ISPITNA PITANJA

-Bibliotečko zakonodavstvo I standardi-

1. Развој права у области књиге

Развој права у области књиге почиње са стварањем књиге као духовног и материјалног
добра
Кодификација правних норми у области књиге је повезање и уређивање односа између
свих чинилаца који учествују у процесу стварања и коришћења књиге :
аутора, издавача, штампара, књижара, библиотеке и читалаца.
Право које уређује издаваштво и библиотекарство обухвата комплекс правних дисциплина које уређују укупан систем
друштвених односа :

Настанак књиге (ауторство), продукцију (издавање), штампање, дистрибуцију, трговину књигом, библиотекарство,
заштиту књиге као културног добра и читање.

Препорука за будућност: прописи о књизи треба да се нађу на једном месту и на тај начин да се повежу интереси аутора,
издавача, штампара, књижара, библиотека и читалаца.

Propisi o knjizi:

• Ауторско право
• Издавачко право
• Штампарско право
• Прописи о обавезном примерку
• Библиотечко право
• Право о заштити старе и ретке књиге – о заштити културне баштине

2. Настанак и развој ауторског права -Повезан је са настанком и развојем књиге

Код старих цивилизација (Египат, Вавилон, Асирија) писањем и преписивањем књига бавили су се образовани људи
(најчешће духовна лица), који су уживали велики углед и поштовање. У античкој Грчкој преписивање књига се сматрало
угледним послом. У 3.в.п.н.е. преписивање и умножавање оригиналних рукописа обављали су тзв. библиофили (лат.
bibliophilae), који су се бавили и продајом преписаних књига и на неки начин су претече издавача и књижара.

У доба хуманизма и ренесансе, после Гутенберговог открића штампе покретним словима, почињу да се објављују
књижевна дела и уџбеници за прве универзитете. Аутори тих дела нису имали никакву заштиту, и третирани су само као
власници рукописа (материјала). Нису имали право над својим делом, и само су били почаствовани тиме што је њихово
дело преписивано. Постојале су извесне ауторске привилегије, али су биле привременог карактера и често нису
дозвољавале аутору да сам штампа и издаје своје дело – на тај начин аутори су били принуђени да уступају своја дела
издавачима

Први законски пропис из области ауторског права донет је у Енглеској 1710. Године. Познат
је као Закон Ане Стјуарт: овим законом је први пут ауторима признато искључиво право
на дело у трајању од 21 године од објављивања дела. Овај закон утицао на све законе о
ауторском праву који су донети у другим земљама
Следе: Данска доноси Наредбу 1741, Француска 1777, САД доносе Закон о ауторским
правима 1790. итд.
Међународно књижевно и уметничко удружење основано је 1878. год. у Паризу (почасни председник био је Виктор Иго).
Први међународни документ о ауторском праву је Конвенција за заштиту књижевних и уметничких дела донета 1886.
године у Берну (Бернска конвенција)

Бернском конвенвенцијом је основана Међународна унија за заштиту књижевних и уметничких дела . Због промена у
развоју науке, технике и технологије, појаве нових медија (радио, ТВ), извршено је неколико ревизија Конвенције: у
Паризу 1896, Берлину 1903, Берну 1914, Риму 1928, Бриселу 1948, Стокхолму 1967, поново у Паризу 1971.

Краљевина Југославија је приступила Бернској конвенцији 1930, ФНРЈ обновила је чланство 1951, а СФРЈ је ратификовала
париски текст 1975.

3. Развој националног ауторског права

Прве помене ауторско-правне заштите у Кнежевини Србији налазимо у Закону о монополу Државне штампарије за
извесне сорте штампаних хартијa (Зборник закона и уредаба Кнежевине Србије, 1882). У Закону је монопол дат само
Државној штампарији за штампање и продају образаца, протокола, школских свезака и сл. Издања. Закон о монополу
изазвао је велико негодовање због фаворизовања Државне штампарије

Министарство просвете је 1887. године издало подзаконски пропис Правила или основи за штампање школских књига.
Правила акценат стављају на писање квалитетних школских књига и признају право својине аутору. Предвиђају обавезе,
услове и рокове за престанак издавачког уговора; наводе права наследника аутора у погледу накнаде за поновно
објављивање ауторског дела. Накнада за ауторско дело утврђивала се у новцу и, што је била новина, аутор је добијао 50
бесплатних примерака свога дела

Закон о штампи из 1870. и 1881. године није регулисао питања издавачких и ауторских права, али подзаконским актом
министра просвете Стојана Новаковића из 1887. то је учињено за школске уџбенике. У Војводини, у време када је
припадала Аустроугарској, до Првог светског рата, важио је Царски патент о заштити књижевне и уметничке својине
из 1846. Године. Доцније је донесен угарски Закон о ауторском праву из 1884. који је важио у Војводини

Закон о ауторском праву Краљевине Југославије донесен је 1929. године, по угледу на европске прописе и у сагласности
са међународним конвенцијама о ауторском праву (Бернска конвенција). После Другог светског рата донета су два закона
о заштити ауторског права, 1946. и 1957, неусклађена са Бернском конвенцијом. Југославија је тек 1968. године
приступила Универзалној конвенцији о ауторским правима.

Закон о ауторским и сродним правима (Службени гласник РС, br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012) је закон који је на снази
у Републици Србији. У њему је системски уређена област ауторских и сродних права према највишим захтевима и
препорукама Савета Европе. Као права сродна ауторском праву уређена су и права аутора књижевних, научних, стручних
и уметничких дела, право интерпретатора, право првог издавача слободног дела, произвођача фонограма, видеограма и
база података. Законом је регулисана и судска заштита тих права

4. Ауторско дело - појам

Ауторско дело се дефинише као оригинална духовна творевина аутора, изражена у одређеној
форми, без обзира на уметничку, научну или другу вредност, његову величину, садржину и начин
испољавања, као и доступност јавног саопштавања његове садржине.

У ауторска дела спадају:

• Писана дела: књиге, брошуре, чланци, преводи, рачунарски програми у било ком облику изражавања;
 • Говорна дела: драмска, драмско-музичка, кореографска и пантомимска, дела која потичу из фолклора, филмска
дела (кинематографска и ТВ);
• Дела ликовне уметности: слике, цртежи, скице, графике, скулптуре, али и перформанси (Марина Абрамовић)
• Дела архитектуре, примењене уметности и индустријског обликовања;
• Картографска грађа: географске и топографске карте, планови, скице, макете и фотографије;

Ауторским делом сматра се и:

• позоришна режија
• енциклопедија, зборник, антологија, изабрана дела, музичка збирка, збирка
фотографија, графичка мапа, изложба и сл.
• збирка народних књижевних и уметничких творевина, као и збирка докумената,
судских одлука и сличне грађе;
• база података, без обзира да ли је у машински читљивој или другој форми.
Субјектима ауторског права сматрају се физичка лица, аутори и коаутори, који су створили
ауторско дело. Субјекат ауторског права је лице чије су име, псеудоним или знак назначени
на примерцима дела или наведени приликом објављивања дела- Аутор дела је носилац
ауторског права. Носилац ауторског права може бити и лице које није аутор, а које је у
складу са законом стекло ауторско право.

5. Садржина ауторског права

• Садржина ауторског права: морална и имовинска
• Морална подразумевају да аутор:

има искључиво право да му се призна ауторство на његовом делу (право патернитета), има искључиво право да његово
име, псеудоним или знак буду назначени на сваком примерку дела, има искључиво право да објави своје дело и да
одреди начин на који ће се оно објавити, има искључиво право да штити интегритет свог дела:

1) да се супротставља изменама свог дела од стране неовлашћених лица;

2) да се супротставља јавном саопштавању свог дела у измењеној или непотпуној форми,

3) да даје дозволу за прераду свог дела.

Аутор има искључиво право да се супротставља искоришћавању свог дела на начин који угрожава или може угрозити
његову част или углед.

Имовинска права подразумевају да аутор:

има право на економско искоришћавање свог дела, као и дела које је настало прерадом његовог дела; има искључиво
право да другоме дозволи или забрани бележење и умножаванје свог дела у целости или делимично, било којим
средствима, у било ком облику, на било који трајни или привремени, посредни или непосредни начин;

Ако је ауторско дело рачунарски програм, умножавањем се сматра и пуштање програма у рад на рачунару.

6. Издавачко и штампарско право

Раније се издавачко право у правној теорији сматрало саставним делом ауторског права и најчешће се сводило на
издавачки уговор, којим се уређују међусобна права и обавезе аутора и издавача. Издаваштво ипак има дугу традицију и
законом утврђена правила и у свету и код нас. Од времена Гутенберга посао припреме и издавања књиге обављали су
штампари, а издавачи су се појавили касније. Тек крајем 15. века посао припреме за штампу и уређивање текста
преузимају издавачи, док се штампари баве искључиво штампањем и (касније) повезивањем књига. Значајну улогу у томе
имао је венецијански штампар-издавач Алдо Мануци

• ИСТОРИЈА УМНОЖАВАЊА КЊИГА

Штампарству покретним словима претходило је штампање са дрвених плоча – прва
половина 15. Века. Такво штампање је механичко умножавање текста и графичких
илустрација тј. отискивање притискањем са дрвених клишеа на лист папира или пергамента
(отискивање са клишеа на коме је урезан цртеж у негативу). Клишеи су се израђивали од
дрвета или неке друге мекане подлоге → различите технике штампања. Према начину
отискивања, у зависности од клишеа, настала је:

• висока (Гутенбергова штампа) и дрворез,

• дубока (бакрорез, цинкорез, линорез),
• равна штампа (литографија и офсет штампа)

Појава првих штампарија – штампари постају и издавачи. Књиге су биле већином богослужбеног карактера – није се
постављало питање ауторства; штампарски посао се сматрао чашћу. После пожара у Мајнцу 1462. године Гутенбергови и
Фустови штампари ослобођени заклетве да не могу одати тајну штампарске вештине – расули се по Европи, највише у
Француску и Италију. Издавање и штампање књига у великим тиражима доноси промене, књига постаје роба која доноси
добит, а штампарство и издаваштво привредна делатност.

Права аутора су се завршавала када штампар откупи његов рукопис. Проблем - издавачи су
могли да прештампавају књиге без тражења сагласности од аутора или штампара.
Штампари крајем 15. века штампари од владара траже привилегије за штампање једног
дела и забрану прештампавања(да би се заштитили од конкуренције)
Смисао првих привилегија – и вршење цензуре
• Прва привилегија одобрена у Италији 1495. године од Сенату, Алду Мануцију у
Венецији
• први закон - сто година касније у Италији се доноси Закон о привилегијама који
признаје издавачима искључиво право штампања и објављивања једног дела за
одређено време
Током 16. и 17. века – масовно одобравање привилегија издавачима, ограничено на одређени број година (у Енглеској
14-28 година, у Француској за живота аутора). Издаване уз одређену надокнаду – на овај начин власт је имала увид у
издавачку продукцију – цензура

Од 17. века трајање привилегија ограничено на 10-20 година, а само изузетно могла се продужити. Привилегије су настале
ради заштите интереса штампара. Класичне штампарске привилегије биле су ограничене на искључиво право штампања
одређених књижевних дела. Када су се појавили први издавачи и они су добијали привилегије.

7. Прописи о штампи и издаваштву у Кнежевини Србији (19. век)

После пропасти српске средњовековне државе, замро је рад наших првих штампарија: црнојевићке (1493/96),
горажданске (1520/23), рујанске (1536/37), грачаничке (1538/39), милешевске (1544/46 и 1557), београдске (1552) и
последње - штампарије у Мркшиној цркви (1562/66). Последња српска штампана књига печатана је у штампарији
Јеролима Загуровића у Венецији 1638. Године. Издвајамо остварење Христифора Жефаровића који је од 1741. до 1745,
штампао бакрорезне књиге. Његово дело Стематографија је прва српска књига издата у Бечу. Стематографија (1741)
је рађена по ‘’Стематографији’’ Павла Ритера Витезовића с мањим корекцијама, а као додатак има ликове српских и
бугарских светитеља и владара. Стематографија представља једну од најзначајнијих српских књига у 13. веку. Идејни
творци овог издања били су патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента и Павле Ненадовић Млађи, а у бакру су га
изрезали Тома Месмер и Христофор Жефаровић, један од родоначелника новије српске уметности.
1831. године у Београд је допремљена државна штампарија, набављена 1830. у Санкт Петербургу. Прва штампарија у
ослобођеној Србији почела је да ради у септембру 1831. Названа је Књажевско-српска печатња, био је то први званични
назив државне штампарије, назив је касније мењан више пута. Правила за штампање и издавање углавном су се сводила
на усмене кнежеве наредбе о цензури

Први закон у Кнежевини Србији којим су уређени основи издавачког права донела је Народна скупштина 1870. године -
Закон о печатњи (штампи). Закон је уредио питања права и дужности штампара, књижара, издавање новина и др.
периодичних публикација, јавног оглашавања, продаје на јавном месту и казни за кривична дела и прекршаје почињене
штампом. Овим законом су прописани и услови за оснивање књижаре или друге трговине у којој се, између осталог,
продају и књиге или се, уз накнаду, дају на читање. Први пут се помиње у неком пропису давање књига на читање уз
накнаду, што је ретко помињани облик ширења читања и промоције нових издања

Цензура штампе
У поглављу Закона под насловом Одржавање реда у штампарским пословима уређују се
правила цензуре и обавезе издавача – према полицији и другим државним органима. Ради
се о тзв. “полицијском примерку”, односно претходној цензури штампе - чл.6 (фуснота на
стр. 32, Д.Бараћ Право у области књиге ). Законом о штампи из 1870. године први пут су
уведена правила за издаваштво као привредну делатност.
Oзакоњен је обавезни примерак, који превиђа да сваки штампар мора, осим дужносног примерка (чл. 6), “још три
примерка од сваког печатаног дела послати државној библиотеци, од које ће о пријему добити и одговарајуће уверење”.
Закон о печатњи (штампи) успоставио је нова правила у издаваштву по узору на савремени свет:

1. Укинут је монопол Државне штампарије и убрзо су основане нове штампарије у Крагујевцу 1873. и Смедереву 1874.
што је омогућило бржи развој новинарства и веће слободе у објављивању публикација.

2. Прописивањем услова за оснивање књижарских радњи подстакнут је развој мреже књижара за дистрибуцију књиге,
штампе и других публикација у свим већим градовима у Србији. Где није било књижара, омогућено је трговачким
радњама да , поред осталог, држе књиге и да их уз накнаду, дају на читање.

3. Иако је цензура штампе била основни разлог доношења Закона, заведен је ред, ограничена је самовоља полицијске
власти, а крајњу реч о забрани књига, новина и кажњавању за дела почињена штампом, даје суд у законом
предвиђеном поступку.

4. Закон уређује обавезни примерак штампаних ствари, и то као дужносни примерак који се предаје полицијској власти и
обавезни примерак (три егземплара) који се доставља Народној библиотеци ради попуњавања националног фонда
и његовог очувања.

5. Предвиђена су основана правила за издавање и уређивање књига.

6. Исцрпно су уређена правила за издавање новина и других периодичних публикација. За издаваче новина прецизирани
су услови и одређена одговорност. Поред одговорности аутора, разрађен је низ услова за одговорног уредника и
његову одговорност за објављене текстове.

7. Закон је регулисао, први пут у Србији, питања везана за јавно оглашавање и јавну продају штампе
и других периодичних публикација, питање увоза и растурања стране штампе и др.
8. Закон је уредио поступак и казне за прекршаје и кривична дела учињена штампом. Висина казне
и број кажњивих дела говоре да је у основи овај закон у многоме ограничавао развој и слободу
штампане речи у Србији онога доба.

8. Књижарство у 19. веку и Закони о штампи

Почиње убрзаније да се развија. Основу добија у Закону из 1878. и Законом из 1880. У

Београду је 1892. године било 11 књижара. Поводом 400-годишњице Црнојевићке
штампарије, 1893. године приређена је на Коларцу прва изложба књига – сајам књига.
Долази до пораста читалачке публике и развоја мреже библиотека. Закон о штампи из
1881. године донет је по угледу на француски закон о штампи, тада најмодернији и
најслободнији у Европи. Штампари и књижари су, по њему, сврстани у привредну
делатност и на њихов рад се примењују трговачки прописи. Обавезан примерак се
доставља полицији и Народној библиотеци осим штамп. ствари за потребе тргов. радњи,
промета, формулара, ценовника, гласачких листа, осмртница, позивница итд.
Овим Законом се уређују питања периодичних издања:

• Право публиковања,
• Пријава и предаја једног егземпалара (примерка),
• Заплена,
• Исправке,страних листова или поверљивих списа,
• Растурање и оглашавање на јавним местима,
• Поступци против државе, увреде власти, лажне вести и повреде морала,
• Против страних владара, недозвољеним публикацијама,
• Одговорности за дела путем штампе,
• О суђењу и кажњавању.

После Закона о штампи из 1881. године,уследиле су измене закона, као последица

политичких борби странака на власти у Краљевини Србији под династијом Обреновића.
Обавезан примерак је смањен на минимум, а казне за штампаре због недостављања
обавезног примерка готово да није ни било. После проглашења Краљевине 1882. године,
долази до измене закона у одредбама које се односе на пооштравање контроле
достављања обавезног примерка.

9. Прописи и закони о обавезном примерку

По својој природи прописи о обавезном примерку спадају у административно право које је

у надлежности полицијске и управне власти. Са становишта друштвених односа које уређују
и субјекта тог права, они (штампари, уредници, издавачи) по својој суштини спадају у
штампарско тј. издавачко право.
Контрола у увид у штампање књига уведена релативно брзо по започињању рада првих штампарија. Први закон је уведен
1537. године заслугом просвећеног француског краља Франсоа Првог, који наређује да се од сваке штампане књиге у
Француској властима преда један примерак, а један примерак дворској библиотеци – обавезан примерак је био обавеза
штампара (стр.54). У 19. веку обавезан примерак је законом уређен, и то: у Француској 1810, Шведској 1810, Енглеској
1842, Италији 1848, Чешкој 1862. и Аустрији законом из 1862.

10. Закон о обавезном примерку публикација Републике Србије

Сама библиотека у Републици Србији у 19. веку почиње да прима све већи углед и почиње да развија
свој фонд. За ово увећање фонда је управо обавезни примерак био заслужан. Те тако 1832. године
долази до оснивања штампарије на челу са Димитријем Исаиловићем. Те исте године је основана
Народна библиотека. Да би се књиге морале штампати и објављивати, Димитрије Исаиловић је
морао послати захтев Цензури ради њеног одобрења. Кнез Милош Обреновић у писму намењеном
управо Димитију Исаиловићу одобрава штампање и поставља му услов да мора шест штампаних
примерака предати Цензури, а да од тих шест примерака један одлази Београдској библиотеци.
Издата је и наредба Попечитељства 26. новембра 1838. године, и тада се у нашој земљи издваја шест
обавезних примерака од којих су три намењена личној канцеларији кнеза Милоша Обреновића, а
три библиотеци Попечитељства просвештенија. Оснивање Друштва српске словесности 1841.
године значајно је утицало на обевезни примерак. Наиме, ово друштво је радило на ширењу и
усравршавању српског језика, а исто тако су радили и на прикупљању што већег броја историјских
података и списа. Нешто касније 1848. године Попечитељство налаже и да им се све штампане
школске књиге достављају у два примерка. Од 1856. до 1859. у време рада библиотекара Ђуре
Даничића дефинисана је национална концепција набавне политике и започета је израда текуће
националне библиографије. Поред Ђуре Даничића још једна истакнута личност јесте Стојан
Новаковић. Заслугом Стојана Новаковића установљен је обавезни примерак и донет је веома битан
Закон о печатњи 1870. године. У овом Закону у члану 7. се каже да „сваки штампар мора осним
дужностнога примерка (чл, 6.) још друга три примерка од сваког печатног дела послати државној
библиотеци, од које ће о пријему добити и надлежно уверење“. Овај закон је измењен и допуњен
1879. године, па тако имамо да се од тада два примерка дају државној библиотеци, а један примерак
се даје библиотеци у Крагујевцу. Након 1945. године обавезни примерак се достављао националним
библиотекама и Југословенском библиографском институту у Београду. 1953. године доноси се
Уредба о обавезном достављању штампаних ствари где Народна библиотека од свих штампарија на
наштој територији добија два обавезна примерка, а законом из 1965. године као обавезни примерак
достављају се и фотографије и грамофонске плоче. 1971. године донет је Закон о достављању
штампаних ствари одређеним установама где су сви штампари морали Народној библиотеци
бесплатно доставити по 10 примерка сваког штампаног материјала, а 1977. године обавезни
примерак постаје део Закона о заштити културних добара јер је сваки обавезни примерак
представљао културно добро које треба да се заштити од нестајања. Од 2011. године када је донет
најновији Закон о обавезном примерку публикација, па до данас примењују се следећа правила:

,,Народној Библиотеци Србије обавезно се доставља шест примерака публикације из члана 5. Став
1. Тач. 1) и 2) овог закона, припремљене за штампу у формату који одговара међународним
стандардима универзалне доступности информација“, а „Обавезници са седиштем, односно
пребивалиштем на територији АП Војводине обавезни примерак достављају преко Библиотеке
Матице Српске“.

Народна библиотека Србије обавезне примерке распоређује на следећи начин:

Два примерка чува као културно добро;

Један примерак шаље Библиотеци Матице српске;

Један примерак шаље Народној и универзитетској библиотеци „Иво Андрић“ у Приштини;

Два примерка даје у размену.

Библиотека Матице српске обавезне примерке распоређује на следећи начин:

Два примерка чува као културно добро;

Два примерка шаље Народној библиотеци Србије;

Један примерак шаље Народној и универзитетској библиотеци „Иво Андрић“ у Приштини;

Један примерка даје у размену.

Примерке које задржи за себе, Национална библиотека Србије један примерак чува као ,,музејски
примерак“ , а други нуди читаоцима да га користе.

11. Закон о библиотечко-информационој делатности и подзаконски прописи донети

на основу њега

Opšti interes u bibliotečko-informacionoj delatnosti podrazumeva da građani imaju slobodan

pristup informacijama, znanjima i idejama sadržanim u bibliotečko-informacionoj građi i izvorima,
kao i pravo na ostvarivanje svih svojih individualnih i intelektualnih sloboda u čemu im svojim
uslugama mogu pomoći biblioteke i informacioni centri.

Načela bibliotečko-informacione delatnosti:

(1). Biblioteke su u središtu razvoja informacionog društva jer su suštinski značajne za

informisanost građana, za

njihovo usavršavanje i individualni razvoj, neophodne su za razvoj obrazovanja, nauke i kulture,

pokretač su sveukupnog razvoja slobodnog demokratskog građanskog društva
(2) Biblioteke, pod jednakim uslovima i bez obzira na razlike, obezbeđuju svim građanima ostvarivanje ljudskih

prava u domenu slobode izražavanja, stvaralaštva, intelektualnih i drugih građanskih sloboda, kao i ostvarivanje

komunikacije s drugim građanima i intelektualnim dobrima u zemlji i inostranstvu.

(3) Biblioteke omogućavaju građanima pristup informacijama elektronski i na druge načine.

Bibliotečko-informaciona delatnost, u smislu ovog zakona, obuhvata prikupljanje, obradu,

zaštitu, čuvanje, predstavljanje i davanje na korišćenje bibliotečke građe i izvora, kao i stvaranje,
razmenu, pozajmicu I distribuciju informacija koje poseduju biblioteke, druge ustanove,
organizacije ili udruženja u zemlji I inostranstvu, a u cilju širenja znanja, slobodnog pristupa
informacijama i njihove promocije.

Bibliotečko-informacioni sistem Republike Srbije čine:

- Narodna biblioteka Srbije;

- Biblioteka Matice srpske;

- Narodna i univerzitetska biblioteka "Ivo Andrić" na Kosovu i Metohiji;

- Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković" u Beogradu;

- Biblioteka Srpske akademije nauka i umetnosti;

- mreža javnih biblioteka u Republici Srbiji;

- mreža svih drugih tipova biblioteka i informacionih centara u Republici Srbiji: školske, visokoškolske i

univerzitetske biblioteke, biblioteke naučno-istraživačkih instituta i ustanova i specijalne biblioteke

12. Међународне основе прописа из библиотечко-информационих делатности

(1) Bibliotečko-informacioni sistem Republike Srbije izgrađuje se na jedinstvenoj informaciono-

komunikacionoj tehnologiji i programskoj platformi.

(2) Osnovu bibliotečko-informacionog sistema u Republici Srbiji čini sistem uzajamne katalogizacije u kojem biblioteke kooperativno obavljaju
funkcije prikupljanja i obrade bibliotečko-informacione građe i izvora tamo gde se oni prvi put pojave i unose podatke u Centralni elektronski
katalog Republike Srbije

(3) Sistem uzajamne katalogizacije zasniva se na standardizovanoj obradi bibliotečko-informacione građe

I izvora i na jedinstvenom uređenju elektronske baze prema nacionalnim i međunarodnim
standardima.
(4) Učešće u sistemu uzajamne katalogizacije podrazumeva odgovarajuću telekomunikacionu i računarsku
opremu, stručnu osposobljenost i licence za rad u sistemu za računarsko i informaciono povezivanje
biblioteka u mrežu.
(5) U sistem uzajamne katalogizacije uključuju se sve biblioteke u Republici Srbiji, a mogu im pristupiti I biblioteke izvan Republike Srbije.

(6) Katalozi biblioteka koje su uključene u sistem uzajamne katalogizacije, postaju, bez nadoknade, dostupne svim korisnicima.

(7) Sistem uzajamne katalogizacije uključuje se u druge sisteme na regionalnom i svetskom nivou i sarađuje s

Njima.

Biblioteka može da obavlja bibliotečko-informacionu delatnost ako poseduje određeni broj jedinica bibliotečko-informacione građe i izvora
namenjenih za slobodno korišćenje, ako ispunjava uslove za rad u pogledu prostora, telekomunikacione i računarske opreme, bibliotečko-
informacionih stručnjaka, ako je registrovana kao ustanova za obavljanje delatnosti u skladu s odredbama ovog zakona, ako ispunjava i
druge uslove za rad utvrđene u skladu sa usvojenim nacionalnim i međunarodnim standardima.
 13. Закон о старој и реткој библиотечкој грађи

Zakon o staroj i retkoj bibliotečkoj građi (Objavljen u "Sl. glasniku RS", br. 52 od 15. jula 2011).
Ovim zakonom uređuje se zaštita stare i retke bibliotečke građe kao kulturnog nasleđa,
njeno čuvanje, sređivanje i obrada, kao i uslovi i način korišćenja. Stara i retka bibliotečka
građa je kulturno nasleđe od posebnog interesa za Republiku Srbiju i kao takva uživa
posebnu zaštitu, utvrđenu zakonom kojim se uređuje kultura, ovim zakonom i drugim
propisima bez obzira na to u čijoj je svojini, odnosno kod koga se nalazi i da li je
registrovana i evidentirana.
Zaštita stare i retke bibliotečke građe je delatnost od opšteg interesa.
Opšti interes u zaštiti stare i retke bibliotečke građe, u smislu ovog zakona, obuhvata:
1) pronalaženje, prikupljanje, čuvanje, zaštitu i korišćenje građe;
2) proučavanje i vrednovanje građe;
3) kategorizaciju i vođenje registara;
4) obradu građe i izradu kataloga uz primenu odgovarajućih međunarodnih standarda za bibliografsko - kataloški opis;
5) pružanje stručne pomoći sopstvenicima;
6) obavljanje stručnog nadzora;
7) izradu stručnih uputstava;
8) razvoj i unapređivanje stručnog rada na njenoj zaštiti;

9) sprovođenje mera zaštite (preventivna zaštita, mikrofilmovanje, digitalizacija, konzervacija, restauracija);

10) staranje o uslovima, načinu korišćenja i predstavljanja građe;
11) istraživanje i izdavanje naučnih i stručnih publikacija o građi, kao i objavljivanje građe;
12) obezbeđivanje dostupnosti građe i njeno predstavljanje domaćoj i stranoj javnosti;
13) stručno osposobljavanje i usavršavanje zaposlenih;
14) izradu plana zaštite u vanrednim okolnostima;
15) druge poslove zaštite građe utvrđene ovim zakonom, propisima donetim na osnovu njega i drugim propisima.
Poslove od opšteg interesa u zaštiti stare i retke bibliotečke građe iz stava 1. ovog člana obavljaju Narodna biblioteka Srbije,
Biblioteka Matice srpske i biblioteke koje rešenjem odredi ministar nadležan za kulturu (u daljem tekstu: određene biblioteke), na
predlog Narodne biblioteke Srbije i Biblioteke Matice srpske.

Stara i retka bibliotečka građa je kulturno dobro.

Staru i retku bibliotečku građu čine:
stare srpske knjige:
(1) rukopisne knjige na srpskoslovenskom i srpskom jeziku srpskoslovenskog jezičkog perioda zaključno sa 18. vekom, kao i
rukopisne knjige nastale do 1867. godine na srpskoslovenskom, ruskoslovenskom (u srpskoj upotrebi), slavenosrpskom i srpskom
narodnom jeziku,
(2) štampane knjige, periodične i druge publikacije objavljene na srpskoslovenskom, ruskoslovenskom (u srpskoj upotrebi),
slavenosrpskom i srpskom jeziku, zaključno sa 1867. godinom,(3) rukopisne i štampane knjige na stranim jezicima čiji je autor pripadnik
srpskog naroda, zaključno sa 1867. godinom,
(4) izdanja dubrovačke književnosti, koja pripadaju i srpskoj i hrvatskoj kulturi, zaključno sa 1867. godinom;
stare strane knjige: rukopisne i štampane knjige objavljene do godine koja se uzima kao kriterijum po propisima države iz koje potiču;
3) retke knjige: publikacije koje imaju neko od sledećih obeležja:
(1) rukopisne knjige nastale posle 1867. godine,
(2) primerci publikacije koji zbog posebne opreme ili sadržine izlaze iz profila ukupnog tiraža, (3) bibliofilska izdanja značajnih autora i bibliofilska
izdanja koja imaju posebnu naučnu, istorijsku, kulturnu ili umetničku vrednost,
(4) retka izdanja iz ratnih perioda 1912-1913, 1914-1918, 1941-1945. godine,
(5) izdanja s tiražom manjim od 100 primeraka koja imaju posebnu naučnu, istorijsku, kulturnu ili umetničku vrednost,
(6) cenzurisana, proskribovana izdanja koja su sačuvana u malom broju primeraka, a sama po sebi imaju veliki kulturni značaj,
(7) emigrantska izdanja objavljena van teritorije Republike Srbije, sačuvana u malom broju primeraka;

posebne zbirke:
(1) zbirke književnih i drugih rukopisa i arhivalija, mapa i karata, fotografija, gravira, muzikalija, plakata, elektronskih publikacija
(uključujući i internet baštinu), bibliotečki katalozi i posebne biblioteke značajnih ličnosti, odnosno biblioteke celine od istorijskog,
umetničkog, naučnog ili tehničkog značaja, koje su u skladu sa ovim zakonom utvrđene kao kulturno dobro,

(2) muzejski primerak svake štampane ili elektronske publikacije koji Narodna biblioteka Srbije i Biblioteka Matice srpske dobijaju
putem obaveznog primerka i trajno čuvaju po zakonu kojim se uređuje obavezni primerak.

14. Закон о културним добрима

Stara i retka bibliotečka građa kao kulturno dobro, ukoliko ima svojstva od posebnog istorijskog,
umetničkog, naučnog ili tehničkog značaja, kategoriše se kao:
1) kulturno dobro od izuzetnog značaja;
2) kulturno dobro od velikog značaja;
3) kulturno dobro.

Za kulturno dobro od izuzetnog značaja proglašava se stara i retka bibliotečka građa, i to: 1) svi primerci rukopisne knjige i

druge rukopisne građe, njihovi delovi i fragmenti, pisani na staroslovenskom jeziku ili na nekoj od njegovih jezičkih redakcija, kao

i na srpskom narodnom jeziku do kraja 1800. godine; 2) svi primerci publikacija, njihovi delovi i fragmenti štampani na

srpskoslovenskom, ruskoslovenskom (u srpskoj upotrebi), slavenosrpskom i srpskom narodnom jeziku do kraja 1800. godine i

knjige na stranim jezicima štampane do kraja 1700. godine; 3) svi primerci knjiga, periodičnih publikacija i ostale stare i retke

bibliotečke građe ako imaju jednu od sledećih karakteristika:

- svedoče o izuzetno značajnim kulturnim ili istorijskim događajima i ličnostima,

- imaju izuzetnu umetničku ili estetsku vrednost,

- predstavljaju jedinstvene ili izuzetno retke ili posebno reprezentativne primerke svog vremena,

- predstavljaju prvi primerak svoje vrste,

- jedinstveni su po svojoj očuvanosti ili celovitosti.

Za kulturno dobro od velikog značaja proglašava se stara i retka bibliotečka građa, i to:

1) svi primerci rukopisne knjige i druge rukopisne građe, njihovi delovi i fragmenti, pisani na srpskoslovenskom, ruskoslovenskom

(u srpskoj upotrebi), slavenosrpskom i na srpskom narodnom jeziku od 1801. do kraja 1867. Godine.
2) svi primerci srpskih
štampanih publikacija, njihovi delovi i fragmenti, objavljeni od 1801. do 1867. godine;
3) svi primerci rukopisne knjige i druge rukopisne građe i njihovi delovi i fragmenti, pisani na
stranim jezicima do kraja 1867. godine, koji imaju poseban značaj za srpsku ili svetsku kulturu,
umetnost ili istoriju;
4) сви примерци штампане књиге на страним језицима који су настали до године која се узима као критеријум за
изузетна културна добра по прописима земаља из којих потичу;

5) друга ретка библиотечка грађа која сведочи о значајним културним и историјским догађајима и личностима и има
велики значај или представља посебно карактеристичан пример за одређено подручје или раздобље, односно има
велики значај за научни и технички развој;

6) музејски примерак, односно обавезни примерак који се трајно чува у изворном облику
у Народној библиотеци Србије и у Библиотеци Матице српске.
Културно добро је стара и ретка библиотечка грађа која није категорисана као културно
добро од изузетног и великог значаја.
Стару и ретку библиотечку грађу за културно добро од изузетног значаја проглашава
Народна скупштина.
Стару и ретку библиотечку грађу за културно добро од великог значаја проглашава
одлуком коју доноси у вршењу поверених послова, Народна библиотека Србије.
Проглашење старе и ретке библиотечке грађе на територији АП Војводине за културно
добро од великог значаја, врши као поверени посао, Библиотека Матице српске.
Акт о проглашењу старе и ретке библиотечке грађе за културно добро од изузетног
значаја и од великог значаја објављује се у "Службеном гласнику Републике Србије".

15. Закон о издавању публикација

Ovim zakonom utvrđuju se uslovi za izdavanje publikacija. Publikacija, u smislu ovog zakona, jeste:knjiga,
brošura, časopis, spis, štampano muzičko delo, reprodukcija umetničke slike i crteža, amblem i zaštitni
znak razglednica, fotografija, geografska karta, plakat, plan naseljenog mesta, dijapozitiv, gramofonska
ploča i kompakt disk, audio i video kaseta, obrazac kao i drugo delo koje se umnožava štampanjem ili na
sličan način (u daljem tekstu: publikacija). Izdavanjem publikacija, u smislu ovog zakona, mogu se baviti
sva pravna i fizička lica (u daljem tekstu: izdavač). Radi ostvarivanja povoljnijih uslova za izdavanje i
prodaju publikacija obezbeđuju se: olakšice za korišćenje kredita, poreske i druge olakšice, učešće u
finansiranju izdavanja kapitalnih dela i drugih publikacija od značaja za kulturu Republike, otkup
publikacija za biblioteke i učešće u obezbeđivanju sredstava za autorske honorare. Nadzor nad
zakonitošću rada izdavača i drugih organizacija koje izdaju publikacije, u pogledu primene odredaba ovog
zakona, vrši opštinski organ uprave nadležan za poslove kulture, ako posebnim zakonom nije drukčije
određeno.

Izdavač mora imati urednika za svaku publikaciju. Izuzetno od stava 1. ovog člana, fizičko lice može biti i
urednik svojih publikacija, ako za to ne ovlasti drugo lice. Urednik publikacije vrši izbor dela koje predlaže
za objavljivanje, daje ili pribavlja stručno mišljenje o njemu i odgovara za izdatu publikaciju. Obrasci koji
su propisani zakonom mogu se izdati bez stručnog mišljenja. Na svakoj publikaciji moraju se označiti: ime
autora, imena drugih saradnika, naslov, odnosno naslov na izvornom jeziku i ostali podaci o izvorniku ako
je publikacija prevod, ime prevodioca, koje je izdanje po redu, ime urednika publikacije, naziv i sedište
izdavača i štamparije, mesto i godina štampanja, mesto i godina štampanja izvornog izdanja kada je reč o
novom izdanju, broj primeraka publikacije, ISBN broj (međunarodni standardni broj knjige u skladu sa JUS
Z A4 030 1979 i JUS Z A4 040 1981), a na periodičnim publikacijama ISSN broj (međunarodni standardni
broj za periodične publikacije u skladu sa JUS Z 031 1979) i oznaka C (copyright) s imenom nosioca
autorskog prava i godinom prvog objavljivanja. Na obrascu se ne objavljuje ime autora i ime urednika. Na
knjizi, brošuri, spisu, geografskoj karti, muzičkom delu, gramofonskoj ploči, kompakt disku, audio i video
kaseti, objavljuje se i ime lica koje je dalo stručno mišljenje. Međunarodne standardne brojeve za sve vrste
publikacija (ISBN, ISSN, ISMN, DOI i dr.) određuje Narodna biblioteka Srbije. Izdavač je dužan da na svakoj
knjizi odštampa kataloški zapis CIP koji prema međunarodnim standardima izrađuje Narodna biblioteka
Srbije. Svaku naknadnu izmenu u publikaciji, po dobijenom kataloškom zapisu, izdavač je dužan da dostavi
Narodnoj biblioteci Srbije pre štampanja. Radi izrade kataloškog zapisa izdavač knjige dužan je da
Narodnoj biblioteci Srbije dostavi kompletan štamparski otisak posle revizije. Kataloški zapis, izdvojen od
ostalih podataka, štampaće se grafički uočljivo, u neizmenjenom obliku.

16. Општи интерес у библиотечко-информационој делатности

Bibliotečko-informaciona delatnost je delatnost od opšteg interesa. Ustanove koje obavljaju

bibliotečko-informacionu delatnost (u daljem tekstu: biblioteke) osnivaju se radi obezbeđivanja
uslova za ostvarivanje prava građana na slobodu izražavanja i na sticanje i korišćenje znanja. Opšti
interes u bibliotečko-informacionoj delatnosti podrazumeva da građani imaju slobodan pristup
informacijama, znanjima i idejama sadržanim u bibliotečko-informacionoj građi i izvorima, kao i
pravo na ostvarivanje svih svojih individualnih i intelektualnih sloboda u čemu im svojim
uslugama mogu pomoći biblioteke i informacioni centri.

17. Права и дужности корисника библиотечких услуга

PRAVA: Svako lice (u daljem tekstu: korisnik biblioteke) ima pravo pristupa bibliotekama i
bibliotečko-informacionoj građi i izvorima, bilo da se oni čuvaju u samoj biblioteci ili da se njima
pristupa putem elektronske mreže.
Korisnik biblioteke ima pravo na slobodan pristup fondovima i bibliotečko-informacionoj građi i
izvorima, pravo na dobijanje i korišćenje građe i izvora, pravo na pomoć i savet stručnjaka
prilikom pretraživanja i korišćenja usluga biblioteke, u skladu s pravilima biblioteke.
Svaka biblioteka dužna je da obezbedi uslove za ostvarivanje prava korisnika biblioteke,
uključujući i posebne korisničke grupe, kao i korisnike sa invaliditetom. Biblioteke su obavezne
da štite privatnost i druge slobode korisnika biblioteke, u skladu sa zakonom.
DUŽNOST: Korisnik biblioteke dužan je da bibliotečko-informacionu građu, izvore i opremu koristi
u skladu sa bibliotečkim pravilima o korišćenju, a ako je ošteti, otuđi ili zloupotrebi, dužan je da
nadoknadi nastalu štetu.

Način rada biblioteke s korisnicima biblioteke, način pružanja osnovnih usluga i način korišćenja
bibliotečko-informacione građe i izvora, propisuje Narodna biblioteka Srbije.
Posao iz stava 2. ovog člana vrši se kao povereni.

18. Јавна библиотека, обавезно оснивање и регистар библиотека

Javna biblioteka radi obavljanja bibliotečko-informacione delatnosti prikuplja, obrađuje, štiti,

čuva, predstavlja i daje na korišćenje bibliotečko-informacionu građu i izvore; vodi zavičajne
zbirke; učestvuje u izradi zajedničkih kataloga i baza podataka; izrađuje biltene, kataloge,
bibliografije i druge informacione izvore; vodi dokumentaciju i statistiku o bibliotečko-
informacionoj građi, izvorima i korisnicima; pomaže korisnicima pri izboru i korišćenju
bibliotečko-informacione građe, informacionih instrumenata i izvora; sprovodi kulturno-
obrazovne programe i izdavačku delatnost.
Javna biblioteka različitim oblicima delovanja podstiče kod svih kategorija stanovništva, počev od
predškolskog uzrasta, korišćenje biblioteke i bibliotečko-informacione građe i izvora.
Javna biblioteka digitalizuje zavičajnu zbirku da bi ona bila dostupna što širem krugu korisnika u
zemlji i inostranstvu i da bi na taj način bila zaštićena i sačuvana u digitalnoj formi.
Javna biblioteka organizuje mrežu ogranaka na teritoriji grada, odnosno opštine. Ogranak se
otvara u mestima sa više od 1.000 stanovnika i može biti stacionarni ili pokretni.
Javna biblioteka u saradnji sa školama, drugim ustanovama ili lokalnim samoupravama može
neke oblike delovanja obavljati i u prostorima tih ustanova.
Gradska, odnosno opštinska javna biblioteka je na teritoriji svog grada, odnosno opštine kulturna
i obrazovna ustanova, kao i nosilac i središte bibliotečko-informacione delatnosti. Ona je i glavni
pokretač prikupljanja, očuvanja i promocije lokalne kulture u svoj njenoj raznolikosti.

Gradska, odnosno opštinska javna biblioteka svoju delatnost obavlja preko odeljenja za odrasle,
odeljenja za decu i mlade, odeljenja za stručnu literaturu i referensnu zbirku, odeljenja za
periodiku i odeljenja za zavičajnu zbirku, koje imaju odgovarajuće čitaonice, odnosno čitalačka
mesta, kao i odeljenja za nabavku i obradu bibliotečko-informacione građe i izvora, i odeljenja za
kulturno-obrazovne programe i podsticanje čitanja.

Gradska, odnosno opštinska javna biblioteka obezbeđuje uslugu dostavljanja bibliotečko-

informacione građe i izvora pojedincu ili grupi korisnika sa posebnim potrebama, kao što su
starije i bolesne osobe i osobe s invaliditetom.
Matična javna biblioteka je nosilac bibliotečko-informacionog sistema na svom području. Ona
prati, koordinira i planira razvoj svih biblioteka na svom području, pruža im odgovarajuću stručnu
pomoć, vrši nadzor nad njihovim radom, stara se o usavršavanju bibliotečko-informacionih
stručnjaka za obavljanje bibliotečko-informacione delatnosti i o unapređenju celokupne
bibliotečke mreže na svom području, vodeći pritom računa o demografskim, socijalnim i
geografskim uslovima i nastojeći da bibliotečko-informacionu građu i izvore učini dostupnim
građanima u njihovom mestu stanovanja ili zaposlenima u određenoj radnoj sredini. U tom cilju
matična biblioteka sarađuje s lokalnom samoupravom, ustanovama kulture i obrazovanja,
preduzećima i drugim pravnim i fizičkim licima.
Matična javna biblioteka ima sledeća odeljenja: odeljenje za odrasle, odeljenje za decu i mlade
sa odgovarajućom čitaonicom, odeljenje za stručnu literaturu i referensnu zbirku sa
odgovarajućom čitaonicom, odeljenje za periodiku sa odgovarajućom čitaonicom, odeljenje za
zavičajnu zbirku sa odgovarajućom čitaonicom odnosno čitalačkim mestima, odeljenje za
nabavku i obradu bibliotečko-informacione građe i izvora, odeljenje za kulturno-obrazovne
programe i podsticanje čitanja, kao i odeljenje za matične poslove.
Јединица локалне самоуправе обавезна је да оснује јавну библиотеку као установу и да
обезбеди све потребне услове за њен рад.
Васпитно-образовна и научна установа обавезна је да организује школску, високошколску,
универзитетску библиотеку, односно библиотеку научноистраживачког института и
установе и да обезбеди све потребне услове за њен рад.

Специјалну библиотеку као посебну организациону јединицу организује правно, односно

физичко лице чија се делатност односи на неку специфичну област знања и рада.
На оснивање библиотека, вршење оснивачких права, оснивачки акт, упис у судски регистар
и евиденцију установа основаних средствима у јавној својини примењују се одредбе закона
којим се уређује област културе.
Испуњеност услова за обављање библиотечко-информационе делатности утврђује
министарство надлежно за културу, на основу мишљења надлежне матичне библиотеке.
У регистар библиотека, у складу са законом, уписују се библиотеке и организационе
јединице других организација које обављају библиотечку делатност.
Регистар библиотека води се посебно за библиотеке и за организационе јединице других
организација које обављају библиотечку делатност.
Регистар библиотека, у складу са законом, води матична библиотека.
Упис у регистар библиотека обавља матична библиотека на чијем се подручју налази
седиште библиотеке, односно организационе јединице друге организације која обавља
библиотечку делатност (у даљем тексту: библиотека).
Упис у Централни регистар библиотека за све библиотеке, у складу са законом, обавља
Народна библиотека Србије.

19. Повезивање и удруживање библиотека у библиотечко-информациони систем

Србије

Biblioteke se mogu povezivati u bibliotečka stručna udruženja, zajednice, ili saveze u kojima ostvaruju svoje

interese, programe razvoja i unapređenja rada i saradnje, razmenu bibliotečke građe, tehničkih, informacionih i

kadrovskih resursa, obezbeđuju skladan razvoj bibliotečko-informacione delatnosti u Republici Srbiji i ostvaruju

saradnju s drugim sličnim udruženjima u zemlji i inostranstvu.

Obrada bibliotečko-informacione građe i izvora zasniva se na primeni jedinstvene kataloško-bibliografske obrade i jedinstvenog
sistema klasifikacije i indeksiranja, kao i u skladu sa usvojenim nacionalnim i međunarodnim standardima.

Narodna biblioteka Srbije donosi nacionalne standarde za obradu bibliotečko-informacione građe i izvora.

Biblioteke su obavezne da korisnicima biblioteke pruže odgovarajuću i kvalitetnu bibliotečko-informacionu građu i izvore, u
biblioteci ili preko elektronske mreže.

Biblioteka koja u svom fondu i bazi podataka nema bibliotečko-informacionu građu i izvore koje korisnik traži, treba da ih obezbedi
u odgovarajućoj formi i u razumnom roku od biblioteke u zemlji ili inostranstvu putem razmene ili pozajmice bibliotečko-
informacione građe i izvora.

Sve biblioteke u bibliotečkoj mreži Republike Srbije učestvuju u procesu razmene i pozajmice bibliotečko-informacione građe i
izvora.

20. Народна библиотека Србије

Народна библиотека Србије обавља и следеће послове:

1) води Централни регистар категорисане старе и ретке библиотечке грађе у Републици Србији;

2) врши надзор над стручним радом библиотека које обављају делатност заштите старе и ретке библиотечке грађе;

3) координира рад централне лабораторије и конзерваторске радионице;

4) стара се о јединственој примени у Републици Србији међународних конвенција и других међународних аката који се
односе на стару и ретку библиотечку грађу;

5) обавља послове стручног оспособљавања и усавршавања запослених у делатности заштите старе и ретке библиотечке
грађе;

6) обавља и друге послове у складу с одредбама овог закона.

Osnovni zadaci Narodne biblioteke Srbije su sledeći:
1) prikupljanje, obrada, čuvanje, predstavljanje, korišćenje i obezbeđivanje pristupa nacionalnoj
zbirci bibliotečko-informacione građe i izvora u skladu s nabavnom politikom precizno utvrđenom
posebnim aktom Narodne biblioteke Srbije
2) obaveštavanje javnosti o mogućnostima i vidovima pružanja informacija i usluga, kao i pružanje
bibliotečko-informacionih usluga korisnicima na licu mesta i na daljinu preko informatičke mreže;
3) prijem, obrada, zaštita, čuvanje, predstavljanje i davanje na korišćenje svake publikacije u
štampanoj, elektronskoj ili drugoj formi, koja joj se dostavlja na osnovu zakona kojim se uređuje
obavezni primerak publikacija;
4) popularisanje i promocija knjige, čitanja i slobodnog pristupa informacijama za sve građane,
kao i organizacija različitih kulturnih programa i aktivnosti radi unapređenja kulturnog života
građana;
5) organizovanje razmene bibliotečko-informacione građe i izvora sa organizacijama u zemlji i
inostranstvu i njeno sprovođenje;
6) promocija, prezentacija i plasman srpske knjige u svetu;
7) organizovanje i koordinacija rada mreže biblioteka Republike Srbije na stvaranju Centralnog elektronskog kataloga, kao i
realizacija projekta Virtuelna biblioteka Srbije, organizovanje i koordinacija poslova sistema uzajamne katalogizacije i Centra za
uzajamnu katalogizaciju;

8) izrada i dopunjavanje bibliografije Republike Srbije za sve vrste bibliotečko-informacione građe i izvora i godišnje nacionalne
bibliografije "Serbike", izrada različitih retrospektivnih i specijalnih bibliografija;

9) obavljanje delatnosti nacionalne agencije za saradnju sa izdavačima, za izradu CIP zapisa (katalogizacija u publikaciji pre
štampanja) i za dodelu međunarodnih standardnih brojeva (ISBN, ISSN, ISMN, ISAN, DOI i drugih) za sve publikacije objavljene u
Republici Srbiji;

10) objedinjavanje i koordinacija rada na nabavci, prikupljanju, obradi, čuvanju, predstavljanju, davanju na korišćenje i
omogućavanju pristupa domaćim i inostranim naučnim informacijama u okviru posebnog centra za naučne informacije, i to za
sve biblioteke u Republici Srbiji, kao i koordinacija rada konzorcijuma biblioteka Republike Srbije za objedinjenu nabavku
inostranih serijskih publikacija u štampanoj i elektronskoj formi;

11) izrada evidencionih pregleda i ocena uspešnosti poslovanja biblioteka u Republici Srbiji;

12) donošenje nacionalnih uputstava i standarda i preporuka za primenu međunarodnih standarda;

13) organizacija stručnih ispita za zaposlene u bibliotečko-informacionoj delatnosti;

14) organizacija različitih oblika stalnog stručnog usavršavanja bibliotečko-informacionih stručnjaka;

15) obavljanje matičnih funkcija centralne nacionalne biblioteke;

16) obavljanje delatnosti zaštite stare i retke bibliotečke građe;

17) obavljanje naučnoistraživačkog, razvojnog i stručnog rada u oblastima bibliotekarstva iinformacionih nauka, arheografije,
bibliografije i nauke o knjizi;

18) organizacija arheografskog opisa ćirilskih rukopisa u zemlji i srpskih rukopisa u inostranstvu iučestvovanje u izradi opšteg
kataloga ćirilskih rukopisa;

19) organizacija i koordinacija sistema međubibliotečke pozajmice na nacionalnom i međunarodnom nivou;

20) objavljivanje publikacija iz oblasti bibliotekarstva i informacionih nauka, kao i rezultata vlastitog stručnog i
naučnoistraživačkog rada;
21) obavljanje poslova digitalizacije kulturnog nasleđa Republike Srbije i saradnja s drugim
ustanovama u zemlji i inostranstvu na polju digitalizacije;
22) redovno dostavljanje svih traženih podataka Republičkom zavodu za statistiku;
23) izdavanje dozvola za izvoz bibliotečke građe koja nema status kulturnog dobra;
24) obavljanje i drugih poslova utvrđenih ovim zakonom i Statutom Narodne biblioteke Srbije.

21. Библиотека Матице српске

Библиотека Матице српске обавља и следеће послове:

1) води регистар категорисане старе и ретке библиотечке грађе у АП Војводини;

2) врши надзор над стручним радом библиотека које обављају делатност заштите старе и ретке библиотечке грађе на
територији АП Војводине;

3) координира рад централне лабораторије и конзерваторске радионице на територији АП Војводине;

4) обавља послове стручног оспособљавања и усавршавања запослених у делатности заштите на територији АП

Војводине;

5) обавља и друге послове у складу с одредбама овог закона

Osnovni zadaci Biblioteke Matice srpske su sledeći:

obavljanje referalnih poslova, primanje i čuvanje doktorskih disertacija, magistarskih radova, naučnoistraživačkih
projekata, standarda, patenata, dokumenata i izdanja FAO i UNESKO-a;

izrada nacionalnog inputa za međunarodnu bazu AGRIS;

obavljanje matičnih funkcija centralne biblioteke u AP Vojvodini;

organizovanje stručnih ispita za zaposlene u bibliotečko-informacionoj delatnosti na teritoriji AP

Vojvodine;
organizovanje različitih oblika stalnog stručnog usavršavanja bibliotečko-informacionih
stručnjaka na teritoriji AP Vojvodine;
Organi upravljanja Biblioteke Matice srpske su upravnik, upravni odbor i nadzorni odbor.

22. Надзор над законитошћу рада библиотека и финансирање јавних библиотека;

Nadzor nad radom Narodne biblioteke Srbije i Biblioteke Matice srpske vrši ministarstvo nadležno
za kulturu.
Nadzor nad radom javnih biblioteka čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave vrši nadležni organ
jedinice lokalne samouprave.
Nadzor nad radom školskih, visokoškolskih, univerzitetskih biblioteka, biblioteka
naučnoistraživačkih instituta i ustanova i specijalnih biblioteka vrši organ Republike Srbije,
odnosno autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, nadležan za vršenje nadzora nad
radom ustanova čiji su biblioteke organizacioni deo.
Nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrši ministarstvo nadležno za kulturu.
Nadzor nad vršenjem ovim zakonom poverenih poslova državne uprave vrši ministarstvo
nadležno za kulturu, u skladu sa zakonom kojim se uređuje državna uprava.

Nadzor nad stručnim radom matičnih biblioteka vrši Narodna biblioteka Srbije, kao povereni
posao.
Nadzor nad stručnim radom matičnih biblioteka, visokoškolskih biblioteka i biblioteka
naučnoistraživačkih instituta i ustanova na teritoriji AP Vojvodine vrši Biblioteka Matice srpske,
kao povereni posao.
Nadzor nad stručnim radom drugih javnih biblioteka, školskih biblioteka, visokoškolskih
biblioteka, biblioteka naučnoistraživačkih instituta i ustanova i specijalnih biblioteka vrši
biblioteka kojoj je povereno vršenje matičnih funkcija, kao povereni posao.
Biblioteka je dužna da matičnoj biblioteci, na njen zahtev, dostavi podatke potrebne za obavljanje
nadzora nad stručnim radom, kao i da ovlašćenom licu matične biblioteke omogući neposredni
nadzor.
Način vršenja nadzora nad stručnim radom uređuje Narodna biblioteka Srbije, kao povereni
posao.

Sredstva za finansiranje delatnosti biblioteka obezbeđuje osnivač, u skladu sa zakonom.

Programi i projekti biblioteke čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno
jedinica lokalne samouprave, finansiraju se ili se sufinansiraju na način utvrđen zakonom kojim
se uređuje oblast kulture.
Biblioteka obezbeđuje sredstva za rad i iz sopstvenih prihoda (članarina korisnika, prodaje
proizvoda i usluga na tržištu itd.), donacija, poklona i iz drugih izvora, u skladu sa zakonom.

23. Библиотека као установа заштите старе и ретке библиотечке грађе

У делатности заштите старе и ретке библиотечке грађе библиотеке обављају следеће послове:

1) прикупљају, чувају и штите грађу;

2) обрађују грађу и израђују одговарајући каталог;

3) спроводе мере заштите у сарадњи са одређеном библиотеком;

4) старају се о условима, начину коришћења и представљања грађе;

5) старају се о стручном оспособљавању и усавршавању запослених;

6) израђују план заштите у ванредним околностима;

7) сарађују са другим сопственицима старе и ретке библиотечке грађе;

8) обављају и друге послове утврђене овим законом, прописима донетим на основу њега и другим прописима.

24. Утврђивање и регистар културних добара од изузетног и великог значаја

Стара и ретка библиотечка грађа уписује се у регистре културних добара, у складу са

законом.
Регистре старе и ретке библиотечке грађе воде Народна библиотека Србије, Библиотека
Матице српске и одређене библиотеке, у складу с одредбама овог закона.
Централни регистар категорисане старе и ретке библиотечке грађе у Републици Србији
води Народна библиотека Србије.
Регистар категорисане старе и ретке библиотечке грађе уАП Војводини води Библиотека
Матице српске.
Регистре категорисане старе и ретке библиотечке грађе у јединици локалне самоуправе
воде одређене библиотеке.
Pitanje utvrđivanja pokretnih kulturnih dobara regulisano članom 49. 50. i 52. Zakona o
kulturnim dobrima („Službeni glasnik RS“broj 71/94).

Na osnovu člana 25. Zakona, filmsku građu čine izvorni materijali filma (original negativ slike i ton
negativ) i kopije filma, original i kopija video trake i drugi nosači zapisa registrovane slike u
pokretu bez obzira na tehniku snimanja i na to kad su i gde nastali, kao i prateći filmski materijal
(scenario, knjiga snimanja, dijalog lista, filmski plakat, filmske fotografije, skice dekora i kostima,
notni zapisi, filmske muzike, reklamne publikacije i drugi dokumenti nastali pre, za vreme i posle
snimanja filma).

Član 49., 50. i 52 – Pokretna kulturna dobra utvrđuje muzej, arhiv, kinoteka i biblioteka, čiji je
osnivač Republika, autonomna pokrajina, grad ili opština, ako ovim zakonom nije drukčije
određeno. Akt – rešenje o utvrđivanju pokretnog kulturnog dobra sadrži: opis i vreme nastanka
kulturnog dobra, vrstu, mesto gde se nalazi, mere zaštite, ime sopstvenika, kao i pravni osnov
prema kome drži kulturno dobro. Akt iz stava 1. ovog člana može se doneti po skraćenom
postupku, ako postoji osnovana pretpostavka da stvar može da se uništi, ošteti ili nestane.
 25. Начин и поступак надзора над стручним радом библиотека;

Надзор над стручним радом библиотеке (у даљем тексту: стручни надзор) врши у складу са
законом библиотека којој је законом или подзаконским актом поверено обављање матичних
функција (у даљем тексту: матична библиотека). Стручни надзор врше стручни радници матичне
библиотеке као лица која за вршење стручног надзора у библиотеци овласти директор матичне
библиотеке.

За вршење стручног надзора директор матичне библиотеке може овластити лице са стеченим
високим образовањем на студијама првог и другог степена у трајању од најмање четири године и
положеним стручним испитом.

Лица овлашћена за стручни надзор, у оквиру овлашћења, самостална су у свом раду.

Стручни надзор се врши као редовни стручни надзор и као ванредни стручни надзор.

Редовни стручни надзор се у начелу врши једном у две године.

Ванредни стручни надзор се врши у случају ванредне потребе (пожар, поплава, земљотрес,
пресељење) или на захтев републичких, односно покрајинских органа надлежних за културу,
оснивача, јавне библиотеке или правног лица у чијем саставу библиотека ради.

Ванредни стручни надзор се врши и у случају индиција да је дошло до поремећаја у

остваривању законом прописаних функција библиотеке.

Стручни надзор се може реализовати као потпуни стручни надзор и као парцијални стручни
надзор.

Матична библиотека писменим путем обавештава библиотеку о стручном надзору.

Време стручног надзора матична библиотека утврђује у сарадњи са библиотеком у којој се

врши стручни надзор.

Библиотека је дужна да лицу овлашћеном за стручни надзор омогући непосредан стручни

надзор, стави на увид сву расположиву документацију и податке неопходне за вршење стручног
надзора и обезбеди присуство стручних радника чији се рад надзире. Стручни надзор обухвата:
услове за обављање делатности библиотеке (простор, библиотечка опрема, техничка опрема и
телекомуникациона и рачунарска опрема), ресурсе за рад библиотеке (библиотечко-
информациони стручњаци и колекције библиотечко-информационе грађе и извора), стручни рад
на набавци, обради, смештају и заштити, коришћењу, евиденцији, ревизији и отпису библиотечко-
информационе грађе и извора, вођењу статистике, популаризацији књиге и читања, издавању
публикација, стручном усавршавању и континуираном образовању особља и обављању других
стручних послова у библиотеци.

Стручни надзор у матичним библиотекама обухвата и стручни рад на остваривању матичних

функција (учешће у свеукупном развоју библиотечко-информационе делатности у Републици и
изградњи јединствене националне мреже библиотека, учешће у изградњи јединственог
националног библиографско-информационог система, вођење регистра библиотека, пружање
стручне помоћи и инструкторски рад са стручним радницима у библиотекама, надзор над стручним
радом библиотека, праћење стања и проучавање потреба и услова рада у библиотекама и
предлагање мера за унапређење рада и развој библиотека).

О извршеном стручном надзору лица овлашћена за стручни надзор израђују записник о надзору
над стручним радом.
 Записник садржи следеће: позив на законске прописе на основу којих се врши стручни
надзор, назив матичне библиотеке и имена лица овлашћених за стручни надзор, назив библиотеке
у којој је извршен стручни надзор, име руководиоца библиотеке и имена лица која присуствују
вршењу стручног надзора, односно име руководиоца правног лица у чијем саставу библиотека као
организациона јединица остварује делатност и имена лица која присуствују вршењу стручног
надзора, датум вршења стручног надзора, садржај стручног надзора, садржај усмено и писмено
датих упутстава за отклањање недостатака и неправилности уочених у току вршења стручног
надзора, предлог препорука и налога за примену мера за унапређење услова за рад, ресурса и
стручног рада у библиотеци, рок за отклањање утврђених недостатака и неправилности и потписе
лица која су обавила стручни надзор.

Записник о стручном надзору доставља се јавној библиотеци и оснивачу јавне библиотеке,

односно библиотеци која је организована као организациона јединица друге установе,
организације, удружења и другог правног лица и руководиоцу правног лица у чијем саставу
библиотека као организациона јединица остварује делатност.

У случају да је стручни надзор извршен као ванредни стручни надзор на захтев државног
органа записник се доставља и том државном органу.

26. Стручни испит

(1) Stručno osposobljavanje za praktični rad u biblioteci za zaposlene na stručnim poslovima s visokim i višim obrazovanjem traje
godinu dana, a sa srednjim obrazovanjem - devet meseci.

(2) Zaposlenom iz stava 1. ovog člana koji u roku od tri godine rada u biblioteci ne položi stručni ispit prestaje radni odnos u
biblioteci danom isteka tog roka.

(3) Ministar nadležan za kulturu obrazuje komisiju za polaganje stručnog ispita u Narodnoj biblioteci Srbije.

(4) Nadležni organ autonomne pokrajine obrazuje komisiju za polaganje stručnog ispita u Biblioteci Matice srpske, kao povereni
posao.

(5) Stručni ispit organizuju i sprovode Narodna biblioteka Srbije i Biblioteka Matice srpske, u skladu sa ovim zakonom.

(6) Članovima komisija za polaganje stručnih ispita pripada naknada za rad u komisiji.

(7) Troškove polaganja stručnog ispita snosi biblioteka u kojoj je kandidat zaposlen.

(8)Program stručnih ispita, način njihovog polaganja i visinu naknade za rad članova komisije za polaganje stručnih ispita propisuje
ministar nadležan za kulturu.

27. Виша стручна звања

Viša stručna zvanja na stručnim bibliotečkim poslovima su:

samostalni knjižničar, samostalni viši knjižničar, viši bibliotekar, bibliotekar savetnik, viši diplomirani bibliotekar i diplomirani
bibliotekar savetnik.

Zaposleni na stručnim poslovima bibliografa, arheografa, informatora, dokumentariste i konzervatora stiču stručna zvanja i viša
stručna zvanja shodnom primenom odredaba ovog zakona koje se odnose na sticanje stručnih zvanja na stručnim bibliotečkim
poslovima.
Ministar nadležan za kulturu imenuje Republičku komisiju za dodelu viših stručnih zvanja u bibliotečko-informacionoj delatnosti
na predlog Narodne biblioteke Srbije.

28. Управљање библиотеком