Ренесанса 1350-1550.

Ренесанса (rinascità на италијанском, од латинског renasci, у значењу „поново се родити,

препородити се”; renaissance на француском у значењу „препород”[1]; а по њему
у српском и другим европским језицима), период у европској цивилизацији непосредно
након средњег века. Обично се сматра да се заснива на порасту интересовања за класичне
науке и вредности.[1] Ренесанса је такође била сведок откривања и истраживања нових
континената, замене птоломејевског коперниковским системом астрономије,
распада феудалног система и пораста трговине, као и проналаска или примене
потенцијално моћних иновација као што су папир, штампарство, поморски компас и барут.
[2] Међутим, за тадашње научнике и мислиоце, то је првенствено било време
оживљавања класичног учења и мудрости након дугог периода културног пада и
стагнације.[1]
Ренесанса као културно-историјски појам је најпре означавао доба од 14. до 16. века као
период у коме је дошло до поновног интересовања за класичну антику и
процвата уметности, да би се затим овим појмом означавало културно стање прелазног
доба од средњег века до новог доба, нарочито у Италији.[1] 
Дух ренесансе је на крају имао много облика, али се најраније изразио кроз интелектуални
покрет који је добио име хуманизам. Појам ренесанса је у узајамном односу са
појмом хуманизам. Хуманизам се односио на научно-духовни садржај овог раздобља, а
ренесанса на целокупну културу тог времена. Хуманизам су покренули секуларни
књижевници, а не научници-клерици који су доминирали средњовековним
интелектуалним животом и који су развили схоластичку филозофију.[2] Хуманизам је
започео и остварио плод прво у Италији. Његови претходници били су писци
класичне ерудиције попут Дантеа и Петрарке, а главни протагонисти Ђаноцо
Манети, Леонардо Бруни, Марсилио Фичино, Ђовани Пико дела Мирандола, Лоренцо
Вала и Колучио Салутати. Пад Константинопоља 1453. и великог дела Грчке под
власт Отоманског царства, дао је хуманизму велики подстицај, јер су многи византијски
научници избегли у Италију, доневши са собом важне књиге и рукописе и традицију грчке
научне и филозофске мисли.[1][2]
Хуманизам је имао неколико значајних карактеристика. Прво, за предмет је узео људску
природу у свим њеним различитим манифестацијама и достигнућима. Друго, наглашавао
је јединство и компатибилност истине која се налази у
свим филозофским и теолошким школама и системима, кроз доктрину познату
као синкретизам. Треће, истицао је достојанство човека појединца и уместо
средњовековног идеала аскетског и покајничког живота као највишег и најплеменитијег
облика људске делатности, хуманисти су се усмерили на стваралачку борбу и покушаје да
се овлада природом.[2] Коначно, хуманизам се радовао поновном рођењу изгубљеног
људског духа и мудрости. Међутим, у настојању да га поврате, хуманисти су помогли у
консолидацији новог духовног и интелектуалног погледа и развоју новог корпуса знања.
Ефекат хуманизма био је да помогне људима да се ослободе менталних ограничења које
намеће религиозна ортодоксија, да инспирише слободно испитивање и критику, и да
инспирише ново поверење у могућности људске мисли и стваралаштва.[2]

Из Италије нови хуманистички дух и ренесанса коју је изазвао проширили су се на север у

све делове Европе, потпомогнути проналаском штампарства, што је омогућило
експлозивно ширење писмености и класичних текстова. Најважнији међу северним
хуманистима био је Дезидерије Еразмо, чије је дело Похвала лудости (1509)
исказало моралну суштину хуманизма у његовом инсистирању на искреној доброти
насупрот формалној побожности. Интелектуална стимулација коју су пружили хуманисти
помогла је да се покрене реформација, од које су, међутим, многи хуманисти укључујући
Еразма, устукнули. До краја 16. века битка реформације и противреформације заокупила
је велики део енергије и пажње Европе, док је интелектуални живот полако пристизао
границама просветитељства.
Занимањем за природу човека, ренесанса поново оживљава антику, у којој је у средишту
пажње такође био човек. После хуманизма, који је оживео античку књижевност,
почетком 15. века долази до обнове те традиције и у ликовној уметности. Ренесанса се
најснажније развијала у Италији, а затим и у Немачкој и Холандији. Основни парадокс
доба ренесансе је што је жеља за враћањем класичним вредностима, заснована на
одбацивању средњег века, донела новој ери не препород антике већ рађање модерног
човека.[1]

Renesansa – slikarstvo i glavne odlike renesansnog umetničkog pravca

Renesansa, u bukvalnom prevodu – ponovno buđenje ili preporod, predstavlja kulturno-istorijski
pojam, odnosno čitavu epohu u kojoj je došlo do buđenja interesovanja za klasičnu antiku i
procvata umetnosti.

Renesansa kao pravac u umetnosti

Renesansa je usledila odmah za srednjim vekom, a ovo doba u kulturnom i umetničkom smislu
najpoznatije je po impozantnom oživljavanju interesovanja za klasično učenje i vrednosti Antičke
Grčke i RIma.

U pozadini političke stabilnosti, rastućeg prosperiteta na ekonomskom planu Italije, koja je bila u
trgovinskom procvatu, kao i razvoja novih tehnologija u Evropi, među kojima je jedna od
najvažnijih upravo štamparska mašina, dolazi do ponovnog buđenja interesovanja za filozofiju,
književnost i naravno – umetnost.

I to u svom klasičnom smislu.

Kada je reč o renesansi kao umetničkom pravcu, ona korene vuče iz kasnog XIII veka, perioda
kad su se renesansni italijanski umetnici okrenuli idealima iz istorije, iz klasične rimske kulture.
Glavne odlike renesansog pravca u umetnosti čini kombinacija uticaja povećane svesti o prirodi,
ponovno buđenje klasičnih učenja i individualistički pogled na čoveka i njegovo mesto u svetu.

Pre nego što pređemo na renesansno slikarstvo, red je da se osvrnemo i na humanizam, koji se
često koristi u istoj sintagmi sa renesansom. Humanizam ima karakteristike slične renesansi, ali
se odnosi na filozofsko-naučni apsekt ovog doba, koga odlikuje povratak oslanjanja na racio,
individualističkog pogleda čoveka, veru u čovekove intelektualne i kreativne sposobnosti.

Renesansa i humanizam, kao njen intelektualni izraz, tako su uspeli da obeleže čitavu jednu
epohu čovečanstva i umnogome utiču na dalje tokove kulture, umetnositi, nauke i filozofije –
sveta kakvog danas znamo.

Renesansno slikarstvo – odlike slikarstva u renesansi

Renesansno slikarstvo, uz vajarstvo i arhitekturu, bilo je među najpopularnijim izrazima
renesanse kao umetničkog pravca, a i danas nas izraz renesansa najviše asocira upravo na velika
umetnička dela nastala u ovom periodu.

Za mesto rođenja renesanse uzima se Firenca, kao i za renesansno slikarstvo, mada su kasnije
Rim i Venecija preuzele kormilo kao vodeće u slikarstvu tadašnje Italije.

Renesansno slikarstvo možemo podeliti u 4 razdoblja:

Proto-renesansa (1300-1425)
Rana rensansa (1425-1495)
Visoka renesansa ili kasna renesansa (1495–1520) i
Manerizam (1520-1600)
Svako od ovih razdoblja renesanse umetnosti odlikuju drugačije karakteristike slikarskih motiva,
tehnika, pa i inspiracije u umetnosti generalno.

Najpoznatije renesansne slike i slikari

Slikarstvo rane renesanse rođeno je pojavom slikara Mazača, čije je najpoznatije delo freska
Sveto trojstvo, koja ima arhitektonsku dubinu iza tri naslikana lika, smeštena u okvir oltara
renesansne katedrale, te je perspektiva vrlo izražena.

Renesansni slikar Pijero dela Frančeska naučno dokazuje perspektivu i smatra je vrhuncem
umetnosti, a njegova slika Bičevanje Hrista oličje je toga – ističe vrhunski oblik linearne
perspektive.

Dok se rana renesansa najviše fokusirala na linearnu perspektivu i nestvarne pejzaže i druge
idealističke pozadine na slikama, u kasnoj na italijansku slikarsku scenu stupaju čuveni Leonardo
da Vinči, Mikelanđelo Buonaroti i Rafaelo Santi, kao i njihova inspiracija čovekom, čovekovom
anatomijom i prirodom koja ga okružuje.
Nekoliko slika koje su obeležile renesansu, ali i danas važe za najveća slikarska dostignuća u
istoriji i među najprepoznatljivijim su umetničkim delima sveta su: čuvene da Vinčijeva Mona
Liza i Tajna večera, Mikelanđelovo Stvaranje Adama i Stvaranje Eve, Botičelijevo Rađanje Venere
i Proleće, kao i Rafaelova Sikstinska Madona i Žena pod velom.

Umetnička dela iz doba renesesanse često su oslikavana u sklopu različitih italijanskih katedrala,
a najfinija skulpturna ostvarenja čovečanstva takođe se mogu uočiti širom znamenitih delova
Italije.

Siksitnska kapela u Vatikanu najbolji je primer skupa renesansnih umetničkih remek dela na
jednom mestu. Ona je zvanična rezidencija katoličkih papa, a čuvena je po tome što u sebi
objedinjuje upravo najveća slikarska dostignuća čuvenog Leonarda, Rafaela, Botičelija i
Berninija.

Moderno slikarstvo i renesansa

Ukoliko renesansno slikarstvo smatrate inspirativnim i dopada vam se estetika ovih remek dela,
sigurno vas zanima i kako je renesansa povezana sa modernim, savremenim slikarstvom i da li i
u sada aktuelnim umetničkim pravcima ima osvrta na ovu znamenitu epohu.

Savremena umetnost je od renesanse nasledila mnoge umetničke koncepte, te se delom

svakako oslanja na nju. Upotreba perspektive, kao i fokusiranje određenih predmeta na slici
prisutno je i danas.

Ipak, ima i razlika, najviše u suštini – dok se renesansno slikarstvo više usmerilo na čoveka kao
individuu, moderno slikarstvo često ni ne prikazuje ljude, već je uglavnom fokusirano na snažno
slanje određene poruke delom ili ostavljeno na tumačenje značenja publici.

Ipak, mnogi teoretičati umetnosti predviđaju novi preporod, pa nas možda već iza sledećeg
“umetničkog ugla” čeka sasvim nova renesansa.

Do tada, valjalo bi negovati ljubav prema umetnosti i omogućiti kreativnosti koja čuči u biću
svakoga od nas da se ponovo probudi. Upišite kurs crtanja i slikanja u omiljenom kreativnom
centru svakog ljubitelja kreativnosti.