Derida Uliks Gramofon Da Govor Kod Dzojsa PDF

&
Kolekcija
Peat
Izvornik
Jacques Derrida
ULYSSE GRAMOPHONE, Ou-dire de Joyce
Galile, Paris, 1987.
Sfrancuskog prevela
ALEKSANDRA MANIMELI '
Pogovor
NOVICA MILI
Na korici
ak Derida u Beogradu (1992)
-
ah Drida
Uliks
gramofon
Da-govor* kod Dojsa
Rad
HHBKIITAPCKM BI1OJ
5 G G 3 ______
'i
* N a p o m e n a o p o d n a s l o v u : Da-govor - Odluili smo se

za ovakav prevod imajui u vidu objanjenje o dvoum
ljenju izmeu rei ,,oui (da) i ,,oui (uj) koje De-
rida daje u samom tekstu. M ada se autor u konanoj ver
ziji odluio za podnaslov koji znai rekla-kazala kod
Dojsa, ili ak pokvareni telefoni kod Dojsa, da je
od prvorazrednog znaaja u ovom eseju, pa smo se opre-
delili za prevod te rei onako kako se ona uje, a ne kako
se ita. (Prim.prev.)
I
Oiti, oui, da, da, dobro me ujete, to su francuske fei.

Naravno, to ak ni ne treba potvrditi nekom drugom
reenicom, dovoljno je da razumete prvu re, oui, pa da
znate, ako barem toliko razumete francuski, kako u se, zah
valjujui velikodunoj dozvoli koju su mi dali ljudi odgo
vorni za James Joyce Symposium, ja vama obratiti, manje-
vie, na svom pretpostavljenom jeziku, gde barem ovaj
poslednji izraz ostaje kvazianglicizam.
No da, moe li se navesti i prevesti dal Eto jednog od pi
tanja za koja smatram da se postavljaju tokom ovog saop-
tenja. Kako bi se prevele reenice koje sam upravo uputio u
vaem pravcu? Reenica kojom sam poeo, ba kao to Moli
poinje i svrava ono to pomalo olako nazivamo njenim
monologom, naime, ponavljanjem jednog da, ne zadovolja
va se time da pomene, nego na svoj nain i koristi ta dva da,
ova koja ja sada navodim, da, da. U mom uvodu niste se
mogli odluiti, i jo uvek za to niste kadri, da li sam vam ja
govorio da ili ga navodio, ili uoptenije, jesam li pominjao
re oui, po dva puta, podseajui, citiram, kako su to zaista
francuske rei.
U prvom sluaju, ja tvrdim ili odobravam, potvrujem,
odgovaram ili obeavam, u svakom sluaju, obavezujem se i
potpisujem: i da opet pribegnem starom i uvek u izvesnoj
meri korisnom razlikovanju koje pravi speech act theory
[teorija govornih inova] izmeu use [upotrebe] i mention
[pominjanja], upotreba samoga da se uvek barem pod-
razumeva u trenutku potpisivanja.
U drugom sluaju, pre sam naveo ili pomenuo da, da.
Odnosno, ako in navoenja ili pominjanja nesumnjivo pret
postavlja i nekakvo potpisivanje i neko potvrivanje ina
Da-govor kod Dojsa 5

pominjanja, to se samo podrazumeva, a implicitno da ne br
ka se sa navedenim ili pomenutim da.
Vi dakle jo uvek ne znate ta sam ja hteo da kaem ili
hteo da uinim poinjui ovom reenicom: Oui, oui, da, da,
dobro me ujete, to su francuske rei. U stvari, uopte me
ne razumete dobro.
Ponavljam pitanje: kako bi se prevele reenice koje sam
upravo uputio u vaem pravcu? Utoliko ukoliko one pomi-
nju, odnosno navode da, one u stvari ponavljaju francusku
re i prevod je ispoetka besmislen ili nedopustiv: yes, yes,
to nisu francuske rei. Kada je Dekart, na kraju Rasprave o
metodi, objasnio zato je odluio da pie na jeziku svoje
zemlje, latinski prevod Rasprave jednostavno je izostavio taj
odeljak. Kakvog smisla ima pisati na latinskom reenicu ko
ja vam u sutini kae: evo dobrih razloga iz kojih piem,
ovde i sada, na francuskom? Istina je da je latinski jedini
prevod koji je bezobzirno izbrisao tu afirmaciju francuskog
jezika. Jer to nije bio tek jedan od prevoda, on je nastojao da
Raspravu o metodi vrati onome to bi, prema zakonu filo
zofskog drutva onoga vremena, morao biti pravi izvornik
na svom pravom jeziku. Ostavimo to za neko drugo preda
vanje. i
Samo sam eleo da naznaim kako je afirmacija jednog
jezika njime samim - neprevodljiva. in koji u jednom
jeziku skree panju na sam taj jezik, i na taj nain ga dva
puta potvruje, jednom govorei ga, a drugi put govorei da
se on tako govori, otvara prostor za dvostruko isticanje, koje
istovremeno, istim dvostrukim potezom, izaziva i priziva
prevod. Prema jednom razlikovanju koje sam se usudio da
iznesem na drugom mestu, povodom istorije i imena Vav-
ilona, ono to ostaje neprevodljiva jeste u sutini jedina stvar
za prevoenje, jedina stvar koja se moe prevoditi. Za pre
voenje, u onome to se moe prevoditi, moe biti samo ono
neprevodljivo.
1 U pripremi. [Za Deriinu raspravu o Dekartu, problemu

pravog izvornika na svom pravom jeziku i na jezicima pre
voda v. njegov spis Sil y a lieu de traduire. II. Les romans de
Descartes ou F conomie des mots, u: Jacques Derrida: Du
droits la philosophie (Paris: Galile, 1990). - Prirn. prev.]
6 ak Drida: ULIKS GRAMOFON

Ve ste shvatili kako sam se spremio da vam govorim o
da u nekim odlomcima Uliksa, ili barem o nekim modaliteti
ma da, i to, odmah jasno stavljam do znanja, tek u obliku
prvog nacrta.
Kako bih odmah stavio taku na beskonano kruenje ili
krunu plovidbu, na oplovljavanje, kako bih izbegao aporiju
imajui u izgledu bolji poetak, bacio sam se u vodu, kako
se to kae na francuskom, i odluio sam da se zajedno sa va
ma prepustim sluajnosti jednog susreta. Sa Dojsom, sluaj
je uvek omeen zakonom, smislom i programom, u zavis
nosti od nadodreenosti figura i lukavstava. A ipak, slu
ajnost susreta, sluajnost koincidencija upravo doputa da
bude potvrena, prihvaena, da, odnosno dokazana u sva
kom promaaju. U svim promaajima, to e rei u svim ge
nealokim sluajevima koji izokreu zakonito srodstvo, u
Uliksu, a bez sumnje i drugde. To je vie nego oigledno za
susret izmeu Bluma i Stefana na koji u se zaas vratiti.
Baciti se u vodu, rekoh. Mislio sam na vou jednog je
zera, treba da naznaim. Ali vi ste mogli pomisliti: boca u
moru, poznata vam je ta Dojsova re. Jezero mu, meutim,
nije bilo toliko strano, odmah u to objasniti.
Sluajnosti kojoj sam ja rekao da, odmah odluivi da
vam je ovde isporuim, dajem ime Tokio.
Tokio: da li se taj grad nalazi na zapadnom krugu koji
vodi nazad u Dablin ili na Itaku?
Nekakvo lutanje bez rauna, duga etnja jedne random
ness [nasuminosti] dovela me je jednoga dana do ovog od
lomka (Eumaeus, The shelter, 1 a.m [Eumej, Sklonite, 1 as
posle ponoi], 567) tokom kojega Blum imenuje the coin
cidence o f meeting, discussion, dance, row, old salt, o f the
here today and gone tomorrow type, night loafers, the whole
galaxy o f events, all went to make up a miniature cameo o f
the world we live in... [sluajnost susreta, raspravljanje,
igru, guvu, starog morskog vuka, od vrste danas jeste sutra
nije, nona tumarala, itavu galaksiju dogaaja, to sve za
jedno ini minijaturnu sliku sveta u kojem ivimo.].2
2 James Joyce: Ulysses, Penguin d., p. 567; brojevi strani
ca upuuju na ovo standardno izdanje, iz kojeg smo i prevodili
sve odlomke citirane u ovom eseju. (Prim, prev.)

The galaxy o f events [galaksija dogaaja] prevedeno je
na francuski kao gerbe des vnements [mlaz dogaaja],
kojim se gubi sve mleko, pa dakle i aj s mlekom koji
neprestano natapa Uliks upravo da bi od njega napravio
mleni put ili galaxy. Dopustite mi ove da se jo jednom
udaljim od predmeta. Pitali smo se ta se deava sa da kada
se ono ponavlja, prilikom pominjanja ili prilikom navo
enja. Ali ta se dogaa kada ono postane zatieni znak,
neotuivi naziv neke vrste patenta? A poto se ovde vrtimo,
ili kiselimo u mleku, ta se dogaa kada da postane, da,
marka ili naziv jogurta? esto u se vraati na Ohajo, to
obeleeno mesto u Uliksu. Postoji, dakle, u Ohaju izvesno
zatieno ime jogurta Danon koji se zove naprosto y e s . I is
pod velikog y e s koje se moe proitati na samom poklopcu,
reklama kae: Bet You C ant Say No to Yes [Kladim se da
ne moe rei ne ovom d a \l.
Coincidence o f meeting [sluajnost susreta], pie u od
lomku koji upravo citiram. Neto nie pojavljuje se ime
Tokio - iznenada, kao telegram ili kao naslov na novinskoj
stranici The Telegraphs koji se nalazi ispod Blumovog lakta,
as luck would have it [kao da je tako srea htela], reeno
je na poetku odeljka.
Ime Tokio vezuje se za jednu bitku, Great battle Tokio
[Veliku bitku za Tokio]. To nije Troja, nego Tokio 1904: rat
sa Rusijom u pozadini.
Dakle, nalazio sam se u Tokiju pre vie od mesec dana, i
tamo sam poeo da piem ovo predavanje, odnosno pre da
diktiram osnovne stvari ujedan mali depni diktafon.
Odluio sam da ga datiram, jer datirati znai potpisati,
kao jutro 11. maja, kada sam traio potanske karte u nekoj
vrsti prodavnice novina, u podrumu, u basement Hotela
Okura. Traio sam potanske karte sa slikama japanskih je
zera, koja moemo nazvati pozadinskim morima. Palo m ije
na um da sledim obale jezera u Uliksu, da krenem u veliki
obilazak jezera, izmeu jezera ivota koje predstavlja Sre
dozemno more i Lacus Mortis koje se pominje ba u sceni u
bolnici, nad kojim se nadneo simbol majke: ... they come
trooping to the sunken sea, Lacus Mortis... Onward to the
dead sea they tramp to drink [defiluju sve do potonulog mo-
8 ale Drida: ULIKS GRAMOFON

ra, Lacas M o rtis... Sve do m rtvog mora trupkaju da bi
pili...] (411).
U stvari, za ovo predavanje o Uliksu, ja sam najpre na-
meravao da, kako vi to kaete na engleskom, adresirani
scenu sa potanskom kartom, da se obratim toj sceni, poma
lo suprotno onome to sam uradio u Potanskoj karti, gde
sam pokuao da predstavim vavilonizaciju potanskog sis
tema u Bdenju Finegana. Vi to bez sumnje znate bolje od
mene, moda itava hrpa potanskih karata nagovetava
mogunost da bi geografija trasa iz Uliksa po sredozemnom
jezeru sasvim mogla imati strukturu jedne potanske karte ili
kartografije potanskih poiljaka. To e se pokazati poste
peno, a za sada izdvajam jednu reenicu D. D.-a koja go
vori o slinosti izmeu potanske karte i objavljenog dela.
Svaki javni spis, svaki otvoren tekst nudi se kao izloena
povrina, kao povrina koja nije privatna, nije skrivena, kao
povrina otvorenog pisma, dakle potanske karte, sa adre
som unesenom u poruku, te otuda i sumnjivom, sa svojim is
tovremeno kodiranim i stereotipnim jezikom, trivijalizova-
nim samim kodom ili ifrom. Sa druge strane, svaka potan
ska karta je javni dokument, lien svake privacy, koji osim
toga, i ba zato, pada pod udar zakona. Upravo to kae D.
D: And moreover, says J.J. (ovo nisu makar koji inici
jali), a postcard is a publication. It was held to be sufficient
evidence o f malice in the testcase Sadgrove v. Hole. In my
opinion an action might lie [- Sta vie - ree D. D. - po
tanska karta je javna stvar. Smatralo se d a je to dovoljan
dokaz zlonamemosti u parnici izmeu Sedgrouva i Houla.
Po mom miljenju, mogao bi se povesti postupak.] (320).
Prevedite: moglo bi se sudski goniti, to sue, ali taj in bi mo
gao i lagati. U poetku bee speech act...
Dakle, trag, ili vezu sa tom potanskom kartom koju tre
ba pratiti ili goniti, nai ete u karti gospodina Regija, his
silly postcard [njegovoj luckastoj potanskoj karti], koju je
Gerti mogla da pocepa into a dozen pieces [u desetine ko
madia] (360). Izmeu ostalih, tu je i postcard to Flynn
[potanska karta za Flina], na kojoj je Blum, pored svega,
prisea se, zaboravio da napie adresu, ime se podvlai
karakter anonimne publikacije: potanska karta nem a stvar
nog primaoca, do li onoga ili onu koji potvrde prijem potpi
som koji se ne moe podraavati. Uliks, ogromna postcard.

.M rs Marion. Did I forget to write address on that letter like
the postcard I sent to Flynn? [Ga Merion. Da li sam zabo
ravio da napiem adresu na tom pismu kao na karti koju sam
poslao Flinu?] (367). (Izdvajam ove potanske karte u jed
nom diskurzivnom, ili tanije, narativnom toku iji smer ne
mogu svaki put iznova da utvrujem. Tu se neizbeno
postavlja metodoloki problem na koji u odmah prei. Po
tanska karta bez adrese koja ne doputa da bude zaboravlje
na poziva se na Blumovo dobro pamenje u trenutku kada
ovaj trai neko zagubljeno pismo: Where did I put the let
ter? Yes, all right [Gde sam stavio pismo? Da, u redu je]
(365). Moe se pretpostaviti da ,y e s utvruje, prati i po
tvruje povratak pamenja - mesto gde se pismo nalazi po
novo je pronaeno.) Neto dalje, posle Regijeve silly post
card1, evo i silly letter : Damned glad I didn t do it in the
bath this morning over her silly I will punish you letter
[Strano mi je drago to to nisam jutros uinio u kupatilu po
njenom luckastom kazniu-te pism u] (366). Ostavimo
mirisu toga kupatila i osveti toga pisma vremena da opru
do nas. Ta poruga narasta sve dok ne postane Molin sarka
zam protiv onoga ko now [hes] going about in his slippers
to look fo r 10 000fo r a postcard up up O Sweetheart May...
[sad okolo ide u papuama da trai 10 000 funti zbog po
tanske karte jo jo O Slatka Moja ...] (665).
Dakle upravo sam kupovao potanske karte u Tokiju, u
prolazu ispod Hotela Okura. Odnosno odlomak koji tele
grafskim stilom pominje Great battle T o k i o poto je pod-
setio na coincidence o f m e e t i n g kopilansku genealogiju i
nezakonito srodstvo koje vezuje Stefana za Bluma, galaksi
ju dogaaja, itd., predstavlja odlomak iz neke druge po
tanske karte. Ovoga puta to nije potanska karta bez adrese,
nego potanska karta bez poruke. Reklo bi se, dakle, potan
ska karta bez teksta, koja bi bila svedena naprosto na spoj
jedne slike i jedne adrese. Ispostavlja se da je ovde adresa
jo povrh svega izmiljena. Primalac te potanske karte bez
poruke jeste neka vrsta izmiljenog itaoca. Pre nego to se
na to vratimo, napravimo jedan krug po odlomku zvanom
Tokio ; moram ga navesti. U njemu se pomno prati neo
bian razgovor izmeu Bluma i Stefana, o pripadanju (be
longing): You suspect, Stephen retorted with a sort o f a h alf
10 ak Derida: ULIKS GRAMOFON

laugh, that I may be important because I belong to the
faubourg Saint-Patrice called Ireland fo r short.
- I would go a step farther, M r Bloom insinuated (pre
nosei a step farther [korak dalje] kao un peu plus loin
[malo dalje], francuski prevod, osim toliko drugih stvari
gubi, neka nam sapotpisnik D. D. ne zameri, i ono step
father [ouh] kojim se na pozadinu svih tih genealokih
fantazmi, sa genetskim ukrtanjima i sluajnim diseminaci-
jama, osemenjavanjima i rasemenjavanjima, utiskuje san o
ozakonjavanju usvajanjem i povratkom sina, ili brakom sa
kerkom.
Ali nikad se ne zna ko kome, ta kome, ko emu pripada.
Subjekt pripadanja ne postoji taman koliko ni vlasnik po
tanske karte: ona ostaje bez naznaenog primaoca).
- But I suspect, Stephen interrupted, that Ireland must be
important because it belongs to me.
- What belongs? queried M r Bloom, bending, fancying
he was perhaps under some misapprehension. Excuse me.
Unfortunately I didn't catch the latter portion. What was it
you?... [Pretpostavljate, uzvrati Stefan s nekom vrstom po-
lusmeha, da sam ja moda vaan jer spadam u faubourg
Saint-Patrice (predgrae Svetog Patrika) krae nazvano Irs
ka.
- Poao bih korak dalje, dometnuo je g. Blum.
- Ali ja pretpostavljam, prekide ga Stefan, da Irska mora
biti vana jer pripada meni.
- ta pripada? Upita g. Blum, nagnuvi se, pomiljajui
da je moda pogreno razumeo. Izvinite. Naalost, nisam
dobro uo to na kraju. ta vama?... ]
Stefan tada ubrzava stvari: We can 1 change the coun
try. Let us change the subject. [- Ne moemo prom eniti
zemlju. Hajde da promenimo temu (subject tema; podanik,
dravljanin; subjekt)] (565-566).
Nije dovoljno otii u Tokio kako bi se promenila zemlja,
pa ak ni jezik.
Neto dalje, dakle, potanska karta bez poruke i adrese
vraa se izmiljenom primaocu. Blum misli na sluajnost
susreta, na galaksiju dogaaja, sanja o tome da pie, da pie
ta mu padne na um, kao to ja to ove inim, da pie o sebi,
my experiences [moji doivljaji], kako kae, da pie neku

vrstu letopisa, dnevnika u dnevniku, linog diary [dnevnika]
ili linih newspaper [novina], u potpunosti se preputajui
asocijacijama.
Evo, pribliavamo se obali, potanska karta je u blizini
Tokija: The coincidence o f meeting... the whole galaxy o f
events... To improve the shining hour he wondered whether
he might meet with anything approaching the same luck
(podvlaim) as Mr. Philip Beaufoy i f taken down in writing.
Suppose he were to pen som ething out o f the common
groove (as he fully intended doing) at the rate o f one guinea
per column, My Experiences, let us say, in a Cabmans Shel
ter. [Sluajnost susreta... itava galaksija dogaaja... Ne bi
li uinio boljim taj blistavi as upita se da li bi mogao naii
na ita priblino toj srei kao g. Bofoj ako to zapie. Recimo
da je hteo da napie neto to izlazi iz koloteine (kao to je
sasvim i nameravao da uini) po ceni od jedne gvineje po
stupcu, M oji doivljaji, recimo, u Svratitu kodKoijaa.].
My Experiences, to je istovremeno moja fenomenologi
ja duha u Hegelovom smislu nauke o iskustvu svesti, kao
i veliki kruni povratak, Uliksova autobiografskoenciklope-
dijska kruna plovidba: esto se govorilo o odiseji fenome
nologije duha. Ovde bi fenomenologija duha imala oblik
dnevnika svesti i nesvesnog, preputenih na milost i ne
milost pismima, telegramima, dnevnicima naslovljenim, na
primer, Telegraf, preputenih pisanju na daljinu, i konano,
potanskim kartama u kojima ponekad sam tekst, izvaen iz
depa nekog mornara, predstavlja samo utvaru neke adrese.
Blum je upravo govorio o M y Experiences'. The pink
edition, extra sporting, o f the Telegraph, tell a graphic lie,
lay, as luck would have it, beside his elbow and as he was
ju st puzzling again, fa r from satisfied, over a country be
longing (jo uvek) to him and the preceding rebus the vessel
came from Bridgwater and the postcard was addressed to A.
Boudin, fin d the captains age, his eyes (podvlaim re eyes,
vratiemo se na nju) went aimlessly over the respective cap
tions which came under his special province, the allembrac
ing give us this day our daily press. First he got a bit o f a
start but it turned out to be only something about somebody
named H. du Boyes, agent fo r typewriters or something like
that. Great battle Tokio. Lovemaking in Irish 200 damages
12 akDerida: UL1KS GRAMOFON

[Ruiasto, vie nego upadljivo izdanje Telegrafa, u slici i
rei govori lai, lei, kao da je srea tako htela, uz njegov la
kat a poto je on ba opet razbijao glavu, daleko od toga da
bude zadovoljan, nad zemljom koja mu pripada i prethod
nom zagonetkom stie laa iz Bridvotera a potanska karta
je bila adresirana na A. Boudena, pogodi koliko kapetan ima
godina, njegove oi besciljno su prelazile preko odgovara
juih naslova koji su spadali u njegod poseban delokrug, u
sveobuhvatno daj nam danas nau tampu nasunu. Prvo ga
neto trecnu ali se ispostavilo daje to samo neto o nekome
po imenu H. di Bojes, zastupnik za pisae maine ili slino.
Velika bitka za Tokio. Ljubav po irski 200 funti tete]
(567).
Neu ovde analizirati stratigrafiju tog polja na kojem je
bila battle Tokio , to bi strunjaci m ogli in iti do u
beskraj; propisana duina izlaganja dozvoljava m i samo da
vam ispriam my experiences in Tokio, to e biti kao po
tanska karta baena u more, a zatim da usput postavim pi
tanje Dojsovih da, sluajnosti i iskustva kao potvrde o
strunosti: ta je to strunjak, doktor za dojsovska pitanja?
Kakva je ta dojsovska institucija i ta da se misli o gosto
ljubivosti kojom me je poastila danas u Frankfurtu?
BI um postavlja jedno uz drugo aluziju na potansku kar
tu i ono to ve predstavlja isto asocijativno spajanje, pri
vidno beznaajno dodirivanje, i to podvlaei njegovu bez
naajnost: to je pitanje kapetanovih godina koje treba da
pogodimo, pre nego da izraunamo, prema izloenom nizu
podataka, Figura jednog rebusa u kojem nema oigledne
veze sa pitanjem. Ipak, u toj ali se podrazum eva da je
kapetan - kapetan broda.
Dakle ta potanska karta je upravo ona karta o kojoj je
govorio jedan mornar, jedan pomorski putnik, kapetan koji
se kao Uliks jednoga dana vraa sa dugog putovanja oko
Sredozemnog jezera. Nekoliko stranica ispred, na istom
mestu, u isto vreme: Why, the sailor answered, upon re
flection upon it, I ve circumnavigated a bit since I first
joined on. I was in the Red Sea. I was in China and North
America and South America. I seen icebergs plenty, grow
lers. I was in Stockholm and the Black Sea, the Darda
nelles, under Captain Dalton the best bloody man that ever

scuttled a ship. I seen Russia... (...) I seen maneaters in Pe
ru... [Pa, odgovori mornar, postoje porazmislio o tome,
oplovio sam ja tota otkako sam se prvi put otisnuo. Bio
sam na Crvenom moru. Bio sam u Kini i u Sevemoj Americi
i u Junoj Americi. Video gomilu ledenih bregova, santi.
Bio sam u Stokholmu i na Crnom moru, na Dardanelima,
pod kapetanom Daltonom, najkrvavijim tipom koji je ikada
krmario brodom. Video Rusiju. (...) Video ljudodere u Pe
ruu...] (545-546).
Iao je svuda osim u Japan, rekoh sebi, dakle evo on iz
depa vadi potansku kartu bez poruke. to se tie adrese,
ona je izmiljena, isto onoliko izmiljena koliko i Uliks, i to
je jedina stvar koju taj Uliks ima u depu: He fumbled out a
picture postcard from his inside pocket, which seemed to be
in its way a species o f repository, and pushed it along the
table. The printed matter on it staled: Choza de Indios.
Beni, Bolivia.
All focused their attention on the scene exhibited, at a '
group o f savage women in striped loincloths. (...)
His postcard proved a centre o f attraction fo r Messrs the
greenhorns fo r several minutes, i f not more. (...)
Mr. Bloom, without evincing surprise, unostentatiously
turned over the card to peruse the partially obliterated ad
dress and postmark. It ran as follows: Tarjeta Postal. Senor
A. Boudin, Galeira Becche. Santiago, Chile. There was no
message evidently, as he took particular notice. Though not
an implicit believer in the lurid story narrated... (...), hav
ing detected a discrepancy between his name (assuming he
was the person he represented himself to be and not sailing
under false colours ajler having boxed the compass on the
strict q.t. somewhere) and the fictitious addressee o f the mis
sive which made him nourish some suspicions o f our friend's
bona fides, nevertheless... [Iz unutranjeg depa, koji je iz
gleda bio skladite svoje vrste, ispetljao je razglednicu i gur
nuo je preko stola. Ono to je na njoj bilo odtampano glasi
lo je: Choza de Indios. Beni, Bolivia (Indijanska koliba.
Beni, Bolivija).
Svi su usm erili panju na izloenu scenu, na grupu
uroenikih ena sa trakastim pregaama. (...)

Njegova potanska karta bee u sreditu panje gg. uto-
kljunaca nekoliko minuta, ako ne i vie. (...)
G. Blum, bez vidljivog iznenaenja, nenametljivo pre-
vrte razglednicu da bi pregledao delimino izbrisanu adresu
i potanski ig. Pisalo je sledee: Tarjeta Postal. Seor A.
Boudin, Galera Becche, Santiago, Chile (Potanska karta.
Gospodin A. Bouden, Pasa Beke, Santjago, ile], Oi
gledno nije bilo poruke, to mu je posebno palo za oko. Ma
da nije bezuslovno verovao u isprianu groznu priu (...),
poto je otkrio neslaganje izmeu njegovog imena (pod pret
postavkom da jeste osoba za koju se predstavljao, a ne da
plovi pod lanim bojama poto je negde strogo pov. poeo
ispoetka) i navodnog primaoca na poiljci koja je u njemu
pothranila sumnje u bona fide naeg drugara, ipak...] (546-
547).
Dakle, upravo kupujem potanske karte u Tokiju, sa
slikama jezera, i bojaljivo se prihvatam da pred Joyce
scholars [strunjacima za Dojsa] odrim predavanje o da
u Uliksu i o instituciji za prouavanje Dojsa, kada iznenada
naem, u radnji u kojoj se sluajno zateknem, u podrumu
Hotela Okura - coincidence o f meeting - k n jig u pod
naslovom 16 ways to avoid saying no [16 naina da se
zbcgne rei ne], koju je napisao Masaki hnai. Bila je to, i
ni mi se, knjiga o trgovakoj diplomatiji. Kau da Japanci iz
utivosti izbegavaju, koliko god je to mogue, da kau ne,
ak i ako ele da kau ne. Kako da objasnimo da hoemo da
kaemo ne kada hoemo da kaemo ne a da ga ne kaemo?
Kako prevesti ne kao da, i ta znai prevoditi kada je u pi
tanju taj jedinstveni par da/ne, evo pitanja koje nas oekuje
na povratku. 3 Pored te knjige, na istoj polici i od istog auto
3 Bavljenje ovim pitanjem bie predodreeno teinom ir

skog jezika koji pritiska u tiini i postrance itav tekst. Irski
(akoe na svoj nain izbegava svako da ili we u direktnom ob
liku. Na pitanje: da li si bolestan? taj jezik ne odgovara ni sa
<la ni sa ne, nego ekvivalentom za Jesam ili nisam. Da li
je on bio bolestan? Bio je, ili nije bio itd. Nain na koji je
hoc moglo preuzeti znaenje da svakako nije stran tom proce
su. Oil (hoc illud), i oc posluili su dakle da se jezici odrede
prema nainu na koji se na njima kae da. Italijanski je takoe
ponekad nazi van jezikom.'. Da, ime jezika. [U najstarijem pe-

ra, nalazi se druga knjiga, takoe u prevodu na engleski:
Ne ver take yes fo r an answer [Nikada ne prihvataj da kao
odgovor].
Dakle, ako je veoma teko bilo ta rei sa velikom sig
urnou, odnosno bilo ta to bi sigurno bilo metajeziko, o
toj jedinstvenoj rei, rei da, koja nita ne imenuje, nita ne
opisuje, ije je gramatiko i semantiko odreenje meu
najzagonetnijima, verujemo kako u najmanju ruku moemo
tvrditi ovo: it must be taken fo r an answer [ono mora biti
prihvaeno kao odgovor]. Ono uvek ima oblik odgovora.
Ono dolazi posle drugoga kako bi barem implicitno odgovo
rilo na zahtev ili pitanje koje drugi postavlja, ma to bio i
onaj drugi u meni. Da podrazumeva, rekao bi Blum, jednog
implicit believer [podrazumevanog vernika], kada drugi
trai nekakvo objanjenje. Da uvek ima smisao, funkciju ili
misiju odgovora, ak i ako taj odgovor, to emo takoe vi-
eti, ponekad ima znaaj pravog i bezuslovnog obeanja.
Dakle, na japanski pisac nam preporuuje da nikada ne uzi
mamo yes fo r an answer. To moe da znai dve stvari: da
moe znaiti ne, ili: da nije odgovor. Van diplomatsko-trgo-
vakog konteksta, gde se naizgled odrava, ta opreznost
mogla bi nas daleko odvesti.
Ali da nastavim letopis ,,my experiences. U trenutku ka
da sam zapisivao ove naslove, neki ameriki turista najtipi-
nije vrste naginje se preko mog ramena i uzdie: Sa many
books! What is the dfinitive one? Is there any? [Koliko
mnogo knjiga! Koja je ona prava? Postoji li takva?]. Bila je
to sasvim mala knjiara, prodavnica novina. Umalo mu
nisam odgovorio yes, there are two o f them, Ulysses and
Finnegans Wake [da, postoje dve, Uliks i Bdenje Fine-
gana], ali sauvao sam to da za sebe i nasmeio se glupa
vo, kao neko ko ne razume jezik.
riodu romanizovanja Galije nastale su velike razlike izmeu

govora pojedinih oblasti. Na teritoriji dananje Francuske, iz
dvajale su se dve jezike grupe: sevema - langue d ol, i juna
- langue d'oc, prema nekadanjem izgovora rei oui, koji je na
severa glasio ol, od latinskog hoc illud (eto to, tako, da) a na
jugu je oblik ostao blii zamenici hoc. Savremeni francuski
jezik nastao je od langue d ol. Tekst se na vie mesta poigrava
homofonijom rei ol i rei oeil (to znai oko). Prirn. prev.]

II
Govorio sam vam o pismima u Uliksu, i o potanskim

kartama, i o pisaim mainama i o telegrafima: jo nedostaje
telefon, te moram da vam ispriam i jedan telefonski doiv
ljaj.
Ve dugo vremena verujem, i to jo uvek traje, kako ni
kada neu biti spreman da odrim neko predavanje o Dojsu
pred punom salom strunjaka. Sta znai biti strunjak kada
je re o Dojsu, to je moje pitanje. U mesecu martu, kada
sam jo uvek bio zaplaen, kada sam znao da kasnim , i
uopte kada sam se nalazio u prilino tekom poloaju, moj
prijatelj Zan-M iel Rabate mi telefonira da m e pita za
naslov. Nisam ga imao. Samo sam znao da elim da govo
rim o da u Uliksu. ak sam pokuao da ih prebrojim , ne
preterano briljivo: vie od 222 puta javlja se re y e s u
takozvanoj originalnoj verziji (a sad znamo bolje nego ikada
uz kakve m ere predostronosti treba u potrebljavati taj
izraz1). Do tog broja, bez sumnje sasvim priblinog, doao
sam tek posle prvog sabiranja koje je uzelo u obzir samo yes
u izriitom obliku. 2 Kaem ba re yes, jer moe postojati
da bez rei yes, a naroito, to je ogroman problem, raunica
1 Nakon prvog izdanja iz 1922. Godine, Uliks je sve do
19X4. pretampavan u obliku za koji se smatra da g a je autori-
zovao sam pisac. Tada se pojavilo tzv. kritiko i sinoptiko iz
danje, oslonjeno na pojedine sauvane Dojsove rukopise i is
pravke tokom tampe, koje je pripremio H. V. Gabler, odnosno
ispravljeno popularno izdanje kue Pingvin. Objavljivanje
ovog izdanja pratile su brojne kontroverze, koje Derida ima u
vidu u ovoj zagradi. - Prim. prev.
2 Kasnije, tokom nedelje posle ovoga predavanja, strunjak
i prijatelj koga sam sreo u Torontu skrenuo mi je panju na
drugu jednu raunicu. Njome se dolo do mnogo vee brojke,

vie nije ista u prevodu. Francuski prevod dodaje mnoga da.
Vie od etvrtine tih ,yes sabrano je u onome to naivno
nazivamo Molinim monologom: im se pojavi da, u mono
logu nastaje nekakav prekid, neka telefonska slualica je
sputena.
Kada mi je an-Miel Rabate telefonirao, ja sam bio od
luio da ispitam, ako se tako moe rei, da iz Uliksa, kao i
da prouim instituciju strunjaka za Dojsa, i jo da prove-
rim ta se dogaa kada je jedno da napisano, navedeno,
ponovljeno, arhivirano, recorded, gram ofonisano, kada
predstavlja predmet prevoenja i prenosa, transfera.
Ali jo uvek nisam imao naslov, imao sam samo stati
stiku i neke beleke na jednoj jedinoj stranici. Zamolio sam
bez sumnje zato to su uzeta u obzir sva ay, za koja usput

beleim da, poto se izgovaraju kao /, ba kao i re koja znai
ja, predstavljaju problem na koji u se kasnije vratiti. Evo te
drage raunice Noela Rajlija Fia [Noel Riley Fitch] u knjizi
Sylvia Beach and the Lost Generation, A History o f Literary
Paris in the Twenties & Thirties [Silvija Bi i izgubljena gen
eracija, Istorija knjievnog Pariza dvadesetih i tridesetih], New
York, London, 1983. Ako navodim itav taj odeljak, to je zato
to mi je on vaniji od puke aritmetike yes: One consultation
with Joyce concerned Benoit-Mechins translation o f the final
words o/Ulysses and his heart was going like mad and yes
I said Yes I w ilt. The young man wanted the novel to conclude
with a final yesfollowing the 1 w ill. Earlier Joyce had
considered using y es" (wich appears 354 times in the novel)
as his final word, hut had written 1 will in the draft that
Benoist-Mechin was translating. There followed a day o f dis
cussion in which they dragged in all the worlds great philoso
phers. Benoist-Mechin, who argued that in French the oui is
stronger and smoother, was more persuasive in the philosophi
cal discussion. 1 will sounds authoritative and Luciferian.
Yes , he argued, is optimistic, an affirmation to the world be
yond oneself. Joyce, who may have changed his mind earlier
in the discussion, conceded hours later, yes, the young man
was right, the book would end with the most positive word in
the language [Jedna konsultacija sa Dojsom ticala se Benoa-
Meenovog prevoda poslednjih rei u Uliksu: ,,i njegovo srce
udaralo je kao ludo i da rekla sam Da hou. Mladi je hteo da
18 ak Derida: UIJKS GRAMOFON

Rabatea da saeka trenutak, popeo se u svoju sobu, bacio
pogled na papir s belekama, i u svesti m ije sinuo naslov i
ja mi se kratkoa uinila neodoljivom, iji je autoritet bio
telegrafskog reda: l oui dire de Joyce [da-govor kod Doj
sa]. Dakle, dobro me razumete, kazivanje da kod Dojsa, ali
i govor ili da koje se uje, govorenje da koje se eta kao ne
ki navod ili kao nekakav amor koji struji, koji krui po
lavirintu uha, za ta znamo samo kroz govorkanje, rekla-
kazala, ou-dire, ili doslovno uj-govor, hearsay.
Time se moemo igrati samo na francuskom, u zbunju-
juoj i vavilonskoj homonimiji onog oui sa samo jednom
takom na i, i ou sa tremom odnosno dve take na /. Ta
neprevodljiva homonimija pre se uje (kroz rekla-kazala,
dakle) nego to se ita oima, with the eyes, dok ova po-
slednja re, eyes, uzgred budi reeno, pre doputa da grafem
yes bude proitan nego da se uje. Yes, dakle, u Uliksu,
moe samo da bude beleg koji se istovremeno izgovara i
pie, vokalizovan kao grafema i napisan kao fonema, da, u
nekoj gramofonisanoj rei.
Ou-dire mi se dakle uinio kao dobar naslov, dovoljno
neprevodljiv i potencijalno sposoban da objasni ono to sam
cleo da kaem o Dojsovom da. Rabate mi odgovori da
preko telefona, naslov je dogovoren. Nekoliko dana kasnije,
manje od nedelju dana, dobio sam njegovu divnu knjigu
Dojs, portret pisca u drugom itaocu, u kojoj etvrto po
glavlje nosi naslov: Molly: ou-dire (sa tremom). Curious
roman okona zavrnim da iza onoga hou. Prethodno

jc Dojs razmiljao o tome da upotrebi da (koje se po
javljuje 354 puta u romanu) kao zavrnu re, ali je napisao
hou u belekama iz kojih je Benoa-Meen prevodio. a
lim je usledio itav dan rasprava u koje su uvukli sve velike
svetske filozofe. Benoa-Meen, koji je tvrdio da je u fran
cuskom o u t jae i glatkije, bio je ubedljiviji u filozofskoj
raspravi. Hou zvui autoritativno i luciferski. Da, tvr
dio je on, zvui optimistiki, to je afirmacija u svetu izvan
samoga sebe. Dojs, koji je moda promenio miljenje rani
je tokom rasprave, nekoliko asova kasnije priznao je, da,
mladi je u pravu, knjiga e se zavriti najpozitivnijom
reju u jeziku]. (Str. 109-110.)
Da-govor leod Dojsa 19

coincidence, M r Bloom confided to Stephen unobtrusively
[udna sluajnost, poveri se g. Blum Stefanu nenametlji
vo], u trenutku kada mornar izjavljuje da ve poznaje Ste-
fana Dedalusa; coincidence o f meeting, kae Blum neto
posle svog susreta sa Stefanom. Odluio sam dakle da sau
vam taj naslov u podnaslovu kako bih time ukazao na koin
cidenciju, jer sam tada bio potpuno siguran da neemo is
priati sasvim istu priu pod istim naslovom.
Ali tek kasnije, prilikom jednog isto tako sluajnog su
sreta po mom povratku iz Japana - an-Miel Rabate to
moe da posvedoi (vozio sam svoju majku, i kada sam
ugledao Rabatea iskoio sam iz automobila na trotoar jedne
parike ulice) - zakljuili smo kako je ta sluajnost morala
biti telefonirana na neki nain, prema strogo utvrenom
programu ija je nunost unapred snimljena kao na telefon
skoj sekretarici, pa i ako je prola kroz mnogobrojne ice,
morala se na kraju spojiti u nekoj centrali i pokrenuti nas, i
jednog i drugog, jednog zajedno sa drugim ili jednoga ka
drugom, jednog pre drugog, a da nikakva zakonska pripad
nost nikada ne bude pripisana. Meutim, pria o korespon
dencijama, prepiskama i telefonu ne zavrava se ovde. Ra
bate je ne znam kome morao telefonom da javi moj naslov, i
to je izazvalo izvesna specifino dojsovska izoblienja pro
gramirana u centrali strunjaka, jer sam jednoga dana primio
pismo od Klausa Rajharta, na papiru sa zaglavljem Ninth In
ternational James Joyce Symposium, iz kojeg u navesti
samo ovaj odlomak: 1 am very curious to know about your
Lui/Ouis which could be spelt Louis as well I suppose. And
the Louis have not yet been detected in Joyce as fa r as I
know. Thus it sounds promising from every angle [Veoma
me zanima da saznam sve o vaem Lui/Oui, to bi se moglo,
pretpostavljam, izgovoriti i kao Luj. Koliko mi je poznato,
Luj jo nije pronaen kod Dojsa. Dakle, obeava u svakom
pogledu].
Postoji barem jedna sutinska razlika izmeu Rabatea,
Rajharta i mene, kao i izmeu svili vas i mene, a to je razli
ka u strunosti. Vi ste svi znalci, pripadate jednoj sasvim
izuzetnoj instituciji. Ova institucija nosi ime onoga ko je
uinio sve, a to je i sam rekao, kako bi ona postala neophod
na i radila vekovima, kao kakva nova Vavilonska kula koja
bi trebalo da stvori jedno ime; ona nosi ime oveka koji je

uinio sve ne bi li stvorio jednu monu maineriju itanja,
potpisivanja i premapotpisivanja u slubi sopstvenog imena,
peata ili patenta . Ali to je i institucija za koju je on,
kao Bog za Vavilonsku kulu, od samog poetka sve inio
kako bi postala nemogua i neverovalna, kako bi je unapred
unitio, pa ak minirao i sam pojam strunosti na kojem bi
njena zakonitost jednoga dana mogla da se zasniva, bilo da
se radi o podobnosti prema znanju ili o podobnosti prema
umenosti.
Pre nego to se vratimo na pitanje ta to vi i ja ovde radi
mo, poto je naa strunost, odnosno nestrunost, proverena,
jo neko vreme ostajem na telefonskoj vezi, pre nego to
prekinem jedan manje-vie telepatski razgovor sa an-Miel
Rabateom.
Do sada smo sakupljali pisma, potanske karte, tele
grame, pisae maine itd. Dakako, treba imati na um u da,
ako je Bdenje Finegana najvia vavilonizacija jednog pen-
mana i jednog postmana, motiv potanske rAzlike3, motiv
daljinskog upravljanja i telekomunikacije uveliko je na delu
ve i u Uliksu. I to se primeuje upravo, kao i uvek, u bez
danu. Na primer, u The wearer o f the crown: Under the
porch o f the general post office shoeblacks called and pol
ished. Parked in North Prince's street His Majesty's vermi
lion mailcars, bearing on their sides the royal initials, E.R.,
received loudly flung sacks o f letters, postcards, lettercards,
parcels, insured and paid, fo r local, provincial, British and
overseas delivery. \Krunonosac: Pod tremom glavne pote
3 La diffrance. - Re je o Deridinom izrazu la diff-

rance za oznaku nesvodljive razliitosti, diferancije kao
odstupanja u prostoru (razmaka, razmicanja) i vremenu (kan
jenja, odlaganja), starije i naelno razliite od tradicionalnog
pojma razlike (diferencije, la diffrence). U francuskom se
ovaj neologi-zam moe proitati, ali se ne moe uti kao raz
liit, pripadajui i time fenomenu pisma. V. La diffrance u
Marges de la philosophie (Paris: Minuit, 1972), 3-29. O po
tanskoj rAzlici - pismenoj poiljci koja u razmaku i odlaganju
ne mora stii na svoje odredite, to je, po Deridi, naelo
svakog pisanog znaka, pa i znaka uopte, v. La carte postale -
de Socrate Freud et au-del (Paris: Flammarion, 1980). -
Prim. prev.

istai cipela su vikali i glancali. Parkirana u Nort Prins uli
ci, jarko crvena potanska kola Njegovog Velianstva, koja
su sa strane nosila kraljevske inicijale, E. R., primala su
buno bacane vree sa pismima, potanskim kartama, dopis
nicama, paketima, preporuenim i pouzeem, za mesnu is
poruku, isporuku u unutranjosti, u Britaniji i u preko
morskim zemljama.] (118). Ta tehnologija remote con-
tr o t, kako se na engleskom zove daljinski upravlja za tele
vizor, nije spoljanji inilac konteksta, ona se tie unutra
njosti ak i najelementamijeg smisla, sve do iskaza ili upisa
skoro i najmanje rei, sve do gramofonije rei da. Eto zato
kruno lutanje potanske karte, pisma ili telegrama premeta
odredita samo kroz neprestano brujanje jedne telefonske
opsesije, ili jo, ako uzmete u obzir gramofon ili telefonsku
sekretaricu, jedne telegramofonske opsesije.
Ako se ne varam, prvi telefonski poziv najavljen je ovim
Blumovim recima: Better phone him up first [Bolje mu pr
vo telefoniraj], u odlomku naslovljenom (124) And it was
the feast o f the Passover [I bee svetkovina Pashe]. Neto
pre toga on je pomalo mehaniki, kao nekakva gramofonska
ploa, ponavljao za Jevrejina najozbiljniju molitvu, onu koja
se nikada ne bi smela mehaniki ponavljati ili gramofoni-
sati, Shema Israel Adonai Elohenu.
Ako se taj elemenat izvue manje-vie zakonito (jer sve
je zakonito i nita nije zakonito kada se nekoliko odeljaka
izdvoji pod izgovorom narativne metonimije) iz najjasnije
izloenog zapleta u tekstu, onda se moe govoriti o telefon
skom Shema Israel izmeu Boga, na beskonanom odsto
janju (along distance call, a collect call from or to the col
lector o f prepuces [meugradski razgovor, poziv koji plaa
primalac, od ili za skupljaa prepucijuma]), i Izraela. She
ma Israel znai, znate to, poziv Izraelu, sluaj, Izraele, halo,
Izrael, na ime Izraela, a preson to person call [lini poziv].
Scena better phone him up f i r s t odvija se u prostorijama
dnevnika Telegram (a ne Tetragram) i Blum upravo zastaje
da pogleda neku vrstu pisae maine, ili tanije maine za
slaganje teksta, tipografsku matricu (M e stayed in his walk
to watch a typesetter neatly distributing type [Zastao je u
etnji da pogleda kako slovoslaga uredno rasporeuje
slog]). A poto prvo ita unatrake (Reads it backward
fir s t) , sklapajui ime Patris Dignam, oevo ime, Patris, s
22 ak Derida: UU KS GRAMOFON
desna na levo, sea se svoga oca koji je itao hagadu u istom
smeru. U tom odeljku uz Patrisa biste mogli da pratite itav
niz oeva, dvanaest Jakovljevih sinova itd., a re practice
[obiaj; vebanje] dva puta skanduje tu patristiku litaniju
(Quickly he does it. Must require some practice [Brzo radi.
Mora biti da za to treba vebej . A dvanaest redova nie:
How quickly he does that job. Practice m akes p erfect
IKako mu posao brzo ide. Vebanje dovodi do savrenst
va]). Skoro odmah zatim itamo: Better phone him up
first: plutt un coup de tlphone pour commencer, bo
lje je pozvati telefonom za poetak, kae francuski prevod.
Recimo: pozvati telefonom, radije, za poetak. Na poetku
je, zaista, trebalo da bude nekoliko telefonskih poziva.
Pre dela, ili rei, telefon. U poetku bee telefon. ujemo
dakle kako neprestano odzvanja taj telefonski potez (poziv)
koji se igra brojkama, naizgled sluajnim, ali o kojima bi se
moglo toliko toga rei. On u sebi sadri ono da na koje se
polako vraamo, kruei oko njega. Postoji vie modaliteta
ili tonaliteta telefonskog da, ali jedan od njih naprosto izno
va belei, ne govorei nita drugo, daje neko tu, prisutan, da
oslukuje na drugom kraju ice, spreman da odgovori, ah u
tom trenutku nema drugog odgovora osini sprem nosti da
odgovori (halo, da: ujem, shvatam da si tamo, spreman da
progovori u trenutku kada ja budem spreman da govorim sa
tobom). U poetku bee telefon, da, u poetku telefonskog
poziva.
Nekoliko stranica posle dela Shema IsraeT i prvog tele
fonskog poziva, odmah posle nezaboravne scene sa Ohajom
pod naslovom M emorable Battles Recalled [Seanja na
slavne bitke] (dobro shvatate da od Ohaja do Battle Tokio
glas putuje veoma brzo) izvesno telefonsko yes odzvanja uz
jedno Bingbang koje podsea na stvaranje vasione. Jedan
merodavan profesor upravo je proao, A Perfect creticl
the professor said. Long, short and long [Savrena kritska
stopa! Ree profesor. Dugi, kratki i dugi], posle uzvika J n
Ohio! My Ohio! [U Ohajo! Moj Ohajo!] . Zatim se, na
poetku O Harp Eolian [O Eolova harfo] uje zvuk zuba ko-
|i cvokou u ustim a kada kroz njih proe dental flo ss
Ikonac za zube] (a ako vam kaem da sam ove godine, pre
Tokija, iao u Oksford, Ohajo, i da sam ak kupio dental
floss - odnosno Eolovu harfu - u jednoj apoteci u Itaci,

neete mi verovati. Pogreiete, jer to je istina i moe se
proveriti). Kada u ustima resonant unwashed teeth [neo
prani zubi koji cvokou] trepere na dental floss, uje se
Bingbang, b a n g b a n g Blum tada trai da telefonira: / ju st
want to phone about an ad [Samo elim da telefoniram
povodom nekog oglasa]. Zatim The telephone whirred in
side [Telefon je zazujao unutra]. Ovoga puta Eolova harfa
nije dental floss nego telefon iji su kablovi na drugom mes-
tu navel cords [pupane vrpce] koji spajaju sa Edenom.
Twenty eight... No, twenty... double four... Yes. [Dvadeset
osam... Ne, dvadeset... dva puta etvorka... Da.]. Ne zna
se da li to Yes pripada monologu, ime dokazuje prisustvo
drugog u sebi (da, to je zaista taj broj) ili ve govori nekom
drugom na onom kraju ice. I to se ne moe znati. Kontekst
je odseen, to je kraj odeljka.
Ali na kraju sledeeg odlomka (Spot the Winner) telefon
sko yes ponovo odjekuje u samim prostorijama Telegrama:
Yes... Evening Telegraph here, M r Bloom phoned from
the inner office. Is the boss... ? Yes, Telegraph... To where?
Aha! Which auction rooms?... Aha! I see... Right. I ll catch
him. [Otkrijte pobednika: (...) Da, ovde Ivning Telegraf,
telefonirao je g. Blum iz unutranje kancelarije. Da li je
ef... ? Da, Telegraf... Kuda? Aha! Koje prostorije za auk
ciju? ... Aha! Shvatam... U redu. Nai u ga.] .
U vie navrata naznaeno je da telefonski poziv dolazi
iznutra. ,JMr Bloom... made fo r the inner door kada hoe
da telefonira; zatim The telephone whirred inside, i na
kraju Mr Bloom phoned from the inner office. Telefonska
unutranjost, dakle: jer pre bilo kakvog odreenja koje to
ime nosi u nae vreme, telefonska techne deluje unutar
glasa, ona umnoava pisanje glasova bez instrumenata, re
kao bi Malarme, ona je mentalna telefonija koja, upisujui
daljinu, rAzliku i razmak u phone, istovremeno uvodi,
zabranjuje i ometa monolog koji govori o sebi i za sebe.
Istovremeno, jednim udarcem, i jednim pozivom, od prvog
telefonskog poziva i od najjednostavnije vokalizacije, od
jednoslonog prividno umetnutog da, ,yes, ay. A for
tiori to vai i za da, da, koje zastupnici speech act teorije
daju kao primer performativa, a Moli ih ponavlja na kraju
svog tobonjeg monologa, u onom Yes, Yes, I do, pristajui
na brak. Kada govorim o mentalnoj telefoniji, odnosno o

masturbaciji, implicitno navodim t h e s i n s o f t h e p a s t : fin
a medley of voices,) He went through a form o f clandestine
marriage with at least one woman in the shadow o f the
Black Church. Unspeakable messages he telephoned men
tally to miss Dunne at an address in d 'Olier Street while he
presented him self indecently to the instrument in the call box.
| g r e s i p r o l o s t i : (u meavini glasova) U senci Crne crkve
sklopio je nekakav tajni brak barem sa jednom enom. U
duhu je telefonirao neizrecive poruke gospoici Dan na
neku adresu u DOlije ulici dok se u telefonskoj govornici
nepristojno pokazivao pred aparatom.] (491-492).
Telefonsko rasprostiranje naroito je upeatljivo u sceni
pod naslovom A Distant Voice [Glas iz daljine], U njoj se
ukrtaju sve niti nae mree, paradoksi merodavnosti i insti
tucije, koje su ovde predstavljene u liku profesora i, u
svakom smislu te rei, ponavljanje ,yes, izmeu oiju i ui
ju, eyes and ears. Svi ti telefonski konci mogu se povui
jednim jedinim odeljkom:
A DISTANT VOICE
- I ll answer it, the professor said going. (...)
Hello? Evening Telegraph here... Hello?... Who's the
re?... Yes... Yes... Yes... (...)
The professor came to the inner door (opet inner).
Bloom is at the telephone, he said.
[GLAS IZ DALJINE
- Ja u odgovoriti, ree profesor polazei. (...)
- Halo? Ivning Telegraf ovde ... Halo? K o je tamo? ...
Da ... Da ... Da ... (...)
Profesor doe do unutranjih vrata (...)
- Bluni je na telefonu, ree.] (137-138).
Blum-je-na-telefonu. Profesor tako odreuje jednu naro-
ilu situaciju u tom trenutku u prii, sumnje nema; meutim
kao i uvek u stereofoniji teksta koji daje vie ivosti sva
kom iskazu i uvek omoguava metonimijske pretpostavke, a
jn nisam jedini italac Dojsa koji im se prepustio, na is
tovremeno zakonit i nezakonit, dozvoljen i nedoputen nain
on takoe imenuje Blumovu nepromenljivu sutinu. To se
moe proitati iz ove naroite paradigme: he is at the tele
phone, on je uvek tamo, on pripada telefonu, on je istovre
meno za njega prikovan i njemu namenjen. Njegovo bie

jeste bie-na-telefonu. Ono je prikljueno na mnotvo glaso
va ili aparata koji automatski odgovaraju. Njegovo tu-bie
jeste bie-na-telefonu, ono je bie za telefon, kao to Ha-
jdeger govori o biu za smrt Daseina. I ne igram se kada
kaem: Hajdegerov Dasein takoe znai biti-pozvan, uvek
to znai, kae nam Sein und Zeit, i kao to me je podsetio
moj prijatelj Sem Veber, Dasein koji dosee samoga sebe
tek na Poziv (der Ruj), na poziv koji dolazi iz daleka, koji
nije nuno upuen recima, i koji na izvestan nain nita ne
kae. U tu analizu bi se do u detalj moglo uklopiti itavo
pedesetsedmo poglavlje Sein und Zeit, koje govori o der
Ruf, na primer, u vezi sa reenicama kao to su sledee: Der
Angerufene ist eben dieses Dasein; aufgerufen zu seinem
eigensten Seinknnen (Sich-vorweg...) Und a u f gerufen ist
das D asein durch den A n r u f aus dem Verfallen in das
M an...: pozvani je upravo taj Dasein-, sazvan, izazvan, priz
van ka najistijoj mogunosti svoga bia (pred sobom). I
Dasein je na taj nain prizvan ovim pozivom, poev od pada
u bezlino, ili izvan njega... Nemamo, naalost, vremena za
tu analizu, bilo unutar, bilo izvan argona Eigentlichlceit [au
tentinosti], na koji ovaj [frankfurtski] univerzitet uva
izvesne uspomene.4
Bloom is at telephone, he said.
Teli him go to hell, the editor saidpromptly. X is Burke s
public-house, see?
[- Blum je na telefonu, ree.
- Reci mu da ide doavola, obrecnu se urednik. X je
Berkova gostionica, razumete?]
Blum je na telefonu, prikljuen na monu mreu o kojoj
u za nekoliko trenutaka ponovo govoriti. On po svojoj su
tini pripada jednoj politelefonskoj strukturi. Ali on je na
telefonu, to znai da ga i oekujemo na telefonu. Kada kae
Blum je na telefonu, kao to bih ja sad mogao rei Dojs
je na telefonu, profesor kae: on eka da mu se odgovori, a
4 Re je o knjizi jednog od predstavnika tzv. frankfurtske

kritike teorije, Teodora Adomu i njegovoj kritici Hajdegera
kroz argon autentinosti, kako i glasi naslov te Adomove
knjige. Prim. prev.
26 ak Derida: UU KS GRAMOFON
izdava - koji odluuje o tome ta e biti sa tekstom, hoe li
se sauvati, koja je njegova istina - to ne eli da uini, i
ovde ga alje u pakao, dole, u Verfallen, u pakao cenzu-
risanih knjiga. Blum eka da mu se odgovori, da mu se kae
halo, da. On trai da mu se kae da, da, da se pone tele
fonskim da koje ukazuje da zaista postoji drugi glas, ili tele
fonska sekretarica, automat koji odgovara sa drugog kraja
ice. Kada na kraju knjige Moli kae da, da, ona odgovara
na molbu, ali na molbu koju sama upuuje. Ona je na tele
fonu, ak i u krevetu, ona trai, ona eka da se od nje trai,
preko telefona (jer je sama) da kae da, da. A to to ona to
trai with my eyes [svojim oima], ne smeta joj da bude ua
telefonu, naprotiv: ...well as well him as another and then
I asked him with my eyes to ask again yes and then he asked
me would I yes to say yes my mountain flower and first I put
my arms around him yes and drew him down to me so he
could feel my breasts all perfume yes and his heart was go
ing like mad and yes I said yes I will Yes. [... pa dobro 011 ili
neko drugi i onda ga upitah svojim oima da ponovo pita da
i onda me upita da li bih da kaem da moj planinski cvete i
najpre ga obgrlili rukama da i privukoh ga dole k sebi tako
da oseti moje grudi sve mirisne da i njegovo srce je lupalo
kao ludo i da rekoh da hou Da.]
Poslednje Yes, poslednju re, eshatologiju knjige, shva
ti emo samo itanjem, jer poslednje Yes se razlikuje od os
talih po jednom neujnom velikom slow , kao to je i sve os
talo neujno, i samo je vidljivo, to predstavlja doslovno, i
slovno, otelovljenje da u oku jezika, otelovljenje yes u eyes.
Langue d 'o e il5.
Jo ne znamo ta znai yes i kako ta mala re, ako je re,
dejstvuje u jeziku i onome to mirne due nazivamo govor
nim inovima. Ne znamo deli li ono ita sa bilo kojom dru
gom reju u bilo kojem jeziku, deli li ita makar i sa ne,
koje mu sigurno nije simetrino. Ne znamo da li postoji neki
gramatiki, semantiki, lingvistiki, retoriki ili filozofski
pojam osposobljen za taj dogaaj obeleen kao yes. Ostavi-
5 Jezik oka: ovde se autor poigrava homofonijom rei oeil

(oko) i oil (da). V. objanjenje uz napomenu 3 u poglavlju I.
Prim.prev.

mo to na trenutak. Ponaajmo se (a to nije samo pretpo
stavka) kao da nas to ne spreava da razumemo ta jedno da
zapoveda. Tea pitanja emo postaviti kasnije, ako budemo
imali vremena.
Da reeno preko telefona moe u jedan mah da bude
proeto mnogim intonacijama, i veliki stereofonski talasi
pojaavaju upravo ona njihova svojstva koja odreuju raz
like. Moe izgledati da se one ograniavaju na uzvik, na
mehaniki kvazisignal kroz koji se ispoljava bilo puko pri
sustvo Daseina sagovomika na drugom kraju ice (halo,
da...) bilo pasivna poslunost sekretarice ili podreene os
obe, spremne da zabelei naredbe kao nekakva maina za
skladitenje podataka: ,,yes, sir, ili pak osobe koja e ostati
na tome da daje isto informativne odgovore: yes, sir; no,
sir.
To je jedan od mnotva primera. Namemo ga biram od
onih mesta gde nas pisaa maina i naziv h .e .l .y . s dovode
do poslednjeg predmeta u tom tehniko-telekom unika-
cionom predvorju ili predgovoru, dovode nas do jednog
gramofona, i to u trenutku kada ga prikljuuju 11a mreu pro
roka Ilije. Evo tog trenutka (ali ja, naravno, razdvajam i izd
vajam, filtriram um):
Miss Dune hid the Capel street library copy o/'The
Woman in White fa r back in her drawer and rolled a sheet
o f gaudy notepaper into her typewriter.
Too much mystery business in it. Is he in love with that
one, Marion? Change it and get another by M ary Cecil
Haye. '
The disk shot down the groove, wobbled a while, ceased
and ogled them : six.
Miss Dunne clicked on the keyboard:
- 1 6 june 1904 (skoro 80 godina).
Five tallwhitehatted sandwichmen between M onypenys
corner and the slab where Wolfe Tone's statue was not, eeled
themselves turning h . e .l . y s and plodded back as they had
come. (...)
The telephone rang rudely by her ear.
- Hello. Yes, sir. No, sir. Yes, sir. I ll ring them up after
five. Only those two, sir, fo r Belfast and Liverpool. All right,
sir. Then I can go after six i f you 're not back. A quarter af

ter. Yes, sir. Twentyseven and six. I'll tell him. Yes : one, se
ven, six.
She scribbled three figures on an enveloppe.
M r Boylan! Hello! That gentleman from Sport was in
looking fo r you. M r Lenehan, yes. He said he 11 be in the
()rmond at four. No, sir. Yes, sir. I 11 ring them up after five.
[Gospoica Dan sakri duboko u svojoj fioci prim erak
ene u belom pozajmljen iz biblioteke u ulici Kapel i uvue
list iz dreave belenice u pisau mainu.
Previe tajanstvenosti u tome. Da lije zaljubljen u onu, u
Mcrion? Zameni je, i uzmi neku drugu od Meri Sesil Hej.
Kolut zapade u leb, zatrese se, ukoi, i upilji se u njih:
est.
Gospoica Dan pritisnu dirku:
- 16. jun 1904. (...)
Petorica visokobelozaeirenih ljudi-oglasa, izmeu ugla
Monipenija i postolja gde nije bila statua Volfa Touna,
zaokrenue pokazujui H.E.L.Y.S i odgegae se nazad
odakle su i doli. (...)
Telefon neprijatno zazvrja pored njenog uva.
- Halo. Da, gospodine. Ne, gospodine. Da, gospodine.
Iozvau ih posle pet. Samo ona dva, gospodine, za Belfast i
Liverpul. U redu, gospodine. Dakle, mogu ii posle est ako
sc ne vratite. etvrt sata kasnije. Da, gospodine. Dvade-
setsedam i est. Rei u mu. Da: jedan, sedam, est.
Navrlja tri brojke na nekom kovertu.
- Gospodine Bojlan! Halo! Onaj gospodin iz Sporta je
bio ovde i traio vas. Gospodin Lenehan, da. Rekao je da e
bili u Ormondu u etiri. Ne, gospodine. Da, gospodine.
Zvau ih posle pet.] . (228-229)

III
Ponavljanje rei da moe dobiti mehanike, servilne ob

like, kojima se ena esto pokorava svome gospodaru; ali to
nije sluajno, ak i ako svaki odgovor drugome kao pojedi
nanom drugom mora, ini se, da mu izmakne. Da kojim se
potvruje, kojim se odobrava ili kojim se saglaava, udru
uje, obeava, potpisuje ili poklanja, mora nositi ponavljanje
u sebi samom kako bi vredelo onoliko koliko vrei. Ono
mora neposredno i a priori da potv rdi svoje obeanje i da
obea svoje potvrivanje. To sutinsko ponavljanje doputa
da ga proganja unutranja pretnja, unutranji telefon koji
postaje njegov parazit i njegov mimetiko-mehaniki dvoj
nik, neprestana parodija.
Vratiemo se toj sudbonosnoj injenici. Ali ve ujemo
tu gramofoniju koja belei pismo najivljim glasom. Ona ga
a priori reprodukuje, u odsustvu bilo kakvog intencionalnog
prisustva potvrivaa ili potvrivaice. Takva gramofonija
sigurno odgovara snu o reprodukciji koja uva, kao svoju
istinu, ivo da, uskladiteno u obliku svog najivljeg glasa.
Ali upravo time ona ostavlja mesta za mogunost parodije,
za jednu tehniku rei da koja je u grozniavoj potrazi za naj-
spontanijom eljom, eljom koja najvie govori da. Kako bi
odgovorilo svojoj nameni, to da mora odmah biti ponovo
potvreno. To je svojstvo potpisane obaveze. Da ne moe da
se kae osim ako samo sebi ne obea seanje na sebe. Potvr
ivanje koje nosi da jeste potvrivanje seanja. Da se mora
sauvati, dakle ponavljati se, uskladititi svoj glas kako bi se
on mogao ponovo uti.
To je ono to ja nazivam efektom gramofona. Da se a
priori gramofonizuje i telegramofonizuje.
Zelja za seanjem i alost to ili da u sebi nosi, pokreu
anamnetiku mainu. I njeno hipermnetiko ubrzanje. Mai-
30 la k Derida: ULIKS GRAMOFON

na reprodukuje ono to je ivo, i brzo, ona automatski stvara
njegovog dvojnika uz pomo svog mehanizma. Primer koji
ovde biram prua pogodnost dvostruke bliskosti: bliskosti
rei da sa reju glas i sa reju gramofon, u nizu koji
izgovara elju seanja, elju kao seanje na elju i elju za
seanjem. Upravo u Hadu, na groblju, oko jedanaest asova
izjutra, nastaje trenutak srca (kao to bi jo Hajdeger rekao,
mesto seanja koje uva i trenutak istine) ovde, trenutak
Svetog Srca:
The sacred Heart that is : showing it. Heart on his sle
eve. (...) How many! A ll these here once w alked round
Dublin. Faithful departed. As you are now so once were we.
Besides how could you remember everybody? Eyes,
walk, voice. Well, the voice, yes : gramophone. Have a gra
mophone in every grave or keep it in the house. After dinner
on a Sunday. Put on poor old greatgrandfather Kracihraark!
Hellohellohello amawfullyglad kraark awfullygladaseer-
again hellohello amarawf kopthsth. Remind you o f the voice
tike the photograph reminds you o f the face. Otherwise you
couldnt remember the face after fifteen years, say. For in
stance who? For instance some fellow that died when I was
in Wisdom H elys.
[To je Sveto srce: pokazuje ga. Srce na njegovom ru
kavu. (...) Koliko ih je! Svi ovi ovde nekada su se etali
Dablinom. Vemi koji odoe. Kao to ste vi sada, nekada be-
jasmo mi.
Uostalom, kako biste mogli svakoga da se seate? Oiju,
hoda, glasa. Recimo, glasa: da, gramofon. Imati po jedan
gramofon u svakom grobu ili ga drati u kui. Posle nedelj-
nog ruka. Stavi jednog starog ukundedu Hraaaaakhraaaak!
Halohalohalo vragom ijedrago hraaaak vragom ijedrago-
davasvidimopet halohalo opetklopethhts. Podsea vas na
glas kao to vas forografija podsea na lik. Inae ne biste
mogli da se seate lika posle, recimo, petnaest godina. Ko
ga, na primer? Na primer, onog tipa koji je umro kad sam ja
bio kod Vizdoma Helija.] (115-116).1
1 Kau mi da se unuk Dejmsa Dojsa nalazi ovde, sada, u

ovoj sali. Ovaj navod je, naravno, njemu posveen.

S kakvim pravom se moe izdvojiti ili prekinuti neki
navod iz Uliksal To je uvek zakonito i nezakonito, uvek tre
ba da bude ozakonjeno, kao neko kopile. Mogao bili da sle
dim linije Helija, biveg Blumovog gazde, kroz svakovrsne
genealogije. S pravom ili ne, ovde smatram da je zgodnije
da se oslonim na ono to je u vezi sa imenom proroka Ilije,
iji se prolasci umnoavaju, ili tanije, iji se dolazak re
dovno obeava. Ja njegovo ime izgovarani na francuski
nain, Eli, ali u engleskom Iiaja moete uti kako odz
vanja Molino Ja, ako ona daje re puti [chair] (zapamtite
ovu re), koja uvek kae da (steis bejaht, podsea Dojs,
izvrui Geteove reci). Ja se neu truditi da se naem uz
voice out ofha\>en, calling: Elijah! Elijah! and he answered
with a main cry : Abba! Adonai! and they beheld Him even
Him, ben Bloom Elijah, amid clouds o f angels... [glas sa
nebesa koji doziva: Ilija! Ilija! A on mu odgovara povikavi
iz sveg glasa: Abba! Adonai\ I oni Ga videe, Njega aman
Njega, ben Bluma Iliju, sred oblaka anela...]. (343)
Ne, bez prelaza u doi na ponavljanje, na ono to je
nazvano second coming o f Elijah [drugi Ilijin dolazak] u
javnu kuu (473). Tada Gramofon, to jest linost i glas
gramofona, ako se tako moe rei, uzvikne: Jerusalem!
Open your gates and sing / Hosanna... [Jerusalime! Otvori
svoje kapije i zapevaj / O sana...] . Drugi Ilijin dolazak,
pred the end o f the world [kraj sveta]. Ilijin glas se javlja
kao telefonska centrala ili kao ranzima stanica. Sve mree
komunikacije, transporta, transfera i prevoa prolaze kroz
njega. Politelefonija prolazi kroz Ilijinu programofoniju. Ne
zaboravite, ma ta inili, da je, Moli na to podsea, ben
Blum Ilaja izgubio mesto kod gazde Helija. Tada je namera-
vao da prostituie Moli, da je natera da pozira gola kod
jednog veoma bogatog oveka.
Ilija, to je samo glas, vorite glasova. Francuski prevod,
koji je Dojs ozakonio, kae: C est moi qui opre tous les
tlphones de ce rseau-l [Ja dajem vezu svim telefonima
na ovoj mrei]. To je prevod za: Say, I am operating all
this trunk line. Boys, do it now. G ods time is 12.25. Tell
mother you II be there. Rush your order and you play a slick
ace. Join on right here! Book through to eternity junction,
the nonstop run [ujte, ja upravljam elom ovom glavnom
linijom. Momci, pravi je as. Na Bojem satu je 12.25.
32 ak Drida: ULIKS GRAMOFON

Kaite majci da ete biti tu. Brzo naruite, pa izvucite keca
iz rukava. Smesta se ukljuite! Rezerviite karte do vorita
venosti, radi bez prekida.] . Ja bih na francuskom insistirao
na injenici da treba iznajmili (book, booking), rezervisati
svoja m esta pored Ilije, treba veliati Iliju, sainiti mu
hvalospev; a mesto toga hvalospeva jeste upravo knjiga
(book) koja sadri eternity junction [vorite venosti],
kao transferencijalna, teleprogramofonska centrala. Just
one word more [Samo jo jednu re], nastavlja Ilija i onda
podsea na drugo javljanje Hrista i pita jesmo li svi spremni,
Flori Hrist, Stefan Hrist, Zoe Hrist, Blum Hrist itd. Are you
all in this vibration? I say you are [Jeste li svi na ovoj vi
braciji? Ja kaem da jeste] to je na francuski prevedeno:
Moi je dis que oui [Ja kaem da], to je sumnjiv, ako ne i
nedopustiv prevod, o emu bismo jo morali porazgovarati.
A glas onoga ko kae da, Ilijin glas, kae to svima koji su
na istoj vibraciji (to je po meni sutinska re) da mogu poz
vati u svakom trenutku, odmah, smesta, ak ne koristei
tehniku niti potu, ve sunce, suneve kablove ili zrake,
sunev glas, mogli bismo rei, fotofon ili suncofon. On kae
by sunphone : Got me? Thats it. You call me up by sun-
phone any old time. Bumboosers, save your stamps [sunco-
fonom: Kapirate? Tako je. Zovite me suncofonom kad vam
je volja po starom vremenu. Besprizornici, tedite marke.].
Dakle, ne piite mi pisma, tedite marke, moete ih skupljati
kao Molin otac.
Dovde smo doli zato to sam vam priao o svojim do
ivljajima sa putovanja, sa round trip, i o nekoliko telefon
skih poziva. Ako ve priam prie, to je zato to elim da
odloim trenutak kada treba govoriti o ozbiljnim stvarima i
/,ato to sam previe zaplaen. Nita me ne plai vie od
udruenja strunjaka za dojsovske stvari. Zato? Isprva
sam hteo da vam govorim upravo o tome, o autoritetu i
zastraivanju.
Stranicu koju u proitati napisao sam u avionu koji me
je vozio ka Oksfordu, Ohajo, nekoliko dana pre puta u
Tokio. Tada sam odluio da pred vama postavim pitanje o
strunosti, zakonitosti, i o instituciji nadlenoj za Dojsa.
Ko ima priznato pravo da govori o Dojsu, da pie o Dojsu,
i ko to dobro radi? U emu se ovde sastoji strunost i delat-
nost, kompetencija i performansa?

Kada sam pristao da govorim pred vama, pred najstrani
jim skupom na svetu, pred najveom koncentracijom znanja
0 jednom delu punom tako raznovrsnih znanja, najpre sam
bio dirnut au koja mi je uinjena. 1 upitao sam se, ime
sam vas mogao ubediti da je odista zasluujem, ma kako
malo to bilo. Nemam nameru da ovde odgovaram na to pi
tanje. Meutim, kao i vi, znam da ne pripadam vaoj velikoj
1 velianstvenoj porodici. Naziv porodica drai mi je od
imena fondacija ili institucija. Onaj ko je u ime Dojsa od
govorio da, uspeo je da povee budunost jednog linog
imena i jednog potpisa, jednog potpisanog linog imena, jer
napisati svoje ime jo uvek ne znai i potpisati se. Ako u
avionu upiete svoje ime u karticu s podacima koju ete pre
dati u Tokiju, vi se jo niste potpisali. Potpisujete se tek ka
da gest kojim, na kraju kartice, ili na kraju knjige, ponovo
upisujete svoje ime i kada to dobije znaenje jednog da, ka
da znai to je moje ime, potvrujem to, da, da, mogao bih
to iznova potvrditi, setiu se odmah, obeavam, da sam za
ista ja to potpisao. Potpis je uvek jedno da, da, sintetiki
performativ obeanja i seanja koje uslovljava svako obave-
zivanje. Vratiemo se na onu neizbenu polaznu taku sva
kog diskursa, sledei krug koji je istovremeno krug rei da,
rei neka tako bude koje sadre i amen i himen.
Nisam se oseao dostojnim poasti koja mi je uinjena,
daleko od toga, ali sam morao pothraniti mranu elju da
postanem deo te mone porodice koja nastoji da same sve
ostale, zajedno sa njihovim skrivenim spisima o nezakoni
tosti, ozakonjenosti i protivzakonitosti. Ako sam pristao, to
je pre svega zato to sam naslutio nekakav izopaen izazov
u jednom tako velikoduno ponuenom ozakonjenju.
Znate bolje od mene, ne spokoj stvo u vezi sa porodinim
ozakonjenjem izaziva treperenje u Uliksu kao i u Bdenju
Finegana. U tom avionu, mislio sam na izazov i na zamku,
jer ovi strunjaci, govorio sam sebi, s otroumnou i is
kustvom koje su stekli stalnim vraanjem Dojsu, moraju
znati bolje od drugih do koje mere, pod maskom nekoliko
znakova sauesnitva, pod prividom referenci i citata u sva
koj od mojih knjiga, Dojs za mene ostaje stranac, kao da ga
ne poznajem. Nestrunost je, oni to znaju, duboka istina o
mom odnosu prema tem delu koje ja u stvari poznajem
samo posredno, po uvenju, po prianju, po onome kau,

po egzegezama iz druge ruke, po uvek deliminim ita
njima. Prema tim strunjacima, rekoh sebi, dolo je vreme
da se podvala razotkrije, a kako je bolje ona m ogla biti
pokazana ili potkazana nego otvaranjem jednog velikog
simpozijuma?
Ne bih li se odbranio od te pretpostavke, koja gotovo da
predstavlja izvesnost, upitao sam se: pa u emu se, na kraju
krajeva, sastoji strunost u sluaju Dojsa? I ta to moe biti
dojsovska institucija ili porodica, staje to dojsovska inter-
nacionala? Ne znam u kojoj se meri moe govoriti o Doj-
sovoj modernosti, ali ako ona postoji, izvan raspoloive po
tanske i programofonske tehnologije, ona ima veze sa time
to je projekat namenjen osposobljavanju generacija uni
verzitetskih profesora tokom vekova vavilonskog izgra
ivanja i vaspitavanja, morao da se prilagodi modelu uni
verzitetske tehnologije i podele rada koji nije m ogao biti
model iz prolih vekova. Namera da se svom zakonu potine
ogromne zajednice italaca i pisaca, da oni budu obuzdani
beskrajnim prenosnim lancem prevoda i predanja, moe biti
pozajmljena od Platona, kao i od Sekspira, od Dantea kao i
od Vika, a o Hegelu i drugim konanim boanstvima da i ne
govorimo. Ali niko od njih nije mogao kao Dojs da tako
dobro prorauna svoj udarac prilagoavajui ga odreenim
tipovima meunarodnih istraivakih institucija, spremnih
da koriste ne samo sredstva organizacionog prenosa, kom u
nikacije, programiranja - koji omoguavaju ubrzano gomi
lanje, uurbano akumuliranje udruenih i blokiranih interesa
znanja u ime Dojsa, poto vam on svima doputa da po
tpiete njegovim imenom, kao to bi rekla Moli (/ could of
fen have xvritten out a fine cheque fo r myself and write his
name on it [Cesto sam mogla da napiem lep ek za sebe i
da stavim njegovo ime], 702) - nego i naine arhiviranja i
konsultovanja podataka za koje nisu ni uli svi oni praoci
koje sam pominjao, zaboravivi pritom Homera.
Zastraivanje stoji u vezi sa sledeim: strunjaci za Doj
sa su predstavnici, ali i posledica, najmonijeg projekta za
vekovno programiranje sveukupnog istraivanja na onto-
logiko-enciklopedijskom polju - sve u cilju podseanja na
sopstveni potpis. Jedan Joyce scholar u potpunosti raspolae
pravom na kompetentnost u enciklopedijskom polju univer-
sitas. On vlada kompjuterom sveopte memorije, on se igra

itavom arhivom kulture - ili barem kulturom koja se naziva
zapadnom i onime to u njoj upuuje na nju samu prema
uliksovskom enciklopedijskom krugu; i zato uvek moemo
barem sanjati da piemo o Dojsu a ne u Dojsu pod uti
skom privienja iz neke prcstonice Dalekog Istoka, nema
jui, barem u mom sluaju, mnogo iluzija po tom pitanju.
Posledice tog pre-programiranja - vi to znate bolje od
mene - dostojne su divljenja i zastraujue, ponekad i ne
podnoljivo surove. Jedna od njih izgleda ovako: nita se ne
moe izmisliti po pitanju Dojsa. Sve to se moe rei o
Uliksu, na primer, ve je unapred predvieno, zajedno sa, to
smo ve videli, prizorom akademske strunosti i naivnosti
meta-diskursa. Uhvaeni smo u tu mreu. Svaki gest na
pravljen u pokuaju da se naini nekakav pokret, nalazi se
najavljen u tekstu, nadmonom i sveobuhvatnom, koji e
vas u datom trenutku podsetiti da ste uhvaeni u mreu jezi
ka, pisma, znanja, pa ak i pripovedanja. Eto jedne od stvari
koje sam maloas eleo da pokaem, priajui vam sve one,
dakako istinite, prie o potanskoj karti u Tokiju, o putova
nju u Ohajo, ili o telefonskom razgovoru sa Rabateom.
Utvrdili smo da je sve to imalo svoju narativnu paradigmu,
ve se nalazilo ispriano u Uliksu. Sve to mi se deavalo,
do samog zapisa koji u o tome pokuati da napravim,
nalazilo se prethodno reeno i ispriano u svojoj datiranoj
jedinstvenosti, unapred zapisano i propisano u jednoj sek-
venci znanja i naracije: unutar Uliksa, a Bdenje Finegana da
i ne pominjemo; zapisala ga je hipermnetika maina kadra
da uz pomo zapadnog znanja i uz mogunost korienja
svih jezika sveta u jednoj neizmernoj epopeji uskladiti ak i
tragove budunosti. Da, sve nam se ve dogodilo sa Ulik-
som, i unapred je potpisano Dojs.
Ostaje nam da saznamo ta se dogaa s tim potpisom u
ovakvim uslovima - eto jednog od mojih pitanja.
Ovaj poloaj je povratan, i to je u vezi sa paradoksom
samoga da. Pitanje samoga da uostalom uvek upuuje na pi
tanje dokse, onoga to u mnjenju mni. Evo paradoksa: u
trenutku kada delo sa jednim takvim potpisom pokrene -
drugi bi rekli podjarmi - u svakom sluaju, kada ono za
sebe, da bi se upravo njemu vratila, stavi u pokret mainu za
najstruniju i najuspeniju produkciju i reprodukciju, ono is

tovremeno unitava ili barem preti da uniti model. Dojs je
dao svoj prilog modernom univerzitetu, ali ga i izaziva da se
prema njemu i rekonstituie. On odreuje njegove sutinske
granice. U krajnjoj liniji, on u tome ne moe biti dojsovski
kompetentan u tano odreenom, strogom sm islu pojma
kompetencije, zajedno sa kriterijumima procenjivanja i oza-
konjavanja koji su tom pojmu pridodati. On ne moe imati
dojsovsku fondaciju ili dojsovsku porodicu. U kakvoj je
vezi ova situacija sa paradoksom samoga da ili sa struktu
rom potpisa?
Klasian pojam strunosti pretpostavlja da se znanje
(prema svom delovanju ili poloaju) moe strogo razdvojiti
od dogaaja o kojem govori, a naroito od nedovoljne pouz
danosti pisanih i govornih belega, recimo od gramofonija.
Strunost pretpostavlja daje metadiskurs mogu, neutralan i
istoimen sa sadrajem jednog polja objektivnosti, imao on
strukturu teksta ili ne. Uinci kojima ta strunost upravlja u
naelu moraju biti prevodljivi bez ostatka u sadraj korpusa
koji je i sam prevodljiv. Osnovno je da oni nikako ne smeju
biti narativnog tipa. Na univerzitetu se, u naelu, ne priaju
prie; ui se istorija, pria se kako bi se poduilo ili razjasni
lo, govori se o predmetu pripovesti ili epske pesme, ali do
gaaji i prie tu ne smeju da postoje u svojstvu znanja koje
se moe institucionalizovati. Dakle, sa dogaajem koji je
potpisan Dojs, neka double-bind [dvostruka veza] posta
la je barem eksplicitna (jer ona nas povezuje jo od Vavilona
ili Homera, i svega onoga to im sledi): sjedne strane, treba
pisati, treba potpisivati, treba stvarati nove dogaaje za
pisane neprevodljivim belezima - a to je oajniki poziv, va
paj potpisa koji trai neko da od drugoga, to je preklinjue
iziskivanje premapotpisa; ali sa druge strane, jedina novina
koju donosi bilo koje drugo da bilo kojeg drugog potpisa
nalazi se ve pregramofonisano u dojsovskom corpusu.
Efekte izazova te double-bind ne uviam iskljuivo na
sebi samom, u bojaljivoj elji koju moda imam da posta
nem lan porodice Dojsovih zastupnika, gde u uvek biti
samo kopile. Ja ih uviam i kod vas.
S jedne strane, osigurana vam je zakonita mogunost da
zadrite, ili da barem pokuate da organizujete neku vrstu
nadstrunosti po meri corpusa koji potencijalno obuhvata

sve ono ime se univerzitet bavi (naukom, tehnikom, religi
jom, filozofijom, knjievnou i, naporedo sa svim time,
jezicima). U odnosu na tu hiperbolinu strunost nita nije
transcendentno. Sve je unutranje, sve se moe ukljuiti u
domae okvire te programotclefonske enciklopedije.
Ali sa druge strane, u isto vreme treba znati, a vi to znate,
da su potpis i ono da koje vas zaokuplja kadri (to je njihova
namena) da razore sam koren ove strunosti, ove zakoni
tosti, da razore osnovu njene najprisnije unutranjosti, kadri
da razore instituciju univerziteta, njegove unutarnje pre
grade, kao i njegov ugovor sa vanuniverzitetskim svetom.
Otuda meavina samouverenosti i nemoi koja se moe
osetiti kod Joyce scholars. S jedne strane, oni znaju, kao
Dojs, i prepredeni su, kao Uliks, oni dakle znaju da o tome
znaju vie, da uvek imaju keca vie u rukavu - bilo daje re
o sveobuhvatnom saetku, ili o mikroskopskom razlaganju
na elem ente manje od atoma (a to je ono to ja zovem
deljivost slova), znaju da nema nikoga ko to radi bolje,
jer, sve to moe se ukljuiti u ovo je moje telo corpusa.
Ali sa druge strane, ta hipermnetika interiorizacija nikada
ne moe da se zatvori u samu sebe. Na osnovu razloga koji
se dotiu strukture korpusa, plana i potpisa, ne moete biti
sigurni ni u koje naelo istinitosti ili zakonitosti. Otuda i
oseaj da bi, iako vas nita novo vie ne moe iznenaditi
iznutra, neto ipak moglo da vam stigne iz nepredvidljive
spoljanjosti.
I imate goste.
38 akDerida: ULIKS GRAMOFON

IV
Oekujete Ilijin prolazak, ili drugi dolazak. I, kao u sva

koj dobroj jevrejskoj porodici, uvek uvate jedan tanjir za
njega. U oekivanju Ilije, ak i ako je njegov' dolazak ve
gramofonisan u Uliksu, svi ste vi spremni, bez mnogo zava
ravanja, ini mi se, da priznate strunost koja dolazi spolja,
od pisaca, filozofa, psihoanalitiara, lingvista. ak od njih
traite da otvaraju vae skupove. I da postavljaju pitanja kao
to je na primer ovo: ta se danas deava u Frankfurtu, u tom
gradu u kojem je dojsovska intemacionala, kosmopolitska,
ali prilino amerika James Joyce Foundation, established
Bloomsday 1967 [Fondacija Dejms Dojs, osnovana na
Blum ovdan 1967], iji Predsednik se, koji p redstavlja
izuzetno veliku ameriku veinu, nalazi u Ohaju (opet Oha-
jo!) i prati tok njene izgradnje u ovom modemom Vavilonu
koji je jednako prestonica sajma knjiga i uvene filozofske
kole savremenog doba? Kada pozivate nestrunjake - ili
navodne spoljne strunjake, za koje savreno znate da ne
postoje - kao to sam ja, nije li to onda istovremeno zato da
biste ih ponizili i zato to od tih gostiju oekujete - osim
neke novosti, neke dobre vesti koja e vam najzad biti is
poruena iz hipermnetike unutranjosti po kojoj se vrtite u
krug kao luaci u trenutku komara - dakle, zato to oeku
jete od njih da vam priznaju zakonitost. Jer, vi ste istovre
meno veoma sigurni i veoma malo sigurni u vaa prava, pa
ak i u vau zajednicu, u jednorodnost vaih postupaka,
vaih metoda i stilova. Ne moete da raunate ni na najma
nju saglasnost, ni na najmanju aksiomatsku nagodbu medu
sobom. U sutini, vi ne postojite kao fondacija, eto ta
moete proitati iz Dojsovog potpisa. Te onda pozivate
strance ne bi li doli da vam kau - a to je ono to ja inim
odgovarajui na va poziv - jeste, postojite, zastraujete me,

priznajem vas, priznajem va oinski i praotaki autoritet,
priznajte i vi mene, dajte mi diplomu iz dojsovskih studija.
Naravno, u ovome trenutku ne verujete ni rei od ovoga
to vam kaem. Pa ak i ako bi to bila istina, ak i ako, da,
to jeste istina, ne biste mi verovali ako bih vam rekao da se i
ja zovem Ilija: to ime nije upisano u moje line podatke, ali
mi je ipak bilo dato na moj sedmi dan. Ilija je, uostalom,
ime proroka koji je prisutan prilikom svih obrezivanja. On je
zatitnik, ako tako moe da se kae, obrezivanja. Stolica na
kojoj se dri novoroeni deak za vreme obrezivanja zove
se E lijahs chair [Ilijina stolica] . To ime bi trebalo dati
svim chairs [katedrama] za prouavanje Dojsa, svim
panels, workshops [razgovorima, radionicama] koje or-
ganizuje vaa fondacija. Isprva sam bio naumio da ovo pre
davanje nazovem Oplovljavanje i obrezivanje, pre nego Po
tanska karta iz Tokija.
U jednom midrau se pria kako se Ilija alio na to da je
pao u zaborav jedan savez sa Izraelom, odnosno, kako se
zaboravilo na obrezivanje. Bog mu je tada naloio da pri
sustvuje svim obrezivanjima, to je moda bila neka vrsta
kazne. Moglo je biti uinjeno da prokrvari ta scena potpisi
vanja, da su svi navedeni delovi o proroku Iliji bili vezani za
in obrezivanja, za trenutak ulaska u zajednicu, pridrui
vanja i ozakonjenja. Najmanje dva puta u IJliksu se podsea
na collector o f prepuces {The islanders, Mulligan said to
Haines casually, speak frequently o f the collector o f pre
puces [Ostrvljani, ree Maligan nehajno Hejnsu, esto go
vore o sakupljau prepucijuma], 20) ili .Jehovah, collector
ofprepuces [ Jehova, sakuplja prepucijuma.] (Whats his
name? Ikey Moses? Bloom.
He rattled on.
-Jehovah, collector ofprepuces, is no more. I found him
over in the museum when I went to hail the foam boat
Aphrodite [Kako se zove? Moa Jea? Blum. On otklepeta:
Jehova, sakuplja prepucijuma, vie ne postoji. Nabasao
sam na njega u muzeju kad sam iao da pozdravim iz perje
roenu Afroditu], 201). Svaki put, a naroito pred sam
nadolazak mleka ili pcne, obrezivanje je povezano sa Mojsi-
jevim imenom, kao u onom delu gde, pred the name o f
Moses Herzog [imenom M ojsija Hercoga] , Circum-

cised! says Joe. - Ay, says I. A bit o ff the top [- Obrezan,
kae Do. -Da, kae ja. Malo pri vrhu] (290). Ay, says 7 :
da, kae ja, ili jo: ja, kae ja, ili jo ja (kae) ja, da (kae)
da: ja: ja, da: da, da, da, ja, ja, itd. Tautologija, monologija,
ali i sintetiki sud a priori. Isto tako biste se mogli igrati
injenicom da na hebrejskom re za ouha (step-father:
setite se Bluma kada pred Stefanom kae kako je spreman
da krene ,,a step fa rth er) oznaava i obrezivaa. I ako
Blum o neemu sanja, sanja o tome da Stefana uvede u
porodicu i onda, putem braka ili usvojenja, da obree Jelina.
Kuda, dakle, idemo pridruujui se ovom dojsovskom
drutvu? ta e sa njim biti uz ovakav ritam akumulacije i
komemoracije, kroz vek ili dva, imajui u vidu nove tehno
logije sakupljanja i skladitenja podataka? U stvari, Ilija - to
nisam ja, niti je to nekakav' stranac koji je doao da vam
kae vest, da vam saopti novost koja dolazi spolja, a to je
da dolazi apokalipsa dojsovskih studija, odnosno da vam
kae istinu, konano otkrie (a znate d aje Ilija uvek bio po
vezan sa apokaliptikim govorom). Ne, Ilija, to ste vi, vi ste
Ilija iz Uliksa koji se predstavlja kao velika telefonska cen
trala (Hello there, central! [Halo tamo, centrala!], 149),
kao ranirna stanica, kao mrea kroz koju svaka informacija
mora da proe.
Odmah zatim zamiljamo divovski kompjuter za prou
avanje Dojsa (operciting ali this trunk line... Book to
eternity junction... [upravljam elom ovom glavnom linijom
... Rezerviite karte do vorita venosti...]). On e gomi
lati sve publikacije, koordinirati i teleprogramirati sve ko
munikacije, skupove, teze, papers, sainie indekse na svim
jezicima. Moi emo da ga konsultujemo u svakom tre
nutku, preko satelita ili heliofona (suncofona, sunphone),
danonono, raunajui 11a reliability [pouzdanost] automa
ta: Hello, yes, yes, what are you asking for? oh! fo r ali the
occurences o f the w ordyes in Ulysses? Yes. [Halo, da, da,
ta traite? oh! sva mesta 11a kojima se pojavljuje re da u
Uliksu? Da.] Preostae da saznamo da li e osnovni jezik
tog raunara biti engleski i hoe li njegova marka (njegov
patent) biti ameriki, zbog ogromne i znaajne veine
Amerikanaca u trustu Dojsove fondacije. Takoe preostaje
da saznam o da li se taj kom pjuter moe k o n su lto v ati
povodom da na svim jezicima, moemo li se zadovoljiti

reju da i da li ta da, posebno ona koja se upotrebe prilikom
konsultovanja, mogu biti prebrajana, proraunata, izbrojana.
Jedno kruenje ubrzo e me vratiti na to pitanje.
U svakom sluaju, bio to lik proroka, obrezivaa, sves
tranog strunjaka telematskih sposobnosti, lik Ilije samo je
jedna sinegdoha uliksovskog pripovedanja, istovremeno
vea i manja od celine.
Morali bismo se, dakle, otarasiti dvostruke zablude i
dvostruke zaplaenosti. 1. Ni jedna istina ne moe doi iz
van dojsovskog drutva, niti bez iskustva, otroumlja i
znanja koja su sabrali vie nego uvebani itaoci. 2. Ali,
suprotno ili simetrino tome, ne postoji model dojsovske
strunosti, niti je mogue interiorizovati ili zatvoriti pojam
jedne takve strunosti. Ne postoji apsolutan kriterijum za
merenje stepena prikladnosti diskursa vezanog za tekst pot
pisan Dojs. Takav dogaaj bi uzdrmao sam pojam stru
nosti. Jer treba pisati, pisati na jednom jeziku, odgovoriti na
da i premapotpisati na nekom drugom jeziku. Sam diskurs
strunosti (neutralnog i metajezikog znanja bezbednog od
svakog neprevodljivog pisanja, itd.) nestruan je i najmanje
mogue podesan da govori o Dojsu; i on sam se nae u is
tom poloaju kad god govori o svom delu.
Umesto da nastavim ovim putem uoptavanja, poto
imam na umu da se skazaljke asovnika okreu, vraam se
na da u Uliksu. Ve odavno pitanje toga da pokree ili
proima sve ono o emu se trudim da mislim, piem, da
pouim, ili da proitam. Govorei samo o itanju, itave
seminare i tekstove posvetio sam tome da, da u Nieovom
Zaratustri (Thus spake Zarathustra, kae uostalom Mali
gan, 29), onom da, da koje kae himen, to je uvek najbolji
primer, da velikog potvrivanja u podne, a zatim i dvo
smislenosti dvostrukog da: jedno upuuje na hriansko pri
manje bremena, na Ja, Ja magarca pretovarenog, kao
Hristos, seanjima i odgovornostima; drugo da, da, lagano,
v azd u asto , razig ran o , sunano, takoe je je d n o da
ponovnog potvrivanja, obeanja i zakletve, da veitom
povratku. Razlika izmeu ova dva da, ili tanije, izmeu dva
ponavljanja da, ostaje nepostojana, istanana, uzviena. Jed
no ponavljanje proganja ono drugo. Da uvek pronalazi svoju
priliku kod izvesne ene, kod Niea koji je, uslalom kao i

Dojs, predviao da e jednoga dana biti osnovane katedre
za prouavanje njegovog Zaratustre. Isto tako, u Blano-
ovom Ludilu dana lani pripoveda sposobnost da govore
da pripisuje enama, lepoti ena, koje su lepe ukoliko kau
da: Ipak sam susretao bia koja nikada nisu kazala ivotu:
uuti, niti su kazala smrti: odlazi. Skoro uvek su to bile
ene, lepa stvorenja.
Da bi dakle pripadalo eni - i to ne samo majci, puti,
zemlji, kao to se esto govori o Molinom yes u veini itan
ja koja su mu posveena: Penelope, bed, flesh, earth, mono
logue, [Penelopa, krevet, put, zemlja, monolog] rekao je
Gilbert i toliki drugi posle njega, pa i pre njega, i tu Dojs
nije nita struniji od bilo koga drugog. To nije pogreno, to
je ak istina izvesne istine, ali to nije sve i nije tako jedno
stavno. Zakon roda (anra) ini mi se previe odreenim i
beskrajno sloenijim, bilo da je re o polnom ili o grama
tikom rodu, bilo o retorikoj tehnici. Nazvati to monolo
gom posledica je mesearske povrnosti.
Tako sam poeleo da presluam sva M olina da. Ali,
moe li se to uiniti ako se ona ne dovedu u sazvuje sa
svim onim da koja ih najavljuju, odgovaraju im i zadravaju
ih na dragom kraju ice tokom itave knjige? Prolog leta, u
Nici, ponovo sam dakle proitao Uliks, najpre na fran
cuskom, zatim na engleskom, s olovkom u raci, prebrojava
jui da, zatim yes, i pravei nacrt jedne tipologije. Kao to i
moete zamisliti, sanjao sam o tome da se prikljuim na
raunar fondacije Dojs, a raun mi se nije slagao od jednog
jezika do drugog.
Moli nije Ilija, ona nije Moelija (jer, znate da je Mohel
obreziva) i Moli nije Dojs, pa ipak: njeno yes oplovljava i
obrezuje, ona opkoljava poslednje poglavlje Uliksa, jer to je
istovremeno njena prva i njena poslednja re, njena poslani
ca i njen pad: Yes, because he never did... [Da, zato to on
nikada nije ... ] a na kraju: ... and yes I said yes I will Yes.
|... i da rekla sam hou Da.] . Poslednje, eshatoloko Yes
zauzima mesto potpisa, dole desno u tekstu. ak i ako se
pravi razlika, kao to treba, izmeu Molinog da i da Uliksa
u kojem je ona samo lik i trenutak, ak i ako se pravi razli
ka, kao to takoe treba, izmeu ta dva potpisa (Molinog
potpisa i potpisa Uliksa) i Dojsovog potpisa, oni se meu

sobno itaju i pozivaju. Oni se pozivaju upravo preko onog
da koje uvek uvodi scenu pozivanja i zahtevanja: ono je
potvrda i premapotpis. Afirmacija a priori iziskuje potvrdu,
ponavljanje, uvanje i seanje na da. Izvesna narativnost
krije se u samom srcu najjednostavnijeg da: / asked him
with my eyes to ask again yes and than he asked me would I
yes to say yes... [Upitah ga oima da ponovo pita da i onda
me je on pitao hou li da da kaem da...
Da ne dolazi nikad samo, i ovek nikad nije sam kada
kae da. Kao ni smeh, kako kae Frojd, i vratiemo se na to.
Frojd takoe podvlai da nesvesno ne zna za ne. U emu pi
tanje Dojsovog potpisa pretpostavlja ono to emo ovde
nazvati pitanjem dal Postoji jedno pitanje da, jedan zahtev
za da, moda, jer to nikada nije izvesno, jedna bezuslovna i
poetna afirmacija da koja se ne razlikuje nuno od pitanja
ili zahteva. Dojsov potpis, barem onaj koji me ovde zanima
i iju pojavu nikada neu pokuati da iscrpno ispitam, ne
saima se u apoziciji svoga iga u obliku prezimena i grupe,
ili igre, oznaitelja, u koje treba ponovo upisati ime Dojs.
Indukcije koje je ta igra asocijacija i udruenja odavno
omoguila jednostavne su, dosadne i naivno vesele. ak i
ako nisu potpuno neprikladne, one e isprva pobrkati potpis
sa obinim pominjanjem, apozicijom ili upotrebom imena iz
linih podataka. Dakle, ni u svom pravnom pojavljivanju,
kako sam maloas napomenuo, niti u sutinskoj sloenosti
svoje strukture, potpis se ne vraa pri samom pominjanju
linog imena. Samo lino ime, ijim se pukim iitavanjem
ili pominjanjem potpis ne zadovoljava, ne svodi se na za
konito prezime. Ono se izlae opasnosti da postavi ekran ili
ogledalo pred lastavice, a da prema njemu nagrnu psihoana
litiari kojima se uri da donesu zakljuke. Pokuao sam da
to dokaem za Zenea, Pona ili Blanoa. Sto se tie scene sa
oevim imenom, prve stranice Uliksa morale bi biti do7
voljne da itaoca naue pameti.

V
Ko potpisuje? Ko ta potpisuje u ime Dojsa? Odgovor

na to nee moi da dobije oblik kljua ili klinike kategorije
koja se izvlai iz depa prilikom nekakvog skupa ili preda
vanja. Ipak, u svojstvu skromnog uvoda koji moda isklju
ivo mene zanima, recimo da sam smatrao za neophodno da
postavim pitanje potpisa kroz pitanje onog da koje on uvek
porazumeva. ukoliko se ono ovde vezuje, venava (se
marie, drim do ove francuske rei) za pitanje znanja koje
se smeje, i znanja kako se smeje sa Dojsom, naroito posle
Uliksa.
K oje ovek koji se smeje? Da lije to ovek? A to to se
smeje, kako se smeje? Smeje li se? Jer postoji vie od jed
nog modaliteta, vie od jednog tonaliteta smeha, kao to
postoji itava gama (poligama) u game [igri] ili gamble
[kockanju] nekog da. Nato to - gama, game, gamble?
Zato to pre gramofona, ba ispred, kao i pre bujice rei ko
ju Ilija izliva kao telefonista u velikoj centrali, patuljak,
hobgoblin, govori na francuskom , jeziku krupijea: 11
vient! (Ilija, pretpostavljam, ili Hristos) C est moi! L homme
qui rit! L homme primigne! (He whirls round and round
with dervish howls) Sieurs et dames, faites vos je u x ! (He
crouches juggling. Tiny roulette planets jly from his hands.)
Les jeux son faits! (The planets rush together, uttering crepi
tant cracks). Rien n va plus [Dolazi! (...) To sam ja! Covek
koji se smeje! Prvobitni ovek! (Vitlae ukrug urlajui kao
dervi.) Dame i gospodo, igrajte! (une, onglirajui. Iz
ruku mu iskau sitne planete.) Odigrano je! (Planete se sju-
ruju na gomilu, putajui zvuke krckanja i pucketanja). Vie
nita ne ide!] (472). On dolazi, nita vie ne ide , na
francuskom u tekstu. Francuski prevod na to ne ukazuje,
francuski dakle odbacuje francuski jezik, izlaui se opas-

nosti da odbaci jednu sutinsku odrednicu ili referencu u
tom samopredstavijanju oveka koji se smeje.
Poto govorimo o prevodu, predanju i transferu samoga
da, imajmo na umu da se isti problem postavlja i u fran
cuskom prevodu za oui, jer ono se nalazi, kako se to kae,
na francuskom u tekstu, i to kurzivom. Brisanje tih oznaka
utoliko je ozbiljnije ukoliko ,M on pre, oui [Moj oe, da]
predstavlja vrednost navoda u kojem se uviaju svi problemi
navedenog, citiranog da. U treem poglavlju prvog dela
(Protej), neto posle podseanja na ineluctable modalily o f
the visible [neizbeni oblik vidljivog] i ineluctable modal-
ity o f the audible [neizbeni oblik ujnog], drugim recima,
neizbene gramofonije jednog yes, sounds solid [zvui
pouzdano], o navel cord [pupanoj vrpci] se govori u is
tom odeljku u kojem se ispituje istovetnost sutine oca i
sina, i to sve tik kraj jedne svetopisamskotelefonske i jude-
jskojelinske scene: Helio. Kinch here. Put me to Edenville.
Aleph, alpha : nought, nought, one [...] Yes, sir. No, sir. Je
ss wept: and no wonder, by Christ. [Halo. Ovde Kin.
Spojte me sa Rajskim gradom. Alef, alfa: nula, nula, jedan.
(...) Da, gospodine. Ne. gospodine. Isus plakae: a nije ni
udo, Hrista mi.]. Na istoj stranici (44) (a iz veoma bitnih
razloga moramo da razmotrimo stvari po bliskosti) ono to
francuski prevod, koji je i Dojs potpisao, daje kao oui, nije
yes, nego jednom 1 a m a jednom J wilF. Vratiemo se na
to krunim putem. Evo, dakle, tog odlomka to ga izbliza
prati majina uputnica koju Stefan ne moe da unovi u
francuskoj poti (alter zatvoren), kao i aluzija na blue
French telegram, curiosity to show : - Mother dying come
home father: C est tordant, vous savez. Moi je suis s ocia-
liste. Je ne crois pas l existence de Dieu. Faut pas le dire
mon pre.
- Il croit?
- M on pre, oui [plavi francuski telegram, raritet za
pokazivanje: - Majka umire doi kui otac: To vam je
da puknete od smeha, znate. Ja sam socijalista. Ne verujem
u postojanje Boga. Ne treba to rei mom ocu.
- On veruje?
- Moj otac, da.] (47). (Na francuskom u tekstu.)

Dok itavo pitanje potpisa ostaje pred nama, skromna ali
nuna dimenzija koja prethodi razradi smestila bi se, ini mi
se, u ugao samog da - vidljivog da i ujnog da, du oui ou,
bez ikakve etimoloke srodnosti izmeu te dve rei: oui, da,
i ou, uven, ujan, yes fa r the eyes i ,y e s fo r the ears, i
rire, smeha, u ugao da i ugao smeha. Ukratko, telefonski
lapsus koji me je naterao da kaem ili koji je doveo do toga
da se uje ou dire, predstavlja jedno oui rire, jedno da
smehu koje je sebi otvorilo put, jednako kao i konsonantska
razlika izmeu d i r. To su, uostalom, jedini konsonanti u
mom prezimenu.
Zato smeh? Bez sumnje, ve je sve reeno o smehu kod
Dojsa, o parodiji, satiri, podsmehu, humoru, ironiji, isme-
vanju. I o njegovom homerskom smehu, i o njegovom rable-
ovskom smehu. Ostaje moda da se promilja smeh upravo
kao ostatak. ta to znai smeh? ta to zasmejava?
Kada jednom budemo priznali u naelu da u Uliksu mo
gua optost iskustava, smisla, istorije, simbolike, jezika i
pisma, veliki ciklus i velika enciklopedija kultura, scena i
afekata, zbir zbirova, u krajnjoj liniji nastoji da se ujedini uz
pomo svih svojih sposobnosti kombinovanja, dok pismo
pokuava da, po mogustvu, zauzme sva ta mesta, onda e
se totalizujua hermeneutika ije ostvarenje predstavlja za
datak jedne svetske i vene fondacije za prouavanje Dojsa
nai pred onim to oklevam da nazovem vladajui afekat,
Stimmung, ili pathos, pred tonom koji iznova proima sve
drugo a ipak ne predstavlja deo niza drugih jer ih on sve
iznova obcleava, pridodaje im se ne doputajui da bude
pripojen ili uopten kao nekakav ostatak koji je istovremeno
kvazitranscendentalan i suplementaran. I to je da-smeh koji
dodatno oznaava ne samo totalitet pisma nego i sve oso
bine, oblike, rodove smeha, ije razlike bi se mogle klasi-
fikovati nekom tipologijom.
Zbog ega onda da-smeh pre i posle svega, za sve ono po
emu na potpis moe da se rauna? Ili pak za sve ono to os
tavlja da se izrauna? Zato taj ostatak?
Nemam vremena da ocrtam taj rad i tu tipologiju. Idui
preicom, rei u samo dve rei o tom dvostrukom odnosu,
to jest o nepostojanom odnosu koji svojim dvostrukim tona
litetom usmerava moje itanje ili ponovno pisanje Dojsa,

ovog puta s onu stranu samog Uliksa, moju dvostruku vezu
sa tim da-smehom. Moja pretpostavka je da tu dvostruku
vezu ne upisujem samo ja. Nju e ustanoviti i traiti, zahte-
vati, i sam Dojsov potpis.
Jednim uhom, izvesnom vrstom sluha, ujem kako odje
kuje neki negativan da-smeh, odnosno nekakav da-smeh
suprotnog dejstva. On uiva u tome da izatka pauinu koja
se suprotstavlja svakoj dragoj moguoj vetini, i poseduje
hipermnetiku vetinu isto tako nepogreivu kao kakav alfa
ili omegaprogramofon u kojem e sve pripovesti, spisi, dis-
kursi, znanja, svi budui potpisi kojima mogu da se obrate
dojsovske institucije (kao i neke drage), biti propisani, un-
apred uraunati van bilo kakvog stvarnog raunara, unapred
se podrazumevati, biti uhvaeni, predskazani, parcijalizo-
vani, metonimizovani, iscrpljeni kao predmeti, znale one to
ili ne. A nauka, niti savest, nita ne moe da uredi, naprotiv.
Ona samo doputa da se njen doprinos raunanju stavi u
slubu pokroviteljskog potpisa. Ona moe da se smeje Doj-
su, ali e se na taj nain zaduivati kod njega. Kao to je u
Uliksu reeno, (197) Was Du verlachst wirst Du noch die
nen. / Brood o f mockers [To to ismeva, tome e jo slu
iti. / Leglo rugalaca].
Postoji jedan Dejms Dojs koga ujem kako se smeje
toj svemoi, tom velikom obrtu koji je napravljen i kruenju
koje je dovreno. Govorim o obrtima Uliksa, Odiseja luka
voga, i o velikom obrtu koji je napravio kada se sasvim vra
tio i u potpunosti se povratio. To je pobedniki, radostan
smeh, naravno, ali svaka radost uvek odaje nekakav bol, te
je ovaj smeh pronicljivo pomiren sa sudbinom. Jer, svemo
ostaje avetinjska, ona otvara i odreuje dimenziju privi
enja. Nemogue je da Dojs to ne zna. Nemogue je da on
ne zna, na primer, kako knjiga svih knjiga, Uliks ili Bdenje
Finegana, jednako ostaje samo knjiica meu milijardama
drugih u Library o f Congress - zauvek odsutaa, bez sumnje,
iz male prodavnice novina u jednom japanskom hotelu -
takoe izgubljena u nekom neknjievnom arhivu ije gomi
lanje je nesamerljivo sa bibliotekom. Milijarde turista, Ame
rikanaca ili ne, imae sve manje prilike da naiu na tu stvar
prilikom nekakvog curious m e e t i n g I ta otroumna knji
ica, neki e je smatrati za ak previe umnu, previe ume-
nu, manipulantsku, preoptereenu znanjem nestrpljivim da

se pokae skrivajui se, smatrajui da slui svemu: ocenie
je kao sve u svemu lou knjievnost, prostu, zato to nikada
no prua priliku ncprocenjivoj jednostavnosti pesme, knjigu
koja se krevelji zbog svoje preuene tehnologije i hiper-
sliolastinosti, knjievnost nekog istananog, malkice pre
vie istananog uenjaka, drugim recima, nekakvog doktora
Sveznalice koji se tek osvestio (nije li to malkice Norino
miljenje?), koji je imao sraunatu sreu da ga cenzuriu, a
time i lansiraju, U.S. postal authorities [potanske vlasti
SAD],
ak i u njegovom mirenju sa avetinjskim, taj da-smeh
iznova potvruje vlast nad subjektivnou koja sve prikuplja
prikupljajui samu sebe ili tako to sebe ostavlja imenu,
onome to je samo jedno veliko opte ponavljanje i general
na proba, du pravca kretanja sunca, samo jedan dan sa Isto
ka na Zapad. On titi i potiten je, ponekad sadistian, sar-
doninoironian: to je cinizam keenja, sarkazma i cerenja,
brood oj'mockers. On se povija i optereuje, oteava, goji se
od sveg seanja, prihvata saimanje, iscrpljivanje, parusiju.
Nema nikakve protivrenosti kada se kae: taj da-smeh je
smeli hianskog magarca prema Nieu, onoga koji se dere
Ja, ja, odnosno jevrejsko-brianske ivotinje koja hoe da
zasmeje Grka obrezanog sopstvenim smehom: apsolutno
znanje kao istina religije, prihvaeno seanje, krivica, tegle-
a knjievnost - kao to se kae teglea m an a - knjiev
nost svoenja rauna, trenutak dugovanja: A, E, I,. O, U, I
owe you [dugujem ti], gde se ja konstituie u samom
dugu, vraa se samom sebi, na svoje mcsto, tek posle duga.
Taj odnos izmeu duga i samoglasnika, izmeu dugu
jem ti (I. O. U.) i vokalizacije, trebalo je da me odvede, no
za to nemam vremena, do toga da poveem ono to sam
pokuao da kaem na drugom mestu, u Potanskoj karti ili u
Dve rei za Dojsa, u vezi sa and he war i Ha, he, hi, ho,
/; u Bdenju Finegana i sa I, O, U u Uliksu, to je zanimljiv
anagram francuskog oui, uasno i pouno prevedeno kao J e
vous dois\ dugujem vam u prevodu koji je autorizovao
Dojs, onome, dakle, kojem je rekao da i tako na njega pris-
lao. Da li je to da rekao na francuskom, sve samim samo
glasnicima, ili na engleskom? Smeh se smeje zaduivanju
vo vjeki vjekov itavih pokolenja naslednika, italaca, u
vara, Joyce scholars i pisaca.

Taj da-smeh zaokruujueg ponovnog prisvajanja, odi-
sejskog svem onog ponavljanja, prati ustanovljavanje
sklopa potencijalno kadrog da unapred obremeni njegov
patentirani potpis, ak i Molin potpis, svim buduim prema-
potpisima, ak i posle smrti umetnika u starosti, koji e tada
biti vaan koliko i prazna ljutura, koji e biti samo jedno
stanje materije. Maina za usinjivanje - zakonito ili kopilan-
sko - funkcionie dobro, spremna je na sve: da sve pripito
mi, obree ili obie; ona je pogodna i da enciklopedijski po
novo prisvoji apsolutno znanje koje se okuplja oko sebe sa
mog kao ivot Logosa, to znai i u istini prirodne smrti. Mi
smo ove, u Frankfurtu, kako bismo o tome posvedoili 11a
komemoraciji.
Meutim, eshatoloki tonalitet tog da-smeha ini mi se
tako obraen, ili proet, radije u rei opsednut, veselo trbu-
hozboren nekom sasvim drugom muzikom, vokalima neke
sasvim druge pesme. Takoe ga ujem, sasvim blizu onog
drugog, kao da-smeh nekog dara bez duga, kao olaku, goto
vo amnezijsku potvrdu nekog naputenog dara ili dogaaja,
onoga to se klasinim jezikom naziva opus, kao izgub
ljeni potpis bez linog imena koji pokazuje i imenuje ciklus
ponovnog prisvajanja i pripitomljavanja svih parafa samo da
bi se u njima odredile granice aveti; a tako se postupa da bi
bio omoguen neophodan proboj prilikom dolaska drugoga,
drugoga koga emo uvek moi da zovemo Ilija, ako je Ilija
ime onog nepredvidljivog drugog za koga se mora uvati
jedno mesto, ne vie ime Ilije velikog telefoniste iz centrale,
Ilije efa megaprogramotelefonske mree, nego drugog Ilije,
Ilije drugog. Ali eto, to je homonim, Ilija uvek moe a
bude ijedan i drugi istovremeno, ne moemo pozvati jednog
a da ne postoji opasnost da se pojavi drugi. I uvek se treba
izlagati toj opasnosti. Ovim poslednjim pokretom se, dakle,
vraam na opasnost ili mogunost da se jedan da-smeh za
gadi drugim, da Jedan Ilija, odnosno jedno ja, postane para
zit drugoga.
Zato sam povezao pitanje smeha, ostatka smeha, kao
temeljnog i kvazitranscendentalnog tonaliteta, sa pitanjem
samog da?
Kako bismo se zapitali ta se deava, ili ta dolazi sa
Uliksom, ili sa dolaskom ega ili koga bilo, Ilijinim, na

primer, treba da pokuamo da promislimo jedinstvenost do
gaaja: dakle, jedinstvenost potpisa, ili tanije, nezamen-
Ijivog obeleja koje nije nuno svodljivo na fenomen autor
skog prava itljivog kroz oevo ime, posle obrezivanja. Tre
ba pokuati da se promisli obrezivanje, ako hoete, poev od
mogunosti obeleavanja, mogunosti poteza koji prethodi
njegovom obliju i koji mu ga daje. Odnosno, ako je smeh
temeljni, ili ponorski tonalitet Uliksa, ako se njegove analize
ne mogu iscrpeti uz pomo ijednog od raspoloivih znanja
upravo zato to se on smeje znanju i od znanja, onda smeh
praska u samom trenutku potpisivanja. Odnosno, bez da ne
ma potpisa. Ako potpis ne koristi ili ne pominje neko ime,
on pretpostavlja neopozivu obavezu onoga ko potvruje,
govorei ili inei pokret koji znai da, to je zalog ostav
ljenog obeleja.
Pre nego to se upitamo ko potpisuje, da li Dojs jeste ili
nije Moli, kakva je razlika izmeu potpisa autora i potpisa
jednog lika ili fikcije koju je autor potpisao, pre nego to
progovorimo o polnoj razlici kao dvojnosti i pre nego to
iskaemo svoja uverenja o svojstvu (ovde navodim Frenka
Badena i nekolicinu drugih koji ga slede) onog Molinog
onesidedly womanly woman [jednostrano enski ena],
Moli, te lepe biljke, trave ili pharmakom, ili o onesidedly
masculine [jednostrano mukom] karakteru Dejmsa Doj
sa, pre nego to uzmemo u obzir ono to je on rekao o non
stop monologue [neprestanom monologu] kao indispens
able countersign to Blooms passport to eternity [neophod
nom premapotpisu na Blumovom pasou za venost] (i jo
jednom mi se ini da Dojsova strunost u pismima i raz
govorima ne uiva nikakvu prednost), pre nego to upotrebi-
mo klinike kategorije i psihoanalitiko znanje koji su izve
deni u odnosu na mogunosti o kojima ovde razgovaramo,
upitaemo se ta je to potpis: on zahteva jedno da starije
nego to je pitanje ta je? jer ga ono pretpostavlja, jedno
da starije od Znanja. Upitaemo se zato da dolazi uvek
kao da, da . Kaem da a ne re da, jer moe postojati i
da bez rei.

P.S. (2. januara 1987) Da bez rei ne bi dakle bilo neka
re-izvor, neka arhire (Unvort). Ona na to ipak lii, i u
tome je itava zagonetka, kao to se moe liiti na Boga. Ali
istina je da ono da o kojem, na primer, govori Rozencvajg,
ima izvornost jedne Unvort samo zato da bi bilo nema re,
bez glasa, neka vrsta transcendentalnog u jeziku, pre i s onu
stranu svake afirmativne propozicije. To je da Boga, da u
Bogu: Snaga tog Da u tome je to se pripaja uza sve, u
tome to su bezgranine mogunosti u njemu sakrivene. To
je re-izvor (Unvort) jezika, jedna od onih koje omoguava
ju... ne reenice, nego, za poetak, jednostavno rei koje u
reenice ulaze. Da nije inilac reenice, ali isto tako nije ni
stenografska oznaka za reenicu, mada se moe koristiti u
tom smislu: u stvari, ono je tihi saputnik svih elemenata
reenice, potvrivanje, sic, amin iza svake rei. Ono sva
koj rei u reenici daje pravo na postojanje, ono joj predlae
sedite na koje moe da sedne, ono poseda. Prvo Da u
Bogu temelji u svoj svojoj beskonanosti boansku sutinu.
I to prvo Da jeste na poetku. Zvezda Iskupljenja (Tranc.
prev., str. 38-39).

VI
Trebalo bi, odnosno, trebalo je da svim ovim besedama

prethodi jedno dugo, ueno i misaono razmiljanje o smislu,
ulozi, a pre svega o pretpostavkama samoga da: pre jezika, u
jeziku, ali i u iskustvu mnogostrukosti jezika koje moda
vie ne potie iz lingvistike u strogom smislu. Proirenje ka
pragmatici ini mi se nunim ali nedovoljnim ukoliko se ne
otvara ka misli o tragu ili pismu, u smislu koji sam na dru
gom mestu pokuao da iskaem, a koji ovde ne m ogu da
ponovim.
ta se kazuje, ta se pie, ta se dogaa i ta dolazi sa
jednim dal
Da se moe podrazumevati a da re i ne bude izreena ili
napisana. To, na primer, omoguava da se u francuskom pre-
vodu umnoe da gdc god se pretpostavlja da je nekakvo da
naznaeno engleskim reenicama u kojima je ,yes odsutno.
Ali, u krajnjoj liniji, poto se da poklapa sa svakim iskazom,
i u francuskom, a pre svega u engleskom, veliko je iskuenje
da se sve udvostrui nekom vrstom neprekidnog da, da se
udvostrue ak i ona da koja su oblikovana samo naznaka
ma u ritmu, ponavljanjem uzdaha, kao stanke ili promrm
ljam uzvici, kao to se katkad deava u Uliksu: da dolazi, od
mene meni, od mene drugome u meni, od drugoga meni, da
potvrdi prvobitno telefonsko halo : da, to je to, to je upravo
ono to kaem, zaista govorim, da, da, razumete, ujem vas,
da, tu smo da bismo razgovarali, postoji jezik, dobro me u
jete i razumete, zaista je tako, to se dogaa, deava se, i
dolazi, pie se, oznaava se, da, da.
Ali poimo iznova od fenomena da, onoga da koje je ob
javljeno i oigledno oznaeno kao re, bila ona izgovorena,
napisana ili fonogramisana. Takva jedna re govori, ali ne
kae nita samom sobom, ako pod glagolom kazati po-

drazumevamo odrediti, pokazati, opisati neto to se nalazi
izvan jezika ili izvan oznake. Njegove jedine odrednice jesu
druge oznake, koje su takoe oznake drugog. Poto da ne
kae, ne pokazuje, ne imenuje nita to je izvan oznake, neki
e doi u iskuenje da iz toga zakljue kako da ne znai ni
ta: prazna re, jedva nekakav prilog, jer svaki prilog, prema
gramatikoj kategoriji u koju smetamo da u naim jezicima
[engleskom i francuskom], ima bogatiji semantiki naboj,
jer je svaki odreeniji nego da, premda ga uvek pretpostav
lja. Ukratko, da bi bilo transcendentalna adverbijalnost,
neizbrisivi dodatak svakom glagolu. U poetku bee prilog,
ali kao uzvik, jo uvek sasvim blizu neartikulisanom kriku,
prepojamna vokalizacija, miris diskursa. Moe li se potpisati
mirisom? Kao to ne moemo zameniti da neim to bi tre
balo da to da opie (ono nita ne opisuje, nita ne utvruje,
ak i ako je neka vrsta performativa koji se podrazumeva u
svakoj tvrdnji: da, tvrdim, utvreno je itd.) pa ak ni onim
to bi trebalo da ga dokae ili potvrdi, i isto tako, neemo
umeti da zamenimo da imenima pojmova koji su odreeni
da opiu taj in ili postupak, ako pretpostavimo da je to neki
in ili postupak. Pojam aktivnosti ili aktuelnosti ne ini mi
se primerenim da objasni fenomen da. A taj lani in ne
moe se zameniti odobravanjem, tvrenjem, potvri
vanjem, povlaivanjem, saglasnou. Re affirm atif,
kojom se slue francuski vojnici kako bi izbegli bilo kakvu
vrstu tehnikih rizika, ne zamenjuje re da, ali je podrazu
meva: da, zaista kaem affirm atif.
ta nam ostavlja za razm iljanje to da koje nita ne
imenuje, ne opisuje, ne odreuje i nema nikakve odrednice
izvan oznake, i to ne izvan jezika, jer se da moe liiti rei,
u svakom sluaju, moe se liiti rei da. Svojom radikalno
nekonstativnom i nedeskriptivnom dimenzijom, ak i ako
kae da nekoj deskripciji ili naraciji, da je potpuno, par ex
cellence performativ. Ali ovakvo odreenje ini mi se nedo
voljnim. Pre svega zato to performativ mora da bude ree
nica, i to sama po sebi sasvim smislena reenica u datom
konvencionalnom kontekstu, kako bi proizvela odreeni do
gaaj. Dakle uveren sam, da, i u klasinom filozofskom ko
du reeno, da je transcendentalno stanje svake preforma-
tivne dimenzije. Obeanje, zakletva, naredba, obavezivanje,
uvek podrazumevaju jedno da, potpisujem. Ono j a uz pot-

sujem kae, sebi kae da ak i ako potpisuje neki privid.
Svaki dogaaj proizveden nekom performativnom oznakom,
svako pismo u irokom smislu, obavezuje se jednim da, bilo
ono pojavno, odnosno, verbalizovano ili adverbijalizovano
kao takvo, ili ne. Moli kae da, ona se sea da, da koje kae
oima kako bi zatraila da njegovih oiju itd.
Nalazimo se ovde na mestu koje jo nije prostor gde
mogu i moraju da se razviju velika pitanja o poreklu pori-
canja, potvrivanja ili oporicanja. Niti je to prostor gde je
Dojs mogao da preokrene ono J c h bin der Geist der stets
verneint [Ja sam duh koji neprestano porie], govorei da
je Moli put koja uvek kae da. To da o kojem sada govo
rimo prethodi svim tim povratnim alternativama, svim tim
dijalektikama. One ga pretpostavljaju i obuhvataju. Pre nego
to Ich iz Ich bin potvrdi ili porekne, ono se postavlja ili
prcd-postavlja: ne kao ego, svesno ili nesvesno ja , enski ili
muki subjekt, duh ili telo, nego kao pre-performativna sna
ga koja, u obliku ja , na primer, obeleava da se j a obraa
drugom ma koliko on ili ona bili neodreeni: Da-ja, a-
ja-kaem-rugome, ak i ako ja kaem ne i ak i ako se
ja obraa ne govorei. To minimalno i prevashodno da, tele
fonsko halo ili udarac kroz zid nekog zatvora, pre obele-
ava nego to namerava da kae ili znai: ,,ja-tu, sluaj, od
govori, postoji obeleje, postoji drugi. Odrene tvrdnje mo
gu zatim da uslede jedna za drugom, ali ak i ako sve obuh
vate, to da se vie ne moe obrisati.
Morao sam ustuknuti pred retorikom nudom da ovo
minimalno i neodreeno, skoro eviansko obraanje preve
dem u rei, i to u rei kao to su J a , ja sam, jezik, itd.,
tamo gde po poloaju ja , bie i jezik i dalje ostaju izvedeni u
odnosu na to da. U tome je itava potekoa za onoga ko
hoe neto da kae o pitanju fenomena da. Nekakav meta-
jezik uvek e biti nemogu u tom pitanju, utoliko ukoliko on
sam pretpostavlja neki dogaaj toga da koji nee moi da
razume. Isto e vaiti i za svako obraunavanje ili raunan
je, svaki raun kojim bi se hteo urediti niz nekih da prema
naelu razuma i prema njegovim aparatima. Da obeleava
da postoji obraanje drugom.
To obraanje nije nuno dijalog ili razgovor, jer ono ne
pretpostavlja ni glas, ni simetriju, nego pre nekakav veoma

uurban odgovor koji ve pita. Jer ako postoji drugi, ako
postoji da, onda drugi vie ne doputa da ga stvara isti, da ga
stvara ja. Da, uslov svakog potpisa i svakog performativa,
obraa se drugome koje ono ne ini i od kojega za poetak
moe samo traiti, i to u odgovor na jedno uvek prethodno
pitanje, da od njega zatrai da kae da. Vreme se pojavljuje
tek posle te osobene anahronije. Ta obavezivanja mogu da
ostanu fiktivna, lana, uvek opoziva, obraanje moe ostati
deljivo ili neodreeno, to ne menja nita u neophodnosti
strukture. Ona a priori razbija svaki mogui monolog. Nema
niega manje monologirajueg od samog Molinog monolo
ga ak i ako, unutar nekih konvencionalnih granica, zaista
imamo prava da ga smatramo znaajnim za anr ili tip mo
nologa. Ali diskurs koji je smeten izmeu dva Yes ra
zliitih vrednosti, dva fes sa velikim poetnim slovom,
dakle dva gramofonisana Yes, nee umeti da bude mono
log, i u najboljem sluaju moe biti solilokvijum.
Ali razumljivo je zato nam se ovde moe nametnuti
privid monologa, upravo zbog da, da. Da ne kae nita osim
drugog da, da drugoga za kojega emo videti daje analitiki
- ili a priori sintezom - implicirano u prvom da. A ovo se
pak postavlja, pokree i obeleava samo kao poziv na potvr
ivanje u onome da, da. To zapoinje jednim da, da, drugim
da, ali poto je to jo uvek samo jedno da koje se sea, koje
se priziva (i Moli se sea, priziva sebe iz drugoga da), uvek
moemo doi u iskuenje da tu anamnezu nazovemo mono-
lokom. I tautolokom. Da ne govori nita osim da, drugo
da koje mu slii ak i ako kae da dolasku nekog sasvim
drugog da. Ono izgleda kao monotautoloko ili spekulamo,
ili imaginarno, jer otvara poloaj onoga ja koje je samo po
sebi uslov svake performativnosti. Ostin podsea da gra
matika par excellence performativa jeste gramatika reenice
u prvom licu prezenta indikativa: da, obeavam, prihvatam,
odbijam, nareujem, I do, I will, itd. On obeava nije
izriit performativ, i ne moe to biti osim ako neko ,ja ne
podrazumeva na primer: .ja vam se kunem da on obeava,
itd.
Setite se Bluma u apoteci. Razgovara se, izmeu ostalog,
i o mirisima, parfemima. I setite se, Molina da, kao trave, ta-
koe pripadaju elementu parfema. Mogao sam, i o tome sam
na trenutak sanjario, da od ove besede nainim raspravu o

parfemima, odnosno o pharmakonu, i d aje nazovem O par-
femativu u Uliksu. Setite se, Moli se sea svih tih da, priziva
samu sebe kroz sva ta da kao pristajanja ba na ono to lepo
mirie, to jest na parfem: he asked me would I yes lo say
yes my mountain flow er (ime Blum, Flower, pseudonimi-
zovano na potanskoj karti poslatoj na poste restante, ovde
odie mirisom, isparava) and first I put my arms around him
yes and drew him down to me so he could feel my breasts all
perfume yes... [upita me da li bih da kaem da moj planinski
cvete (...) i najpre ga obgrlih da i privukoh da dola k sebi
tako daje mogao da oseti moje grudi sve mirisne d a ...]. Na
samom poetku knjige, krevet, put i jedno da takoe su
pozivi koje upuuje parfem: To smell the gentle smoke o f
tea, fume o f the pan, sizzling butter. Be near her ample bed-
warmed flesh. Yes, yes. [Mirisati blagi dim aja, paru olje,
puter koji cvri. Biti uz njeno bujno, krevetomzagreiano
tclo. Da, da.] (63).
Ono yes, I w ilt izgleda tautoloki, ono iri ponavljanje
izazvano, prizvano i pretpostavljeno jednim prvobitnim da
koje u sutini kae samo J w i ll " i J kao w ill. Pa onda,
setite se, rekoh, Bluma u apoteci (86). Govori se o parfemi
ma: had only one skin. Leopold, yes. Three we have
|...im ao je samo jednu kou. Leopold, da. Mi imamo tri] .
Jedan red nie: But you want a perfume too. What parfume
does your? Peau d Espagne. That orangeflower [Ali i ti
hoe parfem. Kakav parfem koristi tvoja? Peau d Espagne.
Onaj cvet narande.]. Otuda prelazi u kupatilo, pa onda na
masau: Hammam. Turkish. Massage. Dirt gets rolled up in
your navel. Nicer i f a nice girl did it. Also I think I. Yes 1. Do
it in the bath. [Turska Masaa. Prljavtina ti se valja u pup
ku. Zgodnije kad bi neka zgodna cura to uradila. I ja mislim
ja. Da, ja. Uini to u kupatilu.]. Ako izdvojimo ovaj odlo
mak (Also I think I. Yes I) kao to uvek imamo i nikad ne
mamo prava da uinimo, imamo minimalnu propoziciju ,
koja je uostalom ekvivalentna onome I will, kojom se izra
ava heterotautologija da impliciranog u svakom cogito kao
misli, linom stavu i volji za linim stavom. Ali uprkos toj
srcdinoj ili pupanoj sceni, navel cord again, uprkos arhi-
narcistikom i samoljubivom prividu toga ,,da-ja koje sanja
o tome da se masira, da se kupa, da se prisvoji, da postane
isto samo samcato u istom milovanju, da se obraa dru-

gome i moe prizivati samo da drugoga, ono poinje odgov
orom. Nemamo vie vremena, urim i govorim stilom koji
je jo vie telegrafski. Francuski prevod za J think I. Yes I
[Ja mislim ja. Da ja] prepun je nedostataka jer daje Je
pense aussi a. Oui, je [I ja mislim na. Da, ja] umesto Je
pense je [Ja mislim ja], Ja mislim o ja ili ja misli o ja , itd.
A curious longing I [udnovato udno ja ] koje sledi
odmah zatim, na francuskom postaje Drole d envie que j 'ai
la, moi [Kakvu smenu elju imam ja]. Odgovor, da dru
goga, dolazi mu sa drugog mesta, da ga izvue iz njegovog
sna u pomalo mehanikom obliku apotekarevog da, ,,Yes,
sir, the chemist said [Da, gospodine, ree apotekar], koji
mu dva puta kae koliko treba da plati: Yes, sir, the chemist
said. You can pay all together, sir, when you come back. [Da,
gospodine, ree apotekar. Moete sve da platite zajedno,
gospodine, kada se vratite.]. San o mirisnoj kupki, o istom
telu i o masai pomadom nastavlja se do hristovskog pon
avljanja onog to je moje telo, to je milost kojoj se prepu
ta uivajui kao miropomazanik gospodnji: Enjoy a bath
now: clean trough o f water, cool enamel, the gentle tepid
stream. This is my body [Sad uivaj u kupanju: isto korito
vode, hladan emajl, blag i mlak mlaz. To je moje telo.]
(88). Sledei odeljak pominje hriansko miropomazanje
(oiled by scented melting soap [pomazan miriljavim Sa
punom koji se topi]), pupak, put (his navel, bud o f flesh
[njegov pupak, pupoljak puti], ostatak pupane vrpce kao
ostatak majke) i to je kraj poglavlja sa, jo uvek, reju
,flow er, drugim Blumovim potpisom: a languid floating
flower [uveli cvet koji pluta] .
Veliki san o parfemima iri se u Nausikaji; to je kretanje
vernosti Moli, koje poinje jednim Yes. Thats her perfume
[Da. To je njen parfem] i najavljuje se kao gramatika mi
risa.
Ovo samopostavljanje sebe u da neprestano se vraa,
svaki put razliito, tokom itavog putovanja. Jedno od tih
m esta, izmeu ostalih (navodim ga jer je sasvim blizu
jednog od onih A.E.I.O.U.) jeste ono koje imenuje ja kao
entelehiju oblika. No , J je tu istovremeno pomenuto i
upotrebi)eno: But I, entelechy, form o f forms, am I by me
mory because under everchanging forms.

/ that sinned and prayed and fasted.
A child Conmee saved from pandies.
1,1 and 1.1.
A.E.I.O.U.
[Ali ja, entelehija oblika, jesam ja po seanju jer sam u
oblicima koji se veito menjaju.
Ja koje je greilo i molilo se i postilo.
Dete koje je Konmi spasao od pruta.
Ja, ja i ja. Ja.
A.E.I.O.U.] (190).
Neto nie: Her ghost at least has been laid fo r ever.
She died, fo r literature at least, before she was bor [Njen
duh se barem smirio zauvek. Umrla je, bar za knjievnost,
pre nego to se rodila] . Re je o sekvenci o francuskom
duhu i francuskom Hamletu koji ita iz knjige sebe sama.
Doni Elington tu za Francuze kae kako ,,yes (...). Excel
lent people, no doubt, but distressingly shortsighted in some
matters [da (...). Izvrstan narod, van sumnje, ali alosno
kratkovid za neke stvari.] (187).
Na drugom m estu, na kraju Nausikaje, Blum pie u
pcsku, a zatim brie:
Write a message fo r her. Might remain. What?
I.
(...)
AM. A.
[Napisati joj poruku. Mogla bi ostati. ta?
Ja.
(...)
AM.A.] (379).
Samosmetanje u da, ili Ay, nije ipak ni tautoloko ni
narcistiko, ono nije nita vie egoloko ak i ako izmam
ljuje pokret krunog prihvatanja, odiseju koja moe da ost
vari sve te odreene modalitete. Zbog njega ostaje otvoren
krug koje ono samo zapoinje. Isto tako, ono jo nije perfor-
mativno, jo nije transcendentalno, iako ga pretpostavlja
svaka performativnost, a priori svako konstativno teoreti-
snnje, svako znanje i svaka transcendentalnost. Iz istog ra
zloga, ono je preontoloko, ako ontologija govori o onome
to jeste, ili o biu onoga to jeste. Govor o biu pretpo
stavlja odgovornost samoga da: da, stoje reeno, reeno je,

odgovaram ili odgovoreno je biu na zahtev za objanjenjem
itd. I dalje u telegrafskom stilu, smestiu dalje mogunost
da i da-smeha na ono mesto gde transcendentalna egologija,
gde ontoenciklopedija, velika spekulativna logika, funda
mentalna ontologija i misao o biu vode do misli o daru i
poslanju, koju one pretpostavljaju, ali ne mogu daje sadre.
Ne mogu da razvijem ovaj argument onako kako bi trebalo i
onako kako sam to pokuao da uinim na drugom mestu.
Zadovoljiu se time da poveem ovo pitanje sa onim koje
se, na poetku ovog pregleda, ticalo mree potanskih poil
jaka u Uliksu: potanske karte, pisma, eka, tele gramofona,
telegrama itd.
Samopotvrdivanje da moe se obratiti drugome isklju
ivo pozivajui se na sebe, govorei sebi da, da. Krug te
univerzalne pretpostavke, sam po sebi prilino komian, kao
da je nekakva poiljka samome sebi, slanje od sebe sebi ko
je, istovremeno, niti ikada samo sebe naputa, niti ikada
samo sebi stie. Moli kae sebi (razgovarajui naizgled
sama sa sobom), ona se sea da govori da traei od dru-
go ga da od nje trai da kae da, i poinje ili zavrava govo
rei da, odgovarajui drugome u sebi samoj, ali zato da bi
mu rekla kako e rei da ako to drugi od nje bude traio, ako
je bude pitao, da, da kae da. Ta poslanja i poiljke uvek po
draavaju sholastiku situaciju pitanje/odgovor. A vidimo
kako se scena poslati samoga sebe samom sebi u Uliksu
mnogo puta iznova odigrava u doslovno potanskom obliku.
I uvek je obeleena podsmehom, kao sama avet i neuspeh.
Krug se ne zatvara. U nedostatku vremena, uzeu samo tri
primera. Najpre onaj sa Mili koja je sa etiri ili pet godina
sama sebi slala ljubavnu poruku u kojoj se ak poredila sa
looking glass [ogledalom] (O, Mili Blum... you are my
looking glass [ti si moje ogledalo]). Ona je radi toga ostav
ljala pieces o f folded brown paper in the letter box [ko
madie presavijene mrke hartije u potansko sandue].
Barem tako kae francuski prevod (Elle s envoyait [Slala je
sebi]. Engleski tekst je manje jasan, ali ostavimo to). to se
tie Moli, filatelistine erke, ona sama sebi alje sve. kao
Blum i kao Dojs, ali to je izrazito vidljivo u bukvalnosti
one scene u kojoj se pria kako je i ona sama sebi potom
slala komade hartije: like years not a letter from a living
soul except the odd few 1 posted to m yself with bits ofpaper

in them... [kao to godinama ni pisma od ive due osim ono
malo to sam sebi poslala potom sa komadiima hartije un
utra...] (678). etiri reda ranije, on nju alje ili poalje-,
... but he never forgot him self when I was there sending me
out o f the room on some blind excuse... [... ali on sam nikada
nije zaboravljao kad sam bila tamo da me poalje napolje iz
sobe pod nekim providnim izgovorom... ].

VII
Dakle, re je o tome da se sebi poalje. I konano, da se

sebi poalje neko ko kae da, a da nema ni potrebe da se
kae ita o onome to francuski govorni jezik ili argon va-
vilonizuje u recima ,,s envoyer [poslati sebi ili sebe; voditi
ljubav] ili ,,s envoyer soi-meme en l air [poslati sebe u vaz-
duh; doiveti orgazam], ili ,,senvoyer quelquun [sebi po
slati nekoga; voditi ljubav s nekim] . S envoyer jedva
dozvoljava neprimetno skretanje device majke kada otac za
milja kako izliva seme tvorei sebi slinog sina: ... a mys--
tical estate, an apostolic succession, from only begetter to
only begotten... [mistiko imanje, apostolsko nasleivanje,
od jedinostvoritelja jedinostvorenome]. To je jedan od od
lomaka o Amor matris, subjective and objective genitive,
may be the only true thing in life. Paternity may be a legal
fiction. [Amor w afra.(ljubav majke), subjektni i objektni
genitiv, moe biti jedina istinska stvar u ivotu. Oinstvo
moe biti zakonska izmiljotina.] . Moj trei primer neto
mu prethodi i dolazi odmah iza Was Du verlachst wirst Du
noch dienen: He Who H im self begot, middler the Holy
Ghost, and H im self sent H im self Agenbuyer, between Him
s e lf and others, Who... [On Koji je Sam Sebe stvorio, po
srednik Duha Svetoga, i Sam Sebe poslao, Sebe, Otkupite
lja, medu Sebe i druge, Ko...] (197). Dve stranice dalje:
Telegram! he said. Wonderful inspiration! Telegram! A pa
pal bull!
He sat on a corner o f the unlit desk, reading aloud jo y
fully:
- The sentimentalist is he who would enjoy without in
curring the immense debtorship for a thing done. Signed:
Dedalus.
62 ak Derida: UUKS GRAMOFON

[Telegram! Ree on. Sjajna inspiracija! Telegram! Paps-
ka bula!
Sede na neosvetljen ugao stola, itajui naglas veselo:
Sentimentalista je onaj koji hoe da profitira a da ne
preuzme na sebe ogromno dugovanje za svrenu stvar. Pot
pis: Dedalus.] (199).
Kako bili bio sve aforistiniji i telegrafskiji, za kraj u
rei da uliksovski krug onoga poslati se, poslati sebi [s en-
voyer\ upravlja jednim reaktivnim da-smehom, to pred
stavlja postupak kojim se koristi hipennnetiko preusva-
janje, kada ga avet jednoga potpisa ponese, i potpisom koji
skuplja poiljku kako bi se sakupio ba kod nje. Ali kada se
- a to je samo pitanje ritma - krug otvori, kada se preusva-
janje odbaci, kada spekulamo okupljanje poiljke veselo
pusti da bude rasuto u mnotvo jedinstvenih ali neprebrojnih
poiljaka, tada se drugo da smeje, drugo, da, smeje.
Dakle eto, odnos jednog da prema Drugom, jednog da
prema drugom i jednog da prema drugom da mora biti takav
da kontaminacija dva da ostane sudbonosna. I to nikako ne
samo kao pretnja, nego i kao prilika. Sa recima ili bez njih,
shvaeno u svom minimalnom dogaaju, da a priori zahteva
da bude ponavljano, da bude smeteno u seanje, i da jedno
da upueno drugom da nastanjuje dolazak prvog da, koje
dakle nikada nije naprosto izvorno. Ne moemo rei da a da
ne obeamo da emo ga potvrditi i da emo ga se seati, da
emo ga uvati, premapotpisati u nekom drugom da, ne
moemo ga izrei bez obeanja i bez seanja, bez obeanja
seanja. Moli se sea.
To seanje na obeanje izaziva krug preusvajanja, uz sve
opasnosti tehnikog ponavljanja, automatizo vano g arhiva,
gramofonije, simulakruma, lutanja bez obraanja i adrese.
Jedno da mora se osloniti na seanje. Poto ve dolazi od
drugoga, u nesimetriji traenja, i od drugoga od koga je tra
ilo da trai nekakvo da, da se oslanja na seanje drugoga,
nekakvog da drugoga i drugog da. Sve opasnosti se ve
tiskaju, jo od prvog daha samoga da. A prvi dah okaen je
o dah drugoga, ve, uvek nekakav drugi dah. On to ostaje
dok ne izgubi glas i dok ne izgubi vid, unapred vezan za
nekakav gramophone in the grave [gramofon u grobu] .

Ne mogu se razdvojiti dva da blizanca, a ipak ona ostaju
sasvim razliita. Kao Sem i on, pisanje i pota. Takav spoj,
ini mi se, ne obezbeduje potpis Uliksa nego vibraciju jed
nog dogaaja koji se deava samo da bi pitao. Vibracija ko
ja razlikuje vie tonaliteta, vie kvaliteta da-smeha koji ne
doputaju da budu ustaljeni u nedeljivoj jednostavnosti
jedne jedine poiljke, od sebe sebi, ili jednim jedinim sapot-
pisom, nego pozivaju na premapotpis drugoga, na nekakvo
da koje e odjekivati u nekom sasvim drugom pismu, dru
gom jeziku, drugoj idiosinkraziji, drugim nekim tonom.
Vraam se na vas, na drutvo za prouavanje Dojsa.
Pretpostavite da jedno odeljenje za prouavanje Dojsa pod
vodstvom n ekakvog E lija h Professor, C hairm an, ili
Chairperson, odlui da proveri moje itanje i ustanovi ne
kakav program ija bi se prva faza sastojala u tome da se
napravi tabela sa velikom tipologijom svih da u Uliksu, pre
nego to se pree na da u Bdenju Finegana. Chairperson se
sloi (put, la chair, uvek kae da) da se kupi jedan kom
pjuter N-te generacije koji e biti na visini zadatka. Zapoe-,
ta operacija bi mogla veoma daleko da ode, mogao bih vas
zadrati satima kako bih vam opisao ta sam ja sam srau-
nao s olovkom u ruci: mehaniko brojanje ,y e s koja se
mogu proitati u originalu, vie od 222 ukupno - vie od
etvrtine, najmanje 79 u takozvanom Molinom monologu! -
neto vei broj na francuskom, sa klasifikacijom tipova rei
ili reenica ili ritmikih pauza koje su u stvari prevedene
kao da (,,ay} well, he nodded", itd.) i ponekad i tamo gde ne-
1 Evo nekoliko primera: 13-16: prosto naprosto dodato oui,

da. 39-42: oui, da, za I am jesam, i za I will, hou. 43-46: oui
za ay. 90-93: oui mais, da ali, za well but. 93-96: Oh, mais oui,
Oh, ma da, umesto O, he did, O, jeste. 100-103: Je crois que
oui, Verujem da da, za lbelive so, Tako verujem. 104-108: Oh
mais oui, Oh, ma da, za O, to be sure, O, zasigurno. 118-121:
fit oui de la tte, klnnnu glavom govorei da, za nodded, klim-
nu [glavom]. 120-123: oui umesto Ay. 125-128: pardi oui, na
ravno, da, za So it was, Tako bi. 164-167: Je crois que oui,
Mislim da da: I believe there is, Mislim da ima. 169-172: oui
merci, da hvala: thank you, hvala; oui: ay. 171-174: oui: ay.
186-189: oui-da, il me falait, dakako, trebalo m ije: marry, I
wanted it. 191-194: Oui. Un oui juvnile de M. Bon, Da. Mla-

ma ,vve.y. I u svakom jeziku bi bilo bi neophodno posebno
prebrojavati, s tim da se posebno naznai gde su upotreblje-
iiii u Uliksu, ta, na primer, uraditi sa onim mon pre, o u t,
im francuskom u tekstu, ili sa onim O si certo [O da sva
kako 1 gde se da dri to je mogue blie avolskom isku
enju, iskuenju duha koji kae ne (you prayed to the
devil... O si certo! sell your soul fo r that... [molio si se a
volu ... O da, naravno! Prodaj svoju duu za to] (46). Iza
ovako opasnih prebrojavanja izriitih da, chairperson bi
odredila ili obeala dva nemogua zadatka za kom pjuter
dalako da g. Dobrog: -Yes, Mr Best saidyoungly, -Da, ree g.

Dobri mladalaki. 195-199: oui-da: yea. 199-203: Oh si: o yes.
210-214: Oui da: Ay. 213-218: Oh oui', very well indeed, vrlo
dobro zaista. 220-224: Dame oui: Ay. 237-242: Elle fit oui: she
nodded, ona klimnu [glavom], 238-243: Oui, essayez voir, Da,
pokuajte da vidite: Hold him now, Gledajte ga sad. 250-256:
Oui, oui: Ay, ay. 261-266: oui, essayez voir: hold him now.
262-268: Mais oui, mais oui: Ay, ay, Mr Dedalus nodded. 266-
271: Oui, mais: But..., Ali... 272-277: Oui, certainement, Da,
svakako: o, certainly is, o, svakako jest. 277-281: Oui,
chantez..., Da, pevajte: Ay, do, Alia, uradite [to], 285-289: oui,
oui: Ay, ay. 294-299: oui: ay; oui: ay. 305-309: Ben oui pour
sr, Ma da svakako: So I would, I hou (sloena sintaksa).
309-313: Ah oui: Ay. 323-328: oui: ay; oui: ay. 330-335: oui:
Thatso, Je 1 tako. 331-336: oui: well. 346-351: oui: so I
would, i hou. 347-352: oui: nay. 363-367: oui!: what! 365-
370: Sapristi oui, Dodavola, da: devil you are, avola jesi;
oui!: see!, vidi! 374-377: Elle regardait la mer le jour o elle
ni a dit oui, Gledala je more onoga dana kada m ije kazala da:
Looking out over the sea she told me, Gledajui ne gde preko
mora kazala mi je. 394-397: oui da: ay. 429-431: Je crois que
oui, Mislim da da [jeste] : I suppose so, Mislim da je tako. 475-
473: je dis que oui, kaem da da [jeste]: I say you are, kaem
da [vi] jeste. 522-518: Oui, je sais, Da, znam: o, I know, o,
znam. 550-546: Ben oui: Why. 554-550: Oui: ay. 557-552: si,
si: ay, ay; si, si: ay, ay. 669-666: oui: well; oui bien sr, da,
naravno: but o f course, ali naravno. 687-684: oui: ay. 699-694:
bien oui, dobro, da; o f course, naravno. 706-701: le disait oui,
govorio mu je da: say they are, znai jesu.
Odnosno vie od 50 premetanja razliitih tipova. Ovde bi
se moglo pokuati da se napravi jedna sistematina tipologija.

kakav danas poznajemo i kakvim vladamo. Dva zadatka ne
mogua iz svih razloga koje sam naveo a koje ovde svodim
na dva velika tipa.
1. Po hipotezi, uredile bi se razliite klase samoga da

prema velikom broju kriterijuma. Ja sam pronaao barem
deset kategorija modaliteta 2 Taj spisak ne moe biti zatvo
ren, jer svaka kategorija moe da se podeli na dve, ve pre
ma tome da li se da pojavljuje u izrazitom monologu u od
govor drugome u s e b i3, ili u izrazitom dijalogu. Jo bismo
morali da vodimo rauna o razliitim tonalitetima koji od
govaraju tim eljenim modalitetima da, na engleskom i na
svim jezicima. Odnosno, ak i ako pretpostavimo da se i-
takoj glavi kompjutera mogu dati prikladna uputstva za ra-
2 Na primer: 1. Da u obliku pitanja: da? Halo?: Yes? Buck

Mulligan said. What did I say?, Da, ree Bak Maligan. ta
sam rekao? (14-12). 2. Ritminim disanjem reeno da u obliku
monologizovanog potvrivanja: Two in the back bench whis
pered. Yes. They knew... , Dvoje na zadnoj klupi proaputae.
Da. Znali su... (27-30) ili Yes, I must, Da, moram (44-40),
itd. 3. Da pokoravanja: yes, sir (44-40). 4. Da koje obele-
ava slaganje povodom neega: 0 yes, but I prefer O. Yes,
but W is wonderful", O da, ali ja vie volim Q. Da, ali W je
arobno (46-42). 5. Da ubrzanog, poudnog disanja: Be near
her ample bedwarmed flesh. Yes, yes, Biti pored njenog bu
jnog, krevetomzagrejanog tela, Da, da (63-60). 6. Da srau
natog, preciznog, presudnog disanja: Yes, exactly, Da, ba
tako (81-78). 7. Da rasejane utivosti: Yes, yes (88-85). 8.
Da naglaenog potvrivanja: Indeed yes, Mr Bloom agreed*,
Da, zaista, sloi se g. Blum (103-100). 9. Da izriitog odobra
vanja: Yes, Red Murray agreed\ Da, sloio se Red Mari
(119-116). 10. Da upornog ubeivanja: Yes, yes, they went
under, Da, da, propali su (135-131). Ovaj spisak je po sutini
otvoren i razlikovanje izmeu izrazitog monologa ili dijaloga
moe takoe biti podlono svakojakim parazitima i kalemirna
koje je najtee smestiti u tabelu.
3 Zatvaranje je, dakle, nemogue. Ono otvara nova pitanja
koja destabilizuju instituciju dojsovskih studija. Tome ima
vie vrsta razloga. Najpre, to su oni razlozi koje smo upravo
naveli po pitanju strukture samog da. Zatim, oni koji su u vezi

/.likovanje promena tona u svim taninama - to je ve sum
njiva stvar - nad-obeleavanje svakoga da ostatkom kvazi-
transcendentalnog da-smeha vie ne moe dopustiti nikakvo
di jakritiko popravljanje kojim upravlja binarna logika. Dva
da-smeha razliitog kvaliteta neodoljivo se prizivaju i pod-
razumevaju jedan drugog utoliko to zahtevaju ali u istoj
meri i dovode u opasnost potpisanu obavezu. Jedno pred
stavlja dvojnika onoga drugog, i to ne kao vaee prisustvo
nego kao avet. Da kao seanje, sposobnost priseanja, reak
tivno ponavljanje, smesta udvaja ono razigrano i lako da
potvrivanja, otvorenog potvrivanja dara. Ta dva odgovora
ili dve odgovornosti se uzajamno odnose jedna prema dru
goj a da ne postoji nikakav odnos izmeu njih. Oba potpisu
ju, a ipak onemoguavaju potpisu da se spoji. Ona samo
mogu da prizovu neko drugo da, neki drugi potpis. A sa
druge strane, nemogue je odluiti se izmeu dva da koja se
sa novim odnosom koji je Dojs namerno, zlonamemo uveo,

poev od odreenog datuma, izmeu ,,pre-teksta ili takoz
vanog arhiviranog ili objavljenog dela. On je bdeo nad svojim
arhivom. Sada znamo daje poev od odreenog trenutka, sves-
tan naina na koji e se postupati sa arhivom jednog work in
progress, on taj arhiv ukljuio u samo delo, poeo da uva
beleke, skice, pristupe, ispravke, varijante i pripremne radove
(pomislimo ovde na La Fabrique du Pr, ili na rukopis teksta
La Table, od Pona). On je tako odgodio svoj potpis upravo u
trenutku odobravanja za tampu. On je pokolenjima univerzi
tetskih profesora, uvara njegovog otvorenog dela, dao novi
zadatak, zadatak u naelu beskonaan. Radije nego da se slu
ajno i posthumno prepusti industriji jedne genetike kritike,
on je, mogli bismo rei, sastavio koncept i programirao prolaze
i orsokake. Dijahronijska dimenzija, ukljuivanje ili pre doda
vanje varijanti, rukopisni oblik dela, korekture, pa ak i
tamparske greke ukazuju na kljune trenutke u delu a ne
na sluajnost jednog ovo je moj corpus.
J am exhausted, abandoned, no more young. I stand, so to
speak, with an unposted letter bearing the extra regulation fee
before the too late box o f the general postoffice o f human life.
[Iscrpljen sam, naputen, nisam vie mlad. Stojim, da tako
kaem, sa neposlatim pismom u kojem se nalazi nadoplata,
pred poslednjim sanduetom glavne pote ljudskog ivota.].

moraju spojiti kao blizanci, sve do simulakruma, jedno kao
gramofonija drugoga.
Tu vibraciju ja ujem kao samu muziku Uliksa. Raunar
danas ne moe da raz-broji laj splet, uprkos svim uslugama
koje moe da nam prui. Samo nekakav neuveni raunar
mogao bi ovde odgovoriti onom Uliksovom, ako bismo po
kuali da ga u njega ukljuimo, dakle, ako bi mu bila dodata
njegova sopstvena particija, njegov drugi jezik i njegovo
drugo pismo. Ono to ovde govorim ili piem slui samo da
se iznese jedna pretpostavka, samo deli onoga to bi sa
drao tekst tog neuvenog raunara.
2. Otuda drugi oblik argumentacije. Zadatak koji je

ehairperson naloila kompjuteru ili instituciji, sam njegov
program u stvari pretpostavlja jedno da (drugi bi ga nazvali
jezikim inom) koje - odgovarajui na neki nain na do
gaaj svih onih da u Uliksu i na njihov poziv, na ono to u
njihovoj strukturi jeste, ili izgovara poziv - jeste deo i nije
deo analiziranog korpusa. To da koje izgovara ehairperson,
kao i svaki program spisa o Uliksu koji mu odgovara i pre-
mapotpisuje ga na neki nain, ne moe biti ni prebrojeno niti
raz-brojeno, od-brojeno, oduzeto, kao to to ne mogu biti ni
ona da koja ono priziva sa svoje strane. To nije samo binar-
nost, to je iz istog razloga i totalizacija koja se potvruje kao
nemogua, i zatvaranje kruga, i Uliksov povratak, i sam
Uliks, i samopoiljanje nekog nedeljivog potpisa.
Da, da, eto ta zasmejava. A ne smejemo se nikada sami,
kae s pravom Frojd, nikada se ne smejemo a da ne delimo
neko zajedniko potiskivanje.
Bolje reeno, eto ta nas navodi na smejanje kao to nas
neto navodi na razmiljanje. I to naprosto zato to nas vodi
s onu stranu smeha i s onu stranu samoga da. s onu stranu
nekog da/ne/da, nekog ja/ne-ja koje se uvek moe preokre
nuti u dijalektiku.
No, moe li se potpisati parfemom?
Samo neki drugi dogaaj moe potpisati ili premapot-
pisati kako bi se time neki dogaaj ve desio. Ovaj, koji
naivno nazivamo prvim, moe se potvrditi samo u potvri
vanju drugog - nekog sasvim drugog dogaaja.

Drugi potpisuje. I to da ponovo kree u beskonanost,
mnogo vie, sasvim drugaije nego u onom yes, yes, yes,
yes, yes, yes, yes, onoj scdmici od sedam da gospoe Brin
dok slua Bluma kako joj pria o Markusu Tercijusu Mojsiju
i o Mojsijevoj Igraici (437): ,M rs Breen: (eagerly), Yes,
yes, yes, yes, yes, yes, yes.
Odluio sam da se ovde zaustavim jer umalo da mi se ni
je desila saobraajna nesrea u trenutku kada sam za vola
nom krabao oto poslednju reenicu dok sam se, naputa
jui aerodrom, vraao kui po povratku iz Tokija.

POGOVOR
Nekoliko optih mesta o Deridi,

uz par rei za Dojsa
Gde se, i kako, mogu susresti dva velika iskustva XX veka

literatura koja, u sluaju Dejmsa Dojsa, odluno ispituje
/ranice svih svojih oblika, i filozofija koja, u sluaju aka De-
i ide, nastoji da vlastitu granicu pomeri ka oblicima govora ko
je jc ranije esto sistematski odbijala? U zajednikom, saglas-
noin podsmehu tim granicama?
Opte mesto Deridinc dekonstrukcije - kako se uobiajeno
naziva operacija ispitivanja teksta kod ovog savremenog firan-
' uskog filozofa, a po tome i generalna orijentacija njegovog
miljenja kao i miljenja inspirisanog tom orijentacijom -
predstavlja radikalno stavljanje u pitanje vrednosti polazita i
odrediSta neke jezike tvorevine. Prema tradicionalnom razu-
movanju, neki znak ili grupa znakova polazi od utvrenog au
lom, U njemu postoji neka zamisao ili naum (ideja, logos), i on
svoju nameru (intenciju) prenosi u govor upuen drugome,
uajpre kao glas (phone), odnosno kao zabeleeni glas, pismo
(granitne). Primalac bi iao obrnutim putem, razumevajui
kroz pismo glas, a kroz glas nameru i misao. Ova uvreena
koncepcija komunikacije u razliitim varijantama traje ve hi
ljadama godina kao dominantna u evropskoj misli o jeziku, o
tvorevinama jezika, tj. o samom miljenju koje se, prema njoj,
Jtvlkom slui kao instrumentom za svoje prenoenje. Njen
paiadoks lei u tome da misao koja se jezikom posreduje moe
do pretpostavljenog primaoca stii u potpunom, istom, sig
urnom vidu samo ako negira svoje jeziko posredovanje. Tek
ako se jezik prisili da se ukloni kako sobom ne bi naruio,
.krenuo ili na druge naine razgradio prvobitni, izvorni naum,
Ii umno poklapanje polazita i odredita, namere i svrhe. U kra
jnjoj liniji, samo se u zatvorenom optenju misli sa sobom
>:miiom moe ostvariti komunikacioni ideal iz ovakve koncep-
i iu odnosa miljenja i govorenja, jezika kao instrumenta, a
i a umovanja kao povratka misli na vlastiti izvor.

Derida ne odbacuje sasvim ovu koncepciju, koja u isti mah
poiva na paradoksu i skriva ga kako bi mu umanjila snagu, ali
pouen brojnim ovovekovnim .jezikim obrtima u fdozofiji
stavlja u pitanje njenu optost. Na barem dva naina. Ako se
jezik u optenju ne moe ukloniti, ve samo svoditi do odre
ene mere, pri emu iz zategnutog luka njegovog svijanja uz
misao dolazi do napetosti izmeu misli i jezika, a naroito u
samom jezikom izrazu, nije li potrebno da se izmeu jezika
kao potisnutog lana u jednaini komunikacije i misli kao
povlaene instance, obrne hijerarhija, i misaoni naum posma-
tra kao uinak jezike delatnosti koja ostaje jedan od najslo-
i enijih fenomena Ijuskekuhurc? T o je jo jedno opte mesto
dekonstrukcije: preokret klasine opozicije lanova iz ranije

hijerarhije. Potom, ukoliko jezik sada postaje nosilac vrednosti
ranije pripisanih logosu kao miljenju, nije li ova nova za
misao logosa preuzela time na sebe obavezu da iznova uredi
odnose za koje se smatralo da su naturalizovani do te mere
da ih primamo kao samu prirodu i miljenja i govorenja?
Ponovo opte mesto dekonstmkcije, njen drugi korak: preme-
tanje itavog sistema odlika, vrednosti, smislova, razlika i
identiteta, a naroito onih iz dveju velikih, moda i najveih
oblasti - prirode i kulture, predmetnog sveta i sveta tehnike,
, umea (konstrukcije).
Za poetak, time se iznova pokree problem odnosa izme
u dve velike sfere, filozofije - koja, po prirodi predstavlja
; miljenje u njegovim bitnim vidovima - i literature - koja, po
umeu, ulozi u kulturi sveta, predstavlja jezik u oblicima koji
esto ne haju za prirodu miljenja, ni svakodnevnog, niti
bitnog, zakonitog, onako kako ga nalae logika ili gramati
ka. Dok filozofija nastoji da govor podvede pod principe kon-
trolisanog logosa, knjievnost doputa sebi da te principe izn-
everi - od toga da na svoj ontoloki modus upuuje kao na
izmiljotinu, koja sa realnim gradi odnose simulacije, preko
otvorenih kontradikcija, sukoba i tenzija vlastitih iskaza, sve
do - sa stanovita ureene i svrhovite misli suvinih - ukra
sa retorike ih melodike. I mada smo iza kontrolisanog logosa
filozofije esto nalazili pesnike elemente, od Heraklita do
Hajdegera, kao to smo iza retoriki divljeg i nestandar
dnog knjievnog govora zaticali odreene istine o svetu i
uzore vredne naih povesti, kroz dva i po milenijuma filozof
skog truda u osnovi se malo ta promenilo u gledanju miljenja
na pevanje. Podozriva prema pesnitvu, filozofija je zadrala

naelan stav o njemu kao o spornoj stvari, onako kako je Pla
ton zabeleio u Dravi govorei da izmeu to dvoje postoji
jedna stara nesuglasica, jedna razlika koja ostaje nesvodljiva
(diaphora) koja, kae Platon na tom mestu, ne moe da se rei
drukije do li proterivanjem poezije iz razumom ureenog po
retka. Na to nas je nagnao razum (logos) - veli se, a u potvr
du ovog spora navodi obiaj pesnika da se, kao kakva deca,
podsmehnu ozbiljnosti filozofskog truda: filozofi diu prete-
ranu viku ni oko eg, tj. veliki su u svome glupom i praznom
prianju, kako glasi jedan takav pesniki sud ironije.
Ironija nije samo podsmeh, ve i preokret vrednosti, pre-
metanje u polje koje se smatralo slabijim, potisnutim na rub,
van okvira zadatog nekim sreditem, kroz specifino jeziki
(znakovni) in, gde se misli jedno, a kae drugo. Taj je je-
/iki in u sprezi sa alegorijom, govorenjem na drugi nain,
drugim reima, gde se izvesna misaona (apstraktna) sup-
slanca prenosi kroz formu (ekspresiju ili sliku), koja bi
Iruhalo da se bitno s njom poklopi. Alegorija ie pramodus filo
zofijo. od njenih prvih dana pa sve do savremenih metafora
patvorenih, istrajnim potiskivanjem ekspresivne strane, u
kalegorije, za razliku od ironije, koja nikada u filozofiji nije
nalazila valjano mesto, usled svoje naglaene nepouzdanosti.
Ali filozofska ili teorijska alegorizacija apstraktnih zamisli u
konkretne jezike oblike ostala je potinjena instrumentali-
.likom razumevanju jezika. Platonovo proterivanje pesnika iz
iii. umom ureenog poretka ima osnovu u ovoj nepouzdanosti
.valu1 '.like ili izraza koji odbija da se do kraia potini strogo
umiljenom louosu u opteniu sa sobom. Jedan Homerov spev
popni Odiseje, koji s onu stranu mitskih alegorija, proiruje
ulogorili na opte lutanje svake poruke u traganju za svojom
Ii.ii o m svojim nepredvidljivim itanjem, ne moe biti model
n lllo/oliju u kojoj se polazite logosTmora~pok]^n~sa~nfe-
H o v l m o i l n ili^lf.in intencija sadesti nacijom, ma kroz kakve
, mliMj ." (iczike oblike) logos usput prolazio. I kad Odiseja
timIi takvog svoga fiaanina kakav je jedan irski pisac na
i
I.....Iku ovog slolea, koji e, dovoljno ironino, pretvoriti

il|i i m nillNke cikluse u vreme od jednog dana i jedne noi, uzi-
i i i i i | i i i i /n .junaka prilino trivijalnog Uliksa sa drugog kra-
|n I viopc lada se ova opta alegorija poruke sa sluajnim
t uIi i 11 i 111 (ili knjievnog dela, te boce u moru koja putuje s
h <lm' n.i drugu siranu okeana, tj. ruba sveta) potvruje kao
M lllm miri lo ironinog podsmeha svakom razumski ure-

\
! ''
enom poretku. Mi sa literaturom nikada nismo do kraja nais
to kuda nas moe odvesti. Ona nam demonstrira kako se ale
gorije u njoj povezuju sa ironijama, kako jedne sa- ili prema-
potpisuju one druge.
Ali da bi uopte do nekog susreta, do nekog ukrtanja po
lazita i odredita dolo, potrebno je odazvati se na poziv -
makar on bio i ovako lutalaki, pesniki ili rapsodijski, smatra
Derida. Ako je pesnitvo jedno znaajno Da - koje se unapred
saglaava sa svim susretima, svim itanjima, ma koliko ona bi
la parcijalna, pogrena, presudno je da su nova i da svoju ino
vativnost dokazuju novim Da za dnige susrete - potrebno je,
sa strane filozofije, rei jedno takode znaajno Da pesnitvu.
Da li je, kako, koliko to mogue? Tokom godina, Derida je
uloio veliki napor da pokae da njegova dekonstrukcija (raz
gradnja ili, moda bolje, principom bliskim samom tom pos
tupku, razrada) nije negativan postupak koji samo rainjava
postojee poretke na njihove inioce, menja im odnose i vazda
propituje tako naruene sisteme, ve je i konstruktivna, bu
dui da od razgraenog gradi nove poretke, pa otuda i afimiie
ili potvruje nove vrednosti. I ta konstruktivna strana dekon-
strukcije postala je njeno opte mesto, pa ovaj Deridin spis nije
jedini koji se bavi temom afirmacije, velikim Da, kao to ni
Derida nije prvi filozof koji se zanima za ideju potvrde (na
svoje naine inili su to i jedan Lajbnic i jedan Nie). Smisao
Deridine afirmacije pre svega je afirmacija sveta kao razlike,
polja nesvodljivih napona koji pniaju izgled neke invencije.
Re je o tome da se raniji obrasci negacije (kritike, pobijanja
dramatizacijom razlike u kontradikcije) zamene afirmacijom
inovativnosti - a invencije vie nisu opte mesto, pa ni dekon-
strukcije. Literaturi je bliska ova misao, ali za filozofiju ona
ostaje veliko iskuenje, kao to je i Deridino miljenje jedno
od velikih iskuenja za filozofiju, ne po tome to nudi toliko
drukiju koncepciju sveta ili bia (tu je Derida veliki dunik
Nieu, Hajdegeru i Frojdu), pa ni toliko drukiju koncepciju
jezika (koja bez brojnih ,jezikih obrta u filozofiji, od feno
menologije do Ostina, i u lingvistici, od de Sosira do pragma
tiara, ne bi bila moguna), ve po tome to otvara problem
same filozofe na naine koje je ona smatrala, tokom svoje
duge i vredne istorije, po sebe veoma opasnim. Ukoliko se,
naime, invencija u filozofiji ispituje kroz razliku miljenja i
govorenja, a ovo ispitivanje nije voeno svrhom potiskivanja
jezika i njegovog potpunog potinjavanja miljenju, ve nasto-

ji da miljenju pribavi snagu iz energije koju jezik ostavlja u p
svim svojim tragovima u kojima se urezuje u misao, tada^
postaje neizvesna dalja povest fdozofije kao misli koja, mislei
sutinu ili celinu sveta, misliprevashodno samu sebe. Svakako"
da je ncizvesnost deo svakog izazova, ali ovde se izazov d ^ ~
konstrukcije filozofije tie itave njene tradicije, njenih institu
cija, njenih procedura, pa se afirmativni Derida esto prene-
brcgava ili previa iza ikonoklastikog, tradicijskog i vanpro-
ccduralnog Deride kao jo jednog opteg mesta nihilizma,
relativizma ili avangardizma.
Na koji nain e korpusi filozofije (njenih tradicija, institu-
11 ja. procedura) odgovoriti na ovaj izazov, to jo ostaje da se
vidi. Vratimo se na Da koje Derida belei kao obostrani pre-
dttslov za susret filozofije i literature. U samom Uliksu gra
mofonu - spisu nastalom kao predavanje na kongresu dojso-
loga povodom stogodinjice pievog roenja - kroz metafo-
iv" tehnike (gramofoni, aparati za pisanje i itanje, telefonijski
sistemi itd.) potvruje se najpre artificijelnost jednog dela koje
no ionako iz knjievne tradicije izdvajalo kao neprirodno:
I)>.ojs je i u Uliksu, a jo vie u Bdenju Finegana, vaio, slino
It ruli u filozofiji, za umetnika krajnjih rubova literarnog is
ta /,1 i postupka. Takoe se ukazuje potovanje prema onome
flto je. uprkos ogromnoj industriji dojsovskih istraivanja,
ustajalo vazda kao beleg jedne koincidentne poetike - na-
aimini i razvezani motivi kod Dojsa su iznenada dolazili u
dodir, presecali se i time uklapali u celinu, a da nikad nisu (ili
m i to vrlo retko) postajali zamena za celinu, neka vrsta poen-
fo" ili opte poruke. Iza Dojsovih ogleda s jezikom, iza po-
lilmivalnih opita, eskperimenata da se jezik proiri iz svesti na
podsvest, iz unutranjih monologa na dijaloge koji prepliu,
mrse i donekle uklanjaju granicu izmeu spoljanjeg i unu
tranjeg, prenosei se na telo, a s tela na kretanje, na prostor i
1111 vrcmc. ostajalo je vazda pitanje ukupne poente ili opte
poruke - generalnog smisla - njegove literature. Za razliku
ml mnogih ranijih pisaca, a naroito pisaca XVIII i XIX veka, 1
I)/.ojsove velike pouke nisu filozofske, u smislu odreene
antropologije ili psihologije, novih uvida u prirodu sveta,
ovoka ili njegove linosti. Dojsovi uvidi se tiu prevashodno i'
uvida u artificijelnost jezika, u nitavilo samog prianja - tih
iiamcija od kojih se najvema i sastoji svakodnevica. Velike
IiiU1 pietacije Dojsa - onih globalnih tumaenja namera nje
govo knjievnosti prema svetu kakvih ima za veinu znaajnih

pisaca prolih stolea, pa i ovoga - zamenjene su u dojsov-
skoj industriji filolokom ili istorijskom akribijom, inter-
tekstualizacijom ili parabiografskim intervencijama tumaa
koji delo projektuju na ivot i time izokreu tradiciju razu-
mevanja koja je ranija polazila od autora. Kao autor, Dojs se
zbilja zaklanja iza svog dela i podrezuje nokte, odnosno
pokazuje se samo kao zagonetka da bi profesori literature na
vekove bili upoljeni, kako glase dve poznate njegove ironije
na raun svojih kvalifikovanih italaca, kritiara i tumaa. De-
rida e se upitati o smislu ovih kvalifikacija, kompetencija i in
stitucija, potvrujui samu autorsku ironiju, njegov podsmeh
intenciji globalnih, totalizujuih tumaenja, tih velikih alegori
ja itanja koje nam nude jednu interpretativnu perspektivu kao
pravu, ispravnu, pouzdanu zamenu za samo itanje. Jer samo
itanje Dojsa ostaje stvar sluajnih susreta teksta i italaca,
gde invencija ovih potonjih igra ulogu znaajniju od ma koje,
ma kako mudre interpretacije.
Naroito to vai za Bdenje Finegana. U izvornom izdanju
Uliksa gramofona istoimenom tekstu prethodi jedna Deridina,
u samoj knjizi neto preraena i dopunjena usmena intervenci
ja s knjievne veeri posveene Bdenju u Parizu 1982. godine.
Finnegans Wake, poev ve od naslova, neprevodljiva je gra
evina; delove koje su pojedini prijatelji prevodili za ivota
pisca, Dojs je preradio do mere u kojoj se pokazuju kao druk
iji tekst, koji tek rubovima podsea na izvornik. U Deridi-
noj intervenciji - koja nosi naslov Dve rei za Dojsa, a kao
predgovor Uliksu gramofonu odgovara na eho s kraja ovog
potonjeg - i sam filozof, u ulozi itaoca par odlomaka iz Bden-
ja, predaje se, kako svaki italac ovog Dojsovog romana
mora, poliglotskoj igri, doprinosei time vavilonizaciji litera
ture i presecajui nit po kojoj bi neki prevodilac mogao sve to
skupa da prenese u tree jezike, a da i sam ne podlegne pomet
nji rei. Pometnja rei, umnoavanje jezika, odbijanje da se
izraz svede na naum smisla, predstavlja jedno od dva pitanja
koje Derida postavlja povodom vavilonske knjige o Fineganu.
Moe li se dojsovska pometnja alegorizovali - a time i pre-
neti u neki drugi govor, u slike nekog miljenja koje bi iskazi
valo globalne apstrakcije Dojsove proze kojih, uosta-lom,
jedva da ima? Osim motiva povratka - koji je zajedniki i za
tematsku i za formalnu ravan Bdenja, pa se ne moe ,,ap-
strahovati do odredljivosti potrebne za neko teorizujue tu
maenje, osim polusna i sna u kojem se meajurei, splie sin-

taksa (,jezik odlazi na spavanje), a likovi vie kao seni jed
ni dragih preobraavaju tako da, na kraju, nismo sigurni koji je
lik sredinji (jer nismo u stanju da mu pouzdano odredimo
iine od vie ponuenih), niti da li ima kraja tom snatrenju u i
jem samom sreditu su sve same krajnjosti sadrine i stila, sve
drago je u itanju tog dela stvar za nagaanje, za koinciden-
tnu hermeneutiku, za sluajni (na sreu) susret teksta i i-
laoca. Ne samo da nam ne pomau pretpostavljene namere pis
ca, ve i sama pretpostavka da Dojs ima neku optu namera s
ovim tipom teksta (osim da se on potvrdi kao takav u naem
itanju, to je ve namera teksta, za koju nam, opet, pret
postavka o autoru nije naroito potrebna) izvan je horizonta
naeg itanja, pa e ga pre zatvoriti nego otvoriti. I kad Derida
u Dve rei za Dojsa naglasi vavilonski karakter te jezike
igre, lu razliku iz koje govor bruji kao um koji je neprevodljiv <
i ncsvoljiv, dolazi se do iskuenja da se kae da je Bdenje
l'lnegarta zapravo potvrda Deridine dekonstrakcije, teorijskog ;
izraza za nesvodljivost jezika i misli, znaka i znaenja, polazi-
In i odredita.
Ali to je samo prva re, Dojsovo Da unapred ponueno
onima koji se odazivaju na njegovu igra. Draga re je manje
nlegorina, a daleko vie ironina. Poslednja Dojsova re,
imgovctava Derida u Dve rei za Dojsa, nije re koju bi i
tanu- moglo alegorizovati u apstrakciju neke poruke: ta je re
raiic.li. Smeli nad svime to inimo, pa ak i smeh nad samom
idejom itanja: Dojsovo je Bdenje Finegana zapravo neit
ljivo u samom smehu koji se razlee i nad tim delom i nad
svom literaturom. To ne znai daje ono do kraja nerazumljivo
krajnosti razumevanja i nerazumevanja inioci su igre up
leteni u samo delo - ve da nema zavrnice u kojoj e ma ko,
pa i lako vispreni italac kakav je Derida, opisati ukupni hori
zont teksta. Knjievnost dekonstraie vrtoglavije od svake
teorije konstruisanja ili dekonstraisanja. '<
I po tome to je literatura u naelu nesvodljiva na genera
li/m ije italaca, to se jezik kroz pesnitvo bez prestanka is
postavlja kao neukrotivi viak smisla, poslednja Dojsova
iiu predstavlja kikot nad svim nastojanjima interpretacije da
pripitomi govor, pa i podsmeh svakoj filozofskoj interpretaciji.
Ni- /nam da li se taj Da-smeh Dojsov moe voleti, da li nam
\r moe dopasti takva uloga Dojsa, kae Derida na kraju
I >vr r e i , N e znam ni da li bi Dojs voleo da ga takvog
volimo, da li bi mu se svidelo da nam se u tom liku - jednog

boanskog lakrijaa jezika, bezbonog boga ironije -
svia, dodaje on. I zavrava, odgovarajui na posmeh
pesnikog koji je toliko zadavao muka Platonovom logo-
su da mu je ovaj morao okrenuti lea u ime potpisa i
premapotpisa filozofskog razuma, lienog smisla za pes-
niku alu: Bog koji jo jednom potpisuje, Bog koji te
potpisuje u nama, smejmo se, amin. Je li to gramofon iz
D ojsovog doba, sa velikim uvom umesto trube, koje
oslukuje smeh kroz da-mrmljanje svojih slualaca i ita
laca, ukljuujui tu i Deridu, vo vjeki vjekov? Koji smehu
odgovara kroz smeh: amin?
N ovica M ili
78 akDerida: ULIKS GRAMOFON

&
ak Derida
ULIKS GRAMOFON
Glavni urednik
Jovica Ain
Dcsign
Nenad onki
Realizacija
AljoSa Lazovi
Izdavako preduzee
KAD
Hoograd, M oePijade 12
Zn Izdavaa
Zoran Vui
Grafika priprema
( iialiki stu d io RAD
tampa
( ODEX COMERCE

Derida Uliks Gramofon Da Govor Kod Dzojsa PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Derida Uliks Gramofon Da Govor Kod Dzojsa PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

&

* N a p o m e n a o p o d n a s l o v u : Da-govor - Odluili smo se

Oiti, oui, da, da, dobro me ujete, to su francuske fei.

Da-govor kod Dojsa 5

1 U pripremi. [Za Deriinu raspravu o Dekartu, problemu

6 ak Drida: ULIKS GRAMOFON

Da-govor kod Dojsa 7

8 ale Drida: ULIKS GRAMOFON

Da-govor kod Dojsa 9

10 ak Derida: ULIKS GRAMOFON

Da-govor kod Dojsa 11

12 akDerida: UL1KS GRAMOFON

Da-govor kod Dojsa 13

14 ak Derida: ULIKS GRAMOFON

3 Bavljenje ovim pitanjem bie predodreeno teinom ir

Da-govor kod Dojsa 15

riodu romanizovanja Galije nastale su velike razlike izmeu

16 ak Derida: ULIKS GRAMOFON

Govorio sam vam o pismima u Uliksu, i o potanskim

Da-govor kod Dojsa 17

bez sumnje zato to su uzeta u obzir sva ay, za koja usput

18 ak Derida: UIJKS GRAMOFON

roman okona zavrnim da iza onoga hou. Prethodno

Da-govor leod Dojsa 19

20 ak Derida: ULIKS GRAMOFON

3 La diffrance. - Re je o Deridinom izrazu la diff-

Da-govor kod Dojsa 21

Da-govor kod Dojsa 23

24 ak Derida: ULIKS GRAMOFON

Da-govor kod Dojsa 25

4 Re je o knjizi jednog od predstavnika tzv. frankfurtske

5 Jezik oka: ovde se autor poigrava homofonijom rei oeil

Da-govor kod Dojsa 27

28 ak Derida: ULIKS GRAMOFON

Da-govor kod Dojsa 29

Ponavljanje rei da moe dobiti mehanike, servilne ob

30 la k Derida: ULIKS GRAMOFON

1 Kau mi da se unuk Dejmsa Dojsa nalazi ovde, sada, u

Da-govor kod Dojsa 31

32 ak Drida: ULIKS GRAMOFON

Da-govor kod Dojsa 33

34 ak Derida: ULIKS GRAMOFON

Da-govor kod Dojsa 35

36 ak Derida: ULIKS GRAMOFON

Da-govor kod Dojsa 37

38 akDerida: ULIKS GRAMOFON

Oekujete Ilijin prolazak, ili drugi dolazak. I, kao u sva

Da-govor kod Dojsa 39

40 ak Derida: ULIKS GRAMOFON

Da-govor kod Dojsa 41

42 ak Derida: ULIKS GRAMOFON

Da-govor kod Dojsa 43

44 ak Derida: ULIKS GRAMOFON

Ko potpisuje? Ko ta potpisuje u ime Dojsa? Odgovor

Da-govor kod Dojsa 45

46 ak Derida: ULIKS GRAMOFON

Da-govor kod Dojsa 47

48 ak Derida: ULIKS GRAMOFON

Da-govor kod Dojsa 49

50 ak Derida: ULIKS GRAMOFON

Da-govor kod Dojsa 51

52 ak Derida: ULIKS GRAMOFON

Trebalo bi, odnosno, trebalo je da svim ovim besedama