Ларпурлартизам

Настао је као реакција на морално-дидактичку доктрину. То је идеја која је суштински

заснована на Аристотелу и његовој идеји да уметност треба да представља природу онакву
каква би требала да буде (селекција, идеализација), а не онакву каква јесте. Идеја немачке
естетике је да је лепота у оку посматрача и то је део француске естетике целе ½ 18. века,
све до Дидроа и великог заокрета у перцепцији посматрача. Ова тема је тумачена до
недавно, све до 20их и 30их година, као вид ескапизма, бежања од свог времена и сурове
стварности у свет лепоте. Сматрана је као неодговорност уметника, нарочито од стране
реалиста. Та идеја ипак има прогресивну мисао и то ће се осећати у посвећењу уметности
ради уметности- исказ опште тежње за слободом, у уметничком и социјалном смислу
(независност, аутономија).

Суштински корен ове уметности лежи у немачкој естетици. Професор филозофије на

Универзитету у Халеу, Баумгартен, први је 1835. увео естетику као појам и помогао је да
се она развије као самостална дисциплина. Кодификовао ју је ослањајући се на Канта.
Увидео је неопходност засебне филозофске дисциплине која ће се бавити чулним
сазнањима (која су до тада сматрана нижим) и указао је на то да чулно искуство нуди
нешто посебно, што не може бити представљено рационалном методом, а то је лепота.
Човек може да ужива у лепом које је ослобођено моралног, дидактичког, догме и тада је
једино слободан. Нема хијерархије, академског нужног знања и правила.

Врхунац тежњи 18. века да се искаже лепота која одводи у трансцедентално лежи у
Кантовом делу „Критика моћи суђења“, 1790. Његова три суда су разумевање, осећање
дужности и естетско осећање. Човек почива на ова три постулата. Његова мисија је
безинтересно допадање. Кант сматра да је суд о лепом естетски суд, а не суд сазнања и то
је субјективни суд и зависи од личног допадања. И само је у процењивању лепоте човек
истински слободан, док у другим процењивањима није. Одатле произилази да уметност
нема никакве везе са хијерархијом и стандардима. Сам Кант није прихватао идеал грчке
лепоте.

Кантова филозофија је представљала велики стимуланс за француску културу и уметност,

посебно за мадам де Стал и њен путопис који је и поред цензуре био јако популаран. Она
је у свом делу „De l'allemagne“ кодификовала Кантова размишљања. Данас сматрају да је
она симплификовала његове мисли и да је пре дала дух његових размишљања о лепоти,
инсистирајући да је лепота изван нас, споља.

1818. Виктор Кузен држи серију предавања на Сорбони- „О истинитом, о добром, о

лепом“. Тада инсистира на независној уметности, на уметности ради уметности. Уметност
напушта саму себе чим се удаљи од лепоте. Сходно томе, она не треба да буде средство
већ сама себи циљ. Лепота је једини циљ уметности. Због таквих размишљања је отпуштен
са Сорбоне 1820.

Иполит Фландрен „Акт младића“, 1835- Фландрен прави један идеалан круг, идеалну
форму једног тела. По академском декоруму ово је прикладан акт. Релативна деструкција
теме постоји у позадини (академски кредо). Лице је сакривено и не могу се ишчитати
никакве емоције. Тако је омогућена субјекција у оку посматрача. Он треба да доврши
слику. Сликар изазива дијалог између посматрача и слике. Оштрина слике доводи до
трансцеденције, што доводи до губљења морализма.

Теофил Готје био је бранилац чисте уметности (30их, 40их и 50их година 19. века). Био је
писац који је оставио можда највише радова о уметности у Француској тог времена. Он
1832. на неки начин исказује манифест овог концепта. Говори да је уметност слобода и да
чим нешто постане корисно, престане да буде лепо. Уметност је по њему чисто уживање,
није утилитарна. Уметничко дело не преображава ништа, већ постоји јер је вечито. Он
налази идеал у Енгровом сликарству.

Жан Огист Доминик Енгр „Велика купачица“ 1808.- Енгр је био Давидов ученик који је
мењао постојећу структуру. Ово је идеално женско тело. Фигура је окренута леђима и тиме
је исказана њена незаинтересованост за чулност посматрача. Нема експлицитног завођења,
иако је она потпуно сензуална. Тишина и мир, једини звук производи мала чесма која
указује да се она спрема за купање. Није исказана форма ради форме, већ лепота ради
лепоте. Она јесте насликана по академским начелима. Она је самодовољни лепи сензуални
објекат.
Жан Огист Доминик Енгр „Велика Одалиска“, 1814.- Види се утицај оријента. Замишљање
харема и атмосфере је у овом делу врло важно. Овде долази до изузетне стилизације у
циљу истицања вечне лепоте, непролазности, ванвременског.

Бодлер је говорио да уметност има непроменљиве принципе лепог, али је и сама

подложна друштвеном контексту. Он се такође залагао за идеју ларпурлатизма и писао је
да уметност не може да буде слуга.

Луј Триозон „Уснули Ендимион“, 1818.- Богиња месеца је очарала Ендимиона у вечити
сан. Ово је приказ идеалне ванвременске лепоте.

Лартизам и конзервативни модернизам- Енгр

Живео је скоро 100 година, 1780-1867. Он мења форму, садржај, однос према посматрачу,
али у сржи задржава свој естетицизам. Рођен је у време Монархије, школује се у доба
Наполеона. Сматран је конзервативним академистом јер је био грађанин, буржуј. То су
стереотипи. Уметност и живот не морају бити исти системи. Када су у питању мањи
радови и кроки, слободније се изражава и то прилагођава својој интими, али и то уклапа у
политичке оквире везане за Револуцију итд. Све га је то пратило. Зато што је радио јавне
поруџбине, везиван је за конзервативизам. Што се тиче садржаја и теме, он је скоро увек
политичан, а у осталим сегментима се види естетизација. То је конфронтација у његовом
делу. Код Енгра се изражава та напетост. Садржај се у 19. веку полако приклања
естетизованој форми.

„Господин Бертен“, 1832- Мане га је прозвао Будом буржоазије. Слика је намењена за

париски Салон 1833. Он представља новог богатог буржуја, који наслеђује некадашњег
аристократу. Овај човек, после Револуције, је модеран човек. Велики број припремних
скица постоји иза сваке Енгрове слике. Ова слика указује на моћ новог капитала и човека.
Он одише предузетништвом. Спреман је на акцију (покрет руке). Нема иконографских
детаља. Он не стоји, није чак ни по декоруму седећа фигура. Осећа се измена у односу на
призор нпр. некадашњег аристократе. Говорили су да је ово реализам. Портрет међутим
није фотографски тачан, па то није истина. Руке нису анатомски верне, намерно. Енгр
почиње да се поиграва са ликовним елементима и да им благо уводи слободу да се
ослободе наратива. Руке су идиограм и крипто елемент који треба дешифровати. Енгр
врши субверзију и ослобађа се од наизглед, неокласичне и академске доктрине. Он се
борио против хијерархије жанрова.

„Наполеон као први конзул“, 1803.- Поигравање између естетицизма и политичности.

Наполеон би могао да се смести у владарску иконографију. Ово није Наполеон генерал.
Код њега се доста конципирају антички модели. И Енгр прати доста неокласицизам.
Античко наслеђе је умногоме антиципирао, прилагођавао. На овој слици Наполеон држи
руку испод жакета. То је преузето од античких оратора. То представља мир, самопоуздање,
контролу емоција, ред неокласицизма, самодисциплину, племенитост мисли, осећања,
говора. Гест руке опет постаје готово аутономни ликовни образац који нешто указује.

„Наполеон на царском трону“, 1806.- Ово је за ново доба портрет над портретима, после
оног Ригоовог Луја XIV. Иста концепција као код Енгровог „Јупитера“. Он ове опет
репетира антику. То је време 19. века- ископавања итд. Подсећа и на Фидијиног Зевса.
Овде је за Наполеона битно то што знамо да он мора да се легитимише, јер није Бурбон,
нема лозу, нема наследно право. На овој слици се прави инверзија- Енгр преузима
инсигније Карла V и даје их Наполеону- скиптар, круна итд. Француски владари су увек
тврдили да воде порекло из Светог Римског Царства. Сва идеологија уткана је је овде у
портрет. Он је типски, власт као божанска (Праведни судија). Ово је есенција божанске
власти на земљи, ефигија. Ово је хиперреална и иконичка представа. Није нереална, већ
надреална. Све је естетизовано.

„Апотеоза Хомера“- Он варира иконографске типове. „Заклетва Луја XIII“- исто. Везано је
за актуелне потребе владарске пропаганде, владар је на коленима пред Богородицом.

„Победа Ромула над Акроном“- Енгр је типичан парадокс. Истиче се као трагач за
безвременим идеалном лепоте, али иако је његово дело ванисторијско, Енгр активно
политички или субверзивно указује на садашњост. У овом моменту су Французи у Италији
и Италијани треба да се покоре Наполеону. Он је племенити победитељ. То указује
шифровано ова слика- опет криптограф.

„Папа Пије служи у Сикстинској капели“, 1814.- Енгр је био везан за котоличку обнову,
инвенцију. Након Револуције и обнављања паганског духа, долази до католичке реакције.
Стари истраживачи су причали да је ова слика реакција на Наполеоново затварање папа-
остатак Европе је мрзео Наполеона. Али ово није конзервативизам. 1814. папа се враћа у
Ватикан. Али ова слика је настала нешто раније. Енгр лартизмом, бекством у улепшану
прошлост, врши критику садашњости. Садашњост је декадентна, неестетизована. Енгр
лепоту налази у антици и у ренесанси. Пише да је Микелнађелов „Страшни суд“ нешто
најлепше. Испод балдахина су кардинали и папа. Овде су они гротескно насликани,
карикатурално. Карикатуралност у неокласицизму је дионизијски приступ у уметности.
Овде је то субверзивно. Карикатура има дозу претеране екстравагантне стилизације. Чим
се нешто хипертрофира, појачава, то је као и овде, карикатура. Ово је омаж естетицизму у
односу на омаж садашњег света. На плафону је овде Микеланђело, а доле кардинали као
представе покварености садашњости. Уметност је нова религија. Енгр се не диви миси, већ
Микеланђелу. Ово је изложио на Салону и за њега је ово историјска композиција, што је
казао на отварању Салона.

„Богородица са хостијом“, 1854.- Овде садржај није везан само за обожавање и адорацију
хостије. Богородица је овде и Богородица и Одалиска. Суштина је у ванвремеској лепоти
овог дела. Садржај дакле није битан. Он ствара идеални свет ванвремеске лепоте. То се
види и на слици „Христос предаје кључеве св. Петру“. Естетицизам је и даље доминантна
форма.

Енгр то чини и у античким формама. Иде ка хиперстилизацији. „Златно доба“- код

хуманиста који су сликали Златно доба је било битно иконографско читање, начела и
садржај. Они слику не цене по лепоти, већ по садржају. Што је сложенија, она је боља.
Енгр то мења. Нема литерарности. Битна је лепота. Слика је циклична и по садржају и по
форми, све се мења. Тиме, он исмева нови прогрес коме сви теже. Он прича о кружном
кретању света.

„Јованка Орлеанка“- Она је овде естетизовани херој.

„Апотеоза Наполеона“, 1853.- Насликана је за градску већницу и царску дворану унутар

ње. Настаје годину дана након преврата и доласка Наполеона III. Овде он опет реагује на
садашњост кроз естетизоване форме. На престолу пише „У синовцу твом ти ћеш
васкрснути“- то је дакле пропаганда за Наполеона III.
„Усправна Венера“, 1808-1848.- или „Венера Андоменска“. Енгр намеснки дуго ради
слике, јер их прилагођава садашњости. Он негативно реагује на Револуцију 1848. Споља је
рат, разарање и он се затвара у свој идеални свет. Ово излаже на полу јавној изложби.

Тада излаже и „Бароницу Ротшилд“, поред Венере. Њен муж је страдао од стране
револуционара. Она је есенција конзервативног грађанства. И опет је рука аутономна.
Бароница овде може бити Одалиска, Венера итд., али је најбитнија њена лепота.

Енгр припада конзервативном модернизму. У свом конзервативизму, он ослобађа форму и

трасира пут модернизму.