Германски оријентализам

Аустријски сликар Леополд Карл Милер био је учитељ Паје Јовановића. У 2/2 19. века,
оријентализам је везиван за колонијализам и империјализам. Немци су пак, већ у 18. веку
имали научни приступ оријентализму који је посматрао Свету Земљу. У 19. веку
уједињење Немачке доводи до нових колонија у Африци (југозападна Африка- данашња
Намибија и источна Африка- Бурунди, Руанда и Тангањика). Аустрија то није имала. Код
њих на оријентализам утиче додир са француским салонима. 1873. је велика Светска
изложба у Паризу. Беч је покушао да се прикаже као велика светска сила (што се завршило
сломом берзе у Бечу). Уметничко тржиште исто утиче на занимање Аустрије за
оријентализам. Долази до велике потражње оријенталистичких тема.

Документарни (научни) натурализам: Леополд Карл Милер се у формалном смислу делом

угледао на Ежена Фромантена. Ежен Фромантен „Земља жедних“- слика уопште није
улепшана. Милер „Арапски трговци у Венецији“- То је делом документарна Салонска
слика коју богато грађанство жели да види. То је једна имагинарна и идеализована сцена.
Дакле, наменска реинтерпретација. Али Милер се тиме не задовољава. „Арапски трговци у
Венецији“ настају у атељеу, по академској традицији. Због болести, али и тржишта, Милер
одлази из Енглеске у Египат. У Енглеској се тражи натурализам, аутентичност у природи
Оријента. Енглеска Академија је доста млада и либерална у то време у односу на нпр.
Француску. Тако настаје Милеров „Караван“. Мења садржај, форму и тему. Не слика нпр.
имагинарни лов или Саломе. Овде он слика оно што види у Египту. Сада је међутим
битније и како слика, него шта слика. Важнија је дакле форма. Њега опчињава Сунце, јарке
и ведре боје. Земљане боје које користи су иначе најтеже за сликање. У 19. веку се ради и
по фотографијама као предлошцима, нпр слика „Школски час“, Паскала Сеаба. Тако је
настала Милерова слика „Школа у горњем Египту“. Његова најславнија слика је „Тржница
у Каиру“. Изложена је иначе у Белведереу. Употреба јаке боје, светлости, лазура, сјаја;
Тема је ослобођена европоцентричног садржаја. „Жена са крчагом“- жена је ослобођена
учитавања. Милер је јако битан за ослобађање форме тј. боје.

Паралелно са научним оријентализмом јавља се и колонијални. У исто време када и

Милер, делује и сликар, Виљем Генц. 1869. слика „Улазак цара Виљема у Јерусалим“.
Указује на јачање немачког оријентализма и статуса Немачке као велике силе која је
почела да постаје тек сада, у 19. веку.

Паја Јовановић, ученик Карла Милера, ради оријенталистичке слике. Иде у Црну Гору
преко лета да тражи Бербере, као и у северну Албанију. Тако настају њ. слике „Рањени
Црногорац“ итд. Паја тако индиректно улази у сукоб са својим професором, јер слика
имагинарне херојске слике Црногораца. Неки међутим истичу да су људима управо
потребне такве слике, херојске, примитивне, сценичне, оне које су иконичне и које су
режиране. Паја прави и реалистичне визије Балкана. Теме нису много битне, већ је поента
у том идеализовању. Он потом све чешће иде за Лондон и уподобљава се расту тржишта.
Са једне стране слика ово, тј. Балкан и овакве теме, а са друге стране „Мотив из Египта“-
жанр из свакодневног живота. „Укротитељ змија“- он ствара сцене које наликују
позоришиним представама.

Франц Ајзенхут „Мртви Ђул баба“- све као код Паје и њ. „Рањеног Црногорца“; „Након
купања“- репетира салонско сликарство. То је Одалиска из 1892. Поента је у задовољавању
глади западног човека, за сликом другог и потребе салонског и уопште уметничког
тржишта.