Назарени

Име су добили по томе што су имитирали изглед Исуса Христа. Официјални назив им је
Братство светог Луке (Лука је био сликар Богородице). Братство оснивају почетком 19.
века, 1810. године. ИЗашли су из германског поднебља. Први талас везан је за бечку
Академију. Хајнрих Фигер је био сликар, професор и заступник француског
интернационалног неокласицизма на бечкој Академији. Био је директор Академије. На
њега и Академију реагују Назарени. Франц Фор и Фридрих Овербек били су студенти
бечке Академије и прва генерација Назарена. Они се буне против Наполеона. Ово је и
време немачког романтизма.

Виљем Вакенродер пише „Изливи калуђера опијеног уметношћу“, 1797.

Фридрих Шлегел пише „Мишљење о хришћанској уметности“, 1802.

Оба дела истичу основна начела романтизма: субјекцију, разрешење сувог академизма,
истицање права на сопствени укус, повратак религиозном мистицизму и снажан талас
патриотизма. Патриотизам траже у древним немачким средњевековним комунама и
градовима са готичком уметношћу. Диве се и Диреру (alt deutche stil), немачкој
северњачкој ренесанси. Религиозност проналазе на територији Италије. То је
романтичарска религиозност, подређена уметности. То нису исихасти и мистици. Угледају
се на средњи век и Рафаела, кога проналазе у Италији и ту настаје парадокс, јер је
ренесанса потирање средњег века. Они комбинују „повратак у напред“. Одлазе у
напуштени манастир Сан Исидоро у Риму, и живе као средњевековни монаси. Само
прочишћеног срца могу достићи божанску креацију, која осликава уметност. Мисле да је
после ренесансе дошло до огрешења о чисту уметност. Академска уметност тежи лажној
форми без суштине (стилизације). Назрени су уметници чистог срца. Прочишћен уметник
само може да ствара по подобију светог Луке.

Гете пише „Поглавље о новој религиозној патриотској немачкој уметности“, 1817. То је

памфлет против Назарена. Гете је био класициста и гајио је античке идеале. Религиозност
га не занима. Сматра их патетичним побуњеницима. Не воли их. Без обзира на то, они су
наставили да раде и са класицистичким одредницама и романтичарским идеалима.
Називају их теолозима боје. Питер Корнелијус „Три Марије на Христовом гробу“- У
религиозним сликама они немају потребу да садржај утиче на верника и да буде
катарзичан. 19. века нема снагу религиозне теме. Назрени сада инсистирају на боји, за
разлику од нпр. неокласициста који инсистирају на линији. Боје су оно што оин виде у
Италији.

Питер Корнелијус, Каза Бартолди у Риму „Циклус о Јосифу“- То нису боје из академског
сликарског студија, нема опозита кларо-скуро, фактура, већ се оне преливају једна у другу.
Јако је наглашена и симболичност (смеђа коса- ведрина, плава- скромност, црна- охолост
или веселост)

1809. и 1810. настају две слике, Франца Фора и Фридриха Овербека. Франц Фор „Улазак
цара Виљема у Базел“- Типолошки указује на Цвети. За Назарене је битан повратак у
славно доба средњевековне Немачке, која је имала цара. У формалном смислу, инсистира
се на примитивности и наивности средњевековног сликарства. Сам цар је овде у земљаној
боји, није обучен раскошно, већ је скроман као Христ. Ово је трагање за немачким
патриотским узорима. Фридрих Овербек „Улазак Христа у Јерусалим“- Десно су
насликани реални Назарени, обучени као Христ. Они су активни, слободно варирају теме
из Библијске историје и не репетирају их нужно, као Академци.

Од Назрена почиње у 19. веку обнова фреско сликарства на немачком тлу, по подобију
средњег века опет. Они желе да обнове ту стару праксу. Раде и у Азизију. Питер
Корнелијус ради палату Казино Масимо у Риму, 1826. за богате световне наручиоце. Овде
врше реминисценцију на Дантеа и Торквата Таса. Ради религиозне фреско слике и оне које
су реминисценција на песнике.

Питер Корнелијус „Страшни суд“ у цркви Лудвиг Кирхе у Минхену. Овде се пледира на
Микеланђела. Ово је називано картон стилом, јер нема перспективе, плитко је и без
волумена као у средњевековном сликарству или ренесанси.

Јулијус Шнор „Илустрована библија“- Фреске су углавно рађене на основу илустрованих

библија. Јулијус Шнор ради једну такву. Оне су биле попут ерминија. Изражено је
наменско тражење антиперспективности, пре ренесансе.
Фридрих Овербек, као и Франц Фор одлази као монах у Рим. После у 2/2 19. века иде и
Филип Вајт и Питер Корнелијус.

Фридрих Овербек „Дирер и Рафаел пред троном Богородице“- Ово је алегорија вере. Ту је
и свети Дух. Столица је готичка. Вакенродер утиче на ту моду. Дирер је десно, а Рафаел
као метафора светог Луке држи икону Богородице лево. Иза Дирера је Нирнбершки
дворац. То је идеални немачки пејзаж- божја креација је свуда и сам замак је божја
креација. Исто важи и за светог Петра у Риму иза Рафаела. Италија је идеална, носталгична
територија, место савршене уметности, а Рафаел је парадигма тога. Многи говоре о тој
чежњи и евокацији. Италија је пупак цивилизације, место универзалности. За ову слику је
важна и алегорија пријатељства. Конкордија- Дирер и Рафаел се рукују, то је савез старог и
новог света- ренесансе и новог немачког духа. Назарени су правили комуне, заједнице у
којима не треба да буде сујете. У њиховом братству се пријатељство ценило.

Фридрих Овербек „Тријумф религије“- Ово смо виђали у Рафаеловим станцама.

Фридрих Овербек „Италија и Германија“, 1811-1828.- Ово је изузетно битна слика за

Назарене. И овде је пејзаж важан, као и човек у њему. Италија као да даје нешто
Германији. Немци преузимају ренесансно наслеђе Рафаела.

Фридрих Овербек „Христова молитва на Маслиновој гори“- Христос овде није

драматичан. Он прихвата божју вољу- детерминисаност, нема екстазе чак ни код апостола.
Благи сентимент, чисто срце;

Фридрих Овербек „Портрет Франца Фора“, 1810.- Он сада слика пријатеља. Види се старо
немачко одело, преломљени готички лук, кринови. Доле је лобања- Фор је то дизајнирао,
као назаренски амблем. Низ слојева и симбола.

Фридрих Овербек „Аутопортрет са породицом“- Он одлази из манастира и заснива

породицу.

Франц Фор „Суламит и Марија“- Суламит је била неморална жена из „Песме над
песмама“. Овде има другу конотацију. Диптих као у средњем веку; Глаткоћа материјала-
Назарени намерно раде на исполираном дрвету. Десно је Марија, персонификација Немчке
у немачком ентеријеру (као Диреров „Свети Јероним“), али са носталгијом. По некима,
Марија је требала да буде персонификација Фора (несрећан), а поред Овербек или
персонификација Италије. Дакле сличан контекст као и у „Италији и Германији.

Аустријски назаренски покрет: Назарени су дуго у 19. веку деловали и у Бечу, и он је

њихово извориште.

Црква Altlerchenfelder Pfarrkirche у Бечу је реминисценција историзма у Бечу-

неороманика. У ентеријеру осликана је илустрована Библија. Јозеф Фирих и Леополд
Куплвизер је осликавају. Употребљава се и злато. И унутрашњост је истористичка.

Леополд Куплвизер „Три мага“. 1825. у Белведереу. И овде је изражена тежња за

субјекцијом и унутрашњом лепотом, простотом.

Јозеф Фирих „Богородица са светитељима“, 1835.

Јозеф Фирих ради и у цркви светог Јована Непомука у Бечу. Ту је приказан Христов пут са
око 13 представа. Исто је предложак Илустрована Библија.