Renesansa

Mnogi istoriari u renesansi vide poetak modernog doba. Pre svega, u

injenici da se tada raa jedna kultura u osnovi svetovna, usredsreena na
oveka, kultura zagledana u tekovine drevne Grke i Rima. Renesansa je
zaeta u etrnaestom veku u gradovima-dravama severne Italije, koji su
se obogatili i postali moni zahvaljujui razvoju trgovine tokom srednjeg
veka. Italijanski trgovci i bankari imali su dovoljno bogatstva da osnivaju biblioteke i
sakupljaju vredna umetnika dela i da pomau umetnost, knjievnost i nauku.
Okrueni onim to je podsealo na drevni Rim - amfiteatrima, spomenicima i
skulpturama, oni dobrostojei su se zainteresovali za klasinu kulturu i misao. U
poznom petnaestom i esnaestom veku, ideje renesanse proirile su se na
Nemaku, Francusku, paniju i Englesku preko brojnih knjiga kojih je bilo na
raspolaganju zahvaljujui izumu tamparske prese.
Iako renesansni pojedinici ni u kom sluaju nisu odbacivali hrianstvo, oni
su cenili ovozemaljski ivot u daleko veoj meri nego to su to inili ljudi u
srednjem veku, zagledani u onostrani svet. ovek doba renesanse bio je
opinjen ovim svetom, radostima ivota i mogunostima koje je ivot
nudio; teio je da ivi bogatim i kreativnim ivotom na zemlji i da sebe
ispuni kroz umetnika i knjievna dela. U svom folklornom epu, Gargantua
i Pantagruel, francuski humanista Fransoa Rable (Francois Rabelais) (oko
1495. do 1553) kritikovao je srednjovekovnu filozofiju zbog njene preterane
zaokupljenosti opskurnim i irelevantnim pitanjima, koja nisu davala jasan uvid u
ljudski poloaj; takoe je kritikovao svetenstvo uskih pogleda, koje je ljude
liavalo radosti ivota. Izraavajui odbojnost prema srednjovekovnom
asketizmu, Rable je osuivao monasticizam zato to porie ivot, i smatrao
je ovozemaljska zadovoljstva legitimnom potrebom i ciljem ljudske
prirode. Zamislio je manastir u kome ivoti ljudi nisu bili regulisani
zakonima, statutima ili pravilima, ve prema njihovoj sopstvenoj
slobodnoj volji i zadovoljstvu. Spavali su i jeli kada su to eleli, i uili da
itaju, piu i pevaju, da govore pet, est jezika, da sviraju na muzikim
instrumentima i da komponuju na njima. Uvaavali su samo jedno pravilo:
RADI TO TI JE VOLJA.
Renesansa je, tako, dala podstreka usponu sekularnog pogleda na svet
koji karakterie moderni duh. Taj novi sekularizam dodelio je pravu
vrednost ovozemaljskim zadovoljstvima i delovanju. Oivljavajui grkorimsko stanovite da je kompletan ovek politika ivotinja koja aktivno
uestvuje u graanskim poslovima, renesansni ovek bio je kritiki
nastrojen prema monakom povlaenju i asketizmu i prema isto
kontemplativnom ivotu sholastika. Humanista Koluio Salutati (Coluccio
Salutati) (1331-1406) prekoreo je prijatelja koji je nameravao da se povue u

manastir: Nemoj da zamilja, Pelegrino, da ovek moe da trai savrenstvo tako

to e pobei od gomile izbegavajui prizor svega to je lepo, zatvarajui se u neki
manastir ili isposniku eliju. U vekovima koji e doi, narastajui sekularni
pogled na svet smatrae da pojedinac treba da se oslobodi brige o onom
drugom svetu, teolokih dogmi i crkvene vlasti, i da treba da se usmeri ka
punom razvoju ljudskih sposobnosti i ka poboljanju kvaliteta opstanka na
zemlji.
Individualizam je bio jo jedno bitno obeleje renesanse. Meu urbanom
elitom postojala je tenja za sticanjem izuzetnih sposobnosti,
potvrivanjem linosti i sticanjem priznanja za izuzetna dostignua.
Tradicionalne feudalne vrednosti porekla i poloaja u ustaljenoj hijerarhiji bile su
potisnute eljom za individualnim dostignuima. Individualna vrednost se tumaila
daleko ire nego to su to inili feudalni gospodari koji su vrednost izjednaavali s
vojnikim sposobnostima. Renesansna Italija iznedrila je tip univerzalnog
oveka: svestranu osobu, koja vlada drevnim klasicima, ceni vizuelne
umetnosti pa ak ima i talenta za njih, i pokazuje zainteresovanost za
svakodnevne poslove svoga grada - nekoga ko tei da svoj ivot uoblii u
umetniko delo. Prezirui hriansku smernost, istaknuti renesansni
stvaraoci ponosili su se svojim talentima i ovozemaljskim dostignuima Mogu da stvaram uda, rekao je veliki Leonardo da Vini. Renesansni
umetnici prikazivali su individualne crte ljudi, koje su opaali u bogatoj raznovrsnosti
ljudske prirode, stvorili su prve portrete posle rimske umetnosti, i stavili potpise na
svoja dela. Renesansni pisci ispitivali su svoja oseanja, izraavajui samosvest koja
karakterie moderni pogled na svet.
U prvom delu svoga dela Govor o dostojanstvu oveka, ovani Piko dela
Mirandola (Giovanni Pico della Mirandola) (1463-1494) zapisao je da, za
razliku od drugih stvorenja, oveku nije dodeljeno nepromenljivo mesto u
univerzumu, ljudska bia nisu deo svetskog plana prema kojem svako ivo stvorenje
ima nepromenjivu, jednom odreenu prirodu i smisao. Nau sudbinu ne odreuje
nita izvan nas, rekao je Piko. Pre bi se moglo rei da je Bog podario
ljudima jedinstveno obeleje, jedinstvenu vanost - slobodu, da odluuju o
obliku i vrednosti koje e imati njihov ivot. ovek, rekao je Piko, moe da
bude ta god poeli; on moe da bira sopstvenu sudbinu.
Shvatio sam zbog ega je ovek najsrenije od svih stvorenja i samim tim vredan
sveg divljenja... (Bog je) uzeo oveka kao stvorenje neodreene prirode i, odredivi
mu mesto u sreditu sveta, ovako mu se obratio: Priroda svih ostalih stvari je
ograniena i prinudna u okviru granica zakona koje smo Mi propisali. Ti e,
nesputan ogranienjima, u saglasnosti s tvojom slobodnom voljom...propisati za
sebe granice svoje prirode. Postavili smo te u centar sveta kako bi odatle lake
mogao da posmatra sve ono to postoji na svetu. Nismo te stvorili ni od neba
ni od zemlje, niti smrtnim niti besmrtnim, tako da sa slobodom izbora i sa

au, kao tvorac i uobliitelj samoga sebe, moe sebe da uoblii u koji
god oblik ti eli.
Miljenje da su ljudi bia sama sebi dovoljna, i da poseduju mo da oblikuju svoje
ivote prema idealima koje prihvate putem razuma, a ne vlasti, predstavlja kljunu
odliku modernog pogleda na svet.
Srednjovekovni mislioci esto su izraavali svoj prezir prema ovozemaljskom ivotu.
Za njih, ljudi imaju vanost i mogu da dostignu spasenje zato to su stvoreni prema
bojem liku, a ne zato to poseduju ovozemaljske sposobnosti. Slagali su se i sa
svetim Avgustinom da je nadmeno misliti da ljudi mogu da dostignu savrenstvo
zahvaljujui sopstvenim sposobnostima. Ljudska priroda, koja je porona, rekao je
Avgustin, uvek zavisi od boje milosti. U knjizi O bedi ljudskog stanja, koja naglaava
greno stanje u kome se nalazi oveanstvo, Inokentije III istie koliko je sveti
Avgustin nisko procenio pojedinca.
Istaknute renesansne linosti, i milju i delima, odbacivale su Avgustinovo
gledite o paloj i zavisnoj prirodi pojedinca. U Hamletu, ekspir je reito
izrazio novi koncept oveka: Kakvo umetniko delo je ovek!... U tradiciji
drevnih Grka, renesansni istaknuti pojedinci izraavali su poverenje u
ljudsku prirodu i podsticali talentovane stvaraoce da uvide svoje
mogunosti. Pripisivali su ljudima posebne vrednosti: da poseduju
inteligenciju i sposobnost da postignu uda na zemlji i posebnu obavezu
da uvide te svoje mogunosti. Postizanje savrenstva, veliine, zavisilo je
od ljudske inteligencije i volje, a ne od bojeg provienja.
Naravno, renesansa nije predstavljala konaan niti nagli raskid sa srednjim vekom.
Mnogi srednjovekovni inioci i stavovi, a naroito sholastiko uenje, opstali su i za
vreme renesanse pa i kasnije, a nekoliko komponenti renesansne kulture ima
prethodnike u srednjem veku. Na primer, obnova klasinog uenja, to predstavlja
izrazitu crtu renesanse, poela je jo u doba kulturnog buenja dvanaestog i
trinaestog veka.
Ipak postoje tri vane razlike izmeu Buenja dvanaestog veka, koje je bilo vrhunac
srednjovekovne civilizacije, i renesanse. Prvo, mnogo je vie antikih dela spaeno
od zaborava u vreme renesanse nego u toku kulturne obnove srednjeg veka. Dok su
rimski autori bili iroko poznati u srednjem veku, neki latinski pisci, kao to su
Lukrecije i Tacit, ponovo su otkriveni tek u doba renesanse. Renesansni uenjaci
imali su mnogo bolje znanje klasinog latinskog i latinskih autora nego to su ga
imali njihovi srednjovekovni prethodnici. Srednjovekovni mislioci, uglavnom, nisu
znali grki jezik i nisu bili upoznati s mnogim vanim delima grke literature, koja je
ostala neprevedena na latinski. Renesansni uenjaci savladali su grki jezik i preveli
na latinski itav korpus stare grke knjievnosti, ime su mnoge tekstove po prvi put
uinili dostupnim Zapadnim Evropljanima; a napravili su i nove i bolje prevode
rimskih dela. Drugo, srednjovekovni su uenjaci pokuavali da uklope ideje antikih

stvaralaca u hrianske okvire; koristili su grku filozofiju kako bi objasnili hriansko

uenje. Renesansni uenjaci, s druge strane, cenili su antiku knjievnost kao takvu.
Divili su se njenom elegantnom stilu i verovali da grki i rimski autori mogu da
podue umetnosti ivljenja i obavljanju graanskih dunosti. Tree, renesansni
humanisti prili su drevnoj civilizaciji s kritikim stavom; izuavali su tekstove u
istorijskom okviru i ispitivali njihovu verodostojnost i tanost. Nasuprot tome,
srednjovekovni mislioci nisu povezivali tekstove s vremenom u kome su nastali ve
su ih prihvatali nekritiki kao autoritativna dela mudrosti.
Lorenco Vala (Lorenzo Valla) izrazio je taj novi kritiki duh u delu Lana
Konstantinova darovnica. Takozvani Konstantinov dar koji su koristile pape kako bi
potkrepile svoje polaganje prava na ovozemaljsku vlast, potvrivao je da je rimski
car Konstantin, koji je iveo u etvrtom veku, dao papstvu suverenu vlast nad
zapadnom imperijom. Pokazujui kako neke rei u tom dokumentu nisu bile poznate
u Konstantinovo vreme pa samim tim ni car nije mogao da ih koristi, Vala je dokazao
da su taj dokument crkveni zvaninici falsifikovali nekoliko stotina godina posle
Konstantinove smrti. A u svojim Belekama o Novom zavetu, Vala je rekao da
nijedna od Hristovih rei nije mogla da stigne do nas, jer je Hristos govorio
hebrejski i nikada nita nije zapisao. Posmatrajui antika dela kao istorijske pojave
- proizvode odreenih ljudi u odreeno vreme - renesansni humanisti su pomogli da
se stvori jedna kritikija istorijska svest.
ovek renesanse bio je svestan toga da ivi u novom i posebnom vremenu.
Humanisti su gledali na vekove koji su neposredno prethodili (nepravedno,
kako nam je to sada poznato) kao na mrano doba, u kome je kulturni sjaj
antike bio ugaen; a svoje sopstveno doba opisivali su kao preporod
umetnosti i uenosti posle razdoblja srednjovekovnog mraka i jalovosti.
Renesansni humanisti bili su ti koji su rasporedili istoriju na tri perioda:
antiki, srednjovekovni i moderni. Humanisti su takoe zaeli embrion
modernih ideja o progresu. U svom poletu i samouverenosti, usudili su se
da veruju da oni, moderni, mogu da nadmae kulturni sjaj drevnih Grka i
Rimljana.
Kako je ranije primeeno, izraena crta renesansnog doba bila je obnova
klasinog uenja. Njega je negovao humanistiki pokret, obrazovni i
kulturni program zasnovan na izuavanju drevne grke i latinske
knjievnosti. Izuavanjem humanistike - knjievnosti, istorije, retorike i moralne i
politike filozofije - humanisti su nameravali da oive svetski duh i graansku vrlinu
drevnih Grka i Rimljana, za koje su smatrali da su bili izgubljeni u toku srednjeg
veka. Humanisti su bili opinjeni spisima antikih pisaca. U delima Tukidida, Platona,
Cicerona, Seneke i drugih drevnih autora, humanisti su traili smernice za dobar
ivot na ovome svetu i crpili iz njih stilske modele za sopstvene literarne napore.
Potovanje koje su imali prema grkoj knjievnosti navelo ih je da u univerzitetske
programe nastave uvedu izuavanje grkog jezika.

Humanisti su verovali da je izuavanje grke i rimske knjievnosti jedino

prikladno obrazovanje za jednog gospodina ili nekoga ko radi u dravnoj
slubi. Za humaniste, antiki pisci su pisali blistavo, jednim neuporedivim
literarnim stilom, o prijateljstvu, graanstvu, dravnitvu, ljubavi,
hrabrosti, lepoti, savrenstvu, kao i o svakoj drugoj temi koja je bila
posveena obogaivanju ljudskog ivota. Humanisti su se divili drevnim
autorima zbog njihove sposobnosti da proniknu u sutinu ljudske prirode,
traei u njihovim delima smernice za moralni samorazvoj. Humanisti su
nastojali da podraavaju stil antikih pisaca, da govore reito i piu
jednako elegantno kako su to inili Grci i Rimljani. Radi tih ciljeva, oni su
nastojali da itaju i ponovo objave svaki deli antike knjievnosti koji je jo mogao
da se pronae. Pretraivali su manastirske biblioteke zbog tih zagubljenih blaga.
Humanisti nisu bili antihriani niti nereligiozni, ali za razliku od
srednjovekovnih mislilaca nisu podreivali sekularno izuavanje
potrebama hrianskog uenja, i stavljali su oveka u centar svog pogleda
na svet.
Kao i humanistiki pokret, i renesansnu umetnost obeleavao je raskid sa
srednjovekovnom kulturom. Umetnost srednjeg veka imala je religiozni
zadatak: njena svrha bila je da um uzdigne do Boga. Ona je prikazivala
duhovni univerzum u kome je natprirodno bilo vrhunska stvarnost. Gotika
katedrala, sa svojim kontraforima, uznosila se ka nebu uzdiui se svojim
galerijama; ona je odraavala srednjovekovnu koncepciju hijerarhijski
ustrojenog sveta, u ijem je vrhu stajao Bog.
Renesansni umetnici su koristili religiozne teme, naravno. Ali u isto vreme,
oni su pomerili panju sa neba na prirodni svet i na oveka, uzdrmavi
nadmo vere nad umetnou. S neuporedivom blistavou, Rafael,
Mikelanelo, Da Vini i drugi renesansni umetnici prikazivali su osobine
mukaraca i ena i slavili telesno oblije oveka. Renesansna umetnost
takode je razvila i novi koncept vizuelnog prostora, koji je bio definisan sa stanovita
pojedinanog posmatraa. Bio je to kvantitativni prostor, u kome je umetnik,
koristei se razumom i matematikom, prikazivao sutinu predmeta onako kako se on
u tri dimenzije prikazivao ljudskom oku. Pokuaj da se stvarnost predstavi na
matematiki nain karakteristina je crta modernog pogleda na svet.

Reformacija

Renesansa je raskinula sa srednjovekovnom umetnou i knjievnim formama i

uvela na scenu individualizam i naglo osloboenje od crkvenih stega. Na prvi
pogled, moe se uiniti da je reformacija, koja je poetkom esnaestog
veka poela napadom Martina Lutera (Martin Luther) (1483-1546) na
crkvu, oznaila raskid sa svetovnim humanizmom koji je zapoela
renesansa, i da je predstavljala nazadovanje ka srednjovekovnoj
religioznosti. I dok su humanisti negovali slobodnu diskusiju i kritiku, reformacija
se, u pojedinim trenucima, izobliila u fanatizam, uskogrudost i netolerantnost.
Privueni drevnoj doktrini stoika o autonomnoj volji, renesansni humanisti odbacili
su Avgustinov krut stav o prvobitnom grehu po kome je ljudska priroda porona a
pojedinac nesposoban da dostigne spasenje svojim sopstvenim naporima. Meutim,
i Luter i an Kalvin (John Calvin) (1509-1564) smatrali su da je ovek u
osnovi grean i iskvaren i potpuno su odbacili ideju da pojedinac moe da
uini neto za sopstveno spasenje. Takva tvrdnja o ljudskoj volji, smatrali
su oni, otkrivala je opasnu ovekovu samouverenost. Mukarci i ene uvek
moraju biti smerni pred Bogom; moraju u potpunosti zavisiti od njegove
volje i u potpunosti se odrei nade u spasenje kroz sopstvena dela.
Ipak, na nekoliko vanih naina, reformacija je doprinela uobliavanju
modernosti. Delei hrianski svet na katolike i protestante, reformacija je
naruila versko jedinstvo Evrope, izrazito obeleje srednjeg veka, i oslabila
crkvu, glavnu instituciju srednjovekovnog drutva. Snaei monarhe na
raun crkvenih tela, reformacija je ubrzala rast moderne svetovne i
centralizovane drave. Protestantski vladari odbacivali su prava koja je
papa polagao na ovozemaljsku vlast i proirili mo na novoosnovane
protestantske crkve u svojim zemljama. U katolikim zemljama, oslabljena
crkva nije bila voljna da izaziva kraljeve, ija im je podrka sada bila potrebnija nego
ikad. Ovo potinjavanje klerikalne vlasti prestolu omoguilo je kraljevima da izgrade
snane centralistike drave, to krkterie politiki ivot modernog Zapada.
I dok je apsolutna monarhija imala neposredne koristi od reformacije,
protestantizam je indirektno uticao na rast politike slobode, to je jo
jedna od karakteristika modernog Zapada. Naravno, ni Luter ni Kalvin nisu
propagirali politiku slobodu. Luter je verovao da je dobar hrianin
posluan podanik i eksplicitno je govorio da podanici treba da potuju
zapovesti svojih vladara: Uopte nije mudro ni za koga ko hoe da bude
hrianin da se suprotstavlja svojoj vladi, bilo da ona deluje pravedno ili
nepravedno. Takoe je izjavio: Oni koji sede u slubi istranih sudova, sede tamo
umesto Boga, a njihova presuda je kao da sam Bog sudi sa neba...Ako me pozove
car, Bog me je pozvao. Kada su nemaki seljaci, koji su dugo trpeli, ustali protiv
gospodara, Luter je, smatrajui taj ustanak pretnjom drutvenom poretku,
odobravao gospodarima njegovo guenje. Kalvinisti su u enevi uspostavili
teokratiju koja je neposredno regulisala privatne ivote graana, a Kalvin je otro

osuivao opiranje politikoj vlasti kao zlo. Smatrao je da vladare odabira Bog i da
kanjavanje loih vladara pripada samo Bogu, a ne podanicima vladara.
Ipak, reformacija je obezbedila i osnovu za osporavanje monarhistike
vlasti. Neki teoretiari protestantizma, uglavnom kalvinisti, naavi se u
potlaenoj manjini, podravali su otpor politikim vlastima iji edikti, kako
su verovali, kre boje zakone izraene u Bibliji. Ovo versko opravdanje
revolucije protiv tiranske vlasti pomoglo je da se podstakne otpor
engleskih kalvinista ili puritanaca, prema engleskoj monarhiji u
sedamnaestom veku. Kao i njihovi engleski istomiljenici, ameriki
puritanci verovali su da je Biblija nepogreiva, a njeno uenje zakon vii od
zakona drave. Oni su, takoe, osporavali politike i verske vlasti koje su, po
njihovom miljenju, krile boji zakon. Ameriki su puritanci stekli dve navike bitne
za razvoj politike slobode: protest i otpor. Prenete na podruje politike, ove
puritanske tendencije navele su Amerikance da se opiru vlasti koju smatraju
nepravednom. I engleska revolucija i amerika revolucija bile su sredstvo u
stvaranju moderne ustavne drave, koja ograniava ovlaenja vlasti.
Reformacija je unapredila ideju o jednakosti ljudi. Jednakost ima korena u
judeo-hrianskom verovanju da su svi ljudi stvorenja jednog Boga. Na dva
upadljiva naina, meutim, srednjovekovno drutvo je krilo princip
jednakosti. Prvo, feudalizam je naglaavao razliku izmeu plemstva i puka.
Srednjovekovno drutvo bilo je hijerarhija pravnih redova, ili poloaja idui navie od puka ka plemstvu a zatim ka svetenstvu. Drugo,
srednjovekovna crkva je uila da jedino svetenstvo moe da daje priest,
to je ljudima prualo naina da steknu spasenje; iz tog razloga
svetenstvo je bilo iznad laika. Luter je, naprotiv, smatrao da ne postoji
duhovna razlika izmeu obinih ljudi i svetenstva. Postojala je duhovna
jednakost svih vernika: svi su podjednako bili hriani; svi su podjednako
bili svetenici.
Reformacija je negovala verski individualizam koji je bio ekvivalent
intelektualnom individualizmu renesanse. U svojoj pobuni protiv crkvenih
vlasti i prihvaenog pravoverja, protestantski reformisti uspostavili su
primat privatnog suda i savesti pojedinca. Kada su vlasti naredile Luteru
da se odrekne svojih uverenja, on je odgovorio u duhu buntovnog i
samouverenog verskog individualizma: Sve dok me Sveto pismo i zdrav
razum ne budu ubedili, ja ne prihvatam vlast papa i koncila, jer su
meusobno kontradiktorni - moja savest je zatoenik boje rei. Ne mogu i neu
niega da se odreknem jer ii protiv savesti nije pravedno i nesigurno je.
Neka mi Bog pomogne.
Kako protestanti nisu imali zvaninog tumaa Svetog pisma kao katolici,
svako je bio odgovoran za tumaenje Biblije prema naredbama sopstvene
savesti. Svako je morao pojedinano da odlui kojim putem da ide ka

Bogu. Protestanti su se, tako, suoavali s izgledom na spasenje ili

prokletstvo potpuno sami. Nijedna crkva im nije obezbeivala sigurnost
niti izvesnost i nikakvi svetenici nisu posredovali izmeu njih i Boga.
Protestantska crkva je bila zajednica jednakih vernika rukovoenih
sopstvenom saveu, a ne hijerarhija kancelarija sa specijalnim
ovlaenjima i prerogativima. Pobonost nije odreivala crkva ve autonomni
pojedinac, ija je savest, prosvetljena Bogom, bila izvor suda i vlasti.
Za protestante, vera je bila lina i unutranja stvar. Taj novi raspored iziskivao je
lini odnos izmeu svakog pojedinca i Boga i skretao panju na unutranje verske
sposobnosti pojedinca. Sigurni da ih je Bog odabrao za spasenje, mnogi
protestanti razvili su unutranju sigurnost i samopouzdanje
karakteristine za modernog oveka Zapada. Stavljanje akcenta na
privatni sud u verskim pitanjima - na osnovu linog unutranjeg uverenja pomoglo je da se uoblii jedan novi i izrazito moderan Evropljanin, koji je
imao poverenja u sopstveni sud i nije se plaio da se odupre vlasti.
Vanost koju je reformacija pridavala savesti pojedinca moda je doprinela
razvoju kapitalistikog duha, koji lei u osnovi modernog privrednog
ivota. Tako je tvrdio nemaki sociolog Maks Veber ( Weber) u svom
delu Protestantska etika i duh kapitalizma (1904). Veber je isticao da je
kapitalizam postojao pre reformacije, nalazi njegove korene u nainu poslovanja
trgovakih banaka po srednjovekovnim gradovima Italije i Nemake. Ali, tvrdio je on,
protestantizam (naroito kalvinizam) dao je kapitalizmu poseban
dinamizam. Poslovni ljudi protestanti verovali su da imaju versku obavezu
da stiu novac, a vera im je ulila samodisciplinu da u tome uspeju. Uvereni
da je prosperitet boji blagoslov, a siromatvo njegovo prokletstvo,
kalvinisti su imali duhovni podsticaj da vredno rade i da izbegavaju
lenjost. Po Kalvinovoj doktrini predodreenosti, spasenje se ne moe stei
nikakvim ovozemaljskim delima poto je Bog ve unapred odredio ko e
biti spaen. Iako nije bilo naina da se oceni ko e primiti boju milost,
Kalvinovi sledbenici su poverovali da su izvesne osobine bile znaci da je
Bog izabrao njih: naporan rad, vrednoa, poslunost, efikasnost,
tedljivost i prezir prema hedonizmu (sve vrline koje doprinose
racionalnom i propisnom poslovanju i uspehu u poslu) bile su znaci
izabranosti. Tako je, prema Veberu, protestantizam, za razliku od
katolicizma, dao versku saglasnost za zaraivanje novca i nain ivota
poslovnog oveka. tavie, kalvinisti kao da su verovali da su ba oni stekli
naroit uvid u svoj odnos s Bogom; taj stav podravao je oseanje samouverenosti i
pravinosti. Protestantizam je, prema tome, proizveo visoko
individualistiku religioznost koja je cenila unutranju snagu,
samodisciplinu i metodino i trezveno ponaanje - osobine neophodne
pripadniku srednje klase koji tei poslovnom uspehu u svetu snane
konkurencije.

Da li je protestantsko isticanje individualne svesti i individualnog tumaenja Svetog

pisma, promovisalo slobodu svesti, to jest tolerisanje razliitih verskih shvatanja, to
predstavlja jo jednu bitnu karakteristiku modernog sveta? Nema lakog odgovora na
ovo pitanje. Sam Luter se protivio propagiranju uverenja koja su po njegovom
miljenju pogreno tumaila Sveto pismo. Kalvin je naredio da se Mihael Servet
(Michael Servetus) koji je imao slobodoumne stavove u pogledu trojstva spali kao
jeretik, a Luterove pristalice ubijali su anabaptiste. Meutim, ubistva i razbijanje
drave koje su izazivali sektaki sukobi podstakli su neke mislioce, ukljuujui i deo
svetenstva, da proklamuju princip tolerancije. Tolerancija je postala jedna od
glavnih briga sekularno orijentisanih mislilaca prosvetiteljstva osamnaestog veka,
koji su se grozili brutalne hrianske povesti progona.
Reformacija je oslobodila plimu verskog fanatizma, iji je vrhunac bio u progonima i
'verskim ratovima' izmeu protestanata i katolika, koji su pustoili Evropu sve do
1648, do kraja Tridesetogodinjeg rata. Evropa se nije oslobodila ovog fanatizma.
ire sagledavajui istoriju Zapada, moglo bi se postaviti pitanje da li je fanatizam
verskih ratova vodio ka jo razornijim nacionalnim ratovima devetnaestog i
dvadesetog veka.