Лартизам у Француској

Појам лартизам или ларпурлатизам потиче од француског израза L′ART

POUR L′ART, што значи „уметност ради уметнисти“, и везује се за идеју
чисте, безинтересне лепоте. Безинтересна лепота концепт је идеалне лепоте,
оне која није у служби моралног, дидактичког, религиозног, нити се везује за
неку другу категорију.
Суштински корен овог концепта лежи у немачкој естетици. Професор
филозофије на Универзитету у Халеу, Александар Готлиб Баумгартен, први
је 1735. године увео естетику као појам и помогао да се естетика развије као
самостална дисциплина. Увидео је неопходност засебне филозофске
дисциплине која се бави чулним сазнањима, која су до тада сматрана за нижу
категорију сазнања. Чулна сазнања сматрао је супротна логици, рационалном
и дедуктивном, она која почивају на субјективности и неодредивости лепоте.
Врхунац тежњи 18. века да се искаже лепота налази се у Кантовом делу
„Критика расудне моћи“ (1790). Свој филозофски систем формирао је на
дискурсима да је човек обдарен разумом, осећајем дужности и естетским
осећањем. Кантов предмет естетике је „лепо“, при чему он тежи „чистом“
суду укуса, односно естетском суду a priori. У том смислу, он формира
познате дефиниције „лепоте“ , међу којим су дефиниције да је лепо оно што
нам се свиђа без интереса, затим да је лепо оно што је предмет општег
свиђања, као и да је лепо форма сврховитости предмета и онога што се
сазнаје; Кант каже да у породици спознајних моћи, између разума и ума,
постији и моћ суђења, која има свој сопствени законодавни принцип, а којом
је човек такође обдарен. Естетичка је моћ суђења, а „укус“ моћ просуђивања
некога предмета или некога начина предочавања помоћу свиђања или
несвиђања „без икаквог интереса“. Предмет таквог свиђања зове се „лепо“.
То значи да суд о лепом није исто што и суд сазнања, па како је човек
обдарен естетским сензибилитетом, само од његовог личног просуђивања
зависи шта је њему лепо. Кант даје појединцу права и слободу да му се нешто
допада или не допада.
То су корени немачке естетике који су се преносили у друге европске земље,
посебно у Француској, где снажно утичу на културу и уметност. Из таквих
Кантових убеђења произилази убеђење да уметност нема никакве везе са
хијерархијом и стандардима. У Француској се посебно истиче мадам Де Стал
и њен популаран путопис „О Немачкој“, у којем се бави немачком
филозофијом и књижевношћу, посебно Кантовом естетиком, размишљањем о
аутономији лепог и слободи укуса. Она тако реинтерпретира немачко
искуство на француско тло, и то дивљење се не допада Наполеону, због чега
он њено дело забрањује у Француској.
Међутим, промена сагледавања лепоте у уметничком и социјалном смислу
добила је замах, и већ током прве деценије 19. века у Француској се уводи
појам l′art pour l′art. На Сорбони 1818. године Виктор Кузин држи серију
предавања „О истинитом, о добром, о лепом“, приликом којих инсистира на
уметности као независној, аутономној од службе одређеној идеологији,
моралном, дидактичном или религиозном, не треба да буде средство за нешто
друго. Сматра да уметност постоји ради уметности, да је сама себи циљ,
тачније, лепота је једини циљ уметности. („Чим се нешто удаљи од лепоте,
губи се уметност!“). Његово мишљење је схваћено као радикално либерално
и субверзивно, првенствено због његовог мишљења да уметност треба да
напусти религију и политику, тако да је ускоро отпуштен са Сорбоне.
Међу браниоцима идеје лартизма налазио се и Теофил Готје, који је оставио
можда највише радова о уметности у Француској од тридесетих до педесетих
година 19. века. То своје теоретско поље проширио је и на критику, теорију,
скулптуру, музику, балет, фотографију. Он 1832. године износи неку врсту
манифеста за овај концепт. Он тада каже: „Чим је нешто корисно, то престаје
да буде лепо!“ „Сликарство, скулптура и музика не служе ничему!“
„Уметност је слобода, бујање у бесполичарењу!“ „Форма није ради форме,
већ ради лепоте, то је апсолутна вредност и оно чему треба да служи“.
Лартизам у делима ствара могућност веће имагинације и слободе погледа
уметника, даје му аутономију, а посматрача ослобађа од размишљања, и даје
му право на субјекцију, остављајући му да ужива у делу.
Иако се идеја лартизма супротставља унифицираној, кодификованој лепоти
академског знања, које почива на моралним и едукативним основама,
хијерархији тема, оба се суштински заснивају на Аристотелу и његовој идеји
да уметност треба да представља природу онакву каква би требало да буде, а
не онакву каква јесте. Уметник треба селекцијом и идеализацијом да
представи природу. У лартизму то начело кулминира.
Лартизам је ослобођен наратива и литерарног предлошка. Сам назив дела
„Младић“ Фландрин Хиполита, ослобађено стриктног именовања, говори о
ослобођењу од поменутог. Уметник се придржава академских начела, као
што је одабир нагог тела младића, мушког акта као идеалног акта, али оно не
представља никаквог хероја, митску или историјску личност која треба да
посматрачу нешто поручи, већ се ради о уметничком постигнућу
самодовољне форме, чулности и сензуалности тела и природе, који су у
савршеном складу, попут уживања и спокоја, попут нирване.
Иста чулност и сензуалност остварени су и у делу „Уснули Ендимон“,
Жиродет Луис Триосона, па иако назив реферира на митски преложак, дело
је заправо самим начином извођења ослобођено истог и препуштено самој
лепоти.