Глава трећа
АУТОРСКО ПРАВО

Поглавље I 
ОПШТИ ПОЈМОВИ О АУТОРСКОМ ПРАВУ

Појам ауторског права

Као посебна грана права, ауторско право је настало у 19. веку, али је оно
постојало још од настанка цивилизације - човек је још у праисторији сликао, певао,
играо.
 Ауторско право се може посматрати у објетивном и субјективном смислу.
 Ауторско право у објективном смислу  представља скуп правних прописа и
норми којима се регулишу друштвени односи и појаве у везиса стварањем и
искоришћавањем ауторског дела у области књижевности, науке или уметности.
 Ауторско право у субјективном смислу  представља право признато аутору на
основу норми објективног ауторског права, а по основу интелектуалног
стваралаштва.
Две су основне разлике између права индустријске својине и ауторског права -
прва је у предмету: права индустријске својине настају у области привредне
делатности, а ауторска у области књижевности, науке и уметности, речју - култури;
и друга у начину настанка субјективног права: права индустријске својине настају
доношењем решења у управном поступку, а ауторска права самим чином
стварања.
Једна од разлика је и та што се права индустријске својине односе на област
трговинр, тј. привреде, док се ауторска права односе на област културе и
уметности.
И поред разлика, постоје и одређене сличности које се односе на предмет
ових права и њихове економске функције.
Код ауторских права не постоји институт регистровања дела, али њему у
неким цртама одговара институт депоновања дела код надлежног државног органа
(Југословенска ауторска агенција, данас Ауторска агенција за Србију - ААС), али то
није никако стицање права, већ служи само као јаче доказно средство у случају
спора.
Основни задатак ауторског правао јесте признавање правне заштите аутору и
његовом делу, али и другим лицима која то право по закону имају - наследницима
аутора, корисницима и сл, али они та своја права црпе из права основног носиоца,
те се они називају деривативним, а корпус њихових права је ужи од права аутора.
Субјективно ауторско право се састоји из два овлашћења: имовинско-правног
и морално-правног. Код сродних ауторских права једино и искључиво
интерпретатори имају и морално-правна овлашћења поред имовинско-правних.
Коришћење ауторског дела је основ за двоструку правну заштиту - по основу
ауторског права и по основу права сродних ауторским.
И код субјективног ауторског права, попут права индустријске својине, постоје
одређена ограничења.
На сродна права ауторским, по закону, сходно се примењују прописи који важе
за ауторска права, будући да она нису предмет посебног регулисања.

Ауторско-правни однос

 Ауторско-правни однос је сложена категорија у којој учествује више лица.

Основни чинилац и носилац субјективног ауторског права јесте аутор, а од других
се ту могу наћи корисници ауторског дела.

7
 

Деривативни носиоци субјективног ауторског права су лица која то својство

стичу на основу уговора, закона или наслеђивања.
Организације за колективно остварење ауторских и сродних права попут
СОКОЈ-а за музичаре, ПРАГУС-а за глумце и других се такође јављају као носиоци
ауторских права. Тзв. корисници дела су такође носиоци ауторског права - то су
субјекти који ауторско дело као духовну творевину претварају у робу са којом
излазе на тржиште (издавачи, музичке и филмске куће, радио и телевизије, хотели,
кафићи).
На крају долазе уживаоци дела као најшири корисници ауторског дела и
крајњи конзументи (публика).

Однос ауторског права са другим правима

 Ауторско право спада у лична права јер се у оба случаја штити личност. Лична
права се не могу одвојити од личности, а морално-правна код ауторског права се
некада може одвојити.
Носилац личних права је искључиво физичко лице, а код ауторских права то
може бити и правно лице.
Стварна права су права на стварима. Предмет ауторског права је духовна
творевина које је и нематеријално добро. Стварна права се могу искоришћавати,
али се тим искоришћавањем њихова супстанца умањује, док се код ауторских
права то не дешава. Код стварних права постоји државина, а код ауторског права
ње нема.
Својина се може стицати на неколико начина у стварном праву, док тих начина
нема у ауторском праву.
Стварна права трају неограничено, док су ауторска права временски
ограничена. Такође, дешава се да ауторска права у неким ситуацијама имају већу
правну снагу од стварних права (на пример, купљена слика се не може мењати од
стране власника слике који истовремено није и аутор те слике).
 Ауторска права не могу бити предмет принудног извршења или заплене, док 
стварна права то могу бити.

Историјат ауторског права

 Ауторско право, по својој суштини постоји још од најранијих времена људске

цивилизације, само што оно као такво није познато и признато.
Претеча свих ауторских права је тзв. право на славу и ловоров венац који су
додељивани интелектуалним ствараоцима старог Рима. Тако, помиње се у
историјским изворима Август, Мецена - Августов министар, као они који су пружали
заштиту ауторима, док је Марсијан - римски песник крадљивце стихова називао
„крадљивцима људи“ - plagiarius.
Из овог периода датира и тужба actio iniuriarium због повреде части.
У средњем веку јављају се привилегије, а аутори су долазили до остварења
својих права преко издавача, тј. штампара, од проналаска Гутенбергове машине.
Први закон који регулише ову област донешен је у Енглеској 1710. године
познатији као Закон Ане Стјуарт, а први савремени закон - у Француској 1791.
године. У Србији први пропис ове врсте је био Царски патент о заштити књижевне и
уметничке својине из 1786. године.

8
 

ПРАВА СРОДНА АУТОРСКОМ ПРАВУ

 Ауторском праву блиска су одређена права која, међутим, не спадају међу

њих, иако су код нас регулисана истим законом. У недостатку одредби, на њих се
примењују одредбе о ауторским правима, а та сродна права су:
1. права интерпретатора,
2. права произвођача фонограма,
3. права произвођача емисије
4. права произвођача базе података и
5. права првог издавача слободног дела.
Субјекти сродних права ауторском нису ствараоци дела, већ су то
привредници, те они поседују искључиво имовинско-правна овлашћења. Једино се
интерпретаторима признаје, поред ових, и морално-правна овлашћења, будући да
се они сматрају духовним творцима, тј. у дело уносе одређени лични печат.

Поглавље I I 
I 
 ДЕЛА КОЈА УЖИВАЈУ АУТОРСКО-ПРАВНУ ЗАШТИТУ

Предмет правне заштите објективног ауторског права јесте аутор и дело.

Међу њима постоји специфична корелација која се огледа у томе што аутор ужива
заштиту која је везана за његово дело, док ауторско дело може да ужива
самосталну заштиту независно од аутора у случају када испуњава следеће услове:
када је дело анонимно и испуњава опште услове у вези оригиналности и форме.

АУТОРСКО ДЕЛО

Појам ауторског дела

 Ауторско дело је у нашем праву одређено путем методе генералне клаузуле

придодајући јој егземпларно набрајање најчешћих врста ауторских дела.
 Ауторско дело је оригинална духовна творевина једног или више физичких
лица изражена у одређеној форми без обзира на начин, величину, садржај,
комерцијалну или уметничку вредност као и допуштеност јавног саопштавања.
(генерална клаузула)
Нарочито се сматрају ауторским делима говорна дела, писана дела, музика,
кинематографска дела, дела ликовне уметности, дела архитектуре, дела
примењене уметности, картографија и пластична дела, позоришна режија и тд.
(егземпларно набрајање)
Битни услови правне заштите су:
1. оригиналност и
2. форма,
а небитни су они услови који у закону стоје после речи „без обзира на...“ - намену,
величину, садржину, комерцијалну, уметничку, научну или другу вредност, начин
испољавања, као и допуштеност јавног саопштавања његове садржине 1.
Овим набрајањем је остављена могућност да се јаве и нове врсте ауторских
дела уколико испуњавају битне услове из опште клаузуле 2, те ће и она уживати
правну заштиту иако нису наведена у егземпларном набрајању.

1
Свако може да пише шта хоће и уживаће правну заштиту, тј. неће се дирати у његово субјективно право,
али она не потире евентуалну кривичну одговорност на основу садржине дела.
2
Интернет сајтови, профил на facebook - у и сл.

9
 

Међутим, ауторским делима се не сматрају опште идеје, начела, принципи и

упутства садржани у делу. Ex lege се ауторским делом не сматра правни пропис,
поднесци и други акти у управном или судском поступку3.
Настанак ауторског дела

 Ауторско дело је, у својој бити, информација којома аутор саопштава своја
осећања и емоција, а у одређеној форми. Настанак ауторског дела обухватају
неколико фаза - фаза јављање идеје, фаза структурисање у унутрашњој форми и,
на крају, фаза уобличавање и изражавања у спољној форми.
Идеје могу бити оне љубавне, али и идеје мржње, расизма, патриотизма и оне
ипак не уживају правну заштиту, јер би се тиме дало право ексклузивитета на
основу примера.
Конкретизација идеје се још увек одвија у мислима аутора, с тим што из
апстрактног прелази колико толико у нешто конкретније. Из истих разлога, ни
конкретизација идеја не ужива правну заштиту.
Када аутор своје конкретизоване идеје материјализује, тј. заодене им
одређену форму, тек тада се може говорити о постојању ауторског дела коме
законодавац пружа правну заштиту.
 Ауторско дело представља скуп animus4-а и corpus 5-а и неуништиво је, будући
да је то духовна творевина, док се примерак ауторског дела може и да уништити.
 Ауторску заштиту уживају и недовршена дело, а једино је не уживају тек започета
ауторска дела.

Законски услови заштите ауторског дела

Закон прописује као битне услове за заштиту ауторског дела:

1. оригиналност и
2. форму.
Оригиналност дела је фактичко питање које се мора утврђивати у сваком
конкретном случају. Сматра се да се састоји из ауторске оригиналности и
оригиналности дела.
 Ауторска оригиналност подразумева одражавање индивидуалних особина
или осећања аутора, еманацију личности и осећања аутора, односно - то је израз
његовог духа.
Оригиналност дела је блиска појму новости у праву индустријске својине,
али се ту новост посматра објективно, док се у ауторском праву она процењује
субјективно.
Први услов за заштиту ауторског дела - оригиналност, се цени према ауторској
оригиналности, те тиме она улази у битне елементе за законску заштиту.
 Аутор је потпуно слободан у избору форме у којој ће своје ауторско дело
обликовати и манифестовати.
У упоредном праву се појављују још неки услови који су дефинисани као битни,
а који у нашем праву нису предвиђени као такви, мада могу егзистирати, али у
форми небитних услова. То су објављивање и издавање дела.
Објављивање је прво чињење доступним јавности, ужој или широј, дела на
било који начин и било где у свету. Објављивање дела се може десити само једном
и то је неповратан процес, док се издавање може поновити више пута, а може бити
и реверзибилан, повратан процес.
Издавање дела је пуштање у промет примерака дела од стране аутора или
лица које он овласти у оном броју који је обзиром на природу дела довољан да

3
Новински чланак који садржи просте описе или податке није ауторско дело. Међутим, уколико испуни
законске услове, он то ипак може постати.
4
- идеја.
5
- форма.

10
 

задовољи разумне потребе јавности, а може се издавати и више пута. Под

одређеним условима, ово може бити повратан процес.
Дело ликовне уметности је издато када је објављен оригинални примерак и бар
 једна копија која је трајно учињена доступном јавности, а за штампана дела се
тражи тираж од најмање 500 до 1.000 примерака.
Другачији су битни услови у праву англосаксонског подручја (ознака © за
copyright , депоновање у конгресну библиотеку и регистрација дела), а у
међународном ауторском праву се тражи и објављивање дела.
Конститутивни елемент правне заштите у другим земљама чланицама неке
конвенције јесу управо те универзалне конвенције.

Наслов ауторског дела

Наслов ауторског дела је име или назив под којим аутор обележава своје дело
по чему ће се оно разликовати од дела исте врсте.
То практично значи да исти наслов дела за сва дела исте врсте не може да се
користи, док се такав наслов може користити за именовање дела друге врсте6.
Забрана коришћења истог или сличног назива дела примењује се када се ради
о делима исте врсте и када се тако јавност може довести у забуну и пометњу.
Међутим, уколико ипак постоји исти наслов дела, па чак и исте врсте, али се не
може изазвати забуна и пометња у јавности, онда ова забрана не стоји7.
Наслов дела може, али и не мора бити у директној вези са садржином самог
дела, а акцесорне је природе, те дели своју правну судбину са главном ствари.
Незавршено дело, односно делови ауторског дела такође се сматрају
ауторским делом уколико испуњавају услове из генералне клаузуле.
Оригинална, изворна су она дела која су првобитно настала, а изведено дело
 је оно дело које је настало од стране аутора који је користио узор, идеју,
композицију других дела, с тим да је унео и довољно оригиналности у свом раду
чиме је створио ново дело.
Изведено дело може, али и не мора бити у истој форми као и оригинално дело,
а аутор иведеног и оригиналног дела немора бити иста особа, али такав аутор
изведеног дела мора тражити и добити сагласност аутора оригиналног дела.
Исто тако, прераде су могуће код свих врста ауторских дела, с тим што се мора
тражити и добити сагласност аутора оригиналног дела.
Неколико је врста адаптација ауторских дела: адаптација књижевног дела за
филм писањем сценарија, скраћивање, варијације и имитације код музичких дела и
томе сл. адаптацијом се не сматра превод неког дела.

Врсте ауторских дела

Постоје много врста ауторских дела, зависно од полазног критеријума.

Међутим, овде ће бити само наведена она најтипичнија.
Писана и говорна дела су она дела у којима је средство изражавања било који
 језик и у било којој форми. Најтипичнија су писана дела ма које врсте. Новински
чланци и приватна и послова преписка (коресподенција) не сматрају се a priori 
ауторским делима, она то ипак могу бити условно, ако испуне и уносе елементе
новости у своју садржину. Тако, просто приказивање чињеница и давања описа у
чланку не доводи до постојања ауторског дела. Превод неког дела не сматра се
ауторским делом преводиоца, тј. оно није изведено дело, иако се може превести
тек уз сагласност аутора дела које је предмет превођења.

6
На пример, постоји писано дело „На Дрини ћуприја“, а сме постојати и сликано дело са истим називом.
7
Типичан пример су наслови универзитетских и других уџбеника - „Управно право“, „Кривично право“,
„Криминологија“, „Интелектуална својина“ различитих аутора и коаутора.

11
 

У пракси се појавила и категорија портпури - то је ново дело које настаје

спајањем делова, сегмената, цитата или извода најзначајнијих дела једног аутора,
тако да се оно јавља као ново дело аутора из чијих делова се оно и састоји8.

 ДЕЛА КОЈА УЖИВАЈУ АУТОРСКО-ПРАВНУ ЗАШТИТУ

Предмет ове заштите је ауторско дело. Појам ауторског дела даје

законодавац помоћу генералне клаузуле, али уз допуну егзимпликативног
набрајања ште ће се посебно сматрати ауторским дело, чиме оставља могућност
да се правна заштита пружи и оним делима која испуњавају услове из генералне
клаузуле.
Законом се ауторским делом сматрају нарочито:
1. писана дела (књиге, брошуре, чланци, преводи, рачунарски програми);
2. говорна дела (предавања, говори, беседе и друго);
3. драмска, драмско-музичка, кореографска и пантомимска дела, као и дела
која потичу из фолклора;
4. музичка дела, са речима или без речи;
5. филмска дела (кинематографска и телевизијска дела);
6. дела ликовне уметности (слике, цртежи, скице; графике, скулптуре и
друго);
7. дела архитектуре, примењене уметности и индустријског обликовања;
8. картографска дела (географске и топографске карте);
9. планови, скице, макете и фотографије;
10. позоришна режија.
Не сматра се ауторским делом творевина животиња, нити природне
творевине (Ђавоља варпш, на пример), чак ни уколико се компјутерски створи неко
дело без учешћа људског духа. То значи да ће се ауторским делом сматрати само
људске творевине које испуњавају услове из генералне клаузуле.

Писана и говорна дела

За писана и говорна дела у теорији и законодавству се извегава назив језичка

дела.
Писана дела су дела која су изражена језиком у писаној форми, облику.
Говорна дела су дела изражена језиком у усменој форми.
У овој категорији (писаних и говорних дела) се налазе, на пример, књижевна
дела, збирке књижевних дела, сликовнице, илустрације, стрипови и тд.
Уколико испуњавају законске услове из опште клаузуле, сматраће се
безусловно ауторским делима.
Међутим, постоје одређене категорије које ће се условно сматрати ауторским
делима. Такве су новински чланци, приватна и пословна коресподенција. Они ће то
бити уколико испуњавају услове из гнералне клаузуле. Новински чланци који
просто преносе информације, неће се сматрати ауторским делом. Међутим,
уколико има елемената оригиналности, онда ће они бити ипак ауторско дело. Иста
 је ситуација и са коресподенцијом.
Сличне творевине, попут приватних дневника, белешки, записа, сматраће се
ауторским делом уколико испуњавају услов оригиналности.

Усмена дела

8
Типичан пример је песма која носи наслов „Песме моје“ Томе Здравковића, нашег познатог извођача
музике, која у се садржи најзначајније делове његових претходних песама.

12
 

Усмена дела, попут говора, предавања, пледоајеа (завршне речи у судском

поступку), речју - свега што се може јавно саопштити усменим путем, а да не буде
забележено и испуњава услов оригиналности, чини ауторско дело, те му се пружа
правна заштита.

Рачунарски програми

Рачунар се састоји из два основна елемента - хардвера (елементи физичке

конфигурације) и софтвера (конфигурација у виду програма и података).
Не постоји знак једнакости између рачунарских података и софтвера, јер је
софтвер шира категорија - подразумева конкретан програм, али и опис програма,
додатна упутства, паковање.
Рачунарски програм је низ наредаба и налога које корисник задаје рачунару
преко хардвера, а по одређеном редоследу или на одређененом програмском
 језику, како би рачунар извршио одређени задатак или циљ.
Данас постоје више компјутерских програма, који се стално усавршавају, али
и настају нови - Word, Excel, Google, Yahoo, Windows и тд.
Рачунарски програм у ширем смислу обухвата:
1. програмски концепт,
2. алгоритам и
3. сет инструкција.
Програмски концепт и алгоритам садрже и елемент апсолутне новости, те се
могу штитити по патентном праву. Сет инструкција испуњава услов оригиналности,
па се он штити по ауторском праву.
Већина савремених права штите рачунарске програме као и књижевна,
литерарна ауторска дела, али у неким правима се сматра и правом sui generis, а
може се штитити и по прописима о нелојалној конкуренцији.
Носилац рачунарског програма има одређена овлашћења која су мало
другачија. Он, наиме има право на:
1. умножавање програма,
2. мењање програма,
3. превођење програма на други језик и
4. право на послугу рачунарских програма.
Као и код осталих ауторских права, о чему ће посебно бити речи, и код
рачунарских програма трећа лица могу да користе овакав програм без дозволе
аутора (ограничење права) када је корисник законити ималац бар једног програма,
односно копије, примерка, када он може и преводити програм на други програмски
 језик, прилагођавати га сопственим потребама, копирати на тврди диск. Код
осталих ауторских права ово није случај.
Право носиоца рачунарског програма, у Србији, се штити по ЗАСП, али се
може штитити и по прописима о нелојалној конкуренцији.

Позоришна дела

Позоришно дело јесте ауторско дело које је намењено сценском извођењу

посредством једног или више уметника, извођача или интерпретатора (глумац,
пантомимичар и сл.).
Средства изражавања у позоришном делу могу бити говор, музика, покрет,
игра, па се и, с обзиром на средства изражавања, деле на драмска, драмско-
музичка, кореографска, пантомимска дела и дела из фолколора.

13
 

 Драмска дела јесу дела која постављају на сцену неку драмску радњу
(комедију, трагедију, монодраму, мелодраму).
Права аутора драмског дела су:
1. право објављивања дела,
2. право издавања,
3. право извођења и
4. право представљања.
Право објављивања дела и право издавања се могу преносити заједно или
посебно, а право извођења и право представљања јесу позоришна права у ужем
смислу.
 Драмско-музичко дело је типично (претпостављено) коауторско дело,
будући да се састоји и из музике и из драмског текста (либрето).
Права аутора драмско-музичког дела су:
1. право објављивања дела и
2. право сценског извођења.
Кореографска дела су типична спојена дела, а радња се изражаваја помоћу
плеса, игре, ритма. Најтипичније кореографско дело јесте балет. Балет је спојено
дело које се састоји из три врсте дела, те постоје и три аутора:
 аутор дела (текста, либрета),
 аутор игре и
 аутор музике.
Пантомимска дела јесу дела која су без речи, а изражена су помоћу гстова
(покрета руку) и мимике лица.
 Дела из фолколора јесу дела која потичу из народа.
Сва горе наведена дела - драмска, драмско-музичка, кореографска,
пантомимска дела и дела из фолколора, морају да имају материјалну подлогу, тј.
да буду фиксирана на одређени начин како би аутор уживао правну заштиту.

Музичко дело

Музичко дело јесте дело у коме аутор (композитор) изражава своје мисли и
емоције помоћу звука, а састоји се из три елемента:
1. мелодије,
2. ритма и
3. хармоније.
Мелодија (арија) је суштина ауторског дела и састоји се из низа звукова који
следе један за другим и једино она ужива правну заштиту као независна
творевина.
Ритам је однос разних тонова са различитим трајањем и наглашавањем.
Хармонија је истовремено складно звучање различитих тонова и звукова.
Ритам и хармонија не уживају самосталну правну заштиту, будући да су они
само елементи музичког дела.
Ово дело може бити са или без речи и, по правилу је фиксирано нотама, па
чак и да није фиксирано ужива правну заштиту. Исто тако, композитор може да
депонује своје дело код ААС, али је та радња декларативног карактера.
Композитор музичког дела ужива следећа права:
1. право издавања дела и
2. право објављивања (јавног саопштавања) дела.
Право издавања дела композитор не врши сам, већ он преноси то право на
издавача (произвођач фонограма9) који је и корисник ауторског дела.

9
Такви произвођачи су City records, Grand production и слично.

14
 

Оно што је битно јесте то да се за свако јавно извођење (кафићи, дискотеке,

хотели, концерти) плаћа накнада, односно потребна је сагласност аутора.
Куповином примерка музичког дела од стране крајњег корисника, конзумента, не
стиче се право на јавно извођење дела. Наиме, за свако јавно извођење дела
потребна је искључиво дозвола композитора, као што је већ речено.
Музичка дела могу бити изворна и изведена (аранжмани, варијације,
имитације, портпури и сл.).

Филмско дело

Филмско дело јесте дело код кога је средство изражавања покретна слика са
музиком и текстом.
Да би једно дело које садржи ове елементе било и ауторско дело, потребно је
да испуњава услове из генералне клаузуле.
Филмско дело, које може бити изворно или изведено, а мора бити фиксирано
на материјалну подлогу (целулоидна или филмска трака, дигитални медиј и сваки
други погодан начин) како би уживало правну заштиту.
Две су врсте филмског дела:
1. конематографско (биоскопско) и
2. телевизијско.
Наслов филмског дела такође ужива правну заштиту, исто као и сваки други
наслов било ког ауторског дела.
Филмско дело је ауторско дело sui generis, а настаје на основу уговора о
кинематографском делу, што је збирни назив за више врста уговора између
продуцента, са једне стране, и свих других лица са друге стране (глумаца,
режисера, сценариста, шминкера, композитора и сл.).
Од свих ових лица, аутором кинематографског дела се по закону сматрају
1. сценариста,
2. редитељ (режисер),
3. главни сниматељ,
који су увек и безусловно аутори кинематографског дела, а ако је музика битан део
и елемент филма, онда је ту и
4. композитор,
а код цртаних и анимираних филмова ту је и
5. главни цртач и аниматор,
који су условни аутори кинематографског дела.
Остала лица нису коаутори филмског дела, већ су они аутори појединих
ауторско-правних доприноса, а то су:
1. глумци,
2. маскери,
3. шминкери,
4. костимографи,
5. сценографи и тд.
Код нас је по закону, искључиво продуцент ( Metro Goldvin Mayer, Fox 
Searchlight, Hanna Barbera и др.) носилац ауторског права над филмским делом.
По својој природи, могућа је кумулација улога - режисера, глумца и сл.
Кинематографско дело, као један део филмског дела, је нужно
(претпостављено) коауторско дело.

 Дела ликовних и примењених уметности

Дела ликовних и примењених уметности су дела у области сликарства,

графике, вајарства (дводимензионални и тродимензионални приказ) и сл.
Њих карактеришу просторност, индивидуалност и оригиналност.

15
 

Ова дела могу бити изворна или изведена, а посебна врста изведених дела
 јесу копије и репродукције.

 Дела архитектуре

Дела архитектуре јесу дела која представљају грађевинске објекте који

изазивају у човеку естетске реакције.
Поред форме, грађевински објекат мора да има и одређену оригиналност, те
ће у том смислу уживати ауторско-правну заштиту.
Дела примењених уметности и индустријског обликовања
Дела примењених уметности и индустријског обликовања јесу дела дизајна
која су и оригинална.
То су различити производи у индустрији – сувенири и сл.
Ова дела уживају троструку заштиту – као дела индустријске својине, ауторск 
дела и по праву сузбијања нелојалне конкуренције.

Остала ауторска дела

У ову групу спадају фотографска, картографска, пластична и остала ауторска

дела.
Фотографско дело у принципу не ужива ауторско-правну заштиту, осим
уколико се не ради о уметничкој фотографији која има елементе оригиналности.

Поред свих ових побројаних ауторских дела која су типична ауторска дела, те
их и законодавац набраја као примере, ауторским делом ће се сматрати и свако
друго дело које испуњава услове из генералне клаузуле – оригиналност и форму.

Поглавље I I 
II 
I  
ЛИЦА КОЈА УЖИВАЈУ АУТОРСКО-ПРАВНУ ЗАШТИТУ

АУТОР

Појам аутора

 Аутор је физичко лице 10 које је створило ауторско дело; он је духовни творац

или интелектуални стваралац дела.
 Аутор може бити свако физичко лице које поседује само правну способност,
без обавезе да поседује и пословну способност. Значи, и пословно неспособна
лица која су душевно оболела могу бити аутори дела, са том разликом што она
неће моћи да врше своја права већ ће то чинити њихови заступници.
Духовна творевина се не сматра правним послом, већ је то правна чињеница
за коју се везују ауторско-правне последице.
 Аутор стиче то свије својство – својство аутора, самим чином стварања
ауторског дела, чиме му аутоматски ex lege и ipso facto припада субјективно
ауторско право. Дакле, нема никаквве формалности или процедуре.
 Аутором се сматра лице чије је име, псеудоним или знак стављен на
ауторском делу док се супротно не докаже. На аутору лежи право избора да ли ће
своје дело обележити као своје и на који начин.
Уколико аутор не означи своје дело, оно ће се сматрати анонимним. За такво,
анонимно, дело које је издато, ауторско право ће вршити издавач, а за анонимно
дело које је само објављено, а не и издато – оно лице које је такво дело објавило.
Осима аутора, као носилац субјективног ауторског права могу бити и друга
лица било по основу уговора, закона или установе наслеђивања.

10
Правна лица никада не могу бити аутори ауторског дела.

16
 

 Ауторство11 и власништво над делом нису исте категорије нити идентичне

појаве и поред могуће кумулације (на пример код уметничких слика, књига,
уметничких фотографија и сл). У оваквим случајевима, ауторско право се јавља
као јаче право од права својине.
Наиме, сопственик ауторског дела има две основне дужности према аутору и
ауторском делу:
1. достојно искоришћавање ауторског дела и
2. поштовање интегритета аутора и његовог дела.
Појам коаутора

Установа коауторства постоји када два или више физичих лица заједничким
стваралаштвом или интелектуалним доприносом створе одређено ауторско дело.
Доприноси оваквих лица морају бити интелектуалне или ствралалачке
природе, тако да друге врсте доприноса попут спонзорства, техничке помоћи,
финансијске и друге немају никаквог утицаја на коауторство, јер нема духовног
елемента.
С обзиром на природу настанка, коауторство може бити нужно
(претпостављено, принудно) и вољно коауторство 12.
Коауторско дело мора да представља целину која не мора бити нужно и
недељива, већ се може састојати из дељивих целина (поглавља код књига и сл.).
Типичан пример коауторског дела јесте филмско и драмско-музичко дело
(опера).
Од коауторства треба разликовати спојена дела. Спојена дела јесу дела код
којих нема заједничке стваралачке сарадње, већ су то две врсте дела просто
спојене ради лакшег искоришћавања дела (балет).

Коаутор филмског дела

Филмско дело је типичан пимер коауторског дела са елементом нужног

коауторства.
Коаутори код филмског дела јесу главни:
1. сниматељ,
2. режисер (редитељ),
3. сценариста
који су увек и безусловно аутори кинематографског дела, а ако је музика битан део
и елемент филма, онда је ту и
4. композитор,
а код цртаних и анимираних филмова ту је и
5. главни цртач и аниматор,
који су условни аутори кинематографског дела.
Осим њих, глумци, костимографи, сценографи и друга лица јесу аутори
појединих ауторско-правних доприноса, али не и аутори или коаутори филма.
Глумци јесу још и интерпретатори те имају по том основу и посебна права као
сродна ауторским правима. Међутим, у теорији се поставља питање да ли
глумцима признати и ауторска права због постојања моралне компоненте.
 Аутори филмског дела имају следећа овлашћења:
1. овлашћење да снимају своје творевине,
2. овлашћење на репродуковање, стављање у промет и приказивање
(емитовање, превођење, прерада) и
3. овлашћење на синхронизовање дела.

11
Ауторство није правни посао, већ правна чињеница (факт).
12
Типичан пример нужног коауторства јесте кинематографско дело, а вољног – књижевна и др. дела.

17
 

Коауторска права на филмском делу јесу недељиве природе будући да чине

заједничку целину – филм, али то никако не значи да се поједини ауторски
доприноси могу самостално искоришћавати уколико им природа тих доприноса то
допушта (музика, на пример).
Коаутори филмског дела јесу једна од уговорних страна код уговора о
кинематографском делу који стоје уз ауторе појединих ауторских доприноса. Сви
они путем уговорне цесије преносе на продуцента своја имовинско-правна
овлашћења, који обједињује њихове доприносе у једну целину и ствара филм, те је
он и носилац ауторског права, а његова најважнија овлашћења јесу:
1. право снимања,
2. право пуштања у промет и
3. право приказивања филма.
Продуцент коауторима и ауторима појединих доприноса плаћа накнаду, а
потом преноси своје право у вези филма на кориснике (биоскопе, телевизијске
станице, пружаоцима интернет услуга и све друге који могу да економски
експлоатишу ово дело). Крајњи корисници или конзументи (уживаоци) - грађани,
плаћају накнаде корисницима дела.
Као и код права индустријске својине, и код ауторских права постоје одређена
ограничења. Наш закон предвиђа две врсте ограничења за ауторе филмског дела у
корист продуцента:
1. ако неки коаутор одбије да доврши свој допринос или је завршио, али не
 жели да га преда, продуцент може да употреби већ створени допринос или да
ангажује ново лице (супституција) и
2. допринос писца сценарија и композитора који су одвојиви од дела могу се
одвојити и искоришћавати уколико се тиме не вређају права пренесена на
продуцента.

НОСИЛАЦ АУТОРСКОГ ПРАВА

 Аутор јесте изворни носилац ауторског субјективног права. Сходно томе,

његов corpus субјективних ауторских права је максималан.
Поред аутора, носиоци субјективног ауторског права могу бити и друга лица
која то својство стичу на основу уговора, закона или по основу наслеђивања. Сви
они јесу изведени, дериватни носиоци ауторског права те им је и corpus праваужи,
а сама права која ће имати одређена су основом настанка њиховог поседовања.
Најчешћи пренос ауторског права јесте уговор којим се преносе само
имовинско-правна овлашћења, а не и сва морална овлашћења 13 која су чврсто
везана за личност аутора.
 Ауторска права се могу наслеђивати и за њих важи општи режим
наслеђивања како за имовинска овлашћења, тако и за поједина морална.
По закону, носиоцем ауторских права сматрају се и послодавци за лица која
су у радном односу код њега и то за дела која су настала по налогу или наруџбини
послодавца. Тако, послодавац има овлашћење да дело објави и носилац је
искључиво имовинских овлашћења, док аутор задржава морална овлашћења и
добија посебну накнаду.
Законска ограничења за послодавца јесу временска и предметна, тако да он
такво дело може искоришћавати у року од 5 година и то оно дело које је настало у
оквиру редовне пословне делатности у оквиру радног односа14. Ово је
карактеристично код новинра, радника у стручним институтима, програмера у
Microsoft -у и сл.
Сличан је режим и за ауторска дела израђена по наруџбини.

13
Нека морална овлашћења су преносива.
14
Књижевна дела професора јесу њихова дела, будући да је њихова једина обавеза предавање и
оцењивање студената, а не и писање књига, чланака, есеја и сл.

18
 

ЛИЦА НА КОЈЕ СЕ ЗАКОН У ВЕЗИ АУТОРСКИХ ПРАВА ПРИМЕЊУЈЕ

 Ауторско дело страног аутора заштићено је у Србији под следећим

алтернативним условима: да је аутор лице које има ауторска права на основу
међународног уговора који је ратификовала или да постоји узајамност између
Србије и земље којој аутор припада. Постојање узајамности доказује лице које се
на узајамност позива.
 Ако један аутор не испуњава услове за признање ауторског права, то не значи
и искључење правне заштите - он може заштитити у Србији само морална
овлашћења а у вези свог ауторског дела. Ово је тенденција да се сваком лицу
заштите универзална права без обзира на држављанство, те на том становишту
стаје и законодавац прецизирајући у члану 108 ЗАСП „морална права аутора
признају се страном држављанину без обзира на то да ли су испуњени услови из
члана 106. став 1. овог закона.“
Право слеђења признаје се страном држављанину искључиво на основу
узајамности.

Поглавље IV 
ПРАВНА ПРИРОДА, САДРЖИНА, ОГРАНИЧЕЊА И ТРАЈАЊЕ АУТОРСКОГ
СУБЈЕКТИВНОГ ПРАВА

ПРАВНА ПРИРОДА АУТОРСКОГ СУБЈЕКТИВНОГ ПРАВА

Одредити правну природу неког института значи подвести га под већ

постојеће појмове или институте, тј. подвести га под неки шири појам.
О правној природи ауторског права постоје неколико теорија:
I. Теорија о својини (Џон Лок),
II. Субјективно ауторско право као интелектуална својина (Хјубман),
III.  Ауторско право као чисто лично право (Гирке),
IV.  Ауторско право као нематеријална имовинска вредност
V.  Ауторско право као посебна категорија интелектуалног права.
У савременим законодавствима доминирају две теорије - дуалистичка и
монистичка.
По дуалистичкој теорији, субјективно ауторско право се састоји из два права -
имовинских и моралних права.
По монистичкој теорији, субјективно ауторско право је јединствено, апсолутно
право, право sui generis састављено из два овлашћења, две компоненте -
имовинских (материјалних) и моралних (лично-правних) овлашћења.
Наш Закон о ауторским и сродним правима прихвата монистичку теорију.

САДРЖИНА АУТОРСКОГ СУБЈЕКТИВНОГ ПРАВА

 Ауторско субјективно право представља јединствено право које садржи две

врсте овлашћења - имовинска и морална, а која служе заштити материјалних и
личних права аутора. Већина законодавстава, попут нашег, а у складу са Бернском
конвенцијом, врше експлицитно набрајање појединих морално-правних и
имовинско-правних овлашћења.
Међутим, поједини теоретичари сматрају да је непотребно вршити овакву
поделу - на морална и имовинска овлашћења, будући да је демаркациона линија
танка - ауторско дело је објекат права res, те ова подела нема итицаја на пружање
заштите, јер штитећи једно штити се и друго право.

Морална права аутора

19
 

Однос моралних права аутора и личних права је нешто другојачији - морално

овлашћење је шира категорија, будући да се личним правима штите само лична
добра човека (име, част, слика), а код моралних овлашћења штити се и личност
аутора, али и дело таквог аутора. Лична права се гасе смрћу особе, док морално-
правна овлашћења надживљавају аутора, те теоретски трају вечно.
Две су владајуће концепције у савременим правима које говоре о његовој
правној природи и значају и месту у систему права, али и месту ових овлашћења у
самом ауторском праву, те тако утичу и на саму садржину националних прописа и
мађународних конвенција.
Тако, обзиром којој компоненти дају примат - моралној или имовинској, постоје
две донцепције:
1. англосаксонска концепција и
2. континентална концепција.
У англосаксонском праву  примат имају имовинско-правни интереси, док су
морално-правна овлашћења супсидијарног карактера и слабијег интезитета, ужа по
обиму и условљена одређеним радњама формалног карактера.
У континенталном праву  превласт је на страни моралних овлашћења.
Најважније карактеристике морално-правних овлашћења јесу следеће:
1. то су искључива, апсолутна овлашћења која делују erga omnes ,
2. неотуђивост морално-правних овлашћења, што је конститутивни елемент
или су поједина овлашћења везана за личност аутора и непреносива су,
3. релативна наследивост - она која су непреносива не могу се наслеђивати,
4. незастаривост моралних овлашћења - материјална овлашћења трају за
 живота аутора и одређени број година после његове смрти (најчешће 70 година),
док морално-правна овлашћења трају и по престанку имовинских, чиме се
испољава њихова тенденција трајања у вечност (неограниченост трајања) 15,
5. недопустивост принудног извршења - ауторова имовина може бити
предмет принудног извршења, а имовинска корист стечена по основу објављивања
дела може бити предмет извршења, док само овлашћење то не може бити.

Врсте моралних права

Морална овлашћења аутора из корпуса субјективних ауторских права јесу:

1. право патернитета,
2. право на назначење имена 16,
3. право на објављивање дела,
4. право на заштиту интегритета дела,
5. право на супротстављању недостојном искоришћавању дела.
Право патернитета јесте овлашћење аутора да се супротстави сваком
плагијату његовог ауторског дела.
Право на назначење имена подразумева право аутора, али не и обавезу, да
своје дело означи својим именом, знаком, псеудонимом, а ако то не учини дело ће
се сматрати анонимним.
Право на назначење и право патернитета састоје се још и из следећа три
подовлашћења:
1. да обележи своје дело и да захтева од лица које искоришћава његово
дело да означи име аутора,
2. да забрани злоупотребу свог имена и

15
Врхунска дела трају и дан данас.
16
Право патернитета и право на назначење имена чине једно сложено право - право на признање
ауторства.

20
 

3. да се супротстави сваком узурпирању или недопуштеном присвајању

дела.
Право на објављивање дела јесте право аутора да одлучи да ли ће, када и у
ком облику, тј. на који начин да објави, прикаже или на други начин саопшти
садржину дела јавности.
Ово право је предпоставка за искоришћавање дела, тако да ово овлашћење
садржи елементее и имовинског и моралног овлашћења.
Право на заштиту интегритета дела представља право аутора дела да се
супротстави свим неовлашћеним изменама свога дела. Када треће лице жели да
преради дело, било на боље или на горе, оно мора тражити и добити сагласност
аутора за такав акт. Аутор исто тако даје дозволу за репродукцију дела.
Право на супротстављању недостојном искоришћавању дела
подразумева обавезу да сваки стицалац неког примерка ауторског дела то дело
искоришћава на примерен начин којим се не вређају морална овлашћења аутора 17. 
Уколико се деси да се дело искоришћава на недостојан начин, аутор тог дела може
се правно побунити против тога.
Наведена овлашћења су основна. Поред ових, помиње се и тзв. право
покајања које садржи и моралну и имовинску компоненту - аутор дела има право
да ускрати дозволу за искоришћавање дела или да повуче примерке издатод дела
у промету ако би даље искоришћавање нанело штету аутору и то из разлога који су
настали после закључења уговора, а због околности које се не могу подвести под
кривицу стицаоца таквог примерка.

Имовинска права аутора

Имовинску компоненту из субјективних ауторских права чини право

искоришћавања дела које се може вршити на различите начине. Имовинска права
аутора чини и овлашћење аутора да пусти у промет примерке свога дела.
За свако искоришћавање дела од стране трећих лица потребна је сагласност
аутора тога дела, а уз плаћања му накнаде за такво коришћење.
Најважније карактеристике имовинско-правних овлашћења јесу следеће:
1. то су искључива, апсолутна овлашћења која делују erga omnes ,
2. отуђива су права преносива правним пословима inter vivos или m,ortis
causa.
За живота, аутор не може пренети ни једно своје морално-правно овлашћење,
већ може то учинити једино са имовинским. Карактеристично је да аутор ипак може
пренети само вршење појединих морално-правних овлашћења.
Раније је подела имовинско-правних овлашћења била другачије регулисана.
Тако је по њему искоришћавање дела могуће у два вида - у телесној и у
бестелесној форми18, што је условљавала врста ауторског дела. Ово становиште је
данашњим законом напуштено, али га пракса и даље користи.

Врсте имовинских овлашћења

 Аутору дела на располагању стоје следећа имовинско-правна овлашћења:

1. право на бележење или умножавање дела,
2. право на стављање примерака дела у промет,
3. право на давање примерака дела у закуп,
4. право на давање примерака дела на послугу,
5. право извођења дела,
6. право емитовања дела,
17
Уметничка слика да се излаже у кући, музеју или галерији и сл, а не у тоалету.
18
Код телесног искоришћавања користио се неки медијум - телесни носач.

21
 

7. право јавног саопштавања, укључујући и интерактивно чињење доступним

 јавности садржине дела са места и времена које сам аутор одабере,
8. право прилагођавања,
9. право јавног саопштавања дела које се емитује,
10.право јавног саопштавања дела са носача звука или слике,
11. право представљања.
Право на бележење или умножавање дела представља искључиво право
аутора да забележи односно сними или умножи своје дело техником којом он
изабере. Код дела архитектуре, сама градња таквог дела јесте умножавање дела.
За рачунарске програме, сам чин пустања у рад таквог програма сматра се
умножавањем.
Право на стављање примерака дела у промет јесте право да умножене
примерке аутор пусти у промет на начин који сам изабере.
Право је аутора да примерак свога дела да у закуп библиотеци, галерији,
видео-клубу и сл. чиме он преноси своје имовинско овлашћење.
Право извођења дела јесте право аутора да сам или посредством другог
лица које овласти да његово дело изведе. Под овим се подразумева несценско
искоришћавање дела, путем концерата, рецитала и сл.
  Право емитовања дела подразумева искоришћавање дела јавним
саопштавањем путем физичке везе (жица) или даљинским путем (сателит). Два су
вида сателитског саопштавања:
- директно или непосредно (предајник→ сателит→ корисник) и
- дистрибутивно или посредно (емисиона станица→ сателит→ примопредаја
на релеју→ дифузним путем до корисника).
Два су изузетка да се за сваки жични или бежични пренос потребна посебна
дозвола коју добија сваки емитер, тако да дозвола дата за бежучно саопштавање
обухвата и жично:
1. код неприступачних терена (брдски и планински терен19),
2. код колективних антена на зградама или код мањих насеља20.
Право представљања подразумева стављање дела на сцену у позоришту,
балету, као драму и слично, чиме се дело представља публици.

Права аутора према власнику дела

У неким својим сегментима ауторско право се јавља као јаче право, а при
телесном искоришћавању. Тако, наш закон уводи четири посебна права:
1. право на приступ примерку дела,
2. право слеђења,
3. право забране излагања оригиналног примерка дела ликовне уметности и
4. прече право аутора на прераду дела архитектуре.
Право на приступ примерку дела подразумева ex lege право аутора да од
таквог стицаоца, и поред тога што је отуђио примерак ауторског дела, захтева да
му омогући приступ делу, али није дужан да му преда примерак дела.
Право слеђења се састоји из овлашћења аутора да буде заинтересован за
правну судбину отуђеног примерка дела. Ово право се састоји из два овлашћења:
аутор има право да буде обавештен о подацима који се тичу новог власника дела у
случају продаје (код дела ликовне уметности, музичких и књижевних дела) и
овлашћење аутора ликовне уметности и оригиналних рукописа дела да потражују
3% цене у случају даље препродаје. Дужници овог плаћања су продавац и
галериста или организатор јавне продаје. Ово овлашћење не постоји код дела
19
До брда иде путем бежичног преноса.
20
Бежичним путем до антена, а потом се разводи кабловима.

22
 

архитектуре и код филмског дела, као ни дела која су предмет продаје између
физичких лица.
Право забране излагања оригиналног примерка дела ликовне уметности
подразумева овлашћење аутора да стицаоцу дела забрани да то дело излаже. По
правилу, стицалац дела сме то дело излагати, осим уколико му аутор то изричито
забрани. Изузетак од овог правила јесу галерије и музеји код којих се, по природи
ствари, дела и набављају како би се излагала.
Прече право аутора на прераду дела архитектуре подразумева да
стицалац дела архитектуре не сме вршити преправку тог дела, већ то може вршити
само аутор дела, а уколико он то не жели тада то може чинити стицалац тог дела
архитектуре.

Право аутора на посебну накнаду

Појава савремених технологија и техничких средстава за умножавање

ауторског дела донела је и одређене проблеме у овој материји. Тако, постоји
реална могућност да се ауторско дело масовно и неконтролисано умножава, често
без дозволе аутора или носиоца ауторског права, а на уштрб његових интереса. Из
ових разлога, наш закон уводи посебно право аутора или носиоца ауторског права
на посебну накнаду од произвођача, увозника и продавца таквих телесних
средстава - средстава за масовно умножавање ауторског дела (касетофони,
фотокопир машине и сл).
Од произвођача, увозника и продавца таквих телесних средстава се убира
одређени проценат од продатог апарата, а преко организација за колективно
остварење ауторских и сродних права.
Наш закон регулише две врсте овакве накнаде - за лица која се баве услугом
фотокопирања уз плаћање21 и накнада од сваког продатог уређаја.
Данас су, више него икада, могућности за лако, брзо, јефтино и масовно
умножавање предмета ауторског дела и сродних права невиђено велике - поред
аналогних, јављају се и дигитални носиоци.

ОГРАНИЧЕЊА АУТОРСКОГ СУБЈЕКТИВНОГ ПРАВА

И поред тога што аутор има субјективно ауторско право које се састоји из
искључивих морално-правних и имовинско-правних овлашћења, закон предвиђа и
одређена ограничења, али само за имовинско-правна овлашћења аутора.
Под ограничењем ауторско-правних овлашћења сматрају се законом
прописани случајеви у којима трећа лица која нису носиоци ауторских права и са
којима аутор или носилац ауторског права не стоји ни у каквом правном односу
могу да искоришћавају туђе ауторско дело без сагласности аутора или носиоца
ауторског права и без плаћање накнаде или без сагласности аутора или носиоца
ауторског права, али са плаћањем накнаде.
Два су основна облика оваквих ограничења:
1. суспензија права (без сагласности и без плаћања накнаде) и
2. законска лиценца (без сагласности, али уз плаћање накнаде),
али постоји и треће - исцрпљење права, које закон изричито не предвиђа, али је
ово ограничење по природи ствари ипак применљиво.
Приликом коришћења ових ограничења морају се поштовати морална
овлашћења аутора (назначење имена, извора и сл.).
Коришћењем ограничења не сме се повредити легитимни интерес аутора,
нити то искоришћавање сме бити у супротности са нормалним искоришћавањем
дела.

21
Фотокопирање дела или целог тексат без накнаде не потпада под удар ове норме.

23
 

Суспензија права

Суспензија права је установљена у јавном интересу, али се дешава да она

буде и у појединачном интересу установљена.
Суспензија права се јавља у ситуацијама када се дело користи ради
спровођења службеног поступка пред државним или судским органима, у циљу
информисања јавности о текућим догађајима у медијима, умножавање у сврхе
наставе, испита или научних истраживања (умножавање фрагмената), умножавање
за личне и некомерцијалне потребе, право цитата, право емисионих предузећа
(радија и телевизије) да сниме звук или слику који могу чувати до три године од
обављеног снимања, с тим да такве снимке не смеју емитовати без дозволе
аутора.

Законска лиценца

Законска лиценца је блажи облик захвата у ауторско право, а делом се врши у

 јавном, а делом у приватном интересу.
За увођење законске лиценце не тражи се дозвола аутора, али се плаћа
накнада. Уводи се код умножавања за одређене потребе у одређеним
институцијама, библиотекама и слично.
У члановима 53-55 закона детаљније је регулисана законска лиценца: без
дозволе аутора, а уз обавезу плаћања ауторске накнаде, дозвољено је у државним
органима, образовним институцијама и јавним библиотекама умножавање, за
потребе наставе или научног истраживања, на папиру или сличном носачу,
одломака из публикација путем фотокопирања или било којег облика фотографске
или сличне технике која даје сличне резултате (ст. 1). Одредба става 1. овог члана
не односи се на нотни запис музике (ст. 2 члан 53).
Без дозволе аутора, а уз обавезу плаћања ауторске накнаде, дозвољено је у
средствима јавног обавештавања умножавање, стављање у промет примерака, као
и други облици јавног саопштавања чланака који су објављени у другим
средствима јавног обавештавања, под условом да се ти чланци односе на текућа
економска, политичка или верска питања, а да аутор то није изричито забранио (ст.
1). Обавеза плаћања накнаде не постоји ако се на начин из става 1. овог члана, у
виду прегледа више различитих коментара или чланака, искоришћавају само
кратки одломци из коментара или чланака (ст.2 члан 54).
Без дозволе аутора, а уз обавезу плаћања ауторске накнаде, дозвољено је
тродимензионално умножавање дела која су трајно изложена на улицама,
трговима и другим отвореним јавним местима, као и стављање у промет тих
примерака, осим ако се:
1. примерак дела скулптуре добије отиском из оригиналног калупа из којег је
добијен и примерак који је трајно изложен на отвореном јавном месту, или из
калупа који је начињен отискивањем са примерка дела скулптуре;
2. прави нова грађевина по узору на постојећу грађевину;
3. производ обликује према делу примењене уметности (члан 55).

ТРАЈАЊЕ АУТОРСКОГ СУБЈЕКТИВНОГ ПРАВА

Субјективно ауторско право је временски ограничено, а то ограничење је

резулатат компромиса између аутора, односно носиоца ауторског права и државе.
С обзиром на решење овог питања постоје и два система - у англосаксонском
систему истог су трајања и морална и имовинска овлашћења, док у
континенталном систему ова два овлашћења се разликују и у трајању, те
имовинско-правна овлашћења трају за живота аутора и одређени број година

24
 

после његове смрти (најчешће 70), док морално-правна овлашћења трају и по

престанку имовинских овлашћења, фактички неограничено, вечно.
Наше право прихвата континентални систем.
Код коауторства овај рок се рачуна од смрти последњег коаутора, а код
анонимних и псеудонимних дела рок је 70 година од дана објављивања дела. За
филмско дело рок трајања ауторског права истиче 70 година од смрти режисера,
сценаристе, аутора дијалога или композитора музике посебно компоноване за
филм, зависно од тога ко од њих последњи умре.
 Ако се почетак рока трајања ауторског права рачуна од објављивања дела, а
дело је објављивано у наставцима, за сваки наставак тече засебан рок заштите.
Рокови за потребе утврђивања датума престанка имовинских права аутора
рачунају се од 1. јануара године која непосредно следи за годином у којој се десио
догађај који је релевантан за почетак рока.
Када протекне рок правне заштите имовинских овлашћења аутора наступа
старање о заштити моралних права аутора које врше наследници, удружења
аутора и институције из области науке и уметности, али и свако лице има право да
штити патернитет и интегритет дела, као и да се супротстави сваком облику
недостојног искоришћавања ауторског дела (actio popularis - народна тужба).

Поглавље V 
ПРАВНИ ПРОМЕТ АУТОРСКОГ ПРАВА

Општи је принцип да се субјективно ауторско право може преносити правним

послом inter vivos, с тим да аутор за живота може пренети само имовинска
овлашћења, а од моралних може пренети само вршење појединих овлашћења.
 
ПРЕНОС АУТОРСКИХ ПРАВА НА ОСНОВУ УГОВОРА

Уговор је основни инструмент преноса ауторских имовинско-правних

овлашћења, док се морално-правна овлашћења не могу преносити.
 Аутор на друго лице може пренети право искоришћавања дела у најширем
смислу, а такве ситуације су са деривативним носиоцима ауторског права. Једно
ауторско дело се може искоришћавати на више начина, тако да је за сваки вид
искоришћавања потребна сагласност аутора, те у уговорима о преносу мора се
прецизно нагласити које је право пренето, јер ће у случају сумње важити правило
in dubio pro auctore .
Два су основна вида преноса:
1. конститутивни начин и
2. транслативни начин.
Конститутивни начин  се назива још и лиценцан, а суштина је да изворна
имовинско-правна овлашћења задржава аутор, али се из њих изводи једно уже
овлашћење - право на коришћење дела у корист другога. Аутор за живота може
вршити само конститутиван пренос.
Транслативни пренос  се још назива и цесијом, а подразумева пренос
овлашћења са носиоца права на друго лице које постаје нови носилац. Овај пренос
врши друго лице које није аутор или његов правни следбеник.
Лице које уступањем стиче неко овлашћење може то своје право у целини
пренети на треће лице само уз дозволу аутора или његовог правног следбеника.
Пренос својине на оригиналном примерку дела не подразумева и стицање
ауторства на том делу, што нам говори да ауторство није правни посао већ правна
чињеница.
Неколико је уговора у ауторском праву, а то су:
 издавачки уговор.
 уговор о представљању (извођењу) дела,

25
 

 уговор о филмском делу и

 уговор о преради дела.

Општа правила о ауторским уговорима

Сви уговори у ауторском праву морају бити закључени у писаној форми, док 
 једино уговор о објављивању чланака, слика и цртежа у новинама и часописима не
мора испуњавати услов писане форме.
Битни елементи ауторских уговора јесу:
 уговорне стране,
 ауторско дело,
 права које се преносе,
 начин коришћења дела и
 накнада22.
Обавеза аутора код ових уговора је двострука: аутор мора да се уздржава од
поступања којима би ометао стицаоца у коришћењу и да стицаоцу дела пружи
правну заштиту од евикције (давање правних гаранција).

Издавачки уговор

Издавачки уговор се склапа код књижевних, научних, драмских и музичких

дела која се умножавају штампањем.
Издавачки уговор јесте споразум између аутора и издавача којим аутор
преноси на издавача право на умножавање дела штампањем и стављањем у
промет таквих примерака, а издавач се обавезује да умножено дело пусти у промет
и да за то плати одговарајућу накнаду (хонорар).
Више је врста оваквих уговора - прави, неправи, комисиони, о будућим
делима.
Када је у питању уговор за дела на истом језику, онда је он искључивог
карактера.
Битни елементи издавачког уговора јесу:
 уговорне стране,
 ауторско дело које је предмет уговора,
 рок,
 број издања,
 висина тиража и
 изглед и техничка опрема (карактеристике) примерака дела.
Уговорне стране су издавач и аутор дела, односно друго лице које је аутор
овластио (по основу уговора, закона или наслеђивања).
Хонорар није битан законски елемент, али се он у уговору увек предвиђа.
Поред ових, могу се срести и друге обавезе и права, сходно начелу
ауторномије воље: обавеза аутора да изврши ауторску коректуру и да одобрење на
штампу, право аутора на гратис, право аутора да откупи примерке свога дела када
издавач не прода све примерке дела, уколико аутор после издавања у штампаној
форми жели да то дело изда и у електронској мора најпре то понудити издавачу
штампаног облика, а тек уколико он то не жели може га понудити другоме (прече
право електронског издавања ауторског дела).
22
По закону из 2004. године накнада није законски битан елемент уговора, већ једино уговорно битан.

26
 

Уговор о представљању и извођењу дела

Уговор о представљању (извођењу) дела јесте споразум између аутора и

корисника дела којим аутор уступа кориснику право представљања (јавног
представљања) или право извођења дела, а корисник се обавезује да то дело
изведе, тј. прикаже на одговарајући начин и у одређеном року.
У суштини, то су два уговора - уговор о представљању је представљање
сценског дела, а уговор о извођењу за предмет има несценско дело.
Сценска дела се у теорији називају „великим ауторским правима“, а несценска
дела „малим ауторским правима“, те се код њих уговор о представљању назива још
и позоришним уговором.
Суштинске разлике између ова два уговора су у предмету уговора, али и у
начину утврђивања накнаде - код уговора о представљању хонорар се утврђује
споразумон уговорних страна, док је код уговора о извођењу дела хонорар утврђен
општим актом колективне организације којој аутор припада.
Оба ова уговора нису искључиве природе, те аутор може закључивати ове
уговоре са већим бројем корисника. Карактерише их и својство intuitu personae .
Предмет ових уговора може бити било које ауторско дело - необјављено дело,
издато и објављено дело, али и будуће дело које ће тек настати и тд.
Корисници уговора о представљању јесу позоришта, домови културе,
организатори приредби; а код уговора о извођењу - организатори концерата, радио
и телевизијске станице, угоститељска предузећа и сл.
Што се тиче хонорара, за њега важи исто као и код издавачког уговора - он је
само битан уговорни еклемент, али не и законски.

Уговор о филмском делу

Уговор о филмском делу јесте споразум закључен између продуцента и

аутора дела, са једне стране, и аутора појединих ауторско-правних доприноса чиме
продуцент стиче право да сними филм, тј. њихове ауторске доприносе на филмску
траку и којима се регулишу узајамна права и обавезе продуцента и тих лица у вези
са филмским делом настао коришћењем доприноса тих лица.
Ово је само генерички назив за више уговора који се том приликом закључују.
Уговор о филмском делу има елементе ауторског уговора, уговора о
наруџбини и уговора о раду.
Филмско дело се сматра завршеним када се постигне сагласност између
продуцента и свих аутора, односно коаутора филма да је дело коначно завршено.
Писац сценарија и композитор, као коаутори филма, могу своја ауторска дела
искоришћавати самостално уколико се она могу по својој природи одвојити једни од
других23.
Након завршетка филма, продуцент је дужан да у року од једне године филма
пусти у промет и да га јавно прикаже.
Продуцент је носилац ауторског права по уговорној цесији.

Уговор о преради дела

 Аутор има право да сам преради своје дело, а за то му није потребно никакво
одобрење или дозвола било кога другог. Уколико он то не може 24, онда он то своје
овлашћење може пренет и уступити уговором на друго лице.

23
На пример, није могуће одвојити музику од сценарија код мјузикла, те се не могу ни самостално
искоришћавати.
24
Али мора да жели. Уколико то не жели, не сме се дело прерадити.

27
 

Уговор о преради дела јесте споразум којим се уређује однос између аутора
или његовог правног наследника и лица које жели да то дело преради ради
сценског приказивања или извођења, ради снимања филмског дела или за друге
потребе.
Када је реч о преради филмског дела, овде продуцент прибавља ауторско-
правна овлашћења од аутора или његових наследника које већ постоји или ће тек 
настати за потребе будућег филма, док се, за разлику, код уговора о филмског
делу та овлашћења прибављају од коаутора будућег филмског дела као и аутора
појединих ауторских доприноса.

НАСЛЕЂИВАЊЕ АУТОРСКОГ ПРАВА

Осим код правних послова inter vivos, ауторско право се може пренети и
правним пословима mortis causa. После смрти аутора, субјективно ауторско право
улази у заоставштину аутора и подпада под општи наследно-правни режим.
Наслеђивање је најпотпунији и најшири пренос субјективних ауторских права,
што значи да је шири од преношења ауторских права код правних послова inter 
vivos.
Уколико аутор нема наследнике, субјективно ауторско право прелази на
организацију аутора којој је преминули аутор припадао.
Наслеђивати се у потпуности могу сва имовинско-правна овлашћења, док се
од морално-правних могу наслеђивати само она која нису чврсто везана за личност
аутора. Ниже је дата шема морално-правних овлашћења:
• право покајања - не,
• право патернитета - да,
• право на назначење имена - не,
• право објављивања - да, уколико је аутор на то овластио
наследнике или ако је намеравао да дело објави, али га је у томе спречила смрт,
• право на заштиту интегритета дела - да,
• право на супротстављање недостојном искоришћавању дела - да.

28
 

Глава четврта
СРОДНА АУТОРСКА ПРАВА

Поглавље I 
ПОЈАМ СРОДНИХ АУТОРСКИХ ПРАВА

Поједине врсте ауторских дела се искоришћавају на посебне начине и/или

употребом одређених телесних носача, односно техничко-технолошких средстава,
те отуда потреба за установљавање ових права.
Закон о ауторским и сродним правима установљава следеће категорије
сродних ауторских права:
1. права интерпретатора,
2. права произвођача фонограма,
3. права произвођача видеограма,
4. права произвођача емисија,
5. права произвођача база података,
6. права првог издавача слободног дела.
Права првог издавача слободног дела је новоуведено право које уводи Закон
о ауторским и сродним правима из 2004. године.
 Ауторска и сродна ауторска права имају извесних сличности, али и разлика.
Обе ове категорије представљају апсолутна и искључива права, преносива и
временски ограничена. На блискост веза између ових категорија свој печат даје
потреба и предуслов постојање ауторских права како би постојала и сродна
ауторска права.
Упркос томе што сродна ауторска права зависе од постојања ауторских права,
она имају и извесну аутономију у односу на ауторска. Интереси који се штите
сродним ауторским правима су шири и другачији од оних интереса који се штите
ауторским правима.
Искоришћавање ауторских дела је претпоставка за двоструку правну заштиту -
по ауторско-правној заштити и по основу сродних ауторских права.
Закон предвиђа да се ограничења која се односе на ауторска права сходно
примењују и на сродна ауторска права.

Поглавље II 
ВРСТЕ СРОДНИХ АУТОРСКИХ ПРАВА

Право интерпретатора

Право интерпретатора настаје са појавом првих механичких средстава за

снимање и репродукцију звука и слике.
Право интерпретатора је скуп правних прописа (норми) које регулишу односе
између интерпретатора и корисника његове интерпретације.

29
 

Интерпретација је духовна творевина која настаје личним ангажовањем

интерпретатора ради звучног и/или визуелног саопштавања јавности.
Интерпретатор може бити само физичко лице - глумац, певач, жонглер,
пантомимичар, илузиониста и тд.
Предмет интерпретације може бити превасходно ауторско дело различите
врсте без обзира да ли је то дело објављено или не. Обзиром на дефинисање
интерпретатора, предмет интерпретације може бити и оно што није ауторско дело
(такав је случај са илузионистом или мађионичарем).
Права интерпретатора трају 50 година од тренутка настанка интерпретације.
Права интерпретатора јесте једина категорија у сродним ауторским правима
која поред имовинске компоненте, коју поседују и остала сродна ауторска права,
има и моралну компоненту која су идентична моралним овлашћењима аутора код
ауторских права, а од имовинских овлашћења има одређена имовинско-правна
овлашћења:
 искључива овлашћења:
» право на снимање и умножавање интерпретације,
» право на пуштање у промет снимљених примерака
интерпретације,
» давање у закуп снимака,
» истовремено преношење интерпретације публици која се налази
изван места где се изводи интрпретација, али у близини25,
» емитовање и интерактивно чињење доступним интерпретације
 жичним или бежичним путем;


неискључива овлашћења:
» емитовање интерпретације уживо, а не неким техничким
средством, када интерпретатор има право на накнаду уколико се његова
интерпретација емитује од стране емитера.
 Ансабла уметника постоји када у интерпретацији, поред солиста и диригента,
учествују још и више од пет уметника (хор, оркестар, драмски ансамбл, балетски
ансамбл, оперски ансамбл). Значи, да би постојао ансамбла уметника потребно је
да учествује најмање осам лица - солиста, диригент и шест уметника!

Право произвођача фонограма и видеограма

Под произвођачем фонограма подразумева се физичко или правно лице у

чијој организацији и чијим средствима је фонограм снимљен.
Фонограм је забележени звук или одређени низ звукова на материјалној
подлози, односно телесном носачу који има могућност бележења и репродуковања
звука - плоче, касете, CD.
Значи, фонограм је индустријски производ, а производња фонограма је
привредна делатност, те произвођачу припадају имовинска овлашћења, будући да
у овом процесу нема интелектуалне делатности.
Произвођачи фонограма у пракси су City records, Grand production, PGP RTS
тд.
Субјективно фонограмско право обухвата право на искоришћавање
фонограма26 и заштиту од недозвољеног коришћења фонограма27.

25
Путем видео-бима, звучника и сл.
26
Произвођач издатог фонограма има право на накнаду за: 1. емитовање фонограма; 2. јавно
саопштавање фонограма; 3. јавно саопштавање фонограма који се емитује.
27
Произвођач фонограма има искључиво право да другоме забрани или дозволи: 1. умножавање свог
фонограма у било ком облику и на било који начин и стављање у промет тако умножених примјерака
фонограма; 2. давање у закуп примјерака фонограма; 3. интерактивно чињење доступним јавности,
 жичним или бежичним путем, свог фонограма.

30
 

Произвођач фонограма ступа у правне односе са двема категоријама

субјеката - са аутором (ауторски уговор) и са интерпретатором (интерпретаторски
уговор).
Предмет фонограма може бити неко ауторско дело (књижевно, музичко и тд.),
али и неко друго дело које није ауторско дело (звукови природе) могу бити такође
предмет фонограма.
Произвођач фонограма има искључива и неискључива имовинска овлашћења
и то:
 искључива овлашћења:
» умножавање фонограма,
» стављање у промет,
» давање у закуп и
» интерактивно чињење доступним јавности;
 неискључива овлашћења:
» право на накнаду од лица која на било који начин јавно
искоришћавају фонограм.
Видеограм представља забележену слику или низ слика са или без звука на
некој материјалној подлози.
Произвођач видеограма је физичко или правно лице у чијој је организацији и
чијим је средствима видеограм начињен.
Слике емитоване уживо са телевизијских канала нису предмет заштите по
основу права произвођача видеограма, будући да нису забележене. У таквој
ситуацији, да би настао видеограм, потребно је да он садржи први запис.
Ово право се другачије назива и правом филмског продуцента.
Произвођач видеограма има идентична овлашћења као и произвођач
фонограма:
 искључива овлашћења:
» умножавање видеограма,
» стављање у промет,
» давање у закуп и
» интерактивно чињење доступним јавности;
 неискључива овлашћења:
» право на накнаду од лица која на било који начин јавно
искоришћавају видеограм.
Произвођач видеограма има право да се супротстави искоришћавању свог
видеограма у измењеној форми, ако се таквим искоришћавањем могу угрозити
његови оправдани имовински интереси.
Право на постојећем фонограму није ни на који начин ограничено уграђивањем
тог фонограма у видеограм.
Практично, видеограми су VHS касете, DVD, слајдови и тд.
Право произвођача фонограма и видеограма трају 50 година од настанка
фонограма, односно видеограма.

Право произвођача емисија

Произвођач емисије је физичко или правно лице у чијој организацији и чијим

средствима је створена емисија. У пракси су то ртио и телевизијске станице.
Право произвођача емисије јесте право ових субјеката28  поводом њихових
емисија. Произвођач емисије је, у ауторско-правном смислу, корисник како
ауторских дела тако и предмета сродних ауторских права 29 па се слободно може
рећи да је право произвођача емисија једно од комплекснијих права у овој области.

28
Радија и телевизијских станица.
29
Фонограма, видеограма.

31
 

Емисије се јавности преносе, саопштавају путем радиодифузије као посебног

техничког медијума (средства).
Предмет заштите овог права јесте емисија, а у пракси је то све оно што је на
програму емитовања - филм, музика, утакмица, вести, временска прогноза, reality 
show , што значи да емисије могу бити ауторска дела али и догађаји (утакмице,
скупови и сл), а емисија је чак и само сат на екрану који показује тачно време.
Све ово нам говори да за постојање емисије није битна њена садржина.
Емисија представља генезу, пут постојања одређеног звучног и/или визуелног
садржаја који се претвара у неки сигнал (електронски, електромагнетни и др) који
се преноси до крајњих корисника који путем одговарајућих уређаја тај сигнал
прихватају.
Произвођач емисија ступа у различите односе са трећим лицима, пре свега са
ауторима, тако да закључује разноразне уговоре - са интерпретаторима,
произвођачима фонограма, видеограма, али и са организацијама за колективно
остваривање ауторских и сродних ауторских права.
Производња емисија је привредна делатност у којој изостаје интелектуална
компонента, те и произвођачу следе само искључива имовинска овлашћења:
» право снимања емисије на телесном носачу,
» право реемитовања емисије,
» право умножавања емисије,
» право давања у закуп,
» право на јавно саопштавање емисија и
» право на интерактивно чињење доступним емисије јавности.
Последња два права су новоуведена права по закону из 2004. године.
Недозвољени облици коришћења емисије су:
1. неовлашћено реемитовање или ретрансмитовање и
2. недозвољено снимање и преснимавање емисије.
Право произвођача емисије траје 20 година од тренутка емитовања емисије.

Право произвођача базе података

Произвођач базе података је физичко или правно лице у чијој организацији и

чијим средствима је створена таква база.
База података је збирка података различите врсте (ауторских дела или других
чињеница и података) који су систематизовани на одређени начин и којима се може
приступити електронским или другим путем.
Предмет базе података могу бити различите врсте од података
библиографског карактера, именика, адресара и сл, енциклопедија и тд.
Електронске базе података су базе података одређене природе који се налазе
на неком електронском медијуму и којима се електронски приступа (на пример
Paragrafnet, Intermex  и слично).
Производња базе података је привредна делатност у којој изостаје
интелектуална компонента, те и произвођачу следе само искључива имовинска
овлашћења:
» право да користи те податке,
» право да другим лицима дозволи да, уз накнаду, користе те
податке.
Право произвођача базе података траје 15 година од тренутка настанка те
базе.

Право произвођача слободног дела

32
 

Када неко лице по истеку рока трајања имовинско-правне заштите ауторских

права по први пут законито изда или на други начин саопшти јавности неко дело
које до тада није било издато он ће се сматрати првим издавачем слободног дела.
Такав издавач уживаће сва имовинска овлашћења која одговарају правима
аутора, а она ће трајати 25 година од дана издавања таквог слободног дела.

Ауторска дела емитована преко сателита

Сателити су уређаји који се налазе у васиони и чија је примарна функција да

врше пријем и даље одашиљање сигнала.
Сателити представљају интернационални феномен, а могу да буду узрок 
одређених проблема будући да сама процедура њиховог коришћења укључује
субјекте са различитих територија и суверенитета, те се у пракси јавља проблем
примене меродавног права.

Две су врсте сателита:

1. директни или непосредни (предајник→ сателит→ корисник) и
2. дистрибутивни или посредни (емисиона станица-предајник→ сателит→
примопредаја на релеју→ дифузним путем до корисника).
У оваквом поступку емитовања сигнала, већи проблем јесу директни сателити
 јер су и могућности за неовлашћено емитовање сигнала и могућих злоупотреба
веће30.
Сателитско емитовање представља целокупни ток емитовања више описан.
Коришћење ауторских дела путем сателита подлеже општим принципима
ауторских и сродних ауторских права. Емисиона станица која шаље сигнал ка
сателиту дужна је да поштује ауторска и сродна ауторска права, да затражи
дозволу за емитовање сигнала у свим земљама пријема и да за то плати одређену
накнаду.
Недозвољени облици коришћења сателитских сигнала су:
1. коришћење без дозволе носиоца права,
2. преузимање сигнала од стране корисника којима они нису намењени,
3. скрембловање и декодирање програма.

ЛИЦА НА КОЈА СЕ ЗАКОН ОДНОСИ

Интерпретатору, произвођачу фонограма, произвођачу видеограма,

произвођачу емисије, произвођачу базе података и издавачу слободног дела, који је
страно лице, признају се права предвиђена законом на основу међународног
уговора који је ратификовала Србија, или на основу узајамности између Србије и
земље којој он припада.
Изузетно од ове одредбе, произвођачу базе података који је правно лице које
нема седиште у Србији, признају се права предвиђена законом само ако је
пословање тог лица трајно и непосредно повезано са привредом Србије.
У случају сумње у постојање узајамности, објашњење даје министарство
надлежно за иностране послове.
Интерпретатору који је страни држављанин признају се морална права без
обзира на то да ли су испуњени претходно наведени услови.

30
Код посредних сателита меродавно право може одредити и територија на којој се налази земаљски
релеј, те су и проблеми који се могу у вези са тим јавити ограничени.

33
 

34