Европска књижевност у првим деценијама 20.

века

Авангарда (фран. avant-garde = претходница, извидница), обухвата читав низ књижевних

и уметничких појава уопште, у првим деценијама 20. века. Обухвата више различитих
покрета, школа и праваца, углавном револуционарног карактера. Јединствен је отпор
према бесмислу, деструкцији, безакоњу, неморалу, рату.

Заједничке одлике су:

-окренутост против традиције

-преовладавање естетике ружног и апсурдног

-алогичност језика и поигравање граматичким нормама

-фрагментарност текста

-мешање књижевних и некњижевних жанрова.

Најзначајнији авангардни правци су: експресионизам, футуризам, дадаизам и

надреализам.

Експресионизам (лат. expressio = израз) представља уметнички и књижевни покрет

почетком 20. века, чији је основни уметнички захтев изражајност. Термин експресионизам
први пут је употребио француски сликар Ерве 1901. године, а у књижевности аустријски
писац Херман Бар 1914. У књижевности се јавља као реакција на натурализам,
импресионизам и неоромантизам. Експресионизам тежи коренитом заокрету:

-негира дотадашње стварање;

-тражи активан, бунтовнички и револуционарни однос према стварности (антиратно

расположење);

-окреће се изражавању душевног света човековог;

-литерарни израз је напрегнут до крајних граница (обележавају га узвик, екстаза,

динамизам);

-песничке слике су алогичне, иреалне и шокантне;

-саосећање према свеопштој патњи човека;

-оштра критика накарадних појава у друштву;

-презир према отуђеном, урбаном човеку;

-осећање безизлаза, очаја, безоријенисаност;

-непријатне теме (пороци, морална изопаченост);

-уметничка потрага за просторима среће.

Стилске карактеристике: јарке боје (плаво, зелено, црвено), убрзан, динамичан ритам
реченице, слободан стих, грађење ликовних форми распоредом и дужином реченице,
честа употреба градације, персонификације, синестезије.

Гасећи се једним делом прелази у дадаизам, а другим у надреализам. Најзначајнији

представници експресионизма у европској књижевности су: Георг Тракл, Ернест Толер,
Оскар Кокошка, Готфрид Бен, у неким елементима стваралаштва Франц Кафка, као и рани
Бертолд Брехт.

Дадаизам (фран. dada на ,,дечјем језику“ значи дрвени коњић). Настао је у Цириху (од
1916. до 1920). Оснивач овог правца је Тристан Цара. Заједно са групом истомишљеника
основао је кабаре ,,Волтер“ у коме су јавно изражавали своје политичке ставове и свој
уметнички програм. Свој став према свету симболично су изразили већ самим избором
свга имена. Насумичним одабиром из француског речника, искрсла је реч дада (да-да)
која представља израз дечијег тепања и означава деминутив - коњић; исто што и ђи-ђи у
српском језику. Дадин коњић је требало да буде тројански коњ за разарање постојећег
друштва и уметности. Дадаисти су се више бавили идејама о уметности, а уметнички
домети књижевности које су створили нису ни велики ни бројни. У дадаизму су као
(анти)уметнички поступци посебно доминантни принципи колажа, фотомонтаже,
укључивање предмета из свакодневице.

Надреализам (фран. surrealisme = надстварност)- књижевни и уметнички покрет који се

јавио у Француској после Првог светског рата. Наставља се на дадаизам и његов
бунтовнички дух, побуну против традиције, презир према друштвеним нормама, али за
разлику од негаторског духа дадаизма, истиче своју позитивну и конструктивну страну и
има одређени програм. Почетак надреализма означава појава првог Манифеста
надреализма Андреа Бретона 1924. године. Други Надреалисички манифест Бретон је
објавио 1930. Покрет окупља писце (Арагона, Елијара, Супоа) и сликаре (Салвадора
Далија). Издају часопис ,,Литература“ (,,Књижевност“), а Бретон је објавио три манифеста
и многе чланке у којима излаже главне концепције покрета. Основне тежње надреалиста
крећу се ка изналажењу више, скривене стварности у којој се дух креће без надзора
разума у стању блиском сну. Књижевни текст се обликује аутоматским писањем и
слободним низањем асоцијација, онако како се они појављују у свести аутора без логичке
повезаности и без уважавања језичких и граматичких правила. Надреалистичка теорија,
позајмљена из Фројдове психоанализе, да се сан може пренети непосредно из подсвести
у уметничко дело, није се могла применити у пракси.

Футуризам (лат. futurum = будуће, будућност), као уметнички и књижевни покрет

авангарде јавља се у Италији 1909. године, а у руској књижевности 1910.

Италијански футуризам

У Италији представља књижевни, уметнички и политички покрет заснован прогласом

Футуристички манифест, који је у листу ,,Фигаро“ објавио 1909. године Филипо Томазо
Маринети, надахнут, у првом реду модерним техничким достигнућима. Италијански
футуристи захтевају радикалну обнову италијанске уметности и књижевности, с тим што
ће се прекинути са свим традиционалним вредностима. Величајући борбу и опасност, он
устаје у одбрану рата, близак је фашизму (милитаристичка и национална обележја).
Импресиониран је техником и њеним достигнућима. Ствараоци се залажу за слободу речи
одбацујући синтаксу, везнике, придеве; интерпункцију замењују математички знаци и
хемијске формуле; негују слободан стих, телеграфски стил; учесталост ономатопејских
облика.

Руски футуризам

Представља књижевни покрет (1910-1919. године) који име преузима од италијанског

футуризма, али има своје специфичности. Манифест футуризма у Русији јединствени је
колективни манифест написан 1912. године (уводни текст зборника Шамар друштвеном
укусу у Москви). Међу његовим потписницима су сликар Давид Бурљук, песници Виктор
Хлебњиков, Алексеј Кручоних и Владимир Мајаковски. Устају против класичне
књижевности, али и против својих савременика који су се надовезивали на класику.
Револуција у језику се огледа у новој семантици и лексици и ослобађању и промени стиха
и строфе. Књижевни поступак карактерише рушење форме, напуштање метричких норми,
аритмичност, промене у језику (уносе архаизме, дијалектизме, псовке), уводе степенасти
стих. Руски футуризам је револуционаран, наклоњен идејама Октобарске револуције,
изражава мржњу према буржоаском друштву и наклоност према народним масама.