom pravu, zaštita
srodnih prava uspostavljena je relativno kasno, polovinom XX veka.

22. PRAVO REPRODUKTIVNIH UMETNIKA ( INTERPRETATORA)

Interpretacije autorskih dela, pojavile su se skoro kada i sama dela, a umetnici interpretatori imali su za misiju da takva
dela iznesu u javnost i uspostave njihovu komunikaciju sa najširom mogućom publikom. Međutim, problem zaštite prava
umetnika izvođača (pevača, svirača, glumaca) postavio se relativno kasno u trenutku pojave novih tehnologija, a naročito
sredstava za mehaničko reprodukovanje zvuka i slike i prenošenje zvuka i slike radiodifuznim putem. Na ovaj način
interpretacije su izgubile svoj privremeni karakter, dobile trajni oblik, a time i trrajnu vrednost, tako da je jedno izvođenje
moglo biti zabeleženo i zatim reprodukovano neograničen broj puta. Time je ekonomski položaj interpretatora postajao sve
ugroženiji, pa su se sve više čuli zahtevi za celokupnu zaštitu kako njihovih moralnih, tako i imovinskih prava. Nacionalna
zakonodavstva i međunarodni izvori kvalifikuju prava umetnika-izvođača u kategoriju srodnih prava, a osnov zaštite je
očuvanje reproduktivne umetnosti kao profesije koja je od velikog kulturnog i društvenog značaja. Polazeći od
pretpostavke da reproduktivna umetnost ne znači samo reprodukciju već i svojevrsno stvaralaštvo, zakonodavac je uvrstio
ovo pravo u deo autorskog prava, tj u srodno pravo, čime je ono dobilo apsolutni karakter i sastoji se od ličnopravnih i
imovinskopravnih ovlašćenja.
Pod interpretacijom Zakon podrazumeva duhovno dobro koje nastaje ličnim angažovanjem interpretatora prilikom
zvučnog, tj vizuelnog ili zvučno-vizuelnog saopštavanja autorskog dela. Sama interpretacija nije autorsko delo, već
tvorevina sa elementima stvaralaštva, pa se interpretacije istog dela od strane različitih interpretatora međusobno razlikuju.
Može se, međutim, dogoditi da autorsko delo nastane istovremeno sa interpretacijom, kada se npr prilikom izvođenja
nekog muzičkog dela vrši improvizacija, ubacuju novi muzički elementi, pa tako stvara novo delo.
Interpretator je fizičko lice koje se lično angažuje u interpretaciji dela tj čini delo neposredno pristupačnim čulima drugih
ljudi (muzičar, glumac, igrač,pevač). Ukoliko postoje dva ili više interpretatora koji učestvuju u interpretaciji jednog dela,

16
njihovi odnosi se uređuju shodnom primenom odredaba Zakona o koautorima. Nosilac prava može biti i kolektiv umetnika,
ukoliko je njihov pojedinačni doprinos neodvojiv od celine reprodukcije (npr orkestar, hor). Ukoliko u interpretaciji nekog
dela, pored dirigenta i solista, učestvuje više od 5 interpretatora, smatra se da intepretaciju vrši ansambl. Ukoliko su
intepretatori u radnom odnosu, na njih će se analogno primenjivati zakonske odredbe o odnosu između autora i poslodavca.
Sadržinu prava čine imovinska i moralna ovlašćenja koja zajedno čine jedinstveno subjektivno pravo. U pogledu sadržine
ne postoji razlika između pravne prirode subjektivnog autorskog prava i subjektivnog izvođačkog prava.
Kada je reč o moralnim pravima interpretatora, kao i kod autorskog prava i ovde je reč o ličnim i apsolutnim pravima koja
deluju erga omnes. Zakon predviđa 5 prava koja odgovaraju moralnim pravima autora: da bude priznat kao stvaralac svoje
intepretacije; da njegovo ime bude naznačeno na snimku, programu ili na drugi prikladan način; pravo na poštovanje
nepovredivosti izvođenja; i mogućnost suprotstavljanja iskorišćavanju intepretacije na način koji vređa njegovu čast i
ugled.
U okviru zaštite moralnim prava štiti se zapravo stvaralački i stručni renome interpretatora i integritet same interpretacije.
Imovinska prava interpretatora – Interpretator ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli: beleženje (snimanje)
interpretacije i umnožavanje snimaka; stavljanje u promet snimaka interpretacije; davanje u zakup snimaka; istovremeno
prenošenje intepretacije; tehničkim uređajima kao što su zvučnik i ekran, publici koja se nalazi izvan prostora u kome se
vrši intepretiranje; emitovanje uživo svoje interpretacije, kao i interaktivno činjenje dostupnim interpretacije javnosti,
žičnim ili bežičnim putem.
Ovde postoji i jedna razlika u odnosu na autorsko pravo. Naime, interpretator nema isključivo pravo na emitovanje svoje
intepretacije,već je njegovo isključivo ovlašćenje ograničeno na tzv emitovanje uživo, tj direktan prenos (npr neke
pozorišne predstave).
Prenos prava je dozvoljen, jer se smatra da interpretator treba u najboljoj mogućoj meri da iskoristi plodove svog
izvođenja. Prenos se vrši ustupanjem (licencom) ili prenosom (cesijom), teretno ili dobročino, i to mortis causae u
granicama roka zaštite, ili pravnim poslom za života interpretatora ili interpretatorskim ugovorom kojim se regulišu
međusobna prava i obaveze interpretatora i lica kome se ustupa i na koje se prenosi pravo iskorišćavanja. Lice kome je
ustupljeno pravo – korisnik licence, ne može ga dalje ustupati trećem licu bez saglasnosti interpretatora, ako ugovorom nije
drugačije određeno.
Sam ugovor se zaključuje u pisanoj formi i sadrži sledeće bitne elemente: imena ugovornih sdtrana, vrstu i način korišćenja
interpretacije, ime autora i naziv autorskog dela koje se interpretira i visinu, način i rokove plaćanja naknade, ukoliko je
ona ugovorena. Ukoliko se ugovor odnosi na emitovanje interpretacije, onda mora da sadrži i broj emitovanja i period u
kome se može izvršiti emitovanje; ukoliko se odnosi na snimanje i umnožavanje primeraka snimaka interpretacije, onda i
broj primeraka;.
Pravo interpretatora je ograničenog trajanja. Prema odredbama našeg Zakona, moralna prava traju i nakon prestanka
imovinskih prava, koja prestaju 50 godina od dana nastanka interpretacije.

23. PRAVO PROIZVOĐAČA FONOGRAMA I VIDEOGRAMA

Ova prava predstavljaju srodna prava koja pružaju pravnu zaštitu proizvođačima fonograma za izvršene registracije
književnih i umetničkih dela i proizvođačima videograma za zabeležene slike sa pratećim zvukom na nosaču slike tj
nosaču slike i zvuka, ili bez njega.
Fonogram je, prema zakonskoj definiciji, zapis zvuka tj određenog niza zvukova na nosač zvuka tj materijalnu podlogu.
Reč je o sredstvu (industrijskom proizvodu) za mehaničko reprodukovanje zvuka). Vrste fonograma mogu biti različite –
fonogramske ploče, magnetofonske trake, kasete, kompakt diskovi itd. Fonogrami mogu biti objavljeni, umnoženi i pušteni
u promet, ili neobjavljeni – gde je zvuk dostupan na nosaču, ali nije dostupan javnosti, i obe kategorije uživaju zaštitu.
Proizvođač fonograma – je fizičko ili pravno lice u čijoj je organizaciji i čijim je sredstvima fonogram sačinjen.
Proizvođač ne učestvuje u stvaranju dela niti kao autor, niti kao interpretator, već samo tehnički registruje govor ili
muziku. On kontaktira autora dela i interpretatora i sa njima zaključuje određene ugovore- izdavački ugovor sa autorom, tj
nosiocem autorskog prava, da se delo snimi, zapiše na telesni nosač; i interpretatorski sa izvođačem u odnosu na izvođenje
sminanja, registrovanja i stavljanja u promet.
Kad je reč o sadržini prava, Zakon izričito predviđa da proizvođač fonograma ima isključivo pravo da drugome dozvoli ili
zabrani: umnožavanje i stavljanje u promet tako umnoženih primeraka fonograma; davanje u zakup primeraka fonograma;
interaktivno činjenje dostupnim javnosti, žičnim ili bežičnim putem, na način koji omogućava pojedincu individualni
pristup delu sa mesta i u vreme koje izabere (npr internet). Ovakva sadržina u potpunosti odgovara cilju koji se želi postići,
a to je isključivo zaštita imovinskih prava privrednog subjekta.
Proizvođač izdatog fonograma ima i neisključiva prava koja se poklapaju sa neisključivim pravima interpretatora. To su
pravo nanaknadu od lica koje koristi njegov objavljeni fonogram u sledećim slučajevima: emitovanje fonograma; javno

17
saopštavanje fonograma; i javno saopštavanje fonograma koji se emituje. Moralni interesi ovde nisu zaštićeni, jer predmet
zaštite nije intelektualni već industrijski proizvod.
Pravo proizvođača fonograma traje 50 godina od dana nastanka fonograma. Ako je fonogram zakonito izdat ili objavljen
tokom tog roka, pravo prestaje 50god od dana tog izdavanja ili objavljivanja, zavisno od toga koji je datum raniji. Rokovi
se računaju od 1. januara godine koja neposredno sledi za godinom u kojoj se desio događaj koji je relevantan za početak
roka.
Videogram – je zabeleženi određeni niz slika sa pratećim zvukom na nosaču slike, tj nosaču slike ili zvuka, tj na
odgovarajućoj materijalnoj podlozi, ili bez njega. Telesni nosač može biti papir, magnetna traka, kompakt disk, filmska
traka itd. Videogramom se štiti nematerijalno dobro, beleženje tj zapis određenog niza slika, i on nije proizvog ljudskog
duha niti autorsko delo, pa proizvođaču pripadaju samo imovinska ovlašćenja. Da bi bio zaštićen, videogram mora da
sadrži prvi zapis i proizvođač ima prava predviđena zakonom samo na prvi snimak.
Proizvođač videograma – je fizičko ili pravno lice u čijoj je organizaciji ili čijim sredstvima je videogram načinjen, a ne
npr sam snimatelj. U uporednom pravu ovo pravo se naziva i pravom filmskog producenta ili proizvođača audiovizuelnih
dela. Moralna prava nisu zaštićena, jer je reč o industrijskom proizvodu. Naš Zakon predviđa da u pogledu sadržine prava,
proizvođač videograma ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli: umnožavanje svog videograma ili stavljanje u
promet tako umnoženih primeraka; javno saopštavanje svog videograma sa nosača slike tj sa nosača slike i zvuka
(prikazivanje); davanje primerka svog videograma u zakup; kao i interaktivno činjenje dostupnim javnosti svog
videograma.
Imovinska prava proizvođača videograma traju 50 godina od dana nastanka videograma. Ukoliko je videogram izdat ili
objavljen tokom tog roka, pravo prestaje istekom 50 godina od dana izdavanja ili objavljivanja, zavisno od toga koji je
datum raniji. Izdatim videogramom se smatra videogram čiji su primerci pušteni u promet od strane ovlašćenog lica u broju
koji, imajući u vidu vrstu i prirodu dela, može da zadovolji potrebe javnosti. Rokovi se računaju od 1. januara godine koja
neposredno sledi za godinom u kojoj se desio događaj koji je relevantan za početak roka.

24. PRAVO PROIZVOĐAČA EMISIJE – RADIO-DIFUZNO PRAVO

Osnov uvođenja ovog srodnog prava ne leži u ljudskom stvaralaštvu, već u opštem interesu širenja informisanosti i kulture
koje ovakva vrsta dela obezbeđuje. Danas mnogi privredni subjekti preduzimaju mnoštvo organizacionih i tehničkih radnji
kako bi proizveli radio i televizijske emisije koje širokoj javnosti obezbeđuju dobro obaveštenost, edukaciju, ali i zabavu.
To ujedno predstavlja i jedinu vezu radiodifuzih preduzeća sa autorskim pravom i čini ih bliskim tj podobnim da uđu u
kategoriju srodnih prava. pravo proizvođača emisije obuhvata sve pravne instrumente za zaštitu subjekata od neovlašćenog
iksorišćavanja njihovih emisija. Ovo srodno pravo tako obuhvata pravo radiodifuznih organizacija (stanica koje svoj
program emituju bežičnim putem), kao i kablovskih tv stanica ( koje svoj program emiituju žičanim putem). Emisija je
električni, elektromagnetni ili drugi signal pretvoren u zvučni, vizuelni ili zvučno-vizuelni sadržaj koji se emituje radi
saopštavanja javnosti. Predmet zaštite je emisija koju stvara ovakva organizacija i na koju ona ima određena prava. Pravo
na emisiju treba da bude zaštićeno od svakog neovlašćenog korišćenja od strane radiodifuznih ustanova, slušalaca,
gledalaca tj publike kojoj je emisija namenjena i drugih lica koja mogu da povrede ovo pravo. Prema zakonskoj definiciji
proizvođač emisije je fizičko ili pravno lice, u čijoj je organizaciji i čijim je sredstvima emisija proizvedena, pa ga treba
razlikovati od stručnih fizičkih lica koja učestvuju u proizvodnji i emitovanju emisije ili drugih subjekata koji povremeno
vrše emisiju signala, kao što su npr stanice, meterološke stanice ili obalska straža. Proizvođačima se ne smatraju ni druge
radio i televizijske stanice koje primaju emisije neke druge stanice pa ih reemituju. Proizođač emisije je korisnik autorskih
dela, interpretacija, videograma i fonograma, pa možemo zaključiti da se radi o najsloženijim srodnim pravima.
Kad je reč o sadržini prava, zakon predviđa da proizvođač emisije ima isključiva imovinska prava da drugome dozvoli ili
zabrani: reemitovanje svoje emisije; snimanje svoje emisije na nosač zvuka ili slike, tj slike i zvuka; umnožavanje tog
snimka i stavljanje u promet tako umnoženih primeraka sminka; davanje primeraka snimka emisije u zakup; javno
saopštavanje svojih emisija na mestima koja su publici dostupna uz plaćanje ulaznica; i interaktivno činjenje dostupnim
javnosti svoje emisije.
Ovo pravo je najsloženije srodno pravo, jer radio i tv stanice prilikom proizvodnje i korišćenja svojih emisija stupaju u
odnose kako sa autorima tj nosiocima autorskih prava, tako i sa interpretatorima i nosiocima drugih srodnih prava.
Odnosi između autora i proizvođača emisije regulišu se autorskim ugovorom- ugovorom o emitovanju dela preko radia i
tv-a, kojim autor, uz naknadu, ustupa isključivo pravo emitovanja emisionom preduzeću. Predmet radio-tv emisija su
interpretacije, pa se odnos reguliše interpretatorskim ugovorom. Kada je reč o odnosima sa proizvođačima fonograma i
videograma, proizvođači imaju samo imovinska subjektivna prava na rezultate svoga rada. Pravo proizvođača emisija traje
20 godina od dana prvog emitovanja zaštićene emisije.

25. POJAM I VRSTE PRONALASKA

18
Ono što čini predmet zaštite pronalazačkog prava je – pronalazak, kako konačni rezultat ljudskog stvaralačkog napora tj
inventivne strane njegove prirode.
Pojam pronalaska – u većini nacionalnih zakona o patentima ne daje se definicija pronalaska, već se određuju uslovi koje
on mora da ispuni da bi bio zaštićen patentom tj ostvario patentnu zaštitu. Tako i naš Zakon o patentima propisuje da se
njime uređuje pravna zaštita pronalaska, pri čemu ne daje njegovu preciznu definiciju, već samo uslove koje pronalazak
mora ispuniti, a to je da je nov, da ima inventivni nivo i da je industrijski primenljiv. Osnovni motiv pronalazača je da
otkrije novo rešenje nekog tehničkog problema koje će lično primeniti.
S obzirom da je, kako bi bio industrijski primenjen, neophodno otkriti sadržinu pronalaska, pronalazač time gubi monopol
nad svojim pronalaskom, a njegova sadržina gubi tajni karakter i postaje dostupna javnosti. Stoga pronalazač nastoji da
pravno zaštiti svoj pronalazak i da uživa uz njega određene pogodnosti dok ta zaštita traje. Međutim pronalazač može uvek
zadržati svoj pronalazak u tajnosti i na taj način ga iskorišćavati beskonačno, uz rizik da on nekako ipak dospe u javnost
(coca-cola). Zaštita pronalaska predstavlja vrstu kompromisa između interesa pojedinca i društvene zajednice, ili tzv.
socijalni pakt, upravo jer pronalasci predstavljaju osnovni izvor tehničkog napretka, pa država podstiče istraživanje u korist
svih, jer nakon isteka monopola koji je vremenski ograničen, pronalazak prelazi u javni domen, u kome je njegova primena
dostupna svim zainteresovanim licima, bez plaćanja naknade, što doprinosi ukupnom industrijskom i privrednom razvoju
zemlje. Pravo štiti stvaralački, pronalazački rad, a neposredni predmet zaštite je proizvod tog rada – pronalazak.
Pronalazak nastaje u procesu koje započinje razmišljanjem o pronalasku. Rezultat ove faze je pronalazačka ideja u kojoj
se postavlja problem koji treba rešiti. Treća faza predstavlja realizaciju pronalazačke ideje, tj dobijanje pozitivnog
rezultata- pronalaska koji može poprimiti oblik predmeta, mašine, aparata, ili fizičkog i hemijskog postupka. Jednom
ostvaren pronalazak mora biti i podoban za zaštitu, a to znači da mora da ispunjava određene, zakonom predviđene uslove.
Naš Zakon određuje da se pronalascima ne smatraju: naučna otkrića, različita teorijska saznanja i metode kojima se došlo
do tih saznanja, estetske kreacije, planovi, pravila i postupci za obavljanje intelektualnih delatnosti, računarski programi i
prikazivanje informacija. Naučno otkriće – je otkrivanje postojećih, ali nama još nepoznatih prirodnih zakona i drugih
istina o svetu koji nas okružuje koji su podobni proveri (fenomen). Naučna otkrića pripadaju celom čovečanstvu i ne mogu
biti zaštićena isključivim pravom kakav je patent. Slično je i sa teorijskim saznanjima (načelima, pravilima i metodama)
koja predstavljaju duhovne tvorevine i kao takva su polazne osnove za mnoge pronalaske. I za njih važi argument da su
svojina celokupnog čovečanstva, pa se u odnosu na njih ne može ustanoviti nikakvo apsolutno pravo. Najzad, pronalascima
se ne smatraju estetske kreacije tj tvorevine ljudskog duha čija namena nije ni praktična ni funkcionalna i čije je shvatanje
isključivo subjektivne prirode tj kreacije koje potiču iz umetnosti ili npr industrijskog dizajna, tehničke informacije,
planovi, pravila i postupci za obavljanje intelektualnih delatnosti ili računarski programi koji su shvaćeni kao autorsko
delo i štite se u okviru autorskog prava.

Vrste pronalaska – Zakon određuje da predmet pronalaska može biti proizvod ili postupak i time ukazuje i na 2 osnovne
vrste pronalaska.
Pronalazak proizvoda – može da se odnosi na spoljni oblik ili strukturu proizvoda. To može da bude i nova kombinacija
poznatih elemenata spojenih u jedan proizvod. Postoji nekoliko osnovnih vrsta proizvoda: uređaj; supstanca; biološki
materijal koji je izolovan iz prirodne sredine ili je proizveden tehničkim postupkom, čak i ako je prethodno postojao u
prirodi; proizvod koji se sastoji od biološkog materijala ili koji sadrži biološki materijal. Uređaj obuhvata sve moguće
mašine, aparate, alate, supstance, hemijske materije, elemente, jedinjenja, smese i legure. Biološki materijal je materijal
koji sadrži genetsku informaciju i koji je sposoban da se sam reprodukuje ili da bude reprodukovan u biološkom sistemu
(mikroorganizam, biljna ili životinjska ćelijska kultura).
Pronalazak postupka – obuhvata tačno određen redosled ljudskih radnji koje se preduzimaju u cilju postizanja određenog
tehničkog rezultata, a koji se sprovodi na određenom predmetu, primenom odgovarajućih sredstava. Proizvodni postupak
koristi se za dobijanje određenog proizvoda, a postupak primene podrazumeva novu primenu poznatog proizvoda ili
poznatog postupka, tj tehničko uputstvo o mogućnosti novog načina primene poznatog proizvoda. Zakon precizira da
predmet patenta može biti i postupak kojim se proizvodi, obrađuje ili koristi biološki materijal.

26. USLOV I ZAŠTITE PRONALASKA

Da bi mogao da bude patentiran pronalazak mora da bude podoban za patentiranje ili patentibilan, tj mora da ispunjava
opšte uslove novosti, originalnosti, industrijske i tehničke izvodljivosti i primenljivosti u industriji ili nekoj drugoj oblasti.
Opšti uslovi dele se na one koje treba da ispuni sam pronalazak i one koje treba da ispuni podnosilac prijave. Prvu grupu
nazivamo i materijalnim uslovima, obzirom da se odnose na sadržinu pronalaska, a drugu formalnim.
Materijalni uslovi – su novost, inventivni nivo i industrijska promenljivost.

19
Novost znači da pronalazak, da bi uživao pravnu zaštitu mora biti nov i to pre datuma podnošenja prijave. Novost se u
ovom slučaju ceni objektivno u odnosu na stanje tehnike u svetu, a ne na subjektivan način u odnosu na samog
pronalazača, kome se pronalazak sigurno čini novim. Pod stanjem tehnike u svetu, podrazumeva se sve ono što je poznato
svetskoj javnosti, na osnovu usmeno ili pismeno učinjenih opisa, kao i sve ono sa čim je ta javnost upoznata na bilo koji
drugi način. Smatra se da je javnost upoznata sa pronalaskom ukoliko je rešenje bilo opisano, izloženo ili upotrebljeno na
takav način da ga stručnjak iz date oblasti na osnovu toga može upotrebiti. S obzirom na mogućnost zloupotreba koje mogu
da nastanu u vezi sa nedozvoljenim korišćenjem rezultata tuđeg pronalazačkog rada, Zakon predviđa i 2 izuzetka. Pre
svega, uslov novosti biće ispunjen iako je pronalazak postao dostupan javnosti, ali se to dogodilo bez pristanka pronalazača
i to najviše 6 meseci pre podnošenja prijave pod uslovom da je to posledica neovlašćenog objavljivanja. Osim toga,
prijavljeni pronalazak će se smatrati novim i ako je bio prikazan na izložbi, pod uslovom da prijavilac navede da je
pronalazak bio izložen i da u roku od 4 meseca od dana podnošenja prijave podnese o tome odgovarajuću potvrdu. U
odnosu na ispunjenje uslova novosti, naročito u američkom i kanadskom pravu, patent se dodeljuje prvom i istinskom
pronalazaču i to od trenutka nastanka pronalaska, a ne od trenutka podnošenja prijave, postoji tzv. grace perio. Ovaj period
milosti daje mogućnost pronalazaču da za ograničeno vreme, pre donošenja prijave, čini dostupnim sadržinu svog
pronalaska javnosti, a da to ne utiče na novost prijavljenog pronalaska.
Inventivni nivo i njgovo utvrđivanje je problem faktičke prirode, čije rešavanje u praxi uvek dovodi do određenih
poteškoća. U našem Zakonu prisutno je rešenje da pronalazak ima inventivni nivo, ako rešenje koje on sadrži ne proizlazi
na očigledan način iz poznatog stanja tehnike.
Prilikom određivanja inventivnog nivoa uzima se u obzir znanje stručnjaka u oblasti u kojoj je nastao pronalazak.
Industrijska primenljivost znači da pronalazak treba da bude primenljiv u bilo kojoj grani industrije i poljoprivrede. Širina
privredne primenljivosti tumači se u skladu sa odredbama Pariske konvencije koja predviđa da industrijska primenljivost
obuhvata pored industrije i trgovinu, poljoprivredu, prerađivačku industriju, kao i sve fabričke i prirodne proizvode.

Izuzeci od patentiranja – ovakve izuzetke predviđa naš Zakon i to u 3 osnovna slučaja:

1) Pronalasci čija bi komercijalna upotreba bila protivna javnom poretku i moralu – ovaj izuzetak je opšte prihvaćen
u uporednom pravu i znači da se patentom ne mogu zaštiti oni pronalasci čija je sadržina u suprotnosti sa moralnim
shvatanjima rasprostranjenim u našem društvu. Osnovna namera zakonodavca je da se zabrane pronalasci koji se tiču
ljudskog tela, a naročito u oblasti borbenih sredstava, tj oružja čiji je osnovni cilj ugrožavanje života ljudi i životinja.
Dodeljivanje patenata za nove vrste oružja još oštrije ističe potrebu za postojanjem ovakvog izuzetka, pa je npr
rasprskavajuća mina izričito pomenuta u uputstvu za ispitivanje prijave evropske patentne organizacije, kao primer
suprotan javnom poretku i moralu.
2) Pronalasci koji se odnose na hiruške ili dijagnostičke postupke ili postupke lečenja koji se primenjuju
neposredno na ljudskom ili životinjskom telu, osim proizvoda, tj supstanci i kompenzacija koje se primenjuju u tom
postupku – tumačenje ove odredbe ukazuje na to da je dozvoljena zaštita lekova i dijagnostičkih sredatava kao
pronalazaka proizvoda koji se razlikuju od pronalazaka postupaka lečenja i dijagnostike.
3) Biljna sorta ili životinjska rasa ili bitno biološki postupak za dobijanje biljke ili životinje – biotehnologija – ovaj
izuzetak na prvo pogled znači da su biljna i životinjska vrsta na neki način izjednačene sa oblicima živih bića, a u stvari
nije tako. Pre donošenja konvencije o evropskom patentu smatralo se da ni jedan oblik živog organizma ne može biti
zaštićen pravima intelektualne svojine. Prema rešenjima iz ove konvencije biljne vrste mogu biti zaštićene bilo putem
patenata, bilo uvođenjem posebnog prava odgajivača biljaka. Zaštitu putem patenata dobiće i pronalazak biotehnološkog
postupka koji se odnosi na biljku ili životinju, ukoliko tehnička izvodljivost pronalaska nije ograničena na određenu biljnu
sortu ili životinjsku rasu. Bitno biološki postupak je onaj postupak koji se u potpunosti sastoji od prirodnih pojava, kao što
su ukrštanje ili selekcija, dok je mikrobiološki postupak onaj postupak koji obuhvata ili se izvodi na mikrobiološkom
materijalu ili čiji je proizvod takav materijal.

27. POJAM I VRSTE PATENATA

Patent je najpotpuniji oblik pravne zaštite pronalaska koji poseduje dovoljni inventivni nivo. To je subjektivno pravo koje
se priznaje fizičkom ili pravnom licu čiji pronalazak ispuni materijalne i formalne uslove zaštite. Kad neko lice postane
titular patenta i dobije ispravu o priznatom pravu, kao formalni dokaz o postojanju prava, ono dobija i sva ovlašćenja
predviđena u odgovarajućim zakonskim propisima. Ova ovlašćenja su teritorijalno i vremenski ograničena.
Vrste patenata – prema vrsti pronalaska razlikujemo patent za proizvod i patent za postupak.
Sadržinu patenta za proizvod kao subjektivnog prava čini nekoliko ovlašćenja – pravo na proizvodnju, ponudu proizvoda,
stavljanje u promet i upotrebu proizvoda načinjenih na osnovu pronalaska. Patent za proizvod može da ima apsolutno i
relativno dejstvo. Apsolutnim se ostvaruje zaštita koja obuhvata sve postupke za dobijanje zaštićenog proizvoda. Zaštita se
prostire na sve poznate načine proizvodnje, kao i na one koji će tek biti otkriveni. Relativna zaštita postoji u slučaju patenta

20
za pronalazak određene materije, pa se zaštita odnosi na postupke za proizvodnju te materije ukoliko se ona upotrebljava u
onu svrhu koja je zaštićena patentom. Ovakav vid zaštite ima uže dejstvo jer se materija može slobodno proizvoditi u druge
svrhe, tj u one koje nisu zaštićene patentom.
Patent za postupak obezbeđuje svom titularu 2 osnovna ovlašćenja – pravo na ponudu i pravo na upotrebu postupka. U
slučaju ovakvog patenta neophodno je precizirati da li se zaštita prostire i na proizvode koji su dobijeni primenom ovakvog
postupka.
- Prema teritorijalnom prostiranju zaštite razlikujemo nacionalni i nadnacionalni – evropski i komunitarni patent.
Nacionalne patente odobrava nadležni organ zemlje u kojoj se podnosi patentna prijava, pa patent važi samo na teritoriji
zemlje gde je odobren. Kod nas je za izdavanje nacionalnih patenata nadležan Zavod za intelektualnu svojinu.
Nadnacionalni patent odobrava posebno osnovana, nezavisna institucija i on važi na teritoriji svih zemalja koje su
osnovale tu instituciju, najčešće putem zaključivanja međunarodne konvencije. Tako npr evropski patent odobrava
Evropski patentni biro, sa sedištem u Minhenu. Priznati patent predstavlja skup nacionalnih patenata koji važe u zemljama
koje je u svojoj prijavi naveo podnosilac, i traje 20 godina u svakoj od njih. Komunitarni patent je još jedan oblik
nacionalnog patenta koji će se, nakon usvajanja uredbe o komunitarnom patentu primenjivati u zemljama članicama EU.
Komunitarni patent je unitaran i autonoman po svojoj prirodi. Unitarnost znači da ovaj patent proizvodi identične posledice
na celokupnoj teritoriji unije, tj ne može biti priznat, otuđen, poništen ili da se proteže van teritorije. Autonomnost se
ogleda u tome što se na njega primenjuje isključivo pravo EU.
- Prema sadržini i obimu zaštite razlikujemo patent, mali patent, dopunski, zavisni i poverljivi patent.
Mali patent - je pravo kojim se štiti nov, industrijski primenljiv pronalazak koji ima inventivni nivo, tj koji je rezultat rada
koji prevazilazi rutinsko korišćenje stanja tehnike od strane stručnjaka, ali nema inventivni nivo koji se traži za patent.
Predmet pronalaska može biti samo rešenje koje se odnosi na oblikovanje ili konstrukciju nekog proizvoda ili raspored
njegovih sastavnih delova što ga čini sličnim dizajnu tj industrijskom modelu.
Razlika, međutim je u tome što se modelom štiti novo estetsko rešenje određenog predmeta, a malim patentom novo
oblikovanje koje rešava neki tehnički problem i koji ima upotrebnu svrhu. Do donošenja rešenja po prijavi, prijavilac može
podneti zahtev za pretvaranje prijave malog patenta u prijavu patenta ili modela. Rok zaštite je kraći nego kod patenta i
iznosi 6 godina od datuma podnošenja prijave, a mogućnost produženja trajanja je 2 puta po 2 godine.
Dopunski patent – javlja se u slučaju da podnosilac prijave patenta ili nosilac patenta, ukoliko je on već zaštićen, dalje
usavrši prijavljeni, tj zaštićeni pronalazak. Ovakvi patenti karakteristični su za hemijsku industriju tj proizvodnju lekova.
Postojeći patent može se usavršiti izmenom nekog elementa ili sastojka, pri čemu se ne sme raditi o potpuno novom
pronalasku. Pošto se ovakva prijava podnosi samo uz osnovnu, podrazmeva se da kada je reč o trajanju zaštite, dopunski
patent deli pravnu sudbinu osnovnog, bez obzira kada je dobijen i prestaje sa prestankom važenja osnovnog.
Poverljivi patent – u nacionalnim pravima se propisuje poseban postupak njihovog ispitivanja i izdavanja. Prijave
pronalazaka koje se smatraju poverljivim, a to su oni od značaja za odbranu i bezbednost zemlje ( nove vrste hemijskog ili
artiljerijskog oružja) podnose se organu nadležnom za poslove odbrane. Ukoliko nadležni organ narodne odbrane utvrdi da
je pronalazak poverljiv, na njega će se primeniti poseban postupak. Ukoliko utvrdi da je prijava izgubila svojstvo
poverljivosti ili da pronalazak nije poverljivog karaktera, dostaviće prijavu Zavodu za intelektualnu svojinu na uobičajeni
postupak. Moguća i obrnuta situacija.
Organ za poslove odbrane ima isključivo pravo da koristi poverljivi pronalazak i da njime raspolaže. Za zaštićeni
pronalazak pronalazač ima pravo na jednokratnu naknadu bez obzira da li se pronalazak primenjuje ili ne.
Zavisni patent – samo je posredno predviđen Zakonom i to u delu koji reguliše mogućnost izdavanja prinudnih licenci.
Zakon predviđa dodeljivanje prinudne licence ukoliko se pronalazak zaštićen patentom ne može koristiti, u celini ili
delimično, bez korišćenja nekog drugog pronalaska zaštićenog ranijim patentom na ime drugog lica.

28. SUBJEKTI ZAŠTITE U PATENTNOM PRAVU

Nosilac pronalazačkog prava je sam pronalazač tj njegov pravni sledbenik. Međutim, u ulozi pronalazača može se javiti i
veći broj lica. U takvom slučaju kada je u nastanku pronalaska učestvovao veliki broj lica,vrlo je teško odrediti ko je
zapravo pronalazač. Takođe postoje i posebna pravila za pronalaske ostvarene u radnom odnosu. Prema rešenjima našeg
Zakona pravo na sticanje patenta imaju, pre svega, domaća fizička i pravna lica.
Pravo na zaštitu pronalaska ima pronalazač kao osnovni, izvorni nosilac ovlašćenja na prijavljeni i kasnije zaštićeni
pronalazak. Pronalazač bez obzira, da li je preneo određena prava na druga lica, ima određena moralna i imovinska prava
koja su mu zakonom priznata. Moralno pravo je pravo pronalazača da bude naznačen u patentnoj prijavi i u svim
ispravama koje se odnose na njegov pronalazak, a imovinsko pravo obuhvata ovlašćenje da koristi svoj pronalazak, njime
raspolaže i ostvaruje pravo na naknadu za korišćenje pronalaska od strane trećih lica.
Pronalazač može biti jedno, ali i više fizičkih lica. Ukoliko je više pronalazača došlo do pronalaska zajedničkim radom,
njima pripada zajedničko pravo na zaštitu, ali se to ne odnosi na lice koje je pronalazaču pružalo isključivo tehničku

21
pomoć. Za ostvarivanja svojstva sapronalazača potreban je duhovni, stvaralački, zajednički rad, čiji je cilj rešavanje datog
tehničkog problema i to u vidu samostalnog, pojedinačnog doprinosa. Sapronalazači imaju pravo da zajednički podnesu
patentnu prijavu i ukoliko patent bude odobren, svi oni postaju nosioci prava na patent.
Oni pored moralnih prava, imaju imovinska prava da koriste i raspolažu patentom, ali kod ovih prava potrebno je da postoji
sporazum između lica koji su nosioci prava na patent. Ti međusobni odnosi prava i obaveze uređuju se po načelima
građanskog prava.
Ostali nosioci pronalazačkog prava – osim pronalazača, kao nosioci pronalazačkog prava mogu se pojaviti i druga fizička
i pravna lica. Pravni osnov za podnošenje prijave od strane lica koje nije pronalazač može biti različit: saglasnost
pronalazača i tog lica, zakonske odredbe (u slučaju radnog odnosa) i smrt pronalazača, kada se njegovi zakonski ili
testamentalni naslednici javljaju kao podnosioci prijave ili nosioci prava na patent.
Nasleđivanje i ugovorni odnosi- pravo na pronalazak je prenosivo i pronalazač ga uvek može ustupiti drugim licima
pravnim poslovima inter vivos i mortis causae. Kada je u pitanju nasleđivanje važe opšta pravila naslednog prava kako u
pogledu testamentalnog nasleđivanja, tako i u pogledu zakonskog. Bitno je da svoje pravo pronalazač može preneti kako na
fizičko, tako i na pravno lice, pa se u ulozi podnosioca patentne prijave može pojaviti i pravni sledbenik pronalazača. Opšte
je prihvaćeno rešenje ustanovljavanja oborive pretpostavke da je podnosilac prijave upravo pronalazač ili njegov pravni
sledbenik.
Pronalasci stvoreni u radnom odnosu- Naš novi Zakon predviđa 3 osnovne grupe pronalazaka.
Prvu grupu čine pronalasci koje zaposleni stvore izvršavajući svoje redovne radne obaveze ili posebno naložene zadatke u
vezi sa istraživanjem i razvojem, ali i pronalasci koji nastanu u okviru izvršavanja ugovora o istraživačkom radu,
zaključenog sa poslodavcem. U ovom slučaju pravo na zaštitu pronalaska ima poslodavac. Iako ne može da prijavi
pronalazak, pronalazač ima moralna prava, kao i prava na naknadu koja zavisi od ekonomskog iskorišćavanja pronalaska.
Drugu grupu pronalaska predstavljaju pronalasci zaposlenog stvoreni u vezi sa aktivnostima poslodavca ili korišćenjem
materijalnih i tehničkih sredstava, informacija i drugih uslova koje je obezbedio poslodavac. U ovom slučaju pravo na
zaštitu ima zaposleni, s tim što poslodavac ima pravo ekonomskog iskorišćavanja tog pronalaska uz obavezu da
zaposlenom isplati naknadu u skladu sa ugovorom koji se zaključuje povodom tog pronalaska ( ugovor o licenci).
Treću grupu čine pronalasci koje zaposleni stvori u roku od godinu dana od dana prestanka radnog odnosa, a koji bi da su
stvoreni u toku radnog odnosa, ulazili u jednu od prve dve kategorije. Svrha ove odredbe je zaštita poslodavca koji ulaže
velika finansijska sredstva u pronalazački rad, a time preuzima i rizik da će zaposleni pronalazač, ukoliko tokom rada dođe
do značajnog pronalaska, namerno dati otkaz kako bi samostalno ostvario patentnu zaštitu i značajnu dobit od korišćenja
pronalaska. Zakon izričito zabranjuje zaposlenom da se unapred odrekne svog prava na naknadu. Zakon propisuje i
postupak za ostvarivanje zaštite za ostvarivanje ovakvih pronalazaka, pa je pronalazač dužan da odmah po nastanku
pronalaska, poslodavcu podnese pismeni izveštaj, čija se sadržina utvrđuje posebnim propisom. U roku od 2 meseca od
prijema izveštaja, poslodavac je dužan da zaposlenog pismeno obavesti da li smatra da pronalazak ulazi u prve 2 grupe.
Ukoliko je u pitanju pronalazak koji pripada prvoj grupi, poslodavac mora da obavesti zaposlenog da li će podneti prijavu i
da ga upozna sa sadržinom prijave. Ukoliko poslodavac ne želi da podnese prijavu, a oceni da pronalazak ne sadrži neku
poslovnu tajnu, on o tome mora obavestiti pronalazača.
Isto pravo pronalazač ima ukoliko proslodavac propusti propisani rok od 2 meseca, jer se ćutanje poslodavca sankcioniše u
korist zaposlenog.
U pogledu druge kategorije pronalazaka, zaposleni ne može podneti prijavu pre proteka roka od 2 meseca, tj pre prijema
obaveštenja od poslodavca, što opredeljuje kvalifikovanje pronalaska kao pronalaska iz radnog odnosa ili slobodnog
pronalaska.

Takođe u roku od 6 meseci od dana prijema urednog izveštaja o pronalasku poslodavac je obavezan da se izjasni da li je
zainteresovan da od pronalazača pribavi isključivu licencu, i do proteka roka zaposleni nema pravo da na treće lice prenese
pravo na pronalazak ili da ustupi licencu za iskorišćavanje pronalaska.
Poslodavac i pronalazač dužni su da čuvaju tajnost pronalaska stvorenog u radnom odnosu dok prijava patenta ne bude
objavljena ili pronalazak bude na drugi način dostupan javnosti. Ukoliko poslodavac istakne opravdani interes da se
pronalazak ne objavljuje, obaveza zaposlenog da čuva tajnu traje i po prestanku radnog odnosa kod tog poslodavca.
Strana fizička i pravna lica kao titulari prava na patent- Naš Zakon predviđa da strana fizička ili pravna lica u pogledu
zaštite pronalaska u Srbiji uživaju ista prava kao i domaća fizička i pravna lica, ukoliko to proizilazi iz međunarodnih
ugovora ili iz načela reciprociteta, pri čemu postojanje uzajamnosti dokazuje lice koje se na ovo načelo poziva. Zakon
predviđa da strano pravno ili fizičko lice u postupku pred Zavodom mora zastupati zastupnik upisan u Registar zastupnika,
tj domaći advokat ili fizičko ili pravno lice koje je domaći državljanin. Osim toga, zastupnik se mora baviti poslovima
zastupanja pred Zavodom za intelektualnu svojinu. Da bi imao uvid ko može da se bavi poslovima zastupanja, Zavod vodi
registar zastupnika.
   24       POSTUPAK ZA PRIZNANJE PATENTA

22
 

U uporednom i medjunarodnom pravu opsteprihvaceno je resenje da se postupak za priznanje patenta ,

odnosno sticanje prava na patetnt sastoji iz tri osnovne faze:
-podnosenje prijave;ispitivanja njene formalne i materijalne sadrzine i donosenja resenja o priznavanju ili
odbijanju zastite pronalaska.
U nasem zakonu sistematizacija je nesto drugacija i obuhvata nekoliko celina:
Zakon na detaljan nacin regulise ovo pitanje, a zbog postojanja veceg broja zakonskih odredaba materija
je i ovde podeljna u nekoli ko celina:
1.                 Zajednicke odredbe i pokretanje postupka-
Zakon propisuje zajednicke odredbe o postupku po kojima se pravna zastita pronalaska ostvaruje
u upravnom postupku  koji vodi nadlezni organ odnosno Zavod za intelektualnu svojinu. Ovaj
organ donosi upravne akte koji su konacni i protiv kojih i protiv kojih se moze voditi upravni spor
pred nadleznim sudom. Zavod vodi Registar prijava patenata, Registar patenata i Registar
sertifikata o dodatnoj zastiti, i duzan je da preduzecima i drugim pravnim i fizickim licima ucini
dostupnim svoju dokumentaciju i informacije o stanju tehnike i o pravima kojima se stite
pronalasci.
Postupak pred nadleznim organom pokrece se podnosenjem pismene prijave. Domaca pravna i
fizicka lica ne mogu traziti zastitu u inostranstvu pre podnosenja prijave domacem Zavodu i to po
proteku roka od tri meseca.
Pravna zastita pronalaska ostvaruje se i putem prijave koja je podneta u inostranstvu, ako je u
skladu sa medjunarondim ugovorima.
Za svaki pronalazak se po pravilu, podnosi posebna prijava, pri cemu se jednom prijavom moze
traziti priznanje patenta za vise pronalazaka samo ako su medjusobno povezani tako da ostvaruju
jedinstvenu pronalazacku zamisao.
U nasem zakonodovastvu postoji oboriva pretpostavka da je podnosilac prijave pronalazac. U
slucaju da prijavilac nije pronalazac, pravi pronalazac ima pravo da pokrene poseban postupak
protiv lica koje je neovlasceno podnelo prijavu za zastitu njegovog pronalaska.
Jedna od novina zakona je da tokom postupka za zastitu pronalaska Zavod nece dozvoliti bilo
kom licu ili organuuvid u prijavu pre njene objave, izuzev na zahtev podnosioca prijave ili uz
njegovo ovlascenje.
2.                 Sadrzina patentne prijave-
Zakon detaljno regulise sadrzinu patentne prijave i predvidja pet obaveznih elemenata:
-         Zahtev za prizanje patenta- sadrzi naznacenje da se trazi prizanje patenta ili malog
patenta, podatke o podnosiocu prijave, podatke opronalazacu, odnosno napomenu o izjavi
da pronalazac ne zeli da bude naveden u prijavi, i naziv pronalaska koji odrazava njegovu
sustinu. Karakteristicno je da Zavod ne proverava da li podnosilac prijave ima pravo na
zastitu , jer postoji pretpostavka da je podnosilac pronalazac. Ukoliko podnosilac nije jedini
pronalazac, duzan je da navede imana svih pronalazaca i da u roku od tri meseca od dana
podnosenja prijave podnese izjavu o osnovu sticanja prava na pdnosenje prijave. Isti rok vazi
i za slucaj da pronalazac ne zeli da njegovo ime bude navedeno u zahtevu i tada je prijavilac
obavezan da dostavi Zavodu pismenu izjavu pronalazaca.
-         Opis pronalaska-opis mora biti takav da strucnjak iz odgovoarajuce oblasti moze na
osnovu njega isvesti pronalazak.  U slucaju pronalaska bioloskog meaterijala koga nije
moguce izvesti na osnovu pisa, uslov ce biti ispunjen ako je uzorak deponovan u nekoj od
ovlascenih ustavoa koje cuvaju ovakve materijala, najkasnije na dan podnosenja prijave.
Nasa zemlja je potpisnica Budimpestanskog sporazuma o deponovanju mikroorganizama.
-         Patentni zahtevi – odredjuju sam predmet zastite. Postoje dve osnovne kategorije
patentnih zahteva 1. Nezavisni- sadrzi nove bitne karakteristike pronalaska2. Zavisni-
posebne karakteristike pronalaska koji je vec definisan iu nekom nezavisnom zahtevu. Svaki
nezavisni zahtev moze biti pracen sa vise zavisnih
-         Apstrakt- je kratak sadrzaj sustine pronalaska koji sluzi iskljucivo za tehnicko
invormisanje zainteresovanih lica

23
 -         Nacrt – je posednji obavezni element patentne prijave
Da bi se prijavi priznao datum podnosenja, sto je bitno za priznavanje prava prvenstva,
potrebno je da ona ima sledecu sadrzinu : naznacenje da se trazi priznanje patenta, ime i
prezime, odnosno naziv i adresu podnosica prijave i opis pronalaska cak i ako on ne ispunjava
propisane uslove.  Prijavilac moze sam ili na zahtev nadleznog organa, predmet prijave ojoj je
priznat datum podnosenja(prvobitna prijava) podeliliti na dve ili vise samostalnih prijava koje
se nazivaju izdvojenim prijavama. Ova prijava moze imati za predmet samo ono sto je
sadrzano u prvobitnoj prijavi i zadrzava datum podnosenja prvobitne prijave.
3.                 Pravo prvenstva-  u svakodnevnom zivotu neretko se desava da dva razlicita lica
nezavisno jedno od drugog dodju do istog prinalaska, pa posto je rec o iskljucivim pravima
neophodno je odrediti koje od njih uziva pravnu zastitu, a to je ono lice koje prvo podnese prijavu
Zavodu. Prilikom podnosenja prijave Zavod konstatuje dan i cas (astronomsko merenje vremena)
njenog prijema. Tog trenuka ustanovljava se pravo prvenstva. Ono ima dvostruki znacaj : pre
svega od podnosenja prijave zasniva se prioritet i ekskluzivitete u dobijanju zastite u korist prvog
podnosioca, a sa druge strane, ispunjenje uslova za prizanje prava procenjuje se do trenutka
sticanja prava prvenstva. Ovde je rec o unutrasnjem pravu prvenstva. Zakon predvidja i pravo
medjunarodnog prvenstva , pa ce se prijaviocu koji je u nekoj drzavi clanici Pariske unije ili Svetke
trgovinske organizacije podnso urednu prijavu u Srbiji priznati pravo prvenstva sa datumom
podnosenja te prijave pod uslovom da on to zatrazi od Zavoda prilikom podnosenja prijave za
zastitu istog pronalaska i da od dana podnosenja prijave nije proteklo vise od 12 meseci.
Podnosilac prijave koji namerava da koristi medjunarodno pravo prvenstva duzan je da najkasnije
u roku od dva meseca od dana podnosenja prijave podnese nadleznom odrganu zahtev za
prizanje ovog prava, a koji mora sadrzati podatke koji se odnose na datum podnosenja prijave
kaja je osnov za prizavanje prava, broj prijave odnosno drzavu ili medjunarodnu organazaciju
kojoj je podnesena.
Druga obaveza je da u roku od tri meseca od dana  podnosenja zahteva, podnese nadleznom
organu prepis prijave koji je overio nadlezni organ drzave clanice Pariske unije,STO ili
medjunarodne organizacije.
 
 
 
4.      Postupak od prijema do objave prijave patenta
Prva faza upravnog postupka zapocinje po priznavanju datuma prijave i upisa u registar Zavoda. 
Zavod prvo ispituje da li su ispuneni zakonski uslovi za prizanje datuma podnosenja. Jer se
momentom prizanja datuma pokrece upravni postupak za prizanje patentne zastite, i od tog
datuma se racunaju i svi procesni rekovi vezani za postupak.
Ukoliko nisu ispuneni uslovi, zavod poziva podnosioca da u roku od dva meseca od prijema
obavestenja otkloni uocene formalne nedostatke, ukoliko to ucini Zavod ce kao datum
podnosenja prijave priznati onaj datum kada je podnosilac otklonio nedostatke, ukoliko ne
otkloni nedostatke Zavod ce zakljuckom odbaciti prijavu. Prijava kojoj je priznat datum
podnosenja upisuje se u Registar prijava.
Druga faza je formalno ispitivanje prijave, tj. Ispitivanje da li je prijava uredna i ispunjava li uslove
za objavljivanje. Zavod u tom smislu ispituje da li je placena taksa za podnosenje prijave, da li je
dostavljeno uredno punemocje zastupnika, da li je u prijavi naznacen pronalazac, da li je
dostavljena izjave o osnovu sticanja prava na podnosenje prijave, da li je strano lice podnelo
prijavu preko zastupnika.. u slucaju nedostataka Zavod uz navodjenje razloga poziva podnosica
da u roku koji ne moze biti kraci od dva ni duzi od tri meseca otkloni nedostatke. Ukoliko
podnosilac to ne ucini zavod ce zakljuckom odbaciti prijavu i tada podnosilac ima mogucnost da
podnese novu prijavu.
Treca fazu predstavlja objavljivanje prijave patenta. Ona se obavljuje u sluzbenom glasilu Zavoda,
sto je moguce po istuku 18 meseci od datuma podnosenja prijave. Na zahtev podnosioca prijava
moze da se objavi ranije, ali tek nakon proteka tri meseca od datuma nejnog podnosenja.nakon
objavljivanja zavod prelazi na ispitivanje ispunjenja materijalnih uslova.

24
 5.Postupak od objavljivanja prijave do priznjanja, odnosno dobijanja patenta

                Uporedno pravo poznje tri osnovna sistema sustinskog ispitivanja, odnosno ispitivanjanovosti
pronalaska.
Sistem prethodnog ispitivanja podrazimeva ispitivanje bez posebnog zahteva podnosica prijave i ono  se
vrsi po sluzbenoj duznosti, na osnovu samog podnosenja prijave
Drugi sistem , sistem registracije , predvidja da se ne ispituje novost pronalaska, vec se patent automatski
izdaje na osnovu prijave, a u slucaju da pronalazak ima nedostatke zainteresovana lica mogu da pokrenu
sudski spor.  Nedostatak ovog sistema je neizvesnost podnosioca prijave u pogledu „kvaliteta“prijavljenog
pronalaska, narocito ako prijavilac namerava da ga koristi u proizvodnji.
Sistem odlozenog ispitivanja(prihvacen u nasem zakonu) , pretpostavlja da se novost pronalaska ispituje
samo na zahtev i to kada podnosila prijave ima nameru da koristi ili vec koristi pronalazak u proizvodnji i
spreman je da snosi troskove ispitivanja. Prednost ovog sistema je u tome sto se ispituje daleko manji broj
pronalazaka nego po sistemu prethodnog ispitivanja, pa je postupak kraci.
Zahtev za sustinsko ispitivanje uslova ptentibilnosti podnosi se posle objavljivanja prijave, a najdocnije u
roku od 6 meseci od tog datuma. U slucaju propustanja ovog roka podnosilac moze podneti zahtev u
naknadnom roku od 30 dana od dana prijema obavestenja o proteku roka. Zahtev se ne moze povuci, a
ukoliko se ne podnese u propisanom roku prijava se smatra povucenom.
Ukoliko zavod utvrdi da nisu ispunjeni uslovi, on poziva podnosioca prijave da se u primerenom roku , koji
ne moze biti kraci od 60 ni duzi od 90 dana, izjasni o razozima zbog kojih patent ne moze biti priznat,
odnosno da otkloni nedostatke  ukoliko je podnosilac prijave prijavio patetn i u drugoj drzavi, on moze
zavodu dostaviti prevod rezultata resersa (ispitivanja) iz te druge drzave.ako prijavilac uspe u otklanjnaju
nedostataka zavod ce nastaviti sa sustinskim ispitivanjem, a ukoliko ih ne otkloni zavod donosi resenje o
odbijanju zahteva za priznanje patenta. Isto resenje zavod ce doneti i ukoliko utvrdi da nisu ispunjeni
uslovi patentibilnosti.
Ako zavod utvrdi da su ispunjeni svi uslovi, on mora pre donosenja resenja ispuniti jos jednu formalnost, a
to je saglasnost prijavioca sa brojem i formulaciojm patentnih zahteva koje ima nameru da prizna. Zavod
tako dostavlja prijaviocu predlog konacnog teksta patentnih zahteva koje namerava da usvoji sa kojima on
treba da se saglasi u roku od 30 dana. Ako podnosilac prijave u tom roku ne dostavi pismenu izjavu da je
saglasan zavod donosi resenje o prizanju patenta prema konacnom tekstu koji je dostavljen na
saglastnost, jer postoji pretpostavka da je podnosilac prijave saglasan. Ukoliko podnosilac izjavi da nije
saglasan, on mora navesti svoje razloge i dostaviti tekst izemnjenih patentnih zahteva. Ukoliko ih zavod
prihvati on ce resenjem priznati patent, a u suprotnom ce o tome obavestiti podnosioca prijave i paten
priznati prema tekstu koji je dostavljen na saglasnost.
 
 
                            25  STICANJE I SADRZINA PRAVA NA PATENT

Sticanje i obim prava – Kako je u nasem pravu prihvacen sistem odlozenog ispitivanja prijave, patent vazi
retroaktivno , od dana podnosenja prijave, ali pod uslovom da Zavod donese resenje kojim odobrava
patent. Iako nije siguran da ce mu patent biti priznat, prijavilac moze, odmah po podnosenju prijave da
otpocne sa privremenim iskoriscavanjem pronalaska. On bi to prema logici stvari, i morao uraditi jer
objavljivanjem prijave u roku od 18 meseci od podnosenja pronalazk prestaje da bude tajan, pa postoji
mogucnost da ga konkurenti koriste ukoliko ne bi postojalo pravo iz prijave. Prema nasem zakonu patent
se stice objavom priznatog patenta u sluzbenom glasilu, a vazi od datuma podnosenja prijave.
Obim zastite koja se stice patentom odredjen je sadrzajem patentnih zahteva, s tim sto se opis i nacrt
pronalaska koriste za tumacenje tih zahteva. Ako je predmet patenta postupak, prava iz tog patetna
odnose se i na proizvode neposredno dobijene tim postupkom.
Sadrzina prava- titular patenta ima iskljucivo pravo da : zasticeni pronalazak koristi u proizvodnji, stavlja u
promet predmet pronalaska zasticen patentom, da raspolaze patentom(da ga prenese na druga fizicka ili
pravna, domaca ili strana lica) u pravnim poslovima inter vivos i mortis causa.

25
U uporednom pravu uobicajeno je resenje da titular ne samo da ima pravo da koristi pronalazak vec i da
to predstavlja njegovu obavezu. Sankcije koje se mogu izreci razlikuju se u nacionalnim pravima, ali su
najrasprostranjenije prinudna licenca( koju predvidja nas zakon), i oduzimanje prava.
Posto je rec o iskljucivom i apsolutnom pravu titular i ma i negativno ovlascenje odnosno pravo da svako
trece lice spreci da bez njegove saglasnosti:proizvodi, nudi, stavlja u promet ili upotrebljava proizvod koji
je izradjen prema zasticenom pronalasku ili da uvozi ili skladisti taj proizvod...ovde medjutim postoje tri
izuzetka, jer se iskljucima prava ne  odnose primentu pronalaska ili upotrebu proizvoda izradjenog prema
pronalasku u licne i nekomercijalne svhe, na radnje koje se preduzimaju radi istrazivanja i razvoja,
ukljucujuci radnje potrebne za dobijanje odobrenja za stavljanje u promet proizvoda koji je lek namenje
ljudima ili zivotinjama, ili medicinski prozivor, na neposrednu i pojedinacnu primenu leka u apotekama na
osnovu pojedinacnog lekarskog recepta i stavljanje u promet ovako pripremljenog leka.
 

                                                     26a OGRANICENJA PRAVA NA PATENT

Kao i kod ostalih prava industrijske svojine, nacionalna zakonodavstva predvidjaju odredjena ogranicenja
u korist trecih lica, koja na osnovu njih sticu pravo da koriste pronalazak koji je predmet patenta. Titular
dakle zadrzava svoja ovlascenja, ali je koriscenje patenta ogranicen pravima trecih lica. Nas zakon
predvidja nekoliko ovakvih slucajeva.
 
Princip „iscrpljivanja“prava
U patentnoj teoriji prihvaceno je misljenje da titular patenta ima interes da investira u zemlji u kojoj je
patent dodeljen, a ne u nekoj drugoj zemlji, i da bi se to ostvarilo vazno je da on bude zasticen ne samo od
falsifikovanih proizvoda trecih lica, vec i u odnosu na proizvode koji dolaze iz inostranstva, a koje je on ili
sam proizveo ili je to ucino nosilac zakonski dodeljene licence. Medjutim ovakav privilegovani polozaj ne
moze trajati vecno, vec u jednom trenutku mora doci do njegove potpune realizacije, odnosno
„iscrpljivanja“.
Postavlja se pitanje kakvo cde se resenje usvojiti u situaciji da titular patenta proda svoji proizvod kupcu,
pri cemu ugovor o kupoprodaji ne sadrzi nakakvu specificnu klauzulu, a kupac koristi proizvod u
industrijske svrhe, odnosno za dalju proizvodnju i preprodaju.
U slucaju da titular tuzi kupca za povredu patenta s argumentom da je preduzeo radnje koje, prema
zakonskim resenjim,a moze preduzimati samo titular patenta, poslavlja se pitanje da li postoji zloupotreba
ili odsustvo prava.
Domaci zakon predvidja da ako je zasticeni proizvod stavljen u promet na teritoriji Srbije od strane nosioca
patenta il uz njegovu saglasnog, sticalac tog proizvoda moze slobodno da ga upotrebljava i da njime
raspolozen. Ovaj princip po prvi put je uveden u nase zakonodavstvo, a njegov ratio lezi u tome da je
titular prava, posto se odlucio da sam komercijalizuje svoj patent, ostvario dovoljnu zaradu i da je dao
odobrenje drugom licu da nadalje koristi ovo pravo. u praksi je rec o prodaji patentiranog proizvoda ili
drugog zasticenog prava zainteresovanom licu, pri cemu je bitno da se nosilac saglasio s otudjenjem.
Pravo ranijeg korisnika
U praksi se desava da dva razlicita subjekta koriste isti pronalazak, stecen na zakonit nacin, pa da posle
odredjenog vremena jedan podnese prijavu za zastitu patenta. Ukoliko zavod odobri zastitu licu joje je
podnelo prijavu za patent, to lice postaje nosilac prava i moze zabraniti svakom trecem licu njegovo
koriscenje. Drugo lice koje koristi pronalazak u proizvodnji(osim ukoliko nije bilo savesno, odnosno ukoliko
nije do pronalaska doslo nezakonit nacin) u takvom slucaju mora odmah da obustavi proizvodnju i prekine
sa privrednom upotrebom pronalaska. Medjutim nase pravo iz razloga pravicnosti dozvoljava  drugom
licu, ukoliko je savesno, da nastavi sa privrednom upotrebom pronalaska. Tako zakon predvidja da patent
ne deluje prema savestnom licu koje je pre datuma priznatog prava prvenstvavec otpocelo koriscenje u
proizvodnji zasticenog pronalaska. Ovakav korisnik ne moze preneti svoje pravo na drugog osim ako
zajedno sa pravom prenosi i preduzece.         
                                           26b                       PRINUDNA LICENCA
 

26
Odobravanje prinudne, odnosno obavezne licence, i prinudne licence u javnom interesu vrsi se u
slucajevima koje Zakon detaljno reculise. One se po tome razlikuju od dobrovoljnih licenci koje nastaju
zakljucivanjem ugovora izmedju titulara i trecih lica. Upravo element saglasnosti pravi razliku izmedju
prinudne licence i dobrovoljne licence.
Prinudna licenca- se moze odobriti ukoliko nosilac patenta odbije da drugim licima ustupi pravo na
ekonomsko iskoriscavanje zasticenog pronalaska, ili im postoavi neopravdane uslove za takvo ustupanje.
Organ nadlezan za poslove iz oblasti u kojoj pronalazak treba da se primeni, na zahtev zainteresovanog
lica izdace ovu licencu uz ispunjenje dva alternativno postavljena uslova:
-          da titular sam ili preko drugog lica, ne koristi ili nedovoljno koristi zasticeni pronalazak u
Srbiji.
-          Da je ekonomsko iskroriscavanje drugog, kasnije zasticenog pronalaska , na ime drugog
lica nemoguce bez koriscenja, u celini ili delimicno, prvog pronalaska (zavisni patenti)
U prvom slucaju – potrebno je precizirati da za titulara patenta ne postoji obaveza da odmah zapocne sa
njegovim iskoriscavanjem, narocito ako je eophodno, vrsenje odgovarajucih priprema za iskoriscavanje, ili
u slucaju da titular ne raspolaze odgovarajucim sredstvima i postrojenjima za eksploataciju. Tako Zakon
predvidja rok od najmanje 4 godine od dana podnosenja prijave za patent ili 3 godine od dana priznanja
patenta, u odviru koga on mora da zapocne sa primenom pronalaska ili da patent ustupi trecim licima. Po
isteku ovog roka zainteresovano lice, moze traziti izdavanje licence i na osnovu nje zapoceti sa privrednom
eksploatacijom patenta. Pri tome zainteresovano lice mora dokazati da raspolaze tehnoloskim
mogucnostima i proizvodnim kapacitetima neophodnim za iskoriscavanje pronalaska.
Prinudna licenca nije iskljucivog karaktera, sto znace da je dostupna svim zainteresovanim licima, a moze
se prenositi samo zajedno sa preduzecem odnosno delom preduzeca gde se koristi.
Obim i trajanje licence ograniceno je svrhom za koju je izdata i moze se ukinuti ukoliko prestanu okolnosti
koje su dovele do njene primene i ukoliko je njihovo ponovno pojavljivanje malo verovatno. U svakom
slucaju, nosilac prinudne licence duzan je da titularu patenta placa naknadu koja se sporazumeno
odredjuje, a ukoliko to nije mobuce naknadu odredjuje sud.
Drugi slucaj- je poseban jer podnosiclac zahteva, moze biti samo titular patenta za kasnije zasticeni
pronalazak uz ispunjenje dva uslova:
-          Pre svega, kasnije zasticeni pronalazak u odnosu na ranije zasticeni pronalazak mora
predstavljati znacajan tehnicki napredak.
-          Osim toga, nosilac ranije zasticenog pronalaska ima, pod razumnim uslovim, pavo na
unakrsnu, odnosno reciprocnu licencu sa koriscenje kasnije zasticenog pronalaska.
Ovlascenje za koriscenje ranije zasticenog pronalaska prenosivo je samo u slucaju istovremnoeog prenosa
kasnije zasticenog pronalaska.
 
                                                                   PRINUDNA LICENCA U JAVNOM INTERESU
 
Ovakva licenca moze se odobriti iz dva razloga:
-          Ukoliko je koriscenje pronalaska neophodno zbog nacionalne ili druge izuzetne potrebe
( zastita zdravlja i ishrana stanovnistva)
-          Ukoliko je zasticeni pronalazak koriscen na nacin koji je suprotna nacelima slobodne
konkurencije
U prvom slucaju licenca se moze izdati i pre roka predvidjenog za prinudnu licencu, a o zahtevu
zainteresovanog lica odlucuje nadlezni organ. Nosilac licence duzan je da titularu prava plati naknadu cija
se visina odredjuje sporazumno, a ukoliko nije moguce odlucivace sud.
U drugom slucaju – rec je o sankcionisanju zloupotrebe monopolskog polozaja i postizanjaneopravdano
visokih zarada jer ittular kao iskljucivi proizvodjac na osnovu toga sto je itutlar patenta, odnosno
ekskluzivnog prava mnoze samostalno da donosi posloven odluke, ne uzivajuci u obzir ponasanje
konkurenata.i ova licenca se moze odobriti i pre isteka rokova predvidjenih za prinudnu licencu.
Ova vrsta licence se moze ukinuti ukoliko i kada prestanu okolnosti koje su do nje i dovele.
 
 
27              PRENOS PRAVA NA PATENT

27
Ugovor o cesiji -Potpuni prenos pronalazackih prava(cesija) moze se vrsiti samo u pogledu pronalazaka i
know-howa prava, pri cemu se prenos vrsi po pravilima opsteg, imovinskog prava. Zakon o patentima
predvidja pravo titulara patenta da prijavu, pravo iz podnesene prijave, patent ili mali patent prenese na
drugo lice ugovorom o cesiji koji se zakljucuje u prismenoj formi ad sollemnitatem. Na zahtev jedne od
ugovornih strana ugovor se upisuje u registar koji vodi Zavod i proizvodi pravno dejstvo erga omnes,
prema svim trecim licima.

ovim ugovorom nosilac prava moze svoje pravo preneti u celini ili delimicno.
U prvom slucaju cesionar stice sva imovinska prava na predmetu ugovora, dok titular zadrzava morlana
prava.
U drugom slucaju pravo se prenosi na odredjeno vreme, za odredjeni nacin iskoriscavanja, ili za odrednju
teritoriju, a cedent zadrzava sva ona prava koja nije preneo na cesionara.
Na ugovor o cesiji primenjuju se odredbe obligacionog prava, a pre svega one koje se ticu odgovornosti
prenosioca za stvarne i pravne nedostatke prenosa ugovora. U suprotnom sticalac prava ima pravo na
raskid ugovora ili na actio quanti minoris.
Ako se nakon zakljucenja ugovora promeni titular prava, npr. Na osnovu resenja o oglasavanju nistavim
prava na patent ili usvajanjem tuzbe za osporavanje prava, cedent je duzan da se umesa u spor u cilju
zastite interesa svog saugovornika. Ako tuzilac uspe u zahtevu cedent mora vratiti primeljnei iznos i
naknaditi stetu cesonaru.
Ukoliko je cendent podnosilac patente prijave, rec je o ugovoru sa raskidnim uslovom, jer ce on biti
punovazan samo ukoliko pravo na patent bude priznato. U suprotnom ugovor se raskida.
 
Ugovor o licenci
Najvazniji vid prometa pronalazacnih prava je ugovor o licenci. Rec je o ugovoru o ustupanju samo jednog
ovlascenja – prava privrednog iskoriscavanja zasticenog prava zainteresovanom licu, za odredjeno vreme i
za odredjenu teritoriju, pri cemu titular prava zadrzava za sebe ostala imovinska prava. Ovaj ugovor je
sporazum izmedju dva nezavisna privrena subjekta o koriscenju patenta, odnosno ugovor izmedju nosioca
prava i primaoca licence. Zakljucuje se u pismenoj formi ad sollemnitatem. Ugovor je dvostrano obavezan i
teretan.
U nasem pravu ugovor je pozitivnopravno regulisan . dvostrano je obavezan ,teretan, i zakljucuje se intuitu
personae, i stvara trajan obligacionopravni odnos izmedju ugovornih strana.
Ugovor moze sadrzati ogranicenja na osnovu razlicitih kriterijuma- teritorijalni, vremenski, u pogledu
obima prava( iskljucive i neiskljucive ili proste licence). Treba reci da iskljucive licence daju korisniku
iskljucivo pravo iskoriscavanja predmeta ugovora za vreme i na teritoriji koji su predvidjeni ugovorom,
odnosnon pravo zabrane svim trecim licima da iskoriscavaju licencirani predmet za vreme trajanja
ugovora. Ukoliko ugovorom nije izricito predvijdana iskljuciva licenca smatrace se da je davalac ustupio
prostu, neiskljucivu licencu.
 
a.      Obaveze davaoca licence- zavise od samog ugovora ,ali se tri izdvaju kao osnovne. Davalac
je duzan da korisniku preda predmet licence i svu tehnicku dokumentaciju potrebnu za
prakticnu primenu predmeta licence u roku predvidjenom ugovoro,ako to nije slucaj, odmah po
zakljucenju ugovora. Mora mu dostaviti i sve operativne instrukcije, recepturu, informacije o
broju vec izdatih licenci...
Druga obaveza je garantovanje za tehnicka svojstva predmeta ugovora, odnosno garancija za
tehnicku izvodljivost i tehenicku upotrebljivost. Pod tehnickom izvodljivoscu podrazumeva se
mogucnost da se tehnickim putem proizvede odredjeni predmet ili primeni odredjeni pronalazak.
Ukoliko je patent tehnicki neizvodljiv ili neupotrebljiv, postavice se pitanje odgovornosti davaoca
licence.
Trecu obavezu predstavljaju pravne garancije, odnosno postojanje monopolskog prava u pogledu
predmta licence. Ako je predmet ugovora zasticeni patent, davalac licence garantuje da postoji
monopolsko pravo. postojanje ovog prava dokazuje se odgovarajucim ispravama zavoda odnoso
pregledom registra. Davalac licence nema pravo da se u toku trajanja ugovora odrekne svog
monopolskog prava bez saglasnoti korisnika.

28
 Mora garantovati da je predmt ugovora bez tereta. Ukoliko postoje pravne mane takve da
otezavaju iskoriscavanje ugovor ce biti rusljiv.
Ugovor moze sadrzati i garancije za rezultat, rentabilnost i konkurentskog prenesenog prava.
Garancija za rezultat je narocito znacajna kod ugovora o licenci know-howa, a odnosi se na
posticzanje odredjenih rezultata u odredjenom roku. Garancija za konkurentnost i rentabilnost 
znacajno opterecuje davaoca licence, pa ukoliko je izostala u ugovoru ovakva klauzula, nece biti
odgovornosti davaoca za slabu ili nedovoljnu konkurentnost.
a.      Obaveze korisnika licence – ima osnovno pravo koriscenja licence, pri cemu moze da
prekoraci granice koriscenja odredjene ugovorom i tako se stavlja u pozolaj trecih lica koja
neovlasceno iskoriscavaju tudje pravo i daje pravo davaou licence da trazi raskid ugovora i
naknadu stete.
U obavezi je da plati naknadu koja jeodredjena ugovorom.
Naknada se placa pausalno, jednokratno ili u ratama, ili u procentu od ostvarenog prometa. Ako
je placanje naknade vezano za obim iskoriscavanja onda je korisnik licnece duzan da fodi
poslovne knjige i omoguci davaocu uvid u te njige.
Ukoliko je predmet licence nepatentirani pronalazak ZOO predvidja pbavezu korisnika licence da
cuva predmet licence u tajnosti.
b.      Zajednicka obaveza – koriscenje potonjih usavrsavanja
Najzacajnija je obaveza uzajamnog obavestavanja o usavrsavanjima koja su postignuta na
predmetu licence u periodu od zakljucenja do prestanka ugovora.najcesce se predvidja obostrano
pravo na koriscenje usavrsavanja, medjutim moze biti i jednostrana.
c.       Podlicence- sticalac licence moze imati interes da pribavljenu licencu ustupi dalje na
koriscenje trecim licima.  U nasem pravu prihvacceno je resenje da ukoliko ugovor o licenci
zabranjuje davanje podlicenci trecim licima korisnik licence nije u mogucnosti da zakljucuje
ovakve ugovore. Osnovnim ugovorom moze biti ugovorena obaveza trazenja dozvole od davaoca
licence, za zakljucivanje podlicence. Ali ako je rec o iskljucivoj licenci, korisnik ima pravo da
zakljuci podlicencu i obez saglasnosti davaoca.
Izmedju davaoca licence i korisnika podlicence ne stvara se nikakav pravni odnos, cak i ako je prvi
dao odobrenje za zakljucenje ugovora o podlicenci. Medjutim u slucaju naplate potrezivanja
davalac licence moze se direktno obratiti korisniku podlicence i traziti isplatu iznosa koji ovaj
duguje davaocu podlicence.
                                                        28   PRAVA SRODNA PATENTU

Postoji nekoliko prava koja pokazuju odredjene zajednicke karakteristike sa patentom

  Know-how

  Izraz je preuzet iz engleskog jezika i u slobodnom prevodu znaci „znati kako“.

Radi se o tome da privredni subjekti stalno usavrsavaju proizvodnju i kvalitet proizvoda kako bi ili opstali
na trzistu ili zauzeli bolju konkurentsku posziciju. Prilikom usavrsavanja dolaze do novih pronalazak, koje
ce ili zastiti patentom, cime riziku ju da nakon isteka roka zastite on postane postupno slobodan za
koriscenje, ili odlucuju da ga drze u tajnosti kako bi ga ekonomski iskoriscavali u duzem periodu. Osim
patenata to mogu biti i najrazlicitije vrste tehnickih znanja i iskustava, receptura, eksperimenti, proizvodne
i fabricke tajne.
Pojam know-howa za sada nije prakticno definisan,
Prema jednom misljenju to su odredjena znanja i iskustva koja se primenjuju u industrijskoj ili zanatskog
proizvodjnji i privrednom zivotu. Tako mozemo razlikovati tehnicki i trgovacki, odnosno poslovni know-
how, pri cemu prvo obuhvata ne samo dodatno znanje za koriscenje pronalaska u proizvodnji, vec i sirok
dijapazon tehnickog znanja i iskustva. Druga vrsta obuhvata organizaciju privrednog preduzeca, njegovu
administraciju, vodjenje poslovnih knjiga..
Osnovno obelezje ovog pojma je njegova tajnost. , jer on ima svoju vrednost samo dotle dok se cuva u
tajnosti. Tako on ima za onoga koji njime raspolaze posebnu konkurentsku vrednost na trzistu i to samo
dok njime raspolaze odredjeno mali broj lica. Tajni karakter je narocito bitan kod prenosa ovog prava

29
putem ugovora. Ako know-how nije tajan  i ne omogucava svom sticaocu poboljsanje konkurentskog
polozaja, onda citav ugovor gubi smisao.
Osnovni predmet ovakvog ugovora su upravo znanja koja nisu dostupna javnosti, a u pogledu obaveza
ugovornih strana primenjuju se ista pravila kao kod ugovora o licenci patenta.
Know – how ne daje svom nosiocu nikakv zakonski monopol, vec je rec o faktickom monopolu, odnosno o
ekskluzivnom polozaju  na trzistu.
       29 ZASTITA PATENATA I SRODNIH PRAVA INDUSTRIJSKE SVOJINE

Povrede patenta -  razlikujemo dve osnovne vrste povrede ovog prava

a.                  Neposredna povreda – je neovasceno preduzimanje od strane trecih lica onih radnji koje su u
iskljucivoj nadleznostititulara patenta, a vezane su za njegov pronalazak. Npr.proizvodnja, nudjenje,
stavljanje u promet proizvoda zasticenog patentom
Postoje dve vrste neposredne povredne patenta:
-          Koriscenje svih obelezja pronalaska koja su sadrzana u patentnom zahtevu i ovakvu
povredu je lako utvrditi.
-          Kod druge vrste se ne koriste sva obelezja pronalaska navedena u patentnom zahtevu, jer
lice koje vrsi povredu namerno izostavlja neke elemente, upravo da bi se povreda teze
identifikovala. To moze da bude dodavanje pojedinih obelezja vec patentiranom pronalasku.
b.      Posredna povreda- postoji kada pojedine delove pronalaska koji nisu patentirani niti se
mogu patentirati proizvode i isporucuju treca lica nekom licu  koje neovlasceno koristi tudj
patent. Lice koje cini povredu najcesce nije u stanju da samo proizvde patentirani pronalazak, pa
se zato drugim licima obraca kako bi mu isporucila potrebni materijal i srdstva. A da bi postojala
ovakva vrsta povrede lice koje isporuuje delove i lice kome se delovi isporucuju moraju postupati
neovlasceno odnosno bez saglasnoti titulara patenta. Predvidjen je i dopunski uslov, a to je da se
mora raditi o industrijskoj delatnosti- proizvodnji odredjenih proizvoda koja ne bi bila moguca bez
isporucenih delova. Ova proizvodnja se mora odvijati na teritoriji u kojoj je izvrsena isporuka,
odnosno gde je patetn zasticen, pa zbog primene principa teritorijalne zastite, ako bi se izvrsila
isporuka nepatentiranih delova u inostranstvo,  sa stanovista domacen prava povreda ne bi
postojala.
Nas zakon o patentima sadrzi definiciju kako neposredne , tako i posredne povrede prava. Neposrednom
se smatra povreda patenta ili malog patenta koja ima bilo koji oblik ekonomskog iskoriscavanja
zasticenog pronalaska bez dozvole nosioca prava.
Posredna povreda predvidja radnje koje imaju karakter pomaganja odredjenom licu da izvrsi neposrednju
povredu patenta. Pomaganje se vrsi u vidu snabdevanja tog lica delovima ili materijalima za proizvodnju.
 
Pravna zastita patenta:
1.      Upravnopravna zastita- u upravnom postupku koji vodi Zavod za intelektualnu svojinu, lice
koje smatra da je njegov pravni interes povredjen moze pokrenuti upravni spor kod nadleznog
suda- Upravni sud za celu teritoriju Srbije.
kao neposredo visi sud, odnosno u onim slucajevima kada je u upravnom sporu dozvoljena
dvostepenost, bice nadlezan Vrhovni sud Srbije. Tuzena strana je Zavod,a predmet spora moze
biti neko od njegovih resenja.
2.      Gradjanskopravna zastita – obuhvata 4 tuzbe. Njih podnosi lice ciji je pravni interes
povredjen i to okruznom sudu kao prvostepenom i Vrhovnom sudu srbije kao drugostepenom
organu. Kada su stranke u sporu pravna lica nadlezan je trgovinski sud.
 
 
 
 
a.         Tuzba zbog povrede prava – ovu tuzbu zbog neposredne ili posredne povrede patenta,
moze podneti podnosilac prijave nakon njenog objavljivanja, sticalac iskljucive licence objavljene
prijave, ittular patenta ili malog patenta i sticalac iskljucive licence. Zakon predvidja set tuzbenih

30
 zahteva i i zahteva za odredjivanje privremene mere. Tako se moze zahtevati: utvrdjivanje
postojanja povrede prava, zabrana vrsenja radnji, naknada stete, objavljivanje presude o trosku
tuzenog, oduzimanje odnosno unistenje bez naknade proizvoda koji se nastali ili steceni
povrednom patenta, oduzimanje, ondono unistenjematerijala i predmeta koji su upotrebljeni u
stvaranju proizvoda kojima se povredjuje patent. Ukoliko se dokaze da je  steta prouzrokovana
namerno, tuzilac moze zahtevati naknadu do trostrukog iznosa obicne stete i izmakle dobiti.
Izricanje privremene mere moze se traziti ukoliko postoji opasnost da tuzeni nastavi sa
pricinjavanjem stete tuziocu. ovaj zahtev se upucuje tuzbom,ali izuzetno i pre podnosenja tuzbe,
ukoliko okolnosti nalazu hitno reagovanje s tim da se tuzba podnese u roku od 30 dana. Tuzba se
podnosi u roku od 3 godine od dana sazanja za povredu i ucinioca (subjektivni rok), odnosno 5
godina od dana ucinje povrede (objektivni rok).
b.      Tuzba za utvrdjivanje prava na zastitu – moze je podneti samo pronalazac, njegov pravni
sledbenik i poslodavac, a tuzbeni zahtev se odnosi na utvrdjivanje prava tuzioca tuzioca na zastitu
odredjenog pronalaska umesto lica koje je prijavilo pronalazak. Tuzba se podnosi do okoncanja
postupka priznanja patenta odnosno malog patenta. U slucaju da se tuzba podnosi protiv nosioca
patenta rok za podnosenje je do isteka roka trajanja patenta ili malog patenta. Ako tuzilac uspe
sa svojim zahtevom, zavod je na onsovu presude duzan da upise promenu podnosioca prijave u
registar.
c.       Tuzba za zastitu prava poslodavca, odnosno zaposlenog- podnosi je poslodavac ili zaposleni
pronalazac a ondosi se na utvrdjivanje i zastitu prava. Rok za podnosenje je 2 godine od dana
objavljivanja prijave za prinanje patenta ili malog patenta, ali ne po istku dve godine od dana
prestanka radnog odnosa tokom koga je pronalazak stvoren.
d.      Tuzba za utvrdjivanje svojstava pronalazaca- podnosi je pronalazac ili njegovi naslednici u
slucaju da je u prijavi ili resenju o priznanju patenta kao ime pronalazaca navedeno ime lica koje
to nije tuzbeni zahtev se odnosi na utvrdjivanje svojstva pronalzaca licu koje podnosi tuzbu, kao i
upisivanje imena u registar.
3.      Krivicnopravna zastita – ova zastita predvidjana je u krivicnom delu povrede pronalazackog
prava Krivicnog zakonika Srbije. Propisivanjem ovog krivicnog dela ostvaruje se zastita
pronalazak koji su do sada bili zasticeni Zakonom o patentima. Delo ima nekoliko obelezja:
-          Radnja obuhvata veci broj delatnosti kao sto su :proizvodnja, uvoz, izvoz, nudjenje radi
stavljanja u promet, skladistenje, ili koriscenje u privrednom prometu. Naveden delatnosti treba
da se vrse neovlasceno. Objekat zastite su proizvodi ili postupci zasticeni patenom ili malim
patentom.
-          Delo je svrseno kada je nekom od navedenih delatnosti koriscen tudj pronalazak ili
postupak zasticen patentom.
-          Zakon predvidja i kvalifikovani oblik ovog dela. Za odgovornost je dovoljan i nehat u
odnosu na ove posledice, ali ce postojati samo ovo delo i ako su one bile obuhvacene umisljajem
ucinioca. Rec je o pribavljanju imovinske koristi ili prouzrokovanju stete uiznosu koji prelazi milion
dinara.
-          Obuhvaceno je i obelodanjivanje sustine tudjeg  prijavljenog pronalaska pre nego sto je
ovaj objavljen na nacin koji je utvrdjen u zakonu.
-          Predvidjen je jos jedan oblik ovog dela koji sustinski oznacava falsifikat, a postoji kada se u
prijavi patenta ne navede ili selazno navede pronalazac ili se uopste neovlasceno podnese prijava
patenta.
-          Za pojedine oblike ovog dela propisane su i razlicite kazne koje se krecu od novcane kazne
pa do zatvora od 6 m.
                                                                                               30                        OSNOVNE CINJENICE O ZIGU

             Pojam ziga  -  pravno zasticen znak kojim privredni subjekt obelezava svoje proizvode i usluge u
prometu kako bi potrosaci mogli da ih razlikuju od istih takvih, ili slicnih proizvoda i usluga drugog
privrednog subjekta. U praksi se termin zig pogresno zamenjuje sa izrazima „marka“, „robna marka“,

31
„brend“.kod nas je jos Zakon o zastiti fabrickih i trgovackih zigova iz 1884, koji je donela Kraljevina Srbija
ustalio termin „zig“.
          Sadrzina i trajanje prava na zig – zig je pravna kategorija. Da bi zig nastao kao pravo industrijske
sovjine, neophodo je da bude podneta prijava za priznanje ziga po kojoj nadlezni organ mora da sprovede
upravni postupak i ispita da li su ispunjeni uslovi za zastitu ziga. Zig nastaje priznanjem i upisom u Registar
zigova. Upisom nastaje promena i na strani podnosioca prijave za priznanje: on vise nije pretendent na
sticanje ziga, vec vlasnik, odnosno nosilac ziga. Primapa mu monopolsko pravo na zig. Pored toga moze i
pravno da raspolaze svojim zigom-da drugome odobri licencu ili fransizu za svoji zig, da ga stavi u zalogu
ili da vlasnistvo na zigu prenese na drugo lice. Ali i stvara obavezu za treca lica da se uzdrze od postupaka
upotrebe  njegovog ziga.
Vazno je naglasiti da se radi o prostorno i vremenski ogranienom pravu.
Prostorno ogranicenje zastite ziga znaci da se zig uvek stiti za teritoriju odredjene zemlje.
Vremensko ogranicenje znaci da je trajanje ziga limitirano za odredjeni remenski period koji iznosi 10
godina od datuma podnosenja prijave. Vlasnik ima mogucnost da produzi trajanje za narednih deset
godina uz obavezu placanja takse. I to neogranicen broj puta.
Ogranicenje prava – odnos ziga prema firmi i licnom imenu-  zig nije jedino sredstvo koje privredni
subjekti koriste u prometu kako bi individualizovali sebe i svoje poslove. Pored svakako najveci znacaj
pored ziga imaju poslovno ime, i licno ime.
Iako je zig u osnovi pravni monopol, jer garantuje vlasniku ekluzivno pravo koriscenja i
raspolaganja zigom, taj monopol ipak nije apsolutan vec trpi jedno znacajno ogranicenje. Naim
evlasnik ziga nece moci da spreci drugoga da koristi svoju firmu ili naziv, koji su istovetni ili bitrno
slicni za iste ili slicne proizvode i usluge, ako je taj naziv stecen na savestan nacin i pre nego sto je
vlasnik podne o prrijavu za priznanje ziga. A savestan je onaj vlasnik koji firmu nije registrovao
prevarom, zloupotrebom poverenja ili na neki drugi slican nacin

                                        31                   NACELO SPECIJALNOSTI ZIGA

Nacelo specijalnosti kaze da se svaki zig stiti u odnosu na tacno odredjene proizvode i usluge.

Podnosilac pirjave, pored toga sto u prijavi za priznanje ziga mora da dostavi izgled znaka i neke druge
elemente, takodje mora da dostavi i spisak proizvoda i usluga na koje ce se taj znak ondositi.  Specijalnost
ziga znaci nerazdvojnu vezanost dve pojave: znaka i proizvoda.
Prakticna posledica specijalnosti ziga jeste da se dva istovetna znaka mogu  na teritoriji jedne zemlje
zastiti na ime dva razlicita lica samo ako se odose na razlicite proizvode.
 
Odstupanja od nacela specijalnosti ziga (cuveni zigovi)  nacelo specijalnosti ziga, iako od ogromnog
znacaja nije bez izuzetka, ovo pravilo se ne primenjuje na  cuvene zigove.
Radi se o zigovima koji zbog odredjenog razloga uzivaju ogovmnu popularnost na domacem ili svetskom
trzistu. Takvi su npr. NIKE, FORD, COCA COLA.. njihov ugled je posledica cinjenice da u moru istovrsnih ili
slicnih proizvoda izdvajaju kao nesto vrhunsko.  Zbog svoje popularnosti , cuveni zigovi „pretvaraju u
zlato“sve cega se dotaknu. Upravo zbog toga za njih ne vazi nacelo specijalnosti.   Drugi privredni subjekti
svesni reputacije pojedinih zigova pozelece da iskoriste tu reputaciju, nevazzno je da li proizvode potpuno
suprotne proizvode od subjekta ciji zig zele upotrebe, oni  nemaju pravo da na svoj proizvod ili uslugu
stave cuveni zig.
Posebno vazno pitanje jeste i kako utvrditi da li je neki zig civen ili ne. U nasem pravnom sistemu za to je
nadlezan sud, pred kojim se mora dokazivati cuvenost nekog ziga. Jedini kriterijum za utvrdjivanje
cuvenosti nekog ziga jeste stepen njegove poznatosti medju potrosacima.   Za cuveni zig moraju da znaju
ne samo oni potrosaci koji kupuju proizvode ili uzivaju usluge oznacene takvim zigovm, vec i svi drugi
potorsaci, svi potrosaci koji zive u jednoj zemlji u kojoj se odredjenom zigu priznaje svojstvo cuvenosti.
                                                                               32  VRSTE ZIGOVA
 

32
Postoje tri osnovna kriterijuma na osnovu kojih se klasifikuju zigovi: prema formi, prema karakteru nosioca
ziga i prema objektu na koji se zig odnosi.
 
1.      Podela zigova prema formi – zigovi se razlikuju po formi, tacnije po svom spoljasnjem
izgledu. Zigom se moze zastiti znak koji se sastoji od reci, crteza, slika, trodimenzionalnih oblika,
kombinacije boja, slogana, muzickih fraza... zvaki zig bi sudeci po svom spoljasnjem izgledu moga
da bude svrstan u jednu od pet mogucih kategorija:
-          Verbalni (govorni) zigovi -   poznati i kao „zigovi u reci“, jesu oni koji se iskazuju
govorenjem. Razume se ova forma ziga ima i svoj vizuelni iraz jer sve sto moze da se kaze moze
da bude i zapisano. Npr. ARIEL, ADIDAS, KODAK, FIAT.,, verbalni zigovi obuhvataju i slogane npr.
„odlicno je, od Gavrilovica je“, „just do it“.. najzad verbalni zigovi su i oni koji se sastoje iz brojeva
i slova ili internet adresa. Npr JAT, BBC, 1234, www. Yahoo.com..
posto jednom budu zasticeni obim zastite proteze se na sve njihove transkripcije i prevode.
-          Graficki zigovi – sastoje se iz razlicitih crteza, boja ,slika, forografija.. koje potrosaci u
prometu saznaju culom vida. Jedan od osnovnih uslova koooje zakon o zigovima postavlja, da
znak koji neko zeli da zastiti izgom mora da bude pogodan za graficko predstavljanje, odnosi se
na sve zigove.
-          Muzicki zigovi -   cine muzicke fraze bilo koje vrste. Melodijske sekvence, duzeg ili kraceg
trajanja, sa ritmomo ili bez njega, sa lirikom ili bez nje.
napominjemo da zastita muzickim zigom ne obuhvata zastitu zvuka bilo koje vrste, vec samo
muzickih sekvenci, dakle onih kojie su izrazene putem muzickih tonova i zapisane na notnom
papiru. Posto jednom bude zasticena zigom, muzika postaje sredstvo razlikovanja proizvoda i
usluga u prometu.
-          Trodimenzionalnizigovi-  specificnost ove forme ogleda se u cinjenici da se zigom telo, dok
se u svim drugim slucajevima zigom stite dvodimenzionalne forme, crtezi, slike i tome slicno.
Najpoznatiji primeri trodimenzionalnog ziga jesu mercedesova zvezda i flaza koka kole.
-          Slozeni zigovi- predstvljaju najbrojniju formu. To su zigovi koji se sastoje od razlicitih
elemenata, verbalnih, grafickih, trodimenzionalnih. Npr. Grand kafa, pepsi...
2.      Podela zigova prema nosiocu prava
-          Indivudualni zig- je onaj koji je u vlasnistvu jednog ili vise fizickih, odnoso pravnih lica. Rec
indivudualni navodi na pomisao da se radi o zigu koji se nalazi iskljuciov u vlasnistvu jednog
fizickog ili pravnog lica, to i jeste slucaj kod ogromnog broja individualnih zigova, ali to ipak nije
njegova sustinka odlika. Nema zakonskih prepreka da dva fizicka ili pravna lica podnesu prijavu
za priznanje ziga i da kaznije eventualno dobiju zastitu. I takav zig ima karakter individualnog
ziga. Karakter individualnog ziga ne odredjuje se prema broju vlasnika,a vec u cinjenenici da su
vlasnici ziga individualno, poimenice odredjeni i takvi upissani u registar zigova.
-          Kolektivni zigovi-   pripadaju udruzenjima proizvodjaca, odnosno udruzenjima koje pruzaju
razn vrste usluga. Prilikom podnosenja prijave za priznanje kolektivnog ziga, pored ostalog, mora
biti podnet i opsti akt o kolektivnom zigu koji detaljno regulise uslove koriscenja kolektivnog ziga
od strane clanov audruzenja. Zig postoji dok postoji udruzenje, kolektiv. Kolektivni zigovi ne mogu
da budu predmet ugovora o prenosu prava niti ugovora o licenci.
-          Zigovi garancije-  da bi dobio zastitu zigom garancije, odredjeni znak mora da ispuni sve
uslove koje zakon o zigovima predvidja, s tim da vlasnik( obisno je to neki drzavni organ, komora,
privredno drustvo) ziga garancije nema pravo da zig koristi u prometu, vec je njegov smisao
sasvim drugaciji.
Posto stekne zig garancije, vlasnik dodeljuje pravo koriscenja toz ziga odredjenim privrednim
subjektima, fizickin i pravnim licima koja ispunjavaju odredjene uslove, ili preciznije, ciji proizvodi i
usluge ispunjavaju odredjene uslove. Recimo da je vlasnik ziga insituta za kukuruz republike srbije
i da je zig garancije registrovan za kukuruz. Potom insittum daje pravo koriscenja samo onom
privrednom subjektu, proizvodjacu kukuruza, ciji proizvod zadovoljava odredjene kvalitete, koji su
odredjeni od strane vlasnika ziga u opstem aktu koji se dostavlja zajedno sa prijavom za priznanje
ziga.. ovaj zig se naziva i znakom kvaliteta.
3.      Podela zigova prema objektu na koji se odnose

33
 U zavisnosti da li suze obelezavnju roba i usluga u prometu zigovi se dele na robne i usluzne. Ova
podela nema nikakav praktican znacaj, a rezim zastite robnih i usluznih zigova potpuno je isti.
Veliki broj zigova istovremeno sluzi obelezavanju i roba i usluga.
                                                             33    POSTUPAK ZASTITE ZIGA

Nadleznost – postupak zastite ziga je u nadleznosti Zavoda za intelektualnu svojinu. Zavod je ovlascen da
se stara o zastiti intelektualne svojine, i  da postupa po prijavi za priznanje ziga.
Prethodno pretrazivanje baza podataka(„resers ziga“) -  zavod za intelektualnu svojinu vodi Registar
zigova i Registar prijava zigova u koje belezi podatke o registrovanim zigovima i podnetim prijava za
priznanje ziga. Pored toga zavod u svom radu koristi i bazu medjarodno registrovanih zigova u kojoj
postoje podaci o zigovima registrovanim za teritoriju Srbije posredstvom Medjunarodnog biroa u Zenevi,. 
Zavod vodi evidenciju o svim zigovima koji vaze na teritoriji Srbije, kao i o prijavama zigova. Da podnosilac
ne bi nepotrebvno trosio novac za podnosenje prijave i gubio vreme, dobro je da se pore podnosenja
prijave informise o stanju u registrima i tako proveri da li je neko pre njega vec zastito znak, slican ili
istovetan onom koji bi on da zastiti.
lica ovlascena da podnesu prijavu za priznanje ziga –nacelno svkao fizicko ili pravno lice koje poseduje
poslovnu sposobnost i  koje je drzavljanin Srbije, moze da podnese prijavu. Stranci su u pogledu prava i
obaeza u postupku zastite ziga izjednaceni sa duzavljanima nase zemlje uz jedno ogranicenje:oni ne mogu
samostalno da nastupaju pred Zavodom za interlekualnu sovjinu vec moraju da imaju punomocnika koji je
drzavljanin Srbije, koji bi  u njihovo ime obavljao sve upravne radneje. Pored toga pravo na podnosenje
pirjave za priznanje ziga ima samo onaj stranac koji je pripadnik neke od zemlja Pariske unije ili koji je
takvo pravo stekao na osnovu nacela reciprociteta.
Podnosenje prijave za priznanje ziga –  je prvi korak u postupku priznanja ziga. Podnosenje uredne prijave
za prizanje ziga oznacava njegov pocetak.
Cim zavod primi urednu prijavu za priznanje ziga on je upisuje u Registar prijava i dodeljuje joj tzv. Z broj,
uz precisno navodjenje datuma podnosenja prijave. Datum podnosenja prijave ujedno je i datum sticanja
prava prvenstva u pogledu zastite prijavljenog znaka, inace pirjava za prizanje ziga podnosi se
neposredno  u prostorijama zavoda ili se salje postom.
Pravo prvenstva-   nastaje danom podnosenja uredne prijave za priznanje ziga u pisarnici zavoda za
inteletualnu sovjinu. Ovo pravo se jos i naziva pravo prioriteta. Ima veliki znacaj u postupku zastite iz dva
razloga:
-          od trenutka sticanja prav aprvenstva, podnosilac prijave dobija pranu garanciju da ce
svako ko podnese prijavu za znak istovetan njegovom znaku za iste ili slicne proizvode i usluge, a
pri tom nema pravo prvenstva, biti odbijen.
-          Drugi razlog  zbog kojeg je pravo prvenstva znacajno jeste sto se od njega racuna
desetogodisnji rok zastite ziga.
a.      Medjunarodno pravo prvenstva- ako jedno lice podnese pirjavu za priznanje ziga u svojoj
zemlji koja je clcanica Pariske unije, pa onda u roku od 6m od dana podnosenja prijave u sovjoj
zemlji, podnese identicnu prijavu za prizanje ziga u Srbiji, pravo prvenstva u nasoj zemlji bice mu
priznato ne od datuma kada je prijavu podneo u sRbiji, vec od dana kada je prijavu podneo u
svojoj zemlji.
Podnosilac prijave mora da  bude drzavljanin neke od zemalja Pariske unije
Prijava se mora odnositi na istovetan znak i istovetne proizvode i usluge kao i prijava podneta u
zemlji Pariske unije
Podnosilac prijave za prizanje ziga mora da se pozove na medjunarodno pravo prvenstva u sovjoj
prijavi i da u roku od najvise tri meseca od datuma podnosenja prijave u zavodu dostavi overeni
prepis prijave podnete u zemlji Pariske unije.
b.      Sajamsko pravo prvenstva- podnosilac prijave koji je u roku od najvise tri meseca pre
podnosenja prijave u zavodu upotrebio odredjeni znak za obelezavanje svojih roba na sajmu
medjunarodnog karaktera odrzanog u srbiji ili nekoj drugoj zemlji clanici Pariske unije ili Svetske
trgovinske organizacije, moze u prijavi da trazi prizanje prava prvenstva od dana prve upotrebe
tog znaka.

34
Redosled ispitivanja prijava za prizanje ziga- osnovno je pravilo da se priznjanje ziga ispituju po redosledu
dospeca u zavodu. Dakle ovde je presudan datum predaje prijave.
Ali ovo pravo nije apsolutno zakon predvidja nekoliko izuzetaka.
Podnosenje zahteva za medjunarodno registrovanje razlog je da se prijava za priznanje ziga uzme u rad
preko reda pod uslovom da  podnosilac prijave pozove na medjunarodno registrovanje i da plati uvecanu
taksu.(hitna registracija)
Zahtev za zastitu znaka koji je prijavljen za farmaceutske proizvode svrstane u klasu 5. Nicanske
klasifikacije, takodje je osnov za prekoredno ispitivanje prijave. Prema zakonu o lekovima, registracija leka
nije moguca ako naziv leka nije registrovan zigovm.
Zavod inace ne sme da dozvoli zastitu onih izraza koji oznacavaju vrstu samog proisvoda npr. Acetil
alkohol prijavljen za isoimeni proizvod.
Kao i u slucaju medjunarodnog i ovde postoji obaveza podnosioca prijave da dostvi poseban zahtev za
htinim registrovanjem i da plati uvecanu taksu.
Najzad hitno registrovanje moguce je i u slucaju sudskog ili nekog drugog spora. Spor mora da se odnosi
na znak iz prijave , a zahtev mora da postavi sud.
Izmena izgleda znaka i spiska robe i usluga-  posle podnosenja prijave za priznanje nije moguce
naknadno izmeniti izgled znaka niti prosiriti spisak proizvoda i usluga. To je nacelno pravilo. Ipak izmena je
moguca samo pod uslovom da se ne radi o bitnoj izmeni.
Ispitivanje urdnosti pirjave za priznanje ziga-  
a.      Osnovna urednost pirjave za priznanje ziga- potrebno je da sadrzi:
Zahtev za priznanje ziga, izgled znaka, spisak proizvoda i usluga  na koje se znak odnosi. U slucaju da
se prijava odnosi na zastitiu ziga garancije ili kolektivnog ziga onda se pored ovih elemenata
dostavljaju i opsti akt o kolektivnom zigu, odnonso opsti akt o zigu. Ako samo jedan od ovih
elemenata nedostaja, takva pirjava ne ispunjava osnovne uslove, te zavodu ostaje da je vrati
podnosiocu da je ovaj naknadno uredi.tek kad stigne uredna prijava zavod je upisuje u registar
pirjava  i dodeljuje joj Zbroj i pravo prvenstva.
b.      Naknadna urednost pirjava za priznanj ziga-  naknadna urednost ispituje se nakon sto je
pirjava ziga upisana u registar i dobila Z broj. Utvrdjivanje ove urednosti uslov je da se predje na
sustinsko ispitivanje prijave za priznanje ziga, odnosno na ispitivanje podobnosti prijavljenog
znaka da bude zasticen zigovm, kao i njegove slicnosti sa ranije registrovanim zigovima.ovo
ispitivanje se odnosi na neke dodatne zahteve koje prijava mora da ispuni a koji nisu bili uslov za
njen upis u Registar prijava. svaki podnosilac prijave pre nego se odluci na podnosenjepirjave,
treba da konsultuje medjunarodni ugovor (Nicanksi sporazum), i utvrdi kojoj klasi pripadaju
njegovi proizvodi i usluge. Ako ih ne razvrsta pravilno, smatrace se da je prijava neuredna, te je i
to razlog da se podnosilac pozove na naknadno uredjenje prijave.
U svakoj situaciji u kojooj Zavod utvrdi da je prijava za priznanje ziga neuredna, on mora da pozove
podnsosioca prijave da prijavu uredi i da mu pri tom ostavi poteban rok. Ako podnosilac prijave ne uredi
prijavu  prijava ce biti odbacena , a ne odbijena.
Ali i kada je odbacena podnosilac ima pravo na povracaj u predjasnje stanje u roku od tri meseca od dana
kada je primio obavestenje. Zajedno sa ovim zahevom podnosilac mora da izvrsu onu procesnu radnju koju
je propustio da izvrsi.
Ako zavod utvrdi da je prijava za priznanje ziga uredna, postupak se nastavlja ispitivanjem distinktivnosti
znaka i podobnosti da bude zasticen zigovm.  Zavod ne donosi nikakvu posebnu odluku kojom konstatuje
da je pirjava uredna vec, odmah ispituje materijalnopravne uslove. Ova faza se naziva sustinsko ispitivanje
Sustinsko ipsitivanje prijave ziga- znaci odgovor na tri pitanja: da li je znak iz prijave distinktivan, da li je
podoban, i da li je bitno razlicit od svih drugih ranije registrovanih zigova i prijavljenih znakova. Zavod
moze da zakljuci da us ispunjeni svi uslovi za priznanje zastite sto ce rezultirati pozivom ponodsiocu prijave
da plati taksu za sticanje ziga, suprotno obavestava podnosioca da uslovi nisu ispunjeni.
Placanje takse -   je poslednji zahtev koji se postavlja pred podnosioca. Zavod ce doneti zakljucak o
odustanku od prijave u slucaju da pondosilac prijave ne plati taksu.
Upis ziga u registar i izdavanje ispave o zigu-kada pondosilac pirjave dostavi dokaz o placenoj taksi za
sticanje ziga, zavod upisuje steceno pravo u registar , a vlasniku izdaje ispravu o zigu. Postupak se na taj

35
nacin  zavrsava, a vlasnik ima obavezu da pre isteka roka od deset godina, od dana kada je podneta
prijava ( ne od dana registracije) plati taksu za produzenje vazenja.
 
                                                                         34 OPISNI ZNAKOVI
Su oni koji iskljucivo sacrze iskaz o vrsti, kvalitetu, geografskom poreklu, kolicini i drugim osobinama
oznacenih roba ili usluga, i kao takvi su izricitom naredbom Zakona o zigovima iskljuceni iz zastite. Pri tom
potrebno je da znak iskljucivo ukazuje na neku od osobina oznacenih proizvoda i usluga sto znaci da ne
predstavlja problem ako se pored nekog distinktivnog elementa nadje i  neki koji ima opisni karakter.
Uobicajeno se smatra da se zigovm ne moze zastititi znak koji retezno ukazuje na oznacene proizvode i
usluge. Glavni argument za ovkvu zabranu pravda se potebom da pojedini izrazi ostanu slobodni u
prometu kako bi svi privredni subjekti mogli jednako da ih koriste. Zig je indivudalno pravo priznato
pojedincu, fizickom ili pravnom licu, i u njegovom sustini je pravni monopol nad nekom recju. Ipak
monopol koji drzava priznaje privrednom subjektu ne sem da bude takav da narasava legitimne interese
drugih lica, dovodeci ih u pravno nepovoljniji polozaj od onoga kome je zig priznat.    Znak COKOLADA ne bi
se mogao zigom zastiti kao znak za cokoladu, ali bi mogao da se zastiti za neke druge proizvode- obucu ,
odecu. Najpoznatiji prijmer jeste APPLE registrovan za kompjuterski hardver.
 
     35  DISKLEJMER
 
 Je potuno novi institut u nasem zigovnom pravu, prvi put je predvidjen Zakonom o zigovima iz 2005.
Osnovna svrha disklejmera jeste da seod podnosioca pirjave za prizanje ziga dobije izricita izjava kako on
ne trazi zastitu na odredjenom delu ziga. Zahtev za disklemerom se po logici stvari primenjuje samo na
slozenim znakovima- koji su sastavljeni iz vise delova- a odnosi se na konretno odredjen deo znaka na
kojem ne moze da bude uspostavljen monopol zigom zbog njihovog genereickog ili opisnog karaktera. Na
taj nacin se jasno naglasava da izvesni delovi znaka nisu zasticeni zigovm, da su slobodni za upotebu.
 Disklejmer treba traziti samo u slucajevima gde postoji opravdana sumna da bi stranka, sudija ilil neko
drugi ko tumaci odluku Zavoda mogao da poveruje da vlasnik ziga ima vise prava nego sto mu je zaista
priznato. Npr. Znak se sastoji od izvesnog crteza i reci „hleb“, a prijavljen je za gleb u klasi 30. Nicankse
klasifikacije.  Zavod nece pisati disklejmer za rec jer je ocigledno da nike nece poverovati da je  podnosilac
prijave prizanjem takvog ziga stekao monopolso pravo na rec „hleb“.
S druge strane sasvim bi bilo opravdano traziti disklejmer za pojam muskat krokan buduci da je rec o ne
tako poznatoj vrsti grozdja. Posto za prosecnog potrosaca ovaj izraz zvuci apstraktno, on bi mogao da
poveruje da se radi o originalnom nazivu, a ne o nazivu grozdja. Da bi se odagnala svaka sumnja trazice se
da podosilac pirjave jasno kaze da ne trai monopolsko pravo na izrazu muskat krokan, koji je generickog
karaktera.
Podnosilac prijave, kada formulise siklejmer, treba jasno da kaze da ne trazi ekskluzivno pravo na
odredjenim delovima znaka.
 
                               36         PRAVNA ZASTITA PRAVA NA ZIG
 
 
Pravna zastita moze se ostvarivati kroz upravnopravnu, gradjanskopravnu i kaznenopravnu zastitiu, pri
cemu se upravnopravna zastita ostvaruje u upravnom postupku pred Zavodom. Odluke zavoda su
konacne, ali se protiv njih moze pokrenuti upravni spor.
 
        Gradjanskopravna zastita – se ostvaruje pokretanjem tuzbe zbog povrede prava na zig. Tuzba se
podnosi okruznom sudu, a po zalbi Vrhovnom sudu, uz mogucnost revizije kod istog suda. Ukoliko je
povredjen interes privrednog subjekta, spor se vodi pred trgovinskim sudom, ondonso Visim trgovinskim
sudom. Postoje dve osnovne tuzbe.
 
a.      Tuzba zbog povrede prava na zig – podnosi je nosilac ziga, podnosilac prijave za zig, sticalac
iskljucive licence, korisnik kolektivnog ziga uz saglasnot nosioca kolektivnog ziga i korisnik ziga

36
 garancije uz saglasnost nosioca ziga garancije. Subjektivni rok iznosi 3 godine od saznanja za povredu
i ucinioca, a objektvini 5 godina.
Tuzba obuhvata sledece tuzbene zahteve: za utvrdjivanje povrede, za prestanak povrede prava, za
unistenje ili preinacenje predmta kojim je izvrsenja povreda, za unistenje ili preinacenje opreme i
alata kojim je ucinjena povredan, za nkandu imovinske stete, davanje podataka o trecim licima koja
su ucestvovala u povredi prava i objavljivanje presude o trosku tuzenog. Tuzilac moze trazitit i
odredjivanje privremene mere oduzimanja ili iskljucenja iz prometa robe, sredstava za proisvodnju
tih predmeta i zabrane nastavljanja zapocetih radnji kojim bi se mogla izvrsiti povreda. Sve ove
privremene mere mogu setraziti i pre podnosenja tuzbe, pod uslovom da se ona podnese u roku od
15 dana od izvrsenja zahteva. Tuzeni sa svoje strane moze traziti da sud odredi odgovarajuci novcani
iznos kao sredstvo obezbedjenja u slucaju neosnovanosti zahteva a na teret podnosioca zahteva.
Najzad sud moze naeriti licu koje je izvrsilo povredu da pruzi informacije o trecim licima koja su
scestvovala u povredi prava i o njihovim distributivnim kanalima.
b.      Tuzba za soporavanje prava na zig-  ova mogucnost postoji ako je prijava ziga podneta od
strane nesavesnog lica ili je zig registrovan na osnovu takve prijave, ili na osnovu prijave kojom je
povredneja zakonska ili ugovorna obaveza. U takvom slucaju lice ciji je pravni interes povredjen moze
traziti da ga sud oglasi za podnosicoa prijave, ondonso nosioca prava. Zavod po prijemu presude, ili
na zahtev tuzioca upisuje tuzioca u odgovarajuci registar kao nosioca prava. Ovaj insitut ima za cilj i
zasittu nosioca neregistrovanog ali poznatog – notornog ziga. U takvom slucaju tuzbu podnosi fizicko
ili pravno lice koje u privrednom rpimetu koristi neregistrovani znak za obelezavanje svoje robe ili
usluga protiv lica koje je za taj znak podnelo prijavu za zastitu ziga ili ga registrovalo na svoje ime. Rok
z apodnosenj tuzbe je 5 godina od dana upisa ziga u registar na ime tuzenog lica.
Kaznenopravna zastita-  kaznene odredbe predvijaju privredni prestup za pravno lice i odgovorno lice u
pravnom licu za radnje koje predstavljaju povredu prava na zig. Zakon predvijda novcanu kaznu cija visina
zavisi od tezine dela.
                                                   
37 OZNAKE GEOGRAFSKOG POREKLA

Oznaka geografskog porekla je pravo kojim se stite dve vrste oznaka: ime porekla i geografske oznake.
Ime porekla- je geografski naziv(zemlje, mesta, regiona...) kojim se oznacava proizvod koji potice sa tog
geografskog lokaliteta i koji, zahvaljujuci toja cinjenici, poseduje neka specificna svojstva- ona mogu bii
rezultatr prirodnih faktora, vestine ljudi  koji rade na tom geografskom lokalitetu.
Geografska oznaka je naziv geografskog lokaliteta sa kojeg potice oznceni proizvod i njena svrha je da
potrosacu pruzi informaciju odakle ( iz koje zemlje, regiona) dolazi oznacen proizvod.
Predmet zastite i znacaj oznake geografskog porekla
Oznakama geografskog porekla proizvoda obelezavaju se prirodni proizvodi, kao stu su sir, kajmak,
prsut..mmmmmJ zatim poljoprivredni proizvodi kao sto su paradajz, paprika, grazak, zatim zanatski
proizvodi cilim, opanak...najzad industirjski proizvodi kao i proizvodi domace radinosti( proizvodi rucne
izrade.
slicno zigu oznaka geografskog porekla predstavlja sredstvo individualizacije proizvoda u prometu, po
kome potrosaci razlikuju odredjeni proizvod od proizvoda iste ili slicne vrste. Ono je najcesce marketinsko
sredstvo koje svom korisniku garantuje prednost u odnosu na konkurenciju u privrednoj utakmici.
Za razliku od ziga koji je iskljucivo monopolsko pravo, priznato u interesu pojedinca, oznake geografskog
porekla, a narocito imena porekla, predstavljaju neku vrstu nacionalnog resursa.  Posto jednom bude
ustanovljena u Zavodu za intelektualnu svojinu, oznaka postaje dostupna svakome ko proizvodi na
odredjenom geografskogm podrucju, a ciji proizvod ispunjava odredjene standarde predvidjene u
postupku njenog registrovanja. Svi oni mogu da podnesu zahtev za sticanje statusa ovlascenog korisnika
geografskog porekla.
Jednom registrovana oznaka geografskog porekla proizvoda traje vecno. Svojstvo korisnika je medjutim,
ograniceno trogodisnjim rokom, s tim da ga korisnik moze produzavati neogranicen broj puta uz placanje
taksi.
Oznaka je pravo teritorijalnog karaktera, te njena zastita vazi na teritoriji Srbije. Medjutim nasa zemlja je
potpisnik Lisabonskog aranzmana o zastiti oznaka porekla i njihovom medjunarodnom registrovanju koji

37
omogucava nasim privrednim subjektima da zastite svoje oznake geografskog porekla i na teritoriji drugih
zemalja koje su clanice tog sporazume. S druge strane i stranci mogu posredstvom spomenutog
sporazuma, da sitte svoje oznake geo. Porekla na teritoriji nase zemlje.
 
 

                38 POSTUPAK ZASTITE OZNAKE GEOGRAFSKOG POREKLA

 
Nadleznost i pravni izvori- organ nadlezan da se stara o zastiti oznaka  geografskog porekla je Zavod za
intelektualnu svojinu. Zavod je ovlascen da vodi registre, koji su javne knjige i koje zainteresovana lica
uvek mogu da ragledaju u prisustvu sl. Lica.  Pravni izvori su zakon o oznkam ge.porekla, uredbe o
postupku za ustanovljenje oznake geografske porekla i priznanje svojstva ovlascenog korisnika, kao i
medjunarodnih ugovora u prvom redu pariske konvencije i lisabonskog aranzmana.
Registrovanje oznake geografskog porekla- postupak zastite zapocinje podnosenjem prijave za
registrovanje oznake gografskog porekla.
Ovaj postupak se svodi na postavljanje odredjenog standarda, odnosno kvaliteta koje neki proizvod treba
da ispuni da bi mogao da bude oznacen oznakom geo.porekla. dakle postupak moze da pokrene samo
fizicko ili pravno lice koje zaista i proizvodi te proizvode na odredjenom geo.lokalitetu. tu takodje
ubrajamo i udruzenja proizvodjaca, privredne komore, udruzenja potrosaca i organe drzavne vlasti, ako se
radi o oznakama geo. Porekla proizvoda koje proizvode obavljajuci osnovnu delatnost. Stranci ovaj
postupa mogu pokrenuti pred zavodom samo preko advokata koji je nas drzavljanin i ima domicil na
teritoriji nase zemlje.
Prijava je formular koji podnosilac popunjava osnovnim podacima o sebi, oznaci koju bi da zastiti i
proizvodu na koji bi se ta oznaka odnosila. U zahtevu se navodi i naziv ovlascen eorganizacije koja vrsi
kontrolu kvaliteta proizvoda koji ce biti obelezeni oznakom geo.porekla.
Pored zahteva podnosilac dostavlja i podatke o geografskom podrucju na kojem stvara svoje proizvod. Tu
se obicno navode karakteristike tla, klimatski uslovi, broj kisnih ili suncanih dana... ukratko svi podaci o
datoj lokaciji.
Elaborat cini srce prijave, u njemu podnosilac treba da objasni dve svari: u cemu se sastoje posebna
svojstva njegovog proizvoda i kakva je veza tih kvaliteta sa odredjenim geografskim podrucjem cije ime taj
proizvod treba da ponese. Pored toga podnosilac prijave odredjuje u elaboratu koje uslove moraju da
ispunjavaju potencijalni korisnici registrovane oznake porekla.
 Ako podnosilac prijave dostavi zavodu urednu prijavu i uplati taksu, zavod ce upisati oznaku geo.porekla u
odgovoarajuci registari. Dan upisa u registar prijava je ujedno i datm sticanja prioriteta.
Sticanje statusa ovlascenog korisnika oznake gografskog porekla- posto bude registrovana,
zainteresovani proizvodjaci sa odredjenog geo. Lokaliteta mogu da podnesu prijavu da postanu ovlasceni
korisnici  oznaka geo. Porekla je pravo industrijske svojine  i sama cinjenica da neko proizvodi neke
proizvode na odredjenom lokalitetu znaci da ima pravo da ih oznacava ustanovljenom oznakom.
Neophodno je da za to podnese prijavu za priznanje statusa ovlascenog korisnika , i ako ispuni sve uslove
materijalne i formalne odlukom zavoda njemu ce biti priznat status.
Prijava sadrzi zahtev za priznanje statusa, dokaz o obavljanju odredjene delatnosti na odredjenom
podrucku i dokaz o izvrsenoj kontroli proizvoda, ali samo ako je u pritanju prijava za priznanje ovlascenog
korisnika imena porekla. Pored toga i dokaz o placenoj taksi.
U zahtevu za priznanje statusa podnosilac prijave treba da navede ime i prezive,ondosno naziv, potom
geonaziv koji se stiti, naziv podrucja sa kojeg potice,...
Dokaz o obavljanju odredjene delatnosti je zapravo potvrda koju izdaje nadlezan opstinski ili neki drugi
slican organ kao dokaz da podnosilac prijave zaista proizvodi oredjeni proizvod.
Dokaz o izvrsenoj kontroli proizvoda dostavlja se samo ako je u pitanju prijava za koriscenjeimena porekla.
Posto utvrdi da su ispunjeni svi formalni uslovi, zavod upisuje prijavu za priznanje svojstva ovl. Korisnika u
odgovarajuci registar.
Ispitivanje formalnih i materijalnih uslova za registrovanje oznake gografskog porekla, odnosno sticanje
statusa ovlascenog korisnika- prijava za registrovanje oznake, odnosno za sticanje statusa ovlascenog
korisniak, bice upisana u registar tek posto budu ispitani uslovi osnovne urednosti predvidjeni zakonom.

38
Nakon toga se pristupa novom, naknadnom ispitivanju urednosti spoemnutih prijava, recicmo, da li je
placena taksa, da li je  elaborat uredan... ako zavod utvrdi da svi uslovi nisu ispunjeni pisace podnosiocu
zahteva da prijavu uredi u ostavljenom roku, u suprotnom ce prijavu odbaciti zakljuckom.
Ako se pokaze da je prijava uredna, prelazi se na ispitivanje materijalnih uslova za priznanje zastite.
Ispitivanje materijalnih uslova moze da se okonca na dva nacina. Zavod moze da donese resenje kojim
registruje novu oznaku, odnosno prizaje status ovlascenog korisnika, a mozi i da resenjem odbije zastitu.
Ako utvrdi da ime porekla ne moze da bude registrovano zaovd ce rezultatom ispitivanja obavesti
podnosioca prijave o da se o tim razlozima izjasni. Ako se on ne izjasni ili se izjasni, zavod ipak smatra da
ase prijava ne moze priznati donosi resenje o odbijanju.  Ako zavod utvrdi da su svi uslovi za
ustanovljavanje oznake ispunjeni donosi resenje o oregistrovanju. Povodom priznatog prava podnosiocu
se izdaje isprava

                                           39 POJAM DIZAJNA

 
 Dizajn je spoljasnji, dvodimenzionalni ili trodimenzionalni izgled nekog industrijskog ili zanatskog
proizvoda, ili njegovog dela. Zastitom dizajna, garantuje se monopolsko pravo autora  dizajna na
spoljasnji izgled proizvoda, kojeg karakterisu konture, linij, oblik, tekstura, ukratko sve njegove vizuelne
osobine. Nekad se pojam dizajna nije definisao jednoznacno vec je pravljena razlika izmedju modela i
uzorka , pri cemu je model bio definisan kao pravo na trodimenzionalnu formu, odnosno oblik proizvoda,
dok se uzorkom stitilo monopolsko pravo na crtez ili sliku, dakle dvodimenzionalnu formu, koji su mogli
biti preneti na neki zanatski ili industrijski proizvod. Novim zakonom o pravnoj zastiti dizajna, pojmovi
model i uzorak jednostavno su sjedinjeni u jedan pojam- pojam dizajna.
Dizajn se odnosi na industrijske ili zanatske proizvode, i to na njihov spoljasnji izled. Industrijski i zanatski
proizvodi nisu proizvodi koji su namenjeni industriji ili zanatstvu, vec je rec o proizvodima koji mogu da se
proizvode industrijski ili zanatski, znaci serijski. To bi bila i linija razliovanja izmedju dizajna i autorskog
dela- dizajn mora, za razliku od autorksog dela da bude prilagodjen za industrijsku ili zanatsku
proizvodnju, za proizvodnju u fabrikama, u protivnom bila bi rec o autorskom delu. Umetnicka slika je
unikatna i ne moze biti naslikana u dva istovetna primerka.
Receno je da se dizajn odnosi na spoljasnji izgled proizvoda, sto znaci da se dizajnom ne stiti onaj izgled
proizvoda koji nije dostupan pogledima potrosaca.
 
 
                                                  40 USLOVI ZASTITE DIZAJNA
 
 
Da bi dizajn mogao da bude zasticen, prethodno mora da ispuni dva uslova :
Da bude nov i da ima indivudalni karakter.
Novost dizajna- dizaj se smatra novim ako identican dizajn nije bio dostupan javnosti u trenutku kada je
podneta prijava za njegovu zastitu, ili ako ne postoji ranije podneta prijava za zastitu identicnog dizajna.
Pri oeni novisti, u obzir se uzima ukupan izgled proizvoda, svi njegovi elementi, oblik, boja, tekstura,
crtezi... te se takav izgled poredi sa dizajnom koji je bilo gde u svetu postao dostupan javnosti ukljucujuci
tu i prijave koje su podnete u nasem zavodu za zastitu dizajna.
Individualni karakter-  smatra se da je dizajn nov, ako nije identican nekom drugom dizajnu, razlika u
nebitnim detaljima nije dovljna za uslov novosti. Pa ipak, cak iako postoji razlika koja je uocljiva, ako je
evidentno rec o dizajnu koji ima nesto novo, to jos nije dovoljan uslov za zastitu ako takav dizajn ne
poseduje individualni karaterk.  Ukoliko dizajn na prosecnog korisnika ostavlja utisak koji se razlikuje od
utiska koji na njega ostavlja bilo koji drugi dizajn, smatra se da ima individualni karakter.
 
 
 
                                   41  POSTUPAK ZASTITE DIZAJNA

39
Nadleznost i pravni izvori- zavod za intelektualnu svojinu je rogan nadlezan da vodi hpostupak po prijavi
za zastitu dizajna. Rec je o upravnom postupku. Regulisan je pre svega zaknom o pravnoj zastitidizajna i
Uredbom o postupku zastite dizajna kao i odredbama Zakona o opstem upravnom postupku i Zakona o
upravnim sporovima. Najzan od znacaja za urpavni postupak zastite dizajna jesu i neki medjunarodni
ugovori, pre svega Haski sporazum o medjunarodnom registrovanju industrijskog dizajna i dopunski akt iz
Stikholma,
Prijava za priznanje prava na dizajn -  postupak pocinje podnosenjem prijave za priznanje, zavodu za
intelektualnu svojinu. Da bi prijava bila zavedena u registar, mora posedovati odredjene elemente,
propisane zakonom. Prijava treba da sadrzi zahtev za priznanje dizajna, opis dizajna i dvodimenzionalni
prikaz dizajna. Pored toga i dokaz o placenoj taksi.
1.      Zahtev za priznanje dizajna- zahtev je formular koji sadrzi podatke o podnosiocu pirjave ,
autoru dizajna ako se ne radi o istim licima,kao i podatke o samom dizajnu. Zakon dozvoljava da
podnosioc prijave jednom prijavom zatrazi zastitu za jedan ili vise dizajna, najvise sto. Uslov je da
se radi o dizajnima koji se primenjuju na proizvodima koji su svrstani u istu klasu medjunarodne
klasifikacije propisane Lokarnskim aranzmanom . prijava moze da se odnosi na samo jedan
proizvod, koji moze da bude sastavljen od jednog ili vise elemenata povezanih neraskidivom
vezom. S druge strane prijava moze da se odnosi i na izgled vise proizvoda koji nisu medjusobno
neraskidivo povezani, koji mogu i odvodjeno da se koriste, ali moraju da budu svrstani u istu
klasu. Npr. Kauc, i jdna ili vise fotelja cine razlicite modele, a njihova zastita moze se traziti i samo
jednom prijavom.
2.      Opis dizajna-  podnosilac treba u opisu dizajna da naglasi u cemu se sastoji novost i
individualni karakter dizajna., a takav opis treba da bude u potpunosti u skladu sa prikazom. Ovo
je od posebnog znacaja, jer od ovoga zavisi i obim zastite koji ce podnosiocu prijave, ako svi
uslovi budu ispunjeni, kasnije biti priznat. Dizajn treba opisati precizno, koncizno, navodeci
geometrijske forme, druge sustinske odlike koje su vidljive pri njegovoj redovnoj upotrebi. Opis
dizajna takodje mora da sadrzi i naziv dizajna i to stvaran naziv. Npr ako neko hoce da zastiti
dizajn pakovanja za ruz za usne , onda tako treba i da ga nazove, a ne da navede komercijalo ime
za taj ruz-ime pod kojim ce se prodavati. Ako se prijava odnosi na vise predmeta zastite onda se
za svaki mora dostaviti poseban opis.
3.      Prikaz dizajna- prikaz dizajna mora da bude jasan, u formi fotografija ili grafickog prikaza.
Fotografije koje se prilazu moraju da budu profesonalnog kvaliteta, i na njima mora jasno da se
vidi predmet zastite, psoebno ono sto je na tom prikazu novo i za sta se trazi zastita.
Urednost prijave za dizajn i pravo prvenstva- ispitivanje urednosti prijave se sastoji od dve faze: osnovna
urednost, i naknadna urednost.
Osnovna urednost – svodi se na utvrdjivanje uslova da pirjava za dizajn uopste bude upisana u registar
domacihprijava za priznjanje dizajna i stekne pravo prvenstva. Da bi se to dogodilo potrebno je da prijava
sadrzi naznacenje da se trazi priznanje prava na dizajn, zatim ime i prezime, nazim i adresu podnosioca
prijave i najzad prikaz dizajna koji se zeli zastiti. Ako neki element nedostaje zavod u pisanoj formi
obavestava pdnosioca da prijavu uredi u  najcesce u roku od 30 dana. Ako je ne uredi zavod je zakljuckom
odbacuje.
Pravo prvenstva stice se danom podnosenja prijave i ima isti pravni znacaj kao i pravno prvenstva koje se
stice danom podnosenja prijave za zig.
Posle upisa prijave u registar domacih prijava, pristupa se jos jednom ispitivanju njene urednosti, i to je
naknadna urednost. Zavod utvrdjuje da li je placena taksa, da li je podneto punomocje...ako je prijava
uredna pristupa se sustinskom ispitivanju odnosno ispitivanju podobnosti samaog tela ili crteza da budu
zasticeni dizajnom, ako nije ostavlja se rok za uredjivanje, u suprotnom zahev se odbacuje.
Redosled ispitivanja prijava i zimena prikaza- prijave se ispituju prema redosledu dospeca. Odstupanje
postoji u hitnom postupku ako je podnet zahtev za medjunarondop registrovanje, ili ako se oko dizajna kji
je predmet prijave vodi sudski spor ili je pokrenut inspekcijski nadzor. U svakom slucaju podnosilac mora
da podnese zahtev za hitno postupanje i da plati dodatnu taksu.
Pravilo je da se u prijavi ne moze bitno izmeniti prikaz dizajna.  Posto prijava jednom bude podneta i
podnosilac prijave zauzme pravo prvenstva on nadalje moze da promeni taj dizajn, ali ne tako da se po
svom obimmu i sadrzini razlikuje od onoga sto je prvobitni prijavi.. podnosilac u svakom slucaju uziva

40
prioritet od dana podnosenja prijave, a ovako bi u slucaju izmene njegov prioritet bio protegnut i na onaj
dizajn koji je on smislio kasnije, posto je prijavu za zastitu vec podneo. Time bi ugrozio interes onoga koji
je nakog njega podneo zahtev.
Ispitivanje uslova za prizanje dizajna- nakon sto se utvrdi da je prijava uredna zavod pristupa ispitivanju
novosti i insdividualnog karaktera dizajna.
 
                                       42  PRAVNA ZASTITA PRAVA NA DIZAJN
Pravna zastita moze se ostvariti kroz upravnopravnu, gradjanospravnu i kaznenopravnu zastitu, pri cemu
se upravnopravna ostvaruje u uspravnom postupku pred zavodom. Odluke zavoda su konacne, ali se
protiv njih moze pokrenuti upravni spor.
Gradjanskopravna- se ostvaruje pokretanjem tuzbe. Podnosi se okruznom susu, a po zalbi, Vrhovnom
sudu Srbije uz mogucnost revizije kod ispog suda. Ukoliko je povredjen interes privrednog subjekta spor se
vodi pred trgovinskim sudom.
1.      Tuzba zbog povrede prava n dizajn ili prava iz prijave-  ovu tuzbu podnosi tuzilac protiv lica
koje povredi dizajn ili pravo iz prijave. Tuzba obuhvata sledece tuzbene zahteve: za utvrdjivanje
provrede , za prestanak povrede prava, za unistenje ili preinacenje predmeta kojim je izvrsena
povreda, za unistenje ili preinacenje opreme i alata kojim je ucinjena povreda, za naknadu
imovinske stete i troskova postupka, naknadu moralne stete za autora, davanje podataka o
trecim licima koja su ucestvovala u povredi  prava i objavljivanje presude o trosku tuzenog.
Ako tuzilac odkaze da je steta prouzrokovana namerno, on moze traziti iznos stete do trostrukog iznosa
stvarene stete i izmakle dobiti.
Tuzba se podnosi u subjektivnom roku od 3g. A objektivnom roku od 5 godina. Sud moze izreci
privremenu meru oduzimanja ili iskljucenja iz prometa predmeta kojim se vrsi povreda i privremenu meru
obezbedjenja dokaza.
2.      Tuzba za osporavanje autorskog prava na dizajn- ova tuzba se podnosi od strane autora
dizajna il injegovog pravnog sledbenika, a njome se od suda zahteva da utvrdi da tuzilac ima
pravo napodnosenja pirjave umesto lica koje je podnoelo prijavu, ili eventualno, zajendo sa njim.
Tuzba se moze podneti sve do okoncanja postupka za priznanje prava na dizajna.
Ukoliko je zavod vec doneo resenje o priznjau prava  onda tuzilac moze zahtevati od suda da utvrdi da je
on nosilac prfava na dizajn umesto lica kome je priznato to pravo. tuzba se moze pdneti do isteka roka
pravne zastie.
 
3.      Tuzba za priznanje autorstva- ovu tuzbu podnosi autor ili njegov pravni sledbenik, sa
zahtevom da sud utvrdi da je tuzilac autor odredjenog dizajna i kao takav naveden u prijavi.
Kazneneopravna zastita- kaznenim odredbama predivdjeni su privredni prestup za preduzece koje
povredi tudji dizajn, odnosno pravo iz pirjave. Pored preduzeca odgovarace i pravn lice. Za  isto delo
odgovarce i fizicko lice za prekrsa. Za prekrsaj ce odgovarati pravno lice i odgovrono lice novcanom
kaznom, ako se neovlasceno bavi zastupanje stranih lica.
Delo neovlascenog koriscenja tudjeg dizajna postoji kada neko lice na svom proizvodu u prometu
neovasceno upotrebu u celosti ili delimicno tudji prijavljeni dizajn.
Delo je svrseno kada je ucinilac izvrsio neku od navedenih radnji, a u pogledu vunosti potreban je umisljaj
koji obuhvata svest da se to cini neovlasceno na svom proizvodu.
 
                                     
                   43 POJAM I ISTORIJSKI RAZOVJ PRAVA KONKURENCIJE
 
Pravo intelektualne svojine obuhvata i kategoriju nelojalne konkurencije, odnosno skup pravnih normi za
suzbijanje nelojalne utakmice na trzistu.  Vec na prvi pogled moze se uociti razlika izmedju ovog prava i
preghodnih monopolskih prava intelektualne svojine. Naime monopol koji je garantovan titualrima ovog
prava, a koji obuhvata iskljuciva ovlascenja na odredjeno cinjenje (pozitivno ovlascenje) i s druge strane,
pravo da zavrani svim drugim licima da se koirsete tim cinjenjem (negativno ovlascenje) cini se potpuno
razlicit od pravila o suzbijanju nelojalne utakmice koja ne predvidjaju nikakva iskljuciva ovlascenjaodnoso
monopol, vec ime je osnovna namena sprecavanjenekorektnog ponasanja na trzistu.

41
Pojam – iako je uobicajeno da se prokalamuje kao potpuno slobodno, konkurentsko ponasanje uvek je
regulisano skupom ogranicavajucih normi. Osim toga konkurencija nije sama sebi cilj vec najmanje lose
sredstvo za promeovisanje drustva koje terba tehnoloski i ekonomski da napreduje.
Za svako trzisno okruzenje karakteristican je sukob interesa ekonomskih subjekata koji na njemu
nastupaju. Tu se susrecu  privrdni subjekti sa istim ili slicnim predmetom poslovanja, ciljem ostvarivanja
sto veceg profita, sto nuzno radja sukob interesa.
U pravnoj i ekonomskoj teoriji postoje dva osnovna pirlaza u odnosu na to kako se ostvaruje trzisna
ravnoteza. Prvi pripada  skoli kejnijanizma – koja iz rigidnosti cena na trzistu izvodi zakljucak o dominaciji
monopolisticke konkurencije i potrebi drzavne intervencije. Drugi pravac se vezuje za pravac monetarizma
-  koji iz opste fleksibilnosti cena izvodi tezu o uravnotezujucim snagama trzista iz cega se izvodi zakljucak
o neopravdanosti svake intervencije.
Zadatak prava u domenu ove neprestane utakmice izmedju preduzeca jeste propisivanje osnovnih nacela i
pravila ponasanja, pracenje trzisnih odnosa, sprecavanje koriscenja nekorektnih sredstava borbe i
sankcionisanje nedozvoljenih nacina ponasanja.
1.      Ekonomski pojam konkurencije -  konkurenija ima svoj ekonomski i trzisni ratio, opravndano
je reci da je konkurencija sinonim slobodnot trzista. Slobodna utakmica na trzistu podrazumeva
jednake uslove nadmetanja za sve privredne subjekte.
U ekonomskom smislu fenomen konkurencije mozemo posmatrati u odnosu na : subjekte, mesto
trzisne utakmice, njen predmet, i cilj. Konkurencija kao ekonomski fenomen pokazuje svoje dobre
i lose strane. Prednost sigurno lezi u tome sto su ukoliko ona pravilno funkcionise, rezultati koje
postizu preduzeca pravilno vrednosvani, pa ona tako ustanovljava ravnotezu izmedju
proiizvodnje i potrosnje i doprinosi racionalizaciji poslovanja uvodjenjem novih tehnologija.
Nasuprot tome ukoliko je prepustena sama sebi, moze dovesti do nedovoljne konkurentnosti i u
takvim  slucajevima se borba vodi po pravilu upotrebom nedozvoljenih sredstava.
2.      Pravni pojam konkurencije- podrazumeva pre svega uredjene konkurentske odnose
ekonomskih operatera.  Za objasnjenje odnosa konkruencije bitno jeodrediti momenat od koga
se smatra da se preduzece nalazi u ovakvom odnosu, jer je to bitno za utvrdjivanje pravnog
osnova za zastitu potencijalnih konkurenata. Po najsiroj koncepciji potencijalnog konkurenta
predstavlja svako lice koje ima pravo da se bavi privrednom delatnoscu. Nesto uze stanoviste je
ono kojie za potencijalnog konkurenta smatra subjekt koji je preduzeo odredjene mere za
zapocinjanje konkretne privredne delatnosti, dok najuze zastupa misljenje da konkurencija
postoji samo ukoliko se odredjena delatnost zaista i vrsi.
Konkurencija  tako u pravnom smislu predstavlja posebno uredjeni sistem u kome privredni
subjekti samostalno nastupaju na trzistu, koji kada se susretnu sa interesima drugih ucesnika, ovi
odnosi moraju da se odvijaju po odredjenim propisanim pravilima, pri cemu se svako odstupanje
od ovih pravila smatra radnjom narusavanja konkurencije. Mozemo zakljuciti da  je rec o izuzetno
slozenom pravnom pojmu, zato je u pravnoj teoriji prisutno nekoliko razlicitih polazista:
-          Najrasprostranjenije i najprihvacenije stanoviste polazi od ponasanja privrednih
subjekata u trzisnim odnosima pa je dovoljno i samo nastojanje da se bore na trzisnoj
utakmici da bi na tom trzistu postojala konkurencija.
-          Drugo stanoviste posmatra konkurenciju kao izraz opste slobode poslovanja
privrednih subjekata. Ukoliko bi se prihvatilo ovakvo stanoiste problem bi predstavljalo
pojmovno preklapanje konkurencije i trzisne slobode, jer se i u uslovima slobodnog trzisnog
poslovanja javljaju monopolska ponasanja koja mogu narusiti ograniciti ili iskljuciti
konkurenciju sa odredjenog trzista.
-          Treci pravac polazi od odredjene posebne situacije  u kojoj se konkurencija javlja
Pravo konkurencije liniju razgranicenja treba da povuce na onom mestu na kojem sloboda poslovanja i
ponasanja jednog trzisnog subjekta ugrozava isto pravo drugog, sto predstavlja i drustvei interes za
ocuvanjem slobodne konkurencije.
3.      Predmet prava konkurencije- u nasem prvnom sistemu ova prvna disziplina obuhvata dve
velike celine : pravo nelojalne konkurencije i antimonopolsko pravo
-          Pravo nelojalne konkurencije –  nelojalna konkurencija predstavlja radnju trgovca,
odnosno privrednog subjekta koja je protivna dobrim poslovnim obicajima, a kojom se

42
 nanosi ili moze naneti steta drugom trgovcu, pravnom licu i potrosacu. Elementi dela su:
postojanje ucinioca dela, izvrsenje nelojalne konkurenciku, postojanje krivice, nanosenje
stete...
-          Antimonopolsko pravo –  predstavlja sistem normi kojima se regulisu, odnosno
zabranjuju, ponasanja privrednih subjekata koja su usmerena na sporazumevanje s ciljem
narusavanja ili iskljucivanja konkurentskih odnosa, stvaranjem i zloupotrebom monopolskog
polozaja na trzistu. Monopolisticko sporazumevanje obuhvata npr. Ugovore o integraciji,
sporazumne prakse i odluke udruzenja preduzeca kojima se narusava konkurencija.
Sprovodjenje antimonopolske politike-  pravo konkurencije ostalo bi mrtvo slovo na papiru
ukoliko se ne bi primenjivalo pre svega ustanovljavanjem antimonopolske politike.
 
Istorijski razvoj -  tragove korena antimonopolskog prava susrecemo jos u antickim pravnim
sistemima. U Fimskom pravu najznacajnija tri izvora antimonopolskog prava su : lex julia de
annona iz prvog veka pre nove ere, Dioklecijanov  edikt iz treceg veka nove ere i Zenonova
konstitucija iz 483 godine kojom je sankcionisan uticaj monopolskog sporazumevanja na
cene
 U  XI veku u Engleskoj je kraljevkom uredbom bila zabranjena dominacija na trzistu putem
nagomilavanja velikih kolicina robe, a od donosenja Magna Charta Libertatum propisuje se
protivpravnost monopola.
za pocetak XIX veka i dalje je karakteristicno odsustvo posebnih propisa o konkurenciji. Na
trzistima je vladao princip da je svako ponasanje dozvoljeno.
Potreba za suzbijanjem nelojalne konkurencije pojavila se u drugoj polovini XIX veka nakon
Francuske burzoaske revolucije, kada su trzisni odnosi u kapitalizmu dostigli stepen razvoja,
pa su kapitalisticka preduzeca u medjusobnoj borbi pocela da se sluze i nelojalnim
sredstvima. Prva pravila su usvojena i zbog teznje da se konkurentski odnosi uredetako da
budu fer i posteni.
 Vremenom je ova disciplina pocela da vodi racuna i o interesima potosaca, prvi zakonski
propis u ovoj obvlasti donet je u Nemackoj 1896.
Jugoslavija je spadala u red zemalja koje su medju prvima u Evropi uredile ovu materiju
zakonskim putem, jer je Zakon o zastiti industirjske svojine iz 1922 sadrzavao posebne
odredbe o suzbijanju dela nelojalne konkurencije, a  1930 usovjen je i poseban Zakon o
suzbijanju nelojalne konkurencije, i on se primenjivao sve do nemacke okupacije Juge, posle
rata se nije primenjivao. Tada nije bilo osnovnih uslova za primenu pravila o suzbujanju
nelojalne utakmice zbog postojanja drzavne svojine.
Uvodjenje sistema samoupravljanja dovelo je i do usvajanja odgovarajuce zakonske
regulative tako je 1974 usvojen Zakon o nelojalnoj utakmici i zabrani monopolskih
sporazume, a sve do 2005 na snazi su bili zakon o trgovini iz 2002, zakono
spolljnotrgovinskom poslovanju iz 2001 i antimonopolski zakon iz 1996.
Za savremeno pravo konkurencije karakteristicno je da se borba izmedju privredni subjekata
sve vise prenosi sa robnih na trzista kapitala i sa unutrasnjih na medjunarodna trzista. Stog
apravna regulativa vec dugo nije iskljucivo u nadleznosti nacionalnih zakonodavstva, vec je u
znacajnoj meri i predmet ineresovanja medjunarodnog pirevrednog prava.
 
                                44  IZVORI PRAVA KONKURENICIJE
 
U oblasti prava konkurencije kodifikacija domaceg prava je tek zapocela usvajanjem novog Zakona o
konkurenciji iz 2005 godine.  U ocekivanje usvajanja novih propisa, a narocito novih propisa o nelojalnoj
konkurenciji, mozemo reci da su osnovne karakteristike domaceg monopolskog zakonodavstva sledece.
Pre svega rec je o nedoslednoj kodifikaciji, jer su antimonopolska pravila ostala rasuta i po drugim
propisima. Nadalje, sistem nije ujednacen, jer jedna ista pojava, osim toga sto istovremeno predstavlja
predmet regulisanja u vise zakogna, nije regullisana na istovetan nacin. Najzad, rec je o represivnom, a ne
regulativnom sistemu, jer preovladjuju novcane i druge kazne sto navodi na zakljucak da su objekti zastite
neke druge vrednosti(npr. Uredno snabdevanje trzista) a ne sama slobodna konkurencija.

43
Ustav – osnovna pravila o zabrani monopola i ravnopravnoj trzisnoj utakmici sacrzana su  u vazecem
Uatavu Srbije.  Prema osnovnim nacelima, ekonomsko uredjenje pociva na trzisnoj privredi, otvorenom i
slobodnom trzistu, slobodi preduzetnistva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatne
svojine i njenih drugih oblika. Republika Srbija predstavlja jedinstveno privredno podrucje sa jedinstvenim
trzistem roba, rada ,kapitala i usluga. Ustav proklamuje slobodu preduzetnistva , uz zakonska ogranicenja,
zatim ravnopravnost odnosno jednak pravni polozaj svih privrednih subjekata na trzistu, te proglasava
zabranjenim akte kojima se ogranicava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog
ili dominantnog polozaja, ova odredba predstavlja centralnu Ustavnu odredbu.
Ostali propisi- antimonopolska regulativa kodifikovana je Zakonom o konkurenciji, ali su pravila kojima se
sprecava monopol ili drugi oblici nelojalne konkurencije sadrzana i u nizu drugih propisa.
Zakon o obligacionim odnosima- zoo zabranjuje ustanovljavanje „prava i obaveza kojima se za bilo koga
stvara ili iskoriscava monopolski polozaj na trzistu“.monopolisticki sporazum bilo koje vrste, ne proizvodi
pravna dejstva. Ne samo da stranke ne mogu prinuditi jedna drugu na postovanje prava i obaveza iz
ovakvog ugovora, nego se na nistvost moze pozvati svako zainteresovano lice.
Zakon o trgovini – ovaj zakon sadrzi brojna pravila kojima se stiti fer(lojalna) konkurencija, a do donosenja
Antimonopolskog zakona iz 1996, regulisao je i zabranu monopola. U osnovnim odrdbama osim
proklamovanja lojalne konkurencije,postovanja dobrih poslovnih obicaja i zastite potrosaca, posebno
zabranjuje drzavnim organima da svojim aktima, podrskom ili na drugi nacin ogranicavaju slobodu
trgovine i nastupanje na trzistu, narusavaju konkurenciju i stavljaju u neravnopravan polozaj pojedine
trgovce ili kupce. Ova odredba je bila osnov za citavu glavu Zakona koja predvijdja privremene mere radi
sprecavanja i otklanjanja poremecaja na jedinstvenom trzistu, u koje spada ne samo zabrana trgovanja
pojedinim proizvodinam , vec i zabrana pojedinim preduzecima d aucestvuju u prometu odredenih
proizvoda.
                                      45 NELOJALNA KONKURENCIJA
 
Zakon o trgovini predvidja da se narusavanjem konkurencije smatraju akti iradnje nelojalne konkurencije,
spekulacije i ogranicavanja jedinstvenog trzista.
 
Nelojalna konkurencija – predstavlja radnju trgovca koja je protivna dobrim poslovnim obicajima i kojom
se nanosi ili moze naneti steta drugom trgovcu, drugom pravnom licu i kupcu, odnosno potrosacu.
Ono sto karakterise sve ove radnje, odnosno cini bitni element ovog pojma jeste da su one suprotne
dobrim poslovnim obicajima. Ni sam zakon ni pravna teroja nije dala opsteprihvacenu definiciju ovog
pojma vec je prepustila sudskoj praksi da ga blize definise.
U teoriji se dobri poslovni obicaji odredjuju kao pravila ponasanja u privrednom poslovanju koja su u
skladu sa pravom i zakonom i koja odgovaraju poslovnom poralu odredjene seredine. Nastaju  stalnom i
dugorajnom upotrebom u odnosima izmedju privrednika. Ovi obicaji nisu pisana pravila ponasanja ali
pismenu formu mogu i dobiti npr. Uzansama koje predstavlju neku vrstu dobrih poslovnih obicaja.
Osim ove generalne klauzule zakon relativno iscrpno nabraja najcesce oblike ovakvih radnji: lazna
reklama, negativna reklama, lazne podatke o poreklu proizvoda, ali i preterane reklame nagrade.
Predvidjeno je nekoliko osnovnih oblika:
1.      Reklamiranje, oglasavanje ili nudjenje robe navodjenjem podataka kojima se stvara
zabluda na trzistu o toj robi cime se odredjeni trgovac dovodi u povoljniji polozaj- ovde je rec o
nelojalnoj(neistinitoj) reklami, a bie ovog dela cini to da se ono vrsi propagiranjem,
reklamiranjem, ili navodjenjem podataka koji u privrednom prometu mogu jedno preduzece
dovesti u povoljniji polozaj na trzistu.
Lazne poruke treba da budu ucinjene prilikom vrsenja ekonomske propagande, a upotrebljeno
sredstvo nije od znacaja, znaci irelevantno je da li se prevarna reklama vrsi putem radija,
televizije, letaka... osim toga  da bi se radilo o prevarnoj reklami potrebno je da poruka bude
upucena javnosti.
U praksi nelojalan reklama moze se ogledati u razlicitim  vidovima:
-          Servilno podrazavanje tudje reklame – vrsi se u nedostatku sopstvenih reklamin ideja,
iminiranjem tudjih reklamnih poruka (parazitke konkurencije)

44
 -          Prevarna reklama (propaganda) – izvesno je da skromna i previse objektivna reklama
nece privuci klijentelu, ali preduzeca ipak prilikom reklamiranja moraju da postuju izvesne
ustaljene standarde koje nalaze profesionalna etika i drustveni interes za tacnim
obavestavanjem javnosti.
-          Superlativna reklama- cilj superlativne reklame je da potosaci dobiju utisak da je
preduzece daleko iznad svojih konkurenata, odnosno da je njegova roba ili usluge  najboljen
kvaliteta.
-          Uporedna reklama- moze biti dvojaka kritikujuca i naslanjajuca. Prva postoji kada
subjekt sam vrsi poredjenje izmedju sopstvenog i konkurentskog preduzeca na stetu
konkurenata. Kod naslanjajuce je takodje rec o uporedjivanju, ali  ovde se zeli postici utisak
da su proizvodi isto tako dobri kao i oni renomiranog konkurentskog preduzeca.
-          Uporedjenje sistema postiji kada se uporedjuju prednosti i slabosti odgovarajuceg
nacina privredjivanja, tehnike proizvodnje
-          Robni testovi- se koriste za poredjenje roba i usluga dva ili vise proizvodjaca odnosno
davalaca usluga
2.      Iznosenje neistina i ocrnjavanje drugog trgovca koji stete njegovom ugledu i poslovanju –
ovakav oblik povrede sastoji se u iznosenju ili prenosenju, neposredno ili preko drugog, tvrdjenja
ili davanju podataka o drugom privrednom subjektu, njegovom poslovanju, proizvodima,
uslugama, ili drugih okolnostima ako su ta tvrdjenja steta ili mogu biti stetna po ugled ili
poslovanje tog subjekta. Nije bitno da li je pomenuto ime privrednika na ciju stetu se iznose
tvrdnje, ako se iz drugih okolnosti moze lako zakljuciti o kome je rec.
3.      Prodaja robe sa oznakoama i podacima koji stvaraju ili mogu stvoriti zabunu u pogledu
porekla, nacina proizvodnje, kolicine, kvaliteta ili drugih svojstava robe
Nedozvoljeno ponasenje vrsi se stavljanjem u promet robe i to robe obelezene oznakama koje
mogu da stvore zabunu u privrednom prometu(poreklo, proizvodjac, kolicina), ali to mogu biti i
druga svojstva robe.  Npr. Ako se u promet stave rucni satovi obelezeni oznakom da ne
propustaju robu, a ta oznaka nije istinita.
4.      Prikrivanje mana robe ili dovodjenje kupca u zabludu na drugi nacin – za postojanje ovog
dela bitno je da se mane robe prikrivaju ili da se kupci na neki drugi nacin dovode u zablucu u
pogledu odgovarajucih osobina, a da nije rec o stavljanju oznaka ili podataka na robu koji stvaraju
ili mogu stvoriti zabunu u privrednom prometu. Npr prikrivanje datuma proizvodnje pica ili
prehrambenih proizvoda, ili prikrivanje cinjenice da se tkanina prilikom pravnja skuplja.
5.      Neposteno otimanje tudje klijentele, odnosno preduzimanje radnji usmerenih na
raskidanje poslvnog odnosa izmedju drugih trgovaca radi sprecavanja odnosno otezavanja
zasnivanja takvog odnosa – za obavav oblik povrede karakteristicna je namera da svojim
ponasanjem dovede do raskidanja postojeceg poslovnoh odnosa.
6.      Oglasavanje prividne rasprodaje ili prividnog snizenja cena robe ili vrsenje druge slicne
radnje kojom se kupac odnoso potrosac dovodi ili se moze dovesti u zabludu u pogledu cena –
7.      Neovlascena upotreba zakonom zasticenih  spoljnih oznaka drugog trgovca ili upotreba
oznaka koje nisu zakonom zasticene kojom se stvara ili se moze stvoriti zabluda u prometu
robe na stetu drugog trgovca koji te oznake upotrebljava u svom poslovanju odnosno stvaranje
pometnje na trzistu neovlascenom upotrebom spoljnih obelezja
8.      Davanje drugom trgovcu ovlascenja z akoriscenje svojih spoljnih obelezja ako se time
stvara ili moze stvoriti zabluda na trzistu- I ovlascena upotreba spoljnih obelezja moze da
dovede do pometnje na trzistu, sto ce ovakvo ponasanje okarakterisati delo nelojalne
konkurencije. Kod ovakvog ponasanja upotreba spoljnih obelezja vrsi se na osnovu ovlasnjenja
titulara, ali se tom upotrebom stvara pometnja u privrednom prometu.npr. tako sto ce se
ugvornom partneru iz ugovora o licenci za proizvodnju biti ustupljenjo i pravo upotrebe ziga za
obelezavanje proizvoda izradjenih po toj licenti. Ovakvi proizvodi bez oznake da su proizvedeni
po licenci drugog lica mogu dovesti potrosace u zabludu u pogleu identiteta robe.
9.      Neovlascenjo koriscenje usluga trgovackog putnika, trgovinskog predstavnika ili
zastupnika drugog trgovca- ovakva radnja oznacava se i kao vrbovanje tudjih radnika.
Zaposlajvanje tudjih radnika nije samo po sebi nedopusteno, ukoliko  se ne radi o profilu koji je

45
 dificitaran na trzistu ili ukoliko su to ljudi od kojih direktno zavisi sudbina konkurentskog
preduzeca.
10.  Pridobijanje kupca ili korisnika usluga davanjem ili obecavanjem nagrade ili kakve druge
imovinske koristi  ili pogodonosti cija vrednost znatnije prevazilazi zauobicajene reklamne
nagrade predstavlja oblik reklame koja se vremenom izdvojila u posebnu vrstu dela nelojalne
konkurencije.  Za ovo delo karakteristicno je pridobijanje klijentele davanjem ili obecanjem
nagrada na stetu drugih trgovaca ili na stetu potrosaca.
 46 SPEKULACIJA
 
Je izazivanje poremecaja na trzistu i neopravdano podizanje cena radi sticanja neosnovane imovinske
koristi, npr, prikrivanjem robe“vezanom trgovinom“sto bez sumnje predstavlja ponasanje kojieje suprotno
dobrim poslovnim obicajima. U ovom slucaju javlja se problem definisanja „neosnovane imovinske
koristi“. U pravnom smislu to se moze razumeti kao  razenje pravne osnove za prisvanje imovinske koristi,
odnosno odgovora na pitanje da li je prisvajanje takve koristi zasnovano na pravnim propisima. \
Ekonomski posmatrano, nemoguce je dati preciznu definiciju neosnovane imovinske koristi jer ukoliko nije
prekrsen zakon svaka imovinska korist je osovana.
Kako sve poslovne odluke karakterise odredjeni stepen neizvesnosti, spekulacija posmatrana kroz prizmu
ekonomskih uslova predstavlja savrseno legitimnu trzisnu aktivnost. Preduzetnicke aktvnosti, neminivno
obuhvataju spekulaciju-procenu trzisnih parametara u buducnosti jer na osnovu procena donose svoje
poslovne odluke.
Zato je uobicajeno da se zakonima odrede koji su to nedozvoljeni oblici spekulacije. Prema nasem zakonu
to su:
1.      Prikrivanje robe, ogranicavanje ili obustavljanje prodaje orbe i druge radnje kojima se
prouzrokuje poremecaj na trzistu- ovo je tipicno spekulativna aktivnost, jer trgovac prikriva robu
u onim uslovima u kojima smatra da je prodaja robe u datom trenutku neprofitabila, ili manje
profitabila od prodaje u buducnosti. Oba ponasanja su ekonomski posmatrano legitimna, sto se
prvog ponasanja tice logicno je da trgovac nece raditi na sopostvenu stetu, u drugom slucaju
ogranicavanja prodaje prodavac gubi trenutni profit, tako da sam snosi rizik buduci da nije
siguran koliki ce njegov buduci profit biti. Zabranom ovakvih ponasanja prodavci se prisiljavaju da
prodaju robu, odnosno da se ponasaju suprotno sopstvenim ekonomskim enteresima, a u cilju
obezbedjivanja normalne ponude.
2.      Uslovljavanje kupovine jedne robe kupovinom druge ili uslovaljavanje kupovine i prodaje
robe na drugi nacin
3.      Otezavanje ili onemogucavanje kupovine robe
4.      Zakljucivanje fiktivnih ugovora o kupovini i prodaji robe i o vrsenju trgovinskih usluga i
drugih  fiktivnih ugovora
5.      Nepridrzavanje roka isporuke robe ii isporuka robe posle ugovorenog roka po ceni visoj
od cene koja je vazila na dan isporuke robe, utvrdjen ugovorom
6.      Nepridrzavanje redosleda isporuke kada se roba prodaje uplatom unapred odredjenog
iznosa novcanih sredstava.
Ukoliko se zakljuce ovakvi ugovori, Zakon predvidja kao sankciju njihovu nistavost.
                                        47 ANTIMONOPOLSKO PRAVO
 
Osnovni izvor  u ovom delu prava konkurencije je Zakon o zastiti konkurencije iz 2005.godine. cijim
usvajanjem je konacno ukinut Antimonopolski zakon SRJ iz 1996.
Ovim zaknom uredjuje se zastitia konkurencije na trzistu radi obezbedjivanja ravnopravnosti ucesnika na
trzistu. Njime je ucinjeno osavremenjivanje naseg sistema zastite konkurencije na trzistu a narocito u
smislu usaglasavanja sa komunitarnim odnosno pravom Evropske unije, zbog teznje Srbije ka pristupanju
ovoj regionalnoj orgnaizaciji. Osnovni razlog je u tome sto pravo konkurencije  predstavlja jedan od
prioritetnih domena koje drzave kandidati za pristupanje EU moraju usaglasiti sa komunitarnim pravom.
Osim ovog razloga odluku o usvajanju novog zakona bila je i cinjenica da je ranije vazeci Antimonopolski
zakon sadrzavao previse blaga resenja.

46
Novi zakon je obimniji i podeljen je na 5 delova: osnovne odredbe, povrede konkurencije, komisija za
zastitu konkurencije, kaznene odredbe i prelazne i zavrsne odredbe.
U personalnom smislu-  zakon se primenjuje na sva pravna i fizicka lica, drzavne organe, organe
tgeritorijalne autonomije i lokalne samouprave, koji posredo ili neposredno ucestvuju u trgovini ili svojim
radnjama mogu izvrsiti povredu konkurencije. Jedini izuzetak su subjekti koji obavljaju delatnost od
opsteg interesa, ili lica kojima je aktom nadleznog organa dodeljen fiskalni monopol ukoliko bi zakonske
odredbe sprecile obavljanje delatnosti od opsteg interesa.
Zakon dodatno precizira da se njegove odredbe pirmenjuju i na povezanje ucesnike na trzistu. Povezani
ucesnici su dva ili vise ucesnika koji su povezani tao da jedan neposredno ili posredno odlucujuce utice na 
upravljanje u drugom ucesniku, a narocito na osnovu vecinskog ucesca u osnovnom kapitalu, vecine
glasova u organima upravljanja... ovakvi ucesnici se smatraju jedinstvenim ucesnikom na trzistu.
U materijalnom smislu-  zakon se primenjuje na sve radnje i akte kojima se sprecava, ogranicava ili
narusava konkurencija u prometu robe ili usluga. To znaci da je  primena ogranicena samo na robno trziste
tako da su iz primene iskljucena npr. Finansijska trzista odnosno trzista novca, vrednosnih papira ili
osiguranja.
Jedan od osnovnih pojmova koje treba precizirati kako bi zakonske odredbe bile primenjene na
odgovarajuci nacin jeste pojam relevantnog trzista – podrazumeva omedjavanje trzista na kome su
moguce povrede konkurencije, sto istovremeno znaci identifikaciju ucesnika na trzistu koji su u
konkurentskom odnosu u pogledu robe ili usluga koje se nude na odredjenoj teritoriji. Ono obuhvata dve
komponente- relevantno trziste proizovda na relevantnom geografskom trzistu.
Relevantno trziste proizvoda- je skup robe i usluga koji su zaemnjivi pod prihvatljivim uslovima od stranje
njihovih korisnika, narocito u pogledu svojstva, cene namene.
Relevantno geografsko trziste- teritorija na kojoj ucesnici na trzistu ucestvuju u ponudi ili potraznji i na
kojoj postoje isti uslovi konkurencije koji se bitno razlikuju od uslova na susednim teritorijama
Ovo trziste treba razlikovati od teritorije RS koja predstavlja jedinstveno trziste. Granice relevantnog
trzista mogu biti sire ili uze od drzavnih granica.
Oblici monopolistickog ponasanja-   rec je o zabrani 3 vrste ponasanja
-          Zakljucivanju sporazuma kojima se ugrozava konkurencija
-          Zlonamernog iskoriscavanju postojeceg dominantnog polozaja
-          Zabrani koncentracije privrednih subjekata ukoliko to dovodi do stvaranja odnosno jacanja
dominantnog polozaja na trzistu
48  SPORAZUMI, SPORAZUMNE PRAKSE I ODLUKE UDRUZENJA PREDUZECA
 
Monopolski sporazum- predstavlja dogovor, sporazum ili ugovor izmedju privrednih subjekata, udruzenja
o uslovima poslovanja, a koji dovodi do narusavanja i sprecavanja konkurencije i izazivanja poremecaja na
trzistu, odnosno kojim se moze naneti steta postosacima.
Sporazumne prakse- nemaju osnov u nekom pravnom poslu, pa stoga za svoje ucesnike stvaraju samo
obeveze moralne prirode.
Najznacajniji oblici narusavanja  konkurencije ovakvim „konkludentnim radnjama „jesu:
-          Dzentlemnski sporazumi, u kojima se ucesnici ne obavezuju pravnim sredstvom vec
proisticu sporazuma koji moze biti moralnog, strucnog ili drugog oblika, pa ovi sporazumi nisu
pravno sankcionisani vec se njihovo ostvarivanje zasniva na dobrim obicajima, poslovnom moralu
-          Dogovrena ravnanja na trzistu koja predstavljaju preduzimanje zajednickih mera od strane
vise trzisnih subjekata, cija je volja pravno neobavezujuca, pri cemu odnos izmedjuucesnika nema
karakter pravnog posla, ali je neophodan uslov svesna usaglasenost volja o buducem ponasanju
na trzistu
-          Preporuke – koje se odnose na svako obavestanje od znacaja za konkurenciju kojim se
izricito ili precutno izrazavavolja da se utice na konkurentsko ponasanje adresata.
Svaki ovakav sporazum ima 3 konstitutivna elementa:
1.      Subjekti – ove sporazume uvek zakljucuju nezavisni privredni subjekti. Ukoliko bi ovi
privredni subjekti bili u zavisno odnosu, konkurencija ne bi ni postojala, pa se ne bi moglo raditi o
sporazumima koji za cilj imaju njeno ogranicenje.

47
 2.      Forma – je rezlicita i obuhvata, sredstva koja mogu biti kako pravnog ( ugovor) tako i
nepravnog karaktera(dzentlmentski sporazum). Monopolski sporazum u obliku pravnog akta
javlja se kao obligacioni ugovor, odnosno saglasnto volja dva ili vise subjekata.
3.      Predmet – sporazuma su uvek uslovi poslovanja, koji se najcesce propisuju na istovetan
nacin za sve ucesnike sporazuma, ali je moguce i da budu utvrdjeni i na razlicit nacin za
postpisnike sporazuma, pa tako mozemo govoriti o slucaju „podele uloga“ u dogovorenom
trzisnom ponasanju.
Najzad sporazum kao posledicu mora imati narusavanje konkurencije sto znaci da to mora biti njegov cilj.
Sporazumi nastaju na osnovu saglasnosti volja, a odnose se na njihovo ponasanje na trzistu.
Najvazniji konkurenijski parametar, ondosno sredstvo kojim se privredni subjekti sluze u borbi za
osvajanje trzista je CENA.  Zato se sporazumi o cenama po pravilu nalaze na prvom mestu odnosno „crnoj
listi“ zabranjenih sporazuma.  U skladu s tim Zakon precizira da je narocito rec o sporazumima kojima se :
neposredno ili posredno utvrdjuju kupovne ili prodajne cene ili drugi uslovi trgovine, ogranicavaju
proizvodnja, trziste, dele trzista ili izvori snabdeva... postoje dve osnovne vrste ovakvih sporazuma:
-          HORIZONTALI SPORAZUMI – zakljuceni izmedju postojecih i/ili potencijalnih ucesnika na
trzistu koji se nalaze na istom nivu proizvodnog lanca. To su npr. Sporazumi o utvrdjivanju cena ili
podeli trzista izmedju prodavaca iste vrste robe.
-          VERTIKALNI SPORAZUMI – o uslovima nabavke, prodaje ili preprodaje izmedju postojecih
i / ili potencijalnih ucesnika koji posluju na rzalicitom nivou proizvodnog lanca npr. Sporzumi
izmedju proizvodjaca i distributera, ili trgovca na veliko i na malo.
Stetni uticaj horizontalinh sporazuma je daleko veci, posti u njima ucestvuju direktni konkurenti.
vertikalni izaizvaju stetne posledice ukoliko obezbedjuju povoljniji polozaj pojedinim subjektima
na trzistu na kome su konkurenti subjektima koji ne utcestvuju u takvom sporazumu.
Zakon propisuje opstu zabranu zakljucivanja ovakvih sporazuma, ali istovremeno predvica i dva
izuzetka:
1.      Pojedinacni izuzetak – moze se odnositi na ceo sporazum ili deo sporazuma, ukoliko taj
sporazum, unapredjuje proizvodnje ili distribucije, a potrosacima obezbedjuje pravican deo
koristi i koji sadrzi ogranicenja koja su neophodna za postizanje ovih ciljva, pri cemu ne sme
iskljucivati konkurenciju u bitnom delu odredjene robe ili usluga.
2.      Izuzetak po kategorijama sporazuma- predvidjen je pre svega za horizontalne, a
narocito one koji se odnose na specijalizaciju istrazivanje i razvoj i sporazume o saradnji, uz
uzlov da sstvaruju dejstvo na celokupnoj teritorji Srbiji i da nisu zakljuceni na period duzi od
sedam godina. Ako su zakljuceni za kraci period, izuzetak je moguc ukoliko sporazumi
ostvaruju posledice samo na pojedinim delovima teritorije Srbije. Kada je rec o veritkalnim
sporazumima izuzeti su ukoliko nisu zakljuceni na period duzi od pet godina i ukoliko
ostvaruju dejstvo na celokupnoj teritoriji Srbije. Ukoliko su zakljuceni na period duzi od pet
godina mogu biti izuzeti ako stvaruju dejstvo na pojedinom delu RS.
                      49         ZLOUPOTREBA DOMINANTNOG POLOZAJA
 
Pojam dominantnog polozaja- prema resenjima u nasem zakonu dominantni polozaj postoji kada je jedan
ucesnik na relevantnom trzistu u mogucnosti da posluje nezavisno od drugih ucesnika, odnosno kada
svoje posloven odnluke donosi ne uzimajuci u obzir ponasanje svojih konkurenata, snabdevaca, kupaca i
krajnjih korisnika njegove robe ili usluga.
U ovom slucaju ne radi se o kolektivnom ponasanju, kao sto je to slucaj kod sporazuma, vec o
samostalnom ponasanju privrednih subjekata koji na trzistu nemaju pravu konkurenciju.
Najjednostavniji nacin nastanka dominantnog polozaja jeste stalni individualni rasta trzisne moci jednog
preduzeca. ono prirodno moze pod povoljlnijim privrednim okolnostima, stalno povecavati svoju snagu i
konkuretsku sporsobnost i tako vremenom potisnuti konkurente. U poslovnoj praksi medjutim ovo se
izuzetno rtko desava, pa cesce do povecanja privredne moci dolazi na osnovu transormacije preduzeca u
novo privredno drustvo i to preuzimanjem ili stvaranjem novog privrednog subjekta. Npr, kada se
fuzionisu dva preduzeca kojia posluju na istom trzistu.

48
Zakon daje i jednu referentnu vrednost koja moze ukazivati na postojanje dominatnog polozaja, ukoliko je
njegov deo na relevantnom trzistu veci od 40% uzimajuci u obzir dodatne kriterijume:udele koje na na
tom trzistu imaju njegovi konkurenti,prepreke ulasku na trziste i snagu potencijalnih konkurenata.
Ukoliko su dva ili vise nezavisnih ucesnika na trzistu povezani tako da zejednicki deluju kao jedan ucesnik,
rec je  o kolektivnoj dominacji, odnosno kolektivnom dominantnom polozaju. Doatni uslov je da se
subjekti ne nalaze u konkurentnom odnosu ili da njihova konkurencija nije dovoljno intenzivan(npr.
Subjekti naplacuju ujednacene cene za svoju robu i suluge, ali primenjuju druge strategije za privlacenje
klijentele kao sto su intenzivna reklama ili promotivne prodaje.)
Pojam zloupotrebe dominantnog polozaja- samo postojanje dominatnog polozaja na trzistu nije
zabranjeno ,vec je zabranjena  samo njegova zloupotreba.
Nas zakon propisuje koje se radnje smatraju zloupotrebom dominantnog polozaja:
-          neposredno ili posredno nametanje nepravednih kupovnih ili prodajnih cena ili drugihj
nepravednih uslova poslovanja
-          ogranicavanje proizvodnje, trzista ili tehnickog razvoja na stetu potrosaca
-          primenjivanje nejednakih uslova poslovanja na iste poslove sa razlicitim ucesnicima na
trzistu, cime se dovode u nepovodljniji polozaj u odnosu na konkurente
-          uslovaljavanje zakljucenjaugovora time da druga stana prihvati dodatne obaveze koje, po
svojoj prirodi ilil prema trgovackim obicajima nisu u vezi sa predmetom ugovora
postoji nkoliko stanovista koja imaju za cilj pojmovno odredjenje zloupotrebe dominantonog polozaja:
prva se odnose na utvrdjivanje cinjenice da li se odredjeno iskoriscavanje trzisnog polozaja moze postici
samo pri postojanju dominantnog polozaja ili i u drugim slucajevima, dalje. Dalje u svakom konkretnom
slucaju vazno je utvrditi da li dominantno ostvaruje odredjene prednosti koje bi pri punom dejstvu
konkurencije bile nedostizne.
Znacaja element pri utvrdjivanju postojanja dominantnog polozaja je nastajanje nepravedne stete za treca
lica. Zloupotreba postoji kada dominantno preduzece iz takvog polozaj izvlaci nesrazmernu korist.
 
                                              50        KONCENTRACIJE
 
Koncentracija ili udruzivanje, odnosno povezivanje ucesnika na trzistu moze nastati u nekoliko osnovnih
slucajeva. Pre svega, moze doci do statusnih promena ucesnika na trzistu u smislu zakona kojim se
uredjuju privredna drustva ( fuzija, spajanje). Osim toga, jedno ili vise preduzeca mogu steci neporednu ili
psorednu kontrolu nad drugim preduzecem ili njegovim delom. Najzad najmanje dva nezavisna subjekta
mogu osnovati ili zajednicki kontrolisati novog ucesnika na trzistu, pa ce se raditi o zajednickom ulaganju
Osnovna pretpostavka za postojanje koncentracije je da privredni subjekt vrsi odlucujuci uticaj na
poslovanje drugog ucesnika na trzistu, bilo da on svoj osnov nalzi u pravima ili utovorima ili je ostvaren
nekim drugim pravnim ili cinjenicnim sredstvom. Najcesce je rec o udelu u vlasnistvu ili pravu koriscenja
celokupne ili dela imovine ucesniak na trzistu od strane drugog ucesnika ili ugovornom ovlascenju koje
omogucuje uticaj na rad ili odlucivanje nekog privrednog subjekta.
Oblici kontrole se procenjuju pojedinacno u svakom konkretnom slucaju ili kombinovanjem ralicitih
elemenata bez uzimanja u obzir namerezainteresovanih strana.
Ukoliko je u periodu kracem od dve godine izvrseno vise koncentracija izmedju istih privrednih subjekata,
radice se o jednoj konkcentraji, pri cemu se kao vreme nastanka uzima dan izvrsenja poslednje
koncentracije.
Zakon precizira tri slucaja koja se ne smatraju koncetracijom:
-          Ukoliko bankarska ili druga finansijka organizacija stekne akcije ili udele radi dalje prodaje,
pod uslovom da ih proda u roku od 12 meseci, i da ih ne korist za ostvarenjeuticaja na poslovanje
ucesnika na trzistu.
-          Kada stecajni upravnik steknekontrolu nad privrednim drustvom.
-           Zajednicko ulaganje koje ima za cilj koordinaciju trzisnih aktivnosti izmedju dva ili vise
ucesnika na trzistu koji zadrzavaju svoju pravnu nezavisnost.
U svakom slucaju da bi se izvrsila koncentracija mora se podneti zahtev za izdavanje odobrenja za
sprovodjenje koncentracije. Ovo je dobro resenje jer se kontrola posledica koncentracije de facto vrsi

49
preventivno, u trenutku kada koncentracija nije realizovana, pa su stetne posledine po ucesnike
minimalne.
Kontrola se vrsi nad koncentracijama koje prevazilaze odredjena ogranicenja koja se ticu visine ukupnog
godisnjeg prihoda svih ucesnika. Zahtev se tako mora podneti ukoliko zajednicki ukupan godisnji prihod
svih ucesnika u koncentraciji ostvaren na trzistu RS u prethodnoj obracunskoj godini prelazi iznos od 10
miliona evra i ukoliko zajednicki ukupangodisnji prihod ucesnikau koncentracji ostvaren na svetskom
trzistu u prethodnoj obracunskoj godini prelazi iznos od 50 miliona evra, pri cemu najmanjejedan ucesnik
na trzistu koji je ucesnik koncentracijemora da bude registrovan na teritoriji RS.
                                             51   POSTUPAK PRED KOMISIJOM
 
Postupak se odvija prema odredbama zakona kojim se uredjuje opsti upravni postupak, ukoliko Zakonom
o konkurenciji kao lex specioalisom nije propisano durgacije.
Resenja  koja usvaja Komisija konacna su i protiv njih se moze pokrenuti upravni spor pred nadleznim
sudom. Predsednik Saveta donosizakljuckeprotiv kojih se  moze izjaviti zalba Savetu u roku od tri dana od
dostavljanja zakljucka
Postupak se pokrece po sluzbenoj duznosti ili na zahtev zainteresovanog lica. Komisija pokrece postupak
po sluzbeno duznosti uvek kada dodje do saznanja da je izvrsena radnja koja je predvidjena kao povreda
konkurencije. Kao i kada stranka ucini verovtnim da seodredjenom radnjom narusava konkurenija, ili
nema dovoljnos redstava za pokretanjei vodjenje postupka.
Ovlascena lica – koja mogu zahtevo pokrenuti postupak jesu : ucesnici na trzistu koji imaju pravni interes,
udruzenja trzisnih ucesnika(privredne komore, udruzenja poslodavaca i preduzetnika,) udruzenja
potrosaca, drzavni organi, organi teritorijalne autonomije, lokalne samouprave.
Za postupak pred Komisijom karakteristicno je da, osim u odredjenim slucajevimaskracenog postupka,
sadrzi nekoliko faza. Skraceni postupak znaci da komisija moze doneti resenjeneposredno, bez
sprovodjenja ispitnog postupak. Ovakva vrsta postupka se moze voditi samo ukoliko se to ne kosi sa
nacelom tvrdjivanja materijalne istinei nacelom saslusanja stranke. Zato zakon ogranicava mogucnost
vodjenja skracenog postupka na 4 slucaja: ako u postupku ne ucestvuju stranke sa suprotnim interesima,
ukoliko su u zahevu navedene cinjenice i dokazi na osnovu kojih komisija moze utvrditi starno stanje ili je
ono poznato komisiji, ukoliko je rec o koncetraciji za koju je po dokazima i drugim cinjenicama izmesenim
u zahtevu ocicgledno da ona nije usuprotnosti sa konkurencijom, ukoliko nije potebno posebno saslusanje
stranke radi zastite njenih prava.
U ostalim slucajevima vodi se  istrazni postupak i to od stane ovl lica. U ovom postupku pribavljaju se
isprave koje sa drze podatek od zncaja za resavanje predmeta, vrsi se uvidjaj i otale radnje potrebne da se
pravilno utvrdi cinjenicno stanje, uzimaju se izjave od stranaka, svedoka ,vestaka. Medjutim u ovom
postupku se ne odrzava usmena rasprava.
Nadleznosti komisiju u pogledu pribavljanja dokaza su znacajne, tako ona moze pregledati prostorije i
privremeno oduzimati isprave i premete ukoliko postoji osnovana sumnja d stranka ili drugi ucesnik u
postupku drzi isprave koje mogu biti od znacjaza utvrdjivanje materijalne istine.
Ukoliko u postupku ucestvuju stranke sa suprotnim interesima ili je neophodno saslusati svedoka ili
vestaka , Savet je duzan da odrzi usmenu raspravu. On to moze uciniti po zahtevu stranke ili po sopstvenoj
inicijativi, jedini uslov je da bude prisutno vise od polovine clanova Saveta.
U cilju efikasnosti predvidjen je i institut prekida postupka, cak iako je pokrenut po sluzbenoj duznosti
ukoliko ustanovi da je konkurencija povredjena u neznatnoj meri, a stranka protiv koje se vodi postupak
preuzme obavezu da nece ponoviti zabranjenu radnju. Prekid moze trajati najduze 6 meseci, a u toku
prekida ukoliko stranka prekrsi preduzete obaveze, komisija moze nastaviti postupak.
Vrste postupka
Ucesnik u sporazumu moze uputiti zahtev Komisiji da odobri izuzece pojedinacnog sporazuma ili dela tog
sporazuma, ukoliko taj sporazum doprinosit unapredjenju proizvodnjeili distribucije ekonomskog razvoja i
pri tome ne ugrozava potrosace. Teret dokazivanja ispunjenja ovih uslova snosi spodnosilac zahteva
Ukoliko komisija odobri pojedinacno izuzece donece resenje koje sadrzi rok na koji se izuzece odobrava, a
koji ne moze biti duzi od 5 godina.
Na zahtev ucesnika u sporazumu koji je izuzet, a koji se podnosi najkasnije 4 meseca pre isteka roka
odobrenog izuzeca, komisija ponovo moze odobriti izuzece na rok od 5 godina.

50
 Takodje ona ima pravo da ukine svoje resenje ukoliko dodje doizmene uslova pod kojima je izuzetak
odobrene, ukoliko se cinjenice na kojima se zasnivala odluka pokazu kao netacne.
Zakon regulise i prijavljivanje sproazuma koji mogu biti izuzeti od zabrane. On propisuje da se ovakvi
sporazumi moraju prijaviti komisiji u roku od 15 dana od dana njihovog zakljucivanja. Takodje ucesnik u
sporazumu moze da podnese zahtev kojim ce se utvrditi da pojedini sporazum nije zabranjen. Medjutim
ukoliko se posledonosenja resenja kojim se utvrdjuje da sporazum nije zabranjen izmene okolnosti
komisija donosi rsenje o ukidanju tog resenja.
1.      Postupak za utvrdjivanje da pojedina radnja predstavlja zloupoterbu domonantnog
polozaja-  kod komisije se pokrece i ovaj postupak i to na zahtev zainteresovanog lica ili po
sluzbenoj duznosti. Ukoliko utvrdi da je zloupotrebljen ovakav polozaj donosi se resenje kojim
utvrdjuje povredu i u kome moze odrediti mere koje su uscesnici duzni da preduzmu radi
uspostavljanja normalne konkurencije. One se mogu odnositi na podelu prevrednog drustva,
otudjenje njihove imovine, akcija, udela, raskid ugovora.
Posto postoji pretpostavka da dominanti polozaj moze da ima i subjekt koji poseduje manje od
40% relevatnog trzista, teret dokazivanja snosi podnosilac zahteva, a u slucaju veceg procenta
teret dokazivanja da nema dominantnog polozaja pada na ucesnika na trzistu. Kada je rec o
kolektivnom gominantnom polozaju ukoliko je udeo manji od 50% teret dokazivanja je na
komisiji, odnonso pondosiocu zahteva u suprotnom je na samom ucesniku na trzistu.
2.      Postupak registrovanja koncentracija – zahtev podnose uesnici u koncetraciji u slucaju
statusnih promena ili zajednickog ulaganja. Podnsise u roku od 7 dana od dana potpisivanja
sporazuma, odnosno od dana objavljivanjajavnog poziva, ondosno ponude ili od dana sticanja
kontrole.
Zahtev se moze podneti i kada ucesnici na trzistu pokazu ozbiljnu nameru da zakljuce ugovor.
Komisija po zahtevu moze postupati na razlicite nacine: ona moze odbaciti zahtev ukoliko nisu
ispunjeni zakonski uslovi, moze obustaviti postupak ukoliko podnosilac zahteva odustane od
njega.
Komisija moze odbiti zahtev za izdavanjeodobrenja ukoliko bi takvakncentracija bitno sprecila ili
ogranicila konkurenciju.
Kada procenjuje posledice budece koncentracije Komisija narocito uzima u obzlir sledece
kriterijume :strukture relevanog trzista, polozaj na trzistu ucesnika u koncentraciji, pravne i druge
prepreke za ulazak na relevanto trziste, nivo unutrasnje i medjunarnodne konkurentrnosti
ucesnika.
Komisija moze ukinuti, izmeniti ili ponistiti doneto resenje u nekoliko slucajeva, a pre svega
ukoliko je rec o uslovnom davanju odobrenja. Uslovi cuje ispunjenje komisija moze zahtevati jesu
npr. Izdvajanje jednogdela privrednog drustva koje je ucesnik u koncentraciji ili povlacenje sa
trzista na kome bi koncentracija ili povlacenje sa trzista na kome bi koncentracija imala lose
posledice po stanje konkurencije. Do ponistenja doci ce ukoliko je resenje doneto na
osnovunetacnih ili neistinito prikazanih cinjenica.
Kada se  koncetracija registrujeu odgovarajucem registru, uz prijavu se podnosi i resenje komisije
kojim se koncentracija odobrava. Najzad komisija vodi postupak po zahtevu protiv ucesnikakoji je
ucinio ranju sprecavanja, ogranicavanja ili narusavanja konkurencije. Ovakav postupak sprtovodi
se na zahtev koji mogu podneti drugi ucesnici na trzistu kojima se prouzrokuje steta, privredne
komore i udruzenja poslodavaca i preduzetnika, udruzenjepotrosaca i drzavni organ.. u svim
slucajevima kada se postupak pokrece na zahtev stranke, komisija je duzna d donese zakljucak o
pokretanju postupak u roku od 8 dana od podnosenja zahteva. U zkaljucku ce odbiti zahtev
ukoliko ga jepodnelo neovlasceno lice ili ako radnja opisana u zahtevu nije radnja kojom se
narusava konkurencija.
 Komisija strancij protiv kojie se vodi postupak dostavlja zahtev i zakljucak o pokretanju postupak
kako bi ona bila u mogucnostida odgovori na zahtev u roku koji komisija odredi a koji ne moze
biti kraci od 8 dana. Ukoliko komisija po sluzbenoj duznostiili na zahev zainteresovanog lica utvrdi
da se sporazumom, odnosno njegovim bitnim delovima narusava konkurencija donosi resenje
kojim utvrdjuje ovu povredu. U tom resenju moze odrediti mere koje su ucesnici duzni da
preduzmu

51
 
                                      
 
 

 
 

52