Jezici I Kulture U Vremenu I Prostoru PDF

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
ЈЕЗИЦИ И КУЛТУРЕ
У ВРЕМЕНУ И ПРОСТОРУ
IV/2
ТЕМАТСКИ ЗБОРНИК
НОВИ САД, 2014

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
ЈЕЗИЦИ И КУЛТУРЕ
У ВРЕМЕНУ И ПРОСТОРУ
IV/2
Тематски зборник
Нови Сад, 2014

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ У НОВОМ САДУ
60 година ширимо знање!
ЈЕЗИЦИ И КУЛТУРЕ У ВРЕМЕНУ И ПРОСТОРУ IV

JEZICI I KULTURE U VREMENU I PROSTORU IV
LANGUES ET CULTURES DANS LE TEMPS ET DANS LÈSPACE IV
LANGUAGES AND CULTURES IN TIME AND SPACE IV
ЯЗИКИ И КУЛТУРИ У ЧАСУ И ПРОСТОРУ IV
ЯЗЫКИ И КУЛЬТУРЫ ВО ВРЕМЕНИ И ПРОСТРАНСТВЕ IV
JAZYKY A KULTÚRY V PRIESTORE A ČASE IV
LINGUE E CULTURE NEL TEMPO E NELLO SPAZIO IV
LENGUAS Y CULTURAS EN TIEMPO Y ESPACIO IV
LIMBI ŞI CULTURI ÎN TIMP ŞI SPAŢIU IV
NYELVEK ÉS KULTÚRÁK IDŐBEN ÉS TÉRBEN IV
Уреднице
Проф. др Снежана Гудурић
Проф. др Марија Стефановић
Издавач:
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ У НОВОМ САДУ
За издавача
Проф. др Ивана Живанчевић Секеруш
Академски одбор:
Проф. др Ивана Живанчевић Секеруш
Проф. др Снежана Гудурић
Проф. др Твртко Прћић
Проф. др Владислава Гордић Петковић
Проф. др Едита Андрић
Проф. др Драгана Дробњак
Доц. др Јагода Гранић
Проф. др Октавија Неделку
Проф. др Давиде Астори
Проф. др Жан-Пол Мејер
Проф. др Михај Радан
Рецензенти Зборника:
Проф. др Ђорђијана Лунгу Бадја, Западни универзитет у Темишвару, Румунија
Проф. др Чедомир Стојменовић, Универзитет Св. Кирил и Методиј у Скопљу, Македонија
Проф. др Драган Коковић, Универзитет у Новом Саду, Србија
Штампање Зборника помогао је Покрајински секретаријат за науку и технолошки развој

АП Војводине.
ISBN 978-86-6065-325-5
У Зборнику су штампани изабрани радови изложени на конференцији Језици и културе
у времену и простору 4, одржаној на Филозофском факултету у Новом Саду 22.11.2014.
у оквиру истоименог Пројекта Министарства за просвету, науку и технолошки развој
Републике Србије, бр. 178002.
Рецензенти појединачних радова:
Georgeta Raţa (BUASVM, Темишвар, Румунија), Михај H. Радан (Западни универзитет

у Темишвару, Румунија), Davide Astori (Универзитет у Парми, Италија), Оctavia Nedelku
(Универзитет у Букурешту, Румунија), Adriana Stoichitoiu Ichim (Универзитет у Букурешту,
Румунија), Ksenija Djordjevic Léonard (Универзитет Пол-Валери, Монпелје, Француска),
Весна Килибарда (Универзитет Црне Горе, Црна Гора), Игор Лакић (Универзитет
Црне Горе, Црна Гора), Далибор Солдатић (Универзитет у Београду), Душка Кликовац
(Универзитет у Београду), Јелена Филиповић (Универзитет у Београду), Ана Вујовић
(Универзитет у Београду), Ана Елаковић-Ненадовић (Универзитет у Београду), Катарина
Митровић (Универзитет у Београду), Зорка Кашић (Универзитет у Београду), Весна
Половина (Универзитет у Београду), Гордана Терић (Универзитет у Београду), Жељко
Ђурић (Универзитет у Београду), Надежда Силашки (Универзитет у Београду), Татјана
Ђуровић (Универзитет у Београду), Јулијана Вучо (Универзитет у Београду), Татјана
Шотра (Универзитет у Београду), Милена Јовановић (Универзитет у Београду), Татјана
Самарџија-Грек (Универзитет у Београду), Предраг Мутавџић (Универзитет у Београду),
Веран Станојевић (Универзитет у Београду), Милица Винавер Ковић (Универзитет у
Београду), Минерва Трајловић-Кондан (Универзитет у Београду), Станислав Станковић
(Институт за српски језик САНУ, Београд), Радивоје Младеновић (Универзитет у
Крагујевцу), Анђелка Пејовић (Универзитет у Крагујевцу), Тијана Ашић (Универзитет у
Крагујевцу), Слободанка Китић (Државни универзитет у Новом Пазару), Весна Лопичић
(Универзитет у Нишу), Владимир Јовановић (Универзитет у Нишу), Татјана Пауновић
(Универзитет у Нишу), Биљана Мишић-Илић (Универзитет у Нишу), Милена Костић
(Универзитет у Нишу), Селена Станковић (Унивeрзитет у Нишу), Вера Васић (Универзитет
у Новом Саду), Свенка Савић (Универзитет у Новом Саду), Твртко Прћић (Универзитет
у Новом Саду), Дубравка Валић Недељковић (Универзитет у Новом Саду), Владислава
Гордић Петковић (Универзитет у Новом Саду), Едита Андрић (Универзитет у Новом
Саду), Љиљана Недељков (Универзитет у Новом Саду), Душанка Звекић Душановић
(Универзитет у Новом Саду), Марија Стефановић (Универзитет у Новом Саду), Зоран
Пауновић (Универзитет у Београду и Универзитет у Новом Саду), Маја Марковић
(Универзитет у Новом Саду), Ивана Ђурић Пауновић (Универзитет у Новом Саду),
Николина Зобеница (Универзитет у Новом Саду), Диана Поповић (Универзитет у Новом
Саду), Олга Панић Кавгић (Универзитет у Новом Саду), Соња Филиповић Ковачевић
(Универзитет у Новом Саду), Кристина Драговић (Универзитет у Новом Саду), Драгана
Дробњак (Универзитет у Новом Саду), Миливој Алановић (Универзитет у Новом Саду),
Ксенија Шуловић (Универзитет у Новом Саду), Кристијан Екер (Универзитет у Новом
Саду). Татјана Ђурин (Универзитет у Новом Саду), Љубица Влаховић (Универзитет у
Новом Саду), Дојчил Војводић (Универзитет у Новом Саду), Биљана Радић Бојанић
(Универзитет у Новом Саду), Жарко Бошњаковић (Универзитет у Новом Саду), Сабина
Халупка Решетар (Универзитет у Новом Саду), Вирђинија Поповић (Универзитет у
Новом Саду), Борис Стојковски (Универзитет у Новом Саду), Мирјана Стефановић
(Универзитет у Новом Саду), Бојана Стојановић Пантовић (Универзитет у Новом Саду),
Владимир Гвозден (Универзитет у Новом Саду), Тамара Валчић-Булић (Универзитет у
Новом Саду), Ифигенија Радуловић (Универзитет у Новом Саду), Снежана Вукадиновић,
(Универзитет у Новом Саду), Ђура Харди (Универзитет у Новом Саду), Мира Милић,
(Универзитет у Новом Саду), Александра Смирнов-Бркић, (Универзитет у Новом
Саду), Драгана Поповић (Универзитет у Новом Саду), Милан Ајџановић (Универзитет
у Новом Саду), Наташа Ајџановић (Универзитет у Новом Саду), Јасмина Дражић
(Универзитет у Новом Саду), Сања Кример-Габоровић (Универзитет у Новом Саду),
Борислава Ераковић (Универзитет у Новом Саду), Марина Курешевић (Универзитет у
Новом Саду), Ана Марић (Универзитет у Новом Саду), Жељко Милановић (Универзитет
у Новом Саду), Наташа Миливојевић (Универзитет у Новом Саду), Владислава Ружић
(Универзитет у Новом Саду), Гордана Штасни (Универзитет у Новом Саду), Светлана
Томин (Универзитет у Новом Саду), Душанка Вујовић (Универзитет у Новом Саду),
Мирослав Дудок (Универзитет у Новом Саду), Гордана Ристић (Универзитет у Новом
Саду), Александра Изгарјан (Универзитет у Новом Саду), Радмила Бодрич (Универзитет
у Новом Саду).
ПРЕДГОВОР
Тематски зборник Језици и културе у времену и простору IV излази у две књиге, Језици и
културе у времену и простору IV/1 и Језици и културе у времену и простору IV/2, и у њему су
сабрани радови истраживача са више универзитета и научних института из Србије, Румуније,
Француске, Италије, Грчке, Словеније, Босне и Херцеговине, Хрватске и Македоније у којима се
са различитих аспеката – дијахроног и синхроног, компаративног и контрастивног, теоријског и
примењеног, осветљавају питања европских језика, књижевности и култура, ентитета који се у
данашње време све брже мењају, али који ипак у тим променама успевају да очувају своју препо-
знатљивост и своје особености. И баш те особености, по којима се разликујемо једни од других,
али које долазе до изражаја управо у поређењу са другима, представљају непресушни извор ин-
спирације за ументика и увек нови изазов за истраживача.
Радови у Зборнику груписани су у поглавља на основу тематике којом се аутори баве.
У првој књизи сабрана су четири поглавља и то: Језик, култура, традиција, Језици и култу-
ре кроз време, Књижевне теме и Контрастивна анализа.
У поглављу Језик, култура, традиција, кроз jeданаест радова, аутори се баве симболиком боја
у различитим језицима и њиховом месту у обликовању исказа, затим метафоричком и метонимиј
ском концептуализацијом осећања љубави, вишејезичношћу у контексту очувања и развоја кул-
турне разноликости, обичајима везаним за културу касног средњег века, али и за културу периода
између 17. и 19. века, народном етимологијом у лирској фолклорној поезији, а један је рад посвећен
трагању за коренима Карашеваца, српског живља католичке вероисповести у Румунији. 5
Поглавље Језици и културе кроз време садржи пет радова у којима се са лингвистичког и
историјског аспекта осветљавају чињенице везане за старе (хебрејски, хититски, санскрит, латин-
ски, грчки, старофранцуски, српскословенски, рускословенски, славеносрпски) и савремене јези-
ке (италијански, француски, енглески, српски, грчки, румунски, арумунски, албански) и културе .
У поглављу Књижевне теме, кроз тринаест радова, дата су нека нова тумачења познатих
књижевних дела, отворена су врата универзума једног нобеловца, указано је на вредности путо-
писне и мигрантске књижевности, а показано је и како се кроз књижевно дело могу пласирати
неморал и клевете, али и како се кроз ту исту форму на најбољи начин могу укрстити интеркул-
туралност и свест о сопственом идентиту.
Радови сабрани у поглављу Контрастивна анализа баве се разноликом проблематиком која
се тиче најчешће два, али и више језика истовремено. Поред тема везаних за контрастивно проу-
чавање савремених језика и то француског и српског (три рада) и енглеског и српског (два рада),
у овом поглављу се налазе и два текста који доносе резултате истраживања чија је полазна тачка
латински језик, при чему се један текст фокусира на однос латинског и српског, док се у другом
показује утицај латинске граматике на обликовање граматика француског, енглеског, српског и
немачког језика.
Друга књига Зборника подељена је на шест поглавља: Језици у контакту, Лексикологија и

лексикографија, Традуктологија, Методика наставе, Једнојезичка истраживања и Језик и кул-
тура у медијима.
У поглављу Језици у контакту, кроз четири рада, аутори се, с једне стране, баве општом
методологијом језичких истраживања и показују да се она креће у правцу обједињене контакт-
но-контрастивне лингвистике која има своје сопствене принципе и примену, а са друге контакти-
ма српског језика са италијанским, француским и мађарским.
Поглавље Лексикологија и лексикографија доноси три рада који се баве трима проблемима
савремене лексикографије и то дефинисањем значења лексема кроз лексикографску праксу на
примерима енглеског и српског језика, транспоновањем енглеских метофоричких гимнастичких
термина на српски и фонетским аспектом старокњижевне лексике црквенословенске, рускосло-
венске, српскословенске или славеносрпске провенијенције у Речнику српскохрватског књиже-
вног и народног језика САНУ.
Четири рада сабрана у поглављу Традуктологија обрађују културолошке и лингвистичке
аспекте превођења кроз текстове о социјалном конструкционизму као једном од начина за разу-
мевање другог у преводилачком троуглу клијент – преводилац – представник државних служби,
о превођењу фразема између два језика који припадају истој породици, али различитим језичким
групама, као и о превођењу наслова српских играних филмова на енглески језик, док се један рад
бави местом подунавских Шваба у српској књижевности кроз призму теорије полисистема.
У поглављу Методика наставе, пет ауторки указују на проблеме који се јављају у настави
страног, мањинског, али и матерњег језика, као и на аспекте мотивације у учењу страног језика
(енглеског) ван формалног система образовања, нудећи одговарајућа решења за сваки иденти-
фиковани проблем.
Једанаест радова, сабраних у поглављу насловљеном Једнојезичка истраживања, обрађују
различите теме у оквиру једног језика: баве се значењским односима у унапред дефинисаним
синтагмама у енглеском језику, скрећеницама у немачком, придевским сложеницама, префикси-
раним глаголима са значењем задовољења потребе, формално-функцијским и садржинским ас-
пектима вербалног хумора и лексемама брате и човече као дискурсним маркерима у српском
језику, невербалном комуникацијом, као и експериментално-фонетским испитивањем дистинк-
ција дугих акцената у новосадском говору. Два рада баве се проблематиком везаном за словачки
језик: један указује на особености средњословачког наречја у Војводини, а други се односи на
називе професија са аспекта рода. Ово поглавље заокружује текст који се бави савременим ру-
ским језиком са аспекта одређивања морфемског статуса суфиксоида у овом словенском језику.
6
Шесто поглавље друге књиге Зборника, Језик и култура у медијима, посвећено је медијс-
ком простору, односно језику и култури у овом, по дефиницији интердисциплинарном и свакоме
веома лако доступном свету. Текстови у овом поглављу баве се проблемима законског уређивања
медијског простора, односно питањем на који начин подстакнути културу јавног интереса, а да
то не прерасте у опструкцију јавног информисања, употребом сливеница у српском политичком
дискурсу пласирaном преко различитих медија, али и енглеским као интернационалним језиком
у научним часописима из области друштвених и хуманистичких наука.
Све радове у овом Зборнику повезује једна танана, али веома чврста нит, а то је тежња да се
уоче, објасне и сачувају индивидуалност и разноликост које у савременом свету треба да подста-
кну боље разумевање не само туђег, него и свог сопственог културног и језичког наслеђа. Стога
Језици и културе у времену и простору IV настављају причу започету у претходним зборницима,
причу о свеопштем језичком и културном прожимању које доприноси богаћењу сваког појединца
вредностима оног другог, чувајући при томе језички и културни идентитет сваког од нас.
У Новом Саду, децембра 2014.
Снежана Гудурић
Марија Стефановић
САДРЖАЈ
Предговор............................................................................................................................................... 5
I ЈЕЗИЦИ У КОНТАКТУ................................................................................................................... 9
Julijana Vučo, Пицца naša nasušna.................................................................................................11
Snežana Gudurić – Dragana Drobnjak, Anglicizmi u francuskom i srpskom jeziku:
zajednički fond leksema i njihove semantičko-pragmatičke odlike................................................. 19
Tvrtko Prćić, Objedinjena kontaktno-kontrastivna lingvistika:
principi i primene.............................................................................................................................. 31
Rajsli Ilona, Nyelvi kontaktusjelenségek a vajdasági magyar mikrotoponimák körében.............. 47
II ЛЕКСИКОЛОГИЈА И ЛЕКСИКОГРАФИЈА........................................................................... 53
Маријана Богдановић, Фонетски аспект старокњижевне лексике у Речнику
српскохрватског књижевног и народног језика САНУ............................................................... 55
Mira Milić - Dušanka Tumin, Metaforički gimnastički termini u engleskom jeziku i njihovo
prevođenje na srpski......................................................................................................................... 65
7
Ana Halas, Definisanje značenja leksema u leksikografskoj praksi engleskog i srpskog jezika........ 77
III ТРАДУКТОЛОГИЈА.................................................................................................................... 89
Ivana Bošković, Socijalni konstrukcionizam kao jedan od načina razumevanja drugog u
„prevodilačkom trouglu“: klijent – prevodilac – predstavnik državnih službi................................. 91
Nikolina Zobenica, Podunavske Švabe u polisistemu srpske književnosti.................................... 101
Olga Panić Kavgić, Prevođenje naslova srpskih igranih filmova
na engleski jezik..............................................................................................................................117
Sara Ralić, Avoir les dents longues – être sans dents: prevođenje kulture – kultura prevođenja..... 127
IV МЕТОДИКА НАСТАВЕ............................................................................................................ 141

Biljana Babić, Greške u tvorbi oblika futura i na početnim nivoima učenja srpskog jezika
kao stranog...................................................................................................................................... 143
Radmila Bodrič, Motivacija za učenje engleskog kao stranog jezika van formalnog sistema
obrazovanja..................................................................................................................................... 155
Маја П. Ивановић, Сличности и разлике у писаној синтакси између две генерације
ученика четвртог разреда основне школе................................................................................... 177
Аnna Makišová, Vedomosti a znalosť slovenského jazyka ako materinského jazyka u žiakov
základných škôl.............................................................................................................................. 189
Jelena Marković, Metadiscourse in Undergraduate Textbooks:
does it ring a Bell?.......................................................................................................................... 197
Sabina Halupka-Rešetar – Ljiljana Knežević, Korelacija između spremnosti za pisanje na
engleskom jeziku i orijentacije ka učenju kod studenata društvenih i prirodnih nauka..................211
V ЈЕДНОЈЕЗИЧКА ИСТРАЖИВАЊА........................................................................................ 227

Jelena P. Đorđević, Značenjski odnosi u leksičko-semantičkoj grupi glagola smejanja
u engleskom jeziku......................................................................................................................... 229
Mirjana Zarifović, O skraćenicama u savremenom nemačkom jeziku......................................... 245
Vladimir Ž. Jovanović, Percepcija pridevskih složenica kod govornika srpskog jezika............... 251
Tomislav Levačić, U kakvom se smislu može govoriti o sufiksoidima u suvremenom ruskom
jeziku?............................................................................................................................................. 263
Anna Makišová, Názvy povolaní z aspektu rodu.......................................................................... 271
Ana Marić, Stredoslovenské nárečia vo vojvodine....................................................................... 279
Sanja Maričić, Lekseme brate i čoveče kao diskursni markeri u komunikaciji srpske omladine..... 289
Вања Миљковић, О префиксираним глаголима са значењем задовољења потребе у
савременом српском језику.......................................................................................................... 301
Vesna Polovina - Natalija Panić Cerovski, Leksika neverbalne komunikacije........................... 315
Diana Prodanović-Stankić, Formalno-funkcijski i sadržinski aspekti verbalnog humora na
srpskom jeziku................................................................................................................................ 325
Dejan Sredojević, Eksperimentalno-fonetsko ispitivanje distinkcija između dugosilaznog i
dugouzlaznog akcenta u novosadskom govoru.............................................................................. 335
VI ЈЕЗИК И КУЛТУРА У МЕДИЈИМА...................................................................................... 343

Dubravka Valić Nedeljković, Novi medijski zakoni: podsticaj kulturi javnog interesa ili
opstrukcija javnog informisanja..................................................................................................... 345
Gordana Lalić-Krstin, Upotreba slivenica u srpskom političkom diskursu................................. 355
Jelena Filipović, Academic Publishing from the Periphery: English as the International
Languge of Scientific Publications in Humanities and Social Sciences......................................... 367
I
ЈЕЗИЦИ У КОНТАКТУ
Julijana Vučo
ПИЦЦА NAŠA NASUŠNA*1
U radu koji se svrstava u jezičke pejzaže (engl. linguistic landscape), savremenu, interdisciplinarnu oblast socio-
lingvistike koja obuhvata tumačenja jezičkih pojava u javnom prostoru, govori se o globalnom fenomenu „pice“
(it. pizza), koji je sedamdesetih godina prošlog veka zauvek preplavio i osvojio i naše krajeve. Susretanje italijan-
ske i kulture srpskih domaćina doživelo je nekoliko faza: od prvog oduševljenja novinom i prilagođavanja ukusu
domaćih korisnika, preko autohtonih formi stvorenih pod uticajem lokalnih navika i običaja, do ponovnog vra-
ćanja „pravom“ italijanskom originalnom uzoru, svi ovi oblici „pica efekta“ i danas paralelno i nesmetano koeg-
zistiraju. U istraživanju se, osim kulturno-istorisjkog razvoja ovog interkulturnog susretanja, prate i međujezičke
realizacije, sličnosti, različitosti i posebnosti dokumentovane i ilustrovane u terenskim istraživanjima.
Ključne reči : sociolingvistika, jezički pejzaži, interdisciplinarnost, interkulturna susretanja, „pica efekat“
1. O JEZIČKIM PEJZAŽIMA
Na granici između kulurne istorije, sociologije, psihologije, kulturne geografije, istorije umetno-
sti, antropologije, lingvistike i primenjene lingvistike, nalazi se savremeni lingvokulturološki i pre svega
sociolingvistički pristup izučavanju savremene kulturne istorije svakodnevnog života. U scenografiji
koja predstavlja javni prostor, u specifičnom kulturno-istorijskom kontekstu, javljaju se i žive jezički
pejzaži koji svedoče o oblicima interkulturne akcije u vremenu i prostoru. Brojni su autori i brojna dela
koja su se poslednjih godina bavila raznovrsnim problemima vezanim za jezik javnog prostora (Gorter,
11
2006; Pennycook, 2010; Shohamy-Gorter, 2009; Shohamy- Eliyer-Rafael -Barni, 2010;, Bagna-Barni,
2007, Вучо, 2014, etc.). Kalve smatra da postoje dva tipa znakova, dve vrste markiranja teritorije, in
vitro i in vivo (Calve, 1990:75). Prve u javnom prostoru stvara, ispisuje vlast – to su napisi na državnim
zgradama, nazivi ulica, mesta, signalizacija itd., dok se pojam in vivo, odnosi na jezičke realizacije koje
su u javnom prostoru stvorili građani: imena radnji, grafiti, reklame, jelovnici, javni prostori koje kori-
snici sami jezički bogate – škole, učionice itd.
Elemenati koji čine jezičke pejzaže predstavljaju svedočanstvo o raznovrsnim jezičkim upotre-
bama u nekom javnom prostoru. Landri i Bourhis (1997:25) smatraju da u istorisjki multietničkim i
višejezičnim sredinama jezik javnih putnih znakova, reklama na bilbordima, imena ulica, mesta, nazivi
trgovinskih radnji i javnih napisa na vladinim zgradama čini jezičke pejzaže koji obeležavaju neku
oblast, terioriju ili neki urbani sklop. Funkcija ovih jezičkih izraza može biti statusno informativna,
kada u višejezičnim i višenacionalnim sredinama označava prisustvo jedne ili druge jezičke zajednice
i njihovih jezika koji se koriste u datoj oblasti, ali i simbolička, kada se odnosi na prisustvo određenog
jezika i služi kao dokaz pozitivnog stava okruženja prema datom jeziku ili jeziku porekla.
Svedočanstva o napisima na drugim jezicima mogu imati i drugaciji značaj od pozivanja na neki
od modela identiteta (Vedovelli, 2005). Banja i Barnijeva (2007:534) smatraju, nadovezujući se na već
pomenute autore da se razlozi za stvaranje raznovrsne urbane jezičke panorame mogu povezati sa broj-
nim faktorima kao što su oni koji se tiču predstavljanja svog identiteta putem jezika (Goffmann,1963,
1981), ostvarivanja putem jezika, težnji da se pojave na javnoj sceni (Ben-Rafael et al., 2006: 9), moći
jezika podstaknutoj društveno političkim odnosima i snagama (Bourdieu, 1983, 1993); slanja poruka sa
jasnim ciljem da se pridobiju korisnici i klijenti (Ben-Rafael et al., 2006: 9).
*
Ovaj rad izrađen je u okviru projekta „Dinamika struktura srpskog jezika”, 178014, koji finansira Ministarstvo prosvete,
nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.
Julijana Vučo
Ovaj rad o pici (it. pizza) u našem okruženju pre svega postavljamo u vezu sa ovim poslednjim
stanovištem koje objašnjava prisustvo pozajmljenica i egzotizama u javnom, urbanom prostoru, dovo-
deći ih u odnos sa prestižom određenih jezika i njihovim upotrebnim kontekstima. Dinamika savreme-
nih globalizacijskih procesa i njihovih efekata u društvenom kontekstu i javnom prostoru najuočljivije
se prepoznaje u gradovima (Chríost, 2007) koji, u specifičnim urbanim jezičkim pejzažima poprimaju
ulogu „izloga“, ali pre svega prostora u kome se jezici prepliću, smenjuju i stvaraju specifičnu sliku
prostornih jezičkih slika.
2. O PREDMETU ISTRAŽIVANJA
Italijanski jezik je nosilac opštepoznate intelekturne tradicije i poseduje snagu generisanja novih
funkcija i upotrebnih mogućnosti, te ga te dve osobine, tradicija i inovacija, čine privlačnim i moćnim
na svetskom nivou. Devetnaesti je po broju govornika, ali zauzima četvrto mesto po količini privlačno-
sti1.
Prisustvo italijanskog jezika u jezičkim pejzažima na globalnom planu govori o odnosima među
jezicima koji se konkretizuju u nadmetanju vitalnosti nekog jezika u međunarodnoj dimenziji, kao i
društvenih procesa koji se odnose i na strane jezike. Upotreba stranih jezika u tom kontekstu čini se
sastavnim delom globalizovanog sveta u kome živimo, gde svojevrsnoj dijalektičkoj dinamici engleski
jezik preovlađuje, ali ni ostali jezici ne zaostaju (Bagna, Barni, 2007:530).
Naša pažnja posvećuje se komunikativnim realizacijama u vidljivim sferama javnih i društvenih
odnosa u urbanim jezičkim okvirima. Pojava italijanskog jezika u jezičkim pejzažima Srbije nije izo-
lovana od iste pojave u svetskim razmerama i razmatrana je u nekoliko ogleda (Moderc, 2008, Vučo,
2014).
U ovom radu bavićemo se recepcijom samo jednog fenomena italijanskog porekla, leksema pica2,
pojave koju ćemo posmatrati dvojako, kroz njenu kulturno-istorijsku recepciju, prihvatanje, transforma-
12 cije i kvalitet asimilacije u kontekst srpske (beogradske) svakodnevice, a i kao predmet jezičke varija-
cije, najčešće ortografske prirode, kao i kvalitet integrisanosti pojma u jezički kontekst srpskog jezika
kroz pojave kao što su ortografska tačnost, pseudoitalijanismi, konglomerati, neologizmi itd. Pojavu i
recepciju reči i pojma pica u srpskoj sredini ne dovodimo samo u vezu sa italijanskim jezikom i pozi-
tivnim stavovima prema italijanskom jeziku i italijanskoj kulturi (Vedovelli, Machetti, 2006, Vedovelli,
2005, Vučo, 2010, Vedovelli, Casini, 2013), već ih posmatramo pre svega kao globalni fenomen čija se
velika popularnost prelila iz italijanskih lokalnih, regionalnih i nacionalnih okvira u raznovrsne običajne
i jezičke oblike i nove gastronomske forme na prostranstvo čitavog sveta3.
3. PUTEVIMA RECEPCIJE - OD PIZZE DO ПИЦЦЕ
Podaci za ovo istraživanje sakupljeni su u okviru šire kolekcije podataka oformljene sa ciljem da
svedoči o prisustvu italijanskog jezika u javnoj društvenoj komuniukaciji u jezičkim pejzažima Srbije.
1
Više o snazi i privlačnosti italijanskog jezika u svetu i u Srbiji detaljnije u De Mauro et al., 2002, Calvet, 2002, Vučo, 2010.
2
O nastanku, specifičnostima i karakteristikama jednog od najpopularnijih jela na svetu neće biti reči u ovom radu. Vidi više
u Kostjukovič, 2007, Capati, Montanari, 2003, Ćosić, 2015. itd.
3
Ovakvo globalno širenje sa povratnim dejstvom dobilo je upravo po pici naziv „pizza efekat“, što u širem smislu podrazumeva
transfer i njen reverzibilni proces na globalnom nivou (Capatti, Montanari, 2003:309). Termin je nastao prateći prostorno
kretanje ovog italijanskog jela, prvobitno siromašnog, sastavljenog od jednostavnih ingredijenata (hlebno testo i paradajz).
Zajedno sa italijanskim imigrantima pica se preselila u Ameriku, da bi se, obogaćena i složenija, nakon Drugog svetskog
rata raširila Evropom i svetom, i vratila u Italiju. Danas se na „pica efekat“ može naići u različitim oblastima društvenih i
kulturnih aktivnosti i pojava. Dovodi se u vezu sa političkim, religioznim i ekonomskim značenjem gde se određene ideje
ili pojave npr. islamski terorizam, javljaju u novom obliku. Termin je skovao profesor na Univerzitetu Sirakjuz, Agehananda
Bharati (Bharati, 1980), (“Indian Expatriates in North America and neo-Hindu Movements”, u Vinayshil Gautam; J. S.
Yadava, The Communication of Ideas, Concept Publishing Company, str. 245.
ПИЦЦА NAŠA NASUŠNA
Ovaj prilog recepciji fenomena pice u našoj sredini zasnovan je na kvalitativnom tumačenju
pojave, koristeći više metodoloških postupaka: autorefleksiju, autoetnografsko prenošenje sopstvenog
proživljenog iskustva (Sikimić, 2012), sakupljanje i analizovanje podataka iz medijskih štiva (novinskih
članaka, tekstova sa interneta, reklama i jelovnika) i intervjue sa nekolicinom vlasnika nekadašnjih i
sadašnjih picerija u Beogradu kao autentičnim svedocima nastajanja i razvoja fenomena. Analizovani su
podaci o 65 picerija i ugostiteljskih radnji koji imaju ovaj italijanski specijalitet u svojoj ponudi.
Podaci su prikazani u formi osvrta na kultrunu i jezičku recepciju fenomena.
3.1. Kulturna recepcija – neki primeri recepcije reči pizza u nas4
Život italijanskog specijaliteta koji bi se mogao smatrati i najrasprostranjenijim gastronomskim

simbolom dvadesetog veka u našem društvenom okruženju prošao je nekoliko faza koje su se razlikova-
le po kvalitetu doživljaja i kvalitetu proizvoda koji se nudio. Te faze su nastupale jedna za drugom, ni-
kada se nisu nadovezivale, već su one prethodne nastavljaje da žive sa narednim, čineći tako jedinstvenu
celinu i raznovrsnost i šarolikost pojave.
Kako nas upućuje Ćosić (2015), ima potvrda da je pica bila poznata u našim krajevima i između
dva rata. U posleratnom dobu, pica se u Beogradu pojavila sedamdesetih godina kao reakcija na global-
nu pojavu, ali i na jake veze koje je srpska sredina imala sa Italijom koja je, sa italijanskim ekonomskim
bumom šezdesetih godina postala jedan od kulturnih i običajnih obrazaca (Vučo, 2010, Moderc, 2008).
Prve pice u našem okruženju podražavale su italijanski originalni proizvod, ali su bile i prilago-
đene ukusu domaćeg korisnika. Stvorene su i autohtone forme, pod uticajem lokalnih navika i običa-
ja. Poslednjih godina, sa ponovnom pojačanom mobilnošću, korigovanim i znalačkim ukusom lokalne
publike, povećanim prisustvom stranaca, a i povratkom restoratera koji su sticali iskustva u Italiji ili u
italijanskim restoranima u svetu, pica se vraća zahtevu za poštovanjem originalnog, italijanskog uzora,
tako da danas svi ovi oblici paralelno egzistiraju i imaju svoje korisnike. 13
Prva „državna“ picerija nalazila se u nekada kultnom restoranu „Pod lipom“5 u Makedonskoj
ulici i u restoranima PKB-a na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa, sadašnjem Nikole Pašića, kao i u re-
storanima „Snežana“ i „Atina“, što je praktično bio prvi lanac fast-food picerija u Srbiji6 .
Prva privatna picerija bila je (čuvena) „MB“ na uglu ulice koja se tada zvala Borisa Kidriča, a
sada Beogradska, i Njegoševe, zatim picerija „M“ u Vlajkovićevoj i „Košava“ u tadašnjoj Ulici 7. jula,
sada Kralja Petra. Tek kasnije, devedesetih, odlazak u piceriju postaje svakodnevica, pica se služi „na
parče“, kupuje se „za poneti“.
Pica će biti prva preteča keteringa, hrana koja se poručuje telefonom i jede kod kuće, a reklamni
radijski slogan prve picerije „Alo alo“ „323 139, picu donosimo i u krevet“ pamtiće se dugo kao simbol
promene načina konzumiranja hrane kod nas.
Konzumiranje pice više ne predstavlja poseban društveni događaj, kako se svojih prvih odlazaka
u piceriju, u razgovoru sa autorkom teksta, seća današnji vlasnik poznate picerije „Alo alo“ Dejan Ma-
4
Proces prihvatanja pice u našoj sredini posmatramo kroz autoetnografsko sećanje i uspomene sagovornika, kao i podatke
sakupljene u štampi i elektronskim medijima pretežno za područje Beograda.
5
Godine 2003. otvara se u restoranu „Pod lipom“ i prvi „Pizza Hut“ restoran, američki lanac italijanskih proizvoda grčkih
vlasnika, reklamiran kao „prva svetska picerija“. Izvor: Beograd sinoć dobio prvu svetsku piceriju. Za gurmanske šmeke-
re. Politika Ekspres, petak, 3.oktobar 2003., str. 17, B. Nedeljković – D. Lazić). Pizza Hat je zatvoren 2003. godine. Izvor:
Pizzaa Hut je zatvorio svoj restoran u Beogradu posle devet godina rada: „“Pizza Hut” u Beogradu propao“, 14.11.2012. |
09:32, http://mondo.rs/a267698/Info/Ekonomija/Pizza-Hut-u-Beogradu-propao.html ˂07.08.2015.˃
6
Govoreći o pretečama noćnog života u Beogradu po kome je glavni grad Srbije sada u vrhu svih lista dobre zabave u svetu,
Branko Ružić svedoči “jedna od prvih picerija nalazila se upravo u podrumu „Lipe”. Ali to nije bila prva picerija u Beogradu.
Lokacija gde će se prvi put razvući čuveni italijanski specijalitet otvorena je na Trgu Marksa i Engelsa, danas Trgu Nikole
Pašića. Nju nisu otvorili brkati sicilijanci već PKB. Ipak, naši ljudi su bili kreativni pa je picama ubrizgan i domaći sastojak.
U arsenalu su se našli nazivi „šumadinka”, „užičanka”, a u skladu sa bratstvom i jedinstvom i pica zvana „dalmatinka”.
Poznata picerija, ali u privatnom vlasništvu, bila je MB.“ (Ružić, 2011).
Julijana Vučo
sut: „Odlazili smo sa roditeljima u piceriju „Snežana“, lepo se oblačili i dolazili da sa tim novim jelom
proživimo i ushićenost Italijom i nečim drugačijim od poznate svakodnevice, doživljavali susret sa onim
što smo zamišljali da Italija jeste. Pica je bila nešto posebno za sve nas“.
Devedesete su donele period kada se pica učvrstila kao afirmisana, jednostavna i jeftina brza hra-
na, a i kao pekarski proizvod, kombinacija tradicionalnog i inventivnih, specifičnih ponuda sa lokalnim
obeležjima7. Ovakve pojave registruje se i u regionu u u svetu.
Susreti kultura i međujezički uticaji, ovde se slažemo sa Modercom (2008), mogu se posmatrati
kao uticaji “spolja”, koji neposredno unose reči u punom konotativnom i denotativnom značenju u neku
sredinu, ali i kao promene “iznutra”, na globalnom planu, u svakoj pojedinačnoj sredini, koje svoju
realizaciju nalaze u nadovezivanju na autohtone oblike i značenja, formirajući nove forme posebnih
vrednosti i značenja, poznatih i kao “pizza efekat” o kome je vec bilo reči.
3.2. Jezička recepcija – neki primeri upotrebe leksema pizza u nas
Velika rasprostranjenost italijanizama u svetu po Danezijevom mišljenju u uskoj je vezi sa spo-

sobnošću da privuku mehanizme povezane sa pozitivnim značenjem, što je od presudnog značaja za
prisustvo italijanizama ili stvaranje pseudoitalijanizama (Danesi, 2006, Moderc, 2008).
U novijim istraživanjima italijanizama u svetu8 leksem pizza u najvećoj meri ponaša se kao in-
ternacionalizam kod koga se više ne oseća strukturalna veza sa italijanskim jezikom, kao ni vrednost
nosioca pozitivnog odnosa prema Italiji i Italijanima i simbolima „italijanstva“. Ova reč postala je deo
rečnika različitih jezika i u najvećoj meri je uključena u leksičke sisteme tih jezika. Po nalazima Barni-
jeve i Banja (2007:545), pica spada u one reči za koje postoji veliki broj adaptacija u lokalnim jezicima,
te za tu pojavu daju primere, najčešće iz engleskog jezika, množine pizzas, složenih konstrukcija sa
rečima lokalnog jezika kao što su za engleski npr. pizza express, pizza & wine, pizza jazz ecc.). Pizza se
upotrebljava i kroz svoje derivativne oblike pizzeria, pizzetta, kao i dijalektalne oblike npr. pizzarella.
14 Autorke zaključuju da se upotreba ovog leksema u drugim sredinama ne može posmatrati izolovano,
već kao sastavni deo neke paradigmatske serije, te je tako povezan sa morfološkim mehanizmima koji
se rasprostiru podjednako kao i reči. Na taj način, zaključuju Barnijeva i Banja, kontekst javne komuni-
kacije van matičnog jezičkog područja postaje amplifikator morfoloških modela i sintagmatskih shema.
Mesto italijanskog jezika u Srbiji i njegova posebna rasprostranjenost u ugostiteljstvu i modi,
smatra Moderc (2008: 284), u uskoj je vezi sa kulturnim modelom koji Italija odašilje u svet. Italijanski
jezik u Srbiji snažno je prisutan u oblastima kao što su ugostiteljstvo i moda, a upotrebom italijanizama
ili pseudoitalijanizama „stvaraju se, kod potrošača ili korisnika usluga, asocijacije na stil i kvalitet koji
se, gotovo stereotipno, vezuju za Italiju i italijanske proizvode“. Isti autor zaključuje da ne postoji i arti-
kulisana, promišljena primena italijanskog jezika u formiranju naziva firmi i napisa, te da veliki deo ita-
lijanskih ili pseudoitalijanskih rešenja poseduje brojna jezička i kulturološka odstupanja koja potvrđuju
pre svega nepoznavanje italijanskog jezika, ali i konotativnih dimenzija upotrebljenih reči i sintagmi.
Jednojezični italijanski rečnici većinom su saglasni da je pica – pizza [pìz-za] imenica ženskog
roda, neka vrsta tanke pogače zamešene od brašna vode i kvasca, začinjena na različite načine i pečena
u pećnici. Kao vreme kada se javila u italijanskom jeziku određuje se XIV vek.
U srpskom jeziku radi se o internacionalizmu kod koga se više ne oseća strukturna veza sa ita-
lijanskim jezikom i koja je sada već deo leksičkog fonda brojnih jezika. U srpski jezik pica je ušla si-
gurno mnogo pre sedamdesetih godina, kada su i prve pice, kao kuriozitet svetskog zamaha, počele da
7
Pica burek je, npr., novo izdanje tradicionalnog specijaliteta u našim krajevima, dok se javljaju i novi načini korišćenja.
Ove pseudo pice, preponatljive su po seriji dodataka. Reklamirajući se i prizivajući korisnike, najpoznatiji od ovih
brenodva,“Bucko“, osnovan 1997., omiljen je kod korisnika. Svesni iskoraka iz tradicionalnih okvira italijanskog ukusa sebe
predstavljaju pod motom „De gustibus non disputandur“ http://www.bucko.rs/
8
Bagna i Barnijeva u radu koji je kvantitativno i kvalitativno tumačio pojavu italijanizama u 26 svetskih gradova, (2007:542)
nalaze da je leksam „pizza“, koji kvalitaticno pripada domenu kulture, na prvom mestu, prisutan u svim zemljama koje je
obuhvatilo istraživanje.
se služe u Beogradu. U svom izdanju iz 1972. Godine, Vujaklijin „Rečnik stranih reči“ još uvek nema
ovu odrednicu. Međutim, u istom rečniku, u izdanju iz 1992. nalazimo odrednicu koja picu definiše
u srpskom kao „pica (ital. pizza) jelo od tankog testa navedenog sirom, pečurkama, jajima, slaninom,
paradajzom i dr.“.
I ostali imaju usaglašene stavove o značenju ove reči te Rečnik Matice srpke (2007) daje značenje
„vrsta italijanskog jela od pečenog testa s raznoraznim nadevom po površini“, a Klajn i Šipka (2008)
ukazuju na odrednicu „ pica“ kao imenicu italijanskog porekla, svrstavaju je u kulinarsku termino-
logiju i objašnjavaju da označava „pečeno testo okruglog oblika posuto sirom, paradajzom i raznim
začinima“9 .
U vezi sa semantičkom vrednošću leksema, iz gornjeg izlaganja (3.2) o kulturnoj recepciji feno-
mena, može se zaključiti da pica u srpskom uvek označava neku vrstu tanke pogače posutu paradajzom
sirom i drugim namirnicama koje u manjoj ili većoj meri jesu ili podsećaju na poznati italijanski speci-
jalitet.
Reč pica će se takođe koristiti i da označi vrstu, kvalitet u višečlanim konstrukcijama (pica na
parče, pica na metar, pica na drva, pica za poneti), nadev nekog drugog proizvoda koji u sebi najčešće
sadrži sve zajedno ili neke od sledećih sastojaka gde je paradajz uvek obavezan: sir, šunku, origano i
bosiljak (pica burek, pica sendvič,) ili proizvod sa ukusom ili mirisom ovog proizvoda (pica kečap, pica
krekeri, pica brusketi, pica rols - pizza rolls) itd.
Pica će se naći u svakodnevnoj upotrebi i kao sastavni deo polirematskih sintetizovanih konstruk-
cija koje bliže određuju predmet ili profesiju određujući je monoreferentnom tačnošću (pica majstor,
pica peć, pica parče).
Našu pažnju privlači kolebanje u grafemičkoj i ortografskoj formulaciji napisa kojima se reč pica
javlja u javnom prostoru, u napisima, reklamama, jelovnicima. Naišli smo na više formi koje zahtevaju
komentar: pizza, piza, pica, пица, пизза, и пицца, kao i oblik adaptirane pozajmljenice u množini
pizze. Većina ovih upotreba je kontekstualizovana javnim prostorom u kome se nalazi ili nedoumicama,
aspiracijama i kulturnim ili jezičkim dilemama ili jednostavnim neznanjem.
15
Verujemo da u ispisivanju reči pica u javnom postoru, kao često i u izgovoru, postoji određeni
kulturni zazor budući da se radi o frekventnim asocijacijama sa odgovarajućim srpskim homonimom,
odnosno o homografom.
Na napisima koji označavaju picu, verovatno zbog izbegavanja pomenutih neprimerenih pove-
zivanja, najčešće će se naći neadaptirana pozajmljenica u svom izvornom, italijanskom obliku pizza.
Čak i za reč pica u upotrebi u kojoj je adaptirana pozajmljenica, u množini, koristi se italijanska
grafija, vidi Sliku br.1.
9
Izvdenica „picerija“ naći ć se u Vujaklijinom „Rečniku stranih reči“, izdanje 1992. „picerija (ital. pizzeria) lokal u kome
se spravlja i poslužuje pica“, i u „Velikom rečniku stranih reči“, autora Klajna i Šipke, „picerija“ se predstavlja kao“
ugostiteljski objekat u kojem se pripremeju i poslužuju pice“. U „Rečniku Matice srpske“ reč „picerija“, mesto na kome se
prodaje i spravlja pica, nije uključena u spisak obrađenih reči. Moguća izvdenica „picajolo“, radnik u piceriji, specijalista za
spravljanje pice, reč koja se često može kolokvijalno upotrebiti i sresti, ne nalazi se ni u jednom rečniku.
Julijana Vučo
Slika 1. Pekara „Shtek“, BAS, Beogradska autobuska stanica, 15.04.2013.
Podjednako često koriste se i adaptirane pozajmljenice na srpskom jeziku ispisane latinicom... i

ćirilicom, Slike 2 i 3.
16
Slika br. 2. Pekara „Toto“, Ulica Svetozara

Slika br. 3. Picerija u Ulici Vojvode Stepe,
Markovića 36,
Voždovac, Beograd, 15.01.2013.
Beograd, 12.08.2015.
Slika br. 5. Restoran brze hrane u hotelu „Kasina“, Terazije, Beograd, 20.04.2013.
4. ZAKLJUČAK
Istraživanja kojima se bavi oblast sociolingvistike o jezičkim pojavama u javnom prostoru, koja
se poslednjih decenija afirmiše pod imenom jezički pejzaži, ispisuju svojim interdisciplinarnim pristu-
pom svojevrsna svedočanstva o upotrebi jezikâ u urbanim sredinama u vremenu i prostoru. U urbanom
prostoru savremenih gradova prisutni su raznovrsni napisi na brojnim jezicima. Posmatrajući u ovom
radu fenomen recepcije italijanskog kulinarskog specijaliteta, pice, u našim krajevima, na osnovu istra-
živanja novinskih članaka i tekstova na internetu, razgovora sa savremenicima, fotografske dokumen-
tacije, pratili smo recepciju ovog fenomena u njegovim realizacijama integrisanim u kulturni i jezički
sistem. U prvom delu rada, poisvećenom kulturnoj recepciji, uočili smo nekoliko faza u načinu uključi-
vanja ove pojave u našu stvarnost i primetili da svi oblici u vremenu funkcionišu skladno, koordinirano
i paralelno, kao što je slučaj i u globalnom svetskom okruženju. Jezički deo istraživanja pokazao je da se
ova reč italijanskog porekla koristi višestruko, kao adaptirana i neadaptirana pozajmljenica, kao sastavni
deo novih jezičkih upotreba, da se javlja u više grafičkih pojavnih oblika za šta se koriste oba pisma,
srpskog jezika, ćirilica i latinica.
Literatura
Bagna, C. & Barni, M. (2007). La lingua italiana nella comunicazione pubblica / sociale planetaria, Studi italiani
di linguistica teorica e applicata, anno xxxvi, numero 3, Siena.
Ben-Rafael E., Shohamy E., Hasan Amara M., Trumper-Hecht N. (2006). Linguistic Landscape and
Multiculturalism: A Jewish-Arab Comparative Study, U: Gorter D., Linguistic Landscape: A New Approach
to Multilingualism, Clevedon-Buffalo-Toronto, Multilingual Matters, pp. 7-30.
Bharati, A.(1980). Indian Expatriates in North America and neo-Hindu Movements, u: Vinayshil Gautam; J. S.
Yadava, The Communication of Ideas, Concept Publishing Company, str. 245.
Bourdieu, P. (1983). La distinction: Critique sociale du jugement, Paris, Les éditions de Minuit.
Bourdieu P. (1993). The Field of Cultural Production: Essays on Art and Literature, Columbia University Press.
17
Calvet, L.J. (1990). Des mots sur les murs: Une comparaison entre Paris et Dakar. U: Robert Chaudenson (ur.).
Des langues et des villes (Actes du colloque international à Dakar, du 15 au 17 décembre 1990), pp. 73–83.
Paris: Agence de coopération culturelle et technique.
Calvet, L.J. (1994) Les voix de la ville: Introduction à la sociolinguistique urbaine. Paris: Payot et Rivages.
Capatti, A., Montanari, M. O’Healy, A. (2003) Italian Cuisine: A Cultural History. New York: Columbia University
Press.
Calvet, L.J. (2002). Le marché aux langues. Les effets linguistiques de la mondialisation, Paris, Plon.
Chríost, D.M.G. (2007). Language and the City. Language and Globalization, New York, Palgrave Macmillan.
Ćosić, P. (2015) Pica u našim krajevima. Prva drzavna picerija, PKB na trgu Marksa I Engelsa. http://www.
audiolinux.com/krompir/dostava/pizza/index.html ˂13.08.2015.˃
Danesi, M. (2006). Brands. New York and London: Routledge
De Mauro, T., Vedovelli, M., Barni, M., Miraglia, L. (2002), Italiano 2000. I pubblici e le motivazioni dell!italiano
diffuso fra stranieri, Roma, Bulzoni.
Goffman E. (1963). Behavior in Public Places. New York, Free Press.
Goffman E. (1981). Forms of Talk. Philadelphia, University of Pennsylvania Press.
Gorter, D. (2006) Linguistic Landscape a New Approach to Multilingualism, Multilingual Matters, Clevedon,
Kostjukovič, E. (2007). Zašto Italijani vole da pričaju o jelu, PAIDEIA, Beograd.
Landry R., Bourhis R.Y. (1997). Linguistic landscape and ethnolinguistic vitality: an empirical study, Journal of
Language and Social Psychology, 16, 1, pp. 24-49.
Moderc, S. (2008). Globalizacija iznutra: italijanizmi i pseudoitalijanizmi u nazivima preduzeća u Srbiji. Jezik,
književnost, globalizacija, Tematski zbornik radova. Filozofski fakultet u Nišu., str. 283-292.
Paennycook, A. (2010) Language as a Local Practice, Routledge, New York.
Rosić, B. (2011) Cepelin, Papagaj, Demija i „bermudski trougao” http://www.pressonline.rs/zabava/life-
style/166277/cepelin-papagaj-demija-i-bermudski-trougao.html, ˂09.08.2015.˃
Shohamy, E, Ben Rafael, E. Barni, M. (eds.), 2010. Linguistic landscape in the city, Multilingual Matters.
Julijana Vučo
Shohamy, E. and Gorter D. (eds.) 2009. Linguistic landscape: Expanding the scenery, Routledge, London.
Vedovelli, M. (2005). L!italiano nel mondo da lingua straniera a lingua identitaria: il caso “freddoccino!, SILTA,
XXXIV, 3, pp. 585-609.
Vedovelli, M., Casini, S. (2013) Italianismi e pseudoitalianismi in Giappone: le radici profonde di una consonanza
culturale nel mondo globale. U: M. K. Gesuato, P. Peruzzi (ur.), La lingua italiana in Giappone (2), Istituto
Italiano di Cultura – Tokyo, Tokyo, str. 34-106.
Vedovelli M., Machetti S., 2006, Italiano e lingue esotiche in contatto nella comunicazione sociale: il caso degli
italianismi a Tokyo. U: E. Banfi, G. Iannàccaro (ur.), Lo spazio linguistico italiano e le “lingue esotiche”.
Rapporti e reciproci influssi, Bulzoni, Roma.
Vučo, J. 2010, Kulturni i jezički stereotipi u stavovima mladih: Italija u jadranskom ogledalu, Jezički sistem i
upotreba jezika, Kovačević, M. (ur.), Filološko-umetnički fakultet, Skupština grada, Kragujevac, str. 351
– 358.
Vučo, J. (2014) Jeka spokoja - poruke italijanskog vojnog groblja u Beogradu, Vraneš, A. i Marković Lj. (ur.).,
Kultura u potrazi za novom paradigmom 4, Filološki fakultet, Beograd, str. 114 – 125.
Rečnici:
Сикимић, Б. (2012). Тимски теренски рад Балканолошког института САНУ. Развој истраживачких циљева и
метода, Зборник радова етнографског института САНУ: Теренска истраживања - поетика сусрета,
167 – 198. http://www.etno-institut.co.rs/cir/zbornik/27.php ˂09.08.2015.
Rečnici
RMS 1. РМС1: Речник српскога језика (2007). Нови Сад: Матица српска.
Вујаклија, М. (1973). Лексикон страних речи и израза. Београд: Просвета.
Вујаклија, М. (1992). Лексикон страних речи и израза. Београд: Просвета.
18 Клајн, И. / Шипка, М. (2006). Велики речних страних речи и израза. Нови Сад: Прометеј.
Клајн, И. / Шипка, М. (2008). Велики речних страних речи и израза. Нови Сад: Прометеј.
Sabatini F., Coletti, V., Il Sabtini Coletti Dizionario della lingua italiana, Sansoni.
GIVE US THIS DAY OUR DAILY ПИЦЦА
Summary
The subject of the researches of sociolinguistics that treats linguistic phenomena in public spaces, known as lin-
guistic landscapes, describes important testimonies about language use in urban settings in time and space with an
interdisciplinary approach. The urban space of modern cities is colored by different signs in numerous languages.
Observing the reception of the Italian specialty, pizza, in the Serbian environment, based on the data excerpted
from journals, internet texts, interviews with contemporary testimonies as well as photo documentation, the author
followed the reception of the phenomenon in its realizations integrated in local cultural and linguistic system. In
the first part of the paper, dedicated to cultural receptions, some models of the introduction of the phenomenon
were noted in the Serbian realizations, as well as their coordinated, parallel and balanced coexistence; mirroring
the global world environment. The linguistic part of the essay showed that the Italian originated lexeme is used
in many different ways, as an adapted and an un-adapted word; as a part of new linguistic uses, and in different
orthographic realizations in the Serbian alphabets, both Cyrillic and Latin.
Keywords: sociolinguistics, linguistic landscapes, interdisciplinary, intercultural encounters, the “pizza effect”
Julijana Vučo
University of Belgrade, Serbia
julivuco@gmail.com
Snežana Gudurić – Dragana Drobnjak
ANGLICIZMI U FRANCUSKOM I SRPSKOM JEZIKU:

ZAJEDNIČKI FOND LEKSEMA I NJIHOVE SEMANTIČKO-
PRAGMATIČKE ODLIKE
U radu će se razmatrati engleske pozajmljenice zajedničke francuskom i srpskom jeziku i to, s jedne strane, sa
aspekta registra u kojem se javljaju i sa druge, sa aspekta značenja u jeziku davaocu i značenja u jezicima primao-
cima. Na korpusu anglicizama prikupljenom iz opštih i specijalizovanih rečnika, iz štampe, sa interneta i iz radova
drugih autora, utvrdićemo a) koje su to lekseme preuzeli i francuski i srpski jezik, b) u kojim jezičkim registrima
su takve lekseme zastupljene i c) da li su preuzete lekseme zadržale značenje koje imaju u jeziku davaocu ili im
se značenje u novom leksičkom sistemu promenilo. Cilj rada je da pokaže u kojoj se meri registri reči preuzetih iz
engleskog (ne) poklapaju u dva posmatrana jezika, kakav je status takvih anglicizama u jeziku primaocu, odnosno
koliki je stepen njihove integrisanosti u novi leksički sistem., kao i u kojoj meri su anglicizmi u oba jezika zapravo
semantičko-pragmatički i stilistički obojeni.
Ključne reči: jezici u kontaktu, anglicizam, semantika, pragmatika, francuski, srpski
1. UVOD
Engleski jezik, savremena lingua franca ili globalni jezik (Crystal 2003:6), budući lako dostupan preko
različitih audio-vizuelnih sredstava (internet, programi koji se preuzimaju preko satelitskih i kablovskih mreža,
kretanje ljudi ) ušao je u sve pore savremenog života: od umetnosti, sporta i zabave preko poslovnog sveta, 19
zdravstva, školskog sistema i državne uprave do vojske i policije. S obzirom na njegovo prisustvo i stepen
interferencije (u smislu u kojem ovaj termin upotrebljava Weinreich 1953) sa domaćim jezikom, u pojedinim
zemljama se o engleskom s pravom govori kao o odomaćenom stranom jeziku (Prćić 2003, 2004, 2014).
Predmet ovog rada jeste zajednički fond anglicizama u francuskom i srpskom jeziku, odnosno
semantičko-pragmatički status takvih leksema u jeziku primaocu, kao i njihove stiliske osobenosti. Či-
njenica je da se u pojedinim slučajevima upotreba engleske reči ne može izbeći, bilo zato što je reč
o novom pojmu za koji domaći jezik nema adekvatnog označitelja (de Sosir, 1998), bilo zato što je
engleska reč stilski obojena. U oba pomenuta slučaja, o engleskom se može govoriti kao o dopunskom
jeziku (Prćić 2003,2004, 2014). Međutim, i u francuski i u srpski ušao je veliki broj anglicizama za koje
u domaćem jeziku postoje odgovarajuće reči , a takve nepotrebne pozajmljenice predmet su jednodušne
osude jezičkih stručnjaka. Jedan broj anglicizama stabilizovao se u novom jezičkom okruženju, dok se
jedan deo javlja u alternativnim oblicima što je karakteristika procesa integracije lekseme u novi jezički
(fonološki, morfološki i leksički) sistem, odnosno njenog statusa kompromisne replike (Filipović 1986).
Prisustvo anglicizama u francuskom i srpskom jeziku je izuzetno veliko, a do koje mere je prisut-
na interferencija ovih jezika sa engleskim najbolje govore nazivi dva novonastala idioma: s jedne strane
franglais, a sa druge anglosrpski.
Franglais i anglosrpski označavaju dva svojevrsna tipa sociolekata, nastalih usled lako ostvar-
ljivih međusobnih kontakata govornika, ali i usled audio-vizuelne dostupnosti engleskog1, njegovog
1
„Zahvaljujući savremenim sredstvima za komunikaciju, novinari danas više nego iko doprinose ne samo širenju već i širem,
opštem prihvatanju anglicizama. [...] Kao što se prodaja nekog proizvoda koji se reklamira u medijima drastično povećava,
isto tako i jedna reč, neologizam, anglicizam, koji se šire preko predajnika ili se javljaju u visokotiražnim novinama, naglo
se šire i postaju opšteprihvaćeni i priznati“ (Pergnier 1989 : 155).
usvajanja i van i u okviru obrazovnog sistema i to od najranijeg uzrasta, kao i usled njegove uloge
jezika koji „dopunjava komunikativne potrebe date jezičke zajednice tako što popunjava stvarne i pret-
postavljene leksičke i druge praznine“ (Prćić 2013:183). Ovakva situacija je i dalje prisutna u Srbiji. U
francuskom okruženju situacija se, međutim, promenila u tom smislu da se većina engleskih programa
na francuskim televizijskim kanalima sinhronizuje. Gledaoci, dakle, više nemaju neposredan kontakt sa
engleskim koji ostaje ekskluziva pre svega muzičkih programa, kao i pojedinih TV kanala koji ostaju
verni izvornim verzijama najrazličitijih tipova emisija, od filmova i TV serija, preko reportaža i istorij-
skih programa do umetničkih i stručnih emisija.
Međutim, mnoge reči koje govornik srpskog jezika prepoznaje kao anglicizme, u francuskom
nemaju takav status, a uzrok tome leži u različitim jezičko-istorijskim uslovima u kojima su se razvijala
dva jezika. S obzirom na bogat zajednički istorijski jezički fond, mnoge reči koje je francuski u novije
vreme preuzeo iz engleskog predstavljaju zapravo prvobitne francuske pozajmljenice u engleskom2.
Takve reči više ni najveći jezički čistunci ne smatraju stranim. Najočitiji primer koji govori u prilog
ovoj činjenici jeste francuski pridev sentimental,e koji je, zapravo, engleska kovanica nastala na osnovu
pozajmljene francuske reči sentiment, koja se u obliku prideva vratila u Francusku (1769) kroz prevod
romana Lorensa Sterna The Sentimental Journey (1768)3. S druge strane, mnoge od pozajmljenica, pri-
stiglih u poslednjih pedeset godina, „paraju uši“ svakom Francuzu koji drži do nacionalnog ponosa“, a
čiji je najčvršći bastion oduvek bio upravo francuski jezik. I dan danas, za većinu Francuza, nacionalni
jezik je jedno od najvažnijih, ako ne i najvažnije državno pitanje.
Francuski jezik je tokom svoje istorije u najvećoj meri „izvozio“ reči, odnosno, pozajmljivao ih
drugim jezicima, dok su se pozajmljenice u francuskom uglavnom svodile na nazive biljaka, životinja i
proizvoda pristiglih iz drugih zemalja, kao i na birane reči koje je trebalo da pokažu kako pojedinac koji
ih upotrebljava pripada višem društvenom sloju4. Između XI i XVII veka francuski je dao engleskom
na hiljade reči, ali od sredine XVIII veka pravac pozajmljivanja se promenio, da bi se od polovine XX
veka drastično ubrzao.
Prvi veliki priliv engleskih pozajmljenica vezuje se za doba Francuske revolucije, vreme kada
20
su Francuzi „otkrili“ britanski parlamentarni sistem i svoje oduševljenje njime iskazali prenošenjem
brojnih engleskih reči u francuski politički rečnik. Novo doba donelo je i nove potrebe za pozajmljeni-
cama, neke od starih su se gubile, nove su se preuzimale i, u manjoj ili većoj meri, adaptirale u jeziku
primaocu (Walter 1997: 180). Zanimanje za anglicizme u francuskom naročito je poraslo sredinom šez-
desetih godina prošlog veka kada se pojavila knjiga Parlez-vous franglais? Etjena Etjambla5 i od tada
nije jenjavalo do današnjih dana, što se vidi i po sve većem broju novih reči ove vrste koje se iz godine
u godinu pojavljuju u novim izdanjima francuskih jednojezičkih rečnika.6
Anglicizmima i posebno amerikanizmima bave se naročito lingvisti iz Kvebeka koji na nepo-
sredan način već veoma dugo osećaju “jezički pritisak” svojih anglofonih zemljaka i koji su napravili
2
Francuski termin za ovakve reči je „les allers(s)-retour(s)“ – „ reči povratnici“.
3
Prevodilac opat Pierre-Joseph de Fresnais (Frénais) u svom obraćanju čitaocu (Avertissement au lecteur) napisao je sledeće:
„ Le mot anglais sentimental n’a pu se rendre en français par aucune expression qui pût y répondre et on l’a laissé subsister.
Peut-être trouvera-t-on en lisant qu’il méritoit de passer dans notre langue“ (in: digitalizovana verzija knjige, dostupno
na http://books.google.rs/books?id=gRf9y5OyzhEC&pg=PR7&lpg=PR7&dq=le+mot+anglais+sentimental&source=bl&o
ts=_T537Rk6Xd&sig=NIsCVfoooCRrQ_gW-bv7UXQkk8c&hl=sr&sa=X&ei=NLUrVNeVO8L0PKzBgfAH&ved=0CFE
Q6AEwCA#v=onepage&q=le%20mot%20anglais%20sentimental&f=false, konsultovano 20.09.2014.
4
Ovo je naročito bio slučaj sa italijanskim pozajmljenicama.
5
René Étiemble, Parlez-vous franglais ? (Gallimard, 1964), novo dopunjeno izdanje pojavilo se 1973, a zatim 1980.
6
Od specijalizovanih rečnika anglicizama najobimniji i svakako najpoznatiji jeste onaj koji su sačinile Žozet Re-Debov i
Žilbert Ganjon Dictionnaire des anglicismes : les mots anglais et américains en français, obima 1150 stranica, koji je u
Parizu objavio izdavač Le Robert 1998. godine. Manjeg obima, ali ne i manje značajni su Turnijeov Les mots anglais du
français, zatim Dictionnaire des faux amis : français-anglais = Dictionary of faux amis: English-French, koji su zajedno
sastavili Žak Van Rej, Silvian Granže i Elen Svalou, Les faux amis de l’anglais Frederika Alina, kao i rečnik Anrijet Valter
Dictionnaire des mots d’origine étrangère (Henriette Walter, Dictionnaire des mots d’origine étrangère, 2e éd., Paris,
Larousse, 1998, 427 str.).
ANGLICIZMI U FRANCUSKOM I SRPSKOM JEZIKU: ZAJEDNIČKI FOND LEKSEMA I NJIHOVE ...
nekoliko izvanrednih rečnika anglicizama u francuskom i posebno u kanadskom francuskom7. Pozaj-

mljenice iz engleskog bile su i predmet posebnih studija, pa je tako Kristijana Lubje objavila čak dve u
kojima se posebno bavila njihovim statusom u jeziku cilju, tj. u francuskom8. Vredna je pomena i studija
Mišela Parmantjea o francuskim izrazima nastalim na osnovu kalkiranja engleskih9.
Za uticaj engleskog jezika na srpski, odnosno za pojavu anglicizama u srpskom jeziku, na početku
trećeg milenijuma vlada veliko interesovanje naučne i stručne javnosti, što se očituje i kroz relativno
obimnu literaturu koja obrađuje ovu problematiku.10 Najiscrpnije delo iz ove oblasti svakako je Rečnik
novijih anglicizama (Vasić, Prćić, Nejgebauer 2001) koji sadrži 950 odrednica sa pravopisom, gramati-
kom i izgovorm, izvornim engleskim oblikom, definicijom, srpskim ekvivalentom i indeksom integri-
sanosti. U okviru istraživanja vezanih za pozajmljenice iz engleskog, iskristalisalo se jedno novo polje
koje je T. Prćić definisao kao polje istraživanja engleskog kao odomaćenog stranog jezika (Prćić 2003,
2004, 2014).
2. KORPUS I METODOLOGIJA ANALIZE
Tradicionalni internacionalizmi ili evropeizmi (Spalatin 1990, Turk 1996), opšteprihvaćeni i

manje-više odomaćeni u srpskom, posebno u stručnim jezicima, koji u francuskom najčešće (ali ne i
u potpunosti) nemaju status pozajmljenica, nisu nas zanimali (npr. akustika – acoustique, akcident –
accident, kontejner – container). O njima je mnogo govoreno i pisano. Zanimale su nas reči koje su u
dva posmatrana jezika dolazile otprilike u isto, novije vreme, kao i načini njihove semantičke adaptacije
u jeziku primaocu. To su reči koje svaki izvorni govornik francuskog i srpskog jezika nedvosmisleno
poznaje kao lekseme preuzete iz engleskog i koje pripadaju kategoriji direktnih pozajmljenica (pseu-
doanglicizmi (npr. fr. watman ili sr. oldtajmer), hibridi (npr. le son rock’n’roll / rokenrol zvuk) i kalkovi
(npr. fr. le site ili sr. računar) nisu uzimani u osnovni korpus ovog rada, ali se ponegde daju u cilju boljeg
opisa statusa nekog anglicizma u posmatranim jezicima). U analizi se, u načelu, polazi od francuskog 21
jezika.
U francuski deo korpusa ušle su isključivo pozajmljenice koje se nalaze u bar jednom relevan-
tnom opštem rečniku francuskog jezika (Trésor de la langue française, Le Robert, Dictionnaire Laro-
usse – izdanja posle 2000.godine ili onlajn verzije koje se redovno dopunjuju) ili bar u jednom speci-
jalizovanom rečniku anglicizama, kao i pozajmljenice koje su se javile najmanje 10 puta na internetu
(forumi, lična prepiska, onlajn izdanja francuskih čaospisa11). Srpski korpus ekscerpiran je najvećim
7
Među brojnim rečnicima anglicizama nastalim na tlu Kanade najpotpuniji su Le Colpron : le dictionnaire des anglicismes,
Les américanismes: 1200 mots ou expressions made in USA, Nos anglicisme : 2300 mots ou expressions à corriger
i Dictionnaire des emprunts du français à l’anglais.
8
Christiane Loubier, De l’usage de l’emprunt linguistique, Québec, Office québécois de la langue française, 2011, 77 str. i
Christiane Loubier, Les emprunts : traitement en situation d’aménagement linguistique, [Québec], Office québécois de la
langue française; Sainte-Foy, Les Publications du Québec, 2003, 105 str. (u kolekciji Langues et sociétés, knj. 41).
9
Michel Parmentier, Dictionnaire des expressions et tournures calquées sur l’anglais, Québec, Presses de l’Université Laval,
2006, 203 str.
10
Prve sistematične radove o uticaju engleskog na (srspko)hrvatski uradio je Rudolf Filipović, a naročito su značajni njegovi
radovi nastali u okviru projekata Engleski elementi u evropskim jezicima i Hrvatski dijalekti u SAD početkom osamdesetih
godina prošlog veka (videti npr. Prilog metodi proučavanja anglicizama u evropskim jezicima, Suvremena lingvistka 7-8, str.
3-10 iz 1973. posebno njegovu Teoriju jezika u kontaktu iz 1986). Nas, međutim, u ovom radu zanima situacija u savreme-
nom srpskom, pri čemu se ona mora sagledati i i kroz kontekst doskorašnjeg zajedničkog (srpskohrvatskog) jezika. Detaljnije
o anglicizmima u srpskom videtu u Prćić 2003, 2005, 2011, 2014; Ignjac 2003, Panić-Kavgić 2006, 2010, 2011; Kovačević
Ž. 2011, Milić 2013, Rodić 2014, Filipović S. 2005; Rasulić 2008, Gajišin, Panić Kavgić, Kavgić 2011; Jerković 2012; Prćić
2011a; Silaški 2012, Vasić, Prćić, Nejgebauer 2011, Antović 2013, Kardoš 2013, Rodić 2014, kao i Ignjatović 1963).
11
Između marta i novembra 2014. konsultovani su sledeći sajtovi: www.liberation. fr, www.lemonde.fr, www.elle.fr,
www.lefigaro.fr,www.leparisien.fr, www.latribune.fr, www.lepoint.fr.
delom iz napred navedene literature, ali su u njega ušle i lekseme prikupljene iz prepiski na internetu,
dnevnih novina, kao i iz televizijskih i radijskih emisija i to samo one za koje smo mogli da ustanovimo
da imaju najmanje deset ponavljanja.
Korpus koji smo obradile napravljen je na osnovu 645 francuskih i 975 srpskih odrednica, od
kojih su nas zanimale samo one koje se mogu naći u oba jezika, bez obzira na to da li je reč o prostim
ili složenim leksemama ili o sintagmatskim spojevima. Već prilikom formiranja korpusa pokazalo se da
mnogi od anglicizama koji spadaju u 50 najzastupljenijih u francuskom, ne postoje ili su veoma malo za-
stupljeni u srpskom (npr. pure player, scoop, buzz, pri čemu u srpskom postoji oblik buzer, fr. boozzer).
Pored toga, mnogi anglicizmi u srpskom nemaju takav status u francuskom : npr. cyber /sajber (eng.
cyber space = fr. cyberespace/sr. sajberspejs, što predstavlja kalk engleske sintagme), odnosno, smatraju
se domaćim rečima čije je poreklo u klasičnim jezicima.
Strane reči se adaptiraju u jeziku primaocu na različitim nivoima: artikulacionom, ortografskom,
morfološkom, leksičkom, semantičkom i sintaksičkom. Da bi se odredio stepen integrisanosti pozaj-
mljenice, potrebno je voditi računa o svim nivoima, budući da se pozajmljenica najčešće ne integriše
istovremeno na svakome od njih, posebno s obzirom na to da je, u početnoj fazi, različiti govornici ra-
zličito artikulišu i sintaksički ustrojavaju (Humbley 1974 : 69-70, Filipović 1986: 41-46).
Mi ćemo u ovom radu pozajmljenice posmatrati prevashodno sa semantičko-pragmatičkog stano-
višta, odnosno bavićemo se njihovim opštim značenjem i konkretnom upotrebom u pojedinim kontek-
stima, a što će, kako ćemo to videti kasnije, zavisiti od oblasti u kojima se pozajmljenice javljaju.
3. ZNAČENJA POZAJMLJENICA12
Prilikom preuzimanja leksema, u najvećem broju slučajeva, preuzima se i njihovo značenje i to

najčešće samo jedno. Najlakše se preuzimaju ksenizmi ili kultureme (npr. cow-boy – kauboj, whiskey
- viski), koji u najvećoj meri čuvaju svoj izvorni oblik, zatim reči iz oblasti tehnologije i informacionih
22 sistema, ekonomije, sporta, mode. Zapravo, praktično da nema oblasti u koju nije ušla neka engleska
reč, ali u nekima od njih anglicizmi su češći, dok su u nekima ređi. U oba posmatrana jezika, zajednički
fond anglicizama pokazuje visok stepen podudaranja kada su u pitanju kako oblasti u koje su oni ušli,
tako i njihova značenja.
3.1. Muzička i filmska industrija i show-buisness (show-bizz) / šou-biznis
Najveći broj anglicizama, u oba jezika, pripada upravo polju tzv. šou-biznisa, a najbrojniji su oni
koji se odnose na muzičke žanrove: americana – amerikana (Amerikana najt u Beogradu), antifolk –
antifolk, beat – bit, blues – bluz, boogie – bugi, clip (vidéo clip, clip vidéo) – klip (video-klip), country
[kɔntRi]13 – kantri, country-rock – kantri-rok, disco – disko, electro – elektro (électro-latino – elektro-
latino, electro-pop – elektro-pop, electro-rock / électro-rock – elektro-rok, folk – folk, funk – fank, funky
– fanki, hard (n/adj) – hard, hardcore - hardkor, hard rock – hard rok, heavy metal – hevi metal, love
story (’histoire d’amour’14) – lav stori (’ljubavna priča’), hip-hop – hip-hop, metal, ska, punk – pank,
reggae – rege, rock’n’roll – rokenrol, soul - soul, techno – tehno, new age (’nouvelle époque’) – nju
ejdž (’novo doba’), new wave (’nouvelle vague’) – nju vejv (’novi talas’), underground – andergraund.
Najveći broj ovih termina susreće se u istom ili sličnom obliku u većini svetskih jezika, a izuzetak
bi mogao biti jedino naziv folk u značenju ’musique populaire’ – ’narodna muzika’, koji, ipak, ni u fran-
cuskom ni u srpskom jeziku ne podrazumeva izvornu narodnu, već pre muziku koja povlađuje ukusu
12
Pozajmljena značenja već postojećih reči nisu predmet ovog rada (npr. réaliser – se rendre compte).
13
Francuski izgovor navođen je tamo gde izrazito odudara od uobičajene fonološke adaptacije, videti više u Gudurić 2009.
14
U ovom, kao i u nekoliko drugih slučajeva (npr. new age, new wave, come-back, freestyle) u oba posmatrana jezika, pored
direktnog preuzimanja, prisutno je i kalkiranje.
široke, u načelu muzički neobrazovane ili slabo obrazovane publike. Shodno tome, termin folk se može
svrstati u opravdane pozajmljenice budući da mu je značenje specijalizovano.
Brojni su i anglicizmi vezani za razne segmente funkcionisanja ove veoma unosne privredne
grane, odnosno njenih pojedinih oblasti: come-back (’retour’) – kambek (’povratak’), DJ – didžej; fan
(’admirateur’) – fan (’obožavalac’); freestyle (’style libre’) – fristajl (’slobodan stil’); hi-fi – hajfaj,
interview (’entretien’) – intervju (’razgovor uživo’), groupie – grupi, jingle – džingl, live (’en direct’)
– lajv (’uživo’), mix (mélange) – miks, remake (’nouvelle adaptation’) – rimejk (’nova verzija’), remix
– remiks, show – šou, showman – šoumen, star (’étoile’ – ’zvezda’), strip-tease (’effeuillage’) – strip-
tiz (’skidanje’), hit-parade (’palmarès des chansons’) – hit-parada, thriller (’film d’angoisse’) – triler,
talk-show – tok-šou, top ten (’les dix meilleurs’ ) – topten (’deset najboljih’), trash (’poubelle’) – treš
(’đubre’ od filma, muzike i sl.), sex-symbol – seks simbol, blockbuster - blokbaster, casting - kasting,
DVD - dividi, happening (’événement’) – hepening (’događaj’), master, prime-time (’(heure de) grande
écoute’) – prajmtajm (’udarno vreme’), sitcom (’comédie de situation’) – sitkom (’komedija situacije’),
superstar (’vedette très célèbre’) – ’velika zvezda’, re-cording - rikording, sampler - sempler, music
business – mjuzik biznis, music only (’seule la musique’) – mjuzik onli (samo muzika), noisy (’bruyant’,
’étourdissant’) – nojzi (’bučan’, ’zaglušujući’), performer solo, guest star / gest-star, story (’histoire’)
– stori (’priča’).
Još jedna oblast u kojoj se u novije doba uočava veliki priliv anglicizama je i moda, koja se jed-
nim delom može svrstati u šou-biznis s obzirom na glamur koji prati modne revije, a drugim u oblast
ekonomije i visokobudžetnog biznisa (fr. business) budući da su tekstilna i industrija lepote danas veo-
ma unosne privredne grane.
Industrija lepote unela je sledeće anglicizme i u francuski i srpski jezik: beauty (beauté) – bjuti
(’lepota’), eye-liner – ajlajner (’tuš, olovka za oči’), glossy - glosi, make-up (’fond de teint’, ’maquilla-
ge’) – mejkap (’šminka’, ’šminkanje’).15 U oba posmatrana jezika česta je upotreba termina brushing
koji u francuskom izma značenje ’séchage-brossage’ sušenje i četkanje kose, odnosno ’feniranje’, dok
ista reč brašing u industriji lepote u Srbiji označava ’dubinsko čišćenje kože’.
23
Jezik mode ne može se danas zamisliti bez izraza top model, designer16 – dizajner, glamour –
glamur, king-size (’immense’) – kingsajz (’ogroman’), look (’aspect physique’) – luk (’izgled’), back-
stage – bekstejdž, pin-up – pinap, trash – treš, a kada je reč o odeći, i Francuzi i Srbi upotrebljavaju
reči body - bodi, denim, fashion ( (la)’mode’) – fešn (’moda’17), fashion week – fešnvik (nedelja mode’),
patchwork - pačvork, stretch – streč i zip18. Sve je prisutniji i izraz tie and die / dye – taj end daj koji
označava specijalan način bojenja tkanine.19
Izraz new-look koji se danas upotrebljava da označi kako je neko promenio izgled (obično frizu-
ru ili način šminkanja) ili stil odevanja, zapravo je nastao odavno, polovinom XX veka, posle Drugog
svetskog rata i za njega je zaslužan francuski kreator Kristijan Dior. On je dizajnirao suknje i haljine do
kolena što je trebalo da ženama dâ osećaj slobode i pripadnosti novom dobu.
3.2. Tehničke nauke i informatika
Oblast tehnike i informacionih sistema doživela je pravi bum krajem XX i početkom XXI veka.
Srpski jezik je preuzeo skoro celokupan engleski vokabular iz obe oblasti, dok je u francuskom situacija
15
Veliki broj anglicizama u ovoj oblasti ušao je samo u francuski, ali ne i u srpski jezik: gloss, gloss à lèvres, multi-blush,
shimmer, top-coat, beauty addict, beauty-portefeuille, blush, booster, boosteuse...
16
U francuskom postoji i glagol designer ili désigner sa značenjem “dizajnirati” , koji se, međutim, nije u potpunosti integrisao
u francuski jezički sistem budući da postoji domaći homografni oblik désigner.
17
I reč moda je u srpskom jeziku pozajmljenica, ali starijeg datuma.
18
Zaštićeno ime marke, po ličnom imenu Zip.
19
Primetile smo da u francuskom jeziku nije zastupljen jedan od najfrekventnijih anglicizama u srpskom jeziku iz ove oblasti
– fensi (eng. fancy).
nešto složenija. Naime, jedan broj leksema iz oblasti tehnike i informacionih sistema već je postojao
u francuskom i one su, pored postojećih, dobile još jedno, novo značenje. Takav je slučaj sa npr. rečju
site20 (eng. [sajt], fr. [sit], sr. [sajt]) ili elementom cyber- (eng. [saIbə], fr. [sibɛ:R], sr. [sajber]) koji u
francuskom ima status pozajmljenice iz starogrčkog. Ipak, jedan broj specifičnih izraza i jedan i drugi
posmatrani jezik preuzeli su kao nedvosmislene pozajmljenice iz engleskog: chat – čet/čat, CD, com-
pact-disc – kompakt-disk, chip – čip, e-mail / email – imejl, hacker – haker, high-tech – hajtek, hotline
– hotlajn, Internet, iPod – ajpod, joystick – džojstik, lap-top – laptop/leptop, minidisc – minidisk, MMS
[ememes], mp3 / MP3 [empetRwa] – [empetri], Net / net, playlist – plejlist(a), SMS [esemes], slide –
slajd, USB, walkman, web – veb, zoom – zum.
Pored imenica, u ovoj oblasti prisutan je i jedan broj glagola koji su, bez izuzetka, u jeziku-pri-
maocu dobili odgovarajući infinitivni nastavak: eng. chat – fr.(t)chatter / sr. četovati, čatovati; eng.
dowload – fr. downloader / sr. daunlo(u)dovati; eng. forward – fr. forwarder / sr. forvardovati, eng. map
– fr. mapper / sr. mapirati, eng. print – fr. printer /sr. printati, eng. reboot – fr. rebooter / sr. rebutovati,
eng. upload – fr. uploader [œplɔde] / sr. aploudovati, eng. zoom – fr. zoomer / sr. zumirati. Iako i u fran-
cuskom i u srpskom jeziku postoji odgovarajuća domaća reč za anglicizam downloader – télécharger
/ preuzeti, skinuti, mladi će uvek radije upotrebiti stranu reč. Nasuprot tome, za anglicizam uploader /
aploudovati ni francuski ni srpski jezik nemaju odgovarajuću domaću leksemu, a oba jezika podjednako
upotrebljavaju i glagol tweeter / tvitovati.21
U oblasti tehničkog jezika nailazimo i na reči fr. airbag – sr. erbeg i fr. cutter – sr. kuter.
Anglicizam airbag (fr. [ɛRbag], sr. [erbeg]) zapravo je naziv zaštićene marke koja podrazume-
va sigurnosni vazdušni jastuk u automobilu, za koji francuski ima domaći izraz coussin gonflable de
sécurité, odnosno sr. vazdušni jastuk22. I pored toga što oba jezika imaju odgovarajuće izraze za ovaj
sigurnosni sistem, u svakodnevnom govoru i Francuzi i Srbi radije će upotrebiti oblik airbag – erbeg.
Oblik cutter (fr. var. coutre) pripada starom francuskom fondu i označava ratni brod. U novije
vreme, preuzet je engleski oblik cutter sa značenjem ’sečivo’, ’nož’, ’kuter’, a upotrebljava se i da ozna-
či specijalne makaze za sečenje mesa. Francuska ortoepska norma dozvoljava dvostruki izgovor ove reči
24
[kœtœ:R] i [kytɛR], dok se u srpskom jeziku ova reč odomaćila u obliku kuter.
3.3. Politika i društvo
Engleske reči su u većem broju počele da ulaze u francuski jezik posle Francuske revolucije,
kada su njene vođe, zadivljene britanskim parlamentarizmom, unele u francuski politički život jedan
broj anglicizama iz oblasti državnog ustrojstva. I u novije vreme prisutan je snažan priliv engleskih reči
u raznim oblastima društvenog i političkog života kako u Francuskoj tako i u Srbiji. Oba posmatrana
jezika preuzela su oblike badge (’insigne’) – bedž (ev. ’značka’, ali ne uvek u tom značenju), bad guy
(’mauvais garçon’) – bedgaj (’loš momak’, ’žestok momak’)23, brainstorming (’remue-méninges’) –
breinstorming, breifing (’réunion préparatoire’) – brifing (’kratki uvodni sastanak’), challenge (’défi’)
– čelendž (’izazov’), check-point – čekpoint (’kontrolna tačka’, ’kontrolni punkt’), dispatcher (’régu-
lateur’) – dispečer, dumping - damping, feed-back24 (rétroaction) – fidbek (’odgovor’, ’povratna infor-
macija’), hyppie – hipi(k)25, jet-set (’gratin mondain’) – džet-set, loser26 (’raté’, ’perdant’) – luzer (’gu-
bitnik’), meeting (’réunion’, ’assemblée’, ali ne uvek) – miting (’skup’), miss (u značenju ’belle’ i ’ma-
20
Pojedini lingvisti ovu reč smatraju kalkom.
21
U srpskom jeziku prisutan je i oblik fejzbučiti (<fejsbučiti), dok u francuskom nismo našli potvrdu za oblik *facebooker.
22
Doslovan prevod engleske reči je ’vazdušna vreća’, ali se u jeziku ustalio tehnički termin ’vazdušni jastuk’, što odgovara
francuskom obliku ’coussin’, a ne ’sac’.
23
Zanimljivo je da ni francuski ni srpski nemaju ustaljen anglicizam bad girl.
24
U francuskom postoje i varijante feedback i feed back.
25
Oblik hyppie u francuskom jeziku ima vrednost i imenice i prideva; u srpskom je hipi pridev, a hipik imenica.
26
Prihvaćena je i grafija looser.
demoiselle’) – mis (’lepotica’i ređe ’gospođica’), mister (’monsieur’- ’gospodin’), O.K. fr. [oke/ɔke]27
(’d’accord’’, ’entendu’, ’bien’) / sr. [okej] (’dobro’, ’dogovoreno’, ’važi’), skinheads – skinheds(i), skins
– skins(i), underground (’milieu souterrain’) – andergraund (’podzemlje’).
Oba posmatrana jezika, u ovoj oblasti, pored prostih preuzimaju i složene lekseme: american
kids – amerikan kids, anti-skinheads – antiskinheds(i), baby-boom – bejbi-bum, baby-sitter – bejbi siter
/ bebi siter / bebisiter, baby-sitting – bejbi-siting / bebi-siting / bebisiting.
U svetu droge, za označavanje različitih vrsta narkotika, i u francuskom i u srpskom jeziku, uglav-
nom se upotrebljavaju preuzete engleske reči: crack – krek, junkie – džanki, speed – spid, trip, ecstsy
– ekstazi, freak – frik.
3.4. Sport i slobodno vreme
Popularnost raznih vrsta sportova, od kojih su neki nastali na anglofonom području, dok su drugi
postali popularni zahvaljujući uspesima upravo anglofonih sportista, doprinela je tome da se u brojnim
jezicima, u oblasti sporta, nađe veliki broj anglicizama. Ni francuski ni srpski jezik po tome nisu izuzeci.
U oba jezika prisutne su imenice biker – bajker, fitness – fitnes, football – fudbal (’nogomet’)28, jogging
– džoging (’trčanje’), match – meč (’utakmica’ ukoliko su u pitanju grupni sportovi), skate – skejt, ska-
teboard – skejtbord, skateur – skejter, sponsor (’commanditaire’, ‘mécène’, ‘parrain`) – sponzor (’po-
krovitelj’), start (’départ’) / starter [staRtɛ:R] – start (’početak’) / starter, stretching – strečing (’isteza-
nje’), surf – surf, surfer, (surfeur, surfeuse – surfer, surferka); surfer – surfovati; fair-play (’franc/jeu’)
– ferplej (‘poštena igra’), hooligan (‘vandal’) – huligan (‘nasilnik’ ), sportsman (‘sportif’) – sportsmen
(‘sportista’, reč izvedena od pozajmljenice sport).
Francuski oblik bodybuildé(e), prvobitno morfonološki adaptirani pridev, dobio je vrednost ime-
nice, kojoj u srpskom odgovara oblik bodibilder. U oba jezika pronašle smo i anglicizam fr. kickboxing
– sr. kikboks, pri čemu je srpski jezik skratio preuzetu englesku reč.
U oblasti slobodnog vremena koje se, kako u Francuskoj tako i u Srbiji, najradije provodi na pu- 25
tovanjima, oba jezika preuzela su termine tour-operator (i tour-opérateur/touroperator) - turoperator,
low-cost – lou-kost (‘jeftin’), week-end (‘fin de semaine’) – vikend (‘kraj nedelje’), parking (‘stationne-
ment’ – ‘stajalište’ , reč koja nije uvek ekvivalent anglicizmu parking); camping – kamping (i kampova-
nje; reč ‘bivak’ sa izvedenicom ‘bivakovanje’ takođe je pozajmljenica, ali starijeg datuma, koja se gubi
iz savremenog srpskog jezika), non-stop (fr. ‘direct’ i ‘ininterrompu’ – sr. ‘stalan’, ‘neprekidan’), kao i
jacuzzi – đakuzi.
3.5. Ekonomija
Jezik ekonomije, kako u francuskom tako i u srpskom, preplavljen je anglicizmima koji se jav-
ljaju u svim sferama ove, danas verovatno najznačajnije, grane ljudske delatnosti. U osnovi svekolikog
ekonomskog prosperiteta su, pre svega, ljudski resursi, iz kojih se izdvajaju biznismeni (’poslovni ljudi’)
– businessmans / businessmen (’hommes d’affaires’) koji vode biznis (’posao’) – business (’affaires’) i
menadžeri – managers [manadZε:R]/[manadZœ:R], termin koji je u oba jezika ušao kao usko specijali-
zovan i za koji ni francuski ni srpski nemaju odgovarajuću reč.
Pored ortografski neadaptiranog oblika business, u francuskom se ova imenica javlja i kao orto-
grafski adaptirana, odnosno u obliku bisness koji je homofon sa formom business, ali čije je jedino zna-
čenje ’prostitucija’. Od imenice biznismen srpski jezik je derivacijom izveo ženski oblik biznismenka,
dok je francuski preuzeo englesku reč businesswoman.
27
Oblik O.K. potvrđen je u francuskom još krajem XIX veka, ali je ušao u širu upotrebu posle Drugog svetskog rata.
28
Reč fudbal ušla je u srpskohrvatski jezik u prvoj polovini XX veka, ali je ovde uvrštena radi upotpunjavanja liste sportova čiji
su nazivi došli iz engleskog jezika. Termin nogomet uobičajen je u zapadnim krajevima srpskohrvatskog govornog područja.
U oba jezika, u novije vreme, veoma je čest izraz big buisness – big biznis sa značenjem ’le mon-
de des affaires, du grand capitalisme’ – ’svet krupnog kapitala’, a u oba posmatrana jezika čest je i izraz
(koji polako dobija status složene imenice) business plan (’plan économique’) – biznis plan (’poslovni
plan’).
Još jedan anglicizam postao je nezaobilazan termin u jeziku ekonomije – marketing. U francu-
skom jeziku, ovaj termin je višeznačan i nije ga moguće zameniti jednom domaćom rečju. Drugim reči-
ma, marketing se može zameniti francuskom leksemom samo ukoliko se odnosi na pojedine oblasti eko-
nomskog života: marchéage se odnosi na tehnike praktične primene u prodaji roba i usluga, mercatique
se bavi analizom potreba potrošača i mogućnostima proizvodnje, odnosno usklađivanjem proizvodnje
i prodaje u okviru jednog preduzeća, a marchandisage podrazumeva proučavanje stvaranja, poboljša-
vanja, izlaganja i distribucije roba u skladu sa razvijanjem potreba potrošača. U srpskom jeziku, samo
jedan segment termina marketing može se zameniti rečju reklamiranje, koja je, takođe, stranog porekla.
Oblici free-lance – frilens/ frilenser ušli su u francuski i srpski jezik da bi označili profesiju ’slo-
bodnog novinara’, ali se njihovo značenje vremenom proširilo na vrlo širok spektar zanimanja koja ne
podrazumevaju zaposlenje u određenom preduzeću ili ustanovi. Tako se danas frilenseri / fr. les free-
lances nalaze u oblasti medija, informatike, turizma, šou-biznisa...
U oba posmatrana jezika, u ovoj oblasti upotrebljavaju se reči: boss (’patron’) – bos (’gazda’),
check-list (’list de contrôle’, aviat. ’pointage’) – ček lista, deal (’accord’) – dil (’dogovor’), flyer (’pros-
pectus’) – flajer (’letak’), jingle [(d)ʒingœl] (‘sonal’ i ‘ritournel publicitaire’ u kanadskom francuskom)
– džingl, implémenter (’intégrer’) – implementirati (’primeniti’, ’uvesti’), leadership (’commande-
ment’, ’direction’) – lideršip (’vođstvo’), mégastores (’grand magasin’) – megastor (’veliki tržni cen-
tar’), manager (’impressario’, ’entraîneur’) – menadžer, merchandising (’marchandisage’) – marčen-
dajzing / merčendajzing, money (’argent’) – mani (’novac’), offshore (’extraterritorial’) – ofšor, shop-
ping (’achats’) – šoping (’kupovina’), slide (PowerPoint) – slajd (PauerPoint), start-up (’jeune pousse’)
– startap (’početni’), stock (’assortiment’) – stok (’zaliha’), timing (’minutage’, ’emploi du temps’,
’synchronisation’) – tajming (’minutaža’, ’sinhronizacija’), workshop (’atelier’) – vorkšop (’radionica’).
26
I Francuzi i Srbi će knjigu koja je postala hit i koja se prodaje u velikom broju primeraka nazvati
bestselerom (fr. best-seller), s tim što će se kao best-seller u francuskom označiti sve ono što predstavlja
veliki komercijalni uspeh, a što u srpskom nije slučaj.
Termine frišop i djuti frišop, koji su u srpskom bili veoma frekventni tokom poslednje dve dece-
nije XX veka, nismo našli u francuskom korpusu, a njihova upotreba u savremenom jeziku je sve ređa
što je povezano sa nestajanjem ovih vrsta trgovina na našem tržištu.29
3.6. Hrana i piće
Iako kulinarstvo sa anglofonih govornih područja ne uživa popularnost kakvu imaju francuska,
italijanska ili neka od istočnjačkih kuhinja, jedan broj anglicizama iz oblasti ishrane ušao je u mnoge
jezike, između ostalih i u francuski i srpski.
Hamburger (fr. hamburger [ɑ̃byRgɛ:R, ɑ̃burgœ:R]) će s podjednakim zadovoljstvom pojesti i
Francuz i Srbin kao i cheeseburger – čizburger, iako i jedan i drugi pripadaju ne tako zdravoj ‘brzoj
hrani’ poznatijoj i u francuskom i u srpskom pod nazivom fast-food (‘restauration rapide’, ‘restaurant
rapide’, ‘prêt-à-manger’) – fast-fud (’brza hrana’). Ukoliko prespava doručak, i Francuz i Srbin će po-
jesti brunch ([bRœnʃ] – branč (‘doručkoručak’), a između obroka rado će grickati pop-corn – popkorn
(’kokice’).30
29
Frišopovi danas postoje uglavnom na aerodromima dok su se nekada nalazili na skoro svim graničnim prelazima, pa čak i u
većim naseljima van graničnih pojaseva.
30
Za razliku od srpskog, francuski je preuzeo još jedan broj anglicizama vezanih za ishranu, kao što su brownie, bubblegum,
tastous i drugi.
I francuski i srpski jezik preuzeli su englesku reč drinker, ali ona u dva jezika ima različito zna-
čenje: u francuskom je reč o glagolu sa značenjem ’boire avec des amis’, a u srpskom o imenici drinker
’pijanica’.
3.7. Nepodudaranje značenja anglicizama u francuskom i srpskom
Stepen podudarnosti značenja preuzetih anglicizama u francuskom i srpskom jeziku je izuzetno

visok, pri čemu smo ipak uočile prisustvo jednog broja istih leksema čija su značenja različita u dva
posmatrana jezika.
Takozvana „žuta štampa“, i u Francuskoj i u Srbiji, puna je tekstova o starletama – starlette(s),
pri čemu se u Francuskoj takvi tekstovi odnose na mlade zvezde koje obećavaju i čije vreme tek dolazi,
dok je u srpskim novinama reč o poznatim devojkama najčešće bez određenog zanimanja, koje traže
poznanstvo i pažnju bogatih i poznatih muškaraca.
I anglicizam building (‘gratte-ciel’, ‘tour’) – bilding prisutan je u oba posmatrana jezika, pri čemu
je francuski preuzeo značenje ‘neboder, kula, zgrada’, a u srpskom je reč o skraćenom obliku preuzete
složenice bodibilding (eng. bodybuilding) koja označava ‘izgradnju tela’.
Oblik drinker ima istovetnu grafiju u francuskom i srpskom, ali u francuskom je reč o pozajmlje-
nom engleskom glagolu drink koji je dobio nastavak -er [dRɛk̃ e] i koji se upotrebljava u značenju ’piti s
drugarima’. U srpskom jeziku reč je o preuzetoj imenici drinker koja ima značenje ’pijanica’.
I leksema dressing (‘vestiaire’), zapravo skraćenica od dressing-room, javlja se u oba jezika pri
čemu je njeno značenje u francuskom ‘svlačionica’, dok dresing u srpskom označava isključivo preliv
za salatu. Međutim, u poslednje vreme, primetan je natpis dressing na ambalaži francuskih preliva za
salatu, što se objašnjava namerom proizvođača da svoj proizvod prodaje i na anglofonom govornom
području, a da pri tome za njega ne mora da pravi posebnu nalepnicu.
Deverbativna imenica jogging – džoging upotrebljava se i u francuskom i u srpskom jeziku u
značenju ‘lagano trčanje’, ali je u francuskom putem metonimije razvila još jedno – ’odeća namenjena 27
džogingu’, odnosno ’trenerka, trenerica’. Još jedna imenica iz oblasti sporta i sportskih aktivnosti prisutna
je u oba posmatrana jezika, ali ne u istovetnom značenju: start se u francuskom jeziku upotrebljava prevas-
hodno u oblasti sporta i označava početak trke (‘départ d’une course’), dok start u srpskom može označiti
bilo kakav početak. Oblik starter u oba jezika ima čak tri istovetna značenja: a) označava osobu koja daje
znak za početak trke, b) imenuje deo motora i c) označava prvu hranu koja se daje mladuncima domaćih
životinja. Srpski jezik izveo je odgovarajući glagol startovati, što se u francuskom nije dogodilo.
I u oblasti industrije lepote pronašli smo jedan anglicizam sa različitim značenjem u dva posma-
trana jezika: u francuskom jeziku imenica brushing (’séchage-brossage’) odnosi se na frizerski zanat i
označava feniranje kose, tj. sušenje uz pomoć četke, dok se u srpskom reč brašing upotrebljava u medi-
cinskoj kozmetici i znači ’dubinsko čišćenje kože’.
Pridev non-stop u oba jezika znači ’stalan’, ’neprekidan’ – ’ininterrompu’, pri čemu u francu-
skom može da označi i ‘direktan let avionom’ (vol ’direct’) što u srpskom nije slučaj.
4. ZAKLJUČAK
Savremeni francuski i srpski jezik preuzeli su, i dalje preuzimaju, brojne lekseme iz engleskog
jezika i to iz svih oblasti ljudskog života i rada. Za jedan broj zajedničkih anglicizama ni francuski ni
srpski jezik nemaju adekvatne domaće reči, ali i jedan i drugi jezik pokazuju jaku tendenciju upotrebe
tzv. neopravdanih anglicizama.
U odnosu na ukupan broj anglicizama u dva posmatrana jezika, svega negde oko 50% su tzv. zajed-
nički anglicizmi, što znači da je francuski preuzeo jedan broj leksema koji se ne nalaze u srpskom korpusu,
i obrnuto, mnoge lekseme koje imaju status anglicizma u srpskom, u francuskom se ne smatraju pozajmlje-
nicama iz engleskog. Najveći broj primera koji se podudaraju u dva jezika pripadaju oblasti muzike, filma
i šoubiznisa, zatim mode i tehnike, tehnologije i informacionih sistema, ekonomije, sporta.
Značenja anglicizama u francuskom i srpskom jeziku podudaraju se u najvećem broju slučaje-
va, ali ipak postoji jedan broj izuzetaka, pri čemu se značenja leksema mogu potpuno razlikovati (npr.
bushing / brašing, starlette / starleta, building / bilding), ili se razlika može pojaviti usled dopunske
metonimijske upotrebe lekseme u jednom od dva posmatrana jezika (npr. jogging / džoging).
Iako su predmet ovog rada bile prevashodno lekseme, ne možemo a da ne primetimo da se i u
francuskom i u srpskom jeziku često upotrebljava engleski izraz of course, kao i uzvik Oh, my God!
Možemo konstatovati da, i pored insistiranja jezičkih čistunaca da se smanji upotreba anglicizama
tamo gde je to moguće, anglicizmi i dalje opstaju, čak se skoro svakodnevno dešava da neka nova en-
gleska reč uđe u francuski i/ili srpski. Tako, na primer, u vremenu između početka rada na ovom tekstu
i njegovog završetka, i u francuski i u srpski ušao je novi anglicizam tweeter / tvitovati. Istovremeno,
pojedini anglicizmi nestaju iz upotrebe budući da su se pokazali suvišnim u sistemu u koji su ušli. Za-
govornici kognitivizma u lingvistici ovu pojavu objašnjavaju kao fenomen vezan za tzv. psihološku in-
tegraciju pozajmljenica, čiji stepen varira u zavisnosti od toga da li se neka leksema ili struktura osećaju
kao strani ili pak kao prirodni elementi jezika-primaoca (Johansson, Graedler 2002 : 135, in Engstrøm
2005 : 73). S obzirom na stepen dominacije engleskog jezika u oblasti komunikacija danas, sa visokim
stepenom sigurnosti možemo pretpostaviti da će problematika vezana za anglicizme ostati jedno od
najaktuelnijih i najširih polja istraživanja savremene kontaktne lingvistike.
Literatura
Cardinal, P., Ch. Melançon, Ch. Hébert, M.-P. Laviolette-Chartrand (2010). VocabulAIDE: Influences de l’anglais
- vraies et pretendues - et usages en transition. Otawa : University of Ottawa Press, 2010, 736 pages.
Colpron, G. Le dictionnaire des anglicismes, 4e édition, Beauchemin, 1998
28 Crystal, D. (2003). English as a Global Language. Cambridge: Cambridge University Press.
Jean Darbelnet, Le français en contact avec l’anglais en Amérique du Nord, Presses de l’université Laval, Québec,
1976, p. 71-131.
Engstrøm, Line (2005). Les anglicismes dans le français hexagonal contemporain. Analyse d’un corpus de presse,
Masteroppgave i fransk språk, Institutt for litteratur, områdestudier og europeiske språk Universitetet
i Oslo,Høsten. Veileder: Marianne Hobæk Haff, dostupno na https://www.duo.uio.no/bitstream/
handle/10852/25722/OPPGAVEN.pdf?sequence=2, pristupljeno 10.11.2014.
Étiemble, E. (1964). Parlez-vous franglais ?. Paris : Gallimard.
Filipović, R. (1986). Teorija jezika u kontaktu: Uvod u lingvistiku jezičnih dodira. Zagreb: Jugoslavenska akademija
znanosti i umjetnosti, Školska knjiga.
Filipović, S. (2005). Izgovor i pisanje računarskih anglicizama u srpskom jeziku. Beograd: Zadužbina Andrejević.
Gaudin, F., Guespin, L. (2000). Initiation à la lexicologie française. Paris: Éditions Duculot.
Grice, P. (1989). Studies in the Way of Words, Cambridge, Mass.: Harvard University Press.
Gudurić, S. (2009). Osnove fonetike s fonologijom francuskog jezika. Beograd: Zavod za udžbenike.
Humbley, J. (1974). Vers une typologie de l’emprunt linguistique, in Cahiers de lexicologie no 25, 1974-2 : 46-70
Johansson, S., Graedler, A.-L. (2002). Rocka, hipt og snacksy. Om engelsk i norsk språkog samfunn. Kristiansand:
Høyskoleforlaget. (in Engstrøm 2005).
Kovačević, Ž. (2011). Lažni prijatelji u engleskom jeziku. Zamke doslovnog prevođenja. 4. izdanje. Beograd:
Albatros plus.
Kovačević-Filipović, S. (2011). Anglicizmi kao međujezički pojmovni amalgami, Zbornik Matice srpske za
filologiju i lingvistiku, 54/2, str. 247-263.
Laurin, J. (2004). Les américanismes : 1200 mots ou expressions made in USA. Montréal : Éditions de l’Homme.
Laurin, J. (2006). Nos anglicismes : 2300 mots ou expressions à corriger. Montréal : Éditions de l’Homme.
Maurice Pergnier, Les Anglicismes. Danger ou enrichissement pour la langue française ?, Presses universitaires
de France, 1989.
Milić, M. (2013). Anglicizmi kao sinonimi u srpskom jeziku. Novi Sad: Filozofski fakultet. http://www.
digitalnabiblioteka.tk/digitalna-biblioteka?task=view&id=98&catid=13. Pristupljeno 20. 7. 2013.
Mišić Ilić, B., Lopičić, V. (2011). Pragmatički anglicizmi u srpskom jeziku. Zbornik Matice srpske za filologiju i
lingvistiku 54/1, 261-273.
Moreau-Lastère, B. (2003). Le français avec juste ce qu’il faut d’anglais. Paris : Glyphe & Biotem éditions.
(Collection : Le français en héritage).
Panić-Kavgić, O. (2006). Koliko razumemo nove anglicizme, Novi Sad: Zmaj.
Parmentier, M. (2006). Dictionnaire des expressions et tournures calquées sur l’anglais. Québec : Presses de
l’Université Laval.
Prćić, T. (2003). Is English still a foreign language?, The European English Messenger, 12/2, str.33-37.
Prćić, T. (2004). Kontaktna jezička kultura i nastava jezika u svetlu nove funkcije engleskog kao odomaćenog
stranog jezika, Pedagoška stvarnost, 50/7-8, str. 559-569.
Prćić, T. (2011). Engleski u srpskom, drugo izdanje, Novi Sad: Filozofski fakultet
Prćić, T. (2012). Kako se na engleskom kaže oldtajmer? Anglicizmi kao srpsko-engleski lažni parovi. Zbornik
Matice srpske za filologiju i lingvistiku 55/2, 203-220.
Prćić, t. (2014). Building contact linguistic competence related to English as the nativized foreign language,
System, 42, str. 143-154.
Prćić, T. (2013). Building contact linguistic competence related to English as the nativized foreign language.
(Paper under consideration for publication in an international linguistics journal).
Rasulić, K. (2008). Srpsko-engleske tvorenice u svetlu pojmovne integracije, Semantička proučavanja srpskog
jezika, Srpski jezik u svetlu savremenih lingvističkih teorija, knj.2, Beograd: SANU, Odeljenje jezika i
književnosti.
Radovanović, M. (2003). Sociolingvistika. 3. izdanje. Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana
Stojanovića.
Rey-Debove, J., Gagnon, G. (1998). Dictionnaire des anglicismes : les mots anglais et américains en français.
Paris : Le Robert.
Silaški, N. (2012). Srpski jezik u tranziciji. O anglicizmima u ekonomskom registru. Beograd: Centar za izdavačku
delatnost Ekonomskog fakulteta.
Tardivel, Louis (1999). Dictionnaire des emprunts du français à l’anglais. Québec : Éditions du Sommet.
Tournier, J. (1998). Les mots anglais du français. Paris : Belin. (Collection : Le français retrouvé).
Vasić, V., T. Prćić, T., Nejgebauer, G. (2011). Do yu speak anglosrpski? Rečnik novijih anglicizama. Novi Sad: 29
Zmaj.
Walter, H. (1997). L’aventure des mots français venus d’ailleurs. Paris : Ed. Robert Laffont.
Walter, H. (1998). Dictionnaire des mots d’origine étrangère, 2e éd. Paris : Larousse.

LES ANGLICISMES EN FRANÇAIS ET EN SERBE :
LE FOND COMMUN DES LEXÈMES ET LEURS CARACTÉRISTIQUES SÉMANTICO-
PRAGMATIQUES
Résumé
Le français contemporain, tout de même que le serbe, n’ayant pas de mots adéquats dans leurs vocabulaires ori-
ginaux, ont repris un nombre important de lexèmes de l’anglais, touchant à tous les domaines de la vie humaine.
Il s’agit des lexèmes exprimant de nouveaux concepts ou de nouvelles réalités, ainsi que des mots désignant une
expression particulière ou une nuance significative spécifique. Pourtant, avec des anglicismes dits de nécessité, un
nombre important d’anglicismes dits de luxe est entré dans les deux langues étudiées.
La plupart des anglicismes communs auxs deux langues étudiées dans ce texte apparaissent principalement dans
les domaines de la musique, du cinéma et de l’industrie du divertissement, puis dans les domaines de la mode et
de l’art, de la technologie et de l’informatique, de l’économie et du sport.
La signification des anglicismes en français et en serbe coïncide dans la plupart des cas, quoiqu’il existe un cer-
tain nombre d’exemples dont le sens diffère (p.ex. bushing/brašing, starlette / starleta, building / bilding). Rares
sont anglicismes ayant deux sens dans une des deux langues, dont un seul est commun à toutes les deux (jogging/
džoging).
Malgré la lutte fervente des puristes linguistiques contre l’emploi des anglicismes, ils persistent et deviennent de
plus en plus nombreux. Pourtant, certains d’entre eux disparaissent s’avérant inutiles dans le système dans lequel
ils sont entrés.
Vu la domination de l’anglais dans les masse-média et dans la communication quotidienne de l’économie, de la

technologie, des sciences, de l’art et du tourisme, il est à supposer que les anglicismes resteront un des champs les
plus vastes d’études des langues en contact.
Mots clés: langues en contact, anglicismes, sémantique, pragmatique, français, serbe
Snežana Gudurić
Univerzitet u Novom Sadu, Srbija
Filozofski fakultet
guduricsn@gmail.com
Dragana Drobnjak
Filozofski fakultet
dashayuyu@yahoo.fr
30
Tvrtko Prćić
OBJEDINJENA KONTAKTNO-KONTRASTIVNA LINGVISTIKA:

PRINCIPI I PRIMENE*1
Ovaj rad donosi predlog za objedinjavanje kontaktne i kontrastivne lingvistike koje uključuju engleski kao L1 i
srpski kao L2. Imajući u vidu okolnost da se tokom proteklih nekoliko decenija engleski nepovratno učvrstio i
kao globalni zajednički jezik i kao odomaćeni strani jezik, tradicionalna granica između kontaktne i kontrastivne
lingvistike u slučajevima kada je engleski u funkciji L1 izbledela je i odškrinula vrata objedinjenoj kontaktno-
-kontrastivnoj lingvistici. Predloženo objedinjavanje biće detaljnije sagledano iz dva međupovezana ugla: prvo,
to je opis principa kontaktno-kontrastivne lingvistike, koji obuhvataju motive za objedinjavanje, razgraničenje
relevantnih pojmova i termina, i teorijsko-metodološke osnove ovako zamišljene lingvističke discipline; i drugo,
to je opis praktičnih primena kontaktno-kontrastivne lingvistike, koje će biti prikazane na odabranim primerima iz
leksikona srpskog i engleskog jezika.
Ključne reči: kontaktno-kontrastivna lingvistika, engleski jezik, globalni zajednički jezik, odomaćeni strani jezik,
srpski jezik, principi, primene
1. UVODNE NAPOMENE
Spoj, odn. kopulativnu složenicu, ‘kontaktno-kontrastivni’, u kolokaciji ‘kontaktno-kontrastivna

fonologija i grafologija’, prvi put sam upotrebio slučajno i spontano, pišući 2002. godine izveštaj o po-
dobnosti teme i kandidata za izradu magistarske teze koja se bavila fonološkim i grafološkim aspektima 31
adaptacije računarskih anglicizama u srpskom jeziku (Filipović 2004, kasnije 2005). Ovaj neološki spoj
tada je bio podstaknut tematikom tog rada, koja nije bila ni čisto kontaktna, ni čisto kontrastivna, nego
nešto između – i kontaktna, i kontrastivna, a najviše kontaktno-kontrastivna. Nakon više od deset godina
pokazalo se da je prvobitno slučajan i spontan spoj bio sasvim opravdan; štaviše, spoj je postao nužan,
i to u tolikoj meri da su, u svetlu najnovijih vanjezičkih i jezičkih činjenica, sazreli svi uslovi da mu se
dodeli status tehničkog termina i da se njime, namerno i svesno, nazove jedna, u neku ruku nova, ili,
bolje, novoosmišljena, objedinjena lingvistička disciplina – kontaktno-kontrastivna lingvistika.
U tom smislu, cilj ovog priloga jeste postavljanje temeljâ na ovaj način preosmišljene kontaktno-
-kontrastivne lingvistike. Odeljak 2 biće posvećen predstavljanju njenih principa, Odeljak 3 pregledu
njenih praktičnih primena, na primerima iz leksikona srpskog i engleskog jezika, dok će Odeljak 4 sažeti
najbitnije novine uvedene tokom izlaganja i pružiti popis dosadašnjih domaćih englesko-srpskih studija
čija se tematika i/ili obrada više ili manje mogu smatrati kontaktno-kontrastivnima.
2. PRINCIPI OBJEDINJENE KONTAKTNO-KONTRASTIVNE LINGVISTIKE
U ovom odeljku obrađuju se principi objedinjene kontaktno-kontrastivne lingvistike, koji su izne-

seni u tri dela: u prvom su sagledani motivi za objedinjavanje (2.1), u drugom izvršena neophodna
pojmovno-terminološka razgraničenja (2.2), a u trećem razrađeni teorijsko-metodološki temelji kontak-
tno-kontrastivne lingvistike (2.3).
*
Rad je nastao u sklopu Projekta br. 178002, pod nazivom Jezici i kulture u vremenu i prostoru, koji finansira Ministarstvo
prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. Na dragocenim primedbama i sugestijama autor najiskrenije
zahvaljuje prof. dr Ranku Bugarskom, prof. dr Veri Vasić i prof. dr Biljani Mišić Ilić.
Tvrtko Prćić
2.1. Motivi za objedinjavanje
Prvi deo obrade principâ bavi se motivima koji su pokrenuli i omogućili predloženo objedinjava-
nje kontrastivne i kontaktne lingvistike u kontaktno-kontrastivnu lingvistiku. Moguće je razlikovati dva
takva kompleksa motiva – one vanjezičke, i one jezičke, s lingvističkim implikacijama.
Vanjezički kompleks motiva određuje činjenica da se u proteklih nekoliko decenija zastupljenost
engleskog jezika u svetu dramatično povećala, što zbog političkih, ekonomskih, kulturnih i drugih razlo-
ga, što zbog tehnoloških inovacija, naročito interneta i svega što on sa sobom donosi – u ovom slučaju,
to je planetarna rasprostranjenost engleskog jezika, koja je dovela do toga da on danas, kao prvi jezik
svetske komunikacije, uživa status globalnog zajedničkog jezika (eng. English as a lingua franca), koji
služi za sporazumevanje ljudi različitih prvih (maternjih) jezika.1 U isto vreme, ogromna zastupljenost
engleskog jezika uzrokuje njegov snažan, i sve snažniji, uticaj na sve jezike koji s njim dolaze u trajniji
dodir, a to je u svim takvim sredinama doprinelo uspostavljanju novog statusa engleskog kao odomaće-
nog stranog jezika (eng. English as the nativized foreign language), koji se od čisto, ili prototipski, stra-
nih jezika, kao što su nemački, francuski, španski, italijanski, ruski i drugi, razlikuje po svojoj lakoj au-
dio-vizuelnoj dostupnosti, dvojnom usvajanju i funkcijom dopunskog jezika.2 Ova dva ključna sadašnja
statusa engleskog jezika, globalni zajednički jezik i odomaćeni strani jezik, javljaju se komplementarno,
kao dva lica iste medalje, i oni su uveliko umanjili njegov doskorašnji status čisto stranog jezika, što on
danas ni objektivno, ni subjektivno više nije i verovatno nikad više neće ni biti, a sve to zbog njegovih
novih funkcija i svojstava nastalih u prvom redu tokom poslednjih dvadesetak godina.
Na ove vanjezičke nadovezuje se jezički kompleks motiva, s lingvističkim implikacijama. Kao
posledica navedenih promena u statusu engleskog jezika, granice između kontrastivne i kontaktne lin-
gvistike nisu tako jasne, čvrste i postojane, poput onih između 1950-ih i 1980-ih godina, kada su i jedna
i druga bile u zenitu širom tzv. kontinentalne Evrope, uključujući i Jugoslaviju, ali svaka u sopstvenom
zabranu i sa sopstvenim delokruzima, i kada je engleski i te kako imao status stranog jezika, s kojim se
susretalo samo na školskim i privatnim časovima, u knjigama, novinama, u muzici, filmovima i tele-
32 vizijskim emisijama (i to ukoliko je prevod potonjih bio titlovan, a ne sinhronizovan), pa je sledstveno
tome engleski bio izučavan kao i svaki „daleki” strani jezik. Od tada pa do danas, granice između
ove dve lingvističke discipline su izbledele i popustile, jer su se vremenom razvile dve međupovezane
funkcije i svojstva jednog istog jezika, engleskog (globalni zajednički jezik i odomaćeni strani jezik),
i njegovi uticaji na sve jezike koji s njim dolaze u trajniji dodir, uključujući i srpski. Pri tome, ti uticaji
posmatraju se iz različitih, mada međupovezanih, perspektiva: jedna je kontrastivna, druga je kontaktna,
a treća je kombinovana – i kontrastivna, i kontaktna. I upravo ta okolnost, jedan isti jezik i njegovi uticaji
na druge jezike, predstavlja glavni podsticaj da se iskoristi izmenjeno činjenično stanje i predloži obje-
dinjavanje dve zasebne lingvističke discipline u jednu, s obzirom na to da je posredi jedno i jedinstveno
sagledavanje trojako ispoljenih efekata uticaja jednog istog jezika na druge jezike. Predloženim obje-
dinjavanjem istovremeno se postiže ekonomičnost i nauke, i istraživanja, i opisivanja, i podučavanja, a
samim tim i celovitiji uvid u jezičke činjenice, kao i u međuodnose engleskog i tih drugih jezika, koji su
izloženi stalnim uticajima engleskog jezika na svim nivoima.
Ovde je nužno istaći dve bitne okolnosti: prvo, objedinjavanje u kontaktno-kontrastivnu lingvi-
stiku ne odnosi se na ostale, čisto strane jezike, budući da oni nemaju dvojni status engleskog, koji je to
objedinjavanje omogućio, pa zato svi oni, bar za sada, podležu „klasičnoj”, odvojenoj kontrastivnoj i/
ili kontaktnoj analizi, kako to date okolnosti iziskuju. I drugo, objedinjavanje u kontaktno-kontrastivnu
lingvistiku može se odnositi na sve one sociolingvističke situacije u kojima postoji jedan dominantan je-
zik, kao što je to danas engleski u svetskim razmerama (ili ruski u bivšem Sovjetskom Savezu, a danas u
1
Teorijski, praktični i pedagoški aspekti engleskog kao globalnog zajedničkog jezika sagledani su u Bugarski 2004, 2006b;
Crystal 2003; Graddol 1997, 2006; Jenkins 2007; Mauranen i Ranta 2010; Prćić 2008b; Rubdy i Saraceni 2006; Seidlhofer
2002, 2011; Seidlhofer, Breiteneder i Pitzl 2006.
2
Teorijski, praktični i pedagoški aspekti engleskog kao odomaćenog stranog jezika sagledani su u Prćić 2003, 2004, 2011a,
2011b, 2014a, 2014b.
OBJEDINJENA KONTAKTNO-KONTRASTIVNA LINGVISTIKA: PRINCIPI I PRIMENE
zemljama nastalim njegovim raspadom), i bar jedan dominirani jezik, kao što su to danas svi neengleski
jezici, uključujući i srpski, koji s engleskim dolaze u trajniji dodir (ili svi oni jezici koji su bili u upotrebi
u bivšem Sovjetskom Savezu, a danas u zemljama nastalim njegovim raspadom). U ovom izlaganju,
dominantni i dominirani jezik su, treba li ponavljati, engleski i srpski.
2.2. Pojmovno-terminološka određenja
Drugi deo obrade principâ bavi se obuhvatom tri pojma i termina od ključne važnosti za ovu
temu, a to su: kontrastivna, kontaktna i kontaktno-kontrastivna lingvistika.
Prema ustaljenom poimanju, kontrastivna lingvistika je lingvistička disciplina koja ispituje slič-
nosti i razlike između sistemâ i upotrebâ najmanje dvaju jezika – L1, što je uobičajeni simbol za izvorni
jezik, i L2, što je uobičajeni simbol za ciljni jezik; u konkretnom slučaju, to su engleski i srpski, po
redosledu navođenja.3 Valja pomenuti i to da se engleski termini contrastive linguistics i contrastive
analysis obično koriste u studijama nastalim u zemljama tzv. kontinentalne Evrope, dok se u autohtonim
anglofonim zemljama, Britaniji, Sjedinjenim Državama i drugima, javljaju termini comparative lingui-
stics (ponekad s dijahronijskim implikacijama) i odskora sve češće cross-linguistic analysis, approach,
perspective, research, i sl., kao nov i moderan naziv za ono što većina neengleskih evropskih jezika
decenijama naziva kontrastivnom ili konfrontativnom lingvistikom ili analizom.
Nasuprot ovome, prema ustaljenom poimanju, kontaktna lingvistika je lingvistička disciplina
koja ispituje uticaje sistema i upotrebâ jednog jezika, L1 kao dominantnog, na sistem i upotrebe drugog
jezika, L2 kao dominiranog, koji s prethodnim dolazi u trajniji neposredan ili posredan dodir; u konkret-
nom slučaju, to su opet engleski i srpski, po redosledu navođenja.4
Imajući u vidu gornje definicije, ali i navedene motive za objedinjavanje, očigledno je da postoji
dovoljno opravdanja, teorijskih, metodoloških i praktičnih, da nekadašnji slučajni i spontani netermino-
loški spoj preraste u tehnički termin kontaktno-kontrastivna lingvistika, ili, neformalno i kraće, KK-
-lingvistika (eng. contact-contrastive linguistics, CC linguistics). Ovaj redosled komponenti odabran 33
je iz dva razloga: s vanjezičkog gledišta, u realnim životnim situacijama jezici prvo dolaze u kontakt, a
tek se zatim dovode u kontrast, jer u praksi dominirani jezici – ili, tačnije, njihovi korisnici – po inerciji
gotovo uvek prvo podležu uticaju dominantnog jezika, a tek se kasnije pažnja, možda, usmerava na
3
Istorijskim, teorijskim, metodološkim, praktičnim i pedagoškim aspektima kontrastivne lingvistike bave se Bugarski 1996;
Đorđević 2004; Klajn i Piper 2010; Prćić 2011a, a iz inostranih perspektiva Altenberg i Granger 2002; de los Ángeles
Gómez-González i Doval-Suárez 2005; Chesterman 1998; Fisiak 1981, 1991; James 1980; Jaszczolt 2003; Krzeszowski
1990; Lado 1957; Lefer 2011.
Naučni časopisi posvećeni ovoj oblasti jesu Languages in Contrast (dostupan na: https://benjamins.com/#catalog/journals/
lic/main) i, delom, Poznań Studies in Contemporary Linguistics (dostupan na: http://ifa.amu.edu.pl/psicl/ ; http://www.
degruyter.com/view/j/psicl), koji je naslednik dugogodišnjeg tematskog časopisa Papers and Studies in Contrastive
Linguistics. Rezultati ranijih domaćih istraživanja nalaze se u zbornicima radova sa šest konferencija Kontrastivna jezička
istraživanja (1980-1999) i, posebno, u publikacijama nastalim tokom opštejugoslovenskog projekta The Yugoslav Serbo-
-Croatian–English Contrastive Project – Reports (Filipović 1969-1976) i Studies (Filipović 1969-1975).
4
Istorijskim, teorijskim, metodološkim, praktičnim i pedagoškim aspektima kontaktne lingvistike bave se Filipović 1982-
1991, 1986, 1991; Gajišin, Panić Kavgić i Kavgić 2011; Jerković 2012; Klajn 1967; Mišić Ilić 2011, 2015; Mišić Ilić i
Lopičić 2011; Panić Kavgić 2006; Plankoš 1996; Prćić 2011a; Surdučki 1978, a iz inostranih perspektiva Anderman i Rogers
2005; Fischer i Pułaczewska 2008; Furiassi 2010; Furiassi i Gottlieb 2015; Furiassi, Pulcini i Rodríguez González 2012;
Goebl, Nelde, Stary i Wölck 1996; Görlach 2002, 2004; Haugen 1950, 1953; Hickey 2010; Ivir i Kalogjera 1991; Matras
2009; Nelde 1985; Poplack i Sankoff 1984; Poplack, Sankoff i Miller 1988; Thomason 2001; Weinreich 1953; Winford 2003;
Zuckermann 2003.
Naučni časopis posvećen ovoj oblasti jeste Journal of Language Contact (dostupan na: http://www.jlc-journal.org/ ; http://
www.brill.com/publications/journals/journal-language-contact). Rezultati sve brojnijih novih domaćih istraživanja – ne samo
kontaktnih, nego i kontrastivnih, pa i kontaktno-kontrastivnih – redovno se predstavljaju na lingvističkim konferencijama
u Srbiji i susednim zemljama, u zbornicima radova s tih konferencija, u domaćim i inostranim naučnim časopisima, kao
i u doktorskim disertacijama, magistarskim tezama i diplomskim (masterskim) radovima, odbranjenim na svim našim
filozofskim i filološkim fakultetima. (Nažalost, pošto objedinjeni registar, onlajn ili štampani, odbranjenih i prijavljenih
naslova na univerzitetima u Srbiji još uvek ne postoji, celovit uvid u dijapazon obrađenih tema i dalje je nemoguće steći.)
Tvrtko Prćić
moguće sličnosti i razlike među njima; i s jezičkog gledišta, u valjano uobličenim rečima kompleksne
strukture kraća komponenta obično dolazi napred, a potom ona duža, da bi se postigao lakši i ritmičniji
izgovor celine.
Međutim, od oblika i sazvučja samog termina nesumnjivo je mnogo važnije njegovo značenje,
odn. obuhvat novopredložene objedinjene lingvističke discipline, koji čini „izučavanje sličnosti i razlika
između engleskog i srpskog (ili bilo kojeg drugog) jezika, u kontekstu engleskog kao odomaćenog stra-
nog jezika i njegovih sveukupnih uticaja na srpski (ili bilo koji drugi) jezik” (Prćić 2011a: 14, prvobitno
2005: 12). Uticaji engleskog jezika na srpski manifestuju se na svim nivoima jezičke analize, a njihovi
efekti najčešći su i najuočljiviji u tri oblasti (up. Prćić 2011a):
• preuzimanje forme i/ili sadržine jezičkih jedinica, naročito leksičkih, u sistem srpskog jezika,
• prekomponovanje leksičkih i sintaktičkih jedinica srpskog jezika po uzoru na obrasce engle-
skog, i
• preslikavanje jezičkih običaja iz engleskog jezika u srpski, naročito u pisanju.
U skladu s ovim određenjem, teorijsko-metodološki i praktični delokrug kontaktno-kontrastivne
lingvistike sačinjavaju sledeće opšte oblasti, koje se tiču sistemâ, tj. jedinicâ i pravilâ, engleskog jezika,
kao L1, i srpskog jezika, kao L2, i njihovih upotreba u jezičkom i vanjezičkom kontekstu:
• utvrđivanje uticajâ L1 na L2, te načinâ njihovog ispoljavanja na svim nivoima jezičke analize –
ova oblast spada u kontaktni domen, čija je jezgrovita determinanta ‘engleski na srpski’,
• ispitivanje jezičke hibridizacije, koja se ogleda u mešanju sistemâ i upotrebâ L1 i L2, uključu-
jući i načine ispoljavanja dva hibridna varijeteta srpskog jezika: prvi je anglosrpski, tj. srpski s
nepoželjnim elementima engleskog (up. Prćić 2011a, 2014a, 2014b), a drugi serbliš ili sergliš,
tj. srpski s nepoželjnim elementima engleskog, ali kojim se služi srpska dijaspora (up. Mišić
Ilić 2011, 2015; Damjanovski 2014) – ova oblast spada u kontaktno-kontrastivni domen, čija
je jezgrovita determinanta ‘engleski u srpskom’, i ona se može smatrati suštinski najznačajni-
jom teorijsko-metodološkom inovacijom predloženog objedinjavanja kontrastivne i kontaktne
lingvistike, pošto se uvođenjem ovog domena eksplicitno priznaje postojanje i samosvojnost
34
procesa hibridizacije dominiranog jezika i time obezbeđuje zaseban prostor za njeno sistemat-
sko istraživanje, i
• iznalaženje po formi, funkciji, sadržini i upotrebi uporedivih jezičkih jedinica između L1 i L2,
kao i njihovih međuodnosa na svim nivoima jezičke analize – ova oblast spada u kontrastivni
domen, čija je jezgrovita determinanta ‘engleski naspram srpskog’.
Kao svaka valjano utemeljena lingvistička disciplina, kontaktno-kontrastivna lingvistika sastoji
se iz tri komponente, od kojih su dve teorijske, a jedna primenjena: prva teorijska komponenta je ona
deskriptivna, koja se bavi sastavljanjem činjeničnih opisa jezičkog sistema i, implicitno, njegove upo-
trebe; druga je osavremenjena preskriptivna komponenta, koja je zasnovana na dostignućima moderne
lingvistike, sociolingvistike i korpusne lingvistike, i koja se bavi sastavljanjem preporuka za upotrebu
jezičkog sistema, naročito kada postoje varijacije ili pogrešne upotrebe (up. Prćić 2010); i treća je pri-
menjena komponenta, gde je svakako najvažnija pedagoška primena, koja se bavi predavanjem relevan-
tnih tema, što ovde podrazumeva razvijanje i negovanje kontaktnojezičke kompetencije, uz prethodno
valjano razrađene, pripremljene i ostvarene nastavne programe, metode i materijale (up. Prćić 2011a,
2013b, 2014a).
2.3. Teorijsko-metodološka određenja
Treći deo obrade principâ bavi se teorijsko-metodološkim postavkama kontaktno-kontrastivnog

istraživanja, počev od raspoloživih jezičkih nivoa i jedinica, preko raspoloživih domena istraživanja, pa
do raspoloživih postupaka i pristupa.
Kontaktno-kontrastivnom istraživanju podležu svi nivoi jezičke analize: fonologija (s fonetikom),
grafologija (s grafetikom), morfologija, sintaksa, semantika i pragmatika, kao i njihove zajedničke do-
dirne discipline, poput morfofonologije i morfosintakse, pri čemu su svi navedeni nivoi objedinjeni u
dva supranivoa – leksikon i gramatiku (up. Prćić 2008a). Ovima se, u dopunskom i/ili pomoćnom svoj-
stvu, mogu pridodati i stilistika, sociolingvistika, psiholingvistika, etnolingvistika, jezička tipologija i
druge lingvističke discipline. Na osnovu izrečenog proizlazi da kontaktno-kontrastivnom istraživanju
podležu i sve jezičke jedinice, kako one bez značenja – foneme i grafeme, tako i one sa značenjem –
morfeme, lekseme, sintagme, klauze, rečenice i tekstovi, i njihove upotrebe u konkretnom jezičkom i
vanjezičkom kontekstu.
U nastavku, ove uopštene naznake biće razrađene i ilustrovane primerima iz leksikona srpskog
i engleskog jezika, koji obuhvata reči svih morfoloških struktura (proste, izvedene, složene i frazne),
afikse i afiksoide, te kolokacije i idiome. Leksikon je odabran zbog toga što predstavlja najdinamičniji
segment strukture jezika, čije se jedinice gotovo svakodnevno menjaju i kvantitativno (po broju), i kva-
litativno (po formi i sadržini), i na kojima se obim tih promena, uključujući i one pod uticajem engleskog
jezika, najbolje očituje, pa se samim tim i najbolje može ispitati i opisati. Uz nužna prilagođenja, ovaj
teorijsko-metodološki okvir moguće je primeniti na sve pomenute nivoe jezičke analize i na sve ostale
jezičke jedinice u svim jezicima koji s engleskim dolaze u trajniji dodir.
Kada je reč o raspoloživim domenima, kontaktno-kontrastivno istraživanje, na način koji se ovde
predlaže, treba zamisliti kao kontinuum sastavljen od tri, metodološki motivisana, tematska domena
raspoređena na skali, shematski predstavljenoj na Dijagramu 1:
kontaktni ⋅⋅⋅⋅⋅ kontaktno-kontrastivni ⋅⋅⋅⋅⋅ kontrastivni
sredstva iz L1 sredstva iz L1 i L2 sredstva iz L2

adaptacija preoblikovanjem adaptacija prevođenjem
35
Dijagram 1: kontinuum tematskih domena objedinjene kontaktno-kontrastivne lingvistike
Levi kraj skale zauzima prototipski kontaktni domen, u kojem se posmatra eksploatacija jezičkih
sredstava (jedinicâ, pravilâ i upotrebâ tih jedinica i pravila) iz L1 u L2, odn. iz engleskog jezika u srp-
skom. Ovde se u fokusu interesovanja nalazi preuzimanje jedinica iz sistema L1 u sistem L2 i njihovo
prilagođavanje sistemu L2 na nivoima forme (tj. fonologije, morfosintakse i grafologije) i sadržine (tj.
semantike s pragmatikom i stilistike). Njegovu okosnicu čini adaptacija preoblikovanjem, od modela u
L1 preko kompromisne replike do replike u L2 (pojmove i pojave vezane za kontaktni domen objašnja-
vaju Filipović 1986; Prćić 2011a, 2013b).
Desni kraj skale zauzima prototipski kontrastivni domen, u kojem se posmatra eksploatacija je-
zičkih sredstava iz L2. Ovde se u fokusu interesovanja nalazi prenošenje sadržine izražene jedinicama
sistema L1 odgovarajućim jedinicama sistema L2, koje su svojom formom, funkcijom i sadržinom upo-
redive s jedinicama sistema L1. Njegovu okosnicu čini adaptacija prevođenjem, od korespondenta, kada
postoji uporedivost jedinica po formi, funkciji i sadržini, do ekvivalenta, kada postoji uporedivost samo
po funkciji i sadržini (pojmove i pojave vezane za kontrastivni domen objašnjavaju Đorđević 2004;
James 1980; Krzeszowski 1990; Prćić 2011a).
Središnji deo skale zauzima kontaktno-kontrastivni domen, u kojem se posmatra eksploatacija je-
zičkih sredstava i iz L1, i iz L2. Ovde se u fokusu interesovanja nalaze promene u formi i/ili sadržini koje
u L2 nastaju delom na jedinicama sistema L1 ili pod njegovim uticajem, a delom na jedinicama sistema
L2. Njihovu okosnicu čine preuzimanje forme i/ili sadržine, prevođenje sadržine i stvaranje nove forme
i/ili sadržine u L2, pri čemu oni, zajedno ili pojedinačno, proizvode formom i/ili sadržinom hibridne
englesko-srpske ili srpsko-engleske jedinice.
Tvrtko Prćić
Gledano iz leksičke perspektive, suština kontaktno-kontrastivnog istraživanja sastoji se u utvr-

đivanju međuodnosâ forme i sadržine u L2 – specifično, između postojećeg i novog u L2 prema onome
što je raspoloživo u L1, s jedne strane, kao i onog novog u L2 nastalog pod uticajem L1, s druge strane.
Glavni cilj ovako postavljenog istraživanja jeste da se ispitaju procesi koji deluju u L2 izloženom uticaju
L1 i rezultati tih procesa, očitovani u primeni sopstvenih, tj. domaćih i odomaćenih „stranih” (u daljem
tekstu: domaćih), stranih ili mešovitih sredstava. Pri tome, kao tercijum komparacionis (lat. tertium
comparationis), svojstvo koje omogućava utvrđivanje pomenutih odnosa, služi uporediva forma i/ili
sadržina između L2 i L1, uvek s težištem na zajedničkoj funkciji tako uporedivih jedinica (pojam terci-
jum komparacionisa iz različitih uglova sagledavaju Bugarski 1996; Chesterman 1998; Đorđević 2004;
Jaszczolt 2003; Krzeszowki 1990; Lefer 2011).
Pod formom u L2 podrazumevaju se oblici reči, na nivoima grafologije (pisanje), fonologije (iz-
govor) i morfosintakse (funkcija) (up. Prćić 2008a). Postojeća forma u L2 odnosi se na ustaljenu, i stoga
poznatu, domaću formu u srpskom jeziku, bez obzira na prvobitni jezik porekla, koja se iskorišćava
primenom jednog osnovnog postupka – supstitucija forme. Nova forma u L2 tiče se formalnih inovacija
u srpskom jeziku, koje se ostvaruju primenom tri osnovna postupka pod uticajem engleskog ili na for-
mama iz engleskog – importacija forme, importacija sa supstitucijom forme i kreacija forme.
Pod sadržinom u L2 podrazumeva se značenje reči, na nivoima semantike (teorijski ostvariva
deskriptivna značenja), pragmatike (deskriptivna značenja ostvarena u konkretnom jezičkom i vanje-
zičkom kontekstu) i stilistike (pridružena asocijativna značenja, koja određuju kontekstualnu primere-
nost date reči), pri čemu se težište nalazi na pragmatičkim značenjima, u okviru pojedinačnih semema
(up. Prćić 2008a). Postojeća sadržina u L2 odnosi se na ustaljenu, i stoga poznatu, domaću sadržinu u
srpskom jeziku, bez obzira na prvobitni jezik porekla, koja se iskorišćava primenom jednog osnovnog
postupka – supstitucija sadržine. Nova sadržina u L2 tiče se sadržinskih inovacija u srpskom jeziku, koje
se ostvaruju primenom dva osnovna postupka pod uticajem engleskog ili na formama iz engleskog –
importacija sadržine i kreacija sadržine.
Osim upravo prikazanog semaziološkog pristupa, koji polazi od forme i ide ka njima pridruženim
36
sadržinama, moguće je, i poželjno, tamo gde je to potrebno i korisno, primeniti i onomaziološki pristup,
koji obrće perspektivu i polazi od sadržine i ide ka formama koje je izražavaju. Ovakva, u suštini poj-
movna, analiza pruža mogućnost da se ustanovi kako je određena sadržina izražavana nekad ili doskora,
a kako se izražava, ili može (još) izraziti, danas (npr. obožavalac nasuprot fan, izdržavati kaznu nasuprot
služiti kaznu, zaprositi nasuprot pitati da se uda, Izvolite? nasuprot Da li mogu / Mogu li da vam pomo-
gnem?, gde su drugonavedene forme one pod uticajem engleskog jezika), da li se razvila konkurencija
između tako uspostavljenih sinonima, da li se neki od njih javlja s većom ili manjom frekvencijom, da li
se neki od njih javlja s novom značenjskom nijansom – i da li su ove inovacije u izražavanju postojećih
sadržina novim formama u L2 vremenom nastale pod uticajem L1 ili unutrašnjim mehanizmima L2 (up.
Prćić 2012b). Ovaj dodatni pristup, kako se može primetiti, u kontaktno-kontrastivno istraživanje, uz
podrazumevanu sinhronu dimenziju, uvodi i mikro-dijahronu dimenziju sagledavanja jezičkih promena.
Na kraju, preostaje da se preispitaju funkcije L1 i L2, i da se za njih predlože novi, precizniji na-
zivi. Ranije je rečeno da engleski nastupa kao L1, izvorni jezik (eng. source language), koji je i domi-
nantni jezik (eng. dominant language), odn. jezik koji vrši uticaj, budući da je on stvarni ili potencijalni
jezik davalac (eng. giving language; up. Filipović 1986) formi i/ili sadržina. Konverzno ovome, srpski
nastupa kao L2, ciljni jezik (eng. target language), koji je i dominirani jezik (eng. dominated langu
age), odn. jezik nad kojim se vrši uticaj, pri čemu se ti uticaji realizuju trojako, u zavisnosti od konkretno
primenjenih postupaka opisanih gore: (a) ukoliko je posredi supstitucija u srpskom, onda je on jezik
imalac (eng. owning language) raspoloživih formi i/ili sadržina, (b) ukoliko je posredi importacija u
srpski, onda je on jezik primalac (eng. receiving language; up. Filipović 1986) novih formi i/ili sadrži-
na, (c) ukoliko je posredi kreacija u srpskom, onda je on jezik stvaralac (eng. creating language) novih
formi i/ili sadržina, i (d) ukoliko je posredi mešoviti postupak, onda je i naziv kombinovan, saglasno
datoj funkciji L2, što će biti pokazano niže.
3. PRIMENE OBJEDINJENE KONTAKTNO-KONTRASTIVNE LINGVISTIKE
U ovom odeljku obrađuju se praktične primene objedinjene kontaktno-kontrastivne lingvistike,

koje su usredsređene na ispitivanje međuodnosâ forme i sadržine u srpskom jeziku pod uticajem en-
gleskog, kao i postupaka kojima se oni ostvaruju u okviru tri međupovezana tematska domena kontak-
tno-kontrastivne lingvistike. Prikaz četiri tipa međuodnosa (nova forma i nova sadržina, nova forma i
postojeća sadržina, postojeća forma i nova sadržina, postojeća forma i postojeća sadržina), ilustrovan
odabranim primerima iz leksikona srpskog i engleskog jezika, polazi od novog i završava s postojećim,
a organizovan je oko tri tematska domena: kontaktnog (3.1), kontaktno-kontrastivnog (3.2) i kontrastiv-
nog (3.3).
3.1. Kontaktni domen
Predmet istraživanja u okviru ovog domena jeste fenomen međujezičkog pozajmljivanja, što na
leksičkom planu znači analizu ponašanja leksičkih jedinica iz engleskog jezika u srpskom tokom pro-
cesa adaptacije preoblikovanjem, kao i rezultatâ tog procesa. Između forme i sadržine u srpskom jeziku
postoji samo jedan međuodnos.
Tip (A): nova forma + nova sadržina, koji ostvaruje jedan kombinovani postupak:
(A1) importacija forme + importacija sadržine podrazumeva preuzimanje iz engleskog jezika u
srpski nove forme i njoj pridružene nove sadržine, pri čemu takve forme podležu prilagođavanju sistemu
srpskog jezika na fonološkom, morfosintaktičkom, grafološkom, semantičko-pragmatičkom i stilistič-
kom nivou (up. Filipović 1986; Kardoš 2014; Prćić 2011a). Srpski ovde nastupa kao jezik primalac, a
ovakve leksičke jedinice predstavljaju obličko-sadržinske inovacije.
Na taj način nastaju preoblikovani anglicizmi (up. Prćić 2011a) – ukoliko su oni postali više ili
manje integrisani u sistem srpskog jezika, radi se o očiglednim anglicizmima, kao u: srp. selfi, od eng.
selfie, u smislu ‘autoportret snimljen mobilnim telefonom, tabletom, i sl.’, srp. lajkovati, od eng. like, 37
u smislu ‘izraziti slaganje s nekim sadržajem objavljenim na internetu’; ukoliko su oni samo delimično
integrisani u sistem srpskog jezika, a na nivou pisanja potpuno neintegrisani, radi se o sirovim angli-
cizmima (up. Prćić 2011a), kao u: srp. wireless, od eng. wireless, u smislu ‘bežičan (prenos signala)’,
srp. outlet, od eng. outlet, u smislu ‘radnja u kojoj se prodaje roba po sniženim cenama’. Ukoliko se,
međutim, određene forme iz engleskog jezika u srpskom javljaju kao povremene interpolacije i još nisu
ni započele proces integracije u njegov sistem, pa stoga imaju status strane reči, radi se o inglišizmima,
a ne o anglicizmima, kao u: eng. NGO (izgovor /en-dži-o/, od non-governmental organization), u smislu
‘nevladina organizacija; NVO’, eng. Never say never!, u smislu ‘Nikad ne reci nikad!’ (up. Prćić 2012a,
2013b, 2014a, 2014b, 2014c). Ne treba posebno ni isticati da je linija razgraničenja između inglišizama
i anglicizama, sirovih i očiglednih, u ovom redosledu, nepostojana, tako da inglišizam, uz dovoljnu
frekventnost upotrebe, može lako prerasti u sirovi ili očigledni anglicizam, a sirovi anglicizam, uz viši
stepen integracije u pisanju, u očigledni; naravno, obrnut redosled nije moguć.
Ovde treba pomenuti još jednu vrstu anglicizama, a to su forme nastale u nekom drugom jeziku
kombinovanjem engleskih elemenata, ponekad i uz upotrebu elemenata iz tog drugog jezika, pri čemu
je takva reč, s takvim oblikom i/ili značenjem, u samom engleskom jeziku nepoznata, budući da ne po-
stoji, kao u: srp. golman, od eng. goal + man, u smislu ‘igrač čija je uloga da spreči ulazak lopte u gol’,
što je u eng. goalkeeper, srp. autostoper, od eng. auto + stopper, u smislu ‘osoba koja dobija besplatnu
vožnju nakon što zaustavi automobil u pokretu’, što je u eng. hitchhiker (prvonavedene forme u engle-
skom su nepoznate), srp. mobing, od eng. mobbing, u smislu ‘zlostavljanje na radnom mestu’, što je u
eng. workplace bullying, srp. oldtajmer, od eng. old-timer, u smislu ‘starinski automobil koji se čuva i
ceni kao raritet ili antikvitet’, što je u eng. classic car (forme s ovakvom sadržinom u engleskom su ne-
poznate). Pošto ove i slične forme i/ili sadržine uvek nastaju izvan engleskog jezika, one nisu angliciz-
mi, nego pseudoanglicizmi, ili lažni anglicizmi, koji su, u ovom slučaju, u srpski pozajmljeni iz nekog
Tvrtko Prćić
drugog jezika – otuda se oni nazivaju pozajmljeni pseudoanglicizmi (eng. borrowed pseudoanglicism)
(up. Prćić 2012b; pojavu pseudoanglicizama obrađuju Filipović 1986; Furiassi 2010; Furiassi i Gottlieb
2015; Savić 2014). Osim po specifičnosti porekla i nastanka, pseudoanglicizmi se po svom ponašanju ni
po čemu ne razlikuju od ‘pravih’ anglicizama.
3.2. Kontaktno-kontrastivni domen
Predmet istraživanja u okviru ovog domena jeste fenomen jezičke hibridizacije, što na leksičkom
planu znači analizu ponašanja leksičkih jedinica i pravila iz engleskog i srpskog jezika prilikom njiho-
ve primene radi stvaranja hibridnih formi i/ili sadržina u srpskom. Između forme i sadržine u srpskom
jeziku postoje tri međuodnosa.
Tip (A): nova forma + nova sadržina, koji ostvaruju tri kombinovana postupka:
(A2) importacija sa supstitucijom forme + importacija sadržine podrazumeva preuzimanje iz en-
gleskog jezika u srpski nove sadržine i nove forme koja je izražava, pri čemu se takve forme zamenjuju
odgovarajućim domaćim formama, što dovodi do prekomponovanja postojećih formi srpskog jezika po
uzoru na obrasce engleskog. Srpski ovde nastupa kao jezik primalac i imalac, a ovakve leksičke jedinice
predstavljaju sadržinsko-obličke inovacije.
Na taj način nastaju prevedeni anglicizmi, ujedno i skriveni anglicizmi (up. Prćić 2011a), koji su
rezultat strukturnog prevođenja, ili kalkiranja, prevodnog postupka primenljivog isključivo na polimor-
femske reči (izvedene, složene ili frazne), kada se elementi rečî iz engleskog jezika doslovno prevode
odgovarajućim elementima iz srpskog (up. Prćić 2011a; kalkiranje iscrpnije razmatraju Hlebec 2009;
Newmark 1988; Vidačić 2000), kao u: srp. pametni telefon, od eng. smartphone, u smislu ‘mobilni tele-
fon u koji su ugrađene brojne funkcije kompjutera’, srp. učenje na daljinu, od eng. distance learning, u
smislu ‘način učenja u kojem student lično ne prisustvuje nastavi, nego s predavačem komunicira putem
tehnoloških pomagala, naročito kompjutera i interneta’.
38 (A3) delimična importacija i delimična importacija sa supstitucijom forme + importacija sadržine
podrazumeva preuzimanje iz engleskog jezika u srpski nove sadržine i nove forme koja je izražava, pri
čemu se takve forme delimično preoblikuju, a delimično zamenjuju odgovarajućim domaćim formama,
što dovodi do prekomponovanja postojećih i novih formi srpskog jezika po uzoru na obrasce engleskog.
Srpski i ovde nastupa kao jezik primalac i imalac, a ovakve leksičke jedinice takođe predstavljaju sadr-
žinsko-obličke inovacije.
Na taj način nastaju mešoviti anglicizmi, preoblikovano-prevedeni ili prevedeno-preoblikovani,
koji su rezultat delimičnog strukturnog prevođenja, ili delimičnog kalkiranja, kada se neki elementi po-
limorfemskih reči iz engleskog jezika doslovno prevode odgovarajućim elementima iz srpskog, dok se
neki preoblikuju (up. Prćić 2011a), kao u: srp. prebukirati, od eng. overbook, u smislu ‘izdati ili prodati
više rezervacija od stvarnog broja raspoloživih mesta’, srp. radoholik ili radoholičar, od eng. workaho-
lic, u smislu ‘osoba koja uživa u tome da mnogo radi’ (prednji element preveden, a zadnji preoblikovan),
srp. kolateralna šteta, od eng. collateral damage, u smislu ‘nenamerne civilne žrtve ili oštećenja imo-
vine u nekom vojnom sukobu’, srp. šatl-diplomatija, od eng. shuttle diplomacy, u smislu ‘diplomatski
pregovori u kojima posrednik putuje od jedne zemlje do druge ili od jednog grada do drugog, i natrag’
(prednji element preoblikovan, a zadnji preveden).
(A4) kreacija forme + kreacija sadržine podrazumeva izvođenje u srpskom jeziku novih formi i
njima pridruženih novih sadržina, pri čemu se na formama iz engleskog i/ili srpskog jezika primenjuju
produktivna tvorbena pravila srpskog i/ili engleskog jezika. Srpski ovde nastupa kao jezik stvaralac, a
ovakve leksičke jedinice predstavljaju obličko-sadržinske inovacije.
Na taj način nastaju hibridne reči u srpskom jeziku, najčešće tvorbenim postupcima prefiksacije,
sufiksacije, kompozicije (slaganja) i konflacije (slivanja) (up. Bugarski 2006a, 2013, 2014; Filipović
1986; Kardoš 2014; Rasulić 2008; Rodić 2014; Vujović 2014) – ovi postupci deluju jednim delom na
anglicizmima, ali sami za sebe nisu anglicizmi, nego englesko-srpski ili srpsko-engleski hibridi, kao u:
srp. proguglati, od eng. Google, u smislu ‘potražiti neki podatak na internetu, naročito preko pretraži-
vačkog servisa Google’, srp. najseksi, od eng. sexy, u smislu ‘izuzetno ili najviše seksi’ (prefiksacije),
srp. bebisiterka, od eng. babysitter, u smislu ‘ženski bebisiter’, srp. SMS-ovati, od eng. SMS , u smislu
‘slati ili poslati nekom SMS-poruku’ (sufiksacije), srp. džez-orkestar, od eng. jazz, u smislu ‘orkestar
koji izvodi džez-muziku’, srp. šou-program, od eng. show, u smislu ‘zabavno-muzički program’ (kom-
pozicije), srp. COOLtura, od eng. cool i srp. (kul)tura, u smislu ‘kultura koja je kul, jer je (navodno)
otmena’, srp. odvratajzing, od srp. odvrata(n) i (adver)tajzing, od eng. advertising, u smislu ‘odvratnost
prema reklamama’ (konflacije). Ovamo spada i tvorba domaćih pseudoanglicizama (eng. domestic
pseudoanglicism), onih za koje se smatra da su izvedeni u srpskom jeziku (up. Prćić 2012b; Savić 2014),
kao u: srp. golgeter, od srp. gol, od eng. goal i (go)getter, u smislu ‘igrač koji postiže najviše golova’, što
je u eng. top scorer ili best scorer, srp. grafiter, od srp. grafit(i), od eng. graffiti i -er, analogijom prema
rocker, i sl., u smislu ‘osoba koja na zidu crta ili slika grafite’, što je u eng. graffiti artist.
Tip (B): nova forma + postojeća sadržina, koji ostvaruju dva postupka:
(B1) importacija forme podrazumeva preuzimanje iz engleskog jezika u srpski nove forme i njoj
pridružene sadržine, pri čemu se postojeća sadržina u srpskom jeziku izražava novom formom. Srpski
ovde nastupa kao jezik primalac, a ovakve leksičke jedinice predstavljaju obličke inovacije.
Na taj način nastaju preoblikovani anglicizmi, koji mogu biti očigledni, kao u: srp. stejdž, ili
sirovi, kao u: srp. stage, oba od eng. stage, u smislu ‘pozornica, bina’, srp. implementacija, od eng. im-
plementation, u smislu ‘sprovođenje, realizacija’. Ovde se takođe javljaju i inglišizmi, kao u: eng. by the
way, u smislu ‘uzgred (budi rečeno), usput’, eng. Let’s go!, u smislu ‘Idemo!, Hajdemo!’.
(B2) importacija sa supstitucijom forme podrazumeva preuzimanje iz engleskog jezika u srpski
nove sadržine i nove forme koja je izražava, pri čemu se takve forme zamenjuju odgovarajućim doma-
ćim formama, što dovodi do prekomponovanja postojećih formi srpskog jezika po uzoru na obrasce
engleskog, kojima se izražava postojeća sadržina u srpskom. Srpski ovde nastupa kao jezik primalac i
imalac, a ovakve leksičke jedinice predstavljaju obličke inovacije.
Na taj način nastaju prevedeni anglicizmi, ujedno i skriveni anglicizmi, koji su rezultat struktur-
39
nog prevođenja, ili kalkiranja, kao u: srp. kratka priča, od eng. short story, u smislu ‘pripovetka’, srp.
služiti kaznu, od eng. serve a (prison) sentence, u smislu ‘izdržavati kaznu’.
Tip (C): postojeća forma + nova sadržina, koji ostvaruju dva postupka:
(C1) importacija sadržine podrazumeva preuzimanje iz engleskog jezika u srpski forme i njoj pri-
družene nove sadržine, pri čemu se postojećoj odomaćenoj formi, ranije preuzetoj iz engleskog ili nekog
drugog jezika, ili domaćoj, formi pridodaje jedno novo deskriptivno značenje. Srpski ovde nastupa kao
jezik primalac, a ovakve leksičke jedinice predstavljaju sadržinske inovacije.
Na taj način nastaju skriveni anglicizmi, kao u: srp. trening, od eng. training, u smislu ‘obučava-
nje, osposobljavanje’, srp. pozicija, prema eng. position, u smislu ‘radno mesto, posao, dužnost’, srp.
ikada, prema eng. ever, u smislu ‘ikad ostvaren, napravljen, i sl.; svih vremena’.
(C2) kreacija sadržine podrazumeva razvijanje u srpskom jeziku nove sadržine kod formi ranije
preuzetih iz engleskog, čime se postojećoj odomaćenoj formi pridodaje jedno novo deskriptivno i/ili
asocijativno značenje. Srpski ovde nastupa kao jezik stvaralac, a ovakve leksičke jedinice predstavljaju
sadržinske inovacije.
Na taj način nastaju nova značenja postojećih očiglednih i sirovih anglicizama u srpskom jezi-
ku, do kojih dolazi primenom nekoliko postupaka razvijanja smisla (up. Filipović 1986; Rodić 2014):
specijalizacija (suženje značenja), generalizacija (širenje značenja), metaforički prenos (po sličnosti),
metonimijski prenos (po bliskosti), te stvaranje potpuno novog deskriptivnog i/ili asocijativnog znače-
nja – iako po svojoj formi jesu anglicizmi, oni po svojoj novoj sadržini više nisu anglicizmi, kao u: srp.
đus, od eng. juice, u smislu ‘gusti sok od pomorandže’ nasuprot izvornom ‘voćni sok’ (specijalizacija),
srp. tok-šou, od eng. talk show, u smislu ‘televizijska ili radio razgovorna emisija’ nasuprot izvornom
‘televizijska ili radio neobavezna razgovorna emisija s poznatim ličnostima uz učešće publike’ (genera-
lizacija), srp. prebukiran, od eng. overbook(ed), u smislu ‘prezauzet, preopterećen’ nasuprot izvornom
‘izdati ili prodati više rezervacija od stvarnog broja raspoloživih mesta’ (metafora), srp. sekondhend ili
Tvrtko Prćić
second hand, od eng. second hand, u smislu ‘prodavnica polovne odeće’ nasuprot izvornom ‘polovan,
korišćen’ (metonimija), srp. marketing, od eng. marketing, u smislu ‘reklame, ekonomsko-propagandni
program’ (novorazvijeno značenje), srp. bos, od eng. boss, u smislu ‘(neformalno; pogrdno ili ironično)
šef, gazda’ nasuprot izvornom ‘šef, gazda’ (novorazvijeno asocijativno značenje, dok se sve ostale pro-
mene tiču deskriptivnog značenja).
3.3. Kontrastivni domen
Predmet istraživanja u okviru ovog domena jeste fenomen međujezičke podudarnosti, što na lek-
sičkom planu znači analizu ponašanja leksičkih jedinica srpskog i engleskog jezika u pogledu stepena
istosti, sličnosti i razlika forme i/ili sadržine. Između forme i sadržine u srpskom jeziku postoji samo
jedan međuodnos.
Tip (D): postojeća forma + postojeća sadržina, koji ostvaruje jedan kombinovani postupak:
(D1) supstitucija forme + supstitucija sadržine podrazumeva prenošenje sadržine iz engleskog
jezika u srpski, pri čemu se forme koje je izražavaju u engleskom zamenjuju odgovarajućim formama
u srpskom jeziku. Srpski ovde nastupa kao jezik imalac, a ovakve leksičke jedinice ne predstavljaju
inovacije, budući da se primenjuju postojeća domaća sredstva.
Na taj način nastaju leksički, odn. leksičko-gramatički, prevodi u srpskom jeziku, do kojih do-
lazi primenom nekoliko prevodnih postupaka: direktno prevođenje, funkcijska aproksimacija, kulturna
supstitucija, transpozicija, definicioni prevod (up. Prćić 2008c, 2011a; prevodne postupke razmatraju
Hlebec 2009; Newmark 1988). Ukoliko se prevod sastoji od jedinica uporedivih po formi, funkciji i
sadržini s onima u engleskom, radi se o korespondentima, za koje se ovde predlaže podela u dve preci-
znije kategorije: prvo, korespondenti čija je sadržinska uporedivost potpuna, jer reči u dva jezika imaju
isto, ili gotovo isto, značenje, jesu potpuni korespondenti (eng. full correspondent) i oni predstavljaju
najviši stepen podudarnosti jedinica dvaju jezika, kao u: srp. kuća prema eng. house, srp. putovanje (mo-
40 rem ili svemirom) prema eng. voyage; i drugo, korespondenti čija je sadržinska uporedivost delimična,
jer reči u dva jezika imaju manje ili više različito značenje, jesu delimični korespondenti (eng. partial
correspondent) i oni predstavljaju niži, ali dovoljno visok, stepen podudarnosti jedinica dvaju jezika,
kao u: srp. glatko odbiti prema eng. refuse flatly (dakle, glatko nasuprot flatly, što nije ni isto, ni gotovo
isto, značenje), srp. Jedna lasta ne čini proleće prema eng. One swallow does not make a summer (dakle,
proleće nasuprot summer, što, naravno, nije isto značenje). S druge strane, ukoliko se, zbog postojanja
leksičke (i/ili pojmovne) praznine, prevod sastoji od jedinica uporedivih samo po funkciji i sadržini,
radi se o ekvivalentima, koji predstavljaju niži stepen podudarnosti, kao u: srp. deda i baba prema eng.
grandparents, srp. čekati / stajati u redu prema eng. queue (up. Prćić 2011a; stepene podudarnosti raz-
matraju Đorđević 2004; James 1980; Krzeszowski 1990).
Nakon prikaza primena kontaktno-kontrastivne lingvistike u oblasti leksikona srpskog i engle-
skog jezika, sledi rekapitulacija četiri raspoloživa tipa međuodnosâ forme i sadržine, postupaka kojima
se oni ostvaruju i karakterističnih ilustrativnih primera:
• (A) nova forma + nova sadržina:
• (A1) importacija forme + importacija sadržine, npr. lajkovati,
• (A2) importacija sa supstitucijom forme + importacija sadržine, npr. učenje na daljinu,
• (A3) delimična importacija i delimična importacija sa supstitucijom forme + importacija
sadržine, npr. šatl-diplomatija, i
• (A4) kreacija forme + kreacija sadržine, npr. iskulirati.
• (B) nova forma + postojeća sadržina:
• (B1) importacija forme, npr. stejdž, i
• (B2) importacija sa supstitucijom forme, npr. kratka priča.
• (C) postojeća forma + nova sadržina:
• (C1) importacija sadržine, npr. pozicija, i
• (C2) kreacija sadržine, npr. marketing.

• (D) postojeća forma + postojeća sadržina:
• (D1) supstitucija forme + supstitucija sadržine, npr. čekati / stajati u redu.
4. ZAVRŠNE NAPOMENE
U ovom prilogu predočeni su teorijsko-metodološki i praktični aspekti objedinjene kontaktno-

-kontrastivne lingvistike. Njegov glavni doprinos moguće je sažeti u četiri tačke:
• obrazloženi vanjezički i jezički motivi za objedinjavanje kontrastivne i kontaktne lingvistike,
• uspostavljena tri tematska domena objedinjene lingvističke discipline – kontaktni, kontaktno-
-kontrastivni i kontrastivni, pri čemu posebno treba istaći onaj središnji, čiji delokrug obuhvata
eksplicitno priznatu hibridizaciju dominiranog jezika, tj. L2,
• prikazana, na primerima iz leksikona srpskog i engleskog jezika, tri osnovna postupka kojima
se ostvaruju četiri postojeća međuodnosa forme i sadržine – importacija, supstitucija, kreacija i
njihove moguće kombinacije, i
• ponuđeni novi, precizniji nazivi za različite funkcije L2.
Na samom kraju, neophodno je da se, u vidu programatskih zaključaka, ukaže na četiri temeljna
principa, koji proističu iz ovako zamišljenog i opisanog teorijsko-metodološkog ustrojstva tematskih
domena kontaktno-kontrastivne lingvistike i koji čine suštinske teorijsko-metodološke novine uvedene
tokom dosadašnjeg izlaganja, verovatno već uočene kao takve:
• prvo, saglasno opredeljenju u Filipović 1986, primarna, tj. flektivna morfološka (ili tačnije,
morfosintaktička) i semantička (ili tačnije, semantičko-pragmatička i stilistička) adaptacija an-
glicizama u klasama imenica, glagola, prideva i priloga nalazi se u kontaktnom domenu, budući
da se ovde radi o unošenju novih formi i sadržina iz L1 i njihovom prilagođavanju sistemu L2,
• drugo, suprotno opredeljenju u Filipović 1986, sekundarna, tj. tvorbena morfološka (ili tačnije,
morfosintaktička) i semantička (ili tačnije, semantičko-pragmatička i stilistička) adaptacija an- 41
glicizama nalazi se u kontaktno-kontrastivnom domenu, zajedno sa svim postupcima koji deluju
na jedinicima i engleskog i srpskog jezika, budući da se ovde radi o stvaranju novih hibridnih
formi i/ili sadržina u L2 na formama i sadržinama iz L1,
• treće, suprotno opredeljenju u Filipović 1986, za razliku od importacije jezičkih jedinica, kod
koje se u L2 unose forme i/ili sadržine iz L1 i koja stoga spada u kontaktni domen, supstitucija
se nalazi u kontrastivnom domenu, budući da se ovde radi o iskorišćavanju postojećih formi i/
ili sadržina u L2, a ne o unošenju formi i/ili sadržina iz L1, i
• četvrto, suprotno opredeljenju u Filipović 1986, pseudoanglicizmi ne spadaju u tercijarnu adap-
taciju, nego u primarnu, ako su u kategoriji onih pozajmljenih, odn. u sekundarnu, ako su u ka-
tegoriji onih domaćih; stoga se tercijarna adaptacija smatra metodološki nepotrebnom, a samim
tim i suvišnom.
Da bi slika bila zaokružena u potpunosti, ovaj rad završava se navođenjem najnovijih englesko-srp-
skih i srpsko-engleskih istraživanja čija se tematika i/ili obrada u većem ili manjem obimu nalaze unutar
okvirâ objedinjene kontaktno-kontrastivne lingvistike, mada, naravno, sistemski još ne prema upravo izlo-
ženim teorijsko-metodološkim postavkama: prvi hibridni rad, istaknut na početku, jeste magistarska teza o
fonološkim i grafološkim aspektima adaptacije računarskih anglicizama u srpskom jeziku (Filipović 2004,
2005). Zatim dolaze studije o formiranju englesko-srpskih terminologija – medicinske (Mićić 2009), eko-
nomske (Silaški 2012) i sportske (Milić 2004, 2015), pa o anglicizmima kao sinonimima u srpskom jeziku
(Milić 2013; Aćimović 2014), o anglicizmima kao lažnim parovima u srpskom jeziku (Prćić 2012b), o angli-
cizmima kao međujezičkim pojmovnim amalgamima (Filipović Kovačević 2011), o razumevanju i tumače-
nju novih anglicizama (Panić Kavgić 2006), te o leksikografskoj obradi anglicizama u srpskom jeziku (Prćić
2012a, 2013a, 2014c). Tvorbeni englesko-srpski ili srpsko-engleski hibridi sagledani su u studijama koje
se bave slivenicama (Bugarski 2006a, 2013; Rasulić 2008) i sufiksacijama (Bugarski 2014; Vujović 2014).
Tvrtko Prćić
Literatura
Aćimović, S. (2014). Semantičko-pragmatički i stilski aspekti anglicizama u romanima nekih modernih srpskih
autorki mlađe generacije. U: Jezici i kulture u vremenu i prostoru III. Tematski zbornik (S. Gudurić i M.
Stefanović, ur.). Novi Sad: Filozofski fakultet, 381-392.
Altenberg, B., Granger, S. (eds.). (2002). Lexis in Contrast. Corpus-Based Approaches. Amsterdam, Philadelphia:
John Benjamins Publishing Company.
Anderman, G., Rogers, M. (eds.). (2005). In and Out of English. For Better, For Worse. Clevedon, Buffalo,
Toronto: Mulitilingual Matters.
Ángeles Gómez-González, M. de los, Doval-Suárez, S. M. (2005). On contrastive linguistics: trends, challenges
and problems. In: The Dynamics of Language Use. Functional and Contrastive Perspectives (Ch. S.
Butler, M. de los Ángeles Gómez-González and S. M. Doval-Suárez, eds.). Amsterdam, Philadelphia: John
Benjamins Publishing Company, 19-45.
Bugarski, R. (1996). Lingvistika u primeni. Beograd: Čigoja štampa, XX vek.
Bugarski, R. (2004). Engleski kao dodatni jezik. Philologia 2, 7-13.
Bugarski, R. (2006a). Žargon. Lingvistička studija. 2., prerađeno i prošireno izdanje. Beograd: Biblioteka XX vek,
Knjižara Krug.
Bugarski, R. (2006b). English: an additional language?. In: English Language and Literature Studies: Interfaces
and Integrations – ELLSII Proceedings. Vol. 1 (K. Rasulić and I. Trbojević, eds.). Belgrade: Faculty of
Philology, 31-33.
Bugarski, R. (2013). Sarmagedon u Mesopotamaniji. Leksičke skrivalice. Beograd: Biblioteka XX vek, Knjižara
Krug.
Bugarski, R. (2014). Jedan agresivni srpski sufiks: ‑ijada. U: Leksika, gramatika, diskurs. Zbornik u čast Veri Vasić
(M. Alanović, J. Dražić, G. Štasni i G. Štrbac, ur.). Novi Sad: Filozofski fakultet, 169-177.
Chesterman, A. (1998). Contrastive Functional Analysis. Amsterdam, Philadelphia: John Benjamins Publishing
Company.
Crystal, D. (2003). English as a Global Language. 2nd edition. Cambridge: Cambridge University Press.
Damjanovski, N. (2014). Svojstva hibridnog srpsko-engleskog jezika među srpskom dijasporom u Kanadi: nacrt
42 za istraživanje. U: Engleski jezik i anglofone književnosti u teoriji i praksi. Zbornik u čast Draginji Pervaz
(T. Prćić, M. Marković, i dr., ur.). Novi Sad: Filozofski fakultet, Orfelin izdavaštvo, 103-113.
Đorđević, R. (2004). Uvod u kontrastiranje jezika. 6. izdanje. Beograd: Filološki fakultet.
Filipović, R. (ed.). (1969-1975). The Yugoslav Serbo-Croatian–English Contrastive Project. Studies 1-6. Zagreb:
Institute of Linguistics.
Filipović, R. (ed.). (1969-1976). The Yugoslav Serbo-Croatian–English Contrastive Project. Reports 1-10. Zagreb:
Institute of Linguistics.
Filipović, R. (ed.). (1982-1991). The English Element in European Languages. Vols. 2-3: Reports and Studies.
Zagreb: Institute of Linguistics.
Filipović, R. (1986). Teorija jezika u kontaktu. Uvod u lingvistiku jezičnih dodira. Zagreb: Jugoslavenska akademija
znanosti i umjetnosti, Školska knjiga.
Filipović, R. (1990). Anglicizmi u hrvatskom ili srpskom jeziku. Porijeklo, razvoj, značenje. Zagreb: Jugoslavenska
akademija znanosti i umjetnosti, Školska knjiga.
Filipović, S. (2004). Fonološka i grafološka recepcija anglicizama u srpskom jeziku u registru računarstva.
Magistarski rad. Novi Sad: Filozofski fakultet.
Filipović, S. (2005). Izgovor i pisanje računarskih anglicizama u srpskom jeziku. Beograd: Zadužbina Andrejević.
Filipović Kovačević, S. (2011). Anglicizmi kao međujezički pojmovni amalgami. Zbornik Matice srpske za
filologiju i lingvistiku 54/2, 247-263.
Fischer, R., Pułaczewska, H. (eds.). (2008). Anglicisms in Europe. Linguistic Diversity in a Global Context.
Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing.
Fisiak, J. (ed.). (1981). Theoretical Issues in Contrastive Linguistics. Amsterdam, Philadelphia: John Benjamins
Publishing Company.
Fisiak, J. (ed.). (1991). Further Insights into Contrastive Analysis. Amsterdam, Philadelphia: John Benjamins
Publishing Company.
Furiassi, C. (2010). False Anglicisms in Italian. Monza: Polimetrica.
Furiassi, C., Gottlieb, H. (eds.). (2015). Pseudo-English. Studies on False Anglicisms in Europe. Berlin, Boston,
Munich: De Gruyter Mouton.
Furiassi, C., Pulcini, V., Rodríguez González, F. (eds.). (2012). The Anglicization of European Lexis. Amsterdam,
Philadelphia: John Benjamins Publishing Company.
Gajišin, V., Panić Kavgić, O., Kavgić, A. (2011). Engleski u Novom Sadu. U: Govor Novog Sada. Sveska 2:
Morfosintaksičke, leksičke i pragmatičke osobine (V. Vasić i G. Štrbac, ur.). Novi Sad: Filozofski fakultet,
594-612.
Goebl, H., Nelde, P. H., Stary, Z., Wölck, W. (eds.). (1996). Kontaktlinguistik. Ein internationales Handbuch
zeitgenössischer Forschung / Contact Linguistics. An International Handbook of Contemporary Research
/ Linguistique de contact. Manuel international des recherches contemporaines. 1-2. Berlin, New York: De
Gruyter.
Görlach, M. (ed.). (2002). An Annotated Bibliography of European Anglicisms. Oxford: Oxford University Press.
Görlach, M. (ed.). (2004). English in Europe. Oxford: Oxford University Press.
Graddol, D. (1997). The Future of English?. London: British Council.
Graddol, D. (2006). English Next. London: British Council.
Haugen, E. (1950). The analysis of linguistic borrowing. Language 26, 210-231.
Haugen, E. (1953). The Norwegian Language in America. A Study in Bilingual Behavior. Bloomington: Indiana
University Press.
Hickey, R. (ed.). (2010). The Handbook of Language Contact. Chichester: Wiley-Blackwell.
Hlebec, B. (2009). Prevodilačke tehnike i postupci. Beograd: EBG.
Ivir, V., Kalogjera, D. (eds.). (1991). Languages in Contact and Contrast. Essays in Contact Linguistics. Berlin,
New York: Mouton de Gruyter.
James, C. (1980). Contrastive Analysis. London, New York: Longman.
Jaszczolt, K. M. (2003). On translating ‘what is said’: tertium comparationis in contrastive semantics and
pragmatics. In: Meaning through Language Contrast (K. M. Jaszczolt and K. Turner, eds.). Amsterdam,
Philadelphia: John Benjamins Publishing Company, 441-462.
Jenkins, J. (2007). English as a Lingua Franca. Attitude and Identity. Oxford: Oxford University Press.
Jerković, V. (2012). Razumevanje anglicizama u specijalizovanim tinejdžerskim časopisima na srpskom jeziku.
Diplomski (masterski) rad; neobjavljen. Novi Sad: Filozofski fakultet.
Kardoš, A. (2014). Моrfosintaksička adaptacija novih anglicizama u srpskom jeziku: nove tendencije. U: Jezici i
kulture u vremenu i prostoru III. Tematski zbornik (S. Gudurić i M. Stefanović, ur.). Novi Sad: Filozofski 43
fakultet, 417-428.
Klajn, I. (1967). Strana reč – šta je to?. Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku 10, 7-24.
Klajn, I., Piper, P. (ur.). (2010). Kontrastivna proučavanja srpskog jezika. Pravci i rezultati. Beograd: Srpska
akademija nauka i umetnosti.
Kontrastivna jezička istraživanja. 1-6. (1980-1999). Novi Sad: Filozofski fakultet.
Krzeszowski, T. (1990). Contrasting Languages. The Scope of Contrastive Linguistics. Berlin, New York: Mouton
de Gruyter.
Lado, R. (1957). Linguistics across Cultures. Applied Linguistics for Language Teachers. Ann Arbor: University
of Michigan Press.
Lefer, M.-A. (2011). Contrastive word-formation today: retrospect and prospect. Poznań Studies in Contemporary
Linguistics 47/4, 645-682.
Matras, Y. (2009). Language Contact. Cambridge: Cambridge University Press.
Mauranen, A., Ranta, E. (eds.). (2010). English as a Lingua Franca. Studies and Findings. Newcastle upon Tyne:
Cambridge Scholars Publishing.
Mićić, S. (2009). Studije o jeziku medicine u engleskom i srpskom. Beograd: Beogradska knjiga.
Milić, M. (2004). Termini igara loptom u engleskom jeziku i njihovi prevodni ekvivalenti u srpskom. Magistarski
rad; neobjavljen. Novi Sad: Filozofski fakultet.
Milić, M. (2013). Anglicizmi kao sinonimi u srpskom jeziku. E-disertacija, knjiga 4. Novi Sad: Filozofski fakultet.
Dostupno na: http://digitalna.ff.uns.ac.rs/sadrzaj/2013/978-86-6065-166-4. Pristupljeno: 10. 7. 2015.
Milić, M. (2015). Creating English-based sports terms in Serbian: theoretical and practical aspects. Terminology
21/1, 1-22.
Mišić Ilić, B. (2011). Anglosrpski i Serglish: dva varijeteta srpskog jezika nastala pod uticajem engleskog. U:
Jezik u upotrebi. Primenjena lingvistika u čast Ranku Bugarskom (V. Vasić, ur.). Novi Sad: Društvo za
primenjenu lingvistiku Srbije, Filozofski fakultet; Beograd: Filološki fakultet, 71-93.
Mišić Ilić, B. (2015). Srpski jezik u dijaspori: pogled iz lingvističkog ugla. Srpski jezik 20, 289-307.
Tvrtko Prćić
Mišić Ilić, B., Lopičić, V. (2011). Pragmatički anglicizmi u srpskom jeziku. Zbornik Matice srpske za filologiju i
lingvistiku 54/1, 261-273.
Nelde, P. H. (ed.). (1985). Methoden der Kontaktlinguistik / Methods in Contact Linguistic Research. Bonn:
Dümmler.
Newmark, P. (1988). A Textbook of Translation. New York, London: Prentice Hall International.
Panić Kavgić, O. (2006). Koliko razumemo nove anglicizme. Novi Sad: Zmaj.
Plankoš, J. (ur.). (1996). O leksičkim pozajmljenicama. Subotica: Gradska biblioteka; Beograd: Institut za srpski
jezik SANU.
Poplack, S., Sankoff, D. (1984). Borrowing: the synchrony of integration. Linguistics 22/1, 99-135.
Poplack, S., Sankoff, D., Miller, C. (1988). The social correlates and linguistic processes of lexical borrowing and
assimilation. Linguistics 26/1, 47-104.
Prćić, T. (2003). Is English still a foreign language?. The European English Messenger 12/2, 35-37.
Prćić, T. (2004). Rethinking the status of English today: is it still a purely foreign language?. BAS / British and
American Studies 10, 303-307.
Prćić, T. (2008a). Semantika i pragmatika reči. 2., dopunjeno izdanje. Novi Sad: Zmaj.
Prćić, T. (2008b). Linguistic factors behind the global spread of English. U: Jezici i kulture u kontaktu. Zbornik
radova (I. Lakić i N. Kostić, ur.). Podgorica: Institut za strane jezike, 110-116.
Prćić, T. (2008c). Culture-specific words and how to deal with them in bilingual dictionaries. In: International
Conference “English Language and Literature Studies: Structures across Cultures”. ELLSSAC Proceedings.
Vol. 1 (K. Rasulić and I. Trbojević-Milošević, eds.). Belgrade: Faculty of Philology, 415-421.
Prćić, T. (2010). Descriptivism or prescriptivism in teaching language and linguistics at university level?. Godišnjak
Filozofskog fakulteta u Novom Sadu 35/2, 211-218.
Prćić, T. (2011a). Engleski u srpskom. 2. izdanje. Novi Sad: Filozofski fakultet. (1. izdanje: Novi Sad: Zmaj, 2005).
Prćić, T. (2011b). English as the nativized foreign language revisited: some glocal implications. In: Image_
Identity_Reality (B. Đorić-Francuski, ed.). Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing, 75-82.
Prćić, T. (2012a). Chapter 6. Lexicographic description of recent anglicisms in Serbian: the project and its
results. In: The Anglicization of European Lexis (C. Furiassi, V. Pulcini and F. Rodríguez González, eds.).
Amsterdam and Philadelphia: John Benjamins Publishing Company, 131-148.
44 Prćić, T. (2012b). Kako se na engleskom kaže oldtajmer? Anglicizmi kao srpsko-engleski lažni parovi. Zbornik
Matice srpske za filologiju i lingvistiku 55/2, 203-220.
Prćić, T. (2013a). Du yu speak anglosrpski? Rečnik novijih anglicizama deset godina posle: da li je vredelo?. U:
Jezici i kulture u vremenu i prostoru I. Tematski zbornik (S. Gudurić, ur.). Novi Sad: Filozofski fakultet,
253-264.
Prćić, T. (2013b). Englesko-srpska kontaktnojezička kompetencija: od prakse preko teorije do prakse. U: Jezici i
kulture u vremenu i prostoru II/2. Tematski zbornik (S. Gudurić i M. Stefanović, ur.). Novi Sad: Filozofski
fakultet, 183-195.
Prćić, T. (2014a). Building contact linguistic competence related to English as the nativized foreign language.
System 42, 143-154.
Prćić, T. (2014b). English as the nativized foreign language and its impact on Serbian. English Today 117, 30/1,
13-20.
Prćić, T. (2014c). Novi rečnik novijih anglicizama: zašto, šta i kako. U: Leksika, gramatika, diskurs. Zbornik u čast
Veri Vasić (M. Alanović, J. Dražić, G. Štasni i G. Štrbac, ur.). Novi Sad: Filozofski fakultet, 41-58.
Rasulić, K. (2008). Srpsko-engleske tvorenice u svetlu teorije pojmovne integracije. U: Semantička proučavanja
srpskog jezika (M. Radovanović i P. Piper, ur.). Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 269-289.
Rodić, S. (2014). Sekundarna morfološka i semantička adaptacija anglicizama u komunikaciji na Fejsbuku o rijaliti-
-programima. U: Jezici i kulture u vremenu i prostoru III. Tematski zbornik (S. Gudurić i M. Stefanović,
ur.). Novi Sad: Filozofski fakultet, 455-466.
Rubdy, R., Saraceni, M. (eds.). (2006). English in the World. Global Rules, Global Roles. London: Continuum.
Savić, M. (2014). Pseudoanglicizmi u srpskom jeziku. U: Jezici i kulture u vremenu i prostoru III. Tematski zbornik
(S. Gudurić i M. Stefanović, ur.). Novi Sad: Filozofski fakultet, 467-477.
Seidlhofer, B. (2002). The shape of things to come? Some basic questions about English as a lingua franca. In:
Lingua Franca Communication (K. Knapp and Ch. Meierkord, eds.). Frankfurt am Main: Peter Lang, 269-
302.
Seidlhofer, B. (2011). Understanding English as a Lingua Franca. Oxford: Oxford University Press.
Seidlhofer, B., Breiteneder, A., Pitzl, M.-L. (2006). English as a lingua franca in Europe: challenges for applied
linguistics. Annual Review of Applied Linguistics 26, 3-34.
Silaški, N. (2012). Srpski jezik u tranziciji. O anglicizmima u ekonomskom registru. Beograd: Centar za izdavačku
Surdučki, M. (1978). Srpskohrvatski i engleski u kontaktu. Rečnik i morfološka analiza engleskih pozajmljenica u
standardnom srpskohrvatskom jeziku i jeziku Srba i Hrvata iseljenika u Kanadi. Novi Sad: Matica srpska.
Thomason, S. G. (2001). Language Contact. An Introduction. Edinburgh: Edinburgh University Press.
Vidačić, A. (2000). Proces kalkiranja iz engleskog jezika u srpskom. Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom
Sadu 28, 129-141.
Vujović, D. (2014). ‘Fest’ od vašara do konferencije (o nazivima tipa Tamburica fest). U: Leksika, gramatika,
diskurs. Zbornik u čast Veri Vasić (M. Alanović, J. Dražić, G. Štasni i G. Štrbac, ur.). Novi Sad: Filozofski
fakultet, 179-187.
Weinreich, U. (1953). Languages in Contact. Findings and Problems. New York: Linguistic Circle of New York.
Winford, D. (2003). An Introduction to Contact Linguistics. Oxford: Blackwell.
Zuckermann, G. (2003). Language Contact and Lexical Enrichment in Israeli Hebrew. London, New York:
Palgrave Macmillan.
AN INTEGRATED CONTACT-CONTRASTIVE LINGUISTICS:

PRINCIPLES AND APPLICATIONS
Summary
This paper has put forward a proposal for an integration of contact and contrastive linguistics which involve Eng-
lish as L1 and Serbian as L2. In view of the fact that in recent decades English has irreversibly established itself
both as the world lingua franca and as the nativized foreign language, the traditional boundary between contact
and contrastive linguistics in cases where English is L1 has been blurred, paving the way for an integrated contact-
-contrastive linguistics. The proposed integration has been elaborated from two interrelated angles: firstly, it is an
account of the principles of contact-contrastive linguistics, which include motives behind the integration, delimi- 45
tation of relevant terms and concepts, and theoretical and methodological foundations of the linguistic discipline
thus conceived; and secondly, it is an account of the practical applications of contact-contrastive linguistics, pre-
sented on a selection of examples from the lexicon of Serbian and English.
Key words: contact-contrastive linguistics, English, lingua franca, nativized foreign language, Serbian, principles,
applications
Tvrtko Prćić
Filozofski fakultet
tprcic@eunet.rs
Rajsli Ilona
NYELVI KONTAKTUSJELENSÉGEK A VAJDASÁGI MAGYAR

MIKROTOPONIMÁK KÖRÉBEN*
A helynevek hosszú időn át megőrzik az együtt élő népek nyelvi kontaktusát és az így kialakult sajátos toponi-
ma-formákat. A vajdasági magyar helynevek egy jelentős számú csoportjában lelhetők fel kontaktusnyelvi jelen-
ségek. Az interetnikus hatások eredményeként létrejött toponimák különböző történeti rétegből valók: egy részük
régebbi, már kiavulóban levő hatást őriz; más részük a jelenben is működő nyelvi interferenciát mutat. E nyelvi
kontaktusjelenségek lehetnek hangtani jellegűek (pl. rövidülés, mássalhangzó-torlódás felbontása, hangalaki tor-
zulás stb.), szerkezeti vonatkozásúak, amikor szintagmából lexikalizálódik a toponima, valamint ide tartozik a
párhuzamos névformák kialakulása is. A nevek szemantikai aspektusait kutatva megállapítható, hogy átvételkor
gyakran torzul a szóalak, ezért a jelentés elhomályosodik, számos esetben népetimológia jelenik meg. A vizsgálat
során mind a szinkrón, mind pedig a diakrón megközelítés módszereit alkalmazzuk. A kutatás célja, hogy feltérké-
pezze, milyen típusú kontaktusjelenségek alakították/alakítják a vajdasági magyar helynevek életét.
Kulcsszavak: nyelvi kontaktusok, helynévadás, mikrotoponimák, Vajdaság.
1. BEVEZETÉS
A vajdasági magyar helynevek egy jelentős csoportjában lelhető fel kontaktusnyelvi jelenség. E
jelenségek különböző történeti rétegből valók: egy részük régebbi, már kiavulóban levő (főleg latin, török,
német, szláv) hatást őriz, más részük a jelenben is működő nyelvi interferenciát mutat. A törökdúlás utáni
betelepítés színes, soketnikumú és soknyelvű közösségeket alakított ki ezen a vidéken. Az újonnan érkező
47
népek számos helynevet átvettek az itt talált lakosságtól, majd erre ráépítve kialakították új névrendszerü-
ket. Éppen ezért a vizsgálat során mind a diakrón (pl. keletkezéstörténet, etimológia), mind pedig a szink-
rón (pl. funkcionális-szemantikai, lexikai-morfológiai, szintagmatikus elemzés) megközelítés módszereit
alkalmazni tudjuk. Korpuszunk diakrón rétegéhez felhasználtuk Pesty Frigyes Helynévtárának1 adatait, de
a hangsúly a szinkrón adatokra került, melyet a Penavin Olga által szervezett széleskörű helynévgyűjtés
eredményei2 és a bánáti helynévtár adatai3 képeztek. A kutatás célja, hogy feltérképezze, milyen típusú
kontaktusjelenségek alakították/alakítják a vajdasági magyar helynevek életét.
2. A KONTAKTUSJELENSÉGEK VIZSGÁLATA
2.1. Hangtani jelenségek
2.1.1. Átvétel hangtani adaptációval. Leggyakoribb jelenség itt a szó eleji mássalhangzó-torlódás fel-
bontása, ami általában magánhangzó (bontóhang) betoldódásával történik: pl. Baláta (< blato), Berdói
töltés (< brdo), Kilisza (< klisa), Vertlok (< vrtlog). Ritkább az a fonotaktikai helyzet, amikor a torlódás
*
Rad je sačinjen u okviru projekta 178017 koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije.
1
PAPP György−RAJSLI Ilona: Bácskai helységek Pesty Frigyes 1864. évi helynévtárában. Logos-print, Tóthfalu, 2006. 258
p. (Rövidítése: P)
2
Vajdaság helységeinek földrajzi nevei 1–13. Magyar Nyelv, Irodalom és Hungarológiai Kutatások Intézete, Újvidék, 1975–
1989. (Ebben a sorozatban kizárólag bácskai helynevek szerepelnek, korpuszra utaláskor a B1 jelzést használjuk.)
3
Bánáti földrajzi nevek. Vajdaság helységeinek földrajzi nevei 15. Szerkesztette: Rajsli Ilona. Bölcsészettudományi Kar,
Újvidék, 2011. (Rövidítése: B2)
Rajsli Ilona
valamely tagja esik ki: Olovacs-fürdő (< Orlovača). A könnyebb ejtés érdekében kopott le az egyik hang
a Molidori sor ~ Molidori út toponimákban (< Molidorf német falu). Többféle hangtani jelenség figyel-
hető meg a Kermenyák toponimában (B2 166): egyrészt a mássalhangzó-torlódás felbontása, másrészt
metatézis és palatalizáció játszódik le (< kremen ’kovakő’). A vizsgált anyagban Csókán egy földhát
neve Kremenyák.
Szó elején a h hang váltakozó használatát találjuk Pesty Frigyes helynévtárában: határ ~ atár, hát
~ át. Az Átovi a magyar hát szó többes számaként általánosan használatos ekkortájt ’domb’ jelentésben:
„Átovi a nagy kaszálló neve”4 Torzsánál (Savino Selo) (64); „Carev Át azaz a császár dombja” Szabad-
kánál (181). A szláv humka szó5 unka alakváltozata a szinkrón anyagban is fellelhető, Szenttamás hely-
nevei között Unčić ~ Uncsity formában jelenik meg (62). Személynévi előtaggal igazi archaizmusnak
számít Csókán a Macahunka ~ Macahalma (B2 26) földrésznév.
Nyelvi kontaktuskor a magánhangzók is illeszkednek az átvevő vagy az átadó nyelv hangrend-
szerének megfelelően. Az érintkező szláv nyelvek fonémaállományához alkalmazkodnak a következő
mikrotoponimák: Sicc-tanya (< Schütz családnév) Versecen, a Sziszner iskola Bácsföldváron a Szüszner
helyett, Idvardi út (< Udvardi út) Torontálvásárhelyen. Irigmála6 utcanév fordul elő Versecen, e név-
ben a lakosokat kibocsátó Ürög helynév egybeolvadt az archaikus mál szó ’hegyoldal’ jelentésével. A
hangtani illeszkedés különféle formái tapasztalhatók a Rástya (< Rašće), a Rászednik (< Rasadnik), a
Dinnyaföld és a Dinnyás toponimában (B2 160), valamint a temerini Gyorgya bara névben is (B1 55). A
horgosi Susora (< Sušara ’szárító’) hangalaki módosítása elsősorban a könnyebb ejtés érdekében történt.
Hangtani adaptáció történik a p ~ b váltáskor is a magyar és a német névpárhuzamokban; pl.
Parabuty ~ Barabut (P 156), Böhmen reihe ~ Pémek utcája Kerény leírásában. T ~ d váltakozás is fellel-
hető a német jövevényelemekben: Grunt ~ Grund, Promonát ~ Promenád, valamint k ~ g váltás is: Sték
~ Stég (vö. PENAVIN 1975; 571).
Megjegyezhetjük, hogy számos magyar névalak került át a más etnikumú lakosság körébe: ilyen
pl. a Mali Pereš használata Magyarittabén, ahol azt a határrészt nevezik így, amelyet a lakosság az
uraságtól perrel követelt vissza (Kis Pörös – B2 112). Bánátban több helyen is megjelenik az Örök
48
(Kis-örök, Nagy-örök) mikrotoponima, amely a földterület jogviszonyát jelzi. Ezekre a helynevekre az
jellemző, hogy az együtt élő etnikum(ok) nyelvébe is ez a forma került be, mégpedig a megfelelő foné-
ma-adaptációval: Erek, Mali Erek (Hetin).
2.1.2. Torzult hangalakú átvételek. A nyelvi kontaktusok sokféle módon hatnak a helynevek hangalakjá-
ra; így jöhetett létre Veprőd nevének Veprovác ~ Eprovác ~ Webrovatz ~ Veprovacsa változata (P 230). A
névvariánsok használatának értékes szociolingvisztikai mozzanataira is rávilágít a szöveghely: „»Vepro-
vác«, melly országszerte ismeretes, illetőleg ekként neveztetik és iratik rendszerint, és »Eprovác« így
nevezi a környékbeli magyar községek pórlakossága; végre »Webrovatz« miként a környékbeli német
ajkú pórlakosság által neveztetik.” (uo.) A hangalaki torzulás okát nehéz megfejteni, többféle hatás is
érheti a nevet: a könnyebb ejtésre törekvő népi ejtésmód, különféle asszociációs hatások, népetimológia.
Feltehetően hangalaki torzulás tapasztalható a moholi Olovacs-fürdő (< orlovača), a szajáni Illancsfalva
(< ilidža ’fürdő’ ?) nevében (ez utóbbi összefüggés bizonyításához további kutatások szükségesek).
2.3. Szemantikai vizsgálat
Mint az előző példákban tapasztalható, a hangalak torzulásával a jelentés is elhomályosulhat,

ezért igen komplex szemantikai vizsgálat szükséges egy-egy toponima helyénvaló értelmezéséhez, eti-
mológiájának a felderítéséhez. Kitűnő példa erre a bánáti helynévanyagban előforduló Pémek utcája
mikrotoponima, amely a bánsági csehek (< Böhm ’cseh’) népnevére utal. A pémek forma feltehetően a
4
A helynévtárból származó adatok esetében megőriztük az eredeti írásmódot.
5
A szó jelentései: 1. határdomb; 2. halom, bucka; 3. sírhalom (Levasics–Surányi: Szerbhorvát–Magyar kéziszótár. Terra, Bp.
1982)
6
Ürögről települtek ide a lakosok.
NYELVI KONTAKTUSJELENSÉGEK A VAJDASÁGI MAGYAR MIKROTOPONIMÁK KÖRÉBEN
román pemi alak átvételét mutatja. Ez a népcsoport a szerbiai Bánság területén Fehértemplom környé-
kén telepedett le.
2.3.1. Számos esetben népetimológiás torzulás alakul ki. Hajdú Mihály az értelmi és az érzelmi konnotá-
ciót is fontosnak tartja a helynevek jelentésszerkezetének leképezésekor. Szerinte a kevésbé közérthető,
de valamilyen közszóhoz hasonlító nevek teremtik meg a téves helynévmagyarázatokat és a népetimoló-
giákat (HAJDÚ 2003; 299). A népetimológiás névalakulat kialakulását gyakran reszemantizációval ma-
gyarázhatjuk, hiszen a név alapvető funkciója az információ, tehát egy közérthető fogalom jelölése. A
népi etimologizálás nyoma mutatkozik meg a szabadkai Tavankút ~ Tóbankút formákban, aminek külön
érdekessége, hogy az adatközlő a vagy kötőszóval egyenlíti ki az alakváltozatokat (180). Pesty Frigyes
gyűjteményében többvariánsú népetimológiás szöveghelyként jelenik meg Doroszló helynév: fellelhető
itt a török időkből származó csatajelenet leírása, s benne a „De rossz ló” megjegyzéssel magyarázva a
szláv személynévi eredetű7 (vö. cseh Drslav ~ Draslav) helységnév. Az „újraértelmesítésnek” egyfaj-
ta típusát jelzi Szabadka helynevei között a „Sebesity vagyis Sebesér”, valamint a „Györgyén vagyis
Györgyér” toponima-magyarázat (180). Feltehetően népetimológiás eredetű az adorjáni Trázsi bara el-
nevezése is, a népi értelmezés szerint a halászok ide csalták a halakat (< dražiti ige t~d megfeleltetése).
Szenttamáson a Tuk nevű határrész népetimológiás magyarázata a tukli se kifejezésből ered (B1 60).
2.4. Alaktani jelenségek
Magyar nyelvi toldalékot kap a jövevénynév: Bagrenac > Bagrinus; más esetben az -um végződés
elmarad: Nagy rezervát (Szőlősudvarnok). A kódváltás megtörténhet egyazon lexémán belül is: ilyen a
Sásevi8 toponima Deszpotszentiván (Despotovo) községben (P 64); itt a sás szó etimológiájáról tudjuk,
hogy nagy területen és korán átkerült több szláv nyelvbe, ahol azután megfelelő többesjel-morfémát ka-
pott. A különböző nyelvekből eredő helynevek konstrukciója lehet ennél összetettebb is, amikor német
morféma kerül a helynévbe: Czigainerhát Apatinnál (fellelhető Zigeunerhát formában is) (P 32).
49
2.5. Szerkezeti jellemzők
Szerkezet lexikalizálódása tapasztalható a Túlabara mikrotoponimában (Temerin): ez a szerb

Preko bare fordítása, és a szerkezeti tagok összeolvadása révén jött létre. Érdemes megjegyezni, hogy a
magyar változat nem a grammatikailag „korrekt” Túl a barán formában állandósult. A bánáti Cseszárka
helynév (a szerbben Česarka) esetében szerkezeti tapadás és rövidülés is felismerhető, ez eredetileg a
Csíszárok árka szerkezetből transzformálódott, s így került át a szerbbe. A szerkezet tagjainak egybe-
olvadása, az ejtésbeli formálódás a szemantikai felismerhetetlenségig torzíthatja a helynevet: pl. Grad-
nulica városrész Nagybecskereken, amely a gradna ulica ’épülő utca’ elemekből következtethető ki,
valamint az adatközlők is így magyarázzák (B2 145). Hasonló összevonódás történt a Babánó (< Baba
Ano), a Ribaló (< riba + lov) nevekben.
2.5.1. Szófaji átalakulás/módosulás. A hosszú szó kétszófajúsága révén előfordul személynévi
előtaggal: Makrahosszú; hasonló funkcióban jelenik meg Hódegyházán határrészként a szláv eredetű
Siroka és Siroka-töltés mikrotoponima.
A helynévvé válás különleges módja mutatható ki Kovin helynevei között, egy egész névcsalád
alakult ki a szerb čekaj! ’várj!’ felszólító igei formából. Ezek a toponimák a Dunán levő teherhajók
kirakodóhelyét jelölték, a motivációs alapot pedig az képezte, hogy ezen a helyen mindig várni kellett:
Csikaj, Csikaji rámpa, Csikaji út. Érdekessége e nyelvi kontaktusnak, hogy a máig élő szerb helynevek
i-ző formájúak; pl. Put za Čikaj. Szajánban is találunk egy hasonló alkotású nevet, egy legelőt Vidicsnek
7
Kiss Lajos: Földrajzi nevek etimológiai szótára. Akadémiai Kiadó, 1980. (Csákánydoroszló szócikk)
8
Itt a névalaknak a magyar helyesírás szerinti lejegyzése is befolyásolhatja az átvétel irányát. Ezt a kérdést is érdemes lenne
megvizsgálni, hiszen az írásmódban is találunk formavegyülést, kódkeverést: pl. a Szredna Schuma, Türken hiebl, Uroska
bara helynevek Németpalánka területén.
Rajsli Ilona
hívnak; a monda szerint a szerb juhász így nyugtatgatta a magyart birkaőrzés közben: „vidiš, el lehet
látni messzire, nem megy tilosba a nyájad” (B2 171). Ez a mondat az együtt élő népek nyelvi kódváltá-
sának egy példája, amiből helynév alakult ki.
2.6. Etimológiai kérdések
A szinkron nyelvi kapcsolatokon túl más, korábbi népi érintkezéseket megőrző névelemek is
kutathatók a korpuszban, pl. a perzsa→török→szláv átvételű Bosztán, az arab→török→szláv közvetí-
tésű duttyán szó, illetve a mindmáig kérdéses etimológiájú Aracs név9, sőt latin szavaknak helynevekbe
rögzített alakjai is fellelhetők; pl. a Lénia út mint ’határvonal’ több településnél megjelenik. A Dominár
~ Dominál név Kovin külterületi nevei között található, magyarázata is él az adatközlők tudatában:
mivel Kovin volt a legerősebb a környék falvai között, tehát dominált, ezért a legjobb földeket kapta.
Bizonytalan eredetű – talán török – a kunét szó (Bálint Sándor értelmezése szerint ’árok, vizes terület’),
Bánátban több településen is megjelenik; pl. Bikatelki kunét, Feketeéri kunét (B2 158).
Onomatopoetikus eredetű a Kukovica helynév Doroszlón, melynek a gyűjtés során előkerült egy
naiv magyarázata is, miszerint a sáros határrészen a kátyúba került szekeresek „kukóztak” vagyis jajgat-
tak: „kuku mene” (B1 44).
A különböző nyelvi kontaktusok révén kialakult nevek számos diszciplína számára nyújtanak
fontos adatokat, így pl. a néprajz, a művelődéstörténet, a helytörténet számára. A telepítéstörténet körül-
ményeit világítják meg a Kolónia, Kolonista út, Optáns stb. helynevek. Bánát német nyelvű telepeseiről
nagyszámú helynév ad hírt; egyes nevek ismétlődnek és a helyi nyelvjárás szerint transzformálódik/
deformálódik a hangalakjuk: pl. Magyarittabén az egyik határrész neve Kis Peres, mert a nép emléke-
zete szerint a lakosság ezt a területet per útján kapta el az uraságtól; ám a párhuzamos névadás nyomán
nevezik Überlandnak is (’felföld’, ’felső föld’), aminek az Íberland ~ Íberlant ~ Íbelland alakváltozatai
alakultak ki. Debellácson még él a név jelentése, az adatközlő a ’külső föld’ jelentést tulajdonítja az Ibel-
50 lant~Iberlant neveknek. Szajánban már jócskán elhalványodott a jelentés: az Íbellajt eredetéről semmit
sem tudnak; Majdánban a valamikori tulajdonos nevét feltételezik az Iberlant névben. Alapos helyi
kutatás hiányában a néveredeztetés gyakran bizonytalan eredményt hoz, főleg ott, ahol a helynév eltá-
volodott minden reális motivációs magyarázattól: pl. Susány település (Törökbecse) a nép emlékezete
szerint a magyarokat betelepítő Sissányi grófról kapta a nevét, míg más források szláv eredetűnek vélik.
2.7. Lexikai (kontaktus)elemek
2.7.1. Előfordulnak olyan lexikai elemek, amelyek településenként ismétlődnek, pl.: Bara, Budzsák,
Supa, Szeliste, Szokák ~ Szuk, Szlatina10, Limán ~ Limány, Progony (összetételben pl. Marhaprogony),
Kopovák (Kopove), a Dinnyaföld ~ Dinnyás, Sistak ~ Sistag stb. A budzsák a szerb nyelvben ’sarok’,
’eldugott hely’ jelentésű; a korpuszban településrész, vizes terület, sőt út elnevezése egyaránt kialakult a
segítségével. A supa szó gyakran előfordul valamely magyar névelem után: pl. Bika-supa, Bivaly-supa,
Tinósupa.
Az átadó nyelv szerint természetszerűen legnagyobb számban a szláv elemek vannak jelen, azu-
tán a német jövevényelemek következnek: közszói használatban gyakori a spicc ’háromszög alakú meg-
művelt földterület’ jelentésben11, promonát ~ promonád (< Promenade ’sétány’), slajz ~ slajc (<Schle-
use ’zsilip’), sték ~ stég ’ (< Steg ’palló; kikötőhíd’) stb.
9
A helyi köztudat szerint a név a harács szóból ered, ami feltehetően a népetimológia működését jelzi. Kiss Lajos, akárcsak
Kázmér Miklós egy szláv eredetű orač ’szántó’ személynévből eredezteti.
10
Temerinben palatalizált változata, a Szlatyina fordul elő.
11
Gyakori tájnyelvi variánsa a csücskő, a bánáti Udvarnokon csucska.
NYELVI KONTAKTUSJELENSÉGEK A VAJDASÁGI MAGYAR MIKROTOPONIMÁK KÖRÉBEN
2.7.2. Hibrid formák. E névtípus részleges fordítással alakult ki. Szabadka egyik településén (Kisbosz-
nia) a túlnyomórészt szegényebb lakosság lakta rész a Zsíros kraj ~ Zsíros negyed elnevezést kapta, itt
egyrészt a pejoratív indítékú névadást, másrészt a nyelvek keveredését találjuk. A személynévi előtaggal
rendelkező Makrahosszú analógiájára alakult ki a Detelinahosszú toponima Majdán területén, amelynek
a Herehosszú alakváltozata is használatban van. Hasonló a Piri progony (progon ’marhajárás, marhacsa-
pás’) Kelebián, valamint ugyancsak a szegényekre utaló pejoratív célzattal keletkezett a Csutka progony
területnév Szabadkán. Egyéb példák: Nagy hombár, Pasnyáki kút, Crni sor (utcanévről lévén szó, itt
elképzelhető a ’kis utca’ jelentésű szerb šor szó is), Jabuka-föld, Kiskobilica, Lepavoda kút Versecen,
Kajgana átjáró Györgyénben, Kis dobra Feketicsen, Debeli hát Ludason, Babica völgy Ludason, tég-
lahalomról elnevezett Kamenita hát Palicson, Ördögné szukja Zentán, Pogány krák Kovinban, Nagy
pretok Moholon.
2.8. Párhuzamos toponimák
A párhuzamos helynévadás elmélete és kutatása Kniezsa István munkássága nyomán terjedt el

a magyar onomasztikában. A kniezsai értelemben vett párhuzamos névadás az olyan névpárokat érin-
ti, amelyek ugyanarra a denotátumra vonatkoznak, különböző nyelvekből származnak, és egymásnak
szemantikailag megfelelnek. Kniezsa már az 1940-es években felhívta a figyelmet arra, hogy ezeknek a
névpároknak a kutatása és vizsgálata nagyban segítheti az etnikai kutatásokat, jó forrás lehet a település-
történet kronológiai jellegű feltárásakor is. Kniezsa elméletének több vitatható pontja van; ilyen például
az a sajátos véleménye, hogy ezek a nevek nem fordításai egymásnak, hanem azonos időben, egymástól
függetlenül keletkezhettek, „ennek megfelelően akkor is utalnak két népcsoport korábbi együttélésére,
ha folyamatosan csak a névpár egyik tagja adatolható.” (PÓCZOS 2008; 223) Vele ellentétben Kálmán
Béla a teljes és a részleges fordítással keletkezett helyneveket is besorolja a párhuzamos helynevek kate-
góriájába (KÁLMÁN 1989; 121). A szakirodalomban fellelhető − gyakran eltérő jellegű – értelmezések
ellenére is levonható az a következtetés, hogy a párhuzamos névadás utalhat a településtörténeti adatok 51
kronológiai sorrendjére, a levont tanulságok érvényessége azonban nem kizárólagos, bizonyító erővel
nem szolgál.
Leggyakoribb a kétalakú (magyar és főleg szerb) párhuzamos névadás, ám az egymás mellett
élő névalakokat a magyar beszélők is egyaránt használják: Medenyacs ~ Mézesdűlő Óbecse határában
(B1 101). A kétalakú helynevek mellett nem ritkák a három változatban is használt névelemek, ott,
ahol a nemzetiségi viszonyok ezt szükségessé tették. A Pesty-gyűjtemény névanyagában gyakoriak a
magyar–szláv, magyar–német kétnyelvű helynevek, de előfordulnak háromalakúak is, főleg a németek
által lakott területeken; pl.: Ó Kér ~ Alt Kér ~ Sztári Kér. A névanyag a névalakok kronológiai sorrend-
jére is rámutat: Hangyás(z) → Mravica → Ómoravica (P 147). Mivel ebből a községből több jegyző is
elküldte a kérdőív anyagát, megismerhetővé válik a névadás motivációja, hogy a kibocsátó kun telepítés
a kincstári Hangyász-pusztáról történt. A párhuzamos szláv név fordítással keletkezett, tehát a párhuza-
mos névalakoknál mindenképpen számolni kell a fordításnak valamilyen fokú jelenlétével.
A fordításnak a párhuzamos névadás kialakulásában betöltött szerepéről olvashatunk korabeli
beszámolót a Pirosról küldött „segédbíró” szövegében: „Ami a későbbi, jelenleg is még élő helynevet
»Piros« illeti, ez nem más mint a réginek /:Rumenkának:/ magyar nyelveni forditása.” (P 167) A hely-
névtárban nagyszámú olyan névpár is van, ami a jegyző, írnok tudatos fordításának eredménye, ezt
ugyanis a lokalizáció és az identifikáció pontossága megkövetelte. Ezek az adatok főleg zárójelben ta-
lálhatók; pl. Boróc (Obrovac) településen: „Imint emlitett patakon túl déli részek … a’ tájék népszerüen
»Prekobaraczi« /:Patak túli:/ neveztettnek.” (P 129)
Rajsli Ilona
3. ÖSSZEGZÉS
A helynevek rendkívül hosszú időn át megőrzik az egymás mellett élő népek nyelvi kontaktusát
és az így kialakult sajátos toponima-formákat. A vajdasági magyar helynevekben jelentős számú kon-
taktusnyelvi jelenséget találunk. Vajdaság telepítéstörténetének sok mozzanata megőrződött ezekben a
helynevekben egészen a mai napig. Ez a névanyag a nyelvi kontaktológia gazdag forrását képezi, hiszen
a sokféle ide érkező népcsoport (a szerbek és magyarok mellett német, olasz, spanyol, francia telepesek)
nyelvéből kialakult helynevek jól mutatják a kontaktuselemek ma már szinte kibogozhatatlan formáit,
így sokszor a néveredeztetés kudarcával is számolnunk kell. E névanyag számos diszciplína forrását
képezi.
Irodalom
Guttmann Miklós (2008). A földrajzi nevek szláv rétegéről a nyugati régióban. = Bölcskei Andrea‒N. Császi Ildi-
kó (szerk.): Név és valóság. Károli Gáspár Református Egyetem BTK Magyar Nyelvtudományi Tanszék,
Budapest, 137‒142.
Hajdú Mihály (2003). A magyar helységnevek jelentésszerkezete. = Válogatott tanulmányok. Szerk.: Kiss Jenő.
ELTE és Magyar Nyelvtudományi Társaság. Budapest, 293−301.
Hoffmann István (1993). Helynevek nyelvi elemzése. KLTE, Debrecen
Kálmán Béla (1989). Párhuzamos helységnevek. = Névtudomány és művelődéstörténet. Szerk.: Balogh Lajos és
Ördög Ferenc. Magyar Nyelvtudományi Társaság, Bp. 120−123.
Kiss Lajos (1980). Földrajzi nevek etimológiai szótára. Akadémiai Kiadó, Budapest
Penavin Olga (1975). Néhány gondolat Észak-Bácska földrajzi neveivel kapcsolatban. Üzenet 1975/7. 567–576.
adattar.vmmi.org/cikkek/20559/uzenet_1974_07-08_14_penavin.pdf
Póczos Rita (2008). A párhuzamos helynévadás. = Név és valóság. Szerk.: Bölcskei Andrea és N. Császi Ildikó.
Károli Gáspár Református Egyetem, Budapest, 223−230.
52
LANGUAGE CONTACT PHENOMENA IN VOJVODINA HUNGARIAN MICROTOPONYMS
Summary
Names of places for a long time preserve language contacts of people who live together in the same region as well
as characteristic forms of toponyms that have been created this way. In many Vojvodina Hungarian toponyms there
are language contact phenomena. Toponyms created by interethnic contacts originate from different historical
eras: some of them preserve contacts that no longer exist, while others show still functioning language interfer-
ence. These language contact phenomena may be phonetic (eg. shortening, dissolution of accumulated consonants,
distortion of vocal forms etc.), structural (toponyms lexicalized from sintagmas or creation of parallel forms).
Research on semantic aspects of toponyms showed that the word form gets distorted via contacts, for this reason
meaning gets obscure and in many cases folk ethymology appears. While doing this research, we have applied both
synchronic and anachronic approach. The aim of the research is mapping types of contact phenomena that have
been and still are shaping Vojvodina Hungarian toponyms.
Keywords: language contacts, naming, microtoponyms, Vojvodina.
Rajsli Ilona
University of Novi Sad, Serbia
Faculty of Philosophy
rajsli@stcable.net
II
ЛЕКСИКОЛОГИЈА И ЛЕКСИКОГРАФИЈА
Маријана Богдановић
ФОНЕТСКИ АСПЕКТ СТАРОКЊИЖЕВНЕ ЛЕКСИКЕ У РЕЧНИКУ

СРПСКОХРВАТСКОГ КЊИЖЕВНОГ И НАРОДНОГ ЈЕЗИКА САНУ*
У раду се са фонетског аспекта анализира лексика старокњижевног типа у Речнику српскохрватског књи-
жевног и народног језика САНУ. На основу фонетских обележја анализираних славенизама утврђивана је
њихова примарна црквенословенска, рускословенска, српскословенска или славеносрпска провенијенција,
а такође су разматрани и начини посрбљавања старокњижевне лексике, односно процеси њене модифика-
ције у складу са духом српског народног језика.
Кључне речи: српски језик, Речник САНУ, старокњижевна лексика, фонетски аспект, посрбљавање.
1. УВОДНА РАЗМАТРАЊА
У корпус тезаурусног Речника српскохрватског књижевног и народног језика улази, и те-

риторијално и временски, веома широк лексички репертоар. Обухваћено је, наиме, целокупно
лексичко благо у временском распону од Вука и Доситеја, па до савременог доба, на широком
подручју штокавског наречја.1 Известан део укупног лексичког фонда Речника САНУ представља
лексика из језичких идиома који су код Срба некада били у употреби (српскословенског, руско-
словенског и славеносрпског).
1.1. Предмет и циљеви рада 55
Предмет овог рада јесте фонетска анализа лексике која је у Речнику САНУ обележена ква-
лификатором сткњ. Грађа је ексцерпирана из девет томова Речника (почев од XI, када је квали-
фикатор сткњ. први пут употребљен, па завршно са XIX, последњим објављеним томом). Наш
корпус обухвата укупно 450 лексема означених као сткњ., и то: 201 именицу, 164 придева, 52
глагола и 33 прилога. У првом делу рада је, на основу фонетских специфичности анализираних
славенизама, утврђивана њихова припадност неком од старијих српских језичких идиома (срп-
скословенском, рускословенском или славеносрпском). Потом су, у другом делу рада, разматрани
начини посрбљавања старокњижевних лексема, односно процеси њихове адаптације у структуру
српског народног језика.
Циљ рада јесте да се покаже начин на који је Речник САНУ одржао континутет са старом
књижевном и језичком традицијом, тачније, да се фонетском анализом утврди међусобни однос
старијих типова књижевног језика у његовом корпусу, као и да се представе основни модели при-
лагођавања ових лексема структури савременог српског језика, односно главни типови њихових
српских еквивалената.
*
Овај рад је настао у оквиру пројекта 178009 Лингвистичка истраживања савременог српског књижевног језика
и израда Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, који у целини финансира Министарство
просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
1
Александар Белић у Уводу првог тома Речника пише да ово лексикографско дело обухвата „традиционални књижевни
и општекултурни језик српскохрватски XIX и XX в., али и наш народни језик тога времена и савремени разговорни
језик културних кругова наших народа” (VII). У корпус улази грађа из периода од „Вука Караџића и Илиризма; од
старијих писаца улазе само они (нпр. Доситеј Обрадовић и др.) који су се читали и у време после 1814‒1818 год. у
источним крајевима или после 1830‒1836 г. у западним крајевима, а тако исто и они који су и пре Караџића, а у XIX
в. писали народним језиком” (Белић 1959: XXIII).
1.2. О квалификатору сткњ
Када је посреди временски (хронолошки) принцип квалификације лексичких јединица,

у Речнику САНУ су заступљне следеће ознаке: заст. (застарело), арх. (архаично), ист. (исто-
ријски), цсл. (црквенословенски), рсл. (рускословенски), ссл. (српскословенски), стсл. (старосло-
венски). Међутим, у првом реду због тешкоћа приликом одређивања припадности оваквих речи
неком од ранијих типова књижевног језика, последње четири скраћенице су од XI тома замењене
уопштеним квалификатором сткњ., којим је обједињена сва лексика из старијих периода писане
речи код Срба.2 Опис овог маркера читамо у интерном Приручнику за обраду речничке грађе, у
списку скраћеница: сткњ. „стара књижевност и књижевнојезичко наслеђе (старији типови књи-
жевног језика: славеносрпски, рускословенски, српскословенски и сл.)”. Квалификатори стсл.,
ссл., рсл., цсл., (односно сткњ.) припадају групи лексичких маркера из домена стандарднојезичке
норме, преко којих у речнику омогућено праћење сложеног процеса интеграције речи из предста-
ндардних идиома у савремени језик (Ивановић 2014: 207).
Према Упутствима за израду Речника САНУ, код речи обележених са цсл. или рсл. (односно
сткњ.) не треба давати и ознаке заст. или арх., јер се „њихова архаичност подразумева”. Није
пракса, дакле, да се уз речи из предвуковског периода развоја српског језика додају ознаке о
застарелости или архаичности, будући да се полази од претпоставке да је за савременог корисни-
ка стандардног језика овај тип лексике свакако неактуелан и застарео.
1.3. О појму и термину славенизам
За лексику старокњижевног типа, у коју улазе и позајмљенице из руског језика, у нашој на-
учној и стручној славистичкој литератури уобичајен је назив славенизми.3 Најобухватнија дефи-
ниција славенизама експлицира да су то речи и особине које припадају српскословенској, руско-
56 словенској, заједничкој црквенословенској и руској лексици, укључујући и разне позајмљенице у
овим језицима, а такође и хибридне творевине, тј. облике који садрже особине и црквенословенс-
ког, без обзира на редакције, или руског и нашег језика (Стијовић 1992: 13). Дакле, из угла србис-
тике, под славенизмима, поред црквенословенских, треба сматрати и руске елементе, будући да
је руски језик у великој мери утицао на развој књижевног језика код Срба.
2. ФОНЕТСКИ АСПЕКТ СТАРОКЊИЖЕВНЕ ЛЕКСИКЕ У РЕЧНИКУ САНУ
Лексику старијих типова српског књижевног језика препознајемо превасходно по одгова-

рајућим фонетским цртама. Фонетске одлике редакцијских језика представљају, наиме, главни
критеријум за утврђивање примарне црквенословенске, рускословенске, српскословенске или
славеносрпске провенијенције старокњижевне лексике.4 Како истиче Светозар Стијовић (1992:
37), поделу према наведеном аспекту треба схватати условно, будући да она говори само о фо-
2
Ово решење је нађено услед бројних потешкоћа лексикографа у одређивању припадности одређених лексема неком
од језика из ранијих периода језичког развитка. Оправданост ове одлуке Уређивачког одбора Речника има своје
потврде и у бројној литератури која се бави језичким особеностима овог периода. Павле Ивић (1966: 163), на пример,
пише: „Пошто се разлике између ових двају језичких типова [српскословенског и рускословенског] тичу у првом
реду неких гласовних особина, често се по тим особинама може одредити којем од два слоја припада реч. У другим
случајевима, опет, гласовни лик не пружа основу за овакво разликовањеˮ. Јован Кашић (1972: 137) такође констатује
да је „често врло тешко, а некад и сасвим немогуће, утврдити поуздано коме од тих језика припада нека реч, пошто
се многе од њих налазе у истом облику у сва три ова језика: српскословенском, рускословенском и славеносрпскомˮ.
3
За овај лексички слој Павле Ивић (2001: 283) каже да су то „старинске књишке речи које смо уобичајили звати
славенизмимаˮ.
4
Од многобројне литературе о фонетским особеностима редакцијских језика посебно упућујемо на обраду овог
питања у Младеновић 1989.
ФОНЕТСКИ АСПЕКТ СТАРОКЊИЖЕВНЕ ЛЕКСИКЕ У РЕЧНИКУ СРПСКОХРВАТСКОГ ...
нетским карактеристикама редакција, а не и о самом пореклу наведене речи, коју су аутори могли
узети, на пример, из рускословенског језика и модификовати је у складу са српским (српскосло-
венским) језиком. Ексцерпирани славенизми су на основу својих фонетских особености развр-
стани у неколико група:5
(1) Лексеме из општег црквенословенског лексичког репертоара

(2) Лексеме са заједничким ‒ српскословенским и рускословенским ‒ фонетским одликама
(3) Лексеме са рускословенским фонетским одликама
(4) Лексеме са српскословенским фонетским одликама
(5) Лексеме са славеносрпским фонетским осликама (тзв. славеносрбизми или хибриди)
Приликом идентификације славенизама користили смо одговарајуће речнике. За лексику

рускословенског и руског порекла служили су нам следећи речници: Словарь церковно-славян-
ского и русского языка, т. I–IV, Санктпетербургъ: Императорская Академия Наук (СЦСРЈ), Тол-
ковый словарь русского языка, под ред. Д. Н. Ушакова, т. I‒IV, Mосква: Астор (ТСРЈ), Словар
русского языка XVIII века, (А‒О), Ленинград: Академия наук СССР. Институт русского язика
(СРЈ XVIII), Речник црквенословенскога језика проте Саве Петковића (РЦЈ), а за лексику српско-
словенске провенијенције од користи су нам били Даничићев Рјечник из књижевних старина
српских (РКСС) и Рјечник хрватскога или српскога језика Југославенске академије знаности и
умјетности (који обухвата грађу од 12. до 19. века) (РЈА).
2.1. Лексеме из општег црквенословенског лексичког репертоара
Одређен број славенизама јавља се у истом фонетском лику и у српскословенском и у ру-

скословенском језику, што је условљено заједничком – старословенском – основом редакцијских
језика. Овакве речи није могуће раздвојити по припадности српској или руској редакцији, те 57
се сврставају у општи црквенословенски лексички репертоар. Oдређен број речи из нашег кор-
пуса припада заједничком црквенословенском лексичком наслеђу: мусик, мусика6; неподвижан;
набљусти, низвести, низложити, низринути, обитати, осветити, освободити итд.
Из црквенословенског језичког наслеђа долазе и бројни придевски облици из наше грађе,
који представљају континуанте старословенског партиципа презента пасивног (на /-м/).7 Неки од
тих придевских образовања су следећи: невидим, неизлечим, недостижим, неостварим, неповра-
тим, неповредим, непогрешим, неподносим, непомирим, непоправим итд. Њихове еквиваленте у
савременом језику представљају придевске форме са суфиксима -ив и -љив. Сви облици из нашег
корпуса налазе се у негираној форми, са нецеситативним значењем „који се не може (излечити,
остварити, повратити, поправити итд.”
Придевска образовања на -ив и -љив, како истиче Љиљана Суботић (1998: 98), у Вуковој
лексици и народним говорима била су слабо заступљена, што је условљавало употребу форми на
/-м/ у језику писаца предвуковске епохе 19. века.
У нашем корпусу регистрована су и три придева која представљају континуанте активног
партиципа презента на -ћи: два негирана облика: неимајући, нетрпећи и један афирмативан: об-
надеждавајући.
5
Подела славенизама на основу редакцијских фонетских обележја детаљано је представљена у књизи Светозара
Стијовића Славенизми у Његошевим песничким делима (Стијовић 1992).
6
Лексему мусика региструје Словар русского языка XVIII века, где је упућена на одредницу музыка.
7
„Партиципи, као средство кондензације језичког израза, егзистирали су у свим епохама књижевног језика код
Срба, те их је природно наследио и 19. век, у који улазе као рефлекс славеносрпског периода” (Суботић 1998: 96).
Опширније о употреби партиципа у књижевном језику од 1810. до 1867. године в. у исцрпном раду Љиљане Суботић
(1984) Судбина партиципа у књижевном језику код Срба у 19. веку.
2.2. Лексеме са заједничким ‒ српскословенским и рускословенским ‒ фонетским

одликама
2.2.1. Именички суфикс -ије. Типична заједничка особина обеју редакција старословенског
језика, и руске и српске – јесте именички суфикс -ије. Овај фонетизам представљао је, иначе, врло
фреквентну старословенску језичку црту. Ефимова (2006: 130), на пример, истиче да је суфикс
-ьј(е) био у старословенском језику најфреквентнија творбена морфема за грађење именица са
апстрактним и конкретним значењем.
И у именичким дериватима из наше грађе највећу фреквенцију показује суфикс -ије. Чак
115 лексема изведено је одређеном формом овог наставка. Суфикс -ије се у творбено-структурал-
ном погледу остварује у три случаја:
а) непроширено: -је, -ије: малодушије, многобож(и)је, намереније, надношеније, муд-
рољуб(и)је, начинословије, оштроум(и)је итд.
б) проширено: (1) -ствије: неудовољствије, одсуствије. Овај суфикс је синонимичан са су-
фиксом -ство (уп. неудовољствије : незадовољство, одсуствије : одсуство)8 и (2) -аније, -еније
(проширене варијанте наставка -ньје, насталог додавањем -ьје на основу трпног глаголског при-
дева): наименованије, новоправописаније, оправданије, мученије, настављеније.
2.2.2. Сугласничка група жд. Друга заједничка фонетска особеност редакцијских језика
јесте група жд. Ова сугласничка група везана је првенствено за одређене рускословенске (од-
носно руске) лексеме, али је врло фреквентна и у српскословенском језику, управо захваљујући
старословенској основи овог нашег старог њижевног и црквеног језика.9 Следеће лексеме из на-
шег корпуса долазе са сугласничком групом жд: наважденије, надежда, наслаждење, обнадеж-
дење, опхожденије, освобожденије, осужденије; надежден, обнадеждавајући; наслаждавати
се, облагонадеждавати, обнадеждавати, обнадеждити, осуждавати.
58 2.3. Лексеме са српскословенским фонетским одликама
2.3.1. Рефлекс полугласника. Најтипичнија особеност српске редакције старословенског

језика јесте успостављање изговорног полугласника (обележеног знаком ь), а затим његова вока-
лизација у самогласник а од 14. столећа (Младеновић 1989: 31). Процесом вокализације, међу-
тим, нису биле захваћене само речи са полугласником у јаком положају, већ и низ оних у којима
је полугласник по пореклу био слаб (у позицијама префикса, корена речи и суфикса).10 Српско-
словенски рефлекс а наместо некадашњег полугласника долази у следећим примерима из наше
грађе: мужаственост, мужаствен, мужаствено, несагласије11, нечастије, нечастје, општаст-
8
Ово двојство познато је већ у најстаријим старословенским споменицима (цѣсарьство и цѣсарьствиѥ) (Стијовић
1992: 111).
9
„Преузимање групе жд заједно са речима из руског и рускословенског језика у 18. веку за представнике српског
језика није било ништа необично, будући да овај фонетизам није био непознат њиховом језичком осећању. Ова група
је, наиме, традиционално присутна у већем делу штокавских говора (уп. нпр. звиждати, даждевњак, мождина
итд.), дакле у нашем народном језику, а такође је била честа и у српскословенском” (Младеновић 1989: 90).
10
Славко Вукомановић (2006: 20) истиче да вокал а не месту ранијег полугласника у слабом положају не треба доводити
у везу са некадашњим полугласником, зато што је његово појављивање секундарна појава, која се манифестовала
аналогијом према речима сродног порекла или према облицима исте речи у којима је извршена вокализација
полугласника у јаком положају.
11
Када су посреди именице, занимљиво је да Речник САНУ бележи и наведену српскословенску варијанту, и облик
са рускословенским фонетизмом со – несогласије, али и облик са српским народним фонетизмом су – несугласије.
Ове форме јасни су показатељи конкуренције и коегзистенције различитих фонетских облика за означавање истог
појма у предстандардној фази нашег језика, али и богатства фонетских варијанти којима су се писци предвуковске и
вуковске епохе развоја нашег језика могли служити. Од придевских форми пак регистрован је једино рускословенски
облик – несогласан.
во; несатрулим. Овде треба поменути и образовања различитих придева на -ан (< ьнъ): неподви-
жан, непоместан, неопретан, неострожан итд.
2.3.2. Рефлекс назала предњег реда. Одлику српске редакције старословенског језика пред-
ставља и вокал е ‒ као рефлекс назала предњег реда /ѧ/. Међутим, примањем рускословенског
језика и азбуке Срби су примили и слово /ѧ/ у црквеној ћирилици, и то у вредности секвенце /ја/
(Младеновић 1989: 33). Српски рефлекс е уместо назала предњег реда јавља се у следећим при-
мерима из наше грађе: освештавати (се), освештати, осветнути.
2.3.3. Рефлекс старог гласа јат (ѣ). Српскословенски језик је био екавског изговора, што је
у складу са фонолошком променом старог вокала ,,јатаˮ, наслеђеног из прасловенског језика, а
који се до почетка XIII века изменио у е у низу српских народних говора, што је, наравно, нашло
одраза и у српскословенском језику. Екавизам српскословенског језика заправо је његова непре-
кидна, континуирана особина за све време употребе овог српског црквеног и књижевног језика
(Младеновић 2002: 85). Као конкурент наведене српске особине стоји јекавизам рускословенског
језика. Примери српскословенског екавизма у нашој грађи су следећи: намереније, нареченије,
наречије, неверије, обделателност, овечије, огрешије;
неизбежим (ʼнеизбежанʼ).
2.3.4. Вокално р и л. Одлику српскословенског језика представља и присуство самогласнич-
ког р (примарног и секундарног), које је одлика и многих српских народних говора. При усвајању
руског и рускословенског језика, међутим, наш језик је вокалском систему ових језика супрот-
стављао свој самогласнички систем заједно са вокалним р, које није постојало у поменутим јези-
цима, где су егзистирале групе ер и ор, за примарно по пореклу, и ре и ро, за секундарно само-
гласничко р у српском језику (Младеновић 1989: 88). Следеће лексеме из нашег корпуса долазе са
српским фонетизмом вокалног р: начртај, оскврњеније; неострожан, низвргавати, низвргнути.
Вокално р налазимо и у хибридном придеву несовршителан, обележеним рускословенским (одн.
руским) фонетизмом префикса со- и српскословенским (одн. српским) самогласничким р.
Када је посреди вокално л, ту постоји диференцијација између српског народног и српско-
59
словенског језика: док је народни језик имао углавном рефлекс у (нпр. пун, жут, суза), српско-
словенски је чувао старину (пльнь, жльть, сльза) (Младеновић 1989: 36).12 У нашој грађи није
забележен ниједан пример са српскословенским вокалним л.
2.3.5. Сугласничка група шт. Карактеристичну црту српске редакције старословенског
језика, али и низа народних говора, представља сугласничка група шт. Са овим српскословенс-
ким фонетизмом долазе примери: опроштеније, општаство, општество, освјаштеније, обите-
лиште, невештаствен, немоштан, општеобразоватељни, општеполезан, освештавати се. Речи
са конкурентним рускословенским рефлексом шч у нашој грађи нису потврђене.
2.4. Лексеме са рускословенским фонетским одликама
2.4.1. Рефлекс полугласника. Као резулат вокализација некадашњих полугласника у ру-

скословенском језику добијени су вокали е (<ь) и о (<ъ). Рускословенски рефлекс полугласника
предњег реда забележен је у следећим лексемама: мужество, мужественост, наследничество,
опшество, општество, отправничество, патријаршество, мужествен, нелестан13, номадиче-
ски, отечески; обичествовати. Овде ћемо додати и речи неполезност, неполезан, општеполезан,
12
Александар Младеновић (1977: 15) наводи неколико разлога који су допринели чувању вокалног л у српскословенском
језику: а) паралелно постојање вокалног р, што је подржавало егзистирање и самогласничког л, б) изразито мала
фреквенција употребе вокалног л у поређењу са другим самогласницима и позициона ограниченост јављања овог
гласа (углавном у средини речи), в) сонантни карактер сугласника л допуштао је да се један домаћи сугласник може
употребити у слоготворној функцији.
13
Уп. рус. нелестный (ТСРЈ). Српска форма неластан регистрована је у Речнику САНУ, али је кавалификована као
заст. (застарела) и покр. (покрајинска).
са рускословенским фонетизмом е наместо некадашњег полугласника предњег реда (ь)14. Речник

САНУ бележи и рускословенске (руске) лексеме са вокалом о, добијеним вокализацијом полу-
гласника задњег реда (ъ): невозвратан, несогласије, несоразмерност, одсовјетовати, несоверши-
телан, несовршенолетан, несогласан, несоотвестан, новособран, обезвоздушити.
2.4.2. Рефлекс назала предњег реда. Одлику рускословенског језика представља вокал а
уместо назала предњег реда. Овај рускословенски фонетизам засведочен је само у једној лексеми:
освјаштеније.
2.4.3. Рефлекс старог гласа јат (ѣ). Графема <ѣ> у рускословенском језику имала је вред-
ност секвенце /је/.15 Тај рускословенски (а и руски) јекавизам фонетски се углавном подударао
са домаћим, аутохтоним јекавизмом насталим од некадашњег кратког јата (Стијовић 1992: 83). У
јекавском лику долазе следеће лексеме из нашег корпуса: одсовјетовати, несјеком, неспоразумје-
није, песнопјење.
2.4.4. Вокално р и л. Наместо српскословенског вокалног р и л, примарног и секундар-
ног порекла стоје рускословенске групе ер, ел, ор, ол и ро, ло, ре, ле. У нашој грађи неколико
је лексема са рускословенским фонетизмом -ер-: начертаније, осквернитељ, несовершителан,
осквернити, оскверњати, оскверњивати. Фонетизам -ор- забележен је у речима неосторожан,
оскорбити, оскорбљавати, оскорбитељан, а фонетизам -ре- у лексемама мудреност и обрете-
није. Рускословенска група -ел- регистрована је у самом једном примеру: мелница (’млин’).
У посебну групу славенизама спадали би русизми у ужем смислу, тзв. чисти русизми.16 У
нашој грађи на овај тип славенизама отпадају 42 лексеме. Поред квалификатора сткњ. уз неке
речи је навођена и етимологија из руског језика. Како је реч о лексици црквенсловенског и ста-
рословенског порекла која је преко руског као доминантног језика ушла у српски језик, највећи
број оваквих речи квалификован је помоћу ознаке исп. (испореди), као идентификатора за по-
средно позајмљивање: непроницајемост (исп. рус. непроницаемость), неудопство (исп. рус. не-
удобство), нравоученије (исп. рус. нравоучение); оловјан (исп. рус. оловянный); обнаружити се
(исп. рус. обнаружиться). Код неких старокњижевних лексема је пак етимологија представљена
60
директним навођењем руске речи (без ознаке исп.): неповин (рус. неповинный), мелница (рус.
мельница), ничтожити (рус. ничтожить), обњати (рус. обняать) итд.
2.5. Лексеме са славеносрпским фонетским одликама (тзв. славеносрбизми)
Под појмом славеносрбизам подразумевају се у првом реду „речи и облици који истовре-
мено садрже и рускословенске (руске) и српске народне црте, а понекад и српскословенске – на-
стале у процесу делимичног или потпуног србизирањаˮ (Стијовић 1992: 94). У нашој грађи смо
забележили следеће типове укрштања језичких особености:
1) црквенословенске17 и српске народне језичке црте: награђеније (српски народни рефлекс

ђ и црквенословенски суфикс -ије), наслаждење (црквенословенска група жд и посрбљен су-
фикс -ње), несугласије (српски народни рефлекс у<ь и цсл. суфикс -ије), обнадеждење (цсл. група
14
Облик пользьнь (исп. РКСС), који је у основи наведених речи, у српскословенском духу гласи полазан (исп. РЈА).
Занимљиво је да РЈА бележи обе форме једног сличног придева ‒ љубазан (српскословенкси облик) и љубезан
(рускословенски облик). Чињеница да је облик љубезан забележен у нашем језику много пре продора рускословенског
језика Павле Ивић (1966: 164) објашњава „веома старим утицајем македонског изговора црквеног језика (који се у
овом погледу одликовао истим особинама и, можда и само делимично, ослонцем на суфикс -ов-”.
15
О јекавизму рускословенског језика исп. Успенски 1968.
16
Већ смо напоменули да је обим појма славенизам у нашем раду одређен дефиницијом коју даје Светозар Стијовић
(1992: 114), а која експлицира да је због великог утицаја руског језика на наш језик ,,нормално да појам славенизам
садржи и руску компонентуˮ.
17
Под црквенословенским језичким цртама подразумевамо особине заједничке обема редакцијама старословенског
језика – и српској и руској (суфикс -ије и сугласничку групу жд).
жд и посрбљен суфикс -ње), отпушћеније (српски народни фонетизам шћ и цсл. суфикс -ије).
Овде убрајамо и хибриде настале додавањем српског суфикса -ње (< ʼје) на базу црквенословен-
ског језика: обоњање, одејање, освиделствовање, отерање, начиноучење, освобођење, наказање,
неблаговољење, низвржење, објавлење.
2) рускословенске и српске народне језичке црте: песнопјење (рсл. рефлекс ѣ и посрбљен
суфикс -ије).
Овде ћемо поменути и лексеме које егземплификују карактеристичну славеносрпску осо-
бину – српски изговор /л/ уместо /љ/ и /-ле-/, /-не-/ уместо /-ље-/, /-ње/.18 Ова одлика видљива је у
бројним старокњижевним лексема из нашег корпуса: наставленије, објавленије, објавлење, оде-
леније, определеније, мучителан, нерешителан, објасненије, окамененије, ожененије итд.
Речник региструје само лексему особљив, дакле, само са српским фонетизмом (уп. рус.
особливый).
3. ФОНЕТСКА И ТВОРБЕНА АДАПТАЦИЈА СЛАВЕНИЗАМА
Дефиниције којима је у Речнику САНУ представљен семантички садржај старокњижевних

лексема откривају однос славенизама и њихових српских еквивалента, тачније приказују начине
којима се кретао процес језичког посрбљавања. Када је реч о фонетским и творбеним ликовима
у којима се јавља стара лексика у нашем савременом књижевном језику, можемо издвојити неко-
лике групе:
3.1. У прву групу долазе старокњижевне лексеме које су у процесу посрбљавања замењене
новом лексемом или групом синонимичних лексема. То су славенизми чија је семантичка прозир-
ност недовољна да би опстали у савременом језику, те је за њихову појмовну вредност узета нова
лексема: надношеније (предлог, понуда), наитије (долазак), нискодушије (нечасност, подлост),
начертаније (план, програм), оскорбљеније (жалост, туга), надвесије (превага, надмоћност), на-
реченије (налог, савет); необитајем (ненасељен), неполезан (некористан), невештаствен (нема- 61
тријалан), оскорбитељан (увредљив, непристојан), облагообичавати (оплемењивати), обистом
(заиста, стварно), опстојателно (подробно, темељно, свестрано). Овде ћемо поменути и приме-
ре славенизама за чију презентацију семантичког садржаја не постоји једна лексема из домаћег
лексичког фонда, те се он мора идентификовати описно (у нашој грађи овде претежу глаголи):
наважденије → сугестија која има за циљ што рђаво, зао наговор; невесник → соба одељење за
невесту и младожењу, за младенце; онравити се → прилагодити се новој средини, набљусти
→ припазити на нешто, придржати се нечег, орпутерисати → посипати косу пудером, прахом;
низлагати → бацити наниже, збацивати, обњати → обухватити, открити погледом, угледати итд.
3.2. Другу групу чине старокњижевне лексеме које су у процесу посрбљавања добиле нову
форму, али су сачувале изворну творбену основу. Највећи број лексема из наше грађе долази у
ову групу.
Српски облици мањег броја именичких славенизама настали су преобликовањем старо-
књижевних форми: наказ, наказа, наказање → казна. У већем броју случајева српски еквивале-
нати изведени су различитим наставцима од глаголских основа: а и Ø или именичким суфиксима
-ост и -ство: намереније (намера), награђеније (награда), нападеније (напад), наумије (наум), не-
доуменије (недоумица), обедије (обед), објавленије (објава), оглашеније (оглас), описаније (опис),
опсаденије (опсада). Примери глагола: низрушавати се (рушити се), обнародствовати (обнаро-
довати), определавати (опредељивати). Овде долазе и придевска и прилошка образовања постала
од некадашњег пасивног партиципа презента: придеви неизбројим (неизбројив), неизлечим (неиз-
18
Овакво примање рускословенских група (изговор са -ле-, -не-) било је омогућено следећим правописно-језичким
моментом: ,,рускословенско ле, не изговарало се увек /ље/, /ње/ код Руса, док су Срби у свом народном и славеносрпском
језику имали диференциране групе ле, не и ље, ње, што се правописно разликовало у српскословенској писмености
(ле, не: лѥ, нѥ)” (Младеновић 1989: 35).
лечив), неисплатим (неисплатив), незамислим (незамислив), невидим (невидљив), потом прило-

зи: неодвојимо (неодвојиво), невидимо (невидљиво), непогрешимо (непогрешиво) итд.
3.3. Трећу групу представљају речи у којима је спроведено фонетско и/или творбено по-
србљавање: рускословенске (руске) и српскословенске фонетске црте замењене су народним:
несогласије → несагласност, неслагање; обретеније → обртење, освјаштеније → освештење,
освећење, несоразмерност → несразмерност, осуждавати → осуђивати, несовершителан →
несвршен, несогласан → несагласан итд.
4. ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА
4.1. Када је посреди анализа фонетских особености лексике старокњижевног типа из Реч-
ника САНУ, закључке можемо изнети у неколико тачака:
1) Знатан број старокњижевних лексема из Речника САНУ припада општем црквеносло-
венском лексичком репертоару. То су лексеме без редакцијских фонетских обележја, које су у
истом фонетском лику живеле у обема редакцијама старословенском језика и представљају део
црквенословенског лексичког наслеђа.
2) Велики удео у анализираном корпусу представљају лексеме са заједничким гласовним
обележјима српскословенског и рускословенског језика: цсл. суфикс -ије и група жд. Чак 115
именичких лексема је изведено одређеном формом суфикса -ије, а од овог броја само 25 лексе-
ма садрже и одређено редакцијско фонетско обележје, и то девет лексема са српскословенским
фонетизмом, 13 лексема са рускословенским гласовним особеностима и три хибридне творевине
(тзв. славеносрбизми).
3) Српскословенска фонетска маркираност у речима из нашег корпуса најдоминантнија
је у присуству вокала а наместо некадашњег полугласника, а затим у постојању вокалног р и
сугласничке групе шт. Најфреквентније рускословенске фонетизме у лексемама из наше грађе
62 представљају рефлекси ер и ор наместо некадашњег вокалног /р/ и вокали о и е, као континуанти
двају некадашњих полугласника, тврдог и меког. У репертоару старокњижевне лексике нашле су
се и 42 лексеме директно или индиректно маркиране као русизми.
Занимљиво је да је број лексема српскословенске провенијенције и број рускословенски
маркираних лексема приближно исти. Овај податак показује релативно једнаку заступљеност
лексичког фонда обеју редакција старословенског језика, и руске и српске, у корпусу српског
тезауруса.
4) Лексички фонд славеносрпске епохе у Речнику САНУ је заступљен са невеликим бројем
речи (15). У највећем броју случајева хибридност ових лекема почива на споју црквенословен-
ских језичких црта (именички суфикс -ије, сугласничка група жд или цсл. лексичка основа) и
српских народних гласовних особености. Иако невелик, лексички слој славеносрбизама у Речни-
ку САНУ довољан је да остави сведочанство о једној епохи која је представљала прекретницу у
развоју српског књижевног језика ‒ славеносрпској.
4.2. Када је посреди анализа фонетске и творбене адаптације старокњижевне лексике, за-
кључци, издвојени према врстама речи и доминантним суфиксима у оквиру сваке категорије,
изгледају овако:
1) Највећи проценат старокњижевне лексике у Речнику САНУ чине именички славенизми.
У овој категорији најбројније су лексеме са црквенословенским суфиском -ије (115), који пред-
ставља заједничку гласовну особину и српскословенског и рускословенског језика. Следеће по
фреквенцији су именице изведене црквенословенским суфиксом -ост и његовом проширеном
варијантом -елност и суфиксом -ство и његовим проширеним варијантама -ество и -аство ‒ при
чему је рускословенска варијанта (-ество) чешћа него српскословенска (-аство).
Највећи број именичких лексема има одговарајуће српске еквиваленте грађене од исте ос-
нове. Један број српских народних форми изведен је различитим наставцима од глаголских осно-
ва: -а и -ø, а код нешто мањег броја именица дошло је до фонетског посрбљавања цсл. суфикса
-ије народним суфиксом -ње (типичном српском адаптационом формом овог цсл. суфикса). Нај-
мањи број именица је у процесу посрбљавања замењен потпуно новом лексемом.
2) На другом месту по фреквентности у корпусу старокњижевне лексике Речнику САНУ
налазе се придеви. Највећи број придева представљају облици партиципа презента пасивног у
атрибутској функцији. У савременом језику њихови пандани су облици на -ив и -љив. Бројне су
и придевске изведенице са проширеним формама рсл. суфикса -елан, док је са руским суфиском
-ически регистрован само један придев: номадически.
3) Лексички слој старокњижевних глагола у Речнику САНУ је репрезентован само 51 лек-
семом. Однос именичких славенизама према глаголским јесте 4:1. У категорији глаголских сла-
венизама уочава се нешто већа заступљеност перфективних у односу на неперфективне глаголе,
као и чињеница да за презентацију семантичког садржаја највећег броја глагола не постоји једна
лексема из домаћег лексичког фонда, већ се он мора идентификовати описно.
4) Када су посреди прилошки славенизми из наше грађе, запажамо готово подједнаку
фреквенцију суфикса -но и његових проширених форми -ително и -ателно (заправо варијанте
суфикса -(а)н < -(ь)н) и наставка некадашњег партиципа презента пасивног -мо). И један и други
тип изведеница, у највећем броју случајева, има одговарајуће српске еквиваленте, творене од
исте основе. Само четири прилога из нашег корпуса су у процесу посрбљавања замењене новим
лексемама, тачније ‒ групом лексема синонимичним са старокњижевном одредницом: обистом
(ʼдоиста, заиста, стварноʼ), опредително (ʼјасно одређено, прецизно, недвосмисленоʼ), опстоја-
телно (ʼподробно, темељно, свестраноʼ), особљиво (ʼнарочито, поготово, изузетноʼ).
И на крају да додамо: присутношћу лексике српскословенског, рускословенског, заједнич-

ког црквенословенског и руског порекла, као и славеносрбизама, у корпусу српског тезауруса ‒
63
показана је генеза српског књижевног језика и укупно богатство његовог лексичког фонда, чиме
је на најбољи начин, барем на лексикографском плану, остварен и одржан континуитет са старом
српском књижевном и језичком традицијом.
Литература
Белић, А. (1959). Увод, I књ. Речника српскохрватског књижевног и народног језика , Београд: Српска
академија наука, VII–XXVII.
Вукомановић, С. (2006). Српски језик и његов развој, Београд: Завод за уџбенике.
Ивановић, Н. (2014). Лексикографски метајезик у Речнику САНУ, Савремена српска лексикографија у
теорији и пракси (колективна монографија), ур. Рајна Драгићевић, Београд: Филолошки факултет,
195‒231.
Ивић, П. (1966). О Вуковом Рјечнику из 1818. године, поговор уз Сабрана дела Вука Караџића, књ. 2,
Београд: Просвета, 19–188.
Ивић, П. (2001). Српски народ и његов језик, Сремски Карловци–Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана
Стојановића.
Ефимова, В. С. (2006). Старославянская словообразовательная морфемика, Москва: Институт
славяноведения РАН.
Јовановић, Г. (1981). Лексика старијих типова књижевног језика у Речнику српскохрватског књижевног и
народног језика САНУ, НССУВД, св. 11/2, Београд: Међународни славистички центар, 11–15.
Јовановић, Г. (1986). Примери фонетске и творбене адаптације старије књижевне лексике у Речнику
српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, Наш језик, XXVII/1‒2, 90‒92.
Кашић, Ј. (1972). Лексика рускословенског порекла и лексички фонд српскохрватског језика (именице
на -ије и њихови еквиваленти у српскохрватском језику), Књижевност и језик, год. XIX, св. 2–3,
Београд, 136–141.
Милановић, А. (2012). О развоју песничког језика у епохи романтизма: славенизми у Кодеровој Роморанци,
Српски језик, XVII, Београд, 487–500.
Милановић, А. (2014). Лексика, у: Језик Јована Суботића, Београд: Чигоја штампа, 321‒337.
Младеновић, А. (1989). Славеносрпски језик. Студије и чланци, Нови Сад:
Младеновић, А. (2002). О континуитету у развоју српског књижевног језика (до средине XIX века), Зборник
Матице српске за филологију и лингвистику, 45/1‒2, Нови Сад, 83‒90.
Приручник. Приручник за обраду речничке грађе (штампано за интерну употребу), Београд: Институт за
српски језик САНУ.
Радовић Тешић, М. (2009). С речима и речником, Београд: Учитељски факултет.
Ристић, С. (2006). Раслојеност лексике српског језика и лексичка норма, Београд: Институт за српски језик
САНУ.
Стијовић, С. (1992). Славенизми у Његошевим песничким делима, Сремски Карловци–Нови Сад: Издавачка
књижарница Зорана Стојановића.
Суботић, Љ. (1984). Судбина партиципа у књижевном језику код Срба у 19. веку, Прилози проучавању
језика, 20, Нови Сад: Институт за јужнословенске језике, Филозофски факултет, стр. 5‒81.
Суботић, Љ. (1998). Употреба партиципа у књижевном језику Јована Стерије Поповића, Зборник Матице
српске за филологију и лингвистику, 41/2, Нови Сад: Матица српска, 95‒102.
Толстој, Н. (1978). Литературный язык у сербов XVIII – начале XIX, века, Москва: Академия наук СССР.
Успенскйи, Б. А (1968). Архаическая система церковнославянского произношения. (Из истории
литургического произношения в Росции), Москва.
Цејтлин, Р. М. (1977). Лексика старославянского языка, Москва: Наука.
Речници:
РКСС: Даничић, Ђуро. Рјечник из књижевних старина српских (1863–1864). Београд: Државна штампарија.
РЦЈ: Петковић, Сава. Речник црквенословенскога језика (1935). Сремски Карловци.
РСАНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ (1959‒), 19 томова. Београд:
64 Институт за српски језик САНУ.
СРЈ XVIII: Словар русского языка XVIII века, (А‒О). Ленинград: Академия наук СССР. Институт русского
язика
СЦСРЈ: Словарь церковно-славянского и русского языка, т. I–IV (1847). Санктпетербургъ: Императорская
Академия Наук.
TСРЈ.: Толковый словарь русского языка, т. I‒IV (2000), под ред. Д. Н. Ушакова. Mосква: Астор.
THE PHONETIC ASPECT OF THE OLD LITERATURE LEXIS IN THE DICTIONARY OF SERBO-
CROATIAN LITERATURE AND FOLK LANGUAGE SANU
Summary
This paper provides a phonetic analysis of the old literature lexis in the Dictionary of Serbo-Croatian literature
and folk language SANU. Based on the phonetic features of the analyzed Slavisms, their primary Church-Slavon-
ic, Russo-Slavonic, Serbo-Slavonic and Slavonic-Serbian provenance has been determined. Likewise, the ways of
Serbification of the old literature lexis, i.e. the processes of its modification in order to correspond to the idiomatic
Serbian folk language, have been reviewed.
Key words: Serbian language, the SANU Dictionary, old literature lexis, phonetic aspect, Serbification.
Marijana Bogdanović
Institut za srpski jezik SANU, Beograd, Srbija
Marijana.Bogdanovic@isj.sanu.ac.rs
marijanabogdanovic01@gmail.com
Mira Milić - Dušanka Tumin
METAFORIČKI GIMNASTIČKI TERMINI U ENGLESKOM JEZIKU I

NJIHOVO PREVOĐENJE NA SRPSKI
Rad se bavi kontrastivnom analizom metaforičkih gimnastičkih termina u engleskom i srpskom jeziku, iz per-
spektive kognitivne lingvistike. Analiza se zasniva na korpusu od 82 metaforička termina u registru sportske
gimnastike i ritmike, koji su ekscerpirani iz važećih pravilnika na engleskom i srpskom jeziku, nekoliko engleskih
pojmovnika gimanstičkih termina i udžbenika Vežbe na spravama i tlu (osnove praktičnog rada) (Madić i Popović
2012). S obzirom na činjenicu da samo 35 metaforičkih termina u engleskom jeziku nema metaforički ekvivalent u
srpskom, može se zaključiti da je metafora veoma produktivna u oba jezika, pri čemu preovlađuju izvorni domeni
životinja i predmeta. Produktivnost metafore u registru gimnastike može se dovesti u vezu sa prozirnošću termina
i principom jezičke ekonomije. Sa kontrastivne tačke gledišta, dobijeni rezultati pokazuju da korelacija u ovoj vrsti
konceptualizacije između engleskog i srpskog jezika iznosi približno 35%, što može da ukaže na značajnu ulogu
jezičkih i kulturoloških faktora.
Ključne reči: engleski jezik, gimnastika, pojmovna metafora, srpski jezik, terminologija.
1. UVOD
Predmet rada su gimnastički termini u engleskom i srpskom jeziku, koji su nastali metaforičkim
prenosom značenja iz drugih registara. Istraživanje se zasniva na kontrastivnoj analizi korpusa od 82
metaforička termina, koji su ekscerpirani iz više izvora. Budući da izvestan broj metaforičkih termina 65
predstavlja stilski obeležene varijante zvaničnih termina u oba jezika, izvori za korpus uključuju, kako
pisane izvore standardnih termina, tako i pisane i usmene izvore njihovih stilski obeleženih varijanata.
U prve spadaju zvanični pravilnici za suđenje na engleskom i srpskom jeziku i jedan srpski udžbenik,
dok drugi uključuju engleske pojmovnike na internetu i sportski žargon u praktičnoj nastavi gimnastike
na srpskom jeziku. S obzirom na činjenicu da je terminologija relativno uređen sistem koji se zasniva
na izvesnom stepenu konvencije i dogovora, metafora nije stilska figura već se posmatra kao pojmovna
kategorija, u skladu sa tumačenjem kognitivne lingvistike. Budući da su, kod većine metaforičkih termi-
na, izvorni i ciljni domen konkretni, pri čemu se metafora prvenstveno zasniva na vizuelnoj percepciji,
ovde se najčešće radi o slikovnim metaforma. Nadalje, s obzirom na činjenicu da je najveći broj savre-
menih sportova nastao na engleskom govornom području, te da je sportska terminologija u srpskom
jeziku nastala adaptacijom termina iz engleskog jezika, pri čemu izvestan broj engleskih termina nema
leksički ekvivalent u srpskom jeziku, može se pretpostaviti da postoji izvestan uticaj jezičkih i kulturo-
loških faktora, usled čega metaforički termini u engleskom jeziku nemaju uvek formalne korespondente
u srpskom. Izlaganje je podeljeno u četiri odeljka. Nakon Uvoda, 2. odeljak predstavlja teorijski okvir
istraživanja, 3. odeljak se bavi analizom korpusa, nakon koje slede zaključci u 4. odeljku.
2. TEORIJSKI OKVIR
Istraživanje pripada polju kognitivne lingvistike, pri čemu se metafora posmatra kao pojmovna
kategorija u skladu sa tumačenjem Lakoffa i Johnsona (2003), Klikovac (2004; 2008) i Kövecsesa
(2002). Prema tome, metafora nije samo stilska figura koja doprinosi slikovitosti izraza i živosti pri-
povedanja, već je, pre svega, stvar mišljenja i, kao takva, upravlja našim opažanjem, postupcima i od-
nosima sa drugim ljudima. Kad se radi o terminima koji, između ostalog, moraju da zadovolje uslove
jednoznačnosti i prozirnosti, pojmovi koje oni predstavljaju u ciljnom domenu često su složeni, usled
čega ih je lakše razumeti kao neki drugi, čulno saznatljiv pojam iz izvornog domena ili videti kao sliku,
što znači da se gimnastički termini ne temelje samo na shvatanju, već i vizuelnoj percepciji. Budući da je
značenje sportskih termina povezano sa pojmom i slikom u izvornom domenu, analiza korpusa u ovom
radu temelji se na opštoj definiciji metafore koja je, prema Klikovac (2008: 66), „viđenje ili razumevanje
jedne pojave kao druge (ili jednog iskustvenog domena kao drugog).“ Bez obzira što ova definicija uka-
zuje na postojanje slikovne i pojmovne metafore, valja istaći da je, u vezi sa gimnastičkim terminima,
teško razlučiti gde prestaje slika a gde počinje pojam, pošto izvorni domen uključuje poznate životinje
i predmete, usled čega je mentalna slika tesno povezana sa znanjem o njima, što znači da se ovde može
govoriti samo o naglasku koji je kod nekih termina na vizuelnoj percepciji a kod nekih na razumevanju.
Polazeći od Raadovog tumačenja (1989: 134, prema Dubucu [1997: 132]) da nepreciznost i su-
gestivnost jezika doprinose sve većoj produktivnosti metafore u terminološkom sistemu, nameće se
pretpostavka da je metafora moćan generator terminoloških značenja u engleskom i srpskom registru
gimnastike. Međutim, prema Kryvenko (2008: 192), koja analizira metafore životinja u engleskoj i
ukrajinskoj sportskoj terminologiji, potreba za međunarodnom komunikacijom ima za posledicu stilsku
neutralizaciju sportske terminologije, usled čega metaforička značenja nisu česta u stručnoj sportskoj
terminologiji. Na osnovu toga moglo bi se pretpostaviti da su metaforički termini pretežno stvar stila.
Bez obzira na sporne stavove o ulozi metafore u terminološkom sistemu činjenica je da, zahvaljujući
postojanju dvosmerne veze između sporta i metafore, ne samo da su mnogi metaforički sportski termini
nastali metaforičkim prenosom značenja iz drugih registara, već i sam sport sve više postaje metaforič-
ki izvor (up. Beard 1998: 53). Međutim, literatura se više bavi sportom kao izvornim domenom nego
sportom kao ciljnim, pri čemu je predmet istraživanja najčešće diskurs sporta a ređe sama sportska
terminologija, što može biti posledica postojanja standarda u terminologiji čijom primenom su mnogi
metaforički termini izgubili status zvaničnog termina. Pri tome valja imati na umu i činjenicu da se
termin u savremenoj lingvističkoj teoriji terminologije posmatra kao leksička jedinica (up. Milić 2004:
22), usled čega se može pretpostaviti da je čak i metaforičnost standardnih sportskih termina vremenom
66
oslabila (up. Lewandowski 2009). Slabljenje metaforičnosti leksičke jedinice moglo bi se dovesti u vezu
sa pojmom „mrtva metafora“ (eng. dead metaphor), koji označava metaforu koja je tokom upotrebe
postala toliko konvencionalna da se više i ne doživljava kao metafora (up. Kövecses 2002: ix), iako ovo
tumačenje nije opšteprihvaćeno u literaturi (up. Lakoff i Johnson 2003: 55). Na kraju, bez obzira na či-
njenicu da novija sportska terminologija u srpskom jeziku, uključujući i gimnastiku, nastaje adaptacijom
termina iz engleskog jezika, valja napomenuti da savremena gimnastika potiče iz Nemačke, Švedske i
Češke, dok se njen postanak u Srbiji vezuje za Sokolski pokret osnovan 1862 u Pragu. Ideju prihvata
Ljubljana 1863. godine, a potom Hrvatska 1874. godine. Zajedno sa Hrvatima u Hrvatskom sokolu
vežbali su i Srbi, sve do osnivanja “Srpskog sokola” u Zagrebu 1905. godine. Međutim, u XIX veku, za-
hvaljujući svojim mobilizatorskim sposobnostima, gimnastika predstavlja izraz političke modernizacije,
a tek u XX veku postaje sport, (up. Timotijević 2006: 17). U svetlu ovih istorijskih podataka postavlja
se pitanje da li je engleski jezik mogao uopšte uticati na stvaranje metaforičkih termina u srpskom jezi-
ku, pri čemu ne treba izgubiti iz vida jezičku dominaciju engleskog govornog područja u novijoj istoriji
ovoga sporta. Budući da je polazni jezik pri sastavljanju korpusa metaforičkih termina bio engleski, te
da postoje i varijantni metaforički termini sa posmatranim izvornim domenima u srpskom jeziku, koji
predstavljaju prevodne ekvivalente nemetaforičih engleskih termina, npr. mount to straddle support, one
leg forward (doslovno, penjanje u raznožni upor, jedna noga napred (srp. naskok u upor jašući), gde se
položaj gimnastičara na spravi sa raširenim nogama vidi kao jahanje konja.
3. ANALIZA KORPUSA
Korpus ovoga rada čine metaforički gimnastički termini u engleskom i srpskom jeziku, koji su
ekscerpirani iz nekoliko izvora. Primarni izvor čine važeći pravilnici za suđenje u ritmičkoj i sportskoj
METAFORIČKI GIMNASTIČKI TERMINI U ENGLESKOM JEZIKU I NJIHOVO PREVOĐENJE NA SRPSKI
gimnastici i udžbenik pod naslovom Vežbe na spravama i tlu (osnove praktičnog rada) autora Madić i
Popović (2012). Sekundarni izvor čini veći broj pojmovnika engleskih termina u gimnastici iz kojih je
preuzeta većina stilski obeleženih termina koji spadaju u sleng, dok su stilski obeleženi termini u srp-
skom jeziku, koji su navedeni u skladu sa tumačenjem predmetnih nastavnika na Fakultetu sporta i fizič-
kog vaspitanja u Novom Sadu, svrstani žargon. Upotrebom ovih dveju oznaka jasno je istaknuta razlika
između registra (žargon) i stilski obeležene leksike šire javnosti (sleng), koja postoji u engleskom jeziku,
mada srpski termin „žargon“, prema tumačenju Bugarskog (2006: 19), predstavlja zajednički naziv za
oba engleska termina1. Ukupan broj metaforičkih termina u engleskom jeziku iznosi 82, pri čemu 47
imaju to svojstvo u srpskom jeziku. U okviru izvornih domena metaforičkih termina, mogu se izdvojiti
dva karakteristična. To su: životinje (19) i predmeti (36) od kojih 9 spada u građevinarstvo. Sa stanovišta
jezičkog standarda, ovde valja napomenuti da srpska terminologija u gimnastici nije standardizovana,
usled čega je ovaj registar prepun neobičnih izvedenica i kalkova koji su najverovatnije preuzeti iz
nemačkog jezika, s obzirom na činjenicu da je gimnastika i nastala na nemačkom govornom području,
iako je jezik koji je posredovao u nastanku gimnastičke terminologije u srpskom jeziku verovatno bio
slovenački odakle je sokolska terminologija preuzeta u hrvatski i srpski. Pri tome valja imati na umu da
je prvi pojmovnik gimnastičkih termina (up. Sedlaček 1966) stvoren na srpskohrvatskom jeziku, kao i
da se termini tog pojmovnika i danas upotrebljavaju na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Novom
Sadu. Kao posledica toga, gimnastički registar sadrži veći broj hrvatskih reči koje bi se u današnje vre-
me mogle smatrati kroatizmima.
Zahvaljujući većoj prozirnosi metaforičkih reči, izvestan broj standardnih engleskih termina ima
varijantni metaforički oblik od kojih je jedan standardni termin, dok je drugi stilski obeležen, npr. high
bar = pipe [sleng] > vratilo, ili se radi o nezvaničnom terminu koji nije element težine, pri čemu oba
metaforička termina obično imaju stilsko obeležje, npr. nail (sleng) = stick (sleng) > savršen doskok
i flic-flac (sleng) = flip-flop (sleng) > premet nazad. Međutim, metaforički prevodni ekvivalenti u srp-
skom jeziku, koji su najčešće stilski obeleženi, po pravilu su kraći od standardnih termina koji nemaju to
svojstvo, npr. cartwheel > ciganski točak (žargon) = zvezda (žargon) = premet strance, gallop (sleng)
67
= chassé > galop (žargon) = sunožni poskoci napred, stork stand > roda (žargon) = stoj na jednoj nozi
i dish rock > upijač (žargon) = povaljka na leđima2.
Pošto sportski termini po svojim morfosintaksičkim svojstvima mogu biti jednočlani i frazni (Mi-
lić 2013: 69), prenesena značenja mogu biti obeležje celovite odrednice ili jednog člana fraznog termina.
Celoviti termini su pretežno imenice (up. Cabré 1999, 70, 173; Cabré i Estopà 2003), pri čemu metafo-
ričke reči u sklopu fraznog termina mogu biti imenice ili pridevi. S obzirom na zastupljenost saznajnog
i perceptivnog faktora u stvaranju metaforičkih termina u gimnastici, razlika između njih biće istaknuta
izrazima „shvata se kao“ u vezi sa pojmovnom metaforom i „vidi se kao“ u vezi sa slikovnom. U ana-
liziranom korpusu slikovne i pojmovne metafore najčešće imenuju složene pokrete gimnastičara na
spravama ili u parteru, pri čemu je naglasak na izvedenom elementu a ne na samom procesu izvođenja.
Budući da se rad bavi kontrastivnom analizom metaforičkih termina u engleskom jeziku i njiho-
vim prevodnim ekvivalentima u srpskom, analiza korpusa temelji se na strategijama prevođenja meta-
foričkih termina sa engleskog jezika na srpski, koje je definisala Silaški (2012: 112-118). Prema tome,
ova analiza obuhvata sledeće strategije: M ⇒ M, metaforički engleski termin preveden je metaforičkim
terminom na srpski jezik, pri čemu metaforički termini imaju isti ili različit izvorni domen odnosno
isti pojam ili pojavu u okviru istog domena, i M ⇒ D, metaforički termin preveden je nemetaforičkim
terminom na srpski jezik. Strategije su ilustrovane primerima iz korpusa. Prilikom navođenja primera,
engleski termini napisani su kurzivno, a srpski malim verzalom, dok simbol „>” označava pravac adap-
tacije, iz engleskog jezika u srpski. Semantička analiza engleskih i srpskih termina zasniva se na tuma-
čenju u rečnicima koji se navode skraćenicama u daljem tekstu. To su: CCED (Collins Cobuild English
1
Prema Bugarskom (2000: 19-20), „žargon je u osnovi sociolekt, premda se u nekim ispoljenjima preklapa sa funkcionalnim
stilom ili registrom, pa i dijalektom“.
2
Stilski obeleženi termini u engleskom jeziku preuzeti su iz pojmovnika Gymnastics glossary, sa sajta http://gymnastics.
isport.com/gymnastics-guides/gymnastics-slang-glossary, a srpski iz udžbenika Madić i Popović (2012).
Dictionary 1995), RSJ (Речник српскога језика 2007), EHISR (Englesko-hrvatski ili srpski rječnik
1990) i VRSRI (Велики речник страних речи и израза 2006).
3.1. Strategija M ⇒ M
U ovoj strategiji metaforički engleski termin preveden je metaforičkim terminom na srpski jezik.
Ukupan broj termina koji su prevedeni primenom ove strategije u korpusu iznosi 47, što iznosi 57%. Na
osnovu ovih rezultata uopšteno se može zaključiti da je metafora veoma produktivna u registru gimna-
stike. Imajući u vidu činjenicu da gimnastika nije nastala na engleskom govornom području (vidi 2. ode-
ljak), moglo bi se pretpostaviti da veliki udeo metaforičkih termina u ovom registru predstavlja posledi-
cu pojmovnog i vizuelnog metaforičkog mehanizma koji doprinosi prozirnosti termina na metajezičkom
nivou. Ovaj zaključak dodatno potvrđuju uporedni pokazatelji ukupnog broja metaforičkih termina u
dva izvora koji sadrže termine dva različita registra. To su: engleski pojmovnik gimnastičkih termina
(Gymnastics Glossary) i englesko-srpski rečnik sportskih termina (Milić 2006), koji obuhvata termine
pet igara loptom. Prvi izvor sadrži 45 metaforičkih termina od ukupno 167 gimnastičkih termina, što
iznosi približno 27%. Drugi izvor sadrži 156 metaforičkih termina od ukupno 1300 rečničkih odrednica,
tj. samo 12% (up. Milić 2014: 326), što je upola manje od prethodnog registra. Pošto metaforički termini
u strategiji M ⇒ M nisu uvek korespondentni u smislu izvornog domena tj. pojma ili pojave u okviru
njega, sledeći odeljci u okviru ove strategije bave se analizom korespondentnih metaforičkih termina
(3.1.1) i nekorespondentnih metaforičkih termina (3.1.2).
3.1.1. Korespondentni metaforički termini

Sa stanovišta kognitivne lingvistike, metaforički termini doprinose prozirnosti termina tako što
omogućuju shvatanje pojma ili viđenje pojave u sportskom domenu na osnovu poznatog izvornog do-
mena. Broj metaforičkih engleskih termina koji imaju formalni korespondent (izvorni domen tj. pojam
68 ili pojava u okviru tog domena) u srpskom jeziku iznosi 29, što čini 35% od ukupnog broja termina u
korpusu. Izvorni domeni korespondentnih termina su: životinje (10 od 19), predmeti (15 od 36) i ostali
domeni (4 od 27). Uopšteno se može zaključiti da se metafora u registru gimnastike pretežno zasniva
na vizuelnoj percepciji pokreta životinja i predmeta, iako je teško reći gde se završava slika a gde poči-
nje pojam, pošto se na slikovne metafore vrlo lako „lepi“ znanje o objektu čijim se slikama koristimo“
(Klikovac 2008: 73). U tekstu koji sledi navode se primeri iz korpusa po izvornim domenima, uz koje je
ponuđeno tumačenje iz perspektive kognitivne lingvistike.
Metaforički termini sa izvornim domenom životinja predstavljaju drugu najveću grupu gimnastič-
kih termina, po broju korespondentnih značenja u oba jezika, koji stoje u odnosu 10 termina prema ukupno
19. Svi termini su nastali slikovnom metaforom koja doprinosi prozirnosti na osnovu vizuelne percepcije
gimnastičkih sprava koje se vide kao životinje (pommel horse = pig [sleng] > konj sa hvataljkama i vaul-
ting horse = horse [sleng] > konj u dužinu) ili pokreta gimnastičara i rekvizita u ritmičkoj gimnastici koji
se vide kao kretanje životinja (butterfly > leptir-skok, cat leap = pas de chat > mačji skok, frog jump >
žabac-skok, gallop [sleng] = chassé > galop = sunožni poskoci napred, kangaroo jump > kengurov skok,
single stag jump > jelenji skok, snake – zmija i stork stand > roda [žargon], stoj na jednoj nozi).
U vezi sa gimnastičkim spravama, valja istaći da oba engleska termina (pommel horse = pig >
konj sa hvataljkama i vaulting horse = horse [sleng] > konj u dužinu = konj [žargon]) imaju dva meta-
forička naziva. Prvi termin (pommel horse = pig [sleng] > konj sa hvataljkama) ima dvojni metaforički
oblik u engleskom jeziku (standardni i stilski obeleženi), pri čemu izvorni domen životinja nije prome-
njen (konj i svinja), dok drugi termin (vaulting horse = horse > konj u dužinu) sadrži istu metaforičku
reč horse (srp. konj), pri čemu je varijantni oblik (horse > konj) zvaničnog termina (vaulting horse >
konj u dužinu) nastao kao posledica skraćivanja u oba jezika. Standardni oblik ovog termina razlikuje
od žargonskog po dodatoj pridevskoj reči vaulting > u dužinu, koja je u engleskom jeziku metaforička,
pošto vizuelno dočarava lučni položaj nogu pri preskoku koji se vidi kao lučno oblikovan svod, dok njen
ekvivalent u srpskom (u dužinu) nema to svojstvo. Bez obzira na nepoklapanje metaforičkog obeležja
imeničkog modifikatora, ovaj termin je svrstan u grupu korespondentnih termina na osnovu činjenice da
postoji korespondencija upravne reči, konj (eng. horse).
Termini sa izvornim domenom životinja, koji imenuju različite pokrete gimnastičara i rekvizita,
pretežno spadaju u registar ritmičke gimnastike. Prvi termin, butterfly > leptir-skok, označava skok kod
koga se raširene noge u vazduhu i telo u horizontalnom položaju vide kao leptir. Sledećih pet termina
označavaju skokove gimnastičara koji se vide kao pokreti životinja (mačke, žabe, konja, kengura i jele-
na). To su: cat leap = pas de chat > mačji skok, frog jump > žabac-skok, gallop (sleng) = chassé > galop
(žargon), sunožni poskoci napred, kangaroo jump > kengurov skok, single stag jump > jelenji skok. Na
kraju, poslednja dva termina označavaju pokrete trake u ritmičkoj gimnastici (snake > zmija) i položaj
gimnastičara na spravi ili u parteru (stork stand > roda [žargon], stoj na jednoj nozi). Prvi označava vi-
jugavi oblik trake u vazduhu ili na podu koja se vidi kao zmija, a drugi, ravnotežni stav gimnastičara na
jednoj nozi, koji se vidi kao roda u stojećem položaju. Polazeći od tumačenja Kryvenko (2008: 192) da
figurativna značenja životinja nisu česta u stručnoj sportskoj terminologiji zbog nedovoljne prozirnosti
denotativnih značenja kao i nepoželjnih konotacija, moglo bi se pretpostaviti da ne postoji korelacija
u vezi sa ovim izvornim domenom između engleskog i srpskog jezika. Međutim, životinje na osnovu
kojih je izvedeno značenje termina u engleskom i srpskom jeziku dobro su poznate Englezima i Srbima,
što podrazumeva prozirnost denotativnih značenja, usled čega nije neobično da se različiti pokreti vide
na isti način u oba jezika. To može da ukaže na činjenicu da jezički i kulturološki faktori nemaju znača-
jan udeo u metaforičkom prenosu značenja iz izvornog domena životinja u sportski domen, u engleskom
i srpskom jeziku. Pri tome valja istaći da najveći broj navedenih metaforičkih termina, u engleskom i
srpskom jeziku, nije stilski obeležen, na osnovu čega se može zaključiti da izvorni domen životinja ima
veliki metaforički potencijal u registru gimnastike u oba jezika. Međutim, zastupljenost ovih termina u
opštim engleskim i srpskim rečnicima je vrlo mala, pošto sadrže samo dva značenja: jedan gimnastički
termin, vaulting horse (CCED: 814) tj. konj (RSJ: 549) i jedan sportski termin, butterfly (CCED: 222)
tj. leptir (RSJ: 637), koji pripada registru plivanja.
69
Termini koji su nastali metaforičkim prenosom iz domena predmeta uključuju 15 koresponden-
tnih termina od ukupno 36. Najveći broj termina (10) označava pokrete gimnastičara na spravama ili
u parteru, kao i kretanje rekvizita, dok se ostali (7) odnose na položaj gimnastičara na spravama ili u
parteru ili na oblik gimnastičke sprave.
Četiri termina (od ukupno 10) označavaju okrete gimnastičara. To su: cartwheel > ciganski točak
= zvezda, coffee grinder > mlin za kafu, helikopter > helikopter i screw vault > vijak-skok. Cartwheel
> ciganski točak imenuje okret gimnastičara koji se vidi kao točak zaprežnog vozila, pri čemu je prvi
element engleske složenice cart semantički ekvivalentan pridevu ciganski u srpskom, pošto obe reči
asociraju na sporo teretno prevozno sredstvo sa konjskom zapregom. Zanimljivo je da isti termin ima i
dodatni metaforički ekvivalent zvezda u srpskom jeziku, koji je takođe zasnovan na vizuelnoj percepciji
okreta tela sa raširenim rukama i nogama, koje u vazduhu ima oblik zvezde. Sledeća dva termina, koji
su sinonimni (coffee grinder > mlin za kafu = helicopter > helikopter), takođe vizelno dočaravaju okret
gimnastičara u parteru, koji se vidi kao okretanje ručke mlina za mlevenje kafe ili elise helikoptera. Pri
tome se može pretpostaviti da je prva slikovna metafora (mlin za kafu) nastala pre druge, što je direktna
posledica tehnološkog razvoja, pošto su mlinovi za kafu dugo bili na ručni pogon, dok je prvi helikop-
ter poleteo tek početkom XX veka. Četvrti termin, screw vault > vijak-skok, označava okret tela oko
uzdužne ose, u vazduhu, koji se vidi kao navoj vijka. Sledeća dva termina (ring jump/leap > prstenasti
skok [raznožno] i scissors jump/leap > makazice [žargon]), strižni skok) označavaju skok jednom no-
gom (leap) ili obema (jump), pri čemu se položaj tela nakon skoka kod prvog termina vidi kao prsten,
a kod drugog se naizmenično dizanje nogu posle sunožnog odskoka vidi kao rad makazica. Na kraju,
dva termina označavaju pokrete rekvizita u ritmičkoj gimnastici (obično trake). To su: boomerang >
bumerang koji označava vraćanje trake gimnastičaru nakon bacanja, koja se vidi kao bumerang i spiral
> spirala koja označava naizmenično odskakanje trake od poda, usled čega se traka vidi kao spirala. Va-
lja napomenuti da se na osnovu prvog značenja bumeranga („oružje australijskih urođenika“) u VRSRI
(237) može pretpostaviti da je u pitanju pojmovna metafora sa izvornim domenom rata. S obzirom da
gimnastički pokret nema nikakve veze s ratom pošto ne postoji protivnik, izvorni domen bumeranga
može biti samo predmet čiji oblik je takav da se on vraća bacaču.
Termini koji imenuju različite položaje gimnastičara su: candlestick (sleng) > sveća, cross >
raspor, krst i iron cross = cross > krst, needle scale > bočna vaga i scale (penche) > vaga, kao i dva
termina čiji izvorni domen čine predmeti u građevinarstvu (bridge [sleng] = backbend > most i (balan-
ce) beam > greda). Kod prvog termina, stoj na ramenima sa podignutim nogama vidi se kao sveća, dok
su druga dva termina sinonimi koji imenuju položaj gimnastičara na krugovima čije se raširene ruke i
uspravno telo vide kao krst. Termin scale (penche) > vaga označava ravnotežni stav na jednoj nozi, pri
čemu se uspostavljanje ravnoteže tela sa raširenim rukama vidi kao naizmenično dizanje i spuštanje tasa
vage, dok se ne izjednači opterećenje sa obe strane. Sličan je i mehanizam stvaranja sledećeg metaforič-
kog termina, needle scale > bočna vaga, gde se ravnotežni stav na jednoj nozi, dok je druga podignuta
pod uglom od 1800, u engleskom jeziku shvata kao vaga (scale), dok se telo u tom položaju vidi kao igla
(eng. needle). Međutim, u srpskom jeziku postoji samo pojmovna metafora, pošto se izvedeni element
shvata kao bočna vaga, što znači da samo jedna reč ima metaforičko svojstvo. Zbog delimičnog nepo-
klapanja metaforičkog mehanizma u engleskom i srpskom jeziku, ovaj termin bi mogao da se posmatra
i kao nekorespondentni metaforički termin. Međutim, on je svrstan u grupu korespondentnih termina na
osnovu činjenice da postoji korespondencija upravne reči, vaga (eng. scale). Poslednja dva korespon-
dentna termina označavaju položaj gimnastičara i oblik gimnastičke sprave, pri čemu su izvorni domeni
predmeti u građevinarstvu. To su: bridge [sleng] = backbend > most i (balance) beam > greda. Prvi
imenuje gimnastičku figuru sa telom izvijenim u luk, leđima okrenutim tlu (RSJ: 732), koja se vidi kao
most, dok se kod drugog, gimnastička sprava vidi kao dug deblji, otesani komad drveta koji se koristi u
građevinasrstvu (RSJ: 223). Uvid u opšte rečnike engleskog i srpskog jezika pokazao je da CCED sadrži
samo dva gimnastička termina (beam [131] i cartwheel [244]), RSJ četiri (greda [223], makazice [671],
most [732] i vaga [125]), dok VRSRI ne sadrži sportsko značenje pozajmljenica iz engleskog (bume-
rang) i latinskog jezika (spirala).
70
Termini koji su nastali metaforičkim prenosom iz raznih domena, koji se ne mogu sistematizovati,
predstavljaju poslednju grupu termina, u kojoj je broj korespondentnih značenja u dva jezika najmanji,
iako se radi o drugoj najvećoj grupi termina (4 prema ukupno 27). Svi termini su nastali slikovnom me-
taforom. To su: body wave > talas telom, figure eight > osmica, roll > kolut, kovrtljaj i star jump >
zvezda. Prva tri termina označavaju pokrete gimnastičara u ritmičkoj gimnastici koji se vide kao talas,
broj osam i kolut. Poslednji termin (star jump > zvezda) predstavlja naziv skoka pri kome su ruke i noge
raširene tako da se vide kao zvezda. Za razliku od termina u prethodnim grupama, ni jedno terminološko
značenje ova četiri termina nije uključeno u opšte rečnike engleskog i srpskog jezika, mada metaforička
značenja odrednica wave > talas (CCED: 1888; RSJ: 1300) i star > zvezda (CCED:1627; RSJ: 427)
mogu da impliciraju gimnastičke pokrete, u oba jezika.
Na osnovu navedenih primera može se zaključiti da je najveći broj korespondentnih termina na-
stao slikovnom metaforom na osnovu vizuelne percepcije životinja i predmeta, iako je teško razlučiti
šta je u mentalnom procesu nastalo na osnovu slike a šta na osnovu pojma, pošto se radi o životinjama
i predmetima koji nisu kulturološki obeleženi u engleskom i srpskom jeziku. S obzirom na značajan
stepen korelacije u vezi sa ovim izvornim domenima, između engleskog i srpskog jezika, moglo bi se
zaključiti da istaknuti segmenti u ciljnom domenu ne uključuju asocijativne i konotativne nijanse zna-
čenja koje bi mogle imati za posledicu izvesne razlike u metaforičkom prenosu značenja. Valja istaći da
veći broj metaforičkih termina u oba jezika ne postoji u pravilnicima, što objašnjavaju dva faktora. Prvo,
radi se o elementima koji nisu predmet suđenja i drugo, u pitanju su stilski obeleženi termini. Bez obzira
na isti metaforički prenos značenja u oba jezika, broj sportskih značenja u opštim rečnicima engleskog i
srpskog jezika izuzetno je mali, što može biti posledica stilskog obeležja većine termina, kao i činjenice
da se radi o usko stručnim terminima manje popularnog sporta.
3.1.2. Nekorespondentni metaforički termini

S obzirom na postojanje englesko-srpskih jezičkih kontakata u procesu stvaranja sportske termi-
nologije u srpskom jeziku, nameće se pretpostavka da je metafora u izvesnom stepenu i kulturološki
obeležena, što posebno ističe Kövecses (2002: 186–189). U analiziranom korpusu 17 engleskih termina
nemaju formalne korespondente u srpskom jeziku u smislu izvornog domena tj. pojma ili pojave u tom
domenu. Po izvornim domenima, to su: životinje (3), predmeti (8) i ostalo (7). U odnosu na ukupan broj
metaforičkih termina sa posmatranim izvornim domenima, to iznosi približno 22%.
Od tri engleska termina, koji spadaju u izvorni domen životinja, dva su prevedena na srpski je-
zik metaforičkim terminima sa izvornim domenom različitih životinja (vaulting) buck > kozlić, swan
(dive) roll > kolut leteći, dok treći ima prevodni ekvivalent sa izvornim domenom predmeta (sheep
jump > prsten-skok sunožno). U prvom primeru, gimnastička sprava se vidi kao mužjak neke životinje
u engleskom jeziku (buck), ali kao koza u srpskom, što je verovatno nastalo po uzoru na češki gde taj
termin glasi koza (up. Glossary of Foreign Gymnastics Terms). Drugi termin predstavlja naziv okreta
u vazduhu koji se u engleskom jeziku vidi kao labud (swan) koji se gnjura, tj. kao kao kolut koji leti u
srpskom. Valja istaći da kod ovih termina postoji izvestan stepen formalne korespondencije u smislu
izvornog domena, pošto se podudaraju opšte kategorije životinja i ptica. U trećem primeru postoji razli-
ka u izvornim domenima termina u dva jezika, pošto se unazad savijeno telo u skoku vidi kao skok ovce
u engleskom jeziku (sheep jump), odnosno kao prsten u srpskom (prsten-skok sunožno). Opšti rečnik
engleskog jezika (CCED) ne sadrži ni jedno terminološko značenje ovih termina, dok RSJ sadrži samo
odrednicu kozlić (550).
Sledećih osam metaforičkih termina u engleskom jeziku imaju izvorni domen premeta, pri čemu
su izvorni domeni njihovih prevodnih ekvivalenata u srpskom životinje i predmeti druge namene. To su:
dish rock = hollow rock > upijač (žargon) = povaljka na leđima, high bar = horizontal bar = pipe (sleng)
> vratilo, mill circle > kovrtljaj napred u uporu jašućem, parallel bars > razboj, ring > obruč, rings
> krugovi, uneven parallel bars > dvovisinski razboj i vaulting table > konj. U prvom primeru, lučno
povijeno telo u parteru u engleskom jeziku se vidi kao posuda (eng. dish) ili šupljina (eng. hollow), tj.
71
kao upijač (za mastilo) u srpskom. Gimnastička sprava sa jednom horizontalnom gredom (high bar =
horizontal bar > vratilo), oslonjena na bočne stubove, u engleskom jeziku se vidi kao visoka greda
(high bar) ili horizontalna greda (eng. horizontal bar) a, u srpskom, kao pogonski mehanizam (vratilo).
Istom slikovnom metaforom nastali su i termini parallel bars > razboj i uneven parallel bars > dvovi-
sinski razboj, koji označavaju spravu sličnu vratilu, sa dve horizontalne grede koje mogu biti na istoj
visini visini od poda (parallel bars > razboj) ili različitoj (uneven parallel bars > dvovisinski razboj). U
trećem primeru, engleski termin (mill circle) označava okret gimnastičara na vratilu iz oslonca na ruka-
ma sa raširenim nogama, koji se u engleskom jeziku vidi kao okret mlinskog točka (mill circle), dok se u
srpskom taj pokret predstavlja nemetaforičkom upravnom imenicom kovrtljaj i metaforičkim fraznim
pridevom u uporu jašućem, pri čemu jašući ukazuje na izvorni domen životinja. Četvrti termin takođe je
nastao slikovnom metaforom pošto se kretanje trake u ritmičkoj gimnastici u engleskom jeziku vidi kao
prsten (ring), čije osnovno značenje je deo nakita (CCED: 1434), dok se srpski termin (obruč) zasniva
na vizuelnoj percepciji metalnog ili drvenog kruga kojim se pričvršćuju duge na buretu, kaci i sl. (RSJ:
850). Ista slikovna metafora objašnjava i nastanak četvrtog engleskog termina rings (srp. prstenovi),
koji označava gimnastičku spravu sa dve paralelne karike na visini od 250 cm od poda. Međutim, u
srpskom jeziku ta sprava se vidi kao krugovi (prema RSJ: 603, krug je „deo ravni obuhvaćen, ograničen
kružnicom“) ili karike (prema RSJ: 524, karika je „prsten, obruč, kolut u lancu, beočug“). Poslednji
termin u ovoj grupi vaulting table > konj predstavlja modernizovanu verziju gimnastičke sprave koja je
bila poznata pod imenom vaulting horse > konj. U engleskom jeziku, izmena konstrukcije se odražava
i na leksičkom nivou, pošto se nova sprava vidi kao sto (eng. table), dok je u srpskom zadržan postojeći
termin konj, što znači da je vizuelna percepcija srpskog termina ostala u izvornom domenu životinja.
Zastupljenost ovih termina u opštim rečnicima engleskog i srpskog jezika veoma je mala, pošto sadrže
samo jednu odrednicu iz gimnastičkog registra. To je vaulting horse (CCED: 814) tj. konj (RSJ: 549).
Preostalih sedam termina sa drugim izvornim domenima u ovoj grupi su: back walkover > most
nazad (žargon), cabriole leap/jump > mornarski skok = đavolji skok (žargon), front walkover > most
napred (žargon), illusion > sunce, pancake split > muška špaga, split leap > špaga i turning split leap
> tanjir (žargon). Dva termina (back walkover > most nazad i front walkover > most napred), koji su
stilski obeležene varijante zvaničnih srpskih termina (zaklonom/pretklonom kroz most raznožno, do
stava na jednoj nozi), označavaju premet napred ili nazad iz mosta preko stoja na rukama, pri čemu
je u engleskom jeziku verovatno u pitanju pojmovna metafora pošto se gimnastički pokret shvata kao
nešto što se lako postiže (up. CCED 1878). Međutim, metaforički mehanizam u srpskom jeziku ostao
je na nivou vizuelne percepcije pošto se glavni element izvedbe vidi kao most dok su preostali elementi
pokreta određeni nemetaforičkim prilozima napred i nazad. Sledeći engleski termin, cabriole leap/
jump, koji označava skok sa eksplozivnim udarcem jedne noge o drugu u vazduhu i pokretom sličnom
makazicama, nastao je slikovnom metaforom skakutanja ili poskakivanja koje se etimološki može pove-
zati sa izvornim domenom životinja3. Međutim, ovaj engleski termin ima dvojni metaforički ekvivalent
u srpskom jeziku, mornarski skok i đavolji skok (žargon), pri čemu su oba termina verovatno nastala
slikovnom metaforom. Termin illusion > sunce označava pun okret tela na jednoj nozi tokom koga se
trup sa podignutim rukama naizmenično spusti i podigne, pri čemu je engleski termin verovatno nastao
pojmovnom metaforom okret je varka, dok je srpski termin zasnovan na vizuelnoj percepciji nebe-
skog tela koje se okrene oko svoje ose. Poslednja tri engleska termina sadrže metaforičku reč split čije
osnovno značenje je pukotina ili rasep (up. EHISR: 1058). S tim u vezi, položaj tela kod koga je gornji
deo tela uspravljen a noge su potpuno ispružene i istegnute napred i nazad u rasponu od 180 stepeni,
u engleskom jeziku vidi se kao pukotina, a u srpskom, kao tanko uže za vezivanje džakova. Međutim,
preostala dva frazna termina, u kojima se javlja ova reč, razlikuju se čak i po imeničkim modifikatori-
ma koji imaju metaforičko svojstvo samo u jednom jeziku. U prvom, engleski termin, pancake split,
sadrži metaforički pridev pancake (srp. palačinka), dok njegov prevodni ekvivalent u srpskom jeziku
(muška) nema to svojstvo. U drugom, engleski termin turning split leap sadrži nemetaforički imenički
modifikator turning (srp. koji se okreće), koji zajedno sa glavnom fraznom imenicom split leap (srp.
72
daleko-visoki skok) ima stilski obeležen metaforički prevodni ekvivalent u srpskom jeziku (tanjir). U
ovoj grupi termina, ni jedno terminološko značenje nije uključeno u opšte rečnike engleskog i srpskog
jezika. Ovde valja istaći da je to verovatno posledica činjenice da većina gornjih termina spada u žargon
praktične nastave ritmičke gimnastike, te da su zvanični termini obično stilski neutralni ali, po pravilu,
duži od metaforičkih, npr. gallop > galop (žargon) = sunožni poskoci napred.
Na osnovu gornjih primera može se zaključiti da je najveći broj termina nastao metaforom u kojoj
preovlađuje vizuelna percepcija životinja i predmeta, pri čemu je izvorni domen uglavnom isti u oba
jezika, dok razlika postoji unutar samih domena, što ukazuje na izvestan stepen univerzalnosti u opštem
shvatanju domena živog i neživog, te shvatanja životinja i ptica u okviru izvornog domena bića. Na
osnovu prethodne analize takođe se može zaključiti da su terminološka značenja retko navedena u op-
štim rečnicima engleskog i srpskog jezika, što je verovatno posledica manje frekvencije upotrebe usko
stručnih reči i njihovog stilskog obeležja, kao i slabije prozirnosti istaknutih kvaliteta izvornih domena
u oba jezika.
3.2. Strategija M ⇒ D
U ovoj strategiji prevođenja, metaforički engleski termin preveden je nemetaforičkim terminom

na srpski jezik, koji je najčešće funkcijska aproksimacija engleskog termina. Pod funkcijskom aprok-
simacijom podrazumeva se izražavanje sadržaja iz engleskog jezika leksičkim sredstvima u srpskom,
tako da se što bliže i što vernije odrazi funkcija denotata (Prćić 2011: 179). Nepodudaranje leksičkih
sredstava u vezi sa metaforičkim sportskim terminima sa izvornim domenom životinja, u engleskom i
ukrajinskom jeziku, Kryvenko (2008: 191) tumači kao posledicu leksičkih praznina u dva jezika, budući
3
Vidi http://www.merriam-webster.com/dictionary/capriole.
da su neki sportovi kulturološki obeleženi. U ovom korpusu koji sadrži gimnastičke termine, od ukupno
82 metaforička termina u engleskom jeziku, 35 termina nemaju metaforički ekvivalent u srpskom jezi-
ku, što iznosi oko 43%. To upućuje na zaključak da je metafora produktivnija u engleskom jeziku. Pošto
gimnastika nije nastala na engleskom govornom području, to se jedino može objasniti činjenicom da
engleski jezik ima bogatiji vokabular, kao što tumači i Lewandowski (2009: 46). Posmatrano po izvor-
nim domenima, ukupan broj engleskih termina sa nemetaforičkim prevodnim ekvivalentima u srpskom
jeziku iznosi: životinje (6), predmeti (13) i ostalo (16). U nastavku su navedeni samo neki primeri za
koje je bilo moguće dobiti tumačenje od predmetnih nastavnika na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja
u Novom Sadu, pri čemu se uz engleske termine u uglastim zagradama navode metaforički prenesena
značenja koja su pretežno zasnovana na vizuelnoj percepciji.
Zahvaljujući derivacionom potencijalu leksike u srpskom jeziku, prevodni ekvivalenti uglavnom
su kratki. Najveći broj termina izveden je prefiksima kojima se izražava prostorni odnos između ekstre-
miteta i trupa ili gimnastičara i sprave (od-, na-, pod- ,pred- i raz-) i sufiksom –ka (up. Klajn 2002: 188,
207, 210 i 211). Ilustrovano primerima to su: eagle grip [gimnastičar je orao] > pothvat, front rock =
arch rock [gimnastičar je predmet lučnog oblika] > povaljka na stomaku, l-support [gimnastičar je
slovo „L“] > prednos, thief vault [gimnastičar je lopov] > prednoška, v-sit [gimnastičar je slovo „v“]
> sed raznožno-prednožno i wolf mount [gimnastičar je vuk] > naskok u upor na jednoj nozi, odnožno
drugom. Izvesnu produktivnost ima i formant vele-4 koji označava pojačavanje u velikoj meri onoga što
se pokazuje osnovnom rečju (RSJ: 136), npr. back giant [gimnastičar je div] > veleobrt nazad i front
giant [gimnastičar je div] > veleobrt napred.
Sintaksa fraznih leksema veoma je specifična u ovom registru. Najčešće se javljaju termini sa
prilozima u funkciji imeničkih modifikatora, koji se nalaze iza imenice, što nije karakteristična grama-
tička pojava u srpskom jeziku (up. Piper i dr. 2005: 69), npr. mill circle [gimnastičar je mlinski točak] >
kovrtljaj napred u uporu jašućem i pike front somersault [gimnastičar je koplje] > salto sklonjeno na-
pred. Postojanje drukčijeg sintaksičkog standarda u registru gimnastike verovatno je posledica usvajanja
sokolske terminologije (izvorno nemačke), koja je u srpskohrvatski jezik ušla posredstvom slovenačkog
73
(posredno češkog), pri čemu se današnja srpska terminologija suštinski ne razlikuje od prve termino-
logije koja je stvorena na srpskohrvatskom jeziku. S obzirom na veliki broj jezika posrednika, navod
u prethodnoj rečenici valjalo bi proveriti novim istraživanjem. Ilustrovano primerima, engleski termin
inverted hang u slovenačkom je vesa zadaj, a u hrvatskom i srpskom vis stražnji. Vezu između jezika
posrednika i srpskog još upečatljivije ilustruje frazni termin u srpskom jeziku kovrtljaj nazad zavesom
o potkoleno (eng. single-knee circle backward) koji bi se takođe mogao dovesti u vezu sa slovenačkim
jezikom ako se ima u vidu da sličan srpski termin vis zavesom o potkoleno u slovenačkom jeziku glasi
zavesa v podkolenu5.
Usled većeg broja reči u prevodnim ekvivalentima nekoliko srpskih termina, koji su nastali kao
posledica leksičke praznine u srpskom jeziku, prevodni postupak je na granici između funkcijske aprok-
simacije i definicionog prevoda6. To su: hollow [telo je šupalj predmet] > aktivan gimnastički položaj,
mushroom [gimnastička sprava je biljka] > manji konj za preskok, nail [gimnastičar je ekser] > savr-
šen doskok, doskok bez pomeranja i peel [gimnastička sprava je organska materija] > situacija kad se
takmičar otkine od sprave.
Na kraju, valja posebno istaći da opšti rečnik engleskog jezika (CCED) ne sadrži ni jedno znače-
nje gimnastičkih termina koji spadaju u ovu grupu, što je verovatno posledica njihovog stilskog obelež-
ja, kao i činjenice da veći broj tih termina ne postoji u važećim pravilnicima, budući da ne predstavljaju
elemente težine izvođenja, koji podležu suđenju.
4
Prema terminu u Klajn (2002: 192), koji je ovde svrstan u prefikse iako je njegova klasifikacija sporna pošto ga mnogi autori
posmatraju kao prvi deo složenica.
5
Slovenački termini su preuzeti iz Sokolskog glasnika 3 (mart 1934, godina XVI), a srpski iz udžbenika Madić i Popović
(2012).
6
Prema terminu ’definicioni prevod’ koji, prema Prćiću (2011: 177), uključuje prevodne ekvivalente koji zahvataju sintagme
i rečenice koje ulaze u domen sintakse.
Na osnovu gornjih primera, može se zaključiti da je i ova grupa termina pretežno nastala sli-
kovnom metaforom. Činjenica da su svi engleski metaforički termini prevedeni drukčijim leksičkim
sredstvima u srpskom jeziku ukazuje na visoki stepen jezičkih i kulturoloških razlika u konceptualizaciji
sportskog domena u engleskom i srpskom jeziku. Pored toga, imajući u vidu saznanje da su čak i meta-
forička značenja engleskih termina retko navedena u opštem rečniku CCED moglo bi se pretpostaviti da
istaknuti segmenti izvornog domena životinja i predmeta u gimnastičkoj terminologiji, koji nemaju for-
malne korespondente u srpskom jeziku, nemaju veliku prozirnost, čak ni u izvornom, engleskom jeziku.
4. ZAKLJUČCI
Na osnovu kontrastivne analize metaforičkih gimnastičkih termina u engleskom i srpskom jeziku,

mogu se izvući sledeći zaključci. Zahvaljujući prozirnosti i kratkoći metaforičkih termina, uopšteno se
može zaključiti da je metafora u ovom registru produktivna u oba jezika, pri čemu se shvatanje ciljnog
sportskog domena pretežno zasniva na vizuelnoj percepciji životinja i predmeta, što znači da bi takvi
termini mogli da se tumače kao rezultat slikovne metafore u oba jezika. Međutim, budući da se radi o
dobro poznatim životinjama i predmetima teško je razlučiti koji deo mentalnog procesa se zasniva na
vizuelnoj percepciji a koji na našem znanju o određenom pojmu. Sa stanovišta jezičkog standarda, može
se uopšteno zaključiti da je produktivnost metafore gotovo ista u standardnom registru i žargonu, čemu
valja dodati i to da izvestan broj metaforičkih termina nisu elementi težine izvođenja, te ne postoje u pra-
vilnicima za suđenje, usled čega nije moguće odrediti da li se radi o standardnom terminu ili o njegovoj
stilski obeleženoj varijanti. Sa kontrastivne tačke gledišta, dobijeni rezultati pokazuju da je korelacija
između engleskog i srpskog jezika u ovoj vrsti konceptualizacije sportskog domena vrlo niska (35%).
Međutim, imajući u vidu činjenicu da nekorespondentni metaforički termini (22%) imaju pretežno isti
izvorni domen u engleskom i srpskom jeziku, pri čemu se razlika odražava unutar samih domena, moglo
bi se pretpostaviti da postoji izvestan stepen univerzalnosti u opštem shvatanju domena živog i neživog,
74 kao i kategorije životinja i ptica u okviru izvornog domena bića. Značajan udeo metaforičkih engleskih
termina koji nemaju to svojstvo u srpskom jeziku (43%), ukazuje na postojanje leksičkih praznina u
srpskom jeziku, kao i kulturoloških razlika u konceptualizaciji sportskog domena u dva jezika. Na kraju,
rezultati semantičke analize takođe pokazuju da je veoma mali broj korespondentnih sportskih termina
postojan u formalnom i sadržinskom smislu, usled čega su njihova terminološka značenja zabeležena
u opštim rečnicima engleskog i srpskog jezika, dok su metaforička značenja većine engleskih termina,
koji nemaju formalne korespondente u srpskom jeziku, retko navedena u opštem rečniku engleskog
jezika, što je verovatno posledica njihovog stilskog obeležja i manje frekvencije upotrebe, kao i slabije
prozirnosti istaknutih segemenata izvornih domena.
Literatura
Beard, A. (1998). The Language of Sport, London: Routledge.
Bergh, G. (2011). “Football is War: A Case Study of Minute-by-minute Football Commentary”. VEREDAS:
Revista de estudos linguisticos, Metàfora na Linguagem e no Pensamento 15 (2), 83-93. Skinuto sa sajta
18.04.2014. <http://www.ufjf.br/revistaveredas/files/2011/05/artigo-72.pdf>.
Bugarski, R. (2006). Žargon: lingvistička studija, 2. prerađeno i prošireno izdanje. Beograd: Biblioteka XX vek.
Dubuc, R. (1997). Terminology: A Practical Approach, Place Portobello, Brossard, Quebec: Linguatech Editeur.
Ginzburg, R. S., Hidekel, S. S., Knyazeva, R. Y. and Sankin, A. A. (1979). A Course in Modern Lexicology, 2nd
edition, Moscow: Visšaja škola. Skinuto sa sajta 1.8.2013. <http://www.bsu.by/Cache/pdf/229523.pdf>.
Cabré, M. Teresa. (1999). Terminology: Theory, Methods, and Applications. Skinuto sa sajta 28.03.2014. <http://
en.bookfi.org/book/1057260>.
Cabré, M. Teresa, and Estopà, Rosa. 2003. On the Units of Specialised Meaning Used in Professional
Communication. IITF Jornal 14, 15-27. Skinuto sa sajta 1.10.2013. <http://www.upf.edu/pdi/dtf/teresa.
cabre/docums/ca02es.pdf>.
Klajn, I. (2002). Клајн, Иван. Творба речи у савременом српском језику. Део 1, Слагање и префиксација,
Београд (– Нови Сад): Завод за уџбенике и наставна средства; Институт за српски језик САНУ (–
Матица српска).
Klikovac, D. (2004). Metafore u mišljenju i jeziku, Beograd: Biblioteka XX vek.
Klikovac, D. (2008). Кликовац, Душка. Шта је то метафора. Књижевност и језик LV/1-2, 57-76.
Kövecses, Z. (2002). Metaphor – A Practical Introduction, Oxford / New York: Oxford University Press.
Kryvenko, A. (2008). ”Conventional Animal Metaphors and Cultural Scenarios in the English and Ukrainian
Sport-Related Lexicon”. Stockholm Studies in English: Selected Papers from the 2008 Stockholm Metaphor
Festival, 159-172. Skinuto sa sajta 30.10.2014.
<http://su.diva-portal.org/smash/get/diva2:707900/INSIDE01.pdf>.
Lakoff, G. and Johnson, M. (2003). Metaphors We Live by, Chicago / London: The University of Chicago Press.
Lewandowski, M. (2009). “Metaphors from Other Sports in the Language of Soccer – Evidence from English
and Polish“. Language, Communication, Information 4, 29–48. Skinuto sa sajta 24.02.2014. <https://
repozytorium.amu.edu.pl/jspui/bitstream/10593/4495/1/03-Lewandowski.pdf>.
Milić, M. (2004). Termini igara loptom u engleskom jeziku i njihovi prevodni ekvivalenti u srpskom. Neobjavljena
magistarska teza, Univerzitet u Novom Sadu: Filozofski fakultet.
Milić, M. (2013). The Influence of English on Serbian Sports Termionology. ESP Today – Journal of English for
Specific Purposes at Tertiary Level, 1/1, 65-79. Skinuto sa sajta 15.11.2013. <http://www.esptodayjournal.
org/test/pdf/4.%20MIRA%20MILIC%20-%20full%20text.pdf>.
Milić, M. (2014). Metaforički sportski termini sa izvornim domenom rata u engleskom jeziku i njihovo prevođenje
na srpski. Engleski jezik i anglofona književnost u teoriji i praksi. Zbornik u čast Draginji Pervaz, 307-321.
Univerzitet u Novom Sadu: Filozofski fakultet.
Piper, P. i dr. (2005). Пипер, Предраг. Синтакса савременога српског језика: проста реченица. Београд:
Институт за српски језик САНУ: Београдска књига, Нови Сад: Матица српска.
Prćić, T. (2011). Engleski u srpskom, 2. izdanje, Novi Sad: Filozofski fakultet.
Rad – Raad, B. L. (1989). “Modern Trends in Scientific Terminology: Morphology and Metaphor”. American
Speech, 64 (2), 128-136.
Sedlaček, I. (1966). Terminologija prostih vežbi sa terminološkim rečnikom i 342 crteža, Beograd: Sportska knjiga.
Silaški, N. (2012). Srpski jezik u tranziciji, Beograd: Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u 75
Beogradu.
Timotijević, M. (2006). Тимотијевић, Милош (2006). Соколи Чачка. Чачак: Народни музеј – Чачак. Скинуто
са сајта 30.10.2014. <http://cacakmuzej.org.rs/files/nmcacak_sokoli_cacka.pdf>.
Rečnici
CCED – Collins Cobuild English Dictionary. (1995). London: HarperCollins.
Dictionary and Thesaurus – Merriam-Webster Online. Skinuto sa sajta 2.01.2015. < http://www.merriam-webster.
com/ >.
EHISR – Filipović, R. (1990). Englesko-hrvatski ili srpski rječnik. Zagreb: Školska knjiga i Grafički zavod
Hrvatske.
RSJ – Речник српскога језика (2007). Нови Сад: Матица српска.
VRSRI – Klajn, I. i Šipka, M. (2006). Клајн, Иван и Шипка, Милан. Велики речник страних речи и израза.
Нови Сад: Прометеј.
Izvori za korpus
Adrian Room (2010). A Dictionary of Sports and Games Terminology. Jefferson North Carolina: McFarland
& Company, Inc., Publishers. Skinuto sa sajta 25.02.2014. <http://www.basijcssc.ir/sites/default/files/
Dictionary%20of%20Sports%20and%20Games%20Terminology.pdf>.
Drills and Skills. Skinuto sa sajta 30.02.2014. <http://www.drillsandskills.com/skills/index>
Glossary of Foreign Gymnastics Terms. Skinuto sa sajta 10.11.2014. < http://www.gymclip.com/glossary.htm >.
Gymnastics Jargon Definitions. Skinuto sa sajta 25.02.2014. < http://www.drillsandskills.com/skills/index>.
Gymnastics Glossary. Skinuto sa sajta 27.02.2014. <http://gymnastics.isport.com/gymnastics-guides/gymnastics-

glossary>.
GYMNASTICS What are the terms and faces of gymnastic? Skinuto sa sajta 25.02.2014. <http://www.answers.
com/Q/What_are_the_terms_and_faces_of_gymnastic>
Hops & Jumps & Leaps on the floor and beam. Skinuto sa sajta 10.12.2014. <http://www.usgyms.net/jumps_leaps.
htm>
Madić, D. i Popović, B. (2012). Vežbe na spravama i tlu (osnove praktičnog rada). Novi Sad: Fakultet sporta i
fizičkog vaspitanja.
Pravilnik za suđenje: muška sportska gimnastika (2013). Međunarodna gimnastička federacija, Gimnastički
savez Srbije, Muški tehnički komitet. Skinuto sa sajta 2.11.2014. <http://www.gsv.rs/attachments/XIII%20
ciklus%20pravilnik%202013%20-%202016.pdf>.
2013-2016 Code of points. Rhythmic Gymnastics. Skinuto sa sajta 25.02.2014.
< http://www.fedintgym.com/rules/files/rg/RG%20CoP%202013-2016%20(English)%20Feb%202013.pdf>.
Women’s artistic gymnastics. Code of points 2013-2016. Skinuto sa sajta 1.11.2014. <http://www.fig-gymnastics.
com/publicdir/rules/files/wag/WAG%20CoP%202013-2016%20(English)%20Aug%202013.pdf>.
METAPHORICAL GYMNASTICS TERMS IN ENGLISH AND THEIR TRANSLATION EQUIVALENTS IN

SERBIAN
Summary
The paper deals with a contrastive analysis of metaphorical gymnastics terms in English and Serbian, from the
cognitive linguistics perspective. The analysis is based on the corpus containing 82 metaphorical terms in the reg-
ister of artistic and rhythmic gymnastics, which were excerpted from the official rule books in English and Serbian,
several English glossaries of gymnastics terms and a textbook entitled Vežbe na spravama i tlu (osnove praktičnog
rada) (Madić i Popović 2012). Considering the fact that only 35 metaphorical terms in English do not have meta-
phorical equivalents in Serbian, it can be concluded that metaphor is very productive in both languages, with the
76 predominant source domains of animals and objects. The productivity of metaphor in the gymnastics register can
be correlated with the transparency of a term and the principle of language economy. From the contrastive point
of view, the findings indicate that correlation in this type of conceptualisation between English and Serbian is ap-
proximately 35%, which may suggest a significant role of linguistic and cultural factors. Presentation is divided
in four sections. After the Introduction, the second section outlines theoretical framework, the third deals with
analysis of the corpus, whereas the fourth section summarises conclusions.
Key words: conceptual metaphor, English, Serbian, sport, terminology.
Mira Milić
Univerzitet u Novom Sadu
Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja
mbmilic@EUnet.rs
Dušanka Tumin
Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja
duska021@hotmail.com
Ana Halas
DEFINISANJE ZNAČENJA LEKSEMA U LEKSIKOGRAFSKOJ

PRAKSI ENGLESKOG I SRPSKOG JEZIKA*1
U ovom radu razmatraju se leksikografske strategije primenjene pri definisanju značenja polisemičnih leksema u
jednojezičnim rečnicima savremenog engleskog i srpskog jezika u kontekstu usklađenosti pomenutih strategija sa
percepcijom pojma leksičkog značenja i polisemije u savremenoj leksikološkoj teoriji kognitivističke orijentacije.
Definicije značenja u odabranim jednojezičnim rečnicima, istaknutim predstavnicima leksikografske prakse en-
gleskog i srpskog jezika, analiziraju se na osnovu dva glavna kriterijuma: forme i sadržine. Analizirani formalni
aspekti rečničkih definicija obuhvataju obim definicija, upotrebu relevantnih dopuna i opseg vokabulara upo-
trebljenog pri formulaciji definicija, dok se u okviru analize sadržinskih aspekata utvrđuje koliko verodostojno
definicije odslikavaju status određenog značenja u datoj polisemičnoj strukturi hijerarhijske organizacije, zatim
motivisanost derivacije značenja, kao i fleksibilnu prirodu značenja kao kategorije. Cilj ovakve analize jeste utvr-
đivanje sličnosti i razlika između dve posmatrane leksikografske prakse, kao i iznalaženje prednosti i nedostataka
primenjenih strategija u pogledu naučne zasnovanosti rečničkih definicija, ali i zadovoljenja potreba korisnika za
razumevanjem značenja bez napora.
Ključne reči: teorija prototipa, leksikologija, leksikografija, polisemija, rečnička definicija.
1. UVOD
U najširem smislu, rečničku definiciju pojedinačnog značenja odrednice možemo odrediti kao
77
opis jednog od mogućih semantičkih sadržaja date lekseme, te sistem svih definicija u okviru rečničkog
članka za datu odrednicu predstavlja celovit, u manjem ili većem stepenu u zavisnosti od obima rečnika,
opis njene semantičke strukture sastavljene od svih njenih mogućih značenja. Upravo je potraga za defi-
nicijom određenog značenja neke reči, zasigurno, jedan od najčešćih razloga za posezanje za rečnikom
bilo da je to u cilju razumevanja nepoznatog značenja reči, odnosno dekodiranja poruke, bilo u cilju
provere da li upotreba date reči u tom značenju adekvatno prenosi smisao koji imamo na umu prilikom
pisanja izvesnog teksta, odnosno enkodiranja poruke. Stoga, uzevši u obzir njenu svrhu, prirodno se na-
meće primarni zahtev koji rečnička definicija mora ispuniti, jer jedino tako može uspešno izvršiti svoju
funkciju, a to je jednostavnost objašnjenja značenja koja će omogućiti lakoću njegovog razumevanja od
strane korisnika. Otuda formulisanje rečničkih definicija predstavlja izazovan leksikografski zadatak
čije uspešno ispunjenje zahteva sudelovanje poznavanja savremene leksikološke teorije i leksikografske
prakse držeći se pretpostavke da čvrsto teorijsko utemeljenje rezultira efikasnim praktičnim rešenjem.
Svest o značaju ovog aspekta sastavljanja rečnika postavila ga je za predmet istraživanja u ovom
radu, te on ispituje neke od do sada primenjivanih leksikografskih strategija pri formulisanju rečničkih
definicija, i to značenja polisemičnih leksema koje se odlikuju bogatom značenjskom strukturom, što
definisanje pojedinačnih značenja čini još izazovnijim zadatkom s obzirom na značajan broj značenja
koja je potrebno jasno razlikovati u okviru datog rečničkog članka koji ih sve obuhvata. Kako bi se
preciznije odredio predmet ovog istraživanja potrebno je istaći da se pomenute strategije ispituju u kon-
tekstu njihove utemeljenosti u savremenoj, a to znači kognitivno orijentisanoj leksikološkoj teoriji s ob-
zirom da se polazi od već istaknute pretpostavke o neophodnom sudelovanju teorije i prakse, koje vodi
ka praktičnoj efikasnosti. Za primer se uzimaju dve leksikografske prakse, engleskog i srpskog jezika, a
cilj istraživanja je utvrđivanje sličnosti i razlika između dve prakse i iznalaženje prednosti i nedostataka
*
Ovaj rad napisan je u okviru projekta Jezici i kulture u vremenu i prostoru br. 178002, koji finansira Ministarstvo prosvete,
nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.
Ana Halas
njihovih strategija u smislu naučne zasnovanosti i pomenute praktične efikasnosti koja podrazumeva, u
ovom slučaju, razumevanje definicija značenja bez napora.
2. POJAM POLISEMIJE U KOGNITIVNOLINGVISTIČKOJ TEORIJI
Polisemija se u ovom radu sagledava u svetlu savremene, kognitivno orijentisane leksikološke

teorije jer ona posmatra značenje u skladu sa saznanjima na polju ljudske kognicije, te se značenje
interpretira kao pojmovni konstrukt, odnosno ishod odslikavanja u jeziku naše mentalne predstave kon-
struisane mehanizmom konceptualizacije. Kognitivna lingvistika predstavlja skup nekoliko teorija, ali
se ovde u prvi plan ističe teorija prototipa iz razloga što ona sveobuhvatno sagledava polisemičnu struk-
turu osvetljavajući njenu unutrašnju organizaciju uključujući međusobni odnos značenja, a iznad svega
njihovu međusobnu povezanost u okviru zajedničke strukture. Stoga, ukoliko se skup značenja jedne
polisemične lekseme analizira kao njena značenjska struktura, a njena unutrašnja organizacija raščlani
prema načelima teorije prototipa dobija se prikaz polisemične strukture koji leksikografima pruža nacrt
po kome mogu sačiniti rečnički članak koji će verodostojno odslikati pomenutu značenjsku strukturu.
2.1. Interpretacija polisemije prema teoriji prototipa
Uporište teorije prototipa jeste pojam kategorizacije, čije je temelje postavio Vitgenštajn u svojim
Filosofskim istraživanjima iz 1980. god. Dati pojam zasniva se na činjenici da govornici jednog jezika
percepiraju entitete kao članove određenih grupa, koje, u ovom slučaju, nazivamo kategorijama, a koje
su organizovane oko prototipa, odnosno svog centralnog člana i najboljeg predstavnika.
U istom pravcu možemo razmišljati i kada je reč o polisemičnoj strukturi lekseme, jer ukoliko se
i ona razmatra u okvirima teorije prototipa, može se predstaviti kao skup svih značenja jedne lekseme
78 okupljenih oko prototipa, odnosno osnovnog značenja od koga su sva ostala značenja u datoj strukturi
direktno ili indirektno izvedena.
Tu se prepoznaje i jedna od najistaknutijih karakteristika prototipičnosti koju beleži Geeraerts
(1989), a to je princip porodične sličnosti, što znači da se članovi kategorije okupljaju oko prototipa na
osnovu svoje sličnosti sa njim, dok on, kao najbolji predstavnik kategorije, sadrži svojstva zajednička
za sve članove kategorije, s tim da svaki član ne ispoljava sva ova zajednička svojstva, pa otud i njihov
različit status u okviru kategorije; neki članovi pokazuju sličnost sa prototipom u većem stepenu pa se
pozicioniraju bliže njemu, dok su drugi slični sa prototipom u nižem stepenu usled čega se nalaze i na
većoj udaljenosti od njega, tj. postaju periferni članovi kategorije. Ipak, s obzirom da se svi članovi oku-
pljaju oko zajedničkog centra bez obzira na stepen svoje sličnosti sa njim, oni jesu međusobno povezani,
i to po osnovu koji se naziva porodičnom sličnošću.
U slučaju polisemične strukture potrebno je istaći da su sva značenja međusobno povezana jer potiču
od istog osnovnog značenja, čime se ostvaruje princip porodične sličnosti. Pri tom, važno je uočiti i to da
je osnovno značenje kognitivni model od koga se motivisano izvode ostala značenja u strukturi putem ra-
zličitih mehanizama semantičke derivacije poput: metafore, metonimije, specijalizacije, generalizacije i dr.
Uzimajući u obzir pomenutu međusobnu povezanost značenja i motivisanost njihove derivacije,
Lakoff (1987) predstavlja polisemičnu strukturu po modelu radijalnog skupa gde su značenja radijalno
raspoređena oko prototipa:
Dijagram 1: Lejkofov model radijalnog skupa

DEFINISANJE ZNAČENJA LEKSEMA U LEKSIKOGRAFSKOJ PRAKSI ENGLESKOG I SRPSKOG JEZIKA
Autorka ovog rada postavlja Lejkofov model radijalnog skupa za osnovu formulisanja modela de-
taljnijeg i podrobnijeg prikaza unutrašnje organizacije polisemične strukture, koji, takođe, u sam centar
postavlja osnovno, prototipsko značenje oko kojeg se raspoređuju ostala značenja i to po derivacionim
nivoima u vidu koncentričnih krugova, ali tako da se među njima uspostavlja odgovarajuća hijerarhija.
Tako, na prvom koncentričnom krugu, tj. derivacionom nivou nalaze se značenja direktno izvedena od
prototipa, te su njemu i najbliža, ali se od njih, takođe, mogu izvoditi nova značenja, koja se nalaze na
sledećem derivacionom nivou, udaljenija od prototipa, a, hijerarhijski gledano, imaju status podznače-
nja u odnosu na značenja od kojih su izvedena (ona sa prvog derivacionog nivoa), odnosno sebi nadre-
đena značenja. Dalje se polisemična struktura može po istom principu proširivati time što značenja sa
drugog nivoa postaju nadređena sopstvenim podznačenjima, koja se raspoređuju po trećem nivou, još
udaljenijem od prototipa. Prikaz dijagrama po objašnjenom, nadograđenom modelu sledi:
79
Dijagram 2: Nadograđeni model prikaza polisemične strukture
Ovakvom analizom i prikazom polisemične strukture prodire se u njenu dubinu, putanje međusob-
ne motivisane povezanosti značenja postaju jasno vidljive, kao i unutrašnja hijerarhijska organizacija.
Time se potvrđuje stav koji iznosi Dragićević (2007: 84) o tome da se teorija prototipa može s uspehom
koristiti za analizu slučajeva polisemije. S tim u skladu i predstavljeni model sačinjen prema načelima
teorije prototipa pruža čvrstu teorijsku osnovu leksikografima za formiranje rečničkog članka koji će
verodostojno predstaviti polisemičnu strukturu lekseme uključujući i formulaciju definicija značenja.
3. REČNIČKE DEFINICIJE
U ovom odeljku biće reči o opštim karakteristikama definicija i njihovoj osnovnoj podeli na dva
tipa.
3.1. Podela rečničkih definicija
Definicije značenja koje nalazimo u rečnicima mogu se podeliti na dva opšta tipa: tradicionalne i
one formulisane prema teoriji prototipa.
Ana Halas
Tradicionalne definicije su opisne a sastoje se od dve komponente, a to su: genus proximum koja
određuje širu kategoriju kojoj entitet pripada i differentiu specificu koja navodi karakteristike po kojima
se dati entitet razlikuje od ostalih članova kategorije kojoj pripada (Šipka 2006: 168). Primer ovakvog
opisa semantičkog sadržaja koji navodi Šipka (2006: 168) je definicija lekseme gavran, koja glasi „kru-
pna ptica zagasitocrnog perja i dugačkog kljuna“ gde „ptica“ predstavlja genus proximum, a ostatak defi-
nicije differentiu specificu. Ovakve definicije su podesne za opis pojmova čije su granice jasno određene
i koji se mogu definisati tačno određenim skupom osobina, što bi značilo da bi se na isti način morale
definisati i sve varijacije datog pojma, a to zahteva suviše detaljne i duge definicije. Međutim, problem
predstavlja i to što pojmovi nisu uvek jasno omeđeni.
Drugi tip čine definicije sa kognitivističkim polazištem po kome kategorije nemaju jasno odre-
đene granice, te da ne postoji skup neophodnih i dovoljnih svojstava koji bi definicija sadržala kako bi
opisala određeni pojam ili kategoriju. Prema ovom tipu definicija, na osnovu posmatranja većeg broja
primera javljanja određene reči utvrđuju se tipične odlike njene upotrebe, koje se unose u definiciju
čineći prototipski slučaj. Definicija pri tom mora pokazivati i fleksibilnost, te biti formulisana tako da
obuhvata i podrazumeva i varijacije prototipskog slučaja koje se mogu javiti u zavisnosti od konteksta,
kao što je to slučaj u definiciji lekseme bus „a large motor vehicle carrying passengers by road, typically
one serving the public on a fixed route and for a fare“ (Atkins i Rundell 2008: 418), koja jasno ističe
prototipski slučaj, ali je opet i dovoljno fleksibilna da može podrazumevati i različite varijacije poput:
školskog autobusa, autobusa za prevoz putnika sa aerodroma itd. Na ovaj način u definiciji značenja
odslikavaju se varijabilnost i nedosledna preciznost, što Atkins i Rundell (2008: 419) vide kao postupak
definisanja značenja koji je u skladu sa jezičkom stvarnošću, te je time i verodostojniji i realističniji. Van
der Meer (2004: 808) objašnjava i to da definicija značenja mora odslikati i motivisanost derivacione po-
vezanosti među značenjima u polisemičnoj strukturi. Time se postiže i potpuna utemeljenost definisanja
značenja u kognitivnolingvističkim teorijskim postavkama, te definicije tako stiču naučnu zasnovanost.
80 3.2. Šta čini rečničku definiciju?
Potpuno sagledavanje rečničkih definicija moguće je samo ukoliko se u obzir uzmu njihovi i sa-
držinski, i formalni aspekti. Pod sadržinom se podrazumeva informacija koju definicija prenosi, a pod
formom reči i strukture upotrebljene pri formulaciji definicije kako navode Atkins i Rundell (2008: 407)
ističući da su oba parametra uslovljena namenom rečnika i, samim tim, njegovom ciljnom korisničkom
grupom.
Usled pokušaja preciznijeg određenja forme definicija, ona se u ovom radu raščlanjuje na tri
komponente: obim, upotrebu dopuna definiciji i definicijski vokabular. Obim definicije podrazumeva
vrstu sintaksičke jedinice kojom se definicija formuliše, što je najčešće složena rečenica, klauza ili fraza.
Upotreba celovitih rečenica pri formulaciji definicije omogućava prikaz kolokacija, koligacija i drugih
elemenata u okviru same definicije, ali ukoliko leksikograf teži sažetijem obimu, neki od podataka bele-
že se uz definiciju kao njene dopune u vidu napomena o upotrebi date reči, gramatičkih oznaka i dr. Ta-
kođe, u formalne odlike može se svrstati i definicijski vokabular, tj. sloj opšteg vokabulara koji se koristi
pri formulaciji definicija, a najčešće su to visoko frekventne reči u savremenoj upotrebi datog jezika.
S obzirom da je analiza definicija u ovom radu zasnovana na teoriji prototipa, sadržinski aspekti
se odnose na verno odslikavanje prototipičnih svojstava polisemične strukture, a to su: njena hijerarhij-
ska organizacija, motivisanost derivacije značenja i njihova međusobna povezanost po principu poro-
dične sličnosti, kao i fleksibilnost značenja kao kategorije.
Dakle, čvrsta naučna zasnovanost i praktična efikasnost definicije zavise od adekvatnog ispunje-
nja zahteva po pitanju kako sadržinskog, tako i formalnog aspekta.
4. ANALIZA
Kao što je već nagovešteno, u ovom radu analizira se definisanje značenja polisemičnih lekse-
ma u leksikografskoj praksi engleskog i srpskog jezika, i to na primeru po jednog njihovog istaknutog
predstavnika, a to je, u slučaju engleskog jezika, The Oxford Dictionary of English (drugo izdanje), te
u slučaju srpskog jezika, Rečnik srpskog jezika Matice srpske (jednotomni). The Oxford Dictionary
of English (ODE 2) odabran je kao podesan uzorak za ovu analizu jer je to prvi rečnik s teorijskim
utemeljenjem u saznanjima kognitivne lingvistike i teorije prototipa primenjujući nov pristup obradi
polisemije, te se inovativan pristup opravdano može očekivati i pri definisanju značenja. Rečnik srpskog
jezika Matice srpske (RMS I) odabran je za ovu analizu kao najmlađi opšti rečnik srpskog jezika, pa se
očekuje osavremenjen pristup obradi polisemije uključujući i definisanje značenja, što će se u analizi
koja sledi i proveriti.
Analiza obuhvata definicije značenja po tri odrednice svakog od odabrana dva rečnika, i to po tri
glagola sa vrlo bogatom polisemičnom strukturom:
engleski jezik srpski jezik

drop gledati
drive igrati
fly kazati
Dati glagoli odabrani su isključivo zbog svoje izražene višeznačnosti i raznovrsnosti mehanizama
semantičke derivacije, te kao takvi predstavljaju izazov za leksikografsku obradu uključujući i defini-
sanje značenja, koja je potrebno međusobno jasno razgraničiti, a opet u definicijama odslikati i njihovu
međusobnu povezanost i motivisanost derivacije, i to u formi koja će korisniku omogućiti razumevanje
značenja i njegovog statusa u datoj polisemičnoj strukturi bez napora.
Definicije su analizirane na osnovu dva već naznačena glavna kriterijuma, forme i sadržine, kao i
njihovih potkriterijuma obima, dopuna i definicijskog vokabulara s jedne i prikaza hijerarhijskog statusa 81
značenja u strukturi, motivisanosti derivacije značenja i njihove fleksibilnosti, s druge strane.
4.1. Analiza formalnih aspekata definicija
U pogledu formalnih odlika rečničkih definicija, dobrom praksom ovde se smatra formulisanje
definicija ograničenog obima, ali uz upotrebu relevantnih dopuna (gramatičkih informacija, kolokacija,
registra ili domena u kome se dato značenje javlja itd) u vidu oznaka kako bi se pružila potpuna slika
o datom značenju, pri čemu je, svakako, važno i svesti vokabular za formulisanje definicija na visoko
frekventne reči savremene upotrebe jezika na kome se definicija formuliše.
U analizi koja sledi proverava se da li su i u kom stepenu prethodno izneti zahtevi dobre prakse
ispunjeni u posmatranim rečnicima, predstavnicima leksikografske prakse engleskog i srpskog jezika.
4.1.1. Obim definicije

Oba rečnika teže sažetim definicijama ograničenog obima, što se i vidi u primerima koji slede:
ODE 2
drive 2 • hit a ball
drop 2 fall vertically
fly 4 • depart hastily
Ilustracija 1: Obim definicije u ODE 2
Ana Halas
Kao što primeri u tabeli i pokazuju, u posmatranom rečniku engleskog jezika, u osnovi mnogih
definicija je formula glagol+objekat/adverbijal, te imaju formu vrlo sažetih klauza, pa je ograničavanje
obima definicija sasvim očigledno.
RMS I
gledati 1 d. (ne) podnositi, (ne) trpeti
igrati 2 pokretati se, micati se
kazati 1 usmeno saopštiti, reći
Ilustracija 2: Obim definicije u RMS I
U RMS I, sažetost definicija se ostvaruje nizanjem sinonimnih glagola u objašnjenju značenja ili
formulacijom nefinitne klauze praćene sinonimnim glagolom.
U svakom slučaju, sužen obim je zajednička odlika definisanja značenja kod oba posmatrana
rečnika.
4.1.2. Definicijske dopune

Upotreba različitih vrsta dopuna definicijima sasvim je očekivana kod oba rečnika uzimajući u
obzir sažetost samih definicija, te kako bi one u potpunosti ispunile svoju eksplanatornu funkciju. Neke
od najčešćih vrsta dopuna koje se javljaju uz definicije u ODE 2 i RMS I ilustrovane su primerima u
tabelama koje slede:
ODE 2
drive 2 • [no obj.] (of wind, rain or snow) move or
fall with great force
82 drop 1 [with obj.] let or make (something) fall
vertically
fly 4 [usu. with adverbial of direction] go or move
quickly
Ilustracija 3: Dopune definicijama u ODE 2
RMS I
gledati 4 (u nekome, u nečemu) nalaziti, videti,
smatrati
igrati 2 nemirno gledati, treptati (o očima)
kazati 10 (u oblicima: da kažem, kažem, kažimo)
kao poštapalica, uzrečica
Ilustracija 4: Dopune definicijama u RMS I
Dakle, ODE 2 potkrepljuje svoje definicije prvenstveno gramatičkim podacima koje smešta u
uglaste zagrade ispred samog teksta definicije, a oni se odnose na tranzitivnost glagola u datom znače-
nju ili, pak, gramatičku kolokaciju u kojoj se glagol javlja u datom značenju (npr. sa određenim tipom
adverbijala itd). Potom, u okviru teksta definicije navode se u oblim zagradama specifični referenti sa
kojima se glagol u datom značenju javlja, kao u primeru za glagol drive, te da li je u pitanju animatni ili
inanimatni referent kao u primeru za glagol drop.
RMS I, takođe, upotpunjava eksplanatornu moć svojih definicija beležeći ispred njih u oblim
zagradama gramatički podatak o obliku reči ili predloško-padežnoj konstrukciji (npr. u nekome, u ne-
čemu) u kojoj se glagol javlja u datom značenju, kao što se vidi u primerima definicija iz članaka za
glagole gledati i kazati. Na isti način, ali u samom tekstu definicija, beleže se tipični referenti koji se sa
posmatranim glagolom javljaju u datom značenju kako se vidi u primeru definicije iz članka za glagol
igrati.
4.1.3. Definicijski vokabular

Opseg definicijskog vokabulara u posmatranom rečniku engleskog jezika nije ograničen na vi-
soko frekventne reči u savremenoj upotrebi engleskog jezika, što se jasno vidi u izdvojenim primerima
definicija u kojima se prepoznaju i reči niže frekventnosti i formalnog registra, koje su i istaknute u
primerima u tabeli.
ODE 2
drive 2 propel or carry along by force in a specified
direction
drive 4 (of a fact or feeling) compel (somone) to act
in a particular way, especially one that is considered
undesirable or inappropriate
fly 3 wave or flutter in the wind
Ilustracija 5: Definicijski vokabular u ODE 2
Analizom definicijskog vokabulara u okviru posmatranih članaka u RMS I nisu pronađeni pri-
meri upotrebe vrlo retkih izraza ili onih koji pripadaju formalnom registru, te se pretpostavlja posto-
janje težnje ka jednostavnosti objašnjenja značenja, mada se ne može zasnovano tvrditi da je korišćen
ograničen ili određeni sloj vokabulara za formulaciju definicija, s obzirom i na to da takva praksa nije
najavljena u predgovoru rečniku.
83
4.2. Analiza sadržinskih aspekata definicija
Sadržina definicije, ukoliko praksa formulisanja definicija ima čvrsto utemeljenje u savremenoj
leksikološkoj teoriji, verodostojno odslikava hijerarhijski status datog značenja u polisemičnoj strukturi
kojoj pripada, ali i motivisanu derivacionu vezu pomenutog značenja sa svojim nadređenim ili podređe-
nim značenjima, kao i njegovu tipičnu realizaciju uz moguće varijacije kao odraz fleksibilnosti granica
njegovog opsega.
4.2.1. Prikaz hijerarhijskog statusa značenja

ODE 2 uspešno ostvaruje svoju težnju ka prikazu hijerarhijskog statusa značenja, a to postiže
tako što u okviru svakog članka za određenu odrednicu, pojedinačna značenja smešta u okviru odvoje-
nih paragrafa, i to hijerarhijski ustrojenih tako da svaki ima numerisano i, na taj način, jasno izdvojeno
nadređeno značenje iza koga slede njegova podznačenja. Pri tom, u kontekstu o kome je ovde reč, naj-
važnije je napomenuti to da je nadređeno značenje dovoljno široko definisano da može svojim opsegom
uključiti, obuhvatiti sva svoja specifična i uže određena podznačenja. Ilustracija objašnjenog postupka
definisanja data je primerima paragrafa iz članaka za glagole drive i fly:
ODE 2
drive 4 (of a fact or feeling) compel (someone) to act in a
particular way, especially one that is considered undesirable or
inappropriate:
• bring someone forcibly into a specified negative state,
• force (someone) to work to an excessive extent
Ana Halas
fly 4 go or move quickly:

• depart hastily,
• (of time) pass swiftly,
• (of accusations or insults) be exchanged swiftly and
heatedly,
• (of a report) be circulated swiftly and widely,
• run away,
• escape from in haste.
Ilustracija 6: Prikaz hijerarhijskog statusa značenja u ODE 2
Očito je da paragraf 4 u članku za glagol drive počinje opštijim nadređenim značenjem izazivanja
određenog vida ponašanja kod neke osobe, obično nepoželjnog i neprihvatljivog, čije se specifičnije
realizacije prepoznaju u podznačenjima koja ga slede, a koja se odnose na izazivanje nečijeg negativnog
psihološkog stanja i primoravanje osobe na prekomeran rad. Ista praksa se javlja i u paragrafu za glagol
fly u kome nadređeno značenje 4. paragrafa jasno obuhvata specifičnije kontekstualne varijacije opšteg
značenja brzog kretanja, koje se, između ostalog, realizuju i uvođenjem specifičnih referenata poput
vremena koje brzo prolazi, izveštaja koji se brzo razmenjuju itd, a tu su i one koje se odnose na beg
odnekud, žurno napuštanje određenog mesta i dr.
Dakle, izdvojeni primeri jasno ukazuju na prepoznavanje prototipske, a samim tim i hijerarhijske,
strukture i organizacije polisemične strukture u analiziranom rečniku.
Međutim, RMS I se ne može pohvaliti usklađenošću svoje prakse sa savremenom leksikološkom
teorijom, što dokazuje paragraf iz članka za glagol gledati, koji je tipičan primer numerisanog paragrafa
u ovom rečniku, a u kome ne postoji izdvojeno nadređeno značenje, već se samo podznačenja označena
slovom nižu jedno za drugim. Ona jesu grupisana u isti odeljak na osnovu uočene srodnosti ili zajed-
ničke komponente, ali je svima dodeljen isti status, čime se korisniku ne omogućava uvid u hijerarhiju
84 koja postoji među značenjima u polisemičnoj strukturi uopšte, pa i u ovom slučaju u kom je podznačenje
a. zapravo prototipsko značenje čitave ove polisemične strukture, dok je značenje b, koje se odnosi na
čin posmatranja nekoga ili nečega, očigledno nadređeno značenju v, koje se može tumačiti kao njegova
specifičnija varijacija odnoseći se na posmatranje nekoga na određeni način (s interesovanjem).
RMS I
gledati
1 a. primati svetlosne utiske čulom vida,
b. upravljati pogled u nekom pravcu; obuhvatati
pogledom, posmatrati; motriti,
v. upravljati, bacati zainteresovane poglede,
posmatrati s interesovanjem
Ilustracija 7: Prikaz hijerarhijskog statusa značenja u RMS I
4.2.2. Prikaz motivisanosti derivacije značenja

Nijedan od posmatranih rečnika načinom formulacije definicija ne odslikava motivisanost deri-
vacije značenja, što znači da ne postoji formalna indikacija povezanosti podznačenja sa svojim nadre-
đenim značenjem od koga su izvedena. Pomenuta formalna indikacija takve povezanosti podrazumeva
upotrebu iste formulacije u definiciji nadređenog značenja i njegovog podznačenja za komponentu koju
dele, odnosno na osnovu koje je dato podznačenje izvedeno od svog nadređenog značenja određenim
derivacionim mehanizmom, poput metafore, metonimije, generalizacije, specijalizacije, i dr. Izneta za-
pažanja ilustrovana su primerima iz oba rečnika.
ODE 2
drop 1 let or make (something) fall vertically:
• deliver (supplies or troops) by parachute,
• score (a goal) by a drop kick,
• take (a drug) orally.
Ilustracija 8: Prikaz motivisanosti derivacije značenja u ODE 2
U paragrafu prvog značenja glagola drop istaknuto je nadređeno značenje od koga su određe-
nim vidom specijalizacije, tj. uvođenjem specifičnog referenta (supplies, a goal, a drug), izvedena sva
izlistana podznačenja i to na osnovu, u primeru podvučene, komponente nadređenog značenja „make
something fall vertically“, koja, stoga, predstavlja zajedničku dominantnu komponentu za sva data zna-
čenja. Ipak, ona nije eksplicitno predstavljena u definicijama ovih podznačenja, odnosno ne postoji
ponavljanje istovetne formulacije za zajedničku semantičku srž, čime bi se porodična sličnost među
najuže derivaciono povezanim značenjima učinila jasno uočljivom, a time bi i derivacioni put svakog
pojedinačnog značenja postao sasvim transparentan.
Isti komentar važi i za primer koji ilustruje prvi paragraf u članku za glagol gledati (ilustracija 7),
u kojem, kao što je već napomenuto, značenje a. predstavlja prototip date polisemične strukture, te bi os-
novna zajednička komponenta „primati svetlosne utiske“ morala biti eksplicitno prisutna u definicijama
svih nadređenih značenja (direktno izvedenih od prototipskog), među kojima je i značenje b.
4.2.3. Prikaz fleksibilnosti značenja

Sastavljači oba rečnika prepoznaju fleksibilnu prirodu kategorije značenja, kao i nemogućnost
povlačenja oštrih i jasnih granica između dva značenja u okviru iste polisemične strukture. Tu fleksibil-
nost teže odslikati i u definicijama značenja, ali koristeći različita sredstva.
U svojim definicijama, ODE 2 veznikom ’or’ povezuje moguće varijacije datog značenja koje se jav-
ljaju u zavisnosti od konteksta u kome je značenje upotrebljeno, kao što se to jasno vidi u primeru numerisa- 85
nog, nadređenog značenja glagola drive. Pored toga, ovaj rečnik izrazima ’especially’ i ’typically’ ukazuje na
tipičan kontekst javljanja datog značenja, s tim da u tekstu definicije opisu tipičnog slučaja prethodi opštije
objašnjenje značenja o kome je reč. Na ovaj način, definicijom se jasno ukazuje na fleksibilnost opsega odre-
đenog značenja čija je tipična kontekstualna realizacija prikazana ali ne decidno i kruto određena, jer može
pokazati i različite varijacije, koje su obuhvaćene opštijom formulacijom u prvom delu definicije.
Postupak nizanja sinonima u okviru teksta definicije može se protumačiti kao odraz težnje RMS
I da predstavi moguće varijantne realizacije određenog značenja kako se i vidi u primerima definicija
iz članaka za glagole igrati i kazati. Drugi oblici prikaza fleksibilnosti značenja u RMS I nisu utvrđeni
analizom.
ODE 2
drive 1 own or use (a specified type of private car)
• convey (someone) in a vehicle, especially a
private car
drop 5 mention in passing, typically in order to
impress
Ilustracija 9: Prikaz fleksibilnosti značenja u ODE 2
RMS I
igrati 2 v. pokretati se, micati se
kazati 6 proricati, prokazati
Ilustracija 10: Prikaz fleksibilnosti značenja u RMS 1
Ana Halas
5. DISKUSIJA
5.1. Poređenje dve prakse
Sumiranjem i poređenjem uočenih odlika dve posmatrane leksikografske prakse uviđaju se i zna-
čajne sličnosti među njima, posebno u pogledu formalnih odlika definisanja značenja. Naime, i ODE 2, i
RMS I pokazuju tendenciju ka sažetom formulisanju definicija tako da njihov obim u nekim slučajevima
obuhvata samo jednu frazu ili, pak, niz od dva sinonimna glagola. S obzirom na ovakvu težnju ka ogra-
ničavanju obima definicija, sasvim je očekivana i uputna upotreba različitih dopuna u vidu oznaka kako
bi se obezbedila celovitost objašnjenja značenja, što uključuje i podatak o kontekstu u kome se upo-
trebljava u smislu specifične sintaksičke konstrukcije, kolokacije, registra, domena itd, a upravo takvu
praksu neguju oba analizirana rečnika. Ipak, nijedan od posmatranih rečnika nije u potpunosti dosledan
u obezbeđivanju celovitosti i jasnoće objašnjenja značenja, jer ne ispunjava važan zahtev u pogledu
formulacije teksta definicije, a to je jednostavnost objašnjenja koja se postiže upotrebom definicijskog
vokabulara ograničenog na visoko frekventne reči u savremenoj upotrebi datog jezika.
Sličnosti su uočene i u pogledu sadržinskih aspekata definisanja značenja. Ni ODE 2, a ni RMS
I ne prikazuju motivisanost derivacije značenja u definicijama. Međutim, oba rečnika u svojim defini-
cijama odslikavaju fleksibilnost opsega pojedinačnih značenja, što je još jedan aspekt u kome pokazuju
sličnost, ali, u ovom slučaju, i usklađenost prakse sa kognitivnolingvističkom percepcijom kategorije
značenja.
Jedini aspekt prakse u kome se dva rečnika razlikuju jeste sadržinske prirode, a odnosi se na pri-
kaz hijerarhijskog statusa značenja, koji ODE 2 postiže specifičnim strukturiranjem i organizovanjem
članaka, ali i formulacijom definicija nadređenih značenja, koji su prethodno već objašnjeni. RMS I u
potpunosti zanemaruje ovaj sadržinski aspekt definisanja značenja u kome ODE 2 pokazuje veću osa-
vremenjenost prakse i utemeljenost u savremenoj leksikološkoj teoriji, te postiže i verodostojniji prikaz
86 polisemične strukture u svojim člancima.
5.2. Prednosti i nedostaci dve prakse
U ovom odeljku sagledavaju se prednosti i nedostaci primenjenih strategija u okviru prakse de-
finisanja značenja u ODE 2 i RMS I uzimajući u obzir najpre formalne, a potom i sadržinske aspekte.
Kako je već istaknuto, oba rečnika se odlikuju sažetim definicijama, što, svakako, doprinosi pre-
glednosti članka i omogućava korisniku brzo uočavanje traženog značenja. Pored toga, sažeto objašnje-
nje značenja, ukoliko je jezgrovito u smislu da izlaže samu srž datog značenja, omogućava korisniku
razumevanje značenja bez napora kakav bi zahtevala suviše opširna i detaljna definicija.
Već je naglašeno u radu da sažeta definicija, iako jezgrovita, zahteva i dopune kako bi dostigla
punu eksplanatornu moć. Stoga, upotreba relevantnih dopuna, tj. onih koje pružaju korisniku neophodne
podatke o upotrebi date reči u određenom značenju, ali, pri tom, i adekvatno i dosledno označenih pret-
hodno utvrđenim sistemom simbola i oznaka kako se ne bi narušila preglednost članka, pruža korisniku
celovitu informaciju o traženom značenju.
Do sada istaknute formalne odlike definisanja značenja u posmatranim rečnicima usmerene su ka
potpunom zadovoljenju potreba korisnika za brzim i jednostavnim pronalaženjem značenja i njihovim
razumevanjem bez napora, ali se isto ne može tvrditi i za treću analiziranu formalnu odliku – definicijski
vokabular, koji nema određen, sistematski ograničen opseg sveden na visoko frekventne reči u savreme-
noj upotrebi datog jezika, čime se potencijalno ugrožava jednostavnost i jasnoća objašnjenja značenja
od koga se očekuje da bude lako razumljivo širokoj grupi korisnika.
Prednosti i nedostaci sadržinskih odlika definisanja značenja u datim rečnicima sagledavaju se
kroz prizmu utemeljenosti u teoriji prototipa s polazištem u tvrdnji da samo čvrsto teorijsko utemeljenje
prakse rezultira njenom efikasnošću, što je, u ovom slučaju, pružanje verodostojne predstave polisemič-
ne strukture.
Samo ODE 2 u svojim definicijama daje prikaz hijerarhijskog statusa pojedinačnih značenja u
strukturi, čime ne samo da pokazuje utemeljenje u savremenoj leksikološkoj teoriji, koje njegovoj praksi
daje sistematičnost i naučnu zasnovanost, već i sasvim eksplicitno pokazuje odnos subordinacije među
značenjima u jednoj polisemičnoj strukturi jasno ističući primarna ili nadređena značenja, ali čineći
vidljivim i dublje slojeve polisemične strukture izlistavanjem podznačenja iza odgovarajućeg nadređe-
nog značenja od koga su izvedena. Na ovaj način, korisnik samo letimičnim pregledanjem članka stiče
uvid u najistaknutija značenja za kojima slede njihova specifična podznačenja, te može brzo detektovati
željeno značenje.
S druge strane, izostanak prikaza motivisanosti derivacije značenja u definicijama znači to da su
sva značenja definisana kao nezavisne, zasebne upotrebe date reči, a ne kao značenja motivisano izvede-
na od osnovnog ili određenog nadređenog značenja, što onemogućava korisniku uvid u putanje derivaci-
je značenja i njihovu međusobnu povezanost po osnovu porodične sličnosti, a takav uvid bi potencijalno
olakšao korisnicima memorisanje značenja zahvaljujući sistematskom i logičnom definisanju značenja.
Prikaz fleksibilnosti značenja koji postoji u definicijama oba rečnika omogućava vidljivost mogu-
ćih kontekstualnih varijacija svakog pojedinačnog značenja.
6. ZAKLJUČAK
Na osnovu sprovedene analize kako formalnih, tako i sadržinskih aspekata definisanja značenja u
ODE 2 i RMS I, kao predstavnicima leksikografske prakse engleskog i srpskog jezika, zaključuje se da
su obe posmatrane prakse nedovoljno utemeljene u savremenoj leksikološkoj teoriji, koju u ovom radu
predstavlja teorija prototipa. Ipak, poređenje dve prakse je pokazalo da ODE 2 pokazuje značajno viši
stepen usklađenosti svoje prakse sa pomenutom teorijom u odnosu na RMS I, a to znači i viši stepen
osavremenjenosti prakse, mada se ni u slučaju ovog rečnika ne može govoriti o potpunom i doslednom 87
poštovanju principa teorije prototipa prilikom obrade polisemičnih leksema.
Utvrđivanjem prednosti i nedostataka strategija definisanja značenja korišćenih u posmatranim
rečnicima uočena je nedovoljna naučna zasnovanost prakse, koja za posledicu ima nepotpuno zadovo-
ljenje potreba korisnika rečnika, bilo da su u pitanju izvorni govornici datog jezika, učenici datog jezika
kao stranog ili, pak, korisnici istraživači, kojima članci u ovim rečnicima ne daju verodostojnu sliku
polisemične strukture i ključne međusobne povezanosti njenih značenja po principu porodične sličnosti.
Sve prethodno rečeno jasno ukazuje na potrebu za definisanjem novog modela prakse definisanja
značenja polisemičnih leksema u rečnicima koji bi bio zasnovan na dostignućima i saznanjima kognitiv-
nolingvističke teorije ili, preciznije, teorije prototipa kako bi zahtev koji se tiče čvrste teorijske uteme-
ljenosti prakse, odnosno njene naučne zasnovanosti, bio ispunjen, što bi obezbedilo i njenu efikasnost u
pogledu maksimalne predusretljivosti prema korisničkim potrebama.
Literatura
Atkins, B.T.S. & Rundell, M. (2008). The Oxford Guide to Practical Lexicography, Oxford: Oxford University
Press.
Dragićević, R. (2007). Драгићевић, Рајна. Лексикологија српског језика, Београд: Завод за уџбенике.
Geeraerts, D. (1989). Prospects and Problems of Prototype Theory. Linguistics 27, 587-612.
Lаkoff, G. (1987). Women, Fire, and Dangerous Things. What Categories Reveal about the Mind, Chicago: The
University of Chicago Press.
Šipka, D. (2006). Osnovi leksikologije i srodnih disciplina, Novi Sad: Matica srpska.
Meer, G. van der. (2004). On Defining Polysemy, Core Meanings and Great Simplicity. In: G. Williams and S.
Vessier (eds.). Proc. EURALEX, UBS, Lorient, 807-815.
Vitgenštajn, L. (1980). Filosofska istraživanja, Beograd: Nolit.
Ana Halas
Rečnici
RMS 1. РМС1: Речник српскога језика (2007). Нови Сад: Матица српска.
ODE 2: The Oxford Dictionary of English. Second edition. (2005). Oxford: Oxford University Press.
SENSE DEFINING IN LEXICOGRAPHIC PRACTICE OF ENGLISH AND SERBIAN
Summary
The analysis presented in this paper is focused upon answering the question whether sense defining in lexicograph-
ic practice of the English and Serbian language is founded on the contemporary, cognitively oriented lexicological
theory, or more precisely, the prototype theory, i.e. whether this challenging aspect of lexicographic practice has
a solid scientific foundation, which is expected to ensure practical effectiveness, that, in this case, is related to
complete fulfillment of users’ needs concerning quick detection of senses and understanding of sense definitions
without effort. Sense definitions in The Oxford Dictionary of English (ODE) and Rečnik srpskoga jezika, selected
as the representatives of the two lexicographic practices, have been analysed according to two criteria: their form
and content. The formal aspects of sense defining include the length of definitions, the use of various definition
complements and the range of defining vocabulary. The content of definitions has been analysed on the basis of
three subcriteria: the representation of the hierarchical status of a sense in its definition, the representation of moti-
vated derivation of senses in their definitions including their mutual relatedness on the basis of family resemblance
and the representation of flexibility of meaning. The results of the analysis have shown that there are similarities
between the two practices concerning both the form and content of definitions. Still, it has also been concluded
that the practice of the examined dictionary of English has been modernized to a considerably greater extent tak-
ing into account its foundation on the principles of the prototype theory. However, neither of the two practices is
scientifically founded to an expected extent. Consequently, these practices have not achieved a satisfactory degree
of practical effectiveness. This has led to the conclusion that there is a strong need for creating a new, advanced,
theoretically founded but practically effective model for sense defining.
88
Keywords: prototype theory, lexicology, lexicography, polysemy, sense definition.
Ana Halas
anahalas@gmail.com
III
ТРАДУКТОЛОГИЈА
Ivana Bošković
SOCIJALNI KONSTRUKCIONIZAM KAO JEDAN OD NAČINA

RAZUMEVANJA DRUGOG U „PREVODILAČKOM TROUGLU“:
KLIJENT – PREVODILAC – PREDSTAVNIK DRŽAVNIH SLUŽBI
Interkulturalnost je pojava o kojoj se danas mnogo govori i koja obeležava XXI vek i novi milenijum, te stoga
predstavlja predmet izučavanja mnogih naučnih disciplina. Interkulturna komunikacija zahteva traženje novih na-
učnih pristupa u ovakvoj društvenoj realnosti. Jedno od rešenja, ili, možemo reći, neophodnosti, jeste prevođenje u
državnim službama. Kada govorimo o ovoj vrsti prevođenja, imamo na umu „prevodilački trougao”, odnosno inte-
rakciju između predstavnika državne službe, klijenta (stranca, pridošlice) i prevodioca (Valero Garcés & Gauthier
Blasi, 2010: 2). Ovaj rad teži da poveže jedan od novih pristupa u savremenoj sociologiji i psihologiji poznat pod
imenom socijalni konstrukcionizam sa ovom vrstom prevođenja, i time doprinese boljem razumevanju pomenutih
odnosa. Drugi cilj ovog rada jeste da doprinese istraživanjima o prevođenju u državnim službama, kao i podizanju
svesti šire javnosti o ovoj temi.

Ključne reči: prevođenje, državne službe, Drugi, socijalni konstrukcionizam
1. UVOD
Interkulturalnost je pojava o kojoj se mnogo govori i koja, može se reći, obeležava XXI vek i novi
milenijum, te stoga predstavlja predmet izučavanja mnogih naučnih disciplina. Ona je vezana za meša-
nje kultura, običaja i načina života, što je rezultat mnogobrojnih migracija, svojevoljnih ili prisilnih, i 91
odnosi se na sposobnost suživota, zajedništva i uzajamnog razumevanja u jednom društvu. Drugim reči-
ma, o interkulturalnosti govorimo kada se radi o interakciji grupa ljudi koje pripadaju različitim kultura-
ma, ali istoj teritoriji (Palop 1997 u: Valero Garcés & Gauthier Blasi 2010: 2). Samim tim, interkulturna
komunikacija zahteva traženje novih naučnih pristupa ovakvoj društvenoj realnosti. Jedno od rešenja,
ili, možemo reći, neophodnosti, jeste prevođenje u državnim službama. Ova disciplina, kao grana jedne
od najstarijih svetskih profesija, nastala je iz urođene potrebe društva za komunikacijom, pre svega u
situacijama kada dolazi do mešanja različitih jezika i kultura (Valero Garcés & Gauthier Blasi 2010: 2).
Prevođenje u državnim službama jeste disciplina koja je i dalje u razvoju, i vrlo je aktuelna u
svetu, kako na praktičnom, tako i na istraživačkom nivou. Odnosi koji nastaju u „prevodilačkom trou-
glu”, odnosno interakciji između predstavnika državne službe, klijenta (stranca, pridošlice) i prevodioca
(Valero Garcés & Gauthier Blasi 2010: 2) predmet su mnogih debata, a na neka od pitanja tek treba
ponuditi odgovore. Ovaj rad teži da poveže jedan od novih pristupa u savremenoj sociologiji i psiholo-
giji – socijalni konstrukcionizam – sa ovom vrstom prevođenja, i time doprinese boljem razumevanju
pomenutih odnosa. U radu će se bliže objasniti karakteristike kako prevođenja u državnim službama,
tako i socijalnog konstrukcionizma, kako bi se lakše uspostavila veza između ovih disciplina. Takođe,
drugi cilj ovog rada jeste da doprinese istraživanjima o prevođenju u državnim službama, kao i podiza-
nju svesti šire javnosti o ovoj temi.
U ovom odeljku bismo želeli i da damo napomenu vezanu za terminologiju koju koristimo. Na-
ime, u mnogim stranim jezicima, npr. engleskom i španskom, postoji razlika u imenovanju usmenih
(interpreters, intérpretes) i pisanih prevodioca (translators, traductores). U srpskom jeziku su, pored
sintagmi „pisani/usmeni prevodilac”, u upotrebi reči „prevodilac“ (za one koji prevode pisani tekst) i
„tumač“ (za one koji se bave usmenim prevođenjem), s tim što smatramo da šira srpska javnost nije
dovoljno upoznata sa razlikom između ova dva termina. Mi ćemo se u daljem tekstu služiti terminom
Ivana Bošković
„prevodilac” da imenujemo kako jedne, tako i druge, pošto za potrebe ovog rada nije neophodno praviti
razliku.
2. PREVOĐENJE U DRŽAVNIM SLUŽBAMA
Kada govorimo o državnim službama, mislimo na institucije koje su pod okriljem centralne ili lo-
kalne vlasti (npr. pravne, zdravstvene i socijalne službe) (Corsellis 2008: 4-5). Drugim rečima, u pitanju
su policijske stanice, državne bolnice, sudovi, opštine, azilantski centri i druge ustanove u kojima može
doći do susreta ljudi koji govore različitim jezicima (najčešće su to imigranti, nekad i turisti). Da bi se
uspostavila komunikacija između pojedinaca ili grupa koji ne govore jezik države u kojoj se nalaze, i za-
poslenih u državnim službama, potrebno je prisustvo prevodica (profesionalnog, koji radi za pomenute
službe), čije će lingvističko i kulturno znanje potrebnih jezika omogućiti uspešnu razmenu informacija.
Tako nastaje „prevodilački trougao” klijent–predstavnik držvanih službi–prevodilac o kome će biti reči
dalje u radu, a dodaćemo i da, kako Hrehovčik (2009: 1) podseća, jedan od naziva za prevođenje u dr-
žavnim službama jeste i „prevođenje u trouglu“(engl. triangle interpreting).
Uopšteno gledajući, u fokusu svakog prevođenja jeste omogućavanje komunikacije između ljudi
koji govore različite jezike, odnosno različitih kultura. Međutim, za razliku od prevođenja na interna-
cionalnom nivou (npr. na međunarodnim konferencijama), ono koje se vrši u državnim službama ima
za cilj komunikaciju između govornika različitih jezika, ali u granicama jedne države, i sa akcentom na
situacijama koje se dešavaju u svakodnevnim životima ljudi (Corsellis 2008: 1).
Kakva je uloga prevodioca u „prevodilačkom trouglu”? Iako uloga, obaveze i odgovornosti pre-
vodioca nisu centralna tačka našeg rada, značajno je istaći pomenute karakteristike radi stvaranja celo-
kupne slike o odnosu u ovakvoj interakciji. Budući da ne dele zajednički jezik, nekada je veoma teško da
doseljenici i zaposleni državnih službi vode čak i najjednostavniji razgovor. Tada je potreban pouzdan
i siguran „kanal” koji će sprečiti verbalne konflikte između imigranata i predstavnika službi. Pomenuti
92 „kanal” jeste profesionalni prevodilac, koji ne samo da govori oba tražena jezika i zna tehnike prevođe-
nja, već poseduje i znanje o kulturološkim razlikama, neverbalnoj komunikaciji ili čak o značenju ću-
tanja – sve navedeno može biti prepreka za uspostavljanje dijaloga. Stoga i ne čudi što se o prevođenju
u državnim službama sve češće govori kao o „medijaciji između jezika i kultura”1, a o prevodiocima
koji rade u pomenutim kontekstima kao o “interlingvističkim medijatorima” (Valero-Garcés & Lázaro
Gutiérrez 2005: 10). U ovakvim društvenim situacijama prevodioci imaju jedinstvenu mogućnost da
razumeju sve što je rečeno i sa jedne i sa druge strane, odnosno na oba jezika, i stoga poseduju i jedin-
stvenu šansu da nadgledaju i koordinišu interakciju. Imajući to u vidu, učešće prevodioca u „trouglu”
može se, i treba, posmatrati sa dva aspekta: jedan je aspekt prevođenja ili prenošenja informacija (engl.
translating or relaying), dok je drugi aspekt koordinisanja ili medijacije (coordinating or mediating).
Važno je napomenuti i da su ova dva aspekta istovremeno prisutna, odnosno da jedan ne isključuje drugi
– naprotiv, jedan uslovljava drugi (Wadensjö 1995: 113). Ovakav pristup naziva se i interakcionistički
model (engl. interactionistic model), za razliku od tradicionalnog modela prenosa ili transfera (transfer
model), i podrazumeva posmatranje jezika kao istorijskog i društvenog fenomena koji se proizvodi i
oblikuje neprekidnim korišćenjem (Bakhtin 1986 u: Wadensjö 1995: 114).
Kako smo već objasnili, prevođenje u državnim službama je vrsta „socijalnog i angažovanog
prevođenja” (Sales 2005: 1), koje ima za cilj da premosti jaz između dve strane nastao ne samo lingvi-
stičkim nerazumevanjem, već možda čak i u većoj meri kulturološkim nerazumevanjem. Sales (2005:
4) podvlači da su imigranti u svojoj novoj zemlji jednaki članovi društva koji imaju pravo da razumeju
šta im se govori, kao i pravo da ih drugi razumeju. Međutim, iako je u teoriji više puta naglašavana,
pomenuta ideja u praksi ne nailazi uvek na opštu prihvaćenost, te se stoga se i javljaju problemi u ko-
munikaciji.
1
Godine 2005. u Alkali de Enares (Španija) održana je konferencija sa temom „Prevođenje kao medijacija između jezika i
kultura“ (Traducción como mediación entre lenguas y culturas).
SOCIJALNI KONSTRUKCIONIZAM KAO JEDAN OD NAČINA RAZUMEVANJA DRUGOG U ...
Spomenuli smo već da u ovim slučajevima jezik nije jedina prepreka za komunikaciju, jer kada
dva govornika progovore u razgovoru ne učestvuju samo njihove jezičke sposobnosti, već i one druš-
tvene (Valero Garcés & Gauthier Blasi 2010: 6). Nameće se sledeće pitanje: koji je inicijalni razlog za
nerazumevanje? Pre svega, smatramo da problem nastaje jer su imigranti viđeni kao „Oni”, ili „Drugi”,
koji ne pripadaju „Nama” i našoj grupi – bilo kulturnoj, etničkoj, profesionalnoj ili društvenoj. Razlike
mogu biti više ili manje vidljive (boja kože, jezik, način oblačenja, ponašanje), ali ljudi teže tome da
ukazuju na njih ne kao na pozitivne primere kulturne raznovrsnosti, već pre kao razloge za društvenu
segregaciju. Često se u interkulturnu komunikaciju ulazi sa predrasudama, neistinitim stereotipima, ili
čak sa određenom dozom straha prema sagovornicima (koji obično proizilazi iz straha od nepoznatog
i drugačijeg). Tada prevodioci treba da pokušaju da premoste sve poteškoće kako bi olakšali komuni-
kaciju, odnosno dostigli sledeći cilj: priznavanje i poštovanje „Njih” od strane „Nas” (Sales 2005: 3).
3. SOCIJALNI KONSTRUKCIONIZAM
Jedan određeni jezik po sebi favorizuje jedan određeni način poimanja sveta, zanemarujući druge mo-
guće poglede na iste pojave (Ber 2001: 13, predgovor).
Prema Sapir-Vorfovoj hipotezi, misli i delanje pojedinca određeni su jezikom ili jezicima koje taj
pojedinac govori (The Linguist List, online). Naveli smo pitanje kojim se bavio Vorf, a koje se može
predstaviti i na sledeći način: „šta ako su naši načini opažanja i razumevanja sveta određeni strukturama
jezika koji govorimo?“ (Cameron 1999: 153). I Sapir (1958:69 u: The Linguist List, online) potvrđuje
da način na koji vidimo, čujemo i doživljavamo svet oko nas u velikoj meri nastaje jer jezičke navike
naše zajednice predodređuju određeni odabir interpretacija. Ova teorija je bitna za socijalni konstrukci-
onizam jer predstavlju glavnu premisu od koje se polazi.
Socijalni konstrukcionizam, kao pristup društvenim naukama, jeste multidisciplinarna teorija
koja se javlja pod uticajem mnogih disciplina, uključujući sociologiju, filozofiju, lingvistiku (Sremac 93
2010: 9), a ne smemo zaboraviti ni socijalnu psihologiju (Ber 2001: 27). Pošto se može reći da je so-
cijalni konstrukcionizam teorija čije karakteristike još uvek nisu potpuno utvrđene, ne može se istaći
jedna sveobuhvatna definicija ove teorije (Sremac 2010: 9), kao što se ne može pronaći jedinstven opis
ili odlika koji bi u potpunosti odgovarali svim predstavnicima ovog pravca (Ber 2001: 32-33). Kako naš
cilj u ovom radu nije bavljenje socijalnim konstrukcionizmom kao takvim, već želimo da uputimo na
neke karakteristike ove teorije koje će je predstaviti kao jedno od mogućih načina tumačenja stvarnosti
i tako pomoći u razumevanju odnosa u „prevodilačkom trouglu“ o kome je ranije bilo reči, u nastavku
teksta nećemo razmatrati moguće nedostatke konstrukcionizma. Takođe, ne želimo ni da prikažemo sve
opšteprihvaćene odlike ove teorije, već samo one koje su od značaja za temu o kojoj je trenutno reč.
U glavnom fokusu socijalnog konstrukcionizma jeste otkrivanje načina na koji individue i grupe
učestvuju u stvaranju društvene realnosti koju opažaju. Ovakva perspektiva socijalnog konstrukcioniz-
ma predlaže da sva značenja nastaju iz uzajamne interakcije individua unutar društva (Sremac 2010:
10). Da bismo pojasnili pomenute teze, predstavićemo pretpostavke o kojima raspravlja socijalni kon-
strukcionizam, a izložene su u delu „Uvod u socijalni konstrukcionizam“ Vivijen Ber, koje je ujedno i
osnova za naš rad. Te pretpostavke su sledeće:
3.1. Znanje nije pouzdano2
Naše razumevanje sveta, razumevanje nas samih, ili naša opažanja i predstave o svetu nisu po-
uzdani. Socijalni konstrukcionizam zahteva zauzimanje kritičkog stava prema svemu što opažamo, vi-
2
Svi izdvojeni podnaslovi preuzeti su iz knige „Uvod u socijalni konstrukcionizam“ (Ber 2001: 33-39).
Ivana Bošković
dimo, smatramo, odnosno dovođenje u pitanje svih kategorija prema kojima je svet podeljen, tj. prema
kojima smatramo da je podeljen (Ber 2001: 33).
3.2. Shvatanje sveta je istorijski i kulturno specifično
Navedena teza jedna je od najznačajnih za razvijanje glavne ideje našeg rada. Po rečima Vivijen
Ber (2001: 34):
„Načini na koje obično poimamo svet, kategorije i pojmovi kojima se koristimo, istorijski su i kulturno
specifični. /.../ Oni ne samo što su specifični za posebne kulture i istorijska razdoblja već predstavljaju i
proizvode određene kulture i određenog istorijskog perioda, to jest, zavisni su od društvenih i ekonomskih
uređenja koja preovlađuju u datoj kulturi u dato vreme. Posebni oblici znanja kojima obiluje svaka kultura
predstavljaju, prema tome, njene artefakte, i nema razloga da verujemo kako su naši načini razumevanja
nužno bolji (to jest, bliži istini) od drugih načina shvatanja sveta.“
Mesto i vreme u kome smo rođeni u velikoj meri utiče na to kakvo ćemo razumevanje sveta usvo-
jiti, šta ćemo podrazumevati pod društveno prihvatljivim i „normalnim“, ili, čak, istinitim. Ono na čemu
se insistira u socijalnom konstrukcionizmu, a što smatramo da je izuzetno važno ne samo za temu kojom
se bavimo, već za funkcionisanje društva uopšte, jeste sledeće: ne postoji (naj)bolja kultura ili (naj)
bolji i pravilan način razumevanja sveta. Svaka kultura je jedinstvena na svoj način, sva znanja kojima
obiluje zaslužuju uvažavanje i prihvaćanje da se ne radi o boljem ili manje dobrom, već, jednostavno,
o drugačijem.
3.3. Društveni procesi kao osnov znanja
Istina se „razlikuje u zavisnosti od istorijskog razdoblja i kulture“, i ona predstavlja „trenutno

94 prihvaćen način shvatanja sveta“ (Ber 2001: 35). Čak i kad se radi o jednom istom društvu, istina se ra-
zlikuje u odnosu na vremenski period o kome je reč (pogledajmo, na primer, promenu u muško-ženskim
odnosima, kako u Srbiji, tako i u svetu). Socijalni konstrukcionizam podržava ideju da istina „nije pro-
izvod objektivnog posmatranja sveta, već socijalnih procesa i interakcija u kojima su ljudi neprestano
angažovani“ (Ber 2001: 35). Drugim rečima, ljudska interakcija i međusobna komunikacija jesu ono što
stvara, odnosno konstruiše, naše razumevanje sveta i predstave o njemu. Zato su predmet interesovanja
socijalnog konstrukcionizma društvene interakcije svih vrsta, a naročito jezičke (Ber 2001: 35) – što
je ujedno i razlog zbog kojeg smatramo da se može uspostaviti veza između ove teorije i prevođenja u
državnim službama.
3.4. Znanje i društveno delanje su neraskidivo povezani
Kako proističe iz svega navedenog, raznovrsnost kultura implicira postojanje mnogobrojnih „so-
cijalnih konstrukcija“ sveta. Iz takvih konstrukcija proizilaze i različite vrste ljudskih delanja (Ber 2001:
35). Istorija je puna takvih primera – recimo, odnos prema bolesnima ili hendikepiranima nekada je bio
drugačiji; umesto pomoći, dobijali su pokudu jer su smatrani neprirodnim i društveno neprihvatljivim.
Stoga, može se istaći značaj načina na koji ćemo konstruisati svet, jer će od toga zavisiti način na koji
ćemo delati u njemu.
Iz pomenuta četiri osnovna socijalnokonstrukcionistička načela prozilaze određene odlike koje
se u velikoj meri razlikuju od tradicionalne psihologije i socijalne psihologije (Ber 2001: 36). U cilju
približavanja našoj temi, navešćemo najznačajnije:
3.5. Jezik kao preduslov mišljenja
„Jezik kojim se ljudi koriste uslovljava način njihovog mišljenja, same kategorije i pojmove po-
moću koji stvari dobijaju neko značenje“ (Ber 2001: 38). Kroz jezik ljudi su od davnina oblikovali
stvarnost koja ih okružuje i, prenoseći taj jezik svakoj sledećoj generaciji, prenose i stvorene kategorije,
načine razmišljanja i poglede na svet. U tom kontekstu potvrđuje se ranije izrečena tvrdnja da ljudska
interakcija konstruiše naše razumevanje sveta. Drugim rečima: „Naši načini shvatanja sveta ne potiču
iz objektivne stvarnosti, već od drugih ljudi, kako od onih koji su živeli u prošlosti, tako i od onih koji
su naši savremenici“ (Ber 2001: 37). Zagovornici tradicionalne psihologije se verovatno ne bi složili sa
ovom tezom, jer smatraju da je jezik neposredan izraz misli, a ne preduslov za nju (Ber 2001: 38). Naš
cilj nije da razmatramo istinitost teorija tradicionalne psihologije, tako da se time ovde nećemo baviti,
ali složićemo se sa izrečenom tvrdnjom socijalnog konstrukcionizma. Smatramo da se u jezicima svih
naroda (npr. u njihovim leksičkim, morfološkim ili sintaksičkim strukturama) u velikoj meri kriju načini
opažanja i razumevanja sveta. Svaki narod kroz svoj jezik iskazuje ono što ga okružuje, ono što mu je
potrebno i značajno za održivost zajednice, i tako „kroji“ svoj svet i svoju realnost. Vremenska i geo-
grafska određenja pokazala su da okruženje i potrebe nisu iste za sva društva, a samim tim ni jezik, te
stoga ne čudi zašto između različitih kultura dolazi do nerazumevanja i nemoguće komunikacije, koja
nije samo leksičke prirode.
3.6. Jezik kao oblik društvenog delanja i fokusiranje na interakciju i društvenu praksu
Navedena odlika javlja se kao nastavak sledeće – budući da je rečeno da znanje i društvene pojave
nastaju interakcijom ljudi i njihovom komunikacijom, što podrazumeva aktivnost, dešavanje, odnosno
delanje, može se zaključiti da je i sam jezik oblik društvenog delanja. „Socijalnokonstrukcionističkim“
jezikom rečeno, „kad ljudi razgovaraju među sobom, oni konstruišu svet“. Time se jeziku pridaje perfor-
mativna uloga, koja je centar interesovanja socijalnog konstrukcionizma. Samim tim, i društvena praksa 95
ljudi i njihove interakcije jesu u žiži interesovanja socijalnog konstrukcionizma (Ber 2001: 38-39).
Ovde se ogleda važnost jezika u samoj teoriji – jezik je aktivni činilac u društvenom životu, i njegova
upotreba jeste značajna za kvalitet društvenih odnosa.
3.7. Fokusiranje na procese
Kako je socijalna interakcija ono što interesuje socijalne konstrukcioniste, naglasak se stavlja na
procese, a ne na strukture. Umesto pitanja u vezi sa prirodom ljudi ili društva, istražuju se načini na koji
ljudi u interakciji dolaze do izvesnih znanja. Stoga znanje predstavlja nešto što ljudi zajedno proizvode
(konstruišu), a ne kao nešto što poseduju ili ne poseduju (Ber 2001: 39).
4. SOCIJALNI KONSTRUKCIONIZAM KAO JEDAN OD NAČINA RAZUMEVANJA

DRUGOG U „PREVODILAČKOM TROUGLU”
“…jer je jedina stalna odlika društvenog života činjenica da se on neprestano menja”

(Gergen, 1973 u: Ber 2001: 42).
Smatramo da jedan od najvažnijih preduslova za napredak društva jeste mogućnost promene i

prihvatanje iste. Iako na prvi pogled možda ne deluje problematično, ova ideja često nije s lakoćom pri-
hvatana u praksi, što pokazuju i mnogi primeri u ljudskoj istoriji (npr. ideja da je Zemlja okrugla, borba
za pravo glasa žena ili, na jednom ličnijem nivou, činjenica da žene rade i van kuće). Zašto govorimo
o važnosti promena kada se bavimo prevođenjem u državnim službama? Pre svega, njihov značaj za
Ivana Bošković
pobošljanje društvenih odnosa, bilo da su interkulturne ili drugačije prirode, jeste veliki. Prevođenje u
državnim službama predstavlja društvenu interakciju čiji (ne)uspeh zavisi od samih aktera. Samim tim,
smatramo da su promene veoma značajne i za kontekst prevođenja, što ćemo ilustrovati dalje u radu.
Naime, nije oduvek bilo profesionalnih prevodilaca koji su stalno zaposleni u državnim služba-
ma (štaviše, u mnogim zemljama ih i dalje nema, uključujući Srbiju). Samo njihovo uključivanje u rad
državnih službi zahteva od zaposlenih obuku za rad sa prevodiocima, a prvenstveno prihvatanje da se
promeni način rada poznat do tada. Ono zahteva uključivanje treće osobe u dotadašnju dvosmernu ko-
munikaciju („klijent – predstavnik državnih službi“), što često može da zbuni sagovornike (npr. da ne
znaju kome tačno da se obraćaju, da li da govore u prvom ili trećem licu, da ne budu sigurni da li se reči
prenose na tačan i precizan način, i sl.).
S druge strane, i sama pojava stranca ili, kako smo rekli „Drugog“, kome treba pružiti pomoć,
iziskuje neku vrstu promene. „Drugi“ je drugačiji, nije deo „Nas“, a treba ga uključiti u „naše“ društvo
– nije li onda i tu potrebno menjanje, i to ono u načinu razmišljanja i konstruisanja stvarnosti? Treba
pomiriti i uskladiti identitete, „naše“ i „njihove“ , kako bi interkulturna komunikacija bila moguća.
U već citiranom „Uvodu u socijalni konstrukcionizam“, autorka (Ber 2001: 74) podvlači ideju
strukturalizma i poststrukturalizma u kojoj se kaže da „jezik predstavlja glavni teren na kome se osoba
konstruiše“ i da „naša osoba, naše iskustvo, identitet, ličnost – sve to proizilazi iz jezika“. Socijalni
konstrukcionizam posmatra jezik kao društveni čin koji se izvodi među ljudima – jezik je „područje na
kojem se identiteti grade, čuvaju ili osporavaju“ i zato on ima glavnu ulogu u ličnim i društvenim pro-
menama (Ber 2001: 77). Ovde možemo uspostaviti vezu sa temom koja je cilj našeg istraživanja – ako
jezik utiče na odnose koje ćemo stvoriti sa drugim ljudima, onda je jako bitno šta i kako ćemo govoriti
i na koji će način naše reči biti prenošene, ukoliko se radi o različitim jezicima. Ujedno je rečeno i da se
„identitet konstruiše na osnovu diskursa kojima raspolažemo u okviru svoje kulture i na koje se oslanja-
mo u komunikaciji sa drugim ljudima“ (Ber 2001: 87). Drugim rečima, kultura i društvene prilike će u
velikoj meri oblikovati naša razmišljanja i identitet (ili bar pokušati to da učine, jer će celokupan „ishod“
96
zavisiti i od naše lične svesti da se tome odupremo). Kada kažemo „kultura“, mislimo na „skup pravila
i konvencija u vezi s dobrim, lošim i ispravnim ponašanjem u okviru kojih osoba svakodnevno deluje“
(Ber 2001: 172). Primera radi, na odnos prema Hrvatima ili muslimanima u srpskoj kulturi (i obrnuto)
utiču i (više)vekovna istorija i neprijateljski diskurs prenošen s generacije na generaciju. Takođe, razli-
čitost kultura u kojima se žene nalaze utiče na različitost njihovih pozicija i prava u XXI veku. A zatim
možemo zaključiti sledeće: „/.../povest o ljudskim jezicima istovremeno je povest o njihovim zloupotre-
bama i nasilju činjenom zbog jezika, u ime jezika, ili putem jezika.../.../Upravo pitanja o jeziku najčešće
iniciraju pitanja o identitetu, pripadnosti, naciji, državi, domovini, domu...“ (Đurić Bosnić, online).
Jezik i identitet (mislimo na razumevanje nas samih i razumevanje drugih, bilo „sličnih“, bilo
„različitih“) stoje u isprepletenom i neodvojivom odnosu gde jezik konstruiše identitet(e), a način na
koji to čini zavisiće od kulture o kojoj je reč. Već smo rekli da je, prema socijalnom konstrukcionizmu,
shvatanje sveta istorijski i kulturno specifično. Naveli smo da, na primer, čak ni u XXI veku žene nemaju
isti položaj u svim zemljama sveta, odnosno, kako kaže Maluf (2005: 13), nije isto roditi se kao žena u
Kabulu i u Oslu, niti to što je neko žena podrazumeva isti način življenja na ova dva mesta. Isto tako je i
sa bojom kože, ili socijalnim statusom. Sve te specifičnosti biće izražene u našem jeziku – kako u odabi-
ru leksike, tako i u načinu tretiranja naših sagovornika, u nivou formalnosti ili u osećanju superiornosti/
inferiornosti. Svemu rečenom treba dodati i situacionu specifičnost ponašanja o kojoj govori teorija so-
cijalnog učenja, koja kaže da naše ponašanje zavisi od „prirode situacija u kojima se nalazimo“, odnosno
menjaće se u zavisnosti toga kakvu ulogu trenutno „igramo“ (Ber 2001: 59).3
Kako sve prikazano primeniti na prevođenje u državnim službama i na „prevodilački trougao“?
3
Naravno, ovde se ne misli na to da se igranjem uloga pretvaramo da smo nešto što nismo, već na činjenicu da svako od nas
ima različite uloge u isto vreme, a od trenutne situacije u kojoj se nalazimo zavisiće i naša trenutna uloga. Na primer, žena
može biti u isto vreme i sestra, majka, profesorka ili ćerka, i u svakoj od tih situacija odnos sa drugim ljudima, kao i jezik
koji se koristi u tom odnosu, biće drugačiji (zavisiće umnogome od vremena i podneblja), ali to je i dalje jedna ista žena.
Zamislimo sledeću situaciju: pacijent kineske nacionalnosti došao je na medicinski pregled kod
srpskog lekara (radnja se odvija u Beogradu). On ne zna srpski jezik, niti lekar govori kineski, tako da
je prevodilac neophodan. U pitanju je žena prevodilac, srpske nacionalnosti. Može se zamisliti neogra-
ničeni broj mogućih ishoda, a raznovrsni faktori utiču na krajnji rezultat ovakve situacije. Navešćemo
one koji su, po našem mišljenju, najvažniji:
1. Kineski pacijent – potiče iz kulture sa značajno drugačijim kodeksom ponašanja u odnosu na
srpsku kulturu; kinesku kulturu odlikuje visok nivo učtivosti – veliko poštovanje se mora po-
kazati nekome ko je na višoj društvenoj lestvici (u ovom slučaju, lekaru); stoga dominiraju
potvrdni odgovori (znak poštovanja), iako pacijent ne razume sve što mu je rečeno; društveno
dostojanstvo je jako bitno za pojedinca, ne govori se javno o neuspesima, naročito ne pred ne-
poznatim osobama – bolesti mogu spadati u neku vrstu „neuspeha“, samim tim, neće otvoreno
govoriti sa lekarima; visok prag tolerancije bola i lečenje (čak i težih bolesti) prirodnim putem
– odlazak lekaru kada može da bude prekasno; nepoznavanje jezika – uz sve navedeno, komu-
nikacija je još teža (Requena Cadena 2010: 52-55);
2. Srpski lekar – ne zna kineski jezik, to su „hijeroglifi“ koje je nemoguće dešifrovati, kako se
često misli; „Kinezi su svi isti“ (Requena Cadena 2010: 57) – javljaju se poteškoće pri razliko-
vanju azijatskih karakteristika (čak i kada pojedinci potiču iz Japana ili Koreje, svrstavaju se
među „Kineze“); pored lingvističke barijere, i nepoznavanje kineske kulture i običaja dovodi do
nerazumevanja odgovora pacijenata; pacijent se često doživljava kao potpuni stranac, „Drugi“,
čime se unapred uspostavlja distanca između govornika;
3. Srpska žena prevodilac – govori oba jezika (srpski i kineski); potiče iz srpske kulture, tako da
poseduje isti „kulturni prtljag“ kao i lekar, ali je zbog svoje profesije upućena u različitosti ki-
neske kulture; obavlja ulogu interlingvističkog medijatora između pacijenta i lekara – treba da
premosti sve poteškoće u komunikaciji i, u najboljem slučaju, stekne poverenje kako pacijenta,
tako i lekara; to nije lak zadatak jer obe strane ulaze u komunikaciju gledajući je na određeni
način – na čijoj je strani (kao Srpkinja, „bliža“ je lekaru, ali govori kineski, pa je možda postala
97
„Njihova“), da li prevodi tačno i precizno, žena je, i sl.; njena kultura, odrastanje i jezik utica-
li su na formiranje njenih stavova – treba zadržati objektivnost u što većoj meri (iako je ona
„nemogućna jer se svi mi, iz nužnosti, moramo suočiti sa svetom iz neke perspektive (sa svog
stanovišta)” (Ber 2001: 207).
Svaki od učesnika u ovoj komunikaciji svojim jezikom konstruisao je svoju stvarnost, odnosno
način na koji je on doživljava. To će prikazati upotrebom tog jezika – iskazaće svoj osećaj superiornosti/
inferiornosti, otvorenosti/zatvorenosti, stida, prihvatanja, načina tretiranja sagovornika, (ne)formalno-
sti, itd. Međutim, ono što je zanimljivo jeste da će često to raditi nesvesno, bez razmišljanja. „Kada
govore, ljudi ne moraju biti svesni asocijacija i implikacija koje njihov izbor reči nosi sa sobom“ (Ber
2001: 164).
Ono što socijalni konstrukcionizam ističe kao jednu od svojih osobenosti jeste i pojam pozicio-
niranja (ima i sličnosti i razlika sa ranije spominjanim ulogama, ali trenutno o tome ovde neće biti više
reči, в. Бер 2011). Pozicija subjekta koju zauzmemo u diskursu određivaće ono što smatramo da jesmo
ili nismo, da možemo (smemo) ili ne možemo (ne smemo) da uradimo. „Kad jednom zauzmemo pozi-
ciju subjekta u diskursu, na raspolaganju nam stoji određen, ograničen skup pojmova, slika, metafora,
načina govora, autonarativa i tako dalje, koje preuzimamo kao svoje“ (Ber 2001: 190). Drugim rečima,
određivaće i način na koji razgovaramo sa sagovornikom – da li ga posmatramo kao nekog potpuno
stranog i drugačijeg, ili ga prihvatamo kao nama jednakog.
Ideja socijalnog konstrukcionizma, koju smatramo jednom od ključnih za temu koju obrađujemo,
jeste sledeća – „činjenica da su neke od tih pozicija prolazne ili promenljive znači da naš identitet nikad
nije utvrđen već se stalno nalazi u procesu, uvek je otvoren za promene“ (Ber 2001: 198). Iako postoje
nepromenljive pozicije, kao što su rod ili majčinstvo/očinstvo (koje takođe mogu imati udela na razvoj
i promenu drugih pozicija), osećaj „ko mi jesmo“ može se promeniti i, svesni mi toga ili ne, neprestano
Ivana Bošković
se i menja (Ber, 2001: 190). Na ovo ćemo dodati da se ujedno menja i osećaj, odnosno razmišljanje o
tome „ko su drugi“.
Tu se vraćamo na „prevodilački trougao“ i interkulturnu komunikaciju koja se razvija u njemu.
Svaki od tri člana ovog trougla u komunikaciju ulazi sa svojim već konstruisanim, svesnim ili nesve-
snim, „kulturnim prtljagom“, i sa znanjem određenog (-ih) jezika. Oni zauzimaju određene pozicije koje
su podložne promenama, kako smo takođe videli. Zašto onda to ne iskoristiti u cilju stvaranja najbolje
moguće komunikacije?
Ako je jezik zaista područje na kojem se identiteti grade, kao što smo ranije naveli, zašto ga ne
iskoristiti za menjanje načina na koji posmatramo druge, a i sebe? Za brisanje granica i različitosti?
Ovakve promene nije lako postići, no potrebno je pronaći način da se one započnu. Uzmimo za
početak jednu običnu reč, veznik „ili“. Prema rečima Bugarskog (2010: 59), treba olakšati „prelazak
od nasleđene disjunkcije MI ili ONI ka produktivnijoj konjukciji MI i ONI“. Odnosno, ako zamenimo
„ili“ sa „i“ u odnosu „Mi – Oni“, već ćemo dobiti malo drugačiji pogled na svet. Smatramo da prvi
korak može, i treba biti podizanje svesti ljudi o rečenicama koje izgovaraju. Izjava: „Svi Turci/Kinezi
su prevaranti“4 nosi sa sobom mnogo dublje značenje nego što se na prvi pogled možda čini. Ili, nepo-
trebno je pitati prevodioca čiju „stranu“ zauzima u ovakvoj komunikaciji – ne postoje strane kojima se
treba priklanjati, interkulturna komunikacija nije borba koja zahteva pobednika. Ona zahteva od nas,
učesnika u komunikaciji, da postanemo svesniji pozicija koje nam se nude i koje mi nudimo drugima u
interakcijama (Ber 2001: 197) i da izađemo iz sopstvenih okvira kako bismo videli stvari iz drugačije
perspektive, iz ugla „Drugog“ (Interculturality, online).
Treba imati to na umu i zbog sledećeg – svi smo nekada „Oni”, ili „Drugi”, jer, već danas ili sutra,
možemo se naći u „tuđoj” zemlji gde će se prema nama ponašati kao prema strancima, odnosno onako
kako se mi ponašamo prema svima koji ne pripadaju našoj grupi (Todorov 2008, online). Možemo se i
mi naći negde gde će nas ocenjivati ne prema onome što jesmo, već što nismo – gde će naša različitost i
ono što ne posedujemo dobiti primat nad onim što govorimo, mislimo, radimo.
Ne možemo znati da li će se ikada potpuno izbrisati granice između „Nas” i „Njih”, ma gde sma-
98
trali da pripadamo. Poznajući ljudsku istoriju, pre bi se moglo reći da neće. Međutim, to nije razlog da,
kao ljudi, prestanemo da se borimo i menjamo – svaka individualna promena je bitna, svako pojedinač-
no prihvatanje različitosti će dati rezultate. Možda nećemo izbrisati granice – s druge strane, i ne treba
ih sasvim izbrisati, različitost je ono što daje lepotu svetu – ali ćemo ih barem ublažiti. Kako slično na-
pominje Bugarski (2010: 59) - tako ćemo prihvatiti da živimo jedni sa drugima, a ne jedni pored drugih.
5. ZAKLJUČAK
Interkulturna komunikacija jeste neizostavna komponenta života u XXI veku, a prevođenje u

državnim službama jedan od njenih sve učestalijih vidova. „Prevodilački trougao”, odnosno jezičko-
kulturna interakcija koja nastaje između predstavnika državne službe, klijenta i prevodioca budi sve
veću pažnju kako istraživača, tako i šire javnosti, jer predstavlja realnu situaciju sa kojima se mnogi
suočavaju u svakodnevnom životu.
U ovom radu, naš cilj je bio da povežemo socijalni konstrukcionizam, kao jedan od novih pristupa
u savremenoj sociologiji i psihologiji, sa ovom vrstom prevođenja, i time doprinesemo boljem razume-
vanju pomenutih odnosa i poboljšanju interkulturne komunikacije u „prevodilačkom trouglu”. Želimo
da napomenemo da naš rad predstavlja samo jednu od mogućih interpretacija ove teme, a ujedno je i po-
četak naših istraživanja o vezi između socijalnog konstrukcionizma i prevođenja u državnim službama.
Smatramo da je za bolja i konkretnija rešenja potrebna dublja analiza, kojoj planiramo da se posvetimo
u narednim radovima.
4
Naveli smo pripadnike turskog/kineskog naroda kao primer, isto kao što smo mogli da navedemo bilo koji drugi narod.
Namera nam nije da nekoga uvredimo.
Takođe, ovom prilikom smo želeli da povećamo broj istraživanja koja se bave prevođenjem u
državnim službama, istaknemo njihov značaj i, samim tim, podignemo svest javnosti o ovoj temi.
Literatura
Ber, V. (2001). Socijalni konstrukcionizam, Zepter Book World, Beograd.
Bakhtin, Mikhail, M. (1986), (1979): Estetika Slovesnogo tvorcestva. Moscow: Isskusstvo.
Bugarski, R. (2010). „Naše” i „strano“ u jeziku, Jezik i identitet, Biblioteka XX vek, Beograd.
Cameron, D. (1999). Linguistic relativity: Benjamin Lee Whorf and the return of the repressed, Critical Quarterly,
vol. 41, no. 2, pp. 153-156.
Corsellis, A. (2008). Public Service Interpreting: The First Steps. Palgrave Macmillan, Hamshire.
Đurić Bosnić, A. Časopis Interkulturalnost (Novi Sad), broj 03, Artmagazin.info. Skinuto sa sajta 7.7.2014. <http://
www.artmagazin.info/index.php?option=com_content&task=view&id=1950&Itemid=262>
Gergen, K.J. (1973). Social Psychology as History, Journal of Personality and Social Psychology 26, pp. 309-320.
Hrehovčik, T. (2009). Teaching Community Interpreting: A New Challenge? In: Milan Ferenčik an Jurag Horváth
(eds.) Language, literature and culture in a changing transatlantic world: International conference proceeding
(April 22-23, 2009) Prešov: Prešovská Univerzita, pp. 160-164. Skinuto sa sajta 15.4.2014.
<http://www.pulib.sk/elpub2/FF/Ferencik2/pdf_doc/21.pdf>
Interculturality, In Search of a Definition. Skinuto sa sajta 15.4.2014.
<http://www.lmg.ulg.ac.be/articles/intercult_en.html>
Maalouf, A. (2005). Identidades asesinas, Madrid: Alianza Editorial.
Palop-Iranzo, A. (1997). La interculturalidad: revisión conceptual. In Hernández-Sacristán, Carlos y Morant-
Marco, Ricard (eds.) Lenguaje y emigración. Valence: Université de Valence.
Requena Cadena, R. (2010). La relevancia del origen cultural del mediador/intérprete en los servicios públicos
españoles: el caso de la comunidad china, Memoria de Máster, Universidad de Alcalá.
Sales, D. (2005). Panorama de la mediación intercultural y la traducción/interpretación en los servicios públicos
en España, Translation Journal, Volume 9, No.1. Skinuto sa sajta 28.9.2013.
<http://translationjournal.net/journal/31mediacion.htm> 99
Sapir, Edward. (1958). Culture, Language and Personality. Berkeley: University of California Press.
Sremac, S. (2010). Converting into a New Reality: Social Constructionism, Practical Theology and Conversion,
Nova prisutnost 8, 1, pp. 7-27.
The Sapir-Whorf Hypothesis , The Linguist List. Skinuto sa sajta 10.7.2014.
<http://linguistlist.org/ask-ling/sapir.cfm>
Todorov, T. (2008) “Todos somos extranjeros”, El País digital, el 25 de octubre. Skinuto sa sajta <http://elpais.com/
diario/2008/10/25/cultura/1224885602_850215.html>
Valero-Garcés, C. & Lázaro Gutiérrez, R. (2005). Traducción como mediación entre lenguas y culturas.
Introducción, en: Traducción como mediación entre lenguas y culturas (Translation as Mediation or How
to Bridge Linguistic and Cultural Gaps), Universidad de Alcalá, Servicio de publicaciones, pp. 7-15.
Valero Garcés, C. & Gauthier Blasi, L. (2010). Bourdieu and Public Service Interpreting and Translation. Towards
a Social Theory in PSIT, MonTI, Monografías de Traducción e Interpretación, no. 2, pp. 2-13.
Wadensjö, C. (1995). Dialogue Interpreting and the Distribution of Responsibility, Hermes, Journal of Linguistics,
no.14, pp. 111-129.
EL CONSTRUCCIONISMO SOCIAL COMO UNA FORMA DE ENTEDER AL OTRO EN „EL

TRIÁNGULO DE INTERPRETACIÓN/TRADUCCIÓN“
Resumen
La interculturalidad es un fenómeno muy actual hoy en día que está marcando el siglo XXI y el nuevo milenio.
Consiguientemente, representa el foco de muchas investigaciones científicas, en más de una disciplinas. La
comunicación intercultural demanda nuevas estrategias científicas para esta realidad social. Una de las “soluciones”
o, más bien, necesidades, sería la interpretación/traducción en los servicios públicos. Cuando se habla de este tipo
Ivana Bošković
de interpretación/traducción, se piensa en “el triángulo de interpretación y traducción”, es decir, en la interacción

entre los proveedores de servicios, el cliente (extranjero) y el intérprete/traductor (Valero Garcés & Gauthier
Blasi, 2010: 2). El objetivo de este trabajo es relacionar el construccionismo social, una teoría relativamente
nueva en sociología y la psicología contemporáneas, con la interpretación/traducción en los servicios públicos,
y así contribuir a un mejor entendimiento de dichas relaciones. Dicho trabajo está basado en el libro de Vivien
Burr, Introducción al construccionismo social. En este trabajo se pretende detallar tanto en las características de
la interpretación/traducción en los servicios públicos, como en las del construccionismo social, con el objetivo de
establecer una relación entre dichas disciplinas. Al mismo tiempo, se procura contribuir a las investigaciones sobre
la interpretación/traducción en los servicios públicos, igual que aumentar la consciencia pública sobre el tema.
Palabras clave: interpretación/traducción, servicios públicos, Otro, construccionismo social

Ivana Bošković
Univerzitet u Beogradu, Srbija
Filološki fakultet,
boskovic.iv@gmail.com
100
Nikolina Zobenica
PODUNAVSKE ŠVABE U POLISISTEMU SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
U okviru književnosti kao polisistema (Itamar Even-Zohar) razlikuju se dva literarna sistema: nacionalna književ-
nost i prevodna književnost. Svako književno delo se automatski svrstava ili u „domaću“ ili u „stranu“ književnost,
s obzirom na to da li se radi o prevodu ili ne. Međutim, postoje i književnosti koje se mogu označiti kao hibridni
sistemi, jer one u isto vreme pripadaju i stranoj i domaćoj literaturi. Takav je slučaj sa književnošću podunavskih
Švaba u polisistemu srpske književnosti, jer ona spada i u srpsku književnost (pišu je srpski pisci na srpskom jezi-
ku) i u prevodnu književnost (pišu je nemački pisci na nemačkom jeziku), tako da ona predstavlja poseban sistem
na preseku dve kulture kojima ova književnost i pripada – srpskoj i nemačkoj. U ovom radu će se prikazati položaj
i funkcija književnosti podunavskih Švaba na periferiji polisistema srpske književnosti, njene odlike kao hibrid-
nog sistema, kao i faktori koji uslovljavaju marginalnu poziciju ove književnosti u okviru celokupnog polisistema
srpske literature.
Ključne reči: polisistem, prevodna književnost, književnost podunavskih Švaba, srpska književnost.
1. KNJIŽEVNOST KAO (POLI)SISTEM
Predstava o književnosti kao o sistemu potiče još od ruskih formalista i prisutna je i u praškom
strukturalizmu (Hermans 2010: 102). Prvi je koncept sistema uveo ruski formalista Jurij Tinjanov, koji
je isticao da elementi jednog sistema uvek postoje u međuzavisnosti sa elementima drugih sistema i
da se čitav književni i vanknjiževni svet može podeliti u višestruke strukturalne sisteme, pri čemu se i
književne tradicije i žanrovi, pa i književna dela mogu posmatrati kao zasebni sistemi. Tinjanov je uočio 101
da se bez koncepta istosti, sistema, normi, prilagođavanja, ne može prepoznati ono novo, drugačije, ono
što „mutira“ u književnosti. Njegov stav je bio da literarnost književnog dela zavisi od stepena njegove
defamilirizacije, a da njegova inovativnost doprinosi mutaciji sistema. Tinjanovljev glavni doprinos
ogleda se u tome što je proširio parametre formalizma kako bi uključio književne i socijalne norme
(književne norme, zakone produkcije, socijalne konvencije). Dovodeći u vezu književnost i vanknjižev-
ni svet, on je smatrao da treba da se analiziraju odnosi strukturalnih elemenata unutar književnog teksta,
odnos književnog teksta prema književnom redu i književnog sistema prema društvenim konvencijama.
U tom odnosu je književnost nadređeni sistem, jer ona se razvija nezavisno od vanknjiževnog, materi-
jalnog sveta koji predstavlja njenu sadržinu (Gentzler 2001: 110-114). Ova koncepcija književnosti kao
sistema ima široku primenu u nauci o književnosti, i od svojih početaka je neprestano revidirana i do-
punjavana. Svoju novu primenu je našla kada ju je izraelski kulturni teoretičar Itamar Even-Zohar uveo
i u nauku o prevođenju (Hermans 2010: 102). On je preuzeo i razradio teoriju sistema ruskih formalista
i u velikoj meri doprineo razvoju obe naučne discipline, i nauke o književnosti i nauke o prevođenju.
Even-Zoharova teorija polisistema se nadovezuje na teoriju Jurija Tinjanova o sistemu kao hije-
rarhijskoj tvorevini, o defamilijarizaciji, mutaciji i inovaciji unutar književnog sistema. Njegov ključan
doprinos je u tome što je oživeo i dalje razvio teoriju o književnosti kao sistemu i u svoja razmatranja
uključio i prevodnu književnost, njen uticaj na književni sistem u celosti, kako u dijahroniji, tako i u
sinhroniji, zatim i odnos između prevedenih dela i književnog polisistema (Gentzler 2001: 114-116). Pri
tome je Even-Zohar koristio binarne opozicije kao što su „primaran-sekundaran“, „inovativan-konzer-
vativan“, „centar-periferija“, kako bi opisao funkciju i status elemenata u okviru polisistema.
Prevodna književnost je integralni sistem književnog polisistema, ali i njen najaktivniji deo. Pre-
ma načinu na koji ciljna književnost bira izvorne tekstove i prema načinu na koji prevedena dela usva-
jaju specifične norme, načine ponašanja i politiku koja proizilazi iz veza sa domaćim ko-sistemima,
Nikolina Zobenica
prevodna književnost u okviru književnog polisistema može da bude centralna ili periferna, da raspolaže
inovativnim („primarnim“) ili konzervativnim („sekundarnim“) repertoarom. „Normalna“ pozicija pre-
vodne književnosti jeste da bude periferna i u tim slučajevima prevodilac teži tome da pronađe najbolji
gotov sekundarni model kako bi prilagodio strani tekst ciljnoj kulturi. Ukoliko prevodna književnost
zauzme centralnu poziciju, prevod često odstupa od konvencija ciljne kulture, a verovatnoća da bude
veran originalu u smislu adekvatnosti je daleko veća. Ako prevlada novi trend koji se uvodi prevodom,
repertoar prevodne književnosti može da bude obogaćen i daleko je fleksibilniji. Pri tome princip izbora
dela koja će se prevoditi zavisi od njihove kompatibilnosti sa novim pristupima i potencijalno inova-
tivnom ulogom koju ti tekstovi mogu da poprime u okviru ciljne književnosti. Pošto centralna pozicija
prevodne književnosti nije uobičajena, da bi prevedeno delo zauzelo takvu poziciju i preuzelo inovativ-
nu funkciju, potrebno je da se steknu posebni uslovi: književni polisistem mora da bude u fazi razvoja,
kad se još nije u potpunosti iskristalisao, odnosno kad je književnost još uvek „mlada“, tek formirana;
zatim kad je „periferna“ ili kad je „slaba“ u odnosu na druge književnosti, ili čak oboje. Osim toga, pre-
vodna književnost može da zauzme centralnu poziciju i u „snažnim“, etabliranim književnostima kada
se one nađu u krizi, kada nastanu prekretnice ili kada se stvore određeni vakuumi (Even-Zohar 2001:
192-196). U tom slučaju se unošenjem novih elemenata ostvaruje neophodna dinamička raznolikost
književnosti (Gentzler 2001: 118). Dakle, prevodna književnost zauzima centralnu poziciju onda kada je
u mogućnosti da popuni praznine u književnom polisistemu, ukoliko on sam u datom trenutku ne može
da obezbedi neophodnu inovativnost i raznolikost.
Jasno je da je koncepcija književnosti ili prevođenja kao vrste sistema samo način da se stekne
uvid u unutrašnju strukturu i evoluciju književnosti ili prevođenja, u njihove odnose prema spoljašnjem
svetu, tako da nikada ne treba gubiti iz vida hipotetičku prirodu tog sistema (Hermans 2010: 102).
Isto tako, ne treba smetnuti s uma da je književnost kao polisistem „kinetička tvorevina“, a ne statični
predmet kanoničara, jer u okviru tog sistema se različiti žanrovi, škole, pravci i ostalo, stalno nadmeću
za naklonost čitalaca. Književni prevodi su u tom krajnje dinamičnom makrosistemu uvek igrali važnu
ulogu i između prevoda i književne produkcije su uvek postojale kompleksne interakcije (Stolze 2011:
102
147-149) koje se podložne stalnim promenama. Jednom utvrđena pozicija prevodne književnosti ne
mora da ostane takva, jer, kako ističe Even-Zohar, socioliterarni status prevođenja zavisi od njegove
poziciju u polisistemu, kao i same prakse prevođenja. Prevođenje nije fenomen čije su priroda i granice
date jednom za sva vremena, već je to aktivnost koja zavisi od postojećih odnosa u okviru određenog
kulturnog sistema (Even-Zohar 2001: 197). Ne treba gubiti iz vida da je književnost kao sistem jedna
hijerarhijski organizovana celina koja se stalno obnavlja i zamenjuje poznato sa nepoznatim, što dovo-
di do njene stalne nestabilnosti, promene odnosa dominacije i zavisnosti, centra i periferije. Kulturne
sisteme uopšte odlikuje dinamički funkcionalizam, odnosno kompleksnost, otvorenost i fleksibilnost
(Hermans 2010: 104-106), pa ni književni (poli)sistem ne predstavlja izuzetak.
Iako u okviru teorije polisistema jedinica proučavanja može biti velika ili mala, odnosno, može da
se proučava Petrarkin ljubavni sonet u renesansnoj Veneciji ili međuzavisne umetničke scene zapadne
hemisfere, najčešće se ideja (poli)sistema izjednačava sa nacionalnom književnošću i kulturom (Her-
mans 2010: 108). U okviru posmatranja nacionalne književnosti kao polisistema, za teoriju prevođenja
je pre svega relevantno proučavanje kultura u kojima prevođenje zauzima centralnu poziciju, dakle,
„nove“, „slabe“, „periferne“ književnosti ili „snažne“ književnosti u krizi, jer u tim kulturama prevodna
književnost ima inovativnu snagu. Teorija polisistema je i proizašla iz proučavanja upravo takvih, peri-
fernih književnosti: izraelske i holandsko-belgijske.
2. TEORIJA POLISISTEMA
Pošto su periferne književnosti na zapadnoj hemisferi uglavnom književnosti manjih naroda, one
su vrlo često modelovane prema drugim, „snažnim“ književnostima iz okruženja. Preko prevodne knji-
ževnosti one imaju mogućnost da se upoznaju sa savremenim repertoarom u drugim kulturama, a to je
i izvor preraspodele i dopune alternativa u polisistemu te književnosti. Dok bogatije ili „snažnije“ knji-
ževnosti mogu da usvoje novine sa periferije u okviru svojih granica, inovativnost „slabih“ književnosti
uglavnom zavisi samo od „uvoza“ (Even-Zohar 2001: 194). Takav je bio status izraelske, holandske i
belgijske književnosti u vreme kad je počela da se razvija teorija polisistema, jer su one kao periferne
književnosti bile upućene na druge, „snažnije“ književnosti: holandska i belgijska na nemačku, francus
ku i anglo-američku, a izraelska na nemačku, rusku i anglo-američku literaturu (Gentzler 2001: 107).
Upravo zahvaljujući takvoj poziciji Izraelci su mogli da se upoznaju sa delima ruskih formalista i da
odigraju značajnu ulogu u njihovom posredovanju, budući da ruski tekstovi uglavnom nisu bili prevede-
ni, a time su bili nepoznati na Zapadu. U tome je, između ostalog, i značaj Even-Zohara.
Even-Zoharov rad je svakako relevantan za teoriju književnosti, jer ukazuje na privremenu priro-
du estetskih presupozicija, ali se smatra jednim od najznačajnijim za teoriju prevođenja, jer je otvorio
put teoriji prevođenja van preskriptivne estetike, proširo je granice tradicionalne teorije i smestio pre-
vodnu književnost u širi kulturni kontekst (Gentzler 2001: 120-123). Gideon Turi je primenio Even-
Zoharovu teoriju polisistema prilikom proučavanja istorije književnog prevođenja na hebrejski i razvio
svoju sopstvenu teoriju. Godine 1976. Turi je bio u prilici da svoje ideje prvi put predstavi holandsko-
belgijskoj grupi u Levenu (Belgija), pa se otuda ta godina smatra „istorijskim“ datumom koji je označio
početak plodne saradnje između Holanđana i Belgijanaca, s jedne strane, i Izraelaca, s druge strane
(Gentzler 2001: 106), što je dovelo i do daljeg razvoja teorije o polisistemu. Tako je, na primer, Andre
Lefevr (André Lefevere) razvio koncept sistema u književnosti i prevođenju sa naglaskom na socijal-
nim i ideološkim faktorima, a revidirana je i sociološka terminologija zahvaljujući istraživanjima Pjera
Burdijea (Pierre Bourdieu) i Niklasa Lumana (Luhman) (Hermans 2010: 102). Međutim, do značajnih
revizija same teorije polisistema nije došlo, već je ona ostala u obliku u kojem je predstavljena pre ne-
koliko decenija.
Iako je 1990. godine objavio knjigu Studije polisistema (Polysystem studies), Even-Zohar u njoj
nije dalje razvio svoju teoriju, tako da su njeni nedostaci ostali neotklonjeni. Najvećom manjkavošću
Even-Zoharove teorije se smatra formulisanje univerzalija zasnovanih na vrlo malo dokaza, odnosno
103
na malo empirijskih istraživanja, čime se uočava tendencija njegove teorije ka uopštavanju (Gentzler
2001: 119-122). Pored toga, kritičari su isticali i imobilnost polisistemskog mišljenja i odsustvo dijaloga
sa drugim teorijama. Binarne opozicije s kojima ova teorija operiše, kako ističe Hermans, ostaje slepa
za sve one ambivalentne, hibridne, nestabilne, mobilne elemente koji se preklapaju i ruše i izbegavaju
binarnu klasifikaciju. Otuda prilikom proučavanja prevođenja pored teorije polisistema treba primeniti
deskriptivnu ili manipulativnu paradigmu, Vermerovu teoriju skoposa, Pimov (Pym) interkulturni režim
ili neki drugi pristup (Hermans 2010: 102, 104). Drugim rečima, teorija polisistema treba da se poveže
sa novijim pristupima, da se revidira i uskladi sa novim tokovima u nauci o književnosti i prevođenju.
U ovom radu će se prikazati književnost podunavskih Švaba u okviru polisistema srpske književ-
nosti, imajući u vidu da podunavskošvapska književnost spada upravo u hibridne i ambivalentne siste-
me. Teorija polisistema je pogodno polazište da bi se na jednostavan način opisali kompleksni odnosi
književnosti podunavskih Švaba koja pripada delom nemačkom, delom srpskom književnom polisiste-
mu. Pri tome će se voditi računa da se prevaziđu slabosti i nedostaci teorije, a istaknu njene prednosti
prilikom prikaza odnosa različitih literarnih sistema.
3. PODUNAVSKE ŠVABE U JUGOISTOČNOJ EVROPI
„Podunavske Švabe“ („Donauschwaben“) su se naselile na područje Banata početkom 18. veka.

Uprkos njihovom uvreženom nazivu, „Švabe“ su došle iz različitih delova nemačkog govornog pod-
ručja: iz pokrajine Baden-Virtermberg, Bavarske i Alzas-Lorena, Falačke i Hesena (Bešlin 2004: 194).
Živeli su na ovim prostorima dva veka, a onda se u prvoj polovini dvadesetog veka sve promenilo.
Godine 1933. je u Štutgartu organizovana centrala za okupljanje svih Nemaca van granica Carstva, pa
su otuda svi sistematski pripremani da posluže kao „peta kolona“. Reakcija pola miliona podunavskih
Nikolina Zobenica
Švaba koji su živeli na prostorima nekadašnje Jugoslavije na ove odredbe bila je dvojaka: jedan deo je
rado prihvatio promene, drugi su im se suprotstavili. Međutim, početak i tok Drugog svetskog rata su
neminovno doveli do otuđenja među narodima koji su pre toga vekovima živeli u miru jedni pored dru-
gih, a konačna posledica je bila gubitak domovine za podunavske Švabe (Konstantinović 1999: 192) – i
za one koji su bili krivi i za one koji nisu.
Široj javnosti je dugo bilo nepoznato šta se desilo njihovim nekadašnjim susedima, jer je to bila
službena tajna i namerno se prećutkivalo da su „domaći“ Nemci kolektivno, bez sudskih presuda, prote-
rani iz svojih domova i poslati u logore, na prinudni rad, mučeni i izgladnjavani do smrti, bez lekarske i
druge nužne pomoći. Retki preživeli su uspevali da prebegnu u Austriju i dalje na Zapad (Bakić 2015).
Cela etnička zajednica iz koje su pojedinci, bilo regrutacijom bilo dobrovoljno, odlazili da ratuju za
nacističku Nemačku, postala je po završetku Drugog svetskog rata nosilac kolektivne krivice i bila je
proterana iz svoje domovine u onu „izvornu“, zbog koje je i stradala. Kažnjena je bez tačnog utvrđivanja
pojedinačne odgovornosti i krivice, mada jeste činjenica da je njen značajan deo, dobrovoljno ili pri-
silno, pasivno ili aktivno, učestvovao u zločinačkom političkom projektu (Medenica 2007). Međutim,
čak ni žene i deca nisu bili oslobođeni krivice. Iako se o njihovoj sudbini dugo nije govorilo, i ona je u
nekom momentu izronila iz potisnute prošlosti.
Diskusija o „istorijskoj neminovnosti“ ovog egzodusa je postala aktuelna tek u vreme krize zbog
raspada Jugoslavije, kada je istorija podunavskih Švaba u Srbiji postala tema više od stotinu radova na
nemačkom i srpskom jeziku, u obimnim monografijama, u kraćim ili dužim radovima i novinskim član-
cima. Raspravu o podunavskim Švabama nisu vodili samo pisci i naučnici, već i čitaoci dnevnih novina;
tako se, na primer, u listu Politika rasplamsala polemika o Švabama u Zemunu. „Folksdojčeri“ i njihova
sudbina su dugo bili tabu tema (Konstantinović 1999: 191-192, 196) i u Srbiji i u Hrvatskoj, iako su oni
nekada bili najveća nacionalna manjina u Kraljevini Jugoslaviji. Ćutanje su pre svega prekinuli intelek-
tualci, sasvim nezavisno jedni od drugih, i veze među njima su uspostavljene tak nakon što se svako
od njih dvadesetak svojim delom već izjasnio na temu podunavskih Švaba. Budući da su došli do ove
teme različitim putevima, literarna produkcija sa podunavskošvapskom tematikom u Srbiji je raznolika,
104
bogata i osebujna (Radović 2013). Iako nije zabranjena, nije joj ni posvećena pažnja.
Ne može se reći da je to slučaj samo na ovim prostorima. Proterivanje Nemaca i njihov gubitak
zavičaja posle Drugog svetskog rata su malo tematizovani i u nemačkoj književnosti (Beyersdorf 1992:
46-67). Tek na prelazu vekova su nemački pisci starije generacije koji su posle Drugog svetskog rata na-
pustili svoj zavičaj van prostora današnje Nemačke počeli da u tom iskustvu nalaze izvorište inspiracije,
među njima i oni koji su poreklom sa područja nekadašnje Ugarske (Bekić 2006: 86). U isto vreme su i
kod nas „sazrele prilike“, kako to kaže Maticki, „i došla vremena da se vratimo prevažnoj temi povratka,
posle uskovitlanih godina i raznih moralnih i sudbinskih sunovrata, koji se svakako tiču nas, ali ništa
manje i drugih naroda sa kojima delimo sudbinu na ovim prostorima, ali još više naroda koji odlučuju
o tuđim sudbinama“ (Maticki 2000: 203-204). Gotovo sinhronizovano oglašavanje nemačkih i srpskih
pisaca na ovu temu posledica je velikih političkih promena u Srednjoj i Istočnoj Evropi koje su uticale i
na književni izraz na tim prostorima. U ovim delima se često razmatraju pitanja krivice i odgovornosti,
udela pojedinaca u ratnim zločinima, stradanja nevinih, ali ne sa političko-istorijskog, pravnog i moral-
nog stanovišta, već sa čisto ljudskog. Reč je o životnim pričama, delimično zasnovanim na stvarnim, a
delimično na fiktivnim događajima.
4. KNJIŽEVNOST PODUNAVSKIH ŠVABA NA SRPSKOM JEZIKU
S obzirom na to da je književnost podunavskih Švaba u Srbiji izvorno pisana i na nemačkom i na

srpskom jeziku, kriterijumi za njeno definisanje su dvojaki: ona može da se definiše prema autoru, pa je
to prevedena književnost nemačkih pisaca koji su poreklom sa ovog područja, ili prema temi, pa je to
domaća ili strana književnost koja se bavi istorijskim događajima koji su se odigrali od vremena nase-
ljavanja Nemaca na Banat, pa sve do njihovog iseljavanja dva veka kasnije. Bilo da je presudan pisac ili
tematika, ova književnost je vremenski i prostorno jasno omeđena: dva veka u Ugarskoj. Pisci, dakle,
mogu i ne moraju da budu podunavske Švabe, jezik na kome su pisana ova dela može i ne mora da bude
nemački, ali referencijalni okvir je uvek prostor nekadašnje Ugarske od osamnaestog do dvadesetog
veka, u neposrednoj vezi sa podunavskošvapskom istorijom.
Književnost podunavskih Švaba je u polisistemu srpske književnosti prisutna i kao prevodna knji-
ževnost (uglavnom sa nemačkog jezika) i kao srpska književnost. Otuda se ona nalazi na preseku dva
sistema: strane, prevodne književnosti, i domaće, srpske književnosti i tako će ovde biti i razmatrana.
4.1. Prevodna književnost podunavskih Švaba
Književnost podunavskih Švaba pisana na nemačkom jeziku je geografsko-istorijski vezana za

prostor Jugoistočne Evrope, delove nekadašnje Austro-Ugarske, tako da prevođeni autori nisu samo
poreklom iz današnje Srbije (Johanes Vajdenhajm, Franc Huterer), već i iz Rumunije (Nikolaus Lenau,
Ilze Hen, Herta Miler) i Mađarske (Ferenc Herceg, Bela Balaž, Ervin Gvido Kolbenhajer).
Iako su se podunavske Švabe na ovaj prostor doselili početkom 18. veka, njihova prva ozbiljnija
književna ostvarenja su nastala tek u prvoj polovini 19. veka, dok je afirmacija švapskih pisaca počela
nekoliko decenija kasnije, kada su oni uglavnom odlazili u Beč i priključivali se savremenim književnim
strujanjima i modernim tokovima, dokazujući se kao pesnici, pripovedači i književni kritičari (Krčmar
2011: 46-47). Književnost ovih pisaca se uglavnom nije prevodila na srpski jezik, već se čitala u ori-
ginalu, s obzirom na veliki procenat čitalaca koji je tada vladao nemačkim jezikom. Međutim, kako je
vremenom sve više rastao broj obrazovanih čitalaca koji nisu znali nemački jezik, povećavala se potreba
za prevođenjem ovih dela na srpski.
Među tim piscima se svakako ističe podunavski Švaba iz rumunskog dela Banata, Nikolaus Le-
nau (1802-1850), pesnik kasnog romantizma i autor jedne verzije Fausta (Beutin 2008: 229, 250, 256).
Njegove pesme su prevođene na srpski jezik u časopisu Brankovo kolo, koji je izlazio od 1895. do 1914.
godine (Kostić 1974), dakle, još pre dvesta godina, a prevodio ih je i Branimir Živojinović u drugoj po- 105
lovini dvadesetog veka (Kalođera-Petrović 2009). Godine 2002. sastavljen je i spisak prevoda Lenauo-
vih pesama u Banatu (Topalović; Bobik 2002), tako da s obzirom na pažnju koja mu je posvećena, može
se reći da je Lenau najpoznatiji podunavski Švaba starijeg perioda kod nas. Čak je i njegovo poprsje u
Gradskom parku u Vršcu, postavljeno 1912. godine i sklonjeno 1944, ušlo u čuvenu pesmu Vaska Pope
Čas iz pesništva, zahvaljujući kojoj je i vraćeno u park 2002. godine.
Od drugih podunavskošvapskih pisaca iz Rumunije u srpskoj literaturi se pominje nemačka spi-
sateljica Ilze Hen (Ilse Hehn, Lovrin 1943-), koja je učestvovala na Evropskom Fejsbuk pesničkom
festivalu u martu 2012. godine u Novom Sadu i tom prilikom predstavila svoju poeziju čitalačkoj publici
u Srbiji (Evropski fejsbuk pesnički festival 2012). Iste godine su njeni tekstovi izašli u izboru pesama
četiri nemačka pesnika, u originalu i u prevodu (Hübel; Hehn; Herzog; Kerler 2012). Recepcija dela ove
autorke je pre bila slučajna, budući da ona nije recipirana kao predstavnica podunavskošvapske književ-
nosti, već kao savremena nemačka spisateljica.
Kao i Hen, i Herta Miler (Müller, Ničidorf 1953-) je rodnu Rumuniju napustila decenijama posle
završetka Drugog svetskog rata (1987). Iako su njena dela bila dostupna na srpskom jeziku i pre dode-
ljivanja Nobelove nagrade, do 2010. godine su prevođena mahom njena kraća ostvarenja (Kod nas u
Nemačkoj 1955/ 2010, Crveni cvet i prut 1955/ 2010, Na vrhovima prstiju 1989, Na železničkoj stanici
1989, Čovek koji nije jeo 1989, Udovica 1989, Onaj ko samo dotiče vazduh, ne otputuje nikud 1989,
Radni dan 1992, Crni park 1992, Moja porodica 1992, Posmrtni govor 1992). U tom periodu je preve-
den samo jedan njen roman, Remen, prozor, orah i uže (2002). Nakon što je Milerova dobila Nobelovu
nagradu (2009) usledili su prevodi više kraćih tekstova (Mačke na parkingu 2010, Svaka reč o vrzinom
kolu ponešto zna 2010, Kada sam došla sa saslušanja 2010), ali i više njenih romana (Čovek ti je veliki
fazan na ovome svetu 2010/ 2011 i Ljuljačka daha 2010). Budući da je Herta Miler sada postala poznata
široj javnosti – što pre toga nije bio slučaj (Tomić 2009: 14) – usledili su i napisi o njoj: poneki kritički
Nikolina Zobenica
glasovi su bili mišljenja da nagrada nije zaslužena kvalitetom njenih književnog dela („Herta Miler:
Nova Nobelova bruka“ 2009), već je njen izbor zasnovan na kriterijumu „političke korektnosti“. Među-
tim, bilo je i objektivnih, informativnih tekstova (Sretenović 2009), čiji autori su nastojali da čitaocima
približe i ličnost i delo ove Nobelovke (Vlahović 2011; Vukčević 2010). Otuda je Herta Miler podu-
naskošvapska autorka koja je najintenzivnije recipirana u Srbiji posle Nikolasa Lenaua, ako se uzme u
obzir broj prevedenih dela i objavljenih napisa o njoj.
Dela dva mađarska pisca, jednog švapskog porekla, Ferenca Hercega (Herczeg Ferencz, rođ.
Franz Herzog, Vršac, 1863–Budimpešta, 1954), i jednog jevrejskog porekla, Bele Balaža (Béla Balázs,
rođ. Herbert Bauer, Segedin, 1884–Budimpešta, 1949), uglavnom su recipirana na mađarskom jeziku,
mada ima i nekoliko prevoda na srpski jezik. Pripovetke Đurkovićeve ćerke Ferenca Hercega prevedena
je još krajem 19. veka sa mađarskog na srpski jezik (Herceg 1895), kao i njegov roman Mladi Đurkovi-
ći (Herceg 1901). Međutim, da Herceg nije pisac nestao u prošlom veku, svedoči i dvojezični zbornik
radova posvećen ovom autoru (Herczeg Ferenc tanácskozások 2003). Bela Balaž je zapažen zbog svoje
delatnosti u domenu filma, sa člankom Značaj: Vrednost (Bergman; Balaž 2003) i esejom Filmska kul-
tura (Balaž 1948). Međutim, na srpski je prevedena i njegova drama u četiri čina Poslednji dan (Balaž
1914) i članak Dnevnik: Subotica, 1915 (Balaž 1984). S obzirom na to da su dela ovih autora nemač-
kog porekla prevedena sa mađarskog, njihova pripadnost podunavskošvapskoj književnosti je donekle
diskutabilna, što nije slučaj sa jednim drugim podunavskošvapskim piscem koji je rođen u Mađarskoj,
Ervinom Gvidom Kolbenhajerom (Erwin Guido Kolbenheyer, Budimpešta 1878-1962). Ovaj pisac nije
podlegao mađarizaciji i pisao je na svom maternjem, nemačkom jeziku. Od njegovih brojnih romana,
pripovedaka, drama i pesama sa nemačkog jezika na srpski su prevedene samo Božićne priče (Kolben-
hajer 1943).
Kad je reč o podunavskim Švabama iz Rumunije i Mađarske, oni su recipirani kao strani autori,
bez ikakvog odbijanja ili velikog interesovanja. Njihova lična istorija i istorija zajednice kojoj pripadaju,
tema odlaska, bilo svojevoljnog bilo prisilnog, tema povratka u zavičaj i slično, nisu u centru pažnje.
Međutim, kad je reč o podunavskim Švabama iz Srbije situacija je drugačija.
106
Među podunavskim Švabama koje su rođene na području Srbije, svakako se ističe ime Johane-
sa Vajdenhajma (Johannes Weidenheim, rođ. Ladislaus Jakob Johannes Schmidt, Bačka Topola 1918,
umro u Bonu 2002). Čitalačka publika u Srbiji se mogla upoznati sa ovim piscem pre svega zahvaljujući
profesoru nemačke književnosti i prevodiocu Tomislavu Bekiću (1935-2008), koji je preveo njegove
pripovetke Letnja svetkovina u Mareziju, Slatki kolač svetog Save, Panonska novela, Poema o prašini i
Profesor Severa, zatim ceo roman Povratak u Marezi i tri poglavlja iz Vajdenhajmovog poslednjeg ro-
mana Marezi: Jedno detinjstvo u jednom podunavsko-švapskom selu, koja su objavljena pod naslovom
Tri priče. Radnja svih ovih dela odigrava se u Mareziju koji nosi crte zavičajnog grada i pisca i prevo-
dioca, grada Vrbasa. Nakon prevoda Vajdenhajmovih tekstova usledili su i napisi o autoru i delu, kako
bi se javnost upoznala sa ovim u Srbiji skoro sasvim nepoznatim piscem. Na najveći odjek je svakako
naišla Panonska novela: Životna povest Katarine D, s univerzalnom temom gubitka zavičaja. Zanima-
nje je izazvao i roman Povratak u Marezi, roman sa „svetskom temom“ povratka izgnanika u zavičaj,
kojeg muči „čežnja za zavičajem, susret sa uspomenama“ (Zobenica; Beli-Genc 2010: 1149-1156).
Vajdenhajm je nesumnjivo najzastupljeniji podunavskošvapski pisac u Srbiji, i to pre svega zahvaljujući
prevodiocu kao posredniku između dve kulture kojima je i sam pripadao, budući da je Bekićeva majka
bila Nemica, tako da je i njegovo zanimanje za ovog autora uslovljeno ličnim iskustvom.
Značajnu ulogu u posredovanju između dva Vrbašanina, pisca Vajdenhajma i prevodioca Bekića
je odigrao Franc Huterer (Radović 2005: 4), koji je i sam bio podunavski Švaba iz Srbije (Franz Hutte-
rer, Futog, 1926-2001). Od Franca Huterera su prevedena samo tri teksta, Ruže (Huterer 1997), Stari rit
(Huterer 2003) i Noćne ptice (Huterer 2006). U intervjuu sa Nenadom Stefanovićem, Huterer je ispričao
i svoju biografiju koja je objavljena pod naslovom Dvorci i logori dunavskog sliva (Stefanović 2007:
20-26). Ovo je pisac kojem bi srpska javnost trebalo da posveti više pažnje, budući da je sa ovih prostora
i da na osnovu ličnog iskustva može da svedoči o životu i svetu kojeg više nema, a deo je ne tako daleke
zajedničke prošlosti.
U medijima su prisutni i drugi pisci podunavskošvapskog porekla koji su rođeni u Srbiji, ali čija
dela do sada nisu prevođena. Tako Tomislav Bekić pominje Franca Bala, koji je takođe poreklom sa ovih
prostora (Franz Bahl, Čelarevo 1926-) (Radović 2005: 4), ali njegova dela još uvek nisu recipirana na
srpskom jeziku. Na zvaničnoj prezentaciji Bele Crkve predstavljena je Mari Ojgeni Dele Graci (Marie
Eugenie Delle Grazie, 1864-1931), pesnikinja rodom iz Bele Crkve, koja je živela i pisala u Beču. Iako
je više puta nagrađivana za svoj spisateljski rad, iako su njena dela prevedena sa nemačkog jezika na
ruski, češki, poljski, švedski i flamanski (Ličnosti Bele Crkve 2007), njena dela nisu prisutna u srpskoj
književnosti. Isto tako, prvo poglavlje memoara Žrtve rata, sećanje na detinjstvo (Casualty of War,
a Childhood Remembered, 2003) Amerikanke podunavskošvapskog porekla Luize Lang Oven (Luisa
Lang Owen, Ostojićevo 1935-), u kojima su prikazana njena sećanja na iskustva u logoru Knićanin
(1945-1948) objavljeno je u originalu na internet stranici Društva za srpsko-nemačku saradnju (Owen
2003), ali nije prevedeno na srpski jezik, kao ni njeno sledeće delo, zbirka poezije na nemačkom jeziku
(Des Bischofs Kleid 2011), za koju je održana promocija u maju 2013. godine u Kikindi i koju je ilu-
strovao austrijski slikar iz Vršca, Robert Hamerštil („Des Bischofs Kleid“ Luise Lang Oven u Kikindi
2013).1
Da li će prisustvo ovih pisaca u medijima podstaći prevodioce da se pozabave njihovim delom,
ostaje otvoreno pitanje, ali je izvesno da je broj pisaca podunavskošvapskog porekla čija dela su se
prevodila u prethodna dva veka veoma mali. Prevodna podunavskošvapska književnost zauzima krajnje
periferni deo prevodne književnosti u Srbiji, a samim time i polisistema srpske književnosti. Situacija
je nešto drugačija kada je reč o „domaćoj“ podunavskošvapskoj književnosti pisanoj na srpskom jeziku.
4.2. Podunavske Švabe u srpskoj književnosti
Iako su se srpski pisci podunavskim Švabama bavili još sedamdesetih (Mladen Markov: Žablji
skok 1974, Banatski voz 1979) i osamdesetih godina dvadesetog veka (Momir Čalenić: Tuđe godine
1981, Miroslav Popović: Sudbine 1984, Borislav Mihajlović Mihiz: Kako je feter-Mihl postao gazda u 107
kući 1989), intenzivnije bavljenje ovim temama u srpskoj književnosti počinje tek devedesetih godina
prošlog veka (Miodrag Maticki: Idu Nemci 1994, Viktorija Aladžić: Ana 1998, Nenad Stefanović: Jedan
svet na Dunavu 1996) i nastavlja se u prvim decenijama novog milenijuma u daleko većem broju (Ne-
nad Stefanović: Zemlja u koferu 2007, Nenad Novak Stefanović; Stefan Bart: Dijalog Srbina i Nemca
na Dunavu 2013, Slobodan Elezović: Fric 2004, Dragi Bugarčić: Sporedna ulica 2006, Gatalica: Ha-
merštil ili mirovanje: Roman über Robert Hammerstiel 2013, Slepi spomenik 2014, Dragi Bugarčić; Na-
dežda Radović: Krsta na vršačkom Šinteraju 2014, Nemanja Rotar: Netrpeljivost 2006, Živan Ištvanić:
Crni baron 2008, Nadežda Radović; Dobrila Sinđelić-Ibrajter: Dunavske Švabice I i II 2001, Uglješa
Šajtinac: Banat 2007, Igor Marojević: Majčina ruka 2011, Tomislav Ketig: Duga senka svitanja 2007,
Stjepan Seder: Prvoj smrt, drugoj patnja, trećoj hleb 2002, Plitki grobovi 2006). Autori i likovi ovih dela
su mahom iz Vojvodine, gde su podunavske Švabe uglavnom i živele.
U zbirci pripovedaka Žablji skok (1974) Mladen Markov (1934-2015) opisuje vojvođanski ratni
i poratni život, uz upotrebu brojnih lokalizama, nemačkih reči i ostalih izraza nastalih za vreme oku-
pacije. Dok je pisao ovu knjigu na temu folksdojčera i zla u ljudima, istraživao je ko su bili direktni
izvršioci zločina, ubice, kojoj socijalnoj strukturi su pripadali. Profesionalno su se time bavili mahom
najniži, nepismeni ljudi, seoske lude, šizofreničari, umno zaostali, uglavnom oni koji su od života nečim
1
Da se sećanja na detinjstvo u logorima Srbije ne može zaboraviti, koliko god je vremena prošlo i bez obzira na udaljenost
od zavičaja, svedoči i reakcija spisateljice Roze Špajdel (Rosa Speidel, 1943-), koja je takođe rođena u Srbiji (Bačka),
ali živi u Nemačkoj od 1954. godine. Njen roman o stradanjima podunavskih Švaba u Vojvodini posle Drugog svetskog
rata, Prekomerna doza (Überdosis, 2011) nije zapažen u srpskoj javnosti, ali je objavljen njen članak u novinama Danas
o „šizofreniji nacionalnog ponosa“, povodom vandalizma nad spomenikom nastradalim podunavskim Švabama u logoru
Gakovo, u kojem je i sama provela izvesno vreme kao dete. Članak završava teškim rečima koje pokazuju da rane nisu
zacelile, uprkos vremenskoj i prostornoj udaljenosti: „Jesmo li tamo ’dole’ očekivali nešto drugo? Jeste, reći će jedni. Mi
imamo prijatelje u Srbiji i oni su drugačiji. Ne, reći će drugi. Mi imamo neprijatelje u Srbiji i oni su baš takvi“ (Speidel 2012).
Nikolina Zobenica
prikraćeni. Osim toga, Markov ima i svoja sećanja na ta vremena, kad su u Banatu raspoređivali vojnike
Vermahta po kućama koji su bili bolji od folksdojčera, mada ni oni nisu svi bili fašisti (Veličković 1991:
38). Njegova namera nije bila da optužuje, već da prikaže događaje i osećanja iz prohujalog vremena.
Markov je bio prvi koji je „problematiku sudbine jugoslavenskih Nijemaca značajnije uvrstio
u svoja djela“, u ovoj zbirci u kojoj su prikazane godine Drugoga svetskog rata u južnom Banatu. U
središtu je problem koji je jednako moralan i psihološki: šta je dovelo do toga da se ljudi, do rata mirni
sugrađani i susedi, Nemci, Srbi i drugi, međusobno obračunavaju i mrze do istrebljenja. Iako uglav-
nom govori o postupcima folksdojčera prema susedima, Markov likove ne prikazuje koristeći crno-belu
tehniku. Nakon objavljivanja zbirka je ocenjena kao prvi pravi obračun s folksdojčerima u srpskoj i
jugoslovenskoj književnosti, izazvala je dosta polemika time što je otvorila pitanje položaja i sudbine
(Geiger 2009: 22-23, 29-30). Međutim, Markov se time nije dao omesti, već je nastavio i dalje da piše
na istu temu.
U zbirci pripovedaka Srednje zvono, koja je objavljena 1979, a u kasnijim izdanjima je naslov-
ljena Banatski voz/ Srednje zvono, neke pripovetke se takođe bave problematikom folksdojčera (Geiger
2009: 30) U pripovetki Banatski voz slika se atmosfera za vreme okupacije koja je odjednom poremetila
dotadašnji način života i odnose među ljudima. Prikazujući etape ratnog putovanja vozom kroz Banat,
Markov prikazuje okolnosti rata, ali daje i složenu i upečatljivu priču o ljudskoj prirodi (Pavković 2003:
6). Iako su u pripovetki prisutni pripadnici različitih naroda, njihovi postupci i njihova priroda nemaju
mnogo veze sa njihovom etničkom pripadnošću, jer iako u voz prvo ulaze Srbi, pa Slovaci, Mađari i na
kraju Nemci, svi se oni isto ponašaju (Markov 2003: 9-16). Ipak su sve to - Banaćani.
Markov u svojim pojedinim pripovetkama prikazuje surove postupke domaćih Nemaca prema
stanovništvu, prema njihovim komšijama, ljudima koje su dobro poznavali i s kojima su odrastali i pre
rata zajedno živeli i radili: u priči Cadik među odabranima opisuje stradanje Jevrejina kojeg naročito
kinji njegov komšija Feri Antonović (Markov 2003: 17-38), a u priči Služba Adolfine Froman (Markov
2003: 55-63) prikazuje lik daktilografkinje kao predstavnika zadrtih sledbenika nacionalsocijalizma.
Međutim, Markov ne gubi iz vida ni humanu stranu koju su pojedini Nemci nekada pokazivali, kao
108
nemački vojnik Vermahta iz priče U očekivanju komisije, za kojeg su deca mogla da kažu kako je „nji-
hov Nemac dobar“, jer im je dao čokoladu, pomagao je u kući, oko kuhinje, dece i životinja (Markov
2003: 192-195). Tu je i lik uplašenog, mladog „žutog“ vojnika kojeg Milutin Raspopović, poznatiji kao
Čibuklija, treba da strelja u priči Kolači za glavatog, ali ne nalazi u sebi snage za to (Markov 2003: 147-
149). Markov nije davao ulepšanu, već realnu sliku događaja za vreme okupacije, pa čak ni Srbi u ovim
pripovetkama nisu samo žrtve, već i među njima ima izdajica i doušnika kao što je Jelisaveta Ovčarov u
priči Žablji skok (Markov 2003: 85-104). Markov i u kasnijim pričama kritički pokazuje godine života
u vreme socijalizma, sasvim nepristrasno, iz perspektive i malih ljudi, ali i onih koji su se uspeli na
društvenoj lestvici.
Momir Čalenić objavio je 1981. godine roman Tuđe godine, u kojem prikazuje ljude i događaje
pred kraj Drugog svetskog rata u jednom selu blizu Novog Sada, pri čemu je posebnu pažnju poklanjao
prikazivanju likova i sudbina domaćih Nemaca. Radnja samog romana traje dve nedelje, koliko i dopust
nemačkog vojnika Hansa Majera. U romanu se prikazuju životni putevi nemačkih porodica i drugih
stanovnika u selu u tom presudnom periodu (Geiger 2009: 42-43). Tada je došlo do razdvajanja na naci-
onalnoj osnovi, uprkos viševekovnom zajedničkom životu na ovim prostorima.
Prvi roman golootočanina Miroslava Popovića Sudbine nastao je 1983. godine, ali je bilo teško
objaviti ga. Čak ni recenzija Aleksandra Tišme nije pomogla da knjiga ugleda svetlo dana, dok rukopis
nije došao do pesnika Ivana V. Lalića, kojeg je jedan beogradski operski pevač, takođe golootočanin
ubedio da se knjiga štampa. Knjiga je objavljena 1984. godine i dobila je Nolitovu nagradu (Stamen-
ković 2008). Popović u ovom romanu daje svojevrsnu hroniku tipičnog panonskog grada, fikcional-
ne Nove Palanke u kojem neki autori prepoznaju njegov zavičajni Zemun. Roman je napisan u stilu
kontemplativnog psihološkog realizma, sa nekoliko isprepletenih priča, nizom likova, i prati nekoliko
etničkih grupa, Srbe, Jevreje, Nemce, te njihove pojedinačne i kolektivne sudbine u vreme pre i na po-
četku Drugog svetskog rata (Geiger 2009: 45). Njegovo stvaralaštvo pokazuje dodirne tačke sa opusom
Johanesa Vajdenhajma.
Književnik, kritičar i scenarista Borislav Mihajlović Mihiz (1922, Irig–1997, Beograd) napisao
je i jednu priču o folksdojčerima. Pripovetka Kako je feter-Mihl postao gazda u kući prvo je objavljena
u Književnim novinama 1989. godine, a zatim u knjizi zapisa Autobiografija o drugima 1990. godine.
Autor prikazuje sudbinu banatskih Švaba pred kraj i nakon Drugog svetskog rata, sudbinu običnih ljudi,
seljaka, njemu poznatih ili nepoznatih, s kojima je slučajno dolazio u dodir. Kao svedok vremena, oštro i
s gorčinom se prisećajući tih dana on posebno pominje tragične sudbine u pančevačkom logoru domaćih
Švaba, žena, dece, staraca, seljaka i sirotinje koji su ostali u svom zavičaju (Geiger 2009: 53). I ovde se
vidi da su često stradali nevini, oni koji nisu učestvovali u zločinima, već su samo bili pripadnici odre-
đene etničke zajednice.
Roman Idu Nemci (1994) Miodraga Matickog (1940– ) je izazvao najveću pažnju čitalačke pub
like i kritike i doživio je čak i drugo izdanje (2003). Tema romana je egzodus banatskih Nemaca po
završetku Drugog svetskog rata koji su doživeli kolektivnu odmazdu za posledice postupaka njihove
matične zemlje, fašističke Nemačke. Spletena u nerazmrsivo klupko zločina i kazne, krivice i osvete,
uzroka i posledica, otpora prema zločinu ili aktivnog ili pasivnog učešća, ova tema je ostala teško savla-
diva čak i sa dotadašnje poluvekovne distance. U vreme kada je roman nastajao ova tema je dobila još
jednu novu, sudbonosnu dimenziju: baš tada je Nemačka među prvima povlačila jednostrane, presudne
poteze koji su vodili raspadu Jugoslavije. Mnogi su imali utisak da je reč o revanšizmu i osveti za isto-
rijski poraz u Drugom svetskom ratu. Ta dvostruka perspektiva ove teme nagoveštava se i u naslovu
romana – sintagma „idu Nemci” podrazumeva, zapravo, dvosmerni tok događaja: odlazak, odnosno
egzodus Nemaca iz Banata po završetku Drugog svetskog rata, ali i njihov povratak na srpski životni
prostor devedesetih godina prošlog veka. Ljudska stradanja prikazana u romanu su i onda i sada bila
uslovljena ideološkim razlozima, ali Maticki je uspeo da težište radnje prenese sa ideološkog na ljudski
plan i tako sve što se sa čovekom i oko njega zbiva dobija univerzalno značenje (Tutnjević 2010: 33).
Time ovo više nije priča samo o jednom narodu, već o čovekovoj sudbini uopšte, iako je njeno polazište
109
u bliskoj i autoru poznatoj prošlosti.
Maticki je u ovom romanu opisao sudbinu banatskih Nemaca u Vršcu i rodnom Velikom Središtu.
Glavni lik romana je bečki novinar Ervin Friš koji je devedesetih godina 20. veka dobio zadatak da na-
piše nekoliko priloga o banatskim Nemcima. Nakon što je otputovao u Banat, u zavičaj svojih predaka,
započinje neobična priča s brojnim retrospekcijama na 1944/45. godinu (Geiger 2009: 43). Prošlost i
sadašnjost se neraskidivo prepliću, što potvrđuju i druga dela u kojima se obrađuje ova tematika.
Krajem prošlog i početkom novog veka sve više pažnje se posvećuje podunavskim Švabama i
njihovoj istoriji, tako da raste i broj dela u kojima se oni tematizuju. Viktorija Aladžić je u svojoj kratkoj
priči Ana (objavljenoj u zbirci pripovedaka Sunčani grad, 1998. godine) opisala stradanja Nemaca u
jednom logoru u Bačkoj, u Titelu. Ovaj logor je postojao sve do 1953. godine (Babin 1999: 82), iako je
to malo poznata činjenica u široj javnosti.
Veliki proučavalac i poznavalac podunavskošvapske istorije i kulture, Nenad Stefanović (1961,
Beograd– ), objavio je 1996. godine knjigu o podunavskim Švabama pod naslovom Jedan svet na Du-
navu. Knjiga je proizašla iz intervjua sa podunavskim Švabama koje su lično ispričali svoje životne
sudbine ili su o njima pisali drugi (npr. Zoran Žiletić i Goran Nikolić). Godine 2007. je objavljen svoje-
vrstan nastavak ove knjige, Zemlja u koferu, u kojoj se prikazuje sudbina podunavskih Švaba u Americi
(Radović 2007), a Nenad Novak Stefanović je zajedno sa podunavskim Švabom rođenim u Futogu, a
koji danas živi u Erlangenu, Stefanom Bartom (Stefan Barth), vodio razgovore koji su zabeleženi u
knjizi Dijalog Srbina i Nemca na Dunavu (2013). To su priče o prošlosti, o tabuima sadašnjosti, ali o
budućnosti, o preprekama koje Nemačka postavlja Srbiji na putu ka Evropskoj uniji (Radović 2013).
Ovim delom su sagovornici nastojali da prevaziđu ogroman jaz koji je nastao između Nemaca i Srba, a
koji nije oduvek postojao, o čemu svedoče brojni primeri izneseni u delu. Pored Stefanovića, i mnogi
drugi srpski pisci su počeli se okreću nekadašnjem zajedništvu podunavskih Švaba i Srba, pre svega u
Vojvodini.
Nikolina Zobenica
Često su to priče posvećene podunavskim Švabama u rodnom gradu pisaca i sadrže lokalne crte.
Vrbašanin Slobodan Elezović (preminuo prošle godine) u svojoj pripovetki Fric, objavljenoj u zbirci
Latice nezaboravka (2004), tematski se nadovezuje na svog zemljaka i prethodnika Johanesa Vajdenhaj-
ma. Time se oživljava zaboravljena prošlost ovog vojvođanskog grada.
Dragi Bugarčić se u romanu Sporedna ulica (2006) bavi stradanjima Nemaca u Vršcu, a u svom
najnovijem delu Gatalica: Hamerštil ili mirovanje: Roman über Robert Hammerstiel (2013) čitaoci-
ma predstavlja poznatog austrijskog slikara Roberta Hamerštila (1933, Vršac– ). Posvećena „Senima
Michaela Weiferta“, ova biografija je otvorena citatom Serena Kjerkegora: „Ponavljanje i sećanje su
isti pokret, samo u suprotnom smeru. Jer, ono čega se sećamo jeste bilo, ponavlja se unazad, dok se,
naprotiv, pravo ponavljanje seća unapred.“ (Bugarčić 2013: 7) Drugim rečima, da se ne bi ponovilo,
neophodno je sećati se.
Usledila je dokumentarna knjiga u saradnji sa Nadeždom Radović Krst na vršačkom Šinteraju
(2014) u kome su sabrani novinski tekstovi i polemike povodom inicijative da se posleratno stratište
vršačkih Nemaca na stočnom i psećem groblju poznatom pod nazivom Šinteraj, dostojno obeleži krs
tom. Drugi deo ove knjige čine svedočenja Nemaca logoraša i prognanika. Sledeće Bugarčićevo delo,
roman Slepi spomenik (2014), predstavlja novo poglavlje ove tragedije. U ovom romanu se u paralelnim
pripovedačkim linijama prate ratne i poratne sudbine Gerharda Šmita, Tereze Veber i Beatriks Fiksman,
koja bez uspeha pokušava da ubedi predsednika opštine da podigne krst na Šinteraju. Beatriks, Gerhard
i Tereza razgovaraju u Vršcu i Beču sa novinarkom N. R. i urednikom lokalne vršačke televizije, Bra-
nislavom Lazinom. Mučne sudbine i povesti o detinjim nadanjima i željama prekinutim ratom i pro-
gonstvom, ljubav prema rodnom gradu, želja da se patnja i mučeništvo ne zaborave, suprotstavljeni su
ravnodušnosti i kalkulantstvu lokalnog moćnika koji čuva svoju karijeru i primer je sveprisutnog siro-
maštva duhom, nesposobnosti da se izmakne iz ustajalog mrtvila provincijalizma. Otuda je i podnaslov
romana Filosofija nove palanke ili Nova filosofija palanke, a njegovo bliže određenje glasi: „Roman o
događajima sredinom dvadesetog veka s početka trećeg milenijuma i u hromom vremenu“. Već na po-
četku se najavljuje da se i u ovoj sumornoj knjizi prepliću prošlost i sadašnjost, glasovi različitih ljudi,
110
snažna tenzija i emocije (Bakić 2015). One guše čoveka upravo zato što nisu izrečene.
Nemanja Rotar u romanu Netrpeljivost (2006) slika život za vreme i posle Drugog svetskog rata
u Pančevu. Ovo je potresna priča o dvoje mladih ljudi, Srbinu i Nemici, koji usred Drugog svetskog rata
pokušavaju da sačuvaju ljubav i veru jedno u drugo, uprkos sveopštem potčinjavanju volji svetskih dik-
tatora. Njihov individualizam se opire i istrajava u vremenu kada je to najmanje poželjno i kada se svaki
otklon od unapred zadate matrice ponašanja plaća glavom. Roman je baziran na istinitoj priči, a glavna
mesta radnje su Pančevo i Banat, mada se radnja panoramski širi na prostore Evrope, Rusije i Amerike.
Nekoliko paralelnih životnih priča jasno i nedvosmisleno svedoče o usponima i porazima ljudskog duha
u najkritičnijim trenucima ljudske egzistencije. Vrednost ovog romana je zapažena još dok je bio u ru-
kopisu, te je Rotar za njega dobio Pekićevu stipendiju 2005. godine (Trailović 2006). Preplitanje istine i
fikcije karakteristika je niza književnih dela koji se bave podunavskošvapskom tematikom.
Živan Ištvanić u romanu Crni baron (2008) prikazuje svoju rodnu Belu Crkvu. Napomena na
početku romana ne ostavlja prostora za nagađanje: „Radnja u ovom romanu bazirana je na istinitim
događajima, zasnovanim na istorijskog i arhivskoj dokumentaciji i sećanjima pojedinaca. Sve ličnosti
u romanu stvarne su.“ (Ištvanić 2008: 4) Stvarne ličnosti u ovom romanu, kao i u životu, u sebi nose
mnoštvo protivrečnosti, unutrašnjih ambivalentnosti, nejasnih i neprozirnih stanja svesti (niko nije ni
sasvim dobar ni sasvim loš), dok se literarni likovi vrte oko osa dobra i zla u nastojanju da budu što
konzistentniji i bliži zamišljenom identitetu. Razlika između slike o sebi i slike koju drugi imaju o nama
uvek je velika i upravo ta razlika je izvorište najvećeg broja konflikata među ljudima. Da bi se razumeli
razlozi ‘drugog’ treba sa nivoa pojavnog ući u one skrivene, zapretene hodnike lavirinta podsvesti. Išt
vanić taj problem rešava hvatajući sitne ljudske geste, one koje nas odaju, detalje vršnjačkih razgovora,
malovaroške priče koje svi znaju, ali o kojima se ipak ćuti. On detektuje tragove koji u mladićkim igra-
ma, nadmetanjima, podvalama vode ka čoveku koga će rodni grad godinama videti kao inkarnirano zlo,
ka ‘Crnom baronu’, advokatu Francu Kunu, čija slika se nalazi na koricama knjige. U skladu sa vlastitim
životom, Ištvanić iznosi i promišlja sakupljene činjenice koje optužuju ovog doslednog hitlerovca, ma-
sovnog ubicu Srba i Jevreja i navodeći činjenice progovara o ‘tajni’ koju je Franc Kun, ne osvestivši je ni
sâm sasvim, poneo u grob: da su dve jedine žene koje su mu pružile ljubav i zadovoljstvo u životu, dve
rođene sestre, prostitutke Ana Helebrand i Fani Braun, bile Jevrejke i da je posle njega na ovom svetu
njegovu lozu nastavio sin Jevrejin. Na taj način je kosmička pravda zadovoljena barem na simboličkoj
ravni, jer zločinac umire, a njegovo krvavo blago vraća se u ruke pripadnika naroda od kojeg je oteto.
Njegovi saučesnici u zločinima su izigrani, a razotkrivena je i tajna o promeni identiteta hiljadu i dvesta
belocrkvanskih Nemaca. Ištvanić čitaoce navodi da shvate da tek kad mnogo znaju, mogu razumeti ko-
liko malo znaju. Ni na osnovu višedecenijskog traganja ne može se doneti jednoznačan sud o prošlosti,
a sve što bi trebalo da bude istorijski relevantno pokazuje se kao pohabano i banalno. Autor je izlaz
pronašao napisavši triler sa elementima kostimirane sapunice u kojoj se pojavljuju najrazličitiji likovi
(uvaženi advokati, notari, sudije, generali, lokalne prostitutke, lezbejke, denuncijanti, karijeristi, sitne
šićardžike...), ljudi čas dobri čas zli, roman u kojem iz malih sukoba i mladićkih nadmetanja nastaju
velika zla ukoliko se stvori prilika za to. Tada smrt preplavljuje život i sve vrednosti prestaju da važe.
Glavni junak i sam postaje zatočenik i žrtva ideja u čiju službu se stavio (Radović 2009).
Radnja je fokusirana na kratak vremenski interval u istoriji Bele Crkve, na 27. septembar 1944,
dan u kojem je polovina nemačkog stanovništva Bele Crkve zauvek napustila grad po striktno utvrđenoj
proceduri i planu. Kad opisuje atmosferu tog dana Ištvanić ne prikriva svoja osećanja, a iznad njegovih
redova lebdi: dobili ste što ste zaslužili. Da je knjiga objavljena 1995. godine, kada je i napisana, pred-
stavljala bi primetan pomak u odnosu na diskurs koji je do tada vladao. Međutim, s knjigama Nenada
Novaka Stefanovića, Nemanje Rotara, Dragog Bugarčića, Uglješe Šajtinca, Tomislava Ketiga i drugim
književnim i publicističkim tekstovima, težište diskursa se pomera na mogućnost pomirenja, uz razma-
tranje problematike kolektivne krivice. Umesto dinamike žrtva-zločinac koja stalno proizvodi večno
vraćanje istog, u svim ovim knjigama lebdi intencija: obelodaniti, razumeti, pružiti ruku, graditi svet u
kome se slični scenariji neće ponavljati (Radović 2009). U tom smislu treba shvatiti i Kjerkegorov citat
kod Bugarčića: od sećanja se ne može pobeći. Ukoliko se sa njim ne raščisti u prošlosti, ono će nas pro-
111
ganjati u budućnosti. Očigledno istorija podunavskih Švaba u Srbiji nije samo tema za sebe, priča samo
jednog naroda, već su to životne priče koje dobijaju na opšteljudskom značaju.
U romanu Dunavske Švabice I i II (2001) Nadežda Radović i Dobrila Sinđelić-Ibrajter prikazuju
žensku perspektivu života podunavskih Švaba. Knjiga je nastala kao deo međunarodnog projekta Seća-
nje žena sa ciljem da se sakupe i publikuju priče žena u zemljama u tranziciji, a objavljena je u ediciji
Ženski identiteti. U ovom delu su prikazane do sada skrivene sudbine Nemica koje su uprkos progonima
posle Drugog svetskog rata ostale tamo gde su rođene i gde su njihovi preci vekovima živeli. U prvom
delu su zabeležene četiri priče sedamdesetogodišnjakinja iz Kikinde u potrazi za sećanjem i identitetom
žene. Autorke su podstakle Nemice da razmišljaju o svom etičkom kodeksu, o svojim vrednostima i
o onome šta im je najvažnije. Namera knjige je bila i da pokaže besmisao i nepravednost kolektivne
krivice koju je snosio nemački narod: te žene nisu krive, jer i njima je Drugi svetski rat odneo njihove
najbliže i nije im doneo ništa dobro. Ove četiri Nemice su preživele zahvaljujući klasičnoj ženskoj
strategiji preživljavanja, udaji za „neprijatelja”, dok su u drugoj knjizi predočena iskustva žena koje su
posle rata bile u logorima za Nemce, ali su ipak ostale da žive u Vojvodini, a treća knjiga je trebalo da
govori o Nemicama koje su bile u partizanima. Autorke nisu pisale samo ženske priče, već su razmatrale
i pitanja krivice, kazne i osvete, u nastojanju da poruče da zlu ne treba uzvraćati. Svaka kazna je neka
vrsta osvete, nastavak iste borbe, te treba tražiti neke delotvornije mehanizme u kojima nema pobednika
i pobeđenih, a to žene jesu u stanju, jer njihovo životno iskustvo je puno kompromisa (Ćetković 2000).
„Ženski način“ je samo jedna od mogućih strategija za prevazilaženje problematične zajedničke prošlos
ti, ali i on vodi ka prekidanju lanca odmazdi, „vraćanja milo za drago“.
U drami Uglješe Šajtinca Banat (2007) gledalac i čitalac može da prati sudbinu banatskih Nemaca
i Srba pred Drugi svetski rat. Drama je izvedena na pozornici beogradskog Jugoslovenskog dramskog
pozorišta 2007. godine u režiji Dejana Mijača. U ovoj drami predočen je život dve porodice: s jedne
strane se nalaze članovi nemačke porodice Volf, a s druge strane brat i sestra jedne srpske porodice. Otac
Nikolina Zobenica
Jozer Volf je umoran i umeren čovek, svestan da je njihova jedina domovina ona u kojoj već vekovima
žive, dok je njegov sin Ervin vatreni pristalica Hitlera, a ćerka Magdalena povučena u svet ručnog rada,
filmova i sanjarenja o dalekim putovanjima. S druge strane se nalazi srpska porodica iz istog sela: brat
Dobrivoje kao vatreni pristalica Staljina i njegova pravdoljubiva sestra Đuđa koja je takođe osuđena na
svet kuće i ručnog rada kao i Magdalena. Glavni junak, Svetislav, nalazi se između dva sveta, nije ni
komunista ni nacista, flertuje i sa Đuđom i s Magdalenom, prilagodljiv je i realan, nije opsednut nekom
ideološkom strašću, već samo umetničkom – obožava holivudske filmove. Već iz ovakve konstelacije
likova i njihovih odnosa može se uočiti izvesni šematizam i uopštavanje: dve ideološke isključivosti
bez razrađenih motiva – Ervin je krut i priglup, a Dobrivoje osvetoljubiv zbog siromaštva – dve slične
ženske sudbine, kliše o provincijalcu kome je film sredstvo bega (Medenica 2007). Iako Šajtinac jeste
sproveo istorijska istraživanja dok je radio na ovoj drami, njega je prevashodno zanimalo ono suštinsko
u istoriji, večne teme kao što su očaj, sreća, razočaranje, izdaja i osveta. Za njega je Banat pojam veći
od ličnog doživljaja prostora na kojem su vekovima živeli njegovi preci (Vujičić 2006), te je nastojao da
prevaziđe ono lično, pojedinačno, i prenese svoj pogled na neke opšteljudske teme.
Igor Marojević u romanu Majčina ruka (2011) otvoreno progovara o sudbini podunavskih Švaba
posle rata, ali ju je zaodenuo u priču o nevinosti i ljubavi. Roman je deo Etnofikcije, piščevog najav-
ljenog romanesknog petoknjižja koje obrađuje odabrane istorijske periode u dvadesetom veku u sud-
binama tri naroda koji su bili izolovani zbog svoje „nerazumne etnocentrične politike“ ukorenjene u
nacionalizmu. Iako tu prednjače Španci, Nemci i Srbi, pominju se i neki drugi narodi koji se tretiraju i
kao žrtve i kao agresori. Marojević ne staje ni na čiju stranu, već zauzima stav individue koja je svedok
ili posrednik. Čini se da je „cilj” ovih romana posmatranje savremenih istorijskih pojava kroz prošlost,
jer da bismo saznali šta će nam se događati, moramo se suočiti s onim što nam se već desilo. Da bismo
tačno percipirali sadašnjost, ne smemo ćutati o prošlosti ili se zavaravati (Župac 2011) – lajtmotiv po-
dunavskošvapske književnosti.
Marojević je do sada objavio tri dela Etnofokcije: Žegu, Šnit i Majčinu ruku. U romanu Žega
(2004) autor je ironično predstavio građanski rat bjelaša i zelenaša (pristalica i protivnika Kraljevine
112
SHS) s početka 20. veka u Crnoj Gori. U romanu-tabloidu Šnit (2007), pisao je o vladavini ustaša u
Zemunu krajem Drugog svetskog rata, i o saživotu Hrvata, Srba i Nemaca u ovom „smrtonosnom trou-
glu“. Navedena dela izazvala su pažnju jedino književne javnosti, ali ne i masovnih medija. Međutim,
svojim poslednjim romanom, Majčina ruka, ovaj pisac provokativne poetike čije su tematske osnove
ironičan odnos prema svetu, multikulturalizam i problem identiteta u područjima gde je etnicitet glavno
obeležje individue, uspeo je da ustalasa medije zbog jedne slučajnosti. Roman je objavljen u septembru
2011. godine, kada je održana i javna rasprava o Zakonu o restituciji. Ova rasprava je izazvala burne
reakcije, a pojedini književni poslenici su optužili Marojevića da je namerno objavio roman u trenutku
vođenja rasprave o pomenutom zakonu, optuživali su ga da je strani plaćenik, da radi za interese Mađara
u Vojvodini, da dobija novac iz stranih fondacija, a dokaz su im bile književne stipendije koje je dobio
u inostranstvu, kao i prevodi njegovih dela na strane jezike i sl. (Župac 2011). Njegovo delo jeste naišlo
i na oštru osudu i među novinarima, kao i među čitaocima (Dunđerin 2011), te recepcija ovog romana
pokazuje da književnost na ovu temu još uvek može da izazove burne ideološke rasprave i da ne bude
percipirana samo kao umetnost.
Među autorima koji pripadaju srpskoj književnosti izdvajaju se dva pisca: Tomislav Ketig (1932,
Nova Gradiška– ) i Stjepan Seder (1941, Sremski Karlovci– ). Obojica su podunavskošvapskog porekla,
ali pišu na srpskom jeziku, uspeli su da ostanu u Vojvodini i danas su aktivni u njenom kulturno-politič-
kom životu. S obzirom na to da je Ketigov otac podunavski Švaba iz Hrvatske, Ketig piše i na hrvatskom
i na srpskom jeziku, a i živi i u Vojvodini i u Hrvatskoj. Seder je čitav život proveo u Karlovcima i sva
njegova literarna i javna delatnost vezana je za Sremske Karlovce.
Tomislav Ketig je napisao niz drama, romana i zbirki poezije, a među njima i dva romana koja se
bave istorijskom tematikom. U romanu Rakova djeca (napisan na hrvatskom 2007) bavi se sudbinom
šestoro žitelja Bele Crkve, dok je Duga senka svitanja (2007) istorijski roman o Vojvodini u periodu od
1760. do 1848. godine. Za ovaj roman, koji je preveden i na nemački, Ketig je dobio nagradu pokrajine
Baden-Virtemberg (2011), koja se naročito ističe u podršci podunavskošvapske književnosti i kulture

na ovim prostorima.
Stjepan Seder je svoju spisateljsku karijeru započeo istorijskim prikazom sudbine sremskokarlo-
vačkih Nemaca pod naslovom Prvoj smrt, drugoj patnja, trećoj hleb (2002), prema čuvenoj nemačkoj
poslovici o tri talasa naseljavanja Banata: prva generacija je masovno umirala, druga je teško živela,
dok je tek treća uspela da uživa u plodovima svog rada. Roman Plitki grobovi (2006) prikazuje sudbinu
brata i sestre i njihovu traumu izgnanstva, likove koji bi mogli da predstavljaju bilo koji narod na ovoj
„balkanskoj vetrometini“ (Radović 2003), zatim povratak brata u zavičaj i sećanja na njegov celokupan
život, posebno na stradanja prve zime, na zamrznutu zemlju i plitke grobove (Bekić 2005). Međutim, iz
opisa tog bolnog iskustva ne provejava želja za odmazdom, već želja da ljudi žive u miru i slozi, da brinu
jedni o drugima (Radović 2003). Iz mukotrpnih iskustava se uči, ona služe kao podsticaj da se sadašnjost
promeni i poboljša, da se izgradi zajednički život u miru i toleranciji.
5. ANALIZA SISTEMA PODUNAVSKOŠVAPSKE KNJIŽEVNOSTI U POLISISTEMU

SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
U okviru evropske književnosti, srpska književnost spada u perifernu književnost, književnost

malog naroda koja radi inovativnosti i raznolikosti zavisi od „snažnih“ književnosti, u koje spada i
nemačka književnost. Još uvek ne postoje potpuna i isrcpna istraživanja u kojoj meri i na koji način je
nemačka književnost u dijahronoj i sinhronoj perspektivi uticala na celokupnu srpsku književnost, ali
svakako se može sa sigurnošću reći da književnost podunavskih Švaba pisana na nemačkom i mađar-
skom jeziku, kao prevodne književnosti u okviru polisistema srpske književnosti danas zauzimaju kraj-
nje perifernu poziciju i imaju sekundaran značaj. Isto tako, podunavskošvapska književnost na srpskom
jeziku, iako daleko više zastupljena nego prevodna književnost podunavskih Švaba, takođe ostaje na
periferiji srpske književnosti. Kao književnost sekundarnog značaja, ona preuzima već utvrđene tra-
dicionalne forme, tako da u tom pogledu nije inovativna. Inovativnost ovih dela ogleda se u njihovoj 113
sadržini i rušenju višedecenijskih tabua.
Prilikom selekcije podunavskošvapskih dela za prevođenje retko su bili odlučujući estetski krite-
rijumi. O tome može biti reči kod Nikolasa Lenaua, koji je bio istaknuti pesnik kasnog bečkog roman-
tizma, ili kod Herte Miler pre dodeljivanja Nobelove nagrade. Motivi za prevođenje Vajdenhamove
i Hutererove književnosti su bili lične prirode, s obzirom na to da je, na primer, prevodilac Tomislav
Bekić bio iz istog mesta kao i Vajdenhajm. Kad je reč o prevodu pesama Ilze Hen, one su prevedene
sticajem okolnosti, budući da je autorka sama došla u Novi Sad kao učesnica Festivala. Prevođenjem
mađarizovanog pisca Ferenca Hercoga srpskoj publici je predstavljen jedan od najčitanijih mađarskih
pisaca, a Bela Balaž je svojom povezanošću sa Vojvodinom takođe prevodiocima dao lične razloge da
se pozabave njegovim delom. Osim toga, oni su mahom recipirani kao mađarski, a ne kao podunav-
skošvapski pisci.
Čak i kod autora koji su se bavili ovom tematikom na srpskom jeziku, razlozi za pisanje dela o
podunavskim Švabama su pretežno lične prirode, jer uglavnom predstavljaju sučeljavanje sa prošlošću
rodnog mesta, istorijom porodica koje su nekada živele u susedstvu. Tek poslednjih godina ova tematika
se sve više povezuje sa nekim drugim, opšteljudskim temama, s obzirom na to da istorijskim distanci-
ranjem od vremena događaja oni bivaju sve manje protkani emotivnim nabojem. Udaljavanjem od vre-
mena dešavanja, prošlost podunavskih Švaba postaje na izvestan način apstraktna i opšteljudska, jedna
od niza istorijskih neminovnosti u spletu ljudskih sudbina.
Bez obzira na to da li je reč o prevodima ili domaćim autorima, pisci koji otvoreno govore o ovim
temama, kao što su to činili, na primer, Maticki i Vajdenhajm, nailazili su na nerazumevanje i odbijanje
u svojoj sredini, jer većina je želela da čuje samo o nedelima koje su pretrpeli njihovi sunarodnici, a
ne i o patnji koju su pretrpeli oni koje su smatrali isključivo neprijateljima, iako su nekada bili njihove
komšije s kojima su živeli u miru. Ipak, broj pisaca i dela koja se bave podnavskošvapskom tematikom
Nikolina Zobenica
pokazuju neporecivu tendenciju porasta. Nestankom pola miliona podunavskih Švaba sa ovih prostora
je ipak nastao određeni vakuum koji je samo delom ispunjen (Konstantinović 1999: 197-198). Iako
su prošle decenije od velikog egzodusa „folskdojčera“, tema sudbine podunavskih Švaba ne napušta
ni starije, ali ni mlađe generacije, mada je i dalje na periferiji srpske književnosti. Jedno od otvorenih
pitanja ostaje da li razlog za to treba tražiti u estetskoj vrednosti ovih književnih dela ili u istorijskim i
političkim okolnostima. Budući da se ovim tekstovima ne posvećuje velika pažnja, na ovo pitanje još
uvek ne može da se jednoznačno odgovori, ali ono svakako predstavlja jedno od najvažnijih polazišta u
proučavanju podunavskošvapske književnosti u Srbiji.
6. ZAKLJUČAK
Posmatrano sa stanovišta teorije polisistema, pitanje je da li su za perifernu poziciju ovog sistema

u polisistemu srpske književnosti presudni literarni ili vanliterarni faktori i odnosi među njima. Potreban
je detaljan opis književnih dela, kao i vanliterarnih okolnosti u kojima su ona nastala i recipirana, kako
bi se mogao jasno pojmiti sistem, izvesti validni zaključci zasnovani na detaljnim istraživanjima i kako
bi se izbegla tendencija teorije polisistema ka neosnovanoj generalizaciji.
Iako Hermans ističe ograničenost teorije polisistema kad su u pitanju ambivalentni, hibridni ele-
menti, budući da je i sam Even-Zohar sisteme koji se ne uklapaju nazivao „defektnim“ (Gentzler 2001:
122), fleksibilnost prilikom identifikovanja sistema dozvoljava mogućnost da se književnost podunav-
skih Švaba posmatra kao zaseban, višeslojan sistem. On svakako predstavlja jedan „hibridan“ sistem, jer
delom spada u srpsku, a delom u prevodnu i nemačku (i mađarsku) književnost i nalazi se na njihovom
preseku. Uprkos tome, ovaj sistem se može prikazati i objasniti preko teorije polisistema, ali samo ukoli-
ko se uključi detaljna analiza i opis književnih dela i njihov odnos u okviru sistema podunavskošvapske
književnosti, polisistema srpske i nemačke književnosti, kao i srpskog i nemačkog društveno-političkog
polisistema u dijahronijskoj i sinhronijskoj perspektivi. Na taj način bi prikupljeni podaci dali potpun
114 uvid u odlike književnosti koja već decenijama ostaje na periferiji srpske književnosti.
Literatura
Bakić, Ilija (2015). U spomen nevinim žrtvama. Dnevnik 11.05. URL: http://www.dnevnik.rs/kultura/u-spomen-
nevinim-zrtvama (27.06.2015).
Balaž, Bela (1914). Poslednji dan: drama u četiri čina. Prev. Branko Roler. Novi Sad: B. Roler.
Balaž, Bela (1948). Filmska kultura. Prev. Sonja Perović. Beograd: Filmska biblioteka.
Balaž, Bela (1984). Dnevnik: Subotica, 1915. Prev. Sava Babić. LMS 433/3: 227-246.
Bekić, Tomislav (2005). Recenzija za knjigu Stjepana Sedera Plitki grobovi. URL: http://www.stjepan-a-seder.
com/recenzija_bekic_plitkigrobovi.doc (22.07.2013).
Bekić, Tomislav (2006). Pripovedačko delo Johanesa Vajdenhajma. Trag 2/ 5: 86-90.
Bešlin, Branko (2004). Dva istorijska romana o podunavski Švabama u XVIII veku. Istraživanja 15: 183-211.
Beutin, Wolfgang et al. (2008). Deutsche Literaturgeschichte. Stuttgart: Metzler.
Babin, Radomir (1999). „Slatko mleko ravnice“. Rukoveti. 45: 82-83.
Beyersdorf, Herman (1992). „...den Osten verloren : Das Thema der Vertreibung in Romanen von Grass, Lenz und
Surminski“. Weimarer Beiträge 38: 46-67.
Bugarčić, Dragi (2013). Gatalica: Hamerštil ili mirovanje: Roman über Robert Hammerstiel. Novi Sad: Čigoja.
Ćetković, Nadežda (2000). Ženska strategija preživljavanja. URL: http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2000/08/21/
srpski/I00082001.shtm (27.06.2015).
„Des Bischofs Kleid“ Luise Lang Oven u Kikindi (2013). URL: http://banatskikulturnicentar.blogspot.
com/2013/06/des-bischofs-kleid-luise-lang-oven-u.html (24.07.2013).
Dunđerin, Aleksandar (2011). Budalaština (o novom romanu I. Marojevića). URL: http://www.pecat.co.rs/2011/09/
budalastina-o-novom-romanu-i-marojevica/ (28.06.2015).
Even-Zohar, Itamar (2001). The Position of Translated Literature within the Literary Polysystem. In: Lawrence
Venuti (ed.). The Translation Studies Reader. London and New York: Routledge, 192-197.
Evropski fejsbuk pesnički festival (2012). URL: http://banatskikulturnicentar.blogspot.com/2012/02/evropski-

fejsbuk-pesnicki-festival-2011.html (23.07.2013)
Geiger, Vladimir (2009). Sudbina jugoslovenskih Nijemaca u hrvatskoj i srpskoj književnosti. Zagreb: Zajednica
Nijemaca u Hrvatskoj.
Gentzler, Edwin (2001). Contemporary Translation Theories. Multilingual Matters Ltd: Clevedon, Buffalo,
Toronto, Sydney.
Herceg, Ferenc (1895). Đurkovićeve ćerke. Prev. P. Novi Sad: Braća M. Popović.
Herceg, Ferenc (1901). Mladi Đurkovići. Prev. Jovan Grčić. Novi Sad: Štamparija Braća M. Popović.
Herczeg Ferenc tanácskozások (2003). Újvidék: Atlantis.
Hermans, Theo (2010). Translation in Systems: Descriptive and System-oriented Approaches Explained.
Manchester: St. Jerome Publishing.
„Herta Miler: Nova Nobelova bruka“ (2009). URL: http://www.standard.rs/herta-miler-nova-nobelova-bruka.html
(23.07.2013).
Huterer, Franc (1997). Ruže. Prev. Josip Babić. Književne novine 49/ 957: 14.
Huterer, Franc (2003). Stari rit. Prev. Susanne Milosavljević. U: Sveske 15/70: 69-73.
Huterer, Franc (2006). Noćne ptice. Prev. Tomislav Bekić. Dometi 33/126-127: 12-19.
Hübel, Adi; Hehn, Ilse; Herzog, Dietmar; Kerler, Marco (2012): Das Ulmer Quartett=Ulmski kvartet. Nachdichtung
ins Serbische Johann Lavundi. Novo Miloševo: Banater Kultur-Zentrum.
Ištvanić, Živan (2008). Crni baron. Bela Crkva: Narodna biblioteka.
Kalođera-Petrović, Dolores (2009). Bibliografija Branimira Živojinovića. Beograd: Udruženje književnih
prevodilaca.
Kolbenhajer, Ervin Gvido (1943). Božićne priče. Prev. Vera Stojić. Beograd: Jugoistok.
Konstantinović, Zoran (1999). „Dve slike o jednom egzodusu. Johanes Vajdenhajm i Miodrag Maticki“, u Srpski
roman i rat: Naučni skup Despotovac 20-21.8.1998 (Dani srpskog duhovnog preobraženja VI), ur. Miodrag
Maticki (Despotovac: Narodna biblioteka „Resavska škola“): 191-198.
Kostić, Strahinja (1974). Nikolas Lenau u časopisu „Brankovo kolo“. Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom
Sadu 17/1: 283-295.
Krčmar, Filip (2011). Adam Miler Gutenbrun i nacionalni preporod podunavskih Švaba. Zbornik Matice srpske za
istoriju 83: 45-65. 115
Ličnosti Bele Crkve (2007). URL: http://www.belacrkva.eu/ubc/id5.html (23.07.2012).
Markov, Mladen (2003). Najlepše priče Mladena Markova. Beograd: Prosveta.
Maticki, Miodrag (2000). Tema povratka. Sveske 10/ 53: 202-204.
Owen, Luise Lang (2003). Sacred Ground. URL: http://www.drustvosns.org/nemacka%20manjina/tekst/
sacred%20ground.html (23.07.2013).
Pavković, Vasa (2003). „Mladen Markov – Hroničar Banata“, u: Najlepše priče Mladena Markova (Beograd:
Prosveta): 5-8.
Radović, Nadežda (2003). Recenzija. URL: http://www.stjepan-a-seder.com/knjige.html (22.07.2013).
Radović, Nadežda (2005). Intervju sa Tomislavom Bekićem: Zaljubljenici u grad vrba. Fenster 3: 4-6.
Radović, Nadežda (2007). Nenad Novak Stefanović, Zemlja u koferu. Beograd, 2007. Razvrgavanje monopola na
istorijsku istinu. URL: http://www.drustvosns.org/nemacka%20manjina/tekst/radovic.html (24.07.2013).
Radović, Nadežda (2009). Roman sa stvarnim ličnostima. URL: http://www.danas.rs/dodaci/vikend/roman_sa_
stvarnim_licnostima.26.html?news_id=155326 (24.07.2013).
Radović, Nadežda (2013). Dijalog Srbina i Nemca na Dunavu. URL: http://www.b92.net/kultura/dokolica.
php?nav_category=1069&nav_id=692327 (24.07.2012).
Speidel, Rosa (2012). Šizofrenija nacionalnog ponosa. URL: http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/sizofrenija_
nacionalnog_ponosa_.46.html?news_id=235947 (23.07.2013).
Sretenović, Mirjana (2009). Nobelova nagrada Herti Miler. URL: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Herta-
Miler-Nobelova-nagrada-za-knjizevnost.lt.html (23.07.2013).
Stamenković, Stanko (2008). Golgota Miroslava Popovića. URL: http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/
Golgota-Miroslava-Popovica.lt.html (28.06.2015).
Stefanović, Nenad (2007): Jedan svet na Dunavu. Beograd: Habitus.
Stolze, Radegundis (2011). Übersetzungstheorien: Eine Einführung. Tübingen: Narr Verlag.
Topalović, Vesna; Bobik, Aleksandar (2002). Aleksandar Bobik, prevodi: Lenau u Banatu. U: Bibliotečki bilten:
informator Gradske biblioteke Vršac za popularisanje književnosti, kulture i bibliotekarstva 3-4: 34-36.
Tomić, Petar (2009). „Herta, ko---?“ Dnevnik 67/ 22510 (13.10.2009): 14.
Nikolina Zobenica
Trailović, Goran (2006). Kritika o romanu “Netrpeljivost”. URL: http://nemanjarotar.rs/aktuelno/kritike-dela/28-

kritike-o-romanu-netrpeljivost (27.06.2015).
Tutnjević, Staniša (2010). Raznovrsnost stvaralačkog opusa Miodraga Matickog. U: Folklor: Poetika: Književna
periodika: Zbornik radova posvećen Miodragu Matickom. Beograd: Institut za umetnost i književnost,
7-42.
Veličković, Dušan (1991). Teški smo Evropi. NIN 25/10/91: 38. URL: http://web.arhiv.rs/Develop/Glasonose.
nsf/9124349e3076fd1cc1257298004a7216/080edb7c119f78b0c125723b0050dbfd?OpenDocument
(28.06.2015).
Vlahović, Gordana (2011). Lične sudbine u sudaru dve diktature. Bagdala 53/487: 89-94.
Vukčević, Miodrag (2010). Herta Miler ili: Pisanjem se zadržavam tamo gde sam, u sebi, najviše povređena. LMS
486/ 4: 656-666.
Zobenica, Nikolina; Beli-Genc, Julijana (2010). Recepcija Johanesa Vajdenhajma u Srbiji. U: Ljiljana Subotić;
Ivana Živančević-Sekeruš: Peti međunarodni interdisciplinarni simpozijum Susret kultura: Zbornik radova.
Novi Sad: Filozofski fakultet, 1149-1156.
Župac, Nenad (2011). Nevinost i masovni zločin – prikaz romana „Majčina ruka“ Igora Marojevića. Književni
magazin 136-137. URL: http://www.laguna.rs/zn459_zanimljivost_nevinost_i_masovni_zlocin_prikaz_
romana_majcina_ruka_igora_marojevica_laguna.html (27.06.2015).
DANUBE SWABIANS IN THE POLYSYSTEM OF SERBIAN LITERATURE
Summary
There are two systems in literature as a polysystem: national literature and translated literature (Even-Zohar). Each
literary work is automatically classified either as home or foreign literature, depending on it if it has been translated
or not. However, there are literatures which can be defined as hybrid systems, because they at the same time belong
to home and foreign literature. This is the case with the literature of Danube Swabians, which belongs to Serbian
literature (written by Serbian writers in Serbian language) and to translated literature (written by German writers
116 in German language), and represents a system of its own, at the crossroads of two cultures – Serbian and German.
This paper has shown the position and function of the Danube Swabian literature at the periphery of the polysys-
tem of Serbian literature, as well as its characteristics and factors which have determined the marginal position of
this literature in the whole of the polysystem of Serbian literature.
Keywords: polysystem, translated literature, Danube Swabian literature, Serbian literature.
Nikolina Zobenica
Filozofski fakultet
nikolinazobenica@gmail.com
Olga Panić Kavgić
PREVOĐENJE NASLOVA SRPSKIH IGRANIH FILMOVA

NA ENGLESKI JEZIK*
Rad se bavi postupcima koji su primenjivani od 1992. do 2015. godine prilikom prevođenja naslova srpskih dugo-
metražnih igranih filmova na engleski jezik, u cilju njihovog prikazivanja i distribucije na engleskom govornom
području. Analizirani korpus čini 175 naslova filmova na srpskom jeziku i njihovih prevodnih ekvivalenata na en-
gleskom. Ciljevi rada jesu da se utvrde strukturne i semantičke specifičnosti naslovâ na izvornom i ciljnom jeziku,
kao i preovlađujući prevodni postupci. Pretpostavka je da su prilikom prevođenja odabranih naslova uglavnom
primenjeni postupci direktnog prevođenja (kao u primeru naslova Mali svet, prevedenog kao A Small World) ili
kontekstualne reformulacije (Atomski zdesna – From Zero to Hero). Posebna pažnja biće posvećena naslovima
koji sadrže igru rečima i/ili kulturno specifične reči i izraze. Prilikom analize biće primenjena kvalitativna metoda,
a očekuje se da njeni rezultati na odabranim primerima ukažu na specifičnosti primene određenih prevodnih postu-
paka na obrađenom jezičkom materijalu.
Ključne reči: filmski naslov, prevodni postupak, direktno prevođenje, kontekstualna reformulacija, kulturno spe-
cifična reč
1. UVOD
Imajući u vidu definiciju filmskog naslova kao vrste parateksta – kraćeg teksta koji služi kao uvod
u duži, kompleksniji tekst – knjigu, priču, pesmu, film, pozorišnu predstavu, muzičko ili likovno delo
117
(Kolstrup 1996), te njegove osnovne funkcije – identifikacionu, informativnu, estetsku i apelativnu (Pa-
nić Kavgić 2010: 84), kao i vanjezičke momente koji bitno utiču na ishod prevođenja filmova i njihovih
naslova (sadržinu filma, društveno-kulturni i istorijski trenutak, te ciljnu grupu kojoj je ostvarenje name-
njeno), nameće se pretpostavka da je prevođenje naslova srpskih igranih filmova za englesko govorno
područje u poslednjih 25 godina kompleksan i izazovan zadatak1. S jedne strane, velike jezičke razlike
na leksičkom, strukturnom i fonološko-ortografskom nivou, a s druge, nejezičke – na društvenom i
kulturnom planu, od prevodioca iziskuju veliku kreativnost, jezičko umeće i vanjezičko znanje, kako bi
srpska kinematografija naslovima svojih filmova što lakše i uspešnije otvorila vrata anglofonog sveta.
Kako su teme srpskih filmova u poslednje dve-tri decenije pre svega usredsređene na jugosloven-
ske ratove tokom devedesetih godina i na iz njih proisteklo moralno, socijalno i egzistencijalno beznađe
i haotičnu društvenu i političku tranziciju deceniju kasnije, trebalo je naći valjan način kako jedan toliko
stran i drugačiji istorijski, društveni i kulturni momenat predstaviti gledaocima engleskog govornog po-
dručja, neretko opterećenim neznanjem, poluznanjem, pa i predrasudama o svim skorijim dešavanjima
na ovim prostorima. Ako se pak ne bave ovom široko definisanom temom iz novije prošlosti i sadašnjo-
sti, srpski filmovi često se oslanjaju na motive, mitove i činjenice iz ranijih perioda, što, bilo da se radi o
komičnom ili tragičnom zapletu filmske priče, neumitno opet dovodi do opasnosti da će strani gledalac
*
Rad je nastao u okviru projekta br. 178002 – Jezici i kulture u vremenu i prostoru, pod okriljem Ministarstva prosvete, nauke
i tehnološkog razvoja Republike Srbije.
1
Višeslojnim i širokim poljem analize različitih aspekata formiranja i prevođenja filmskih naslova kao jezičkih jedinica (od
minimalnih, što su u ovom slučaju pojedinačne reči, do onih najdužih – čitavih rečenica) u svom jezičkom, situacionom i
kulturološkom kontekstu, do sada se bavio relativno mali broj autora, između ostalih sledeći: Kalmán 1993a, 1993b, Liu
i Wei 2006, Lotfollahi 2012, Lu 2009, Panić Kavgić 2010, 2011, 2012, 2013a, 2013b, 2014, Peng 2007, Schnetzer 2003,
Steinsaltz 2000 i Xiuquan 2007.
Olga Panić Kavgić
ostati uskraćen za celovito razumevanje aluzija i asocijacija kako u samom dijaloškom i narativnom
toku radnje, tako neretko i pri prvom susretu s filmom – kada ugleda njegov naslov.
Odeljci koji slede pokušaće, kroz reprezentativne primere naslovâ i njihove opise, da ponude
odgovor na pitanje koliko su prevodioci srpskih filmova, stvarajući naslove na engleskom jeziku, bili
uspešni u ovom prvom (mada za prevodioca po pravilu poslednjem) koraku u svom poslu, koje su pre-
vodne postupke primenjivali i kako su se izborili sa prevođenjem kreativnih naslova koji sadrže igru
rečima ili, pak, počivaju na razumevanju kulturno specifičnih reči i izraza.
2. ANALIZA KORPUSA
2.1. Korpus za istraživanje
Korpus za ovo istraživanje čini 215 srpskih dugometražnih igranih filmova iz perioda od 1992.
do 2015. godine, od čega je analizirano 175 naslova koji su prevedeni na engleski jezik, u svrhu prika-
zivanja na međunarodnim festivalima i/ili za bioskopsku i DVD distribuciju na engleskom govornom
području. U izvore korpusa spadaju, pre svega, The Internet Movie Database – najveća filmska baza
podataka na internetu, kao i vebsajtovi Filmskog centra Srbije i novosadskog multipleks bioskopa Arena
Cineplex.
Tokom analize opisanog korpusa ustanovljeno je da su osnovni uočeni prevodni postupci direk-
tno prevođenje i kontekstualna reformulacija (delimična i potpuna), da je izvestan manji broj naslova
transkribovan ili direktno preuzet u izvornom obliku, te da su poseban izazov za prevodioca predstav-
ljali kreativni naslovi koji počivaju na igri rečima ili, pak, oni koji sadrže kulturno specifične izraze.
Konačno, pronađeno je i nekoliko neadekvatno prevedenih naslova o kojima će takođe biti reči na kraju
razmatranja.
118
2.2. Direktno prevođenje
U analiziranom korpusu, postupak direktnog prevođenja predstavlja najčešći, a istovremeno i za

prevodioca najlakši i kreativno najmanje zahtevan put do naslova na engleskom jeziku. Kad je reč o pre-
vođenju ovakvih jezičkih jedinica, pod ovim postupkom, prema Panić Kavgić (2010: 84), podrazumeva
se doslovno prenošenje forme (ali ne nužno i čitave sadržine) jednočlanog (Led, prevedeno kao Ice, sa
nultim članom na engleskom jeziku ili, sa određenim, poput Stršljen – The Hornet) ili višečlanog naslo-
va (Smrt čoveka na Balkanu – Death of a Man in the Balkans), sa jednog jezika na drugi, po principu reč
za reč. U okviru ovog postupka, naročito kad se radi o višečlanim naslovima, može doći do određenih
strukturnih promena uslovljenih morfosintaksičkim pravilima jezika na koji se prevodi (Sivi kamion
crvene boje – The Red Colored Grey Truck). U ovu podgrupu spadali bi i direktno prevedeni naslovi kod
kojih je došlo do izvesnog pojednostavljenja ili neznatnog usložnjavanja u odnosu na izvornu strukturu,
odnosno, kod kojih je deo polazne celine, uslovno rečeno, direktno preveden, a deo jednostavno izostav-
ljen, tj. „odsečen“ ili dodat, kao što je slučaj s naslovima Dnevnik uvreda 1993, preveden kao A Diary
of Insults, Na lepom plavom Dunavu kao The Beautiful Blue Danube ili, pak, Ptice koje ne polete, kao
Some Birds Can’t Fly.
Poseban slučaj predstavlja prevod naslova Top je bio vreo, po istoimenom književnom predloš-
ku Vladimira Kecmanovića. Naime, u prevodu na engleski jezik došlo je do promene informacijske
strukture rečenice, primenom postupka tematizacije kojim se u inicijalnu rečeničnu poziciju, umesto
subjekta, postavlja neki drugi element, u cilju naglašavanja sadržaja koji se njime prenosi. Tako naslov
na engleskom jeziku glasi So Hot Was the Canon.
PREVOĐENJE NASLOVA SRPSKIH IGRANIH FILMOVA NA ENGLESKI JEZIK
Sa stanovišta polazne strukture izvornih naslova koji su na engleski jezik prevođeni direktno (a
kojih je u korpusu bilo najviše – čak 127), uključujući i one sa minimalnim strukturnim izmenama u
prevodu, najbrojnije jedinice u korpusu jesu:
• sintagmatske strukture:
a) imeničke sintagme
− jednočlane imeničke sintagme (Bumerang – Boomerang, Varvari – Barbarians, Fal-
sifikator – Falsifier, Klopka – The Trap, Parada – The Parade, a neretko glagolske
imenice poput naslovâ Šišanje – Skinning ili Odumiranje – Whithering);
− višečlane imeničke sintagme:
s pridevskom premodifikacijom (Obični ljudi – Ordinary People, Crni bombarder –
The Black Bomber, Beli beli svet – White White World),
s imeničkom postmodifikacijom u genitivu (Država mrtvih – The State of the Dead,
Stvar srca – Heart’s Affair, Zemlja istine, ljubavi i slobode – Land of Truth, Love and
Freedom, Šešir profesora Koste Vujića – Professor Kosta Vujić’s Hat)
s postmodifikacijom u vidu predloške sintagme (Terasa na krovu – Terrace on the Roof,
Pogled sa Ajfelovog tornja – A View from Eiffel Tower, Žena sa slomljenim nosem – The
Woman with a Broken Nose, Tri karte za Holivud – Three Tickets to Hollywood, Čitulja
za Eskobara – Obituary for Escobar),
s rečeničnom postmodifikacijom (Ptice koje ne polete – Some Birds Can’t Fly),
koordinisane sintagme sa sastavnim veznikom ‘i’ (Tito i ja – Tito and Me, Ljubav i drugi
zločini – Love and Other Crimes) ili bez veznika (Crna mačka beli mačor – Black Cat
White Cat);
b) predloške sintagme (U ime oca i sina – In the Name of Father and Son, Pored mene – Next
to Me, Kao rani mraz – An Early Frost),
c) priloške sintagme (Sutra ujutru – Tomorrow Morning, Zajedno – Together),
d) pridevske sintagme (Bolje od bekstva – Better than Escape);
119
• rečenične strukture
1. а) nezavisne rečenice (izjavne: Mi nismo anđeli – We Are Not Angels, Gorila se kupa u
podne – Gorilla Bathes at Noon, Život je čudo – Life Is a Miracle; uzvične (imperativne):
Kupi mi Eliota – Buy Me an Eliot, Diši duboko – Take a Deep Breath i upitne: Gde je Nađa?
– Where Is Nadia?), a znatno ređe
b) zavisne priloške rečenice (vremenske: Kad svane dan – When Day Breaks i načinske: Kako
su me ukrali Nemci – How I Was Stolen by the Germans) ili pak
c) složene rečenice (zavisno složene: Kad porastem biću Kengur – When I Grow Up I’ll Be
a Kangaroo i nezavisno složene: Čekaj me, ja sigurno neću doći – Wait for Me and I Will
Not Come).
2.3. Kontekstualna reformulacija
Kontekstualna reformulacija, prema Panić Kavgić 2010, 2011, 2014, jeste „prevodni postupak
kojim se filmskom delu u ciljnom jeziku daje sadržinski i/ili strukturno nov naslov, koji se delimično
ili u potpunosti razlikuje od izvornog, a koji je u skladu sa jezičkim i vanjezičkim kontekstom u kom
dati prevod nastaje. Jezički kontekst uslovio bi upotrebu optimalnih jezičkih sredstava u ciljnom jeziku,
odnosno, odgovarajući izbor leksičkih jedinica i gramatičkih struktura u jeziku na koji se naslov pre-
vodi. S druge strane, vanjezički kontekst, znatno složeniji i za prevodioca često izazovniji od jezičkog,
sačinjavalo bi kompleksno preplitanje dve njegove podvrste: situacionog i kulturološkog. Situacioni,
kao vanjezički mikrokontekst, odnosi se na samu filmsku priču i sve njene bitne i (samo naizgled) manje
važne detalje, dok kulturološki, kao vanjezički makrokontekst, podrazumeva kulturne osobenosti i pola-
zne i ciljne kulture, odnosno, kulture jezika sa kog se prevodi i jezika na koji se prevodi“ (Panić Kavgić
Olga Panić Kavgić
2014: 401-402). Ovaj fenomen na nešto drugačiji, ali suštinski sličan način definiše Xiuquan 2007, i
naziva ga kontekstualnom adaptacijom (eng. contextual adaptation).
Pored najopštije podele na delimičnu i potpunu kontekstualnu reformulaciju, tj. onu kojom se
između izvornog naslova i njegovog prevodnog ekvivalenta može uspostaviti izvesna, makar i labava
asocijativna veza (npr. Poludeli ljudi, prevedeno kao Belgrade Follies) i reformulaciju na osnovu koje
je nemoguće naslutiti polazni naslov (npr. Čarlston za Ognjenku – Tears for Sale), Panić Kavgić (2011:
140-142) ustanovljava još nekoliko podtipova: asocijativnu, dopunsku i unutarjezičku kontekstualnu
reformulaciju, koje ovom prilikom neće biti detaljnije razmatrane.
Reprezentativni primeri delimične kontekstualne reformulacije, kojih je u korpusu ukupno bilo
25, jesu sledeći:
- Guča! (Gucha: Distant Trumpet)2
- Zavet (Promise Me This)
- Miloš Branković (Who the Fuck is Milos Brankovic?)
- Ustanička ulica (Redemption Street)
- Urnebesna tragedija (The Tragic Burlesque)
- Crna Zorica (Loveless Zoritsa)
- Poludeli ljudi (Belgrade Follies)
- Sjaj u očima (Loving Glances)
- Žućko – priča o Radivoju Koraću (Ginger: More Than a Game)
- Vukovar, jedna priča (Vukovar Poste Restante)
- Kad ljubav zakasni (Love Isn’t Always on Time)
- Lepa sela lepo gore (Pretty Village, Pretty Flame)
- Branio sam Mladu Bosnu (The Man Who Defended Gavrilo Princip)
Potpuna kontekstualna reformulacija, koja je u analiziranom korpusu zastupljena sa ukupno 11
naslova, ovde je predstavljena sledećim primerima:
− Mamula (Nymph)
120
− Bure baruta (Cabaret Balkan)
− Čarlston za Ognjenku (Tears for Sale)
− Do koske (Rage)
− Kud plovi ovaj brod (Wanderlust)
Navedeni primeri delimične i potpune kontekstualne reformulacije dokazuju tvrdnju iznese-
nu u Panić Kavgić 2011, da delimična ili potpuna promena naslova u ciljnom jeziku ne mora nužno,
shodno uvreženom laičkom mišljenju, da se posmatra kao negativna i neprihvatljiva pojava, te da
prilagođavanje naslova ciljnom jeziku i kulturi putem promene konceptualizacije izvornog naslova
može itekako biti izvedeno na umešan način koji vodi lakšem i uspešnijem prihvatanju naslova, a,
samim tim, i čitavog filmskog dela. Ovo je naročito uočljivo kad srpski naslov predstavlja ili sadrži
mikrotoponime ili toponime koji su poznati samo u lokalnim ili regionalnim okvirima, te stranom
gledaocu ne bi značili gotovo ništa.
U analiziranim primerima, naslov dat po beogradskoj Ustaničkoj ulici preveden je kao Re-
demtion Street, što, na metaforičkoj ravni, predstavlja odlično rešenje, s obzirom na to da je ova
ulica adresa Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu. Nadalje, Guča, malo mesto u cen-
tralnoj Srbiji koje je poznato po saboru trubača – najvećem regionalnom takmičarskom festivalu
ove vrste muzike, svojom dopunom u prevedenom naslovu (Distant Trumpet) nagoveštava stranom
gledaocu tematske okvire u kojima se film kreće. Mamula, ostrvce s utvrđenjem na ulazu u Boko-
kotorski zaliv, poprište je fantazmagorične priče o nimfi koja preti da uništi preplašene posetioce,
te se prevodom Nymph daje uvid u okosnicu radnje. Konačno, naslovna metafora Bure baruta u
istorijskom i geografskom kontekstu na ovim prostorima u poslednjem veku odnosi se na Balkan i
2
Redosled primera prati polazne strukture izvornih naslova redom kajim su predstavljene u prethodnom odeljku.
neprekidne sukobe i nemire koji potresaju ovaj nestabilni deo Evrope. Naslov Cabaret Balkan pak
odmah otkriva manje upućenom gledaocu na kojoj se istorijsko-geografskoj sceni odvija radnja fil-
ma. Zanimljiv je i naslov Branio sam Mladu Bosnu preveden kao The Man Who Defended Gavrilo
Princip, u kojem je najistaknutiji Mladobosanac i atentator na austrougarskog prestolonaslednika,
kao pokretač događaja koji će dovesti do izbijanja Prvog svetskog rata, u svetskim razmerama sva-
kako poznatiji od organizacije kojoj je pripadao i u ime koje je preuzeo odgovornost za svoje odluke
i postupke. Kako je pravi heroj ove filmske priče ipak advokat optuženih, mladi pravnik Rudolf
Cistler, još jedno dobro rešenje predstavlja formulacija prevedenog naslova u vidu postmodifikova-
ne imeničke sintagme koja glasi The Man Who..., čime se u središte pažnje postavlja upravo Cistler,
što je i bila namera autora ovog ostarenja.
2.4. Transkribovani i direktno preuzeti naslovi
Adaptacija stranih leksema sistemu ciljnog jezika odvija se najočiglednije na nivou forme, a u
slučaju adaptacije engleskih leksema sistemu srpskog jezika sastoji se od „prilagođavanja izvornih obli-
ka izgovornoj, pravopisnoj i gramatičkoj normi standardnog srpskog jezika – njenu okosnicu čini tran-
skripcija na ćiriličko i latiničko pismo“ (Prćić 2005: 230). U odabranom korpusu adaptacija se odvija
u suprotnom smeru – srpske lekseme prilagođavaju se ortografskoj normi engleskog jezika. Ovakva
adaptacija u naslovima najočiglednija ja u slučaju vlastitih imena – ličnih (Nataša – Natasha, Nađa –
Nadia, Zorica – Zoritsa, Crni Gruja – Black Gruya, Mamaros – Mamarosh) i geografskih (Tilva Roš
– Tilva Rosh, Guča – Gucha, Beograd – Belgrade). U ovu grupu spadale bi i direktno preuzete jedinice
prilagođene takozvanom nultom transkripcijom (Jagoda – Jagoda, Panama – Panama, Travelator –
Travelator, Off – Off), ali i zanimljiva pojava da se izvorno strana reč ili ime, koja je prošla proces fono-
loško-ortografske adaptacije sistemu srpskog jezika, u prevodu ‘vraća’ u svoj izvorni oblik (Klip – Clip,
Hadersfild – Huddersfield, Eskobar – Escobar).
121
Ređe, umesto transkripcije, dolazi do prevođenja ličnih i institucionalnih imena (nadimaka: Žuć-
ko – Ginger, Kengur – Kangaroo, sportskih klubova: Zvezda – Red Star, muzičkih kompozicija: Ne
lepom plavom Dunavu – The Beautiful Blue Danube).
2.5. Prevođenje kreativnih naslova koji sadrže igru rečima
Pod igrom rečima (eng. word play), u užem smislu, u ovom radu podrazumeva se pre svega
igranje značenjem (eng. pun), odnosno semantičkim potencijalom jezičke jedinice da u određenom
kontekstu, najčešće u kombinaciji sa susednim elementima, njeno značenje, pa stoga i značenje naslova
kao celine, može da se tumači dvojako. Isto tako, tu bi spadalo i poigravanje rečima istog ili sličnog obli-
ka, a različitog značenja, koje spaja pripadanje istom konkretnom kontekstu filmske priče. Nije potrebno
posebno naglašavati da prevođenje ovakvih naslova za prevodioca predstavlja najizazovniji zadatak jer
zahteva visok stepen kreativnosti, domišljatosti i jezičkog umeća.
Bez obzira na to da li se opredeli za postupak direktnog prevođenja ili delimične ili potpune
kontekstualne reformulacije, prevodilac najčešće ne uspeva da zadrži višesmislenost polaznog naslova,
pošto je ona, po pravilu, uslovljena igrom rečima zasnovanom na morfofonološkim i semantičkim oso-
benostima jedinica izvornog jezika. Iako inače postoje izuzeci, pa i prevodi koji su u smislu kreativnosti
čak i uspeliji od izvornog naslova (videti Kálmán 1993a, 1993b, Panić Kavgić 2011, 2014, Steinsaltz
2000 i Schnetzer 2003), u odabranom korpusu naslovi na engleskom jeziku uspeli su da očuvaju samo
jedan od dva prvobitna semantička toka.
Tri palme za dve bitange i ribicu jeste komedija o kriminalcima i zabačenom ostrvu na koje žele
da pobegnu nakon pljačke. ‘Dve bitange’ su prijatelji Lane i Moma, a ‘ribica’, što je i asocijacija na
tropski raj, jeste Nadica, koja zarađuje za život pružajući usluge preko vruće telefonske linije. Osim
Olga Panić Kavgić
dvosmislenosti reči ribica, naslov ovdašnjeg gledaoca asocira i na popularnu pesmu Korni grupe iz se-
damdesetih godina – Tri palme na otoku sreće. Naslov Three Palms for Two Punks and a Babe ne uspeva
da ‘parira’ izvornom naslovu ni na jednoj od spomenutih asocijativnih ravni.
Manje slojevitu višeznačnost nalazimo u naslovu Jagoda u supermarketu, gde je ime prodavačice
u radnji u kojoj se, između ostalog, prodaju i jagode, upravo Jagoda, koja uspeva da uspostavi odnos
sa otmičarem, povratnikom s ratišta, koji je uzima za taoca. Film je na engleskom govornom području
imao dva naslova nastala postupkom direktnog prevođenja – jedan za festivalsku, a drugi za DVD dis-
tribuciju (Strawberries in the Supermarket i Jagoda in the Supermarket), iz čega je jasno da prevodilac
nije uspeo da prenese nameravanu dvoznačnost imena glavne junakinje.
Mrtav ’ladan, naslov crne komedije u kojem dvojica braće putuju vozom sa svojim mrtvim (i, sto-
ga, hladnim) dedom, trudeći se da budu mrtvi ’ladni pred drugim putnicima koji bi trebalo da misle da je
živ, predstavlja odličan primer poigravanja doslovnim i prenesenim, odnosno, idiomatskim, značenjem
ovog izraza. Idiom Frozen Stiff, iako predstavlja najpribližniji mogući ekvivalent izvornom naslovu, u
datom filmskom kontekstu ne funkcioniše jednako verodostojno na ravni doslovnog i prenesenog zna-
čenja.
Dvosmislen naslov S/Kidanje odnosi se na iscrpljujuću potragu za ljubavlju, tokom koje se glavni
likovi emocionalno ‘kidaju’ i ogoljuju svoja osećanja (‘skidaju’ se). Prevodni ekvivalent Trolling uspeva
da prenese neumornu i opsesivnu potragu za predmetom njihove želje, ali ne postiže dvostruki značenj-
ski efekat izvornog naslova, potpomognut i odgovarajućim interpunkcijsko-vizuelnim rešenjem.
Na koncu, filmski hitovi o učešću jugoslovenskih fudbalera na svetskom prvenstvu u Urugvaju
1930. godine – Montevideo, Bog te video i Montevideo, vidimo se – na engleskom govornom području
prikazani su kao Montevideo: Taste of a Dream (alternativni naslov: Montevideo, God Bless You!) i See
You in Montevideo. U ovim prevodima, iako oni dobro zvuče bez poređenja sa izvornim naslovima,
izgubljena je veza između imena grada Montevideo i glagola ‘videti’, koja simbolizuje san i žudnju mla-
dih fudbalera da ih svet po svaku cenu vidi na prvom svetskom prvenstvu u dalekoj zemlji na drugom
kraju planete. Moguće rešenje bilo je povezati ime glavnog rada Urugvaja s imenicom vision (Montevi-
122
deo: a Grand Vision), što bi jasno ukazivalo na stremljenje grupe idealista nečemu teško ostvarivom, pri
čemu bi se prenela izvorna asocijacija koja podrazumeva čulo vida.
2.6. Prevođenje naslova koji sadrže kulturno specifične izraze
Prema Prćiću (2008: 415), „kulturno specifična reč u izvornom jeziku jeste reč bilo kakve mor-
fološke strukture – proste, složene ili frazne […], kojom se upućuje na koncept specifičan za izvornu
kulturu, koji ne postoji u potpuno istom ili pak bilo kakvom obliku u ciljnoj kulturi i koja, iz tog razlo-
ga, nema direktan leksički korespondent u ciljnom jeziku“. Kako ovaj autor dalje objašnjava, kulturno
specifične reči prevodimo bilo postupkom kulturne supstitucije (ako sličan koncept postoji i u drugoj
kulturi), bilo funkcijskom aproksimacijom, strukturnim prevođenjem (kalkiranjem), definicionim pre-
vođenjem ili, pak, pukim pozajmljivanjem strane reči (ukoliko sličnog koncepta nema u ciljnoj kulturi).
U analiziranom korpusu uočeni su primeri kulturno specifičnih izraza koji se, pre svega, odnose na
odrednice iz srpske tradicionalne ili popularne kulture, kao i zajedničkog jugoslovenskog kulturno-isto-
rijskog nasleđa.
U sferi srpske nematerijalne tradicionalne kulturne zaostavštine svakako najpoznatiji koncept
jeste ‘slava’, koja se funkcijskom aproksimacijom na engleski jezik ustaljeno prevodi kao ‘family pa-
tron saint(’s) day’. Kada je reč o naslovu Ivkova slava, prema istoimenom romanu Stevana Sremca,
prevodilac se, sasvim opravdano, opredelio za jednostavnije rešenje – Ivko’s Feast, čime se izbegava
nezgrapnost spomenutog ekvivalenta, a naglasak se stavlja upravo na gozbeni aspekt slave, koji u filmu
zauzima centralno mesto. Drugi primer iz balkanske narodne tradicije jeste srednjovekovni običaj ple-
mena severne Albanije oličen u pojmu ‘bese’ – čvrstom obećanju koje se mora održati i po cenu života.
Filmski naslov Besa, o Albancu koji za vreme Prvog svetskog rata u južnoj Srbiji svom prijatelju Srbinu
čuva mladu suprugu u njegovom odsustvu, stoga je, u nedostatku odgovarajućeg koncepta u ciljnoj
kulturi, adekvatno preveden kao Solemn Promise. Treći naslov iz ove podgrupe bio bi Zduhač znači
avantura, u kojem se pojam ‘zduhač’, prema srpskom narodnom verovanju, odnosi na čoveka ili duha sa
posebnim sposobnostima da zaštiti svoje imanje, selo ili kraj od vremenskih nepogoda, sukobljavajući
se sa demonima ili izvodeći posebne magijske rituale. Direktnim prevodom Zduhac Means Adventure,
u kojem je termin iz narodne tradicije samo pozajmljen i prilagođen pravilima transkripcije engleskog
jezika, u potpunosti se gubi asocijacija na folklorne elemente i natprirodne sile, pri čemu značenje ostaje
nejasno.
U okviru novijeg jugoslovenskog nasleđa, izdvajaju se dva naslova čiji je nastanak pre svega ve-
zan za tekovine oslobodilačke borbe u Drugom svetskom ratu. Iako je na prvi pogled u pitanju direktno
prevođenje, naslov Drug Crni u Narodnooslobodilačkoj borbi preveden kao Comrade Black in WWII,
nije u potpunosti preslikan, s obzirom na to da idiomatizovana sintagma ‘Narodnooslobodilačka bor-
ba’, osim istorijske činjenice da je u pitanju oslobodilačka borba protiv nacističkog okupatora, krije još
nekolicinu specifičnih kulturno-istorijski uslovljenih značenjskih slojeva – to je istovremeno borba i za
narodno i nacionalno, ali i za idejno i klasno oslobođenje. Kako Drugi svetski rat nije imao ovakav više-
slojni karakter u zemljama engleskog govornog područja, prevod ostaje osiromašen, pre svega u smislu
borbe za novu ideologiju i besklasno društvo. U ovu grupu spadao bi i naslov Atomski zdesna, seman-
tički potpuno neproziran svakom ko nije odrastao u SFR Jugoslaviji i služio vojni rok u Jugoslovenskoj
narodnoj armiji. Ova sintagma iz žargona nekadašnje JNA odnosila se, naime, na opasnost od poten-
cijalnog atomskog napada sa zapada, za razliku od izraza ‘atomski sleva’, što bi značilo da opasnost
preti od zemalja Istočnog bloka, pre svega SSSR-a. U filmu Atomski zdesna opasnost koja devastiranim
državama bivše Jugoslavije i njenim osiromašenim stanovnicima metaforički preti sa zapada sasvim je
druge vrste i pojedinca tera do svojih krajnjih psihičkih, fizičkih i moralnih granica. Zato je opsesivni
moto jedne grupe likova, da od sebe po svaku cenu za što kraće vreme naprave ‘nekog’ i ‘nešto’ – From
Zero to Hero – uzet i kao naslov filma na engleskom, čime je prevodilac, s pravom, pribegao postupku
kontekstualne reformulacije i priču sagledao, umesto ‘atomski zdesna’, s druge, ali svakako ne manje
123
relevantne strane.
Treću podgrupu naslova činili bi oni koji sadrže odrednice iz srpske popularne kulture. Filmska
trilogija o Savi Lađarskom Jesen stiže, dunjo moja, Konji vrani i Bledi mesec, nastala prema priči o
životu Vase Ladačkog, antiheroja iz istoimene pesme Đorđa Balaševića, oslanja se na tri odrednice:
kultnu, kontekstualno sličnu, pesmu istog autora Jesen stiže, dunjo moja, ‘konje vrane’ kao simbol bo-
gatstva kojem je Vasa Ladački dao prednost u odnosu na svoju jedinu pravu mladalačku ljubav i Bledi
mesec, vojvođansku ljubavnu starogradsku pesmu. Za sva tri filma zajednički je setni vojvođanski rural-
ni ambijent iz prošlih vremena, kao scena na kojoj se odvija ljubavna i životna drama glavnog junaka.
U nedostatku kulturološko-kontekstualne niti koja bi na engleskom jeziku kroz naslove povezala ova
tri ostvarenja, prevodilac se odlučio za potpunu kontekstualnu reformulaciju: naslovi Goose Feather I,
II i III trebalo bi da kod gledaoca izazovu asocijaciju na ruralnu tradiciju punjenja posteljine guščijim
perima, kao simbolom prošlih vremena na panonskim prostorima. Konačno, opsesija protagonista filma
Ona voli Zvezdu jeste beogradski fudbalski klub Crvena zvezda. Iako je na osnovu velikog početnog slo-
va u izvornom naslovu domaćim gledaocima jasno da se radi o najvećem srpskom sportskom društvu, u
prevodu to postaje očigledno samo proširenjem direktnog prevoda – She Likes Red Star.
2.7. Pogrešni prevodi
Prema Panić Kavgić 2012, moguće je ustanoviti „najmanje tri slučaja u kojima je naslov manje
ili više adekvatno prenet u ciljni jezik, iako postoji uvreženo mišljenje da su u pitanju primeri pogrešno
odabranih prevodnih ekvivalenata. Tako se primena postupaka kontekstualne reformulacije, direktnog
prevođenja sa strukturnim pojednostavljivanjem, te direktnog preuzimanja naslova po pravilu, a naj-
češće bez osnova, proglašavaju neprihvatljivim načinima na koje je filmsko ostvarenje naslovljeno u
Olga Panić Kavgić
ciljnom jeziku“ (2012: 74-75). Pod pogrešno prevedenim naslovom podrazumeva se prevod koji, kao
prvo, na semantičkom planu ne odgovara polaznom naslovu na srpskom jeziku, pri čemu cilj prevodioca
nije bio da skuje nov naslov, kao u primerima primene kontekstualne reformulacije (koji najčešće pred-
stavljaju uspele i kreativne tvorevine), već je u pitanju očigledno nerazumevanje značenja naslova na
polaznom jeziku, ali, neretko, i prevodiočeva neupućenost u sadržaj samog filma. U neadekvatno preve-
dene naslove, osim onih koji se odlikuju neodgovarajućim deskriptivnim i/ili asocijativnim semantičkim
obeležjima, spada i svaki naslov koji nije formiran po morfosintaksičkim, sintaksičkim i pravopisnim
pravilima engleskog jezika.
U obrađenom korpusu pronađeno je samo nekoliko naslova koji su u nekim od navedenih aspe-
kata neadekvatni. Tako je srpski film Kad porastem biću Kengur na engleski jezik preveden kao When I
Grow Up, I’ll Be a Kangaroo, što stranog gledaoca navodi na pomisao da je u pitanju primerak austra-
lijskog torbara, dok se, zapravo, radi o fudbalskom idolu iz kraja, s nadimkom Kengur, što se jasno vidi
na osnovu velikog početnog slova ove reči u izvornom naslovu. Dakle, sve što je trebalo uraditi jeste u
prevodu izostaviti neodređeni član (When I Grow Up, I’ll Be Kangaroo) jer, u suprotnom, ova gramatič-
ka omaška dovodi do semantički pogrešnog naslova.
S gramatičke tačke, u prevodu naslova Kaži zašto me ostavi – Say Why Have You Left Me, nije
ispoštovano sintaksičko pravilo o redu reči u zavisnoj upitnoj rečenici na mestu objekta u neupravnom
govoru, prema kome bi rečenica trebalo da glasi Say Why You Have Left Me. Nadalje, film Ljubav dolazi
kasnije inostranoj publici prikazan je pod naslovom Love Comes After, pri čemu je prenebregnuta činje-
nica da reč ‘after’ može imati prilošku upotrebu samo nakon nekog drugog vremenskog priloga, dok je
inače predlog ili veznik. Ovde je, stoga, trebalo koristiti prilog ‘afterwards’ ili ‘later’.
Konačno, filmski naslov Artiljero preuzet je iz slenga brazilskih navijača i odnosi se na nekog
ko uvek pogađa cilj. Drugim rečima, u fudbalskom slengu Brazila, ‘artiljero’ znači ‘onaj koji nikad ne
promašuje’. Autorska ekipa ovog filma namerno se odlučila za naslov koji asocira na fudbal upravo u
južnoameričkoj i svetskoj prestonici ove igre. Prevodom Artillery Man, koji nema nikakvu naročitu
fudbalsku konotaciju, gubi se asocijativna veza s Brazilom, te je ekvivalent na engleskom jeziku osiro-
124
mašen na planu stilskog značenja, iako je deskriptivno najvećim delom zadržano.
3. ZAKLJUČAK
Prevođenje odabranih naslovâ srpskih igranih filmova na engleski jezik u ovom radu prikazano
je u svetlu dva najčešća prevodna postupka – direktnog prevođenja kao daleko najzastupljenijeg, ali i
najjednostavnijeg, te delimične i potpune kontekstualne reformulacije, kao zahtevnijeg i kreativnijeg
postupka. Pažnja je posvećena i transkribovanju jezičkih jedinica srpskog jezika i prilagođavanju si-
stemu engleskog, pre svega kad se radi o vlastitim imenima. Razmatrana je i problematika prevođenja
naslova koji počivaju na igri rečima, kao i onih koji sadrže kulturno specifične reči i izraze, a ukazano
je i na zaista mali broj neadekvatno prevedenih naslova.
U kontekstu prevođenja nalsovâ sa srpskog jezika na engleski, ne bi bilo zgoreg ovu kratku anali-
zu završiti stavom Lua (2009: 171), koji smatra da je veoma važno da prevodilac filma ne smetne s uma
da pre svega prevodi za gledaoca, i da se zato pridržava pristupa koji favorizuje gledaoca i usredsređuje
se na njegove potrebe, krećući se u okvirima pretpostavljenog gledaočevog jezičkog i vanjezičkog zna-
nja i pogleda na svet. Kako je već istaknuto i u Panić Kavgić 2010, ovakav pristup se u literaturi naziva
usmerenost ka gledaocu (eng. framework of audience-based approach, prema Lu 2009: 171). Pored či-
njenice da predstavlja posrednika između pojedinačnog gledaoca i filmskog dela čiji je naslov i scenario
preveo, prevodilac filma jeste i posrednik između dve filmske publike, dva jezika i dve kulture. Uspešno
i adekvatno preveden filmski naslov stoga je prvi korak u takvom posredovanju, koji može imati bitne
posledice po percepciju stranog filma, kinematografije, pa i cele strane kulture od strane domaće filmske
publike – u ovom slučaju govornikâ engleskog jezika koji se upravo kroz naslov upoznaju sa srpskim
filmom.
Izvori
Arena Cineplex. Na: www.arenacineplex.com
Filmski centar Srbije. Na: www.fcs.rs
The Internet Movie Database. Na: www.imdb.com
Literatura
Kálmán, E. (1993a). Ahová lépek szörny terem, avagy a filmcímek stilisztikumáról. Na: http://ebooks.gutenberg.
us/Wordtheque/hu/AAACYR.TXT. <17. 1. 2010.>
Kálmán, E. (1993b). Az angol nyelvből fordított filmcímek nyelvészeti vizsgálata. Na: http://ebooks.gutenberg.us/
Wordtheque/hu/AAACYQ.TXT. <17. 1. 2010.>
Kolstrup, S. (1996). The Film Title and Its Historical Ancestors, or How Did We Get Where We Are?. P.O.V.
filmtidsskrift 2. Na: http://pov.imv.au.dk/Issue_02/section_1/artc1B.html. <16. 11. 2013.>
Liu, K. and Wei X. (2006). On English and Chinese Movie Title Translation. Canadian Social Science 2 (2), 75-81.
Lotfollahi, B. (2012). Translation of Movie Titles from English into Persian: Strategies and Effects. Mediterranean
Journal of Social Sciences 3 (3), 511-516.
Lu, Y. (2009). On the Translation of English Movie Titles. Asian Social Science 5 (3), 171-173.
Panić Kavgić, O. (2010). Filmski naslovi i njihovi prevodi: šta se promenilo u poslednjih trideset godina?. U:
B. Mišić Ilić i V. Lopičić (ur.). Jezik, književnost, promene – jezička istraživanja. Zbornik radova. Niš:
Filozofski fakultet, 83-96.
Panić Kavgić, O. (2011). Kontekstualna reformulacija kao prevodni postupak prilikom prevođenja filmskih
naslova. Godišnjak Filozofskog fakulteta U Novom Sadu 36 (1), 135-149.
Panić Kavgić, O. (2012). Greške u prevođenju filmskih naslova sa engleskog jezika na srpski. Primenjena
lingvistika 13, 73-83.
Panić Kavgić, O. (2013a). Prevođenje naslova dugometražnih crtanih filmova. U: I. Lakić (ur.). Translation and
Interpreting as Intercultural Mediation. Conference Proceedings. Podgorica: Institut za strane jezike,
Univerzitet Crne Gore, 91-98. 125
Panić Kavgić, O. (2013b). Naslovi filmskih nastavaka na engleskom jeziku i njihovi prevodi na srpski. U: I.
Živančević Sekeruš (ur.). Šesti međunarodni interdisciplinarni simpozijum Susret kultura. Zbornik radova.
Knjiga II. Novi Sad: Filozofski fakultet, 813-822.
Panić Kavgić, O. (2014). Jezička kreativnost u formiranju filmskih naslova na engleskom jeziku i njihovom
prevođenju na srpski. U: T. Prćić, M. Marković i dr. (ur.). Engleski jezik i anglofone književnosti u teoriji i
praksi. Zbornik u čast Draginji Pervaz. Novi Sad: Filozofski fakultet, 399-418.
Peng, Y. (2007). Translation of Film Titles with the Application of Peter Newmark’s Translation Theory. Sino-US
English Teaching 4 (4), 77-81.
Prćić, T. (2005). Engleski u srpskom. Novi Sad: Zmaj.
Prćić, T. (2008). Culture-Specific Words and How to Deal with Them in Bilingual Dictionaries. In: K. Rasulić
and I. Trbojević-Milošević (eds.). International Conference “English Language and Literature Studies:
Structures across Cultures”. ELLSSAC Proceedings. Vol. 1. Belgrade: Faculty of Philology, 415-421.
Schnetzer, M. (2003). The Translation of Film Titles in Switzerland. Članak je pronađen na veb stranici koja više
nije u funkciji.
Steinsaltz, D. (2000). What’s German for G. I. Joe?: How Film Titles Travel. Na: http://www.steinsaltz.me.uk/
papers/film.pdf. <25. 10. 2009.>
Xiuquan, W. (2007). Application of Contextual Adaptation in Film Title Translation. Na: http://www.docin.
com/p-177039153.html. <26. 5. 2010.>
Olga Panić Kavgić
TRANSLATING SERBIAN FILM TITLES INTO ENGLISH
Summary
The paper deals with various aspects of translating recent Serbian film titles into English, based on the analysis
of a corpus of 175 titles of Serbian films – and their English translations – shown at international festivals and to
foreign audiences in the period starting with the breakup of Yugoslavia, up to the present day (1992–2015).
Following the introductory remarks on the nature and functions of film titles, especially in the context of contem-
porary Serbian and Anglophone society and culture, the central section of the paper discusses the main translation
procedures in the selected corpus: direct translation and (partial and full) contextual reformulation. There are also
examples of titles which were directly taken over from Serbian, with or without orthographic adaptation to the
system of the English language. Two categories of titles deserve special attention when it comes to their translation
from Serbian into English: creative titles based on puns and other forms of word play, as well as those containing
culture-specific words and expressions. Finally, albeit few, there are titles whose translations into English contain
semantic or grammatical errors and are thus considered wrong renderings of their corresponding counterparts in
Serbian.
The concluding section represents a summary of the points discussed and stresses the importance of translating
film titles in providing an adequate portrayal of recent Serbian cinematography abroad, emphasizing the impor-
tance of the so-called audience-based approach in film translation.
Keywords: film title, translation procedure, direct translation, contextual reformulation, culture-specific word
Olga Panić Kavgić

Filozofski fakultet,
olgapk@sbb.rs
126
Sara Ralić
AVOIR LES DENTS LONGUES – ÊTRE SANS DENTS:

PREVOĐENJE KULTURE – KULTURA PREVOĐENJA
U središtu rada je problematika prevođenja frazema i njihovih modifikacija sa francuskog na srpski jezik. Ovi
izrazi se prvo posmatraju kroz mehanizme globalnosti i konceptualizacije koji ih karakterišu, i šire kroz kontekst i
kompleksnu izotopiju teksta. Oni se zatim izučavaju kao prevodilački problem, s osvrtom na pojedine savremene
tendencije u translatologiji. Osnovni cilj rada nije da utvrdi srpske ekvivalenate, već da ukaže na to da interpre-
tativni proces ovih izraza, koji prethodi prevodilačkom činu, iziskuje uočavanje slojevitosti kao odlike frazema
i njihovih modifikacija. Ukoliko prevodilac teži ka kulturi i jeziku cilja, moguće je da putem analogije pronađe
rešenje koje će odražavati neraskidivu vezu između analitičkog i sintetičkog tumačenja. Korpus (modifikovanih)
frazema s komponentom zub (fr. dent) za izražavanje ambicioznosti u francuskoj frazeologiji je ekscerpiran iz
jedne savremene francuske drame i novinskih članaka.
Ključne reči: prevodilački problem, frazem, igra rečima, analogija
1. UVOD
U ovom radu izučavaćemo frazeme i njihove modifikovane oblike u svetlu prevođenja sa fran-
cuskog na srpski jezik. Frazeme ćemo posmatrati kao elemente diskursa, čiji se smisao upotpunjava u
određenom kontekstu. Kriterijumi identifikacije frazema su prevashodno njegova polileksikalnost i op-
šte značenje. Smatra se, takođe, da frazem odlikuje stabilna struktura, koja podrazumeva neraščlanjivost 127
njegovih komponenti, njihovu nezamenjivost, te nepromenjivost njihovog redosleda. Sinhrono posma-
trano, pomenuto opšte značenje je rezultat desemantizacije svih ili gotovo svih komponenata frazema1.
Namerne modifikacije frazema podrazumevaju igru rečima. Iako manipulisanje frazemima izazi-
va duhovit efekat, njihova interpretacija je rezultat kognitivnih procesa, te smatramo da su modifikovani
frazemi dostojni kognitivnolingvističke analize, isto kao što su to sami frazemi koji su poslužili kao
model za osmišljavanje igre rečima. Imajući u vidu da se manipulisanjem frazemima postiže određeni
cilj i da oni iskazuju stav njihovog autora, bitno je naglasiti da modifikovani frazemi održavaju logički
odnos sa frazemom od kojeg su nastali. U vezi s tim, skrenućemo pažnju i na jezgrovitost2 kao ključnu
karakteristiku frazema i njihovih modifikacija u diskursu.
Predmet rada je, dakle, interpretacija igre rečima zasnovane na modifikaciji frazema i, zatim,
problem njenog prevođenja. U pitanju su naizgled dva problema, koja, međutim, čine jednu kompleksnu
celinu jer se nalaze u međusobnoj zavisnosti. Ne može se govoriti o problemu njenog prevođenja bez
prethodnog izučavanja problema njene interpretacije. Strategije tumačenja ovakvih izraza upravo dolaze
do izražaja prilikom prevođenja. I obrnuto, analiza prevoda je ujedno i dobar metod za rasvetljava-
nje strategija tumačenja. Takođe, prevedena igra rečima je najbolji pokazatelj prevodiočevog pristupa,
teorijske potkrepljenosti i strategija koje primenjuje u praksi. Prevedena igra rečima je, dakle, odraz
prevodiočeve poetike prevođenja, te ćemo ovaj prevodilački problem posmatrati kroz prizmu pojedinih
savremenih tendencija u translatologiji.
1
U srpskoj stručnoj literaturi se razlikuju komponentni frazemi, odnosno oni u kojima jedna komponenta održava svoje
osnovno značenje i u tom smislu ostaje samostalni nosilac značenja, od globalnih frazema čije sve komponente učestvuju u
procesu frazeologizacije. Videti, između ostalih, Mršević-Radović (1987: 14).
2
Mnogi autori su prepoznali u fenomenu ustaljenosti bitan faktor ekonomičnosti. Videti, na primer, Mejri (1998: 6).
Sara Ralić
Kroz analizu jednog konkretnog primera, pokušaćemo da ukažemo na obim problema njegovog
prevođenja. U pitanju je izraz les sans dents (doslovno: bezubi) koji predstavlja specifičan slučaj jer se
u francuskoj štampi pojavio kao citat koji se pripisuje sadašnjem predsedniku Republike Francuske,
Fransoa Olandu3.
2. USTALJENOST I PRIVIDNA DESTRUKCIJA USTALJENOSTI
Osnovno pitanje koje se postavlja u ovom radu jeste priroda odnosa između globalnog, odnosno
sintetičkog značenja i komponentnog, odnosno analitičkog značenja. Analiza prirode ovog odnosa po-
drazumeva i analizu odnosa između forme i značenja, izraza i sadržaja. U vezi s tim, ukazujemo i na ne-
raskidivu vezu koja postoji između jezičke ustaljenosti, odnosno postojećeg leksikalizovanog značenja i
strukture s jedne strane, i inovativnih jezičkih transformacija koje dovode u pitanje pravila ustaljenosti,
a da je ne narušavaju u potpunosti, s druge strane. Čak i u okviru ustaljenosti, misao nije fiksirana. I obr-
nuto, čak i narušena ustaljenost ne gubi svoj prvobitni smisao i na taj način poziva čitaoca/sagovornika
da se vrati korak unazad i ponovno osloni na prvobitni smisao ustaljenog izraza. U tom smislu, prilikom
manipulisanja ustaljenošću, potpuni rascep između novog i prvobitnog smisla je samo prividan.
Kao što je već navedeno, frazemi poseduju opšte značenje. Njihove komponente su odložile svoje
referencijalno značenje, te se ono ne aktualizuje u okviru frazema. Uprkos njihovom globalnom zna-
čenju, uvršteni u određeni kontekst, frazemi mogu biti analitički protumačeni, te dobijaju konkurenciju
u vidu nefrazeološke sintagme, kao drugu stranu njihove ustaljene strukture. U ovom slučaju možemo
govoriti o odmrzavanju njihove ustaljenosti. Od suštinskog je značaja razlikovati varijacije frazema od
njihovih modifikacija. Naime, leksikalizovane varijacije u okviru istog frazema ne dovode do promena
na semantičkom planu. One su uostalom navedene u rečnicima. Pokupiti/kupiti (skinuti/skidati, pobrati/
brati) kajmak bez obzira na upotrebljeni glagol znači „imati najviše koristi od svih“ (Otašević 2012).
Nasuprot varijacijama, modifikacije su namerne, ciljne i bez obzira na to da li su sprovedene na paradi-
128 gmatskom ili sintagmatskom nivou, aktiviraju referencijalno značenje komponenata. Opšte uzev, svako
manipulisanje kriterijumima identifikacije frazema može dovesti do njihove dezidiomatizacije4, pa tako
u Marko se ne žali, jede svoj hleb i pomaže roditeljima koliko može, frazem jesti svoj hleb ima značenje
„izdržavati se svojim radom, imati posao, zaposlenje“ (RMS 1), dok u Marko jede svoj hleb, a ti baš
ništa ne jedeš, jesti svoj hleb predstavlja slobodan skup reči. Za pojedine frazeme kaže se, dakle, da se
mogu interpretirati, u zavisnosti od konteksta, analitički ili sintetički (Achard et Fiala 1997).
Ipak, smatramo da nije ispravno reći da frazemi imaju istovremeno dva značenja, komponentno
i opšte. Zajedno s Mežrijem i Kleberom, smatramo da frazemi imaju isključivo opšte značenje. Dupli
semantizam ili dualitet značenja koji odlikuje frazeme mahom implicira pojam polisemije. Naprotiv,
frazemi nisu višeznačni i ne mogu se istovremeno u svojoj realizaciji u diskursu interpretirati na dva ra-
zličita načina. Njihovo značenje je uvek opšte. Međutim, ovo ne isključuje postojanje traga komponen-
tnog značenja. Komponentno značenje nikad nije izbrisano u potpunosti. Ono je prisutno u formalnom
smislu, odnosno ima ulogu formalne podrške opštem značenju (Mejri 1998: 6). Frazem je polileksičan i
služi se formom svojih komponenata kako bi stavio u drugi plan označene, a istakao označitelje. Drugim
rečima, trag označitelja ostaje prisutan uprkos leksikalizovanoj polileksičnoj jedinici (ibid: 8). Upravo
ovaj trag je pogodan motiv za kreiranje igre rečima.
Mežri je istakao dve primarne osobine frazema. Globalnost (globalité) koja prirodno proizilazi
iz globalnog označenog i označitelja takođe prihvaćenog kao globalnog, ali i pluralitet (pluralité) koji
proizilazi iz polileksikalnosti, odnosno višestrukog označitelja, naveli su Mežrija da uoči, po ugledu na
Martineove artikulacije, dvostruku prvu artikulaciju kao ključnu odliku frazema. Ova dvostruka artiku-
lacija podrazumeva komponente koje su obdarene smislom na dva nivoa. U pitanju su prva globalna
3
Ovaj izraz u pisanom obliku prva beleži u svojoj knjizi njegova supruga. Navodna upotreba ovog izraza od strane predsednika,
izazvavši nebrojene polemike, biva negativno ocenjena u francuskoj javnosti.
4
Pojam dezidiomatizacija smo preuzeli od Prćića (1997: 125).
AVOIR LES DENTS LONGUES – ÊTRE SANS DENTS: PREVOĐENJE KULTURE – KULTURA PREVOĐENJA
artikulacija i ona koju Mežri dodaje, prva pluralna artikulacija. Mežri je takođe ukazao da su ova dva
mehanizma, globalnost i pluralitet, rezultat konceptualizacije, koja je, u slučaju frazema, specifična.
Naime, kada je reč o frazemima, reč je zapravo o skupu jedinica koje imaju, van frazema, sopstvene
označitelje i označene, ali i sopstvenu denominativnu funkciju, kao i semiotičku, referencijalnu i se-
mantičku vrednost. Mežri zaključuje da je priroda konceptualizacije u slučaju frazema jezička, jer ona
ima polazište u samom jeziku. Ovaj višestruki semantizam je, u stvari, uzrok pomenutih mehanizama
(Mejri 1999: 81).
Neosporno je da modifikacije zasnovane na manipulisanju ustaljenošću jednog frazema ne nasta-
ju bez prethodnog postojanja same ustaljenosti (Fiala et Habert 1988: 86). Naša hipoteza je da ustalje-
nost, pak, opstaje i u okviru izmanipulisanog izraza, odnosno i u okviru odmrznute strukture. Ukoliko
ustaljenost u modifikaciji nije prepoznatljiva, ne bismo mogli govoriti niti o modifikacijama, niti o igri
rečima zasnovanoj na modifikacijama. Kroz primere koji slede, pokazaćemo da pluralitet i globalnost
deluju istovremeno, kao oslonac jedan drugome, i da ostaju prisutni kao ključne karakteristike čak i u
modifikovanim frazemima. Na primeru komponente zub sa frazeološkim značenjem „biti ambiciozan“,
videćemo da značenje frazema opstaje i u njegovom modifikovanom obliku. Ako Mežri (1998) govori
o pamćenju (la mémoire) frazema, mi ćemo, u ovom radu, govoriti o pamćenju modifikovanog frazema.
Time već nagoveštavamo kompleksnost ovog prevodilačkog problema.
3. KOMPONENTA ZUB U FRANCUSKIM FRAZEMIMA KOJI IZRAŽAVAJU

AMBICIOZNOST
Frazem avoir les dents longues (doslovno: imati duge zube) u svom prvobitnom figurativnom
značenju „biti gladan, lakom“, preuzima drugo figurativno značenje semantičkom transpozicijom,
i ekstenzivno izražava „biti gladan počasti, novca, uspeha“, odnosno „biti jako ambiciozan“ (Rey et
Chantreau 1997). U današnjem francuskom društvu, ovaj frazem je izuzetno frekventan i upućuje na
karijeriste. Samo prvo od ova dva značenja, „biti mrtav-gladan, biti lakom“, je ponuđeno u francusko- 129
srpskohrvatskom frazeološkom rečniku (Drašković 1990).
Prvo prilažemo odlomke drame Demande d’emploi Mišel Vinavera (1973: 26-27, 49-50), odno-
sno Prijava za posao (2012: 264, 280) u zvaničnom prevodu na srpski jezik.
(1) FAGE. On peut dire que j’ai entièrement façonné cette équipe dans les premiers six mois j’ai
viré tous les vieux bonshommes qui traînaient la-dedans j’ai embauché de jeunes loups des
types aux dents longues qui cherchaient à mordre
FAŽ: Može se reći da sam ja u potpunosti formirao taj tim u prvih šest meseci otpustio sam svu
stariju gospodu koji su se tu smucali zaposlio sam mlade vukove ambiciozne tipove koji samo
čekaju da zagrizu
(2) WALLACE. Que souhaitait-il que vous fassiez ?
FAGE. Des études apprendre alors que moi c’est la vraie vie qui m’intéressait mordre à pleines
dents dedans tout de suite
VALAS: Čime je želeo da se vi bavite?
FAŽ: Da studiram da učim mene je zanimao pravi život da odmah počnem da ga živim
Kao što je navedeno u francuskom rečniku ustaljenih izraza (Rey et Chantreau 1997) i atestirano
u navedenoj drami, česti su primeri upotrebe frazema avoir les dents longues s imeničkom sintagmom
jeune loup (doslovno: mladi vuk). Kroz rečnička objašnjenja, uočljivo je da struktura ovog frazema nije
u potpunosti stabilna, odnosno da je raščlanjiva, te je moguće reći aux dents longues (doslovno: dugih
zuba).
U odlomku (1) francuskog teksta, očigledna je korelacija između types aux dents longues (doslov-
no: tipovi dugih zuba) i glagola mordre (zagristi), koja nije izražena u srpskom jeziku, iako glagol za-
gristi i u srpskom i u francuskom jeziku figurativno izražava „boriti se, suočiti se“. Smisao je preveden
slobodnim spojem reči ambiciozni tipovi koji kao parafraza, svakako, odražava smisao francuskog izra-
Sara Ralić
za, ali ne jednakom ekspresivnošću. Povratni prevod sa srpskog na francuski jezik bi glasio types ambi-
tieux. Takođe, prevodilac nije uočio da izraz jeune loup ima težnju da se kombinuje sa frazemom avoir
les dents longues, te da je i on sam po sebi frazeološki izraz, čiji bi adekvatan prevod u srpskom glasio
(krupna/velika) zverka, kojom se upravo naglašava osobina uticajne osobe, željne napretka.
U odlomku (2) ponuđen je prevod koji takođe ne sadrži frazem mordre à pleines dents (doslovno:
zagristi punim zubima). U književnom prevodu je vrlo važno zadržati idiomatizovanost kao ekspresivno
sredstvo. Srpski jezik raspolaže odgovarajućim frazemima, kao što je, na primer, živeti punim plućima.
Ukoliko bi se ovi frazemi našli u kontekstu koji bi omogućavao i njihovu analitičku interpretaciju,
problem njihovog prevođenja bi bio znatno otežan. Mogućnost analitičke interpretacije svedoči o najve-
rovatnijem prethodnom svrsishodnom manipulisanju frazemom, osim ako nije reč o pukom slučaju ili
lapsusu. Međutim ova mogućnost nije sama po sebi uzrok izazivanja duhovitog, komičnog, ironičnog ili
drugog efekta. U nastavku ćemo videti da igra rečima potiče od sudara dva domena koja su dovedena
u vezu.
Pogledajmo delove članka naslova Médecine: bientôt la fin des dents qui rayent le parquet? (do-
slovno: Medicina: uskoro kraj zubima koji grebu parket?) iz elektronskog časopisa Bilboquet Magazine.
(3) C’est une petite révolution dans le monde de l’orthodontie. Le Dr Moukrane, chirurgien dentiste
et professeur honoraire à la Faculté de médecine de Tours, vient de mettre au point un appareil
dentaire révolutionnaire qui permettrait de raccourcir les gigadents, ou dents qui rayent le
parquet.
“Beaucoup de Français ont les dents trop longues et ne le savent pas“.
“Écoles de commerce, cabinets d’avocat, milieux politiques, mes patients sont de tous les hori-
zons“, précise-t-il, soucieux d’éviter les clichés véhiculés sur ce handicap.
Patrick M., directeur de cabinet du maire de Montigny-le-Bretonneux souhaitant garder
l’anonymat, a les dents longues depuis de nombreuses années: “Cette maladie nous ronge…
J’ai déjà dû faire remplacer plusieurs lames du parquet de mon bureau, sans parler des barres
de seuil. Le plus difficile, c’est de manger les artichauts à la cantine“.
130
Dents longues et système D
Jusqu’ici, les personnes souffrant du syndrome des dents longues utilisaient la “débrouille“
pour trouver des solutions, comme Carla, étudiante de 21 ans qui chausse de petits patins den-
taires afin de ne pas abîmer le sol de son appartement du 8eme arrondissement.
Tekst, iako očigledno šaljivog karaktera, je izrazito kompleksan, ne samo u frazeološkom smi-
slu. Sastavni deo članka je fotografija na kojoj se nalazi nekoliko osoba koje neumorno grebu parket.
Fotografija se s razlogom nalazi u članku, kome doprinosi kao važan vizuelni faktor. Brojni frazemi su
izrazito slikoviti, te se upravo iz tog razloga kombinuju sa vizuelnim elementom5. Oni izražavaju stav
autora i u kolektivnoj svesti određene jezičke zajednice nosilac su određenih konotacija. S obzirom na
to da su frazemi avoir les dents longues, avoir les dents qui rayent le parquet (doslovno: imati zube koji
grebu parket) i mordre/croquer à pleines dents vrlo slikoviti, prisustvo navedene fotografije doprinosi
odmrzavanju, odnosno razbijanju frazema na njegove sastavne delove, čime se jedinstveno značenje
razlaže na komponente. Prateći izotopiju celokupnog teksta, i posebno podvučenih delova, uviđamo da
su duhovitost teksta, komičan i, pre svega, ironičan efekat, bazirani na igri rečima. Ova igra je sa svoje
strane bazirana na upotrebi frazema ili njegovih delova u neuobičajenom kontekstu. Manipulisanje se,
pre svega, odnosi na domen u koji je tekst integrisan. Navodno naučni članak iz oblasti stomatologije
govori o problemu dugih zuba. Zubni hirurg je otkrio revolucionarni aparat koji bi u budućnosti mogao
da reši raširenu zubnu anomaliju, i time umanjio problem brojnih Francuza koji suviše dugim zubima
grebu parket. Ova anomalija je prisutna kod ljudi različitih profesija i profila, kao što su advokati, funk-
cioneri, političari, drugim rečima, osobe na visokim položajima. U tekstu su navedena različita iskustva
pacijenata, pa tako ova bolest izjeda osobe koje pate od sindroma dugih zuba, odnosno gigazuba. Oni
5
S obzirom na to da je sadržaj poruke izražen u svega nekoliko reči, kombinacija modifikovanog frazema i slike je vrlo česta
u svetu novinarstva i marketinga jer predstavlja efikasno komercijalno sredstvo.
osećaju različite posledice: neki su morali da zamene parket, drugi da menjaju okvire od vrata, a neki
pak da navuku zubne čarapice kako ne bi uništili pod.
Postavlja se pitanje na koji se način čitalac (i potencijalni prevodilac) suočava s ovim interpreta-
tivnim procesom i na koji način ga rešava. Po završetku čitanja, koji smisao ima izmanipulisani frazem
za čitaoca?
Modifikacije ostvarene manipulisanjem frazemima možemo podeliti u dve velike grupe: formal-
ne i neformalne modifikacije6. Obe grupe obuhvataju širok spektar modifikacija. Opšte uzev, formalne
modifikacije su one koje vidljivo menjaju strukturu frazema bilo na sintagmatskom ili paradigmat-
skom planu. Neformalne modifikacije ne dovode do strukturnih, već samo do semantičkih promena.
Sve komponente frazema ostaju materijalno prisutne, a manipulisanje je zasnovano na upotrebi frazema
u neodgovarajućem, odnosno neočekivanom kontekstu. U članku (3), upravo je reč o ovoj drugoj grupi
modifikacija. Manipulisanje je, dakle, zasnovano na aktiviranju referencijalnog značenja komponenata
zahvaljujući kontekstu. Problem velike ambicioznosti koji se izražava u francuskom jeziku dugim zubi-
ma, moguće je rešiti stomatološkim putem, prema ovom šaljivom članku. Izotopija zasnovana na ambi-
cioznosti, želji za uspehom i počastima kroz tekst prerasta u izotopiju medicinske anomalije koju treba
lečiti. Rezultat manipulisanja frazemom avoir les dents longues i njegovom varijantom avoir les dents
qui rayent le parquet je taj da tekst zaista govori o dugim zubima koji grebu parket. Međutim, čitalac ne
gubi iz vida značenje „biti suviše ambiciozan“ koje je sadržano u frazemu avoir les dents longues. Pre-
poznato ustaljeno značenje, koje ostaje prisutno u svesti čitaoca, i njegova destabilizicija stvaraju sudar
dva tumačenja. Suprotstavljena su u stvari dva domena, domen stomatologije i domen ambicioznosti.
Izmanipulisani frazem pamti semantičku strukturu frazema iz kojeg nastaje, a zadobija i novu, te postaje
sadržinski obogaćen.
Preveden na srpski jezik, tekst bi bio potpuno nerazumljiv ukoliko bi prevodilac zasnovao svoj
prevod na leksemi zub. Pored nerazumljivosti, čitava aluzija bi bila izgubljena, jer se ambicioznost u
srpskom jeziku ne izražava na taj način. Moguće je, ipak, razmišljati o figurativnoj upotrebi glagola
zagristi, koji pak nije višeleksemski spoj, te ne predstavlja frazeološki izraz. Prevođenje celokupne izo-
131
topije na kojoj je zasnovan francuski članak, a imajući u vidu njegovu funkciju, tačnije njegov osuđujući
karakter, i iznad svega ironičan efekat, bi u srpskom jeziku moglo da se ostvari upotrebom frazema
gaziti preko mrtvih ili boriti se zubima i noktima. Čitava dvostruka semantika bi se mogla zasnovati, na
primer, na oštećenju zubiju i noktiju usled neprekidne borbe ili pak na odsečnom gaženju koje ni mrtve
ne zaobilazi. U oba slučaja ideja počiva na borbi čoveka koji ne bira sredstva radi postizanja svog cilja,
a pri tom nanosi štetu bilo samom sebi, bilo drugima.
Analiza pomenutih primera nam je poslužila kao etapa koja prethodi analizi jednog posebnog tipa
igre rečima, izrazu les sans dents, i diskusiji o problemu njegovog prevođenja.
3.1. Avoir les dents longues – être sans dents – les sans dents
Izraz les sans dents se nedavno pojavio u francuskoj javnosti, a prvi ga je navodno upotrebio
predsednik Francuske, Fransoa Oland, nazivajući tako siromašne i neuspešne francuske građane. Izraz
je trenutno svojstven njegovom izumitelju, citira se kao takav u štampi i ne predstavlja opšti izraz7. Ovaj
vrlo važan momenat na aktuelnoj političkoj sceni Francuske nije zaobiđen ni u srpskoj štampi. Navodi-
mo primere iz dveju dnevnih novina:
(5) Kako je navela [Valeri Trirvajler] u knjizi pod naslovom «Hvala za ovaj trenutak», Oland je
jednom prezrivo nazvao siromašne «bezubima», misleći na ljude koji sebi ne mogu da priušte
stomatološke usluge. (Blic online, 06. 09. 2014.)
6
Za detaljniju tipologiju manipulacija, i posebno njihovog prevođenja, upućujemo na Henry (2003).
7
Nije isključivo da će izraz les sans dents prevazići uobičajenu efemernu prirodu karakterističnu za igru rečima i da će se
kao takav zadržati u političkom i medijskom kontekstu. Moguće je da će se funkcija citata vremenom izgubiti s prestankom
aludiranja na Olanda i da će u jeziku ostati prisutno samo globalno značenje ovog izraza. Na ovu temu videti Schapira (1999).
Sara Ralić
(6) Nekoliko redova iz knjige bilo je dovoljno da izazove lavinu kritika. «On se predstavlja kao
neko ko ne voli bogate. U stvarnosti, predsednik ne voli siromašne. On, levičar, zove ih ‘bezubi’
i pritom je vrlo ponosan na svoj humor», navela je Trirvajlerova koja se 25. januara rastala sa
Olandom. (EurActiv.rs, 05.09.2014.)
Osim što je komentar (5) novinara kojim argumentuje Olandovu upotrebu ovog izraza, misleći na
ljude koji sebi ne mogu da priušte stomatološke usluge, proizvoljan, on istovremeno predstavlja upravo
fazu koja prethodi odmrzavanju ustaljenosti, te dato objašnjenje aktualizuje osnovno značenje kompo-
nenata izraza bezubi. U nastavku ćemo razmotriti efekat ovog doslovnog prevoda i uporediti ga s nekim
drugim rešenjima.
Izraz bezubi ima snažan vizuelni efekat i u srpskom jeziku, što se može objasniti činjenicom da
zubi imaju univerzalnu simboliku, te u tradicijama najrazlitičitijih geografsko-kulturnih zona simbolizu-
ju napad i odbranu (Kuper 2004). Ipak, postavlja se pitanje zbog čega bi autor izraza bezubi bio ponosan
na svoj humor (6). Izuzimajući politički, etički ili moralni sud u odnosu na ovaj negativno ocenjen izraz
u francuskoj javnosti, njegov autor, kako navodi i francuska štampa, uistinu jeste ponosan na svoj hu-
mor, i to s razlogom, iz naše lingvističke perspektive. Pokazaćemo u nastavku da je ovaj izraz rezultat
kognitivnolingvističkog procesa, koji se ne može svesti na prostu upotrebu prefiksa za označavanje
negacije reči s kojom se kombinuje u složenici les sans dents, odnosno bezubi.
Značajno je uspostaviti paralelu s još nekim izrazima kojima se kroz francusku istoriju okarakte-
risao određeni sloj ljudi pomoću predloga sans/bez. U periodu Revolucije, francuski radnici su se zvali,
nasuprot aristokratiji, sankiloti (od le sans-culotte/bezgaćnik). Predlog bez ima degradirajuću snagu i
njime je sankilotima, kao ljudima iz naroda, oduzeto sve ono što podrazumeva aristokratsko poreklo.
Usuđujemo se reći da su les sans dents savremeni pandan sankilotima.
Uopšteno govoreći, u savremenom francuskom jeziku postoji tendencija da se određena kategori-
ja stanovništva okvalifikuje pomoću predloga bez. Ovi izrazi uvek imaju nedvosmislenu negativnu ko-
notaciju, i obuhvataju kategorije siromašnih, imigranata, nezaposlenih, beskućnika: les sans-papiers, les
sans domicile fixe, les sans-abri, les sans-emploi. Međutim, nijedan kvalifikator zasnovan na predlogu
132
sans nije toliko uznemirio francusku javnost kao izraz les sans dents8. Ovaj izraz se odnosi na sve one
koji su lišeni svih sredstava, koji su isključeni iz društva, koji su siromašni, ekonomski i politički slabi i
nemaju sve ono što drugi i drugačiji imaju – zube, te mogu da grizu život punim zubima9.
Srpski jezik takođe gradi određeni broj složenica uz pomoć predloga bez kao prefiksa radi ukazi-
vanja na „odsustvo, nepostojanje onoga što znači osnovna reč“: bezbrižan, bezub, bezglasan, bespravan,
besposlen ; bezemljaš, besparica, bespuće ; bezazlen itd. (RMS 1). Međutim, primećujemo da francuski
jezik pokazuje veću tendenciju ka upotrebi predloga sans/bez u cilju društveno-političke kategorizacije
određene grupe ljudi.
3.2. Zašto izraz les sans dents predstavlja igru rečima?
Igra rečima bazirana na frazemu je fokusirana na jednu njegovu komponentu koju oslobađa pu-
tem homonimije, homofonije, polisemije, sinonimije, itd. i na taj način se vrši njen transfer ka drugom
domenu. Može se reći da se igra rečima služi svim navedenim jezičkim fenomenima, te u njoj dolazi
do suprotstavljanja dve kategorije. U našem primeru na francuskom jeziku, to je s jedne strane želja za
ostvarivanjem jakog političkog i ekonomskog položaja i prisustvo/odsustvo zuba, s druge strane.
Francuski frazemi avoir les dents longues i mordre (croquer) la vie à pleines dents su osa koja
omogućava da se putem analogije dovedu u vezu dve navedene suprotstavljene kategorije. Čitalac ula-
že napor kako bi opravdao neuobičajeno dovođenje u vezu, odnosno približavanje ove dve kategorije.
Kako bi se uspešno realizovao interpretativni proces, neophodno je, dakle, uložiti trud koji se zasniva na
8
Sa sociološko-političkog aspekta, tome je svakako doprinela činjenica da je predsednik države taj koji je navodno na ovaj
način okvalifikao svoj narod.
9
Reč je o frazemu mordre à pleines dents čiji bi odgovarajući srpski ekvivalent bio živeti punim plućima.
operaciji približavanja po analogiji. Drugim rečima, potrebno je naći opravdanje za kategorijalni delikt
(Conenna et Kleiber 2002: 66). Nakon interpretativnog procesa i uočavanja onoga što bismo mogli na-
zvati pravila igre, u svesti francuskog govornika ova relacija je opravdana, čak neobično interesantna.
Pojednostavljenim šematskim prikazom pokazujemo prosede kojim je transformisan frazem avoir les
dents longues:
Avoir les dents longues
[avoir] [quelque chose]
↓ Negacija
Ne pas avoir les dents longues
[ne pas avoir] [quelque chose]
↓ Zamena, parafraza
Être sans dents
[être sans] [quelque chose]
↓ Zamena, parafraza
Personne sans dents
[personne] [sans] [quelque chose]
↓ Elipsa i nominalizacija pomoću određenog člana
Les sans dents
Moguće je, dakle, posmatrati izraz les sans dents i frazem avoir les dents longues10 kao antonim-
ski par.
Vidljivi smisao izraza les sans dents je bezubi. Pokazali smo, međutim, da bezubi upućuje u fran-
cuskom jeziku na određenu referencu. U pitanju je referenca na frazeološko nasleđe. Galison (1995:
45-46) u tom kontekstu govori o vidljivom, odmah uočljivom smislu, koji se nalazi na površini, ispod
kojeg se nalazi drugi smisao, onaj koji izbija postepeno na površinu i ugrađuje se u smisao s površine.
Ovu višeslojnu strukturu Galison slikovito poredi s palimpsestom.
Možemo reći da izraz bezubi i u srpskom i u francuskom jeziku ima isto denotativno značenje, no
133
na asocijativnom polju divergencije su značajne. U srpskom jeziku izraz bezubi ne pokreće pomenutu
frazeološku referencu, a samim tim ni celokupni smisao ispod površine, zato što ne eksploatiše na isti
način ovu leksemu. Suočen s izrazom les sans dents, frankofoni čitalac je primoran da se vrati jedan ko-
rak unazad kako bi uspostavio relaciju između kategorije zuba, s jedne strane, i gladi, s druge strane. Za-
tim se u ovaj odnos uključuje, metaforičkom transpozicijom, treća kategorija, glad za uspehom, odnosno
ambicioznost. Tek nakon osvešćivanja veze između ovih kategorija, moguće je konstruisati vidljivi, po-
vršinski smisao, nastao negiranjem prethodnih kategorija. Interpretacija površinskog sloja zavisi, dakle,
direktno od prethodne interpretacije dubinskog sloja. Pomenuto vraćanje unazad ne znači ništa drugo
nego anticipiranje dubinskog sloja, odnosno prepoznavanje frazeološke reference. Ovo prepoznavanje
svedoči o mehanizmima globalnosti i pluraliteta koji odlikuju frazem. Rezultat modifikacije, u ovom
slučaju, okrnjeni frazem, ne isključuje pojavljivanje asocijacije na celokupnu strukturu frazema-modela.
Odlike frazema, globalnost i pluralitet, se potvrđuju, dakle, i u njegovim modifikcijama.
Da francuski jezik konceptualizuje glad pomoću lekseme zub, i to ne samo u standardnom jeziku,
već i u familijarnom registru, potvrđuje i frazem avoir une dent creuse (doslovno: imati šupalj zub). U
značenju „biti gladan“, on pokazuje indirektno, da je neophodan zub, pa makar i šupalj, kako bi se utoli-
la glad, što oni koji su bezubi ne mogu/nemaju11. U srpskom jeziku se ne konceptualizuje na ovaj način
odnos zub-glad, te smatramo da ni korelacija domena zuba i domena ambicioznosti nije relevantna, niti
opravdana u srpskom jeziku. Iako veza postoji, srpski govornik je ne doživljava kao direktnu. Drugim
rečima, bezubost ne asocira direktno na manjak ambicioznosti i volje za uspehom, i time na neuspeh.
10
Osim mordre (croquer) à pleines dents, ovome bi se mogli dodati i drugi francuski frazemi, kao na primer, avoir la bouche
pleine de dents (doslovno: imati usta puna zuba) u značenju „biti surovo ambiciozan“.
11
Pretpostavke ovog tipa smo potkrepili rezultatima usmenog upitnika o interpretaciji izraza les sans dents od strane govornika
francuskog jezika. Upravo odgovori na pitanje o asocijacijama koje im izaziva ovaj izraz su nam poslužili kao argument za
njegovu analizu s aspekta igre rečima zasnovane na modifikaciji frazema.
Sara Ralić
Dodajmo tome da RMS 1 pod bezub nudi denotativno značenje kao jedino njegovo značenje:
„koji je bez zuba“. RMS 1 pod imati zub navodi „jezičav je, zubat je“, dok Matešić (1982) beleži „biti
oštar, neugodan, opasan“, a Otaševič (2012) „biti opasan, oštar, biti jezičav“, čiji bi semantički ekviva-
lent u francuskom jeziku bio avoir la dent dure (doslovno: imati tvrd zub). Njegov formalni ekvivalent
avoir la dent (imati zub) u francuskom jeziku pak znači „biti gladan“. Očigledno je da su, pored svih
sličnosti koje dele dva jezika po pitanju univerzalne simbolike zuba, semantizam zuba i metafora koju
zubi vezuju drugačiji u francuskom. Ovim kratkim osvrtom na delimične ekvivalente frazema koji sadr-
že komponentu zub smo samo ukazali na to da nije moguće prevesti izraz les sans dents, niti frazem avo-
ir les dents longues izrazima koji bi i u srpskom jeziku sadržali komponentu zub12. Izraz les sans dents
je jedan od mnogobrojnih dokaza da se transfer u različitim jezicima odvija između različitih domena.
Osnovni zadatak prevodioca je da uspostavi u srpskom jeziku (približno) istu vezu koja je u fran-
cuskom uspostavljena između aktuelnog društveno-političkog i sociokulturološkog konteksta, s jedne
strane, i nacionalnog frazeološkog nasleđa, i šire kulturno-istorijske tradicije, s druge strane. Razmo-
trićemo nekoliko predloga koje smatramo adekvatnima jer imaju potencijal da u svesti srpskog čitaoca
pokrenu dovoljno jake kulturološke asocijacije. Ovi predlozi ne mogu biti konačna rešenja. Konačno
rešenje to može biti samo u datom kontekstu.
Istraživanjem frazeoloških izraza koji u srpskom jeziku izražavaju „umeti zaraditi, zaraditi za
sopstveni život, boriti se za sopstveni opstanak“, i koji istovremeno označavaju borbu za duhovnu i
materijalnu vrednost, pa čak i gastronomski užitak, kao i svemu ovome suprotna značenja, uvideli smo
da su to izrazi čija je komponenta hleb. Tako u srpskom jeziku, što potvrđuju RMS 1 i rečnici Matešića
(1982) i Otaševića (2012), imamo dati kome komad hleba u značenju „osposobiti nekoga da živi samo-
stalno, od sopstvenog rada, zaposliti“, deliti koru hleba s kim, „živeti složno u siromaštvu i bedi deleći
osnovno za opstanak“, jesti hleb tuđim zubima i jesti nečiji hleb, „živeti od tuđeg rada, napora“, borba
za nasušni hleb, „napori, briga, rad za održavanje života“, imati svoje parče (komad) hleba i jesti svoj
hleb, „izdržavati se svojim radom, imati posao, zaposlenje“, dočekati nekoga s hlebom i solju, „poželeti
nekome dobrodošlicu, ukazati nekome gostoprimstvo“, jesti hleba bez motike, „lako, ugodno živeti, ne
134
raditi“, trebati nekome kao parče hleba, „biti nekome neophodno potrebno“, lezi hlebe (hlebu), da te je-
dem, „lenština, neradnik“ i ići trbuhom za kruhom, „odlaziti tamo gde se može zaraditi za egzistenciju“.
Ovi frazemi svedoče o izrazito kompleksnoj vrednosti koju hleb ima u svakodnevnom životu,
ali i o njegovom kulturološkom i religioznom, obrednom simbolizmu. Hleb je simbol zadovoljstva i
zadovoljenja fizioloških potreba. Hleb obezbeđuje samostalnost i slobodu. Simbolizuje rad i zaposlenje.
Hleb je izvor života, i kao takav, prožet je simboličkim značenjem kroz sve kulture i prostore. Međutim,
u našoj etnologiji, s obzirom na tradicionalno najzastupljenije sektore poljoprivrede i zemljoradnje,
na prostorima gde se život obezbeđuje žitom, hleb je posebno značajan. On je, uostalom, prisutan i u
današnjim zdravicama, liturgijama i uopšte običajima. Imajući u vidu biblijsku aluziju koju sadrže neki
od ovih frazema, nije začuđujuće što francuski jezik takođe raspolaže formalnim i/ili semantičkim ekvi-
valentima koji sadrže komponentu hleb kao što su to gagner son pain à la sueur de son front (doslovno:
zaraditi svoj hleb znojem sa svog čela) i manger le pain de quelqu’un (doslovno: jesti nečiji hleb). Na-
suprot česte upotrebe ovih frazema u srpskom jeziku, u francuskom jeziku oni nose mnogo veću notu
arhaičnosti i ređe se upotrebljavaju.
Hleb u srpskom jeziku poznaje i dijalektizme (leb) i deminutive (lebac), a pogrdni izraz za osobu
koja „hoće da dobije, postigne sve džaba, badava, onaj koji hoće da živi na tuđ račun, gotovan, lenština“
je džabalebaroš/džabalebar/džabalebović (RMS 1). Inovativno rešenje tehnikom negiranja bi se moglo
dobiti izrazom bezlebaroši/bezlebari ili nelebaroši/nelebovići/nelebari.
Prevodilac bi svakako mogao razmišljati i o drugim izrazima koji bi odrazili odnos između sliko-
vitog površinskog sloja i reference iz dubinskog sloja koja aludira na frazeloško nasleđe srpske kulture,
kao što su kuka i motika/ustala je kuka i motika/kukom i motikom. Ovaj frazem, koji izražava pobunu
12
Srpski i francuski frazemi s komponentom zub imaju brojne formalne i/ili semantičke ekvivalente, ali ne u značenju „biti
ambiciozan“: biti naoružan do zuba/être armé jusqu’aux dents ; pokazati zube nekome/ montrer les dents à quelqu’un ; imati
nekog na zubu/avoir une dent contre quelqu’un ; stisnuti zube/serrer les dents ; škrgutati zubima/claquer des dents.
siromašnih, bi takođe mogao biti predmet produktivnih modifikacija, u smislu eksploatacije raznih mo-
gućnosti njegovih komponenata. U pitanju je frazem u kome se metonimijski oruđem označava korisnik
(neživo umesto živog). Tehnikom proširenja, izraz les sans dents bi se mogao prevesti izrazom (oni) bez
kuke ni motike ili (oni što) niti kukaju niti motikaju.
Interesantne rezultate bi moglo da donese i ispitivanje mogućnosti frazema doći (stići) na ze-
lenu granu u značenju „poboljšati svoj položaj, uspeti u nečemu, napredovati“, odnosno popeti se na
više grane ili stajati na visokim granama u značenju „biti u veoma povoljnom položaju, uživati veliki
ugled“, u odnosu na frazem pasti (spasti, stati, doći) na niske (slabe, tanke, donje, zadnje) grane čije
je značenje suprotno prethodno navedenim frazemima - „dospeti u gori položaj, izgubiti viši položaj,
osiromašiti ; moralno se srozati“ (Otašević 2012).
4. MODIFIKOVANI FRAZEM KAO PREVODILAČKI PROBLEM
Pod hipotezom da se može dovesti u vezu s frazemom avoir les dents longues, izraz les sans dents
se može tumačiti kroz prizmu igre rečima u vidu semantičke i sintaksičke transformacije frazema kao
modela. Ovaj izraz je jedan od retkih primera igre rečima zasnovane na elipsi i antonimiji u smislu odu-
zimaja i negiranja postojećih karakteristika koje izražava frazem. Pokazali smo da se tokom interpre-
tativnog procesa, otkrivanjem bilo strukturalne, bilo kontekstualne modifikacije, na očekivani smisao
nadograđuje još jedan. Koncentracija dvostruke sadržine izaziva kod čitaoca iznenađenje. Paradoksal-
no, uspešna interpretacija igre rečima je u stvari posledica neostvarenog očekivanja13. Tenzija između
dva čitanja, podjednako ispravna, između figurativnog značenja samog frazema i njegove neočekivane
destabilizacije, stvara željeni efekat.
S obzirom na to da se smisao gradi u diskursu (Fónagy 1997: 136), frazem, kao i reč, počev od
svog značenja, dobija precizan smisao u upotrebi. Stoga se problem prevođenja ne može posmatrati
kroz dimenziju jezičkih ekvivalenata i izolovanih rešenja. Problem prevođenja nastaje i rešava se samo
u okviru određenog teksta, odnosno u okviru prevodnog posredovanja između dve kulture. U nastavku 135
ćemo prodiskutovati o frazemu kao kulturološkom fenomenu iz perspektive pojedinih teorija prevođe-
nja.
Savremene translatološke tendencije u Francuskoj se mogu grubo podeliti na dva tipa prema
Lamiralovoj (2014) podeli prevodilaca na one koji su okrenuti kulturi i jeziku izvora (les sourciers) i
one koji su okrenuti kulturi i jeziku cilja (les ciblistes). S jedne strane bi se nalazili Mešonik i Berman,
a s druge Lamiral, Munen, Lederer i Selesković. Prvi se ograničavaju na označitelja jezika izvora koji
se prevodi, na jezik14 i na jezik izvora, dok se drugi, među kojima se svrstava sam Lamiral, fokusiraju
na označeno jezika koji se prevodi, i više od toga, na smisao poruke i efekat koji ona stvara, zatim na
diskurs, odnosno tekst i na sva sredstva jezika cilja kojima on raspolaže kako bi se izrazio efekat jezika
izvora.
Pored ova dva pola translatoloških pristupa, koncept dihotomije je veoma čest u samim transla-
tološkim istraživanjima. Lederer (2002) i Selesković uvode pojmove korespondencija i ekvivalencija
(correspondances et équivalences), koje odgovaraju Najdinim (1969) formalnim i dinamičkim ekviva-
lencijama (formal equivalences and dynamic equivalences). Munen (1955) govori o transparentnim i
obojenim stihovima (verres colorés et verres transparents).
Interpretativna teorija ili teorija smisla proces prevođenja posmatra kao proces prenošenja smi-
sla. Počev od njihovih iskustava u simultanom prevođenju, Selesković i Lederer, osnivači ove teorije,
ustanovile su da je, tokom faze deverbalizacije, neophodno napustiti materijalnu formu poruke jezika
izvora, te u fazi reformulacije, pretočiti smisao poruke u jezičku formu jezika cilja. Neizostavni deo sva-
kog prevoda su korespondencije i ekvivalencije. Korespondencije se uspostavljaju između lingvističkih
elemenata, na nivou jezika, a njihova značenja se nalaze u rečnicima. Kao deo terminologije određenog
13
Videti Veisbergs (1997): defeated expectation.
14
U smislu Sosira: jezik (langue) u odnosu na govor (parole).
Sara Ralić
jezika, korespondencije su uspostavljene a priori. Ekvivalencije se uspostavljaju na nivou diskursa, one

su inovativna rešenja datog prevoda, stvaraju se uvek iznova, te su neponovljive. Prema ovoj teoriji,
ključno je osloboditi se forme reči tako da ništa ne podseća na tekst jezika izvora (Lederer 2002).
Međutim, argument suprotnog tabora, Mešonika (1999) na primer, je da prevod ne treba da pre-
tenduje ka zamenjivanju originala jer prevod treba da ostane ono što jeste, prevod. Osnovna zamerka
Mešonika se, opravdano, odnosi na to što interpretativna teorija gubi iz vida specifičnost književnosti.
Mešonik je izgradio sopstveni pristup kroz pojam poetike prevođenja. U centru njegove poetike je ritmi-
ka teksta koju treba prevesti iznad svega. Mešonik, dakle, eksplicitno govori o važnosti prevođenja svih
označitelja jezika izvora, jer se smisao gradi zahvaljujući svojoj formi. Smisao je sastavljen od forme15.
Ritmika književnog dela je osnovni argument Mešonika u prilog prevođenju orijentisanom ka jeziku
izvora. Smatramo, međutim, da se ovaj argument zapravo uopšte ne ubraja u argumente protiv prevođe-
nja orijentisanog ka jeziku cilja. Naime, slažemo se da je važno preneti ritmiku teksta izvora, ali upravo
u skladu sa jezikom cilja. Ritam se, dakle, isto prilagođava jeziku cilja. Mišljenja smo da je prevodilac
dužan da traži ritmički ekvivalent u jeziku cilja, što ne znači da se time zanemaruje jezik izvora.
Dodajmo tome Bermanova (1999) razmatranja o zapadnjačkom prevođenju (traduction occiden-
tale) prevođenju. Berman osuđuje pristup zastupljen u zapadno-evropskoj kulturi prevođenja smatra-
jući ga etnocentričnim (ethnocentrique), naspram etičkog (éthique) prevođenja. Etnocentrični pristup
je okrenut sopstvenim vrednostima, a strano prilagođava svojoj kulturi. Takav pristup je izvor lepih
nevernica (belles infidèles). Odomaćivanje u skladu sa kulturom cilja Berman, dakle, oštro osuđuje. On
isto tako uočava određene postupke koji oslabljuju kvalitet prevoda. Jedna od takvih zamerki se odnosi
na kvalitativno osiromašivanje (appauvrissement qualitatif) kojim se zamenjuju ikonički, slikoviti izrazi
onima koji to nisu (ibid: 58).
Suštinsko pitanje se formuliše na sledeći način: Čemu/kome prevod treba biti veran? Jeziku izvo-
ra ili jezika cilja? Lamiral (2014: 23) smatra da je u pitanju alternativa koja ne dopušta neutralnu pozici-
ju16. Prevodilac nužno pravi izbor i donosi odluke u smeru poštovanja jezika izvora ili jezika cilja. Kao
posledica svesnosti o odlučivanju, u teoriji prevođenja su se razvili koncepti gubitaka, dobitaka i kom-
136
penzacija (Eco 2006). Prevodilac, dakle, odlučuje koji aspekt prevoda je spreman da izgubi, a koji će za-
držati. Kako pristupiti prevođenju frazema i njihovih modifikacija kroz prizmu Lamiralove dihotomije,
imajući u vidu kulturološku dimenziju frazema? Smatramo da je u književnom prevodu, kao i u prevodu
štampe, od suštinskog značaja očuvati idiomatičnost iskaza u jeziku cilja, upravo radi sprečavanja kva-
litativnog osiromašivanja o kojem govori Berman. Stava smo da frazem treba prevesti odgovarajućim
frazemom u jeziku cilja kad je to moguće iz razloga što je upotreba frazema u diskursu namerni i svesni
izbor autora koji nosi mnogobrojne efekte. Složeni postupak pronalaženja adekvatnog prosedea kojim
se odabrani frazem kreativno modifikuje ne osiromašuje ideju jezika izvora, već naprotiv, doprinosi
stvaranju slojevitog rešenja kao proizvoda istog kognitivnolingvističkog procesa. Zauzeti suprotan stav,
prividno Bermanov stav, značilo bi prevesti samo prvi, vidljivi sloj modifikovanog frazema.
Proces prevođenja podrazumeva razmatranje brojnih faktora: karakter dokumenta/dela, ciljna pu-
blika, zemlja-destinacija, tržište, itd. Prevodilac je dužan i da donese procenu o reakciji publike, odno-
sno da li će nameravano značenje biti kao takvo i protumačeno. Frazemi predstavljaju poseban problem
čije prevođenje obuhvata razne prepreke i faktore koji neizostavno moraju biti uzeti u obzir, kao što su
postojanje odnosno nepostojanje odgovorajućeg frazema u jeziku cilja, poklapanje odnosno nepokla-
panje konotacija u jeziku izvora i jeziku cilja, zatim faktor učestalosti, faktor registra i nivoa jezika,
stereotipija, itd. Ovaj problem se znatno uvećava uklapanjem frazema u kontekst celokupnog teksta koji
se prevodi. Izuzetan izazov predstavlja frazem čija modifikacija u jeziku izvora manipuliše njegovom
slikom i njegovim komponentnim značenjem. Suočen s igrom rečima zasnovanoj na frazemu, prevodi-
lac treba da teži dvostrukom cilju – preneti idiomatičnost i preneti igru rečima. Izraz les sans dents nije
15
Interesantno je uočiti da svi teoretičari prevođenja priznaju neprikosnoveno jedinstvo forme i smisla, označitelja i označenog,
ali ovo usmeravaju u različite svrhe istraživanja, u skladu sa teorijama koje razvijaju.
16
Ipak je važno ne banalizovati ove pozicije. One nisu ekstremno različite. Razume se da nijedan prevodilac ne privileguje
samo formu ili samo smisao.
zasnovan na pogrdnom postojećem izrazu, već je sarkazam rezultat složenih kognitivnolingvističkih

procesa, a njegov autor je uložio izvesni umni napor ne bi li ga stvorio. Ovaj primer je utoliko intere-
santan što njegov doslovan prevod, bezubi, ne bi delovao neprirodno kao što bi se to moglo očekivati,
iz prostog razloga što bi on sam po sebi uključio prenošenje slike koja je upečatljiva bez obzira na jezik
prevoda. Suvišno je konstatovati da je životni standard osoba bez zuba izrazito loš. Međutum, aluzija u
ovom primeru, kao što smo već pomenuli, prevazilazi samu činjenicu odsustva zuba, za koju uostalom
francuska stručna terminologija raspolaže pridevom édenté (bezub).
Ovde dolazi do izražaja dihotomija između prevodilaca orijentisanih ka jeziku izvora i prevodila-
ca orijentisanih ka jeziku cilja. Sa stanovišta prvih, izbor bi prevagnuo ka rešenju bezubi, dok bi se drugi
odlučili za homologni izraz izrazu bezubi kako bi slojevitost izrazili sredstvima jezika cilja. Smatramo
da je poželjnije da prevodilac, ukoliko je primoran da donese odluku u nedostatku formalno-seman-
tičkog ekvivalenta u jeziku cilja17, prevede funkciju modifikovanog frazema nego njegov materijalni
identitet. Gubitak funkcije je poguban za prevod na jezik cilja, utoliko što se gubi čitava igra rečima.
Takođe, pred ovakvim izborom, prevagnuće ono rešenje koje odgovara pragmatičnom aspektu teksta.
Ukoliko je u pitanju stručna politička analiza, adekvatnije je ostaviti doslovan prevod bezubi sa odgo-
varajućim objašnjenjem u fusnoti. Ukoliko je, pak, u pitanju drama koja se izvodi na pozorišnoj sceni,
u određenom trenutku teatarske iluzije, odgovarajuće rešenje bi moglo da bude bezlebović ili nelebović.
5. ZAKLJUČAK
Ovom analizom smo pokazali da kompleksni fenomen ustaljenosti nije trajno fiksiran u jeziku.
Frazemi su podložni kreativnim modifikacijama koje na svoj način doprinose njihovom opstanku u je-
ziku. Izučavanju frazema značajno doprinosi analiza njihovih kreativnih modifikacija. Upravo polazeći
od njihovih modifikacija, moguće je potvrditi i ustanoviti njihove osobine.
Njihovo prevođenje predstavlja izuzetno kompleksan problem i sastoji se iz dve etape: etapa
interpretacije i etapa pronalaženja odgovarajućeg rešenja. Sama interpretacija je takođe složen proces 137
jer je struktura frazema sama po sebi slojevita, a igra rečima zasnovana na manipulisanju frazemom
dodatno obogaćuje ovu slojevitu strukturu. Smisao ovakvih kreativnih modifikacija je proizvod kom-
pleksnih relacija unutar samog frazema, a zatim i relacija između frazema i njegovih modifikacija. Ova
slojevitost se na različite načine ostvaruje u različitim jezicima, što otežava njihovo prevođenje. Nai-
me, frazemi odaju način na koji određeni jezik kategorizuje svet, konstatuje Mežri (2008: 245). Stoga
je pristup prevodioca od suštinskog značaja za održavanje figurativnog, inventivnog, kulturološkog i
pragmatičnog aspekta ovih izraza u jeziku cilja. Radi postizanja ovog sveobuhvatnog cilja, ukazali smo
na to da je neophodno zauzeti stanovište prevođenja u skladu s jezikom i kulturom cilja, što nipošto ne
znači zanemarivanje jezika izvora. Naprotiv, polazeći od jezika izvora, uočivši prethodno adekvatan
okvir (frazem-model) za operaciju analogije, prevodilac može uspešno da preslika slojevitost na jezik
cilja, i to sredstvima jezika cilja.
Literatura
Achard, P. et Fiala, P. (1997). La locutionalité à géométrie variable. In La locution entre lexique, syntaxe et
pragmatique. Identification en corpus, traitement et apprentissage (Fiala, P., Lafon, P. et Piguet, M.F., dir.),
Paris, Klincksieck, 273-284.
Berman, A. (1999). La traduction et la lettre ou l’auberge du lointain, Paris: Éditions du Seuil.
Conenna, M. et Kleiber, G. (2002). De la métaphore dans les proverbes. Langue française N° 134, Nouvelles
approches de la métaphore, 58-77.
17
Podrazumeva se da postojanje formalno-semantičkog ekvivalenta u jeziku cilja znatno olakšava prevod kreativnih
modifikacija frazema, pri čemu istovremeni prenos idiomatičnosti i igre rečima ne predstavlja prevodilački problem.
Sara Ralić
Eco, U. (2006). Dire presque la même chose. Expériences de traduction, Paris: Grasset (prevela s italijanskog
Myriem Bouzaher).
Fiala, P. et Habert B. (1988). La langue de bois en éclat: les défigements dans les titres de la presse quotidienne
française. Mots 21, 83-98.
Fónagy, I. (1997). Figement et changement sémantiques. In La locution entre langue et usages (Martins-Baltar,
M., éd.), Fontenay Saint Cloud: ENS Editions, 131-164.
Galisson, R. (1995). Les palimpsestes verbaux: des révélateurs culturels remarquables, mais aussi peu remarqués.
In La locution en discours (Martins-Baltar, M., éd.), Cahiers du français contemporain 2, ENS-Fontenay-
St-Cloud, Didier Erudition, 41-63.
Henry, J. (2003). La traduction des jeux de mots, Paris: Presses Sorbonne Nouvelle.
Kuper, K. Dž. (2004). Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, Beograd: Nolit (preveo s engleskog
Slobodan Đorđević).
Ladmiral, J.R. (2014). Sourcier ou cibliste, Coll. Traductologiques, Paris: Les Bellles Lettres.
Lederer, M. (2002). Correspondances et équivalences, faits de langue et faits de discours en traduction. In Identité,
altérité, équivalence ? La traduction comme relation (Israël, F., dir.). Actes du colloque international tenu
à l’ESIT les 24, 25 et 26 mai 2000, en hommage à Marianne Lederer, Lettres Modernes Minard, Paris –
Caen, 17-28.
Martin, R. (1997). Sur les facteurs du figement lexical. In La locution entre langue et usages (Martins-Baltar, M.,
éd.), Fontenay Saint Cloud: ENS Editions, 291-305.
Mejri, S. (1998). La mémoire des séquences figées: une troisième articulation ou la réhabilitation du culturel dans
le linguistique? In La mémoire des mots (Clas A., Mejri S., Baccouche T., éds.), Actes des cinquièmes
journées scientifiques du réseau LTT (AUPELF-UREF), 3-11.
Mejri, S. (1999). Unité lexicale et polylexicalité, LINX, 40, 79-93.
Mejri, S. (2008). Figement et traduction: problématique générale, Meta: journal des traducteurs, Vol. 53, N° 2,
244-252.
Meschonnic, H. (1999). Poétique du traduire, Lagrasse: Editions Verdier.
Mounin, G. (1955). Les Belles infidèles, Paris: Cahiers du Sud.
Mršević-Radović, D. (1987). Мршевић-Радовић, Д. Фразеолошке глаголско-именичке синтагме у савременом
138 српско-хрватском језику, Филолошки факултет, Београд.
Nida, E.A. and Taber, Ch. R. (1969). The Theory and Practice of Translation, With Special Reference to Bible
Translating, 200. Leiden: Brill.
Prćić, T. (1997). Semantika i pragmatika reči. Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana
Stojanovića.
Schapira, Ch. (1999). Les stéréotypes en français: proverbes et autres formules, Paris: Ophrys.
Veisbergs, A. (1997). The Contextual Use of Idioms, Wordplay, and Translation. In Essays on Punning and
Translation (Delabastita, D., ed.), St. Jerome Publishing, Manchester: Presses Universitaires de Namur,
155-176.
Rečnici
Drašković, V. (1990). Francusko-srpskohrvatski frazeološki rečnik sa poslovicama, Beograd: Zavod za udžbenike
i nastavna sredstva.
Matešić, J. (1982). Frazeološki rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika. Zagreb: Školska knjiga.
Otašević, Đ. (2012). Оташевић, Ђ. Фразеолошки речник српског језика. Нови Сад: Прометеј.
Rey, A. et Chantreau, S. (1997). Dictionnaire d’expressions et locutions. Paris: Le Robert.
RMS 1. РМС 1: Речник српског језика (2007). Нови Сад: Матица српска.
Izvori
Blic online, 06. 09. 2014. Na http://www.blic.rs/Vesti/Svet/493293/Oland-pod-lavinom-problema-na-licnom-i-
drzavnom-planu
Bilboquet Magazine, 03.07.2014. Na http://www.bilboquet-magazine.fr/medecine-bientot-la-fin-des-dents-qui-
rayent-le-parquet/
EurActiv.rs, 05.09.2014. Na http://www.euractiv.rs/eu-prioriteti/7725-muna-vremena-za-francuskog-

predsednika-
Metronews, Paris, 15.04.2014.
Vinaver, M. (1973). La demande d’emploi, Pièce en trente morceaux, Paris: L’Arche.
Vinaver, M. (2012). Prijava za posao, Drama iz trideset delova. U Antologija savremene francuske drame: Pre
i posle „ Balkona “, priredio Ćirilov, J. Beograd: Biblioteka Ogledalo, Zepter book world (prevele s
francuskog Iva Brdarić i Tijana Krivokapić), str. 251-314.
AVOIR LES DENTS LONGUES – ÊTRE SANS DENTS:

TRADUIRE LA CULTURE – CULTURE DE LA TRADUCTION
Résumé
Cet article est focalisé sur les problèmes de traduction des expressions figées et de leurs modifications du français
vers le serbe. Ces expressions, dont les manipulations donnent lieu à des jeux de mots, sont analysées à partir des
mécanismes de conceptualisation et globalisation qui les caractérisent. Plus généralement, elles sont examinées
à la lumière du contexte et de l’isotopie complexe du texte. Quelques tendances actuelles en traductologie sont
passées en revue, allant de la poétique de Meschonnic aux theorèmes de Ladmiral, cela en vue d’envisager la
meilleure approche pour traduire la dimension culturelle des expressions (dé)figées. L’objectif principal n’est pas
d’établir des équivalences serbes, mais de démontrer que le processus interprétatif préalable à l’acte de traduc-
tion nécessite une analyse à la fois cognitive et linguistique. Cette dernière montre que l’expression défigée est
décomposable en plusieurs strates. Si le traducteur est orienté vers la langue et la culture cibles, il lui est possible
de trouver une solution analogique qui reflèterait le lien indissociable entre la lecture analytique et la lecture syn-
thétique. Les expressions (dé)figées avec le constituent dent, exprimant l’ambition dans la phraséologie française,
sont extraites du corpus constitué d’une pièce de théâtre contemporaine et d’articles de presse français.
Mots clés: problème de traduction, expression figée, jeu de mots, analogie

139
Sara Ralić
Université Paris – Sorbonne (Paris IV), Francuska
sararalic@gmail.com
IV
МЕТОДИКА НАСТАВЕ
Biljana Babić
GREŠKE U TVORBI OBLIKA FUTURA I

NA POČETNIM NIVOIMA UČENJA SRPSKOG JEZIKA KAO
STRANOG
Predmet rada je morfološka analiza grešaka u prostim i složenim oblicima futura I. Analiza se sprovodi na korpusu
dobijenom totalnom ekscerpcijom grešaka iz pismenih sastava studenata koji su intenzivni kurs srpskog jezika kao
stranog – u trajanju od jednog ili dva semestra, na nivoima znanja A1 i A2 – pohađali u Centru za srpski jezik kao
strani (pri Odseku za srpski jezik i lingvistiku) na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Ciljevi analize su: identifikacija grešaka, njihova sistematizacija prema tipovima, izdvajanje i opis unutarjezičkih
grešaka, kao i uzroka njihovog nastanka (kad god je to moguće), kvantifikacija i statistička obrada, zatim izlaganje
rezultata analize prema tipovima grešaka, učestalosti njihovog pojavljivanja i prema maternjem jeziku studenata.
Ovakva analiza treba da otkrije probleme koji nastaju prilikom građenja futura I, probleme u upotrebi njegovih
dvaju oblika kao i stepen uticaja ranije (na)učenih prezentskih oblika i infinitivne osnove na oblike futura I, koji se
uče nakon prezenta, perfekta i potencijala.
Ključne reči: srpski jezik, morfologija, futur I, greške
I UVOD
Polazeći od činjenice da u nastavi srpskog jezika kao stranog1 studenti uče srpski standardni jezik,
njihovim greškama se mora smatrati svako odstupanje od srpske standardnojezičke norme (normativni
143
pristup, Bugarski 1996: 156; Ellis 1996: 51). Zbog toga se u ovoj analizi forme zabeležene u pisanoj je-
zičkoj produkciji studenata porede sa formama srpskog standarda. Dalje, identifikuje se i opisuje svaka
greška pojedinačno, i tom prilikom uočavaju se dva osnovna uzroka njihovog nastanka – jedan je prenos
navika i znanja iz prvog jezika studenta (ili međujezička interferencija), a drugi je prenos navika i znanja
iz samog jezika koji se uči, iz ciljnog jezika (ili unutarjezička interferencija). Ako se shodno tome greške
u nastavi stranih jezika klasifikuju na međujezičke i unutarjezičke, ako se unutarjezičke definišu kao
greške nastale pod uticajem samog jezika koji se uči (Richards 1971: 173), ako se greške mogu uočiti i
analizirati na svakom jezičkom nivou pa i na morfološkom, onda bi unutarjezičke greške na morfološ-
kom nivou bile one koje nastaju izborom i upotrebom pogrešnih morfoloških sredstava jezika koji se
uči, i pod uticajem samog tog jezika.
Na ovaj način analizirane su greške u građenju oblika futura I u nastavi srpskog jezika kao stra-
nog, na početnim nivoima znanja jezika. Korpus je formiran totalnom ekscerpcijom grešaka, u ovoj
kategoriji, iz pismenih sastava studenata koji su intenzivni kurs srpskog jezika kao stranog – jednoseme-
stralni (u trajanju od 210 školskih časova) ili dvosemestralni (240 časova), na nivoima znanja A1 i A2
– pohađali u Centru za srpski jezik kao strani (pri Odseku za srpski jezik i lingvistiku) na Filozofskom
fakultetu u Novom Sadu. Pregledano je ukupno 513 sastava, i ekscerpirane su 93 greške.2
Ciljevi analize su: identifikacija grešaka i izdvajanje unutarjezičkih među njima, njihova siste-
matizacija prema tipovima, opis unutarjezičkih grešaka, kao i uzroka njihovog nastanka (kad god je to
moguće), kvantifikativna i statistička obrada, zatim izlaganje rezultata analize prema tipovima grešaka,
učestalosti njihovog pojavljivanja i prema prvom jeziku studenata (ukupno 18 jezika).
1
Ili drugog – studentima mađarske nacionalnosti, ili pripadnicima neke druge nacionalne zajednice, rođenim i odraslim u
Srbiji, srpski nije strani nego drugi jezik.
2
Analiza je nastavak ranije sprovedenog istraživanja o građenju prezentskih oblika u pisanoj produkciji stranih studenata, v.
Babić 2014.
Biljana Babić
Pravila građenja futura I – sa stanovišta izvornih govornika – mogu se smatrati lakšim i jedno-
stavnijim među pravilima građenja glagolskih oblika u srpskom jeziku, i pored postojanja njegovih
dvostrukih oblika – prostog i složenog. Da je tako, potvrđuje i pregled gramatika3 srpskog jezika, koje su
gotovo u potpunosti saglasne po pitanju oblikovanja budućeg vremena. (Što nije slučaj u vezi s prezen-
tom i participom aktiva, na primer.) Na osnovu toga, možemo pretpostaviti da će i stranim studentima
tvorba ovog glagolskog oblika biti laka, naročito od glagola na -ći, koji prost oblik futura I i ne grade.
S druge strane, problemi bi se ipak mogli očekivati u tvorbi oblika glagola na -sti, kod kojih dolazi do
glasovne alternacije, odn. do jednačenja konsonanata po mestu tvorbe (jesti – ješću), kao i u upotrebi i
distribuciji prostih i složenih oblika futura. Analiza građe će pokazati da li je zaista tako.
U analizi polazim od morfološke strukture oblika futura I, i posebno posmatram proste a posebno slo-
žene oblike. Prost oblik raščlanjujem na osnovu i nastavak (nastavak za oblik i nastavak za lice),4 pri čemu
osnovom smatram infinitivnu osnovu5 a ne okrnjeni infinitiv6, i posmatram greške u oba navedena strukturna
elementa. Za ovu analizu irelevantno je da li je, istorijski gledano, prost oblik futura I nastao od okrnjenog
infinitiva ili ne, taj infinitiv u analizi nema poseban značaj i njeni rezultati ne bi bili ništa drugačiji kad bi se
operisalo pojmom krnjeg infinitiva, a ne pojmom infinitivne osnove. Uz to, ovakav pristup odgovara i meto-
dičkoj koncepciji nastave u Centru za srpski jezik kao strani. U složenom obliku posmatrane su greške u nje-
govoj strukturi, a ne greške u strukturi samih sastavnih elemenata (enklitičkog oblika pomoćnog glagola hteti
i infinitiva). Za razliku od prvog nivoa klasifikacije, utemeljenog na greškama u strukturi oblika, drugi nivo
klasifikacije obuhvata greške u upotrebi oblika prostog umesto oblika složenog futura I, i obrnuto.
II PROST OBLIK FUTURA I
A. Tvorba prostog oblika

1. Kao osnova za tvorbu prostog oblika futura I umesto infinitivne osnove (npr. VIDE-) upotrebljena je
prezentska osnova, sa nastavkom za prezent, na koju je dodat enklitički oblik prezenta pomoćnog glagol
144 hteti (npr. VID-I-M : VID-I-ĆU)
JEDE-ĆU hleb, jaje, šunka, beli luk i feta sir, a piću jogurt za doručak. (korejski)7
(Za ručka, ja ću ići u Caribik.) JEDE-ĆU8 moj omiljenu piću. (korejski)
Možda, VIDI-ĆETE mesara. Ova mesara je najjeftiniji u Novom Sadu i sve je svež! (korejski)
Uveče TRČI-ĆU i ićiću u teretanu za jogu i strečind. (mađarski)
Na ovaj način studenti su gradili oblike futura od tri glagola: jesti, videti i trčati. Greške u oblici-
ma glagola videti svojstvene su ne samo stranim studentima nego i izvornim govornicima. I dok se za
izvorne govornike kaže da ih čine pod uticajem i(je)kavskih govora, za strane studente se to ne može
tvrditi. U njihovom slučaju nesumnjivo se radi o tome da se povode za prezentskim oblicima, koje uče
pre futura, na samom početku kursa.
Za pogrešne oblike glagola jesti moglo bi se reći da i ne čude ako imamo u vidu da studenti greše i
u formama glagola jednostavnije promene (videti, trčati), zatim ako imamo u vidu da se glagol završava
na -sti, kao i glasovnu alternaciju u njegovim prezentskim oblicima (jesti : jedem), što već samo po sebi
studentima predstavlja ozbiljnu poteškoću za savladavanje. Tome treba dodati i glasovnu alternaciju u
3
V. u Literaturi spisak konsultovanih gramatika srpskog jezika.
4
Greške u nastavku za lice ostavljene su za analizu u okviru istraživanja jednog šireg problema.
5
Up. Mrazović–Vukadinović 1990: 123; Klajn 2005: 119; Klajn–Piper 2013: 173.
6
Up. Stevanović 19641: 362; Stanojčić–Popović 19891: 112.
7
Uz svaki primer naveden je prvi jezik studenta.
8
Ista osnova glagola jesti (i kod istog studenta) uplivisala je čak i na oblik infinitiva: Ja ću JEDETI na doručak sutra ujutru
(korejski).
GREŠKE U TVORBI OBLIKA FUTURA I NA POČETNIM NIVOIMA UČENJA SRPSKOG JEZIKA KAO ...
prostom obliku futura I (jesti : ješću, do koje u ovom slučaju nisu ni došli), da bi se razumela i shvatila
sva težina učenja sistema glagolskih oblika srpskog jezika.
Ako posmatramo sintaksičku poziciju u kojoj su se našli, oblici futura su mahom pravilno upotre-
bljeni, samo u poslednjoj rečenici bila bi primerenija upotreba složenog oblika.
Ukupno šest grešaka ovog tipa načinilo je petoro studenata kojima je prvi jezik jedan od sledećih:
korejski (3 studenta), engleski (1) ili mađarski (1 – Mađarska), pa se na osnovu njihove jezičke različito-
sti, ali i morfološke strukture građenih oblika može reći da se radi o unutarjezičkim greškama.
2. Prost oblik futura I građen je od punog oblika infinitiva kao osnove i enklitičkih oblika prezenta po-
moćnog glagola hteti, koji su dodati na takvu osnovu. Na ovaj način studenti su gradili futur ne samo od
infinitiva sa završetkom -ti nego, čak i znatno češće, i od infinitiva sa završetkom -ći, zaboravljajući pri
tom na činjenicu da se od takvih glagola prost oblik ne gradi:
Ja POĆETI-ĆU9 da družim dietu od sutra. (korejski)

Možda ti IĆI-ĆEŠ na pijaca. (korejski)
Ja IĆI-ĆU u banci i promeniću sve novca. (korejski)
Posle treninga tuširaću kod kuće, najšminkaću se i IZAĐI-ĆU10 za večera sa prijateljicom i sentar. (ma-
đarski)
Mi još razgovaramo na engleskom ali nadam se da MOĆI-ĆEMO da pričamo na srpskom krajem seme-
stra. (mađarski)
U većini rečenica sa glagolima ići, izaći i moći treba zapaziti da je prisutan još jedan glagol u
istom vremenu i obliku – u futuru I, prostom obliku. Ta okolnost, kao i nenaviknutost studenata na
kratke glagolske lekseme, mogla je uticati na pojavu ovakve nepravilnosti. Za razliku od pomenutih
primera, oblici glagola početi posve su neobični i neočekivani.
Svi ovi primeri, međutim, odlično ilustruju ukrštanje morfoloških pravila, pravila distribucije en- 145
klitičkih oblika u rečenici i pravopisnih pravila. Iako je u prvom planu morfološka analiza, nije naodmet
zapaziti i to da se skoro svi oblici futura nalaze u poziciji koja zahteva njihovo razlaganje na infinitiv
i enklitiku, a zatim i njihov obrnuti raspored (enklitika + infinitiv). Što znači da se u ovim slučajevima
ujedno radi i o zameni složenog oblika prostim. Zbog svega toga, ovde će morfološkom analizom – po-
red grešaka u građenju oblika i grešaka u njihovoj upotrebi – biti obuhvaćene i greške u redu reči, ali
samo u onoj meri u kojoj se prepliću sa morfologijom.
Ukupno 11 grešaka u oblicima četiri glagola (početi, ići, izaći, moći) napravilo je troje studenata,
kojima je prvi jezik korejski (2 studenta) ili mađarski (1 – Mađarska). Iako su greške malobrojne, iako se
kao prvi javljaju svega dva jezika, nesumnjivo se radi o oblicima nastalim pod uticajem samog srpskog
jezika i njegovih morfoloških struktura.
3. Nekoliko tipova sporadičnih fonoloških grešaka zabeleženo je:

3.1. u glagolskom prefiksu – samo jednom, u sastavu studenta kojem je prvi jezik mađarski (i koji dolazi
iz Mađarske), prefiks na- zamenjen je pridevskim prefiksom (za tvorbu superlativa), sličnog fonemskog
sastava, naj-:
Posle treninga tuširaću kod kuće, NAJŠMINKAĆU se i izađiću za večera sa prijateljicom i sentar. (ma-
đarski)
9
Uz fonološku grešku u osnovi č : ć.
10
Može se pomisliti da je studentu u ovom slučaju 2. lice jednine imperativa poslužilo kao osnova na koju je dodao odgovarajući
nastavak za lice i broj, ali budući da je sastav pisan ćirilicom, vrlo je verovatno da je greška nastala zamenom ćiriličnih slova
sličnog lika (ћ i ђ: изађи-ћу). Nesigurnost u upotrebi ćiriličnog pisma potvrđuju i druge dve slovne greške u nastavku iste
rečenice, koje u ćiriličnom tekstu izgledaju ovako: u сентар.
Biljana Babić
3.2. u infinitivnoj osnovi glagola, od kojeg se gradi futur I, uz pogrešan nastavak za lice:
Volim je [sobu] i NADOSTAJEĆU mi kada se preselimo u Niš. (engleski)

NEDOSTAJ ĆU mi moj stan kad vratiti u Koreju. (korejski)
U prvom primeru permutovani su prvi i poslednji vokal infinitivne osnove, dok je u drugom pri-
meru od prostog oblika načinjen nepravilan složeni oblik razbijanjem na njegovoj morfemskoj granici,
uz ispuštanje krajnjeg vokala infinitivne osnove. Zbog toga bi se moglo reći da se u ovom slučaju možda
radi o podražavanju ili imitaciji – pojavi koja je zabeležena i u prezentskim formama ove iste lekseme
(Babić 2014).
Budući da se u oba primera radi o glagolu nedostajati, ove greške i ne čude jer su u formama
navedene lekseme ogrešenja zabeležena i u drugim glagolskim oblicima, drugim kategorijama, pa i na
drugim jezičkim nivoima. Jednu od njih ilustruje sledeći primer:
Prvo, NEDOSTAĆE mi JE „Karađorđeva šnicla“, „Burek sa sirom“, „burek sa mesom“, „roštilji“. (korejski)
u kojem je došlo do ispuštanja krajnjeg sloga iz infinitivne osnove (nedosta-ja-će), i – čini se – njegovog
izmeštanja i zamene sa fonemski sličnim oblikom pomoćnog glagola jesam. U svakom slučaju, i ovde
bi se moglo govoriti o podražavanju.
Od glagola kod kojih infinitivnom nastavku -ti prethodi s, u korpusu je nađen samo jedan primer
u kojem nije izvršeno jednačenje po mestu artikulacije. Verovatno zbog toga što takvih leksema na ni-
voima A1 i A2 nema mnogo (svega 12 od blizu 560, prema popisu u Babić 2011), ali praksa pokazuje
da ovaj tip greške nije redak:
JESĆEMO paštu zato što ja je volim. (korejski)

146
Ukupno četiri fonološke greške, od toga 3 u formama glagola nedostajati, načinilo je troje ko-
rejskih studenata i jedan student sa engleskim kao prvim jezikom. Za sve njih može se reći da imaju
karakter unutarjezičke greške.
B. Upotreba prostog oblika umesto složenog

U sledećim primerima radi se o specifičnim greškama, o greškama koje to možda i nisu:
U junu i julu verovatno još BIĆU u Srbiji. U junu ZAVRŠIĆU drugi semestar u Novom Sadu. (nemač-
ki)
Od sredine avgusta verovatno RADIĆU do početka sledećeg semestra. (nemački)
Mislim, da ovaj nizak sto BIĆE sledeće nedelje u našoj prodavnici. (češki)
Moj tata IMAĆE šezdeset godine u trinaesti Novembar. (engleski)
Prvo, ja OŠAMARIĆU se jer ne verujem da se ovo desilo. (korejski)
Kod kuće PLANIRAĆU gde ćemo ići u jun sa Lin. (korejski)
Jesćemo paštu zato što ja je volim. Onda RADIĆU domaći zadatak i čitaću knjigu. (korejski)
Retko nosim duboke čizme u Koreji, ali KUPIĆU smeđe i duboke čizme u Srbiji. (korejski)
Morfološki gledano – svi ovi oblici futura I sasvim su pravilni. Sintaksički gledano – pozicija
u kojoj se javljaju (drugo mesto u rečenici, iza nekog drugog rečeničnog člana: subjekta, adverbijala,
veznika) zahteva složen a ne prost oblik. Iako je smisao rečenice nenarušen, pa ih zbog toga možda i ne
bi trebalo tretirati kao greške, primeri su obuhvaćeni analizom jer i oni ukazuju na međusobnu uslovlje-
nost morfološkog oblika i sintaksičke pozicije. Osim toga, i pored gramatički pravilnog oblika, rečenica
zvuči stilski neuglađeno, pa bi od samog početka trebalo raditi na otklanjanju takvih nedostataka.
Na ovaj način, ukupno 17 puta o srpsku standardnojezičku normu ogrešilo se 11 studenata, sa

jednim od sledećih šest jezika kao prvim: korejskim (5 studenata), nemačkim (1), češkim (1), engleskim
(2), hindijem (1) ili mađarskim (1 – Mađarska). Grešili su u formama glagola: kupiti, biti, završiti, raditi,
imati, kuvati, ošamariti se, planirati, upoznati.
Sa stanovišta morfologije, ovi primeri su pravilni za razliku od onih 11 u tački A.2 (poćetiću,
ićiću, izađiću, moćiću), ali sa stanovišta sintakse i jednima i drugima zajedničko je to da se javljaju u
poziciji koja ne dozvoljava upotrebu prostog oblika nego zahteva složen, bar kad je futur I u pitanju, i
to u sledećem rasporedu: enklitika + infinitiv. Njima treba dodati i poslednji primer iz tačke A.1 (trčiću)
– uz koji je rečeno da je u datoj poziciji primereniji složen oblik – i zaključiti da su studenti ukupno 29
puta složenu formu budućeg vremena zamenili prostom.
III SLOŽEN OBLIK FUTURA I
U okviru složenog futura I treba odvojeno posmatrati njegove pravilno i nepravilno građene obli-
ke.
1. Kao i u tački B kod prostog futura I, pravilno građeni oblici su vrlo specifični. Njihova specifičnost je
i ovde određena preplitanjem morfoloških i sintaksičkih faktora.
1.1. Složen oblik – morfološki gledano – sasvim je korektan, čine ga enklitički oblik prezenta pomoćnog
glagola hteti i infinitiv glagola koji se menja. Problem je, međutim, u sintaksičkoj poziciji koju futur
zauzima:
ĆU KUPITI voće. (korejski)

ĆU NARUČITI jedno torte i onda jedemo zajedno! (korejski) 147
Čekajte molim. ĆU PLATITI račun. (korejski)
Posle časa ću vratiti nas kući i ĆU UČITI srpski jezik oko čistiti moju kuću i odmoriću slobodno vre-
me. (korejski)
S obzirom na to da je upotrebljen na samom početku rečenice, eventualno posle sastavnog vezni-

ka, redosled njegovih sastavnica je neprihvatljiv. Početna pozicija dozvoljava upotrebu samo prostog
oblika futura I, nikako ne i upotrebu složenog oblika – ne samo u ovakvom rasporedu njegovih eleme-
nata nego ni u obrnutom (infinitiv + enklitika).
U samo jednom od zabeleženih primera, četvrtom po redu, neposredno okruženje moglo je pogo-
dovati nepravilnoj upotrebi složenog oblika (glagola učiti), jer se u prvom delu složene rečenice pojav-
ljuje isti takav oblik glagola vratiti se.
Činjenica da su korejski studenti (njih četvoro) napravili sve greške ovog tipa (ukupno osam, u
formama sedam glagolskih leksema: kupiti, dati, naručiti, platiti, učiti, sresti, pijesti [piti]) ukazuje na
to da bi se možda moglo raditi o uticaju njihovog prvog jezika, ali nikako ne isključuje mogućnost da
su greške nastale i pod uticajem samog srpskog jezika, u kojem su – u drugačijem sintaksičkom okru-
ženju – navedeni oblici i te kako mogući. Svi primeri ujedno predstavljaju i redak pokušaj izostavljanja
subjekta u rečenici, potez na koji se studenti na nivoima A1 i A2 ne odlučuju često i sa kojim se teško
saživljavaju, bez obzira na njihov prvi jezik, što je – vrlo verovatno – za posledicu imalo ovakav red reči.
1.2. Zamenom mesta enklitike pomoćnog glagola i infinitiva punoznačnog, i dalje imamo složeni futur I
koji je morfološki pravilan, problem je u rasporedu njegovih sastavnih elemenata i u tome što ne postoji
sintaksička pozicija u kojoj je realizacija takvog rasporeda moguća:
Biljana Babić
IMATI ĆE jednu spavaću sobu, jedno kupatilo, sobu za muziku i ples. (hindi)
KUPITI ĆU pirinač, kupus, meso, voče.. i tako dalje. (korejski)
(Ove putovanje je bila jako umorna. Zatim obih dana ne želim da putujem. Ali znam da volim putova-
nje.) Tako PUTOVATI ĆU drugi put. (korejski)
U oko devet sati JESTI ĆU doručak. (korejski)
Možda, JESTI ĆU brzu hranu. (korejski)
Na apsolutnom početku rečenice složen oblik nije moguć – ni u ovakvom rasporedu (infinitiv +
enklitika), ni u obrnutom (enklitika + infinitiv), nužna je upotreba prostog oblika. Verovatno bi se i ove
greške mogle dovesti u vezu sa izostavljanjem subjekta rečenice, poštovanjem pravila da se enklitika
raspoređuje na drugom mestu u rečenici, i zanemarivanjem činjenice da raspored infinitiv + enklitika
ipak nije moguć. U ostalim pozicijama, pre svega u drugoj, složeni oblik je moguć samo u obrnutom
rasporedu (enklitika + infinitiv, v. 3. i 4. primer). Pri čemu ostaje nejasno zašto enklitika nije raspoređena
ispred infinitiva, pogotovo u 3. primeru.
Poseban problem u navedenim primerima predstavlja to što pravilo o rasporedu enklitike u re-
čenici ne važi za upotrebljeni glagolski oblik, jer do futura I, učeći perfekat i potencijal, studenti uče
da enklitika dolazi na drugom mestu u rečenici, iza akcentovane reči. „Suočeni smo, dakle, s prividno
paradoksalnom situacijom. Enklitika može doći poslije bilo koje akcentuirane riječi (u zavisnosti od
toga koja se riječ nalazi na prvom mjestu u rečenici), samo ne može poslije infinitiva, tj. poslije onog
elementa u rečenici s kojim je inače najtješnje povezana“ (Browne 1970–1971: 43).
Sedam grešaka u oblicima glagola: kuvati, imati, kupiti, putovati, biti, jesti, napravilo je petoro
korejskih studenata i jedan student kojem je hindi prvi jezik. Opet je moguće da greške nastaju pod
uticajem prvog jezika, ali su očigledna morfološka sredstva i uticaj srpskog jezika koji greškama daju
unutarjezički karakter.
148
Složeni oblici futura I upotrebljeni umesto prostih dokaz su i strategije koju studenti primenjuju,
a to je izbegavanje brojnih pravila različitog karaktera (fonoloških, morfoloških, sintaksičkih, pravopi-
snih) i njihovo svođenje na ono najlakše – osnovno, morfološko pravilo.
1.3. Treći vid upotrebe složenog umesto prostog oblika nastao je zanemarivanjem i morfoloških i pravo-
pisnih pravila, i podelom pravilnog prostog oblika na dva dela, na njegovoj morfemskoj granici. S obzi-
rom na to da se radi o razbijanju pravilnog oblika, greška je moguća samo u pisanoj formi, ne i u govoru:
Kuća neće biti velika ali IMA ĆE veliku teresa. (engleski)
Zabeležena je samo jedna greška u pismenom sastavu studenta s engleskim kao prvim jezikom.
Načinjena je pod uticajem samog futura I, njegovog složenog oblika, pa je unutarjezičkog karaktera.
Dakle, gotovo svi primeri pravilno građenog složenog oblika futura I (osim dva primera u tački
1.2 – tako putovati ću; u oko devet sati jesti ću) predstavljaju zamenu prostog oblika složenim.
2. Nepravilno građeni oblici futura I nastaju upotrebom:

2.1. elemenata koji grade standardne i elemenata koji grade supstandardne oblike
futura I, ili
2.2. potpuno pogrešnih elemenata, koji ne učestvuju u tvorbi standardnih oblika.
2.1. Elementi koji grade standardne i elementi koji grade supstandardne oblike futura I
2.1.1. Enklitički oblik prezenta pomoćnog glagola hteti i konstrukcija da + prezent (u odgovarajućem
licu), upotrebljena umesto infinitiva glagola koji se menja:
Malo kasnije ĆU DA PIJEM tursku kafu, zato što ne želim da spavam na času. Ja ĆU DA JEDEM do-
ručak za 10 minuta. (korejski)
Zato što ja ĆU DA SE VEČAM i UZGAJAM mnogo dece. (korejski)
(Hoću da kažem dobro srpski jezik.) Tako ja ĆU DA tvrd STUDIRAM srpski jezik. (korejski)
Ja NEĆU DA ga ZABORAVIM zauvek. (korejski)
Ovakve konstrukcije, iako se ne preporučuju, svojstvene su razgovornom stilu i usmenoj nezva-

ničnoj komunikaciji izvornih govornika (Klajn–Piper 2013: 173; up. i Vojvodić 1995: 343),11 s kojima
su studenti u svakodnevnom kontaktu, pa su greške lako mogle nastati i pod njihovim uticajem. Drugi
izvor ovih nepravilnosti može biti u tome što na samom početku kursa A1 uče da su infinitiv i da +
prezent komutabilni uz modalne glagole, pa onda to pravilo uopštavaju i kod futura, uz enklitički oblik
pomoćnog glagola.
U poslednjem primeru, budući da se radi o odričnom obliku futura, konstrukcija da + prezent
celoj rečenici daje sasvim drugačije značenje od onog nameravanog – futurskog (što se vidi iz šireg
konteksta). Ovakva struktura ima voluntativno značenje, izražava samo želju, nameru da se data radnja
ne realizuje – „glagol htjeti nema ovdje funkciju desemantizovanog pomoćnog glagola i semantički
je ekvivalent glagolu željeti, tj. ne željeti, a u vremenskom smislu (kao indikativ) označava sadašnje
vrijeme“ (Vojvodić 1995: 342). U ovom slučaju (i kontekstu) jedino bi struktura sa infinitivom12 bila
primerena jer označava pravu budućnost, odn. radnju koja se neće realizovati u vremenu koje sledi za
vremenom govorenja – što i jeste bio nameravani iskaz studenta.
Opet su sve greške ovoga tipa (ukupno četrnaest, od glagola: piti, (po)jesti, biti, venčati se, uz-
gajati, kupiti, plivati, zaboraviti, studirati, ukrasiti, kuvati, promeniti) napravili samo korejski studenti,
njih šestoro. No, i pored toga, jasno je da se radi o unutarjezičkom poremećaju, pogotovo kad znamo da
je ista pojava svojstvena i izvornim govornicima.
149
2.1.2. Enklitički oblik pomoćnog glagola hteti i oblik prezenta u odgovarajućem licu:
Ja ĆU PREDSTAVIM o moja tata. (korejski)

Uveće ja ĆU IDEM u bioskopu. (korejski)
Ali to šta znam to ĆE OPISUJEM. (mađarski)
I sutra ĆE IDEMO zajedno na rođendanu. (mađarski)
Sada ona nema momka ali nadam se ona ĆE IMA momka. (korejski)
Ove greške su mogle nastati na dva načina. Tako što su studenti pošli od standardnog oblika fu-
tura I (enklitika pomoćnog glagola + infinitiv) i, već spominjane, supstandardne strukture koja se često
koristi u službi futura (enklitika pomoćnog glagola + da + prezent), što je u njihovim rečenicama dalo
strukturu: enklitika + prezent. Ili tako što su redukovali konstrukciju karakterističnu za razgovorni stil
(enklitika + da + prezent) i sveli je na enklitiku i oblik prezenta. Šta je više uticalo na nastanak grešaka
ovog tipa, to bi možda mogla razrešiti neka naknadna analiza primera ispuštanja veznika, pre svega ve-
znika da, i u drugačijem sintaksičkom okruženju. Treba samo spomenuti i to da je ovakva struktura sa
značenjem futura I svojstvena i nekim srpskim dijalektima.
11
Autori triju gramatika srpskog jezika uopšte i ne spominju konstrukciju da + prezent kao sastavnicu složenog oblika futura
I (Stevanović 19641: 362; Stanojčić–Popović 19891: 111–112; Klajn 2005: 119–120), dok Mrazović–Vukadinović i D.
Klikovac smatraju da se ova konstrukcija može upotrebiti umesto infinitiva (Mrazović–Vukadinović 1990: 124; Klikovac
2002/20032: 106).
12
D. Klikovac, za razliku od D. Vojvodića, smatra da i odrični oblik futura I može imati dva vida: jedan građen od odričnog
oblika prezenta pomoćnog glagola hteti i infinitiva (Neću raditi), i drugi građen od odričnog oblika prezenta pomoćnog
glagola hteti i konstrukcije da + prezent (Neću da radim), s tim što ovom drugom obliku pripisuje i funkciju odričnog oblika
glagola hteti – sa značenjem „Ne želim da radim“ (Klikovac 2002/20032: 106).
Biljana Babić
Šest grešaka napravilo je četvoro korejskih studenata i dvoje mađarskih rođenih i odraslih u Voj-
vodini.
2.1.3. Puni oblik pomoćnog glagola hteti i infinitiv glagola koji se menja:
U moijoj sobi OCE IMATI jednu velikog plavog krevet, plavu komodu, plavog orman i velikog prozor.
(grčki)
Ovde zanemarujem izbor glagola koji se menja (imati umesto biti), ta greška će biti analizirana
drugom prilikom. Posmatram samo oblik futura, u kojem je enklitički oblik zamenjen punim ili nagla-
šenim oblikom pomoćnog glagola, vrlo verovatno pod uticajem upitnog oblika futura I, koji se gradi
pomoću naglašenog oblika. A ovakav – nazovi – puni oblik student je mogao čuti od izvornih govorni-
ka, u čijem se govoru inicijalno h, usled slabe frikcije, često gubi, naročito u nezvaničnoj komunikaciji
i nebrižljivom izgovoru (Subotić i dr. 2012: 41). Samo jedan primer ovakvog ogrešenja zabeležen je u
sastavu jednog grčkog studenta.
2.1.4. Enklitika pomoćnog glagola hteti i konstrukcija da + infinitiv:
Imam novo momku i želim da znam šta će se deseti sa nama. Možete da kažete koliko dugo ĆEMO DA
OSTAVATI13 zajedno? (mađarski ili korejski)
... ja ne volim da idem planina zatošto posle idem planina, ja ĆU DA IMATI upala mišića za moja noga!!
(korejski)
Infinitiv je upotrebljen u konstrukciji s veznikom da, umesto prezenta, a uz enklitiku pomoćnog

glagola. I ovaj oblik je rezultat ukrštanja dveju srpskih konstrukcija futura I – jedne standardne (enkliti-
ka + infinitiv) i jedne supstandrardne (enklitika + da + prezent). Dva puta je zabeležena ovakva greška,
150
jednom u korejskom domaćem radu, i drugi put u sastavu koji su zajedno pisale dve studentkinje – jedna
Korejka i jedna Mađarica (iz Mađarske). Nemoguće je odrediti koja od njih je načinila grešku, ali to je
i nebitno s obzirom na njen unutarjezički karakter.
2.2. Od elemenata koji ne učestvuju u tvorbi standardnih oblika
2.2.1. dva puta su dva korejska studenta upotrebila particip aktiva glagola koji se menja umesto infiniti-
va, uz enklitiku pomoćnog glagola hteti:
I ja ĆU RAZGOVARAO sa Boškom o vikendom planu. (korejski)

Sutra, ono NEĆE BIO mi posebno dan. Zato što sutra je nomalan dan u nedelji. (korejski)
2.2.2. Samo jednom jedan portugalski student umesto odričnog oblika pomoćnog glagola upotrebio je
odričnu rečcu ne:
Ali NE STIĆI brzo, oho 70 dana. [neće stići] (portugalski)
Moguće je da se i ovde radi o ukrštanju strukture odričnog oblika prezenta (ne stignem) i strukture odrič-
nog oblika futura I (neću stići), što daje ne stići.
13
I greške u infinitivu biće analizirane drugom prilikom, ovde me zanima samo struktura futura I.
IV ZAKLJUČAK
Sprovedena analiza pokazuje da futur I stranim studentima predstavlja ozbiljan problem već sa-
mim postojanjem njegovih dvostrukih oblika – prostog i složenog. Pored toga, morfološki oblik futura
I najčešće je uslovljen sintaksičkom pozicijom u kojoj se pojavljuje, što kod studenata za posledicu ima
greške bilo u građenju ovog glagolskog vremena, bilo samo u redu reči. To pokazuje možda ne toliko
broj njihovih grešaka u tvorbi (ukupno 93), koliko raznovrsnost ogrešenja (14 tipova). Treba zapaziti
i to da nema grešaka u izboru nastavka za oblik, što znači da je za studente nastavak primaran, da on
reprezentuje oblik a ne osnova, za njih je nastavak = oblik.
14
Tip greške Ukupan Broj UJG14 Prvi

broj jezik
grešaka
A. A.1. prezentska osnova umesto 6 6 engleski, korejski, mađarski
Tvorba infinitivne
prostog A.2. infinitiv umesto infinitivne 11 11 korejski, mađarski
oblika osnove
A.3. fonološka greška u osnovi 5 5 engleski, korejski, mađarski
B. Upotreba prostog oblika umesto složenog 17 17 češki, engleski, hindi, korejski,
mađarski, nemački
Upotreba prostog oblika umesto složenog (A.1 – 12 12 korejski, mađarski
poslednji primer, i A.2)
Ukupno 51 51
Tabela 1 – Greške u prostom obliku futura I
151
Tip greške Broj Broj Prvi jezik
grešaka UJG
1. Pravilno građeni 1.1. enklitika + infinitiv 8 8 korejski
oblici (ili upotreba 1.2. infinitiv + enklitika 7 7 korejski, hindi
složenog oblika umesto
prostog) 1.3. razbijanje prostog oblika na morfemskoj 1 1 engleski
granici
2. Nepravilno građeni 2.1.1. enklitika + da + prezent 14 14 korejski
oblici 2.1.2. enklitika + prezent 6 6 korejski,
mađarski
2.1.3. „puni“ oblik pom. glagola + infintiv 1 1 grčki
2.1.4. enklitika + da + infinitiv 2 2 korejski,
mađarski
2.2.1. enklitika + particip aktiva 2 0 korejski
2.2.2. odrična rečca ne + infinitiv 1 1 portugalski
Ukupno 42 40
Tabela 2 – Greške u složenom obliku futura I
Upadljivo je da u ovom segmentu sistema glagolskih oblika najviše greše Korejci, napravili su
57 od ukupno 93 greške (ili 61%), i učestvovali su u pravljenju čak jedanaest od četrnaest zabeleženih
tipova grešaka. Pri tom su u ostvarenju tri tipa grešaka učestvovali samo oni. Ali učešće predstavnika
14
UJG – unutarjezička greška.
Biljana Babić
ostalih sedam jezika (češkog, engleskog, grčkog, hindija, mađarskog, nemačkog i portugalskog) ukazuje
na to da ne može biti u pitanju samo uticaj korejskog jezika, ako takav uticaj uopšte i postoji. Što se tiče
karaktera načinjenih grešaka, od zabeležene 93 čak za 91 (ili 98%) može se tvrditi da je unutarjezičkog
karaktera jer nastaje pod uticajem samog jezika koji se uči.
Ako posmatramo odnos grešaka u prostom i onih u složenom obliku, zapažamo da se češće greši
u tvorbi i upotrebi prostog oblika (51:42 primera). Ako posmatramo zamenu prostog oblika složenim
i obrnuto, vidimo da i tu studenti malo češće pogrešno upotrebljavaju prost umesto složenog (29:16
primera).
Pojedinačno gledano, studenti najviše grešaka prave upotrebljavajući prost oblik u pozicijama
koje zahtevaju složen (29 grešaka), zatim upotrebljavajući složen oblik na samom početku rečenice –
bilo da rečenicu započinju enklitikom bilo infinitivom (15 grešaka), i na kraju skloni su upotrebi nestan-
dardne forme složenog oblika futura I (enklitika + da + prezent, 14 primera).
Literatura
Babić, B. (2011). Naučimo srpski 1 i 2 – Rečnik glagola, Novi Sad: Filozofski fakultet.
Babić, B. (2014, u štampi). Greške u tvorbi prezentskih oblika na početnim nivoima učenja srpskog jezika kao
stranog, Jezici i kulture u vremenu i prostoru 3, Novi Sad: Filozofski fakultet.
Browne, W. (1970–1971). O oblicima futura tipa čitat ću i čitaću, Jezik XVIII, br. 2, Zagreb, str. 43–45.
Bugarski, R. (1996). Greške u jeziku, Lingvistika o čoveku. Beograd: Čigoja štampa, str. 156–163.
Ellis, R. (1996). The Study of Second Language Acquisition. Oxford: Oxford University Press.
Klajn, I. (2005). Gramatika srpskog jezika, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Klajn, I. (2013). Клајн, Иван и Предраг Пипер. Нормативна граматика српског језика, Нови Сад: Матица
српска.
Klikovac, D. (2002/20032). Кликовац, Душка. Граматика српскога језика за основну школу, Београд: Српска
школска књига.
152 Mrazović, P. i Zora Vukadinović (1990). Gramatika srpskohrvatskog jezika za strance, Sremski Karlovci – Novi
Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića – Dobra vest.
Richards, J. C. (1971). A Non-Contrastive Approach to Error Analysis, Error Analysis (Perspectives on Second
Language Acquisition), London: Longman, str. 172–188.
Stanojčić, Ž. (19891). Станојчић, Живојин и Љубомир Поповић, Стеван Мицић. Савремени српскохрватски
језик и култура изражавања, Београд – Нови Сад: Завод за уџбенике и наставна средства – Завод за
издавање уџбеника.
Stevanović, M. (19641). Стевановић, Михаило. Савремени српскохрватски језик (Граматички системи и
књижевнојезичка норма). I Увод – Фонетика – Морфологија, Београд: Научно дело.
Subotić, Lj. i Dejan Sredojević, Isidora Bjelaković (2012). Fonetika i fonologija: ortoepska i ortografska norma
standardnog srpskog jezika, Novi Sad: Filozofski fakultet.
Vojvodić, D. (1995). Војводић, Дојчил. Облици футура I као варијанте и/или као стандарди (?), Научни
састанак слависта у Вукове дане, 24/1, Београд, стр. 341–349.
ERRORS IN FORMING FUTUR I AT THE ELEMENTARY AND PRE-INTERMEDIATE LEVELS OF

LEARNING SERBIAN AS A FOREIGN LANGUAGE
Summary
The subject of the paper is a morphological error analysis of simple and complex forms of futur I, which has been
done on the corpus formed by total excerption of errors from essays written by students who have attended an
intensive course of Serbian as a foreign language for one or two semesters at the levels A1 and A2 in the Centre for
Serbian as a Foreign Language (within the Department of Serbian Language and Linguistics) at the Faculty of Phi-
losophy in Novi Sad. The aims of the analysis are the following: the identification of errors, their systematization
according to types, the excerption and description of intralinguistic errors and their cause (whenever it is possible),
quantification and statistical processing, presenting results of analysing errors according to their types, frequency
of their occurrence and according to students’ native language.
The analysis has shown that the existence of double forms of futur I, a simple and a complex one, including the
syntactic position that conditions the use of one or the other form leads to breaking the rules for forming this verb
tense or for word order in a sentence.
Out of the total of 93 errors, no error is related to the verb ending for this form. 91 errors (or 98%) were caused by
the choice and use of incorrect Serbian morphological elements, or due to the influence of this language itself, so
that such errors can be regarded as intralinguistic ones.
Errors related to irregular forms of futur I were made by representatives of eight languages: Czech, English, Greek,
Hindi, Korean, Hungarian, German and Portuguese.
As for error types, it should be pointed out that:
a) the most frequent errors are those related to the use of the simple form,
b) most errors are caused by the use of the simple form in positions that require the complex one,
c) by using the complex form at the beginning of a sentence regardless of whether students start the sentence
with an enclitic or infinitive,
d) students are prone to the use of the nonstandard complex form of futur I (enclitic+da+present form).
Key words: Serbian, morphology, futur I, errors
Biljana Babić
babic.biljana@open.telekom.rs
153
Radmila Bodrič
MOTIVACIJA ZA UČENJE ENGLESKOG KAO STRANOG JEZIKA

VAN FORMALNOG SISTEMA OBRAZOVANJA
Motivacija, kao jedan od najbitnijih afektivnih faktora za učenje jezika, predstavlja kombinaciju uloženog napora
i želje da se postigne određeni cilj, kao i pozitivnih stavova prema narodu i kulturi ciljnog jezika. Dosadašnja
istraživanja su se uglavnom bavila ispitivanjem motivacije dece školskog uzrasta i studenata ‒ u okviru formalnog
sistema obrazovanja, te se nametnula potreba za istraživanjem motivacije van formalnog sistema obrazovanja (tj.
u centrima stranih jezika).
Cilj rada je istraživanje vrste orijentacije za učenje engleskog jezika i provera u kojoj meri se ustanovljene mo-
tivacijske orijentacije uklapaju u podelu na integrativnu i instrumentalnu. U radu se pošlo od pretpostavke da se
polaznici privatnih škola odlučuju na učenje engleskog jezika uglavnom iz pragmatičnih, praktičnih razloga, dok
bi integrativni bili manje zastupljeni. Rezultati istraživanja na uzorku od 126 ispitanika pokazuju da od tri moti-
vacijske orijentacije, afektivno-kulturna ima prednost nad, drugoj po zastupljenosti, instrumentalno-utilitarnom
orijentacijom, i trećom – integrativno-komunikativnom, čime je opovrgnuta postavljena hipoteza.
Ključne reči: motivacija, engleski kao strani jezik, centri stranih jezika, kvantitativno istraživanje, motivacijske
orijentacije.
1. UVOD
Motivacija predstavlja isprepletan sistem motiva ili podsticaja koji učenika pokreću na razno- 155
vrsne mentalne i druge aktivnosti u procesu učenja bilo kog nastavnog predmeta, pa i učenja stranog
jezika. Od velike je važnosti za uspeh u učenju stranog jezika jer od motivacionih uslova u najvećoj
meri zavisi kvalitet učinka učenika. Motivacija se ogleda u učenikovoj spremnosti za rad, želji da ostvari
postavljeni cilj, težnji za postignućem i uspehom. Brojne studije koje se bave ispitivanjem odnosa moti-
vacije i uspeha u nastavi stranog jezika pokazuju da između ova dva aspekta postoji pozitivna korelacija
(Dӧrnyei i Schmidt 2001; Dӧrnyei 2005; Lightbown i Spada 2006; Dӧrnyei i Ushioda 2009).
Psihologija motivacije je izuzetno složena i u zavisnosti od pristupa problematici postoje različite
teorije i definicije. Brojni istraživači koji su se bavili pojmom motivacije polaze od stava da je jedno-
stavnije opisati nego definisati motivaciju (Covington 1998: 1). Dӧrnyei, tako, smatra da motivaciju
treba posmatrati kao okvirni termin (eng. umbrella term) koji obuhvata niz značenja (Dӧrnyei 2001: 1).
To je sasvim razumljivo budući da su ljudske potrebe raznolike i neograničene, i kreću se od bioloških,
društvenih, psiholoških, kulturnih, materijalnih i mnogih drugih. Motivacija može biti usmerena ka
pokretanju različitih radnji i postizanju različitih vrsta ciljeva, te stoga razlikujemo različite vrste ori-
jentacija motivacije. Kada je reč o učenju stranih jezika, motivacija uključuje kognitivnu, afektivnu i
društvenu dimenziju, koje u sprezi utiču na usvajanje jezika. Motivacija, kao jedan od najkompleksnijih
i najznačajnijih afektivnih faktora u nastavi stranih jezika, osvetljava individualne razlike u izboru i
učenju stranih jezika (Vaezi 2008: 54, navedeno u Bošnjaković i Knjižar 2012: 95), tj. utiče na to u kojoj
meri i na koji način će doći do određenog ponašanja ili kada će učenik početi da uči određeni strani
jezik (Balenović 2011: 190).
Dӧrnyei (2001: 2) smatra da bi se većina pedagoga i istraživača složili da motivacija igra važ-
nu ulogu u određivanju uspeha ili neuspeha u učenju. Prema socijalnom psihologu Gardneru (1985),
motivacija za učenje stranog jezika predstavlja kombinaciju tri različite komponente: truda, želje da se
postigne cilj učenja jezika i pozitivnih stavova prema prema učenju jezika. Učenik je motivisan kada
su njegova želja da postigne cilj i pozitivni stavovi o cilju povezani s uloženim trudom (Gardner 1985:
Radmila Bodrič
10-11). Prirodno, učenici se razlikuju u pogledu nivoa motivacije i orijentaciji te motivacije (tj. vrsti
motivacije). Orijentacija motivacije odnosi se na suštinske stavove i ciljeve koji podstiču na delanje
(Ryan i Deci 2000: 54).
Dosadašnja istraživanja su se uglavnom bavila ispitivanjem motivacijskog konstrukta dece škol-
skog uzrasta i studenata u okviru formalnog sistema obrazovanja, te se nametnula potreba za istraživa-
njem motivacije za učenje engleskog kao stranog jezika van formalnog sistema obrazovanja (tj. u pri-
vatnim školama stranih jezika). Cilj ovog rada je istraživanje vrsta orijentacije za učenje engleskog kao
stranog jezika i provera u kojoj meri se uočene tendencije uklapaju u dihotomnu podelu na integrativnu
i instrumentalnu motivacijsku orijentaciju (više reči o ovim dvema vrstama orijentacije u narednom
odeljku). U radu će se poći od pretpostavke da se polaznici privatnih škola odlučuju na učenje engle-
skog jezika uglavnom iz pragmatičnih razloga, odnosno zbog potrebe poznavanja engleskog jezika koja
uključuje instrumentalnu orijentaciju, dok bi integrativna bila manje zastupljena. Pretpostavka je da su
polaznici tečajeva engleskog jezika u privatnim školama veoma motivisani za sticanje međunarodnih
jezičkih kvalifikacija, kao i da im je poznavanje engleskog jezika potrebno radi efikasnijeg obavljanja
svakodnevnih ličnih i profesionalnih obaveza, u okviru svog radnog mesta i životnog okruženja.
2. PRIMENJENOLINGVISTIČKA ISTRAŽIVANJA MOTIVACIJE ZA UČENJE

STRANOG JEZIKA
Dijahronijski posmatrano, vrlo značajan doprinos istraživanju motivacije za učenje stranog jezika
dali su kanadski socijalni psiholozi Gardner i Lambert (1972). Oni su došli do zaključka da motivacija
za učenje određenog stranog jezika nije socijalno neutralna varijabla budući da je jezik temelj ličnog
identiteta čoveka i da je priroda jezika veoma složena. To je jedan od razloga zašto se konstrukt mo-
tivacije za učenje stranog jezika može posmatrati i tumačiti drugačije od motivacije za učenje drugih
156 nastavnih predmeta. U osnovi istraživanja Gardnera i Lamberta stoji dihotomna podela na integrativ-
nu i instrumentalnu motivaciju (1972: 12-14). Integrativno motivisan pojedinac uči strani jezik radi
približavanja govornoj zajednici i kulturi čiji strani jezik uči. Ova vrsta motivacije za učenje stranog
jezika podrazumeva poštovanje, otvorenost i prisnost s drugom jezičkom zajednicom, njenom kulturom
i načinom života, a u pojedinim i slučajevima i težnju učenika stranog jezika da se intergrišu i uklope u
društveno okruženje drugog govornog područja i postanu slični njegovim govornicima. Integrativnost
obuhvata, dakle, emocionalnu identifikaciju s drugom kulturnom grupom, ali i osnovni proces identi-
fikacije unutar samog pojedinca (Csizér i Dӧrnyei 2005). Instrumentalna motivacija, s druge strane,
podrazumeva praktične, utilitarne razloge za učenje stranog jezika. Ona se očituje u težnji učenika da
ostvari određeno društveno priznanje ili ekonomsko napredovanje poznavanjem stranog jezika. Instru-
mentalni razlozi za učenje stranog jezika odnose se, na primer, na unapređenje na radnom mestu, mate-
rijalnu stimulaciju, dobru ocenu iz predmeta/ispita, dobijanje stipendije, učeničke/studentske razmene,
postizanje ličnog uspeha, i sl.
U kasnijim istraživanjima motivacije za učenje stranih jezika, ova integrativno-instrumentalna
dihotomija je delimično pobijena jer je otkrivena integrativna motivacijska komponenta koja uključuje
instrumentalnu orijentaciju, o čemu detaljno govori primenjeni lingvista iz Mađarske Zoltan Dӧrnyei
(1994, 2002). Brown (2007: 170) smatra da bi integrativno-instrumentalni konstrukt trebalo posmatrati
kao dve među većim brojem različitih orijentacija, gde orijentacija predstavlja razloge za učenje ciljnog
jezika, odnosno cilj učenja (Gardner 1985: 54; Dӧrnyei i Ottό 1998: 49; Dӧrnyei i Ushioda 2011: 41),
a motivacija ‒ usmereni napor koji učenik stranog jezika ulaže kako bi ga uspešno naučio. Orijentacije
mogu da doprinesu motivaciji učenika da uči određeni jezik. Bitno je istaći da integrativna i instru-
mentalna orijentacija nisu međusobno isključive: obe se mogu javiti istovremeno, a ponekad se mogu
i smenjivati. Učenik može biti motivisan obema orijentacijama različitim intenzitetom. Ilustracije radi,
učenik može da započne učenje stranog jezika s ciljem da postane deo ciljne jezičke zajednice, ali isto
MOTIVACIJA ZA UČENJE ENGLESKOG KAO STRANOG JEZIKA VAN FORMALNOG SISTEMA ...
tako da veruje da će njegova integracija u kulturu ciljne jezičke zajednice moći da doprinese njegovom
ličnom razvoju (samoostvarenju) ili uzdizanju na društvenoj lestvici, o čemu govore Dӧrnyeievi nala-
zi. Isto tako, na početku kursa stranog jezika može se javiti jedna vrsta orijentacije koja se vremenom
može promeniti i oslabiti, i pretvoriti u drugu vrstu orijentacije u zavisnosti od situacije u kojoj se uči
jezik (tj. da li se uči kao drugi ili strani jezik), konteksta učionice i drugih faktora koji utiču na nastavu
jezika. To sve ide u prilog činjenici da motivacija nikada nije statična već dinamična i da do fluktuacija
u nivou posvećenosti učenju stranog jezika dolazi često i na dnevnoj osnovi. Dӧrnyei smatra da je mo-
tivacija dinamički entitet koji se vremenom menja, pa tako i odgovarajuća količina uloženog napora ka
ostvarenju postavljenog cilja oscilira između redovnih uspona i padova (Dӧrnyei i Ottό 1998: 45; Ma-
cIntyre i Serroul 2015: 112-113). Međutim, retka su istraživanja koja se bave vremenskom dimenzijom
motivacionog kontrukta i ne postoje nalazi koji ukazuju na to kako takve promene mogu da se istražuju.
Dӧrnyei i Tseng (2009, navedeno u MacIntyre i Serroul 2015: 113) smatraju da bi istraživanja trebalo
da ispitaju veze između motivacije usmerene na zadatak (eng. task motivation) u oblasti učenja stranog
jezika, obraćanja pažnje i procesa samovrednovanja.
U svakom slučaju, mnogi istraživači koji su merili integrativnu i instrumentalnu orijentaciju sma-
traju da su integrativno orijentisani učenici uspešniji u učenju stranog jezika od instrumentalno orijenti-
sanih učenika (Baker 1993: 33-34, navedeno u Bošnjaković i Knjižar 2012: 96). Gardner (2000) smatra
da je integrativna orijentacija za učenje jezika povezana s brzinom učenja novih reči, s uspehom u
ovladavanju izgovorom, spremnošću da se uče nova gramatička pravila, većom aktivnošću na časovima,
trudom da se isprave greške u usmenom i pismenom izražavanju i da se o njima razmišlja na proaktivan
način, kao i težnjom da se nastavi s učenjem stranog jezika i van okvira formalnog obrazovanja. Gar-
dnerov siocioedukativni model motivacije dovodi u međusobnu vezu četiri važna aspekta učenja stranog
jezika: 1) društvenu i kulturnu sredinu u kojoj učenik odrasta, 2) individualne razlike učenika (kao što
su inteligencija, sposobnost za učenje stranog jezika, motivacija i anksioznost), 3) kontekst učenja:
formalna ili neformalna situacija u kojoj se odvija učenje, i 4) ishode učenja (Gardner 1985: 146-149).
Pitanje uticaja društvenog i kulturnog konteksta na orijentaciju motivacije i stavove učenika izu-
157
zetno je složeno i zahteva pažljivo razmatranje niza različitih faktora, kao što su društveni status ciljnog
jezika u odnosu na izvorni jezik, potom etnolingvistički odnosi govornika, ekonomski i politički fak-
tori. Dӧrnyei (2002) posebno ističe uticaj geografskih i geopolitičkih razloga na stavove i motivaciju
za učenje stranog jezika. Budući da se učenje stranog jezika razlikuje od usvajanja, i budući da nema
direktnog kontakta s jezičkom zajednicom koji bi doveo do formiranja stava o toj društvenojezičkoj
zajednici i jeziku, proizlazi da je uloga društvenog konteksta u kojem se strani jezik uči veoma značaj-
na. Ellis (1985) tako smatra da je integrativna orijentacija važnija kada se uči strani jezik, tj. kada jezik
nema društveno-kulturnih uticaja izvan učionice; ako se uči kao drugi jezik, odnosno kada se koristi kao
sredstvo komunikacije izvan učionice onda će orijentacija instrumentalne prirode biti važnija.
Gardner i Lambert (1972) su u izučavanju dinamike učenja francuskog jezika od strane engleskih
govornika u dvojezičnoj Kanadi došli do zaključka prema kojem je integrativnost ključan faktor u nivou
motivacije učenika i ishodima učenja. U opsežnoj nacionalnoj studiji u Mađarskoj gde se strani jezici
uče kao školski predmet sa ograničenim kontaktom s govornicima ciljnog jezika, Dӧrnyei i Clément
(2001, navedeno u Dӧrnyei i Ushioda 2011: 43) otkrili su da je integrativnost najsnažnija komponenta
opšte jezičke sklonosti učenika. Integrativna komponenta je određivala izbor jezika i količinu napora
koji su učenici nameravali da ulože u proces učenja. S druge strane, Stern (1983) tvrdi da ukoliko je
društvenojezički status učenikove društvene zajednice niži u odnosu na govornike ciljnog jezika vrlo je
izvesno da će orijentacija učenikove motivacije biti instrumentalna, jer dobro poznavanje ciljnog jezika
može da doprinese napredovanju u ekonomskom i materijalnom smislu. Kao što je rečeno ranije u tek-
stu, moguće je da učenik bude istovremeno i integrativno orijentisan, tj. da se želi da se identifikuje s
kulturom ciljnog jezika i njoj prilagodi. U svakom slučaju, Dӧrnyei (2003: 18, navedeno u MacIntyre i
Serroul 2015: 112) objašnjava da se mnoge kontroverze i neslaganja u vezi sa istraživanjem motivacije
za učenje stranog jezika javljaju zbog nedovoljne svesti o vremenskom aspektu, kao i da različite i, čak,
kontradiktorne teorije nisu međusobno isključive, već se jednostavno odnose na različite faze proce-
Radmila Bodrič
sa motivisanog ponašanja. A istraživanje motivacije počinje i završava se, prema rečima Fernandéz i
Cañado (2001: 322), sa istraživanjem ponašanja.
Na osnovu dobijenih rezultata Dӧrnyei (2005, 2009a) zaključuje da konstrukt integrativnosti sa-
drži dve različite varijable: tzv. „bezličnu” praktičnu inicijativu i „lične” stavove prema članovima druš-
tvene i kulturne zajednice ciljnog jezika. Da bi obe varijable zajedno funkcionisale konstrukt integrativ-
nosti je potrebno sagledati oslanjajući se na istraživanje „mogućeg ja” (eng. possible selves), koje pred-
stavlja ideje pojedinaca, odnosno ono što jesu, što bi mogli ili se boje da postanu. Na taj način moguće
je uspostaviti pojmovnu vezu između spoznaje i motivacije (Csizér i Dӧrnyei 2005). Dӧrnyei smatra da
moguće-ja daje oblik, značenje, strukturu i usmerenje ka nečijim nadama i strepnjama, i tako podstiče
i usmerava svrsishodno ponašanje (Dӧrnyei 2005: 100). On, takođe, ističe da što je življe i razrađenije
moguće-ja to se više očekuje da će biti motivaciono efikasno. Naime, pozitivna slika o sebi će biti jači
motivacioni pokretač ako je povezana s predstavama o tome šta bi moglo da se desi ako se željeno sta-
nje ne ostvari. Sledeće važno određenje mogućeg-ja dao je Higgins (1987, 1998, navedeno u Dӧrnyei
2005: 100), razlikujući „idealno ja” (eng. ideal self), koje se odnosi na osobine koje bi pojedinac želeo
da poseduje (želje, težnje, nade) i „neispunjeno ja” (eng. ought self), što podrazumeva osobine za koje
pojedinac veruje da bi trebalo da poseduje i ostvari (osećaj obaveze i odgovornosti). Ako se ovo poveže
s konstruktom integrativnosti u učenju stranog jezika, tj. ukoliko osobu kojoj težimo da postanemo,
naše idealno-ja, povežemo s tečnim znanjem stranog jezika, onda smo integrativno orijentisani. Idealno
poimanje o jeziku pojmovno je predstavljanje svih činilaca i uticaja vezanih za poznavanje jezika radi
razvijanja profesionalne kompetencije. Drugim rečima, u okviru razmatrane varijable instrumentalni
motivi, kao što je učenje stranog jezika iz profesionalnih razloga, povezuju se s idealnim-ja. S druge
strane, ako je učenicima jedini motiv da polože ispit, onda im se može pripisati kvalifikator neispunjeno-
ja. Konačno, Csizér i Dӧrnyei (2005), predlažu da se pojam integrativnosti preimenuje u pojam „idealno
poimanje o sebi kao govorniku stranog jezika” (eng. ideal L2 self), što predstavlja središnji pojam mo-
tivisanog ponašanja prilikom učenja stranog jezika.
Kod ispitivanja konstrukta motivacije treba istaći važeću i značajnu podelu u kognitivnoj psi-
158
hologiji – na unutrašnju i spoljašnju motivaciju (eng. intrinsic i extrinsic motivation). Ova podela je
proistekla iz teorije samoodređenja (eng. Self-Determination Theory) Decia i Ryana (1985, navedeno u
Ryan i Deci 2000: 55), prema kojoj su motivisane radnje, s jedne strane, samoodređene ‒ ukoliko poje-
dinac sam donosi odluku da se njima bavi, odnosno ukoliko su posledica unutrašnje motivacije. S druge
strane, motivisane radnje mogu biti i kontrolisane, tj. posledica pritisaka ili podsticaja iz okoline, dakle
posledica spoljašnje motivacije. Kada je jedini razlog zbog kojeg učenik nešto radi dobijanje određene
vrste nagrade koja dolazi od spolja, iz okruženja (npr. prvo mesto na takmičenju, novac, bolja ocena,
položen ispit, čak i pozitivna povratna informacija) onda je njegova motivacija spoljašnja (Ryan i Deci
2000: 60).
Prema Ryanu i Deciu (2000: 56) unutrašnja motivacija podrazumeva bavljenje samom aktiv-
nošću radi unutrašnjih zadovoljstava, zabave, radoznalosti, izazova, a ne zbog spoljašnjih pritisaka ili
nagrada. Ljudi ispoljavaju spremnost da uče i istražuju i za te aktivnosti im nisu potrebni neki spoljašnji
podsticaji. Ova prirodna motivaciona tendencija, kako kažu Ryan i Deci (2000: 56), važan je element u
kognitivnom, društvenom i fizičkom razvoju čoveka jer se kroz unutrašnja zanimanja razvijaju veštine
i proširuje znanje. Učionica, dakle formalni kontekst, i sopstveni dom mogu da potpomognu ili smanje
unutrašnju motivaciju podsticanjem ili osujećenjem potreba za autonomijom i kompetencijom. Brown
(2007: 174) ističe da su mnogi slučajevi unutrašnje motivacije integrativni po prirodi, ali i insturmen-
talni motivi su svakako mogući. Tako, na primer, osoba sa veoma razvijenom unutrašnjom motivacijom
želi da nauči drugi ili strani jezik radi profesionalnog usavršavanja ili unapređenja, ili radi uspeha na
određenom akademskom programu. Isto tako, osoba može da razvije želju za identifikacijom s govor-
nicima ciljnog jezika zbog nekog spoljašnjeg podsticaja od strane roditelja ili nastavnika. U svakom
slučaju, ova podela na unutrašnju i spoljašnju motivaciju veoma je značajna u izučavanju motivacionog
konstrukta i mnogim istraživačima je okosnica za objašnjavanje razlika između učenika.
Na kraju, istraživači se slažu da je teško raspravljati o motivaciji učenika bez detaljnog razmatra-
nja obrazovnog konteksta ili konteksta učionice u kojoj se uči strani jezik (Wigfield i Eccles 2002: 114).
Julkunen (2001), na primer, prilikom definisanja motivacije u kontekstu učionice govori o situaciono
specifičnoj motivaciji (eng. situation-specific motivation), koja se odnosi na motivaciono stanje u odre-
đenoj situaciji i, ranije u tekstu spomenutoj, motivaciji usmerenoj na zadatak (eng. task motivation), koju
karakteriše način na koji učenik za vreme nastave pristupa zadatku ili oblasti učenja. Crookes i Schmidt
(1991, navedeno u Dӧrnyei 2005: 74) smatraju da je kontekst učionice veoma bitan i da nastavnici mogu
da utiču na razvoj i održavanje motivacije kod učenika izborom efikasnih nastavnih metoda i sredstava
kako bi nastavne jedinice učinili privlačnim i zanimljivim, i, s druge strane, podsticanjem učenika da
ulože trud kako bi te nastavne jedinice uspešno savladali. Posebno se ističe značaj kooperativnog učenja
(Clément i Gardner 2001, navedeno u Dӧrnyei 2005: 73; Julkunen 2001) u nastavi stranih jezika koje
uveliko doprinosi razvijanju motivacije i, naročito, samopouzdanja koje predstavlja značajan faktor za
učenje jezika jer učenici nemaju dovoljno pristupa kulturi ciljnog jezika ukoliko ga uče kao strani jezik.
Mnoga istraživanja konstrukta motivacije u svetu i kod nas uglavnom su se bavila ispitivanjem
motivacije unutar institucionalizovanog sistema učenja stranih jezika kod učenika na školskom uzrastu
(mlađem i starijem) i na univerzitetskom nivou, te se nametnula potreba za istraživanjem vrste orijenta-
cije za učenje engleskog kao stranog jezika van formalnog sistema obrazovanja, o čemu će detaljno biti
reči u narednom odeljku.
3. METODOLOGIJA ISTRAŽIVANJA
Istraživanje u ovom radu imalo je za cilj da ispita vrste orijentacije za učenje engleskog kao stra-
nog jezika van sistema formalnog obrazovanja, u centrima stranih jezika, i proveri u kojoj meri se uoče-
ne tendencije uklapaju u podelu na integrativnu i instrumentalnu orijentaciju. Postavljena je hipoteza da
su polaznici tečajeva engleskog jezika u privatnim školama stranih jezika veoma motivisani za učenje
engleskog jezika iz praktičnih razloga: za sticanje međunarodnih jezičkih kvalifikacija i za potrebe svog 159
radnog mesta i životnog okruženja.
Metod. Sprovedeno istraživanje je anketnog tipa (v. Prilog 1). Za potrebe ovog kvantitativnog
istraživanja prvobitno je konstruisan probni upitnik kvalitativnog tipa kojim su se prikupili opisi lične
motivacije za učenje engleskog jezika, na uzorku ispitanika od 17 do 49 godina. Većina ipsitanika je vrlo
detaljno i precizno opisala razloge pohađanja tečaja, potom su detaljni opisi grupisani i na taj način se
došlo do 36 anketnih tvrdnji u glavnom upitniku, testiranih Likertovom skalom procene s rasponom od 1
(uopšte se ne slažem) do 5 (u potpunosti se slažem). Poslednja anketna tvrdnja, br. 37, bila je otvorenog
tipa i zahtevala je tekstualni odgovor od ispitanika. Glavni upitnik se sastojao od dva dela: prvog – koji
je obuhvatao demografske varijable i drugog ‒ koji je sastojao od 37 anketnih tvrdnji, 36 zatvorenog i
poslednjeg pitanja, br. 37, otvorenog tipa. Upitnik je bio anoniman kako bi se omogućila veća objek-
tivnost i validnost istraživanja. Postupak anketiranja realizovan je popunjavanjem anketnih listova koji
su učenicima doneti neposredno u škole. Istraživanje je sprovedeno u aprilu i maju 2014. godine. Svi
podaci su obrađeni deskriptivnim statističkim metodama, predstavljanjem srednjih vrednosti ispitivanih
varijabli i standardne devijacije, i potom metodom bivarijantne korelacije, izračunavanjem Pirsonovog
koeficijenta korelacije, koristeći program za statističku obradu podataka SPSS Statistics 20.0.
Uzorak. U anketnom istraživanju sprovedenom u aprilu i maju 2014. godine učestvovalo je 126
ispitanika (N = 126) iz dve renomirane škole stranih jezika u Novom Sadu: Excalibur i Lingua. Odabir
uzorka je nasumičan. Od tog broja ukupno je bilo 79 ispitanica (62,7%) i 47 ispitanika (37,3%). Kao
što se iz priloženog Grafikona 1. može videti, prosečna dob ispitanika iznosila je 23,9 godina. Najmlađi
ispitanik imao je 14 godina, a najstariji 57.
obradu podataka SPSS Statistics 20.0.
Uzorak. U anketnom istraživanju sprovedenom u aprilu i maju 2014. godine učestvovalo
je 126 ispitanika (N = 126) iz dve renomirane škole stranih jezika u Novom Sadu: Excalibur i
Lingua. Odabir uzorka je nasumičan. Od tog broja
Radmila ukupno je bilo 79 ispitanica (62,7%) i 47
Bodrič
ispitanika (37,3%). Kao što se iz priloženog Grafikona 1. može videti, prosečna dob ispitanika
iznosila je 23,9 godina. Najmlađi ispitanik imao je 14 godina, a najstariji 57.
Struktura ispitanika prema godinama starosti
50
45
Broj ispitanika
40
35
30
25
20
15
10
0
14-18 19-23 24-28 39-33 34+
Godine starosti
Grafikon 1. Struktura
Grafikon ispitanika
1. Struktura prema
ispitanika prema godinama
godinama starosti
starosti
Radi što potpunije slike o profilu ispitanika, ispitanici su, takođe, dali opšte podatke o
Radi što potpunije
obrazovnom slike
nivou o profilu pa
tj. zanimanju, ispitanika,
su analizomispitanici
dobijene trisu, takođe,
približno dali opšte
ujednačene podatke
kategorije: 1) o obrazov-
nom nivou tj.srednjoškolski
zanimanju, učenici
pa su analizom
44 (34,9%),dobijene
2) studentitri45približno
(35,7%), iujednačene
3) zaposleni kategorije:
37 (29,4%). Među 1) srednjoškolski
zaposlenima
učenici 44 (34,9%), je bilo ispitanika
2) studenti sa sledećim
45 (35,7%), profesijama:37dipl.
i 3) zaposleni ekonomista,
(29,4%). Među dipl. pravnik, dipl.je bilo ispita-
zaposlenima
inženjer elektrotehnike i računarstva, profesor istorije, farmaceut, građevinski tehničar, mašinski
nika sa sledećim profesijama:
inženjer, dipl.
lekar, strukovni ekonomista, dipl.finansijski
menadžer-specijalista, pravnik, dipl. inženjer
analitičar, programerelektrotehnike
i sl. i računarstva,
profesor istorije, farmaceut, građevinski
Ispitivani uzorak obuhvatiotehničar, mašinski
je svih šest inženjer,
nivoa znanja lekar,
engleskog strukovni
jezika: A1, A2, B1,menadžer-specija-
B2,
C1 analitičar,
lista, finansijski i C2, klasifikovanih
programer Zajedničkom evropskom okviru za žive jezike Saveta Evrope
premai sl.
(2001). Prosečan nivo znanja engleskog jezika nalazi se između jezičkih nivoa B1 i B2, ali više
Ispitivani uzorak
naginje obuhvatio
ka nivou je vidi
B2, što se svihizšest nivoa2.znanja engleskog jezika: A1, A2, B1, B2, C1 i C2, klasifi-
Grafikona
kovanih prema Zajedničkom evropskom okviru za žive jezike Saveta Evrope (2001). Prosečan nivo znanja en-
gleskog jezika nalazi se između jezičkih nivoa B1 i B2, ali više naginje ka nivou B2, što se vidi iz Grafikona 2.
Raspodela ispitanika prema nivou znanja engleskog
50
45
Broj ispitanika
40
160 35
30
25
20
15
10
0
A1 A2 B1 B2 C1 C2
Nivo znanja engleskog j.
GrafikonGrafikon
2. Raspodela ispitanika
2. Raspodela ispitanikaprema nivou
prema nivou znanja
znanja engleskog
engleskog jezika jezika
Zanimalo nasZanimalo
je i kolikonas godina
je i koliko godina su
su učenici učenici
učili učili engleski
engleski jezik tokom
jezik tokom formalnog
formalnog obrazovanja, pa
obrazovanja, pa je prosečan broj godina učenja tokom školovanja iznosio 97,7 meseci odnosno
je prosečan broj godina učenja tokom školovanja
8,1 godinu, što se može videti iz Grafikona 3. iznosio 97,7 meseci odnosno 8,1 godinu, što se može
videti iz Grafikona 3.
Godine u?enja engleskog j. u toku
35
Raspodela ispitanika prema nivou znanja engleskog
Broj30
ispitanika
50
45
25
Broj ispitanika
40
20
35
30
15
25
10
20
5
15
10
0
0g 2g 4g 5g 6g 7g 8g 9g 10g 11g 12g 13g
5
Godine
0
A1 A2 B1 B2 C1 C2
Nivo znanja engleskog j.
Grafikon 3. Godine učenja engleskog jezika u toku školovanja

Grafikon 3. Godine učenja engleskog jezika u toku školovanja
Grafikon 2. Raspodela ispitanika prema nivou znanja engleskog jezika
Isto tako, želeli smo da saznamo koliko godina ispitanici pohađaju tečajeve engleskog jezika u
privatnim školama, te je uzorak ispitanika tečajeve u proseku pohađao 49,4 meseci (4,1 godinu),
Zanimalo
što prateći Grafikonnas je i koliko
4. slikovito godina su učenici učili engleski jezik tokom formalnog
prikazuje.
obrazovanja, pa je prosečan broj godina učenja tokom školovanja iznosio 97,7 meseci odnosno
8,1 godinu, što se može videti iz Grafikona 3.
Godine u?enja engleskog j. u toku

Isto tako, želeli smo da saznamo koliko godina ispitanici pohađaju tečajeve engleskog jezika u
privatnim školama, te je uzorak ispitanika tečajeve u proseku pohađao 49,4 meseci (4,1 godinu), što
prateći Grafikon 4. slikovito prikazuje.
Godine u?enja engleskog j. u privatnim školama
50
45
Broj ispitanika Godine u?enja engleskog j. u privatnim školama

40
50
35
45
30
Broj ispitanika
40
25
35
20
30
15
25
10
20
5
15
0
g<1 1<g<2 2<g<4 4<g<6 6<g<8 8<g<10 10<g
10
Godine
Grafikon0
4. Godine
Grafikon učenja
4. Godine
g<1 učenjaengleskog
1<g<2 jezika
engleskog jezika u privatnim
u privatnim
2<g<4 školama
školama
4<g<6
Godine
6<g<8 8<g<10 10<g
Upitani potom da li su dosad polagali neki međunarodno priznati ispit iz engleskog jezika kao što
Upitanisupotom
Cambridgeda liESOL
suGrafikon
dosad polagali
ispiti, 4. nekiengleskog
GodineTOEFL
IELTS, učenja i međunarodno
sl. i akojezika
jesu ukoji,priznati
privatnim ispit izuzorka
školama
od celokupnog engleskog
samo 35jezika kao što
su Cambridgepolaznika
ESOL ispiti,
(28%) je IELTS,
položiloTOEFL i sl. i akopriznati
neki međunarodno jesu koji,
ispit od celokupnog
iz engleskog jezika,uzorka samo 35 polaznika
a 91 polaznik
Upitani
(72%)nekipotom
nije da li Od
nijedan. su dosad polagali
tog broja neki
koji su međunarodno
položili, 15,9% priznati
su ispit iz engleskog
srednjoškolski učenici, jezika
koji kao
su (72%) što
najviše
(28%) je položilo
su Cambridge međunarodno
ESOL ispiti, priznati
IELTS, TOEFL ispit
i iz
sl. iengleskog
ako jesu jezika,
koji, od a 91
celokupnog polaznik
uzorka samo 35 nije nijedan.
bili motivisani za sticanje međunarodnih jezičkih kvalifikacija, potom zaposleni 9%, i na kraju
Od tog broja polaznika
studenti 6%. To su uglavnom bili Cambridge ESOL: YLE, KET, PET, FCE, CAE ispiti, koji za sticanje
koji su položili,
(28%) je 15,9%
položilo su
nekisrednjoškolski
međunarodno učenici,
priznati ispit koji
iz su najviše
engleskog jezika,bili
a 91motivisani
polaznik
međunarodnih (72%) nije nijedan.
jezičkih
procenjuju Od togsposobnosti
kvalifikacija,
opšte jezičke broja koji supolaznika,
potom položili, 15,9%
zaposleni 9%,suBEC
potom isrednjoškolski
na kraju
(Business učenici,
studenti koji
English6%. suTonajviše
Certificate)su uglavnom
i bili
bili
LCCI motivisani
(London za sticanje
Chamber međunarodnih
of Commerce jezičkih
and kvalifikacija,
Industry potom
Qualifications), zaposleni
koji 9%,
procenjuju i na kraju
znanje
Cambridge ESOL:
studenti YLE,
6%. To KET,
su PET, FCE,
uglavnom bili CAE ispiti,
Cambridge ESOL: koji
YLE, procenjuju
KET, PET, opšte
FCE, jezičke
CAE sposobnosti
ispiti, koji pola-
poslovnog engleskog jezika.
znika, potomprocenjuju
BEC (Business English
opšte jezičke Certificate)
sposobnosti i LCCI
polaznika, potom(London Chamber
BEC (Business of Commerce
English Certificate) i and Industry
LCCI
Qualifications), (London
koji Chamber
procenjuju of Commerce
znanje poslovnog and engleskog
Industry Qualifications),
jezika. koji procenjuju znanje
Položen me?unarodni ispit
poslovnog engleskog jezika.
Položen me?unarodni ispit 161

DA, 28%
DA, 28%
NE, 72%
NE, 72%
Grafikon 5. Položen međunarodni ispit
Upitani da li pored engleskog uče i neki drugi, odnosno treći strani jezik i koji, 53% ne
Grafikon
uči ni jedan drugi osim engleskog 5. 5.Položen
Grafikon
jezika, potom međunarodni
Položen36%
međunarodni ispit
uzorka uči ispit
još jedan, 10% ispitanika uči još
dva jezika osim engleskog , i 1% još tri i više jezika. Ovi rezultati nisu zanemarujući i svakako
govore
Upitaniuči
dani lioUpitani
pored
da lisvesti
razvijenoj poredispitanika
engleskog
engleskogouče
učejezika,
i neki drugi,
poznavanju
i neki drugi,
odnosno
što više jezikatreći strani jezik
u okviru i koji, 53%
savremenih ne
procesa
jedan
globalizacije drugi
i sve osim engleskog
veće mobilnosti potom
građanstva, 36% odnosno
uzorka
studenata
treći
uči još
i akademske
strani
jedan, 10% jezik
zajednice,
i koji,
ispitanika
uopšteno
53% ne uči ni
uči još
uzev.
jedan drugi osim engleskog
dva jezika jezika,, potom
osim engleskog i 1% još 36% uzorka
tri i više jezika.uči
Ovijoš jedan,
rezultati nisu10% ispitanika
zanemarujući uči još dva jezika
i svakako
govore
osim engleskog o razvijenoj
, i 1% još tri isvesti
više ispitanika
jezika. Ovio poznavanju
rezultatišto višezanemarujući
nisu jezika u okviru isavremenih procesa o razvijenoj
svakako govore
globalizacije i sve veće mobilnosti građanstva, studenata i akademske zajednice, uopšteno uzev.
svesti ispitanika o poznavanju što više jezika u okviru savremenih procesa globalizacije i sve veće mo-
bilnosti građanstva, studenata i akademske zajednice, uopšteno uzev.
Radmila Bodrič
Broj drugih stranih jezika koje ispitanici
3+
Broj drugih2stranih jezika koje ispitanici
1%
10%
3+
2 1%
10%
0
1 53%
36%
0
1 53%
36%
Grafikon 6. Broj
Grafikon drugih
6. Broj drugihstranih jezika
stranih jezika koje
koje ispitanici
ispitanici znaju znaju
Grafikon 6. Broj drugih stranih jezika koje ispitanici znaju

Sledećim pitanjem u okviru ovog dela upitnika koji se ticao demografskih varijabli želeli smo da
Sledećim pitanjem u okviru ovog dela upitnika koji se ticao demografskih varijabli želeli smo da
proverimo da li su ispitanici posetili neku od zemalja engleskog govornog područja i ako jesu
proverimo daSledećim
kojasu
li ispitanici
pitanjem
je bila uposetili
okviru
svrha posete. neku
ovog
Zanimljivo od
delaje dazemalja
upitnika engleskog
koji 25
je samo se ticao govornog
demografskih
ispitanika (20%) područja
varijabli
posetilo želeli
neku i ako
smo
anglofonu da jesu koja je
bila svrha posete. Zanimljivo je da je samo 25 ispitanika (20%) posetilo neku anglofonu zemlju (SAD,
proverimo
zemlju (SAD,da li su
Veliku ispitanici posetili
Britaniju, Kanadu neku
i od
Irsku),zemalja
uglavnom engleskog govornog
turistički (12%), područja
poslovno i
(4%)ako i jesu
radi
koja je bila svrha
usavršavanja znanjaposete. Zanimljivo
engleskog je uda letnjim
jezika je samoškolama
25 ispitanika
(4%).(20%) posetilo neku
Od celokupnog anglofonu
uzorka, 101
Veliku Britaniju,
zemljuKanadu
ispitanik(SAD,
(80%)
inije
Irsku),
Veliku uglavnom
Britaniju,
boravio niKanadu
u jednoj
turistički
i Irsku), (12%),
uglavnom
anglofonoj
poslovno
turistički
zemlji.
(4%)
(12%),
Ovi podaci
i radi
poslovno
govore (4%)
o ne
usavršavanja
baši tako
radi znanja
engleskog jezika u letnjim
usavršavanja
velikom iskustvu znanjaškolama
engleskog
vezanom (4%). Od celokupnog
jezika u kulture,
za anglofone letnjim iškolama uzorka,
(4%). Od
o eventualnom 101 ispitanik
celokupnog
nedostatku (80%)
uzorka,
prilike nije
101
da koriste boravio ni
ispitanik (80%) nije boravio ni u jednoj anglofonoj zemlji. Ovi podaci
u jednoj anglofonoj zemlji. Ovi podaci govore o ne baš tako velikom iskustvu vezanom za anglofone
engleski jezik za svakodnevnu komunikaciju. govore o ne baš tako
velikom iskustvu vezanom za anglofone kulture, i o eventualnom nedostatku prilike da koriste
kulture, i o eventualnom
engleski jezik za nedostatku
svakodnevnuprilike da koriste engleski jezik za svakodnevnu komunikaciju.
komunikaciju.
Da li su ispitanici posetili neku od zemalja engleskog gov. podru?ja?
Da li su ispitanici posetili neku od zemalja engleskog gov. podru?ja?
DA
20%
DA
20%
162
NE
80%
NE
80%
Grafikon 7. Da li su ispitanici posetili neku od zemalja engleskog govornog područja?
Grafikon 7.kako
Da li
bi7.su
Na pitanjeGrafikon Daispitanici
li susvoje
ocenili posetili
ispitanici neku
posetiliznanje
trenutno od
neku od zemalja
zemalja
engleskog engleskog
engleskog
jezika, govornog
govornog
prosečna područja?područja?
vrednost dobijenih
odgovora iznosila je 2,5, tj. između osrednje i dobro.
Na pitanje kako bi ocenili svoje trenutno znanje engleskog jezika, prosečna vrednost dobijenih
Na pitanje kako
odgovora bi ocenili
iznosila je 2,5, tj.svoje
izmeđutrenutno
osrednje iznanje
dobro. engleskog jezika, prosečna vrednost dobijenih
odgovora iznosila je 2,5, tj. između osrednje i dobro.
Samoprocena znanja engleskog j. od strane
50
45
Broj ispitanika
40
35
30
25
20
15
10
0
NP SL SR DB OD
Znanje engleskog j.
Grafikon
Grafikon 8. Samoprocena
8. Samoprocena znanjaengleskog
znanja engleskog jezika od strane
jezika ispitanika
od strane ispitanika
Drugi deo upitnika obuhvatao je 36 anketnih tvrdnji zatvorenog tipa i još jedno pitanje, br. 37,
koje je bilo tekstualnog tipa, te će u narednom pododeljku biti izloženi rezultati sprovedenog
istraživanja i njihova analiza.
3.1. Rezultati istraživanja i diskusija

Kao što je već rečeno u odeljku o metodologiji istraživanja, detaljnom analizom i
klasifikacijom svih odgovora iz probnog upitnika izdvojile su se tri skupine motivacijskih
orijentacija ili kompozicijskih varijabli koje smo definisali kao: 1) afektivno-kulturnu
orijentaciju, 2) integrativno-komunikativnu orijentaciju, i 3) instrumentalno-utilitarnu
orijentaciju. Afektivno-kulturna orijentacija podrazumeva razloge učenja engleskog jezika iz
Drugi deo upitnika obuhvatao je 36 anketnih tvrdnji zatvorenog tipa i još jedno pitanje, br. 37,
koje je bilo tekstualnog tipa, te će u narednom pododeljku biti izloženi rezultati sprovedenog istraživa-
nja i njihova analiza.
3.1. Rezultati istraživanja i diskusija
Kao što je već rečeno u odeljku o metodologiji istraživanja, detaljnom analizom i klasifikacijom
svih odgovora iz probnog upitnika izdvojile su se tri skupine motivacijskih orijentacija ili kompozicij-
skih varijabli koje smo definisali kao: 1) afektivno-kulturnu orijentaciju, 2) integrativno-komunikativnu
orijentaciju, i 3) instrumentalno-utilitarnu orijentaciju. Afektivno-kulturna orijentacija podrazumeva
razloge učenja engleskog jezika iz ljubavi prema tom jeziku i želje za boljim upoznavanjem i razumeva-
njem anglofone kulture i kulturnih proizvoda. Afektivni tip motivacije se odnosi na emocije tj. činjenicu
koliko je engleski jezik učenicima zanimljiv i lep, i u kojoj meri učenje tog jezika u njima stvara osećaj
zadovoljstva. Tvrdnje iz upitnika koje ilustruju navedenu orijentaciju jesu, na primer: Engleski jezik
učim: jer je lep i zanimljiv jezik (tvrdnja 1 (T1), jer mi pričinjava veliko zadovoljstvo (T2), jer želim
da naučim što više jezika i tako postanem bogatija osoba (T6), jer je nastava u privatnoj školi odlično
organizovana, savremena, interaktivna i sadržajna (T10), jer su profesori u privatnoj školi fleksibilni,
neposredni, motivisani da na najzanimljiviji i najefikasniji način prenesu znanje (T12), itd. Upitnik je
u celosti dat u Prilogu 1, na kraju rada. U svakom slučaju, tvrdnje 1-14 manifestuju afektivno-kulturnu
orijentaciju. O postojanju afektivnog tipa motivacije za učenje engleskog jezika govori Mihaljević-Dji-
gunović (1998, navedeno u Balenović 2011: 193), koja je u svojim istraživanjima došla do zaključka
o postojanju tri tipa motivacije za učenje engleskog jezika: „uporabno-komunikacijskog, afektivnog i
integrativnog tipa”, gde se uporabno-komunikacijski i integrativni tip motivacije povezuju s ranijim
podelama na instrumentalnu i integrativnu motivaciju.
Treba istaći da pojedine tvrdnje u okviru jedne orijentacije iz upitnika nužno ne isključuju drugu,
odnosnu treću vrstu orijentacije, što je zapravo i stav Dӧrnyeia (2005; Dӧrnyei i Ushioda 2011), koji 163
pobija Gardner-Lambertovu poznatu dihotomiju. Tako, recimo, tvrdnja: Engleski jezik učim jer će ula-
skom Srbije u EU engleski postati jezik komunikacije s drugim narodima. (T4) osim afektivno-kulturne
orijentacije, uključuje i integrativno-komunikativnu, ali i instrumentalno-utilitarnu orijentaciju.
Integrativno-komunikativna orijentacija odnosi se na želju za integracijom i komunikacijom s
govornicima kojima je engleski jezik maternji, drugi ili strani jezik kojim ostvaruju komunikaciju među
ljudima drugog govornog područja. To zapravo znači da ukoliko osobu kojoj težimo, tj. naše idealno-
ja povezujemo s tečnim znanjem stranog jezika, onda smo integrativno orijentisani: npr. engleski jezik
učim jer želim da posetim jednu od zemalja engleskog govornog područja (T15), jer želim da steknem
mnogo prijatelja iz zemalja engleskog govornog područja (T18), jer želim da stvaram prijateljstva i da
se dopisujem s ljudima širom sveta (T22), jer se tako uključujem u izvorna muzička i medijska dešavanja
(T23), itd. Tvrdnje 15-23 u upitniku odnose se na integrativno-komunikativnu orijentaciju.
Treća vrsta orijentacije koja se izdvojila definisana je kao instrumentalno-utilitarna orijentacija,
i odnosi se na potrebu učenja engleskog jezika zbog tehničkih ili praktičnih razloga vezanih za radno
mesto ili životno okruženje, npr. engleski jezik učim jer mi je potreban za posao koji obavljam (T24),
jer želim da polažem međunarodno priznate ispite (28), jer želim stručno da se usavršavam i pohađam
međunarodne naučne skupove, seminare i sl. u zemlji i inostranstvu (T29), jer želim da pišem naučne
radove (T30), itd. Tvrdnje 24-36 podrazumevaju instrumentalno-utilitarnu orijentaciju.
Svi podaci su obrađeni, kao što je ranije rečeno, deskriptivnim statističkim metodama, prvo izra-
čunavanjem srednjih vrednosti ispitivanih varijabli (M) i standardne devijacije (SD), koje su u celosti
prikazane u Prilogu 2, i potom metodom bivarijantne korelacije, izračunavanjem Pirsonovog koefi-
cijenta korelacije (Pearson’s correlation, r) između osobina ispitanika ‒ zavisnih varijabli: starosti,
zanimanja, nivoa jezičkog znanja ispitanika, godina učenja engleskog jezika tokom školovanja, godina
učenja engleskog jezika u privatnoj školi stranih jezika, samoprocene znanja engleskog jezika i anket-
Radmila Bodrič
nih tvrdnji – nezavisnih varijabli. Budući da smo korelacionom analizom dobili mnogo statističkih
podataka prikazaćemo određene, indikativne rezultate, tj. statistički značajne korelacije za svaku orijen-
taciju ponaosob, kako ne bismo opteretili okvire ovog rada. U Tabeli 1. koja sledi prikazani su rezultati
korelacione analize nezavisnih i zavisnih varijabli u okviru afektivno-kulturne orijentacije.
1 2 3 4 5 6 7
Pearson -0,067 -0,040 -0,012 0,170 -0,257 **
-0,170 -0,264**
sta. Sig (2-tailed) 0,453 0,659 0,890 0,056 0,004 0,058 0,003
N 126 126 126 126 126 126 126
Pearson -0,160 -0,121 0,041 0,206 *
-0,166 -0,162 -0,204*
prof Sig (2-tailed) 0,073 0,175 0,652 0,020 0,064 0,071 0,022
N 126 126 126 126 126 126 126
Pearson 0,065 0,187 *
0,090 -0,150 -0,097 0,072 0,064
nivo Sig (2-tailed) 0,472 0,036 0,318 0,093 0,282 0,421 0,476
N 126 126 126 126 126 126 126
Pearson 0,042 0,085 -0,035 -0,181 *
0,082 0,077 -0,012
d. šk. Sig (2-tailed) 0,639 0,342 0,700 0,042 0,360 0,390 0,898
N 126 126 126 126 126 126 126
Pearson 0,085 0,188* 0,059 -0,206* -0,070 0,168 0,032
d. Sig (2-tailed) 0,343 0,035 0,509 0,021 0,435 0,060 0,722
priv
N 126 126 126 126 126 126 126
Pearson 0,004 0,253** 0,144 -0,055 -0,050 0,163 0,104
164 Sig (2-tailed)
s.o. 0,962 0,004 0,107 0,539 0,578 0,068 0,247
N 126 126 126 126 126 126 126
8 9 10 11 12 13 14
Pearson 0,245 **
0,147 0,076 0,023 0,027 -0,108 -0,213*
sta. Sig (2-tailed) 0,006 0,102 0,397 0,798 0,763 0,229 0,017
N 126 126 126 126 126 126 126
Pearson 0,324 **
0,166 0,102 0,007 0,037 -0,165 -0,284**
prof Sig (2-tailed) 0,000 0,063 0,257 0,939 0,680 0,065 0,001
N 126 126 126 126 126 126 126
Pearson -0,351 **
-0,143 -0,156 -0,199 *
0,053 0,088 0,089
nivo Sig (2-tailed) 0,000 0,109 0,081 0,025 0,553 0,325 0,323
N 126 126 126 126 126 126 126
Pearson -0,151 -0,049 -0,019 -0,013 0,075 0,178 *
0,228*
d. šk. Sig (2-tailed) 0,092 0,583 0,835 0,889 0,403 0,046 0,010
N 126 126 126 126 126 126 126
Pearson -0,337** -0,174 -0,138 -0,174 -0,069 -0,009 0,096
d. Sig (2-tailed) 0,000 0,051 0,123 0,052 0,442 0,919 0,283
priv
N 126 126 126 126 126 126 126
Pearson -0,381** -0,052 -0,005 -0,086 0,075 0,134 0,077

s.o. Sig (2-tailed) 0,000 0,565 0,958 0,340 0,401 0,135 0,394
N 126 126 126 126 126 126 126
legenda:
sta: starost ispitanika
prof: zanimanje ispitanika (učenik, student, zaposlen)
nivo: nivo jezičkog znanja ispitanika
d. šk. : godine učenja engleskog jezika tokom školovanja
d. priv : godine učenja engleskog jezika u privatnoj školi stranih jezika
s. o. : ispitanikova ocena sopstvenog znanja engleskog jezika
Tabela 1. Pirsonov koeficijent korelacije ispitivanih varijabli afektivno-kulturne orijentacije
Na osnovu rezultata prikazanih u Tabeli 1. primetna je pozitivna korelacija (r = 0,228) između go-
dina učenja engleskog tokom školovanja i tvrdnje 14. da u privatnoj školi imaju mnogo više i češće pri-
like aktivno da ga koriste, što znači da što su ispitanici duže učili engleski u državnoj školi, to više žele
da ga uče u privatnoj školi zbog aktivne jezičke upotrebe; nadalje, ustanovljena je negativna, statistički
značajna, korelacija (r = -0,351) između nivoa jezičkog znanja ispitanika i tvrdnje 8. prema kojoj ispi-
tanici tokom školovanja nisu stekli zadovoljavajuće znanje engleskog pa žele da ga usavrše u privatnoj
školi. To zapravo govori da što su ispitanici na nižem nivou jezičkog znanja to, prirodno, više žele da ga
usavrše u privatnoj školi budući da tokom školovanja nisu stekli zadovoljavajuće znanje. Razlozi zašto
je to tako mogu otkriti samo istraživanja kvalitativnog tipa poput intervjuisanja ili postavljanja otvore-
nih, tekstualnih pitanja kojima bi se tražilo da ispitanici obrazlože svoj odgovor. Na isti način, nađena
je negativna korelacija između ispitanikovih ocena sopstvenog znanja engleskog jezika (r = -0,381) i
iste tvrdnje 8 (T8), što dokazuje da što su ispitanici nižim ocenama ocenili sopstveno znanje engleskog
165
jezika to više žele da ga usavrše u privatnoj školi jer tokom institucionalizovanog učenja jezika nisu ste-
kli njegovo zadovoljavajuće znanje. Ustanovljena je pozitivna korelacija između samoprocene znanja
engleskog ispitanika i nezavisne varijable 2. da im to pričinjava veliko zadovoljstvo (r = 0,253), dakle
što smatraju da bolje znaju engleski jezik to im veće zadovoljstvo pričinjava njegovo učenje.
U Tabeli 2. date su vrednosti korelacione analize nezavisnih i zavisnih varijabli u okviru integra-
tivno-komunikativne orijentacije.
15 16 17 18 19 20 21 22 23
Pearson - 0,224* - 0,132 0,069 - 0,216* - 0,087 - 0,074 - 0,144 - 0,245** - 0,246**
sta. Sig (2-tailed) 0,012 0,140 0,444 0,015 0,331 0,407 0,109 0,006 0,006
N 126 126 126 126 126 126 126 126 126
Pearson - 0,248** - 0,100 0,166 - 0,184* - 0,038 - 0,069 - 0,150 - 0,181* - 0,116
prof Sig (2-tailed) 0,005 0,264 0,063 0,039 0,673 0,442 0,093 0,042 0,197
N 126 126 126 126 126 126 126 126 126
Pearson - 0,066 - 0,108 - 0,326 **
- 0,074 - 0,017 0,137 0,141 0,136 0,188*
nivo Sig (2-tailed) 0,465 0,228 0,000 0,409 0,846 0,127 0,115 0,128 0,035
N 126 126 126 126 126 126 126 126 126
Pearson 0,132 0,018 - 0,175 - 0,003 0,096 0,003 0,112 0,154 0,120
d. šk. Sig (2-tailed) 0,141 0,841 0,051 0,975 0,286 0,974 0,211 0,085 0,181
N 126 126 126 126 126 126 126 126 126
Radmila Bodrič
Pearson - 0,044 0,017 - 0,201* 0,049 0,120 0,147 0,075 0,071 0,201*
d. Sig (2-tailed) 0,623 0,846 0,024 0,584 0,180 0,101 0,403 0,427 0,024
priv
N 126 126 126 126 126 126 126 126 126
Pearson 0,079 0,004 - 0,214*
0,051 0,050 0,262**
0,232**
0,235**
0,274**
s.o. Sig (2-tailed) 0,381 0,964 0,016 0,574 0,578 0,003 0,009 0,008 0,002
N 126 126 126 126 126 126 126 126 126
legenda:
Tabela 2. Pirsonov koeficijent korelacije ispitivanih varijabli integrativno-komunikativne orijentacije
Varijable koje se odnose na integrativno-komunikativnu orijentaciju podrazumevaju pozitivne

stavove prema zajednici govornika ciljnog jezika, uključujući zanimanje za njihov način života i kul-
turu, kao i želju za ostvarivanjem kontakta s njima. Primetna je negativna korelacija između starosti
učenika i tvrdnje 22, tj. želje ispitanika da stvaraju prijateljstva i da se dopisuju s ljudima širom sveta
(r = -0,245), i tvrdnje 23, da se tako uključuju u izvorna muzička i medijska dešavanja: dakle što su
mlađi učenici, to su više motivisani da uče jezik zbog navedenih razloga (r = -0,246). Zabeležena je
značajna negativna korelacija između nivoa jezičkog znanja i tvrdnje 17 da ispitanici u privatnoj školi
uče engleski jezik jer većina njihovih prijatelja i kolega zna ili uči engleski jezik (r = -0,326), dakle što
166 su na nižem nivou jezičkog znanja to više žele da nauče engleski jezik iz navedenog razloga. Ovde se
nameće intuitivan zaključak da ispitanici verovatno osećaju neku vrstu pritiska jer odskaču od nečega
što sve više postaje norma, a to je da znanje engleskog jezika omogućava normalno funkcionisanje u
globalnom društvu i, naposletku, društveno-kulturnu prihvaćenost. Nadalje, ustanovljena je statistički
značajna veza između samoprocene jezičkog znanja i tvrdnji 20, 21, 22 i 23. tj. učenja engleskog jezika
radi čitanja književnih dela u originalu (r = 0,262), jer žele da budu deo sveta i kulture engleskog go-
vornog područja (r = 0,232), jer žele da stvaraju prijateljstva i da se dopisuju s ljudima širom sveta (r
= 0,235) i radi uključivanja u izvorna muzička i medijska dešavanja (r = 0,274), dakle što smatraju da
bolje znaju engleski jezik to su više motivisani da ga uče zbog svega navedenog. Ispitanici imaju pozi-
tivne stavove o anglofonoj kulturi i zemljama, izražavaju zanimanje za upoznavanje društva i govornika
ciljnog jezika, kao i otvorenost za drugačije norme i pravila ponašanja. Svesni su činjenice da je engleski
jezik širom sveta postao dominantan jezik, lingua franca, i da bez njegovog znanja nema daljeg napre-
dovanja kako u socioekonomskom, tako i u obrazovnom pogledu. Na ovom mestu valja istaći činjenicu
da neki naučnici (Noels 2001) pojmove integrativne i instrumentalne orijentacije shvataju kao sinonime
za unutrašnju i spoljašnju motivaciju. Tako se, na primer, unutrašnja motivacija definiše kao razlozi za
učenje jezika zbog njegove kulture i vlastite vrednosti; spoljašnja, kao i instrumentalna, odnosi se na
pragmatične razloge učenja jezika. Međutim, Gardner smatra (1985) da su instrumentalna i integrativna
orijentacija spoljašnje zbog toga što su obe usmerene na učenje jezika radi postizanja određenog cilja,
što se, naravno, razlikuje od učenja jezika iz unutrašnjeg zadovoljstva ili „uživanja” u učenju. U pozadi-
ni pojedinih varijabli iz integrativno-kulturne orijentacije ustanovljene u našem istraživanju stoje odre-
đeni ciljevi, tako da možemo da tvrdimo da ove dve varijable ne isključuju jedna drugu, već da učenici
ujedno mogu da imaju i integrativne i instrumentalne razloge za učenje stranog jezika.
Na kraju, u Tabeli 3. prikazani su rezultati korelacione analize nezavisnih i zavisnih varijabli u
okviru instrumentalno-utilitarne orijentacije.
24 25 26 27 28 29 30
Pearson 0,289 **
- 0,430 **
- 0,026 0,069 - 0,329 **
- 0,016 - 0,091
sta. Sig (2-tailed) 0,001 0,000 0,769 0,442 0,000 0,860 0,310
N 126 126 126 126 126 126 126
Pearson 0,407 **
- 0,279 **
0,132 0,205 *
- 0,228 *
0,119 - 0,001
prof Sig (2-tailed) 0,000 0,002 0,140 0,021 0,010 0,185 0,987
N 126 126 126 126 126 126 126
Pearson - 0,190 *
0,055 - 0,101 0,004 0,272 **
0,106 0,142
nivo Sig (2-tailed) 0,033 0,541 0,259 0,962 0,002 0,239 0,114
N 126 126 126 126 126 126 126
Pearson - 0,147 0,145 0,013 - 0,098 0,136 0,068 0,123
d. šk. Sig (2-tailed) 0,101 0,104 0,885 0,275 0,129 0,451 0,171
N 126 126 126 126 126 126 126
Pearson - 0,280 **
0,028 - 0,178*
- 0,123 0,209 *
- 0,120 0,014
d. priv Sig (2-tailed) 0,001 0,754 0,046 0,170 0,019 0,181 0,881
N 126 126 126 126 126 126 126
Pearson - 0,167 0,181 *
- 0,058 0,044 0,288 **
0,112 0,162
s.o. Sig (2-tailed) 0,061 0,043 0,516 0,622 0,001 0,210 0,071
N 126 126 126 126 126 126 126
31 32 33 34 35 36 167
Pearson 0,147 - 0,527 **
0,048 - 0,088 - 0,021 - 0,004
sta. Sig (2-tailed) 0,101 0,000 0,596 0,326 0,814 0,964
N 126 126 126 126 126 126
Pearson 0,238 **
- 0,474 **
0,145 - 0,085 - 0,074 0,005
prof Sig (2-tailed) 0,007 0,000 0,106 0,342 0,412 0,954
N 126 126 126 126 126 126
Pearson - 0,079 0,213 *
0,082 0,042 0,050 - 0,246**
nivo Sig (2-tailed) 0,379 0,017 0,361 0,642 0,576 0,006
N 126 126 126 126 126 126
Pearson - 0,064 0,169 0,050 0,144 0,127 - 0,042
d. šk. Sig (2-tailed) 0,474 0,059 0,580 0,109 0,157 0,640
N 126 126 126 126 126 126
Pearson - 0,197* 0,301** - 0,088 - 0,040 0,012 - 0,106
d. priv Sig (2-tailed) 0,027 0,001 0,329 0,660 0,893 0,237
N 126 126 126 126 126 126
Pearson 0,016 0,236 **
0,103 0,045 0,042 - 0,153
s.o. Sig (2-tailed) 0,859 0,008 0,250 0,615 0,644 0,088
N 126 126 126 126 126 126
Radmila Bodrič
legenda:
Tabela 3. Pirsonov koeficijent korelacije ispitivanih varijabli instrumentalno-utilitarne orijentacije
Kao što se da videti, u okviru instrumentalno-utilitarne orijentacije zabeležena je pozitivna kore-

lacija između starosti ispitanika i varijable 24, jer im je engleski potreban za posao koji obavljaju (r =
0,289), tj. što su ispitanici stariji više su motivisani da uče engleski jezik u privatnoj školi iz profesio-
nalnih razloga – za potrebe posla koji obavljaju. Nadalje, ustanovljena je značajna negativna korelacija
između starosti ispitanika i nezavisne varijable 32, jer žele da nastave studije u inostranstvu (r = -0,527):
drugim rečima, što su ispitanici mlađe starosne dobi to je veća želja za studiranjem u inostranstvu i uče-
njem jezika u te svrhe. Ovaj rezultat svakako može da se učini očiglednim, ali on može da posluži kao
merilo ispravnosti statističkih proračuna. Utvrđena je pozitivna korelacija između profesije ispitanika i
varijable 24, jer im je potreban za posao koji obavljaju (r = 0,407), što znači da što su više profesionalno
angažovani to im je engleski potrebniji za posao koji obavljaju. Nađena je pozitivna korelacija između
nivoa jezičkog znanja i varijable 28, tj. učenja engleskog zbog polaganja međunarodno priznatih ispita
(r = 0,272), dakle što su na višem nivou jezičkog znanja to su više motivisani da uče engleski jezik u
privatnoj školi kako bi položili međunarodno priznate ispite engleskog jezika. Primetna je pozitivna ko-
relacija između godina učenja engleskog jezika i varijable 32, jer žele da nastave studije u inostranstvu
(r = 0,301), dakle što su ispitanici duže učili jezik u privatnoj školi stranih jezika to više žele da nastave
studije u inostranstvu. Na osnovu rezultata prikazanih u Tabeli 3. primetno je da upravo ova vrsta ori-
168 jentacije pokazuje najjaču korelaciju između zavisnih i nezavisnih varijabli. Međutim, na celom uzorku
ispitanika za procenu značajnosti razlike utvrđena je aritmetička sredina dobijenih odgovora, i dobijena
je sledeća distribucija rezultata:
1. afektivno-kulturna orijentacija (M=4,27)

2. instrumentalno-utilitarna orijentacija (M=3,83)
3. integrativno komunikativna orijentacija (M=3,56)
Kao što se da videti, nijedna od orijentacija ne odnosi veliku prevagu nad drugom ali je ipak
afektivno-kulturna orijentacija izraženija, čime je pobijena hipoteza od koje se pošlo u ovom istraži-
vanju: da će instrumentalna orijentacija biti dominantnija. Dakle, ispitanici su, suprotno očekivanjima,
manje prednosti dali pohađanju tečaja engleskog jezika da bi jezik koristili kao sredstvo/instrument za
ostvarivanje specifičnih ciljeva/potreba, kao što su profesionalno ili stručno napredovanje i sl. Rezultati
pokazuju da su ispitanici prednost dali afektivnim razlozima. Drugim rečima, engleski jezik u privatnoj
školi uče prvenstveno zbog toga što je veoma lep i zanimljiv jezik, što ima lep ritam, naglasak, melodiju
i intonaciju, što im to pričinjava veliko zadovoljstvo, što je zabavno, što uče neopterećeni ‒ u neobave-
znim i neobavezujućim okolnostima, u kontekstu koji podstiče kooperativno učenje i gde su profesori
motivisani, fleksibilni i trude se da im na najefikasniji i najzanimljiviji način prenesu znanje. Nadalje,
pored uživanja koje im učenje jezika u ovakvoj atmosferi donosi, ispitanicima se pojačava samopouz-
danje, a učenici s visokim samopouzdanjem postižu bolje rezultate (Du 2009: 164), tečnije će govoriti
strani jezik koji uče i imaće pozitivno mišljenje o sebi i svom jezičkom znanju. Takođe, ispitanici su
svesni činjenice da u današnje vreme treba da znaju što više jezika, da ih to čini bogatijim osobama, a
višejezičnost podstiče kreativnost (Skutnabb-Kangas 2002: 14); učenje jezika za njih predstavlja inte-
lektualni podsticaj jer se razvija nov način razmišljanja, osećanja i delanja ‒ nov „jezički ego” (termin
preuzet iz Brown 2007: 61-62). O svemu tome, kao i razlozima integrativne i instrumentalne prirode
ispitanici su objektivno odgovorili u okviru pitanja 37, na primer:
Ispitanica br. 62, učenica: Svakako će mi trebati u daljem školovanju jer želim da studiram na engleskom jeziku u
inostranstvu, a učim ga i zbog nekog ličnog zadovoljstva jer svakog dana mi se „dokaže” da je ipak dobro i pro-
duktivno znati kako engleski, tako i još neki strani jezik.
Ispitanica br. 98, dipl. ecc: Učenje engleskog jezika u privatnoj školi mi pričinjava zadovoljstvo, znanje
engleskog predstavlja deo opšte kulture i pismenosti, a i potreban mi je za posao koji obavljam.
Konačno, analizom ispitivanih motivacijskih orijentacija došlo se do zaključka koji potvrđuje

Dӧrnyeijev stav da jedna orijentacija ne isključuje drugu. Verovatno bi se dobili drugačiji rezultati da je
istraživanje sprovedeno isključivo među zaposlenom odraslom populacijom, ili samo među učenicima,
ili samo studentima, ali takvo istraživanje iz praktičnih razloga ne bi bilo lako izvodljivo zbog dostu-
pnosti dovoljnog broja određene vrste ispitanika. Isto tako, ni ove rezultate nije lako uopštavati jer sve
zavisi od pojedinačnih zavisnih varijabli između kojih se izvodila korelacija. Naposletku, ni prave mo-
tive možda nije moguće ispitati dovoljno precizno jer na početku učenja engleskog ili bilo kog drugog
stranog jezika, može biti prisutna jedna vrsta orijentacije, dok sve većim interesovanjem za učenje ta
vrsta može da preraste u drugu ili treću vrstu orijentacije, ili, pak, one mogu da egzistiraju paralelno i
objedinjene da doprinesu efikasnom i motivisanom učenju stranog jezika.
4. ZAKLJUČAK
Motivacija za učenje stranih jezika je izuzetno važan, ali i izuzetno složen fenomen. Njen intenzitet
se menja tokom vremena, i zavisi prvenstveno od situacije u kojoj se jezik uči (kao strani ili drugi jezik), od
učioničkog okruženja i mnogih drugih didaktičko-metodičkih i psiholoških faktora koji se javljaju u nastavi
stranih jezika i na nju (ne)posredno utiču. Kada je reč o institucionalizovanom učenju stranih jezika, izbor 169
stranog jezika je u većini slučajeva određen nastavnim planom i programom škole, što utiče na vrstu i inten-
zitet motivacijskih orijentacija. Međutim, kada se radi o učenju stranih jezika van okvira formalnog obrazo-
vanja učenici/polaznici imaju visok stepen autonomije prilikom izbora stranog jezika i cilja učenja. Zanimalo
nas je koji su sve razlozi zbog kojih se polaznici opredeljuju za učenje engleskog kao stranog jezika. Rezultati
sprovedenog empirijskog istraživanja na uzorku od 126 ispitanika pokazali su da je od tri ustanovljene vrste
motivacijskih orijentacija ona afektivno-kulturnog tipa najviše izražena, potom instrumentalno-utilitarna i, na
kraju, integrativno-komunikativna orijentacija. Ispitanici ističu emotivnu vezu s engleskim jezikom, njegove
estetsko-vrednosne dimenzije i lično zadovoljstvo koje proizlazi iz učenja ovog jezika, što nesumnjivo govori
o važnosti afektivnog domena u nastavi engleskog jezika. Engleski jezik je postao deo opšte kulture u dvade-
set prvom veku, društvu znanja, pa i ispitanici imaju visoko razvijenu svest o tome da su jezička kompetencija
i interkulturno razumevanje neodvojivi deo građanina 21. veka i da je učenje stranog jezika proces koji doži-
votno traje. Neka buduća istraživanja bi mogla biti usmerena ka istraživanju razloga pohađanja tečajeva osta-
lih stranih jezika (npr. nemačkog i španskog), te ih uporediti s dobijenim rezultatima za engleski jezik, kako
bi se utvrdile eventualne razlike među polaznicima drugih stranih jezika s obzirom na status engleskog jezika
u savremenom društvu. Sasvim je moguće da bi kod učenika, na primer, španskog jezika afektivno-kulturna
orijentacija bila znatno dominantnija, a instrumentalno-utilitarna znatno slabija, ali za takve zaključke bilo bi
potrebno izvršiti detaljnu komparativnu analizu.
Literatura
Baker, C. (1992). The Origin of Language Attitudes. Attitude and Language, 22-47.
Balenović, K. (2011). Motivacija odraslih učenika za učenje engleskog jezika u kontekstu globalizacije. Napredak
152 (2), 189-209.
Radmila Bodrič
Bošnjaković, Ž. (2012). Značaj integrativne i instrumentalne orijentacije pri izboru slovenačkog jezika kao stranog.
Slavistična revija, letnik 60/2012, št. januar-marec, 95-104.
Brown, H. D. (2007). Principles of Language Learning and Teaching. New York: Longman.
Brown, H. D. (2007). Teaching by Principles. An Interactive Approach to Language Pedagogy. New York:
Longman.
Clément, R., Gardner, R. C. (2001). Second Language Mastery. In: H. Giles, W. P. Robinson (Eds.). The New
Handbook of Language and Social Psychology (2nd Edition). London: Wiley.
Covington, M. (1998). The Will to Learn: A Guide for Motivating Young People. New York: Cambridge University
Press.
Common European Framework of Reference for Languages: Learning, Teaching, Assessment. (2001). Council of
Europe; Cambridge: Cambridge University Press.
Crookes, G., Schmidt, R. (1991). Motivation: Reopening the Research Agenda. Language Learning 41, 469-512.
Csizér, K., Dӧrnyei, Z. (2005). The Internal Structure of Language Learning Motivation: Results of Structural
Equation Modelling. Modern Language Journal 89 (1): 19-36.
Deci, E. L., Ryan, R. M. (1985). Intrinsic Motivation and Self-Determination in Human Behavior. New York:
Plenum.
Dӧrnyei, Z. (1994). Motivation and Motivating in the Foreign Language Classroom. Modern Language Journal
78: 273-284.
Dӧrnyei, Z. (2001). Teaching and Researching Motivation. Harlow: Pearson Education Ltd.
Dӧrnyei, Z. (2002). The Motivational Basis of Language Learning Tasks. In: P. Robinson (Ed.). Individual
Differences and Instructed Language Learning (pp. 137-158). Amsterdam: John Benjamins Publishing
Company.
Dӧrnyei, Z. (2003). Attitudes, Orientations, and Motivations in Language Learning: Advances in Theory, Research,
and Applications. Language Learning 53, 3-32.
Dӧrnyei, Z. (2005). The Psychology of the Language Learner. Individual Differences in Second Language
Acquisition. Mahwah, New Jersey, London: Lawrence Erlbaum Associates.
Dӧrnyei, Z. (2009a). Individual Differences: Interplay of Learner Characteristics and Learning Environment.
Language Learning 59, 230-248.
170 Dӧrnyei, Z., Ottό, I. (1998). Motivation in Action: A Process Model of L2 Motivation. Working Papers in Applied
Linguistics 4. London: Thames Valley University, 43-69.
Dӧrnyei, Z., Clément, R. (2001). Motivational Characteristics of Learning Different Target Languages: Results of
a Nationwide Survey. In: Z, Dӧrnyei, R. Schmidt (Eds.). Motivation and Second Language Acquisition (pp.
399-432). Honolulu, HI: University of Hawaii Press.
Dӧrnyei, Z., Schmidt, R. (Eds.). (2001). Motivation and Second Language Acquisition. Honolulu, HI: University
of Hawaii Press.
Dӧrnyei, Z., Tseng, W. T. (2009). Motivational Processing in Interactional Tasks. In: A. Mackey, C. Polio (Eds.).
Multiple Perspectives on Interaction: Second Language Research in Honor of Susan M. Gass (pp. 117-
134). London: Routledge.
Dӧrnyei, Z., Ushioda, E. (Eds.). (2009). Motivation, Language Identity and the L2 Self. Bristol: Multilingual
Matters.
Dӧrnyei, Z., Ushioda, E. (2011). Teaching and Researching Motivation. Harlow: Pearson Education Limited.
Du, X. (2009). The Affective Filter in Second Language Teaching. Asian Social Science 5, 162-165.
Ellis, R. (1985). Understanding Second Language Acquisition. Oxford: Oxford University Press.
Fernandéz, D. M., Cañado, L. P. (2001). Exploring the Student’s Motivation in the EFL Class. In: E. Garcia
Sanchez (Ed.). Present and Future Trends in TEFL (pp. 321-364). Universidad de Almeria: Secretariado
de publicaciones.
Gardner, R. C. (1985). Social Psychology and Second Language Learning: The Role of Attitudes and Motivation.
London: Edward Arnold.
Gardner, R. C. (2000). Correlation, Causation, Motivation, and Second Language Acquisition. Canadian
Psychology 41, 10-24.
Gardner, R. C., Lambert, W. (1972). Attitudes and Motivation in Second Language Learning. Rowley, Mass.:
Newbury House.
Higgins, E. T. (1987). Self-Discrepancy: A Theory Relating Self and Affect. Psychological Review 94, 319-340.
Higgins, E. T. (1998). Promotion and Prevention: Regulatory Focus as a Motivational Principle. Advances in
Experimental Social Psychology 30, 1-46.
Julkunen, K. (2001). Situation- and Task-Specific Motivation in Foreign Language Learning. In: Z. Dӧrnyei and
R. Schmidt (Eds.). Motivation and Second Language Acquisition (pp. 29-41). Honolulu, HI: University of
Hawaii Press.
Lightbown, P. M., Spada, N. (2006). How Languages are Learned. Oxford: Oxford University Press.
MacIntyre, P. D., Serroul, A. (2015). Motivation on a Per-Second Timescale: Examining Approach-Avoidance
Motivation During L2 Task Performance. In: Z. Dӧrnyei, P. D. MacIntyre, A. Henry (Eds.). Motivational
Dynamics in Language Learning. Bristol, Buffalo, Toronto: Multilingual Matters.
Mihaljević-Djigunović, J. (1998). Uloga afektivnih faktora u učenju stranog jezika. Zagreb: Filozofski fakultet
Sveučilišta u Zagrebu.
Noels, K. A. (2001). New Orientations in Language Learning Motivation: Towards a model of intrinsic, extrinsic,
and integrative orientations and motivation. SLTCC Technical Report, University of Hawai’i Press, 43-69.
Ryan, R. M., Deci, E. L. (2000). Intrinsic and Extrinsic Motivations: Classic Definitions and New Directions.
Contemporary Educational Psychology 25: 54-67.
Skutnabb-Kangas, T. (2002). Why Should Linguistic Diversity Be Maintained and Supported in Europe? Some
Arguments. Strasbourg: Council of Europe.
Stern, H. (1983). Fundamental Concepts of Language Teaching. Oxford: Oxford University Press.
Vaezi, Z. (2008). Language Learning Motivation among Iranian Undergraduate Students. World Applied Sciences
Journal 5 (1), 54-61.
Wigfield, A., Eccles, J. S. (Eds.) (2002). Development of Achievement Motivation. San Diego, CA: Academic
Press.
MOTIVATION FOR EXTRA-CURRICULAR EFL LEARNING
Summary
Motivation, as one of the most significant affective factors in foreign language learning, represents a combina-
tion of invested effort and the desire to achieve a goal, as well as of positive attitudes towards the culture of the
target language. Previous research mainly explored motivation in schoolchildren and students within the formal 171
educational system, namely the school curriculum, which meant that it was necessary to study motivation for
extra-curricular foreign language learning (i.e. in foreign language schools).
The aim of this paper is to examine the types of motivational orientation involved in EFL learning and to deter-
mine the extent to which established types of motivational orientation can be classified into the integrative and
instrumental categories. The original hypothesis in the paper was that learners who attend private language schools
mainly do so for pragmatic or practical reasons, while integrative reasons are less common. The results of the study
involving 126 subjects indicate that of the three types of motivational orientation, the affective-cultural is the most
common, followed by the instrumental-utilitarian one, with the integrative-communicative motivation coming in
last, thereby disproving the original hypothesis.
Key words: motivation, English as a foreign language, foreign language schools, quantitative research, motivational
orientation
Radmila Bodrič
Filozofski fakultet
radmila.bodric@gmail.com
Radmila Bodrič
PRILOG 1
Upitnik za polaznike tečaja engleskog jezika
Poštovani/a,

Upitnik pred Vama je osnov istraživanja koje se bavi motivacijom za učenje engleskog kao stranog
jezika van formalnog sistema obrazovanja, tj. u privatnim školama/centrima stranih jezika. Upitnik je anoniman,
a dobijeni podaci biće korišćeni isključivo u naučne svrhe. Molimo Vas da što iskrenije odgovorite na postavljena
pitanja, zaokruživanjem jedne od ponuđenih opcija ili dopisivanjem odgovora na liniji (tamo gde se to traži).
Mnogo Vam hvala na pomoći!
Pol: M Ž
Godine starosti: ...................
Zanimanje: .........................................................................................
Nivo jezičkog znanja: ........................................................................
Godine učenja engleskog jezika tokom školovanja (upišite cifru): .........................................................................
Godine učenja engleskog jezika u privatnoj školi stranih jezika (upišite cifru): .....................................................
1. Da li ste dosad polagali neki međunarodno priznati ispit iz engleskog jezika kao što su Cambridge YLE, KET,
PET, FCE, CAE, IELTS i sl., i ako jeste navedite koji.
2. Da li, pored engleskog, učite i neki drugi, odnosno treći strani jezik ? Ako da, navedite koji jezik.
3. Da li ste posetili neku od zemalja engleskog govornog područja? Ako jeste, navedite koju i koja je bila svrha
posete?
4. Kako biste ocenili svoje sadašnje znanje engleskog jezika?

172
a) odlično b) dobro c) osrednje d) slabo e) ne mogu da procenim
Molimo Vas da na tvrdnje navedene u tabeli ispod date svoje mišljenje ZAOKRUŽIVANJEM SAMO JEDNOG od sledećih brojeva:
1 (uopšte se ne slažem), 2 (delimično se ne slažem), 3 (nemam stav), 4 (delimično se slažem), 5 (u potpunosti se slažem)
Engleski jezik učim:

1. jer je lep i zanimljiv jezik i voleo/la bih da ga govorim tečno. 1 2 3 4 5
2. jer mi to pričinjava veliko zadovoljstvo. 1 2 3 4 5
3. jer njegovo znanje predstavlja deo opšte kulture i pismenosti. 1 2 3 4 5
4. jer će u budućnosti ulaskom Srbije u EU engleski postati jezik komunikacije s drugim narodima. 1 2 3 4 5
5. jer je postao globalni jezik i neophodno je što više ga usavršiti. 1 2 3 4 5
6. jer želim da naučim što više jezika i tako postanem bogatija osoba. 1 2 3 4 5
7. jer mi omogućava komunikaciju s ljudima širom sveta. 1 2 3 4 5
8. jer tokom školovanja nisam stekao/la zadovoljavajuće znanje pa želim da ga usavršim u privatnoj 1 2 3 4 5
školi.
9. jer mi časovi u privatnoj školi pomažu da budem u veselom, zanimljivom i korisnom okruženju i 1 2 3 4 5
tako smanjim pritisak svakodnevnog života, obaveza i odgovornosti.
10. jer je nastava u privatnoj školi odlično organizovana, savremena, interaktivna i sadržajna. 1 2 3 4 5
11. jer nastava nije nametnuta već sam ovde svojevoljno, što svakako utiče na postignuće. 1 2 3 4 5
12. jer su profesori u privatnoj školi fleksibilni, neposredni, motivisani da na najzanimljiviji i 1 2 3 4 5
najefikasniji način prenesu znanje.
13. jer profesori u privatnoj školi mogu i žele da se posvete svakom polazniku ponaosob. 1 2 3 4 5
14. jer u privatnoj školi mnogo više i češće imam priliku aktivno da ga koristim. 1 2 3 4 5
15. jer želim da posetim jednu od zemalja engleskog govornog područja. 1 2 3 4 5
16. jer želim da bolje razumem ljude kojima je engleski maternji jezik, kao i njihovu kulturu. 1 2 3 4 5
17. jer većina mojih prijatelja i kolega zna ili uči engleski jezik. 1 2 3 4 5
18. jer želim da steknem mnogo prijatelja iz zemalja engleskog govornog područja. 1 2 3 4 5
19. jer često turistički putujem u inostranstvo pa mi je potreban radi lakšeg snalaženja. 1 2 3 4 5
20. jer želim da čitam književna dela u originalu. 1 2 3 4 5
21. jer želim da budem deo sveta i kulture engleskog govornog područja. 1 2 3 4 5
22. jer želim da stvaram prijateljstva i da se dopisujem s ljudima širom sveta. 1 2 3 4 5
23. jer se tako uključujem u izvorna muzička i medijska dešavanja. 1 2 3 4 5
24. jer mi je potreban za posao koji obavljam. 1 2 3 4 5
25. jer postoji mogućnost zaposlenja u inostranstvu. 1 2 3 4 5
26. jer mi omogućava napredovanje u poslu. 1 2 3 4 5
27. jer moj poslodavac traži poznavanje engleskog jezika. 1 2 3 4 5
28. jer želim da polažem međunarodno priznate ispite. 1 2 3 4 5
29. jer želim stručno da se usavršavam i pohađam međunarodne naučne skupove, seminare i sl., u 1 2 3 4 5
zemlji i inostranstvu.
30. jer želim da pišem naučne radove. 1 2 3 4 5
31. jer mi olakšava poslovnu saradnju s inostranim partnerima. 1 2 3 4 5
32. jer želim da nastavim studije u inostranstvu. 1 2 3 4 5
33. jer želim da čitam stručnu literaturu. 1 2 3 4 5
34. jer mi je potreban u svakodnevnom životu (PC, internet, slušanje muzike ...) 1 2 3 4 5 173
35. jer želim da gledam angloameričke filmove i serije bez titlova. 1 2 3 4 5
36. jer je većina uputstava za tehniku na engleskom jeziku. 1 2 3 4 5
37. Veoma sam motivisan(a) da pohađam tečaj engleskog jezika u privatnoj školi zbog ... (Molimo Vas da iskreno
i precizno obrazložite svoje mišljenje)
Radmila Bodrič
PRILOG 2
Tabela 1. Rezultati ispitivanih varijabli obrađeni deskriptivnom metodom
Br. pitanja Min. Max. M SD 1 2 3 4 5

Frekv. 2 7 9 31 77
1 1 5 4.38 .954
% 1.6 5.6 7.1 24.6 61.1
Frekv. 7 9 20 55 35
2 1 5 3.81 1.093
% 5.6 7.1 15.9 43.7 27.8
Frekv. 3 2 8 28 85
3 1 5 4.51 .874
% 2.4 1.6 6.3 22.2 67.5
Frekv. 13 8 36 34 35
4 1 5 3.56 1.249
% 10.3 6.3 28.6 27.0 27.8
Frekv. 0 0 2 24 100
5 3 5 4.78 .454
% 0 0 1.6 19.0 79.4
Frekv. 10 5 8 32 71
6 1 5 4.18 1.216
% 7.9 4.0 6.3 25.4 56.3
Frekv. 0 0 1 20 105
7 3 5 4.83 .402
% 0 0 0.8 15.9 83.3
Frekv. 12 4 14 33 63
8 1 5 4.04 1.267
% 9.5 3.2 11.1 26.6 50
Frekv. 9 10 34 42 31
9 1 5 3.60 1.153
% 7.1 7.9 27.0 33.3 24.6
174
Frekv. 2 3 13 52 56
10 1 5 4.25 .855
% 1.6 2.4 10.3 41.3 44.4
Frekv. 5 2 7 38 74
11 1 5 4.38 .962
% 4.0 1.6 5.6 30.2 58.7
Frekv. 2 2 7 44 71
12 1 5 4.43 .804
% 1.6 1.6 5.6 34.9 56.3
Frekv. 1 1 10 49 65
13 1 5 4.40 .738
% 0.8 0.8 7.9 38.9 51.6
Frekv. 1 0 6 34 85
14 1 5 4.60 .658
% 0.8 0 4.8 27.0 67.5
Frekv. 4 4 20 33 65
15 1 5 4.20 1.028
% 3.2 3.2 15.9 26.2 51.6
Frekv. 5 7 17 37 60
16 1 15 4.19 1.457
% 4.0 5.6 13.5 29.4 47.6
Frekv. 27 22 26 35 16
17 1 5 2.93 1.352
% 21.4 17.5 20.6 27.8 12.7
Frekv. 10 8 35 46 27
18 1 5 3.57 1.134
% 7.9 6.3 27.8 36.5 21.4
Frekv. 14 14 18 32 48
19 1 5 3.68 1.372
% 11.1 11.1 14.3 25.4 38.1
Frekv. 24 23 23 25 31
20 1 5 3.13 1.459
% 19.0 18.3 18.3 19.8 24.6
Frekv. 13 17 27 28 41
21 1 5 3.53 1.343
% 10.3 13.5 21.4 22.2 32.5
Frekv. 13 18 24 38 33
22 1 5 3.48 1.301
% 10.3 14.3 19.0 30.2 26.2
Frekv. 17 17 29 32 31
23 1 5 3.34 1.346
% 13.5 13.5 23.0 25.4 24.6
Frekv. 15 8 19 24 60
24 1 5 3.84 1.394
% 11.9 6.3 15.1 19.0 47.6
Frekv. 5 2 12 25 82
25 1 5 4.40 1.005
% 4.0 1.6 9.5 19.8 65.1
Frekv. 14 2 14 28 68
26 1 5 4.06 1.313
% 11.1 1.6 11.1 22.2 54.0
Frekv. 24 8 39 14 41
27 1 5 3.32 1.468
% 19.0 6.3 31.0 11.1 32.5
Frekv. 8 7 12 33 66
28 1 5 4.13 1.186
% 6.3 5.6 9.5 26.2 52.4
Frekv. 12 10 20 33 51
29 1 5 3.80 1.309
% 9.5 7.9 15.9 26.2 40.5
Frekv. 42 18 26 18 22
30 1 5 2.68 1.495
% 33.3 14.3 20.6 14.3 17.5
Frekv. 16 7 26 27 50
175
31 1 5 3.70 1.376
% 12.7 5.6 20.6 21.4 39.7
Frekv. 26 5 25 23 47
32 1 5 3.48 1.527
% 20.6 4.0 19.8 18.3 37.3
Frekv. 15 13 26 19 53
33 1 5 3.65 1.416
% 11.9 10.3 20.6 15.1 42.1
Frekv. 3 0 5 26 92
34 1 5 4.62 .778
% 2.4 0 4.0 20.6 73.0
Frekv. 7 2 11 33 73
35 1 5 4.29 1.074
% 5.6 1.6 8.7 26.2 57.9
Frekv. 12 7 23 35 49
36 1 5 3.81 1.276
% 9.5 5.6 18.3 27.8 38.9
Маја П. Ивановић
СЛИЧНОСТИ И РАЗЛИКЕ У ПИСАНОЈ СИНТАКСИ ИЗМЕЂУ

ДВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ УЧЕНИКА ЧЕТВРТОГ РАЗРЕДА ОСНОВНЕ
ШКОЛЕ*1
Основни циљ рада је да се испита способност продукције и употребе различитих типова синтаксичких
(реченичних) конструкција које се јављају у писаним радовима ученика две генерације четвртог разреда,
односно да се испитају постојеће разлике у синтаксичкој структури текстова које су продуковали десетого-
дишњаци. Као теоријска подлога за истраживање употребљене су чињенице које се односе на досадашња
испитивања развоја синтаксе на млађем основношколском узрасту, али и подаци до којих се дошло испи-
тивањем писаног дискурса.
Испитаници су подељени у две групе (укупно 88 ученика) и сви су писали по три састава тако да се корпус
састојао од укупно 264 текста. Анализа прикупљеног материјала обухватила је квантитативне и квалита-
тивне параметре.
Добијени резултати омогућавају увид у просечну дужину текстова и реченица које ученици 4. разреда
продукују, као и којим се средствима користе (какве реченице формирају), али и шта им на испитиваном
узрасту ствара тешкоће у писаној продукцији. Резултати су утолико драгоценији јер се односе на испити-
вање синтаксе деце која су изворни говорници српског језика. Ово истраживање је такође показало да се у
текстовима десетогодишњака могу појавити сви анализирани типови реченичних конструкција, али да је
фреквенција њихове употребе различита.
Кључне речи: синтаксички развој, каснији језички развој, реченичне конструкције, писани дискурс, десе-
тогодишњаци 177
1. УВОД
Усвајање матерњег језика почиње од тренутка када се родимо, а поједини сегменти језичке
структуре развијају се целог живота. С поласком у школу, развој језика се превасходно односи
на усвајање и развијање писане језичке форме. Од тог тренутка способност да се реченице које
су граматички и смисаоно потпуне преточе из говорног или мисаоног садржаја у писану фор-
му постаје саставни део опште језичке способности. У цивилизацији која ,,почива на папиру“
тешко је преувеличати значај комуникације која се одвија путем написане или одштампане речи
(Moskovljević, 1989:138).
Тако се као готово нужна тема за истраживање намеће испитивање писаног језика – начин
на који се овај језички медијум усваја и какав је његов развојни ток. Једно од недовољно истра-
жених поља у оквиру каснијег језичког развоја односи се и на синтаксички план и на промене до
којих долази у структури писане реченице током школског узраста.
Језичка средства која омогућавају успешно формирање и разумевање порука у оквиру пи-
саног израза базирају се на познавању структурних и тематских својстава различитих регистара
и жанрова. Успех у писаној комуникацији највећим делом почива на одговарајућој и примереној
употреби језичких средстава која су на располагању у једном појавном облику језика, а најчешће
се сагледава у виду продукованих синтаксичких конструкција које су у складу са датим комуни-
кативним контекстом (Ravid, 2004).
1 Рад је реализован у оквиру пројеката Језици и културе у времену и простору ОИ 178002 и Евалуација третмана
стечених поремећаја говора и језика ОИ 179068 које финансира Министарство просвете, науке и технолошког
развоја Републике Србије, циклус научних пројеката 2011-2014.
Овладавање основним принципима формирања писаног дискурса не односи се на чињени-

цу да је дете савладало препреке у виду недовољне аутоматизације рукописа и развило способ-
ност да се неки текст прочита и разуме, већ подразумева подстицај за богаћење лексикона као и
приписивање нових функција изразима и конструкцијама које му пре описмењавања нису биле
ни познате ни доступне. Такође, има више могућих начина и врста међусобног повезивања и
усклађивања реченица у тексту што за крајњи циљ има разумевање и продукцију сложених рече-
ничних структура (Tolchinsky, 2004).
Синтаксички развој на млађем основношколском узрасту
Основном структуром матерњег језика дете овлада најчешће до своје пете године, током
активног синтаксичког развоја (Kašić, 2002; Kašić i Borota, 2003: 439). Елементарну граматику
коју су усвојила до предшколског периода деца настављају да проширују током првих година
школовања. Кад крену у школу, деца и даље изграђују своју језичку компетенцију за језик који
су усвојила као први и шире и продубљују своја знања и вештине у различитим доменима језика.
Нарочито велику експанзију доживљава развој синтаксе – школска деца продукују и разумеју
велики број различитих граматичких конструкција; онима којима су овладала додају неке нове
функције и значења а све чешће користе и нове, сложеније структуре којима ће у потпуности
овладати мање или више успешно до окончања средње школе.
Промене до којих долази у разумевању и конструисању исказа код деце од најранијег доба
до предшколског узраста и даље, током школовања, представљале су изазов за лингвисте (али и
за истраживаче у другим областима) да одговоре на питање: како заиста језик функционише.
Будући да су за усвајање језика неопходни одређени когнитивни механизми као и одговарајући
језички подстицај, то јест језик којем је дете изложено и који чује у свом ближем и ширем окру-
жењу (поред генетске предиспозиције), још увек је нејасно како се наведени фактори уклапају
178 и комбинују да би дете постало изворним говорником са потпуном компетенцијом за први (ма-
терњи) језик (Hohle, 2009). Тако ће деца раног школског узраста употребљавати далеко већи број
независних клауза формирајући од њих напоредно сложене конструкције, док ће старији основ-
ношколци чешће користити зависне клаузе које укључују у структуру главне реченице и којима
се приближавају синтакси одраслог говорника. И једни и други ће се, свесни могућности да их
други учесници у разговору не разумеју, потрудити да допуне своје исказе, да употребе неку дру-
гу лексему, поткрепе их одговарајућим примерима или на неки други начин објасне шта су хтела
да кажу (Ninio & Snow, 1999). То размишљање о језику и развој метајезичких способности је јед-
на од кључних карактеристика касније фазе језичког развоја. Када би се поредило језичко знање
и његова примена у конкретним комуникативним ситуацијама, деца млађег школског узраста су
успешнији учесници у комуникацији, користе сложеније синтаксичке конструкције и свеснија су
своје улоге и као говорника и као саговорника у различитим контекстима од највећег броја деце
предшколског узраста (Ivanović, 2014).
Развој језика на школском узрасту, ,,каснији језички развој“ (Nippold, 1998) или фаза про-
ширивања језичке компетенције (Kašić, 2002; Kašić i Borota, 2003) захвата све језичке слојеве и
одиграва се на свим језичким плановима, од морфофонолошког до прагматског. Ови термини се
не односе само на развој језика у основној школи него обухватају и језички развој током периода
адолесценције, односно до завршетка средње школе па чак и после ње. Већина формалних струк-
турних компонената језичког система формира се до краја адолесценције, док се усавршавање
садржајних компонената (семантике и прагматике) одвија до краја живота (Gleason & Ratner,
2009).
Везу између врло бурног језичког развоја на предшколском узрасту и каснијег споријег
развоја представљају поједини сегменти језика који се усвајају дуже времена иако се у први мах
не чини тако. Синтаксичке конструкције, сличне по сложености, али различитих функција, поне-
СЛИЧНОСТИ И РАЗЛИКЕ У ПИСАНОЈ СИНТАКСИ ИЗМЕЂУ ДВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ УЧЕНИКА ...
кад захтевају вишегодишње усвајање (Tolchinsky, 2004) (у српском језику, на пример, секундарни
конституенти изражени зависним клаузама). Зато треба обратити пажњу на то које критеријуме
је неопходно узети у обзир да би могло да се каже да је дете овладало одређеном категоријом или
конструкцијом. Повремена употреба нечега није еквивалентна његовом овладавању. Овладавање
подразумева ефикасну употребу конструкције у складу са типом текста, ако је у питању писана
продукција, или са конкретном комуникативном ситуацијом ако се ради о говорнику и саговор-
нику (Scott, 2004); тј. успешан спој знања и употребе, језичке компетенције и говорне делатности
(Berman, 2004).
Промене синтаксичких својстава (и квантитативних и квалитативних) говорног и писаног
израза деце млађег основношколског узраста не односе се искључиво на усвајање нових кон-
струкција и облика. Акценат је на чињеници да се већ усвојене граматичке структуре користе
за постизање нових циљева, док се добро познате и увежбане функције допуњују и проширују
новим конструкцијама. Дете има већу слободу избора средстава која су му на располагању и
могућност да бира којом ће јединицом или конструкцијом исказати одређено значење, као и да
познатим конструкцијама дода нову употребу односно значење (Berman & Slobin, 1994).
То води освешћивању чињенице да један језички израз може имати више различитих зна-
чења и да може бити полифункционалан, као што више различитих конструкција и израза могу
бити истозначне и обављати исту функцију. Проширивање синтаксичког репертоара и слободнији
приступ у формирању реченица и надреченичних целина током школовања обезбеђује подлогу да
се употребљавају све сложеније конструкције које су одраз комплексних идеја а да су истовреме-
но јасне и разумљиве (Nippold, Hesheth, Duthie & Mansfield, 2005).
Развој писаног језика на млађем основношколском узрасту
Попут говорног, и писани језик има свој развојни ток. До првог сусрета детета са пи-
сањем најчешће долази током предшколског периода. Усвајање писања је дуготрајан процес који 179
укључује неколико компонената различитог карактера и може се пратити са различитих аспе-
ката. Описмењавање није само учење слова него подразумева и способност детета да овлада
структуром текстова различитог жанра, одговарајућим лексиконом и другачијом синтаксом која
је примерена писаном дискурсу (Wangelin & Stromquist, 2004). Време које је детету потребно да
усвоји и развије писани израз је културно условљено а у првом реду зависи од едукације. Како се
код већине деце усвајање писања поклапа са поласком у школу када и формално почиње процес
обуке писања, развој писане способности представља најзначајнији сегмент проширивања језич-
ке компетенције. Степен успешности у области писања зависи од инструкција које деца добијају
током ране фазе описмењавања, али и од времена које се проведе у увежбавању ове способности
(Berman & Katzenberger, 2004).
С поласком у први разред од детета се очекује да се пре свега описмени јер ће се сва остала
знања базирати на његовој способности да чита и пише. Савремено тумачење језичке писмености
посматра овај феномен у светлу опште језичке способности као један њен део који карактерише
постојање специфичних језичких средстава и захваљујући коме се развија капацитет да се свесно
приступи сопственом језичком знању из различити углова (Ravid & Tolchinsky, 2002). Тако бити
писмен данас подразумева познавање правила у структурирању различитих типова текста – сред-
става која су најпогоднија за писану форму изражавања а потом и средстава која су типична за
различите жанрове. Усвајање структуре писане реченице највећим делом се односи на употребу
сложених синтаксичких конструкција односно могућност да деца како постају старија и зрелија
продукују текстове вишег степена синтаксичке зрелости а самим тим и сложености (Hunt, 1965,
1970).
Током школовања деца су у прилици да увежбавају новостечену вештину – дискурсну
писменост – продукујући новоусвојене синтаксичке конструкције у многим ситуацијама које за-
хтевају писано изражавање (Nippold, 1998). Сматра се да око десете године писање преузима
примат над говорењем. На том узрасту се читање користи за богаћење лексикона и разумевање и
употребу сложених синтаксичких конструкција. Учећи да пишу текстове, деца истовремено уче
како да своје идеје не ређају линеарно него да их организују у конструкције међу којима постоји
хијерархија. Распоређивање и слагање клауза подразумева да се језичке јединице унутар речени-
це и ван ње повезују синтаксички, тематски и дискурсно (Beers & Nagy, 2011).
И деца, као и одрасли прилагођавају своје исказе циљу који желе да постигну (Tolchinsky,
2004). То усклађивање при избору језичких средстава доводи до тзв. компетиције међу конструк-
цијама (Slobin, 1996). Компетиција међу конструкцијама подразумева да никад не постоји само
један начин за исказивање садржаја у било којој ситуацији и да се говорнику/писцу нуди велики
број могућности; а избор, за коју ће се конструкцију говорник определити зависи од његовог
виђења ствари и од ситуационог контекста (Jisa, 2004). Готово је немогуће предвидети тачно када
ће једна форма или конструкција бити изабрана уместо неке друге, конкурентне, нарочито кад су
у питању сложенији текстови. Коначни избор језичких средстава мора бити направљен у оквиру
структуре језика на ком се пише (у духу језика) да би се реченице на крају повезале у текстуалну
целину која има почетак, средину и крај (Jisa, 2004).
2. ИСТРАЖИВАЊЕ
2.1. Циљ истраживања
Основни циљ истраживања је да се региструје и испита способност продукције различитих

врста синтаксичких конструкција у писаним радовима ученика четвртог разреда основне школе
односно да се испитају могуће разлике у синтаксичкој структури текстова које су писали учени-
ци двеју генерација четвртог разреда. Детаљном анализом текстова који сачињавају корпус могу
180 се пружити иницијалне претпоставке о даљем току синтаксичког развоја: којим структурама су
деца на испитиваном узрасту овладала, које су у процесу усвајања а које конструкције су још увек
изван њихових језичких и когнитивних могућности.
2.2. Испитаници
У истраживању су учествовали ученици једне београдске основне школе. Истраживањем

је обухваћено укупно 88 ученика четвртог разреда у две генерације и то по два одељења из сваке.
Испитаници су били сврстани у две групе – првој групи састављеној од четрдесет шест ученика
су припадали десетогодишњаци који су школске 2008/2009. год. похађали четврти разред, док су
другу групу од четрдесет двоје испитаника чинили ученици који су школске 2011/2012. год. били
у четвртом разреду.
Скрећемо пажњу да су сва деца учесници овог истраживања изворни говорници српског
језика односно штокавског дијасистема.
Пре спровођења самог поступка испитивања утврђено је да у изабраном узорку деце нема
ниједног ученика коме је утврђен говорно-језички статус који одступа од типичног за дати узраст,
и ниједно дете није у тренутку спровођења експеримента ишло на логопедски третман. Корпус
за анализу је сачињен од писаних задатака које су продуковала деца типичног језичког развоја и
која немају специфичних језичких тешкоћа ни тешкоћа у учењу.
2.3. Поступак спровођења истраживања
Сви испитаници су имали исти задатак – да током једног школског часа напишу састав на
задату тему. Сваки ученик је добио идентично писано упутство које му је давало опште смернице
и тему за писање наративног, експозиторног и аргументативног текста али које му је такође и
омогућавало да самостално одабере о чему ће писати, као и какав ће наслов дати свом задатку. Те-
матска и жанровска разноврсност значајно је обогатила корпус и створила услове за појаву већег
броја различитих типова реченица. Време које су имали на располагању за писање (укључујући
фазу планирања и фазу провере написаног) ограничено је на један школски час, односно на 40
минута јер је 5 минута искоришћено за дељење упутстава и давање инструкција током писања.
2.4. Формирање и обрада корпуса
Сваки испитаник је добио своју шифру, тј. код. Шифра је садржала следеће информације:
римски број којим је означен разред (тј. IV); скраћеницу за ознаку жанра текста (Nar, Exp, Arg);
редни број ученика, као и ознаку пола, на пример: IV Arg 37 ž, итд.
Како би се припремили за анализу, сви радови су прекуцани и пребачени у дигиталну вер-
зију. Приликом прекуцавања текстова посебно се водило рачуна да прекуцани текст буде у пот-
пуности идентичан изворном тексту што значи да све грешке које су се јавиле у задацима нису
исправљане будући да би анализа грешака могла бацити више светла на сам процес усвајања
појединих типова синтаксичких конструкција.
Квантитативни синтаксички параметри које смо испитивали су следећи: дужина текста из-
ражена бројем речи, бројем комуникативних реченица и клауза. Затим је мерена дужина комуни-
кативне реченице изражена бројем речи и бројем клауза. Анализом су обухваћене и следеће син-
таксичке варијабле, тј. реченични типови који су се јавили у тексту: језгрене реченице, прошире-
не реченице, напоредно сложене реченице, зависно сложене реченице као и вишеструко сложене 181
реченице. Осим наведених типова реченица, анализиране су још и неграматичне, бесмислене и
непотпуне реченице, међутим, како су се ове јавиле спорадично, на нивоу инцидента, нису узете
у обзир приликом даље обраде података.
3. РЕЗУЛТАТИ И ДИСКУСИЈА
У делу који следи погледаћемо да ли се значајно разликују две генерације ученика четвр-
тог разреда како у квантитативним тако и у квалитативним својствима текстова које су писале.
Статистичка обрада свих наведених варијабли урађена је софтверским пакетом SPSS. Подаци у
табелама су приказани коришћењем дескриптивне статистике (аритметичке средине, стандардне
девијације, минималне и максималне вредности), а за поређење резултата и довођења у везу поје-
диних варијабли коришћена је једнофакторска анализа варијансе (ANOVA).
3.1. Разлике у дужини текста
У Табели 1 је приказана структура субјеката у испитивању синтаксичких својстава текстова

ученика четвртог разреда. У првој групи – групи 1 (деца која су шк. 2008/09. год. била четврти
разред) било је четрдесет шесторо деце, а у другој – групи 2 (деца која су шк. 2011/2012. год. била
четврти разред) четрдесет двоје.
Табела 1 – Табела субјеката

Вредност N
Група 1 46
2 42
Као што се сви међусобно разликујемо по сремности на излагање говором, разликујемо се

и по спремности за изражавање мисли писаним путем. Неко воли да своје мисли стави на папир,
а неко пише само кад мора или кад је у школи, што се свакако одражава на дужину текста. Тако се
из резултата који су представљени у Табели 2 види да су дуже текстове на основу свих мерених
параметара писали десетогодишњаци из друге генерације (група 2). Они су писали текстове који
су се састојали од више речи, више комуникативних реченица и већег броја клауза.
Табела 2 – Дужина текста (број речи, реченица, клауза)

АS Sd N
Број речи у тексту Група 1 127.3116 60.04909 46
Група 2 160.5476 58.04371 42
Укупно 143.1742 61.08679 88
Број комуникативних реченица у тексту Група 1 12.2899 6.24306 46
Група 2 14.8095 5.80213 42
Укупно 13.4924 6.13409 88
Број клауза у тексту Група 1 25.0217 12.42805 46
Група 2 31.1230 10.08951 42
Укупно 27.9337 11.71576 88
182
У Табели 3 се види да између свих датих квантитативних показатеља постоји статистички
значајна разлика између једне и друге генерације ученика четвртог разреда (p<0.05), односно да
су дуже текстове по свим варијаблама писали десетогодишњаци из групе 2.
Табела 3 – Тест међугрупних разлика (дужина текста – број речи, реченица, клауза)
Зависна варијабла Mean Square F Sig.
Број речи у тексту 24251.723 6.943 .010
Број комуникативних реченица у тексту 139.383 3.825 .054
Број клауза у тексту 817.271 6.318 .014
У налазима других аутора налазимо делимично преклапање са нашим резултатима. У раду

Mосковљевић (1989) која је пратила две узастопне генерације четвртог разреда констатује се да
се разлике у писаним саставима јављају само унутар квантитативних категорија – броја речи и
реченица. Према овим резултатима просечан број речи у тексту једног десетогодишњака је 78.86
(Moskovljević, 1989), што би значило да су испитаници у нашем истраживању далеко надмашили
просечан број речи својих вршњака од пре 20 година.
У споменутом истраживању просечан број реченица у тексту ученика четвртог разреда је
7.67, односно 5.37 што у значајној мери одступа од наших резултата.
Постојеће разлике у дужини текста могле би се посматрати као последица различитог сте-
пена способности из чега проистиче да су ученици једне генерације (група 2) способнији од друге
(група 1), или што је вероватније да су разлике у дужини текста последица различитих методских
поступака којима су ученици били изложени (Moskovljević, 1989).То би значило да способност
деце у продуковању текстова зависи у великој мери од приступа онога ко децу обучава писању,
тј. од учитеља: док једни инсистирају на сажетом и кратком писању, други од деце очекују да
пишу дуге и разливене реченице и такве текстове боље вреднују и оцењују вишом оценом. Овоме
иду у прилог и налази истраживања из 2002. године на основу којих се заступа теза да деца чији
родитељи и учитељи чешће користе конструкције са зависним клаузама чешће их и сама проду-
кују (Huttenlocher, Vasilyeva, Cymerman, & Levine, 2002). Ипак, на основу материјала који имамо,
ниједно од овде изнетих тумачења не може се прихватити као једино могуће.
3.2. Разлике у типовима синтаксичких (реченичних) конструкција
Табела 4 – Поједини типови реченица у тексту

АS Sd N
Број језгрених реченица у тексту Група 1 .2754 .56352 46
Група 2 .3889 .55542 42
Укупно .3295 .55936 88
Број проширених реченица у Група 1 4.1304 2.74647 46
тексту Група 2 4.6270 3.06851 42
Укупно 4.3674 2.89847 88
Број напоредно сложених Група 1 2.1739 1.11939 46
реченица у тексту Група 2 3.0238 1.31778 42
Укупно 2.5795 1.28405 88
Број зависно сложених реченица Група 1 3.0145 2.02205 46
у тексту Група 2 3.7619 1.77652 42
Укупно 3.3712 1.93471 88
Број вишеструко сложених Група 1 2.0580 1.58122 46 183
реченица у тексту Група 2 2.5794 1.22984 42
Укупно 2.3068 1.44036 88
Ако бисмо погледали синтаксичку структуру текстова обе генерације десетогодишња-

ка (различити типови комуникативних реченица), онда бисмо могли да видимо да је она скоро
уједначена, тј. да не постоје значајне разлике у просечном броју језгрених и проширених, те
зависно и вишеструко сложених реченица. Разлика која је статистички значајна једино постоји у
броју напоредно сложених реченица (Табеле 4 и 5).
Табела 5 – Тест међугрупних разлика (поједини типови реченица)

Зависна варијабла Mean Square F Sig.
Број језгрених реченица у тексту .283 .903 .345
Број проширених реченица у тексту 5.413 .642 .425
Број напоредно сложених реченица у тексту 15.858 10.689 .002
Број зависно сложених реченица у тексту 12.264 3.366 .070
Број вишеструко сложених реченица у тексту 5.968 2.941 .090
У раду који смо већ наводили (Moskovljević, 1989), ученици две узастопне генарације чет-
вртог разреда су продуковали 32%, односно 26% простих реченица; 19% односно 23% напоредно
сложених реченица; 26% односно 24% зависно сложених реченица и 23% односно 27% реченица
у којима се јавља и зависни и напоредни однос (Moskovljević, 1989). Како се види из презентова-
них табела, они у великој мери корелирају са резултатима у нашој студији. Ако бисмо добијене
просечне вредности изразили у процентима, наши испитаници су најчешће продуковали проши-

рене реченице, тј. 33,63% односно 31,21% што је око једне трећине свих реченица у корпусу. На
другом месту по учесталости употребе су зависно сложене реченице (24,51%, односно 25,4%).
Извесно одступање у броју вишеструко сложених реченица, (код нас су ученици из групе 1 упо-
требили овај тип реченице у 16,69%, а ученици из групе 2 у 17, 36% ) могло би да се окаракте-
рише као поступност у усвајању структура са напоредним и зависним клаузама те да су деца у
нашем истраживању продуковала мање вишеструко сложених реченица јер су у покушајима да
их напишу како ваља правила више бесмислених и неграматичних продукција (укупно је на ове
реченице које нису приказане у резултатима отпало 5,29%, односно 3,04%). Напоредно сложене
реченице су представљене једном петином или нешто мање од укупног броја реченица (17,67%,
односно 20,40%).
Из наведених примера је очигледно да је структура реченице најважнији стожер реченичне
флуентности. Тешко је и замислити да ће текст који се састоји искључиво од простих реченица
оставити упечатљив утисак на онога ко чита. Да би могла да се „игра“ реченицама, да употребља-
ва и дуге и кратке, као и стилски разноврсне реченице које могу почињати на различите начине,
да би могла да користи све погодности и варијанте на синтаксичком плану у свом матерњем јези-
ку, одрасла особа или дете треба да познаје и да усвоји што већи број разноврсних синтаксичких
конструкција (Higgins, Miller, & Wegmann, 2006). Та разноврсност се најпре огледа у броју речи
који се продукује у комуникативној реченици (овде спадају и сви типови зависних и напоредних
синтагми, све непредикативне комбинације међу речима које формирају језгрене и проширене
реченице) и броју клауза (различити типови сложених реченица: напоредно сложене, зависно
сложене, вишеструко сложене реченице).
3.3. Разлике у дужини реченице
184 Поред дужине текста која се израчунава на основу укупног броја речи и укупног броја
реченица (и клауза), често се у литератури наводе и додатни критеријуми за утврђивање степена
синтаксичке зрелости текста који дају јаснију слику усложњавања писане синтаксе деце школс-
ког узраста. То су показатељи који се односе на комуникативну реченицу као основну јединицу
текста. Њена се дужина може изразити преко броја речи које је дете употребило да би формирало
синтаксичку јединицу са комуникативном функцијом, било да је она проста, проширена или нека
од сложених реченица. Дужина комуникативне реченице се осим бројем речи такође изражава
и преко броја клауза од којих је формирана: на тај начин имамо моноклаузалне конструкције,
тј. комуникативне јединице које се састоје од једне клаузе (језгрене и проширене реченице) или
биклаузалне и поликлаузалне конструкције (напоредно сложене, зависно сложене, вишеструко
сложене реченице). Дужина клаузе пак, може се представити укупним бројем речи од којих је
формирана.
Још један у низу показатеља синтаксичког развоја на школском узрасту такође је и број
зависних клауза у оквиру зависно сложених реченица чијим се израчунавањем добија тзв. индекс
субординације, тј. синтаксичке сложености (La Brant, 1933; према Hunt, 1965; Silva, Sanchez-
Abchi & Borzone, 2010).
Табела 6 – Дужина реченице (број речи, клауза; дужина клаузе; број зависних клауза у зависно сложеним
реченицама)
AS Sd N
Дужина комуникативне реченице изражена Група 1 10.5406 1.71700 46
бројем речи Група 2 11.0778 1.94550 42
Укупно 10.7970 1.83887 88
Дужина комуникативне реченице изражена Група 1 2.0661 .31845 46
бројем клауза Група 2 2.1667 .31615 42
Укупно 2.1141 .31955 88
Дужина клаузе изражена бројем речи Група 1 5.1130 .39127 46
Група 2 5.1067 .44778 42
Укупно 5.1100 .41676 88
Број зависних клауза у зависно сложеној Група 1 1.2605 .21299 46
реченици Група 2 1.2860 .21586 42
Укупно 1.2727 .21351 88
Како показују резултати мерења дужине комуникативне реченице (изражене бројем речи и
бројем клауза), десетогодишњаци из групе 1 су у просеку продуковали реченицу од 10,54 речи,
а из групе 2 су имали више речи - у просеку 11,07. Број клауза је у првој групи износио 2,06, а у
другој је минимално порастао на 2,16. Сличне вредности су добијене и приликом мерења дужине
клаузе: прва генерација је имала 5,11, а десетогодишњаци из групе 2 5.10 речи у просеку. Уједна-
чене су обе генерације и по броју зависних клауза у оквиру зависно сложене реченице – 1,26 у
групи 1 и 1,28 у групи 2.
Пошто је број за све приказане варијабле прилично уједначен између два четврта разреда, 185
нису утврђене ни статистички значајне разлике међу њима (p>0.05) (Табеле 6 и 7).
Табела 7 – Тест међугрупних разлика (дужина реченице - број речи, клауза; дужина клаузе, број зависних
клауза у зависно сложеној реченици)
Зависна варијабла Мean Square F Sig.
Дужина комуникативне реченице изражена бројем речи 6.338 1.893 .172
Дужина комуникативне реченице изражена бројем клауза .222 2.206 .141
Дужина клаузе узражена бројем речи .001 .005 .944
Број зависних клауза у зависно сложеној реченици .014 .312 .578
Према Хантовим испитивањима дужине текста (Hunt, 1965) у IV разреду просечан број
речи у комуникативној реченици износи 13,4, што се поклапа са налазима у нашем раду (Hunt,
1965). Остали аутори, Stormzand i O’ Shea (Stormzand& O’Shea, 1924; према Hunt, 1965) наводе
сличне резултате за број речи у писаној реченици десетогодишњака:11,1 односно 10,9 у просеку
(Hunt, 1965). У истраживању које наводи Московљевић (Moskovljević, 1989) просечна дужина
реченице десетогодишњака је од 11 до 12 у просеку.
Деца узраста од девет до дванаест година у просеку пишу реченицу у којој има 9,2 речи,
док иста деца у говору продукују исказе од 10,7 речи (Gillam & Johnston, 1992).
У истраживању које је спроведено међу тринаестогодишњацима и петнаестогодишњаци-
ма, показало се да просечан број речи у реченици износи код првих 17,4 а код других 18 (Myhill,
2008).
Студије бележе број од 6,6 речи унутар клаузе у четвртом разреду (Hunt, 1965).
Од свих параметара на нивоу реченице, најмање поуздан показатељ је број речи у комуни-
кативној реченици због тога што се из њега не види структура реченице. Број клауза у оквиру
комуникативне реченице је значајнији јер на основу њега можемо да видимо са колико клауза је
у стању дете да се носи у писаном изражавању. Међутим, не сме се пренебрегнути чињеница да
број клауза у склопу комуникативне реченице расте и кад дете само додаје везнике и једноставно
ређа више глагола у личном глаголском облику, слаже предикате. Оно на тај начин продужава
реченицу, али таква јединица никако није последица вишег нивоа синтаксичке свести, напротив.
Због тога се поред броја клауза, нарочита пажња поклања броју речи у клаузи, тј. дужини клаузе.
Како је Ла Брантова сматрала (La Brant, 1933; према Hunt, 1965), дужина клаузе, ни главне
ни зависне није значајна мера језичког развоја за децу од четвртог разреда па до краја средње
школе због тога што та мера јако споро расте. На пример, у четвртом разреду је број речи у клаузи
6,6, а а на крају осмог 7,2 што значи да је потребно да прође више од четири године да би клауза
била дужа за мање од једне речи (La Brant, 1933; Hunt, 1965; према Hunt, 1965).
Ла Брантова је зато сматрала да је битан показатељ синтаксичког развоја проценат завис-
них клауза, тј. индекс субординације (он се израчунава тако што се број зависних клауза подели
бројем главних реченица, тј са један) (La Brant, 1933; према Hunt, 1965). Тај проценат, сматра Ла
Брантова расте до шеснаесте године, па и даље. На основу овога се изводи закључак да дужина
клаузе не расте, али да индекс субординације расте са хронолошким узрастом деце (La Brant,
1933; према Hunt, 1965).
Деца продужавају реченице на два начина: или продукују већи број зависних клауза или
продукују клаузе које су дуже, са више речи. Старија деца су склона да пишу дуже реченице тако
што додају необавезне елементе у главну реченицу; неки од њих су клаузе (временске, узрочне),
а неке нису (прилошке одредбе за место или начин које се најчешће изражавају појединим речима
или синтагмом). Већи број предикатских конструкција и неклауза води продужавању комуника-
тивне реченице. Док су мања, деца конструишу више краћих предикатских реченица, а како расту
повећавају број речи у клаузи. Навику да гомилају клаузе деца релативно брзо превазиђу тако
186
да се сам број клауза углавном смањује са поласком у више разреде основне школе (Hunt, 1965,
1970). Перера (1984) сматра да како деца расту конструишу све више зависних клауза и почињу
да употребљавају разноврсније клаузалне структуре. Осим тога, што се дуже школују, напредују
све више у савладавању пасивних реченица и реченица са сложеним формама предиката, а ак-
тивне конструкције постепено остављају по страни (Perera, 1984).
Флуентност у писању се искључиво постиже реченичном структуром која варира на раз-
личите начине (Faigley, 1980). Флуентност је у овом случају представљена варирањем броја речи
и клауза у комуникативним реченицама. Да би се написао добар, квалитетан текст, неопходно је
обезбедити његову флуентност. Смењивање дугих и кратких реченице, простих и сложених, не
само да је пожељно, него се и очекује на основношколском узрасту.
4. ЗАКЉУЧАК
Генерално, боље постигнуће су имала деца из групе 2, али те разлике које су у већини па-
раметара на њиховој страни нису статистички значајне. Статистичка значајност постоји само у
квантитативним обележјима текста (дужина текста изражена преко броја речи, реченица и клау-
за) што је и очекивано јер постоје велике индивидуалне разлике у томе ко пише дуже, а ко пише
краће саставе, као што и много тога зависи од мотивације, прикладности теме и сл. Другим ре-
чима, постојање статистички значајних разлика у дужини текста између две генерације четвртог
разреда је очекивано. Врло је битно да таквих разлика нема у типовима реченица које су они
конструисали, да су на том плану прилично уједначени што иде у прилог тези да постоје извесне
законитости у каснијем синтаксичком развоју те да се достигнути ниво развоја може и кванти-
фиковати. Захваљујући тим чињеницама могу се омеђити њихови домети на одређеном узрасту, а
самим тим се отвара могућност да предвидимо у ком смеру ће даље ићи ток синтаксичког развоја.
За разлику од постојања статистички значајних разлика на нивоу текста, које су последица
индивидуалних разлика, дужина реченице је параметар који није превише подложан индивиду-
алним варијацијама, па обе генерације десетогодишњака имају прилично стабилну структуру пи-
сане реченице чија се дужина у броју речи углавном преклапа са налазима других истраживача.
Дакле, суштинских разлика нема у структури текстова десетогодишњака из различитих
генерација осим у њиховој дужини што спада у површинске разлике и не нарушава општу струк-
туру текстова деце на том узрасту.
Могло би се рећи да деца поступно усвајају све сложенију синтаксу: најпре у највећем броју
продукују једноклаузалне конструкције и ређају независне клаузе у напоредним структурама што
за њих не представља већи проблем. У старијим разредима почињу да продукују и конструкције у
којима формирају најчешће једну до две зависне клаузе док их потпуно не савладају да могу све
типове реченица српског језика да користе без тешкоћа.
Beers, S. & Nagy, W. (2011). Writing development in four genres from grades three to seven: syntactic complexity
and genre differentiation. Reading and Writing, 24: 183-202.
Berman, R. A. (2004). Between Emergency and Mastery. In R. A. Berman (Ed.), Language Development across
Childhood and Adolescence (pp. 9-35). Philadelphia: John Benjamin’s Publishing Company.
Berman, R., Katzenberger, I. (2004). Form and function in introducing narrative and expository texts: A
developmental perspective. Discourse Processes, 38/1: 57-94.
Berman, R A., & Slobin, D. A. (1994). Relating events in narrativve: a crosslinguistic developmental study.
Psychology Press.
Faigley, L. (1980). Names in Search of a Concept: Maturity, Fluency, Complexity, and Growth in Written Syntax.
College Composition and Communication, 31/3, 291-300. 187
Gillam, R. & Johnston, J. (1992). Spoken and written language relationships in language/learning impaired and
normally achieving school-age children. Journal of Speech and Hearing Research, 35, 1303-1315.
Gleason, B. J., Ratner, N. B. (2009). The Development of Language, 7th ed. Boston: Pearson Allyn & Bacon.
Higgins, B., Miller, M., & Wegmann, S. (2006). Teaching to the test . . .not! Balancing best practice and
testing requirements in writing. The Reading Teacher, 60, 310–319.
Hohle, B. (2009). Bootstrapping mechanisms in first language acquisition. Linguistics, 47/2, 359-382.
Hunt, K. W. (1965). Grammatical structures written and three grade levels (Research Report No.3). Champaign,
IL: national Council of Teachers of English.
Hunt, K.W. (1970). Maturity in School Children and Adults. Monographs of the Society for Research in Child
Development, 35 (1), 1-67.
Huttenlocher, J., Vasilyeva, M., Cymerman, Levine, S. (2002). Language input and child syntax. Cognitive
Psychology 45, 337-374.
Ivanović, M. (2014). Sintaksičke konstrukcije u pisanom diskursu dece uzrasta od sedam do deset godina. Filološki
fakultet, Beograd (doktorska disertacija).
Jisa, H. (2004). Growing into Academic French. In R. A. Berman (Ed.), Language Development across Childhood
and Adolescence (pp. 135-163). Philadelphia: John Benjamin’s Publishing Company.
Kašić, Z. (2002). Agramatična produkcija i semantička ,,zbrka“ kod dece ranog školskog uzrasta. Istraživanja u
defektologiji, br.1, Defektološki fakultet, Beograd, 113-130.
Kašić, Z., Borota, V. (2003). Negramatičnost i agramatizam u aktivnom sintaksičkom razvoju. Srpski jezik VIII/1-
2: 439-455 (ćir.).
Moskovljević, J. (1989). Razumevanje i upotreba rečenica kod desetogodišnjaka. Književnost i jezik 2: 138-144.
Myhill, D. (2008).Towards a Linguistic Model of Sentence Development in Writing., Language and Education,
vol. no. 5, 2008, 271-288.
Ninio, A. and Snow, C. (1999). The development of pragmatics: Learning to use language appropriately. Invited
chapter, in T. K. Bhatia & W. C. Ritchie (Eds.), Handbook of language acquisition (pp. 347-383).New
York: Academic Press.
Nippold, M. A. (1998). Later Language Development (The School Age and Adolescent Years). Austin, Texas.
Nippold, M. A., Hesketh, L. J., Duthie, J. K., & Mansfield, T. C. (2005). Conversational versus expository discourse:
A study of syntactic development in children, adolescents, and adults. Journal of Speech, Language, and
Hearing Research, 48, 1048-1064.
Perera, K. (1984) Children’s Writing and Reading: Analysing Classroom Language Oxford: Blackwell
Ravid, D. (2004). Derivational morphology revisited. In R. A. Berman (Ed.), Language Development across
Childhood and Adolescence (pp. 53-83). Philadelphia: John Benjamin’s Publishing Company.
Ravid, D., Tolchinsky, L. (2002). Developing Linguistic Literacy: A Comprehensive Model. Journal of Child
Language, 29, 417-447.
Scott, Ch. M. (2004). Syntactic Ability in Children and Adolescents with Language and Learning Disabilities. In R.
A. Berman (Ed.), Language Development across Childhood and Adolescence (pp. 111-135). Philadelphia:
John Benjamin’s Publishing Company.
Silva, M.L., Sanchez Abchi, V. & Borzone, A. (2010). Subordinated clauses usage and assessment of syntactic
maturity: A comparison of oral and written retellings in beginning writers. Journal of Writing Research, 2
(1), 47-64.
Slobin, D. (1996). From ’’Thought and Language“ to „Thinking for Speaking“. In J. J. Gumperz & S. C. Levinson
(Eds.), Rethinking Linguistic Relativity, (pp. 70-96), Cambridge University Press.
Tolchinsky, L. (2004). The Nature and Scope of Later Language Development. In R. A. Berman (Ed.), Language
Development across Childhood and Adolescence (pp. 233-249). Philadelphia: John Benjamin’s Publishing
Company.
Wengelin, A., Stromquist, S. (2004). Text-writing Development Viewed through On-Line Pausing in Swedish. In R.
A. Berman (Ed.), Language Development across Childhood and Adolescence (pp. 177-191). Philadelphia:
John Benjamin’s Publishing Company.
DIFFERENCES IN WRITTEN SYNTAX OF TEN-YEAR-OLD CHILDREN
Summary
188
The main purpose of this study is to present an inventory of different types of syntactic constructions found in
written discourse of ten-year-old fourth graders.
Written text corpus was collected from 88 fourth graders coming from Belgrade. In three different sessions, stu-
dents composed three texts in three different genres: narrative, expository, and argumentative. Thematic and genre
versatility enriched the corpora and created favorable conditions for elicitation of different types of syntactic con-
structions. Different quantitative and qualitative characteristics of texts from the database were taken into account
and analyzed: mean length of text measured by number of words, number of utterances, and mean length of utter-
ance measured by number of words, and clauses, as well as the presence of various types of syntactic constructions
(kernel, simple, compound, complex and complex-compound sentences) and frequency of an appearance of each
of them was established.
Besides providing the inventory of syntactic attainments in written production of ten-year-old children, the re-
search presented the new insight into their syntactic competence.
Кeywords: L1, syntactic development, written production, syntactic constructions, ten-year-old children
Maja Ivanović
Faculty of Special Education and Rehabilitation
majapivanovic@gmail.com
Аnna Makišová
VEDOMOSTI A ZNALOSŤ SLOVENSKÉHO JAZYKA AKO

MATERINSKÉHO JAZYKA U ŽIAKOV ZÁKLADNÝCH ŠKÔL*1
Cieľom nášho výskumu sú poznanie a vedomosti zo slovenského jazyka u žiakov základných škôl, ktorým je
slovenčina materinský jazyk. Vyučovanie na školách, kde sa výskum konal, prebieha po slovensky. Pokúsime sa
zhodnotiť výsledky z republikových súťaží zo slovenského jazyka za posledné dva roky. Na základe výsledkov
žiakov 7. a 8. ročníkov základných škôl pokúsili sme sa zhodnotiť vedomosti zo slovenského jazyka v oblasti
fonetiky, morfológie, syntaxe, štylistiky, pravopisu, lexikológie a dejín slovenského jazyka. Na základe výsled-
kov máme prehľad, v ktorej oblasti vedomosti u žiakov stúpajú alebo klesajú.
Výsledky výskumu sú dôležité nielen pre žiakov, ale aj pre učiteľov slovenského jazyka, ktorí chystajú žiakov pre
súťaže. Rovnako tak výsledky nášho výskumu sú dôležité aj pri príprave žiakov pre záverečné skúšky z materin-
ského jazyka po ukončení ôsmeho ročníka.
Kľúčové slová: pravopis, fonetika, morfológia, lexikológia, syntax.
Cieľom nášho výskumu sú poznanie a vedomosti zo slovenského jazyka u žiakov základných

škôl, ktorým je slovenčina materinský jazyk. Vyučovanie na školách, kde sa výskum konal, prebieha po
slovensky. Pokúsime sa zhodnotiť výsledky z republikových súťaží zo slovenského jazyka za posledné
dva roky v oblasti fonetiky, morfológie, syntaxe, štylistiky, pravopisu, lexikológie a dejín slovenského
jazyka. V práci zhodnotíme výsledky a poukážeme, či vedomosti žiakov stúpajú alebo klesajú. Predme-
tom nášho výskumu sú testy z republikovej súťaže zo slovenského jazyka, ktorá sa každoročne organi- 189
zuje v druhej polovici mája, vlastne pred ukončením školského roka. Podľa Pravidiel republikovej súťa-
že sa môžu zúčastniť tí žiaci, ktorí na medziobecnej súťaži získali minimálne 14 z možných 20 bodov.
Už podľa stanovených pravidiel súťaže sa zúčastňujú žiaci z Báčky, Banátu a Sriemu. Podľa Pravidiel
test zo slovenského jazyka a kultúry vyjadrovania obsahuje 18 otázok a žiak môže úhrnne získať 20
bodov. Dve otázky nesú po dva body. Vypracovanie úloh trvá 90 minút, čo považujeme a sme si priamo
aj overili, že uvedený čas celkom stačí na vypracovanie úloh. Pretože už dlhšie obdobie sa zúčastňu-
jem pri vypracovaní úloh pre súťaž a som členkou komisie, ktorá hodnotí úlohy, dovolím si zmieniť
sa o výsledkoch súťaže za posledné dva roky. V školskom roku 2012/13 republiková súťaž prebiehala
v Pivnici. Siedmaci boli zastúpení z týchto škôl: z Kovačice, Padiny, Starej Pazovy, Aradáča, Kulpína,
Pivnice, Báčskeho Petrovca, Selenče, Jánošíka. Súťažilo 19 žiakov. Prvá úloha je vždy diktát, žiaci majú
za úlohu dopísať vynechané písmená, i/í, y/ý. Tí, ktorí bezchybne vypracovali úlohu získali dva body,
s jednou chybou 1½ bodu, s 2 chybami 1 bod, s 3 chybami ½ bodu. Z diktátu výsledky boli takéto:
19 žiakov 2 body 1½ bodu 1 bod ½ bodu 0 bodov

2012/13 5 3 4 2 5
26,31% 15,78% 21,05% 10,52% 26,31%
Z lexikológie mali vypracovať päť úloh. V prvej úlohe mali k podstatnému menu mužského rodu
utvoriť podstatné meno ženského rodu, išlo o prechyľovanie. Správne odpovedalo 6 žiakov, 31,57%,
deviati žiaci mali jednu chybu, ½ bodu, 47,36%, dve a viacej chýb mali štyria žiaci, 21,05%. V druhej
*
Príspevok je súčasťou projektu 178017 Diskurzy menšinových jazykov, literatúr a kultúr v juhovýchodnej a strednej Európe,
ktorý financuje republikové Ministerstvo vedy a technologického rozvoja.
Аnna Makišová
úlohe vo vete mali rozlíšiť, či je použitý frazeologizmus. Štrnásti žiaci odpovedali správne, 73,68%,
piati žiaci mali negatívnu odpoveď, 26,31%. V tretej úlohe mali roztriediť slová na odvodené príponou
a predponou. Všetko správne napísalo štrnásť žiakov, 73,68%, jednu-dve chyby mali štyria žiaci, ½
bodu, 21,05%, viacej ako dve chyby mal jeden žiak, 5,26%. V štvrtej úlohe k prídavnému menu, príslov-
ke a slovesu mali dopísať po dve synonymá. Správne odpovede mali 6 žiaci, 1 bod, 31,57%, 1-2 chyby
11 žiakov, 57,89%, získali ½ bodu a dvaja žiaci mali viacej ako dve chyby, 0 bodov, 10,52%. V piatej
úlohe mali slovné spojenia roztriediť na združené pomenovania a podstatné mená s prívlastkami. Úlohu
správne vypracovalo trinásť žiakov, 68,42%, traja mali jednu-dve chyby, ½ bodu, 15,78% a traja viacej
ako dve chyby, nula bodov, 15,78%. Z oblasti lexikológie s odpoveďami z troch úloh môžeme byť spo-
kojní, keď správne odpovede boli v rozpätí 68%-73%.
Z dejín jazyka mali jednu úlohu. O tom či poznajú slovanské jazyky, v úlohe mali vyznačiť len
ten riadok, v ktorom sú uvedené aj iné okrem slovanských jazykov. Žiaci úlohu vypracovali na 100 %.
Z morfológie mali päť úloh. V prvej úlohe ponúknuté boli štyri skupiny podstatných mien v roz-
ličných pádoch. Žiaci mali za úlohu vyznačiť tie podstatné mená, ktoré sa skloňujú podľa rovnakého
vzoru a v druhej časti úlohy mali napísať, ktorý je to vzor. Správne odpovedalo trinásť žiakov, 68,42%,
dvaja žiaci mali len jednu časť odpovede správnu, ½ bodu, 10,52%, štyria žiaci mali negatívnu odpo-
veď, 21,05%. V druhej úlohe mali slovesá roztriediť na plnovýznamové a neplnovýznamové. Správne
odpovedali štyria žiaci, 21,05%, šiesti žiaci mali 1-2 chyby, ½ bodu, 31,57%, deviati tri a viacej chýb,
47,36%. V tretej úlohe mali napísať či je sloveso v činnom rode alebo v trpnom rode. Za všetko správne
mali možnosť získať 2 body. Úlohu správne vypracovalo 15 žiakov, 78,94%, jeden žiak mal jednu chy-
bu, získal 1½ bod, 5,26%, a dve chyby mali 3 žiaci, 1 bod, 15,78%. V štvrtej úlohe mali ponúknuté štyri
skupiny slov. Vyznačiť mali tú skupinu, v ktorej sú len neurčité slovesné tvary. Správne odpovedalo 15
žiakov, 78,94%, štyria žiaci mali negatívnu odpoveď, 21,05%. V piatej úlohe boli vymenované prídavné
mená v štyroch skupinách. Za úlohu mali vyznačiť tú skupinu, v ktorej sú všetky prídavné mená rov-
nakého druhu. Správne odpovedalo 15 žiakov, 78,94%, štyria negatívne odpovedali, 21,05%. Celkove
s odpoveďami z oblasti morfológie môžeme byť spokojní.
190
Zo syntaxe siedmaci mali štyri úlohy. V prvej úlohe z ponúknutých štyroch skupín viet žiaci mali
za úlohu vyznačiť jednočlenné vety. Dvanásti žiaci správne odpovedali, 63,15%, siedmi žiaci mali ne-
gatívnu odpoveď, 36,84%. V ďalšej úlohe mali rozčleniť súvetia na priraďovacie a podraďovacie. Piati
žiaci odpovedali správne, 26,31%, dvanásti žiaci mali jednu chybu, ½ bodu, 63,15%, a dvaja žiaci mali
dve-tri chyby a 0 bodov, 10,52%. V tretej úlohe v štyroch vetách mali podčiarknuť prísudok a vedľa
napísať, či je slovesný alebo slovesno-menný. Siedmi žiaci odpovedali správne, 36,84%, štyria mali
jednu chybu, ½ bodu, 21,052%, kým ôsmi žiaci mali dve a viacej chýb a nula bodov, 42,10%. V štvr-
tej úlohe podčiarknuté slová v troch vetách mali určiť ako vetné členy. Správnu odpoveď napísalo 16
žiakov, 84,21%, traja žiaci mali jednu chybu, 15,78%, ½ bodu. Celkove úlohy zo syntaxe u siedmakov
nedopadli najlepšie, zdá sa, že žiaci celkom nezvládli.
Z teórie literatúry mali pomenovať umelecké prostriedky. Dvanásti odpovedali správne, 63,15%,
dvaja mali jednu chybu, ½ bodu, 10,52% a piati dve chyby, 0 bodov, 26,31%.
K trom srbským slovám mali dopísať slovenské slová. Správne odpovedali desiati žiaci, 52,63%,
jednu chybu malo 9 žiakov, ½ bodu, 47,36%.
V školskom roku 2013/14 súťaž prebiehala v Báčskom Petrovci. Žiaci siedmeho ročníka súťažili
z týchto škôl: Kovačice, Pivnice, Erdevíka, Hložian, Kysáča, Selenče, Starej Pazovy, Aradáča, Padiny,
Báčskeho Petrovca, Jánošíka. Úhrnne bolo 24 siedmakov. Úlohy vypracovali takto: prvá úloha bola
diktát, žiaci mali za úlohu dopísať vynechané písmená, i/í, y/ý.

2013/14 8 4 3 2 7
33,33% 16,66% 12,50% 8,33% 29,16%
VEDOMOSTI A ZNALOSŤ SLOVENSKÉHO JAZYKA AKO MATERINSKÉHO JAZYKA U ŽIAKOV ...
V školskom roku 2013/14 z pravopisu mali riešiť ešte jednu úlohu, správne mali zapísať násobnú
číslovku. Úlohu správne vyriešilo 16 žiakov, 66,66%, piati žiaci mali jednu chybu, 20,83%, získali ½
bodu, jeden žiak mal dve chyby a dvaja žiaci tri chyby. Všetci traja mali 0 bodov, 12,5%. V tretej úlohe
z pravopisu žiaci mali ponúknuté štyri skupiny slov. Vyznačiť mali ten riadok, v ktorom všetky slová
boli zapísané správne z hľadiska pravopisu. S odpoveďou na túto otázku nemôžeme byť celkovo spo-
kojní, len 33,33% žiakov napísalo správnu odpoveď alebo ôsmi žiaci a šestnásti žiaci mali negatívnu
odpoveď, 66,66%. V úlohe išlo o písanie i/y po obojakých spoluhláskach. Predpokladáme, že žiaci sied-
meho ročníka a najmä žaici na republikovej súťaži by uvedenú úlohu mali vedieť vyriešiť.
Z lexikológie mali vypracovať dve úlohy. V prvej úlohe k slovesu a príslovke mali napísať po
dve synonymá. Siedmi žiaci úlohu vyriešili správne, 29,16%, trinásti žiaci mali jednu chybu, 54,16%
a ½ bodu, štyria žiaci mali dve a viacej chýb, 16,66%, nula bodov. V druhej úlohe uvedené slová mali
roztriediť na historizmy a neologizmy. 83,33% žiakov odpovedalo správne alebo dvadsať žiakov, dvaja
žiaci mali jednu chybu, 8,33%, získali ½ bodu, kým dvaja žiaci mali dve chyby, 8,33, získali nula bodov.
Z morfológie žiaci mali vyriešiť štyri úlohy. V prvej úlohe mali vyznačiť určité slovesné tvary.
Mali štyri ponúknuté možnosti a len jedna z nich bola správna. Dvadsiati traja žiaci odpovedali správ-
ne, 95,83%, jeden žiak mal nesprávnu odpoveď, 4,16%. V druhej úlohe bolo uvedené šesť podstatných
mien, vedľa každého mali napísať vzor podľa ktorého sa skloňuje. Šiesti žiaci úlohu vypracovali správ-
ne, 25%, trinásti žiaci mali jednu nesprávnu odpoveď a traja žiaci dve nesprávne odpovede, všetci 16
získali ½ bodu, 66,66%, jeden žiak mal tri chyby a jeden žiak štyri. Obaja mali nula bodov, 8,33%.
V tretej úlohe z morfológie pri uvedených slovesných tvaroch v troch vetách mali určiť slovesný čas
a spôsob. Úlohu správne vyriešilo sedem žiakov, 29,16%, získali jeden bod, jednu chybu malo osem
žiakov a jeden žiak mal dve chyby, všetci deviati získali ½ bodu, 37,5%, štyria žiaci mali tri chyby, traja
žiaci štyri chyby a jeden žiak päť chýb, všetci ôsmi nezískali ani jeden bod, 33,33%. V štvrtej úlohe žiaci
mali uvedené štyri vety. Vo vetách mali podčiarknuté zámená. Vedľa na čiaru mali napísať základný tvar
zámena a pád, v ktorom sa vyskytuje zámeno vo vete. Za všetko správne žiak mal možnosť získať 2
body. Štrnásti žiaci správne odpovedali, 58,33%, piati žiaci mali jednu chybu, 20,83%, získali 1½ boda,
191
štyria žiaci mali dve chyby, 16,66%, získali jeden bod, a jeden žiak mal tri chyby, 4,16%, získal ½ bodu.
Zo syntaxe žiaci na súťaži mali vyriešiť tri úlohy. V prvej z nich mali vedľa štyroch uvedených
súvetí napísať či je podraďovacie alebo priraďovacie. Štrnásti žiaci úlohu urobili bez chyby, 58,33%,
získali jeden bod, ôsmi žiaci mali jednu chybu, 33,3%, získali ½ bodu, a dvaja žiaci mali dve chyby,
8,33%, získali nula bodov. V druhej úlohe mali určiť vo vete vetné členy a zapísať. Úlohu úspešne
vypracovalo dvadsaťjeden žiakov, 87,5%, traja žiaci mali jednu chybu, 12,5%, získali ½ bodu. V tretej
úlohe mali z dvoch viet vypísať prísudky. Desiati žiaci odpovedali správne, 41,66%, získali jeden bod,
14 žiaci mali jednu chybu, 58,33%, najčastejšia chyba, ktorú urobili v teste bola tá, že pri slovesno-men-
nom prísudku uviedli len pomocné sloveso a mennú časť prísudku neuviedli.
Zo štylistiky v školskom roku 2013/14 siedmaci mali za úlohu rozlíšiť, či ide o dynamický alebo
statický opis. V rámci tejto úlohy, ako druhá časť, žiaci mali zakrúžkovať vlastnosti uvedeného textu,
mali ponúknuté štyri možnosti, len dve boli správne. Správne odpovedalo sedemnásť žiakov, 70,83%,
jednu chybu malo päť žiakov, 20,83%, získali ½ bodu, a dvaja žiaci mali dve chyby, 8,33%, mali nula
bodov. Druhá úloha bola kombináciou štylistiky a lexikológie. V prvej časti úlohy žiaci mali vyznačiť
príslovie, ktoré vyjadrovalo uvedenú myšlienku. V druhej časti úlohy mali vyznačiť štýly, v ktorých sa
nepoužívajú frazeologizmy. Uvedenú úlohu žiaci vyriešili na 100%, všetci získali jeden bod.
Žiaci mali vyriešiť aj takú úlohu, ktorá sa vzťahuje na naše bilingválne prostredie. V úlohe mali
uvedené tri srbské spojenia, ku ktorým mali dopísať ekvivalentné slovenské spojenia. Pri zostavovaní
úloh tohto typu vždy sa prihliada na to, volia sa také spojenia, v ktorých badať vplyv srbského jazyka,
ide o interfernčné javy. Jedenásti žiaci mali správne odpovede, 45,83%, jedenásti žiaci pri vypracovaní
úlohy mali jednu chybu, 45,83%, získali ½ bodu, a dvaja žiaci mali dve chyby, 8,33%, nula bodov.
V ďalšej úlohe mali ponúknuté dve predložkové spojenia, z ktorých jedno bolo použité pod vplyvom
srbského jazyka. V troch vetách mali ponúknuté dve predložkové spojenia, za úlohu mali prečiark-
Аnna Makišová
nuť nesprávnu konštrukciu. Úlohu správne vyriešilo 16 žiakov, 66,66%, jednu chybu mali ôsmi žiaci,
33,33%, mali ½ bodu.
Siedmaci v školskom roku 2013/14 z teórie literatúry mali vyriešiť jednu úlohu. V troch spo-
jeniach mali pomenovať umelecké prostriedky. Úlohu správne vypracovalo šestnásť žiakov, 66,66%,
siedmi žiaci mali jednu chybu a jeden žiak mal dve chyby, všetci ôsmi žiaci získali ½ bodu, 33,33%.
Z dejín jazyka mali vyriešiť jednu úlohu. Otázka znela, ktorý bol prvý slovanský spisovný jazyk.
Mali ponúknuté štyri odpovede, len jedna bola správna. Správne zakrúžkovalo dvadsaťjeden žiakov,
87,5%, získali jeden bod a traja žiaci mali negatívnu odpoveď, 12,5%, mali nula bodov.
Výsledky testu ôsmakov:
V školskom roku 2013/14 republiková súťaž prebiehala v Báčskom Petrovci. Súťažili 24 ôsmaci
z týchto škôl: z Kulpína, Padiny, Starej Pazovy, Kovačice, Pivnice, Aradáča, Báčskeho Petrovca, Selen-
če, Erdevíka, Jánošíka, Kysáča. V prvej úlohe overujeme ako žiaci zvládli písanie mäkkého a tvrdého
i pri všetkých slovných druhoch. Je to úloha z oblasti pravopisu. Zvyčajne majú dopísať i/y. Ak správne
vypracujú úlohu, bezchybne, môžu získať 2 body, s jednou chybou 1½ bodu, s 2 chybami 1 bod a s tro-
ma chybami ½ bodu.

2013/14 4 2 5 3 10
16,66% 8,33% 20,83% 12,50% 41,66%
V školskom roku 2012/13 republiková súťaž prebiehala v Pivnici. Zúčastnilo sa 20 žiakov z tých-
to základných škôl: zo Starej Pazovy, Pivnice, Aradáča, Báčskeho Petrovca, Padiny, Kovačice, Kysáča,
Selenče, Hložian. Z prvej úlohy výsledky boli nasledujúce:

192 2012/13 6 4 - 2 8
30% 20% 10% 40%
Z pravopisu v tomto školskom roku žiaci mali odpovedať na ešte jednu otázku. Ponúknuté im
boli štyri skupiny slov, mali vyznačiť len tú, v ktorej všetky slová boli z hľadiska pravopisu správne
napísané. V rámci tejto úlohy mali možnosť získať jeden bod alebo nula bodov. Deviati žiaci odpove-
dali správne, získali jeden bod, 45% a jedenásti žiaci mali nula bodov, 55%. S výsledkami tejto úlohy
nemôžeme byť spokojní, lebo viacej ako polovica žiakov mala nesprávnu odpoveď.
Z oblasti fonetiky v školskom roku 2012/13 na teste žiaci mali jednu úlohu, z ponúknutých šty-
roch skupín slov mali vyznačiť len tú, v ktorej nastáva spodobovanie vo všetkých vymenovaných slo-
vách. Odpovede dopadli takto: sedemnásti žiaci odpovedali správne, 85%, získali jeden bod, traja žiaci
mali nesprávnu odpoveď, 15%, získali nula bodov.
Z oblasti fonetiky v šk.r. 2013/14 boli dve otázky. Za správnu odpoveď žiak mohol získať jeden
bod. Jedna sa vzťahovala na rytmický zákon. Uvedené boli štyri vety, v každej vete žiaci mali pod-
čiarknuť slovo, v ktorom neplatí rytmický zákon. Výsledky boli nasledujúce: správne odpovedalo 18
žiakov, získali jeden bod, 75%, dvaja žiaci nezískali ani jeden bod lebo mali dve a viacej chýb, 8,33%
a štyria žiaci ½ bodu, zo štyroch správnych odpovedí tri boli správne, teda mali jednu chybu, 16,66%.
V druhej úlohe z fonetiky v prvej časti úlohy mali vyznačiť slová, v ktorých nastáva spodobovanie, kedy
sa spoluhláska v vyslovuje ako f. Z dvanástich vymenovaných lexém žiak mal za úlohu podčiarknuť len
tie, v ktorých nastáva spodobovanie. V druhej časti úlohy mali dopísať koncovku -ou alebo -ov, či je to
koncové v inštrumentáli jednotného čísla v ženskom rode alebo genitív množného čísla mužského rodu.
Pätnásti žiaci odpovedali správne, 62,5%, získali jeden bod, deviati žiaci v odpovedi mali jednu – dve
chyby, 37,5%, získali ½ bodu.
Z lexikológie v skúmaných rokoch na teste boli zastúpené úlohy. V školskom roku 2013/14 vy-
menované boli štyri skupiny deminutív a žiak mal za úlohu zakrúžkovať písmeno pred tým riadkom,
v ktorom boli uvedené len zdrobnené príslovky. Aj keď sme považovali, že uvedená úloha patrí k tým
ľahším, nevypracovali všetci žiaci správne. Dvadsaťjeden žiakov odpovedalo správne, 87,5%, získali
jeden bod, traja žiaci mali nesprávnu odpoveď, 12,5%, získali nula bodov. V druhej úlohe z lexikológie
k slovesu a príslovke žiaci mali dopísať po dve synonymá. Štrnásti žiaci správne vypracovali úlohu
58,33%, získali jeden bod, ôsmi žiaci mali jednu chybu (lebo bolo tak stanovené v kľúči) 33,33%,
získali ½ bodu a dvaja žiaci mali dve chyby, 8,33%, mali nula bodov. V školskom roku 2012/13 žiaci
mali vypracovať tri úlohy. V jednej úlohe mali vyznačiť vetu, v ktorej sú antonymá. Mali ponúknuté
štyri vety a len v jednej boli zastúpené antonymá. Z dvadsiatich žiakov osemnásti odpovedali správne
a získali 1 bod, 90%, dvaja žiaci mali negatívnu odpoveď, 10%. V ďalšej úlohe z uvedených lexém mali
vyznačiť, podčiarknuť slová cudzieho pôvodu. Vymenovaných mali 15 lexém, z toho mali podčiarknuť
8, boli to slová cudzieho pôvodu. V tejto úlohe žiak mal možnosť za všetko správne získať 1 bod, ak
mal 1-2 chyby ½ bodu a ak mal viac ako dve nesprávne odpovede 0 bodov. Siedmi žiaci na túto otázku
odpovedali správne, 35%, získali jeden bod, až dvanásť žiakov v odpovedi urobilo jednu až dve chyby,
60% a získalo z tejto úlohy ½ bodu, kým jeden žiak nepodčiarkol až tri slová cudzieho pôvodu a ne-
získal z tejto odpovede ani jeden bod, 5%. V tretej úlohe z lexikológie žiak mal dopísať k prídavnému
menu, slovesu a príslovky po dve synonymá. Polovica žiakov, desiati žiaci odpovedali správne a získali
jeden bod, 50%, v prípade, že v odpovedi boli 1-2 chyby žiak mal možnosť získať ½ bodu. Tak odpove-
dalo sedem žiakov, 35%, traja žiaci pri odpovedi urobili viac ako dve chyby a v tom prípade mali nula
bodov, 15%. Z derivatológie žiaci na republikovej súťaži mali vypracovať jednu úlohu. Z podstatného
mena v slovnom spojení mali za úlohu odvodiť prídavné meno. V rámci jednej úlohy mali odvodiť jedno
privlastňovacie prídavné meno, jedno akostné a jedno druhové, zvieracie prídavné meno. Úlohu správne
vypracovali traja žiaci, 15%, získali jeden bod, štrnásti žiaci urobili jednu chybu, 70%, získali ½ bodu.
Pri našej anlýze sme zistili, že všetci žiaci urobili chybu pri odvodzovaní zvieracieho prídavného mena.
Navrhujeme, aby sa v tomto smere venovala zvýšená pozornosť pri nacvičovaní a vysvetlil spôsob tvo-
193
renia druhových prídavných mien a najmä dodržiavanie mäkkosti bázy aj pred príponou -om (včeľom).
Traja žiaci mali viacej ako jednu chybu, 15%, získali nula bodov. Chyby sa nevzťahovali len na derivá-
ciu, ale aj na pravopis, lebo v zátvorke vedľa úlohy bol pokyn, aby si žiaci dávali pozor aj na pravopis.
Mali sme tu odvodzovaciu príponu -in, ktorú vždy píšeme s mäkkým i (sestriných príbuzných), dokonca
pri jednej odpovedi sme mali nesprávne napísané aj zdvojenné nn (v drevennom ráme). Spomenuté prí-
davné meno píšeme s jedným n, lebo základ sa nekončí na n, to by sme mali napr. pri denný, nástenný
a pod. Tu pripomíname, že treba akceptovať všetky zložky úlohy. V rámci každej úlohy treba dodržiavať
spisovnú normu, prihliadať na pravopis, ale sú aj také úlohy, kde sa zvlášť upozorňuje na dodržiavanie
pravopisu, lebo už dopredu sa predpokladá, že žiak urobí pravopisnú chybu.
Z morfológie v školskom roku 2013/14 ôsmaci mali zadané štyri úlohy. V prvej úlohe mali z po-
núknutých štyroch skupín slov vyznačiť len tú skupinu, v ktorej sú len nesklonné podstatné mená. Išlo
o slová cudzieho pôvodu. Trinásti žiaci odpovedali správne, 54,16%. V druhej časti otázky mali pod-
čiarknuť slová, v ktorých sa slabiky di, ti, li, ni vyslovujú mäkko. Deviati žiaci na jednu časť otázky
odpovedali nesprávne, 37,5%, získali ½ bodu, kým dvaja žiaci mali viacej ako dve chyby, 8,33%, 0
bodov. V druhej úlohe žiaci mali napísať k štyrom podstatným menám podstatné meno v požadovanom
páde. Jedenásti žiaci napísali všetko správne a získali jeden bod, 45,83%, ôsmi žiaci mali jednu chy-
bu a ½ bodu, 33,33%, piati žiaci mali zo štyroch dve nesprávne odpovede, 0 bodov, 20,83%. V tretej
úlohe uvedené boli tri vety a v každej vete podčiarknuté podstatné meno. Žiak mal za úlohu určiť pád
podstatného mena. Väčšina žiakov odpovedala na otázku správne, 87,5% alebo dvadsaťjeden žiakov,
dvaja žiaci mali jednu nesprávnu odpoveď, ½ bodu, 8,33% a jeden žiak dve nesprávne odpovede alebo 0
bodov, 4,16%. V štvrtej úlohe z morfológie žiaci mali podčiarknuť pomnožné podstatné mená a odpísať
na čiaru. Mali uvedené tri vety a v každej sa vyskytovalo jedno pomnožné podstatné meno. Správne
odpovedalo dvadsaťjeden žiakov, 87,5%, jednu chybu mali dvaja žiaci, 8,33%, a jeden žiak mal štyri
chyby, 4,16%, získal nula bodov. Z morfológie v školskom roku 2012/13 žiaci na teste mali vypracovať
Аnna Makišová
štyri úlohy. Bola to znovu kombinácia úloh so zakrúžkovaním, resp. dopísať požadovaný tvar. V jednej
úlohe žiaci mali k uvedeným podstatným menám utvoriť lokál jednotného čísla a zapísať na čiaru. Prečo
sme od žiakov žiadali, aby tvorili lokál? Preto, lebo pri niektorých vzoroch, napr. pri mužskom rode pri
vzore dub existujú variantné pádové prípony a pri iných zase, napr. pri ženských podstatných menách
vzoru žena badať vplyv nárečia, pod vplyvom nárečia bežne sa používa prípona -i namiesto spisovnej
podoby s -e. Žiaci mali uvedených šesť podstatných mien – z toho štyri podstatné mená mužského rodu
a dve podstatné mená ženského rodu. Správne, bezchybne, odpovedali štyria žiaci, 20%. Ak žiak mal
jednu negatívnu odpoveď, mal možnosť získať polovicu bodu. Takých odpovedí bolo päť, 25%. Nula
bodov získalo jedenásť žiakov, 55%. Z toho ôsmi žiaci mali dve nesprávne odpovede a traja žiaci tri
nesprávne odpovede. Podľa kľúča žiak mohol získať bod, resp. polovicu bodu len s jednou chybou.
Rozhodli sme sa preto tak, lebo ide o republikovú súťaž a od žiakov sa žiada poznanie normy spisovnej
slovenčiny. V ďalšej úlohe z morfológie žiaci mali vyriešiť dve podotázky. Roztriediť vymenovaných
11 slovies podľa vidu na dokonavé a nedokonavé (úmyselne sme dali nepárne číslo, lebo podľa nášho
predpokladu, ak je párne číslo, žiak očakáva, že polovica slovies bude jeden vid a druhá polovica ďalší
vid). V druhej časti úlohy žiaci mali z ponúknutých štyroch skupín slov vyčleniť len tie, ktoré sú stavo-
vé. Za obidve správne odpovede žiak mal možnosť získať jeden bod, a ak urobil 2-3 chyby polovicu
bodu. Výsledky boli nasledujúce: žiaci uvedenú úlohu vypracovali dobre, až 18 žiakov získalo jeden
bod, 90%, jeden žiak mal dve chyby a jeden žiak mal tri chyby, preto títo žiaci získali polovicu bodu,
10%. V ďalšej úlohe z morfológie vymenované boli podstatné mená v rozličných tvaroch, pádoch, za-
triedených do štyroch skupín. Žiak mal za úlohu zakrúžkovať písmeno pred tým riadkom, v ktorom sú
zoradené podstatné mená, ktoré sa skloňujú podľa rovnakého vzoru. Správne odpovedalo sedemnásť
žiakov, získali jeden bod, 85%. Traja žiaci nesprávne odpovedali a získali nula bodov, 15%. V poslednej
úlohe z morfológie v školskom roku 2012/13 žiaci mali uvedené tvary podstatných mien a zámen. Ich
úlohou bolo napísať vedľa pád. Trinásti žiaci odpovedali bezchybne, získali jeden bod, 65%, štyria žiaci
mali jednu chybu a traja žiaci dve chyby. Všetci získali ½ bodu, 35%.
Zo syntaxe v školskom roku 2013/14 žiaci mali vypracovať šesť úloh. V prvej úlohe mali ur-
194
čiť štyri vety podľa členitosti. Devätnásti žiaci správne roztriedili vety na jednočlenné a dvojčlenné
a získali jeden bod, 79,16%, jeden žiak mal jednu chybu a získal ½ bodu, 4,16%, kým traja žiaci mali
dve nesprávne odpovede a jeden žiak tri nesprávne odpovede. Všetci štyria mali 0 bodov, 16,66%.
V druhej úlohe zo syntaxe uvedené boli štyri súvetia. Žiaci mali určiť súvetia a v priraďovacom určiť
druh a pri podraďovacom súvetí určiť druh vedľajšej vety. Dvanásti žiaci odpovedali na všetky otázky
správne, získali jeden bod, 50%, traja žiaci mali jednu nesprávnu odpoveď a siedmi žiaci dve nesprávne
odpovede, všetci desiati získali ½ bodu, 42%, dvaja žiaci mali tri nesprávne odpovede, nula bodov, 8%.
V ďalšej úlohe žiaci mali vypísať sklady. Za všetko správne 20 žiakov získalo 2 body, 83,33%, dvaja
žiaci mali jednu chybu, získali 1½ bodu, 8,33%, dvaja žiaci mali dve chyby, 1 bod, 8,33%. V štvrtej
úlohe zo syntaxe mali zaradiť vetu do jednej z ponúknutých možností (holá, súvetie, rozvitá, nevyjad-
rený podmet). Devätnásti žiaci odpovedali správne, získali jeden bod, 79,16%, piati žiaci nevyznačili
správnu odpoveď, mali 0 bodov, 20,83%. V piatej úlohe mali určiť vetné členy, úhrnne päť. Osemnásť
žiakov odpovedalo správne, záskali jeden bod, 75%, šiesti žiaci mali jednu chybu, ½ bodu, 25%. V šies-
tej úlohe uvedené boli štyri vety a v každej vete bol podčiarknutý jeden vetný člen. Žiaci mali za úlohu
určiť vetný člen. Všetci 24 odpovedali správne a získali jeden bod, 100%. Zo syntaxe v školskom roku
2012/13 žiaci na súťaži mali vypracovať päť úloh. V prvej úlohe uvedené boli štyri vety. Žiaci mali za
úlohu podčiarknuť vo vete podmet a napísať akým slovným druhom je vyjadrený. Správne odpovedalo
16 žiakov, 80%, získali jeden bod, štyria žiaci mali jednu chybu, 20%, získali ½ bodu. V ďalšej úlohe
mali určiť v troch vetách druh vedľajšej vety. Štrnásti žiaci odpovedali správne, 70%, získali 1 bod, traja
žiaci mali jednu chybu, 15%, získali ½ bodu, dvaja žiaci mali dve chyby, jeden žiak vôbec na túto otázku
neodpovedal. Všetci traja mali nula bodov, 15%. V ďalšej úlohe mali vo vete určiť vetné členy. Úloha
bola tak koncipovaná, že žiaci mali určiť päť vetných členov. Iba traja žiaci mali všetko správne, 15%,
získali jeden bod, pätnásti mali jednu nesprávnu odpoveď, 75%, získali ½ bodu. Pri analýze až štrnás-
ti žiaci urobili rovnakú chybu, namiesto prívlastu vyznačili predmet. Dvaja žiaci mali dve nesprávne
odpovede, 10%, podľa pokynov mali nula bodov. V tretej úlohe zo syntaxe žiaci mali z vety vypísať
sklady. Za všetko správne žiak mohol získať dva body. Pravdepodobne predmetní profesori sa venova-
li pri príprave žiakov tejto oblasti, lebo je to náročnejšie a výsledky dobre dopadli. Až dvanásti žiaci
získali maximálny počet bodov, dva body, 60%, siedmi žiaci mali jednu chybu a 1½ bodu, 35%, jeden
žiak mal dve chyby, 5%, jeden bod. S výsledkami sme spokojní. Ďalšia úloha zo syntaxe pozostávala
z dvoch častí. V prvej časti žiak mal ponúknuté tri vety a mal vyznačiť vetu s viacnásobným predme-
tom. V ďalšej časti boli ponúknuté štyri vety, žiaci mali vyznačiť jednočlennú vetu. Za obidve správne
odpovede žiak získal 1 bod. Takých odpovedí bolo štrnásť, 70%, šiesti žiaci mali jednu chybu, ½ bodu,
30%. Všetci mali rovnakú chybu, nesprávne vyznačili jednočlennú vetu.
Keďže žijeme v bilingválnom prostredí, v školskom roku 2013/14 do testu zaradili sme aj túto
úlohu: predložka, ktorá sa používa aj v slovenčine, aj v srbčine. Žiak mal za úlohu prečiarknuť nespráv-
nu väzbu predložky. Devätnásti žiaci odpovedali správne, získali jeden bod, 79,16%, piati žiaci mali jed-
nu chybu, ½ bodu, 20,83%. V školskom roku 2012/13 z okruhu slovenčina v kontakte so srbčinou, žiaci
v úlohe mali k trom srbským slovám napísať ekvivalentné slovenské slovo, vlastne sú to pomenovania,
ktoré veľmi často sa používajú v srbskom znení. Deviati žiaci správne odpovedali a získali 1 bod, 45%,
siedmi žiaci mali jednu negatívnu odpoveď, ½ bodu, 35%, kým štyria žiaci dve chyby, 0 bodov, 20%.
V školskom roku 2013/14 jedna úloha bola zo štylistiky. Uvedené boli štyri skupiny žánrov. Žiak
mal za úlohu označiť len tú skupinu žánrov, v ktorej sú vymenované žánre príznačné pre administratívny
štýl. Žiaci na 100% odpovedali správne a každý získal jeden bod.
V školskom roku 2013/14 jedna úloha bola z teórie literatúry. V troch vetách boli podčiarknuté
umelecké prostriedky. Vedľa mali napísať, ktorý je to umelecký prostriedok. Správne odpovedalo 16
žiakov, 66,66%, ôsmi žiaci mali jednu chybu, ½ bodu, 33,33%. Aj v školskom roku 2012/13 ôsmaci
mali vypracovať úlohu z teórie literatúry. V štyroch vetách mali určiť umelecké prostriedky. Odpovede
dopadli na výbornú, devätnásti žiaci odpovedali správne, získali jeden bod, 95%, jeden žiak mal jednu
chybu, ½ bodu, 5%.
Otázka, ktorá sa každoročne opakuje v teste je diktát. Žiaci do ponúknutého textu majú dopísať
195
i,í/yý. Vo výskume sme zistili, že približne 30% žiakov bezchybne rieši úlohu, ale približné percento
žiakov získa nula bodov, lebo má v úlohe 4 a viacej chýb. Keďže ide o republikovú súťaž z materinské-
ho jazyka, tejto oblasti jazyka treba venovať viac času na hodinách slovenského jazyka. Percentuálne
žiaci mali lepšie výsledky v tých úlohách, kde mali len zakrúžkovať jednu odpoveď z ponúknutých
troch-štyroch. Výsledky boli slabšie v tých úlohách, kde mali žiaci dopísať synonymá a pod.
Keď sme si všimli výsledky, počet bodov, za posledné dva roky, môžeme konštatovať, že za ob-
sadené prvé tri miesta, rozdiel je len polovica boda, prípadne jeden bod (20, 19,5, 19, 18,5; 18, 17, 16,5,
16). To čo je menej uspokojujúce, to je počet bodov z druhého konca tabuľky (10,5, 11, 11,5; 11, 12, 12).
Celkove môžeme zhodnotiť, že výsledky na teste boli lepšie u ôsmakov. Určite je to výsledok prípravy
žiakov na záverečnú skúšku z materinského jazyka.
Výsledky výskumu sú dôležité nielen pre žiakov, ale aj pre učiteľov slovenského jazyka, ktorí
chystajú žiakov pre súťaže. Rovnako tak výsledky nášho výskumu sú dôležité aj pri príprave žiakov pre
záverečné skúšky z materinského jazyka po ukončení ôsmeho ročníka.
ПОЗНАВАЊЕ СЛОВАЧКОГ ЈЕЗИКА КАО МАТЕРЊЕГ КОД УЧЕНИКА ОСНОВНИХ ШКОЛА
Резиме
У раду смо приказали резултате ученика основних школа са републичких такмичења из словачког језика
и културе изражавања. Ученици решавају задатке из области правописа, фонетике, морфологије, синтак-
се, стилистике, лексикологије, теорије књижевности и историје језика. Процентуално ученици су боље
решили оне задатке, где је требало само заокружити одговор, где су имали понуђена три-четири одговора
и имали су заокружити један одговор. Процентуално слабије су урадили задатке, где су требали написати
Аnna Makišová
синониме и сл. Са одговорима из области правописа не можемо бити сасвим задовољни. Предлажемо, да
настаници словачког језика овој области посвете више часова и сматрамо да више практичног вежбања
може на неки начин елиминисати недостатке у овој области. Такође смо запазили, да ученици осмог разре-
да постижу на такмичењима боље резултате, бољи успех, што је сигурно резултат припремања ученика за
завршни испит из матерњег језика.
Резултати истраживања су значајни не само за ученике, него и за наставнике словачког језика, који припре-
мају ученике за такмичења. Исто тако наша анализа може послужити код припреме за завршни испит из
матерњег језика у осмом разреду.
Кључне речи: правопис, фонетика, морфологија, лексикологија, синтакса.
Ана Макишова
Универзитет у Новом Саду, Србија
Филозофски факултет
makisova.anna@gmail.com
196
Jelena Marković
METADISCOURSE IN UNDERGRADUATE TEXTBOOKS:

DOES IT RING A BELL?
This paper explores the role and function of metadiscourse in undergraduate textbooks. The theoretical framework
used in the paper is Hyland’s metadiscourse model (2005). The research question in the article is exploring whether
metadiscourse features are actually noticed and exploited by the proposed users of introductory textbooks.
The participants in the study are university students of the English language, and the corpus is a university linguistic
textbook, A Student’s Introduction to English Grammar (2005), by Rodney Huddleston and Geoffrey Pullum. The
textbook is written, as the authors say, in ‘an engagingly accessible and informal’ style. We were interested to see
whether the participants would notice various specific metadiscourse markers used in the textbook and whether
they actually consider those markers valuable aids in text comprehension. The specifically-designed questionnaire
and semi-structured interviews were used in the research.
The results of the study have shown that the participants mostly do not find the specific metadiscourse markers to
be extremely useful. Their attitudes are much more moderate. However the tentative conclusions we may draw
are more general. Namely, the study has shown that recognizing specific metadiscourse markers in the authentic
academic language may not be easy for non-native speakers of English.
Keywords: academic English, undergraduate textbooks, non-native speakers, metadiscourse, metadiscourse

markers
1. INTRODUCTION: THE AIM OF THE PAPER

197
The success of any academic enterprise today, no matter how brilliant the aims and the ideas may
be, depends directly on the recognition and reception by the relevant disciplinary community. In other
words, the members of the relevant disciplinary community are the consumers of the spoken/written
discourse communicating the academic enterprise. Thus we may agree with Hyland that discourse “is at
the heart of the academic enterprise” (Hyland 2009: 2); consequently studying academic discourse must
reveal a lot about the social practices of the relevant disciplinary community, apart from the knowledge
and ideas themselves.
Academic discourse is usually defined as discourse used by wide academic community. It has at-
tracted the attention of scholars in numerous fields for decades. It has also been the topic of numerous
linguistic articles and monographs, from the primarily contrastive1 and descriptive perspectives.2
The general concept of academic discourse includes several genres, which are usually divided
into the two large groups: non-educational and educational. The most prominent genre among the non-
educational ones is research article. It is, at the same time, the most typical and probably most respected
academic genre. Among educational genres, we find undergraduate textbook as the most typical genre.
We may also note that research articles, as objects of linguistic interest, have attracted more attention
than undergraduate textbooks for numerous reasons. However, this article is aimed at contributing to
research on undergraduate textbooks.
Undergraduate textbook is usually seen as a collection of codified and valid facts. We may state
that textbooks are absolutely necessary in academic life, since they usually constitute “the primary
1
As the result of contrastive research on academic discourse, a new discipline, Contrastive Rhetoric, has emerged, and has
become a very popular scientific discipline, focusing mainly on tradition- and culture-driven differences in literary practices
in academic discourse.
2
E.g. Blagojević 2012, Hyland 2007, Crawford 2003, Hyland 1999.
Jelena Marković
means by which the concepts and analytical methods of a discipline are acquired” (Hyland 2009: 112).
Apart from the codified discipline knowledge and methodology they offer, they are also models of ac-
ceptable literary practice in the relevant field.
The focus of this article is a very important feature of undergraduate textbook, strongly related
to academic genres and style: metadiscourse. Namely, the aim of this paper is to focus on some meta-
discourse features in A Student’s Introduction to English Grammar, by Rodney Huddleston and Geof-
frey Pullum, being the corpus in the article. The perspective which is taken in the article is rarely used.
Namely, we have been interested in metadiscourse perceptions of a group of university students of
English language and literature, being native speakers of Serbian. The students who participated in the
research come from the University of East Sarajevo, Faculty of Philosophy. They are native speakers of
Serbian. Most of them speak one more foreign language (mostly French or German). The two questions
we have addressed in the article are the following:
• Do the participants, representing the target readers, notice the existence of specific metadis-
course markers in the corpus?
• Do they think that the specific metadiscourse markers help while reading the academic text?
The corpus, A Student’s Introduction to English Grammar, is not a typical representative of its
genre. This undergraduate textbook is written in an informal style on purpose, as the authors state in the
introduction. That is also the direct reason for taking it as the corpus in the article.
The two research questions were formed on the basis of strongly divided students’ reactions when
using this textbook as a reference recommended for a few university courses. Namely, what we have
noticed are strongly opposed attitudes towards using this undergraduate textbook: fewer students seem
to be in favour of using it and more students do not seem to be in favour of using it – on the contrary.
These strongly different attitudes may be partially caused by the positive or negative perceptions of
metadiscourse features in this specific undergraduate textbook. Therefore this article is devoted to the
students’ perceptions of metadiscourse in the corpus.
The following chapter in the paper is devoted to presenting in more detail one of the most influ-
198
ential models of metadiscourse in general, Hyland’s model.
2. HYLAND’S MODEL OF METADISCOURSE
2.1. Defining metadiscourse
Metadiscourse is usually briefly defined as discourse about discourse. However, the concept of
metadiscourse is rather complex. The term itself was coined by Zellig Harris in 1959. It represented “a
writer’s or speaker’s attempts to guide a receiver’s perception of a text” (Hyland 2005: 3). Thus research
on metadiscourse has been focused on various features used by the writer in the text in order to enable
the reader to understand and accept his ideas.
Metadiscourse is a very important feature of any text since it is supposed to provide “a frame-
work for understanding communication as social engagement” (Hyland 2005: 4). In other words, being
“a central pragmatic feature” (Hyland 1998: 453), metadiscourse intermediates among the writer, the
content and the target readers, though it is different from the propositional contents of the discourse.
The importance of metadiscourse has been widely recognized in a range of academic and non-academic
genres: in undergraduate textbooks and dissertations, just as in casual conversations.
Although briefly defined as discourse about discourse, metadiscourse is a term very difficult to
explain. Hyland defines it in the following way:
Metadiscourse is the cover term for the self-reflective expressions used to negotiate interactional mean-
ings in a text, assisting the writer (or speaker) to express a viewpoint and engage with readers as members
of a particular community. (Hyland 2005: 37)
METADISCOURSE IN UNDERGRADUATE TEXTBOOKS: DOES IT RING A BELL?
Metadiscourse is necessarily both a syntactic and functional category. Namely, metadiscourse

markers appear in the form of different syntactic units, but they also depend on the overall social and
pragmatic contexts. Therefore, most scholars explore metadiscourse from the primarily functional point
of view.
Metadiscourse markers are always internal to the discourse – they necessarily refer to the dis-
course itself, not to the outer world. Thus they are always realizations of text reflexivity. Generally
speaking, reflexivity is a universal feature of all human languages, and at the same time the feature
which seems to be unique in natural languages (Lucy 1993: 9).
The three key principles of metadicourse, according to Hyland (Hyland 2005: 38, Hyland and Tse
2004) may be summarized in the following way:
1. [...] metadiscourse is distinct from propositional aspects of discourse;
2. [...] metadiscourse refers to aspects of the text that embody writer-reader interactions;
3. [...] metadiscourse refers only to relations which are internal to the discourse.
2.2. Identifying and classifying metadiscourse
Identifying metadiscourse depends on the overall context in which the discourse is analysed.
Thus the form which is a metadiscourse marker in the specific context case is not necessarily a metadi-
sourse marker in the other. Apart form this demanding context-dependent identification, classification
of metadiscourse markers is also demanding. In Hyland’s model, all metadiscourse markers are divided
into the two groups which are closely interrelated and connected. The first group includes all metadis-
course markers which are not esentially engaging the reader, though they necessarily exibit the writer’s
awareness of the target audience. These markers are called interactive markers. They mostly refer to the
text directly, and to the reader indirectly, via the text only. They are divided into several types: transi-
tions, frame markers, endophoric markers, evidentials, and code glosses. The classification of interac-
tive markers is summarized in the Table 1 below. 199
3
Interactive Help to guide the reader through the text Examples3

Transitions express relations between main clauses in addition; but; thus; and; in the same way; on
the other hand
Frame refer to discourse acts, sequences or finally; to conclude; my purpose is; first; to
markers stages look more closely
Endophoric refer to information in other parts of the we noted above; in section 2, in chapter X;
markers text
Evidentials refer to information from other texts according to X; Z states; (to) quote X;
Code glosses elaborate propositional meanings namely; e.g.; such as; in other words; as a
matter of fact; put another way; that is to say
Table 1: The classification of interactive discourse markers (Hyland 2005: 49, adapted)
Apart from these, writers frequently use specific markers trying to build the writer-reader interac-
tion, or engage the reader more directly. They are called interactional markers. They are further divided
into hedges, boosters, attitude markers, self mentions, and engagement markers. The classification is
summarized in Table 2.
3
The examples given here typically function as metadiscourse markers in academic discourse, since they mostly refer to the
discourse itself, e.g.:
We noted above that perfective interpretations of present tense clauses with present time reference are restricted to situations
of very short duration, since they have to be co-extensive with the act of utterance. (Huddleston and Pullum 2005: 46).
However that is not necessarily the case, since they may refer to the outer world, thus not being metadisourse markers (e.g.
We saw a display of fireworks above the town.)
Jelena Marković
Interactional Involve the reader through the text Examples

Hedges withhold commitment and open dialogue perhaps; possible; approximately; fairly
Boosters emphasize certainty or close dialogue in fact; definitely; it is clear that
Attitude express writer’s attitude to proposition admittedly; surprisingly; unfortunately; I agree;
markers
Self mentions explicit reference to author(s) I; we; my; me; the author
Engagement explicitly build relationship with reader consider; note; you can see that; as we have
markers seen; consider the following data
Table 2: The classification of interactional discourse markers (Hyland 2005: 49, adapted)
Hyland studied the frequencies of interactive and interactional metadiscourse markers in research
articles and undergraduate textbooks. He concluded that there was a considerable balance between the
two in research articles, whereas more interactive forms appeared in undergraduate textbooks. The most
frequent interactional markers in textbooks were hedges and engagement markers.
In this article we want to study the reactions of EFL university students towards the use of specific
metadiscourse features, which should contribute to the successful writer-reader interaction. As it has al-
ready been mentioned in the article, we have frequenly been faced with completely unexpected students’
reactions towards the corpus. Therefore we have chosen to inspect code glosses, as representatives of
interactive markers, and engagement markers, as typical representatives of interactional markers.
Code glosses are broadly defined as various structural devices used in order to clarify the meaning
of the sentence/part of the discourse. In Hyland’s terms, they supply “additional information, by rephras-
ing, explaining or elaborating what has been said, to ensure the reader is able to recover the writer’s
intended meaning” (2005: 52). In other words while negotiating meaning the writer chooses specific
ways of clarifying, reformulating or exemplifying in order to achieve the ultimate goal, i.e. enhance
200 understanding:
1. In [ib] they lived nearby is thus interpreted counterfactually, i.e. as contrary to fact, or false: this is the
highest degree of modal remoteness. (Huddleston and Pullum 2005: 47)4
2. What we mean by core meaning can be explained more precisely. This is the meaning which, in declara-
tive clauses, determine the truth conditions, the conditions under which they can be used to make a true
statement. When we ask whether the two declarative clauses have the same core meaning, we are asking
whether they have the same truth conditions, whether it is impossible for there to be any situation where
one is true and the other false. (ibid 217)
However, in the research we particularly wanted to investigate students’ attitudes towards numer-
ous instances of less typical examples of code glosses in the corpus, such as the following ones:
3. When I say [ib]5 I’m not directing you to sleep well, I’m wishing you a peaceful night. (Huddleston and
Pullum 2005: 8)
4. So [iiib]6 suggests a readiness to believe that he doesn’t love her; this is the version I’d use, for example,
in a context where he’s not planning to change his job and I’m arguing from this that he doesn’t love her.
(ibid 46)
Engagement markers, the typical representatives of interactional markers, are further sub-classi-
fied into reader pronouns, directives, questions, appeals to shared knowledge, and personal asides. The
description of engagement markers in the same corpus, A Student’s Introduction to English Grammar,
by Huddleston and Pullum, was the topic of our paper entitled “Engagement Markers in Introductory
Textbooks”. Instances of all the five types of engagement markers were found in the corpus. The most
frequent among engagement markers were reader pronouns, directives and appeals to shared knowl-
4
In the examples provided from the corpus the metadiscourse markers will be underlined.
5
[ib]: Sleep well. The chapter containing this example is provided in Appendix I (Fragment 1).
6
[iiib]: If he loved her, he’d change his job.
edge. Questions and personal asides were much more infrequent. All the five types of engagement mark-
ers are exemplified in Table 3 below.
Engagement Example (taken from Huddleston and Pullum 2005) page

marker
Reader So in general, if you take a PP that can be the complement of be, you will find it 135
pronouns cannot be the compliment of become, but with AdjPs there is no such restriction
[…].
Directives Consider these cases and think about which of them (if any) could possibly be 109
said to have something to do with possessing: […].
Questions Why would this exhaustive conditional meaning be expressed by an 179
interrogative form? Because the interrogative expresses a question whose
answers define an exhaustive set of conditions.
Appeals But of course I don’t assume that you can name the language, since the whole 91
to shared point of the rest of the sentence is to tell you its name.
knowledge
Personal asides […] to some speakers a non-subject NP in the matrix clause seems just as good 207
as a basis for figuring out what the understood subject in the adjunct should be
(though speakers often don’t agree on which ones) […]
Table 3: Classification of engagement markers
Our general conclusion was that the frequent use of engagement markers, apart from other fea-
tures, adds to the overall informal style of the textbook.
2.3. Metadiscourse in L1 and L2

201
In her monograph on metadiscourse in L1 and L2 English, Annelie Ädel divides all metadiscourse
elements into text-oriented, and participant-oriented (writer-oriented or reader-oriented) metadiscourse.
The starting point in her model is Jakobson’s functional model of language.
Ädel emphasizes the important fact that “the non-native speakers’ use of metadiscourse seems
quite different from that of the native speakers” (2006: 5). In other words the differences between na-
tive and non-native speakers are not primarily certain individual instances of errors, but, much more
importantly, the overall impression of non-nativeness in the discourse produced by non-native speakers.
This has also made us think in terms of the overall impression of non-nativeness in the context of this re-
search, where the readers, or the consumers of (authentic) academic discourse, are non-native speakers.
3. THE RESEARCH
3.1. The research and the participants
The research took place at the University of East Sarajevo in October and November 2014. The
participants, as already stated, are university students of English, native speakers of Serbian. The meth-
odolody used in the research was a mixed-method approach: quantitative and qualitative. We used the
survey (the questionnaire containing mostly open-ended questions) first, and later organized semi-struc-
tured interviews with some participants.
The questionnaire contained the three parts.7 The first part consisted of a few general background
questions. The second part was the central part, containing the six fragments from the corpus, rich in the
7
The questionnaire is provided in Appendix III.
Jelena Marković
metadiscourse features in the focus: code glosses and engagement markers.8 The last part contained the
four final questions (multiple-choice) providing the final and general insight into the students’ percep-
tions. The total number of participants in this part of the research was 35 students, mostly in their second
and fourth years of study.
The six fragments, as already stated, are rich in metadiscourse markers. Fragment 1 contains in-
stances of engagement markers (reader pronouns, realized as inclusive we) and code glosses (rephrasing
the two sentences given above using 1st person sg). Fragments 2 and 3 contain instances of code glosses
(explaining the definite article using 1st person sg; rephrasing the two examples on modal remoteness;
respectively). Fragments 4 and 5 contain engagement markers (personal asides). Fragment 6 contains
instances of engagment markers (directives, reader pronouns and questions) and code glosses (rephras-
ing the sentences on ordinary and raised subjects).
3.2. The procedures
The participants were asked to read the fragments and answer the questions following, thus re-
vealing much about their perceptions of metadiscourse markers. The questions were mostly open-ended,
so that the participants had the freedom to say whatever they wanted to say about the fragments. Sub-
sequently it was not easy to codify the students’ answers in the quantitative part. The only solution was
to classify them according to the following scale: a) in favour of the metadiscourse used; b) partially
in favour of it; c) not in favour of it; d) strongly negative attitude towards it. Since the answers to open-
ended questions in the questionnaire contained quite varied attitudes and reactions, we also applied
qualitative analysis to the answers.
The interviews contained the general introduction and the central part. The central part was sup-
posed to provide some more insight into the answers to the questionnaire. The number of interviews,
which were recorded and later analysed, was four. We may note that qualitative analysis yielded better
202 results, and subsequently was more important in the research.
4. RESULTS AND INTERPRETATION
4.1. INTERPRETING THE RESULTS OF THE RESEARCH
The results of the questionnaire will be discussed in the following paragraphs.9 We will present
the results concerning different metadiscourse markers individually (Part II), the results of the general
reports (Part III), and the analysis of additional remarks (Part IV).
The analysis of Part II showed that the participants mostly noticed reader pronouns. It was clear
that they correctly interpreted the occurrences of inclusive we. They also noticed directives in the frag-
ments, addressing themselves as readers. They reported that they were mostly in favour of using both
reader pronouns and directives.
When they were supposed to comment on various specific code glosses, they expressed differ-
ent attitudes. Namely, if the topics discussed were familiar to the participants, they were moderately in
favour of paraphrasing where the author acts as a participant in the situation being discussed. The par-
ticipants mostly described it as “taking things partially personally”, which, they noticed, is not the case
in other textbooks. Among their exact answers we found the following expressing positive attitudes:
8
The fragments are presented in Appendix I. Fragments 1, 4, and 6 are given in the full form.
9
The results are presented in Appendix II.
“Great example. I noticed the use of pronouns ‘I’ and ‘you’ and it made it easier to understand”, or “The
author uses the pronoun ‘I’, stating the context in which he would use this sentence”.
However, they were not in favour of code glosses in the two fragments where the more demanding
concepts (of raised subject and modal remoteness) were discussed. Among their reports there were the
following: “The only thing that is left in my mind after reading that part is the explanation that he may or
may not love her”, “Maybe the way of explaining this sentence was a bit confusing. I could understand
the explanation when I read it twice”, or “Very confusing explanation. It opens many discussions”.
What turned out to be the most difficult to follow was using personal asides. Namely, most of
their answers did not actually address the questions being asked. Thus, in fragment 4, the question was
to recall what was mentioned by the way about the expression a date which will live in infamy, i.e. that
it is “Franklin D. Roosevelt’s often misquoted remark about the day of the 1941 Pearl Harbour attack”.10
The answers were mostly like the following: “Integrated wh-relatives with non-personal heads have
been occurring in impeccable English for about 400 years”, “that an integrated relative should not begin
with which”, or “some misquoted remark about the day of the 1941 Pearl Harbour attack”. In fragment
5 the question referred to the remark about the term ‘split infinitive’ itself.11 The answers provided by
the participants ranged from the following: “Such usage of infinitive is not typical for written English
but for French”, or “They mean the construction illustrated in to really succeed, where an adjunct comes
between to and the verb”. Few participants explicitly mentioned their dislike concerning personal asides
in the general comments at the end of the questionnaire (e.g. “I was confused by prescriptive grammar
notes”). All in all very few participants actually answered the questions concerning personal asides.
In Part III the participants were asked to describe the textbook. They mostly described it as un-
usual (52%), but still as moderately clear (54%) and moderately picturesque (50%). They mostly felt
being addressed by the authors from time to time (62%), whereas less than a third (about 30%) felt being
addressed constantly. The additional remarks in Part IV were varied. Some remarks expressed mainly
positive attitudes, such as “There are lots of examples, which I personally find very useful”, or “The text
is written in a way which requires the reader to really think and try to understand how language func-
203
tions at certain levels”. Some participants expressed both positive and negative sides of “the unusual
structure of this book”, saying that “the ways of connecting with readers sometimes leave the impression
of clumsiness”. Other participants found “this way of explaining” to be “unusual, […] making the reader
feel uncomfortable”, or at least objected to it because “it lacked visual representations”. What was domi-
nant in the remarks was the feeling of the questionnaire itself being “quite difficult”.
The results of the interviews firmly supported the results of the questionnaire: the participants
talked about their own experiences, and about the reactions and experiences of their colleagues. Their
reaction was that reading the text fragments and answering the questions were rather demanding tasks.
They also noticed that they found the corpus to be unusual on the one hand, but not necessarily helpful
and user-friendly on the other.
Summarizing the results of the research, we may say that the participants generally found the
text fragments unusual, but still (only) moderately clear and picturesque. They noticed reader pronouns,
questions and directives, whereas they were not able to read personal asides, presumably because it may
require more socio-cultural knowledge. Their most varied reactions were towards code glosses, since
the topics were also different.
4.2. General conclusions
The results of the research lead us to wider conclusions. As already mentioned in the article,
Ädel (2006) emphasized the difference between writing in L1 and L2, focusing on the elements of
10
In this fragment the authors argue against the prescriptive grammar rule not to use which with non-personal heads.
11
The authors state that the term ‘split infinitive’ is “misleading, since English doesn’t have an infinitive form of the verb in the
way that, say, French does” (Huddleston and Pullum 2005: 206).
Jelena Marković
metadiscourse. Her conclusion was that writing in L2 frequently produces the overall impression of
non-nativeness mostly because of the metadiscourse used by non-native speakers.
Our research made us think in a very similar way. We have already stated that the participants in
the research, a group of non-native speakers of English, found it rather demanding to interpret untypical
metadiscourse markers in the undergraduate textbook. Subsequently a more general tentative conclusion
may be drawn. Non-native speakers, apart from not using metadiscourse naturally while writing, seem
to find it difficult to identify and correctly interpret the existing metadiscourse markers in the discourse
while reading. In other words, non-native speakers will at least find it difficult to cope with the specific
metadiscourse markers in the discourse, even though they may easily cope with the propositional mate-
rial. This tentative conclusion does support Ädel’s stand, but it also supports the well-known distinc-
tion between native and non-native speakers, not primarily in their linguistic proficiency in the narrow
sense, but in recognizing the non-propositional contents of the discourse, where metadiscourse occupies
a prominent position. These differences deserve more attention and interest than they usually receive.
Furthermore they are more difficult to discover, since, when compared to the propositional contents,
they may be seen as secondary. Nevertheless metadiscourse should not be seen just an additional orna-
ment, but rather as an active part of the discourse.
In the end we may add that metadiscourse does not receive the attention it deserves, since ad-
vanced non-native speakers of English should be able to cope with different types of metadiscourse: the
typical ones and the emerging hybrid forms, where genres seem to be overlapping.
References
Ädel, A. (2006). Metadiscourse in L1 and L2 English. Amsterdam/Philadelphia: John Benjamins.
Blagojević, S. (2012). O engleskom i srpskom akademskom diskursu. Niš: Filozofski fakultet.
Crawford, B. (2003). Metadiscourse and ESP reading comprehension: An exploratory study. Reading in a Foreign
204 Language, vol. 15/1, 28-44.
Huddleston, R. and G. Pullum (2005). A Student’s Introduction to English Grammar. Cambridge: CUP.
Hyland, K. (1998). Persuasion and context: the pragmatics of academic metadiscourse. Journal of Pragmatics,
30, 437-55.
Hyland, K. (1999). Talking to Students: Metadiscourse in Introductory Coursebooks. English for Specific Pur-
poses, vol. 18/1, 3-26.
Hyland, K. (2005). Metadiscourse: Exploring Interaction in Writing. London: Continuum.
Hyland, K. (2007). Applying a Gloss: Exemplifying and Reformulating in Academic Discourse. Applied Linguis-
tics, 28/2, 266-285.
Hyland, K. (2009) Academic Discourse: English in a Global Context. London: Continuum.
Hyland, K. and P. Tse (2004). Metadiscourse in Academic Writing: A Reappraisal. Applied Linguistics, 25/2, 156-
177.
Lucy, J. (1993). Reflexive language and the human disciplines. In: Lucy, J. (ed.) Reflexive Language: Reported
Speech and Metapragmatics. Cambridge: Cambridge University Press, 9-32.
Lucy, J. (ed.) (1993). Reflexive Language: Reported Speech and Metapragmatics. Cambridge: Cambridge Uni-
versity Press.
Marković, J. (2013). Engagement Markers in Introductory Textbooks. Komunikacija i kultura online, IV/4, 36-50.
MЕТАДИСКУРС У УНИВЕРЗИТЕТСКОМ УЏБЕНИКУ:

ЗВУЧИ ЛИ ВАМ ТО ПОЗНАТО?
Резиме
Метадискурс и академски дискурс веома су честе теме научних радова и монографија већ неколико деце-
нија, и то углавном из дескриптивне или контрастивне перспективе. Управо из тог разлога циљ овог рада
јесте да опишемо метадискурс усмеравајући се на његову перцепцију, односно представљајући специфич-

не реализације метадискурса у једном нетипичном универзитетском уџбенику из угла студената.
Испитаници у истраживању су студенти енглеског језика, а њихов матерњи језик је српски језик. Мето-
дологија рада комбинује квантитативне и квалитативне методе. Корпус који смо одабрали је нетипични
представник академског жанра универзитетског уџбеника, A Student’s Introduction to English Grammar, ау-
тора Хадлстона и Пулама (2005). Циљ аутора уџбеника управо јесте следећи: користећи неформални стил
и специфична метадискурсна обележја текста, они желе да омогуће лакше разумевање и усвајање предста-
вљеног граматичког описа савременог енглеског језика. Њихова очекивања су да ће читаоцима бити лакше
да прочитају и разумеју текст који је пред њима.
Теоријски модел описа метадиксурса у раду јесте Хајлендов модел (2005), тако да смо усвојили поделу на
интерактивне и интеракционе метадиксурсне маркере. Као представнике две поменуте велике групе марке-
ра, за истраживање смо одабрали глосе (енг. code glosses) и маркере укључивања читаоца (енг. engagement
markers). Одабрали смо фрагменте текста уџбеника и употребили их као задатке за испитанике. Обрадом
резултата дошли смо до закључка да су перцепције испитаника значајно различите. Ипак, можемо закљу-
чити да су најзаступљенији ставови да текст уџбеника садржи нетипичне елементе метадиксурса, али и да
је текст у целини тек делимично јасан и делимично сликовит. Испитаници су најлакше препознали марке-
ре укључивање читаоца употребом заменичких облика и директивима. Уочили су и делимично разумели
парафразирање, а најтеже им је било да препознају маркере у виду напомена уколико захтевају значајно
социо-културно знање.
На основу ставовеa у литератури и резултата истраживања, дошли смо до ширих закључака. Метадискурс у
аутентичном академском енглеском може бити захтеван за неизворне говорнике језика. Управо метадискурс
академског дискурса може да представља један од кључних разлога различитог читања академског текста код
изворних и неизворних говорника, односно другачијег читања текста на матерњем или страном језику.
Кључне речи: академски енглески, универзитетски уџбеник, неизворни говорник, метадискурс, метадис-
курсни маркери
Jelena Marković 205

University of East Sarajevo, Bosnia and Herzegovina
jelena.markovic@ffuis.edu.ba
Jelena Marković
APPENDIX I
Representing the corpus: FRAGMENT 1: Huddleston and Pullum 2005: 8
Imperative
The typical definition of ‘imperative’ is that it is a form or construction used to issue a command. To begin with,
notice that ‘command’ is in fact far too narrow a term for the meaning usually associated with imperatives: we
use lots of imperatives in talking to friends and family and co-workers, but not (mostly) as commands. The
broader term directive is more suitable; it covers commands (Get out!), offers (Have a pear), requests (Please
pass me the salt), invitations (Come to dinner), advice (Get your doctor to look at it), instructions (To see the
picture click here), and so on.
Even with this change from ‘command’ to ‘directive’, though, the definition runs into the same kind of
problems as the usual definitions of pat tense. It works for some examples and fails for others:
[5] DEFINITION WORKS DEFINITION FAILS

i a. Go to bed. b. Sleep well.
ii a. Please pass me the salt. b. Could you pass me the salt?
a) In [i] both examples are imperatives, but while [a] is a directive, [b] is not. When I say [ib] I’m not directing
you to sleep well, I’m wishing you a peaceful night.
b) In [ii] we have the opposite kind of failure. Both examples are directives, but while [a] is imperative, [b] is
not. In terms of grammatical structure, [b] is an interrogative (as seen in questions like Are you hungry?, or
Have you seen Sue?, or Could you find any tea?). But it is not being used to ask a question: If I say [iib], I’m
not asking for an answer, I’m asking for the salt. So directives can be issued in other ways than by use of an
imperative.

206
Prescriptive grammar note
Some prescriptive usage books and style guides insist that integrated (or ‘defining’ or ‘restrictive’) relative clauses
with non-personal heads should never be of the wh type – that is, that an integrated relative should not begin
with which. We have paid no attention to this so far (the second example in this chapter, [1ii], is an integrated
relative with which). Our reason is that the suggested restriction has no basis; no one who looked at the
evidence could continue to believe it. Integrated wh relatives with non-personal heads have been occurring
in impeccable English for about 400 years. Among the most famous cases are sentences that everyone will
recall hearing, such as Render therefore unto Caesar the things which are Caesar’s (the King James Bible,
1611), and a date which will live in infamy (Franklin D. Roosevelt’s often misquoted remark about the day
of the 1941 Pearl Harbor attack). Those who recommend against integrated which often turn out to use it in
their own writing (one usage expert said ‘ I recommend using that with defining clauses’, but then wrote a
typical situation which a practiced writer corrects on the very next page!). Integrated relatives with which
are grammatical in all varieties of English, and the notion that there is something wrong with them is just an
invention of prescriptivists.
[25] ORDINARY SUBJECT RAISED SUBJECT

Active non-finite clause Sara wanted to convince Ed. Sara seemed to convince Ed.
Passive non-finite clause Ed wanted to be convinced by Sara. Ed seemed to be convinced by
Sara.
Same meaning in both? No Yes
[…]
1. Can you imagine any situation in which Sara wanted to convince Ed while Ed didn’t want to be convinced?
Obviously, yes. That means that want takes an ordinary subject. The subject of want denotes the person
whose desires are being talked about. If Ed is the subject, Ed felt the desire; if Sara is the subject, Sara
felt it.
2. Now, can you imagine circumstances in which Sara seemed to convince Ed but Ed didn’t seem to be
convinced? This time the answer must be no: if you think about what must be true if Sara seemed to
convince Ed, and what must be true if Ed seemed to be convinced by Sara, then it is fairly clear that you
simply can’t invent a situation where one is true and the other is simultaneously false. That is the sign of
a raised subject. The subject of seem makes its meaning contribution in the subordinate clause, but it is
positioned in the matrix clause.
NOTE:
The three remaining fragments are the following:
FRAGMENT 2: Huddleston and Pullum 2005: 19, chapter 5.4

FRAGMENT 3: Huddleston and Pullum 2005: 46-47, chapter 5.2, (b)
FRAGMENT 5: Huddleston and Pullum 2005: 206, ‘Prescriptive grammar note’
207
Jelena Marković
APPENDIX II
The questionnaire data: Part II
a) in favour d) strong
metadiscourse b) partially in c) not in
realized as of the negative
marker favour of it favour of it
metadiscourse attitude
reader pronoun
inclusive we 24 6 5 -
(fragment 1)
code glosses
paraphrasing 19 14 1 -
(fragment 1)
code glosses
paraphrasing 20 9 5 1
(fragment 2)
code glosses
paraphrasing 14 14 5 1
(fragment 3)
personal asides
personal asides 16 8 10 -
(fragment 4)
personal asides
personal asides 10 12 12 -
(fragment 5)
directives,
reader directives,
pronouns, reader pronouns, 23 6 4 -
questions questions
(fragment 6)
code glosses
paraphrasing 8 21 5 -
(fragment 6)
208
The questionnaire data: Part III
THE TEXTBOOK a) b) c)
I think unusual ordinary boring
the textbook is... 52% 44% 4%
I think clear moderately clear not clear enough
I think picturesque moderately picturesque not at all picturesque
addressisng the reader addressing the reader do not address the reader
I think
constantly from time to time at all
that the authors (keep) ...
29% 62% 10%
APPENDIX III
THE QUESTIONNAIRE
ON METADISCOURSE IN UNDERGRADUATE TEXTBOOKS
This questionnaire will be used for presenting and preparing a paper in English linguistics. All information provided
by interviewees will be confidential.
You are kindly asked to provide answers to all the questions in the questionnaire.
Thank you in advance for taking the questionnaire.
PART I: Background information

• Age: _____ Gender: male / female
• The year of studies 2nd/ 3rd/ 4th/ 5th
• You started learning English at primary school secondary school
• How do you rate your overall proficiency in English? excellent very good good
• Other remarks:
PART II:
Now please read the text fragments you are given. They are taken from a university textbook on English grammar
published in 2005, A Student’s Introduction to English Grammar, by R. Huddleston and G. Pullum. Then read them
carefully again, one by one, and answer the questions below.
FRAGMENT 1, PAGE 8
• The authors frequently use the pronoun we. Do they always denote themselves by the pronoun?
209
• What is the way (or the exact wording) in which the authors are explaining and rephrasing the following
sentences:
• Sleeep well.
•
• Could you pass me the salt?
FRAGMENT 2, PAGE 19
• Is there anything you have noticed about the way of explaining the use of the determinative the?
FRAGMENT 3, PAGES 46 and 47

• Is there anything you have noticed about the way of explaining the meaning of the following two sentences:
• I’d rather she arrived tomorrow.
•
•
• If he loved her, he’d change his job.
•
FRAGMENT 4, PAGE 191
• Do you remember what was mentioned by the way about the expression a date which will live in infamy?

• Do you remember what was mentioned by the way about the term ’split infinitive’?

• Have you noticed the ways in which the authors are addressing you as the reader?
•
• Is there anything you have noticed about the way of explaining the meaning of the following sentences:
Jelena Marković
• Sara wanted to convince Ed.

•
• Sara seemed to convince Ed.
PART III:
You would describe the text you have read in the following way:
(Circle the answer under a/b/c that suits you best)
quite unusual for a university

a an ordinary university textbook a boring university coursebook
coursebook
b very clear moderately clear not clear enough
c very pictureque ordinary not picturesque at all

• You, as the reader, felt
that the authors keep addressing you that the authors address you directly that the authors do not address
directly in the text in the text from time to time you in the text at all
PART IV: Other remarks
210
Sabina Halupka-Rešetar – Ljiljana Knežević
KORELACIJA IZMEĐU SPREMNOSTI ZA PISANJE NA

ENGLESKOM JEZIKU I ORIJENTACIJE KA UČENJU KOD
STUDENATA DRUŠTVENIH I PRIRODNIH NAUKA
Polazeći od pretpostavke da društvene nauke po svojoj prirodi podrazumevaju veću potrebu za komunikacijom,
dok su prirodne nauke egzaktne i u skladu s tim, i jezik koji se koristi u njima obično je koncizan i u obliku for-
mula i obrazaca, u radu se ispituje i upoređuje odnos između spremnosti za pisanu komunikaciju i orijentacije ka
učenju engleskog jezika kod dve grupe ispitanika – studenata prirodnih i studenata društvenih nauka Univerziteta
u Novom Sadu. Merni instrument predstavlja modifikovana verzija upitnika o spremnosti za komunikaciju na
engleskom jeziku (MacIntyre et al. 2001). Početna hipoteza jeste da će studenti društvenih nauka pokazati veću
spremnost za pisanje na engleskom jeziku, što se može dovesti u vezu kako sa integrativnom orijentacijom koja
prevladava kod ove grupe ispitanika, tako i sa činjenicom da tokom studija imaju više mogućnosti da stečeno zna-
nje i ideje iskažu u kreativnijoj formi pisanog izražavanja u odnosu na studente prirodnih nauka. Međutim, iako
rezultati istraživanja pokazuju da profesionalno usmerenje utiče na spremnost za pisanu komunikaciju na engle-
skom jeziku, ono se ne može dovesti u tesnu vezu sa stepenom orijentacije ka učenju jezika pa se nameće potreba
za ispitivanjem veze između spremnosti za pisanje i drugih faktora.
Ključne reči: spremnost za komunikaciju, pisanje, orijentacija ka učenju, engleski jezik struke.
1. UVOD
211
Jedna od najznačajnijih i ujedno najkompleksnijih individualnih razlika koja utiče na uspešno
savladavanje stranog jezika jeste motivacija. Iako se pojam motivacije neretko izjednačava sa orijentaci-
jom, Gardner (2007) naglašava da postoji značajna razlika između njih i pod orijentacijom podrazumeva
krajnje ciljeve učenja jezika koji su uključeni u motivaciju, ali nisu merljiva komponenta motivacije
(2007:15).
Orijentacija ka učenju stranog jezika može se, dakle, definisati kao dugoročni cilj koji zajedno sa
stavovima učenika predstavlja motivaciju za učenje datog jezika (Belmechri & Hummel 1998). Gardner
i Lambert (1959) razlikuju dve vrste orijentacije: integrativnost, kao želju da se učenjem stranog jezika
integriše u kulturu ciljnog jezika i instrumentalnost, kao prednosti koje se stiču ovladavanjem stranog
jezika (npr. bolje radno mesto ili veća plata). Istraživanja su pokazala da je integrativnost od presudnog
značaja za motivaciju (Csizér & Dörnyei 2005). Pored ovog faktora, uticaj afektivnog domena u usva-
janju stranog jezika odražava se, između ostalog, i kroz spremnost za komunikaciju (engl. willingness
to communicate), kao svojevrsnu predispoziciju za prihvatanje ili izbegavanje komunikacije na stranom
jeziku kada za to postoji sloboda izbora (MacIntyre 2007:567). Dosadašnja istraživanja ukazuju na ko-
relaciju između spremnosti za komunikaciju i raznih društvenih i individualnih faktora, pored ostalih, i
orijentacije (Hashimoto 2002, Peng 2007).
Budući da se savremena nastava stranih jezika temelji na razvijanju komunikativne kompetenci-
je učenika, neophodno je ustanoviti koji sve faktori utiču na ovu varijablu kako bi se moglo uticati na
poboljšanje spremnosti učenika za komunikaciju, kako usmenu, tako i pismenu (individualne razlike
razmatra Knežević 2011, dok se uticajem raznih društvenih i situacionih faktora detaljno bave Ma-
cIntyre et al. 1998). Dosadašnja istraživanja pokazala su da na spremnost za komunikaciju mogu uticati
anksioznost i samoprocena jezičke kompetencije (MacIntyre & Charos 1996; Clément, Baker & Ma-
cIntyre 2003). Uticaj ovih dveju varijabli je recipročan – veća anksioznost smanjuje spremnost za ko-
munikaciju, dok je veća samoprocena jezičkog znanja pospešuje. Orijentacija ka učenju stranog jezika
takođe stoji u pozitivnoj korelaciji sa spremnošću za komunikaciju (MacIntyre et al. 2001; Hashimoto
2002; Peng 2007, Zarrinabadi & Abdi, 2011). McIntyre i dr. (2001), tako, uočavaju pozitivnu korelaciju
između orijentacije i spremnosti za komunikaciju, kako unutar tako i izvan učionice dok Zarrinabadi
i Abdi (2011) konstatuju da je korelacija veća u odnosu na spremnost za komunikaciju izvan učionice.
U longitudinalnoj studiji Cao (2013) ispituje ulogu situacionih faktora na spremnost za komunikaciju i
zaključuje da ova varijabla zavisi od atmosfere na času, tipa zadatka i niza ličnih faktora, te tako potvr-
đuje dinamičnost spremnosti za komunikaciju koja se ogleda kroz varijacije iz dana u dan, ili nedelje u
nedelju.
U svetlu svega rečenog, cilj ovog rada je da ustanovi da li postoje razlike u pogledu spremnosti
za pismenu komunikaciju na engleskom jeziku unutar i izvan učionice kod studenata prirodnih i kod
studenata društvenih nauka, imajući u vidu situacione razlike u sveopštem kontekstu učenja, kao i ra-
zlike u konvencijama pisanja akademskih tekstova pomenutih disciplina. Naime, kako navodi Hyland
(2009), akademsko znanje u prirodnim naukama predstavljeno je kao empirijsko i objektivno, dok je u
društvenim naukama ono eksplicitno interpretativno. Za razliku od prirodnih nauka, u kojima se novo
znanje predstavlja isključivo eksperimentalnim dokazivanjem, društvene nauke se više oslanjaju na
studije slučaja i narativne forme, te se iskazane tvrdnje prihvataju snagom argumenata (Hyland 2009:
9). Na osnovu toga, mozemo reci da je jezik prirodnih nauka mahom koncizan i u obliku formula i
obrazaca, te tako nema toliko kreativne komunikacije koliko je to slučaj u društvenim naukama. Pored
ovog fenomena, istraživanje se usredsredilo i na utvrđivanje vrste orijentacije ka učenju engleskog jezi-
ka koja dominira među pomenutim studentima, kao i na to da li se ta orijentacija može dovesti u vezu sa
iskazanom spremnošću za pisanje na stranom jeziku.
Struktura rada je sledeća: teorijski okvir daje se u naredna dva odeljka rada – u drugom odeljku se
opisuje pojam orijentacije, a u trećem odeljku definiše se spremnost za komunikaciju. Sledi opis meto-
dologije istraživanja (odeljak 4), nakon čega se u petom odeljku predstavljaju rezultati istraživanja, koji
se tumače u šestom odeljku. Poslednji, sedmi odeljak rada daje rekapitulaciju glavnih rezultata ovog
istraživanja, kao i smernice za dalja istraživanja.
212
2. ORIJENTACIJA KA UČENJU STRANOG JEZIKA
Jedna od svakako najuticajnijih teorija u kontekstu učenja stranog jezika jeste Gardnerov (1985)
socioedukativni model, koji polazi od pretpostavke da stavovi učenika prema zajednici koja koristi stra-
ni jezik nužno utiču na uspeh u savladavanju aspekata tog jezika (Gardner, 1985: 6). U ovom modelu,
motivacija se sastoji iz tri elementa: truda, želje i uživanja u zadatku, a iskreno motivisana individua
pokazuje sva tri. Međutim, iako se motivacija i orijentacija često izjednačavaju, jako je važno istaći
razliku među njima, jer se orijentacija odnosi na cilj učenja i samim tim ne predstavlja deo motivacije,
već prosto služi da se podstakne motivacija i da se usmeri ka nekom skupu ciljeva (Dörnyei 1998: 123).
Orijentacija je za Gardnera cilj učenja ili aktivnosti, tj. opšta sklonost, a ne specifičan razlog za učenje
jezika i deli se na integrativnu i instrumentalnu (Gardner 2001). Integrativna orijentacija je zapravo
zainteresovanost učenika za ljude i kulturu ciljnog jezika, odnosno želja da se učenjem stranog jezika
integriše u kulturu ciljnog jezika, dok se instrumentalna orijentacija tiče potencijalnih prednosti koje se
stiču ovladavanjem stranog jezika, kao što su, recimo, bolje radno mesto ili uspešno položen ispit. Na
osnovu meta-analize 75 različitih studija u kojima je učestvovalo preko 10 hiljada ispitanika, Masgoret
i Gardner (2003) zaključili su da postoji pozitivna korelacija između oba tipa orijentacije i postignuća
učenika.
Brojne studije (Clément & Kruidenier 1983, Dörnyei & Csizér 2002, Gardner & MacIntyre 1991)
sprovedene u proteklih pedeset godina takođe potvrđuju uticaj orijentacije na motivaciju. Ranija, druš-
tveno-psihološka istraživanja na ovom polju (Gardner & Lambert 1972) pokazala su da su integrativno
orijentisani učenici u većoj meri motivisani i pokazuju više znanja od učenika koji su instrumental-
no orijentisani. Međutim, istraživanja su takođe pokazala da je integrativna orijentacija mnogo manje
KORELACIJA IZMEĐU SPREMNOSTI ZA PISANJE NA ENGLESKOM JEZIKU I ORIJENTACIJE KA ...
važna u slučajevima kada je integracija u ciljnu kulturu gotovo nemoguća (Crookes & Schmidt 1991,
Oxford & Shearin 1994, navedeno prema Ehrman, Leaver & Oxford 2003), kao i da ponekad i veoma
etnocentrični učenici mogu pokazati izuzetan uspeh u savladavanju stranog jezika, čak i u slučajevima
kada im se kultura ciljnog jezika uopšte ne dopada (Leaver 2003, navedeno prema Ehrman, Leaver &
Oxford 2003). Šarolikost navedenih rezultata autori Clément i Kruidenier (1983) tumače činjenicom da
na odnos između orijentacije i postignuća u učenju stranog jezika utiče i društveni milje, tj. kontekst u
kojem se učenje odvija. Oni takođe ukazuju na to da se pojmovi integrativnosti i instrumentalnosti često
ne mogu precizno odvojiti i da su preopširno koncipirani, te se stoga zalažu za detaljniju podelu orijen-
tacije ka učenju jezika. Nakon opsežnog istraživanja sprovedenog među različitim grupama učenika,
pomenuti autori utvrđuju četiri tipa orijentacije ka učenju stranog jezika: zbog posla (instrumentalna),
putovanja (integrativna), sklapanja prijateljstva (integrativna) i poboljšanja sveopšteg nivoa znanja (in-
tegrativna). Navedena kategorizacija bolje odražava dinamičnost i varijabilnost motivacije (Dörnyei
1994: 516). U kasnijim istraživanjima (MacIntyre et al. 2001), pomenutim vrstama pridodata je još
jedna orijentacija, a to je uspeh u školi/na fakultetu (instrumentalna orijentacija). Ovakva podela na pet
tipova orijentacije primenjena je i u ovom istraživanju.
S obzirom na to da je pored ispitivanja orijentacije ka učenju engleskog jezika kod studenata pri-
rodnih i studenata društvenih nauka, jedan od ciljeva ovog istraživanja i utvrđivanje eventualne poveza-
nosti ove varijable sa spremnošću za komunikacijom, u narednom odeljku se definiše pojam spremnosti
za komunikaciju.
3. SPREMNOST ZA KOMUNIKACIJU
Ranija istraživanja pokazala su da na uspešnost savladavanja stranog jezika u velikoj meri utiču
individualne razlike među učenicima poput stavova, motivacije, anksioznosti i upotrebe strategija za
učenje (Skehan 1989, Gardner & Clément 1990, Knežević 2004, 2012, Topalov i Radić-Bojanić 2011).
Kako ističu MacIntyre i dr. (2001), kombinovani efekat ovih faktora i niza društvenih i situacionih va- 213
rijabli opisan je teorijskim modelom u kome se spremnost za komunikaciju poima kao konstrukt koji
obuhvata uticaje svih pomenutih faktora na autentičnu upotrebu stranog jezika. Inače, ovaj konstrukt
se prvobitno vezivao za upotrebu maternjeg jezika i definisao se kao verovatnoća za započinjanje ko-
munikacije kada za to postoji sloboda izbora (McCroskey & Baer, 1985, navedeno prema MacIntyre et
al., 1998: 546). Spremnost za komunikaciju se tako u prvi mah shvatala isključivo kao osobina ličnosti
(engl. personality trait), a time je čitav konstrukt definisan kao stalan i nepromenljiv. Vremenom se ovaj
pojam počeo vezivati i za niz društvenih i situacionih faktora koji mogu uticati na nečiju spremnost
za komunikaciju. Ovo je naročito došlo do izražaja uvođenjem spremnosti za komunikaciju i u okvire
komunikacije na stranom jeziku, budući da ona često zavisi ne samo od individualnih faktora, već i od
jezičke kompetencije, društvenih i kulturoloških normi, odnosa i sl. (Cao 2013, Knežević i Vuković-
Vojnović 2009, MacIntyre et al. 1998). Sledeći nalaze istraživanja koja su pokazala da kod učenika na
početnim nivoima znanja postoji negativna korelacija između spremnosti za komunikaciju na mater-
njem i na stranom jeziku (Charos 1994), MacIntyre i dr. (1998) su uveli teorijski model spremnosti za
komunikaciju na stranom jeziku koji kombinuje različite jezičke, društvene i psihološke faktore. Model
predstavljen u obliku piramide sastoji se iz šest nivoa, pri čemu spremnost za komunikaciju, definisana
kao namera da se komunicira sa određenom osobom u određenom trenutku, predstavlja najviši nivo i
poslednji korak pred započinjanje konverzacije na stranom jeziku. Niži nivoi modela, koji predstavljaju
stabilne, trajne uticaje na spremnost za komunikaciju uključuju društveni i individualni kontekst, afek-
tivno-kognitivni kontekst i motivaciju. Viši nivoi modela uključuju specifične situacione uticaje, kao što
su želja da se razgovara sa određenom osobom, znanje o temi razgovora, itd.
Pomenuti teorijski model poslužio je kao osnova za razna istraživanja u vezi sa spremnošću za
komunikaciju na stranom jeziku. Budući da ovaj model uključuje motivaciju shvaćenu kao orijentaciju
ka učenju stranog jezika i stavove u vezi sa određenim stranim jezikom, dobar deo istraživanjâ bavi
se odnosom između spremnosti za komunikaciju i orijentacije učenika ka savladavanju stranog jezika

(MacIntyre et al. 2001, Yashima 2002, Peng 2007, Peng & Woodrow 2010, Zarrinabadi & Abdi 2011).
Međutim, uprkos velikom broju istraživanja posvećenih proučavanju spremnosti za komunikaciju, u
kojima su učestvovali ispitanici različitog društvenog i kulturološkog nasleđa, u literaturi se uočava
nedostatak istraživanja u kojima su se spremnost za komunikaciju i orijentacija poredile kod ispitanika
različite profesionalne orijentacije, kao što je to slučaj u ovom radu. U našim uslovima spremnost za
govor kod studenata različitog profila ispitivale su Knežević i Halupka-Rešetar (2014). Ovaj rad, pak,
usmeren je ka ispitivanju spremnosti za pisanje kod studenata jezika struke. Veština pisanja, kako to
navodi Jordan (1997), izuzetno je važna za studente svih profila budući da dobar deo vremena tokom
studija posvećuju pisanju. Sa metodičkog aspekta, pristup razvijanju ove veštine u nastavi jezika struke
isti je kao i u nastavi opšteg jezika, u smislu da se izdvajaju dva osnovna principa rada: pristup usmeren
ka gotovom tekstu i onaj usmeren ka samom procesu pisanja. Ono po čemu se nastava jezika struke po
ovom pitanju razlikuje jeste vrsta tekstova, odnosno žanrovi koji su zastupljeni u radu sa studentima.
U tom smislu, pisanje naučnih članaka, apstrakata ili sažetaka najčešće je zastupljeno u nastavi jezika
struke na fakultetu. Imajući u vidu značaj veštine pisanja za nastavu na fakultetu, ovim istraživanjem
se želelo ustanoviti u kojoj meri su studenti spremni da primene ovu veštinu i da li se to može dovesti u
vezu sa njihovom orijentacijom ka učenju jezika.
Kao što je već pomenuto, u istraživanju se pošlo od pretpostavke da društvene nauke po svojoj
prirodi podrazumevaju veću potrebu za komunikacijom, dok su prirodne nauke egzaktne, te je i jezik
koji se koristi u njima obično koncizan i u obliku formula i obrazaca. U skladu s ovom pretpostavkom,
ciljevi rada su definisani na sledeći način:
• ispitati spremnost za pisanu komunikaciju na engleskom jeziku između dve grupe ispitanika,
214 studenata društvenih nauka i studenata prirodnih nauka,
• ispitati orijentaciju ka učenju između dve grupe studenata, te
• uporediti ove dve varijable i ispitati korelaciju između njih.
Početne hipoteze istraživanja su sledeće:
H1: Studenti društvenih nauka pokazaće veću spremnost za pisanje od studenata prirodnih nauka,
i unutar učionice i van nje.
H2: Kod studenata društvenih nauka prevladava integrativna orijentacija, dok je kod studenata
prirodnih nauka u većoj meri zastupljena instrumentalna orijentacija.
H3: Razlika u spremnosti za pisanje može se dovesti u vezu sa vrstom orijentacije.
Istraživačka pitanja koja slede iz ovih početnih hipoteza i na koja se u ovom radu tražio odgovor
su sledeća:
c) Da li se uočava korelacija između spremnosti za pisanje unutar učionice i van nje, te orijentacije
ka učenju engleskog jezika?
d) Da li se korelacija razlikuje kod studenata prirodnih nauka i studenata društvenih nauka?
4.1. Učesnici istraživanja
Učesnike istraživanja činilo je ukupno 215 ispitanika (N=215), od kojih 98 studiraju na Filozof-
skom fakultetu u Novom Sadu (studenti društvenih nauka), a njih 117 su studenti Prirodno-matematič-
kog fakulteta u Novom Sadu (studenti prirodnih nauka). Svi ispitanici su u trenutku sprovođenja istra-
živanja pohađali nastavu iz engleskog jezika kao izbornog predmeta. Njihov nivo jezičke kompetencije
utvrđen je na osnovu rezultata postignutog na testu znanja opšteg engleskog jezika, Quick Placement
Test (OUP, 2001). Starost ispitanika kretala se od 19 do 22 godine, a distribucija polova prikazana je u
Tabeli 1.
M Ž Ukupno
Društveni smer 12,3% 32,7% 45,0%
Prirodni smer 10,9% 44,1% 55,0%
Ukupno 23,2% 76,8% 100,0%
Tabela 1. Distribucija ispitanika (N=215) prema polu
4.2. Merni instrument
Za potrebe ovog istraživanja sačinjen je upitnik od četiri celine (v. Prilog). Prvu celinu činilo je
nekoliko pitanja čiji je cilj bio da se dobiju opšti podaci o ispitanicima, kao što su godina studija, smer,
pol, godine učenja engleskog jezika, te lična procena znanja engleskog jezika (odlično, solidno, loše).
Preostala tri dela upitnika predstavljaju unekoliko modifikovanu i na srpski jezik prevedenu verziju
upitnika preuzetog iz McIntyre i dr. (2001) kojim se meri spremnost ispitanika za komunikaciju kako u
učionici, tako i van nje i uključuje stavke vezane za sve četiri jezičke sposobnosti (govor, čitanje, pisa-
nje, slušanje), od kojih u ovom radu obrađujemo samo spremnost za pisanje.
Druga i treća celina upitnika sastojala se od istih stavki i cilj im je bio da ispitaju spremnost za
pisanje na engleskom jeziku u učionici, odnosno van nje (treća grupa pitanja u ovim celinama). Zadatak
ispitanika bio je da na petostepenoj Likertovoj skali ocene u kojoj meri su spremni da pišu na engle-
skom jeziku u datoj situaciji, pri čemu su se vrednosti na skali kretale od 1–Skoro nikad nisam spreman/
spremna do 5–Skoro uvek sam spreman/spremna. Pouzdanost skale za procenu spremnosti za pisanje
u učionici (8 stavki) iznosi α=0,921, a za spremnost za pisanje van učionice (takođe 8 stavki) α=0,910.
Četvrta celina upitnika ispitivala je orijentaciju studenata ka učenju engleskog jezika. Ispitanici
su na šestostepenoj Likertovoj skali ocenjivali u kojoj meri smatraju navedene razloge važnima za njih
lično, pri čemu su se vrednosti na skali kretale od 1–U potpunosti se slažem do 6–Uopšte se ne slažem.
Navedeno je 20 razloga, po četiri za svaku od sledećih orijentacija: posao (stavke 17, 21, 24, 25), puto- 215
vanje (stavke 18, 22, 27, 30), upoznavanje ljudi/sklapanje prijateljstva (19, 23, 28, 31), znanje (stavke
20, 26, 29, 32), te uspeh na studijama (stavke 33, 34, 35, 36). Pouzdanost ovog dela upitnika, prema
orijentaciji, je sledeća: posao α= 0,826, putovanje α=0,681, upoznavanje ljudi/sklapanje prijateljstva
α=0,787, znanje α=0,559, i uspeh na studijama α= 0,712. Pouzdanost celokupne skale za orijentaciju je
α=0,84.
4.3. Tok istraživanja
Nakon dobijanja saglasnosti predmetnih nastavnika i studenata, ispitivanje je izvršeno na redov-

nom času engleskog jezika kao izbornog predmeta na nivou B1-B2 (prema Zajedničkom evropskom
okviru za žive jezike, CEFR) na Filozofskom fakultetu i na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerzi-
teta u Novom Sadu, u letnjem semestru akademske 2013/2014. godine. Pre podele upitnika ispitanicima
je naglašeno da je učešće u istraživanju dobrovoljno i anonimno. Potom su podeljeni upitnici, a za nji-
hovo popunjavanje predviđeno je oko 15 minuta.
5. REZULTATI ISTRAŽIVANJA
Podaci prikupljeni iz ukupno 215 upitnika na način opisan u prethodnim pododeljcima statistički
su obrađeni metodom t-testa nezavisnih uzoraka i metodom bivarijantne (Pearsonove) korelacije u pake-
tu SPSS 20.0. U ovom odeljku prvo dajemo tabelarni pregled rezultata vezanih za spremnost za pisanje
u učionici (5.1), potom za spremnost za pisanje izvan učionice (5.2), za orijentaciju ka učenju engleskog
jezika (5.3), a na kraju i korelaciju između orijentacije ispitanika i njihove spremnosti za pisanje, kako
unutar učionice, tako i izvan nje (odeljak 5.4.).
5.1. Spremnost za pisanje u učionici
Tabela 2 prikazuje rezultate poređenja spremnosti za pisanje u učionici prema stavkama i ukupno,
kod ispitanika koji studiraju društvene nauke i kod onih koji studiraju prirodne nauke.
Stavka Grupa AS SD Razlika AS T p

1: Da napišem oglas Društveni smer 3,66 1,14
za prodaju starog Prirodni smer 0,63 3,174 ,002
bicikla 3,03 1,44
2: Da opišem uputstva Društveni smer 4,08 0,96
za moj omiljeni hobi Prirodni smer 0,61 3,521 ,001
ili igru 3,47 1,29
3: Da napišem Društveni smer 4,12 0,95
izveštaj o mojoj Prirodni smer 0,53 3,174 ,002
omiljenoj životinji i 3,60 1,21
njenim navikama
4: Da napišem priču Društveni smer 4,07 1,09
0,88 4,651 ,000
Prirodni smer 3,19 1,36
5: Da napišem pismo Društveni smer 4,27 0,99
prijatelju 0,52 3,024 ,003
novinski članak 1,01 5,336 ,000
216 Prirodni smer 2,67 1,33
7: Da odgovorim Društveni smer 4,36 0,89
na pitanja iz nekog Prirodni smer 0,86 5,052 ,000
zabavnog kviza iz 3,50 1,32
časopisa
8: Da napišem spisak Društveni smer 4,42 0,96
stvari koje treba da Prirodni smer 0,42 2,437 ,016
uradim sutra 4,00 1,30
Društveni smer 4,08 0,81
Ukupno 0,68 4,849 ,000
Tabela 2. Pregled rezultata analize upitnika za spremnost za pisanje u učionici kod studenata društvenih i stude-
nata prirodnih nauka
Podaci u Tabeli 2 pokazuju da su se ispitanici društvenog usmerenja u velikom broju slučaje-

va uglavnom složili sa izjavom u datoj stavki (AS je u svim stavkama iznad 3,50), dok su ispitanici
prirodnog usmerenja pokazali samo umereno slaganje sa izjavama (AS između 2,67 i 4,00). Najnižu
zabeleženu prosečnu vrednost imala je stavka 6 (spremnost za pisanje novinskog članka) kod obe grupe
ispitanika (3,68 kod ispitanika koji studiraju društvene nauke, odnosno 2,67 kod ispitanika koji su stu-
denti prirodnih nauka).
Statistički značajna razlika između dve grupe ispitanika u pogledu spremnosti za pisanje unutar
učionice uočava se u svih 8 stavki iz ovog dela upitnika, iz čega sledi da je ukupna razlika između ove
dve grupe statistički značajna, bar kada se radi o spremnosti za pisanje u učionici, čime se potvrđuje
početna hipoteza H1.
5.2. Spremnost za pisanje izvan učionice
I u ovom delu upitnika ispitanici društvenog usmerenja uglavnom su se složili sa izjavom u datoj
stavki (AS je u rasponu između 3,73 i 4,47), dok su studenti prirodnih nauka ponovo pokazali samo
umereno slaganje sa izjavama (AS između 2,88 i 3,99). Najnižu zabeleženu prosečnu vrednost imala
je stavka 14 (spremnost za pisanje novinskog članka) kod obe grupe ispitanika (3,77 kod ispitanika
društvenog usmerenja, odnosno 2,88 kod ispitanika prirodnog usmerenja; up. sa stavkom 6 u Tabeli
2, takođe spremnost za pisanje novinskog članka). Međutim, zanimljivo je primetiti da je prva grupa
ispitanika (studenti društvenih nauka) pokazala nešto slabiju spremnost da opiše uputstva za omiljeni
hobi ili igru izvan učionice (stavka 10 u Tabeli 3, spremnost za opisivanje uputstva za omiljeni hobi ili
igru) nego unutar učionice (stavka 2 u Tabeli 2). S druge strane, ispitanici prirodnog usmerenja najveću
spremnost za pisanje izvan učionice pokazuju u pogledu pisanja pisma prijatelju (za razliku od spre-
mnosti za pisanje unutar učionice, gde prednjači stavka 8, tj. spremnost da se napiše spisak stvari koje
treba uraditi sutra).
Stavka Grupa AS SD Razlika AS T p

9: Da napišem oglas za Društveni smer 3,73 1,19
prodaju starog bicikla 0,56 2,803 ,006
10: Da opišem Društveni smer 4,06 0,99
uputstva za moj Prirodni smer 0,56 3,112 ,002
omiljeni hobi ili igru 3,50 1,34
izveštaj o mojoj Prirodni smer 0,58 3,303 ,001
omiljenoj životinji i 3,61 1,25
njenim navikama
12: Da napišem priču Društveni smer 4,19 1,05 217
0,96 5,011 ,000
13: Da napišem pismo Društveni smer 4,32 0,97
prijatelju 0,34 1,938 ,054
novinski članak 0,90 4,534 ,000
15: Da odgovorim Društveni smer 4,36 1,00
na pitanja iz nekog Prirodni smer 0,60 3,218 ,002
zabavnog kviza iz 3,76 1,39
časopisa
16: Da napišem spisak Društveni smer 4,47 1,00
stvari koje treba da Prirodni smer 0,55 2,917 ,004
uradim sutra 3,92 1,43
Društveni smer 4,00 1,06
Ukupno 0,50 3,005 ,003
Tabela 3. Pregled rezultata analize upitnika za spremnost za pisanje izvan učionice kod studenata društvenih i
studenata prirodnih nauka
Kao što se može videti u Tabeli 3, statistički značajne razlike između dveju grupa ispitanika uo-
čavaju se i u stavkama koje ispituju njihovu spremnost za pisanje izvan učionice, i to u ukupno 7 stavki
iz ovog dela upitnika. Izuzetak čini stavka 13, koja se tiče spremnosti da se napiše pismo prijatelju (up.
Tabelu 2, gde je i u pogledu ove stavke postojala statistički značajna razlika). S obzirom na to da stati-
stički značajna razlika u pogledu spremnosti dveju grupa ispitanika za pisanje izvan učionice postoji u
ukupno 87,5% slučajeva iz Tabele 3, ne čudi podatak da je i ukupna razlika između ove dve grupe stati-
stički značajna i kada se radi o spremnosti za pisanje izvan učionice. Ovakav rezultat potvrđuje tačnost
početne hipoteze H1.
5.3. Orijentacija ka učenju engleskog jezika
Kao što smo već najavili na kraju 2. odeljka, u ovom radu primenjujemo podelu orijentacije koju
su sledeći Clémenta i Kruideniera (1983) ponudili MacIntyre i dr. (2001) i prema kojoj postoji pet tipova
orijentacije ka učenju stranog jezika: zbog posla, putovanja, upoznavanja ljudi i sklapanja prijateljstva,
znanja, te uspeha u školi/na fakultetu. Deo upitnika kojim se želela ispitati orijentacija studenata druš-
tvenih i prirodnih nauka ka učenju engleskog jezika sadržao je po četiri stavke za svaki od ovih tipova
orijentacije, date nasumičnim redosledom. U narednoj tabeli dajemo pregled rezultata vezanih za ori-
jentaciju za obe grupe ispitanika:
Posao Putovanja Poznanstva Znanje Uspeh

Društveni smer 1,89 1,81 1,98 2,33 2,10
Prirodni smer 1,70 1,96 2,21 2,36 1,95
p ,146 ,246 ,104 ,803 ,228
Tabela 4. Orijentacije ka učenju engleskog jezika kod studenata društvenih i studenata prirodnih nauka
Kao što pokazuje Tabela 4, iako statistički značajna razlika u pogledu orijentacije ne postoji izme-
đu dve grupe ispitanika, aritmetička sredina (AS) pojedinačnih orijentacija jasno pokazuje da studenti
društvenih i studenti prirodnih nauka ne smatraju iste razloge najbitnijim za učenje stranog jezika: dok
su za prvu grupu važniji putovanje, potom posao i upoznavanje ljudi/sklapanje prijateljstva, ispitanici
prirodnjačkog usmerenja prednost daju poslu, zatim uspehu u studijama i putovanju. Znanje je za obe
218 grupe ispitanika najmanje važan faktor. Iako bez statistički značajne razlike, ovi podaci ipak ukazuju na
tek primetnu dominaciju integrativne orijentacije kod studenata društvenih nauka (putovanje na prvom
mestu), odnosno instrumentalne kod studenata prirodnih nauka (posao na prvom mestu). Međutim, pošto
se i posao kod studenata društvenih nauka i putovanje kod studenata prirodnih nauka visoko rangiraju,
opšti zaključak bi bio da se kod obe grupe ispitanika uočava i integrativna i instrumentalna orijentacija.
U svetlu ovih podataka, možemo zaključiti da orijentacija ne spada u red faktora koji su odgovor-
ni za razlike u spremnosti za pisanje, odnosno da ne postoji jasna razlika između studenata društvenih i
studenata prirodnih nauka u pogledu vrste orijentacije ka učenju engleskog jezika (integrativna nasuprot
instrumentalnoj), bez obzira na to što su u ovom istraživanju obe grupe ispitanika pokazale visok stepen
orijentacije. Ovakav zaključak ujedno dovodi u pitanje početnu hipotezu H2.
5.4. Korelacija između orijentacije ka učenju engleskog jezika i spremnosti za pisanje
U cilju provere tačnosti hipoteze H2, ali i hipoteze H3, primenili smo bivarijantnu (Pearsonovu)
korelaciju, sa očekivanjem da dobijemo odgovore na istraživačka pitanja postavljena na početku odeljka
4:
• Da li se uočava korelacija između spremnosti za pisanje unutar učionice i van nje, te orijentacije
ka učenju engleskog jezika?
• Da li se korelacija razlikuje kod studenata prirodnih nauka i studenata društvenih nauka?
Dobijene rezultate prikazujemo u Tabeli 5 za pisanje u učionici, odnosno u Tabeli 6 za pisanje
van učionice:

r -,258 -,122 -,127 -,086 -,036
Društveni smer
p ,011 ,233 ,216 ,402 ,724
r -,267 -,282 -,350 -,270 -,171
Prirodni smer
p ,023 ,017 ,003 ,022 ,150
Tabela 5. Korelacije između orijentacije i spremnosti za pisanje u učionici

r -,309 -,094 -,105 -,125 -,120
Društveni smer
p ,002 ,361 ,306 ,221 ,241
r -,289 -,340 -,378 -,282 -,161
Prirodni smer
p ,014 ,004 ,001 ,017 ,178
Tabela 6. Korelacije između orijentacije i spremnosti za pisanje van učionice
Iz priloženih tabela već na prvi pogled jasno uočavamo da postoji negativna korelacija između
spremnosti za pisanje i orijentacije kod obe grupe studenata. Negativne vrednosti se javljaju između
svih pet segmenata orijentacije i spremnosti za pisanje i u učionici i izvan nje. Štaviše, u pojedinim se-
gmentima uočavamo postojanje statistički značajne negativne korelacije između spremnosti za pisanje i
orijentacije. Ovo se pogotovo odnosi na studente prirodnih nauka, kod kojih se statistički značajna kore-
lacija javlja između četiri tipa orijentacije (sve osim uspeha na studijama) i spremnosti za pisanje, kako
u učionici tako i van nje. Kod studenata društvenih nauka, pak, značajna negativna korelacija uočava se
između orijentacije ka učenju zbog posla i obe situacije u kojima ovi studenti iskazuju spremnost da se
u pisanoj formi izraze na engleskom jeziku. Očigledno je da ovi ispitanici ne dovode ni u kakvu vezu 219
svoju buduću profesiju sa potrebom za pisanje na ovom jeziku. Kod studenata prirodih nauka ta veza
je odsutna i u segmentu učenja engleskog jezika zbog putovanja, sklapanja prijateljstava i proširivanja
sveopšteg znanja. Celokupni rezultati u vezi sa korelacijom između spremnosti za pisanje i orijentacije
ka učenju engleskog jezika govore da se razlike između studenata društvenih i prirodnih nauka u pogle-
du spremnosti za pisanje ne mogu objasniti stepenom ni vrstom orijentacije ka učenju engleskog jezika.
Ovim se ujedno opovrgava hipoteza H3.
5. DISKUSIJA
U prethodnom odeljku izneli smo rezultate istraživanja vezane za spremnost za pisanje unutar
učionice i izvan nje, orijentacije ka učenju engleskog jezika, te korelacije između orijentacije ka učenju
engleskog jezika i spremnosti za pisanje, i to kod obe grupe ispitanika: studenata društvenih nauka s
jedne strane, i studenata prirodnih nauka, s druge. U ovom odeljku dajemo tumačenje rezultata u odnosu
na početne hipoteze i istraživačka pitanja koja proističu iz njih.
Rezultati koji se tiču spremnosti za pisanje na engleskom jeziku jasno ukazuju na to da su studenti
društvenih nauka u većoj meri spremni na pisanje na engleskom jeziku nego studenti prirodnih nauka.
Uočena razlika je statistički značajna (p<0,05) između dve grupe ispitanika, i to u obe ispitivane situaci-
je (unutar učionice i izvan nje), čime se nedvosmisleno potvrđuje tačnost početne hipoteze H1. Ovakav
rezultat je, bar jednim delom, posledica razlike u samom nastavnom procesu kod ovih grupa ispitanika,
jer se od studenata prirodnih nauka u toku studija očekuje manje pisanja, u smislu da nastavni program
ne predviđa duže forme pisanja, kao što su, recimo, eseji, već kraće oblike, poput pisanja sažetaka i
definicija. Štaviše, budući da je opšti nastavni proces u prirodnim naukama u većoj meri usmeren na
uspostavljanje zakonitosti, na formule i obrasce, možemo zaključiti da studenti prirodnih nauka ovakav
stav zauzimaju i na časovima engleskog jezika, što potvrđuje i činjenica da ova grupa ispitanika poka-
zuje nešto veću spremnost za pismenu komunikaciju izvan učionice (up. vrednosti u Tabelama 2 i 3).
Kod druge grupe ispitanika, pak, uočava se gotovo podjednaka spremnost za pisanje na časovima i u
svakodnevnim situacijama.
U pogledu druge početne hipoteze, koja pretpostavlja postojanje razlike u orijentaciji između stu-
denata društvenih nauka i studenata prirodnih nauka u smislu da kod prve grupe ispitanika prevladava
integrativna orijentacija, dok je kod druge grupe u većoj meri zastupljena instrumentalna orijentacija,
analiza rezultata istraživanja jasno pokazuje da su svih pet vrsta orijentacije vrlo ujednačene između
dve grupe ispitanika. Posao kao orijentacija ka učenju engleskog jezika pokazao se kao izuzetno važan
faktor kod svih ispitanika, bez obzira na sferu znanja i usmerenje. Neznatno manje važan razlog za
ovladavanje ovim jezikom kod celokupnog uzorka jeste i putovanje. Mala naznaka pridavanja većeg
značaja integrativnosti od strane studenata društvenih nauka uočava se jedino u rezultatima vezanim
za upoznavanje ljudi i sklapanje prijateljstava, dok je kod studenata prirodnih nauka primetna blaga
dominacija posla i uspeha na studijama, tek mali nagoveštaj nešto većeg stepena instrumentalnosti.
Međutim, uopšte posmatrano, ove razlike nisu značajne, a rezultati govore da su svi tipovi orijentacije
u značajnoj meri ispoljeni kod svih ispitanika u ovom istraživanju, bez obzira na njihovo profesionalno
usmerenje. Iako nisu značajni za tumačenje razlika u spremnosti za komunikaciju, ovi rezultati svakako
daju doprinos proučavanju orijentacije. Međutim, iako su obe grupe ispitanika pokazale visok stepen
orijentacije, rezultati vezani za ovaj segment istraživanja dovode u pitanje tačnost početne hipoteze H2
jer se na osnovu podataka u Tabeli 4 ne može zaključiti da postoji jasna razlika između studenata druš-
tvenih i studenata prirodnih nauka u pogledu vrste orijentacije ka učenju engleskog jezika (integrativna
nasuprot instrumentalnoj).
U pogledu tačnosti treće početne hipoteze, kojom se razlika u spremnosti za pisanje dovodi u
vezu sa vrstom (pretpostavljene) orijentacije kod studenata društvenog i onih prirodnog smera, dobijeni
rezultati jasno govore da to nije slučaj te da se postojanje (pozitivne) korelacije između spremnosti za
pismenu komunikaciju i vrste i stepena orijentacije u ovom istraživanju ne može potvrditi. Naime, kako
220
smo pokazali u Tabelama 5 i 6, visok stepen orijentacije ne podrazumeva i veću spremnost za pisanje,
naprotiv: kod obe grupe ispitanika jasno se uočava postojanje negativne korelacije između spremnosti
za pisanje i orijentacije. Što se tiče razlike između dve ispitivane populacije, uočena negativna korelacija
naročito se odnosi na studente prirodnih nauka, budući da su vrednosti statistički značajne u čak četiri
od ukupno pet posmatranih korelacija. Za ispitanike koji studiraju prirodne nauke dakle, potreba za
učenjem engleskog jezika zbog posla, putovanja, sklapanja prijateljstava i širenja opšteg znanja isklju-
čuje potrebu za pisanom komunikacijom. Kod ispitanika koji studiraju društvene nauke ovo je izraženo
jedino po pitanju budućeg posla, s obzirom na to da je korelacija sa pisanjem značajna samo u ovom
segmentu orijentacije. Dobijeni rezultati u suprotnosti su sa navodima izvesnih autora (MacIntyre et al.
2001, Peng 2007, Zarrinabadi & Abdi 2011) koji su uočili značajnu korelaciju između orijentacije i spre-
mnosti za komunikaciju, naročito izvan učionice. Ovde, međutim, moramo imati u vidu da je kontekst u
kojem su sprovedena navedena istraživanja drugačiji od konteksta opisanog u ovom radu. Naime, iako
su i tu učesnici studenti, istraživanja su sprovedena u kontekstu dvojezične sredine (MacIntyre et al.
2001) i bilingvalnih ispitanika (Zarrinabadi & Abdi 2011). Takođe moramo imati u vidu i činjenicu da
su ovo rezultati koji se odnose na jednu jezičku veštinu. Slični rezultati, međutim, dobijeni su i za spre-
mnost za govor u učionici i van nje (Knežević i Halupka-Rešetar, 2014). Zbog svega navedenog, dobije-
ne negativne vrednosti korelacije, u određenim segmentima čak uz statistički značajne razlike, otvaraju
prostor za nova istraživanja u našim uslovima, koja bi se svakako morala usredsrediti na utvrđivanje
faktora koji utiču na spremnost naših studenata za pisanu komunikaciju na stranom jeziku. No, i pored
ovog otvorenog pitanja, rezultati istraživanja imaju izvesne pedagoške implikacije. Za nastavnu prak-
su važna je činjenica da je u ovom radu konstatovan visok stepen obe vrste orijentacije kod studenata
različitih profila, što svakako predstavlja izuzetno povoljnu okolnost i dobar preduslov za organizaciju
i unapređenje nastave jezika struke na našim fakultetima. Kada je reč o samoj veštini pisanja, rezultati
govore da postoji razlika između studenata različite profesionalne orijentacije u spremnosti za primenu
ove veštine na engleskom jeziku. U tom smislu, u nastavi jezika struke za studente čija profesionalna
orijentacija nije usmerena ka proučavanju jezika i komunikaciji uopšte, kao što je to recimo slučaj sa
prirodnim naukama, poželjno bi bilo uključiti raznovrsnije oblike pisanja, a ne samo one koji su u nepo-
srednoj vezi sa njihovom budućom profesijom. Ovo se naročito odnosi na primenu moderne tehnologije,
poput pisanja putem elektronske pošte, pisanja internet stranica, blogova i sl. Češći i raznovrsniji zadaci
pisanja mogli bi podstaći i veću spremnost studenata za primenu ove jezičke veštine.
6. ZAKLJUČAK
Rezultati predstavljeni u ovom radu upućuju na nekoliko važnih zaključaka i daju smernice za
nova istraživanja u vezi sa ispitivanim varijablama. Prvi zaključak koji se nameće jeste da spremnost za
pisanje na engleskom jeziku (može da) varira u zavisnosti od profesionalne orijentacije i usmerenja stu-
denata. S druge strane, različito profesionalno usmerenje ne podrazumeva nužno i postojanje različitih
tipova orijentacije ka učenju stranog jezika, na šta jedan deo dobijenih rezultata nedvosmisleno upućuje.
Konačno, kada je reč o faktorima koji utiču na spremnost studenata na pisanje na stranom jeziku, re-
zultati istraživanja pokazuju da visok stepen orijentacije ka učenju jezika ne podrazumeva automatski i
veću spremnost za komunikaciju. U tom smislu, buduća istraživanja bi se svakako morala usredsrediti
na to koji drugi afektivni faktori, kao što su, recimo, anksioznost ili samoprocena jezičke kompetencije,
mogu uticati na veću spremnost učenika da komuniciraju na stranom jeziku. Time bi se svakako dale
nove smernice nastavnoj praksi za podsticanje i poboljšanje komunikativne kompetencije naših učenika,
što jeste i glavni cilj savremene nastave stranih jezika.
Literatura
Belmechri, F. & Hummel, K. (1998). Orientations and motivation in the acquisition of English as a second language 221
among high school students in Quebec. Language Learning 48(2), 219-244.
Cao, Y. (2013). Exploring dynamism in willingness to communicate: a longitudinal case study. Australian Review
of Applied Linguistics 36, 160-176.
Charos, C. (1994). Personality and individual differences as predictors of second language communication: A
causal analysis. Unpublished Honors Thesis, University of Ottawa, Canada.
Clément, R., & Kruidenier, B. G. (1983). Orientations in second language acquisition: the effects of ethnicity,
milieu, and target language on their emergence. Language Learning 33, 273-291.
Clément, R., Baker, S. C., & MacIntyre, P. D. (2003). Willingness to communicate in a second language: the effect
of context, norms, and vitality. Journal of Language and Social Psychology 22, 190-209.
Council of Europe/Conceil de L’Europe, (2003) Zajednički evropski okvir za žive jezike: učenje, nastava
ocenjivanje. Podgorica: Ministarstvo prosvjete i nauke.
Crookes, G. & Schmidt, R. (1991). Motivation: Reopening the research agenda. Language Learning 41(4), 469-
512.
Csizér, K., & Dörnyei, Z. (2005). Language learners’ motivational profiles and their motivated learning behaviour.
Language Learning 55 (4), 613-659.
Dörnyei, Z. (1994). Motivation and motivating the foreign language classroom. The Modern Language Journal
78(3), 266-272.
Dörnyei, Z. (1998). Motivation in second and foreign language learning. Language Teaching 31(3), 117-135.
Dörnyei, Z. & Csizér, K. (2002). Some dynamics of language attitudes and motivation: Results of a longitudinal
nationwide survey. Applied Linguistics 232 (4), 421-467.
Ehrman, M., Leaver, B. & Oxford, R. (2003). A brief overview of individual differences in second language
learning. System 31(3), 313-330.
Gardner, R. C. (1985). The attitude/motivation test battery: technical report. London, Canada: University of
Western Ontario.
Gardner, R. C. (2001). Integrative motivation: past, present and future. Temple University Japan, Distinguished
Lecturer Series, Tokyo, February 17, 2001; Osaka, February 24, 2001. Na http://publish.uwo.ca/~gardner/
GardnerPublicLecture1.pdf. <10.1.2014.>
Gardner, R. C. (2007). Motivation and second language acquisition. Porta Linguarum 8, 9-20.
Gardner, R. C., & Lambert, W. E. (1959). Motivational variables in second language acquisition. Canadian Journal
of Psychology 13, 266-272.
Gardner, R. C. & Lambert, W. E. (1972). Attitudes and motivation in second language learning. Rowley, MA:
Newbury House.
Gardner, R. C. & Clément, R. (1990). Social psychological perspectives on second language acquisition. U H.
Giles & W. P. Robinson (ur.), Handbook of language and social psychology. Chichester: John Wiley &
Sons. 495-517.
Gardner, R. C. & MacIntyre, P. D. (1991). An instrumental motivation in language study. Studies in Second
Language Acquisition, 13, 57-72.
Hashimoto, Y. (2002). Motivation and willingness to communicate as predictors of reported L2 use: the Japanese
ESL context. Second Language Studies 20(2), 29-70.
Hyland, K. (2009). Writing in the disciplines: research evidence for specificity. Taiwan International ESP Journal
1(1), 5-22.
Jordan, R. R. (1997). English for academic purposes.Cambridge: Cambridge University Press.
Knežević, Lj. (2004). Razvijanje strategija za uočavanje strukture teksta u okviru nastave čitanja. Primenjena
Knežević, Lj. (2011). Veština usmenog izlaganja u nastavi jezika struke-najčešće poteškoće studenata. U: A.
Ignjačević i dr. (ur.), Jezik struke –izazovi i perspektive. Beograd: Društvo za strane jezike i književnosti
Srbije. 241-245.
Knežević, Lj. (2012). Kognitivne i metakognitivne strategije u funkciji bolje organizacije usmenih izlaganja
studenata. U B. Radić-Bojanić (ur.), Strategije i stilovi u nastavi engleskog jezika. Novi Sad: Filozofski
fakultet. 59-71.
Knežević, Lj., i Vuković-Vojnović, D. (2009). Sadržaj i komponente kursa za student prirodnih nauka. U J. Vučo,
A. Ignjačević i M. Mirić (ur.), Zbornik radova sa konferencije Jezik struke – teorija i praksa . Beograd:
222 Društvo za strane jezike i književnosti Srbije. 550-556.
Knežević, Lj. i Halupka-Rešetar, S. (2014). Spremnost za komunikaciju i orijentacija ka učenju engleskog jezika
kod studenata prirodnih i društvenih nauka. U B. Radić-Bojanić (ur.), Afektivna dimenzija u nastavi
engleskog jezika. Novi Sad: Filozofski fakultet. 143-161.
Krashen, S. D. (1982). Principles and practice in second language acquisition. Oxford: Pergamon Press.
Leaver, B. L. (2003). Motivation at native-like levels of foreign language proficiency: a research agenda. Journal
for Distinguished Language Studies 1(1), 75-92.
Lin, C-H, & Warschauer, M. (2011). Integrative versus instrumental orientation among online language learners.
Linguagens e Diálogos 2(1), 58-86.
MacIntyre, P. D. (2007). Willingness to communicate in the second language: understanding the decision to speak
as a volitional process. The Modern Language Journal 91, 564-576.
MacIntyre, P. D., & Charos, C. (1996). Personality, attitudes, and affect as predictors of second language
communication. Journal of Language and Social Psychology 15, 3-26.
MacIntyre, P. D., Clément, R., Dӧrnyei, Z., & Noels, K., A. (1998). Conceptualizing willingness to communicate
in a L2: a situational model of L2 confidence and affiliation. The Modern Language Journal 82, 545-562.
MacIntyre, P. D., Baker, S. C., Clément, R., & Conrod, S. (2001). Willingness to communicate, social support,
and language-learning orientations of immersion students. Studies in Second Language Acquisition 23,
369-388.
Masgoret, A.-M. & Gardner, R. C. (2003). Attitudes, motivation and second language learning: a meta-analysis of
studies conducted by Gardner and associates. Language Learning 53(1), 123-163.
McCroskey, J. C. (1992). Reliability and validity of the willingness to communicate scale. Communication
Quarterly 40, 25-26.
McCroskey, J. C., & Baer, J. E. (1985). Willingness to communicate: the construct and its measurement. Paper
presented at the Annual convention of the Speech Communication Association, Denver, Colorado.
Oxford, R. L. (1990). Language learning strategies: what every teacher should know. Boston: Heinle & Heinle.
Oxford, R. L., & Shearin, J. (1994). Language learning motivation: Expanding the theoretical framework. Modern
Language Journal 78(1), 12-28.
Peng, J. E. (2007). Willingness to communicate in an L2 and integrative motivation among college students in an
intensive English language program in China. University of Sydney Papers in TESOL 2, 33-59.
Peng, J. E. & Woodrow, L. (2010). Willingness to communicate in English: a model in the Chinese EFL classroom
context. Language Learning 60(4). 834–876.
Skehan, P. (1989). Individual differences in second language learning. London: Edward Arnold.
Topalov, J., i Radić-Bojanić, B. (2011). Uticaj povoljnih i nepovoljnih stavova prema izvornoj i ciljnoj kulturi na
učenje stranog jezika. Pedagogija LXVI(1), 113-120.
Vuković-Vojnović, D., i Knežević, Lj. (2007). Ispitivanje motivacije u nastavi engleskog jezika struke. Primenjena
Yashima, T. (2002). Willingness to communicate in a second language: the Japanese EFL context. The Modern
Language Journal, 86(1), 54-66.
Zarrinabadi, N., & Abdi, R. (2011). Willingness to communicate and language learning orientations in Iranian EFL
context. International Education Studies, 4(4), 206-214.
Zajednički evropski okvir za žive jezike, http://www.coe.int/t/dg4/linguistic/Source/Framework_EN.pdf
<10.1.2015.>
CORRELATION BETWEEN WILLINGNESS TO WRITE IN ENGLISH AND ORIENTATIONS FOR

ENGLISH LANGUAGE LEARNING IN STUDENTS OF HUMANITIES AND STUDENTS OF SCIENCES
Summary
Using as the research instrument modified versions of questionnaires developed by MacIntyre et al. (2001), the
paper investigates the relationship between willingness to communicate in writing and language learning orienta-
tions in students of humanities and students of sciences. The aim of the study was to establish to what extent the
two groups of participants are willing to write inside and outside the classroom, to determine whether there is a dif-
ference in terms of orientations between the two groups of research participants and investigate if orientation cor-
relates with the students’ willingness to apply this productive skill. To this end, a 3-part questionnaire was admin-
istered to the research participants. The results obtained from the questionnaires show that students of humanities 223
are more willing to write both inside and outside the classroom than students of sciences. Regarding orientations
for learning English, no statistically significant differences were noted between the two groups of research partici-
pants: students of humanities do not prove to be more integratively oriented than students of sciences. In fact, job-
related orientation seems to be the most important type of orientation for all the research participants, regardless
of their professional orientation. Finally, the obtained results also show that there is a negative correlation between
the students’ willingness to write and their orientation for learning English, especially so in the case of students
of sciences. These results differ significantly from the results reported in some earlier studies (MacIntyre et al.
2001, Peng 2007, Zarrinabadi & Abdi 2011), where orientations and willingness to communicate were proven to
correlate strongly. This points to the need to focus future research on determining the factors which affect Serbian
students’ willingness to communicate in English.
Key words: willingness to communicate, language learning orientations, integrative and instrumental motivations,
writing inside and outside the classroom, ESP.
Sabina Halupka-Rešetar
Filozofski fakultet
halupka.resetar@ff.uns.ac.rs
Ljiljana Knežević
Prirodno-matematički fakultet
ljiljana.knezevic@dbe.uns.ac.rs
Prilog
Upitnik je anoniman i rezultati će biti upotrebljeni za procenu stavova prema učenju engleskog jezika na
univerzitetu. Molimo Vas da iskreno odgovorite na pitanja. Hvala.
Godina studija: ____________ Smer: ____________________ Pol: M Ž
Godine učenja engleskog jezika: _________
Lična procena znanja engleskog: odlično, solidno, loše (zaokružiti)
SPREMNOST ZA KOMUNIKACIJU NA ENGLESKOM JEZIKU UNUTAR

UČIONICE I IZVAN NJE
Ovim upitnikom želimo da ispitamo kako se osećate kada treba da govorite na engleskom jeziku u okviru učionice
i izvan nje. Uz svaku stavku upišite jedan od 5 brojeva koji označavaju sledeće:
1. Skoro nikad nisam spreman/na
2. Ponekad sam spreman/na
3. U polovini slučajeva sam spreman/na
4. Obično sam spreman/na
5. Skoro uvek sam spreman/na
Spremnost da pišem na engleskom jeziku u učionici:

1. Da napišem oglas za prodaju starog bicikla ______
2. Da opišem uputstva za moj omiljeni hobi ili igru ______
3. Da napišem izveštaj o mojoj omiljenoj životinji i njenim navikama ______
4. Da napišem priču ______
5. Da napišem pismo prijatelju ______
6. Da napišem novinski članak ______
7. Da odgovorim na pitanja iz nekog zabavnog kviza iz časopisa ______
8. Da napišem spisak stvari koje treba da uradim sutra ______
224 Spremnost da pišem na engleskom jeziku izvan učionice:
1. Da napišem oglas za prodaju starog bicikla ______
2. Da opišem uputstva za moj omiljeni hobi ili igru ______
3. Da napišem izveštaj o mojoj omiljenoj životinji i njenim navikama ______
4. Da napišem priču ______
5. Da napišem pismo prijatelju ______
6. Da napišem novinski članak ______
7. Da odgovorim na pitanja iz nekog zabavnog kviza iz časopisa ______
8. Da napišem spisak stvari koje treba da uradim sutra ______
ORIJENTACIJA KA UČENJU ENGLESKOG JEZIKA
Molimo Vas da označite u kojoj meri su sledeći razlozi za učenje engleskog jezika Vama lično važni. Izaberite
jednu od ponuđenih 6 mogućnosti i upišite odgovarajući broj uz svaku stavku:
1= U potpunosti se slažem
2= Uglavnom se slažem
3= Delimično se slažem
4= Delimično se ne slažem
5= Uglavnom se ne slažem
6= Uopšte se ne slažem
Učenje engleskog jezika mi je važno iz sledećih razloga:

1. Koristiće mi za dobijanje dobrog posla ____________
2. Voleo/la bih da putujem u Englesku ____________
3. Voleo/la bih da upoznam Engleze ____________
4. Pomoći će mi da bolje razumem Engleze i njihov način života ____________
5. Engleski će mi trebati za buduću karijeru ____________
6. Voleo/la bih da odem u SAD ____________

7. Želeo/la bih da se sprijateljim sa ljudima iz Engleske ____________
8. Pomoći će mi da budem uspešan/na u svom poslu ____________
9. Pomoći će mi da dobijem bolje plaćen posao ____________
10. Biću obrazovanija osoba ____________
11. Koristiće mi prilikom putovanja ____________
12. Omogućiće mi da se lakše sprijateljim sa ljudima sa engleskog govornog područja ______
13. Pomoćiće mi da se upoznam sa novim idejama i proširim vidike ____________
14. Voleo/la bih da putujem na englesko govorno područje ____________
15. Omogućiće mi da upoznam ljude sa engleskog govornog područja ____________
16. Pomoćiće mi da bolje upoznam samog/samu sebe ____________
17. Pomoći će mi da dobijem dobre ocene na fakultetu ____________
18. Pomoći će mi da kasnije dospem u bolje institucije ako nastavim školovanje ____________
19. Imaću bolje obrazovanje ____________
20. Dobiću bolju ocenu iz ovog predmeta ____________
225
V
ЈЕДНОЈЕЗИЧКА ИСТРАЖИВАЊА
Jelena P. Đorđević
ZNAČENJSKI ODNOSI U LEKSIČKO-SEMANTIČKOJ GRUPI

GLAGOLA SMEJANJA U ENGLESKOM JEZIKU
U radu se analiziraju engleski glagoli iz semantičkog polja smejanja koji se posmatraju kao leksičko-semantička
grupa. Cilj rada je da se odredi leksičko-semantička grupa glagola smejanja, da se analiziraju njihove semantičke
karakteristike, kao i paradigmatski odnosi unutar grupe. U teorijskom okviru izneti su najvažniji pogledi na pojam
semantičkog polja, kao i ključni pogledi na paradigmatske odnose unutar leksičko-semantičke grupe. Građa za
korpus glagola smejanja prikupljena je iz relevantnih rečnika i Britanskog nacionalnog korpusa. Iz rečnika i kor-
pusa su ekscerpirani glagoli, kolokacije i primeri upotrebe glagola.
Na osnovu analize zajedničkih komponenti značenja, u leksičko-semantičku grupu glagola smejanja svrstano je 16
leksema. U radu su iznete osnovne seme glagola laugh i seme nižeg ranga koje ilustruju polisemičnost glagola, a
i povezivanje glagola u analiziranoj grupi. Ustanovljeno je da su među značenjskim odnosima u ovoj grupi domi-
nantni odnosi sinonimije i troponimije.
Ključne reči: engleski glagoli smejanja, leksičko-semantička grupa, paradigmatski odnosi, sinonimija, troponimija
1. UVOD
Rad se bavi semantičkom analizom engleskih glagola koji se odnose na smejanje. Analiziraju se
semantičke karakteristike punoznačnih (leksičkih) glagola iz leksičko-semantičkog polja smejanja, a
koji se posmatraju kao leksičko-semantička grupa unutar semantičkog polja. To su glagoli smejanja: 229
laugh, cachinnate, cackle, chortle, chuck, chuckle, giggle, guffaw, ha-ha, haw-haw, roar, snicker, snig-
ger, split, tee-hee, titter. Istraživanje je usmereno na analizu paradigmatskih odnosa unutar ove leksičko-
semantičke grupe;
Interni cilj rada je semantička analiza engleskih glagola iz semantičkog polja smejanja. U okviru
ovog opšteg cilja postavljeno je nekoliko ciljeva: određivanje leksičko-semantičke grupe glagola smeja-
nja, analiza njihovih semantičkih karakteristika i analiza paradigmatskih odnosa unutar grupe. Eksterni
cilj može se ticati direktne i indirektne primene rezultata analize u leksikografiji i nastavi engleskog
jezika.
1.1. Korpus
Korpus nije sistematski ekscerpiran, već se pošlo od ideje o potencijalnim članovima datog se-
mantičkog polja pa se preko leksikografskih definicija i sinonima dalje proširivao. Prilikom prikupljanja
građe za korpus glagola smejanja krenulo se od Rečnika sinonima i antonima (Oxford Dictionary of
Synonyms and Antonyms), kao i od Rožeovog tezaurusa engleskih reči i fraza (Roget’s Thesaurus of
English Words and Phrases). Polazeći od navedenih rečnika, glagoli su ekscerpirani iz jednojezičnih
opisnih rečnika, i to: iz Oksfordskog rečnika engleskog jezika (Oxford English Dictionary - OED),
Vebsterovog novog univerzalnog rečnika engleskog jezika (Webster’s New Universal Dictionary of
the English Language), Rečnika frazalnih glagola (Oxford Phrasal Verbs), Rečnika slenga (Cassell’s
Dictionary of Slang), Rečnika kolokacija (Oxford Collocations), kao i Rečnika idioma (Oxford Idioms).
Primeri su, pored rečnika, ekscerpirani i iz Britanskog nacionalnog korpusa (British National Corpus -
BNC). Iz rečnika i iz korpusa su ekscerpirani glagoli, kolokacije i primeri upotrebe glagola.
U leksičko semantičku grupu glagola smejanja svrstani su glagoli koji sa stožernom leksemom
laugh dele zajedničku semu ekspresije emocija i stavova, koja pokazuje da te lekseme pripadaju istoj
kategorijalnoj grupi i jednom semantičkom polju.
Na taj način izdvojeno je 16 leksema koje su predmet analize u ovom radu. Korpus primera
njihove upotrebe čine primeri koji su navedeni u Oksfordskom rečniku engleskog jezika, Oksfordskog
rečniku kolokacija i primeri koji su navođenjem svih oblika glagola ekstrahovani iz Britanskog naci-
onalnog korpusa (u radu je navedeno 49 rečenica koje ilustruju kontekstualnu upotrebu značenjskih
komponenti glagola).
Korpus je ekscerpiran iz jednojezičnih opisnih rečnika zbog činjenice da se u njima nalaze opisi
pojmova koji su imenovani datim leksemama. U pomenutim opisima daje se zbir značenjskih obeležja
koja su karakteristična za dati pojam, a to istraživaču omogućuje da izdvoji primarne i sekundarne seme,
odnosno različite komponente značenja. Izdvajanju komponenti značenja pomažu i sinonimski nizovi
koji se često daju u opisnim rečnicima.
2. POJAM NEVERBALNE EKSPRESIJE
Pored jezičke sposobnosti, koja čoveku služi za opštenje sa drugim ljudima, značajan deo iz-
ražavanja, karakterističnog samo za čoveka, predstavljaju i sredstva neverbalne ekspresije. Najbitnija
sredstva neverbalne ekspresije su: smeh, plač, izraz lica, držanje tela i slično. Ljudi prepoznaju poruke
koje se upućuju neverbalnim sredstavima, ali o njima i jezikom komuniciraju. A to znači da ih jezičkim
sredstvima imenuju, odnosno da u leksikonu svakog jezika postoje uža semantička polja (leksički sku-
povi) kojima se imenuje neverbalna ekspresija (u srpskom na primer: smejati se..., plakati..., mrštiti se,
skretati pogled..., isprsiti se, poguriti se, slegati ramenima...), ali i šira semantička polja sa značenjem
izazivanja neverbalne ekspresije (zasmejavati..., rasplakati...). Neverbalna ekspresija je jedno od ljud-
skih komunikativnih sredstava i često je simultana sa verbalnom komunikacijom. Navedena simultanost
230 u jeziku je naročito uočljiva u verbalnoj ekspresiji emocija. Tako sagovornici prepoznaju govornikovu
ekspresiju radosti na osnovu elemenata smeha koji čuju u govoru radosne osobe.
U eksperimentu u kome je od slušalaca traženo da prepoznaju tip emocije u govornim stimulusi-
ma i da se izjasne na osnovu čega prepoznaju pojedine emocije, slušaoci su prepoznavali radost i tvrdili
da kod govornika postoji elemenat smeha u govornoj produkciji, odnosno davali su iskaze tipa: čuje se
prizvuk smeha, dok govori zamišljam mu osmeh na licu, ivica smeha...(Jovičić et al. 2004: 52).
2.1 Smeh
U rečnicima se smeh obično definiše kao: izražavanje, pokazivanje dobrog raspoloženja, zado-
voljstva ili sličnih osećanja isprekidanim karakterističnim zvukovima, praćenim obično kratkim i izra-
zitim pokretima usana, lica, očiju i slično.
Smeh je urođeno sredstvo neverbalne čovekove komunikacije o čemu svedoči činjenica da se svi
ljudi na svetu smeju nezavisno od toga kojim jezikom govore. Smeh kao komunikativna (dakle druš-
tvena) interakcija javlja se kod dece pre govorne interakcije. To je prva faza koja se pominje kao faza
smeha i gukanja u razmatranju usvajanja jezika (Kristal 1996: 236). Iz definicije se vidi da je to izraža-
vanje podstaknuto emotivnim doživljajima pa ga neki autori smatraju nesvesnom reakcijom, što smeh u
priličnoj meri i jeste, ali s druge strane smeh je nedvosmisleno i društvena pojava što ga čini pojavom u
sferi svesti i moguće samokontrole.
Da se smeh ipak može kontrolisati, svedočanstvo su i različite kulturološke pojave koje se odnose
na samu ekspresiju smeha – a te pojave mogu se uočiti u lingvističkim sredstvima kojima se ova pojava
imenuje u različitim jezicima. Vježbicka, na osnovu kulturološkog stava prema ispoljavanju smeha,
navodi da se iz perspektive ruske kulture od ljudi ponekad očekuje da se smeju glasno i bez suzdržava-
nja, iz čiste sreće. Odnosno, da se smeju bez pokušaja da kontrolišu telesni izraz svojih dobrih osećanja
ZNAČENJSKI ODNOSI U LEKSIČKO-SEMANTIČKOJ GRUPI GLAGOLA SMEJANJA U ENGLESKOM ...
(kao što je: drmusanje, padanje, ljuljanje itd). Navodi da ponašanje ovog tipa nije samo kao društveno
prihvatljivo, nego se čak u određenim situacijama i očekuje. Analizom tipa engleskih i ruskih glagola
smejanja ona ističe da sam tip glagolskih leksema navodi na pretpostavku da se norma u engleskom
govornom području i očekivanja u odnosu na smeh znatno razlikuju od ruskih (Wierzbicka 1999: 219-
222).
Izražavanje smehom ima dva bitna aspekta. Aspekt glasovnog kvaliteta (dakle akustičkog, odno-
sno auditivnog za slušaoce) i motorički aspekt, odnosno aspekt facijalnih pokreta (vizuelni aspekt za
učesnike u komunikaciji). Iako je fenomen smeha izraz pozitivnih emocija i dobrog raspoloženja, on
može biti i često jeste sredstvo u izražavanju negativnih emocija (i stavova) prema sagovorniku ili temi
komunikacije. Rečeno je da je smeh karakterističan za ljudsku vrstu i da je najčešće neverbalno sredstvo
komunikacije, međutim kao elemenat kvaliteta glasa (na primer u verbalnoj ekspresiji radosti) zalazi i
u sferu verbalne komunikacije, kao što u sferu verbalne komunikacije zalazi i specifična leksika i druga
jezička sredstva (obrti, igra rečima, frazeologizmi i slično) koji služe govorniku da izazove smeh kod
sagovornika.
Stjuart ističe da društvena priroda smeha pomaže da pojedinac nađe svoje mesto u grupi. Ljudi
imaju tendenciju da se smeju zato što se neko drugi smeje, da bi zadržali lojalnost ili da bi bili prihvaćeni
u komunikaciji. Kroz smeh se može izraziti čitav niz različitih emocija, od pozitivnih ka negativnim.
Smeh ima svoju tamnu stranu kada se koristiti za podsmeh ili izvrgavanje ruglu, da se situacija u razgo-
voru preokrene, da sagovorniku bude neprijatno, da se izazove problematična situacija. Smeh može da
pokaže nervozu, stid, može da da oduška od straha ili bede, da izrazi razumevanje tuđe nesreće. Smeh
može takođe da se koristi da se govornik prekine da bi se njegove reči ponovo interpretirale ili da se
suprotstave mišljenja. Smeh sa druge, pozitivnije strane, može u razgovoru da se pojavi kao podrška
govorniku ili pozitivan odgovor. Može se koristiti da se sagovornik zadirkuje da se pokaže intimnost ili
da se interakcija oseti kao igra (Stewart 1995: link).
Pošto je smeh bitno sredstvo izražavanja čovekovih emocija, prihvata se sam po sebi, kao što se i
emocije prihvataju same po sebi. Ako zamislimo situaciju komunikacije u dužem periodu bez elemenata
231
smeha, onda bi se o velikom značaju smeha u ljudskom životu moglo govoriti kao o nečemu bez čega
čovek ne može funkcionisati!
3. TEORIJSKI OKVIR
3.1 Semantičko polje
Pošto je za temu ovoga rada odabran skup reči iste vrste koji je povezan zajedničkom semom
smeha, potrebno je razjasniti termin semantičko polje. U literaturi postoji više različitih termina kojima
se imenuju skupovi reči povezani zajedničkom semom. Kada se krene u analizu značenjskih komponen-
ti ovako povezanih leksema, jasno je zašto postoji ovakva raznolikost. Naime, polisemičnost leksema
onemogućava potpuno razgraničenje semantičkih polja jer neke lekseme svojim različitim značenjskim
komponentama prelaze u druga semantička polja.
U Enciklopedijskom rečniku moderne lingvistike navedeno je da se teorija o semantičkom polju
kao pravac počela razvijati tokom tridesetih godina dvadesetog veka - glavni predstavnici: Porcig (Por-
zig), Trir (Trier). Ova teorija je pošla od gledišta da rečnik nekog jezika nije naprosto popis međusobno
nezavisnih jedinica (kao što bi moglo izgledati na osnovu odrednica u štampanom rečniku) nego je
organizovan u oblasti, ili polja, u okviru kojih se reči međusobno definišu i povezuju na razne načine
(Kristal 1988: 232).
Kritički osvrt na teoriju semantičkog polja susreće se kod Lajonsa (Lyons 1978: 250-270). Ra-
spravljajući teoriju polja semantičara Trira (Trier) i Porciga (Porzig) i njihovih pristalica i oponenata,
Lajons kaže da je, iako nejasno formulisana, teorija polja dokazala svoju vrednost kao generalni vodič
za istraživanje deskriptivne semantike u proteklim godinama. Ona je svakako poboljšala razumevanje
načina na koji su lekseme nekog jezika povezane po smislu. Isticati činjenicu da nije bila, i da možda ne
može biti formalizovana, bila bi opravdana kritika da je postojala neka alternativna teorija ove strukture
vokabulara koja je formalizovana i koja je testirana empirijskim dokazima (Lyons 1978: 267-268).
Lajons uvodi termin leksičko polje koji je uži od termina semantičko polje. Kaže da se za lekseme
i druge jedinice koje imaju semantičke odnose, paradigmatske ili sintagmatske, u okviru datog jezičkog
sistema može reći da pripadaju ili da su članovi istog semantičkog polja. A polje čiji su članovi lekseme
je leksičko polje. Leksičko polje je stoga paradigmatski i sintagmatski strukturisan podskup vokabula-
ra (Lyons 1978: 268). Lajons se ne slaže sa tvrdnjom teorije polja da su vokabular i svako od polja u
vokabularu zatvoreni skupovi leksema, on ostavlja mogućnost da su oni ili otvoreni ili neograničeni.
Takođe ističe dve teorijske i metodološke postavke koje su se pojavile i oko kojih postoji prilično široko
slaganje. Prva je neophodnost uzimanja u obzir konteksta u kome se reči pojavljuju, a druga je nemo-
gućnost proučavanja vokabulara nekog jezika nezavisno od njegove gramatičke strukture (Lyons 1978:
269). Lajons tvrdi da je smisao lekseme konceptualna oblast u okviru konceptualnog polja, a bilo koja
konceptualna oblast koja se asocira sa leksemom, kao njen smisao, je koncept (Lyions 1978: 254).
O semantičkom polju i odnosima jedinica u semantičkom polju raspravlja i Palmer, koji tvrdi da
jedinice u semantičkom polju nemaju neki prirodni red kada je u pitanju značenje (Palmer 1993: 70).
Tvrdi da je teorija polja povezana sa paradigmatskim odnosima, ali i sa sintagmatskim (Palmer 1993:
75-76).
Kruz podržava tvrdnju, koju je izneo Has (Haas 1964) da semantičko polje ima “žarišnu oblast“
koja sadrži najnormalnije kontekste neke reči i najnormalnije zamene u ovim kontekstima. Tvrdi da
“žarišna“ oblast baca senku postepeno na nedetirminisanu periferiju. Takođe podržava Firtovu (Firth)
teoriju da značenje neke reči (na određenom nivou) može biti poznato na osnovu društva u kome se ta
reč nalazi (Cruse 2001: 21).
Hlebec se opredeljuje za termin leksičko polje, a ističe da ne postoje jasno definisana leksička
polja i da je pitanje arbitrarnosti gde će biti povučena demarkaciona linija između dva leksička polja
(Hlebec 2007: 68).
232
Istraživači u okviru leksičke semantike su nerado prihvatali termin semantičko polje zbog oči-
glednog nepostojanja čvrstih okvira za njegovo definisanje. Ovaj problem prevazilazili su na razne
načine; za istraživane konceptualno povezanih leksema u okviru polja su predlagali druge termine i za
potrebe istraživanja definisali šta se podrazumeva pod predloženim terminom. Tako se iznosi trideset
jedno određenje semantičkog polja raznih autora (Dragićević 1996: 98).
Za potrebe ovog rada, da bi se definisao termin za skup leksema odabranih za semantičku analizu,
prihvaćena je terminologija koju predlaže R. Dragićević, odnosno prihvaćen je termin semantička grupa
(leksičko-semantička grupa). U toj definiciji semantičko polje podrazumeva kompletan sistemski deo
asocijativnog polja. U semantičkom smislu, polje čine lekseme koje imenuju pojmove sa istom opštom
pojmovnom vrednošću i derivati tih leksema. U gramatičkom smislu to su reči koje pripadaju različitim
ili istim gramatičkim vrstama i koje imaju različitu ili istu tvorbenu osnovu. Semantička grupa (leksič-
ko-semantička grupa) je deo semantičkog polja. U semantičku grupu ulaze reči koje u semantičkom
smislu objedinjuje ista arhisema, a u gramatičkom smislu, to su reči koje pripadaju istoj gramatičkoj
vrsti i koje imaju različitu ili istu tvorbenu osnovu (Dragićević 1996: 99). Odnos determinacije (speci-
fikacije) podrazumeva semantičku zavisnost jedne lekseme ili grupe leksema prema drugoj leksemi ili
leksičkoj grupi. Za odnos determinacije ilustrativan je sinonimski red. Članovi sinonimskog reda saod-
nose se (i zavise) od dominante niza koja je takođe jedna od članica grupe (Dragićević 1996: 99-100).
Kao primer sinonimskog reda mogu poslužiti engleski glagoli smejanja u užem smislu. Glagol
laugh ne podrazumeva druge članice reda, a svi ostali glagoli smejanja podrazumevaju postojanje gla-
gola laugh. Svi ostali glagoli (kao: cachinnate, cackle, chuck, chuckle, chortle, guffaw, ha-ha, haw-haw,
giggle, snicker, snigger, roar, split, titter, tee-hee) mogu se definisati preko glagola laugh, tako da on
predstavlja (pored toga što sve glagole povezuje zajednička sema-arhisema) koheziono jezgro, domi-
nantu ili stožer leksičko-semantičke grupe.
Članove sinonimskog niza osim zajedničke arhiseme povezuje i mnoštvo zajedničkih sema nižeg
ranga. Dominantna leksema je i sama član semantičke grupe, ali i njeno koheziono jezgro, jer se nijedan
od preostalih članova ne može značenjski odrediti bez saodnošenja sa dominantnom rečju (Dragićević
1996: 103). Dakle, u podeli semantičkih skupova prema kohezionom centru, predloženi skup engleskih
glagola smejanja predstavlja „leksičko-semantički skup sa zajedničkom semom i dominantom“ (Dragi-
ćević 1996: 104).
U ovom radu se upotrebljava termin arhisema (zajednička sema, osnovna sema, nadređena sema)
kojim se imenuje ista pojmovna vrednost u okviru leksičko-semantičke grupe. Elementi od kojih se
sastoji arhisema označeni su terminom sema (sema nižeg ranga).
3.2. Značenjski odnosi u semantičkoj grupi reči
Pošto je prihvaćen termin leksičko-semantička grupa za lekseme engleskih glagola smejanja, po-
trebno je određenje prema pojmovima značenjskih odnosa unutar predložene semantičke grupe. Među
terminima koji su vezani za značenjske odnose u leksičko-semantičkoj grupi bitni su: polisemija, odnosi
smisla - hiponimija i sinonimija, troponimija, kolokacije i semantički parametri.
3.2.1 Polisemija
Polisemija je semantički odnos vezan za jednu leksemu, ali polisemičnost svake pojedinačne lek-
seme omogućuje njeno semantičko svrstavanje u semantičke grupe preko drugog tipa odnosa, pa će ovaj
semantički pojam ipak biti razmatran u okviru ovog potpoglavlja. Jedan broj engleskih glagola smejanja
(cackle, roar, split, chuck...) u ovom radu svrstan je u istu semantičku grupu prema delu sadržaja koji
se odnosi na smejanje, iako drugi elementi sadržaja pripadaju drugim značenjskim poljima. Drugim
značenjima, prema Bet Levin, (vremenski uslovi, oglašavanje životinja, deljenje, bacanje) pripadaju ovi
glagoli (Levin,1993), koji su upotrebljeni u sledećim primerima1:
1. The wind roared in as she opened the front door, lifting the filthy curtains and blowing the pa- 233
rish magazine into a corner.
2. Lions roar to halt the Hammers.
3. None of the partners here is actually entitled to a salary; in theory we split the profits in accor-
dance with a formula that we fix annually.
4. Malcolm just used to screw them up and chuck them in the bin.
Semantičari u raspravljanju pitanja polisemičnosti reči, odnosno u raspravljanju pojave „moguć-
nosti jedne reči da zadobije različite sadržaje“ (Škiljan 1980: 123), uvek otvaraju i pitanje odnosa poli-
semije i homonimije. Tako, Lič iznosi da je polisemija pojava da su smislovi reči istog oblika u nekom
odnosu za razliku od homonimije gde to nije slučaj. Odnos među rečima može biti dvojak: istorijski i
psihološki. Ova dva odnosa se ne moraju obavezno podudarati. Dva značenja su istorijski povezana
ako izvor može da se pronađe ili ako jedno značenje može da bude izvedeno iz drugog. Dva značenja
mogu da budu psihološki povezana ako savremeni govornici određenog jezika osećaju intuitivno da su
značenja povezana i stoga imaju tendenciju da pretpostave da su to različite upotrebe iste reči. Istorijski
povezana značenja ne moraju uvek da budu povezana psihološki i suprotno: postoje slučajevi oblika
koji nisu istorijski povezani, ali se oseća da su oni povezani psihološki (Leech 1974: 228). Često ljudi
vide metaforičku povezanost među rečima i u skladu s tim prilagođavaju svoje razumevanje tih reči.
Sa istorijske tačke gledišta homonimija je rezultat slučajne konvergencije formi, a ponekad ona postaje
ponovo interpretirana u kontekstu savremenog jezika kao slučaj polisemije (Leech 1974: 229). Lič tvrdi
da su dva leksička značenja „psihološki povezana“ ako je govornik nekog jezika u stanju da postulira
povezanost među rečima uz pomoć leksičkih pravila, na primer pravilom metaforičkog prenosa (Leech
1
Većina primera koji služe kao ilustracije u ovom radu ekscerpirania je iz BNC, a manji broj primera uzet je iz opisnih
jednojezičnih rečnika (OED, Webster’s Dictionary, Oxford Collocations). Primeri iz rečnika korišćeni su u slučajevima u
kojima nije postojao odgovarajući primer u BNC.
1974: 229). Polisemiju definiše kao postojanje više od jedne semantičke specifikacije za istu leksičku
jedinicu, a homonimiju kao postojanje više od jedne morfološke specifikacije koja deli istu fonološku
i grafičku formu (Leech 1974: 230). I Lajons navodi bliskost između homonimije i polisemije ističući
jezičko osećanje izvornih govornika kao bitan kriterijum razgraničenja, a naročito metaforičku kreativ-
nost (Lyons 1995: 58-59).
Hlebec ističe da je polisemija zasnovana na figurativnom značenju. Često postoji centralno zna-
čenje i određen broj figurativnih značenja koja su sekundarna; naglašava da su sve sekundarne sememe
izdanci centralne sememe, a da se polisemična značenja mogu pojavljivati u nizovima (Hlebec 2007:
13-14).
3.2.2 Sinonimija
Centralni značenjski odnos u semantičkoj grupi reči je sinonimija (centralna je i u semantičkoj
grupi engleskih glagola smejanja). U opisnim rečnicima se reči iz navedene grupe objašnjavaju (pored
opisa polisemičnih značenja) i sinonimskim nizovima, a ponekad se određeno značenje objašnjava samo
preko sinonima. Pitanje sinonimije u jeziku obrnuto je proporcionalno jednom od bitnih svojstava jezi-
ka, a to je njegova sistemska ekonomičnost.
Prema Lajonsu sinonimi su izrazi sa istim značenjem. On podvlači da je identičnost, a ne slič-
nost značenja kriterijum za sinonimiju, dok su bliski sinonimi izrazi koji su manje ili više slični, ali ne
identični u značenju. U ovom aspektu mnogi od izraza koji su navedeni kao sinonimi u rečnicima su u
stvari bliski sinonimi (Lyons 1995: 60). Naglašava da blisku sinonimiju ne treba mešati sa parcijalnom
sinonimijom. Parcijalni sinonimi ispunjavaju kriterijume identičnog značenja, ali iz različitih razloga
ne uspevaju da ispune uslove apsolutne sinonimije (Lyons 1995: 60). Dalje navodi da je apsolutna
sinonimija ekstremno retka kao odnos između leksema u prirodnim jezicima. Naglašava da nije retka
između leksički složenih izraza. Prema Lajonsu dva i više izraza su apsolutni sinonimi ako ispunjavaju
sledeća tri uslova: 1. sva njihova značenja su identična, 2. ako su sinonimi u svim kontekstima, 3. ako
su semantički ekvivalentni (tj. njihovo značenje ili njihova značenja su identična) u svim dimenzijama
234
značenja: deskriptivnim i nedeskriptivnim. Pod deskriptivnom sinonimijom podrazumeva se mogućnost
zamene u propozicijama na istim mestima (Lyons 1995: 63).
Palmer pokušava da razreši pitanje sinonimije tvrdnjom da je ona u stvari simetrična hiponimija
(Palmer 1993: 88). I sam naglašava da ovo ne rešava mnoge probleme s kojima se moraju suočiti istraži-
vači u oblasti leksičke semantike. Navodi pet načina na koji se sinonimi mogu razlikovati: 1. pripadnost
različitim dijalektima istog jezika, 2. pripadnost različitim stilovima, 3. pripadnost emotivnom značenju,
4. pripadnost referencijalnom značenju, 5. pripadnost jednoj ili drugoj kolokacionoj restrikciji. Ističe da
je supstitucija sinonima u svim kontekstima nemoguća. Predlaže antonimsko kontrastiranje kao jedan
od načina testiranja sinonimije. Naročito naglašava da je labav smisao sinonimije koji se koristi u lek-
sikografiji (Palmer 1993: 89-91).
Sinonimija je odnos koji postoji između različitih reči koje imaju isto ili skoro isto značenje.
Većina slučajeva ne predstavlja apsolutnu sinonimiju (punu ili potpunu sinonimiju) nego blisku ili kon-
stekstualnu sinonimiju (Hlebec 2007: 64).
Kruz naglašava da postoji značajan stepen arbitrarnosti u gramatici. Da je to tako pokazuju ele-
mentarna razmatranja očiglednih sintaksičkih razlika među bliskim sinonimima - jedan može zahtevati
objekat, a drugi ne (Cruse 2004: 296-298).
Gortan-Premk ističe da je leksikografska definicija tipična za velike opisne rečnike i da ona sadrži
opisni i sinonimski deo. Njena je funkcija direktno semantičko određenje pojma označenog leksemom
odrednicom, i to određenje u leksičkom sistemu jezika kome ona pripada; i upravo stoga opisni deo
sadrži, ili bi trebalo da sadrži, semantičke komponente bitne i za celu polisemičnu strukturu reči i za
ceo paradigmatski red kome reč pripada. Sinonimski deo u ovom slučaju ima funkciju indirektnog
upućivanja na značenje, posrednog određenja preko semantičkog sadržaja reči sinonima (Gortan-Premk
1983: 47).
Prilikom prikupljanja građe za ovaj rad iz opisnih rečnika potvrđena je labavost smisla sinonima
u leksikografiji. Naime, u različitim rečnicima navode se različiti sinonimi u sklopu leksikografske
definicije određenog glagola. Za izbor navedenih sinonima odlučujuće su pojedine, najčešće centralne,
komponente značenja.
3.2.3 Troponimija – glagolska hiponimija

Pošto je za engleske glagole smejanja prihvaćen termin leksičko-semantička grupa koju okuplja
zajednička sema i dominantna leksema, uslovno se dominantna leksema može posmatrati i kao nadre-
đena, odnosno neka vrsta hiperonima. Elemenata hiponimije (značenjskog odnosa svrstavanja leksema
u podređene i nadređene klase) ima u sinonimskim nizovima. I Palmer tvrdi da je sinonimija simetrična
hiponimija (Palmer 1993: 88). Kruz naglašava da je jedan od najvažnijih tipova paradigmatskih struktu-
ra u leksikonu hijerarhija grananja. Dati tip hijerarhije može biti karakterisan na dva tipa odnosa. Odnos
dominacije i odnos diferencijacije. U dobro formiranoj hijerarhiji ova dva odnosa su konstantna kroz
čitavu strukturu (Cruse 2004; 175).
Kruz takođe ukazuje na činjenicu da glagoli pokazuju hijerarhijsku strukturu u ograničenijem
smislu nego imenice, međutim kako je hiponimija među glagolima veoma uobičajena, pojavljuje se
takođe i odnos koji je sličan imeničkoj taksonomiji. Taj odnos se prepoznaje sredstvima okvirnog testa
iksovanje na način ipsilovanja. To pravi jasnu razliku između glagolskih hiponima na način koji je veo-
ma sličan načinu x je vrsta y koji se pojavljuje kod imenica. Tako su, na primer, travel i walk, hiponimi
od move (u smislu „pomerati se“), taksonimi glagola move bili bi walk, run, crawl, fly, hop, swim (Cruse
2001: 139).
U semantičkoj literaturi se za organizacioni odnos smisla, koji bi u imeničkom sistemu odgovarao
taksonomiji, u glagolskom sistemu koristi termin troponimija - odnos načina. C. Felbaum troponimiju
ilustruje primerima različitih načina na koje se može vršiti radnja nadređenog pojma: mucati, šaputati,
vikati, brbljati kao troponimi od govoriti. Istovremeno ističe da su značenja troponima nepredvidiva u
zavisnosti od semantičkog domena. Smatra da je ovaj odnos dominantan u organizaciji glagolskog lek-
235
sičkog sistema u engleskom jeziku (Fellbaum 2002: 54).
I prilikom analize engleskih glagola smejanja uočava se da veliki broj leksema ilustruje način
na koji se može odvijati ova neverbalna aktivnost imenovana nadređenim glagolom laugh: cachinnate,
chuck, chuckle, chortle, guffaw, ha-ha, haw-haw, giggle, snicker, snigger, titter, tee-hee. Nadređena je
u ovoj komponenti značenja prema načinu i glagolima kojima je smeh samo jedna od sema, kao što su:
cackle, roar, split.
3.2.4 Kolokacije i semantički parametri

U semantičkoj analizi engleskih glagola smejanja u razmatranju njihovih paradigmatskih odnosa
delimično se primenjivala kolokaciona analiza u izdvajanju značenjskih parametara. Značenjski para-
metri se u ovom slučaju odnose na seme u okviru polisemičnosti glagola.
Kolokacioni pristup značenju prvi put je primenjen u Londonskoj školi čiji je glavni predstavnik
Firt (J. R. Firth), a uključeni su Halidej (Halliday), Mekintoš (McIntosh), Sinkler (Sinclair). Kolokacio-
na analiza podrazumeva izdvajanje sema navođenjem lista kolokacija i izvođenje definicija stavljanjem
sema u niz koji ima svoje značenje (Hlebec 2007: 38). Kolokacija je dozvoljena između najčešće dve
lekseme u okviru neke gramatičke strukture. Kolokabilnost je mogućnost (ili u strožem smislu) op-
šteprihvaćena tendencija dveju ili više reči da se zajedno pojavljuju u tekstu. Ta tendencija zavisi od
semantičkog sadržaja leksema koje učestvuju u kolokaciji (Hlebec 2007: 69).
Pojmom kolokacija označava se samo jedan vid sintagmatskih odnosa, onaj koji reguliše odnose
susednih ili bliskih leksema u gramatičnom nizu reči (Riđanović 1988: 314). Veoma čvrsta kolokacija
karakteristična je za idiome (Riđanović 1988: 318). U semantičkoj analizi parametara značenja dragoce-
ne mogu biti kolokacione restrikcije. Palmer navodi tri vrste kolokacionih restrikcija - prva se zasniva na
tome da značenje jedinice nije moguće (green cow), druga je zasnovana na nizu – jedna reč može da se
koristi sa čitavim skupom reči koje imaju zajedničke semantičke osobine – nemogućnost pojavljivanja
(The rhododendron passed away; pretty boy), neke restrikcije su kolokacione u najstrožem smislu ne
uključujući ni značenje ni niz, na primer: rancid butter, rancid bacon, a sa druge strane navedeni pridev
ne može se koristiti uz cheese i milk (Palmer 1993: 79).
Značenjski parametri mogu se i u ovom radu, na primer u slučaju stožerne lekseme laugh određi-
vati na osnovu kolokacija. Tako na parametar načina ove aktivnosti upućuju kolokacije, kao: gently, li-
ghtly, softly, heartily, easily, freely, openly, outright, cheerfully, delightedly, exictedly, happily, politely...
(o semama nižeg ranga ovoga tipa biće reči u analitičkom delu rada).
4. ANALIZA
4.1 Kriterijumi za formiranje korpusa
Prilikom prikupljanja korpusa engleskih glagola smejanja za potrebe ovog rada, pokazalo se da
nije nimalo jednostavno utvrditi kriterijum za svrstavanje glagola u semantičko polje, odnosno u lek-
sičko-semantičku grupu glagola smejanja. Kompleksnost fenomena aktivnosti kojima se imenuje smeh
kao ekspresija, kao i emotivna i stavovska komponenta ove ekspresije dovode do izrazite antonimske
podvojenosti pojedinih komponenti značenja iste lekseme pa je u ovom domenu bilo donekle nejasno
da li značenjska komponenta negativnog stava tipa raznih varijanti podsmeha spada u ovu grupu. Drugi
tip teškoće prilikom formiranja korpusa predstavljala je različita frekventnost glagola, odnosno analiza
iz ugla savremene upotrebe i arhaičnosti. Ova teškoća prevaziđena je tako što su svi pronađeni glagoli
smejanja uvršteni u korpus ukoliko u deskriptivnim rečnicima, iz kojih je korpus ekscerpiran, nije bilo
posebno naznačeno da je značenjska komponenta smejanja arhaična (nezavisno od frekventnosti).
4.2 Glagoli smejanja

236
Za sve glagole koji označavaju aktivnost smejanja generička leksema je glagol laugh u značenju
aktivnosti smeha. Svi se nalaze u odnosu troponimije prema glavnoj leksemi. U opisnim rečnicima su
data značenja preko vrste ili načina smejanja. Ne pripadaju istom tipu i nemaju iste bliske sinonime.
Neki od njih imaju smeh kao glavnu semu i pripadaju užoj leksičko-semantičkoj grupi glagola smejanja,
a neki samo svojom komponentom značenja smejanja pripadaju ovoj grupi, a ostalim komponentama
značenja pripadaju drugim leksičko-semantičkim grupama.
Leksičko-semantička grupa glagola smejanja koja po osnovnoj semi (arhisemi) ekspresije emo-
cija i stavova ima jednu stožernu (prototipičnu) leksemu prema kriterijumu percepcije učesnika u ko-
munikativnoj interakciji. To je glagol laugh koji se percipira i auditivno i vizuelno jer se ova aktivnost
izražava i glasovno (odnosno zvučno) i facijalno. U ovu grupu, pored dominantnog glagola laugh, spa-
daju: cachinnate, cackle, chortle, chuck, chuckle, giggle, guffaw, ha-ha, haw-haw, roar, snicker, snigger,
split, tee-hee, titter.
4.2.1 Glagol laugh

Ovaj glagol predstavlja dominantu u leksičko-semantičkoj grupi engleskih glagola smejanja. Do-
minanta je zbog toga što, pored osnovne seme (arhiseme), sadrži i čitav niz sema nižeg ranga koje
deli sa članovima svoje leksičko-semantičke grupe. Glagol laugh, kao prototipičan član grupe glagola
neverbalne glasovne i facijalne ekspresije emocija i stavova, koristi se u rečnicima za opis značenja
podređenih glagola iz grupe koja je u ovom radu nazvana grupom laugh.
Iz definicija u opisnim rečnicima, kao i na osnovu kolokacija koje se kombinuju sa ovim glago-
lom, proističe da postoje tri ključne seme glagola laugh, koje simultano postoje u njegovom značenju.
Osnovna sema je izražavanje emocija i stavova neverbalnom glasovnom i facijalnom ekspresijom ‘to
laugh’. Ovu arhisemu može ilustrovati sledeći primer:
5. We get the papers in the dressing room on Mondays and we just laugh when we read them.
I sema izražavanje emocija i stavova specifičnim načinom verbalne ekspresije ‘to say in a lau-
ghing manner, to say while laughing, to express with laughter’ (izgovoriti smejući se, istovremeno go-
voriti i smejati se, izraziti smehom), sadrži se u osnovnom značenju ovoga glagola, a ilustruju je primeri
upotrebe tipa:
6. I say while laughing, No thank you.
7. She told us her story while she was almost laughing.
I komponenta značenja izazivanje smeha ‘laughing to create an effect that causes laughter’ (sme-
jati se da bi se stvorio efekat koji izaziva smeh) sadrži se u osnovnom značenju ovoga glagola, koju
ilustruju sledeći primeri upotrebe:
8. But the wish to make fun and see her laugh, laugh with her, was too tempting.
9. Take laughing: I have only to titter and, in seconds, the Monster also is rocking with pretend
laughter.
Na osnovu navedenih sema (druge dve se uslovno mogu nazvati nadređenim semama u svojoj
vrsti) ovoga glagola i formiran je korpus engleskih glagola smejanja u ovom radu.
U značenju glagola laugh sadrži se niz parametara značenja u okviru kojih se može identifikovati
veliki broj sema nižeg ranga. U značenju nadređene seme izražavanja emocija i stavova neverbalnom
glasovnom i facijalnom ekspresijom, na osnovu rečničkih definicija i na osnovu najčešćih kolokacija
može se izdvojiti u okviru parametra načina više sema nižeg ranga.
Jedna od ključnih sema nižeg ranga je način izražavanja pozitivnih emocija (pozitivnih emotiv-
nih stanja). Ovu semu izdvajaju definicije u opisnim rečnicima tipa: ‘to feel an emotion (happiness,
enjoyment); to make sounds and to show facial expression and body movements that are characterised
for expressing happiness, pleasure; to feel or show happiness, pleasure, to be happy, to look happy,
satisfied, comfortable, lively or brillliant’ (osećati emociju ‘sreću, zadovoljstvo’; produkovati zvuke
ipokazati facijalnu ekspresiju i pokrete tela koji su karakteristični za izražavanje sreće, zadovoljstva;
osećati ili pokazivati sreću, zadovoljstvo, biti srećan, izgledati srećno, zadovoljno, opušteno, živahno ili
237
isijavati sreću). Značenjsku komponentu načina izražavanja pozitivnih emocija (pozitivnih emotivnih
stanja) naročito podržavaju sledeće kolokacije: lightly, heartily, easily, freely, openly, outright, cheer-
fully, delightedly, exictedly, happily. Ova sema se može ilustrovati i sledećim primerom upotrebe glagola
laugh:
10. When I offer you champagne you laugh in a way that only you have, like a stream all at once
a delighted cascade into this deep swirling pool of warm humour.
Može izgledati pogrešno što je ova sema proglašena semom nižeg ranga zbog rečničkih definicija
i zbog asocijacije koje ljudi imaju kada se pomene fenomen smeha. Međutim, samo početna analiza
semantičkog polja smejanja sa stanovišta šta se sve smehom izražava pokazuje da je ovo samo jedna od
nižih sema glagola laugh.
Da ljudi smehom ne izražavaju samo pozitivne emocije pokazuje i komponenta značenja načina
izražavanja negativnih emocija (negativnih emotivnih stanja). Ovu semu podržava veliki broj kolokaci-
ja, kao: helplessly, uncontrollably, hysterically, nervously, bitterly, hollowly, humourlessly, mirthlessly,
ruefully. Ovu komponentu mogu ilustrovati primeri upotrebe:
11. And then to dismiss any embarrassment they laugh.
12. He laughed nervously at the prospect of seeing her.
U značenju glagola laugh može se preko kolokacija tipa: politely, grimly, harshly, sourly, incre-
dulously, in disbelief identifikovati komponenta značenja načina stavovske reakcije na komunikativnu
situaciju. Ilustruju je primeri tipa:
13. I laugh, but I dunno what to say so I just shrug.
14. Liberal Christians laugh at the frightened question of traditionalists: What if she were pre-
gnant at the altar?
I u rečničkim definicijama ‘ridicule, make fun of’ (ismevati, izvrgavati ruglu) i u upotrebi koju
odražavaju kolokacije tipa: wryly, scornfully, cynically, derisively izdvaja se komponenta značenja gla-
gola laugh kao način izražavanja negativnog stava. Kao ilustracija upotrebe može poslužiti sledeći pri-
mer:
15. People laugh at them, but a dispirited army is a miserable spectacle; only their officers are
despicable, for they treated their men like dirt, and reaped their harvest of desertions.
Jedna od sema nižeg ranga je i intenzitet zvučne (glasovne) ekspresije smeha. Ovu semu potvrđu-
ju kolokacije: aloud, loudly, out loud, uproarosly, quietly, silently, under your breath koje se kombinuju
sa glagolom laugh. Primeri upotrebe mogu se videti u rečenicama tipa:
16. It looked so funny that I almost laughed out loud.
17. He laughed uproariously at her joke.
Značenjsku komponentu glasovnog kvaliteta ekspresije smejanja u glagolu laugh podržavaju ko-
lokacije tipa: deeply, gently, softly i slične. Upotrebu potvrđuje i sledeća rečenica:.
18. Lucy softly laughed at her daughter, kissing her.
Glasovni kvalitet (i govora i smejanja) procenjuju sagovornici i najčešće ga imenuju prema ra-
zličitim kriterijumima, a terminologija je prilično neprecizna, upotrebljavaju se paralingvistički termini
koji su često iz estetskog domena ili domena neke druge dimenzije iskustva izvan govora i smeha.
U vezi sa zvučnom (glasovnom) ekspresijom smeha je i sema trajanja smeha, koju potvrđuju
kolokacije: just, merely, almost, briefly, a little, shortly, suddenly, a lot. Ovu semu podržavaju i primeri
upotrebe, tipa:
19. I thought she would be angry but she suddenly laughed.
4.2.1.1 Podređeni glagoli u grupi laugh

Svi glagoli, koji su na početku ovog potpoglavlja navedeni kao glagoli neverbalne ekspresije
emocija i stavova, koja se izražava i glasovno i facijalno, podređeni su kao troponimi (glagolski hipo-
nimi) glagolu laugh sa kojim se presecaju u jednoj ili više njegovih polisemičnih komponenti značenja.
Oni su u opisnim rečnicima definisani ili vrstom izražavanja emocije ili načinom aktivnosti u odnosu
na ključnu komponentu značenja koju dele sa nadređenim glagolom. Za njih se može reći i da pripadaju
238
sinonimskom redu u koji se okupljaju prema zajedničkoj semi koju dele sa dominantom.
Veliki broj navedenih glagola iz grupe laugh deli sa nadređenim glagolom semu načina izraža-
vanja pozitivnih emocija (pozitivnih emotivnih stanja). U istraživanom korpusu to su sledeći glagoli:
cachinnate ‘to laugh loudly or too much’ (smejati se glasno ili preterano), chuckle ‘to make or show
inarticulate signs of exultation or triumph’ (praviti ili pokazivati neartikulisane znake egzaltacije ili
trijumfa), ha-ha ‘to laugh openly’ (otvoreno se smejati), haw-haw ‘to laugh boisterously’ (smejati se
intenzivno), guffaw (kolokacije: hearty, friendly, kao i rečnički opis – ‘to laugh boisterously’ (smejati se
intenzivno). Navedeni tip upotrebe ilustruju primeri:
20. She came to know instinctively the kind of candid, vivid anecdote that found favour with him,
the sort of thing that made him chuckle with delight, and sometimes scribble it down in a note-book.
21. Both men guffawed friendly at the remark, while Frankie continued to make faces.
Glagol roar - u opisu ‘boisterously’ (intenzivno); kolokacije: terrific, joyous, koji pripada i drugim
klasama ima i značenje smejanja, što ilustruju sledeći primeri upotrebe:
22. The whole party were roaring with laughter. They roar with laughter at the funny bits.
Semu nižeg ranga, koja je definisana kao način izražavanja negativnih emocija (negativnih emo-
tivnih stanja) sa glagolom laugh dele glagoli chortle (ovu komponentu značenja podržavaju kolokacije:
uncontrolled, grimly, embarassed) i giggle (kolokacije: helplessly, hysterically, nervously), a ilustruju
je i primeri:
23. I suppose he’s going to tell us that gentlemen now abed in England will be sorry that they’re
not here,’ remarked the Magistrate, but nobody was amused by this loathsome display of cynicism and
the Magistrate was left to chortle grimly by himself, his soul pickled in vinegar.
24. She began to giggle ruefully.
25. The one where you end up buying, out of guilt, an electric toothbrush costing £89 which
tickles your gums to the point where you giggle helplessly in your bathroom, alone, and the family get
over-concerned and leave jars of Passiflora in obvious places.
Način izražavanja negativnog stava kao komponentu značenja sa glagolom laugh dele glagoli:
chortle (kolokacija evil), snigger - rečnički opis: ‘to laugh in a cynical manner’ (smejati se na ciničan
način), titter - rečnička definicija – ‘to laugh in suppressed or covert way, often as a result of nervou-
smess, or in affectation or ridicule’ (smejati se krišom na potuljen način, što je često posledica nervoze
ili afektiranja ili podsmeha). Ovu semu ilustruju i primeri upotrebe tipa:
26. Mandy would remember exactly whom she had left her cousin with, and when Charity didn’t
appear at their cabin she would probably chortle with devilish delight, roll over and go to sleep.
27. The boys at school were sure to snigger at him behind his back, and the Irishman and his
rough friends would have one more excuse to belittle him for their own amusement.
28. The staff, predicting that the volunteer would make a fool of himself, began to titter.
Jedna od sema nižeg ranga je intenzitet zvučne (glasovne) ekspresije smeha. Sa ovom semom gla-
gola laugh preseca se jedna od sema sledećih glagola: cachinnate ‘to laugh loudly’ (smejati se glasno)
, cackle (kolokacija loudly), chortle ‘to laugh loudly or quietly’ (smejati se glasno ili tiho) – kolokacija
quiet, chuck ‘to laugh quietly’ (smejati se tiho) , chuckle ‘to laugh vehemently’ (smejati se žustro), ha-ha
‘to laugh loudly’ (smejati se glasno) , haw-haw ‘to laugh loudly’ (smejati se glasno), guffaw ‘to laugh
loudly’ (smejati se glasno), roar ‘to laugh loudly’ (smejati se glasno) i split ‘to burst with laughter, (pući
od smeha). Ovu semu potvrđuju i primeri upotrebe navedenih glagola, kao:
29. He cackled loudly at the thought; hear how the demons chuckle and yell.
30. For the first time in what seemed an age to him, he wanted not only to laugh but to guffaw
loudly, like he used to do when Harry or Martin came out with something funny.
31. They roar with laughter at the funny bits.
32. I nearly split my sides with loud laughter.
Aktivnost smejanja se realizuje i različitim glasovnim kvalitetima, kako je već rečeno prilikom
239
izdvajanja ove seme nižeg ranga u značenju glagola laugh. Jedan broj glagola iz grupe laugh definiše
se opisima značenja (ili tipom kolokacija) i preko ove seme nižeg ranga. U tu grupu, kojoj se pomenuta
sema preseca sa ovom semom glagola laugh, spadaju: chortle (kolokacija nasal), chuckle ‘to laugh
convulsively, to laugh in a surpressed manner’smejati se grčevito, smejati se na potuljen način)
guffaw (kolokacije - throaty, coarse), snicker ‘to laugh in a half-suppressed, light or covert manner’
(smejati se delimično potuljeno na tih ili prikriven način), snigger ‘surpressed’ (potuljeno), tee-hee
‘surpressed’ (potuljeno), titter ‘surpressed’ (potuljeno), roar (kolokacija raucous). Navedenu podređenu
semu mogu ilustrovati primeri upotrebe u sledećim rečenicama:
33. My apologies, Honourable Trader, Carnelian chortled hectically.
34. Described in her student days as tall and stately with magnificent hair worn in a plaited coro-
net, she was serious and slightly forbidding to some, but to family and friends was full of fun, chuckling
deeply when amused.
35. Lorimer guffawed coarsely.
36. The fact that the auditorium sniggered in a surpressed way, suddenly destroyed her.
37. It was a fun evening that ricocheted between their giggling, belly laughing and roaring.
Trajanja smeha kao sema nižeg ranga u značenju glagola laugh preseca se sa semom produženog
(ponovljenog) trajanja, svojevrsnom iterativnošću nekoliko glagola iz istraživane leksičko-semantičke
grupe. Iterativnost je jedna od ključnih sema u značenju glagola: giggle ‘to laugh continuously in a
manner not uproarious’ (smejati se kontinuirano na način koji nije smehotresan), cackle (sinonim sa
giggle), snicker (sinonimi – to giggle, to titter), snigger ‘like an echo’ (kao eho), sinonim snicker), tee-
hee ‘type of laughter’ (tip smeha), sinonim titter, giggle, titter (sinonim giggle), roar (kolokacija inces-
sant). Zanimljivo je da se ova grupa glagola u opisnim rečnicima navodi u sinonimskom nizu. Čak se
sinonimski niz javlja i u upotrebi, kao u primeru:
38. Now, it wasn’t your average giggle, snigger, snicker, titter or tee hee.
Semu produženog trajanja smeha kod ovih glagola potvrđuju primeri upotrebe tipa:
39. We burst out giggling at the sight of his bare bottom and we were still tittering when the door
burst open and Mrs Taylor entered.
40. The boy gave an amused flick of his head, swung round unhurriedly, yet not too slowly, either,
and sauntered away with a laugh, his admirers tittering after him.
41. The Girls, who roared the whole way, laughing at the odd vehicle.
42. Wet and splattering to keep warm, we giggle too much while small crowish birds squawk
strange somethings in the swamp bit.
Značajan broj glagola iz grupe, koja je u ovom radu nazvana grupom laugh u svom leksičkom
sadržaju ima i semu izražavanje emocija i stavova specifičnim načinom verbalne ekspresije (kao i gla-
gol laugh). U opisnim rečnicima ovo značenje se pripisuje sledećim glagolima: cackle ‘to say or utter
in a cackling manner’ (reći ili izgovoriti poput kokodakanja) , chuck ‘speak sarcastically’ (govoriti
sarkastično) - sinonimi chaff, sneer at, chuckle ‘to utter with a chuckle’ (progovoriti tiho kroz smeh
poput kokodakanja) - sinonim - cackle), haw-haw ‘to say this’ (izgovoriti ho-ho), guffaw ‘a burst of
coarse laughter; a loud or boisterous laugh’ (salva hrapavog smeha kroz govor; energičan, razuzdan
smeh), snicker ‘to utter with a snicker’ (progovoriti kroz potuljen smeh), tee-hee ‘to utter tee-hee while
laughing’ (izgovoriti ti-hi kroz smeh), titter ‘to utter in surpressed laughter’ (izgovoriti kroz potuljen
smeh), roar ‘to shout with laughter’ (vikanje izazvano smehom). Kao ilustracija ove seme mogu poslu-
žiti sledeće rečenice:
43. Thieves out, thieves out!, cackled his elderly companion.
44. I feel very well, very well indeed, he guffawed, a phrase he was to use throughout the night
with growing conviction.
45. Never mind me, tittered Miss Squeers.
46. Instead of showing me the door, he roared with laughter: So what if I clothe gangsters on the
screen?
Jedna od bitnih karakteristika, koja svakako izražava i bitnu značenjsku komponentu jednog broja
240
glagola iz leksičko-semantičke grupe smejanja je i to što njihova zvučna ekspresija ima neke karakteri-
stike zvukova kojima se oglašavaju životinje. To se odnosi na sledeće glagole: chortle – ‘combination
of chuckling’ (kombinacija kvocanja – hen (kokoška), dove (golubica)... ‘and snorting’ (njisak) – ‘horse
sounds’ (glasanje konja), snicker - horse, chuckle - hen, snicker - horse, snigger - horse, a glagol roar
ima elemente zvuka kojim se oglašavaju životinje (lion) i ispoljavaju vremenski uslovi koji stvaraju
buku. Navedena značenja iz drugog značenjskog polja ilustruju naredni primeri:
47. The stock doves chortle.
48. With wide open beaks both birds cackled, Kek-kek-kek-kek-kek-kek, voices rising to an explo-
sive crescendo.
49. The wind roared in as she opened the front door, lifting the filthy curtains and blowing the
parish magazine into a corner.
5. ZAKLJUČAK
Na osnovu analize leksičko-semantičke grupe engleskih glagola smejanja mogu se izvesti odre-
đeni zaključci.
Sa glagolom laugh, kao dominantnom leksemom u leksičko-semantičkoj grupi engleskih glagola
smejanja, u njegovim semama nižeg ranga presecaju se seme ostalih podređenih glagola iz ove seman-
tičke grupe. Ovo presecanje ilustruje sledeća tabela:
Seme nižeg ranga glagola laugh Presecanje podređenih glagola sa glagolom laugh
način izražavanja pozitivnih emocija (pozitivnih cachinnate, chuckle, ha-ha, haw-haw, guffaw, roar
emotivnih stanja)
načina izražavanja negativnih emocija (negativnih chortle, giggle

emotivnih stanja)
način izražavanja negativnog stava chortle, snigger, titter
intenzitet zvučne (glasovne) ekspresije smeha cachinnate, cackle, chortle, chuck, chuckle, ha-ha,
haw-haw, guffaw, roar, split
glasovni kvalitet ekspresije smejanja chortle, chuckle, guffaw, snicker, snigger, tee-hee,
titter, roar
trajanje smeha giggle, cackle, snicker, snigger, tee-hee, titter, roar
izražavanje emocija i stavova specifičnim načinom chuck, chuckle, haw-haw, giggle, guffaw, snicker,
verbalne ekspresije tee-hee, titter, cackle, roar
Engleski glagoli smejanja još jednom potvrđuju da semantičko polje nije zatvoren skup, odnosno
da se različita semantička polja presecaju u određenim komponentama značenja; tome doprinosi polise-
mičnost svake pojedinačne lekseme koja omogućuje njeno semantičko svrstavanje u semantičke grupe
preko drugog tipa odnosa.
Prilikom prikupljanja građe za ovaj rad iz opisnih rečnika i prilikom analize značenjskih kompo-
nenti glagola smejanja potvrđena je labavost smisla sinonima u leksikografiji.
Engleski glagoli smejanja u užem smislu mogu poslužiti kao primer sinonimskog reda. Glagol
laugh ne podrazumeva druge članice reda, a svi ostali glagoli smejanja podrazumevaju postojanje gla-
gola laugh. Svi ostali glagoli (kao: cachinnate, cackle, chortle, chuck, chuckle, giggle, guffaw, ha-ha,
haw-haw, roar, snicker, snigger, split, tee-hee, titter) mogu se definisati preko glagola laugh, tako da on
predstavlja (pored toga što sve glagole povezuje zajednička sema-arhisema) koheziono jezgro, domi-
nantu ili stožer leksičko-semantičke grupe.
I prilikom analize engleskih glagola smejanja uočava se da veliki broj leksema ilustrujue način
na koji se može odvijati ova neverbalna aktivnost imenovana nadređenim glagolom laugh. Dakle, i ova
leksičko-semantička grupa može potvrditi da je troponimija (glagolska hiponimija) dominantan odnos u 241
organizaciji glagolskog leksičkog sistema u engleskom jeziku.
Leksičko-semantička grupa engleskih glagola smejanja predstavlja zanimljivo istraživačko po-
dručje. Može mu se prići sa stanovišta leksičke semantike rasvetljavajući samo glagole koji se „samo-
stalno“ pojavljuju (kao što je urađeno u ovom radu), a poseban istraživački zadatak mogu predstavljati
frazalni glagoli koji su frekventi u ovom značenjskom domenu. Takođe se otvara i istraživački zadatak
glagola osmeha i podsmeha. Odnosima značenja i sintaksičkog ponašanja ovih glagola, naročito u sa-
vremenijoj upotrebi, može se prići kao posebnom istraživačkom zadatku.
Zanimljiv zadatak bi bio istraživanje kulturološkog stava prema ovom tipu ekspresije emocija
koji proističe iz tipa glagolskih leksema koje u engleskom jeziku imenuju smejanje, naročito tip glagola
koji se značenjski preseca sa zvukovima kojima se oglašava veliki broj životinja (kokoška, guska, konj,
bik, lav...).Rezultati analize do kojih se došlo u ovom radu mogu se primeniti kao početni korak za dalje
istraživanje, a mogu se direktno ili indirektno primeniti u leksikografiji (adekvatnost opisa i adekvatnost
prevoda leksema) i u nastavi engleskog jezika.
Izvori
Oxford Dictionary of Synonyms and Antonyms (2007). Oxford: Oxford University Press.
Roget’s Thesaurus of English Words and Phrases (1987). London: Longman Group UK Limited.
Oxford English Dictionary (2002). Oxford: Oxford University Press.
Webster’s New Universal Dictionary of the English Language (1977). New York: Webster’s Universal Press.
Oxford Phrasal Verbs (2001). Oxford: Oxford University Press.
Green, Jonathon (2004). Cassell’s Dictionary of Slang. London: Cassell.
Oxford Collocations (2002). Oxford: Oxford University Press.
Oxford Idioms (2001). Oxford: Oxford University Press.

British National Corpus (2005). Oxford: University of Oxford.
Literatura
Crystal, D. (2004). The Cambridge Encyclopedia of the English Language. Cambridge: Cambridge University
Press.
Cruse, D. A. (2001). Lexical semantics. Cambridge: Cambridge University Press.
Cruse, A. (2004). Meaning in Language. An Introduction to Semantics and Pragmatics. Oxford: Oxford University
Press.
Dragićević, R. (1996). O nekim paradigmatskim leksičkim skupovima. Naš jezik, XXXI 1-5, 96-105.
Fellbaum, C. (2002). Autotroponymy. Ravin & Leacock (eds.). Polysemy. Theoetical and Computational
Approaches. 52-67.
Gortan-Premk D.(1983). Sinonimski niz u leksikografskoj definiciji. Naučni sastanak slavisata u Vukove dane,
12/1, 45-50.
Hlebec, B. (2007). English Semantics. Beograd: Čigoja štampa.
Jоvičić S. et al. (2004). Korpus govorne ekspresije emocija i stavova u srpskom jeziku – GЕЕS. Govor i jezik:
multidisciplinarna istraživanja (Urednici: Jovičić S.T., Sovilj M.). Beograd: IEFPG, 36-61.
Kristal, D. (1988). Enciklopedijski rečnik moderne lingvistike. Beograd: BIGZ.
Kristal, D. (1996). Kembrička enciklopedija jezika. Beograd: Nolit.
Leech, G. (1974). Semantics. Harmondsworth: Penguin Books Ltd.
Levin B. and M. Rappaport Hovav(2005). Argument realization. Cambridge: Cambridge University press.
Levin, B. (1993). English Verb Classes and Alternations. Chicago and London: The University of Chicago Press.
Lyons, J (1977). Semantics, Volume II. Cambridge: Cambridge University Press.
Lyons, J (1978). Semantics, Volume I. Cambridge: Cambridge University Press.
Lyons, J (1995). Linguistic Semantics. Cambridge: Cambridge University Press.
Moskovljević Popović J. (2007). Ogledi o glagolskoj potkategorizaciji. Beograd: Čigoja Štampa, SCP-Beograd.
242 Palmer, F.R. (1985). The English Verb. Harlow: Longman Group Limited.
Palmer, F.R. (1993). Semantics. Cambridge: Cambridge University press.
Riđanović, M. (1988). Jezik i njegova struktura – savremeno lingvističko osvjetljenje. Sarajevo: Biroset.
Škiljan, D. (1980). Pogled u lingvistiku. Zagreb: Školska knjiga.
Stewart S. (1995). The Multiple Functions of Laughter in a Dominican Spanish Conversation, presented at
Language South of the Río Bravo Conference, Tulane University (January 10, 1995). (Posećeno 8. juna
2009) http://www.tulane.edu/~ling/LSoRB/Proc/Stewart.html
Wierzbicka A. (1999). Emotions across Languages and Cultures: Diversity and Universals. Cambridge: Cambridge
University Press.
MEANING RELATIONS IN LEXICAL – SEMANTIC GROUPS OF VERBS OF LAUGHTER IN ENGLISH
Summary
Semantic characteristics of English verbs in the semantic field of laughter are analysed in this work, and they are
observed as one lexical-semantic group in this field. The goal of this work was to determine what the lexical-
semantic group of the verbs of laughter is, to analyse their semantic characteristics, together with paradigmatic
relations in this group.
In the theoretical framework the most important views about the notion of semantic field are exposed, together
with the key views about the paradigmatic relations in the lexical-semantic group.
While the corpus was acquired for the verbs of laughter, these dictionaries were used: Oxford Dictionary of Syn-
onyms and Antonyms, Roget’s Thesaurus of English Words and Phrases, Oxford English Dictionary - OED, Web-
ster’s New Universal Dictionary of the English Language, Oxford Phrasal Verbs, Cassell’s Dictionary of Slang,
Oxford Collocations, Oxford Idioms. Apart from dictionaries, the examples were taken from British National
Corpus (BNC). Both from dictionaries and from corpus verbs, collocations and examples of verbs use, were taken.
According to the analysis of mutual meaning components, 16 lexemes were classified in lexical-semantic verb
group. Basic semes of the verb to laugh and subordinate semes were presented in this work and they illustrate the
polysemy of verbs, and they also illustrate connecting of verbs in the analysed group. The examples of illustra-
tions were found in 49 sentences of usage. It was determined that, among the meaning relations in this group, the
relations of synonymy and troponymy (verb hyponymy) are dominant.
English verbs of laughing are sorted in the class of verbs of nonverbal expression, and quite a number of them
overlap in meaning with verbs of manner of speaking, verbs of sound emission, verbs of sounds made by animals,
verbs of weather conditions.
Key words: English verbs of laughing, lexical-semantic group, paradigmatic relations, synonymy, troponymy
Faculty of Security Studies
jelenapdjordjevic@gmail.com
243
Mirjana Zarifović
O SKRAĆENICAMA U SAVREMENOM NEMAČKOM JEZIKU
Skraćenice kao jedan od načina ostvarivanja jezičke ekonomičnosti predstavljaju gotovo uvek višeznačan jezički
fenomen koji brzo nastaje, ulazi u jezik, menja značenje, proširuje ga, ali i zastareva ili potpuno nestaje iz upo-
trebe. Možda upravo zbog takvog karaktera skraćenica u nemačkom jeziku lingvisti retko poklanjaju pažnju toj
oblasti jezika.
Cilj rada je utvrđivanje načina nastajanja skraćenica u savremenom nemačkom jeziku, odnosno, stvaranje nove
klasifikacije skraćenica i utvrđivanje gramatičkih i pravopisnih karakteristika skraćenica. Korpus je ekscerpiran iz
savremenih stručnih tekstova, odgovarajućih rečnika skraćenica, ali i iz drugih tipova leksikona i iz gramatika koje
izvesnu pažnju poklanjaju ovom fenomenu. Primenjena metoda je, pre svega, empirijska, jer veliki broj skraćenica
još nije leksikalizovan, ili su one promenile značenje u odnosu na značenja zabeležena u rečnicima skraćenica. U
radu je ponuđen mali glosar do sada neleksikalizovanih skraćenica u nemačkom jeziku koje se koriste u savreme-
nim stručnim tekstovima iz oblasti prava, socijalnog sektora i medicine.
Ključne reči: skraćenice, savremeni nemački jezik, klasifikacija, pravopis, gramatička pravila
1. UVOD
Skraćenice predstavljaju s jedne strane ostvarivanje težnje ka jezičkoj i leksikografskoj ekono-

mičnosti, a sa druge strane one su jedan od načina građenja novih reči1 (Donalies 2007: 98). Postoje od
davnina, ali u 19. i posebno u 20. i 21. veku dolazi do porasta broja novonastalih skraćenica i njihove
upotrebe, što i odgovara tempu savremenog života. U nemačkom jeziku postoji čak i termin Aküsprac- 245
he2 kojim se označava grana jezika koja se bavi skraćenicama. Ipak, mali broj autora se posvetio ovom
fenomenu, zbog čega skraćenice predstavljaju za sada nedovoljno istraženo polje jezika. Jedan od ra-
zloga za manje posvećivanje pažnje skraćenicama verovatno je i brzina nastanka, nestanka ili promene
značenja većine skraćenica.
Cilj rada je stvaranje nove klasifikacije skraćenica. Polazimo od postojećih klasifikacija i proširu-
jemo ih na osnovu rezultata istraživanja korpusa, utvrđujemo gramatička i pravopisna pravila u domenu
skraćenica i predstavljamo kratki glosar do sada neleksikalizovanih skraćenica koje se koriste u savre-
menim stručnim tekstovima u nemačkom jeziku. Korpus rada čine gramatike nemačkog jezika koje se
(izuzetno malo) bave skraćenicama, rečnici skraćenica, te savremeni tekstovi iz oblasti prava, medicine
i osiguranja u kojima su zabeležene skraćenice koje do sada nisu leksikalizovane ili čije se značenje
promenilo, a novo nije zabeleženo u rečnicima. U radu se pri klasifikaciji polazi od kombinacije klasi-
fikacija Volfganga Flajšera (Fleischer 1995) i Elke Donalis (Donalies 2007), jer je ovim klasifikacijama
obuhvaćeno najviše tipova skraćenica3 i njima su na sličan način podeljene skraćenice prema postanku
i obliku. Pojedini tipovi skraćenica su kod jednog autora izostavljeni a kod drugog obuhvaćeni, te je bilo
neophodno stvaranje kombinacije ove dve klasifikacije. Međutim, kako su skraćenice veoma promen-
ljiv fenomen u jeziku, nužno je bilo proširiti ove podele uvrštavanjem tipova skraćenica zastupljenih u
savremenim tekstovima.
1
Tvrtko Prćić posmatra skraćenice kao jedan od četiri načina tvorbe reči, koji imenuje terminom suptraktivna modifikacija.
„Kod suptraktivne modifikacije uočljivo je odbacivanje pojedinih delova višesložne osnove. Ukoliko su to fonološki
segmenti, promenljive i proizvoljne dužine, uglavnom različiti od morfema, radi se o abrevijaciji; ona ne uzrokuje promenu
morfosintaksičke klase osnove.“ (Prćić 1998: 71).
2
Termin Aküsprache predstavlja skraćenicu oblika Abkürzungssprache, što potvrđuje činjenicu o zastupljenosti skraćenica u
svim segmentima života.
3
Uporediti klasifikacije Flajšera (Fleischer 1969), Agrikole (Agricola 1969), Šmita (Schmidt 1985).
Mirjana Zarifović
2. KOMBINOVANA KLASIFIKACIJA FLAJŠER – DONALIS
Flajšer i Donalis razlikuju, pre svega, Abkürzungen i Kurzwörter. Pod terminom Abkürzungen
navedeni autori podrazumevaju čisto grafičke oblike koje se uvek izgovaraju kao potpuni oblici: km-
Kilometer, kg-Kilogramm, D-Deutschland itd, u koje bi se, u glavnom, svrstale opšte merne i interna-
cionalne skraćenice. Pod terminom Kurzwörter4 podrazumevaju se skraćeni oblici reči koji se fonetski
mogu realizovati i koji imaju sopstveni način izgovora.
2.1. Unisegmentalne skraćenice
Unisegmentalne skraćenice (unisegmental gekürzte Kurzwörter) predstavljaju tip skraćivanja reči

gde je sačuvan jedan kontinuirani segment punog oblika reči. Zavisno od oblika koji se odbacuje razli-
kuju se tri tipa unisegmentalnih skraćenica:
1 Kopfwörter5, odnosno, skraćenice svedene na početni segment reči – Prof-Professor6, Ober-
Oberkellner, Akku-Akkumulator, Uni-Universität, Auto-Automobil itd.
2 Schwanzwörter ili Endformen, odnosno, skraćenice svedene na krajnji segment reči – Cello-
Violoncello, Bus-Autobus, Rad-Fahrrad, Platte-Schalplatte itd.
3 Sinistralno-dekstralne7 skraćenice nastaju odbacivanjem početka i kraja reči, tako da sačuvan
ostane središnji segment punog oblika reči – Lisa-Elisabeth.
2.1.1. Parcijalne / delimične skraćenice

Parcijalne skraćenice (partiell gekürzte Kurzwörter) nastaju od determinativnih složenica, kod
kojih se determinator, odnosno leva strana složenice svodi na početno ili početna slova – O-Saft-Oran-
gensaft, U-Bahn-Untergrundbahn. Kod kompleksnijih složenica moguće je skraćivanje leve strane na
početna slova podjedinica složenice, kao na primer – UV-Strahlen-Ultraviolettstrahlen, dok je u nekim
246 slučajevima moguće i skraćivanje determinatora na slogove, kao u primeru Schukostecker – Schutzkon-
taktstecker.
2.2. Multisegmentalne skraćenice
Multisegmentalne skraćenice (multisegmental gekürzte Kurzwörter) sastoje se od dva ili više

diskontinuirana segmenta punog oblika reči. Izostavljanjem određenog dela punog oblika reči mogu se
razlikovati sledeći oblici multisegmentalnih skraćenica:
1. Inicijalne reči čiji se konstituenti izgovaraju pojedinačno kao slova abecede: PLZ-Postleitzahl,
NEF-Notarzteinsatzfahrzeug
2. Inicijalne reči sa fonetskom povezanošću: BAföG-Bundesausbildungsförderungsgesetz
3. Slogovne reči (Silbenwörter) – sastavljene od početnih slogova složenice – Trafo-Transformator
4. Centralne8 skraćenice (Klammerwörter) – nastale spajanjem početnog i krajnjeg segmen-
ta složenice, dok se središnji segment izostavlja – Sanizelle-Sanitärraumzelle, Betriebslehre-Be-
triebswirtschaftslehre.
4
U radu su analizirane tzv. Kurzwörter, dakle, bez osvrta na opšte merne i internacionalne skraćenice.
5
Nemački termini preuzeti su od Flajšera.
6
U daljem radu, radi bolje preglednosti, kod punog oblika reči biće podvučen segment koji je u skraćenici izostavljen.
7
Kako za ovaj tip skraćenica ni jedan od analiziranih autora ne daje naziv, već samo opis, termin sinistralno-dekstralne
skraćenice preuzet je iz Prćić 1998.
8
Termin preuzet iz Prćić 1998.
3. PROŠIRENJE MODIFIKOVANIH KLASIFIKACIJA
U savremenom nemačkom jeziku, posebno u stručnim pisanim tekstovima, česti su oblici skraće-
nica koji se ne mogu svrstati ni u jednu od navedenih grupa skraćenica, što svakako otežava i odgone-
tanje punog značenja reči, odnosno skraćenice koja nije leksikalizovana ili je neki od njenih segmenata
promenio prvobitno značenje. Zbog toga je bilo neophodno i ovako modifikovanu klasifikaciju Flajšer –
Donalis proširiti određenim grupama skraćenica. Prema postanku i načinu skraćivanja, osim navedenih,
utvrđene su još dve vrste skraćenica, koje se upotrebljavaju, uglavnom, u pisanom jeziku: unisegmeln-
talno slobodne skraćenice i multisegmentalno slobodne skraćenice.
3.1. Unisegmentalno slobodne skraćenice
Pod unisegmentalno slobodnim skraćenicama9 u radu se podrazumevaju skraćenice nastale skra-

ćivanjem, odnosno završavanjem reči na mestu gde to autor smatra prikladnim. Prilikom takvog skra-
ćivanja reči neophodno je sačuvati mogućnost dešifrovanja skraćenice (neretko tu mogućnost imaju
samo korisnici određenog stila jezika), kao i nedvosmislenost izraza10. Prema broju skraćenih leksema i
načinu skraćivanja razlikuju se tri vrste unisegmentalno skraćenih reči:
a) unisegmentalno slobodne skraćenice nastale skraćivanjem samo jedne reči: Schäd. –Schädi-
ger, vollstat. -vollstationär
b) unisegmentalno slobodne skraćenice nastale skraćivanjem više reči11: Schad.Nr. -Schaden-
Nummer, Zul./Zuschl.-Zulagen und Zuschläge
c) unisegmentalno slobodne skraćenice nastale skraćivanjem jedne lekseme, dok je druga lekse-
ma potpuno sačuvana 12: Zahlungszw. –Zahlungszweck.
3.2. Multisegmentalno slobodne skraćenice

247
Multisegmentalno slobodne skraćenice predstavljaju kombinaciju inicijalnih skraćenica i još jed-
nog (slobodno skraćenog) elementa. S obzirom na poziciju slobodno skraćenog konstituenta razlikuju
se tri vrste ove podgrupe slobodnih skraćenica.
a) Multisegmentalno slobodne sinistralne skraćenice kod kojih je slobodno sažet prednji, odno-
sno levi segment osnove: GebVO IM -Gebührenverordnung des Innenministeriums, Bem.SV-SZ -Beme-
ssung Sozialversicherung-Sonderzahlung, Bem.SV-lfd -Bemessung Sozialversicherung -laufend
b) Multisegmentalno slobodne centralne skraćenice kod kojih je slobodno sažeta sredina slože-
nice: KHEntgG –Krankenhausentgeltgesetz, LGebG –Landesgebührengesetz
c) Multisegmentalno slobodne dekstralne skraćenice kod kojih je slobodno sažet zadnji, odno-
sno desni segment složenice: MVK-Leitz. -Mitarbeitervorsorgekasse Leitzahl
4. GRAMATIČKA I PRAVOPISNA PRAVILA
Skraćenice u nemačkom jeziku zadržavaju, uglavnom, sva gramatička pravila koja imaju i pot-
puni oblici reči. To se, pre svega, odnosi na gramatički rod, kao na primer der Professor→der Prof,
9
Termin slobodne skraćenice koristi se prema uzoru na Pravopis srpskoga jezika 2010.
10
Nedvosmislenost izraza nije moguće uvek ostvariti, što se može ilustrovati primerom skraćenice Bet.-Beteiligter (učesnik),
koja, pak, u složenoj skraćenici Eigenbet. ima drugačije značenje – Eigenbeteiligung (samostalno učešće).
11
Za razliku od Flajšera i Donalis, koji bi ovakav tip skraćenica svrstali u multisegmentalne skraćenice, kod slobodnih
skraćenica ovaj tip je svrstan u unisegmentalne, jer nije reč o skraćivanju uzastopnih segmenata jedne složenice, već o
skraćivanju (delimično) nezavisnih reči.
12
Za razliku od Donalis, koja uočava sličan tip skraćenica (koje svrstava pod parcijalno skraćene skraćenice), kod ovog tipa
skraćenica nije skraćen determinator, već nosilac konstrukcije, odnosno, desna strana složenice.
Mirjana Zarifović
die Universität→die Uni, ali ipak postoje i izuzeci: die Fotografie→das Foto, der Kinematograf→das
Kino, die Frustration→der Frust itd, dok slobodne skraćenice uvek zadržavaju gramatički rod punog
oblika reči. Skraćenice oblik množine grade uglavnom dodavanjem nastavka –s: LKWs, DVDs, Infos,
dok slobodne skraćenice, kako se gotovo uvek izgovaraju kao puni oblici reči, množinu grade na isti
način kao i puni oblici reči.
Prema pravilu, tačka iza skraćenica koristi se samo kod slobodnih skraćenica. Međutim, ukoliko
iza slobodne skraćenice sledi još neki element skraćenice, tačka se ne upotrebljava (KHEntgG). Crtica
se upotrebljava ako iza slobodne skraćenice sledi pun oblik reči, kao što je slučaj kod multisegmentalno
slobodnih sinistralnih i multisegmentalno slobodnih dekstralnih skraćenica: Bem.SV-SZ, E-Preis.
5. UPOTREBA SKRAĆENICA
Kako je već istaknuto, skraćenice se sve češće koriste u nemačkom jeziku, kako u usmenom, tako
i u pisanom govoru. Njihova upotreba posebno je izražena u jeziku reklama, upravo zbog lakog pamće-
nja skraćenica. Takođe, često se koriste u novinskim naslovima, kako radi uštede slovnih mesta, tako i
radi ekspresivnosti. One su izuzetno zastupljene u stručnim terminologijama i stručnim žargonima, gde
imaju funkciju kako uštede vremena i prostora, tako i određenog šifrovanja i uvrštavanja primaoca poru-
ke u određenu grupu ljudi koji razumeju tako kodiran jezik. Međutim, neki autori (Agricola 1969) sma-
traju da skraćenice mogu previše da opterete primaoca poruke, pa samim tim da naruše komunikaciju.
Takođe, skraćenice, posebno slobodne skraćenice, neretko mogu da budu problem prilikom prevođenja,
gde se, osim odgonetanja često neleksikalizovanih skraćenica, prevodilac može opteretiti i nedoumicom
da li bi trebalo da u prevodu upotrebi skraćenicu i šta da uradi ukoliko za termin u dolaznom jeziku,
za razliku od polaznog, ne postoji adekvatna skraćenica. Ipak, bez obzira na takve nedoumice i zamke
preterane upotrebe skraćenica, evidentno je da se mnogi nazivi institucija, organizacija, zakona itd. uče
upravo kao skraćenice, pod kojim imenom postaju i popularnije nego pod punim, originalnim nazivom,
248 kao na primer ARD –Arbeitsgemeinschaft der öffentlich-rechtlichen Rundfunkanstalten der Bundesre-
publik Deutschland, GmbH –Gesellschaft mit begrenzter Haftung, StGB –Strafgesetzbuch itd.
6. GLOSAR DO SADA NELEKSIKALIZOVANIH SKRAĆENICA
• АSK – Ambulanzselbstzahlerkatalog
• AV/AE-Ab. – Alleinverdiener/Alleinerhalter Absetzbetrag
• Bem. SV-lfd. – Bemessung Sozialversicherung laufend
• Bem. SV-SZ – Bemessung Sozialversicherung-Sonderzahlung
• Bet. – Beteiligter
• DG – Dienstgeber
• DN – Dienstnehmer
• DW – Durchwahl
• Eigenbet. – Eigenbeteiligung
• Е-Preis – Einzelpreis
• ER – Erstes Risiko
• Fg.Nr. – Fahrgestell-Nummer
• GebVO IM – Gebührenverordnung des Innenministeriums
• G-Preis – Gesamtpreis
• I.Z. – Ihr Zeichen
• IK-NR – Institutionskennzeichen-Nummer
• KHEntgG – Krankenhausentgeltgesetz
• LGebG – Landesgebührengesetz
• LSt.-Fb. – Lohnsteuerfreibetrag
• MV-Kasse – Mitarbeitervorsorgekasse
• МVK-Leitz. – Mitarbeitervorsorgekasse Leitzahl
• Pend.P – Pendlerpauschale
• Schäd. – Schädiger
• Schad.Nr. – Schaden-Nummer
• SVKZ – Sozialversicherung-Kennzeichen
• U.Z. – Unser Zeichen
• Verk.-Bet. – Verkehrs-Beteiligter
• vollstat. – vollstationär
• VVRVG –Vergütungsverzeichnis zum Rechtsanwaltsvergütungsgesetz
• Z.n.ChE – Zustand nach Cholezystektomie
• Zahlungszw. – Zahlungszweck
• Zul./Zuschl. – Zulagen und Zuschläge
7. ZAKLJUČAK
U radu je, polazeći od postojećih podela i kombinacije podela skraćenica Volfganga Flajšera i
Elke Donalis, data nova klasifikacija skraćenica koje se koriste u savremenom nemačkom jeziku. Kako
su skraćenice jezički fenomen koji brzo nastaje, nestaje i menja značenje, neophodno je bilo kom-
binovanu klasifikaciju pomenutih autora dopuniti tipovima skraćenica koji su zabeleženi u savreme-
nim tekstovima iz oblasti osiguranja, medicine i prava. Kombinovanjem klasifikacija Flajšera i Donalis
utvrđene su unisegmentalne, parcijalno segmentalne i multisegmentalne skraćenice (sa podtipovima).
Uključujući skraćenice zabeležene u savremenim tekstovima zabeležen je slobodan tip skraćenica, koje
nastaju proizvoljnim skraćivanjem reči na mestima kako bi one ostale razumljive korisnicima, uglav-
nom, određenog stila jezika. Kao podtipovi slobodnih skraćenica izdvojene su unisegmentalno slobodne
skraćenice i multisegmentalno slobodne skraćenice. Zavisno od broja ili uloge reči koja se skraćuje, 249
kod unikalno slobodnih skraćenica razlikuju se tri vrste skraćenica. Kod multisegmentalno slobodnih
skraćenica, zavisno od pozicije skraćenog segmenta, takođe su utvrđene tri vrste multisegmentalnih
slobodnih skraćenica. Takođe, utvrđeno je da slobodne skraćenice zadržavaju sva gramatička obeležja
punog oblika reči, kao i to da se crtica koristi prilikom pisanja multisegmentalno slobodnih skraćenica
(sinistralnih i dekstralnih).
Literatura
Agricola, E. (Hrsg.) (1969). Die deutsche Sprache, Leipzig: VEB bibliographisches Institut.
Donalies, E. (2007). Basiswissen. Deutsche Wortbildung, Tübingen; Basel: A.Francke Verlag.
Duden (2000). Die deutsche Rechtschreibung, Mannheim-Leipzig-Wien-Zürich: Dudenverlag.
Fleischer, W. (1969). Wortbildung der deutschen Gegenwartssprache, Leipzig: VEB bibliographisches Institut.
Fleischer, W. / Barz I. (1995). Wortbildung der deutschen Gegenwartssprache, Tübingen: Max Niemeyer Verlag.
Hentschel, E. / Weydt, H. (2003). Handbuch der deutschen Grammatik, Berlin; New York: Walter de Gruyter.
Pešikan, M. / Jerković, J. / Pižurica, M. (2010). Pravopis srpskoga jezika, Novi Sad: Matica srpska.
Prćić, T. (1998). Prilozi za jednu savremenu teoriju tvorbe reči, Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Knjiga XXVI, Novi Sad, str. 67-76.
Schmidt, W. (1985). Deutsche Sprachkunde, Berlin: Volk und Wissen volkseigener Verlag.
Rečnici
Bünting, K.-D. (1994). Wörterbuch der Abkürzungen, Chur: Isis Verlagsgesellschaft AG Chur.
Duden (2011). Das Wörterbuch der Abkürzungen, Mannheim; Zürich: Dudenverlag.
Mirjana Zarifović
KURZWÖRTER IN DER DEUTSCHEN GEGENWARTSSPRACHE
Zusammenfassung
Im Beitrag wird eine neue Klassifikation der gegenwärtigen deutschen Kurzwörter vorgeschlagen. Die Ausgangs-
basis für die vorgeschlagene Klassifikation bildet die Verknüpfung der Klassifikationen von Wolfgang Fleischer
und Elke Donalies. Das Ziel des Beitrags ist, die schon bestehenden Kurzwörter-Klassifikationen durch Kurzwör-
ter zu erweitern, die in gegenwärtigen deutschsprachigen Texten zwar vorhanden sind, jedoch noch keine sprach-
wissenschaftliche Klassifizierung erfahren haben. Durch diese Erweiterung ergibt sich eine neue Klassifikation,
in der nicht nur zwischen den unisegmental, partiell segmental und multisegmental gekürzten Kurzwörtern un-
terschieden wird, sondern in die auch die frei gekürzten Kurzwörter eingeschlossen werden. Zusätzlich bietet der
Beitrag einen kurzen Überblick der für den Beitrag relevanten grammatischen Regeln, sowie ein kleines Glossar
der bisher noch nicht lexikalisierten Kurzwörter.
Schlüsselwörter: Kurzwörter, deutsche Gegenwartssprache, Klassifikation, Rechtschreibung, grammatische Re-

geln
Mirjana Zarifović
Filozofski fakultet
mirjanche1712@gmail.com
250
Vladimir Ž. Jovanović
PERCEPCIJA PRIDEVSKIH SLOŽENICA

KOD GOVORNIKA SRPSKOG JEZIKA*1
Rad ima za cilj da razmotri glavne karakteristike načina na koje govornici kojima je srpski jezik maternji sagleda-
vaju i koriste pridevske složenice u jeziku. Uzevši u obzir činjenicu da govornici srpskog jezika, kao i govornici
drugih jezika, poseduju sposobnost bipolarnog konceptualizovanja pojmova, ovo istraživanje nastoji da rasvetli
neke od aspekata percipiranja polimorfemskih i polisememičkih leksičkih struktura kroz subjektivni odnos go-
vornika prema ovoj vrsti leksema. Istraživanje je zasnovano na analizi rezultata dobijenih na osnovu anketiranja
150 ispitanika podeljenih u tri grupe, učenika osnovne škole, studenata nefiloloških odseka i studenata anglistike
kojima je srpski maternji jezik. Upitnik od 15 pitanja omogućava da se dobije odgovor na nekoliko značajnih mor-
fološko-leksikoloških i psiholingvističkih pitanja kao što su da li je lakše razumevanje izvedenica od složenica sa
sličnim značenjem, da li složenice posmatramo kao jednu ili dve reči, koje su složenice prihvatljive govornicima,
a koje ne, da li se složenice sa vezanim korenima uopšte percipiraju kao složenice. Teorijsko-metodološki okvir
istraživanja zasniva se na radovima autora kao što su Scovel (1998), Traxler / Gernsbacher (2006), Wind Cowles
(2011), Traxler (2012), Warren (2013) i drugi.
Ključne reči: pridevske složenice, percepcija, srpski jezik, morfologija, psiholingvistika.
1. UVOD
1.1. Predmet i cilj rada 251

Percepcija reči (word perception) je oblast od interesovanja kako za one grane lingvistike koje
kao glavni predmet proučavanja imaju reči ili lekseme, tako i za psiholingvistiku, nauku o odnosu psi-
holoških procesa i jezičkog ponašanja, i to naročito poslednjih tridesetak godina. U ovom proučavanju,
akcenat je stavljen na analizu percepcije pridevskih složenica, kao što je na primer dubokouman kod go-
vornika srpskog jezika iz kombinovane perspektive leksičke morfologije i psiholingvistike. Rad polazi
od pretpostavke da postoji razlika u načinu na koji se pojam složenice određuje u jezičkim udžbenicima,
najčešće priručnicima i odeljcima o morfologiji i tvorbi reči, i načina na koji matični govornici intui-
tivno poimaju i mentalno obrađuju reči ove strukture. Na osnovu nekih upadljivih pokazatelja, može se
pretpostaviti, a to je ujedno i glavno polažište ovog istraživanja, da se složenice na nesvesnom nivou
doživljavaju kao sintagmatski, a ne kao leksički oblici.
Do sada je u literaturi prilično pažnje posvećeno pojmu percepcije ili procesiranja reči, te se može
reći da je ovaj pojam od osamdesetih godina prošlog veka postao jedan od ključnih predmeta istraži-
vanja grane nauke koja se odnosi na razmeđu lingvistike i psihologije, o čemu može da posvedoči niz
studija kao što su Scovel (1998), Traxler / Gernsbacher (2006), Wind Cowles (2011), Traxler (2012),
Warren (2013), ali i nešto opštije kao što su one Aitchinson (1987) i Pinkera (1999) o pojmovima koji
su od suštinske važnosti za razumevanje reči. Ovo pitanje i druga srodna su svakako veoma blisko po-
vezani sa istraživanjema mentalnog leksikona (Šipka 2006:114), koji se može kratko definisati kao „
[...] modul dugotrajne memorije, u kojem su uskladištene reprezentacije svih reči koje govornik datog
jezika koristi.“ (Dragićević 2010:44).
Sasvim je neosporna činjenica da i kod govornika srpskog i engleskog jezika, na primer, postoji
karakteristika „bipolarnog“ konceptualizovanja pojmova, što se ogleda u samoj činjenici da složeni
*
Rad je nastao u okviru naučnoga projekta br. 178002, Jezici i kulture u vremenu i prostoru, koji finansira Ministarstvo
prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.
pridevi sa svojom polisemantičkom i polisememičnom strukturom postoje u oba jezika, u engleskom

u značajnom, u srpskom u ne tako zanemarljivom obimu. Međutim, ostaje otvoreno pitanje iz kojih
razloga je dvostruko ili mnogo više pridevskih ili adjektivalnih složenica u engleskom nego u srpskom?
Uzroke možemo tražiti u činjenici da je u engleskom daleko više tvorbenih obrazaca, a i u činjenici
da su ti obrasci produktivniji, dok u srpskom neki od obrazaca nisu više produktivni, ili je u drugim
slučajevima ta produktivnost u jednom trenutku presahla. Očigledno je da govornici engleskog jezika
mnogo lakše produkuju i percepiraju složene leksičke strukture u svom jeziku, odnosno da su „otvore-
niji“ za konceptualnu fuziju koja se odigrava na leksičko-semantičkom nivou jezičke organizacije. Na
takve tvrdnje može da upućuje i podatak da je u srpskom zabeleženo češće ponavljanje istih složenica,
odnosno uobičajenih složenica od čestih sastavnih elemenata, u poređenju sa engleskim jezikom gde je
zabeležena veća varijabilnost elemenata, mada je ta razlika nevelika.1
Primarni cilj ovog rada je nastojanje da se utvrde osnovne karakteristika u obradi i razumevanju
složenica, prevashodno pridevskih, kod govornika čiji je maternji jezik srpski. Na osnovu projektovanog
istraživanja vezanog za znanje i intuiciju izvornih govornika srpskog jezika očekivano je postizanje rezul-
tata koji bi pružili osnovu za zaključivanje o nekoliko značajnih morfološko-leksikoloških i psiholingvi-
stičkih pitanja kao što su da li se složenice doživljavaju kao jedna ili dve leksičke jedinice i da li je lakše
razumevanje izvedenica od složenica sa sličnim značenjem. Pored toga, konkretni ishodi ispitivanja su-
bjektivnih stavova govornika bi trebalo da pomognu pri zaključivanju koje su vrste složenica prihvatljive
govornicima, a koje ne, i da li se složenice sa vezanim korenima uopšte percipiraju kao složenice.
Rezultati istraživanja mogu biti upotrebljivi u pravcu potvrđivanja ili opovrgavanja nekih postav-
ki u literaturi u vezi sa percepcijom i identifikacijom reči, ali i pružiti uvid u pravce pospešivanja izrade
materijala za nastavu tvorbene morfologije u srpskom jeziku.
1.2. Metodološki pristup
252 Empirijski deo ovog istraživanja zasniva se na tehnici upitnika i na analizi rezultata dobijenih
na osnovu anketiranja 150 ispitanika podeljenih u tri grupe. Prvu grupu ispitanike čine učenici sedmog
razreda osnovne škole koji su imali standardnu nastavu o tvorbi reči u okviru predmeta srpski jezik,
drugu grupu studenti druge i treće godine na nefilolološkoj visokoškolskoj ustanovi, odnosno Filozof-
skom fakultetu u Nišu, dok je treća grupa bila sastavljena od 50 studenata anglistike kojima je srpski
maternji jezik. Svrha ovakvog formiranja treće grupe ispitanika je da se pokuša da utvrdi da li i u kojoj
meri dobro poznavanje stranog jezika koji obiluje složenicama, kakav je engleski jezik, ima uticaja na
percepciju složenica u srpskom.
Upitnik koji je poslužio kao glavni instrument u istraživanju predstavlja zbir od 15 pitanja različi-
tih tipova, od kojih je najzastupljenija kategorija sa višestrukim ponuđenim odgovorima. Za statističku
obradu podataka i analizu rezultata korišćen je softver kompanije IBM pod nazivom SPSS Statistics
(Statistical Package for the Social Sciences) sa 86 varijabli.
2. POJAM SLOŽENICE I PREPOZNAVANJE REČI
Razumevanje i procesiranje reči kao jezičkih struktura je složen kognitivni proces uslovljen de-
lovanjem određenih psiho-linvističkih mehanizama. U jednom od pristupa ovom problemu u nauci,
skup ovih mehanizama je opisan kao Parallel Distributed Processing (PDP), gde je jedan od ključnih
pojmova logogen ponudio Džon Morton (1969), i koji se određuje kao neurološki element za detekto-
vanje leksičkih jedinica na osnovu koga se prepoznaje i razume pojedina reč (Scovel, 1998: 56). Među
drugim modelima koji su težili ka objašnjenju ovog procesa treba navesti Interactive Activation Model
1
Podaci su iz istraživanja o pridevskim složenicama u engleskom i srpskom jeziku sprovedenom na primerima iz korpusa od
oko milion reči (neobjavljena doktorska disertacija: Vladimir Jovanović „Adjektivalne složenice u engleskom i srpskom“,
Filozofski fakultet, Univerzitet u Nišu).
PERCEPCIJA PRIDEVSKIH SLOŽENICA KOD GOVORNIKA SRPSKOG JEZIKA
Meklilenda i Rumelharta (1982) sa tri hijerarhijska nivoa analize pri prepoznavanju, i model Dual Route
koji pretpostavlja konverziju grafema u foneme i koji su razvili Kolthart, Rastl, Peri, Lengdon i Zigler
(2001). Iako se do sada malo pažnje u literaturi posvećivalo procesiranju složenica, svakako se može
pretpostaviti da će percepcija onih reči koje imaju složeniju leksičku strukturu i koje se sastoje od više
korenova biti u izvesnoj meri komplikovanija i da može potencijalno da predstavlja latentni izvor za-
stoja, odlaganja i prepreka u komunikaciji. Prema eksperimentalnim nalazima, izvornom govorniku je
potrebno oko 200 milisekundi od početka reči da prepozna reč iz maternjeg jezika (Aitchinson 1987:
7). Postavlja se pitanje da li je prilikom razumevanja i dekodiranja složenica potrebno više vremena za
identifikaciju, ali to zahteva drugačiju vrstu ispitivanja. Pored toga, u svetlu teorije PDP, intrigantno je
pitanje da li se tokom procesiranja složenica aktivira jedan ili dva logogena?
Prilikom svakog čina komunikacije i produkcije govora, govornik poseže za nekom jedinicom
koja se nalazi pohranjena u mentalnom leksikonu na osnovu neurolških veza sa datom jedinicom (lexi-
cal access ili prepoznavanje reči). Tu se nalazi reč u najrudimentarnijem derivacionom obliku koji se
naziva word primitive (Field 2004: 326) ali i sve informacije koje su neophodne za njenu aktivaciju,
adekvatnu upotrebu i oblikovanje u skladu sa gramatičkim, semantičkim i pragmatičkim zakonitostima.
Flektivni procesi gramatičkog oblikovanja na tom primitivu se, na osnovu proučavanja jezičkih omaški
i afazije, odvijaju tek nakon aktivacije. Ponekad, čak i markirani oblici mogu da se nađu u leksikonu,
„leksikalizovani“ kao gotove jedinice, ali to u najvećoj meri zavisi od tipa morfema koje su uključene u
proces i frekvencije samog oblika u jeziku (Wind Cowles 2011: 25). Što je neka reč uobičajenija, biće
je jednostavnije evocirati iz mentalnog leksikona, kao što se cat “mačka” brže pronađe od reči panther
“panter” ili cheetah “gepard” (Aitchinson 1987:181). Derivacioni procesi su pak nezavisni i izvede-
nice iz datog primitiva bi se nalazile na zasebnom mestu. To dovodi do usložnjavanja percepcije kod
slušalaca/ čitalaca, jer se proces interpretacije pomera da bi se procesirao koren pre bilo kog afiksa, što
je manje izraženo kod sufiksovanih oblika. Kada je pažnja fokusirana na više korena, proces dekodiranja
ili dekompozicije je, čini se, još složeniji i zahtevniji, kako u kognitivnom, tako i u vremenskom smislu.
Na osnovu takozvanog „širenja aktivacije“ ili spreading activation, jednog hipotetičkog mentalnog
253
procesa (Traxler 2012: 84), povezane reči imaju tendenciju da jedna drugoj olakšavaju pristup do njih, a time
verovatno i proste reči olakšavaju dolaženje do složenica, onih sa kojima dele osnovu kao element u kompozit-
noj strukturi. Svakako jedan od najzanimljivijih modela u teoriji identifikacije reči predstavlja model frequency
ordered bin search (FOBS) koji su sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka profilisali Ken Forster i Mar-
cus Taft (Traxler 2012:101). Model FOBS je pretpostavio da se oblici reči aktiviraju po principu “odozdo-na-
gore” na osnovu inputa iz auditornog sistema, nakon čega nastaje pretraga dugoročne memorije da bi se našao
odgovarajući odgovor na stimulus. Ovaj process traženja ne obuhvata čitav leksikon, već određene “komore”
zasnovane oko pojedinačnog leksičkog korena na čijem se vrhu nalaze najfrekventnije reči u datoj semantičkoj
mreži. Kada se nađe odgovor, pretraga se završava sama po sebi (self-terminating). Ono što je važno za nas je
da ovaj model predviđa organizaciju reči u komore na osnovu zajedničkog korena (shared roots).
Teorijski gledano, u deskriptivnoj lingvistici se složenice određuju kao proizvod procesa kom-
pozicije kojim se kombinuju slobodne morfeme (Bugarski 2003:169). Sa druge strane, u nekim opi-
sima srpskog jezika stoji da je „[...] složenica (složena reč) sastavljena od osnova dvaju reči.“ (Klajn
2005:211). Ovakvo određenje, kao i ono ponuđeno u udžbeniku opšte morfologije da je „[...] složenica
(reč izvedena od dve ili više drugih reči), [...]“ (Šipka 2005:30) ostavlja utisak da se termini ne upotre-
bljavaju na najkorektniji način i da se ne pravi jasna razlika između pojmova reč, koren, osnova, leksema
i složenica. Stiče se utisak da je ovakvo tretiranje pojmova reč i složenica, jedan od mogućih uzroka
relativne konfuzije oko razumevanja ovih koncepata kod govornika srpskog jezika. Drugi mogući uzrok
je kompleksnost opisa procesa kompozicije u srpskom jeziku, odnosno u literaturi o srpskom jeziku.
Prema pregledima tvorbe reči u srpskom jeziku, postoji nekoliko podgrupa u okviru procesa: srastanje,
prefiksalno-sufiksalna tvorba, složeno-sufiksalna tvorba, prefiksalna tvorba, prefiksalno-složena tvorba
i čisto slaganje (Štasni 2008:137), kao i pojam polusloženica.
Sa druge strane, pojedine definicije i objašnjenja pokazuju da situacija sa složenicama nije ni
blizu tako jednostavna, kako se nastoji prikazati u većini udžbenika i referentnih knjiga.
[...] u jezicima sa izraženijom fleksijom ovi odnosi se mogu komplikovati formalnim prilagođa-
vanjem morfema, njihovim skraćivanjem i srastanjem itd., što između ostalog dovodi i do tzv.
vezanih osnova, odnosno oblika u kojima se neke morfeme, iako inače slobodne, ne mogu javiti
samostalno. (Bugarski 2003:169)
Ovakvo stanje u deskripciji kompozicije srpskog jezika može umnogome da iskomplikuje ra-
zumevanje ovog procesa kod učenika, što se i na svesnom i na nesvesnom nivou može manifestovati
nedovoljnom sigurnošću, i na kraju izbegavanjem složeničkih oblika u upotrebi.
Za ovo istraživanje su odabrani složeni pridevi iz razloga što je proces kompozicije ovih leksema
u srpskoj tvorbenoj morfologiji srazmerno manje prisutan nego u drugim jezicima. Pored toga, iako srp-
ski produktivno gradi složene prideve, broj tvorbeno-semantičkih modela prema kojima se mogu slagati
reči dvostruko je manji od onog u engleskom, prevashodno zbog neizražene tendencije da se složenice
grade uz pomoć osnova glagolskog porekla.2
3. REZULTATI ISTRAŽIVANJA I ANALIZA REZULTATA
Kao što je već napomenuto, istraživanje na kome se zasniva ovaj rad obavljeno je uz pomoć upit-
nika koji je poslužio kao sredstvo prikupljanja podataka o načinima na koje matični govornici srpskog
jezika posmatraju složene leksičke oblike. Tri grupe sa ukupno 150 ispitanika je davalo odgovore osla-
njajući se kako na svoje znanje, tako i na jezičku intuiciju o problemu u vezi sa kojim su bili ispitivani.
Upitnik se sastojao od 15 pitanja grupisanih oko zajedničkih ciljeva u četiri celine. S obzirom na to da
je u istraživnju sakupljen veliki broj podataka, u daljem tekstu biće predstavljeni i komentarisani samo
najupečatljiviji nalazi.
Prva grupa pitanja obuhvaćena je zajedničkom temom koja se tiče razlikovanja leksičkih struk-
tura od drugih morfoloških oblika. Zadaci su bili zasnovani na formalno-teorijskom znanju i intuitiv-
254 nom osećaju, gde je ispitivana sposobnost ispitanika da prepoznaju složenicu i izdvoje je od drugačijih
oblika zavisno od toga šta definiše reči složene strukture. Pitanje 3 u vezi sa tim Da li oblik “bistrook“
doživljavate kao jednu, dve reči, skraćenu rečenicu ili sintagmu sasvim jasno predstavlja ključno pitanje
sa ciljem da se odredi status složenica kod govornika i način na koji ih oni percepiraju. U celini posma-
trano, većina ispitanika doživljava složenicu kao što je bistrook kao jednu reč, ali procenat je direktno
zavisan od uzrasta i obrazovanja, pri čemu su studenti anglistike pokazali najbolji rezultat, što se može
pripisati boljem teorijskom znanju koje dobijaju u okviru filološkog studijskog programa. Sa druge stra-
ne, može se reći da visok procenat ispitanika od oko 30% percepira bistrook kao dve reči, sintagmu ili
skraćenu rečenicu, dakle ne kao složenicu, što svakako nije zanemarljivo jer predstavlja gotovo trećinu
svih ispitanika.
Da li je bistrook
Jedna reč Dve reči Skraćena rečenica Sintagma
Osnovna škola 27 55.1% 18 36.7% 3 6.1% 1 2.0%
Psihologija 34 69.4% 11 22.4% 0 0.0% 4 8.2%
Anglistika 43 86.0% 5 10.0% 0 0.0% 2 4.0%
Ukupno 104 70.3% 34 23.0% 3 2.0% 7 4.7%
Tabela 1. Numerička i procentualna vrednost za ponuđene odgovore na pitanje o adekvatnoj formi reči.
2
Prema nalazima studije koja se odnosi na formulaciju i upoređivanje tvorbeno-semantičkih modela u engleskom i srpskom,
u engleskom jeziku se može postulirati 40 modela matričnih klauza iz kojih proističu složeni pridevi, dok je u srpskom takvih
obrazaca 23. Vidi V. Ž. Jovanović, (2014) “Formative-semantic Models of Adjective Compounds in English and Serbian”,
presented at 14th ESSE Conference, Košice, Slovakia.
Deo problema oko prepoznavanja složenica i razumevanja njihovog statusa leži verovatno u či-
njenici da se složenice u mentalnom leksikonu nalaze na pozicijama nezavisnim od pozicija njihovih sa-
stavnih delova, naročito kod takozvanih egzocentričnih složenica, gde značenje nije prost zbir značenja
sastavnih elemenata (Šipka, 2006: 128). Svako listanje leksičkih jedinica povlači tumačenje da se radi o
monemama, pojedinačnim prostim osnovama većeg ili manjeg volumena. O tome svedoči i podatak iz
litarature nastao na osnovu nekih empirijskih proučavanja:
The data support the stem-only model whereby morphologically complex words are decomposed into their
stems by affix stripping, but morphologically complex high-frequency words may have their own lexical
listing. Compound words whose meanings are not transparent from their components (e.g.“buttercup”) will
also be stored separately (Sandra, 1990). Hence neither “milk” nor “spoon” will facilitate the recognition
of “buttercup”. (Harley 2001:173)
Sa druge strane, instrukcije o prepoznavanju i formiranju složenica koju učenici dobijaju mogu
biti u neskladu sa onim što kao uputstva dobijaju učenici čiji su matični neki drugi jezici. Tvorbeni
proces slaganja ili kompozicije definisan je kao građenje složenih reči srastanjem dveju (ili više) reči ili
njihovih osnova u jednu. Prefiksalno građenje se navodi kao vrsta srastanja. Slaganjem nastaju i poluslo-
ženice, pa se daje pravilo jedinstvenog akcenta na osnovu kojeg se polusloženice razlikuju od složenica.
Od svih pitanja u upitniku, njih 4 (pitanja 4, 7, 11, i 12) je imalo za cilj da otkriju sposobnost ispitanika
pri prepoznavanju i izdvajanju složenica među ostalim rečima. Pitanje broj 4 Zaokružite slovo ispred oblika
koje smatrate složenicama je jedno od nekoliko koja se tiču respoznavanja složenica u okruženju reči drugih
struktura, pri čemu je kod svakog od pitanja nešto drugo bilo predviđeno kao centralni faktor raspoznavanja.
Reč Procenat ispitanika koji smatraju da nije složenica

kiselo-slatki 82,7%
crno-beli 76,7%
geografija 64,0% 255
anti-fašistički 76,0%
transatlantski 49,3%
bezgotovinski 43,3%
brakorazvodna 24,0%
akva-aerobik 78,7%
gološijast 56,7%
supersenzibilan 36,7%
Tabela 2. Procentualna vrednost od ukupnog broja ispitanika koji su negativno odgovorili na pitanje.
Kao što se može videti na tabeli 2, složenice su se nalazile pomešane sa rečima izvedenim na
osnovu prefiksa, bilo da su pisane sa crticom ili bez, kao i takozvanim neoklasičnim složenicama (eng.
neoclassical compounds, nem. neoklassisches Kompositum) složenicama sa vezanim korenima.3 Skoro
jedna četvrtina ispitanika propustila je da prepozna reč brakorazvodna kao složenicu, a više od polovine
reč gološijast. U obrnutom smeru, kod pitanja broj 12, od ispitanika je očekivano da se izjasne potvrdno
o tome koji je oblik moguće smatrati složenicom. U ovom zadatku, složenice su se našle među izve-
denicama i drugim višečlanim složenim leksičkim oblicima. Rezultati pokazuju da se višečlani složeni
oblici kao krv-i-znoj ili kakosezvaše ne uzimaju kao takve. Neke manje učestale složenice su kod ispi-
tanika izazvale nedoumicu oko statusa, dok kod onih mnogo češće u upotrebi, kakve su suncokretovo i
3
„By neoclassical compounds I mean compounds formed on Greek and Latin bound roots, for example psychopath or pathology.
Neoclassical compounds of course continue to be coined in English, especially in technical and medical fields – witness 20th
century words for devices like the telephone or phonograph or medical terms such as angioplasty or arthroscopic” (Lieber/
Štekauer, 2009: 573).
crvotočina kao da je status složenice ostao zasenjen tom frekventnošću, jer tek četvrtina ispitanika ih je
prepoznala kao složenice.
Reč Procenat ispitanika koji smatraju da jeste složenica

mišolovka 68,7%
suncokretovo 25,3%
konjokradica 83,3 %
krv-i-znoj 14,0%
nepismen 23,3%
crvotočina 32,0%
gluvonem 68,0%
blagoglagoljiv 55,3%
provinijencija 8,7%
kakosezvaše 16,0%
Tabela 3. Procentualna vrednost od ukupnog broja ispitanika koji su potvrdno odgovorili na pitanje.
Tabela 3 prikazuje rezultate proistekle iz odgovora na pitanje sličnog tipa kao prethodna dva, s
tim što su u ovom slučaju složenice u velikoj meri zasnovane na elementima iz klasičnih jezika. Kao i do
sada, gotovo svakodnevna složenica kao što je gradonačelnikov je potvrđena samo od strane jedne treći-
ne ispitanika, što je neočekivano nizak nivo strukturalnog prepoznavanja. Kako se ispostavilo, složenice
koje kombinuju domaće i strane elemente se bolje prepoznaju od onih koje su formirane isključivo od
delova poreklom iz klasičnih jezika.
Reč Procenat ispitanika koji smatraju da jeste složenica

256
termofor 13,3%
elektromobil 58,0%
srbofilni 18,7%
visokonaponski 83,3%
biologija 37,3%
aerozagađenje 76,0%
termolabilan 48,7%
velegradski 53,3%
gradonačelnikov 33,3%
bezrazložan 50,7%
Tabela 4. Procentualna vrednost od ukupnog broja ispitanika koji su negativno odgovorili na pitanje.
U okviru pitanja broj 7 (Koju biste od ovih reči izbacili iz naredne grupe) od ispitanika je zahtevano
da grupišu reči na osnovu prihvatljivosti forme, a time i značenja. Ponuđene reči su pravilno formirane
složenice, druge su pravilne, ali veoma retko u upotrebi, dok treće predstavljaju nepostojeće složenice,
formirane po uzoru na istoznačne reči u engleskom jeziku. Treba istaći da je na ishod u izjašnjavanju po
svemu sudeći uticala i razlika u tretmanu složenica u engleskom i srpskom jeziku, s obzirom na to da
prema pristupu tvorbi u nastavi srpskog, crtica označava polu-složenicu, ali ne i pravu složenicu, kao u
engleskom. Time je i ortografski oblik uticao na odluku ispitanika u zavisnosti od formalnog jezičkog ob-
razovanja, a ne isključivo konstitutivni elementi. Sudeći po procentu ispitanika koji bi isključili određene
oblike iz grupe pravih složenica srpskog jezika, ispitanici su u svojim odgovorima na ovo pitanje demon-
strirali srazmernu osetljivost na nedovoljno dobro formirane reči. Osim toga, uočljiv je i relativno visok
stepen otvorenosti za nove oblike složenica (npr. izaleđni) nastalih usled razvojnih tendencija u tvorbi, gde
se jedinice jezičke strukture višeg reda, kakve su sintagme, leksikalizuju u složene leksičke oblike.
Reč Procenat ispitanika koji bi izbacili datu reč iz grupe

praznoglav 2,0%
slatkorečit 10,7%
ironičnonazvan 68,0%
sveznajuć 4,7%
polupismen 6,0%
kolenastiskajuć 70,5 %
jednoruk 5,3%
rukomnapravljen 53,3%
izaleđni 36,7%
vlastohlepan 44,0%
Tabela 5. Procentualna vrednost od ukupnog broja ispitanika koji nisu prihvatili određeni oblik kao složenicu.
U drugom tipu pitanja u upitniku, utvrđivana je opšta sklonost ispitanika ka upotrebi složenica u
jeziku u odnosu na druge vrste leksičkih jedinica. Pitanje broj 1 Koju biste od ovih formulacija, po vašem
mišljenju, pre upotrebili da izrazite neki sadržaj ili opišete nekog ili nešto? imalo je za cilj da proceni težnju
ispitanika ka izražavanju na osnovu kompleksnih lekičkih struktura kakve su složenice na račun komplek-
snih jezičkih konstrukcija. Kada je reč o sklonosti ka korišćenju složenica, kod ponuđenog izbora za opis,
85% ispitanika bi se opredelilo za nešto što nije složenica, što je veoma visok procenat koji pokazuje da
našim govornicima nije bliska upotreba složenica u jeziku, što se može smatrati odrazom činjenice da srp-
skom jeziku nije inherentno komponovanje leksičke strukture na bazi većeg broja korena.
Pitanje 5 Da li ste do sada u jeziku sreli reč „drvolik“? i pitanje 6 Da li biste upotrebili pomenutu 257
reč u pisanom sastavu ili govoru? nastoje da provere osećaj za složenice kod govornika i njihovu spre-
mnost da koriste ove lekseme. Složenice kao drvolik je u jeziku srelo tek trećina ispitanika, a samo 17,8
% bi je upotrebilo u svom govoru, što je na neki način predstavljalo potvrdu rezultata iz pitanja broj 1.
Da li ste do sada u jeziku sreli reč drvolik?

da ne nisam siguran
Osnovna škola 24 48% 8 16% 18 36%
Psihologija 11 22% 24 48% 15 30%
Anglistika 15 30% 27 54% 8 16%
Ukupno 50 33.3% 59 39.3% 41 27.3%
Tabela 6. Numerička i procentualna vrednost za različite ponuđene odgovore i grupe na pitanje izloženosti odre-
đenoj složenici.
Da li biste upotrebili pomenutu reč u pisanom sastavu ili govoru?

da ne nešto drugo
Osnovna škola 12 25.0% 22 45.8% 14 29.2%
Psihologija 8 16.3% 23 46.9% 18 36.7%
Anglistika 6 12.2% 25 51.0% 18 36.7%
Ukupno 26 17.8% 70 47.9% 50 34.2%
Tabela 7. Numerička i procentualna vrednost za različite ponuđene odgovore na pitanje o upotrebi složenice u
jeziku.
Pitanje 8 Da li biste za nekog /nešto ko/što ima osobine da mu je „glava“ „crna“ pre upotrebili
izraz koji ima: [...] je na direktan način očekivalo od ispitanika da se izjasne o karakteristikama jezika
koji se koristi u opisivanju, sa namerom da se ustanovi stepen do kog su govornici naklonjeni leksičkoj
kompoziciji u poređenju sa drugim jezičkim sredstvima. U skladu sa ostalim rezultatima istog tipa, tek
jedna trećina ispitanika pokazuje težnju ka usložnjavanju kvalifikativa.
Da li biste za nekog /nešto ko/što ima osobine da mu je „glava“ „crna“ pre upotrebili
izraz koji ima:
Jednu reč Dve reči Sintagmu Celu rečenicu
Osnovna škola 20 41.7% 19 39.6% 4 8.3% 5 10.4%
Psihologija 15 30.6% 16 32.7% 8 16.3% 10 20.4%
Anglistika 15 31.3% 13 27.1% 11 22.9% 9 18.8%
Ukupno 50 34.5% 48 33.1% 23 15.9% 24 16.6%
Tabela 8. Numerička i procentualna vrednost za ponuđene odgovore na pitanje.
Pitanje 15 u okviru ove grupacije proverava sa jedne strane prirodnu težnju ka složenim leksičkim
oblicima, a sa druge sklonost ka upotrebi složenica ili nekog drugog oblika – u kojoj meri ih prihvata
“jezički osećaj”. U tom smilsu, u okviru odgovora nalazilo se 16 ponuđenih pridevskih i imeničkih
složenica. Registrovana je najbolja percepcija ispitanika kod najučestalijih reči i onih sa bliskim i tran-
sparentnim sadržajem, bez obzira na vrstu korena.
Reč Procenat ispitanika koji bi ili su upotrebili sledeće oblike

termometar 93,3%
rukotvoren 39,3 %
srebroljubac 20,7%
258
rukopis 93,3%
blaženopočivši 2,7%
očigledan 98%
bezbrižan 95%
plavokos 77,3%
dovratak 15,4 %
repromaterijal 16,7%
mišolovka 88,7%
punoznačan 36%
opunomoćiteljev 2,7%
hladnoratovski 13,3%
šestogodišnji 98%
Tabela 9. Procentualna vrednost za ponuđene odgovore ispitanika na pitanje o upotrebljivosti određenih reči.
Pitanje broj 14 imalo je za cilj da proveri u kojoj meri će se u prepoznavanju odgovarajućih lek-
sičkih oblika, ispitanici osloniti na izbor po principu najbolje opcije. Od 12 ponuđenih reči, trebalo je da
ispitanici izaberu 4 odgovarajuće po obliku i značenju. Intencija pitanja ovakve vrste je bila utvrditi u
kojoj meri će ispitanici upotrebiti složenice u tekstu, da li pre složenice ili neke druge reči i da li će ko-
ristiti neobičnu leksemu glavobolno koja se javlja u originalnom tekstu. Ponuđena rešenja su omoguća-
vala samo po jedan ispravan odgovor na mestima gde po smislu dolaze jedino složenice kao glavobolno
i svojevrsni. Od 143 ispitanika 53,1 % je adekvatno smestilo prvu, a samo 36% drugu složenicu. Činje-
nica da su u ovom slučaju složenice korišćene u manjem obimu, može da govori o tome da se složenice
na podsvesnom nivou doživljavaju kao jedinice višeg reda od reči, te stoga ne zadovoljavaju kriterijum
umetanja samo jedne reči u ponuđene praznine.
S tim u vezi Aitchinson (Aitchinson 1987: 178) kaže: „One of the best-known facts about word
recognition is that a lot of it is guesswork. People recognize words by choosing the ‘best fit’; they match
the portion they have heard with the word in their mental lexicon that appears to be the most likely can-
didate, and they fill in gaps, often without noticing they do so.”
14. Umetnite SAMO po jednu reč od ponuđenih na liniju u tekst: „vrsni”, “dugom”, “glavobolno”, “čuveni”,
“kratkom”, “svojevrsni”, “teškog”, “malom”, “lako”, “promućuran”, “bezazleno”, “stvarno”.
Šta je starije – duh ili materija? pitanje je i te kako __________________, iskušavalo je najveće umove u istoriji.
Zadire u samu suštinu stvarnosti. Zato su se u __________________ „misaoni koštac” uhvatili vrhunski teorijski
fizičar sa Univerziteta Berkli i __________________ propovednik duhovnosti (endokrinolog po obrazovanju)
– Leonard Mlodinov i Dipak Čopra. Na __________________ putovanju u nesporazum, iz kojeg su i krenuli,
upustili su se u razjašnjenje svemira, života, uma i mozga i boga.
Treći tip pitanja u istraživanju tiče se razlike u razumevanju složenica u odnosu na izvedenice
sa istim ili veoma sličnim značenjem. Pitanje 9 Koji od ovih oblika bolje razumete? Zaokružite oznaku
ispred oblika je upravo trebalo da pruži jasniju sliku o tome. Ponuđeno je sedam parova složenica i
izvedenica nasumičnog rasporeda: crnokosa/ crnka, plavuša/plavokosa, ribolovac/ribar, crnac/crnoputi,
ridjokos/ridjan, levak/levoruk, desnoruk/dešnjak. Nalazi potvrđuju da se slično značenje bolje razume
kad je reč u obliku izvedenice, mada ne dominantno, jer od sedam parova, u četiri su ispitanici bolje
razumeli/lakše prepoznali izvedenice, i to plavuša sa 81%, ribar sa 51%, crnac 88,3%, dešnjak 62,5%,
a u tri složenice, uprkos činjenici da složenice nose više informacija, kao kod crnokosa 72,1%, riđokos
98%, levoruk 73,5%. Ovaj problem bi zahtevao i neka dodatna istraživanja kako bi se dobili neki auten-
tičniji pokazatelji.
Četvrti segment upitnika okupljao je pitanja koja se odnose na identifikovanje korena reči kao
faktora u percepciji reči. Određivanje korena reči pokazalo se kao veoma problematično, iako ključno za
razumevanje reči i njihovog statusa. Pitanje 2 Koji je deo reči u „bistrook“ po vašem mišljenju značajni-
259
ji za opisivanje date osobe? težilo je ka dobijanju objašnjenja o tome šta je fokus kod složenica u svesti
govornika srpskog jezika, odnosno da li se složenice sagledavaju kao dvokorenske leksičke jedinice
od kojih jedan obično predstavlja glavni ili dominantniji deo. U pitanju 13 Podvucite koren u sledećim
oblicima. od ispitanika je očekivano da prepoznaju koji to delovi reči predstavljaju koren, odnosno nose
značenje, pri čemu je bilo neophodno razlučiti šta je koren, a šta se ne bi moglo ili trebalo smatrati kore-
nom. Ovde je potvrđivana validnost stečenog znanja o korenu i nastave o složenicama koju su ispitanici
imali u tekućim ili prethodnim ciklusima školovanaja. Reči su bile različitog sastava, sa jednim ili više
korenskih delova, vezanih i slobodnih korenova.
Ono što je zabeleženo u istraživanju je da se vezani koren iz klasičnih jezika ne prepoznaje kao
element složenice, što je pokazatelj da postoji značajna razlika u anglističkoj i srbističkoj lingvistici po
ovom pitanju, gde se neoklasične složenice u engleskom smatraju proizvodima vezanih korenskih mor-
fema koje se nazivaju combining forms. Sa druge strane, govornici srpskog jezika nemaju tendenciju
da korenom smatraju deo koji nije morfološki slobodan, a ponekad se i prefiksi pogrešno uzimaju za
korenske morfeme.
Prema onome što je pokazala analiza rezultata, izostanak adekvatnog identifikovanja korena kod
reči izvedenih afiksima kreće se u rasponu 1,4 do 7 %, što govori o tome da su ispitanici upoznati sa zna-
čenjem i ulogom pojma koren. Kada je reč o složenicama, međutim, dvostruki koren nije bilo u stanju
da prepozna čak 87,9 do 97, 8% ispitanika svih grupa.
Na pitanje Šta po vašem mišljenju nije u redu (ako uopšte nešto nije u redu) sa sledećim oblicima:
otvorenokrajnji, ledohladan, zvezdopoprskan, rukobran, gotovo podjednak broj ispitanika je odgovorio
da je u pitanju spoj pojmova koji je takav da se ne mogu naći zajedno u istoj reči i da oblik reči koje
ulaze u sastav nije moguće uvek prilagoditi kako bi se formirala adekvatna složenica.
Šta po vašem mišljenju nije u redu (ako uopšte nešto nije u redu) sa sledećim oblicima:
spoj pojmova podjednaka oblik reči sve je u redu nešto drugo
važnost
Osnovna škola 23 48.9% 9 19.1% 14 29.8% 0 0.0% 1 2.1%
Psihologija 23 46.9% 2 4.1% 22 44.9% 0 0.0% 2 4.1%
Anglistika 16 32.6% 4 8.2% 25 51.0% 1 2.1% 3 6.1%
Ukupno 62 42.8% 15 10.3% 61 42.1% 1 0.7% 6 4.1%
Tabela 10. Numerička i procentualna vrednost za ponuđene odgovore na pitanje o adekvatnoj formi određenih reči.
Na kraju, ono što bi moglo da pospeši pravilniju percepciju složenica, posebno pridevskih, je
potenciranje na pojednostavljenju procesa kompozicije sa formalnog stanovišta, gde bi se razgraničilo
šta se mora smatrati kompozicijom, a šta ne. Svakako treba istaći u prvi plan nedeljivost onoga što se
podrazumeva pod pojmom reč, bez obzira da li je ona uspostavljena na ortografskim osnovama, seman-
tičkim ili fonološkim.
It is therefore better to attempt once again a formal definition. A common one is Bloomfield’s: “A word is
a minimum free form.” This means that what can stand on its own is a “free form.” For example, “child”
is a free form. Although “-ish” is meaningful-it indicates “relating to,” “befitting”-it cannot be used inde-
pendently; it is a bound form: “childish” is therefore a word, because it cannot be divided any more into
parts each of which is both meaningful and independent. Although this definition has wide application it,
too, runs into difficulties. For example, “je” (“I” in French) would not be a word according to Bloomfield,
because it is not a free form. It is always used with a verb. If “I” is to be used independently, “moi” is em-
ployed. (Hörmann 1979: 46)
Osim toga, prilikom definisanja pojma složenica neophodno je izbeći ponavljanje pojma reč, a
260 svakako i pogrešno uopštavanje da se složenice sastoje od dve reči, jer se time uvodi zabuna oko statusa
samih složenica.
4. ZAKLJUČAK
Ono što je ovo istraživanje zasnovano na naučnom upitniku donelo je činjenica da po prvi put se
na nešto solidnijim osnovama i sa nešto konkretnijim pokazateljima može govoriti o tome na koji način
govornici srpskog jezika koriste složenice i posebno pridevske, kako se odnose i kakve su im sklonosti
ka upotrebi ovog leksičkog oblika. Na ovom mestu izveštaja o istraživanju nameće se nekoliko opšijih
zaključaka koji proističu iz sumiranja rezultata analize. Pre svega, nije moguće potvrditi da je prepozna-
vanje složenica kod izvornih govornika srpskog jezika bez obzira na uzrast i obrazovanje stabilna i siste-
matična kategorija. Takođe, može se reći da pored nedostatka izraženije sklonosti ka upotrebi složenica
u jeziku kod ispitanika, postoji i određeni visok stepen nerazumevanja složenica i njihove prirode. Ove
dve činjenice mogu biti i uzročno-posledično vezane, jer su podaci pokazli da oko 90% ispitanika nije
svesno da složenice imaju dvostruki koren, što je verovatno i primarni razlog pogrešnog razumevanja
bazičnih odrednica u vezi sa složenicama.
Iako se ispostavilo da 70% ispitanika prepoznaje jedan izolovani oblik kao složenicu, na dru-
gim mestima se to ne potvrđuje na odgovarajući način. Na primerima gde je mnogo jasnije da je reč o
složenicama, na primer suncokretovo ili brakorazvodna, tek manji procenat govornika ih prihvata kao
složene reči, samo 25,4%, odnosno 24% od svih 150 ispitanika.
Kao i kod drugih leksičkih oblika, prepoznavanje, a time i razumevanje značenja reči, zavisi od
frekvencije, s obzirom na to da frekventnija upotreba u jeziku dovodi do lakšeg razumevanja neke reči.
Međutim, prema nalazima u ovom istraživanju, frekventnija upotreba nije dala više vrednosti u smislu
bolje percepcije statusa složenice. Reči koje sadrže korene koje su poznate govornicima su obično pri-
hvatljivije i lakše za prepoznavanje i razumevanje. Prema rečima Dorfmana: “When people are exposed
to novel words that are made up of real morphemes, such as genvive (related to the morpheme vive,
as in revive) they rate that stimulus as being a better English word and they recognize it better than an
equally complex stimulus that does not incorporate a familiar root (such as gencule) (Dorfman 1994,
1999). (Traxler 2012:103) Kada se porede sa drugim oblicima, kod parova podjednako nefrekventnih
reči na primer, složenice se kao oblici sa više semantičkog sadržaja lakše razumeju od oblika jednostav-
nije morfološke strukture.
Pored toga što je ovo istraživanje pokazalo da se nešto bolje percepiraju izvedenice od složenica
sa sličnim ili istim značenjem, što na neki način može da predstavlja potvrdu pretpostavki iznetih oko
toka i vrste prepoznavanja u derivacionim procesima (Aitchinson 1987) u odeljku 2, jasno je da je po-
trebno proširiti ovo pitanje i generalizaciju zasnovati na nešto obimnijem korpusu primera.
Na osnovu rezultata i svega izloženog do sada, stiče se utisak da se javlja potreba za izvesnom
promenom pristupa u sistemu obrazovanja i nastave jezika kada je reč o predavanju i usvajanju gradiva
o složenicama u okviru tvorbe reči. S tim u vezi, neophodan je drugačiji opis procesa kompozicije u
tvorbi reči u srpskom jeziku, kao i preciznija terminologija u nastavi kako bi se izbegle određene neja-
snoće i nedoslednosti koje su trenutno prisutne u literaturi o ovoj oblasti srpske deskriptivne gramatike
u najširem smislu. Kako je koren jedan od ključnih elemenata za razumevanje složenica i njihovog
ustrojstva, najbolja praksa bi bila da se u nastavi tvorbe reči srpskog jezika pažnja usmeri ka poboljša-
nju razumevanja pojma koren i mogućnostima kombinovanja različitih tipova korena i kombinatornih
potencijala samih postojećih korenskih oblika. Jedan od zadataka u tom pravcu koji se nakon ovakvih
rezultata analize odgovora ispitanika preporučuje je neophodnost razvijanja svesti kod govornika-uče-
nika o tome da koren reči ne mora nužno biti slobodna morfema i da složenička struktura podrazumeva
najmanje dve korenske morfeme kako bi njihov status bio potvrđen.
Literatura:
261
Andrews, S./ Miller, B./ Rayner, K. (2004). Eye movements and morphological segmentation of compound words:
There is a mouse in mousetrap. European Journal of Cognitive Psychology, 16, 285–311.
Aitchinson, J. (1987). Words in the Mind: An Introduction to the Mental Lexicon. Oxford: Basil Blackwell.
Arnhold, A. (2012). “Prosodically induced perception of compounds and noun phrases in Finnish“. http://www.
nordicprosody.ut.ee/files/arnhold.pdf
Baayen, R. H. (2008). Analyzing Linguistic Data: A Practical Introduction to Statistics Using R, Cambridge: CUP.
Babić, S. (1986). Tvorba riječi u hrvatskom književnom jeziku: nacrt za gramatiku, Zagreb: JAZU/Globus.
Bauer, L. (1983). English Word-Formation, Cambridge: Cambridge University Press.
Bugarski, R. (2003). Uvod u opštu lingvistiku, Beograd: Čigoja štampa/XX Vek.
Dragićević, R. (2010). Leksikologija srpskog jezika, Beograd: ZZUINS.
Fernandez, E. M/ H. S. Cairns (2011). Fundamentals of Psycholinguistics, Chichester: Wiley-Blackwell,
Field, J. (2004). Psycholinguistics: The Key Concepts, London: Routledge.
Frazier, L. /J. De Villiers, eds (1990). Language Processing and Language Acquisition, Dordrecht: Springer
Science and Business Media.
Harley, T. (2001). The Psychology of Language, Hove and New York: Psychology Press.
Hörmann, H. (1979). Psycholinguistics, An Introduction to Research and Theory, New York: Springer Verlag.
Jovanović, V. Ž. (2013). “On the Formation of Adjective Compounds: Adjectivization of Clausal Structures in
English and Serbian”. Научни диалози. Сборник, Велико Търново: ВТУ.
Jovanović, V. Ž. (2014). “Formative-semantic Models of Adjective Compounds in English and Serbian”, presented
at 14th ESSE Conference, Košice, Slovakia.
Juhasz, B. J., Starr, M. S., & Inhoff, A. W. (2003). The effects of morphology on the processing of compound words:
Evidence from naming, lexical decisions and eye fixations. British Journal of Psychology, 94, 223–244.
Juhasz, B. J., Inhoff, A. W., & Rayner, K. (2005). The role of interword spaces in the processing of English
compound words. Language and Cognitive Processes, 20, 291–316.
Klajn, I. (2002). Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku I: slaganje i prefiksacija. Beograd: Matica Srpska /
SANU / SKZ.
Klajn, I. (2005). Gramatika srpskog jezika, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Lieber, R. / P. Štekauer, eds (2009). The Oxford Handbook of Compounding, Oxford: Oxford University Press.
Oxford English Dictionary (2009). 2nd Edition, Version 4.0, Oxford: Oxford University Press.
Pinker, S. (1999). Words and Rules, New York: Basic Books.
Plag, I. (2003). Word-Formation in English, Cambridge: Cambridge University Press.
Scovel, T. (1998). Psycholinguistics, Oxford and New York: Oxford University Press.
Stanojčić, Ž. /Lj. Popović, / S. Micić, (1989). Savremeni srpskohrvatski jezik i kultura izražavanja, Beograd /
Novi Sad: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva / Zavod za izdavanje udžbenika.
Stevanović, M. (1991). Savremeni srpskohrvatski jezik, tom I, Beograd: Naučna knjiga.
Šipka, D. (2005). Osnovi morfologije, Beograd: Alma.
Šipka, D. (2006). Osnovi leksikologije i srodnih disciplina, Novi Sad: Matica Srpska.
Štasni, G. (2008). Tvorba reči u nastavi srpskog jezika, Beograd: DZSJIKS.
Traxler, M. / M. A. Gernsbacher, eds (2006). Handbook of Psycholinguistics, II edition, London: Academic Press.
Traxler, M. J. (2012). Introduction to Psycholinguistics, Understanding Language Science, Chichester: Wiley-
Blackwell.
Vujanić, M. et al (2007). Rečnik srpskoga jezika, Novi Sad: Matica Srpska.
Warren, P. (2013). Introducing Psycholonguistics, Cambridge: CUP.
Wind Cowles, H. (2011). Psychlinguistics 101, New York: Springer Publishing Company.
PERCEPCIJA PRIDEVSKIH SLOŽENICA

KOD GOVORNIKA SRPSKOG JEZIKA
Summary
The paper is inteded at considering the major characteristics of the modalities in which Serbian language speakers
perceive and use compound words in the language. Having in mind the fact that Serbian speakers, as well as speak-
ers of many other languages, possess the ability of ’bi-polar’ conceptualization of notions, this research attempts
262 clarifying certain aspects of polymorphemic and polysememic lexical structure through a subjective relation of the
speaker toward this type of lexemes. The research is based on the analysis of results obtained by questioning 150
interviewees divided into three groups, primary school pupils, non-philological department students and students
of English whose mother tongue is Serbian. The questionaire consisted of 15 questions meant to invoke answers
regarding several morphological-lexicological and psycholinguistic issues such as whether complex forms would
be easier for undersyanding than compounds of the same or similar meaning, whether compounds are experienced
as one or two words, which compounds are acceptable as words to native spaeakers and which are not, whetreher
compounds with bound roots are perceived as compounds at all, and the like. The results have shown that it is
not possible to confirm that compound recognition by Serbian speakers is stable and systematic. Although almost
two thirds of the interviewees confirmed the status of an isolated compound, this was not confirmed with other
blatant cases of compounding where only 25% of the speakers recognized a compound word. Almost 90% of the
questioned native speakers had difficulties in identifying the roots in compounds, while simultaneously expressing
a high-level disinclinaton to compound word use in their language.
Key words: adjective compounds, word perception, Serbian, morphology, psycholinguistics.
University of Niš, Serbia
vladimirz.jovanovic@filfak.ni.ac.rs
Tomislav Levačić
U KAKVOM SE SMISLU MOŽE GOVORITI O SUFIKSOIDIMA U

SUVREMENOM RUSKOM JEZIKU?
U radu se analizira problematika određivanja morfemskog statusa sufiksoida i karakteristika po kojima ih se može
razlikovati od afiksalnih morfema i korijenskih sastavnica složenica. Sufiksoidima se pristupa sa stajališta mor-
femske analize koja promatra jezične jedinice u sinkronijskom sustavu. Cilj je prikazati i usporediti strukturno-
semantičke osobine ovakvih morfema kao prijelaznih jedinica koje preuzimaju rječotvornu ulogu u složenicama.
Na temelju razmatranih primjera ukazuje se na razlike i proturječnosti u tvorbenom i morfemskom pristupu su-
fiksoidima, s obzirom na određivanje tvorbenih puteva kojima su nastali i postojanjе sufiksoida s kompleksnim
višemorfemskim sastavom.
Ključne riječi: korijenski komponent složenice; sufiksoid; afiksacija; tvorbena semantika; morfemika; ruski jezik.
1. UVOD
Pedesetih godina prošloga stoljeća ruski su lingvisti primjetili da određena vrsta morfema u slo-
ženicama pokazuje prijelazan karakter između korijena i afiksa, odnosno da zadržava stupanj leksičkoga
značenja svojstven korijenskom morfemu, ali ispunjava afiksalnu ulogu u riječi. Rasprave koje su uslije-
dile pokušale su odrediti status takvih komponenata, njihovu funkciju u jeziku, strukturne i semantičke
osobine, te kriterije razgraničenja kako od afiksalnih morfema, tako i od korijenskih sastavnica složenica.
Različiti pristupi i točke gledišta vidljivi su i u mnoštvu termina koji su se pojavili: „sufiksirani elementi 263
riječi“ (Vinogradov 1947), „polusufiksi“ (Stepanova 1953), „afiksoidi“, „sufiksoidi“ (Šanski 1959), „rela-
tivno slobodni (vezani) morfemi“ (Kubrjakova 1964), „radiksoidi“ u širem smislu (Mihajlova 2014) i dr.
Prema enciklopediji Ruski jezik, „afiksoidi su komponent složenih riječi ili složenih skraćenica
koji se ponavlja s istovjetnim značenjem u sastavu niza riječi i koji se po svojoj tvorbenoj funkciji
(sposobnost tvorbe novih riječi s istim komponentom) približava afiksu“: drugi komponent složenice
(sufiksoid) prema sufiksu, a prvi komponent (prefiksoid) prema prefiksu.1
Primjerice, sufiksoidi: -вод (экскурсовод – „vodič ekskurzije“; лесовод – „šumar“), -вед
(языковед – „lingvist“, литературовед – „stručnjak za književnost“), -воз (нефтевоз – „tanker“,
бомбовоз – „bombarder“), -рез (камнерез – „klesar“, стеклорез – „staklorezac“), -ход (электроход –
„elektromotorni brod“; снегоход – „motorne sanjke“), -провод (водопровод – „vodovod“, газопровод
– „plinovod“), -носец (орденоносец – „nositelj ordena“; оруженосец – „štitonoša“); -образный
(винтообразный – „nalik na navoj vijka“, „spiralan“; волнообразный – „valovit“); -видный
(конусовидный – „stožasti“, шаровидный – „sferični“); -подобный (обезьяноподобный – „majmuno-
lik“; женоподобный – „ženskast“).2 Elementi -вод, -вед, -воз, -ход, -люб i drugi približavaju se afiksi-
ma jer tvore samostalni produktivni tvorbeni obrazac po kojemu se stvaraju nove riječi, ali istovremeno
ne gube u potpunosti smislenu povezanost s odgovarajućim osnovama s konkretnim predmetno-logič-
nim značenjem (ведать, водить, ходить, любить i dr.).
Iako Vinogradov, Šanski i drugi lingvisti pišu o sufiksoidima još 50-ih, pitanje određivanja nji-
hova statusa kao morfemskih jedinica ne nailazi na potpuno odobravanje šire lingvističke zajednice.
1
V. Русский язык. Энциклопедия (1979 : 43).
2
Istraživanje u ovom radu ograničava se samo na sufiksoide izvorno ruskog porijekla. Sufiksoidi stranog porijekla izazivaju
još više nesuglasica (usp. elemente -дром, -тека, -мобиль, -скоп), te smatramo da zaslužuju poseban osvrt koji je izvan
granica trenutačnog istraživanja.
Tomislav Levačić
Primjerice, Akademijina gramatika u 80-ima potpuno preskače taj termin i sporne morfeme definira kao
komponente složenih riječi.3 Javljaju se primjedbe da sa stajališta sinkronijske analize nema potrebe za
odijeljivanjem elemenata složenih riječi po principu frekventnosti pojave u drugim riječima u posebnu
jezičnu jedinicu koja se onda po pitanju tvorbe razlikuje od slaganja ili složeno-sufiksalne tvorbe (Lo-
patin i Uluhanov 1963). Isto tako, ukazuje se na nelogičnost postojanja sufiksoida kao morfema koji u
svojem sastavu može imati i druge morfeme kao u primjerima -нос/ец, -люб/ец, -пис/ец, -вод/ств(о),
-образ/н/ый, -твор/н/ый, -про/ход/ец i sl. (Kozulina i dr. 2009; Levašov 2008).4 Unatoč tome, početna
sumnjičavost i konzervativnost ruskih lingvista zamijenjena je eksplozijom novih sufiksoida u novije
vrijeme, pogotovo u istraživanjima s pozicije tvorbe riječi.5
Pa ipak, sufiksoidi su tek potencijalni afiksi; prijelazne jedinice u procesu razvoja koje se nalaze
na kontinuumu između afiksa i korijenskog morfema, s time da transformacija iz jedne vrste morfema u
drugu predstavlja dugotrajan povijesni proces. Time se otvaraju sljedeći problemi: 1) prikladna klasifi-
kacija sufiksoida ovisna o stupnju njihove morfologizacije, tj. o karakteristikama po kojima su bliži ko-
rijenovima ili afiksima; 2) kriteriji razgraničenja završnih komponenata složenica i sufiksoida, odnosno
tvorbe riječi slaganjem ili afiksacijom i 3) prikladna metoda analize sa sinkronijskog gledišta, s obzirom
da sufiksoidi odražavaju dinamične jezične procese u razvojnoj fazi.
Ovaj zadnji problem pogotovo otežava morfemsku analizu koja promatra segmentirane jezične
jedinice i njihov formalno-strukturni suodnos za koji nije presudan smjer motivacije ili leksiko-seman-
tičko značenje za razliku od analize tvorbe riječi.6 Određivanje morfemskog statusa sufiksoida koji ne bi
ovisio uglavnom o prepoznavanju tvorbenog procesa nastanka i koji bi mogao premostiti neke od pro-
turječnosti koje se javljaju s obzirom na to polazi li se od morfemske ili tvorbene analize u istraživačkom
procesu pitanje je koje još nije riješeno na zadovoljavajući način.
2. STRUKTURNO-SEMANTIČKE OSOBINE SUFIKSOIDA

264 Raščlanjivanje sufiksoida obično se temelji na dva glavna kriterija ili svojstva. Prvo je posto-
janje apstraktne semantike koja je bliska tvorbenom značenju afiksalnih morfema, a drugo sposob-
nost tvorbe novih riječi po morfološkoj analogiji stvaranjem produktivnih tvorbenih obrazaca.7 Radi
primjera apstraktnosti možemo usporediti dopunsko leksiko-gramatičko značenje sufiksa -ак koje je
uopćeno i označava djelujuće lice (рыбак – „ribar“) i značenje komponenta -лов u složenici рыболов
(„ribolovac“, „ribar“). A isto tako i složenice птицелов („lovac na ptice“), змеелов („lovac na zmije“),
краболов („lovac na rakove“), китолов („kitolovac“), тигролов („lovac na tigrove“) i riječi sa zajed-
ničkim korijenom улов („ulov“), ловить („loviti“), лoвчий („lovački“), неуловимый („neulovljiv“).
Afiksalne osobine kojima se ovakvi komponenti približuju odnose se na tvorbenu funkciju, regu-
larnost uopćene tvorbene semantike i produktivnost. Šanski je pisao o sljedećim karakteristikama afik-
soida: 1) u riječima stupaju i kao pomoćni (gramatički) morfemi i kao korijenski; 2) imaju apstraktnu
semantiku, blisku tvorbenom značenju afiksalnih morfema koja je rezultat desemantizacije konkretnog
leksičkog značenja u izvjesnoj mjeri; 3) vidljivo je istodobno očuvanje genetskih i semantičkih veza s
punoznačnim ishodišnim korijenom; 4) regularnost upotrebe u riječima s istim tvorbenim obrascem; 5)
mogućnost sinonimije s afiksalnim morfemima, npr. славяновед – славянист („slavist“).8
3
V. Русскaя грамматика I (1980: 250-1).
4
S druge strane, početna istraživanja polaze od germanistike (Stepanova 1953; Levkovska 1956) i ekstrapoliraju u ruski jezik
pojavu koja je više karakteristična za njemački jezik (usp. Šanski 1959: 83).
5
V. seriju rječnika pod nazivom Новое в русской лексике (ur. Kotelova) i Zemska (2005).
6
Usp. „Semantički kriterij koji je uvijek osnovan za tvorbenu analizu pada u drugi plan pri morfemskoj analizi koja na prvo
mjesto stavlja formalni kriterij određivanja izgradnje riječi.“ (Kuznecova i Efremova 1986: 6).
7
Usp. Lopatin i Uluhanov (1963: 195).
8
Usp. Šanski (1959: 82, 98, 106, 108, 115).
U KAKVOM SE SMISLU MOŽE GOVORITI O SUFIKSOIDIMA U SUVREMENOM RUSKOM JEZIKU?
Sufiksoidi često dolaze od glagolskih osnova i imaju vlastitu semantičku specifičnost. Poliseman-
tički sufiksoid -вод u primjerima пчеловод („pčelar“), коневод („uzgajivač konja“), садовод („vrtlar“)
motiviran je glagolom разводить koji, među ostalima, ima značenje „uzgajati životinje“ i „saditi bilj-
ke“; u primjerima экскурсовод („vodič izleta“), счетовод („računovođa“), кoнoвод („vojnički konju-
šar“) motivirajući glagol je водить, вести („voditi“, „poslovati“, „rukovoditi“). A postoje i složenice
motivirane glagolom проводить („provoditi“) – пищевод („jednjak“), воздуховод („ventilacijske cije-
vi“), водовод („vodovodna cijev“) u kojima je odsječen prefiks про-. Najproduktivniji je oblik u kojem
sufiksoid -вод može ispunjavati značenje „specijalist-radnik u nekoj sferi poljoprivrede ili stočarstva“.
U primjeru садовод sufiksoid -вод nosi apstraktno značenje djelujućeg lica i pritom se može zamijeniti
sa sufiksom -ник u izvedenici садовник, a da leksičko značenje „vrtlar“ ostane isto. Sufiksoid -вод u
ovom slučaju ima funkciju modifikacije ili upotpunjenja značenja prve komponente složenice i time se
približuje tvorbenoj funkciji sufiksa.
Argument o zamjenjivosti sufiksoida i sufiksa često se koristi kao svjedočanstvo o sticanju ap-
straktne, uopćene dimenzije značenja nalik na onu koju izražavaju sufiksi (npr. „pripadnost“, „djelova-
nje“, „predmetnost“). Ovo značenje ne mora biti svojstveno samostalnoj osnovi, nego se razvija kao do-
datno značenje kad osnova stupa kao komponent složenih riječi. Neki lingvisti (Šanski 1959; Stepanova
1953) podrazumijevaju da je pritom „izblijedilo“ ili oslabilo punoznačno leksičko značenje korijena.
Ovakva desemantizacija trebala bi popratiti proces preobrazbe korijenskog morfema u afiks i kao takva
poslužiti kao još jedan kriterij koji zbližava korijen i pomoćne morfeme, zajedno s ostalim osobinama
koje dijele (regularnost, produktivnost i tvorbeno značenje) u funkciji sufiksoida.
No i tu postoje nedoumice. Grigorjev smatra da su složenice sintaktičko-morfološke jedinice i
stoga sve dok se može jasno odrediti ishodišna sintagma na temelju koje je složenica nastala (npr. воду
проводить = водопровод) nema potrebe uvoditi nova razgraničenja po kojima bi sufiksoidi imali druk-
čiji status od uobičajenih komponenata složenih riječi.9 Time i kriterij gubljenja punoznačne semantike
postaje nevažeći. S druge strane, Mikaelan dovodi u pitanje problem desemantizacije s tvrdnjom da je
srž problema u sticanju regularnog uopćenog značenja koje se ponavlja i u drugim složenicama sa sufik-
265
soidima, dakle u tome da su stekli dodatni stupanj (tvorbenog) značenja, a ne da su izgubili ili oslabili
vezu s leksiko-semantičkim značenjem izvorne osnove.10 Stoga, sticanje nove dimenzije apstraktnog
značenja ne podrazumijeva istodobnu desemantizaciju i na taj način kriterij regularnosti postaje važniji
od kriterija desemantizacije.
Iako ovakvo rješenje objedinjuje dva bitna svojstva sufiksoida – postojanje apstraktne semantike
uz istovremeno očuvanje smislenih veza s ishodišnim korijenom – nužan uvjet koji nam dopušta da
govorimo o sufiksoidima jest vidljiva djelomična preobrazba u sufiks. Ovaj je uvjet oslabljen ako ne
možemo govoriti o transformaciji punoznačne semantike u apstraktno značenje svojstveno pomoćnim
morfemima jer, iako se radi o dugotrajnim jezičnim procesima, u sinkronijskoj shemi postaje teško
odrediti razlike između komponenta složenice i sufikosoida. Umjesto da je u procesu gubitka izvorne
semantike, element -вод zapravo je polisemantički sufiksoid koji usto ima ekspresivnu funkciju u riječi
i stilističku obojenost (kao i drugi sufiksoidi) koja je naglašenija u odnosu na sufikse.
U primjerima полк/о/вод/ец („vojskovođa“) i флот/о/вод/ец (zast. „zapovjednik mornarice“) su-
fiksoid -вод dolazi u spoju sa sufiksom -ец koji označava djelujuće lice. Ovo nije neuobičajeno ni za dru-
ge sufiksoide: правд/о/люб/ец („istinoljubiv čovjek“), канат/о/ход/ец („plesač na užetu“), чуд/о/твор/
ец („čudotvorac“), письм/о/нос/ец („pismonoša“), земл/е/дел/ец („zemljoradnik“). U primjeru земл/е/
про/ход/ец („istraživač novih zemalja“) sufiksoidom se smatra cijeli kompleks -проходец, iako se sasto-
ji od prefiksa (про-), korijena (-ход) i sufiksa (-ец). Slično i kao sufiksoid -провод u značenju „tehničke
instalacije za provođenje nečega“, npr. труб/о/про/вод („cjevovod“) s motivirajućim glagolom u spoju
s prefiksom – проводить. Kompleks -водство u značenju „neke profesionalne sfere djelovanja“ dolazi
sa sufiksom -ств(о) koji označava „djelatnost imenovanu glagolskom osnovom i konkretiziranu u prvoj
9
V. Grigorjev (1956: 45).
10
V. Mikaelan (1984: 31).
Tomislav Levačić
osnovi složenice“. Usp. цветовод („cvjećar“) – цветоводство („cvjećarstvo“); плодовод („voćar“) –

плодоводство („voćarstvo); животновод („stočar“) – животноводство („stočarstvo“).
Mogućnost spajanja sufiksoida sa sufiksima smatra se značajkom koja približava sufiksoide ko-
rijenovima. Zato sufiksalni element sufiksoida može biti materijalno izražen, a da cijeli kompleks još
uvijek izražava tvorbeno značenje, te ga zato treba i dalje smatrati sufiksoidom. Ali upravo se ovdje vidi
proturječnost nedovoljno razrađenih kriterija za određivanje sufiksoida. Morfemski status sufiksoida u
potpunosti isključuje mogućnost stvaranja složenih višemorfemskih kompleksa koji bi imali status jed-
nog morfema, ali ako prihvatimo sve dosad ustanovljene kriterije – regularnost, produktivnost, tvorbeno
značenje, apstraktna semantika – teško je reći što isključuje komponent -водство u odnosu na -вод,
osim višemorfemskog sastava.11 Analiza tvorbe riječi koja tu vidi tvorbeni formant-nositelj tvorbenog
značenja ima više prostora za manevar od striktno morfemske analize.
Osim toga, postojanje spojeva sa sufiksima u neku ruku umanjuje apstraktnu tvorbenu funkciju
koja onda djelomično prelazi na sufiks. Ako status sufiksoida podrazumijeva da je korijen u procesu
prelaska u afiksalni morfem i stoga dobiva uopćeno značenje svojstveno sufiksima, zašto je složenici
potreban još i sufiks koji je uobičajeni nositelj takvog tvorbenog značenja? U navedenom primjeru
полководец sufiks -ец preuzima na sebe tvorbeno značenje djelujućeg lica. U riječima путеводитель
(„vodič“) i горовосходитель („planinar“) sufiks -тель označava „izvršitelja djelovanja“ i spaja se sa
zadnjim samoglasnikom bez skraćivanja glagolske osnove. Primjer камнерез („klesar“) ne može se
zamijeniti sufiksom a da ne promijeni značenje kao u каменщик („zidar“), ali rječnik Dalja nudi i oblik
камнерезец, a strukovni rječnik Maslovskog sadržava formu камнерезчик.12
U ovakvim slučajevima varijacija i s obzirom da ne postoji odgovarajuća tipologija sufiksoida,
nije jasno teži li komponent složenice prema sticanju statusa afiksa ili se udaljava od toga ili oscilira.
Prema postojećim kriterijima nije određeno je li proces transformacije nepovratan ili može u nekim
slučajevima krenuti obratnim putem tako da sufiksoid počne izražavati više karakteristika korijenova.
Zapravo ako promatramo strukturno-semantičke osobine sufiksoida pristupom morfemske analize, više
toga zbližava sufiksoide s korijenskim sastavnicama složenih riječi. Semantički apstraktniji korijenovi
266
i semantički konkretniji afiksi nisu neuobičajena jezična pojava.13 Tvorenice s afiksoidima imaju sve
osobine složenica – dvije osnove, interfiks, strukturno-smislenu cjelovitost, poziciju naglaska, postojani
redoslijed komponenata. Sufiksoidi se u složenici spajaju s veznikom za razliku od afiksalnih morfema,
mogu dolaziti u kombinaciji s drugim afiksima i zadržavaju semantičke veze s ishodišnim referentima,
što su sve također i osobine korijenskih komponenata složenica.
S druge strane, promatrajući ih kao tvorbene formante možemo postaviti pitanje o tvorbenom
procesu pomoću kojega su nastali. Tvorba po morfološkoj analogiji putem tvorbenog obrasca koji se po-
navlja u nizu složenih riječi srodna je s afiksacijom, stoga s te strane stavlja težište na proces preobrazbe
korijenskog morfema u afiksalni. Ali s obzirom na nedostatak jasnih razgraničenja, nastaje problem
razlikovanja sufiksoida od aktivnih komponenata složenica koji se često ponavljaju i u drugim složeni-
cama.14 Regularno ponavljanje druge komponente složenice ne može biti dovoljan kriterij bez obraćanja
pozornosti na teško odredive granice između afiksacije i slaganja, a također i na stupanj morfologizacije
danih komponenti.
11
Smatra se da su riječi s komponentom -водство nastale afiksacijom, točnije složeno-sufiksalnom tvorbom na način da su
izvedene od riječi na -вод dodavanjem sufiksa ств(о). Ali postoje i primjeri neologizama kao хреноводство (хрен – „hren“)
i горчицеводство (горчица – „gorušica“) koji su nastali bez postojanja odgovarajućih složenica хреновод i горчицевод,
stoga ako se ustale u jeziku možemo govoriti o tvorbi novih riječi morfološkom analogijom putem zasebnog tvorbenog
obrasca -водство (usp. Grigorjev 1956: 51).
12
V. Русско-английский научно-технический словарь Масловского (2008).
13
Usp. Lopatin i Uluhanov (1963: 195).
14
Npr. -строение, -делие, -писец koji se često svrstavaju u sufiksoide ili u poziciji prvih komponenata složenica мало-, много-,
взаимо-, легко-. Ono na što Lopatin i Uluhanov pritom upozoravaju jest kako odrediti složenice s prvim komponentom koji
je prefiksoid i drugim koji je sufiksoid kao гидроплан („hidroavion“) ili электроход jer bi apsurdno bilo tvrditi da su ovo
riječi bez korijena (usp. isto: 199-200).
Tvorenice sa sufiksoidima nekada se svrstava u tvorbeni model afiksacije, tj. u složeno-sufiksalni

tvorbeni proces koji podrazumijeva spajanje dvije tvorbene osnove koje prati istovremena sufiksacija,15
nekada u model slaganja,16 a postoji i mišljenje da se sufiksoidi nalaze na prijelazu između morfološke
tvorbe složenica i afiksacije. Zemska koja ih promatra kao tvorbene formante tvrdi da spadaju u poseb-
nu zonu tvorbe riječi koja se nalazi na granici između slaganja i afiksacije.17 Naravno da su uvjeti za
raščlanjivanje morfema koji uključuju potragu za izvornom sintagmom ili određivanje puteva njihova
nastanka (slaganje ili analogija) problematični za pristup morfemske analize koja se bavi formalno-
strukturnim obilježjima morfema. Čak ni kriterij semantike koji može biti presudan u nekim slučajevi-
ma18 ne bi trebao biti u središtu pozornosti morfemske analize.
Ironičan je pritom slučaj s komponentima s pridjevskom osnovom -образный, -видный i
-подобный koji u još većoj mjeri nego sufiksoidi s glagolskim osnovama ispunjavaju potrebne krite-
rije, ali s obzirom na njihov višemorfemski sastav teško ih je smatrati zasebnim morfemom. Ne samo
da se u velikom broju slučajeva uvijek mogu zamijeniti s pravim sufiksom, nego je i njihova vlastita
semantika toliko nadjačana tvorbenom funkcijom da se uglavnom mogu zamjenjivati i međusobno.
Usp. волнообразный – волновидный – волнистый („valovit“); зверообразный – зверовидный –
звероподобный – звероватый (“nalik na zvijer“); мужеподобный – мужеобразный – мужчинистый
(„muškobanjast“); змееобразный – змеевидный – змееподобный – змеистый („zmijolik“, „zmijast“).
Ova tri komponenta imaju uopćeno komparativno-konkretizirajuće značenje, tj. označavaju „sličnost
oblikom, vidom, likom s onim što je imenovano prvom komponentom“.
U ovom je slučaju osobito to što leksičko značenje ovih komponenata kad stupaju kao samo-
stalne osnove već ima značenje koje konkretizira i upotpunjuje druge lekseme,19 stoga može dodatno
pridonijeti ispunjavanju afiksalne uloge kad stupaju kao drugi komponent složenica. U složenicama se
uvijek javljaju u pridjevskom obliku za razliku od nekih drugih sufiksoida, npr. -нос i -носный u pri-
mjerima медонос („medonosna biljka“) i медоносный („medonosan“). A zanimljivo ih je usporediti po
pitanju semantike s drugim sufiksoidima s pridjevskim osnovama kao судьбоносный („sudbonosan“),
торпедоносный („naoružan torpedima“), благотворный („blagotvoran“), болезнетворный („koji iza-
267
ziva bolest“).
3. ZAKLJUČAK
Sufiksoidi su morfemi koji imaju prijelazan položaj između samostalnih korijenova i pomoćnih
morfema. Oni su jedinice u razvoju koje se nalaze u procesu transformacije strukturno-semantičkih oso-
bina prema sticanju više karakteristika afiksalnih morfema. S obzirom da su takva pomična meta, teško
je odrediti kriterije koji bi ih strogo odvojili od drugih korijenskih komponenata složenih riječi, a s druge
strane teško je doći do odgovarajuće tipologije koja bi kvalificirala razlike među sufiksoidima ovisno o
stupnju njihove morfologizacije. Sufiksoidi su specifični za složenice, ali i drugi tvorbeni sufiksi mogu
imati izvor u složeničkoj tvorbi, samo što su pritom u procesu razvoja jezika prošli kroz različite promje-
ne i izgubili vezu sa svojim materijalnim značenjem koje su imali kao samostalni korijenovi. Sufiksoidi
čini se da slijede ovaj put, s obzirom da zadržavaju karakterističnu za sufikse regularnost s kojom se
pojavljuju u složeničkim tvorbama s uopćenim značenjem koje se ne odnosi samo na njihovo prvobitno
leksiko-semantičko značenje koje imaju kad stupaju kao osnove u riječima.
15
Usp. Šanski (1959: 8); Lopatin i Uluhanov (1963: 194).
16
V. Rozentalj i Telenkova (2003: 489).
17
V. Zemska (2005: 119).
18
Primjerice kao što smo vidjeli, polisemantički sufiksoid -вод ovisno o tome kojim je glagolom motiviran u složenici pokazuje
veću ili manju mjeru apstraktnog tvorbenog značenja. Najbliži sufiksima su primjeri u kojima je motiviran glagolom
разводить i nosi značenje „specijalist-radnik u nekoj sferi poljoprivrede ili stočarstva“.
19
Tj. подобие – „sličnost“; образ – „izgled“, „lik“; вид – „vid“, „oblik“, „vanjština“; usp. i izreku по образу и подобию – „po
slici i prilici“.
Tomislav Levačić
Stoga sama mogućnost transformacije korijenskog morfema u afiksalni kao rezultat dugotrajnih
jezičnih procesa nije dovedena u pitanje, nego kriteriji za prepoznavanje faza ovakvih procesa koji bi
proizlazili iz sinkronijskog pogleda bez obzira na prisutne dijakronijske i etimološke značajke. Za strik-
tno morfemsku analizu ovo predstavlja problem i u suvremenoj rusistici još uvijek ne postoji općepri-
hvaćeno rješenje. Pritom su semantičke karakteristike i višemorfemski sastav nekih sufiksoida osobine
koje predstavljaju dodatne teškoće u raščlambi. Također i razlike u pristupu između sufiksoida kao za-
sebnog morfema sa stabilnim strukturno-semantičkim obilježjima i sufiksoida kao tvorbenog formanta
koji služi za stvaranje novih riječi. Daljnja istraživanja trebala bi obratiti pozornost na ovakve nedoumi-
ce i raditi na stvaranju prikladnih kategorija i tipologije sufiksoida.
Literatura
Grigorjev, V. P. (1956). Григорьев В.П. О границах между словосложением и аффиксацией, Вопросы
языкознания 4: 38-52.
Levašov, E. A. (2008). Левашов Е. А. Еще раз об аффиксоидах, Русская речь 3: 50-52.
Lopatin, V. V.; Uluhanov, I. S. (1963). Лопатин, В.В.; Улуханов, И.С. О некоторых принципах морфемного
анализа слов (к определению понятия сложного слова в современном русском языке), Известиа АН
СССР, отделение литер. и языка 22 (3): 190-204.
Mikaelan, N. (1984). Микаэлян, Н. К вопросу о происхождении аффиксоидов, Herald of the Social Sciences
3: 28-34.
Mihajlova, I. D. (2014). Михайлова, И.Д. Радиксоид как вершина словообразовательного гнезда, Вестник
Московского городского педагогического университета 1 (12): 22-29.
Kubrjakova, E. S. (1964). Кубрякова, Е.С. Об относительно связанных (относительно свободных) морфемах
языка, Вопросы языкознания 1: 95-100.
Русская грамматика I. (1980). АН СССР Наука: Москва.
Русский язык. Энциклопедия (1979). Советская энциклопедия: Москва.
268 Stepanova, M. D. (1953). Степанова, М.Д. Словообразование современного немецкого языка. Издательство
литературы на иностранных языках: Москва.
Šanski, N. M. (1981). Шанский, Н. М. Современный русский литературный язык. Просвещение –
Ленинградское отделение.
Šanski N. M. (1959). Шанский, Н. М. Очерки по русскому словообразованию и лексикологии. Учпедгиз:
Москва.
Vinogradov, V. V. (1947). Виноградов, В. В. Русский язык (грамматическое учение о слове). Высшая школа:
Москва.
Zemska, E. A. (2005). Земская, Е. А. Словообразование как деятельность. УРСС: Москва.
Rječnici
Dalj, V. I. (2009). Даль В. И. Толковый словарь русского языка. Эксмо: Москва.
Kozulina, N. A.; Levašov, E. A.; Šagalova, E. N. (2009). Козулина, Н.А.; Левашов, Е.А.; Шагалова, Е.Н.
Аффиксоиды русского языка. Опыт словаря-справочника. Нестор-История: Санкт-Петербург.
Kuznecova, A. I.; Efremova, T. F. (1986) Кузнецова, А. И.; Ефремова, Т. Ф. Словарь морфем русского языка.
Русский язык: Москва.
Ožegov, S. I. (2003). Ожегов, С. И. Словарь русского языка. „ОНИКС 21 век“, издательство „Мир и
образование“: Москва.
Rozentalj, D. E.; Telenkova, M. A. (2003). Розенталь, Д. Э.; Теленкова, М. А. Справочник по русскому языку.
Словарь лингвистических терминов. „ОНИКС 21 век“, издательство „Мир и образование“: Москва.
Русско-английский научно-технический словарь Масловского (2008). ABBYY Ltd.
В КАКОМ СМЫСЛЕ МОЖНО ГОВОРИТЬ О СУФФИКСОИДАХ В СОВРЕМЕННОМ РУССКОМ

ЯЗЫКЕ?
Резюме
В статье рассматривается вопрос об определении морфемного статуса суффиксоидов и выделении при-

знаков, отличающих их от аффиксальных морфем и корневых компонентов словосложений. Данная работа
придерживается синхронического методa морфемного анализа, который изучает формально-структурную
соотнесенность слов. Цель состоит в описании и сравнении структурных и семантических характеристик
этих переходных морфемных единиц, приобретающих словообразовательную роль в словосложениях.
Критерии, позволяющие выделить суффиксоиды, свидетельствуют о различной градации данных элемен-
тов в зависимости от различной степени их продуктивности, регулярности употребления, обобщенного
словообразовательного значения и десемантизации полнозначного коррелята. На основании рассмотрен-
ных примеров особое внимание уделено противоречиям словообразовательного и морфемного подхода к
суффиксоидам, связанного с определением пути возникновения суффиксоидов в словосложениях и с ис-
пользованием в качестве словообразовательного форманта многоморфемных комплексов.
Ключевые слова: корневые компоненты словосложений; суффиксоид; аффиксация; словообразовательная

семантика; морфемика; русский язык.
Tomislav Levačić
Sveučilište u Zadru, Republika Hrvatska
Odjel za kroatistiku i slavistiku
Odsjek za ruski jezik i književnost
tlevac@unizd.hr
269
Anna Makišová
NÁZVY POVOLANÍ Z ASPEKTU RODU*1
V príspevku sa hovorí o tvorení podstatných mien ženského rodu z podstatných mien mužského rodu v slovenčine
a v srbčine. Utváranie nových lexém súvisí so zapájaním žien do nových povolaní, funkcií. Mužské podstatné
meno v uvedenej dvojici je bezpríznakovým členom a môže označovať mužský rod, ale aj príslušníkov obidvoch
rodov. Systém slovenčiny poskytuje možnosť prechyľovať ženské názvy pomocou viacerých sufixov (-ka, -ička,
-yňa, -iná, -ová), napr. učiteľka, biologička, sudkyňa. V slovenčine feminatívum sa bežne používa, kým v srbčine
v niektorých prípadoch feminatívna podoba existuje, ale v praxi sa nepoužíva. V príspevku sme sa pokúsili upria-
miť pozornosť na tie feminatíva, ktoré nie sú zatiaľ v jazyku frekventované. Doklady sme doložili z praxe.
Kľúčové slová: mužský rod, ženský rod, povolanie, feminatívum, slovenčina, srbčina.
Slovenčina patrí k jazykom s výrazným odlišovaním foriem podľa prirodzeného rodu. Na pome-
novanie osôb opačného pohlavia sa využíva derivačná kategória prechyľovania, ktorá v súlade so soci-
álnym statusom mužov a žien znamená predovšetkým tvorenie feminatív. Sociologické zmeny vplývajú
aj na deriváciu a na význam odvodených podstatných mien ženského rodu od podstatných mien muž-
ského rodu. V tejto práci predmetom nášho výskumu budú feminatíva v slovenčine a v srbčine, ktorými
pomenúvame povolania. Východiskovým jazykom bude slovenčina a daný stav budeme porovnáť so
stavom v srbčine. Tvorenie feminatív je odrazom sociálneho postavenia muža a ženy v gramatickej ka-
tegórii rodu. Zameriame sa na menej frekventované ženské podstatné mená, ktoré sa v súčasnosti utvá-
rajú a niektoré z nich sú zatiaľ nezaevidované v príručkách. Jazykovedec Juraj Furdík (2004) uvádza, 271
že prechyľovanie úzko súvisí s kategóriou rodu a okrem niekoľkých výnimiek inverzných feminatív
typu líška →lišiak prechyľovanie prebieha v smere mužský rod→ženský rod. Celkovo je prechyľovanie
produktívnou kategóriou. Aj autori Morfológie slovenského jazyka píšu, že gramatický rod podstatných
mien sa najvýraznejšie vyjadruje opozíciou názvov osôb mužského a ženského rodu. Dokladom sú dvo-
jice slov, v ktorých sa ženský rod tvorí prechyľovaním z mužských podstatných mien. Tvorenie párov
súvisí so zapájaním sa žien do nových povolaní. Feminatívum v páre je príznakovým členom. Mužské
podstatné meno je bezpríznakovým členom a môže označovať mužský rod, ale aj súhrnne príslušníkov
obidvoch rodov, napr.: kuchár – kuchárka – kuchári.
Slovenčina a srbčina sú slovanské jazyky. Keď ide o tvorenie prechýlených podôb situácia je
podobná, ale existujú rozdiely pri používaní spomenutých tvarov v jazyku. V slovenčine sú častejšie
prechýlené podoby než v srbčine. V tomto ohľade veľkú úlohu zohráva tradícia. Tak v slovenčine vedľa
pomenovania farár sa stretneme v praxi a v lexikografii aj s feminatívom farárka, keďže spomenuté
povolanie si môže zvoliť aj osoba ženského rodu. V srbčine rozlišujeme len podstatné meno mužské-
ho rodu sveštenik a ženské podstatné meno sveštenica môžeme použiť len v kontexte sveštenikova
žena. Slovenčina patrí k jazykom pri ktorých odlišujeme formy podľa prirodzeného rodu. Formálne
odlišujeme pomenovania pre obidve pohlavia. V spisovnej slovenčine rozlišujeme dvojaké názvy osôb
ženského rodu. Jednu skupinu tvoria tie, ktoré pomenúvajú osoby ženského rodu a sú utvorené priamo
na pomenovanie osôb ženského rodu pomocou osobitných prípon. V Lexikológii sa uvádza, že „tu sa
ako slovotvorný prostriedok využíva paradigma vzoru žena.“ (Ondrus et al.,1980:100). Druhú skupinu
tvoria ženské podstatné mená utvorené formálnym prevedením z názvov osôb mužského rodu. Ženské
podstatné mená z druhej skupiny vždy tvoria dvojice s názvami osôb mužského rodu. Aj v srbskej
*
Príspevok vznikol v rámci projektu 178017 Diskurzy menšinových jazykov, literatúr a kultúr v juhovýchodnej a strednej
Európe, ktorý financuje Ministerstvo pre vedu a technologický rozvoj Republiky Srbska.
Anna Makišová
lingvistike sa hovorí o dvoch skupinách podstatných mien, ktoré pomenúvajú osoby ženského rodu.
Lingvista Boris Markov (1981) uvádza párne a nepárne podstatné mená. Pri párnych podstatné mená
sa vyskytujú v dvojiciach, mužské – ženské podstatné meno. Jazykovej rovnosti pohlaví v poslednom
období v srbskej lingvistike sa venovala jazykovedkyňa Svenka Savićová. Pod jej vedením boli urobené
a aj v súčasnosti prebiehajú výskumy v tejto oblasti. Savićová uvádza, že (2009:10) „vytvorenie rodovo
citlivého srbského jazyka je procese, v ktorom sú už niektoré charakteristiky vytvorené, zatiaľ čo sú iné
v procese tvorby. Napríklad, len sa začínajú utvárať návyky nediskriminačného používania jazyka v
každodennom prejave a v médiách.“ Morfologickými prostriedkami aj v srbčine môžeme označiť osoby
ženského pohlavia z aspektu povolania.
Tvorenie prechýlených podôb si vyžiadalo zapájanie sa a zamestnávanie žien na pracovné miesta,
ktoré predtým boli obsadené výlučne len mužmi. Lebo v súčasnosti, môžeme konštatovať, neexistuje
povolanie alebo funkcia, na ktorom nie je osoba ženského pohlavia (Niekedy je veľmi ťažko rozhraničiť
povolanie a hodnosť. Povolanie v našom kontexte chápame profesiu, trvalú činnosť, ktorú osoba vyko-
náva ako zamestnanie, na ktorú sa pripravila učením, štúdiom. Podľa hodnosti, titulu osobu zaraďujeme
do spoločenskej hierarchie, napríklad na vysokoškolskom stupni. Ako uvádza jazykovedkyňa Savićová
raz lexému profesorka používame v kontexte povolania: Profesorka Anna Madacká včera skúšala; ino-
kedy ako titul: Profesorka Madacká, chcela som Vás poprosiť..). Súvisí to s emancipáciou žien. Preto sa
zjavila potreba tvoriť adekvátne lexémy, ktorými pomenujeme ženské povolania, resp. povolania, ktoré
vykonávajú ženy. Vo väčšine sa vyskytujú v pároch, mužský rod ako bezpríznakový, ženský príznakový.
Podstatné meno ženského rodu sa tvorí prechyľovaním, pridávaním odvodzovacej morfémy. Prechýlené
podoby sa najčastejšie tvoria z mužských podôb pridaním zodpovedajúcej prípony. Na tvorenie prechý-
lených podôb v spisovnej slovenčine sa najčastejšie využíva prípona -ka: lekárka, predavačka, učiteľka,
policajtka, fotografka, pekárka z okruhu funkcií a hodností kapitánka, ministerka, prezidentka, poru-
číčka, vojačka, majorka. Ak sa povolanie v mužskom rode končí na spoluhlásky -k, -h, -ch vymenované
spoluhlásky sa menia na č, ž, š a opäť pridávame príponu -ka, napr.: chemik – chemička, právnik – práv-
nička, lekárnik – lekárnička, informatik – informatička. Ak sa mužské podstatné meno končí na -ter
272
s predchádzjúcou spoluhláskou, feminatíva sa tvoria príponou -ka: majster – majsterka, minister – mi-
nisterka, šuster – šusterka. Aj v srbčine príponou -ka tvoríme prechýlené ženské názvy v oblasti povo-
lania. Príponu pridávame na základ mužského podstatného mena profesorka, lekarka, direktorka, porti-
rka. Klajn (2003:133) zaraďuje príponu -ka k produktívnym a uvádza, že sa pridáva k domácim a cu-
dzím podstatným menám, ktoré sa končia na spoluhlásky -r a -n, napr.: autorka, doktorka, dekanka,
spikerka, frizerka, ministarka, bolničarka, slikarka, rediteljka, matematičarka, manekenka. V tejto sú-
vislosti treba zdôrazniť, že vedľa koncovky -ka, niektoré podstatné mená majú dvojtvary, vedľa zakon-
čenia -ka v jazyku sú aj prechýlené podoby so zakončením -ica: doktorica, dekanica, profesorica,
direktorica. Klajn (2003:133) uvádza, že feminatívum ministarka v známej Nušićovej dráme Gospođa
ministarka, je použité vo význame manželka ministra, kým v súčasnosti touto lexémou pomenúvame
ženskú osobu vo funkcii ministerky. Do slovenčiny Nušićovu hru prekladáme Pani ministrová keď v sa-
motnom názve rozhraničujeme sémantiku lexém ministerka-ministrová. Aj pri pomenovaniach, ktoré
predstavujú alebo predstavovali výlučne mužské povolania resp. hodnosti a boli typické pre mužov,
v súčasnosti na tých miestach sú zastúpené ženy, používajú sa prechýlené podoby: prezidentka, poručíč-
ka, kapitánka, majorka. Uvedené názvy povolaní zaraďujeme k bezproblémovým typom tvorenia a po-
menovania. V tejto súvislosti a v tejto skupine spomenieme pomenovania typu letuška, mažoretka, mo-
delka. V súčasnosti sa utvárajú náprotivky v médiách, zvyčajne uvedené v úvodzovkách. Vyplýva to
z rozdielov z neobsadenia, resp. zriedkavého obsadenia určitých povolaní mužmi. V tomto prípade zák-
ladná podoba je ženská. Tak na palube lietadla sú vo väčšine prípadov zastúpené sprievodkyne pomeno-
vané letušky. V Slovníku súčasného slovenského jazyka sa uvádza aj heslo letušiak pre osobu mužského
pohlavia s označením ako subštandardné. O tomto sa vyjadrila Mária Pisárčiková (2011:241) „hoci
v tomto prípade ide skôr o okazionalizmus alebo žartovné slovo (prípona nepoukazuje na nespisov-
nosť).“ Z internetových zdrojov sme získali doklad: Z útočníka bratislavského Slovana Vondrku bol
„letušiak“. (www.pluska.sk 15. november 2012). Lexéma letušiak v tomto prípade bola vyznačená
NÁZVY POVOLANÍ Z ASPEKTU RODU
v úvodzovkách čo hneď naznačuje, že ide o nespisovnú podobu. V srbčine máme doklad v slovníku
(RSJ) mužská a ženská podoba stjuard a stjuardesa. Ostvari svoje snove i postani stjuardesa ili stjuard.
(www.blic.rs 21.05.2013). V úlohe oficiálnej sprievodkyne na rozličných výstavách a podujatiach zvy-
čajne býva hosteska. V tejto úlohe donedávna veľmi zriedka boli muži. No v súčasnosti na tom mieste
sa môžeme stretnúť aj s mužom, tak aj v SSSJ je tvar hostes, kým v srbčine rozlišujeme len podobu
hostesa. (RSJ:1470) Rovnako tak aj feminatívum mažoretka. Obsadenie v skupine, ktoré predvádzajú
rovnakú choreografiu majú len dievčatá. Preto sa aj bežne používa pomenovanie mažoretka. Ale z inter-
netových zdrojov máme doklad pre osobu mužského pohlavia mužská mažoretka (aktuality.sk
28.10.2013) v prípade že sa v tej úlohe vyskytne osoba mužského pohlavia existuje potreba pomenovať.
Pokiať sa nekodifikuje v jazyku sú rozličné spôsoby na pomenovanie. Tak pre osobu mužského pohlavia
sa vyskytlo spojenie prídavné meno mužská + prechýlená podoba. Osobu ženského pohlavia, ktorá pro-
paguje módu alebo robí reklamu rôznym výrobkom, pomenúvame feminatívom modelka (topmodelka).
Ale keďže v súčasnosti v tejto úlohe vystupujú aj muži, napr. spojenie model nad 170 cm keď ide o sú-
ťaž v kulturistike. Je to už v inom kontexte. Ale keď ide o módu tak môžeme nahradiť aj lexémou ma-
nekýn-manekýnka. V srbčine v médiách sme zaznamenali spojenie: osvojila je titulu fitnes model. Pre
osobu ženského pohlavia podstatné meno v mužskom rode model. Lingvistka Savićová uvádza, že ide
o používanie bez koncovky aj keď v jazyku rozlišujeme opozíciu mužské – ženské podstatné meno.
Podobný osud má aj feminatívum vychovávateľka. Keďže povolanie si najčastejšie volili a volia osoby
ženského pohlavia tak bolo utvorené aj pomenovanie pre výchovu detí predškolského veku. V súčasnos-
ti je bežné aj pomenovanie vychovávateľ pre osobu mužského pohlavia, ale skôr mužská podoba pome-
novania sa používa pre obe pohlavia. Aj po ukončení vysokej školy odborových štúdíí pre vzdelávanie
vychovávateľov absolvent získava diplom v ktorom píše strukovni vaspitač bez ohľadu, že 90% ukon-
čených študentov sú osoby ženského pohlavia. V srbčine v RSJ sú zaradené párne lexémy vaspitač-va-
spitačica. V súvislosti s feminatívom vychovávateľka treba doložiť, že pre spomenuté povolanie na
Slovensku sa bežne používa lexéma učiteľka materskej školy. U nás vo vojvodinskom prostredí pod
vplyvom srbčiny je zaužívaná lexéma vychovávateľka. Vychovávatelia sú skôr zastúpení v domovoch
273
(žiacky domov, domov mládeže a pod.). K týmto povolaniam môžeme priradiť aj tanečnicu v balete,
baletku. Z hľadiska obsadenia tohto povolania prvoradé miesto prislúcha ženám. Používa sa aj podstat-
né meno balerína. V SSSJ ag (s.217) ako zriedkavé slovo sa vyskytlo baletník, pomenovanie pre muža,
tanečníka baletu. V srbčine sú zastúpené pomenovania pre obe pohlavia (RSJ s. 59) balerina, baletan.
Tu skôr máme opačne, zo ženského podstatného mena na základe potreby bolo utvorené mužské pod-
statné meno. Podstatné meno upratovačka pôvodne sa vyskytovalo len v ženskom rode. Tak v IV. zväz-
ku SSJ jazyka sa vyskytuje len heslo upratovačka pre osobu, ktorá upratuje byty. V KSSJ na prvom
mieste je heslo upratovač s vysvetlením kto niečo upratuje, upratovač strojov a vedľa heslo upratovačka.
Aj z internetových zdrojov sme sa dočítali, že hľadajú upratovača/upratovačku. V inzeráte píše, že hľa-
dajú upratovača na upratovanie obchodných alebo skladných priestorov. Z toho vyplýva, že na uprato-
vanie väčších priestorov hľadajú osobu mužského pohlavia, ale keď ide o upratovanie kancelárskych
priestorov alebo bytov, vtedy hľadajú upratovačku. Dokonca nevedeli by sme si ani predstaviť, aby
bežne na takých pracovných miestach bola mužská osoba. Ale v budúcnosti určite sa tam dostanú aj
muži, keďže tzv. „mužské povolania“ obsadili ženy, tak aj v úlohe upratovačky sa dá očakávať uprato-
vač. V srbčine pre spomenutú profesiu sa používajú podstatné mená v ženskom rode spremačica/čista-
čica, ale ulice vo verejnom komunálnom podniku čistí čistač. K ženskému tvaru servírka sme ani v slov-
níkoch ani z internetových zdrojov nenašli mužskú podobu. Určite to vyplýva z neobsadenia tohto po-
volania mužmi. Aj v inzercii voľných miest, aj ako profil na stredných školách sme zaznamenali dvojicu
čašník – servírka. Aj v srbčine sa vyskytuje ekvivalentné pomenovanie v ženskej forme servirka.
K novším feminatívam patrí slovo hostka, ktoré bolo zaradené do tretieho vydania Krátkeho slovníka
slovenského jazyka v r. 1997 a do druhého vydania Pravidiel slovenského pravopisu v roku 1998 a do
SSSJ hl z roku 2011. Špecifické je to, že pri prechyľovaní nastala alternácia ť/t, preto nemáme hosťka
ale hostka. Alternácie ako fonologické procesy sú v slovenčine častým sprievodným javom pri derivo-
vaní nových lexém. Aby sme vyjadrili príslušnosť k prirodzenému rodu v praxi okrem prechýlenej po-
Anna Makišová
doby, môžeme doriešiť pridaním k mužskému tvaru vlasné meno, napr. vítam nášho hosťa, Máriu Pa-
gáčovú. V srbčine sa používa prechýlená podoba gošća.
Uvedieme niekoľko dokladov ako dôkaz, že sa v slovenčine používa prechýlená podoba. Na we-
bovej stránke Báčskopetrovskej obce sú zverejnené informácie po slovensky a po srbsky. Po slovensky
píše takto: Slovenské vojvodinské divadlo Báčsky Petrovec úradujúca riaditeľka Ivana Ilić; Knižnica
Štefana Homolu Báčsky Petrovec riaditeľka Jarmila Stojmirovićová; Základná škola Jána Amosa Ko-
menského Kulpín riaditeľka Jovanka Zimová. V podstate ide o názvy funkcií, ktoré sa stali povolaniami
menovaným ženským osobám. Pri prvom doklade sa nedodržiava prechýlená ženská podoba priezviska.
V spisovnej slovenčine sa bežne používa prechýlená podoba priezviska Ilićová. Po srbsky vo všetkých
troch dokladoch sa nepoužíva feminatívna podoba: Slovačko vojvođansko pozorište Bački Petrovac vd
direktor Ivana Ilić; Biblioteka „Štefan Homola“ Bački Petrovac direktor Jarmila Stojmirović; Osnovna
škola Jan Amos Komenski Kulpin direktor Jovanka Zima. Aj napriek tomu, že jazykovedkyňa Svenka
Savićová sa zasadzuje a navrhuje, aby sa jazyková rovnosť pohlaví uplatňovala. V lexikografických
dokladoch feminatívum direktorica/direktorka sa vyskytuje, preto sa predpokladá, že aj v praxi sa bude
bežne používať.
Prechýlené feminatíva sa tvoria príponou -ička. Ak sa podstatné meno cudzieho pôvodu končí
na -g, ženská podoba sa tvorí slovotvornou príponou -ička: chirurgička, dramaturgička, antropologič-
ka. Ak pri mužskom podstatnom mene v základe sa vyskytuje dlhé ó nastáva kvantitatívna alternácia,
napr. filológ-filologička, antropológ-antropologička, geológ-geologička, pedagóg - pedagogička. Vždy
ide o odvodzovanie cudzích mužských podstatných mien, teda prevzatých podstatných mien. Príponou
-ička sa tvoria aj feminatíva od cudzích mužských podstatných mien zakončených na -ter, pred ktorou
je samohláska. Sú to pomenovania zo zdravotníctva, špecialisti v zdravotníctve geriater-geriatrička,
pediater-pediatrička, psychiater-psychiatrička, fyziater-fyziatrička. V slovenčine nie vždy sa používajú
prechýlené ženské podoby, aj keď odborníci upozorňujú a navrhujú používať pre osoby ženského po-
hlavia feminatíva. Uvediem niektoré doklady zo zdroju internet. Svoju firmu si reklamuje na webovej
stránke psychiatrička. V záhlaví píše takto: psychiater - MUDr. Mária Majzlanová, v ďalšom riadku sa
274
už píše takto: Psychiatrická ambulancia, psychiatria, psychiatrička MUDr. Mária Majzlanová v Par-
tizánskom. Teda, jeden odborník, vlastne odborníčka v tom istom texte používa mužskú podobu a aj
prechýlenú podobu. Je to nedôsledne. Ďalšia reklama ambulancie znie takto: MUDr. Erika Ivargová,
psychiatrička. Dôsledne sa zachováva prechýlená podoba. Fakultná nemocnica v Trenčíne uvádza per-
sonálne obsadenia takto: Lekár: MuDr. Mehria Margočová, psychológ: Mgr. Jana Stražáková. Už podľa
priezviska sa dozvedáme, že ide o lekárku, psychologičku, z lingvistického aspektu sa tam žiada prechý-
lená podoba. V srbčine mužská podoba psihijatar sa bežne používa pri obsadení daného povolanie pre
ženskú osobu, nie je bežná prechýlená podoba. Dokonca všetky vymenované slovenské feminatíva
v srbčine sa vyskytujú len v mužskom tvare aj pre osoby ženského pohlavia. Z internetových zdrojov
máme tieto doklady: dr Jovanka Cvetković psihijatar, psihoterapeut, ale stretli sme sa aj s touto podo-
bou: Nataša Cvetković Jović psihološkinja, psihoanalitičarka. Aj autorky štúdie Registar imenovanja
žena Gordana Štastni a Veronika Mitro (Savić 2009:106) uvádzajú tvar psihološkinja.
Priamo na osobu ženského pohlavia bolo utvorené pomenovanie chyžná. O poriadok v izbách
v hoteloch a ubytovacích zariadeniach sa starajú ženy, spomenuté miesto je obsadené len ženami. Pod-
statné meno sa nevyskytuje v páre, slovenčina nepozná mužský náprotivok. V srbčine ekvivalentné
pomenovanie sobar-sobarica, dokonca pri hesle sobarica stojí výklad žena sobar aj keď v praxi sto
percentnú zastúpenosť na tom mieste očakávame v úlohe ženy.
Podobne ako chyžná aj pomenovanie zdravotná sestra bolo prvotne utvorené pre osobu ženské-
ho pohlavia, ktorá pomáha a aj v súčasnosti pomáha chorým. Neskoršie sa do tejto profesie zapojili aj
muži. Problém spôsobuje skutočnosť, ako oslovovať mužov, ktorí vykonávajú toto povolanie. V praxi
sa aj pre nich používalo oslovenie sestrička alebo sestra. V Krátkom slovníku slovenského jazyka v 3.,
doplnenom a prepracovanom vydaní, ktoré vyšlo v r. 1997, vedľa významu slova brat – sa vyskytuje
aj ustálené spojenie zdravotný brat s výkladom „stredný zdravotnícky pracovník; ošetrovateľ“. Slovné
spojenie zdravotný brat sa ako ustálená formula uvádza aj v 1. zväzku Slovníka súčasného slovenského
jazyka z r. 2006 pri hesle brat. Možno ešte doplniť, že do citovaných slovníkov sa slovné spojenie zdra-
votný brat dostalo na základe toho, že sa začalo uplatňovať v jazykovej praxi. Z internetových zdrojov
sme sa dočítali, že aj v súčasnosti oslovenie zdravotná sestra pre muža je stále živé v nemocniciach, ale
aj v zdravotníckych školách či u absolventov zdravotníckych škôl. Dozvedáme sa, že skôr pre uvedené
povolanie muži, resp. chlapci sa veľmi zriedka rozhodovali, ale v súčasnosti v jednom ročníku sú aj
desiati chlapci zapísaní. Aj v inzerátoch bežne nájdeme, že hľadajú zdravotnú sestru/zdravotného brata
do Nemecka a pod. Závisí od prostredia, ktoré pomenovanie je zaužívané, resp. treba určité obdobie aby
sa ujalo oslovenie aj zdravotný brat. Z hľadiska uplatňovania rodovej rovnosti je nevyhnutné používať
adekvátne pomenovanie. Aj v srbčine je podobná situácia. V súčasnosti na prvom mieste keď ide o po-
užívanie je spojenie medicinska sestra. V médiách a z internetových zdrojov sme zistili, že sa používa
aj spojenie medicinski brat, napr. v titulku píše: Medicinski brat menjao nalaze bolesnika a pod tým
už v nasledovnej vete sa píše takto: Muška medicinska sestra uhapšena je pod sumnjom, da je menjala
lekarske nalaze... alebo: na strednej zdravotníckej škole je odbor medicinska sestra – tehničar, ktorú
navštevujú aj osoby mužského pohlavia. Po absolvovaní strednej školy v diplome ktoréhokoľvek chlap-
ca píše medicinska sestra – tehničar. Aj v tomto spojení prvá časť z hľadiska rodu je ženského a druhá
tehničar – mužského. V jazykovej praxi má ešte stále prevahu slovné spojenie medicinska sestra.
Produktívnu skupinu v slovenčine tvoria feminatíva odvodené príponou -yňa/-kyňa. Tvoria sa
z mužských podstatných mien zakončených na -ca, napr.: sudca – sudkyňa, sprievodca – sprievodkyňa,
zástupca - zástupkyňa. Ak sa podstatné meno končí na -ec pri prechyľovaní sa pridáva prípona -kyňa,
napr.: letec – letkyňa, umelec – umelkyňa, prírodovec – prírodovedkyňa, veľvyslanec – veľvyslanky-
ňa. Ivan Klajn uvádza (www.rtv.rs 1.7.2007), že v srbčine nemôžeme ku každému podstatnému menu
mužského rodu utvárať pár v ženskom rode. Ku vatrogasac nemôže byť pár vatrogaskinja, sudija nie
sudijkinja alebo sutkinja a turistički vodič nie turistička vodilica alebo vodilkinja. Pomenovanie carinik
bude aj pre ženu. Každé odvodzovanie musí byť v duchu srbského jazyka. Ale už v spomenutom registri
(Savić 2009:35) sme zaznamenali aj vatrogaskinja, sutkinja, vodičica. Je len otázka času, kedy spome-
nuté feminatíva nadobudnú frekvenciu. Keďže vo vojvodinskom prostredí úradne sú zastúpený srbský
275
jazyk a príslušníci slovenského jazykového spoločenstva majú právo používať svoj materinský jazyk
v praxi to vyznelo takto: v budove obci Báčsky Petrovec na oznamovacej tabuli píše takto: na prvom
mieste je po srbsky Opštinski javni pravobranilac a pod tým po slovensky píše takto Obecná verejná
právna zástupkyňa. Rovnako tak na webovej stránke obce Báčsky Petrovec po srbsky je zapísaný údaj:
pravobranilac: dipl.prav. Katarina R. a po slovensky právna zástupkyňa Dipl.práv. Katarína R. Keď
si overíme v slovníku srbského jazyka (RSJ: 995) tak tam je iba podoba pre mužský rod pravobranilac.
V tej istej obci osoba ženského rodu je vo funkcie sudcu. V slovenčine sa používa prechýlená podoba,
ale po srbsky sudija Zuzana T. Ani v slovníku nie je zachytená prechýlená podoba. Ale z médií máme aj
doklady keď sa v srbčine používa prechýlená podoba Najlepša savetnica u Vladi Srbije (www.blic.rs10.
nov. 2013) alebo Poslanice u Skupštini su usvojile....(zdroj televízia).
V prípade, že ide o administratívno-právne doklady, rozličné pravidlá a pod. pri podstatných me-
nách v srbčine sa používa prevažne mužská forma, napr. kandidat se prijavljuje, student polaže, direktor
obrazuje komisiju, a pod. Prečo tu hovoríme prevažne mužská forma? Lebo z internetových zdrojov
sme prečítali, že v inzerátoch písaných po slovensky aktuálne pracovné ponuky v lokalite Bratislava sa
uvádzajú obidve formy, mužská a ženská, zvyčajne vyznačené lomkou, napr. hľadá sa kuchár/ka, šéfku-
chár/ka, čašník/čašníčka, obchodník/čka, fakturant/ka a pod. V prípade, že sa názov povolania vyskyt-
ne len v mužskej podobe, môže predstavovať určitú bariéru u žien o dané povolanie. Podotýkam, že nie
všetky inzeráty obsahujú aj feminatívnu podobu. Aj v srbčine je podobne. Zaznamenali sme prechýlené
podoby: potrebna radnica u Caffe kladionici, potrebna konobarica; ale aj vaspitač, sa iskustvom, čuva
decu; Sanja po zanimanju hemičar.
Môžeme konštatovať, že keď ide o tvorenie názvov povolaní, v slovenčine existuje bohatší in-
ventár pomenovaní pre ženský rod, odvodených pomenovaní v porovnaní so srbským jazykom, kde má
prevahu mužské pomenovanie aj pre osobu ženského pohlavia. Na tvorenie jednotlivých pomenovaní
vplývajú nielen lingvistické ale aj extralingvistické fakty. Aby bolo utvorené pomenovanie musia na to
Anna Makišová
existovať aj skutočné povolania, funkcie, resp. hodnosti ktorými nositeľmi sú ženy. V minulosti sme
nemohli hovoriť o futbalistke, pokým sa aj ženy nezapojili do spomenutého športu a nezačali aktívne sa
s ním zaoberať. V súčasnosti aj lexikografické príručky zachytávajú feminatívum futbalistka a rovnako
tak aj v jazykovom systéme musia existovať prostriedky a spôsoby ktorými zaznamenáme spomenutý
jav. Prechyľovanie je technika, ktorú slovenčina často využíva, aby z pomenovaní mužského rodu vy-
tvorila pomenovania ženského rodu. Najčastejšie sa využívajú prípony -ka, -ička a -yňa. Vďaka tomu je
potom v texte pohlavie subjektu ihneď rozoznateľné a rovnako aj jeho pád. V oboch jazykoch sa žiada
rozhraničiť prirodzený rod a vyjadriť to aj gramaticky. Do kodifikačných príručiek sa dostáva trochu
pomalšie, potrebná je na to určitá doba, aby bol najprv v praxi zaužívaný termín, ktorý odzrkadľuje pri-
jatú sociálnu novinku. Táto oblasť kultúry vyjadrovania v sociolingvistických rozmeroch prispôsobuje
sa požiadavkám súčasnej doby, potrebám buď to paralelne alebo s väčšími alebo menšími omeškaniami.
Závisí od toho ako to používatelia jazyka prijmú alebo odmietnu. Je samozrejmé, že v súčasnosti potre-
bujeme utvárať veľký počet dvojíc na pomenovanie povolaní v rozličných odboroch kde na to existujú
podmienky a tvary na najpriliehavejší gramatický spôsob pomenovať osobu ženského pohlavia podľa
profesionálnej angažovanosti. Je to len otázka času. Vznik názvov súvisí so spoločenskými pomermi, je
odrazom spoločenských pomerov v jazyku. Rovnako tak aj v rozličných tlačivách mali by sa používať
oslovenia aj v ženskom tvare, možno vyznačené lomkou účastník/níčka, pacient/ka, čitateľ/ka.
Literatura
Furdík, J.,(2004). Slovenská slovotvorba. Prešov: Náuka.
Klajn, I., (2003). Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku. Drugi deo. Sufiksacija i konverzija. Beograd: Zavod
za udžbenike i nastavna sredstva: Institut za srpski jezik SANU; Novi Sad: Matica srpska.
Markov, B., (1981). Imenice sa značenjem lica ženskog pola u srpskohrvatskom jeziku. Naučni sastanak slavista
u Vukove dane, 7, Beograd, str. 177-187.
Ondrus, P., et al. (1980). Súčasný slovenský jazyk. Lexikológia. Bratislava:SPN.
276
Oravec, J., et al. (1984). Súčasný slovenský spisovný jazyk. Morfológia. Bratislava: SPN.
Pisárčiková, M., (2011). Slovník súčasného slovenského jazyka pokračuje. Kultúra slova, 45, č. 4, s. 234-241.
Pravidlá slovenského pravopisu (1998). Bratislava: Veda, vydavateľstvo SAV.
Savić, S., et al. (2009). Rod i jezik. Novi Sad: Ženske studije i istraživanja i Futura publikacije.
Slovniky
Krátky slovník slovenského jazyka (1997). Bratislava: Veda, vydavateľstvo SAV
RSJ. Rečnik srpskoga jezika (2007). Novi Sad: Matica srpska.
Slovník slovenského jazyka IV (1964). (Red. Štefan Peciar). Bratislava: Vydavateľstvo slovenskej akadémie vied.
Slovník súčasného slovenského jazyka a-g (2006). (Red. Klára Buzássyová, Alexandra Jarošová). Bratislava:
Veda, vydavateľstvo SAV.
Slovník súčasného slovenského jazyka h-l (2011). (Red. Klára Buzássyová, Alexandra Jarošová). Bratislava: Veda,
vydavateľstvo SAV.
Pramene
http:/www.aktuality.sk
http:/www.backipetrovac.rs
http:/www.blic.rs
http:/www.pluska.sk
http:/www.rtv.rs
НАЗИВИ ПРОФЕСИЈА СА АСПЕКТА РОДА
Резиме
У раду се говори о творби феминатива у словачком и српском језику. Деривација нових лексема је неиз-
бежна, јер се жене укључују у нове професија, функције, занимања. Феминативум у пару је обележен члан.
Именица мушког рода је необележена и може означавати мушки род, али и укупно припаднике оба пола.
Именице женског рода граде се додавањем суфикса на именицу женског рода. Што се тиче деривације, у
великој мери је слична у оба посматрана језика. Фонд изведених речи женског рода у словачком језику је
већи него у српском језику. Али у оквиру родних студија уведена је терминолошка разлика. Корпус назива
из ове области је знатно богатији и у српском језику и феминативни називи се све чешће употребљавају у
свакодневном говору и у медијима.
Кључне речи: феминативум, суфикс, женски род, мушки род, деривација.
Ана Макишова
Универзитет у Новом Саду, Србија
Филозофски факултет,
Одсек за словакистику
makisova.anna@gmail.com
277
Ana Marić
STREDOSLOVENSKÉ NÁREČIA VO VOJVODINE*1
Slovenské nárečia vo Vojvodine si zachovávajú pôvodný stav z 18. storočia. Pre svoje archaické črty, ktoré na
pôvodnom slovenskom území už zanikli, pôsobia starobylosťou. Ich skúmanie je dôležité pre určenie pôvodu
a vývinu týchto nárečí. V príspevku sa pozornosť venuje reziduálnym a inovačným javom na fonetickej a mor-
fologickej rovine. Vychádza sa zo stavu v nárečí Starej Pazovy, ktorý sa porovnáva s nárečiami Slovákov v Báč-
skom Petrovci, v Hložanoch, Kysáči, Kulpíne, Selenči, Aradáči a iných slovenských lokalít. Sledujú sa totožnosti
a rozdiely v reflexoch za praslovanské hlásky a vznik nových. Niektoré z nich sa vyskytujú na súvislom území
Slovenska, iné vznikajú pod vplyvom kontaktového väčšinového jazyka. V práci sa zameriavame hlavne na javy,
ktoré sa líšia v nárečí a v spisovnom jazyku.
Kľúčové slová: nárečie, charakteristiky, Slováci, Vojvodina
1. Väčšina Slovákov v Báčke, Banáte a v Srieme pochádza zo stredného Slovenska a je evan-
jelického augsburského vierovyznania. Prví osadníci prišli na územie dnešnej Vojvodiny z Peštianskej
stolice a predtým boli pôvodom z východnej polovice Hontu, z priliehavej západnej polovice Novohra-
du, zo západného Gemera, zo Zvolena, čiastočne z oblastí Liptova, Oravy a iných stolíc alebo regiónov
Slovenska. Dnes tu žijú v kompaktných spoločenských celkoch a hovoria nárečím južnostredosloven-
ského typu.
Pri skúmaní vojvodinských nárečí si treba uvedomiť skutočnosť, ktorá vlastne určila ich vývin
a sústavu. Slovenské nárečia na Dolnej zemi boli pred vyše dvesto rokmi akoby vytrhnuté zo súvislého 279
slovenského územia so svojimi nositeľmi a presadené do nového prostredia – inorečového a inonárod-
ného. Nositelia slovenských nárečí v jednotlivých novozaložených osadách boli neraz veľmi zmiešaní
lebo pochádzali z rozličných krajov Slovenska, a keďže boli odkázaní na seba vo všetkých oblastiach
života, v tradičnej kultúre a v reči, to vplývalo na ich zbližovanie. Týmto spôsobom prichádzalo k vzá-
jomnému miešaniu, kríženiu a splývaniu do nového celku charakteristického pre celú obec. Tak vzni-
kali nové sústavy pozostávajúce z pôvodných znakov, ale v inom vnútornom usporiadaní. Okrem toho
styk s inými jazykmi vplýval na postupné preberanie cudzích rečových prvkov. V nových nárečových
systémoch sa popri spomenutom približovaní začínajú javiť aj odchýlky alebo odklony. Hoci sa dolno-
zemské nárečia líšia od tých na Slovensku vlastným vývinom a novými jednotkami J. Štolc (1968: 230)
ich nazýva mladšími členmi tej istej rodiny nárečí na súvislom slovenskom území a nepochybuje o ich
slovenskosti.
V novom prostredí sa pôvodné nárečia stále menili. Postupom času v nových pomeroch vznikajú
nové nárečia slovenského jazyka, ktoré dnes nemožno stotožniť ani s jedným konkrétnym nárečím na
Slovensku, hoci podľa znakov možno uzavrieť, z ktorej nárečovej oblasti prišli ich nositelia. Po vyše
dvestoročnom vývine v novom prostredí nárečia vojvodinských Slovákov majú dnes svoju pevnú sú-
stavu. Vo vývine sa početné rozdiely stierali, vyvíjali sa iným smerom, vyrovnávali sa alebo zanikali.
Postupom času vyvinuli sa osobitné nárečia slovenského jazyka – charakteristické pre jednotlivé lokali-
ty, v ktorých žijú Slováci. V tomto období sa v nich vyvinuli niektoré zvláštne znaky, v podstate trochu
iné aj vo vzťahu k iným slovenským nárečiam vo Vojvodine. Nejde tu o výrazné znaky, ale pozorným
porovnávaním a skúmaním zistiťujeme ich prítomnosť vo všetkých jazykových rovinách v rozličnom
rozsahu.
*
Rad je deo projekta Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja republike Srbije: Diskursi manjinskih jezika,
književnosti i kultura u jugoistočnoj i srednjoj Evropi (br. 178017).
Ana Marić
Nárečia sú najvernejším sprievodcom tradičnej ľudovej kultúry a základným dorozumievacím

prostriedkom. Slovenskými nárečiami sa hovorí vo Vojvodine tak v Báčke, v Banáte, ako i v Srieme.
Už od založenia, keď v bezprostrednej blískosti bolo viacej obcí v súvislom celku zbližovacie procesy
zasahovali celok a prenikali rámce jednej obce. Nárečie v takýchto celkoch bolo takmer rovnaké. Podľa
D. Dudka v Báčke celok tvorili Petrovec ako ústredná obec a okolité slovenské dediny Hložany, Kysáč,
Kulpín, Silbaš, Bajša a trochu vzdialenejšie Selenča, Laliť a Pivnica. V Banáte boli v približne rovna-
kom čase založené dve väčšie slovenské obce Kovačica a Padina, ktorých nárečie je takmer rovnaké.
Neskoršie založené osady Aradáč, Biele Blato, Jánošík, Hajdušica a Vojlovica sú navzájom vzdialené
a nemali bližšie styky. V tomto prípade nemožno hovoriť o nárečí s pevnou spoločnou štruktúrou pre
Banát, dokonca sa v nich vyskytujú početné nárečové zvláštnosti, zvlášť v Aradáči (Dudok, 2002: 104).
Najväčšia slovenská obec v Srieme Stará Pazova bola založená prvotnou migráciou roku 1770 na území
Vojenskej hranice, ktorá nepatrila pod civilnú správu, v ktorej neplatili civilné zákony. Nárečie tejto
obce je pevné a mnohé charakteristické znaky možno sledovať i v osadách, do ktorých sa druhotnou
migráciou sťahovali staropazovskí Slováci. Ide o Slankamenské Vinohrady (Brehe), Boľovce, Doba-
novce, Ašaňu, Šimanovce. Vo vzdialenejších slovenských osadách v Srieme ako sú Erdevík, Binguľa,
Ľuba, Ilok, Šíd, Lug... sa natrvalo v najväčšej miere osádzajú Slováci z Báčky a preto sú nárečové sú-
stavy bližšie tým nárečiam.
Nárečová podoba jazyka mala už v najstaršom období najširšie spoločenské uplatnenie. Tak tra-
dičná ľudová kultúra, ako aj nárečová podoba jazyka fungovala v plnom rozsahu. V Báčskom Petrovci
a v jeho susedstve sa od založenia uplatňovala aj spisovná podoba slovenského jazyka v oveľa širšom
rozsahu než v Banáte a v Srieme.
Tunajšie nárečia sú starobylé, pretože obsahujú archaické prvky a zachovávajú pôvodný stav z
18. storočia, keď sa Slováci sťahovali na Dolnú zem.
Slovenské vojvodinské nárečia v rámci dolnozemského stredoslovenského nárečového komplexu
charakterizujú početné zvláštnosti vo vzťahu k ostatným nárečiam slovenského jazyka. Ich vznik je po-
značený miešaním a splývaním viacerých pôvodných slovenských nárečí do nového typu slovenských
280
nárečí. Nárečový systém každej slovenskej lokality obsahuje prvky pôvodných nárečových systémov.
Takmer všetky prvky nárečia jestvujú v nárečiach pôvodných obcí, ale nie v jednej obci. Prvky, ktoré
v nich fungujú ako časti uceleného systému často nachádzame v najvzdialenejších nárečových oblas-
tiach súvislého slovenského územia.
Na utváranie stredoslovenských nárečových systémov vo Vojvodine v prvom rade vplýval počet
osadníkov. Ďalším rozhodujúcim činiteľom bola skutočnosť, či skupina obyvateľstva bola zakladate-
ľom obce, alebo prišla neskoršie a prispôsobovala sa už usporiadanému životu v nej. Krajove najpo-
četnejšia skupina obyvateľstva mala obyčajne rozhodujúcu úlohu vo formovaní tradičnej duchovnej
kultúry a reči v obci.
V konkrétnom príspevku budeme vychádzať z nárečia Starej Pazovy a k jeho javom budeme pri-
rovnávať javy v ostatných nárečiach južnostredoslovenského typu vo Vojvodine. Orientovať sa hlavne
budeme na javy charakteristické a zväčša odlišné od spisovného jazyka. Nárečia všetkých slovenských
lokalít, na ktoré sa mienime odvolávať si na jednej strane zachovávajú archaické prvky prinesené zo sta-
rej vlasti, na druhej zasa vo svojom vývine nadobúdajú aj inovácie, ktoré ich charakterizujú. Dominujú
v nich pôvodné reziduálne javy ako cenné pozostatky z najstarších období, ktoré sa vyskytovali už na
území Slovenska v inom vnútornom usporiadaní. Nadobudnuté inovácie ich charakterizujú vo vzťahu
k nárečiam na súvislom slovenskom území, ale aj k iným nárečiam vo Vojvodine. Sústredíme sa na
hláskoslovné a tvaroslovné znaky, ale vyhnúť sa nemôžeme ani lexikálnym javom.
Najväčšia časť nárečového materiálu je zozbieraná vlastným terénnym výskumom. Čiastočne
sme na ilustráciu javov využili študentské nahrávky. Na verifikáciu uvedených faktov nám poslúžili
nárečové práce D. Dudka a J. Štolca.
Nárečie Starej Pazovy ako aj ostatné stredoslovenské nárečia vo Vojvodine majú mnohé znaky
podobné modrokamenským nárečiam. Takýmto nárečím hovoria aj mnohí Slováci na území Maďarska
(Kiskörösa), čo svedčí o tom, že mnohí Slováci neprišli sem rovno zo Slovenska. A podľa J. Štolca
STREDOSLOVENSKÉ NÁREČIA VO VOJVODINE
modrokamenské nárečie už v minulosti prešlo mnohými zmenami pod vplyvom reči kolonistov, kto-
rí postupovali zo severnejších regiónov na juh. Tak na formovanie dolnozemských nárečí vplývali aj
zmeny v nárečiach na súvislom slovenskom území, ale aj vývin v novom prostredí, kde lokality neboli
izolované, ale vyvíjali početné kontakty, podnikania, uzavierali rodinné zväzky a sťahovali sa do iných
obcí (Štolc, 1968).
Kontakty nositeľov slovenských dolnozemských nárečí s inorečovým prostredím vnášajú do
týchto systémov špecifické prvky, zvlášť v oblasti lexiky. Ide o styky s jazykmi, ktoré v určitých obdo-
biach boli štátnymi alebo v určitej oblasti záväznými dorozumievacími jazykmi – maďarský, nemecký
a srbochorvátsky jazyk.
2. Typické stredoslovenské hláskoslovné znaky v staropazovskom nárečí a v iných stredosloven-

ských nárečiach vo Vojvodine:
2. 1. - za pôvodné jery sú samohlásky: za mäkký jer je samohláska o: edom, prázom, žiadom,
moch (v Kulpíne je aj mach), rosť, todi, ko mňe, vo/voka; za tvrdý je samohláska a (v spis. jaz. je o): das-
ka, dašťička, dašťeňí. Rovnaké samohlásky sú vo všetkých stredoslovenských nárečiach vo Vojvodine.
(V Pazove je v slove sṷom dvojhláska. Poton sa mi prisňiṷ takí sṷom.)
- po bilabiálnych spoluhláskach b a v a po predopodnebnom d a zadopodnebnom k je namiesto
a samohláska e: chíbeť, zarábeť, kríveť, staveť, staveňia; ďeľako, ďeťeľina, ďeťeľinka; kemem, kemeňí,
kečka, skeďe, keďečo, ukezuvať... Takéto formy sú nie len v Starej Pazove, ale i v nárečí Petrovca, Hlo-
žian, Kysáča, Kulpína, Aradáča, Kovačice, Selenče, Silbaša. V Pazove je čeber, gati (Marićová, 2009)
a v Báčke ďieška, geľatka, čaber, gaťe (Štolc 1968), v Aradáči je tiež čaber (Dudok 2013).
- za pôvodnú krátku samohlásku a je v slabike já a v prípone –ák dlhé á v slovách: pomiják,
voják, ubiják, šijáca mašina, vrchnák, snuváke a v slovách prebratých zo srbčiny čardák, budák..., a za
pôvodnú dlhú samohlásku á je zasa dvojhláska ia: ukiazať; riasť. Tak je v Pazove, ale i v Hložanoch,
kým v Petrovci, Kysáči a Kulpíne je častejšie ukázať. V Silbaši a v Aradáči sa vyskytujú oba tvary ukia-
zať/ukázať (Dudok 2010). Pre Starú Pazovu je charakteristická podoba cesnák – inde je cesnak ako
281
jediná podoba.
- za pôvodné e, ĕ je samohláska a v slovách: bľadí, boľasť, nak, nahať, pľach, sňach..., a v krát-
kej polohe sa ako reflex vyskytuje samohláska e v slove vetor (za ie), želúdok (tu je e za a). Tak je aj vo
všetkých slovenských obciach v Srieme, v Báčke a čiastočne aj v Banáte, iba v Aradáči je sňech (Dudok
2013).
- deminutíva sa vo všetkých stredoslovenských lokalitách vo Vojvodine tvoria príponou –čok (za
–ček): hrnčok, chlapčok, kalapčok, kľinčok, kúšťok, pupčok, stóṷčok, strončok, šúľčok...
- za očakávané e je dvojhláska ie v slovách poviedať, poviedaľi..., a opačne: mesto, namesto
(neho), na mesťe... (Vom bóṷ človeg na mesťe.)
- v nárečí Starej Pazovy sa za pôvodné skupiny –iev- a –iel vyskytujú charakteristické skupiny
-ioṷ a -oṷ/-óṷ: dróṷ/drioṷ, ďioṷka, ďioṷča, poľioṷka, išóṷ, tašóṷ, najšóṷ, prišóṷ, ľóṷč
cijóṷka (v Hložanoch, v Petrovci a v Kulpíne sa tento tvar strieda s formou cieṷka, kým v Kysá-
či, v Aradáči a v Silbaši je iba cieṷka (Dudok1988)), sľúka... Predné samohlásky i a e sa pod vplyvom
obojperného ṷ pri artikulácii menia na zadné u a o.
- za pôvodné samohlásky o, ṷo (ô) sa ako reflex po labiálnych spoluhláskach a na začiatku slova
vyskytuje dlhé ó: ňemóžem, pójďem, pójdu (v Petrovci je aj pódu), pomósť, ósmi, tiež v stiahnutých
tvaroch: póm, póš, pó, póme, póťe; bóm, bóš, bó, bóme, bóťe, mój, tvój, vóľa, vóňa, vósťa (v Pazove je aj
kóṷ, stóṷ, ale i póst, pórod/t – oproti pṷost, pṷorod/t, ktoré sa vyskytujú v ostatných stredoslovenských
nárečiach). Tieto formy s dlhým ó sú vo všetkých vojvodinských nárečiach. V Starej Pazove je aj tám,
táš, tá, táme, táťe, tájdu (o ktorých J. Štolc hovorí, že vznikli v tomto, dolnozemskom, prostredí (1968)).
- za pôvodné u je v stredoslovenských nárečiach vo Vojvodine samohláska i v slovese misieť,
misím, ňemisíťe...
2. 2. – spoluhlásky ď, ť, ľ, ň sa mäkko vyslovujú vo všetkých stredoslovenských nárečiach vo
Vojvodine. Spoluhlásky ď a ť sa vyslovujú s úzkym dotykom jazyka a s ľahkou asibiláciou (čo pôsobí
Ana Marić
trochu tvrdšie). Spoluhláska ľ sa veľmi často vyskytuje v domácich slovách (aj za spisovné l): piľi, ro-
biľi, volaľi; aľe, aľebo, ľem; pľitko, ľižička, mľim, ale i v cudzích slovách: poľitika, teľefóm, teľevízija...
- slabičné l je všeobecne v slovách klbása a slzina vo všetkých stredoslovenských nárečiach vo
Vojvodine.
- za pôvodné l je vo vojvodinských stredoslovenských nárečiach na konci slova v l-vom príčas-
tí (v základnom tvare minulého času) mužského rodu obojperné ṷ: bóṷ, išóṷ, kopóṷ, mohóṷ, prišóṷ,
spadóṷ, ukradóṷ, ušóṷ, zedóṷ ako i na konci slabiky vnútri slova: paṷce, ťeṷce, ťeṷná. Táto systémová
zmena je častá i pri podstatných menách, pri zlomkovej číslovke a pri príslovkách, napr.: kostóṷ, kóṷ,
orlóṷ, popóṷ, stóṷ, stóṷčok; póṷ; dóṷ, dóṷka, dróṷ/drioṷ.
- za pôvodné v sa v tunajších stredoslovenských nárečiach ako reflexy vyskytujú: - dlhé ú v slove
krú (r tu stráca slabičnosť a v sa mení na ú); - f na začiatku slov v niektorých prípadoch, napr. fčera,
prefčerom, fták...; - v sa na začiatku slova jednoducho vynecháva: čela, dovica, táča, šaďe, šecko, ziať
(v Petrovci aj čera)..., ale sa v tvare 3. os. sg. osobného zámena javí protetické v-: vom.
- nosovky m, n a ň sa vždy v týchto nárečiach vo finálnej pozícii vyslovujú ako m: aspom, bubem,
ďem, ľem, ohem, tem, /v/om, Šťefam...
- za pôvodné h a ch sa javia spoluhlásky k a h, napr.: dlkšie, drakší, kcem, skovať, skodi (v Ara-
dáči sú schodi), sukší; nahať, nátka... Tak je vo všetkých stredoslovenských nárečiach.
- spoluhláskové skupiny –dl-, -dn-/dň-, -stn- sa v strede slova obyčajne vo všetkých nárečiach
zjednodušujú, napr.: hrlo, moľiť sa, operalo, salo, viľi, zubalo; stuňa, poluňia, preňí, zaňí, sreňí, ňeska;
krsňí, masňí, prázňi... V niektorých prípadoch nejde o dôsledný jav, napr.: kradnuť/kranuť, sadňiťe si/
saňiťe si, spadnuť/spanuť, uhadnuť/uhanuť (v Pazove aj jedla/jela)... Skupina -dn- sa niekde mení na
-dľ- smedľí (tak je v Pazove, v Aradáči), v Petrovci je smelá, smeľí. Skupina str- sa zjednodušuje na
začiatku slova alebo slabiky: sreda, srieblo, sretnuť, prosriedok/prosiedok...
3. Tvaroslovné znaky
Najviacej charakteristických stredoslovenských znakov, ktoré sa vyskytujú vo vojvodinských
282
nárečiach možno uviesť pri podstatných menách, pri slovesách, pri prídavných menách, kým je pri čís-
lovkách a zámenách iba zopár. Ide o formy, ktoré sú charakteristické tak pre nárečie Starej Pazovy, ako
i pre nárečie Petrovca, Hložian, Kysáča, Kovačice, Aradáča a iných lokalít.
3. 1. - podstatné mená ženského rodu (vzor žena) majú v gen. sg. príponu –e (za spisovné y):
od Aňe, mame, roboťe, roďiňe, sestre, vlňe, voďe, žeňe... Pri mäkkom vzore ulica je –i (za e): s chiži, do
viňici, zo staňici, na košeľi...
- pri podstatných menách mužského rodu cudzieho pôvodu, ktoré sa skloňujú podľa vzoru dub
v lok. sg. je prípona –e (za spisov. –i): v apríľe, v hotéľe, na kanáľe, v lavóre, vo februváre... (Analógiou
je tu prebratá základná za variantnú príponu.)
- podstatné mená ženského rodu, ktorých kmeň sa končí na k, g, h, ch, prešli od vzoru žena ku
vzoru ulica a ich prípony sa vyrovnali s mäkkým vzorom. V gen., dat. a lok. sg. majú príponu –i: z ruki,
na firangi, o kňiški, gu zahratki, na geregi, na nohi..., a v nom. a akuz. pl. zasa príponu –e: blche,
ďioṷke, nohe, paprike, starige... Príponu –e v nom. a akuz. pl. majú aj neživotné mužské podstatné mená
s kmeňom zakončeným na k, g, h, ch, ktoré sa skloňujú podľa vzoru dub: batohe, hrebenčoke, jazike,
koche, ručňíke, štránge...
- pri mužskom životnom podstatnom mene chlap je v nom. pl. prípona -ia namiesto –i: chlapia
(analógiou podľa: bratia, ľudia, synovia...). Tak je v Starej Pazove, ale aj v iných slovenských lokalitách.
- do gen. pl. sa analógiou z mužského rodu do ženského dostala prípona -óṷ/-oṷ: z ďieroṷ, s
pecóṷ, ot posťeľóṷ, zo stuňóṷ, o_dženóṷ, z metlóṷ, ťehlóṷ, hruškóṷ, s kňiškóṷ... Pri podstatných menách
ovce a vajcia sú bežné formy oviec a vajec. Taká situácia je aj vo všetkých stredoslovenských nárečiach
vo Vojvodine a v spisovnom jazyku.
- podstatné mená mužského a stredného rodu majú v lok. pl. príponu charakteristickú pre ženský
rod -ách/-ach, prípona –och sa nevyskytuje (ojedinele je v Hložanoch – v Hložanoch): o chlapách, ci-
gáňach, v humnách, koňách, na kočách, na prstách, stĺpach, stolách, vencách... Istý počet podstatných
mien všetkých troch rodov si zachoval starú príponu –iech, najmä u príslušníkov staršej generácie: ostá-
la hambiech, boľi zme na hrobiech, mesťiech padalo, bíva suseďiech... Takto je v Pazove, v Hložanoch,
v Aradáči, v Petrovci je aj f koľeňiech, po domiech...
- v inštr. pl. v mužskom rode sú prípony: -ma, -áma/-ámi (-ama, -ami;-í): s chlapma, zo sudma,
z učiťeľma; batoháma/batohámi, hrncáma/hrncámi/hrncí, kľúčama/kľúčami...V ženskom rode sa para-
lelne vyskytujú prípony –áma/-ámi (-ama/-ami,-ma;-í): ďioṷkáma/-ámi, handroškáma/-ámi, krumpľá-
ma/-ámi, ťehláma/-ámi; škatuľáma/-ámi/-ma; handráma/-ámi/-í... V inštr. všetkých troch rodov sa môže
vyskytnúť aj prípona –í/-i, ktorá sa na rozdiel od predchádzajúcich prípon nevyskytuje v rovnakom roz-
sahu v jednotlivých vojvodinských nárečiach, napr.: s chlapcí, z mláďencí, s cigáňi, s pajtáši, z vojáci,
zo psí, zo svadobňíci, zo žiaci; z ďioṷčencí, z húsencí, s prasťí, zo semiačkí; z handrí... (Uvedené tvary
sa vyskytujú v nárečí Starej Pazovy (Marićová 2006).
- v strednom rode je v nom. pl. prípona -ia/-a za –ie vo všetkých stredoslovenských nárečiach:
pazďeria, peria, šťasťia, znameňia; ľíšťa, prúťa, šúšťa...
- v podstatných menách stredného rodu, ktoré označujú rozličné jedlá sa vo forme nom. sg. po-
užívajú tvary (čiastkového) gen. sg., napr.: ťeplṷo chľeba, krumpľoṷňíka, ľepňíka, pampúcha, réjteša/
reteša, retešíka/réjtešíka, sira, tvaroha... Tak je aj v iných slovenských obciach a v Petrovci je aj kolá-
ča, kapusňíka, paprovňíka, makovňíka...
3. 2. - tvary nom. sg. a pl. akostných prídavných mien mužského rodu sú v Starej Pazove vždy
mäkko zakončené na -ňí/-ňi, -ľí/-ľi: krásňi, krsňí, pekňí, sláuňi, šeňí, vlňeňí; bieľi, opiľí, smedľí...
- v nom. pl. prídavné mená ženského, stredného a mužského rodu neživotné majú príponu –ie,
ktorá vplýva na zmäkčovanie spoluhlások l a n: drobňie, kožeňie, ňemie, smedľie, veseľie, žalosňie...
V Selenči sa n nezmäkčuje.
- v gen., dat. a inštr. sg. (v nepriamych pádoch) mužského a stredného rodu sú iba tvary s krátkym
–i-: drobňiho, pekňiho, smedľiho, šeňiho; dreveňimu, kožeňimu, krsňimu, vlňeňimu; s pekňim, z drob-
ňim, zo šeňim... V banátských obciach sa zmäkčuje iba –ľí, -ľie a tak je aj v Kysáči, v Laliti a v Selenči.
V Petrovci a v Hložanoch sa –ňí/-ňie a –ľí/-ľie takmer dôsledne mäkko vyslovujú.
283
3. 3. - osobné zámeno 2. os. sg. a zvratné zámeno majú v gen. formy ťebe, sebe.
- osobné zámeno 3. os. sg. má v mužskom rode tvar vom, ktorý sa vyskytuje vo všetkých stredo-
slovenských nárečiach vo Vojvodine.
3. 4. - základná číslovka jeden má vo všetkých stredoslovenských nárečiach vo Vojvodine podo-
by bez j-: edom, edna/ena, edno/eno, edňí/eňí, edňie/eňie...
3. 4. 1. – neurčitok slovies sa vo väčšine stredoslovenských nárečí končí na –ť, kým sa v Aradáči
(ojedinele aj v Kovačici) vyskytuje aj zakončenie na –ťi (ide o charakteristiku západoslovenského typu
– tak je v Pivnici.): robiť, choďiť, variť – robiťi, kupovaťi... Neurčitok slovesa ísť má v slovenských
vojvodinských obciach viacej podôb, napr. iť je v Pazove, v Petrovci, v Hložanoch, v Kysáči, v Aradáči,
a ísť je v Kulpíne, Silbaši, Laliti, Kovačici, Padine a v evanjelickej časti Selenče. Podľa D. Dudka (1988)
v Srieme sa vyskytujú tri podoby: iť, isť a ísť. Podobne je aj s tvarmi tohto predponového slovesa, ktoré
nie sú ustálené v jednotlivých obciach, napr.: príť – prísť, nájť – nájsť, zínsť – zínť...
3. 4. 2. - V 3. os. pl. prez. je tvar pomocného slovesa byť – sa: Oňi sa chorí.
- záporné tvary pomocného slovesa byť – som majú v prítomnom čase formy: ňi som, ňi si, ňi je,
ňi zme, ňi sťe, ňi sa (tak je aj u J. Štolca 1968).
- neosobný tvar slovesa znie: jesto – ňinto, kým staršia generácia používa aj formu ňint (napr.
v Starej Pazove, v Hložanoch...).
- formy rozkazovacieho spôsobu charakteristické pre tunajšie nárečia sa na súvislom slovenskom
území často vyskytuje vo vzdialených oblastiach, napr.: budz, budzme, bucťe, choj, chojťe, pome...
4. Mnohé slová zo slovnej zásoby stredoslovenských nárečí vo Vojvodine poukazujú na krajový

pôvod tohto obyvateľstva a zaraďujú nárečia slovenských vojvodinských obcí do nárečia južnostredo-
slovenského typu na území Slovenska, napr.: žito, bṷop, váľok, krumpľe, lačňí, ručňík, ručňíčok, vačok,
pŕhľava, garád/t, tuoňa, chiža, paláš, lojtra, mlačok, šťetka, posťieľkiňa, apo, báči, dovena, čikútkať,
Ana Marić
pľach, lúčať, švibaľke/švíbaľke, kľinovňík/kľinóuňik, kaľiť múr, bieľiť krumpľe, škvarka, choňík, púťec...
(Atlas slovenského jazyka,1968 – 1984.)
5. Inovácie sú v jazyku tesne späté s dynamikou javov. Prítomné sú tak v spisovnom jazyku,
ako aj v nárečiach. Jazykové javy prechádzajú procesom, ktorý sa najprv prejavuje inováciami a potom
vyúsťuje zovšeobecnením a rozšírením javu. Zo začiatku sa paralelene používajú dva tvary, neskoršie
spontánne jeden nadobúda prevahu, a druhý postupne zaniká. Dynamika sa v tunajších nárečiach naj-
výraznejšie prejavuje v lexike, v tvarosloví, v syntaxi... Ide tu o zvláštnosti, ktoré nie sú charakteristické
pre slovenské dolnozemské nárečia ako celok. V tejto štúdii poukážeme iba na niektoré znaky.
5. 1. - V nárečí Starej Pazovy sa spoluhlásky m, n, ň na konci slov menia na –m ako aj v ostatných
nárečiach, ale pri vlastnom mene Martin (v nom.) sa koncové n nemení na m, ale sa vynecháva, napr.:
Edon sa volaṷ Marti, druhí Jano... Mój Marti sa velmo dobre učiṷ. Mišo, Martí – poťe večerať! (Ma-
rićová 2009: 182) Takýto stav nie je zachytený v ostatných stredoslovenských obciach vo Vojvodine.
5. 2. - Pre nárečie Starej Pazovy je charakteristická dlhá adjektívna prípona – éj v gen., dat. a lok.
sg. ženského rodu. Tak je pri prídavných menách, zámenách a číslovkách. Rytmický zákon sa však
nenarúša, napr.: chitľavéj, krsňéj, smedľéj, zreľéj; od ňéj, mojéj, tvojéj, téj, téjto, keréj, čijéj, každéj,
šeckéj; eňéj, druhéj; bieľej, krásňej... Tak je i vo väčšine vojvodinských nárečí, napr. v Petrovci, v Hlo-
žanoch, v Kulpíne a v Kysáči... Dôkazom dĺžky sú i príklady zo žiackych a študentských písomných
prác, z diktátov a zo záverečných prác. O tejto dĺžke v staropazovskom nárečí píše A. Marićová v mo-
nografii Slovenské nárečie Starej Pazovy (2006). J. Štolc tento jav neuvádza (1968), D. Dudok ho iba
sporadicky registruje pri novších opisoch vojvodinských nárečí, napr. pri nárečí Aradáča hovorí, že tu
niekedy zaznieva „predĺžená výslovnosť é. Toto dlhé é obyčajne nedosahuje dĺžku samohlásky é v slove
céra“ (2013: 23), no M. Týr, v nepublikovanej magisterskej práci o hláskoslovnej sústave petrovského
nárečia, hovorí o dlhej prípone, ktorú jedni vyslovujú dlho, iní polodlho (Týr 1972).
Na základe literatúry možno uzavrieť, že dlhá adjektívna prípona –éj nemá pôvod v južných stre-
doslovenských nárečiach, skôr v susedných gemerských, kde sa vyskytuje dlhé -é (dobré: é< ei< ej).
284
J. Stanislav uvádza nárečový tvar dobréj (Stanislav 2, 1958: 278), E. Pauliny tiež tvar dobréj (Pauliny
1990) a A. Ferenčíková tvar peknéj (2005: 136). V západoslovenských nárečiach sú tieto tvary bežné
v Ponitrí a v okr. Vráble v Tekovskej stolici, napr.: téj, hlbokéj, cudzéj, o ňéj, jéj... a na Záhorí: dobréj,
mladéj (Štolc 1994: 50). Podľa D. Dudka dlhé tvary sú bežné i v pivnickom nárečí vo Vojvodine (1972).
5. 3. Výskyt dlhej samohlásky ó je v staropazovskom nárečí oveľa častejší než by sa dalo očaká-
vať. Kombinácia dlhej samohlásky ó s bilabiálnym u v menných príponách a v koreni slov tiež súvisí s
dynamikou. Niektorí slovenskí lingvisti pokladaju aj bifonické spojenie -oṷ za dvojhlásku (Ferenčíková
2005: 132).
5. 3. 1. Dĺžka sa najčastejšie vyskytuje v pádových príponách menných slovných druhov:
- tak je v inštr. sg. ženského rodu pri podstatných menách, prídavných menách, radových číslov-
kách a zámenách dlhá prípona -óṷ, napr.: z hrsťóṷ, s pesťóṷ, z riečicóṷ, z vodóṷ; z ďeravóṷ varečkóṷ, s
krsnóṷ mamóṷ, z metľíňovóṷ metlóṷ, ľavóṷ nohóṷ, druhóṷ rukóṷ, za treťóṷ bandéroṷ; s tóṷ mátkoṷ, z
mojóṷ sestróṷ, so mňóṷ, podo mňóṷ...
- v gen. pl. pri všetkých podstatných menách mužského rodu a v akuz. pl. pri životných podstat-
ných menách za spisovné –ov je -óṷ tak v nárečí Starej Pazovy, ako i v stredoslovenských nárečiach
Banátu a Báčky, napr.: bratóṷ, čertóṷ, Maďaróṷ, Srbóṷ, sinóṷ; z bagreňóṷ, hrncóṷ, s kotlóṷ, ľístokóṷ,
vencóṷ; žiakoṷ, nádňičiaroṷ... Výnimkou sú iba niektoré podstatné mená, ktoré majú príponu –í tak
v nárečí, ako i v spisovnom jazyku (ľuďí, dňí, peňazí...).
Najväčšia časť podstatných mien ženského rodu má tiež v gen. pl. túto charakteristickú mužskú
príponu na prvom mieste, napr.: kňiškóṷ, ňevestóṷ, učiťeľkóṷ, žabóṷ; cibuľóṷ, košeľóṷ, moľóṷ, mrežóṷ,
chižóṷ; hrsťóṷ, pecóṷ, posťeľóṷ... Niektoré podstatné mená, ktoré sa končia samohláskou, majú dvoj-
tvary: -Ø/-óu, a tie, ktoré sa končia na spoluhlásku zasa -óu/-í/-Ø, napr.: bĺch/blchóṷ, dovíc/dovicóṷ,
kráv/kravóṷ, múch/muchóṷ, stoľíc/stoľicóṷ; dlaňí/dlaňóṷ, hús/husóṷ, vlás/vlasóṷ...
Dlhé ó sa v skupine –óṷ- vyskytuje i v koreni domácich a prebratých slov, vždy pred bilabiál-
nym u. Tak je napr.: cijóṷka, dažďóṷka, fajóṷka, fijóṷka, heróṷka; holóṷňic/a, kľinóṷňik, krumpľóṷka,
ľitróṷka, róṷno, vitlóṷka, židóṷka; beṷčóṷ, bóṷt, kucóṷ; Pazóṷčam, Petróṷčaňia, Havranóṷci, Tirin-
dóṷka... Tiež v tvaroch privlastňovacích a vzťahových prídavných mien vo viacerých pádoch: bratóṷ,
bratóṷho, bratóṷmu, dedóṷmu, ocóṷmu, sinóṷ, susedóṷho, zaťkóṷho; gazdóṷski, ocóṷski, pazóṷski...
Vo vojvodinských stredoslovenských nárečiach je to tiež novší jav, o ktorom sa nehovorí v mono-
grafii Reč Slovákov v Juhoslávii (Štolc 1968). D. Dudok pri opise jednotlivých stredoslovenských nárečí
vo Vojvodine hovorí o ňom takmer mimochodom. Podľa neho dĺžka pred obojperným ṷ (v Aradáči) „nie
je pravidlom a obyčajne je to iba trochu predĺžená výslovnosť krátkej samohlásky o“ (2013: 26). M.
Týr hovorí o výskyte dlhého ó v petrovskom nárečí a dokumentuje ho i spektrogramom a oscilogramom
privlastňovacieho prídavného mena ocóṷ (1972). Podľa A. Marićovej táto dĺžka sa vyskytuje i v staro-
pazovskom nárečí (2006). J. Stanislav hovorí, že v stredooravskom nárečí a miestami v Gemeri bola
v inštr. sg. ženského rodu pôvodne dlhá koncovka -óṷ, ktorá sa neskoršie zjednodušila na –ó tak, že
najprv prišlo k asimilácii a potom k splynutiu. Podľa neho z podstatných mien mužského rodu v gen. pl.
prípona -oṷ preniká k ženským podstatným menám. Podľa J. Stanislava tvary -óṷ sa vyskytujú od Pešti
na juhovýchod: žatvóṷ, hrpkóṷ (1958: 151, 157). Konštantín Palkovič tento jav považuje za západoslo-
venský a tvary s dlhým ó uvádza vo vrábeľských nárečiach: žobrákóu, bóv/bóu, v trnavských nárečiach
uvádza tvary na –óf a –óv: rokóf, chlapóf (gen. pl. muž. r.); krumplóv, fazulóv, lipóv (vzťahové prídavné
mená), v topoľčianskych a nitrianskych nárečiach –óv (domóv, prišóv) (Palkovič 1981). Z uvedeného
vyplýva, že väčšina tvarov s príponou -óṷ má pôvod v západoslovenských nárečiach. Pri prenikaní
prípony prichádzalo k desonorizácii (v > ṷ). Tvary s -óṷ sa podľa naších zistení vyskytujú vo väčšine
stredoslovenských nárečí vo Vojvodine.
6. Pri slovesných tvaroch sa odchýlky najčastejšie prejavujú v kvantite:

6. 1. V 3. os. pl. v prítomnom čase je v staropazovskom nárečí vždy krátke –u, napr.: beru, češu,
hundru, kladu, klamu, kupuju, meraju, nesu, režu, seju, vedu, vezu, žiju... (Marićová 2006). Také tvary sa
285
vyskytujú v turčianskych, liptovských, hontianskych a ipeľských nárečiach (Atlas slovenského jazyka
II/1).
Vo vojvodinskom prostredí krátka prípona môže byť čiastočne zapríčinená i vplyvom kontakto-
vého srbského jazyka a snahou po vyrovnaní tvarov, lebo v srbčine je tiež krátka prípona: beru, češljaju,
daju, jedu, lažu, kupuju, mogu, plaču, seju, režu...
V Štolcovej monografii sa v stredoslovenských vojvodinských nárečiach tiež vyskytujú tvary
s krátkou príponou –u (Štolc 1968), D. Dudok vo väčšine prípadov v petrovskom, hložianskom, aradáč-
skom nárečí uvádza dvojtvary (1989, 1995) a M. Týr (1972) uvádza iba tvary s dĺžkou (rytmický zákon
sa, pravda, uplatňuje), kým A. Marićová hovorí iba o krátkych tvaroch v nárečí Starej Pazovy (2006).
6.2. Jozef Štolc hovorí o krátkej a dlhej neurčitkovej kmeňotvornej prípone –nú-, o dĺžke v mi-
nulom príčastí trpnom a v l-ovom príčastí v stredoslovenských nárečiach vo Vojvodine (Štolc, 1968)
a D. Dudok o dvojtvaroch v petrovskom nárečí a v nárečiach okolitých obcí (Dudok 1995). V sta-
ropazovskom nárečí sú to vždy tvary s krátkou príponou, napr.: kľaknuť, kradnuť/kranuť, prevrhnuť,
sadnuť si, spadnuť/spanuť, zamoknuť, zohnuť, zdochnuť...; spadnutṷo, zdochnutí, zahrnutṷo, odvisnutí;
podopretṷo/podoprenṷo, uvenutṷo, zohnutá..., pohinuľi... (Marićová 2010). Formy s dlhou slabikou
v príčastí minulom trpnom sú príznačné pre Hložany: zomrieti, uvenútie, zdochnúti, podoprieti, utrieti,
ktoré sa vyskytujú i v Petrovci, Kysáči, Kulpíne, Silbaši a príznačné sú i pre slovenské obce v Banáte,
napr.: zaprieti, dozrieto, zatknúti, podoprieti, zamrznúto, očernúto, spadnúto, zadrhnúto (Dudok 1996).
6.3. Pri type slovies s neurčitkovou kmeňotvornou príponou –ie- sú i formy kde sa vyskytuje –e-,
napr. oproti: pozrieť, podoprieť, zomrieť, začrieť, zotrieť, poďieť v staropazovskom nárečí sú i tvary:
červeňeť sa, čerňeť sa, hrmeť, hľaďeť, horeť, kipeť, ľeťeť, mľeť, pľeť, rozumeť, seďeť, smrďeť, svrbeť,
trpeť, vraveť, veďeť, viseť... (Marićová 2010). Niektoré z týchto tvarov sa vyskytujú i v iných stredoslo-
venských nárečiach, napr. najviacej ich je v nárečí Aradáča (Dudok 2013) a ojedinele ich uvádza J. Štolc
Ana Marić
(1968) v Kovačici, v Petrovci, v Kysáči. Formy s –e- sú pravidelné v západoslovenských nárečiach

Pivnice a katolíckej časti Selenče.
6.4. V staropazovskom nárečí je pravidelná kmeňotvorná prípona –uva- za spisovnú –ova-: ďa-
kuvať, kupuvať, maľuvať, muruvať, polazuvať, riktuvať, tancuvať, bengézuvať, jeduvať, spituvať sa,
spiľuvať, rosťahuvať... V aradáčskom nárečí je tiež pomerne častá táto prípona, kým v iných nárečiach
sa vyskytujú oba tvary.
7. Základná číslovka štyri má v stredoslovenských nárečiach vo Vojvodine formu štiri/šťiri a šti-

ria/šťiria, kým v staropazovskom nárečí má podoby šťiri (pre žen. r., stred. r. a muž. r. neživot.) a šťeria
(osoby). V gen. sa tiež vyskytujú dva tvary: šťeroch a šťier. Podľa R. Krajčoviča tento druhý tvar, ktorý
sa vyskytuje v južnej časti strednej slovenčiny, je pôvodný (z psl. čьtyrъ) (Krajčovič 1988). U J. Štolca
sa táto podoba v stredoslovenských nárečiach vo Vojvodine nevyskytuje, ale ho zaznamenáva v okr.
Banská Štiavnice (Štolc 1994). V Atlase slovenského jazyka sa vyskytuje v Hontianskej stolici, v okolí
Modrého Kameňa (ASJII/1).
J. Štolc v monografii uvádza, že v hontiansko-novohradskom vrchárskom nárečí u starej gene-
rácie sa ešte zachováva tvar základnej číslovky šťeri, v ktorom došlo k zmene y>e (Štolc 1968). V sta-
ropazovskom nárečí sa pri ohýbaní číslovky štyri vo všetkých pádoch vyskytuje e za y: - v dat. je tvar
šťerom, v lok. šťeroch, a v inštr. šťerma a šťierma. Napr.: Mi zme boľi šťeria braťia. Viberťe si eňiho z
ná_šťeroch. Čo si počňe zo šťerma ďeťma? Pre_čťierma rokma višľi z domu (Marićová 2009). V nárečí
Starej Pazovy má tvar šťier príliš široké použitie, nie len v gen., ale i v podobe petrifikantu, napr.: Do
šťier sa hadam vráťime. Utakmica sa začína o šťier. Rano son stála o šťier, abi son šecko sťihla porobiť.
Pójdu o šťier hoďím. Takýto stav je zaznamenaný i v čabianskom nárečí v Maďarsku. Podľa P. Ondrusa
genitívna forma šťier v čabianskom nárečí predstavuje zvyšok konsonantickej formy, a inštrumentálna
forma šťierma má pôvod v nárečiach vo východnom Novohrade a v západnom Gemeri a jej vznik sa
vysvetľuje vplyvom zákona posunutej dĺžky (Ondrus, 1956).
286
8. V stredoslovenských nárečiach vo Vojvodine platí rytmický zákon dvoch dĺžok ako aj v spisov-
nej slovenčine. Sú aj výnimky pokiaľ ide o kvantitu vôbec. Kvantitatívne pomery sa v staropazovskom
nárečí niekedy líšia od očakávaných stredoslovenských, napr. vždy sa krátko vyslovuje: rano, ňemam,
vihaňať...; kranuť, moknuť, sretnuť...; z moim, s kim, o tichto..., a naopak, dlhé sú: cesnák, méter, móre...,
eňí (čísl.), šecká (vymedz. zám. –tk-> -ck)..., alebo sa porušuje rytmický zákon: ďiasná, hňiezdá, koľies-
ká, povrieslá, teľiešká; zo semiačkí... V hložianskom nárečí tu platí rytmický zákon, ale sa vyskytujú
i formy s dĺžkou: ďioṷkám, ďioṷkách, hňiezdá, hňiezdách, keď je v predchádzajúcej dlhej slabike dvoj-
hláska (Dudok 1988). Rovnako je to i v Aradáči a podobne je aj v iných vojvodinských nárečiach.
9. V niektorých slovenských lokalitách sa namiesto dvojhlások ako pádových prípon po mäkkých

spoluhláskach vyskytujú dlhé samohlásky, čo svedčí o prenikaní západoslovenského javu do stredoslo-
venských nárečí. Tak sú v Hložanoch pri mäkkých prídavných menách ženského rodu formy cudzia aj
cudzá. V Laliti sa vyskytujú tvary: najbľišá, sľepačá, veseľšá... a v Selenči – v stredoslovenskom nárečí:
krajšá, ľepšá, staršá, cudzá, milšú, menšú, cudzú... V Laliti sa tieto formy pravdepodobne vyskytujú
pod vplyvom západoslovenského nárečia v neďalekej Pivnici. Západoslovenské nárečie určite malo
i v Selenči dominantné postavenie a vplývalo na ujatie niektorých západoslovenských foriem medzi
Slovákmi hovoriacimi stredoslovenským nárečím. Aj v Hložanoch je forma cudzá pravdepodobne tiež
západoslovenský jav a mohla sa tu ujať, napr. ak nositelia tohto typu nárečia mali dominantné postave-
nie v osade – napr. farár, učiteľ, obchodník...
10. V niektorých stredoslovenských nárečiach sa pri adjektívnom skloňovaní vyskytuje tvrdá

výslovnosť koncovky -ni, -nie, čiže badať tu neprítomnosť zmäkčovania. Tak je v banátskych obciach,
ale i v Kysáči. Napr. v Selenči hovoria: pekní, peknie, peknich, zeľenich, uvarenie, okeďenie, smutní,
smutniho, smutnimu... V Selenči neprichádza k zmäkčovaniu ani v nom. pl. podstat. mena žena – ženi,
rani. V Laliti je tiež tvrdá výslovnosť v tomto prípade – duchni.
11. Lexika prebratá v novom – inorečovom prostredí charakterizuje tak nárečie Starej Pazovy, ako
aj ostatné slovenské vojvodinské nárečia oproti nárečiam na Slovensku. Takto prevzatá lexika má pôvod
v maďarčine, nemčine, turečtine a srbčine. K najfrektovanejším cudzím slovám možno zaradiť tieto:
bóṷd/t, dinctuvať, féder, frušťik, furt, góľa, kasa, kelner, kífľa, kočijáš, kormám, lópou, péglajs, pľac,
reseľóṷ, supa, šnicľa, šrajtof, šteker, tréger...; bandéra, bólňica, boluvaňia, briga, čestítka, frižider, gúž-
va, kamata, kupatilo, kuvarica, molba, nesreťa, podrum, pritisak, sok, stráža, strúja, ugovor, zamrziváč,
zgrada, žalba... (Marićová 2010).
12. V štúdii sme poukázali na niektoré hláskoslovné, tvaroslovné a lexikálne znaky charakteris-
tické tak pre nárečie Starej Pazovy, ako aj pre nárečia iných stredoslovenských obcí vo Vojvodine. Ide
o jednotlivé reziduálne znaky, ktoré sú známe v nárečiach na súvislom slovenskom území, ale sa na roz-
diel od vojvodinských nevyskytujú v každodennom dorozumievaní. Sú to archaické znaky, ktoré uka-
zujú na spoločný pôvod. Tieto znaky bližšie vymedzujú miesto našich stredoslovenských nárečí medzi
nárečiami slovenského jazyka a začleňujú ich do širšieho stredoslovenského nárečového celku. Niektoré
zo znakov sa vyskytujú na menšom území a o to presnejšie určujú miesto jednotlivých tunajších nárečí
medzi ostatnými nárečiami pôvodnej vlasti a kraje, z ktorých prišli títo Slováci.
Uvedené znaky svedčia o tom, že sú stredoslovenské nárečia vo Vojvodine veľmi blízke, že tvoria
vyhranený celok, čo neznamená, že každé z nich nemá aj určité zvláštnosti – na niektoré sme v práci aj
poukázali. Prisťahovalci z rozličných krajov a obcí pôvodnej vlasti svojou rečou a tradičnou kultúrou
položili základ novým nárečovým celkom a ďalší vývin sa formoval vo vzájomných kontaktoch s nosi-
teľmi iných nárečí a s inorečovým prostredím.
Cieľom tohto príspevku bolo iba poukázať na určité zmeny vo vojvodinských stredoslovenských
nárečiach, ktoré žijú mimo kompaktného slovenského územia, s dôrazom na, nám najbližšom – mate-
287
rinskom, staropazovskom slovenskom nárečí.
Literatura
Atlas slovenského jazyka. I-IV. (1968 – 1984). Bratislava: VSAV.
Dudok, D. (1972). Nárečie Pivnice v Báčke. Martin: Matica slovenská.
Dudok, D. (1988). Miesto hložianskeho nárečia medzi nárečiami slovenského jazyka. Zborník Spolku vojvodin-
ských slovakistov, 10, Nový Sad: SVS, str. 81-117.
Dudok, D. (1995). Dudok, Daniel. O petrovskom nárečí. Petrovec 1745-1995, str. 388-401.
Dudok, D. (1996). Dudok, Daniel. O slovenskom jazyku v Juhoslávii. Báčsky Petrovec: Kultúra.
Dudok, D. (2002). Dudok, Daniel. O nárečí a tradičnej kultúre Kovačičanov v rámci slovenských nárečí a tradič-
nej kultúry Slovákov vo Vojvodine a na bývalej uhorskej Dolnej zemi, Kovačica 1802 – 2002. Kovačica:
Miestne spoločenstvo Kovačica, str. 103 – 108.
Dudok, D. (2010). Dudok, Daniel. Čítanka nárečových textov Slovákov v Báčke, Banáte, Srieme a Slavónsku.
Vedecké zošity. Báčšky Petrovec: Slovenské vydavateľské centrum.
Dudok, D. (2013). Dudok, Daniel. Nárečie Aradáča v Banáte (na pozadí vzniku a vývinu obce). Báčsky Petrovec:
Slovenské vydavateľské centrum.
Ferenčíková, A. (2005). Ferenčíková, Adriana. Výskum kvantity v slovenských nárečiach. Kvantita v spisovnej
slovenčine a v slovenských nárečiach. Zborník materiálov z vedeckej konferencie konanej 2.-3. apríla 2001
v Budmericiach. Ed. Matej Považaj. Bratislava: VEDA, str. 130 – 144.
Krajčovič, R. (1988). Krajčovič, Rudolf. Vývin slovenského jazyka a dialektológia. Bratislava: SPN.
Marićová, A. (2006). Marićová, Anna. Slovenské nárečie Starej Pazovy. Nadlak-Bratislava: Vydavateľstvo Ivan
Krasko, Vydavateľstvo ESA.
Ana Marić
Marićová, A. (2009). Marićová, Anna. Dynamika slovenského nárečia mimo Slovenska (na príklade staropazov-
ského nárečia). Jazykovedné štúdie, 26. História, súčasný stav a perspektívy dialektologického bádania.
Bratislava: VEDA, str. 175 – 183.
Marićová, A. (2010). Marićová, Anna. Slovenská nárečová lexika Starej Pazovy. Stará Pazova: Kanadem.
Ondrus, P. (1956). Ondrus, Pavol. Stredoslovenské nárečia v Maďarskej ľudovej republike. Bratislava: SAV.
Palkovič, K. (1981). Palkovič, Konštantín. Slovenské nárečia. Príručka pre terénny výskum. Banská Bystrica:
Krajské osvetové stredisko.
Pauliny, E. (1990). Pauliny, Eugen. Vývin slovenskej deklinácie. Bratislava: VEDA.
Stanislav, J. (1958). Stanislav, Ján. Dejiny slovenského jazyka 2. Bratislava: SAV.
Štolc, J. (1968). Štolc, Jozef. Reč Slovákov v Juhoslávii. Bratislava: SAV.
Štolc, J. (1994). Štolc, Jozef. Slovenská dialektológia. Bratislava: SAV.
Tir, M. (1972). Týr, Michal. Glasovni sistem slovačkog govora Bačkog Petrovca. (Magistarski rad) Novi Sad.
(Rukopis.)
SREDNJOSLOVAČKI DIJALEKTI U VOJVODINI
Rezime
Slovaci u Vojvodini u komunikaciji češće koriste dijalekte nego književni jezik. Ovdašnji slovački govori čuvaju
brojne arhaične crte sa kojima se Slovaci u Slovačkoj više ne sreću. Svi ti slučajevi, u svim oblastima jezika,
upućuju na poreklo, na kontakte i na razvitak dijalekata na osnovu kojih je izrastao i književni jezik što zahteva
njihovo beleženje i izučavanje.
U radu je posebna pažnja posvećena slovačkim govorima srednjoslovačkog tipa kojima govore Slovaci u Vojvo-
dini. Poseban akcenat je stavljan na rezidualne i inovacione pojave na fonetskom i morfološkom planu. Polazilo
se od stanja u govoru Slovaka u Staroj Pazovi koje se upoređivalo sa govorima Slovaka u Bačkom Petrovcu, Glo-
žanu, Selenči, Aradaču, Kisaču i drugim lokalitetima u kojima žive Slovaci. Na prvom mestu su to bile sličnosti
i razlike u refleksima za praslovenske glasove a zatim i nastajanje novih – drugačijih karakteristika, od kojih se
288 neke mogu naći na širem području Slovačke, dok druge nastaju u novoj sredini pod uticajem drugih dijalekata ili
kontaktnog većinskog jezika – srpskog. Cilj nam je bio da ukažemo na one slučejeve u kojima se dijalekti razlikuju
od stanja u književnom jeziku.
Ključne reči: dijalekti, karakteristike, Slovaci, Vojvodina
Ana Marić
Odsek za slovakistiku, Filozofski fakultet
anamaric21@gmail.com
Sanja Maričić
LEKSEME BRATE I ČOVEČE KAO DISKURSNI MARKERI U

KOMUNIKACIJI SRPSKE OMLADINE*
U ovom radu bavimo se analizom pragmatičkih funkcija leksema brate i čoveče u razgovornom jeziku mladih.
Budući se uočava upotreba ovih leksema u komunikaciji ženske populacije (Brate, iskulirala sam se!), pretpostav-
ka kojom se vodimo je da lekseme brate i čoveče prevazilaze svoju tradicionalnu apelativnu funkciju te posebnu
pažnju obraćamo na primere kada pomenute lekseme nisu upotrebljene kao imenice već prolaze kroz proces gra-
matikalizacije tj. semantičkog pražnjenja (Tadija Koviljki: A plazma, brate? ) ne bi dobile određene pragmatičke
vrednosti. Neke od pragmatičkih funkcija koje mogu da vrše kao diskursni markeri su funkcije markera za kon-
trolu kontakta (zadobijanja i zadržavanja pažnje sagovornika i sl.) te u govornim činovima iznenađenja, divljenja
(Kakav car, čoveče!) čuđenja (Ju, na šta ličiš, čoveče?!), podrške, nestrpljenja (Ajde, brate, danas!), itd. Primeri
su uzeti metodom kvantitativne analize iz korpusa koji čine srpski filmovi koji su snimljeni tokom XXI veka a čiji
su protagonisti pretežno pripadnici srpske omladine.
Ključne reči: brate, čoveče, diskursni marker, pragmatika, govorni čin, omladina, film.
1. UVOD
Osnovni cilj omladinskog govora jeste da se razlikuje od standardnog te mladi stvaraju neku
vrstu kontrakulture i mada njihova namera nije da utiču na promenu standardnog jezika, oni tome ipak
doprinose (Cimerman 2002: 145). Kako se prisustvo ovog jezika unutar jezika, kako ga naziva Čanak 289
(2006: 208), koji identifikuje članove određene društvene grupe, uočava svuda oko nas, kako u teksto-
vima rep i grajm1 muzike, reklamama na radiju i televiziji2, bilbordima,3 tako i savremenim filmovima
i televizijskim serijama, te pozorišnim predstavama, blogovima i društvenim mrežama4, naš korpus
predstavljaju primeri iz 16 srpskih filmova snimljenih u toku XXI veka a čiji su protagonisti pretežno
pripadnici srpske omladine. U ovom radu primenjujemo kvalitativnu metodu da registrujemo pojavu
koja nas interesuje a kvantitativnu da utvrdimo njen opseg.
Budući da, kako smatra M. Čanak (2006: 213), ,,proučavanje žargona neminovno dovodi do
saznanja o društvu ili grupi koja taj žargon stvara, žargon nije samo lingvističko, nego psihološko i
sociološko pitanje.” Već smo pomenuli da mladi doživljavaju svoj jezik kao sredstvo pobune protiv zva-
ničnog jezika svojih roditelja i ostalih autoriteta ali i kao sredstvo međusobne identifikacije te imajući u
*
Ovaj rad je nastao kao rezultat istraživanja na projektu ,,Jezici i kulture u vremenu i prostoru” (projekat br. 178002) koji se
realizuje uz finansijsku podršku Ministarstva prosvete i nauke Republike Srbije.
1
Zvezde grajma. Srbija djans lajk dis. 2011.
,,A, brate, buraz, care, tebra, kralju, kume, sine, ortak; A, brate, buraz, care, tebra, crnjo, kurvo, Srbija djans lajk dis; A,
brate, sine, buraz, kume, care, crnjo, tebra, kurvo, kume, baki, sine, druže, ortak; A, brate, sine, buraz, kume, care, druže,
tebra, ortak, crnjo, kuco, kurvo, Srbija djans lajk dis“. https://www.youtube.com/watch?v=Fkznx-Vd8-w
2
Reklama za VIP prepaid: Ja njega ništa ne razumem, dostupno na https://www.youtube.com/
watch?v=DuJvzC5CoTU
3
Bilbord u Beogradu kod Autokomande viđen početkom septembra 2014. godine.
4
Tako uputstva za upotrebu lekseme brate možemo naći u online rečniku srpskog slenga, Vukajlija: http://vukajlija.com/
brate/131954
Sanja Maričić
vidu da ,,žargon nastaje kao rezultat osobenog, spontanog i po pravilu anonimnog usmenog stvaralaštva
osobito mlađih generacija“ (Bugarski 2006: 21) iz žargonskih reči i izraza koje oni smišljaju i upotre-
bljavaju, možemo imati uvid u način na koji oni razmišljaju i shvataju svet oko sebe. Imami (2007: 10)
čak govori o njegovoj terapeutskoj funkciji budući da opušta i rasterećuje čoveka od napetosti. Što se
tiče žargona mladih, neki autori poput Andrića (2005: 18), Bugarskog (2006: 13), Imamija (2007: 10)
Gerzića (2012: 8) ističu njegovu inovativnost, kreativnost i živopisnost u stvaranju reči dok T. Ašić
(2009: 188) zaključuje da mladi ,,slede princip minimalnog napora pa umesto velikog broja različitih
prideva i priloga, biraju onaj koji najpreciznije izražava njihove ideje i emotivne reakcije, posežu za
univerzalnim, polisemičnim, semantički ispražnjenim rečima“. Budući da jedna od odlika omladinskog
govora jeste ,,zloupotreba“ diskursnih markera i poštapalica, našu pažnju privukla učestala upotreba
određenih leksema koje ne vrše nikakvu konkretnu sintaksičku funkciju. Reč je o leksemama brate i
čoveče. Korpus pokazuje da se upotrebom ovih leksema, a naročito lekseme brate, markira pripadnost
određenoj subgrupi te da imaju složenu pragmatičku prirodu: iskazuju afektivnu vrednost u odnosu na
receptora i fatičku vrednost u odnosu na razvoj konverzacije. Imajući u vidu da se upotrebljavaju u cilju
započinjanja, održavanja i završavanja razgovora, te skretanja i usmeravanja pažnje sagovornika, dobi-
janja na vremenu i sl.), možemo zaključiti da ove lekseme predstavljaju primer realizacije Jakobsonove
(1966) fatičke (kontaktne) funkcije jezika koja teži da ,,uspostavi, produži ili prekine komunikaciju, kao
i da proveri da li je sve u redu sa komunikativnim kanalom (Ivić 2003: 15)“.
2. TEORIJSKI OKVIR: OMLADINSKI ŽARGON
Kako sociolekti nastaju vertikalnim (društvenim) raslojavanjem jezika i reflektuju razlike između
pojedinih društvenih grupa, predmet su proučavanja sociolingvistike. Bugarski (2006: 19) smatra da je
žargon u osnovi sociolekt, budući da je primarno vezan za društvene grupe, kao snažno obeležje njiho-
vog identiteta i znak pripadnosti određenoj ,,ekipi“. Pored toga što su mu svojstvena specifična jezička
290 sredstva, žargon daje drugačije značenje standardnim izrazima što ga čini manje razumljivijim ostalim
govornicima istog jezika. Ranko Bugarski (2009: 28) nas uči da se, pri bavljenju sociolektom, moramo
,,osloboditi nasleđenih purističkih stereotipa o dobrom i lošem jeziku, te normativističkih predrasuda
o pravilnom i nepravilnom u jeziku (…) jer jezik može biti samo dobro ili loše upotrebljen u skladu
sa konkretnom situacijom”. Tako da bi trebalo izučavati ko govori, kome i kada, uzimajući u obzir či-
njenicu da se na ,,jedan način razgovara sa jednim sagovornikom u jednoj situaciji a na drugi način sa
nekim drugim i u drugoj prilici (Bugarski 2009: 16)“. Iako pol predstavlja najčešće korišćenu varijablu
u istraživanjima sociolekta, Rajić (2009: 37) smatra da je rod kao društvena varijabla presudniji od pola
kao prirodne varijable. Takođe, ovaj autor navodi uzrast kao najvažniju varijablu pri čemu je glavni
problem kako odrediti grupu koja će se definisati kao uzrasna grupa te se obično uzima raspon starosti
od oko 10 godina jer se smatra da on čini jednu generaciju čiji najmlađi i najstariji član dele slična isku-
stva (Rajić 2009: 39). Sledimo Bugarskog (2006: 5) koji nam skreće pažnju da je žargon kod nas više
popisivan nego opisivan, više slavljen ili osuđivan nego tumačen i Cimermana (2002) koji smatra da su
istraživanja o govoru mladih, koja su kao polaznu tačku uzimala razlike između govora obrazovanih i
mladih govornika, bila pogrešna jer je po njegovom mišljenju trebalo da kao predmet istraživanja uzmu
komunikativni čin između samih mladih. Zato će se ovaj rad baviti kolokvijalnim razgovorima tipičnim
za mlade Srbe a kako želimo da pokažemo primere iz autentičnog jezika adekvatno upotrebljene, odbrali
smo savremeni srpski omladinski film kao bazu iz koje ekscerpiramo korpus. Reč je o 16 savremenih
srpskih filmova snimljenih u toku XXI veka čiji su protagonisti mahom pripadnici omladine. Sledimo
stav Marte Dajnel (Dynel 2011: 44 prema Panić Kavgić 2013: 448) da ,,filmski diskurs iako nije spon-
tan, deluje tako, te pokazuje brojne odlike autentičnog govora dok su interakcije u koje protagonisti
stupaju i njihove replike osmišljene tako da podražavaju realnu upotrebu jezika i prirodnost stvarnih
govornika“. U prilog ovome govori i Pišković (2007: 325) kada kaže da se govorni činovi najlakše
prepoznaju u dijalogu pa su dramski tekstovi vrlo pogodni za analizu teorije govornih činova. Cilj ovog
LEKSEME BRATE I ČOVEČE KAO DISKURSNI MARKERI U KOMUNIKACIJI SRPSKE OMLADINE
rada je da se predstave moguće pragmatičke funkcije koje vrše lekseme brate i čoveče u realnoj komu-
nikaciji srpske omladine.
Naime, sociolozi omladine nisu saglasni oko godina koje ovaj termin obuhvata, pa neki kao omladin-
sko navode razdoblje od 15. do 25. godine, neki do 30., pa čak i do 35. godine, u skladu sa tendencijama
produženja mladosti u savremenom društvu. Segalan (2009: 255) smatra da mladost predstavlja starosno
doba nejasnih granica, budući da se ulazak u ovo starosno doba može odrediti, međutim, izlazak iz njega
je nešto manje jasan. U nastavku Segalan (2009: 259) objašnjava da doba mladosti predstavlja kolektivni
pokret, shvata se kao generacija koja učestvuje u istoj kulturi te primećuje da se postizanje nezavisnosti,
označeno trima karakteristikama - stalnim poslom, zasebnim stanom i početkom života u braku - dešava
sve kasnije (Segalan 2009: 265). Dakle, o omladini možemo govoriti sve dok se ne ispune prethodna tri
uslova, a kako likovi iz filmova čije smo replike koristila kao primere u ovom istraživanju ne ispunjavaju
sva tri navedena uslova, smatramo ih relevantnim pripadnicima i predstavnicima omladine.
3. O VOKATIVU I PRAGMATIČKOJ FUNKCIJI APELATIVNOSTI
U okviru tradicionalne gramatičke analize, lekseme brate i čoveče posmatraju se kao vokativi sa
apelativnom funkcijom. Piper i Klajn (2013: 328) shvataju vokativ kao morfološku i pragmatičko-se-
mantičku kategoriju dok Milanka Babić (2010) smatra da je vokativ jedinica komunikativno-pragma-
tičke realizacije jezika i da funkcioniše kao samostalan iskaz. Prema Vojvodiću (2002: 156) ,,izbor vo-
kativnog sredstva uvek je uslovljen pragmatičkim odnosom između sagovornika (njihovim zvaničnim,
poluzvaničnim ili nezvaničnim odnosima, karakterom, i stepenom međusobnog poznanstva i bliskosti,
uzrastom, polom, profesijom, društvenim statusom i dr.) tj. ukupnom komunikativnom situacijom, u
kojoj se realizuje diferencijacija konkretnih osobina obraćanja“. Budući da se vokativ prepoznaje prema
svojim pragmatičkim svojstvima, on se za razliku od ostalih padeža, definiše na osnovu pragmatičkog
kriterijuma kao padež za obraćanje, dozivanje i skretanje pažnje a primarnom i osnovnom funkcijom
vokativa smatra se funkcija obraćanja (Babić 2010: 325-326). Kao jedno od sredstava ostvarivanja 291
pragmatičke funkcije apelativnosti, Piper i Klajn (2013: 328-329) izdvajaju apelativni vokativ s tim da
se apelativna funkcija može sasvim izgubiti u slučajevima upotrebe vokativa nekih imenica iz milošte
npr. u obraćanju svojoj ili bliskoj deci oba pola: Hana, sine (S/K 47:30). Semantički ispražnjen vokativ
može da iskaže opomenu, upozorenje, prekor, žaljenje, razočaranje, čuđenje (Ju, na šta ličiš, čoveče.
(S/K 3:20)), divljenje, ushićenje, negodovanje, nestrpljenje, nervozu (Ajde, brate, danas! (K 10:23)).
Semantičku ispražnjenost leksema brate i čoveče potvrđuje i činjenica da se upotrebljavaju i u obraćanju
ženskom sagovorniku pro čemu je semantičko pražnjenje ovih leksema uslovljeno je njihovom upo-
trebnom vrednošću. Tako leksema brat ne označava samo ,,muškarca u odnosu na dete istih roditelja ili
jednog od roditelja (RMS 2007: 107)“, kao što ni leksema čovek ne denotira odraslo živo biće muškog
pola, ,,zrelog, odraslog muškarca (RMS 2007: 1520)“.
4. DISKURSNI MARKERI I NJIHOVA POLIFUNKCIJONALNOST
Kao što je ranije pomenuto, ispoljava se nestanak apelativne funkcije leksema brate i čoveče koje
trpe semantičko pražnjenje u korist pragmatičkog ojačavanja tj. prolaze kroz proces gramatikalizacije.
Gramatikalizacija predstavlja proces kroz koji semantički puna prelazi u semantički ispražnjenu reč. Po-
menuti proces gramatikalizacije predstavlja ,,promenu pri kojoj leksičke jedinice i konstrukcije u odre-
đenim jezičkim kontekstima počinju da dobijaju gramatičke funkcije i, nakon što su se gramatikalizova-
le, nastavljaju da razvijaju nove gramatičke funkcije (Hopper i Traugott 2003: 232). Međutim, postoje
autori koji zastupaju stav da diskursni markeri nastaju procesom pragmatikalizacije (Frank-Job 2006:
361). Pragmatikalizacija predstavlja proces tokom kog neka reč ili sintagma, u određenom kontekstu,
menja svoje propozicijsko značenje u korist isključivo metakomunikativnog, diskursno-interakcijskog
Sanja Maričić
značenja. Što je jezička jedinica gramatikaliziranija, to je veća njena pragmatička vrednost (Nigoević
2011: 128-129)“.
Lekseme brate i čoveče pokazuju sledeće odlike diskursnih markera: nepromenljive su, ne dopri-
nose direktno pojmovnom značenju iskaza već nastaju iz želje govornika da ukaže sagovorniku na način
na koji bi trebalo da, u datom kontekstu, protumači njegov iskaz. Lekseme brate i čoveče predstavlju
nepromenljive leksičke jedinice bez sintaksičke vrednosti koje vrše diskursnu funkciju upravljanja ko-
munikacijom. Polifunkcionlnost ovih leksema navodi nas da pokušamo da objedinimo sve njihove kon-
tekstualne vrednosti. Budući da su svojstvene govornom jeziku, svrstavaju se u konverzacione markere
u podgrupu markera za kontrolu kontakta usmerenih ka sagovorniku. Konverzacioni markeri služe za
započinjanje, nastavljanje i završavanje razgovora, te za skretanje pažnje sagovornika.
Nastale su od imenica brat i čovek koje su prošle kroz proces gramatikalizacije te se ne ponašaju
kao ostale lekseme već se upotrebljavaju u obraćanju i jednom i drugom polu, ne dozvoljavaju upotrebu
bilo kakvih dodataka za razliku od slučaja kada funkcionišu kao pravi vokativi (Kale, brate moj. (V
55:28)). Karakteriše ih promenljivost mesta u rečenici i činjenica de se uvek koriste u jednini. Njihova
osnovna pragmatička funkcija jeste da pojačaju pozitivnu sliku govornika: upotrebom leksema brate i
čoveče konverzacija poprima neformalni, drugarski, pa čak i ,,saučesnički“ ton što posmatrano iz ugla
sociolongvistike ima funkciju iskazivanja grupne pripadnosti i solidarnosti. Ovim leksemama govornik
može ublažiti svoju negativnu reakciju na nešto, naredbu ili dati šaljiv, veseo ton govornom događaju.
U rečniku Matice Srpske se navodi da je (moj) brate razg. poštapalica u razgovoru ili za poja-
čavanje iskaza (RMS 2007: 107). Kod Dragoslava Andrića (DRSŽ 2005: 19) pronalazimo da je Brate!
– poštapalica odn. uzrečica bez posebnog značenja dok Borivoj Gerzić u svom rečniku objašnjava da je
brat: muškarac, momak i navodi izraz b(r)ate! kao izraz za obraćanje osobi u neformalnom razgovoru
(RSŽ 2012: 34). Imami u Beogradskom frajerskom rečniku navodi sledeće leksikografske jedinice:
Brate! = prijatelju! Brate, zabrinjavaš me! = šta se dešava sa tobom?! (Imami 2007: 61)
Čoveče! = da ne veruješ! (BFR 2007: 83)
U nastavku dajemo naše rezultate analize korpusa o funkcijama koje lekseme brate i čoveče vrše
292
u razgovornom jeziku mladih Srba.
5. ANALIZA KORPUSA
Gramatikalizovane i pragmatikalizovane lekseme brate i čoveče, kojima se u ovom radu bavimo,

odlikuje polisemičnost i multifunkcionalnost, te ćemo u nastavku pokušati da damo funkcije koje one
vrše u komunikaciji srpske omladine. Budući da smo ove lekseme definisali kao konverzacione markere
iz podgrupe markera za kontrolu kontakta, a uzimajući u obzir činjenicu da su svojstvene prvenstveno
govornom jeziku, naš korpus čine primeri iz savremenih srpskih omladinskih filmova.
U analizi korpusa, prvo dajemo primere kada ove lekseme ispunjavaju apelativnu funkciju jezi-
ka (kao etikete za oslovljavanje odnosno vokativi), zatim primere kada su semantički ispražnjene te
poprimaju vrednosti diskursnih markera za kontrolu kontakta sa fatičkom funkcijom skretanja pažnje
sagovornika, započinjanja, održavanja i završavanja govornog događaja i konačno primere njihove upo-
trebe za iskazivanje raznih govornih činova (čuđenja, razočaranja, podstreka, oduševljenja, ljutnje itd).
I Apelativna funkcija koja podrazumeva lekseme brate i čoveče upotrebljene kao imenice sa
punim semantičkim (nemodifikovanim) značenjem u funkciji apelativa (primeri 5-9) ili u funkciji ape-
lativnog vokativa (primeri 1-4 i 10):
1.1 Momci u međusobnoj komunikaciji:
1. Zašto, brate moj? (S/K 1:14:00)
2. Brate moj. (V 1:13)
3. Kale, brate moj. (V 55:28)
4. Šta, Kale, brate moj? (V 55:31)
5. Brate, dođi da ti kažem nešto. Brate, ljubi te brat. (S/K 2:47)

6. Igra čovek igricu. Zamalo rekord da pređe. (S/K 1:09:20)
7. Alo, bre, sinovi, pustite čoveka, bre. (V 38:14)
8. Pričaš sa ključnim čovekom. (M 30:55)
1.2 Momci u komunikaciji sa devojkama: nema primera.
1.3 Devojke u komunikaciji sa momcima:
9. Šta je čoveku? (UH 12:8)
10. Đuro, brate moj. Pa de si, čoveče? (S/K 11:28)
Dijalog u nastavku predstavlja primer distanciranosti umesto grupne solidarnosti o kojoj je govorio Ra-
dovanović (2003: 136), gde govornik podseća sagovornika da ne pripadaju istoj ,,ekipi“:
11. •Jesi ti to reko brate il’ se meni učinilo?
₀Učinilo ti se.
•Onda dobro jer mi nismo braća. (7 ½ 22:10)
1.4 Devojke u međusobnoj komunikaciji: nema primera.
II Fatička funkcija koja podrazumeva skretanje pažnje sagovornika, započinjanje (primeri 1-6 i
6-12), održavanje komunikacije (primeri br. 7 i 13) ili završavanje razgovora (primer br. 8):
2.1 Momci u međusobnoj komunikaciji:
1 Brate, dođi da ti kažem nešto. Brate, ljubi te brat. (S/K 2:47)
2 Dečko, brate, je l’ znaš kako se stiže do Banovog brda? (S/K 1:16:10)
3 Banjaluka, brate, vidi šta imam za tebe. (KPBK 7:48)
4 Šta ima ono kao, brate? (RR 41:58)
5 Udarila vrućina, brate, a? (KPBK 1:25:36)
6 Tebra, koji je datum danas? (K 14:10)
7 Prekosutra imam prijemni, brate, al nemam pojma gde ću da spavam još. (TR 3:51)
8 Ajde, vidimo se, brate. (TR 4:29)
293
2.2 Momci u komunikaciji sa devojkama: nema primera.
2.3 Devojke u komunikaciji sa momcima:
9 Ej, brate, de si? Ja mislila da ćeš da ispališ. (S/K 3:10)
10 Brate, je l’ treba da ti se ide po mleko? (7 ½ 18:37)
11 Brate, izvini stvarno sam kreten. (7 ½ 21:00)
12 Brate, izvini, stvarno sam glupa. (7 ½ 21:22)
13 Imam, brate, neku igračku, brate, ono srce pa ću to da joj dam. (K 1:04:20)
2.4 Devojke u međusobnoj komunikaciji:
14 Brate, gledaj. (K 10:23)
Primer br. 6 pokazuje jednu od inovativnijih specifičnosti govora mladih koji uvek teže oneobičava-
nju izraza ne bi li markirali svoj govor u odnosu na standardni. Reč je o poigravanju fonotaktičkim pra-
vilima jezika (Bugarski 2006: 17), pri čemu dolazi do permutacije mesta inicijalnih i finalnih slogova
(brate=tebra, Đomla=Mlađo, stipu=pusti).
Slede primeri koji ilustruju govor mladih koji leksemu brate koriste ne bi li popunili praznine u
govoru a u cilju stvaranja fatičke zajednice (kao u primeru br. 13):
15 E, ova Dunja ladno neće da dođe, brate. Iskulirala nas, pa da, brate. Odakle znam, našla nekog
crnca, brate. Nemam pojma, brate, vid’o sam neke fotke. Nemam pojma, brate. Šta je, brate, imaš
napad? (TR 4:33)
16 Pod v: kad god mogu, ubacujem uzrečice kao ono, brate, jebote. (RR 20:05)
III Govorni činovi: slede primeri upotrebe leksema brate i čoveče u funkciji intenzifikatora u iska-
zivanju raznih govornih činova. Prema funkcijskim kriterijumima govorni činovi mogu biti deklarativi,
reprezentativi, ekspresivi, direktivi i komisivi. U analizi ovog korpusa bavimo se ekspresivima koji
Sanja Maričić
predstavljaju govorne činove izražavanja osećanja bilo pozitivnih bilo negativnih ili psihičkih stanja
(Yule 1996: 53). Primer ekspresiva su činovi poput: izvinjenja, pohvale, čestitanja, žaljenja, uvrede i sl.
3.1. Obrazlaganje, pravdanje:

3.1.1 Momci u međusobnoj komunikaciji:
1. Brate, možda su nas kidnapovali, uzeli nam bubrege, jebote. (ŠR 1:59)
2. Ovaj, brate, mis’im izvini ako je zbog onog u kabareu od sinoć, evo ja ću dam duplo više
keša je l’ može? (ŠR 35:44)
3. Čuo si, brate, nema nikakvog ubijanja, nema politički korektnog sranja. (Š 10:14)
4. Mi smo ortaci, čoveče. (1na1 58:08)
3.1.2 Momci u komunikaciji sa devojkama: nema primera.
3.1.3 Devojke u komunikaciji sa momcima: nema primera.
3.1.4 Devojke u međusobnoj komunikaciji: nema primera.
3.2. Podstrek
1. Prodamo ga i palimo na more, brate. (JuMU 8:32)
2. ‘De si, brate, šta treba? (VS 32:08)
3. Ćale, može pivo, brate? (KPBK 1:17:35)
4. Kaži, brate. (7 ½ 5:44)
5. Je l’ da, brate, da nije teško biti fin? (ŠR 1:07:15)
6. Bolje da palimo, brate. Da batalimo i matorce i blok i sve u pičku materinu. Pokupimo se i
odemo u neku stranu zemlju. (1na1 1:18:51)
7. Brate, bez medalje mi se ne vraćaj. To znaš. (A100 1:30:03)
8. Đuro, brate, hoćeš da kupiš 20 metara creva ? (S/K 2:10)
9. Hajmo, brate.(KPBK 2:02)
10. Šta je, čoveče? Idemo tamo sve završavamo. (M 8:16)
294
11. Ovo je za tebe, čoveče. Večeras izlaziš sa manekenkom a ne nekom klošarkom iz kraja. (KPBK
6:06)
3.2.2 Momci u komunikaciji sa devojkama:
12. Brate, hoćeš da kupiš kabl? (S/K 39:26)
13. Hajmo, brate. (KPBK 2:02)
3.3. Ljutnja
1. E, brate, ne mogu da slušam više ovo sranje! (Š 9:49)
2. Strašno, brate, kakvi retardi. (S/K 57:28)
3. Slušaj, matori, pare do večeras. Brate, rekao je do večeras. (S/K 2:34)
4. Sliku? Da ’oću sliku, brate, je bih išao u muzej. (A100 9:16)
5. Brate, znam da je bilo crveno! (A100 24:57)
6. ’Ajde, idem, brate, al ću da kupim i smoki. (A100 1:06:02)
3.3.2 Momci u komunikaciji sa devojkama:
7. A plazma, brate? (7 ½ 20:59)
3.3.3 Devojke u komunikaciji sa momcima:
8. Koji ste vi kreteni, brate. (K 1:33:08)
9. Kako da ga odjebem, čoveče? (S/K 38:38)
10. Pusti nogu, brate. (K 31:28)
11. To ćemo da vidimo, brate. (RR 1:19:37)
12. Dobro, brate, ja ti samo kažem, sjebaćeš se. (S/K 4:41)
13. To se vidi, čoveče. Je l kapiraš? (A10041:09)

3.4 Smirivanje
1. Ma, stipu to, brate. (A100 10:01)
2. ’Ajde, brate, zajebi. (K 1:33:52)
3. Dosta je, brate, dobro je! (K 50:20)
3.5. Oduševljenje
• Brate, kakav koncert, pa ovo u životu... (V 25:14)
• 20 soma, brate! (7 ½ 6:21)
• Hej, Čorma. Opet su zvali oni iz 28-og, brate. Po 50 DM svakom. (1na1 11:19)
• Još me pre neki dan cimala neka cica, brate. (TR 1:11:04)
• Čoveče, možemo posle u grad na totalno zezanje. (1na1 16:24)
• Kakav car, čoveče! (KPBK 29:52)
• Sale, ima džabe piće, čoveče! (A100 17:01)
• Đuro, brate moj. Pa de si, čoveče!? (S/K 11:28)
3.6 Nestrpljenje
• Brate, molim te, ućuti! Brate, umukni! (S/K 7:15)
• Evo, brate, ja te volim. (GjN 51)
295
• •Brate, spusti me dole. (S/K 5:50)
₀Brate, siđi kako si se i popeo, ’ajde… nestrpljenje
•Brate, zašto lepo ne zoveš vatrogasce?
₀Brate, zvao sam, neće da dođu. (S/K 6:00)
• Ajmo bre, čoveče. (V 29:23)
3.6.4 Devojke u međusobnoj komunikaciji:
• Ajde, brate, danas! (K 10:23)
• Brate, iskulirala sam se. (S/K 39:45)
3.7 Prekor
3.7.1. Momci u međusobnoj komunikaciji:
a) Kad mogu ovi klinci da vide da si pozer, brate. (TR 40:10)
b) Pa Kengur nam je ortak, brate. (KPBK 47:22)
c) Brate, Šomi, koji ti je kurac? Sad si našao da se štekuješ. (KPBK 00:28)
d) Ne zezaj se, brate. Ti bar dobro znaš ko je njen ćale. (VS 16:56)
3.7.3. Devojke u komunikaciji sa momcima:
e) Treba da se raspakujem, čoveče. (TR 16:57)
3.7.4. Devojke u međusobnoj komunikaciji: nema primera.
3.8 Razočaranje
a) Pa, brate, kako? Dolaze po mačke. (S/K 6:04)
b) Ti s’ peder, brate. (JuMU 33:08)
Sanja Maričić
c) Nema više ortaka u kog možeš uložiš, brate. (UH 3:35)

d) E, ova Dunja ladno neće da dođe, brate. Iskulirala nas, pa da, brate. (TR 4:33)
e) Bolje da smo jeli u pekari, čoveče. (RR 18:00) pri čemu se u ovom primeru jedan brat obra-
ća drugom.
3.9 Čuđenje / neverica
4. Rokn’o ti ortaka, brate. (ŠR 1:20:48)
5. Znači, da l’ ste tolike pičke, brate?! (TR 36:17)
6. Murija, brate. (V 7:14)
7. Brate, luda je kao zmaj. (ŠR 1:04:22)
8. Na šta to ličiš, čoveče? (Š 1:04:00)
9. Šta ćeš da radiš, čoveče? (1na1 15:37)
3.9.2 Momci u komunikaciji sa devojkama: nema primera
10. Ju, na šta ličiš, čoveče! (S/K 3:20)
11. Kakav crni sako, čoveče, braon da si uzeo. Što nisi uzeo braon? (S/K 3:42)
12. Ti si, čoveče, izgleda neka mnogo velika ovca. Hm, bar da si ovan. (VS 29:12)
5.1. Analiza dobijenih rezultata
Izdvojili smo 6 primera lekseme brate (5 +1) i 4 (3+1) lekseme čoveče sa apelativnom vrednošću.
296 Kada je reč o fatičkoj vrednosti, izdvojena je 21 (15+6) upotreba lekseme brate i 0 primera za
leksemu čoveče.
Kod govornog čina obrazlaganja / pravdanja nalazimo 3 upotrebe za brate i 1 za čoveče i to samo
u muškom delu korpusa. U govornom činu davanja podstreka imamo 11 upotreba lekseme brate i 2
upotrebe lekseme čoveče takođe samo u muškom delu korpusa. U govornom činu ljutnje izdvajamo 11
(7+4) primera za leksemu brate i 2 (0+2) za leksemu čoveče. Kod govornog čina smirivanja nalazimo
3 primera za brate samo u muškom delu korpusa i 0 primera za leksemu čoveče. Kod govornog čina
oduševljenja izdvajamo 4 (4+0) primera za brate i 4 (2+2) primera za čoveče. Kod govornog čina ne-
strpljenja 9(7+2) za brate i 1 (1+0) za čoveče. Kod iskazivanja prekora, 4 (4+0) brate 9 1 (0+1) čoveče,
dok kod govornog čina razočaranja izdvajamo 4 (4+0) brate i 1 (1+0) čoveče. I na kraju za govorni čin
čuđenja/neverice pronalazimo 4 (4+0) upotrebe lekseme brate i 5 (2+3) lekseme čoveče.
U pitanju je 89 primera upotrebe lekseme brate i 22 primera upotrebe lekseme čoveče što ukazuje
na činjenicu da je brate diskursni marker omladinskog govora par ekselans a pre svega u komunikaciji
momaka budući da u govoru devojaka nalazimo 15 primera upotrebe lekseme brate i 9 primera upotrebe
lekseme čoveče. Ovo nas navodi na zaključak da devojke manje insistiraju na markiranju svoje grupne
pripadnosti i solidarnosti od momaka. Što se tiče lekseme čoveče, njena upotreba je uveliko ušla u govor
starijih te se time objašnjava njeno manje prisustvo u omladinskom govoru.
6. ZAKLJUČAK
Prema Zajedničkom Evropskom Okviru za žive jezike lekseme brate i čoveče pripadaju oblasti-
ma sociolingvističke i pragmatičke kompetencije (v. 5. poglavlje). Vrednost ovih leksema posmatrana iz
ugla sociolingvistike jeste njihova upotreba u smislu integracije i identifikacije sa određenom grupom.
Uklapaju se u strategije pozitivne verbalne učtivosti budući da pojačavaju pozitivnu sliku koju govornik
želi da pokaže u govornom događaju. Zatim regulišu ton interakcije između učesnika u komunikaciji.
Analizirane lekseme predstavljaju nepromenljive leksičke jedinice bez sintaksičke vrednosti koje vrše
diskursnu funkciju kontrolisanja komunikacije tj. govornikovog upravljanja načinom na koji će sago-
vornik shvatiti njegov iskaz.
Mi smo pokušali da izdvojimo koje sve pragmatičke funkcije mogu da vrše ove lekseme kada su
semantički ispražnjene. Uočili smo da pored iskazivanja raznih govornih činova vrše apelativnu i fatič-
ku (kontaktnu) funkcija jezika te smo u analizi korpusa, prvo izdvojili primere kada ove lekseme ispu-
njavaju apelativnu funkciju jezika (kao etikete za oslovljavanje odnosno vokativi), zatim primere kada
su semantički ispražnjene te poprimaju vrednosti diskursnih markera za kontrolu kontakta sa fatičkom
funkcijom skretanja pažnje sagovornika, započinjanja, održavanja i završavanja govornog događaja i
konačno primere njihove upotrebe za iskazivanje raznih govornih činova (čuđenja, razočaranja, podstre-
ka, oduševljenja, ljutnje, obrazlaganja, pravdanja, nestrpljenja, prekora). Nakon analize korpusa nameće
se zaključak da je brate diskursni marker omladinskog govora par ekselans i to pretežno u komunikaciji
momaka te u smislu daljih istraživanja smatramo da bi trebalo analizirati da li se semantički modifiko-
vani ili ispražnjeni apelativi matori i sine kao u primeru Alo, bre, sinovi, pustite čoveka, bre! (V 38:14)
ponašaju slično kao brate i čoveče u komunikaciji muških govornika kao i modifikacije apelativa brate
(npr. slivenica bratori = brat + matori; batice, bato, bate i sl.).
Korpus
Apsolutnih 100. Red.Srdan Golubović [film]. 2001. [A100]
Gde je Nađa? Red. Marko Đorđević [scenario za film]. 2013. [GjN]
Jedan na jedan. Red. Mladen Matičević [film]. 2002. [1na1]
Jesen u mojoj ulici. Red. Miloš Pušić [film]. 2009. [JuMU]
Kad porastem biću kengur. Red. Radivoje Andrić [film]. 2004. [KPBK]
Klip. Red. Maja Miloš [film]. 2012. [K]
297
Munje! Radivoje Andrić [film]. 2001. [M]
Ringeraja. Red. Đorđe Milosavljević [film]. 2002 [RR]
S/kidanje. Red. Kosta Đorđević [film]. 2013. [S/K]
Sedam i po. Red. Miroslav Momčilović [film]. 2006. [7 ½ ]
Šejtanov ratnik. Red. Stevan Filipović [film]. 2006. [ŠR]
Šišanje. Red. Stevan Filipović [film]. 2010. [Š]
Ulični hodač. Red. Kosta Đorđević [film]. 2004. [UH]
Tilva roš. Red. Nikola Lezaić [film]. 2010. [TR]
Vir. Red. Bojan Vuk Kosovčević [film]. 2012. [V]
Virtualna stvarnost. Red. Ratiborka Ćeramilac [film]. 2001 [VS]
Literatura
Ašić, T. (2009). Semantičko-pragmatička analiza upotrebe reči „ekstra“ u žargonu gradske omladine. Zbornik sa
38. naučnog sastanaka slavista u Vukove dane. Beograd. str. 177-190
Babić, M. (2010). Obraćanje kao primarna funkcija vokativa. Radovi Filozofskog fakulteta Univerziteta i Istočnom
Sarajevu. Pale: Filozofski fakultet. Br 12. Knjiga 1. str. 325-338
Babić, M. (2011). Vokativ kao sredstvo za izražavanje ekspresivnost. Radovi Filozofskog fakulteta Univerziteta i
Istočnom Sarajevu. Pale: Filozofski fakultet. Br 13. Knjiga 1. str. 49-65
Bugarski, R. (2006). Jezik i kultura. Beograd: XX vek.
Bugarski, R. (2005). Žargon. Beograd: XX vek.
Bugarski, R. (2009). Teorijske osnove urbane dijalektologije U: Bošnjaković, Ž. Vasić, V. i Marković, M. (Ur.).
Govor Novog Sada. Sveska 1: Fonetske osobine. Lingvističke sveske 8. Novi Sad: Filozofski fakultet. str.
13-29
Bugarski, R. (2009). Evropa u jeziku. Beograd: XX vek.
Sanja Maričić
Bugarski, R. (2010). Jezik i identitet. Beograd: XX vek.

Bugarski, R. (2012a). Portret jednog jezika. Beograd: XX vek.
Bugarski, R. (2012ba). Sarmagedon u Mesopotamaniji. Beograd: XX vek.
Čanak, M. (2005). Obeležja novosadskog omladinskog žargona sa rečnikom. Prilozi proučavanju jezika (36).
Novi Sad: Filozofski fakultet. 207-234.
Ivić, M. (2003). O srpskim partikulama pa i ma iz perspektive ″fativne″ i ″reaktivne″ funkcije jezika. Zbornik
Matice srpske za filologiju i lingvistiku. vol. 46, br. 1, str. 15-21
Jocić, M. (2011). Oslovljavanje i obraćanje. U: Vasić, V. i Štrbac, G. (Ur.). Govor Novog Sada, knjiga 2.
Lingvističke sveske 9. Novi Sad: Filozofski fakultet. str. 297-344
Jovanović, V. i Trivić A. (2011). Apelativi u razgovornom jeziku mlađe urbane populacije. Savremena proučavanja
jezika i književnosti god. II / knjiga 1. Kragujevac: FILUM. str. 135-141.
Katnić-Bakaršić, M. (1999). Lingvistička stilistika - elektronsko izdanje, dostupno na <http://rss.archives.ceu.hu/
archive/00001017/01/18.pdf konsultovano 21. XI. 2014.>
Kiš, N. i Savić, I. (2007). O nekim tendencijama u izboru jezičkih sredstava u situaciji obraćanja, oslovljavanja i
pozdravljanja. Prilozi proučavanju jezika (38). Novi Sad: Filozofski fakultet. 243-248.
Klajn, I. (1996). Leksika. Srpski jezik na kraju veka. Beograd: Institut za srpski jezik SANU – Službeni glasnik.
Knežević, Z. (2010). Čovek u žargonu. Semantičko-derivaciona analiza žargonizama sa arhisemom čovek.
Beograd: Alma.
Knežević, Z. (2011). Žargonizmi u govoru novosadskih učenika. U: Vasić, V. i Štrbac, G. (Ur.). Govor Novog
Sada, knjiga 2. Lingvističke sveske 9. Novi Sad: Filozofski fakultet. str. 269-277.
Marković, J. (2009). Oslovljavanje kao posledica društvenih kretanja. Srpski jezik u upotrebi. Knjiga I. Kragujevac:
FILUM. str. 117-124.
Marković, J. (2003). Žargon kao izraz učeničke kreativnosti. Niš: Godišnjak za srpski jezik i književnost 7. Str.
105-122.
Nigoević, M. (2011). Neka načela određivanja diskursnih oznaka. Rasprave Instituta za hrvatski jezik i jezikoslovlje
37/1. str. 121-146.
Panić Kavgić, O. (2013). Slaganje sa sagovornikom kao vid poželjnog verbalnog ponašanja u američkim i srpskim
filmskim dijalozima. U: Gudurić, S. i Stefanović, M. (Ur.). Zbornik radova sa konferencije Jezici i kulture
298 u vremenu i prostoru 2. Novi Sad: Filozofski fakultet. Str. 105-115.
Piper, P. i Klajn, I. (2013). Normativna gramatika srpskog jezika. Novi Sad: Matica Srpska.
Pišković T. (2007). Dramski diskurs između pragmalingvistike i feminističke lingvistike Rasprave Instituta za
hrvatski jezik i jezikoslovlje. Knjiga 33: 325–341.
Radovanović, M. (2003). Sociolingvistika. Sremski Karlovci - Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
Rajić, Ljubiša. (2009). Gradski govori. U: Bošnjaković, Ž. Vasić, V. i Marković, M. (Ur.). (Ur.). Govor Novog
Sada. Sveska 1: Fonetske osobine. Lingvističke sveske 8. Novi Sad: Filozofski fakultet. 31-46.
Rusimović, T. (2010) Upotreba žargonizama umesto opisnih prideva u govoru gimnazijalaca u Vranju. Kragujevac:
Nasleđe (15/2). 161-172.
Segalan, M. (2009). Sociologija porodice. Beograd: Clio.
Serl, D. (1991). Govorni činovi. Ogledi iz filozofije jezika. Prevod: Mirjana Đukić. Nolit: Beograd.
Terić, G. (2000). Apelativi i honorifici u italijanskom jeziku. Anali Filološkog fakulteta br. (20). 453-467.
Vojvodić, D. (2003). O vokativnim i imperativnim tipovima kauzacije u ruskom i srpskom jeziku. Južnoslovenski
filolog, (59), 153-174.
Yule, G. (1996). Pragmatics. Oxford: Oxford University Press.
ZEO. Savet Evrope. (2003). Zajednički evropski okvir za žive jezike. Podgorica: ministarstvo prosvete.
Zimmerman, K. (2002). La variedad juvenil y la interacción verbal entre jóvenes. En: F. Rodríguez (Coordinador).
El lenguaje de los jóvenes, Barcelona: Ariel. pp. 137-162.
Rečnici
BFR. Imami, P. (2007). Beogradski frajerski rečnik. III dopunjeno izdanje. Beograd: NNK Internacional.
DRSŽ. Andrić, D. (2005). Dvosmerni rečnik srpskog žargona i žargonu srodnih reči i izraza. Drugo, znatno
dopunjeno izdanje. Beograd: Zepter Book World/ Dragoslav Andrić.
RMS. Matica Srpska. (2007). Rečnik srpskoga jezika. Novi Sad: Budućnost.
RSŽ. Gerzić, B. (2012). Rečnik srpskog žrgona. Beograd: SA.
FORMAS BRATE Y ČOVEČE COMO MARCADORES DEL DISCURSO

EN LA COMUNICACIÓN DE LOS JÓVENES EN SERBIA
Resumen
El presente trabajo examina los apelativos en el lenguaje juvenil serbio. El objetivo de este trabajo es analizar y
presentar las posibles funciones pragmáticas de las formas brate y čoveče en la comunicación oral e informal de
los jóvenes serbios. Debido a un uso cada vez mayor de estas formas masculinas dentro del acto comunicativo
ente las chicas (Brate, iskulirala sam se!), nuestra hipótesis inicial es que las formas brate y čoveče pierden su
tradicional función apelativa, así que prestamos especial atención a sus usos no sustantivos que se producen al ex-
perimentar un proceso de gramaticalización, es decir, un proceso de debilitación semántica (cuando Tadija le dice
a Koviljka: A plazma, brate?) a favor del enriquecimiento pragmático. Obtienen algunas funciones pragmáticas
como marcadores de control de contacto (llamar y captar la atención del interlocutor, etc.), luego cumplen funcio-
nes en diversos actos de habla expresando o intensificando sorpresa, admiración (Kakav car, čoveče!), asombro
(Ju, na šta ličiš, čoveče?!) apoyo, impaciencia (Ajde, brate, danas!). Utilizando el método cualitativo, los ejemplos
son extraídos del corpus compuesto por películas serbias filmadas durante el siglo XXI cuyos protagonistas son
mayormente jóvenes serios.
Palabras clave: brate, čoveče, marcador del discurso, pragmática, acto de habla, juventud, película.
Sanja Maričić
Filozofski fakultet, Odsek za romanistiku
maricic.sanja@gmail.com
299
Вања Миљковић
О ПРЕФИКСИРАНИМ ГЛАГОЛИМА СА ЗНАЧЕЊЕМ

ЗАДОВОЉЕЊА ПОТРЕБЕ У САВРЕМЕНОМ СРПСКОМ ЈЕЗИКУ
Префиксираним глаголима задовољења потребе, за које је на формалном плану карактеристична појава

префикса из- или на- у комбинацији са постформантом се, у овом раду прилазимо из угла когнитивне
лингвистике. Аналитички модел који користимо развијен је на основу Фоконијеове и Тарнерове теорије
појмовне интеграције. Један улазни простор представља одговарајућа сликовна схема – у овом случају то је
УЗРОКОВАНИ ИЗЛАЗАК (за глаголе са префиксом из-), односно КУМУЛАЦИЈА (као сложена варијанта
схеме КОНТАКТА, за глаголе са префиксом на-). Други улазни простор јесте имперфективна појмовна
структура која одговара основи. Анализа је показала да се код глагола задовољења физиолошке потребе
за избацивањем материје и физиолошке потребе за кумулацијом материје, може говорити о директној ана-
лошкој интеграцији улазних структура. У случају физиолошке потребе за спавањем и имперфективних
глагола који не означавају физиолошке потребе (читати, јахати и сл.) уочава се структурна несиметрич-
ност улазних простора, која се разрешава побуђивањем латентних елемената у УП2 (ПОТРЕБА, ОСЕЋАЈ
ЗАДОВОЉЕЊА, МЕНТАЛНИ СВЕТ ТРАЈЕКТОРА). Резултат интеграције је тада метафорички: или се
ПОТРЕБА концептуализује као ТРАЈЕКТОР који је избачен из МЕНТАЛНОГ СВЕТА АГЕНСА (испавати
се, изуживати се) или се ОСЕЋАЈ ЗАДОВОЉЕЊА концептуализује као ОБЈЕКАТ КУМУЛАЦИЈЕ, који
је кумулиран у МЕНТАЛНОМ СВЕТУ АГЕНСА у довољној мери (наспавати се, наплесати се). Пост-
формант се појављује се тек у бленди, као индикатор референцијалне истости појмова на номинативном и
акузативном месту (агенс – агенсова унутрашњост / агенсов ментални свет). У том светлу размотрено је и
питање може ли се о глаголима задовољења говорити као о продуктима циркумфикације.
Кључне речи: префикс на-, префикс из-, сликовне схеме, појмовна интеграција, циркумфиксација
301
1. УВОД
У овом раду бавићемо се глаголима који означавају перфективни фокус у сценарију потре-
бе – њено задовољење. У досадашњој србистичкој и кроатистичкој дериватолошкој литератури
они нису препознати као засебна семантичка и деривациона група већ су, обично, прикључива-
ни неком већем скупу. Ипак, разлога за њихово засебно проучавање има и на семантичком и на
формалном плану. У актуелним домаћим речницима ти глаголи се дефинишу, не баш доследно,
по обрасцу „задовољити потребу за радњом мотивног глагола“1. Са обличке стране, реч је о гла-
голима који имају обавезни постформант се и префикс на- или из-: наспавати се, наплесати се,
изиграти се, истрчати се. Посебну групу чине глаголи као прејести се, код којих префикс уноси
значење ексцесивности у задовољењу, и њима се у овом раду нећемо бавити2.
*
Овај рад настао је у оквиру пројекта 178009 Лингвистичка истраживања савременог српског књижевног језика и
израда Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, који у целини финансира Министарство за
просвету и науку Републике Србије.
1
Како ови глаголи нису, као семантичка класа, до сада подробније истраживани, јасно је због чега примена овог
лексикографског обрасца није тако доследна. Неки од глагола који означавају задовољење потребе дефинисани су
скретањем фокуса са димензије агенсовог задовољења на димензију времена, као „много или довољно вршити радњу
мотивног глагола“ или „провести дуже времена вршећи радњу мотивног глагола“ (в., нпр., дефиницију гл. натрчати
се и насањати се у РСАНУ). Задовољење потребе, поред тога, није у лексикографској пракси често раздвојено од
значења засићења, о чему ћемо писати касније.
2
О глаголима као прејести в. чланак „Префиксација и метафоричка појмовна интеграција на примеру глаголског
префикса пре-“, Миљковић (2015). Реч је о малом броју лексикографски потрврђених глагола (прејести се,
Глаголе из ове групе А. Белић (2000)3 помиње пишући о глаголској дијатези, у занимљивој
категорији глагола који „граматичарима ствара[ју] нарочитих тешкоћа“ (Белић 2000: 264). Белић
те глаголе разврстава само према префиксима, не расправљајући о могућим семантичким подела-
ма. Он каже: „Нема сумње да су [...] од прелазних са објектом постали непрелазни са субјектовим
објеком: напити кога : напити се […] Извесни број глагола (вероватно већ у прасл. језику) ове
врсте послужио је као образац свима осталим, па су добили ово значење“ (Белић 2000: 264). Про-
блем глагола као налудовати се, искакати се, испавати се – код којих не постоји одговарајући
прелазни глагол без форманта се, Белић, очигледно објашњава аналогијом. Ипак, остаје недо-
вољно јасно шта се сматра заједничким значењем свих глаголских подгрупа које ту наводи (ту су
још и глаголи као разиграти се, залетети се, усходати се). Представљајући значења глаголског
префикса на-, глаголе као набрати и најести се Белић сврстава у исту групу, не истичући чак ни
њихову формалну разлику. По њему, ти глаголи означавају „потпуност или облиност радње или
чак резултативност“ (Белић 2000: 202)4. У одељку о префиксу из- Белић уопште не помиње глаго-
ле као испавати се (Белић 2000: 202).
Са друге стране, М. Стевановић у првом тому своје граматике, у одељку о префиксу из-,
говори о глаголима „са повратном речцом се“ који значе „извршити радњу у довољној количини“,
наводећи примере: извикати се, испавати се, искупати се, изодмарати се (Стевановић 1970:
437). Слично се одређују и глаголи као најести се, нагледати се, науживати се, начекати се,
који, према Стевановићу, значе „заситити се вршењем радње основног глагола“ и заједно са гла-
голим без форманта се (набрати, накупити) припадају семантичкој класи глагола са префиксом
на- дефинисаној као „извршити на нечему радњу у довољној мери“ (Стевановић 1970: 438).
У својој студији о глаголском виду и семантичким класама глагола Ђ. Грубор (1953) раз-
ликује глаголе радње и бивања, које назива развојним (или Р-глаголима), и глаголе стања (које
назива С-глаголима). Као посебну категорију Р-глагола, Грубор наводи тзв. сативне глаголе. Сви
они, каже овај аутор, имају префикс на- и повратну заменицу, а означавају да је „izvršeno radnje
onoliko koliko je dosta subjektu“ (Грубор 1953: 38). Овај аутор истиче да формант се, који назива
302
повратном заменицом, упућује на субјективност сативних глагола, разликујући их од објективне
завршености: „radnja je možda i završena, kad se neko nje naradio, a možda i nije završena“ (Грубор
1953: 39).
Пишући о префиксима и Клајн у првом тому своје „Творбе речи у српском језику“ (2002)
користи термин сативност, у значењу извршења у довољној мери. Међу сативним глаголима са
префиксом из-, Клајн издваја и глаголе задовољења потребе (испавати се, извикати се, исплака-
ти се) (Клајн 2002: 255). Поред њих, сативни су и они који упућују на „вршење до краја, колико
је могуће“ (исписати, ишарати, искитити). Што се префикса на- тиче, Клајн ту не употребљава
појам задовољењe потребе, а решење које код њега налазимо готово је исто као Стевановићево.
Глаголе као набрати, накупити и наспавати се, наживети се овај аутор приказује као две под-
групе унутар заједничке класе – први значе вршење у приличној мери, док друге одређује као
„јачу сативност, у смислу ’до миле воље’, ’до крајњих граница’ (Клајн 2002: 258). Остаје нејасно
због чега су под истим значењем обједињени и глаголи који упућују на „започету или само мањим
делом остварену радњу“, као начути, назрети, нагристи.
Ни у Бабићевој (2002) дериватолошкој монографији, када је реч о глаголима који нас овде
занимају, стање није другачије. Код значења префикса на- Бабић, слично као и Белић, у оквиру
прве значењске групе „izvršenje radnje osnovnoga glagola u velikoj meri“ уопште не одваја глаголе
са формантом се и оне без њега – ту су и нагледати се и накрасти (Бабић 2002: 540). Значење које
превечерати се, преждерати се), који би се, будући да се од својих на- еквивалената разликују само по значењу
ексцесивности, могли објаснити и транспрефиксацијом (о појму в. Драгићевић (2013)).
3
Мислимо на Белићева предавања Синтакса српскохрватског језика из 1931. године, која су објављена у 14. тому
његових изабраних дела 2000. године.
4
Реч је о Белићевим предавањима Савремени српскохрватски језика, други део: наука о грађењу речи, из 1949, која су,
такође, прештампана у 14. тому његових изабраних дела 2000. године.
О ПРЕФИКСИРАНИМ ГЛАГОЛИМА СА ЗНАЧЕЊЕМ ЗАДОВОЉЕЊА ПОТРЕБЕ У САВРЕМЕНОМ ...
препознаје код глагола као исплакати се, избљувати се, истрезнити се јесте „radnja se izvršila
koliko se može“ (Бабић 2002: 540).
У овом кратком прегледу види се да посезање за уопштеним семантичким класификација-
ма у традиционалној српско-хрватској дериватологији оставља у сенци занимљиве и недовољно
истражене семантичко-деривационе класе глагола. Глаголи задовољења потребе (најести се, нас-
павати се, исплакати се) у таквим поделама мешају се са глаголима засићења (начекати се) и
промене стања (истрезнити се), од којих се семантички разликују, али и са глаголима кумулације
(набрати, накуповати), од којих се разликују и семантички и формално. Добар тест за разграни-
чење ових глагола јесте управо постојање импликације потребе – док Марко се најео трешања
подразумева да су се Марку током вршења радње трешње заиста јеле, из исказа Марко се начекао
не закључујемо да се Марку чекало; слично, Марко је набрао цвеће не казује нам ништа о томе
да ли се Марку цвеће брало, али Марко се набрао цвећа подразумева да је Марко задовољио
потребу за брањем цвећа. Са сценаријом потребе, видимо, повезана је и специфична безлична
имперфективна конструкција: Марку се спава, Марку се једу трешње. У том смислу, сценарио по-
требе је одличан пример различитог начина граматикализације имперфективног и перфективног
профила. Док се имперфективни профил кодира аналитички – на нивоу синтаксе, перфективни је
кодиран синтетички, на нивоу глаголске творбе.
Каква је пак то творба? Ако је реч о префиксацији, какав статус има постформан се? Може
ли се говорити о циркумфиксу – дисконтинуираном форманту на... се и из... се? Д. Шипка у
„Глосару творбених форманата“ као одредницу, дакле као посебан творбени формант, издваја
НА[ГЛАГОЛ] СЕ, дефинишући његово значење као „X-ovati u dovoljnoj meri” (Шипка 2003: 116).
Ипак, Шипка не наводи и формант ИЗ[ГЛАГОЛ] СЕ са истим значењем – и у индексу по значењи-
ма одредница „X-ovati u dovoljnoj meri“ повезана је само са формантом НА[ГЛАГОЛ] СЕ (Шипка
2003: 191). Пишући о том термину, Ј. Матијашевић се дотакла и Шипкиног циркумфикса на...
се, закључујући: „иако ово звучи примамљиво и као паралела руском „ся/сь“, ипак сматрамо да
ту још треба дораде, па за овај пут дато питање остављамо без коментара“ (Матијашевић 2009:
303
323). Ни Б. Ћорић у чланку „О циркумфиксима и циркумфиксацији у српској творби речи“ не
разматра питање могућег циркумфикса са префиксом и постформантом се (Ћорић 2014). Значење
задовољења потребе заиста обезбеђује семантичку подлогу за обједињавање префикса и пост-
форманта у један афикс, али такво одређење без додатних доказа имплицира да набрати се цвећа
и набрати цвеће/цвећа нису у директној творбеној вези5. У том смислу, можемо констатовати да
у литератури још увек није пружено довољно аргумената за прихватање или одбацивање циркум
фиксације као деривационог процеса којим настају глаголи задовољења потребе, па ћемо се том
питању вратити у закључним разматрањима.
Глаголима задовољења потребе овде ћемо прићи из когнитивнолингвистичког угла. Грађа
је ексцерпирана из једнотомног Речника српског језика Матице српске (РСЈ), уз консултовање
Академијиног Речника српскохрватског књижевног и народног језика (РСАНУ). Како ови реч-
ници не бележе вулгарне речи (међу којима има и оних које припадају глаголима задовољења
потребе), коришћен је и Речник опсцених речи и израза Д. Шипке.
Аналитички модел који ћемо користити развијен је на основу теорије менталних простора
и појмовне интеграције Жила Фоконијеа и Марка Тарнера (в. Фоконије, Тарнер 2002). Један од
основних постулата њихове теорије, као и когнитивне лингвистике уопште, јесте то да је функ-
ција језичког знака покретање одговарајућих мисаоних процеса, односно да језичка структура
одсликава појмовну (в., нпр., Фоконије 1997: 40). У том смислу, формална структура префикси-
раних глагола који означавају остварења6 омогућава нам да их анализирамо као појмовне амал-
5
Ако је реч о циркумфиксу на... се, творбени процес би текао овако: брати цвеће → на-брати се цвећа, из чега следи
да набрати се цвећа није изведено од набрати цвеће.
6
Реч је о термину из данас класичне Вендлерове поделе глаголских ситуација – accomplishment, за који je у домаћој
литератури одомаћен превод остварење (Новаков 2005). Остварења су перфективна и подразумевају претходно
вршење радње.
гаме: један улазни простор у таквој анализи била би сликовна схема – на коју упућује сам пре-
фикс, док би други представљао имперфективну структуру у истом појмовном домену. Сликовна
схема доноси уопштени образац који се попуњава конкретнијим појмовним садржајем – она је,
да тако кажемо, појмовни калуп у који се учитава ментална представа вршења одређене радње.
На пример, ментална представа СКОЧИТИ не казује, сама за себе, ништа о природи простор-
ног оријентира, која се одређује тек укључивањем уопштенијег обрасца сликовне схеме, што се
језички одражава или употребом предлога (Скочио је ПРЕКО нечега, Скочио је У нешто, Скочио
је ИЗ нечега) или употребом префикса (ПРЕскочити, Ускочити, ИСкочити). Сликовна схема је,
дакле, менталној представи СКОЧИТИ дала облик догађаја који укључује прецизно одређену ре-
лацију између агенса и оријентира. Она је, речено Фоконијеовом и Тарнеровом терминологијом
– генерички оквир. Анализа префиксираних глагола у моделу појмовне интеграције, стога, чини
се сасвим оправданом.
Фоконијеов и Тарнеров модел (подробније описан у Фоконије – Тарнер 2002: 39–58) под-
разумева постојање бар четири ментална простора: два улазна (за које ћемо користити скраћени-
цу УП), генеричког и бленде (амалгамског простора)7. Између улазних се успостављају међупро
сторске релације. Фоконије и Тарнер су пронашли невелик број тих односа које сматрају кључ-
ним у човековом мишљењу, називајући их због тога виталним релацијама (као што су аналогија,
дисаналогија, време, репрезентација, промена, улога и др.) (в. Фоконије – Тарнер 2002: 89–112).
Џ. Грејди је, развијајући своју теорију примарних метафора, приметио да би се том списку могла
прикључити и корелација, коју види као основу за настајање примарне метафоричке везе (Грејди
2005а). Сваки простор има свој појмовни садржај и сопствену структуру. Генерички простор бе-
лежи оно што је улазним просторима заједничко, али је, како је на то пажњу скренуо Белај (2005),
његов статус другачији од улазних – он је дефокусиран, па његово довођење на ниво свести из-
искује додатни когнитивни напор. Како би табеларни прикази појмовне интеграције били једнос-
тавнији, ми у овом раду садржај генеричког простора нећемо посебно бележити. Вишепростор-
ска појмовна структура компресује се у једнопросторску бленду, претварајући међупросторске
304
релације у унутарпросторске. Суштина појмовне интеграције јесте управо свођење сложенијих и
већих когнитивних структура на једноставније, ближе човековом искуству и лакше за менталну
обраду. Образовање амалгамског простора (бленде) пролази кроз три фазе: селективну компо-
зицију садржаја из улазних простора, употпуњавање структуре на основу позадинског знања и,
на крају, елаборацију новоствореног менталног простора (покретање новодобијене симулације,
извођење нових импликација и њено даље развијање независно од улазних структура). За нас су,
у овом раду, посебно битне две виталне релације: аналогија – елементи улазних простора имају
исту улогу у структури или припадају истој појмовној класи, и метафоричка веза – елементи
нису аналошки подударни, али се, захваљујући искуственој корелацији, могу компресовати тако
да онај који нема сликовни, чулни садржај буде у бленди концептуализован помоћу оног који то
има8.
За модел који ћемо овде користити, као што је већ напоменуто, од посебног је значаја још
један когнитивнолингвистички термин – сликовна схема. Реч је о једном од кључних појмова ког-
нитивне лингвистике. Увели су га Џонсон (1987) и Лејкоф (1987), дефинишући га као устаљени
динамични појмовни образац понављаног чулног искуства. Као такве, сликовне схеме се у ког-
нитивнолингвистичким студијама доводе, обично, у везу са предлозима (в., нпр., истраживање
предлога over у Лејкоф (1987: 416–461)). Грејди је предложио одређење сликовних схема као
фундаменталних јединица чулног искуства, односно као изворних домена примарних метафора
7
Ментални простор се, обично, дефинише као мали појмовни пакет који се поставља у радној меморији док мислимо
или говоримо (в. Фоконије – Тарнер 2002, 102; као и одговарајућу одредницу у Еванс (2007)). Управо зато што
представља кохерентну количину тренутно активног појмовног материјала, ментални простори нису само хипотеза
о томе шта се дешава у нашој радној меморији већ су и одлично аналитичко оруђе.
8
Сажети приказ теорије примарних метафора в. у Грејди (2005а), Лејкоф, Џонсон (1999: 45–73), Еванс, Грин (2006:
304–309).
2005б). Сликовна схема је, то треба посебно нагласити, појмовна структура, а префикси и пред-
лози су језичке јединице. Иако је когнитивна функција језика рефлектовање процеса на појмов-
ном нивоу, језичка и појмовна структура нису исто. Структура сликовне схеме, зато, не сме бити
сведена на структуру коју директно успева да обухвати језичка конструкција. Предлози, тако,
одражавају само одређену ентитетску релацију унутар сликовне схеме: предлогом се у конструк-
цији скочити преко рупе упућује на релацију трајектор – транслокативни оријентир. Префикси,
са друге стране, поред ентитетске релације обухватају и ситуационо-аспектолошку димензију
сл. схеме: префиксом се у конструкцији прескочити нешто упућује како на постојање релације
трајектор – транслокативни оријентир, тако и на перфективну структуру догађаја (трајектор је
био са једне, а сад је са друге стране оријентира). Ипак, ни језичка структура организована око
префикса не може увек директно одразити све односе унутар сликовне схеме. Сликовна схема
УЗРОКОВАНОГ ИЗЛАСКА, на пример, подразумева бар две релације (агенс–трајектор и агенс
– абл. оријентир), док транзитивни глагол са префиксом из- располаже једном граматичком рела-
цијом (номинатив–акузатив). Неки глаголи са овим префиксом, стога, ту релацију користе да би
осветлили први однос (избацити, извадити нешто), а неки њоме упућују на други (испразнити,
ишчистити нешто). Постоје и они глаголи којима је могуће варирати акузетивни конституент
тако да се фокус постави или на трајектор или на аблативни простор (издувати ваздух из лопте
: издувати лопту). Ову појаву можемо означити као граматичко варирање сликовне схеме. Фо-
кусирањем различитих односа у сликовној схеми осветљавају се различите импликације. Док,
рецимо, фокусирање односа агенс–трајектор у сл. схеми УЗРОКОВАНОГ ИЗЛАСКА, омогућава
приступ импликацијама доступности (нпр. агенс је учинио трајектора доступним споља, агенс
је узроковао да трајектор више не буде доступан унутра), осветљавање односа агенс–оријентир,
помера импликацијски фокус на промену стања оријентира.
Граматичке варијације сл. схеме уочавамо и на примеру префикса на-. Овај префикс је, као
и предлог на, повезан са сликовном схемом КОНТАКТА (уп. наслонити нешто на нешто, неле-
пити нешто на нешто). Једно од сложенијих искустава које произилази из КОНТАКТА јесте ис-
305
куство КУМУЛАЦИЈЕ, која је, управо, довођење мноштва истоврсних објеката у стање контакта.
Значење кумулације је лако уочљиво у великом броју глагола са овим префиксом: наслагати,
нагомилати, наређати, набацати, напунити и сл.9 Код глагола као нагомилати акузативни ар-
гумент је кумулативна материја (нагомилати књиге), док је код глагола као напунити то простор
кумулације (напунити бокал). Видимо, дакле, да иста граматичка релација (номинатив–акузатив)
упућује на различите релације унутар сликовне схеме. Да ли ће на место акузативног консти-
туента доћи кумулативна материја или простор кумулације, очигледно, не зависи од префикса
већ од семантике имперефективног глагола (пунити бокал, слагати књиге). И у случајевима као
наслагати књиге и у случајевима као напунити бокал, префикс на-, дакле, активира исту појмов-
ну структуру – схему КУМУЛАЦИЈЕ, при чему се граматички осветљавају различити односи
унутар те схеме: или однос агенс – кумулативна материја или однос агенс – простор кумулације.
2. ГЛАГОЛИ СА ЗНАЧЕЊЕМ ЗАДОВОЉЕЊА ФИЗИОЛОШКЕ ПОТРЕБЕ
Физиолошке потребе могли бисмо грубо поделити у неколико типова.

Први тип физиолошких потреба тиче се избацивање какве материје из тела, нпр.: пишки му
се, каки му се, повраћа му се. Видимо да је реч о глаголима који означавају ситуације повезане
са конкретном физиолошком материјом – због чега је њено експлицитно именовање ограниче-
9
У том смислу, треба преиспитати тврдњу да је појава префикса на- код глагола написати мотивисана чињеницом да
се пише на папиру (в. Клајн 2002: 238). Чини нам се да управо овај глагол показује како се од физичког контакта, које
је језгро сликовне схеме КОНТАКТА, фокус помера ка сложенијем искуству КУМУЛАЦИЈЕ. Написати број или
написати слово, заиста, више нагињу физичком контакту (број и слово су на папиру, као да су стављени на папир),
али написати роман има јасну кумулативну димензију.
но само на ситуације одступања од типичности (#пишкити мокраћу, али пишкити крв; #какити
столицу, али какити црну столицу) или прецизирања (повраћати киселину). Нешто су другачије
ситуације кашљати и кијати, у чијој је структури доминантан одговарајући аудитивни утисак а
не материја која се избацује из тела – па ови глаголи никад нису прелазни.
Потреба за јелом и пићем пак подразумева уношење одговарајуће количине какве материје
у тело: пије му се вода, једу му се трешње. У овом случају, глаголи су прелазни (јести трешње,
пити воду).
Задовољавање потребе за сном није повезано са кумулацијом материје, па је и акузативна
допуна глагола спавати дефинисана као одређена временска количина (спавати два сата).
Није тешко разумети зашто су глаголи из прве групе префиксирани префиксом из- (испиш-
кити се, искакити се, исповраћати се, изригати се, искијати се, искашљати се). Сликовна схема
УЗРОКОВАНОГ ИЗЛАСКА одговара екстралокативној природи тих потреба. Треба, поред тога,
приметити да постоје и одговарајући префиксирани глаголи без постформанта и да су ти глаголи,
за разлику од имперфективних, обавезно транзитивни (испишкити нешто, искакити нешто и
др.). Очигледно је да се испишкити пола литре мокраће и испишкити се разликују по грама-
тичкој варијанти сликовне схеме – релација номинатив – акузатив само у првом случају указује
на однос агенс–трајектор (као код глагола избацити нешто из нечега). У другом случају однос
субјекат – се можемо посматрати као варијанту односа агенс – аблативни оријентир (као код
глагола испразнити нешто). Постформант се, који се налази на месту акузативног конституента,
указује на то да су номинативна и акузативна позиција референцијално изједначене: аблативни
оријентир је, стога, агенсова унутрашњост.10 Притом, фокусирање односа агенс – абл. оријентир
повезано је са импликацијом промене стања оријентира. Управо ова импликација налази се у
основи значења задовољења – како је оријентир, заправо, сам агенс, вршењем активности његово
стање се мења: на крају он више не осећа потребу за физиолошким пражњењем.
У табелама 1 и 2 приказане су појмовне интеграције којима настају бленде испишкити
нешто и испишкити се. Елементи улазних простора између којих се успостављају релације ана-
306
логије, као и елемент бленде који им одговара, приказани су у истом реду. У витичастим заграда-
ма налазе се аргументске позиције (Н је ознака за номинатив, А за акузатив, Г за генитив). Обич-
ним заградам обележена је латентна појмовна структура другог улазног простора која је побуђена
одговарајућом структуром првог.
УП1: сл. схема УЗРОКОВАНИ УП2: пишкити БЛЕНДА: испишкити нешто

ИЗЛАЗАК (грам. варијанта као
код избацити нешто)
узрок. излазак: пишкити
узрочник кретања {Н} агенс [онај ко пишки] агенс узрочник кретања {Н}
трајектор: {A} материја [мокраћа] материја трајектор {A}
абл. оријентир {из + Г} агенсова унутрашњост агенсова унутрашњост {из себе}
перфективни фокус имперфективни фокус перфективни фокус
Табела 1. Структура улазних простора и бленде у интеграционој мрежи испишкити нешто
10
О формалној функцији речи се писала је Т. Самарџић (2005), позивајући се на релевантна генеративистичка
истраживања. Ми се слажемо са тиме да се има и формалну функцију попуњавања упражњеног акузативног
аргумента, али сматрамо да је оно, бар у овом случају, оператор који дела не само на плану синтаксичке форме
већ и на дубљем, појмовном нивоу. Зато се може рећи да оператор се, бар у случајевима које овде разматрамо, има
семантичку вредност.
УП1: сл. схема УЗРОКОВАНИ УП2: пишкити БЛЕНДА: испишкити се

код испразнити нешто)
узрок. излазак: пишкити
узрочник кретања {Н} агенс [онај ко пишки] агенс узрочник кретања {Н}
трајектор материја [мокраћа] материја трајектор
абл. оријентир: {A} агенсова унутрашњост агенсова унутрашњост {се}
импликација изласка:
промена стања оријентира (промена стања агенса: промена стања агенса:
задовољавање потребе) задовољење потребе
Табела 2. Структура улазних простора и бленде у интеграционој мрежи испишкити се
Табеле 1 и 2 јасно показује да је граматичко варирање сликовне схеме у основи разлике

између испишкити нешто и испишкити се. Постављање аблативног оријентира на акузативно
место доводи како до појаве оператора се у бленди (пошто абл. оријентиру у сликовној схеми од-
говара агенсова унутрашњост у имперфективном оквиру физиолошког пражњења) тако и до по-
кретања импликације узроковања промене оријентира, која у имперфективном оквиру побуђује
значење задовољавања потребе.
Како су ситуације из друге групе кумулативног карактера, појава префикса на- код ових
глагола не изненађује (најести се нечега, напити се нечега). Питање које се намеће када се имају
у виду глаголи из претходног пасуса, јесте – зашто то није префикс у-. Одговор је релативно
једноставан: образац преко кога разумемо задовољење потребе за храном и пићем јесте схема
КУМУЛАЦИЈЕ а не УЗРОКОВАНОГ УЛАСКА јер задовољење није нужно последица уноса це-
локупне доступне материје. За разлику од УЗРОКОВАНОГ УЛАСКА и ИЗЛАСКА, код којих је 307
фактор ограничења радње величина или количина самог трајектора11, КУМУЛАЦИЈА је ограни-
чена агенсовом вољом – она се завршава када агенс одлучи да је достигнут жељени ниво куму-
лације. Попити цео бокал воде – иако је то сва материје којом располажемо – не мора значити и
задовољење потребе за водом. Другим речима, референтна тачка није споља, у датој количини
материје, већи унутра, у доживљавачу. Када је сва материја унета, потреба и даље може постојати
(као и обрнуто: пре него што је сва материја унета, потреба може бити задовољена). Са друге
стране, избацивање материје из тела потпуно се поклапа са задовољењем – када је сва материја
избачена, физиолошка потреба јесте задовољена (односно: физиолошка потреба не може бити за-
довољена док сва материја не буде избачена). У том смислу, схема КУМУЛАЦИЈЕ, у граматичкој
варијанти која обухвата однос агенс – оријентир кумулације (као код глагола напунити нешто),
појављује се и код глагола најести се, напити се, наждрати се и сл. Постформант се, дакле,
долази на акузативну позицију указујући на то да је појмовни садржај оријентира кумулације
референцијално исти као агенс.
11
Ово ограничење се најјасније види када се ситуација уношења или изношења етапно скенира: ситуација траје све док
трајектор није потпуно унесен / изнесен.
УП1: схема КУМУЛАЦИЈЕ УП2: јести БЛЕНДА најести се

(грам. варијанта као код напунити
нешто)
кумулација:
агенс кумулатор {Н} агенс [онај ко једе] агенс {Н}
објекат кумулације материја [храна] кумулисана материја
оријентир кумулације {А} агенсова унутрашњост агенсова унутрашњост {се}
импликација кумулације:
промена стања оријентира (промена стања агенса: промена стања агенса:
задовољавање потребе) задовољење потребе
Табела 3. Структура улазних простора и бленде у интеграционој мрежи најести се
Глагол наспавати се другачији је од до сада споменутих. Задовољење овде није у вези са

материјом која се избацује или уноси у тело, што значи да се између улазних простора не могу
одмах успоставити аналошке релације. Као што видимо у табели 4, структуре улазних простора
су несимтеричне – ситуација СПАВАТИ не располаже елементима који би одговарали ситуа-
цији КУМУЛАЦИЈЕ. Несиметричност се разрешава побуђивањем латентног појмовног садржаја
у УП2: са нивоа реализације радње фокус се помера на мотивациони ниво вршења активности.
Објекат кумулације ће, тако, побудити ОСЕЋАЈ ЗАДОВОЉЕЊА, са којим дели генеричку струк-
туру КУМУЛАТИВНОСТИ. Оријентир кумулације ће пак побудити МЕНТАЛНИ СВЕТ АГЕН-
СА захваљујући заједничком обележју ЛИМИТАТИВНОСТИ.12 У бленди је тако ОСЕЋАЈ ЗА-
ДОВОЉЕЊА концептуализован као ОБЈЕКАТ КУМУЛАЦИЈЕ, а АГЕНСОВ МЕНТАЛНИ СВЕТ
као ПРОСТОР КУМУЛАЦИЈЕ. Оператор се указује, и овде, на референцијалну истост номина-
308 тивне и акузативне позиције (агенс и агенсов ментални свет).
УП1: схема КУМУЛАЦИЈЕ УП2: спавати БЛЕНДА [наспавати се]

(грам. варијанта као код
напунити нешто)
кумулација: задовољавање потребе за сном
агенс кумулатор {Н} агенс [онај ко спава] агенс {Н}
објекат кумулације (осећај задовољења) ОСЕЋАЈ ЗАДОВОЉЕЊА ЈЕ
ОБЈЕКАТ КУМУЛАЦИЈЕ
оријентир кумулације {А} (ментални свет агенса) МЕНТАЛНИ СВЕТ
АГЕНСА ЈЕ ПРОСТОР
КУМУЛАЦИЈЕ {се}
промена стања оријентира (мењање стања агенса) промена стања агенса:
задовољење потребе за сном
Табела 4. Структура улазних простора и бленде у интеграционој мрежи наспавати се
12
Д. Кликовац наводи метафору МЕНТАЛНИ ПРОСТОР ЈЕ ФИЗИЧКИ ПРОСТОР (2004: 142). Пошто синтагму
ментални простор користимо као термин, одлучили смо се да циљни појам у овој метафори означимо као
МЕНТАЛНИ СВЕТ АГЕНСА. Детаљније разматрање статуса ове метафоре – да ли је у питању примарна или
сложена метафора – остаје ван домашаја овог рада. За нас је довољно да уочимо да појмови МЕНТАЛНИ СВЕТ
(или УМ, СВЕСТ) и ФИЗИЧКИ ПРОСТОР (ОБЛАСТ) имају заједничку генеричку структуру ЛИМИТАТИВНОСТИ
(ОГРАНИЧЕНОСТИ). У том смислу, изгледа нам вероватно да је метафора МЕНТАЛНИ СВЕТ ЈЕ ФИЗИЧКО
МЕСТО (ОБЛАСТ) изведена од примарне метафоре ОГРАНИЧЕНОСТ ЈЕ ФИЗИЧКА ОБЛАСТ.
У грађи је забележен и глагол испавати се. И ту је несиметричност улазних структура

очигледна: спавати нема семантичке улоге које би директно одговарале екслоцираном трајек-
тору и аблативном оријентиру. Несиметричност се и овде разрешава побуђивањем латентних
међупросторских веза и померањем са нивоа реализације активности на ниво мотивације за вр-
шењем активности. Екслоцирани трајектор ће свог парњака пронаћи посредством генеричког
појма ДЕЗАКТУАЛИЗАЦИЈЕ – оно што се спавањем дезактуализује (као што се екслокацијом
дезактуализује трајектор) јесте ПОТРЕБА ЗА СНОМ. ОРИЈЕНТИР је и овде, преко ЛИМИТА-
ТИВНОСТИ, повезан са МЕНТАЛНИМ СВЕТОМ АГЕНСА. Стога, у бленди налазимо да је
ПОТРЕБА концептуализована као ЕКСЛОЦИРАНИ ТРАЈЕКТОР, као и да је МЕНТАЛНИ СВЕТ
АГЕНСА – ПРОСТОР ИЗ КОГА СЕ ПОТРЕБА ИЗБАЦУЈЕ.
3. ГЛАГОЛИ СА ЗНАЧЕЊЕМ ЗАДОВОЉЕЊА НЕФИЗИОЛОШКИХ ПОТРЕБА
Велики број глагола са префиксима из- и на- и постформантом се означава задовољење

нефизиолошких потреба.
У грађи је регистровано нешто више од четрдесет оваквих глагола са префиксом из-, као
што су: исплесати се, изиграти се, исплакати се, изљуљати се, исцитирати се и сл. Између
сликовне схеме УЗРОКОВАНОГ ИЗЛАСКА и сценарија задовољавања потребе вршењем ак-
тивности именоване мотивним глаголом не постоји структурна симетрија. Мотивни глаголи су
најчешће непрелазни (плесати, плакати, разговарати...) или у интеграцију улазе у значењу ко-
дираном у нетразитивном облику (јурити у значењу „трчати брзо“: Баш јуриш!, а не „трчати за
неким“: Јурио сам га). Забележени су и примери са прелазним мотивним глаголима (љуљати,
цитирати), али у таквим случајевима појам на акузативном месту мотивног глагола (нпр. цити-
рати Аристотела) није обухваћен структуром сликовне схеме. Он се у бленди или уопште не
јавља (љуљати Марка : изљуљати се, #изљуљати се Марка) или би могао добити алтернативно
место – генитивно, пошто је акузативно заузето (цитирати Аристотела : ?исцитирати се Ари- 309
стотела). Интеграција је иста као и она коју смо већ описали на примеру испавати се, и почива
на побуђивању латентних елемената у имперфективној структури (ПОТРЕБА ЗА ВРШЕЊЕМ
РАДЊЕ, МЕНТАЛНИ СВЕТ АГЕНСА), који у бленди добијају метафорички карактер.
УП1: сл. схема УЗРОКОВАНИ УП2: плесати БЛЕНДА: исплесати се

код испразнити нешто)
узрок. излазак:
узрочник кретања {Н} агенс [онај ко плеше] агенс {Н}
ексл. трајектор (потреба која се постепено ПОТРЕБА ЈЕ ЕКСЛ. ТРАЈЕКТОР
дезактуализује)
абл. оријентир: {A} (ментални свет агенса) МЕНТАЛНИ СВЕТ
АГЕНСА ЈЕ АБЛ. ПРОСТОР {се}
импликација изласка:
промена стања оријентира (мењање стања агенса: промена стања агенса: задовољење
задовољавање потребе за потребе за плесањем
плесањем)
Табела 5. Структура улазних простора и бленде на примеру интеграционе мреже исплесати се
Глаголе са префиксом на-, којих има стотинак у нашем корпусу, можемо поделити у две
групе. У првој би били они наспрам којих постоје одговарајући глаголи без постформанта: на-
брати се нечега – набрати нешто/нечега, накуповати се нечега – накуповати нешто и сл. У

другој, бројнијој групи, налазе се они код којих глаголи без постформанта не постоје: наплесати
се (нечега) – #наплесати нешто, наиграти се, наслушати се, нагледати се, насвирати се и др.
Појмовна интеграција којом настају бленде задовољења потребе код глагола друге групе
иста је као и код глагола наспавати се. Улазни простори су несиметрични: генерички појам КУ-
МУЛАТИВНОСТ омогућава да ОБЈЕКАТ КУМУЛАЦИЈЕ активира ОСЕЋАЈ ЗАДОВОЉЕЊА,
док се посредством ЛИМИТАТИВНОСТИ појам КУМУЛАТИВНОГ ОРИЈЕНТИРА повезује са
МЕНТАЛНИМ СВЕТОМ АГЕНСА. И овде бленда има метафорички карактер: о задовољењу
које не почива на кумулацији материје у агенсу размишља се управо посредством обрасца такве
кумулације.
Према нашем мишљењу, интеграција схеме КУМУЛАЦИЈЕ са глаголима прве групе може
бити или директна – и тада настају спољашњи кумулативи као набрати цвеће – или метафорич-
ка – када се образују глаголи задовољења као набрати се цвећа. У првом случају, сл. схема је у
граматичкој варијанти агенс – објекат кумулације, а у другом у варијанти агенс – кумулативни
оријентир. Због тога у другом случају, који је приказан у табели 6, објекат кумулације у УП2
(акузатив цвеће) остаје изван домашаја схеме КУМУЛАЦИЈЕ (која у тој варијанти акузативно
место додeљује оријентиру а не објекту кумулације). У бленди налазимо метафоричку структуру:
ОСЕЋАЈ ЗАДОВОЉЕЊА ЈЕ ОБЈЕКАТ КУМУЛАЦИЈЕ, а АГЕНСОВ МЕНТАЛНИ СВЕТ ЈЕ
ПРОСТОР КУМУЛАЦИЈЕ. Притом, када се пренесе из свог матичног простора у бленду, објекат
кумулације (цвеће) неће моћи да дође на акузативну позицију – која је већ заузета захваљујући
оператору се – па се за њега отвара генитивно место.
УП1: схема КУМУЛАЦИЈЕ УП2: брати цвеће БЛЕНДА: набрати се цвећа

(грам. варијанта као код
напунити нешто)
310 кумулација:
агенс кумулатор {Н} агенс [онај ко бере] агенс {Н}
објекат кумулације (осећај задовољења) ОСЕЋАЈ ЗАДОВОЉЕЊА ЈЕ
ОБЈЕКАТ КУМУЛАЦИЈЕ
место кумулације {А} (ментални свет агенса) МЕНТАЛНИ СВЕТ
АГЕНСА ЈЕ МЕСТО
КУМУЛАЦИЈЕ {се}
објекат кумулације [цвеће] објекат задовољења {Г}
промена стања оријентира (мењање стања агенса: промена стања агенса:
задовољавање потребе за задовољење потребе за
вршењем радње) вршењем радње
Табела 6. Структура улазних простора и бленде у интеграционој мрежи набрати се цвећа
Пажњу треба скренути на једну сличну групу глагола са префиксом на- и постформантом
се. Реч је о глаголима засићења. Као што смо у уводу напоменули, они се од глагола задовољења
разликују по одуству импликације постојања потребе: начекати се, наробовати се, наслужи-
ти се и сл. Разлика између ових група је потпуно јасна када мотивни глагол носи аксиолошко
обележје непожељности – пошто се чекање не сматра ситуацијом коју би неко могао желети,
начекати се интерпретирамо као засићење без импликације потребе. Ипак, значење засићења
може бити и додатна нијанса значења задовољења – може, дакле, настати у процесу елаборације
бленде. Неки глаголи у различитим контекстима могу остварити и значење задовољења и зна-
чење засићења без импликације потребе. Конструкцију нагледати се добрих филмова пре ћемо
интерпретирати као задовољење, док је вероватније да ћемо конструкцију нагледати се ратних

страхота интерпретирати као засићење без импликације „гледале су му се ратне страхоте“. Исто
је и са констуркцијама наслушати се добре музике и наслушати се гунђања. Слично, и глагол
напутовати се може бити интерпретиран или као задовољење са могућим засићењем (Овог лета
смо се лепо напутовали) или као засићење без импликације потребе (нпр., кад неко изађе из
воза који је путовао двадесет сати и каже: Напутовао сам се!). У лексикографској пракси, како
показује грађа, разликовање задовољења (са нијансом засићења) и засићења које не подразумева
постојање жеље за вршењем радње – није доследно. Поменути глагол наслушати се у РСАНУ се,
рецимо, дефинише само из перспективе задовољења „довољно, много слушати неког, нешто, из-
довољити се слушајући“, што лепо илуструје пример И. Секулић: Баба Вида је створење којега
човек не може да се нагледа и наслуша. Ипак, међу примерима за илустрацију тог значења нашло
се и неколико који не имплицирају да је агенс задовољавао потребу за вршењем радње, већ имају
наглашен негативни тон засићења које не имплицира постојање потребе, као што је пример из
Андрића: Нагазио сам се блата, нагледао невоље и срама, наслушао јада и лажи.
4. ЗАКЉУЧАК
У овом раду покушали смо да, служећи се аналитичким апаратом савремене когнитивне
лингвистике, укажемо на појмовне механизме који су у основи извођења сложеног глаголског
значења „задовољења потребе“. Модел који смо користили – а који префиксиране перфективне
глаголе посматра као појмовне амалгаме одговарајуће сликовне схеме (на коју указује сам пре-
фикс) и појмовног пакета који одговара основи – показао се успешним.
У том моделу могуће је објаснити мотивисаност префикса из- и на-, као и појаву постфор-
манта се. Структура сликовне схеме УЗРОКОВАНОГ ИЗЛАСКА (префикс из-) симетрична је са
структуром задовољавања физиолошке потребе за избацивањем материје из тела – једина разли-
ка је у томе што је сликовна схема перфективни догађај. Слично, подударност постоји и између 311
структура схеме КУМУЛАЦИЈЕ (као сложене варијанте сликовне схеме КОНТАКТА, префикс
на-) и задовољавања физиолошке потребе за храном и пићем. Сликовне схеме у тим случајевима
задовољавање укључују у имперфективни део свог општег обрасца, производећи у бленди пер-
фективни догађај задовољења потребе. Утврђено је да УЗРОКОВАНИ ИЗЛАЗАК долази у грама-
тичкој варијанти која фокализује однос агенс – аблативно место (као код гл. испразнити нешто),
а КУМУЛАЦИЈА у граматичкој варијанти која фокализује однос агенс – место кумулације (као
код глагола напунити нешто).
Ситуација спавања, као задовољавања физиолошке потребе, и ситуације вршења нефизи-
олошких активности (нпр. читање, играње, шетање и сл.) нису структурно симетричне ни са
УЗРОКОВАНИМ ИЗЛАСКОМ ни са КУМУЛАЦИЈОМ, што онемогућава директно аналошко по-
везивање улазних структура. Тај недостатак надокнађује се побуђивањем латентних елемената у
улазном простору имперфективног глагола. Побуђивање је омогућено генеричким простором, а
побуђени појмови припадају мотивационој структури догађаја:
а. посредством генеричког појма КУМУЛАТИВНОСТ наспрам ОБЈЕКТА КУМУЛАЦИЈЕ
(УП1) активира се ОСЕЋАЈ ЗАДОВОЉЕЊА (УП2);
б. посредством генеричког појма ДЕЗАКТУАЛИЗАЦИЈА наспрам ЕКСЛОЦИРАНОГ
ТРАЈЕКТОРА (УП1) активира се ПОТРЕБА (УП2);
в. посредством генеричког појма ЛИМИТАТИВНОСТ наспрам ОРИЈЕНТИРА (УП1) акти-
вира се МЕНТАЛНИ СВЕТ АГЕНСА.
Резултати интеграције тада су метафоричке бленде. Када је реч о сл. схеми УЗРОКОВА-
НОГ ИЗЛАСКА, метафоричка бленда подразумева концептуализацију ПОТРЕБЕ као ТРАЈЕКТО-
РА ЕКСЛОЦИРАНОГ ИЗ МЕНТАЛНОГ СВЕТА АГЕНСА (испавати се, изјахати се, изуживати
се). Ако је УП1 сл. схема КУМУЛАЦИЈЕ, у бленди се ОСЕЋАЈ ЗАДОВОЉЕЊА концептуализује
као ЕНТИТЕТ КУМУЛИСАН У МЕНТАЛНОМ СВЕТУ АГЕНСА (наспавати се, наиграти се,
најахати се).
Аналитички модел који смо користили успео је да објасни и појаву постформанта се. Он је
унутарпросторски оператор који указује на референцијалну истост номинативног и акузативног
места. У том смислу испишкити се и исплесати се, као и најести се и најахати се, фокализују
однос агенс – оријентир баш као и испразнити нешто, напунити нешто, при чему код глагола
задовољења потребе постоји и референцијална веза агенса и оријентира (физичког или метафо-
ричког), које код глагола као испразнити нешто нема. Код глагола задовољења потребе на номи-
нативном месту је, наравно, агенс, а на акузативном се налазе следећи појмови:
а. АГЕНСОВА УНУТРАШЊОСТ која је или аблативно место (испишкити се) или место
кумулације (најести се);
б. МЕНТАЛНИ СВЕТ АГЕНСА из кога је ПОТРЕБА у потпуности избачена (исплесати се)
или у коме је ЗАДОВОЉЕЊЕ кумулисано у довољној мери (наскакати се).
Из ове перспективе можемо сагледати и питање којим творбеним процесом настају глаголи
задовољења потребе. У описаној појмовној интеграцији префикс и постформант се имају разли-
чите и не баш равноправне појмовне улоге. Док сликовна схема, као појмовни еквивалент пре-
фикса, представља засебни улазни простор, и то управо онај који обезбеђује бленди одговарајућу
структуру, оператор се дела тек унутар саме бленде. Тако посматрано ови глаголи су продукт
појмовног механизма који је у основи исти као код префиксираних глагола без форманта се: и
код, нпр., извадити и код, нпр., исплесати се реч је о интеграцији сликовне схеме и имперфекти-
вног појмовног пакета. Наша анализа је указала и на то да је основа разлике између исповраћати
нешто и исповраћати се у граматичкој варијанти сликовне схеме (да ли она фокализује однос
агенс – трајектор или агенс – аблативно место). И разлика између набрати цвеће и набрати се
цвећа заснива се на граматичким варијантама сликовне схеме: док је код набрати цвеће у фокусу
однос агенс – објекат кумулације, код набрати се цвећа фокусиран је однос агенс – оријентир
кумулације (агенсов менатални свет). У обама случајевима, дакле, оператор се у бленди се не
312
појављује сам од себе – његово присуство је условљено претходним процесима који се дешавају
на нивоу сликовне схеме и њеног саодноса са имперфективном структуром.
У том светлу, творбени процес којим настају глаголи задовољења потребе јесте један вид
префиксације, за који је карактеристична појава оператора се на нивоу амалгамског простора. Да
ли овај вид префиксације треба назвати циркумфиксацијом зависи од тога шта тиме желимо да
нагласимо. Ако циркумфиксом сматрамо афикс у коме дисконтинуирани елементи имају равноп-
раван ментални статус, онда се о циркумфиксу на... се и из... се не би могло говорити. Ако цир-
кумфиксацијом пак означимо такав тип творбе у коме на језичком нивоу налазимо индикаторе за
две менталне операције – без обзира на то да ли је њихов статус у процесу појмовне интеграције
равноправан – на... се и из... се можемо сматрати циркумфиксима. У том случају, могли бисмо
рећи да су то префиксални циркумфикси, чиме би и доминантна улога префикса била назначена.
Бабић, С. (2002). Babić, S. Tvorba riječi u hrvatskome književnome jeziku, Zagreb: Hrvatska akademija znanosti
i umjetnosti.
Белај, Б. Belaj, B. (2005). On the cognitive status of mental spaces and of some types of metonymy within
Conceptual Integration Theory, Jezikoslovlje, 6.2, 119–144.
Белић, А. (2000). Универзитетска предавања из савременог српскохрватског језика, Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства.
Грејди (2003). Grady, J. Converging Evidence for the notions of subscene and primary scene, In Dirven, R.
(editor). Metaphor and Metonymy in Comparison and Contrast, 533–554, Berlin, New York: Mouton de
Gruyter.
Грејди (2005a). Grady, J. Primary metaphors as inputs to conceptual integration. Journal of Pragmatics 37, 1595–
1614.
Грејди (2005б). Grady, J. Image schemas and perception: Refining a definition, In Hampe, B. (editor). From
Perception to Meaning: Image Schemas in Cognitive Linguistics, 35–56 ,Berlin, New York: Mouton de
Gruyter.
Грубор, Ђ. (1953). Апсектна значења, Загреб: Југословенска академија знаности и умјетности.
Драгићевић, Р. (2013). Глаголи са два префикса у српском језику са освртом на стање у другим словенским
језицима, Зборник Матице српске за славистику 83, стр. 257–268.
Еванс, Грин (2006). Evans, V., Green, M. Cognitive linguistics: an interoduction, Edinburgh University Press.
Еванс (2007). Evans, V. A Glossary of Cognitive Linguistics, Edinburgh University Press.
Клајн, И. (2002). Творба речи у српском језику I. Слагање и префиксација, Београд и Нови Сад: Завод за
уџбенике и наставна средства, Матица српска, Институт за српски језик САНУ.
Кликовац, Д. (2004). Метафоре у мишљењу и језику, Београд: Библиотека ХХ век, Књижара Круг.
Лејкоф (1987). Lakoff, G. Women, Fire, and Dangerous Things: What Categories Reveal About the Mind
University Of Chicago Press.
Лејкоф, Џонсон (1999). Lakoff, G., Johnson, M. Philosophy In The Flesh: The Embodied Mind And Its Challenge
To Western Thought, New York: Basic Books.
Матијашевић, Ј. (2009). Циркумфикс као творбени формант, Славистика, XIII, 316–325.
Миљковић, В. (у штампи). Префиксација и метафоричка појмовна интеграција на примеру глаголског
префикса пре-, Савремена проучавања језика и књижевности, VI/1, Крагујевац.
Новаков, П. (2005). Глаголски вид и тип глаголске ситуације у енглеском и српском језику, Нови Сад:
Футура.
Самарџић, Т. (2005). Реч се у аргументској структури дитранзитивних глагола, Научни састанак слависта
у Вукове дане, 35/1, Београд, 179–192.
Стевановић, М. (1970). Савремени српскохрватски језик I. Увод, фонетика, морфологија, Београд: Научна
књига.
Ћорић, Б. (2014). О циркумфиксима и циркумфиксацији у српској творби речи, Научни састанак слависта
у Вукове дане, 43/3, Београд, стр. 235–240.
Фоконије (1994). Fauconnier, G.Mental Spaces: Aspects of Meaning Construction in Natural Language, seocond 313
eddition, Cambridge University Press.
Фоконије (1997). Fauconnier, G. Mapping in thought and language, Cambridge University Press.
Фоконије, Тарнер (2002). Fauconnier, G., Turner, M. The way we think: conceptual blending and the mind’s
hidden complexities, New York: Basic Books.
Џонсон (1987). Johnson, M. The body in the mind: The Bodily Basis of Meaning, Imagination, and Reason,
University Of Chicago Press.
Шипка (2003). Šipka, D. Glosar tvorbenih formanata, Beograd: Alma.
Речници
РСЈ: Речник српског језика (2007). Нови Сад: Матица српска.
РСАНУ: Речник српскохрватског књижевног и народног језика. Београд: САНУ.
Шипка, Д. (2011). Речник опсцених речи и израза. Београд, Нови Сад: Корнет, Прометеј.
PREFIXED VERBS WITH THE MEANING OF SATISFACTION OF NEEDS IN CONTEMPORARY

SERBIAN LANGUAGE
Summary
This paper investigates Serbian prefixed verbs with the meaning of satisfaction of needs, such as: najesti se (“to
satisfy the need for eating”), ispiškiti se (“to satisfy the need for urinating”), načitati se (“to satisfy the need for
reading”). Those verbs have an interesting form: they have the prefix iz- or na- followed by the grammatical word
se (which originates from the reflexive pronoun sebe). We use Fauconnier and Turner’s model of conceptual
integration to analyze those verbs. In this model one input space is an image schema which corresponds with a
prefix, and the other is a conceptual structure of imperfective verb. Prefix iz- is linked to the image schema for
the CAUSED MOTION FROM CONTAINER and the prefix na- activates schema for the CUMULATIVE ACT,
which is a complex variant of the CONTACT schema.We found that satisfaction of physiological needs for eject-
ing something from the body is a non-metaphorical blend of the image schema for the CAUSE MOTION FROM
CONTAINER and the imperfective structure, and that satisfaction of physiological needs for eating and drink-
ing is a non-metaphorical blend of the CUMULATIVE ACT and the imperfective structure. On the other hand,
satisfaction of the need for sleep and non-physiological needs are metaphorical blends and they are based on two
metaphors: SATISFACTION OF THE NEED IS OBJECT OF ACCUMULATION (ACCUMULATED IN THE
MIND) and THE NEED IS AN OBJECT EJECTED FROM THE MIND. We also found that the word se is a
mental operator which indicates that the concept in the accusative position is the same as the concept which has a
nominative role.
Keywords: prefix na-, prefix iz-, image schemas, conceptual integration, circumfixation
Vanja Miljković
Institut za srpski jezik SANU, Srbija
pablo_astrid@yahoo.com
vanja.miljkovic@isj.sanu.ac.rs
314
Vesna Polovina - Natalija Panić Cerovski
LEKSIKA NEVERBALNE KOMUNIKACIJE
U radu se bavimo leksikom koja se odnosi na neverbalnu komunikaciju koja obično prati govor a može i samostal-
no da prenese poruku. Kao osnovu uzimamo delove tela: šaka i ruka, glava, lice i njihove partonime i razmatramo
kolokacijske veze sa leksemama koje opisuju relevantne neverbalne signale. Ove veze posmatramo na korpusima
srpskog jezika, kako opšteg tako i stručnog jezika u domenu neverbalne komunikacije. Obuhvatićemo svakod-
nevni razgovorni jezik, javni razgovorni jezik i jezik u stručnim monografijama i zbornicima. Rezultati pokazuju
da su formalni opis pokreta ili pozicije u odgovarajućem leksičkom materijalu i metaforička ekstenzija značenja
leksičkog spoja ili frazeologizma ponekad teško razdvojivi kako u opštem tako i u stručnom jeziku. Osim toga,
sličnosti i razlike među jezicima u leksici neverbalne komunikacije pokazuju da univerzalnost leksike neverbalne
komunikacije, iako se radi o ljudskom telu, nisu konstanta kada se radi o partonimijskim nivoima i funkcionalnom
širenju njihovog značenja. Rezultati ovog istraživanja mogu predstavljati doprinos kako u domenu lingvističke
tipologije i univerzalija na leksičkom nivou tako i u primeni u adaptaciji terminologije u stručnom jeziku never-
balne komunikacije.
Ključne reči: neverbalna komunikacija, leksika, delovi tela.
1. UVOD
1.1. Šta je neverbalna komunikacija?

315
Neverbalna komunikacija se najčešće definiše kao proces slanja i primanja neverbalnih poruka,
vizuelnim putem (gestovi, facijalna ekspresija, usmerenost pogleda, položaj tela, i sl.) ili auditivnim
putem (npr. paralingvističke varijacije u boji glasa – nazalizovan govor, piskutav glas, kreštav glas,
itd.) koje se koriste u komunikaciji da bi se dodatno nijansirale, ili čak modifikovale verbalne poruke
(Polovina i Panić, 2010). Neki autori uključuju u domen neverbalne komunikacije sve informacije koje
možemo percepirati bilo vizuelnim, taktilnim ili čak olfaktornim putem (Givens, 2011). U ovom radu
ćemo se fokusirati na leksiku koja se odnosi na ove vizuelne elemente neverbalne komunikacije.
1.2. Šta sve leksika neverbalne komunikacije može obuhvatati?
Leksika koja se odnosi na neverbalnu komunikaciju najčešće je predstavljena rečima i izrazima

koji označavaju delove tela, pokrete koji delovi tela čine, način na koji se vrši određeni pokret, formu,
konstrukciju koju deo ili delovi tela čine, frazeologizme koji u sebi sadrže nazive delova tela, kao i
one koji su motivisani pokretima čovekovog tela. Kao ilustraciju možemo navesti reč poguren, kojom
možemo opisati nečije držanje, ili izraz mahati rukama, koji se može odnositi na pokrete koji se čine u
funkciji pozdravljanja, ispraćanja, ali i kao ilustracija karakterističnog, prekomernog gestikuliranja to-
kom konverzacije. Izraz poput dići ruku označava određeni pokret rukom, ali i radnju koja se povezuje
sa ovim pokretom, a koja ne mora da se vrši isključivo na taj način – glasanje. U sledećem primeru iz
našeg korpusa ovaj izraz se odnosi upravo na glasanje u Skupštini Srbije, u kojoj se već nekoliko godina
ne izjašnjava o predlozima dizanjem ruke, već elektronskim putem, ali je ovaj izraz ostao da se koristi
u tom značenju:
OB: (...) vi lično, kada ste trebali da podignete ruku za tu inicijativu, ste bili potpuno načisto da di-
žete ruku u ime nekakvih finansija i svemu ovome što govorite, a ne u ime neke političke odluke?
Kao primere za reči i izraze koji se odnose na konstrukciju ili oblik koju jedan ili više delova tela
čine možemo navesti one koji se odnose na šaku i njene partonime: pesnica, ili napravio je pištolj od
šake, načinio je makazice, sastavio je prste kao piramida, isrepletao je prste, itd. Frazeologizmi koji u
sebi sadrže naziv za deo ljudskog tela, mogu se odnositi na određenu karakternu osobinu, poput parati
nosem oblake, ili odsekle su mi se noge, kojim govornik prikazuje svoje trenutno psihološko stanje –
veliki strah.
Frazeologizmi koji su motivirani pokretima tela ili delova tela predstavljaju zapravo jedan pose-
ban skup frazeoloških jedinica (Šipka, 2001: 41). Ispitivanjem procesa nastanka ovih frazeologizama
bavila se i Mršević-Radović (1987), koja je istraživanja obavila na materijalu uglavnom Rečnika srp-
skohrvatskoga književnog jezika. Šipka (2001: 52) navodi da su frazemi ovog tipa, naziva ih frazemima
gestovno-mimičkog porekla, u našem jeziku vrlo brojni, ali da nisu istraženi i objašnjeni u dovoljnoj
meri.
Osim navedenih proučavanja, izdvajamo iz literature još i semantičko-sintaksičku klasifikaciju
Beth Levin (1993) koja sadrži posebno podgrupe glagola kao što su „glagoli neverbalne ekspresije“:
bean, cackle, shortle, cough, cry, frown, gape, gasp, grimace, grin, i sl. Kao što se vidi iz navedenih
primera, u istu grupu su uvršteni i glagoli koji označavaju akustičko (cough) i kinezičko obeležje (gri-
mace), iako ih ona definiše samo kao „facijalnu ekspresiju koja je povezana sa određenom emocijom“.
Druga za nas interesantna grupa su „glagoli gestova/znakova u čijoj radnji učestvuju delovi tela“: blink
(an eye), clap (hands), nod (head), point (finger), wave (hand), wink (eye), itd. Dok glagoli ove grupe
mogu da se upotrebe i bez objekatske dopune, naredna relevantna grupa su „crane glagoli“: arch (back,
neck), blow (nose), clench fists, crane (neck), flick (fingers), raise (eyebrows, head) itd. I kod ovih po-
slednjih objekatska dopuna je deo tela. Jasno je da je kolokabilnost jaka kod svih ovih glagola, a njihovo
bitno obeležje je i „neotuđivost“ dela tela, te se u engleskom može reći: She craned her neck, ali ne i
316
*She craned his neck.
U ovom uvodnom delu predstavili smo samo okvirno širinu tematike koju može obuhvatiti izuča-
vanje leksike neverbalne komunikacije. U naredna dva dela ovo rada, pozabavićemo se prvo nekim op-
štim pitanjima koja još uvek ostavljaju nedoumice a koja su zasnovana na analizama leksike relevantne
za neverbalnu komunikaciju, dok ćemo u sledećem delu pokušati da pokažemo moguće dalje doprinose
metodološki ’novijem’, korpusnom pristupom ovakvoj tematici.
2. NEKI PRISTUPI LEKSICI NEVERBALNE KOMUNIKACIJE
U okviru kontrastivnih, tipoloških izučavanja i u traganju za univerzalnim, već su utvrđene neke

opšte tendencije kada su u u pitanju leksikička polja. Većina tih saznanja bazira se na sosirovskim po-
stavkama bez obzira da li to eksplicitno ili implicitno navode.
2.1. Strukturalni pristup lekici kao osnova izučavanja leksike
Svaki leksički domen u principu postavlja određene probleme pred lingvističku semantiku. Rele-
vantna je ovde de Sosirova osnovna i najopštija postavka o značenju - da svaka reč ima određenu seman-
tičku vrednost (Sosir, 1996). Značenje jedne reči je relaciono: može se odrediti samo u odnosu prema
drugim rečima u okviru jednog semantičkog polja kome pripada. Njegov poznati primer je iz francuskog
i engleskog jezika: mouton u francuskom pokriva isto pojmovno polje kao sheep i mutton u engleskom
(a u srpskom su to ovca i ovčetina), te to pokazuje da čak i kada prevedemo francuski izraz na engleski
jezik, njegov prevodni ekvivalent nema istu vrednost kao originalna reč. Za značenje je dakle, bitno
odrediti paradigmatske i sintagmatske odnose u koje ulazi sa drugim rečima.
Mogli bismo reći da na osnovu ovakve opšte ideje o leksici jednog jezika proizilaze slični pristupi
i pojedinačnim leksičkim domenima. Tako se proučavaju paradigmatski odnosi, često izjednačeni sa
taksonomskim, kao što su hiponimija i hijerarhija unutar leksičkog polja, zatim odnosi sinonimije i
antonimije, pa meronimije (partonimije), a na sintagmatskom planu mogućnosti povezivanja na sintak-
sičko-semantičkom planu, kao i mogućnosti semantičkih kolokacija, spojivosti i pragmatičkih značenja
u određenim kontekstima.
Kakvi su leksički odnosi unutar domena ljudskog tela? Tranzitivnost koja je inače obeležje hiponi-
mnih, hijerarhijskih odnosa u ovom leksičkom polju nije relevantna. Klasičan primer: „zubi su deo usta,
usta su deo lica, ? zubi su deo lica“, pokazuje da se tranzitivnost ne može uvek ostvariti. Otuda se smatra
da je meronimija (ili partonimija) karakterističnija za telo i delove tela. Interesantno je da se leksema
za „telo“ ne javlja u svim jezicima sveta. U tim jezicima, označavanje tela preuzima termin - “osoba“
ili „čovek“, kao inicijalni začetnik ili carstvo, kako se još nazivaju najopštiji termini u taksonomijama.
Razlike u „vrednostima“ leksema na drugim hijerarhijskim nivoima između različitih jezika rela-
tivno lako se mogu prikazati. Kontrastiranje jezika, na primer srpskog i engleskog, u pogledu leksičkih
polja delova tela (koji učetvuju u lekisici neverbalne komunikacije) takođe pokazuje različite oblike
“izdeljenosti” leksemama, što je interesantno i za prevođenje i za nastavu jezika. (Ima više popularnih
primera leksičkih polja: u leksici srodstva, boja, i sl. Tako je poznato da se englesko uncle može prevesti
jednom leksemom ujak, ali to nije “tačan”, “precizan” ekvivalent, jer u srpskom jeziku postoje i lekseme
stric, teča, ujak).
Navešćemo samo jedan mali deo od brojnih mogućih pravaca proučavanja leksičkog polja tela
i delova tela. Kao što je poznato, jedna reč u srpskom odgovara dvema rečima u engleskom: srpsko
„ruka“ pokriva i hand i arm, „noga“ i leg i foot, „prst“ i finger i toe. Glagoli koji kolociraju sa delovima
tela nisu uvek ekvivalentni u dva jezika: u engleskom se upotrebljava crane one’s neck (kao imenica
crane označava pticu „ždral“) dok se u srpskom opisno može prevesti „(nagnuti se napred) i izdužiti
vrat“. Figurativna značenja koja nastaju proširenjem značenja termina za delove tela: „ruka fotelje,
ručka“ - the arm of the chair, the handle of the door, mogu se poklapati, ali ima i bitno različitih rešenja
317
u dva jezika: head of an ax je „oštrica sekire“, nikako ne može biti „glava sekire“ na srpskom. Kada se
opisuje osoba po nekom trajnom telesnom obeležju, opet može doći do ’nepoklapanja’: osoba „širokih
ramena“ je i „plećata“ na srpskom, osoba sa velikim nosem je „nosonja“, sa velikim zubima „zubata“
dok se na engleskom koriste sintagme: broad shouldered, large toothed, with the big nose.
U ovakvim strukturalnim analizama, polazi se od činjenice da iz beskraja našeg iskustva, sveta koji
nas okružuje mi apstrahujemo zajedničke elementa, obeležja i svrstavamo ih u određenu pojmovnu ka-
tegoriju, a to je tipično “praćeno” jezičkim izrazima, rečima, itd. Ta jezička kategorizacija sveta oko nas
stvar je društvene konvencije (uglavnom nesvesne), te otuda jezičke i kulturne razlike. Drugim rečima,
struktura leksičkog polja je zavisna, i posledica je društvenih i kulturnih okolnosti.
Ovakve razlike između srpskog i engleskog svakako su više pravilo nego izuzetak kada se kontra-
stiraju jezici. Uostalom, čak i unutar jednog jezika na dijalekatskom planu moguće je u leksici jednog
polja/domena naći razlike: nemaju svi iste termine za srodstvo ili boje, recimo, na čitavom prostoru
našeg srpskog jezika. S obzirom na ovakvu “hirovitost” leksikona brojni radovi su posvećeni izučavanju
leksike sa tipološkog stanovišta kako bi se ipak iznašla nekakva pravilnost.
2.2. Tipološka izučavanja i traganje za univerzalnim
Tako je u domenu delova tela utvrđeno da oko jedne trećine jezika imaju jednu leksemu za „šaku“
i „ruku“. Ruka je postaje neka vrsta sinonima za šaku. Čak i u srpskom jeziku, koji ima leksemu „šaka“
manje je koristimo nego ruka: kažemo pružio mi je ruku, iako bismo možda mogli reći i pružio mi je
šaku, ali to ne činimo. Razlog je vidljiv u opoziciji: stisnuo je šaku/stisnuo je ruku, – prvi izraz podra-
zumeva bol, bes, negativno osećanje, dok je drugi neutralan i može se odnositi na pozdrav i pozitivno
osećanje.
Dalje, kako navodi Brown, C. (2001), od 109 jezika, 57 jezika ima jednu leksemu za ruku/šaku,
od toga 50 ovu leksemu tretira kao polisemičnu. Pravac razvoja polisemije pokazuje da se tipično ide
od distalne kao proksimalnoj ekspanziji. To znači, da promininetnija „šaka“ širi značenje ka „ruka“, i
slično od „stopala“ ka „nozi“. Njegovo objašnjenje je i da govornici jezika u tropima imaju polisemiju
leksema ovog tipa, dok u hladnijim predelima svaki deo ekstremiteta postaje važniji te ima i lekseme
koje ih zasebno označavaju. A to je kulturološki verovatno pojačano činjenicom da se ruke i šake moraju
pokrivati i štititi od hladnoće što uslovljava i njihovo deljenje na posebne lekseme.
Kada je u pitanju „lice“ ono je manje upadljivo od „oka“, pa se često leksema za oko proširuje.
Dve lekseme posebne za oko i lice, imaju velike zajednice. Pogotovo u savremenim društvima, kako
kaže Brown, (2001) kozmetički nastrojenim. Zanimljivo je da u jezicima koji imaju jednu leksemu za
„oko“ i „lice“ često koriste modifikator i jedan od termina da označe drugu pojavu: „pozadina oka“ za
lice i „seme lica“ za oko.
Figurativna upotreba za delove tela je česta, pa se recimo „zenica“ označava metaforičnim izra-
zima poput „beba oka“, „devojčica oka“ ili „lutka oka“ (nina del ojo na španskom). Slično se figura-
tivna značenja leksema iz domena porodičnih odnosa koriste metaforički za nazive prstiju na rukama i
nogama: pa se „palac“ na rukama i nogama označava terminima starijih srodnika, najčešće oca i majke
(“mother of hand, child of hand, neck of hand, head of leg“ (koleno). A nazivi za miševe, pacove, gu-
štere, žabe koriste se metaforički kao naziv za „mišić“, „musculus“ (na latinskom je to takođe „mali
mišić“). Naziv „majka ruke“ kojim se označava palac je asocijativno povezan sa odnosom majke i dece
(ostalih prstiju) koji zajedno predstavljaju prirodnu grupu, ali s majkom kao posebnom. Ovakva objaš-
njenja, osim što deluju zdravorazumska i interesantna, imaju značaja za ukazivanje na moguće leksičke
promene, za komparativno-istorijske analize jezika, ali i dublje poznavanje ljudske kognicije.
Postavlja se dalje i pitanje kakve univerzalije su utvrđene leksici delova tela. Pretpostavlja se,
mada još nisu svi jezici ispitani, da je velika verovatnoća da svi imaju lekseme kojima označavaju:
glavu, ruke, noge, oko, i sl. ili recimo implikaciona univerzalija tipa: ako jezik ima leksemu za stopalo
imaće i leksemu za šaku.
318
Pokušaji sa teorijskog stanovišta da se utvrde univerzalije u ovom domenu, pa i uopšte, nisu bili
uspešni, ali se mnogi naučnici vraćaju tom pitanju. Jedan od razloga, bar kada su u pitanju telo i njegovi
delovi, kako su lepo izneli Enfield et al. (2006), da budu idealni predmet za semaničku tipologiju, jeste u
tome što je ljudsko telo fizička univerzalija i svi jezici imaju lekseme, termine kojim označavaju delove
tela. (Iako slične argumente možemo pročitati i za recimo boje i srodstvo, svakako i ovi zavređuju da ih
ponovimo)
Tako kažu da ljudsko telo ne samo što može da se posmatra kao spoljnji objekat, da se dodirne
i vidi, nego se može osetiti kroz propriocepciju i somatestetički. Dalje, termini za telo su često izvor i
ishodište za konceptualizaciju i leksikalizaciju u drugim, često apstraktnijim domenima (metaforički),
za spacijalne i topološke odnose.
2.3. Psihološke osnove određivanja referencijalnog značenja.
Postavlja se pitanje šta je u osnovi naše percepcije ljudskog tela. Prvo što je razumno pretpostaviti
jeste da je to vizuelna percepcija: oblik, veličina, prostorna orijentacija predmeta, tj. tela. Ako je to tako,
onda bitan faktor mogu biti ’diskontinuiteti’ na ljudskom telu. Recimo zglobovi mogu biti faktor koji
utiče na uočavanje delova tela. Najčešće se ekstremiteti, noge i ruke vide kao posebni delovi. Ali ima
jezika u kojima leksema označava i „stopalo sa donjom nogom“ (od kolena do vrhova prstiju). Dalje,
postavlja se i pitanje kako objasniti da u nekim jezicima postoji samo jedna leksema za šaku i ruku, pa
i u srpskom jeziku upotrebu lekseme ruka za jedno i drugo. Da li to znači da je ruka „polisemična“?
Ako da, onda je leg u engleskom i za gornju nogu i donju nogu, šta bi bilo neobično, tvrde Enfield et al
(2006). Prava polisemija je u tome da leksema nekad znači jedno nekad drugo.
Osim toga postoje drugi kriteriji koji mogu biti značajni a ne samo vizuelna percepcija. Prsti su
recimo mnogo značajniji jer se mnogo veći deo senzomotornog korteksta koristi za inervaciju prstiju i
šake nego za bilo koje druge delove tela.
Međutim, ni te biološko-psihološke osnove za utvrđivanje značaja pojedinih delova tela nisu nuž-
no ni jedini ni presudni momenti. Funkcija određenih delova tela može biti daleko bitnija – neki delovi
tela su bitni za hodanje, držanje tela, nos je bitan za miris i disanje, oči za gledanje, vid, uši za slušanje,
itd. Istorijske promene u funkcionalnosti i značaju pojedinih delova tela takođe mogu da se menjaju.
Naočare su recimo izum za koji se veruje da potiče s kraja 12. veka i ne samo da je sposobnost gledanja
i vida poboljšana nego se može pretpostaviti da je to uticalo ne samo na značaj ’dela tela’/očiju već i
na opšte viđenje dužine trajanja i značaja celog tela. Isto bi važilo i za savremena poboljšanja u drugim
oblastima telesnih funkcija (recimo kohlearni implant za lica oštećenog sluha).
A možda najbitnije jeste činjenica da samo perceptivno-psihološka osnova naše kategorizacije
ljudskog tela nije, s jedne strane, potpuno pouzdana, a s druge, kakav je tačno odnos između pojma i
jezičkog izraza i dalje je predmet diskusija u nauci. O ovome prvom, lako se možemo uveriti kada je
u pitanju opis neke osobe po sećanju – iako smo je ‘percepirali’ duže ili kraće, naš opis ne mora biti
pouzdan (često se ne sećamo ni boje očiju osobe s kojom smo razgovarali). Drugo, o unutrašnjim or-
ganima nemamo često predstavu kako izgledaju niti gde se nalaze, pa kao i mnoge prirodne zoo i fito
pojave nismo u stanju da ih opišemo, niti da ih smestimo na odgovarajuće mesto, pa ipak govorimo o
njima (znamo da je „gušterača“ deo tela, ali gde je tačno, koja joj je funkcija, itd. možda naučimo tek
kad odemo kod lekara). Učenje leksike, čak ni u slučaju ljudskog tela, dakle nije na jednostavan način
moguće preklopiti sa perceptualnim osetima.
2.4. Socio-istorijski pristup
Nemogućnost jednostavne korelacije leksike jednog domena sa biološko-psihološkim faktorima

poimanja i davanja naziva svakako je jedan od razloga što se pri analizi leksike često uzima u obzir 319
i istorijska osa. To smo videli već u nekim prethodnim objašnjenjima, a ovde ćemo ih posebno istaći.
U klasičnom strukturalizmu, smatralo se da promena semantičkog potencijala jedne lekseme u
istorijskom razvoju jezika (začetnik takvih semantičkih analiza je Jost Trier) znači da će se značenje
neke druge lekseme u okviru istog polja smanjiti, povećati, izmeniti, to jest vrednost drugih leksema
neće nužno ostati ista. Interesantno je da se u antropolingvistici više insistira na hijerarhijskom mestu
leksema. Tako Brown (2001) govori kako je u staroengleskom trēow (kao i srednjeenglesko trē) ozna-
čavalo i „drvo“ i „šumu“, a staroenglesko wudu (i srednjeenglesko wodu) označavali su“ šumu“ („wo-
ods, forest, wood“), dok danas tree ima jedno značenje, wood drugo. Gubitak polisemije objašnjava: a)
pomeranjem osnovnog nivoa imenovanja za žive organizme i b) razvojem tehnologije obrade drveta.
Pomeranje ka višem nivou kao osnovnom, Brown objašnjava time da za ’male zajednice’ osnovni nivo
biva generički (npr. hrast, pastrmka, ..) dok je u većim zajednicama osnovni nivo ustvari nivo „oblika
života“ (drvo, ptica, riba); ali i društveni razvoj, recimo proizvodnja drvenih predmeta ili artefakata u
kojima se koristi drvo, naprosto doprinosi i perceptualnom udaljavanju nekolikih pojava.
Govori se i o pozajmljivanju, kroz delovanje kulturnih i jezičkih kontakata, pa se utvrđuje da je
to i univerzalna tendenicija: domaći, tj. postojeći termin se dopuni modifikatorom i verovatno počne da
se oseća kao složenica („cheese“ – hard milk, colt – small horse, table – eating place, key – opening
thing, ...). Odnosi na sintagmatskom planu postaju bitni u takvom gledanju na evoluciju leksike. Tako
Enfield et al (2006) kažu da su razlikovali izraze poput: „leva ruka“ i „deo između nosa i usne“ kao čistu
deskripciju, dok je „underarm“ tj. „armpit“ smatran terminom, jer se ne može svesti na kombinaciju
značenja dve lekseme ponaosob. Dakle i dalje se smatra da jednostavan termin, nemotivisan, koji, ako
je moguće, nije pozajmljenica, predstavlja primarnu leksemu u datom jeziku.
3. METODOLOŠKI PRISTUPI IZUČAVANJU LEKSIKE
Iako je jako puno radova posvećeno ovom pitanju s tipološke i kontrastivne tačke gledišta, vrlo
mnogo tih radova su rađeni na osnovu rečnika, te se u radu antropolingvista, Brown-a, Enfiled-a et al.
dopunjuju terenskim istraživanjima putem upitnika, pomoću kojih se licitiraju nazivi delova tela, što
doprinosi, po njihovom mišljenju, proučavanju te leksike.
Napominju, ipak, na osnovu terenskog ispitivanja, da postoje uočljive razlike među pojedinačnim
govornicima u pogledu ekstenzionog značenja: Je l’ ovde jetra, s leve ili desne strane?, itd. Znači ne
samo da se jezici, već i dijalekti i idiolekti razlikuju.
Ono što nedostaje metodološki, smatramo, jeste proučavanje upotrebe tih leksema u jeziku na
osnovu jezičkog korpusa, koji nije rečnički i nije na osnovu terenske anketa i upitnika. Stoga smo
odabrali da ispitamo leksiku neverbalne komunikacije i to u tri vsrte tekstova: svakodnevni razgovorni
među prijateljima, javni razgovorni jezik i stručna literatura koja se odnosi na neverbalnu komunikaciju
Korpus koji smo koristili za ovo istraživanje sastoji se iz tri dela: svakodnevni jezik – privatni raz-
govori, javni razgovorni jezik – televizijske emisije debatnog tipa (Poligraf i Utisak nedelje), i stručni
radovi iz domena neverbalne komunikacije koji su objavljeni u zbornicima i monografijama. Svaki od
ovih delova ima u proseku oko 80000 reči. Ovde ćemo ukratko dati opis svakog dela korpusa. U sklopu
privatnih razgovora nalaze se audio snimci razgovora između 2-4 učesnika, koji uglavnom pripadaju
mlađoj populaciji (od 20 do 30 godina). Ti razgovori se odvijaju u kućama ili negde na javnom mestu –
npr. u kafeu, a paralelno sa razgovorima, u nekim situacijama, vrši se i određena radnja, npr. uređivanje
neke fotografije u Photo-shopu, ili neka društvena igra, i slično. Za razliku od njih, razgovori iz ove
druge grupe nisu se odvijali paralelno sa nekom drugom radnjom. U stručnu literaturu uvrstili smo one
štampane radove koji se bave neverbalnom komunikacijom kao pratećim sastavnim delom komunika-
cije uopšte. Samo u jednom slučaju uvrstili smo u ovu treću vrstu korpusa jedan udžbenik koji govori
vrlo uopšteno o gestovnom jeziku, i to zato što nije namenjen isključivo učenju znakovnog srpskog
320 jezika recimo, već i uopšteno govori o gestu (Ljubomir Savić, Neverbalna komunikacija gluvih i njena
interpretacija, Udžbenik za prevodioce i tumače, Beograd, 2002), dok ostale obuhvataju sledeće radove:
Bojan Žikić, Antropologija gesta I, II. Beograd: Srpski genealoški centar, Etnografski muzej Srbije,
2002, kao i dva rada: Polovina, V. i Panić, N. (2010). Problemi lingvističke klasifikacije neverbalnih
elemenata u komunikaciji. Anali Filološkog fakulteta, 22, 215-231. i Панић Церовски, Н. (2012).
Пратећи невербални елементи у разговорном дискурсу у српским јавним медијима. Зборник
Матице српске за славистику, 82, 121-140. Smatrali smo da bi uvrštavanje pravog udžbenika ili
gramatike vezane za znakovni jezik predstavljao isuviše uskostručan domen, te bi bilo teško porediti
terminologiju koja doduše jeste na srpskom, ali zalazi u domen posebnog jezika, što nam u ovom radu
nije bio cilj da upoređujemo.
3.1. Razlike u označavanju neverbalne komunikacije u tri vrste korpusa
Iako je korpus pružio i izvesne podatke o upotrebi leksemema za delove tela u svim slučajevima,
nećemo se pozabaviti statistikom. Samo napominjemo da su se na primer u razgovornom jeziku naj-
češće javile: „ruka“, manje „glava“, a svi ostali delovi tela u relativno zanemarljivom broju slučajeva.
Nepouzdanost mere učestalosti neke lekseme u različitim tipovima diksursa pokazuju i neki od primera
koje ćemo navesti: na primer u svakodnevnom razgovornom diskursu „ glava“ se javlja u zgusnutom
vidu 6 puta (od ukupno 11 javljanja na celom materijalu od osamdeset hiljada reči).
Želimo da istaknemo one primere koji, čini nam se, na kvalitativno nov način bacaju svetlo na ovo
leksičko polje.
3.1.1. Svakodnevni razgovorni diskurs.

U korpusu svakodnevnih razgovora nema puno upotrebljenih leksema koje se odnose na delove
tela. Od ovih koje nas interesuju, ruka, glava lice, šaka, oči, usta, malo koja je upotrebljena u cilju ozna-
čavanja neverbalne komunikacije. Ako se jave onda su deo deskripcije, i to vrlo šture, kao u sledećem
primeru:
Nos: TB: Samo što sam.. ove nove metode.. SJ: Pazi nos Neno. NS: Pa nemam ja toliki nos. Tata
mi je rekao da imam veliki nos. (smeh) TB: [...], ako je tebi tata rekao da imaš veliki nos šta je
onda rekao za moj? NS: Pa tvoj nije još ništa rekao. TB: Moj tata? Pa to je zato što imam njegov
nos. Ne može nista čovek ni da mi kaže. NS: Pa njega baš briga što ima veliki nos, on se oženio.
Ovaj primer je vrlo ilustrativan za neke od prethodnih diskusija. „Proširivanje značenja“ ne od-
vija se u istorijskoj ravni već na nivou nekoliko replika sagovornica: od fizičkog apsekta u pazi nos, ka
fizičkom opisu izgleda osobe putem obeležja nosa, do figurativnog: imam njegov nos i konačno ka vrlo
kulturološkoj implikaciji: „osoba se velikim nosem teško nalazi partnera“.
I dva naredna primera su izrazito kulturološki obojeni. Prvi od njih pokazuje upotrebu leksema
„noga“, „palac“ i „kažiprst“ i to u odlomku u kome je osnovna tema obuća/cipele:
to i hoću znaš da je moj san ono cipele na štiklu [...] i našla sam [...] tako da onako tako štiklica
[...] neću debelu štiklu oću da je lepa naš [...] ne ekser mala nego onako da je ili tako da je ili ona
onako naš što se suzi onako u tom mi lepo izgleda noga zato što je debela gore [...] e te su mi lepe
i lepe su mi one koje onako tanke su ali lupam sada debljine od palca pa do ovog kažiprsta nači
tako neke debljine [...] da možeš normalno da hodaš a da lepo izgleda elegantno da lepo stoji
noga naš
Iako ovim primerom dominira moda, cipele, a - debljina/visina štikle se označavaju dvema leksemama
321
uz prateći neverbalni deiktički pokret (palac i kažiprst), posebno je interesantan primer „noge“. Naime
s obzirom na kontekst u kome se upotrebljava i opisuje noga, jasno je da je i u našem korpusu nađen
primer u kome je ova leksema polisemična: odnosi se samo na „donju nogu“ i „stopalo“, a ne kao što bi
se rečnički definisala – od kuka do vrhova prstiju.
I na prelazu od svakodnevnom ka bar ’naučno-popularnom diskursu“ je poslednji primer iz razgo-
vornog jezika – u ovom odlomku komentariše se kompjuterski program photoshop-a kojim se montiraju
likovi:
NS: Ne ruke, ruke kad zatvorim pa onda glava. [...] NS: Glava kad pobedi. (kašlje)
[...] usb-a uđe u ovo, drugi u ovo, razumeš, nego ima samo jednu crticu i samo se gurne tamo.
[...] (E, ( to je dobro. Ali, ipak kad bi bila glava Saše Kovačevića. [...] Ajd’ stvarno neku, neku
montažu kao njegova glava u žitu. [...] Kako? Otvori to u photo shopu i onda staviš Saleta umesto
njegove, umesto Sunca njegovu glavu, znaš, ali isečeš sa obe slike. [...] Ali nije obuhvatio glavu.
[...] Upropastio si mi sliku. Izgleda kao dvogodišnjak sad... katastrofa! [...] Nema on tako veliku
glavu. [...] Iskopiraću u paint i staviću iz njegove glave da iskaču kao slova ili nešto tako, znaš.
Cela će radosna slika da bude, onako.
Ne samo brojno pojavljivanje, već i figurativnost uslovljena temom: fotomontažom, lekseme „glava“
lepo ilustruje kako kontekst uslovljava da se jedna od mogućih varijanata značenja, a to je „slika glave“
(kao kada bismo rekli Daj mi sada Belića sa police, Izbriši mu glavu, i sl.) ostvari, iako nije nužno ni
čisto metaforična, pa ni metonimična.
3.1.2. Diskurs javnih razgovora.

Primera upotrebe leksema neverbalne komunikacije ima veoma malo u diskursu javnih razgo-
vora snimljenih debata. Ponovićemo primer koji je u skladu sa onim što želimo da pokažemo ovom
analizom
OB: ...vi lično, kada ste trebali da podignete ruku za tu inicijativu, ste bili potpuno načisto da di-
žete ruku u ime nekakvih finansija i svemu ovome što govorite, a ne u ime neke političke odluke?
(Utisak nedelje)
Kao što je već rečeno, iako se fizički više ne „dižu ruke“ da se glasa za nešto ili protiv nečega, izraz se,
sada kao metafora za glasanje, koristi i dalje („pristisnuti elektronsko dugme“ ne bi izgleda mogao da
zameni prethodni izraz iako je precizniji).
3.1.3. Stručni diskurs neverbalne komunikacije.

Ovaj diskurs razlikuje se od prethodna dva ne samo po učestalosti leksike koja se donosi na delo-
ve tela, već i po daleko razuđenijim značenjima njihove upotrebe da označe neverbalnu komunikaciju.
Dva su osnovna obeležja upotrebe leksike neverbalne komunikacije u stručnoj literaturi. Jedno je
da je leksika tu razvijenija, a to nam je već i svakodnevni razgovorni jezik na neki način pokazao – nai-
me, i u njemu se dosta instancijacija ove leksike javlja u odlomcima koji su popularno stručni: uputstva
za komjuterski program, modni detalji i sl. Drugo obeležje odnosi se na činjenicu da se i ovako razvijena
leksika u pogledu obličkih, vizuelno precizno opisanih delova tela koji učestvuju u neverbalnoj komu-
nikaciji često dopunjava funkcionalnim podacima, tj. podacima o tipičnom značenju određenih pokreta.
Prvo ćemo navesti primere formalnih opisa, opisa dela tela i pokreta koji se opisuju:
podizanje ruku savijenih u laktu do nivoa glave, pokrete rukama u obliku sinusoide, mahanje
rukama iznad glave, lupkanje rukama po ramenima sagovornika, izrazito mahanje rukama, se
322
trčanje završava sa krštenjem uz padanje na kolena, ili trčanje sa rukama koje su ispružene i
okrenute sa strane i na dole, trčanje i zatim skok sa istezanjem ruke iz savijenog položaja ka
uspravnom, uzdignutom položaju, kružni horizontalni pokret obema rukama ispred sebe, pravi
obema rukama kružni, „turbulentni“ pokret, kao da meša neku imaginarnu tvorevinu, ili kao da
želi da, na primer, zahvati nešto obimno.
Svaki od navedenih primera mogao bi dopunski još više precizirati. Tako „podizanje ruku savije-
nih u laktu do nivoa glave“ ni na koji način ne kaže gde su laktovi – uz telo, ili podignuti u stranu, da li su
laktovi stigli do nivoa glave, ili su prsti ruke u nivou glave, ili „pokreti rukama u obliku sinusoide“ mogu
da budu od „unutra“, iz predela ispred grudi, ili „spolja“, sa strane ka grudima, ili s jedne strane boka
ka drugom, itd. Naravno, takva, nazovimo je, ’nepreciznost’ proizlazi iz tipa stručnih teksova koja su u
našem korpusu, ali i nemogućnosti, pa verovatno u krajnjoj liniji i besmislenog zahteva koji se ponekad
stavlja pred jezički sistem, da se fizički svet precizno preslika u jeziku..
Drugi razlog što se mogu relativno neodređeno opisivati oblici i pokreti tela u neverbalnoj komu-
nikaciji jeste taj što su mnogi pokreti asocijativno vezani sa tipičnim funkcijama, odnosno značenjima:
te ako se „pokret ruke u obliku sinusoide“ uporedi sa talasima, ili „podizanje ruku savijenih u laktu do
nivoa glave“ sa imitiranjem „psa koji nešto moli“ čitaocu će biti mnogo lakše da vizualizuje i razume
tip pokreta koji taj ili ti delovi tela obavljaju. A kada je opis predugačak, , trčanje i zatim skok sa isteza-
njem ruke iz savijenog položaja ka uspravnom, uzdignutom položaju, kružni horizontalni pokret obema
rukama ispred sebe, pravi obema rukama kružni, „turbulentni“ pokret, kao da meša neku imaginarnu
tvorevinu, ili kao da želi da, na primer, zahvati nešto obimno, onda govornici mogu stvar da uproste, i
to nazovu „Peleov skok“.
4. ZAKLJUČAK
S obzirom da leksika uopšte, a pogotovo leksika jednog domena pokazuje, od jezika do jezika, od
dijalekta do dijalekta, a kako smo već naveli, i od pojedinca do pojedinca, veliku raznovsnost, a potom
i nemogućnost u nekim aspektima da se utvrde “čvrsta” pravila, smatramo da su takva pravila i zahtevi
možda i nerazumni: leksika je na poseban način kreativni deo naše jezičke sposobnosti. Primeri koje
smo naveli iz analize našeg korpusa pokazuju da se u svakodnevnoj i stručnoj upotrebi leksema koji
označavaju delove tela, i ostalih leksema koje zajedno sa njima označavaju neverbalnu komunikaciju,
širi lepeza mogućnosti: od primarne lekseme sa osnovnim značenjem do upotrebe te lekseme u pre-
nesenom značenju i sa kulturološkim implikacijama; do označavanja posebnog dela tela za koji inače
nemamo leksemu u srpskom, već postojećom primarnom i njenom kontekstualizacijom; finog balansira-
nja između što preciznijeg opisa fizičkih pokreta i korelacije između izraza i referenta putem proširenih
sintagmatskih izraza, ali i ograničavanje te preciznosti kada ona postaje nerazumljiva - inovacijama u
domenu leksike.
Literatura
Enfield, N.J. et al. (2006). Cross-linguistic categorisation of the body: Introduction. Language Sciences 28, 137-
147.
Brown, Cecil. (2001). Lexical typology from an anthropological point of view. Language Typology and Language
Universals. An International Handbook, Vol. 2, Martin Haspelmath, Ekkehard König, Wulf Oestereicher,
Wolfgang, Press Reible (eds.), 1178-1190. Berlin: Walter de Gruyter.
Levin, Beth. (1993). English Verb Class and Alternations: A Preliminary Investigation. Chicago: University of
Chicago.
Štasni, Gordana. (2013). Reči o čoveku. Novi Sad: Filozofski fakultet u Novom Sadu.
Шипка, М. (2001). Фраземи гестовно-мимичког порекла. Јужнословенски филолог LVII, 41-52.
Givens, David B. The Nonverbal Dictionary of Gestures, Signs & Body Language Cues. < http://center-for- 323
nonverbal-studies.org >10.03.2011.
Polovina, V. i Panić, N. (2010). Problemi lingvističke klasifikacije neverbalnih elemenata u komunikaciji. Anali
Filološkog fakulteta, 22, 215-231.
Sosir, Ferdinand, (1996). Kurs opšte lingvistike, Novi Sad, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
Мршевић-Радовић, Д. (1987). Фразеолошке глаголско-именичке синтагме у савременом српскохрватском
језику, Београд.
LEXEMES OF NONVERBAL COMMUNICATION
Summary
The subject of the paper are those words and expressions that denote nonverbal communication that generally ac-
companies speech, or ocassionally substitues it. A several basic lexemes: hand and arm, head, face, and some of
their partonyms are investigated, comparing their use in three types of discourses: everyday spoken conversation,
public TV debates and written texts belonging to scholarly research on nonverbal communication. The results
show that the formal description of nonverbal movemnt, postures etc., are mostly found, as can be expected, in
scholarly texts but are very often supplemented by functional feature or meaning of a gesture to help vizualize,
or if the description is too long a lexical invention is created. In everyday language, only the body parts are being
talked about, but their usage also show a dynamc status of discourse and of the lexemes, so that together they can
create new meaning, or changes in meaning.
Key words: nonverbal communication, lexemes, body parts
Vesna Polovina
Filološki fakultet
v.polovina@sbb.rs
Natalija Panić Cerovski

Filološki fakultet
natalija.panic@fil.bg.ac.rs
324
Diana Prodanović-Stankić
FORMALNO-FUNKCIJSKI I SADRŽINSKI ASPEKTI VERBALNOG

HUMORA NA SRPSKOM JEZIKU
Cilj ovog rada je da se na osnovu analize odabranog korpusa utvrde mehanizmi na kojima je zasnovano namerno
poigravanje jezikom da bi se ostvario odgovarajući humoristički efekat. Kao korpus za analizu poslužili su dijalozi
iz tri različite komedije i nekoliko epizoda odabrane humorističke televizijske serije na srpskom jeziku: Mrtav
‘ladan (2002), Sedam i po (2006), Crni Gruja i kamen mudrosti (2007) i Bela lađa (2006-2012). Kada je reč o
poigravanju jezikom radi stvaranja humorističkog efekta, u literaturi (Attardo 1994, Crystal 1998, Ritchie 2004) se
obično navodi da je u osnovi te pojave uvek neka vrsta dvosmislenosti, tako da ćemo u ovom radu najpre krenuti
od pojma dvosmislenosti, a potom ćemo na osnovu analiziranog korpusa predstaviti koji nivoi jezičke strukture su
najčešće predmet ovakve igre u srpskom jeziku.
Ključne reči: verbalni humor, dvosmislenost, igre rečima, filmski i televizijski dijalozi
1. UVOD
Kako ističe Crystal (1998), poigravanje jezikom je uobičajena i vrlo rasprostranjena pojava među
govornicima nekog jezika, bez obzira kojoj društvenoj grupi oni pripadaju. U suštini, osnovni cilj koji
govornici datog jezika imaju prilikom poigravanja jeste da se nasmeju i zabave, jer, kako ovaj autor
(Crystal 1998: 1) tvrdi, ludička funkcija jezika jednako je važna kao i ostale. Cook (2000: 298) nagla-
šava da svaki nivo jezičke strukture može predstavljati predmet igre, bilo da je reč o formalnim nivo- 325
ima jezičke strukture ili o poigravanju sa značenjem, odnosno semantičkim nivoom jezičke strukture.
Formalni nivo jezičke strukture odnosi se, naravno, na fonološko/grafološki nivo, ali i na poigravanje
gramatičkim oblicima, dok je poigravanje semantičkim nivoom jezika uvek vezano za smisao, tačnije
aktiviranje različitih značenja vezanih za dvosmislenosti (engl. ambiguity) i/ili dvoznačnost date lekse-
me, zavisno od različitih elemenata u okviru datog konteksta koji mogu poslužiti aktiviranju značenja
koje će doprineti odgovarajućem efektu.
Cilj ovog rada predstavlja pokušaj da se utvrde najčešći obrasci koji se koriste u odabranom kor-
pusu srpskog jezika prilikom poigravanja da bi se ostvario humoristički efekat. U srpskom jeziku gotovo
da nema teorijskih i/ili empirijskih studija koje se bave verbalnim humorom iz lingvističke perspekti-
ve, s izuzetkom Savić (1998) koja se bavi diskursnim obeležjima viceva. S druge strane, u engleskom
jeziku, pored Crystala (1998) postoji čitav niz lingvističkih studija koje se bave različitim aspektima
verbalnog humora, bilo da je reč formalno-teorijskom pristupu (Raskin 1985, Attardo 1994; 2001) ili
empirijskim studijama manjeg obima koje se bave uglavnom primenom formalno-teorijskog pristupa
na određeni korpus, kao što su recimo telefonski razgovori (Antonopoulou i Sifianou 2003), razgovorni
jezik (Norrick 2003, Kotthoff 2006) i sl. Ono što je zajedničko svim ovim radovima jeste pokušaj da se
što bolje objasni složeni fenomen verbalnog humora i utvrde različiti aspekti koji na njega utiču.
U ovom radu kao korpus za istraživanje su nam poslužili dijalozi preuzeti iz komedija i humori-
stičkih televizijskih serija na srpskom jeziku. Da bismo dobili što bolji uvid u domete kreativne upotrebe
srpskog jezika, kao i elemente u okviru datog konteksta koje sagovornici koriste u toku razgovora da
bi, s jedne strane, stvorili odgovarajući humoristički efekat, a s druge, da bi ga prepoznali i razumeli,
koristili smo snimljene dijaloge, preuzete iz žanra komedije, pošto smo pošli od pretpostavke da će se
upravo u takvom materijalu javiti dovoljno različitih primera za detaljnu kvalitativnu analizu. U nastav-
ku ćemo se najpre baviti teorijskim okvirom koji nam je poslužio za analizu, zatim metodom odabira
jedinica, a potom ćemo predstaviti rezultate istraživanja.
2. TEORIJSKI OKVIR
Na samom početku potrebno je istaći da postoje različite definicije humora, od onih najopštijih –
„humor je sve ono što može nekog da nasmeje” (Ross 1998: 1) do nešto preciznijih – „verbalni humor
uvek podrazumeva neku vrstu semantičko-pragmatičkog procesa koji je aktiviran (jednim delom nekog
teksta ili čitavim tekstom), ali i svesnim narušavanjem Griceovog principa kooperativnosti” (Attardo
2003: 1287). U okviru lingvističkog pristupa istraživanju pojma humora, važno je razlikovati pojmove
smešno (prema engl. funny) i humoristično (prema engl. humorous), zavisno od toga da li je govornik
slučajno izazvao humoristički efekat kod sagovornika nekim iskazom ili gestom, što bi odgovaralo pr-
vom pojmu, ili je reč o tome da govornik namerno pokušava da stvori odgovarajući efekat, tačnije, da
nasmeje svoje sagovornike, te u tom smislu konstruiše svoj iskaz tako da upotrebi nešto od onoga što
može da iskoristi u okviru jezika kao sistema, ali i upotrebe tog sistema, stvarajući na taj način humor.
Jasno je da je za lingvistiku važan prvenstveno verbalni humor, tačnije humor izražen pomoću
jezika (Raskin 1985, Attardo 2001), za razliku od neverbalnog humora koji nastaje pomoću pokreta,
izraza lica ili slike (Norrick 2004). U okviru lingvistike najznačajnije formalne teorije koje se bave
verbalnim humorom su svakako Raskinova (1985) Semantička teorija humora (Semantic Script-based
Theory of Humor) i nadogradnja ove teorije u vidu Opšte teorije verbalnog humora (General Theory of
Verbal Humour) (Attardo 2001). Obe teorije polaze od pretpostavke da se u osnovi svake vrste humora
nalazi određena nepodudarnost (engl. incongruity), najčešće, ali ne i nužno, na nivou skripta u seman-
tičkom smislu, jer nepodudarnost može biti i pragmatičke ili konceptualne prirode. Dva skripta ili okvira
koja su suprotstavljena obično stoje u antonimijskom odnosu, a oba su delimično ili potpuno u skladu
sa datim tekstom, pri čemu razrešenje tog odnosa suprotnosti dovodi do humorističkog efekta (Attardo
2001: 100-101). Ujedno, suprotnost skripta Attardo koristi kao prvi od šest parametara koji se mogu
koristiti za bolje razumevanje i opisivanje konkretnih oblika humora. Za nas je u ovom radu pored prvog
važan i drugi parametar – logički mehanizam koji se odnosi na način na koji je suprotnost razrešena,
i poslednji, koji se odnosi na jezik, tačnije na verbalni nivo datog teksta, konkretan izbor leksema, ali
326 i funkcionalnih elemenata koji doprinose stvaranju humorističkog efekta. Ostali parametri uglavnom
se tiču diskursnih svojstava teksta, pa se njima ovde nećemo detaljno baviti (više o svim parametrima
videti kod Attarda 2001). Konkretno, nama su ovi parametri istovremeno poslužili kao kriterijum za
odabir i klasifikaciju jedinica korpusa.
Sa pojmom suprotnosti skripta usko je povezan i pojam dvosmislenosti. U suštini, dvosmislenost
predstavlja vrstu suprotnosti skripta, jer kada govorimo o dvosmislenosti, govornik namerno upotre-
bljava određenu leksemu, frazu ili rečenicu koja ima više od jednog značenja, a koja može da stvori hu-
moristički efekat u datom kontekstu, pošto se slušalac navodi na pogrešan trag u procesu konstruisanja
značenja. Kako ističe Prćić (1997: 88), pojam dvosmislenosti treba razlikovati od pojma dvoznačnosti,
pošto se ovaj prvi odnosi na eksploataciju komunikativnog potencijala date lekseme, odnosno konkret-
nu upotrebu jezičkog sistema, dok se pojam dvoznačnosti odnosi na apstraktni jezički sistem i znanje
govornika u vezi sa tim sistemom. Dvosmislenost se gotovo uvek nalazi u osnovi poigravanja jezikom,
posebno kada govorimo o igranju rečima (engl. punning) (Attardo 1994: 127-128). Attardo (1994: 132)
napominje da igre rečima ne moraju nužno da budu zasnovane isključivo na rečima u doslovnom smislu,
već mogu da prevazilaze granice date lekseme, bilo u smislu da uključuju manje jedinice, kao što su
na primer foneme i morfeme, ili veće jedinice, kao što su frazeme, sintagme, poslovice i sl. Ovde ćemo
poći od klasifikacije koju nudi Partington (2009: 1795), koji pravi razliku između pravih i približnih igri
rečima (2009: 1795). Prave bi bile one koje su zasnovane na dva identična niza fonema, koji su istovetni
i u zvučnom i u vizuelnom smislu. Drugim rečima, prave igre rečima su one gde je odgovarajući efekat
ostvaren i u pisanoj i u govornoj formi, kao što je to recimo slučaj sa leksemom Luka u sledećem prime-
ru, preuzetom iz Andrićevog (2006: 244) udžbenika nonsensa:
Kuc-kuc!
Ko kuca?
Luka.
FORMALNO-FUNKCIJSKI I SADRŽINSKI ASPEKTI VERBALNOG HUMORA NA SRPSKOM JEZIKU
Koji Luka?
Luka jeo, luka mirisao.
U srpskom jeziku vlastita imenica Luka i imenica luk u genitive jednine su u odnosu homoni-
mije i u datom kontekstu predstavljaju primer za pravu igru rečima jer su dva značenja povezana na
neočekivan način, koja se, pored toga što imaju istu zvučnu realizaciju, ni na koji drugi način ne mogu
dovesti u vezu. Prema Partingtonu (2009: 1795), približnu igru rečima bi predstavljali primeri u kojima
je ostvarena delimična sličnost, kao što je to slučaj sa onomatopejskim Kuc-kuc i glagolom kucati u 3.
licu jednine prezenta.
Ono što takođe treba naglasiti u vezi sa ovim i ostalim primerima jeste činjenica da dvosmislenost
sama po sebi ne bi bila zanimljiva i smešna, bez obzira da li je realizovana kroz homonimiju, polisemiju
ili na bilo koji drugi način, da ne postoji odgovarajući kontekst i čitav komunikativni događaj u okviru
koga se data dvosmislenost javlja (Attardo 1994: 133-134; Ritchie 2004: 112-116). U tom smislu Attar-
do (1994: 133) naglašava da značenja vezana za datu leksemu moraju biti suprotstavljena u okviru reče-
nice ili teksta u kome se ta leksma javlja. Pored toga, ako se prisetimo gorepomenute podele na humo-
ristično i smešno, treba pomenuti da je upravo namera govornika da predstavi određenu dvosmislenost
kao smešnu ključna za postizanje takvog efekta. Takođe, kada govorimo o dvosmislenosti, treba reći da
ona ne mora nužno da se javi u vidu igre rečima, već i igre značenjem, ali ćemo ovde koristiti termin
igra rečima kao prototipičnu kategoriju u kognitivnolingvističkom smislu. Naime, bez obzira na to kojoj
vrsti pripada, verbalni humor uvek nastaje kao rezultat nepodudarnosti između govornikovog iskaza i
očekivanja slušaoca u vezi sa tim iskazom, a dvosmislenost je samo okidač za tu vrstu nepodudarnosti.
Upravo zbog veze koja postoji između onoga što je rečeno i onoga što se očekuje, ne sme se
zaboraviti na značaj i ulogu pragmatike u tumačenju i opisivanju primera koji sadrže humor, iako je
većina studija koje se bave humorom, uključujući i ovde navedene teorije, prvenstveno usmerena na
semantičke teorijske okvire koji obuhvataju analizu humora u pisanom obliku, najčešće viceva. Vicevi
tipično sadrže rasplet u vidu poente koji uvek podrazumeva odbacivanje jednog naglašenog i istaknutog
skrpita vezanog za datu leksemu u odnosu na drugi, potisnuti skript (Raskin 1985: 117), te u skladu s ta-
327
kvim jezičkim materijalom, opravdana je usmerenost ka semantičkim modelima koji se koriste u analizi
verbalnog humora (Raskin 1985, Attardo 1994, 2001, Ritchie 2004).
Međutim, kada je reč o verbalnom humoru koji se izražava u okviru konverzacije, jasno je da
semantički modeli nisu dovoljni za detaljnije opisivanje ovog fenomena, već je neophodno uključiti i
ostale lingvističke discipline i modele da bi se što bolje rasvetlio predmet istraživanja. U konverzaciji,
verbalni humor se javlja u različitim oblicima i ima različite funkcije, koje ćemo pokušati da objasnimo
pomoću primera dobijenih analizom korpusa u narednim odeljcima.
Pošto nam je u ovom radu cilj bio kvalitativna analiza verbalnog humora koji se javlja u svako
dnevnom govoru, pošli smo od pretpostavke da je razgovorni jezik, prema terminu koji koriste Savić
i Polovina (1989) i Savić (1993) u velikoj meri sličan dijalozima preuzetim iz filmova i televizijskih
serija. Dijalozi iz filmova i televizijskih serija su unapred napisani, uvežbani i izgovoreni od strane glu-
maca, te u tom smislu nisu sasvim spontani i autentični, međutim, kako tvrde mnogi autori (Polovina
1987; Wardhaugh 1992; Savić 1993; Stević 1997; Norrick 2001, 2003), sva bitna obeležja koja karak-
terišu svakodnevni govor su zadržana i u filmskim i televizijskim dijalozima, kao što su, na primer,
osnovni elementi komunikativnog događaja, početak i kraj razgovora, promena redosleda govorenja i
sl. Međutim, ono što se može istaći kao prednost vezano za upotrebu ovakvog materijala za lingvistička
istraživanja jeste mogućnost da se dobije uvid u širi kontekst, zatim u vanjezičke elemente koji u velikoj
meri doprinose i pojačavaju humoristički efekat verbalnog humora itd.
Osnovna jedinica istraživanja u ovoj analizi je red govorenja, jer se i unutar jednog dijaloga često
javlja više oblika verbalnog humora. Red govorenja ćemo, sledeći Dynel (2011: 1633), definisati kao
analitičku jedinicu koja sadrži tok govora jednog govornika, različite dužine, prekinut pauzom i praćen
govorom drugog govornika. U korpusu koji smo analizirali, red govorenja se najčešće može izjednačiti
s iskazom, ali ne uvek, pošto u pojedinim slučajevima red govorenja nije nužno verbalizovan, već je
izražen pomoću neverbalnog znaka, gesta, pokreta tela i nije nužno usmeren prethodnom govorniku, već
nekom drugom učesniku u komunikativnom događaju. Ukupno smo iz korpusa izdvojili 578 jedinica.
Pošto je ovaj rad proizišao iz jedne obimnije kontrastivne studije verbalnog humora u engleskom i srp-
skom jeziku (Prodanović-Stankić 2013), ovde ćemo se baviti samo formalno-funkcijskim i sadržinskim
aspektima verbalnog humora u srpskom jeziku
Jedinice koje su poslužile za analizu izdvojene su pomoću teorijskog okvira Opšte teorije ver-
balnog humora (Attardo 2001), tačnije šest parametara koji služe za opisivanje mehanizma na kome su
zasnovani vicevi u pisanom obliku, ali su nama ovde poslužili za utvrđivanje najpre suprotnosti skripta,
odnosno principa nepodudarnosti koji je uglavnom uvek u osnovi svakog oblika humora. Iako Attardo
(2001: 29) tvrdi da su parametri koje on naziva izvorima znanja (engl. knowledge resources) dovoljan
uslov za utvrđivanje i opisivanje svakog oblika humora u tekstu, kada se oni primene na analizu razgo-
vornog jezika, čini se da se na taj način teško mogu izdvojiti primeri u kojima je humor zasnovan na po-
igravanju sa pretpostavkama sagovornika u vezi sa datim razgovorom i znanjem koje sagovornici dele.
Korpus za analizu je izdvojen iz sledećih filmova i televizijskih serija:
Mrtav ‘ladan (2002), režiser i scenarista Milorad Milinković;
Sedam i po (2006), režiser i scenarista Miroslav Momčilović;
Bela lađa (2006–2012), režiseri Mihailo Vukobratović i Ivan Stefanović, scenaristi Siniša i Lji-
ljana Pavić;
Crni Gruja i kamen mudrosti (2007), režiser Marko Marinković, scenaristi Aleksandar Lazić,
Rade Marković i Jovan Popović.
Prilikom odabira filmova i televizijskih serija nastojali smo da analizom obuhvatimo filmove i
serije snimljene u poslednjih desetak godina, zatim one koje su snimljene za različite ciljne grupe gle-
dalaca kako bismo dobili što raznovrsniji materijal, i naravno, one koje su bile vrlo popularne i gledane,
328
što bi moglo da bude jedan od pokazatelja u kojoj meri su scenaristi dobro osmislili primere verbalnog
humora koji se javljaju u datom korpusu.
Odabrane filmove i serije smo odgledali, transkribovali dijaloge i potom iz njih izdvojili one
primere u kojima je zabeležena suprotnost skripta, pomoću spomenutih parametara opšte teorije verbal-
nog humora. Primeri koji su izdvojeni imaju obeležene i ostale parametre, što ćemo ilustrovati jednim
primerom, ali su nama u ovoj analizi bili važni samo prvi i drugi, da bismo izdvojili primere koji sadrže
humor i poslednji, da bismo dobili bolji uvid u formalne i sadržinske aspekte verbalnog humora u datom
korpusu:
Otac Živorad: Šojiću, nesrećo!

Srećko Šojić: Ne. Ja sam Srećko Šojić, nisam Nesrećko!
Suprotnost skripta: očekivano/neočekivano

Logički mehanizam: paralelizam
Situacija: sveštenik, otac Živorad, dolazi kod glavnog junaka, Srećka Šojića, da osvešta slavski
kolač pred krsnu slavu
Meta: novopečeni vernici i tradicionalisti; poluobrazovani političari desničarske orijentacije
Narativna strategija: dijalog
Jezik: igra rečima ostvarena paralelizmom između ličnog imena junaka i izvedenice nastale iz
lekseme koju pominje govornik; lekseme su u odnosu približne homonimije, posebno što ih govornik
izgovora tako da imaju isti akcenat; obe lekseme imaju sasvim suprotna denotativna i konotativna zna-
čenja
Na osnovu ove ilustracije se može uočiti na koji način su obeležene i opisane jedinice korpusa
u ovom radu i kako se parametri opšte teorije verbalnog humora mogu koristiti za izdvajanje primera
koji sadrže neki oblik verbalnog humora. Takođe, na ovom primeru se može videti kako drugi govornik
ciljano nadovezuje svoj iskaz na iskaz prvog govornika da bi stvorio odgovarajući perlokucioni efekat.
4. REZULTATI ANALIZE I DISKUSIJA
Rezultati analize pokazuju da je verbalni humor na srpskom jeziku u okviru analiziranog korpusa
zasnovan najčešće na strukturalnim i pragmatičkim oblicima dvosmislenosti. Kada je reč o struktural-
nim oblicima, treba pomenuti da je najčešće poigravanje sa fonološkim i morfološkim nivoom jezika, a
zatim nivoom leksike i sintakse. Zatim, u vezi sa pragmatičkim oblicima dvosmislenosti, potrebno je po-
menuti humor koji nastaje upotrebom nedovoljno određenih zamenica i uopšte, deikse. Takođe, humor
često nastaje poigravanjem sa funkcionalnim stilovima i registrima i svesnim narušavanjem Griceovog
principa kooperativnosti.
Krenućemo najpre od različitih tipičnih oblika strukturalne dvosmislenosti koji se najčešće jav-
ljaju na nivou lekseme, kao što su metateze i malapropizmi. Ova dva pojma je ponekad teško razlikovati
i razdvojiti, pošto se metateze odnose na zamenu mesta fonema unutar lekseme, recimo homogenija
umesto hegemonija, i sl. dok malapropizmi predstavljaju pogrešno izgovorenu reč umesto neke druge,
slične reči. Takvi su recimo primeri esencija umesto (Njegova) Ekselencija, oftalolmolog, konteplirati,
koncepat i sl. Malapropizmi su u našem korpusu tipični za pojedine likove, naravno one koji su pred-
stavljeni kao skorojevići ili nedovoljno obrazovani. Pored ovih oblika, u srpskom jeziku se često javlja
i približna homonimija (npr. Šampolion – šampinjon), kao recimo u sledećem dijalogu koji nam može
poslužiti kao ilustracija za pomenute primere:
Šojić: Drži ovo. Prevedi mi to na engleski.

Ćirko: Šta je to?
Šojić: To je koncepat mog obraćanja njegovoj esenciji.
Ćirko: Pa ja nisam Šampolion. 329
Šojić: Ako nisi šampinjon, umeš valjda da čitaš?
Ćirko: Nije šampinjon nego Šam-po-li-on. To je čovek koji je prvi protumačio egipatske hijeroglife.
Šojić: Ja ne pišem sa ti glifi, nisam Egipćanin. Ja pišem s ćirilicu.
Ćirko: Ja ovakvu ćirilicu ne prepoznajem.
Šojić: A znači ti si protiv ćirilicu! Je li? Mnogo si se ti pokondirio! Jesi li ti za latinicu? Jesi li ti Latinoa-
merikanac?
Ono što se takođe može uočiti u ovom primeru jeste takozvana hiperdeterminisanost humora o
kojoj govori Attardo (2001: 100). Hiperdeterminisanost se odnosi na stvaranje humora pomoću različi-
tih mehanizama ili više od jednog izvora, a u okviru jedne celine. Tako u ovom dijalogu pored čitavog
niza fonoloških dvosmislenosti, imamo i primer za morfološko/semantičku dvosmislenost, jer se oblik
glifi dobijen elipsom može u datom kontekstu razumeti i kao sredstvo s kojim se piše, posebno zbog Šo-
jićeve pogrešne upotrebe predloga, ili kao neologizam za neku vrstu pisma. Jasno je da govornik u ovom
dijalogu namerno koristi mehanizme pogrešnog zaključivanja u pragmatičkom smislu koje kombinuje
sa odgovarajućim izvedenicama (oni koji koriste latinicu su Latinoamerikanci) u morfološkom smislu,
ali ono što je ovde interesantnije jeste da se hiperdeterminisanost ostvaruje i aktiviranjem vanjezičkih
aspekata. Naime, puni humoristički efekat nastaje pod uslovom da gledalac aktivira svoje vanjezičko
znanje, u ovom slučaju vezano za stalne rasprave u srpskoj javnosti o tome u kojoj meri je upotreba
latiničnog odnosno ćiriličnog pisma odraz nečijeg nacionalnog identiteta.
Osim toga, ono što se može uočiti u ovom primeru jeste to da je humor u ovakvom diskursu
usmeren prvenstveno ka gledaocu, koji je u ovom tipu komunikativnog događaja u privilegovanoj pozi-
ciji (Dynel 2010: 14), jer ima uvid u čitavu situaciju koja se odvija između likova u izmišljenom svetu
filmskog i televizijskog diskursa, ne samo u datom trenutku u kome se odvija razgovor, već i u sve ono
što se dogodilo pre toga, ali i u ono što se dešava u stvarnom svetu i što predstavlja deo vanjezičkog
znanja. Jasno je da će gledalac na osnovu primljene poruke iskonstruisati ono značenje koje zavisi od
načina na koji je poruka predstavljena od strane učesnika u fiktivnom komunikativnom događaju.
Vratićemo se opet strukturalnim oblicima dvosmislenosti na kojima je zasnovan humor u na-
šem korpusu, da bismo ilustrovali poigravanje morfološkim nivoom. U ovaj tip poigravanja spadaju
izvedenice slične gorepomenutom primeru, od kojih su neke iz filmskih dijaloga stigle do autentičnog
razgovornog jezika: na primer – oni koji žive u Indiji su Indijanci, množina od imenice evro je evrići (u
deminutivu) ili evrad, zavisno od asocijativnog obeležja koje govornik ovoj imenici pripisuje u datom
kontekstu.
U tu grupu bi spadale i kreativne slivenice poput kafućino, bendžos, rotfrajer, nimfomajka i sl.
Primerom kafućino (kaf(a) + (kap)ućino) se bave i Halupka-Rešetar i Lalin-Krstić (2009) i Bugarski
(2013) u okviru analize slivenica, jer se ona u velikoj meri već konsolidovala u srpskom jeziku, pošto je
postala deo viceva i duhovitih definicija koje se mogu naći na Internetu (videti recimo www.vukajlija.
com/kafucino). Što se tiče primera kao što su nimfomajka (umesto nimfomanka) ili rotfrajer umesto
(rotvajler), teško je odlučiti da li je u pitanju pogrešno izgovoren glas ili je reč o slaganju, tj. prefiksaciji
pri čemu rot-, naravno, ne predstavlja reč ili prefiks koji se inače koristi u srpskom jeziku. Sličan je i
neologizam neokresan, u kome možemo prepoznati prefiks neo- i koren –kresan, a taj pridev se u datom
kontekstu koristi umesto uobičajenog i standardnog oblika neotesan, te ga možemo svrstati i u grupu
malapropizama. Na granici između poigravanja morfološkim i leksičko-semantičkim nivoom srpskog
jezika nalaze se i primeri kalkova kao što su lančani paketić, svinjeći grip, ministar za spoljnu upotrebu
i sl. u kojima se opet prepliću oblik date lekseme ili frazeme i značenje koje se za nju vezuje. Naravno,
i u ovim primerima su od samog oblika date lekseme važniji asocijativno značenje i vanjezički aspekti
koji bivaju aktivirani da bi se stvorio i/ili pojačao odgovarajući perlokucioni efekat.
Iako je cilj ovog rada bio da se uradi kvalitativna, a ne kvantitativna analiza, rezultati analize uka-
zuju na to da je u stvaranju verbalnog humora u ovom diskursu često poigravanje pragmatičkim nivoom
jezika. U sledećem primeru iz našeg korpusa, može se videti na koji način govornik koristi neodređenu
zamenicu u pitanju svog sagovornika, da bi svesno narušio Griceov princip kooperativnosti, tačnije
330
maksimu relevantnosti, i okrenuo situaciju u svoju korist:
Majstorović: Za šta si?

Šojić: Za nešto s kašiku, ubi me suva hrana.
Majstorović: Ali mi ovde nemamo kuhinju.
Šojić: Nema veze, onda roštilj.
U ovom dijalogu preuzetom iz serije „Bela lađa“, gledalac je upoznat sa odnosom između likova,
konkretno, u ovom slučaju Majstorović je budući premijer i pošto ima zadatak da sastavi svoj kabinet,
zove na poslovni razgovor Šojića, kao potencijalnog kandidata. Pošto je situacija vrlo ozbiljna, Majsto-
rović ne stiže da jede i pred sobom na stolu ima sendvič koji tu stoji neko vreme. Međutim, Šojić to ko-
risti kao okidač za svoje namerno okretanje situacije u svoju korist, jer je gledalac upoznat sa njegovim
navikama i interesima. Upravo u tom kontekstu on ima dovoljno elemenata (neverbalni: sendvič koji
je pred Majstorovićem; verbalni: neodređena zamenica; pitanje Majstorovića kojim mu nudi nešto da
popije, i pri tome očekuje da će Šojić tražiti vodu, kafu ili čaj) koje može da iskoristi i nametne drugačije
tumačenje Majstorovićevog idiomatizovanog pitanja koje postavlja na početku dijaloga. Opet treba ista-
ći činjenicu da su svi ti elementi poznati i gledaocu, koji pored toga ima i dovoljno znanja o liku Šojića,
načinu na koji on komunicira i kako se ponaša, te u tom smislu gledalac može da protumači Šojićevo
nametnuto tumačenje na pravi način, i da odgovarajući iskaz protumači kao humorističan. Takođe, gle-
dalac može da ode i korak dalje i da čitavu situaciju protumači u skladu sa vanjezičkim znanjem koje
ima o aktuelnoj političkoj situaciji u stvarnom svetu, te se na taj način čitav dijalog može tumačiti i kao
aluzija na aktuelne političke događaje. U svakom slučaju, odgovarajući efekat se pojačava aktiviranjem
vanjezičkog znanja koje gledalac ima u vezi sa datim komunikativnim događajem koji se odvija u okvi-
ru filmskog i televizijskog diskursa.
Pored gorenavedenih oblika dvosmislenosti koji se javljaju u našem korpusu, potrebno je naglasiti
da je u velikom broju primera nužno napraviti podelu između dva plana naracije: mikro- i makronaraci-
je, da bi se uopšte odredila nepodudarnost skripta, za koju smo rekli da je prvi preduslov za određivanje
verbalnog humora u bilo kom diskursu. Naime, rezultati analize ukazuju na to da u pojedinim dijalozima
ne postoji nepodudarnost u okviru najužeg konteksta, kao što je to bio slučaj sa gorenavedenim prime-
rima, recimo na nivou lekseme, dosetke, dijaloga ili bilo kog drugog oblika u kome se verbalni humor
javlja u datom diskursu, već je ta nepodudarnost izražena u odnosu na širi plan radnje filma.
Da bismo bolje objasnili ovu podelu, poslužićemo se dijalogom iz filma Mrtav ʽladan. Na samom
početku filma gledalac biva upoznat sa osnovnim zapletom u filmu: dva sitna kriminalca, Lemi i Kiza
prevoze svog preminulog dedu vozom, da bi uštedeli novac koji su dobili od oca; deda na sebi ima dre-
čavo odelo i sunčane naočare, a oni ga nose između sebe i smeštaju ga u kupe. Nakon samog uvoda u
kome gledalac saznaje da je deda mrtav, to se više ne pominje, a u svim ostalim dijalozima u kojima se
pominje deda, svi likovi govore o njemu kao da je živ, kao recimo u sledećem primeru u kome Lemi i
Kiza razgovaraju u vagon restoranu neposredno nakon što su smestili dedu u kupe zajedno sa ostalim
putnicima:
Lemi: Je li kako je deda?

Kiza: Dobro je, eno ga spava.
Lemi: Spava?
Kiza: Nije se budio.
Kao što se može videti iz ovog primera, u okviru datog dijaloga ne postoji izražena suprotnost
skripta, iako se ona može odrediti u odnosu na širi plan radnje s kojim je gledalac upoznat. U tom smislu
bez tog šireg znanja o kontekstu koji se tiče zapleta i radnje filma ovaj i slični dijalozi ne bi sadržavali
nikakvu nepodudarnost koja je izražena na jezičkom planu. Međutim, u skladu sa znanjem koje gledalac
ima o datom kontekstu, nepodudarnost postoji u odnosu na njegova očekivanja vezana za to šta pred-
stavlja očekivanu, odnosno neočekivanu situaciju. 331
U suštini, zajednička odlika svih ovih primera jeste upravo činjenica da gledalac pored znanja o
jeziku kao sistemu i upotrebi tog sistema mora imati i vanjezičko znanje koje obuhvata znanje o datoj
kulturi, tradiciji, ali i aktuelnoj društvenoj situaciji. Naravno, jasno je da on mora imati uvid i u širi
kontekst koji se tiče radnje filma ili serije, karakterizacije likova i sl. da bi na pravilan način prepoznao
nameravani humoristički efekat koji se najčešće javlja u okviru užeg konteksta u okviru datog dijaloga.
Unutar humorističkog okvira koji predstavlja segment humorističkog diskursa (Kotthoff 2006:
288), sagovornici (ili gledaoci) prihvataju nameru jednog od sagovornika da se našali, prepoznaju signal
kojim on tu nameru izražava i u skladu sa takvim okvirom tumače odgovarajući iskaz kao humoristički.
To razumevanje i konstruisanje odgovarajućeg značenja je svakako olakšano činjenicom da u okviru sa-
mog komičnog žanra gledaoci očekuju različite oblike verbalnog humora, te u tom smislu mogu pre da
prepoznaju nameru govornika da stvori odgovarajući efekat i dati iskaz razumeju na odgovarajući način.
5. ZAKLJUČAK
Jedan od ciljeva ovog rada je bio da se pokaže da humor, kao neizostavni deo svakodnevne
komunikacije, može predstavljati vrlo interesantan predmet istraživanja iz perspektive lingvistike. Čak
i kada se ograničimo samo na analizu verbalnog humora jasno je da je nemoguće zanemariti i vanjezičke
aspekte u analizi, jer se pomoći njih u velikoj meri stvara ili pojačava efekat verbalnog humora.
Kada govorimo o jezičkim aspektima, u srpskom jeziku je najčešće poigravanje različitim
strukturalnim i pragmatičkim nivoima jezičke strukture i to tako da različite vrste dvosmislenosti
izražene na jezičkom planu služe kao okidači za stvaranje odgovarajućeg humorističkog efekta. Naš
cilj u ovom radu bio je da opišemo različite mehanizme na kojima je zasnovan humor u razgovornom
jeziku, pomoću dijaloga preuzetih iz odabranih komedija i humorističkih televizijskih serija. Postoji
više poteškoća vezanih za analizu verbalnog humora u takvom diskursu, od kojih svakako treba istaći
problem odabira jedinica koje će ući u analizu. Nama su za tu svrhu u ovom radu poslužili parametri koje
definiše Attardo (2001) u okviru svoje formalne teorije verbalnog humora, a koje on inače primenjuje na
analizu viceva u pisanoj formi. Ova teorija bila je od velike pomoći u svim onim slučajevima u kojima
je humor isključivo vezan za semantičke ili pragmatičke aspekte, međutim, tamo gde je potrebno i
aktiviranje vanjezičkog znanja, a ne samo znanja o jeziku, pokazuju se nedostaci ove formalne teorije.
Uostalom, rezultati ove analize pokazuju da je pored poigravanja jezikom kao sistemom ili upotrebom
tog sistema vrlo često i poigravanje očekivanjem gledalaca u vezi sa datom situacijom, odnosno datim
kontekstom. Zbog toga se potvrđuje činjenica da se gledalac nalazi u privilegovanoj poziciji jer ima
pristup različitim elementima znanja u okviru užeg, šireg, ali i vanjezičkog konteksta koji mu olakšavaju
prepoznavanje i razumevanje različitih oblika humora.
Literatura
Andrić. D. (2006). Svaštara: udžbenik nonsensa. Novi Sad: Prometej.
Antonopoulou, E., Sifianou, M. (2003). Conversational dynamics of humour: The telephone game in Greek.
Journal of Pragmatics 35/5, 741-769.
Attardo, S. (1994). Linguistic Theories of Humor. Berlin, New York: Mouton de Gruyter.
Attardo, S. (2001). Humorous Texts: A Semantic and Pragmatic Analysis. Berlin, New York: Mouton de Gruyter.
Attardo, S. (2003). The pragmatics of humor. Special issue of Journal of Pragmatics 35: 1287-1294.
Bugarski, R. (2013). Sarmagedon u Mesopotamaniji: leksičke skrivalice. Beograd: XX vek.
Cook, G. (2000). Language Play, Language Leraning. Oxford: Oxford University Press,.
Crystal, D. (1998). Language Play, London: Routledge.
Dynel, M. (2010). Not hearing things – hearer/listener categories in polylogues. MediAzioni 1974–43829. Skinuto
sa sajta 20.03.2011. <http://mediazioni.sitlec.unibo.it>
Dynel, M. (2011). “‘You talking to me?’ The viewer as a ratified listener to film discourse”. Journal of Pragmatics
332 43:1628-1644.
Halupka -Rešetar, S., Lalić-Krstin, G. (2009). New blends in Serbian: Typological and headedness-related issues.
Godišnjak Filozofskog fakulteta XXXIV:115-124.
Jakobson, R. i dr. (1966). Lingvistika i poetika. Beograd: Nolit.
Kotthoff, H. (2006a). Pragmatics of performance and the analysis of conversational humor. Humor: International
Journal of Humor Research 19/3: 271-304.
Norrick, N. R. (2001). On the conversational performance of narrative jokes. Humor: International Journal of
Humor Research 14/3: 255-274.
Norrick, N. R. (2003). Issues in conversational joking. Journal of Pragmatics 35: 1333-1359.
Norrick, N. R. (2004). Non-verbal humor and joke performance. Humor: International Journal of Humor Research
17/4: 401-409.
Partington, A. S. (2009). A linguistic account of wordplay: The lexical grammar of punning. Journal of Pragmatics
41: 1794-1809.
Polovina, V. (1989) Leksičko-semantička kohezija u razgovornom jeziku. Beograd: Filološki fakultet.
Prćić, T. (1997). Semantika i pragmatika reči. Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana
Stojanovića.
Prodanović-Stankić, D. (2013). Jezički i vanjezički aspekti verbalnog humora u engleskom i srpskom jeziku na
primeru filmskih i televizijskih dijaloga: kognitivnolingvistički pristup. Neobjavljena doktorskadisertacija,
odbranjena 20.12.2013. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Raskin, V. (1985). Semantic Mechanisms of Humor. Dordrecht: Reidel.
Ritchie, G. (2004). The Linguistic Analysis of Jokes. London, New York: Routladge.
Ross, A. (1998). The Language of Humour. London, New York: Routledge.
Savić, S., Polovina, V. (1989). Razgovorni srpskohrvatski jezik. Novi Sad: Filozofski fakultet.
Savić, S. (1993). Diskurs analiza. Novi Sad: Svenka Savić.
Savić, S. (1998). Diskurs viceva. Novi Sad: Futura publikacije.
FORMAL AND FUNCTIONAL ASPECTS OF VERBAL HUMOUR IN SERBIAN
Summary
The main idea behind this paper was to determine the formal and functional aspects of verbal humour based on
wordplay. The analysis was done on a selected corpus of scripted dialogues taken from telecinematic discourse
in Serbian. Many authors (Attardo 1994, Crystal 1998, Ritchie 2004) who have dealt with wordplay in English
state that it is more often than not based on ambiguity, hence this concept will be the starting point in our analysis.
Furthermore, we will use the theoretical framework of Attardo’s (2001) General Theory of Verbal Humour, specifi-
cally the six knowledge resources to select the units for analaysis for this study. The results of the analysis indicate
the most typical types of wordplay used in the selcted corpus.
Key words: verbal humour, ambiguity, wordplay, telecinematic discourse
diana_p_stankic@uns.ac.rs
333
Dejan Sredojević
EKSPERIMENTALNO-FONETSKO ISPITIVANJE DISTINKCIJA

IZMEĐU DUGOSILAZNOG I DUGOUZLAZNOG AKCENTA U
NOVOSADSKOM GOVORU*
Prema rezultatima istraživanja Ivića i Lehiste, distinkcije između silaznih i uzlaznih novoštokavskih akcenata zasni-
vaju se na tonskom odnosu između akcentovanog i narednog vokala, dok kod dugih akcenata razlikovanje omoguća-
va i samo tonsko kretanje unutar akcentovanog vokala. Ispitivanje novosadskog govora pokazalo je da su realizacije
reči sa dugosilaznim akcentom donekle slične realizacijama koje opisuju Ivić i Lehiste, dok se realizacije reči sa
dugouzlaznim akcentom u ovim korpusima značajnije razlikuju. Kako bismo utvrdili na čemu u ovakvim realizaci-
jama iz novosadskog govora počivaju distinkcije između dva duga akcenta – u 232 primera dvosložnih i trosložnih
reči, realizovanih od strane 8 govornica, posmatrani su akustički parametri koji se tiču raspona f0 između određenih
segmenata akcentovanog i narednog vokala, zatim razlika intenziteta između ovih vokala, kao i položaj tonskog
vrhunca u akcentovanom vokalu. Utvrđeno je da u primerima iz novosadskog govora između dugosilaznog i dugo-
uzlaznog akcenta postoje statistički značajne razlike u vrednostima svih posmatranih parametara.
Ključne reči: dugosilazni akcenat, dugouzlazni akcenat, novosadski govor, frekvencija osnovnog tona, intenzitet
1. UVOD
Prilikom ispitivanja fonetsko-fonoloških karakteristika akcenata u srpsko-hrvatskom jeziku, Pavle

Ivić i Ilse Lehiste utvrdili su da u rečima sa dugosilaznim akcentom, u medijalnom položaju izjavne re- 335
čenice, naglašeni vokal ima silazno ili uzlazno-silazno tonsko kretanje (sa tonskim vrhuncem oko prve
četvrtine trajanja vokala), a sledi ga vokal koji ima niži tonski vrhunac i silazno tonsko kretanje, dok u
istom rečeničnom položaju u rečima sa dugouzlaznim akcentom – naglašeni vokal ima uzlazno tonsko
kretanje (sa tonskim vrhuncem pri samom kraju) i sledi ga vokal koji može imati nešto veći tonski vrhu-
nac i koji je uglavnom ili u celini silazan (Ivić – Lehiste 2001: 32–33, 38–39). Ovim zapažanjima, done-
senim na osnovu analize korpusa u kojem su većinu činili primeri koje je realizovao sam Ivić, autori su
priključili zapažanja o realizaciji akcenata od strane dvanaestoro dodatnih informatora, kao i rezultate
testova percepcije – na osnovu čega su zaključili da je područje ostvarenja akcenta dvosložna sekvenca
koju čine naglašeni i naredni vokal, dok se distinkcije između uzlaznih i silaznih akcenata zasnivaju na
tonskom odnosu između ovih vokala i to tako što je kod silaznih akcenata odnos između njih – silazan,
a kod uzlaznih – uzlazan (Ivić – Lehiste 2002: 153–159; Ivić – Lehiste 1996: 193). Pored toga, utvrđeno
je da kod dugih akcenata razlikovanje omogućava i tonsko kretanje unutar samog akcentovanog vokala
(Ivić – Lehiste 2002: 155; Ivić – Lehiste 1996: 58).1 Iako je intenzitetski odnos između akcentovanog
i narednog vokala silazniji kod silaznih akcenata nego kod uzlaznih, kod kojih se može javiti i uzlazni
intenzitetski odnos – autori smatraju da intenzitet ne igra sistematsku ulogu u razlikovanju akcenata po
kvalitetu (Ivić – Lehiste 2002: 45, 78, 115; Ivić – Lehiste 1996: 70). Prilikom istraživanja akcenata i
intonacije u novosadskom govoru (Sredojević 2011a)2, koje je poslužilo kao osnova istraživanja koje
ovde predstavljamo, utvrđeno je da su realizacije reči sa dugosilaznim akcentom, u neutralnom reče-
*
Rad je urađen u okviru projekta Digitalne medijske tehnologije i društveno-obrazovne promene (III 47040), koji finansira
Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.
1
Isti zaključak u svojoj studiji navode Petrović i Gudurić (Petrović – Gudurić 2010: 118).
2
U istraživanju su analizirane realizacije 8 mlađih govornica i 3 govornika novosadskog porekla, a rezultati su poređeni i sa
rezultatima dobijenim od strane 8 govornica iz različitih štokavskih oblasti. Korpus za ispitivanje akcenatskih karakteristika
činilo je 6 496 primera 408 reči, pri čemu su za 5 160 reči spektrogrami i očitani (Sredojević 2011a: 8).
Dejan Sredojević
ničnom položaju3, donekle slične realizacijama koje opisuju Ivić i Lehiste (Sredojević 2011a: 42–43).4
Ipak, za razliku od primera iz Ivićevog i Lehistinog korpusa, kod kojih je silazni tonski interval na ak-
centovanom vokalu uvek veći od uzlaznog (koji se ne mora ni javiti), kod novosadskih je govornika f0
na kraju akcentovanog vokala nekada ili tek neznatno niža od f0 na početku tog vokala ili je čak viša od
nje. Međutim, realizacije reči sa dugouzlaznim akcentom značajno se razlikuju od Ivićevih realizacija.5
Akcentovani vokal karakteriše dosledno silazno ili uzlazno-silazno kretanje f0 sa dominantnijim sila-
znim intervalom i tonskim vrhuncem oko prve četvrtine vokala (što po smeru tonskog kretanja odgovara
vokalu s dugosilaznim akcentom u Ivićevoj realizaciji). Između akcentovanog i narednog vokala nalazi
se veliki uzlazni interval, sa tonskim vrhuncem koji je iznad tonskog vrhunca naglašenog vokala i sa
dosledno uzlaznim ili uzlazno-silaznim tonskim kretanjem (Sredojević – Subotić 2011: 114–115).6 U
istom je istraživanju zapaženo da u rečima sa dugosilaznim akcentom između akcentovanog i narednog
vokala najčešće postoji silazni intenzitetski odnos, dok je u rečima sa dugouzlaznim akcentom situacija
najčešće obrnuta. Manja razlika u intenzitetu između ovih vokala (bilo u korist prvog ili drugog) može
se javiti u realizacijama oba duga akcenta (Sredojević 2011a: 72–73).
Kako bismo utvrdili na čemu u ovakvim realizacijama iz novosadskog govora počivaju razlike
između dugosilaznog i dugouzlaznog akcenta – preduzeli smo ovo istraživanje. Podaci dobijeni u istraži-
vanju zasnovanom na metodama eksperimentalne fonetike podvrgnuti su statističkoj analizi. Želeli smo da
ustanovimo koji odnosi između posmatranih akustičkih karakteristika omogućavaju kvalitativne distink-
cije između dugih akcenata, a koji su odnosi samo pratilački fenomen kvalitativnih distinkcija. Rezultati
ovog istraživanja biće poređeni sa rezultatima istraživanja Ivića i Lehiste kako bismo utvrdili da li razlike
između dugosilaznog i dugouzlaznog akcenta u oba korpusa uslovljavaju isti akustički parametri.
7
Primeri reči u izgovoru novosadskih

Primeri reči u izgovoru Pavla Ivića7
govornica
Slika 1: dugosilazni akcenat (dvosložna reč) Slika 2: tupo
336
3
Radi se, zapravo, o rečima izgovorenim u medijalnom položaju (prostih) izjavnih rečenica koje ne sadrže afektivnu leksiku i
koje su izgovorene bez naročitog isticanja. Uzimajući u obzir rezultate istraživanja kojima je utvrđeno da je u ovom položaju
reč najmanje podložna uticaju rečenične intonacije (Ivić – Lehiste 1996: 50, Jokanović-Mihajlov 1983: 302; Sredojević
2011a), ovaj položaj nazivamo neutralnim.
4
Uporediti primere na slikama 1 i 2, 3 i 4.
5
Uporediti primere na slikama 5 i 6, 7 i 8.
6
I kod dvoje informatora iz Ivićeve i Lehistine dodatne grupe akcentovani vokal ima silazno tonsko kretanje, ali je silazni interval manji
nego kod novosadskih govornika. Ipak, tonski vrhunac akcentovanog vokala kod svih dvanaestoro informatora nalazi se u drugom
delu vokala (Ivić – Lehiste 2002: 110–112), po čemu se ove realizacije bitno razlikuju od realizacija novosadskih govornika. Realiza-
cije dugouzlaznog akcenta koje smo opisali kod novosadskih govornika ne javljaju se ni kod onih voditelja i spikera sa beogradskog
područja koji su vojvođanskog porekla i čiji je govor ispitivala Jelica Jokanović-Mihajlov (Jokanović-Mihajlov 2006: 94–96). Istina,
kao i kod novosadskih govornika i kod ovih se govornika javlja uzlazni tonski interval između akcentovanog i narednog vokala, ali
sam akcentovani vokal ima, uglavnom, blago uzlaznu ili ravnu tonsku liniju, što nije karakteristično za novosadski govor.
7
Na graficima su označene vrednosti koje Ivić i Lehiste navode pri opisu osnovnih akcenatskih tipova u govoru Pavla Ivića
(Ivić – Lehiste 2002: 77). Kako autori ne navode trajanja nevokalskih segmenata, te su vrednosti na graficima predstavljene
aproksimativno, uvek u trajanju od 10 ms.
EKSPERIMENTALNO-FONETSKO ISPITIVANJE DISTINKCIJA IZMEĐU DUGOSILAZNOG I ...
Primeri reči u izgovoru novosadskih

Primeri reči u izgovoru Pavla Ivića
govornica
Slika 3: dugosilazni akcenat (trosložna reč) Slika 4: bednica
Slika 5: dugouzlazni akcenat (dvosložna reč) Slika 6: Sosa
Slika 7: dugouzlazni akcenat (trosložna reč) Slika 8: bebina

337
2. METODE I TEHNIKE ISTRAŽIVANJA
2.1. Govornici
Materijal analiziran u ovom radu realizovalo je 8 govornica starih od 19 do 28 godina, rođenih

u Novom Sadu, koji im je sve vreme i prebivalište. One govore ekavskom varijantom standardnog srp-
skog jezika, s donekle izmenjenim pojedinim elementima na segmentnom i suprasegmentnom planu,
kao što je i karakteristično za mlađe generacije obrazovanih Novosađana (Sredojević 2011a; 2011b; Sre-
dojević – Subotić 2011; Marković – Bjelaković 2009a; 2009b; Stokin 2009). U vreme snimanja korpusa
šest govornica su bile studentkinje Filozofskog fakulteta, a dve su već diplomirale na istom fakultetu.
Snimanje je izvršeno u Fonetskom studiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, uz stručnu po-
moć profesionalnog snimatelja. Vreme reverberacije u studiju iznosi 0,3 s. Materijal je digitalno sni-
Dejan Sredojević
mljen (frekvencija semplovanja: 44,1 kHz, rezolucija: 16 bita, softver: Sound Forge 8,0, mikrofon:
Neumann U-67). Za audiograme korišćen je softver Audiopingvin, a analiza spektrograma izvršena je
uz pomoć programa PRAAT verzija 4.6.06 (Paul Boersma and David Weenink, 2007).
Dobijeni su podaci statistički obrađeni, a korišćen je neparametrijski Mann-Whitney test.
2.2. Korpus
Analizirana su 232 primera 14 dvosložnica i trosložnica sa dugosilaznim akcentom i 15 dvo-

složnica i trosložnica sa dugouzlaznim akcentom na primi.8 Analizirane reči – dvosložne: begeš, Malti,
tipa, tupo; bednik, dođem, putnik, snimam, sušim, sušna; bebi, čičak, kupi, Nemac, Sosa, žižak; čučim,
džedžim; trosložne: bednica, putnica, šminkala, kupimo; bebina, čučala, džedžala, kipovi, klanica,
sušnica, zazorom.9
2.3. Analizirani parametri
Svi snimljeni primeri pažljivo su poslušani, a spektrogramski snimci detaljno su pregledani. Na

osnovu analize spektrograma, u svakoj reči, izmerene su vrednosti frekvencije osnovnog tona (f0): na
početku i kraju akcentovanog vokala (f01p, f01k) i na početku prvog postakcenatskog vokala (f02p), kao
i maksimalna f0 akcentovanog vokala (f01max) i prvog postakcenatskog vokala (f02max). Ove su vrednosti
izražene u hercima [Hz]. Na osnovu tih podataka izračunat je raspon između početne i krajnje vrednosti
f0 akcentovanog vokala (f01p – f01k), raspon između tonskih vrhunaca akcentovanog i narednog vokala
(f01max – f02max), kao i raspon između kraja akcentovanog i početka narednog vokala (f01k – f02p). Vred-
nosti raspona izražene su u polustepenima (R = (12log10(f0max/f0min))/log102 (Baken – Orlikoff 2000:
148)), što je omogućilo pouzdano poređenje rezultata dobijenih od različitih govornica (’t Hart et al.
338 2006: 24).10
Izmerene su vrednosti srednjeg intenziteta na akcentovanom i prvom postakcenatskom vokalu
(I1, I2), a na osnovu njih je izračunata vrednost razlike intenziteta ovih dvaju vokala (I1 – I2). Sve vred-
nosti izažene su u decibelima [dB].
Analizom spektrograma utvrđen je položaj tonskog vrhunca u akcentovanom vokalu. Izmereno je
ukupno trajanje akcentovanog vokala (t1), kao i trajanje vokala od početka do tonskog vrhunca (t1max),
a vrednosti su izražene u milisekundama [ms]. Na osnovu tih podataka položaj tonskog vrhunca (t1max%)
predstavljen je preko ukupnog trajanja akcentovanog vokala i izražen je u procentima.
8
Odabrane su se reči nalazile u medijalnoj poziciji kraćih izjavnih rečenica koje nisu sadržale afektivnu leksiku. Dvosložne
reči od početka rečenice bile su udaljene za dva sloga, a trosložne – za tri. Svi primeri govornicama su bili predstavljeni na
računaru u okviru prezentacije u programu PowerPoint. Kako bismo izbegli intonaciju nabrajanja (koja se javlja pri čitanju
reči/rečenica sa spiska), svaki slajd sadržao je samo jednu rečenicu koju je trebalo izgovoriti.
9
S obzirom na to da se u novosadskom govoru u slogu iza dugosilaznog, kao i u slogu iza dugouzlaznog akcenta ne čuvaju
kvantitetske opozicije (Bjelaković – Marković 2009: 114–115; Sredojević 2013: 218) – akcenatski tipovi /  / i /  /, /   / i
/   /, kao i /  / i /  / – imaju istu fonetsku realizaciju.
10
Ispitivanja vršena na materijalu iz različitih jezika pokazala su da vrednost f0 na vokalu varira u zavisnosti od zvučnosti, ali i
od mesta i načina artikulacije suglasnika koji ga okružuju (House – Fairbanks 1953; Chen 1970; Santen – Hirschberg 1994).
U istraživanju koje je poslužilo kao osnova ovog rada, analizom integralnog korpusa došlo se do sličnog zaključka – f0 na
početku akcentovanog vokala ima nižu vrednost u zvučnom nego u bezvučnom suglasničkom okruženju (Sredojević 2011a:
251–252). Ipak, obim ovog rada ne dozvoljava nam da primere dodatno razvrstavamo i na osnovu prirode suglasničkog
okruženja, niti da ispitujemo da li između srednjih vrednosti f0p u zvučnom i bezvučnom suglasničkom okruženju postoje
statistički značajne razlike.
3. REZULTATI I DISKUSIJA
Tabela 1
Statistički
Parametar Akcenat X̅ SD U p
značajno
DS -0,09728 2,56
f01p–f01k 1100,000 0,000 Da
DU -1,98761 1,27
DS -2,13190 1,72
f01max–f02max 109,000 0,000 Da
Dvosložne reči
DU 2,41113 1,69
DS -0,84139 1,32
f01k–f02p 42,000 0,000 Da
DU 3,59147 1,43
DS 2,31411 3,43
I1–I2 1300,500 0,000 Da
DU -0,16492 2,34
DS 47,4932 39,70
t1max% 1168,000 0,000 Da
DU 9,6730 22,84
DS 0,27295 2,62
f01p–f01k 302,000 0,000 Da
DU -2,12941 1,14
DS -1,65462 1,49
f01max–f02max 79,000 0,000 Da
Trosložne reči
DU 1,69926 1,58
DS - 0,50513 1,63
f01k–f02p 72,000 0,000 Da
DU 2,88736 1,34
DS 1,66161 3,20 339
I1–I2 527,000 0,006 Da
DU -0,60604 3,42
DS 55,3226 37,15
t1max% 275,000 0,000 Da
DU 4,7628 15,27
Kao što vidimo iz podataka prikazanih u tabeli 1, u dvosložnim rečima sa dugosilaznim akcentom
srednja vrednost f0 na kraju akcentovanog vokala neznatno je viša od srednje vrednosti f0 na početku
tog vokala, dok je u trosložnim rečima sa dugosilaznim akcentom situacija obrnuta. Ipak, treba napome-
nuti da je srednja vrednost raspona f0 na početku i na kraju akcentovanog vokala veoma mala i da nije
perceptibilna (Rietveld – Gussenhoven 1985: 304; Nootebom 1997: 645). U dvosložnim i trosložnim
rečima sa dugouzlaznim akcentom srednja vrednost f0 na kraju akcentovanog vokala niža je od srednje
vrednosti f0 na početku tog vokala. Na osnovu analize izmerenih podataka ustanovili smo da između
dvosložnih reči sa dugim akcentima, kao i između trosložnih reči sa dugim akcentima – postoje stati-
stički značajne razlike u vrednostima parametra f01p – f01k (dvosložne reči: U = 1100,000; p = 0,000;
trosložne reči: U = 302,000; p = 0,000). Dakle, reči sa dvama dugim akcentima koje imaju jednak broj
slogova – razlikuju se međusobno na osnovu tonskog kretanja na akcentovanom vokalu, što se u ovom
slučaju očituje preko vrednosti tonskog raspona između početne i krajnje vrednosti f0 ovog vokala.
U dvosložnim i trosložnim rečima sa dugosilaznim akcentom između akcentovanog i narednog
vokala postoji silazni tonski odnos, dok je u dvosložnim i trosložnim rečima sa dugouzlaznim akcentom
situacija obrnuta. Analizirani podaci pokazuju da između dvosložnih reči sa dugim akcentima, kao i
između trosložnih reči sa dugim akcentima, postoje statistički značajne razlike u vrednostima parametra
f01max – f02max (dvosložne reči: U = 109,000; p = 0,000; trosložne reči: U = 79,000; p = 0,000). Pored
toga, između dvosložnih reči sa dugim akcentima, kao i između trosložnih reči sa dugim akcentima,
Dejan Sredojević
postoje i statistički značajne razlike u vrednostima parametra f01k – f02p (dvosložne reči: U = 42,000; p =
0,000; trosložne reči: U = 72,000; p = 0,000). Dakle, reči sa dvama dugim akcentima koje imaju jednak
broj slogova – razlikuju se međusobno na osnovu raspona f0 između tonskih vrhunaca akcentovanog i
narednog vokala, ali i na osnovu raspona f0 između ovih vokala.
Kao što se vidi iz podataka prikazanih u tebeli 1, u rečima sa dugosilaznim akcentom između ak-
centovanog i narednog vokala najčešće postoji silazan intenzitetski odnos (izrazitiji u dvosložnim nego
u trosložnim rečima), dok je u rečima sa dugouzlaznim akcentom ovaj odnos češće uzlazan. Ipak, treba
napomenuti da je u rečima sa dugouzlaznim akcentom srednja vrednost razlike intenziteta dvaju vokala
manja od 1 dB, a budući da je to najmanja promena intenziteta koju možemo opaziti kao promenu gla-
snosti (Everest 2001: 70), ove vokale opažamo kao podjednako glasne. Na osnovu analize izmerenih
podataka ustanovili smo da između dvosložnih reči sa dugim akcentima, kao i između trosložnih reči sa
dugim akcentima – postoje statistički značajne razlike u vrednostima parametra I1 – I2 (dvosložne reči:
U = 1300,500; p = 0,000; trosložne reči: U = 527,000; p = 0,006). Međutim, s obzirom na to da su zabe-
ležene relativno visoke vrednosti standardne devijacije, jasno je da silazni, odnosno ulazni intenzitetski
odnos između akcentovanog i narednog vokala ne karakteriše samo dugosilazni, odnosno dugouzlazni
akcenat, već se radi o pratilačkom prozodijskom fenomenu akcenatskog kvaliteta.
Pregled podataka datih u tebeli 1, ukazuje i na to da je na vokalu pod dugosilaznim akcentom tonski
vrhunac najčešće smešten blizu polovine (iako u velikom broju primera on može biti i na samom kraju
vokala). Na vokalu pod dugouzlaznim akcentom tonski je vrhunac, u najvećem broju primera, smešten ili
na samom početku vokala ili u prvoj četvrtini ovog vokala. Analizirani podaci pokazuju da između dvo-
složnih reči sa dugim akcentima, kao i između trosložnih reči sa dugim akcentima, postoje statistički zna-
čajne razlike u vrednostima parametra t1max% (dvosložne reči: U = 1168,000; p = 0,000; trosložne reči: U =
275,000; p = 0,000). Dakle, reči sa dvama dugim akcentima koje imaju jednak broj slogova – razlikuju se
međusobno na osnovu položaja tonskog vrhunca i to tako što je u rečima sa uzlaznim akcentom on smešten
bliže početku vokala, a u rečima sa silaznim akcentom – bliže polovini ovog vokala.
Realizacije iz novosadskog govora razlikuju se od realizacija iz Ivićevog i Lehistinog korpusa
340
(naročito od onih realizacija iz tog korpusa koje je realizovao sam Ivić).11 Ove su razlike evidentne na
fonetskom nivou. Fonološki gledano, međutim, dugosilazni se akcenat ne razlikuje u novosadskom
korpusu i u Ivićevom i Lehistinom korpusu, a isto važi i za dugouzlazni akcenat.12 U prilog toj činjenici
govori i to da je glavni zaključak našeg istraživanja – po kome se dugi akcenti različitog kvaliteta najdo-
slednije razlikuju na osnovu tonskog odnosa između akcentovanog i narednog vokala – u saglasnosti sa
glavnim zaključkom Ivićevog i Lehistinog istraživanja (Ivić – Lehiste 2002: 156). Međutim, za razliku
od njihovog istraživanja, u kom se ne navodi precizno šta se pod tim odnosom podrazumeva (da li odnos
između maksimalnih ili srednjih vrednosti f0 ovih dvaju vokala ili, možda, odnos između kraja akcento-
vanog i početka narednog vokala) – u ovom je istraživanju pokazano da se kod novosadskih govornika
taj odnos očituje u rasponu između maksimalnih vrednosti f0 ovih vokala, ali i u rasponu između kraja
jednog i početka narednog vokala. Novina je da je ovim istraživanjem pokazano da razlike između
dugih akcenata u novosadskom govoru može da obezbedi – ne samo tonsko kretanje na akcentovanom
vokalu – već i položaj tonskog vrhunca na tom vokalu, kao i intenzitetski odnos između tog i narednog
vokala, na šta u dosadašnjim istraživanjima nije skrenuta pažnja. Iako smo utvrdili da između dvaju du-
gih akcenata postoje statistički značajne razlike u svim posmatranim akustičkim karakteristikama, naše
je mišljenje da one nemaju podjednaku ulogu u uspostavljanju kvalitativnih distinkcija.
11
Ovo se najizrazitije očituje u tonskom kretanju na akcentovanom vokalu, kao i u položaju tonskog vrhunca ovog vokala.
12
Na specifičnu realizaciju akcenata u vojvođanskim govorima odavno je skrenuta pažnja u lingvistici. Naime, opisujući
izgovor akcenata u banatskim govorima, Ivić sa saradnicima kaže da upravo prozodijske osobine stvaraju osoben utisak
kojim se banatski, ali i drugi vojvođanski govori, razlikuju od drugih srpsko-hrvatskih dijalekata, te dodaje: „Razlike u tom
pravcu poznate su i laicima i upadljive su do podsmevke. Istovremeno one spadaju u red onih crta koje se mogu pojaviti samo
dugim razvojem kroz stoleća. Njihov je lingvistički značaj toliki da one čine jednu od najizrazitijih odlika ovih govora.” (Ivić
et al. 1994: 49). Naravno, fonološki gledano, novoštokavski (četvoroakcenatski) govori imaju isti inventar prozodema, koje
se, u različitim oblastima, mogu razlikovati po fonetskoj realizaciji.
4. ZAKLJUČAK
Kako bismo utvrdili na čemu u novosadskom govoru počivaju razlike između dugosilaznog i
dugouzlaznog akcenta, u analiziranom smo korpusu posmatrali parametre koji se tiču tonskog kretanja
i položaja tonskog centra na akcentovanom vokalu, kao i parametre koji se tiču tonskog i intenzitetskog
odnosa između tog i narednog vokala.
Ustanovili smo da u primerima iz novosadskog govora između dvaju dugih akcenata postoje sta-
tistički značajne razlike u svim posmatranim parametrima. Ipak, moramo istaći sledeće: tonsko kretanje
koje se javlja na akcentovanom vokalu reči sa dugouzlaznim akcentom nekad karakteriše i akcentovani
vokal reči sa dugosilaznim akcentom; silazni intenzitetski odnos između akcentovanog i narednog voka-
la, kao i pozicioniranost tonskog centra akcentovanog vokala blizu polovine vokala – nisu isključivo ka-
rakteristike reči sa dugosilaznim akcentom, kao što ni uzlazni intenzitetski odnos i pomerenost tonskog
centra bliže početku vokala – ne karakterišu sve primere reči sa dugouzlaznim akcentom. Na osnovu
toga možemo zaključiti da su ovakvi odnosi između akustičkih karakteristika, zapravo, pratilački feno-
meni akcenata određenog kvaliteta, ali nisu njegov sigurni pokazatelj.
U primerima iz novosadskog govora, akcente različitog kvaliteta najdoslednije razlikuje tonski
odnos između akcentovanog i narednog vokala – kako između njihovih tonskih vrhunaca, tako i između
kraja jednog i početka drugog vokala.
Literatura
Baken, Ronald J., Robert F. Orlikoff (2000). Clinical Measurement of Speech and Voice (2nd Edition). San Diego:
Singular Thomson Learning.
Bjelaković, I., Marković M. (2009). Бјелаковић, Исидора, Маја Марковић. Послеакценатска дужина у
говору Новог Сада. Говор Новог Сада. Св. 1, Фонетске особине, ур. Жарко Бошњаковић. Нови Сад:
Филозофски факултет, Одсек за српски језик и лингвистику. 110–128.
Chen, Matthew (1970). Vowel Length as a Function of the Voicing of the Consonant Environment. Phonetica 22, 341
129–159.
Everest, F. A. (2001). Master Handbook of Acoustics (4th edition). New York: McGraw-Hill.
House, Arthur S., Grant Fairbanks (1953). The Influence of Consonant Environment upon the Secondary Acoustical
Characteristics of Vowels. Readings in Acoustic Phonetics, ed. Ilse Lehiste. Cambridge: The M. I. T. Press.
128–137.
Ivić, P., Bošnjaković Ž., Dragin, G. (1994). Ивић, Павле, Жарко Бошњаковић, Гордана Драгин. Банатски
говори шумадијско-војвођанског дијалекта. Књ. 1, Увод и фонетизам. Српски дијалектолошки
зборник XL, 1–419.
Ivić, P., Lehiste I. (1996). Ивић, Павле, Илсе Лехисте. Прозодија речи и реченице у српскохрватском језику,
Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
Ivić, P., Lehiste I. (2002). Ивић, Павле, Илсе Лехисте. О српскохрватским акцентима, Сремски Карловци –
Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
Jokanović-Mihajlov, J. (1983). Јокановић-Михајлов, Јелица. Природа узлазних акцената у прогресивнијим
штокавским говорима. Српски дијалектолошки зборник XXIX, 295–338.
Jokanović-Mihajlov, J. (2006). Јокановић-Михајлов, Јелица. Акценат и интонација говора на радију и
телевизији. Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије.
Marković, M., Bjelaković I. (2009a). Марковић, Маја, Исидора Бјелаковић. Квантитет дугих посттоничних
вокала у говору Новог Сада. Говор Новог Сада. Св. 1, Фонетске особине, ур. Жарко Бошњаковић.
Нови Сад: Филозофски факултет, Одсек за српски језик и лингвистику. 141–147.
Marković, M., Bjelaković I. (2009b). Марковић, Маја, Исидора Бјелаковић. Квантитет наглашених вокала у
говору Новог Сада. Говор Новог Сада. Св. 1, Фонетске особине, ур. Жарко Бошњаковић. Нови Сад:
Филозофски факултет, Одсек за српски језик и лингвистику. 148–158.
Nootebom, Sieb (1997). The Prosody of Speech: Melody and Rhythm. The Handbook of Phonetic Sciences, eds.
William J. Hardcastle, John Laver. Basil Blackwell Limited, Oxford. 640–673.
Petrović, D., Gudurić S. (2010). Петровић, Драгољуб, Снежана Гудурић. Фонологија српкога језика, Београд
– Нови Сад: САНУ, Институт за српски језик – Београдска књига – Матица српска.
Dejan Sredojević
Rietveld, A.C.M., Carlos Gussenhoven (1985). On the Relation between Pitch Excursion Size and Pitch Prominence.
Journal of Phonetics 13, 299–308.
Santen, J. P. H. v., Julia Hirschberg (1994). Segmental Effects on Timing and Height of Pitch Contours. Third
International Conference on Spoken Language Processing, ICSLP 94, 719–722.
Subotić, Ljiljana, Dejan Sredojević, Isidora Bjelaković. Fonetika i fonologija: ortoepska i ortografska norma
standardnog srpskog jezika [Elektronski izvor], Novi Sad: Filozofski fakultet.
Sredojević, D. (2011a). Средојевић, Дејан. Експериментално-фонетско испитивање прозодијских каракте
ристика новосадског говора. Докторска дисертација. Библиотека Филозофског факултета у Новом
Саду.
Sredojević, D. (2011b). Средојевић, Дејан. Препознавање новосадског изговора и ставови према њему. Говор
Новог Сада. Св. 2, Морфосинтаксичке, лексичке и прагматичке особине, ур. Вера Васић, Гордана
Штрбац. Нови Сад: Филозофски факултет, Одсек за српски језик и лингвистику. 378–398.
Sredojević, D., Subotić Lj. (2011). Средојевић, Дејан, Љиљана Суботић. Дугоузлазни акценат у новосадском
говору: фонетске карактеристике и фонолошка интерпретација. Зборник Матице српске за филоло
гију и лингвистику LIV/2, 108–133.
Sredojević, Dejan (2013). Neakcentovane dužine i jezik medija. Zbornik radova Akademije umetnosti, ur. Vesna
Krčmar. Novi Sad: Akademija umetnosti. 205–224.
Stokin, M. (2009). Стокин, Маја. Прозодијске особине морфолошких категорија у говору старог Новог
Сада. Говор Новог Сада. Св. 1, Фонетске особине, ур. Жарко Бошњаковић. Нови Сад: Филозофски
факултет, Одсек за српски језик и лингвистику. 192–214.
Hart, Johan, René Collier, Antonie Cohen (2006). A Perceptual Study of Intonation: An Experimental-Phonetic
Approach to Speech Melody. Cambridge University Press.
EXPERIMENTAL PHONETIC RESEARCH OF DISTINCTIONS BETWEEN LONG FALLING AND LONG

RISING ACCENTS IN THE SPEECH OF NOVI SAD
Summary
342
The most significant result of the extensive research of accents in the Serbo-Croatian language conducted by Ivić
and Lehiste lies in the fact that the distinctions between falling and rising accents are based on the pitch relation
between the accented and the following vowel while with the long accents, the distinction is enabled by very pitch
movement within the accented vowel (which is (rising)-falling in long falling accent and moderately rising in long
rising accent). The phonetic analysis of long accents in the speech of 8 younger female speakers of Novi Sad de-
scent (which was the basis for this research) showed that the realisations of words with long falling accents were
somewhat similar to the realisations described by Ivić and Lehiste, while the realisations of words with long rising
accents in these corpora differed significantly. In order to determine the cause of distinctions between two long ac-
cents in such realisations in the speech of Novi Sad (in 232 samples comprising 14 two-syllable and three-syllable
words with long falling accent and 15 two-syllable and three-syllable words with long rising accent on prima) we
analysed the following acoustic parameters: f0 range (between the onset and the ending of the accented vowel,
between the ending of the accented vowel and the onset of the next vowel, between the maximum f0 values for
these vowels), the difference between the intensity of the accented and the following vowel as well as the position
of the pitch peak in the accented vowel. In interpretations of the female representatives of the Novi Sad speech,
there are statistically significant differences in the values of both analysed parameters between the long falling and
long rising accents in terms of the f0 range between the accented and the following vowel, but also in the values of
the f0 range within the accented vowel. It is important to state that it was determined that there were statistically
significant differences between two long accents in terms of duration and intensity parameters.
Keywords: long falling accent, long rising accent, speech of Novi Sad, fundamental frequency, intensity
Dejan Sredojević
Filozofski fakultet i Akademija umetnosti
dsredojevic@yahoo.com
VI
ЈЕЗИК И КУЛТУРА У МЕДИЈИМА

Dubravka Valić Nedeljković
NOVI MEDIJSKI ZAKONI: PODSTICAJ KULTURI JAVNOG

INTERESA ILI OPSTRUKCIJA JAVNOG INFORMISANJA*1
Rad se bavi novim medijskim zakonima, koje je Skupština Srbije usvojila 2014. U radu se kritički analiziraju
tekstovi ovih zakona sa namerom da se uoči koliko oni odgovaraju na izazove sa kojima se mediji u Srbiji danas
susreću.
Cilj reforme medijskog zakonodavstva je bio da se podstakne javni interes, zatim kultura informisanja u medijima,
kao i da se naša medijska scena uskladi sa evropskim standardima, pre svega u pogledu izlaska države iz vlasništva
i prelaska sa budžetskog na projektno finansiranje koje bi obezbedilo raznovrsnost medijskih sadržaja i pristupa.
Usklađivanje sa evropskim standardima nije samo pitanje forme, već suštinski novi pristup uređivanju medijskog
sektora koji bi trebalo da obezbedi medijski profesionalizam i nezavisnost u odnosu na političke i ekonomske
centre moći.
Osnovne metode primenjene u ovom radu su deskriptivna i metoda kritičke analize sadržaja usvojenih zakonskih
tekstova sa akcentom na njihovu kontekstualnu uslovljenost.
Ključne reči: kultura, javni interes, mediji, zakoni
1. UVOD
Rad se bavi novim medijskim zakonima (o javnom informisanju i medijima, o javnim medijskim
servisima i o elektronskim medijima), koje je Skupština Srbije usvojila 2. avgusta 2014. U radu se kri-
345
tički analiziraju tekstovi ovih zakona sa namerom da se uoči koliko oni odgovaraju na izazove sa kojima
se mediji u Srbiji danas susreću. Evropske institucije, kao i mnogi domaći medijski eksperti i subjekti
u medijskoj sferi, pozitivno su, uprkos svih nedostataka, ocenili donošenje seta medijskih zakona kao
značajnog pomaka u pokušaju da se uredi ovaj značajni javni sektor koji je najočigledniji pokazatelj
demokratičnosti jednog društva.
Cilj je da se utvrde žanrovsko-diskurzivne osobenosti zakonskih akata kako bi se odgovorilo na
pitanje koliko oni doprinose uređenju medijske sfere u Srbiji. Tačnije, da li podstiču ostvarivanje javnog
interesa ili u ime centara političke i ekonomske moći opstruišu nezavisnost javnog informisanja.
2. POLAZIŠTE – TEORIJSKI OKVIR
Rad se oslanja pre svega na teorijski koncept Teuna van Dijka (2009) prema kojem se „efikasna
i dugoročna kontrola masa od strane elite ne ostvaruje silom, već prvenstveno ustaljivanjem obrazaca
ponašanja, koji reflektuju dominantnu ideologiju. To ustaljivanje ostvaruje se pravom, pisanim i nepisa-
nim, čime vlast dobija prvorazrednu legitimaciju. Ključni aspekat tog procesa legitimacije jeste diskur-
zivni aspekat, koji se odnosi na upotrebu jezika” (Janićijević 2012: 46).
*
Rad je nastao kao rezultat istraživanja u okviru dva projekata: 1) Republičkog projekta Digitalne medijske tehnologije i
društveno-obrazovne promene Filozofskog fakulteta u Novom Sadu koji je Odsek za medijske studije realizovao od 2010.
do 2014. Projekat je finansiralo Republičko ministarstvo prosvete i nauke, šifra projekta III 47020 i 2) međunarodnog
projekta South East European Media Observatory – Building Capacities and Coalitions for Monitoring Media Integrity
and Advancing Media Reforms, projekat koji u Srbiji realizuje Novosadska novinarska škola, a finansiran je iz sredstava
Evropske komisije.
Middleton i Lee ističu da „ako odluke određuju slobodu izražavanja, ne može se dopustiti (….)
da odluke o slobodi izražavanja budu prepuštene haosu” (2004: 26). Stoga su medijski zakoni važan
element u uređivanju tog mogućeg haosa jer se na osnovu njihovih odredbi kreira dnevna praksa u me-
dijima.
Diskurs zakona, u ovom slučaju medijskih, upravno je srazmeran stepenu želje donosilaca odlu-
ka, političkih elita, da razvijaju demokratski pristup uređivanju odnosa u medijskoj sferi. Istovremeno
taj diskurs mora biti usaglašen sa evropskim dokumentima u oblasti javnog informisanja.
„Struktura i međusobni odnosi evropskih medija zavise u širem smislu od dveju sila. Prva je naci-
onalna kontrola medija, koja je često vezana za konkreno određenu nacionalnu zakonsku teritoriju, dok
je druga evropsko tržište, koje je sve više pod kontrolom zakonodavstva EU” (Rooke 2009: 10, prema
Veljanovski 2014: 1300).
Svi zakoni koji se donose u zemljama koje teže članstvu u EU, pre ulaska u skupštinsku procedu-
ru recenziraju se u odgovarajućim telima Evropske komisije – to je standardna procedura. Novi medijski
zakoni koji nanovo uređuju ovu sferu u Srbiji pozitivno su ocenjeni.
3. METOD I KORPUS
Osnovna metoda je kritička analiza diskursa koja se prema Teunu van Dijku (2009) zasniva na
multimetodičnosti koja uključuje interpretativni, deskriptivni i eksploratorni aspekt.
Interpretativni aspekt podrazumeva da se u analizu uključuju kontekstualne informacije. Tekst
se povezuje sa društveno-političkim kontekstom u kojem je zakon nastao. Deskriptivni aspekt podrazu-
meva da se analiziraju leksički i sintaksički izbori i obrasci, kohezija i struktura teksta, a eksplanatorni,
kritički, aspekt, objašnjava odnose diskursa sa, pre svega, društvenom moći, pošto politički i ekonomski
centri moći kontrolišući diskurs kao najbitniji društveni fenomen, kontrolišu i mišljenje i akcije ciljne
grupe.
346 Može se razlikovati pet nivoa pisanog i govornog diskursa: „površinski kod - reči i sintaksa, tek-
stualna osnova – značenje, model situacije – sadržaj diskursa koji uključuje ljude, objekte, događaje,
akcije, ciljeve i sl., žanr i retorička struktura – tip diskursa i njegova struktura, praktična komunikacija
– poruka koju govornik ili pisac želi da saopšti čitaocu ili slušaocu” (Graesser―Millis, 2011: 126).
U pristupu analizi medijskih zakona za ovaj rad rukovodili smo se između ostalog i rezultatima
uporedne analize ustava Marka Janićijevića (2012).
3.1. Korpus
Korpus čine tekstovi Zakona o javnom informisanju i medijima, Zakona o javnim servisima i Za-
kona o elektronskim medijima, sva tri usvojena 2. avgusta 2014. u Skupštini Republike Srbije. Zakone
su podržali i poslanici pozicije i opozicije podjednako.
4. ANALIZA
4.1. Interpretativni aspekt
4.1.1. Društveno-politički kontekst

Reforma medijskog zakonodavstva u Srbiji je započela još 2008. Nakon šest godina i nekoliko
različitih nacrta tekstova, koje su predložile nekolike komisije medijskih zakona Skupština Srbije, usvo-
jena su tri: Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima, Zakon o javnim
medijskim servisima. Na 17 skupova koji su organizovani o usvojenim zakonima, stručna javnost još
nije dala naučno utemeljeno i obrazloženo mišljenje. Istovremeno medijski profesionalci smatraju ih
NOVI MEDIJSKI ZAKONI: PODSTICAJ KULTURI JAVNOG INTERESA ILI OPSTRUKCIJA JAVNOG ...
još jednim neodgovarajućim rešenjem koje je politički nametnuto i u koliziji je sa Strategijom razvoja
javnog informisanja u Republici Srbiji do 2016. Ministarstvo kulture i informisanja najavljuje za 2015.
donošenje podzakonskih akata i nove medijske strategije.
Ovi zakoni trebalo bi da urede funkcionisanje 1.336 registrovanih javnih glasila u Srbiji1: 321
radio-stanice (5 nacionalnih, 1 pokrajinska, 48 regionalnih i 267 lokalnih; među njima su i dva javna
servisa); 134 televizijske stanice (6 nacionalnih, 30 regionalnih i 98 lokalnih; među njima su i dva jav-
na servisa); 750 štampanih medija (magazini, dnevne novine na svim nivoima); 133 onlajn portala koji
prenose vesti (od kojih je 103 sa dnevnim vestima).
Cilj reforme medijskog zakonodavstva bio je da se podstakne javni interes, zatim kultura infor-
misanja u medijima, kao i da se naša medijska scena uskladi sa evropskim standardima, pre svega u
pogledu izlaska države iz vlasništva i prelaska sa budžetskog na projektno finansiranje, koje bi obez-
bedilo raznovrsnost medijskih sadržaja i pristupa, kao i završavanje procesa digitalizacije i više etike u
medijima.
Usklađivanje sa evropskim standardima nije samo pitanje forme, već suštinski novi pristup ure-
đivanju medijskog sektora koji bi trebalo da obezbedi medijski profesionalizam i nezavisnost u odnosu
na političke i ekonomske centre moći.
Osnovno obeležje procedure donošenja seta medijskih zakona 2. avgusta 2014. je hitni postupak
bez javne rasprave. U samo sedmicu dana, od subote do subote, nacrti zakona su prošli sve vladine od-
bore i kao vladini predlozi ušli u skupštinsku proceduru, prošli raspravu u načelu, o amandmanima se
raspravljalo u petak, a za zakone glasalo u subotu.
„Ovako zgusnuta agenda, proizvela je niz grešaka u tekstovima, a i neusaglašenosti koje je teže
ispraviti i verovatno će (p)ostati ‘rupe u zakonu’” (Isakov 2014:15).
4.2. Deskriptivni aspekt
4.2.1. Diskurs žanra 347

„Žanr” definišemo kao tip diskursa.
Analizi tekstova ovog korpusa prilazi se iz perspektive birokratskog žanra sa primesom medij-
skog, pravno-teorijskog, političko-teorijskog i opštenaučno-tehnološkog.
Proces donošenja zakona deli se na dva osnovna perioda u okviru kojih su identifikovani različiti
diskurzivni žanrovi.
1. Period pre donošenja zakona: žanr prednacrta i nacrta zakona, žanr rasprave, uže političko-
stručne, a često i šire javne rasprave.
Praksa: javna rasprava bila je marginalna, usko političko-stručna, ne šire javna.
2. Period nakon proglašenja zakona

(a) usvojen zakonski tekst.
Praksa
Zakoni su usvojeni po hitnom postupku, što znači da nije ostavljeno vremena drugim ministar-
stvima, osim resornog, da se upoznaju sa nacrtima i na tekstove stave svoje primedbe i ponude moguća
rešenja. Članovi nadležnog odbora Skupštine kao i poslanici imali su na raspolaganju samo nekoliko
sati da razmotre tekstove i izjasne se da li ih osporavaju ili podržavaju. Vreme za pripremu amandmana
bilo je izuzetno kratko. Poseban problem bilo je to što su istovremeno pred poslanicima bila tri medijska
zakona koja nisu prošla kroz evropsku praksu barem dva čitanja integralnog teksta zakona.
„Pa nije čudo da se u danu u kojem je set medijskih zakona ekspresno izglasan, potpredsednica Vlade i
ministarka državne uprave i lokalne samouprave pozove na korporativizaciju javnih preduzeća u Srbiji, a da u sva
1
Valja imati u vidu da se ovaj broj svakodnevno menja. Navedeni podatak je iz novembra 2014. Izvor: Agencija za privredne
registre Srbije www.apr.gov.rs.
tri medijska zakona piše da su javni servisi javne ustanove, a ne privredna društva kao što je sugerisala stručna
javnost” (Isakov 2014:15).
Termini za iste pojmove u zakonima nisu usaglašeni ne samo u različitim zakonima, već ni u
istom zakonu na različitim mestima. Na primer, javni interes i opšti interes su varijable istog pojma.
Zatim, u članu 4. Zakona o elektronskim medijima, stav 27, „koordinacija” se definiše kao „zajednička
produkcija pružaoca medijske usluge i nezavisnog producenta”. U članu 25 istog zakona „nezavisni pro-
ducent” se definiše kao „fizičko ili pravno lice...ima sedište u Republici Srbiji ili državi članici Evropske
unije ili drugoj evropskoj državi koja je potpisnica međunarodnog ugovora koji obavezuje Republiku
Srbiju”. To znači da pružaoci medijskih usluga ne mogu da sarađuju ni sa jednim nezavisnim producen-
tom van Evrope. Nejasna terminologija će sigurno prouzrokovati različita tumačenja pojedinih članova
zakona koja će biti kontekstualno uslovljena i dovoditi do šuma u komunikaciji. Dobra praksa u pisanju
zakona insistira da se na početku definišu jasno ključni pojmovi i termini i oni se dosledno sprovode
kroz ceo tekst zakona.
(b) različiti žanrovi masovnih medija koji reprodukuju tekst zakona ili njegove odrednice široj
javnosti (beleške, osvrti, komentari, intervjui, okrugli stolovi itsl).
Praksa
Javne rasprave nije bilo, ali su nakon usvajanja zakona mediji opširno pisali o ponuđenim rešenji-
ma, dobrim najčešće, a ređe i lošim stranama. Izostalo je najpre kritičko promišljanje zakona u medijima
(RTS, RTV, Danas, Politika, Blic, Link), da bi se nakon nekoliko meseci razvila bogata rasprava na
okruglim stolovima i tribinama (do kraja 2014. bilo ih je 17).
(c) naučni žanrovi poput naučnih komentara zakonskog teksta, prikaza zakona, naučne disku-
sije i sl.
Praksa: izostala.
(d) birokratski žanrovi koji predstavljaju razradu i primenu zakona (uredbe, odluke, tumačenje
348 zakona, podzakonska akta i sl.).
Praksa
„Pravilnik o sufinansiranju projekata kojima se ostvaruje interes u oblasti javnog informisanja,
Pravilnik o dokumentaciji koja se prilaže u postupku registracije medija u Registar medija i Pravilnik
o načinu vođenja i upisu u evidenciju predstavnika inostranih medija i dopisništava inostranih medija
doneti su i potpisani od strane ministra Ivana Tasovca u predviđenoj proceduri i u roku od tačno 90 dana
nakon stupanja na snagu seta medijskih zakona”2.
U ovom radu ćemo se fokusirati samo na analizu diskursa „za posebne svrhe” (Beaugrande 1997:
325, prema Janjićijević 2012: 50), u periodu nakon usvajanja zakona (a) usvojeni zakonski tekst.
4.2.1.1. Diskurs za posebne svrhe: usvojeni zakonski tekst

Da bi se analizirao ‘diskurs za posebne svrhe’ neophodno je načiniti pregled njegovih osnovnih
konstrukcija relevantnih za birokratski žanr kao i metaforičkih i metonimijskih pojmovnih obrazaca da
bi mogli biti kritički interpretirani.
Konstrukcije uobičajene za birokratski žanr su:
- ‘u cilju’ umesto ‘za’, ‘radi’, ‘zbog’ (Zakon o javnom informisanju i medijima član 13: „U cilju
omogućavanja ostvarivanja prava nacionalnih manjina…” umesto „Republika Srbija, autonomna pokra-
jina, odnosno jedinice lokalne samouprave obezbeđuju deo sredstava za ostvarivanje prava nacionalnih
manjina na informisanje na maternjem jeziku”;
- ‘u smislu’ (Zakon o javnom informisanju i medijima član 22: „Projekat u smislu ovog zakona
podrazumeva zaokruženu programsku celinu…”) umesto „u ovom zakonu projekat se definiše kao…”;
Izvor:http://www.kultura.gov.rs/cyr/aktuelnosti/tekstovi-tri-podzakonska-akta-upuceni-republickom-sekretarijatu-za-
2
zakonodavstvo (pristupljeno 23.02.2015).

- ‘vrši’ umesto direktne upotrebe glagola (Zakon o javnom informisanju i medijima član 24: „Oce-
nu projekata podnetih na konkurs vrši stručna komisija” umesto „Stručna komisija ocenjuje projekte”;
- upotreba pasiva umesto aktiva
- impersonalne rečenice (Zakon o javnom informisanju i medijima član 23: „prijave na konkurs
ocenjuju se prema meri u kojoj su predložene projektne aktivosti” umesto „konkursna komisija ocenju-
je….);
- nagomilavanje suvišnih reči bez informativne vrednosti, na primer konstrukcija ‘smatra se’ (Za-
kon o javnom informisanju i medijima član 31: „Svaka novina sa posebnim nazivom smatra se jednim
medijem” umesto „Svaka novina sa posebnim nazivom je jedan medij”).
Stvarnost se reprezentuje (Fairclough 2003) u različitim diskursima: demokratski, nacionalni,
konzervativni, liberalni, dr. Ovi diskursi nikada nisu jednoznačni već su najčešće kombinovani, tako da
se mogu prepoznati neo-liberalni, liberalno-demokratski, konzervativno-liberalni, nacionalno-konzer-
vativni, socijal-demokratski.
Diskursi su na eksplicitnom nivou definisani pre svega leksikom, a na implicitnom ostalim dis-
kursnim strategijama koje doprinose (ne)tolerantnom i (ne)diskriminatornom komuniciranju.
4.2.2. (Neo)liberalno-demokratski diskurs

Medijski zakoni 2014. su pisani u (neo)liberalno-demokratskom diskursu. Liberalno- demokrat-
ski diskurs očituje se u najfrekventnijim rečima: „javni interes”, „sloboda”, „istinitost”, „poštovanje
prava”, „ostvarivanje prava”, „raznovrsnost izvora informacija”, „prava nacionalnih manjina”, „prava
osoba sa invaliditetom”, „medijski pluralizam”.
Neoliberalni diskurs očituje se u insistiranju da država, autonomna pokrajina, jedinice lokalne
samouprave, preduzeće koje je delom i u celini u državnoj svojini i finansira se iz javnih prihoda ne
može biti osnivač medija.
„Opšte je mesto da je zakon krojen po meri privatnih emitera. Mantra ‘Privatizacija ili propast’, dostigla je
nivo aksioma! Nema tu šta da se dokazuje, nema tu niko ništa da pita, tako je kako je i – tačka! Posledice su 349
se odmah videle, naročito na ‘lokalu’” (Dušan Radulović, direktor Radio Beograda, RTS, Link 2014: 12).
4.2.2.1. Rodno osetljivi jezik

Neoliberalni diskurs nije senzibilisan isuviše na drugog i drugačijeg ukoliko to nema direktnog
uticaja na tržišni plasman. Jedna od najvidljivijih senzibilizacija na društveno marginalizovane grupe je
upotreba rodno osetljivog jezika. Medijski zakoni ne prepoznaju rodno osetljiv jezik. Iako je to uobiča-
jeno za naše zakonodavstvo koje se poziva na modele za pisanje zakona i pravnu praksu bez obzira na to
što se kontekst promenio i demokratska načela političke korektnosti uključuju primenu rodno osetljivog
jezika u svim sverama javnog komuniciranja pa tako i legislativi. U našem zakonodvstvu je uobičajeno
da se upotrebljava imenica „lice” kao impersonalna/rodno nemarkirana odrednica za subjekte i objekte
zakonske regulative. U setu medijskih zakona u najvećem broju članova „lice” je zamenjeno konkretnim
profesionalijama koje su dosledno navedene u muškom rodu „novinar”, „urednik”, „izdavač”, „učesnik
konkursa” „izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije” itd.
4.2.2.2. Metafora i metonimija

Metafora i metonimija su važni kognitivni mehanizmi na kojima je zasnovana elitistička poseb-
nost jezika birokratije, prava, medicine. Lejkof i Džonson (1980: 5) tvrde: „suština metafore je razume-
vanje i doživljaj jedne stvari pomoću neke druge”.
Lejkofova i Džonsonova (1980) teorija pojmovne metafore je plodan obrazac za analizu tekstova
iz oblasti birokratskog i pravnog žanra (Lakoff ― Johnson 1980). Na analizi ustava testirao ju je sa oba
stanovišta i metafore i metonimije Marko Janićijević (2012: 50-51). Njegovim primerima dodajemo i
one iz korpusa medijskih zakona3 jer je analizom uočeno da su diskursni modeli identični pa ih valja,
stoga, uporedno navesti radi boljeg razumevanja sistema birokratskog diskursa u srpskom jeziku:
– ontološke metafore: PRAVO kao BIĆE (‘povreda/kršenje prava/zakona’ / ‘violation of the

right’); obezbeđuju i štite
– orijentacione metafore: ODGOVARAJUĆE je BLIZU (‘prihvatiti predlog’ [up. ‘adopt’]; ‘od-
stupanja od prava’); MOĆNIJE je NAGORE (‘najviši pravni akt’); PUT kao NAČIN (‘putem medija’);
– strukturne metafore: RASPOLAGANJE kao DRŽANJE (‘držalac stana’, ‘nosioci vlasti’ / ‘hold
office’4), KOMUNIKACIJA kao PRIMOPREDAJA (‘dati mišljenje’ / ‘give opinion’5); PROCESUI-
RANJE kao NOŠENJE (‘doneti zakon/odluku/...’, ‘podneti predlog/ostavku’; ‘odluka se donosi u obliku
rešenja’); VREME kao TEKUĆINA (‘istek vremena/roka’).UDALJENOST kao NAČIN (‘Ministarstvo
nadležno za poslove javnog informisanja bliže uređuje’).
Metonimijski obrasci shvataju se kao „upotreba naziva jednog entiteta da se označi drugi entitet
koji je sa njim u nekoj logičkoj vezi” (Rasulić 2010: 51).
– OPŠTI POJAM umesto PRAVNI POJAM (‘sloboda/liberty’ umesto ‘sloboda u pravnom smi-
slu’, ‘postupak, umesto ‘ustaljeni birokratski proces’); ‘konkurs’ umesto ‘konkursno finansiranje proje-
kata iz oblasti javnog informisanja’.
– INSTITUCIJA umesto ODGOVORNI LJUDI INSTITUCIJE
(‘država/state’, ‘Vlada/government’6 i sl.); ‘ustanove javnih medijskih servisa su dužni da o po-
javama, događajima i ličnosima izveštavaju…’, republika Srbija, APV, odnosno jedinice lokalne samo-
upave obezbeđuje iz budžeta deo sredstava za ostvarivanje javog interesa’
– RADNJA umesto VRŠILAC (‘udruženi rad’, ‘obligation of the administration’); ‘može se kon-
kurisati samo sa jednim projektom’ umesto ‘učesnik konkursa podnosi samo jedan projekat’
– PROCES umesto REZULTAT PROCESA (‘(pravni) akt / (legal) act’,pribavljanje mišljenja
350
obtain opinion.
– POSEDOVANJE umesto VRŠENJE/OBAVLJANJE(‘nosilac javne i političke funkcije’)
4.3 Eksplanatorni, kritički aspekt
Donosioci odluka promociju sopstvenih ideja teže da plasiraju u masovnim medijima pod sop-
stvenim uslovima kako bi obezbedili što bolji besplatni publicitet i uticali na formiranje javnog mnjenja
o pitanjima koje oni smatraju da su od javnog interesa. Jedan od načina da se kontroliše i oblikuje medij-
ski diskurs jeste da se kreira okruženje u kojima mediji rade, drugim rečima da se tako ustroji medijska
legislativa koja će odražavati vladajuću paradigmu. Društvena moć ima priliku da kontroliše diskurse
pomoću, kako ih definiše Teun van Dijk (2008) „simboličkih elita” (novinari, profesori, akademska
javnost, publicisti, književnici itd.), koje formiraju određeni ubeđivački diskurs, i plasira ih u medijima
kao nezavisan u odnosu na vlast. Politički i ekonomski centri moći, kontrolišući diskurs kao najbitniji
društveni fenomen, kontrolišu i mišljenje i akcije ciljnih grupa.
U modernim kulturama zakon kao ‘diskurs za posebne svrhe’ uređuje jednu oblast, ima meha-
nizme za pritisak i kaznene odredbe koje primoravaju sve subjekte da se pridržavaju kroz demokratsku
proceduru usvojenih odredaba jer se tako doprinosi vladavini prava, a ne haosa. Međutim, duh svakog
zakona je odraz dominirajućih interesa političkih i ekonomskih centara moći. Na to upućuju i odabrani
diskursi u formulisanju većih i manjih celina (poglavlja, potpoglavlja, članova, stavova u članovima),
zatim naslova poglavlja i pojedinih članova, kao i sadržaja svakog pojedinačnog dela i člana zakona.
Kontekstualno sagledavanje sadržaja zakona upućuje na centre ekonomske i političke moći koji su di-
rektno uticali na verziju zakona koja je usvojena u skupštini.
3
Primeri iz medijskih zakona navedeni su kurzivom.
„Evropa u fokusu svog regulatornog okvira ima standarde među kojima su:
- distanciranje celokupnog medijskog sistema od uticaja vlasti, politike i ostalih centara moći;
- uvođenje dualnog modela vlasništva;
- uspostavljanje medijskog tržišta;
- slobodno osnivanje štampanih medija bez ikakvih dozvola;
- ustanovljavanje nezavisnog regulatornog tela za oblast radiodifuzije;
- transformacija državne radio televizije u javni servis;
- vlasnička transformacija (privatizacija) medija u društvenoj svojini” (Veljanovski 2014: 1300).
Praksa
Iz ponude koja nije mala kada je regulacija medijske sfere Srbije u pitanju izdvajamo samo četiri
ograničavajuća faktora slobode javnog informisanja uzrokovana delovanjem političkih i ekonomskih
centara moći.
Prvo, setu usvojenih medijskih zakona 2014. u Srbiji nedostaje Zakon o reklamiranju, jedan od
najvažnijih za tržišno funkcionisanje medija, koje usvojeni zakoni isključivo promovišu. Zakonodavno
okruženje i reklamni potencijal su jedni od parametara na osnovu kojih se izrađuje indeks održivosti
medija. Nevladina organizacija IREX ProMedia od 2002. godine istom metodologijom ocenjuje medij-
sku situaciju u 80 zemalja među kojima je i Srbija4. Ova ocena pod nazivom Indeks održivosti medija
(Media Sustainability Index – MSI) stekla je reputaciju kompleksne analize medijskog prostora i često
je citirana kod ocenjivanja nezavisnosti i profesionalizacije medija i dostignutog stepena demokratizaci-
je u pojedinim zemljama. Indeks održivosti medija za 2013. u Srbiji bio je najniži (1,9) od kada se meri,
izuzev prve godine (1,86).
Drugo, neposredno pred ulazak u Skupštinu, iz teksta Zakona o javnim medijskim servisima
izuzeta su dva važna člana. Jedan je definisao način prihodovanja javnih servisa tako da je predviđao da
će RTS i RTV dobijati 80% od pretplate, a 20% od drugih prihoda, s tim da će država pomagati u delu
u kojem pretplata ne dosegne do 80%. Ovaj član je zamenjen novim koji predviđa isključivo državno
finansiranje ograničeno do 2016. kada se uvodi taksa.
„Član 35.
351
Republika Srbija obezbeđuje stabilno i dovoljno finansiranje osnovne delatnosti javnog medijskog servisa.
Način i uslovi obezbeđivanja sredstava za finansiranje delatnosti iz stava 1. ovog člana ne smeju uticati na uređi-
vačku nezavisnost i institucionalnu autonomiju javnog medijskog servisa” (Zakon o javnim medijskim servisima
2014).
Na ovaj način medijsko zakonodavstvo je u koliziji bez obzira što se u stavu 2 Zakona o javnim
medijskim servisima zakonodavac ogradio, navodeći da državno finasiranje ne sme da utiče na neza-
visnost javnih medijskih servisa. Zakon o javnom informisanju i medijima jasno navodi da se ni jedan
medij ne može finansirati iz državnog budžeta jer se time ugrožava medijska sloboda i nezavisnost od
političkih centara moći i održava nelojalna konkurencija na medijskom tržištu. Istovremeno Zakon o
javnim servisima definiše upravo takvo finansiranje za dva najznačajnija pružaoca medijskih usluga
(emitera) kojima je isključiva misija nezavisno izveštavanje u javnom interesu i koji moraju, pre svih
ostalih, biti nezavisni, objektivni, kritični i balansirani, jer su osnovani od građana, građani ih kontrolišu
i, što je najvažnije, i što omogućuje prethodna dva, građani ih finansiraju. Novi zakon o javnim servisi-
ma upravo je prekršio osnovni prerogativ nezavisnosti javnih servisa, ukinuo je odrednicu da ga građani
finansiraju kao svoje javno dobro. Time je omogućena manipulacija političkih i ekonomskih centara
moći sa nezavisnošću javnih servisa koji su u Srbiji među najslušanijim i najgledanijim medijima i oni
kojima se ujedno i najviše veruje. Dakle, imati pod kontrolom javne servise predstavlja važan element
održavanja društvene moći.
Treće, u poslednjem krugu konsultacija izbačen je član da će republička i porajinska vlada rešiti u
najskorije vreme pitanje zgrade javnog servisa Vojvodine koja je u vreme bombardovanja 1999. potpuno
uništena i od kada je RTV podstanar u prostoru strane monopolističke kompanije. Dakle, RTV je dvo-
struko zavisan: najpre od sredstava koje Republička Vlada odredi da će dodeliti pokrajinskom javnom
4
Svi rezultati dostupni na sajtu www.irex.org/resource/serbia-media-sustainability-index-msi.
servisu, a onda i od vlasnika zgrade u kojoj je pod kirijom. U ovom slučaju su ujedinjeni politički i eko-
nomski centar moći u sputavanju ostvarivanja misije javnog servisa koja u najkraćem glasi da javnost
ima pravo da zna sve što je u njenom interesu.
Četvrto, prema Zakonu o elektronskim medijima (2014) Republička radiodifuzna agencija (RRA)
postaje Regulatorno telo za elektronske medije Javnog servisa Vojvodine „samostalna nezavisna regula-
torna organizacija sa svojstvom pravnog lica” (član 5). Ono što je značajno je da može prema članu 22.
da, između ostalog, „donosi opšta podzakonska akta predviđena zakonom”. Odnos RATELA i Regula-
tornog tela moraće jasnije da se izdiferencira.
5. ZAKLJUČAK
U ovom radu se samo delimično, nakon kritičke analize diskursa seta medijskih zakona usvojenih
u avgustu 2014 godine u Skupštini Srbije, uvažavajući interpretativni, deskriptivni i eksploratorni aspekt
analize, odgovara na pitanje postavljeno u naslovu „Novi medijski zakoni: podsticaj kulturi javnog inte-
resa ili opstrukcija javnog informisanja”, stoga što ovi novi zakoni jesu doprinos kulturi javnog intersa,
ali istovremeno predstavljaju i produkt političkih i ekonomskih interesa društvenih centara moći.
Uočeno je da je priprema seta novih medijskih zakona koji bi trebalo da odgovore na izazove
digitalnog doba i novih društvenih trendova trajala predugo, od 2008. do 2014. i na kraju su bez preke
potrebe zakoni doneseni po hitnom postupku. Sama ubrzanost procedure uzrokovala je kontroverze i
neusaglašenosti u zakonima koje je moguće donekle otkloniti u podzakonskim aktima, pravilnicima i
drugim dokumentima.
Žanr diskursa za posebne svrhe (u ovom slučaju medijskih zakona) je birokratski sa primesama
medijskog, pravnog, tehničko-tehnološkog.
Zakoni su pisani u duhu (neo)liberalno-demokratskog diskursa.
Kontekstualno sagledavanje sadržaja zakona upućuje na centre ekonomske i političke moći koji
352 su direktno uticali na verziju zakona koja je usvojena u Skupštini Srbije u sred leta 2.08.2014. gotovo u
potpunom saglasju pozicije i opozicije.
Literatura
Beaugrande, Robert de (1997). New Foundations for a Science of Text and Discourse. Stamford, CT: Ablex.
Gde smo bili, šta smo radili, potpuri dubinskih intervjua (2014). Link časopis za profesionalce u medijima -
vanredni tematski broj “Država i mediji”, godina XIII, broj 109, oktobar 2014. Str. 8-14.
Graesser, Arthur C; Mills, Kit (2011). Discourse and cognition. Dicsourse studies: A Multidisciplinary Introduction.
(ur. Van Dijk, Teun A.). London: Sage Publication: 126-140.
Fairclough, Norman (2003). Analysing Discourse: Textual Analysis for Social Research. New York: Routledge.
Isakov, Siniša (2014). Studija, strategija, zakoni, tržište, dobitnici i gubitnici. Link časopis za profesionalce u
medijima - vanredni tematski broj “Država i mediji”, godina XIII, broj 109, oktobar 2014. Str. 15-17.
Janićijević M. Marko (2012). Diskurs zakonskih akata: uporedno-razvojni pristup
Zbornik za jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Knjiga II (2012)
The Journal for Languages and Literatures of the Faculty of Philosophy in Novi Sad. Volume II (2012). Str. 45-64.
Kleut, Jelena (2010). Divided society, ideology of Europeanization and production of metaphors in public
discourse: A case of Serbia. In Comunicação, Cognição e Media, Faculdade de Filosofia, Universidade
Católica Portuguesa, Braga, pp. 243-254.
Lakoff, G. & M. Johnson. (1980). Metaphors We Live By. Chicago: University of Chicago Press.
Middleton, K., & Lee, W. (2004). The Law of Public Communication, New York: Pearson.
Rasulić, K. (2010). Aspekti metonimije u jeziku i mišljenju. Theoria 3: 49–70.
Van Dijk, Teun A. (2009). Critical Discourse Studies: A sociocognitive Approach. In: Wodak, R. and M. Meyer
eds. Methods of Critical Discourse Analysis. London: Sage: 62–85.
Veljanovski Rade (2014). Kontroverze medijske politike Srbije. Časopis Teme godina XXXVIII, br. 3, Niš, jul-
septembar 2014. Str. 1297-1312.
NEW MEDIA LAWS: SUPPORT TO CULTIVATION OF PUBLIC INTEREST OR OBSTRUCTION OF

PUBLIC INFORMATION
Summary
The paper deals with new media laws (Law on Public Information and Media and the Law on Public Servic-
es), which were adopted by the Parliament of Serbia on 2. August 2014. This paper critically analyzes the texts
of these laws with the intent to observe how they respond to the challenges that media in Serbia face today.
The reform of media legislation in Serbia started in 2008 and after six years and several draft texts of media laws,
the Parliament of Serbia adopted three of them, and none of them has been reviewed by the professional com-
munity, at the same time, media professionals see them as yet another inadequate solution that has been politically
imposed.
The goal of media legislation reform was to encourage the public interest, the culture of information in the media,
as well as to align our media scene with European standards, especially in terms of separating the state ownership
from media outlets and the transition from budget to project financing that would ensure diversity of media content
and access, as well as more ethics in the media.
Alignment with European standards is not just a matter of form, but a fundamentally new approach to the regula-
tion of the media sector, which should provide media professionalism and independence from political and eco-
nomical centers of power. The basic method applied in this paper is a critical analysis of the content of the legal
texts with emphasis on their contextual conditionality.
This paper only partially answers the question set in the title, “New media laws: support to cultivation of public
interest or obstruction of public information” after conducting a critical discourse analysis of the set of media laws
adopted in August 2014 by the Serbian Parliament, respecting interpretive, descriptive and exploratory aspect of
the analysis. Tese new laws do represent a contribution to the culture of the public interest, but are also a product
of the political and economic interests of social centers of power.
Key words: culture, public policy, media, law, reform
Dubravka Valić Nedeljković 353

Filozofski fakultet
dubravka.valic@ff.uns.ac.rs
Gordana Lalić-Krstin
UPOTREBA SLIVENICA U SRPSKOM POLITIČKOM DISKURSU
U radu istražujemo upotrebu leksičkih slivenica u izražavanju stavova u savremenom političkom diskursu u Srbiji.
Tvorbeni postupak slivanja je za vrlo kratko vreme obogatio srpski leksički fond velikim brojem neologizama,
mahom stilski i ekspresivno obeleženih, kao što su demonokrate, našisti ili smradikali. Mnoge od njih su okazio-
nalizmi skovani da izraze politički stav svog tvorca i da diskredituju protivnika. To se postiže različitim jezičkim
sredstvima: na nivou semantike, odabirom leksema prema njihovom deskriptivnom i asocijativnom značenju; na
nivou morfologije, odabirom slivanja kao tvorbenog postupka, poznatog po tvorbi šaljivih i neformalnih reči; i na
nivou pragmatike, humorom i satirom, uz čiju se pomoć istovremeno s jedne strane diskredituje politički protivnik
a s druge strane uzdiže tvorac slivenice na osnovu ispoljene jezičke kreativnosti i duhovitosti.
Ključne reči: tvorba reči, slivenice, politički diskurs, humor, srpski jezik.
1. UVOD
Predmet ovog istraživanja je upotreba slivenica u političkom diskursu u Srbiji. Praćenjem pojav-
ljivanja slivenica u javnom diskursu i pregledom literature uočeno je da je slivanje, iako relativno nov
i prilično nekonvencionalan i neformalan tvorbeni postupak u srpskom jeziku, izuzetno produktivno u
političkom registru. Nameće se pitanje zašto se slivenice stvaraju u tolikom broju baš u ovom registru,
za koji bi se očekivalo da je formalan, ozbiljan i nesklon jezičkim inovacijama – dakle, potpuno supro-
tan imidžu koji imaju slivenice kao svojevrsni jezički kalamburi i „leksičke skrivalice“, kako ih opisuje
355
Bugarski (2001). Analizom slivenica koje su zabeležene u političkom registru utvrđeno je da razlozi za
to leže u nekim njihovim osobenostima koje ih čine vrlo zgodnim jezičkim oružjem u oblasti politike.
Slivenice nastaju kao rezultat procesa slivanja „dveju reči ili njihovih delova u novu celinu, često
ali ne i obavezno motivisanom preklapanjem njihovih formalnih segmenata, pri čemu tako dobijena
tvorenica najčešće i semantički predstavlja kombinaciju delova koji su ušli u njen sastav“ (Bugarski,
2013: 17-18). Na primer, od osnovâ Balkan i bahanalije nastaju balkanalije, smrad i radikali daju nam
smradikale, a bagra i Agrobanka slivaju se u Bagrobanku. Često se tokom slivanja potpuno zanemaruju
morfeme, inače osnovni elementi u tvorbi reči, a dominantnu ulogu imaju fonološki aspekti kao što su
silabička struktura, preklapanje segmentalnih i suprasegmentalnih jedinica, akcenatska struktura reči,
homofonija i formalna sličnost segmenata koji se slivaju.
Slivanje se kao tvorbeni postupak u srpskom jeziku pojavilo tek u drugoj polovini 20. veka, ali
je za svega nekoliko decenija ovim postupkom stvoreno preko 1300 novih reči (rečnik zabeleženih reči
može se naći u Bugarski (2013: 99-132), uz dopunu u Bugarski (2014: 248-259)). Jedan broj njih ostaje
na nivou okazionalizama, bez trajnog uticaja na leksikon, dok se neke zadržavaju duže ili kraće vreme
i postaju poznate većem broju govornika. Trend širenja slivenica i na „ozbiljne“ registre, u kojima ih
ranije nije bilo, uočava Bugarski (2013: 92-94), koji primećuje i to da je sve veći broj slivenica čiji je
autor neka poznata ličnost, što može biti značajno sa sociolingvističkog stanovišta. Da li će ovaj „izlazak
iz anonimnosti“ doprineti da slivenice budu dugovečnije, ostaje da se vidi, ali to i nije mnogo važno.
Važnije je da je srpski morfološki arsenal obogaćen jednim novim oružjem, tvorbenim mehanizmom
koji ranije nije imao, a koji je, čini se, vrlo vitalan, kreativan i efektan.
2. SLIVENICE I POLITIČKI DISKURS
Korpus za ovo istraživanje činilo je 309 slivenica koje su ekscerpirane mahom iz literature i u
nešto manjem broju iz medija i koje obuhvataju period od poslednjih dvadesetak godina. Naročito kori-
sna bila je podela po područjima koju daje Bugarski (2013: 27-68; 2014: 228-239) a koja je zasnovana
na tematskim registrima u kojima su slivenice zabeležene. Jedna od kategorija u okviru te podele jeste
i politički diskurs te su slivenice iz te kategorije automatski uključene u korpus. Njima su pridodate i
slivenice iz istog izvora koje Bugarski svrstava u druga tematska područja a koje bi se po svom značenju
i upotrebi mogle opravdano svrstati i u politički diskurs jer je, kako primećuje i sam autor, podela po
područjima „zbog prirode značenja i čestih preklapanja nužno uslovna“ (Bugarski, 2014: 228). Tako su
u naš korpus uključene i slivenice za koje se može reći da po značenju ili upotrebi pripadaju političkom
diskursu a kod Bugarskog se usled drugačije postavljenih kriterijuma nalaze u drugim kategorijama, kao
na primer Alivučić [Aligrudić + Vučić], pohlepsija [pohlepa + epilepsija], Toris [Toma + Boris], ultimar-
tum [ultimatum + mart] i sl. Treći izvor iz kojeg je prikupljana građa jesu štampani i elektronski mediji
iz kojih su prikupljene najnovije slivenice koje još nisu zabeležene u literaturi, npr. jahači kapitalipse
[kapitalizam + apokalipsa] (Aleksej Kišjuhas, „Uči, sine“, Danas 4. 7. 2014),1 PoSNSetioci [Posetioci +
SNS] (autor nepoznat), Maja Gnojković [Maja Gojković + gnoj] (autor nepoznat), i dr.
Politički diskurs moguće je shvatiti u užem ili širem smislu. Najuže definisan, politički diskurs
je jezički izraz političara, tj. ljudi koji su izabrani, imenovani ili samoimenovani da obavljaju političke
aktivnosti (van Dijk, 1997: 13). Tu se misli na predsednike država, premijere i ostale članove vlade, par-
lamenta i političkih stranaka na lokalnom, državnom i međunarodnom nivou. Međutim, može se u obzir
uzeti i interakcijski aspekt, te u njega uključiti i slušaoce i čitaoce, tj. primaoce političke poruke, a kako
u političkim procesima ne učestvuju samo profesionalni političari, nego i razne druge grupe i pojedinici,
počev od aktivističkih organizacija do običnih građana, domen političkog diskursa moguće je proširiti
još i više. Naposletku, ako prihvatimo stav da je svaka tema – politička tema, politički diskurs se zapra-
vo izjednačava s javnim diskursom (o problemima definisanja političkog diskursa, v. van Dijk, 1997).
356 Po uzoru na Silaški i dr. (2009), mi se nećemo ograničiti samo na primarni politički diskurs, tj. diskurs
čiji su autori i akteri političari, već ćemo u obzir uzeti i sekundarni politički diskurs – „reakcije čitalaca
[na primarni politički diskurs], jezik uvodnika i političkih komentara u novinama, čiji neposredni tvorci
nisu sami političari, već politički analitičari, novinari ili čitaoci“ (Silaški i dr., 2009: 13). Akterima u po-
litičkom diskursu smatrali smo bilo kog govornika srpskog jezika pod uslovom da slivenica koju koristi
denotira neki politički pojam ili entitet ili pak na njega upućuje, svrstavši tu i oblasti koje ne spadaju
nužno u politiku (ili bar ne u njeno uže tumačenje) ali su u trenutnom političkom životu u Srbiji politi-
zovane, kao npr. položaj Srpske pravoslavne crkve i njenih predstavnika (Antilopije, Mafilohije, Urinej),
odnos prema pripadnicima LGBT populacije (zaGEJavanje, Gej Sloveni) i sl.
Slivenice u političkom diskursu najčešće stvaraju novinari, kolumnisti, politički analitičari, satiri-
čari, političari i anonimni autori. Pitanje autorstva je u ovom slučaju značajno iz više razloga a pre svega
zbog toga što autoru može doneti bodove u političkoj utakmici. Kako će se videti iz kasnijeg teksta,
usled svojih osobenosti slivenice mogu biti moćno oružje u političkoj borbi pa u tom smislu ne iznena-
đuje činjenica da ih često nalazimo u političkom diskursu. U slučajevima gde su tvorci slivenica poli-
tičari, pretpostavka je da je motiv za stvaranje slivenice vršenje uticaja na politički proces i ostvarenje
lične političke koristi. Kod analitičara, kolumnista ili satiričara, ta motivacija ne mora biti utilitaristički
utemeljena, ali svakako nije apolitična. Politička satira se, kako kaže Botha (2014: 364), razlikuje od
političkog slaganja ili neslaganja u tome da nema nužno neki skriveni cilj niti joj je namera da utiče na
politički proces, ali može biti značajan faktor u promeni javnog mnjenja.
U slučaju anonimnog autorstva, tj. u situacijama kada autor slivenice nije poznat po imenu i
prezimenu, ostvarenje političke koristi može ali i ne mora biti motiv za lansiranje slivenice. Ovaj tip
autorstva najčešće nalazimo u anonimnim komentarima na pisane tekstove na internetu. Notorna je či-
1
U hrvatskom je ova slivenica zabeležena 2011. godine (http://www.novossti.com/2011/03/intrigator-14/).
njenica da je internet omogućio običnim korisnicima jezika da se oglase u javnom pisanom (i ne samo
pisanom) medijumu, uz mogućnost da dopru do velikog broja čitalaca. O značaju i implikacijama ove
mogućnosti mnogo se pisalo (Hacker i Dijk, 2000; Hill i Hughes, 1998; Janssen i Kies, 2005; Kellner,
1999; Page, 1996; Papacharissi, 2004), a sa stanovišta tvorbe reči ona je značajna jer omogućava brzo
širenje novoskovanih reči koje bi u predinternetskoj eri najverovatnije ostale na nivou okazionalizama
poznatih malom broju ljudi. Internet je obezbedio kanal kojim se neologizam rasejava po virtuelnom
svetu, čime se uvećava verovatnoća da se ustali i stekne pravo članstva u leksikonu nekog jezika. Ano-
niman autor može biti osoba koja ne učestvuje aktivno u političkom procesu te pretpostavljamo da tada
motivacija nije ostvarenje lične političke koristi. Međutim, moguće je zamisliti i scenario po kome je
autor slivenice političar ili politički aktivista koji iz nekog razloga želi da ostane anoniman pa koristi
mogućnost anonimizacije koju mu pruža internet (botosloven bio!),2 a slivenicu lansira kako bi naneo
štetu političkom protivniku a sam ostao skriven pod plaštom anonimnosti.
Značenje slivenica često je asocijativno obeleženo, naročito stilski kao neformalno i/ili žargon-
sko, a neretko je i negativno. Zato je i polazna pretpostavka ovog istraživanja bila da će slivenice u poli-
tičkom diskursu biti neformalne i/ili šaljive. Iznenađuje, međutim, izuzetno velika učestalost pogrdnog
značenja. Gotovo sve slivenice u korpusu su asocijativno obeležene kao šaljive i/ili uvredljive a nijedna
nije asocijativno neutralna. Upravo ova činjenica da su ili uvredljive ili šaljive a najčešće i jedno i drugo,
čini slivenice vrlo moćnim oružjem u političkoj borbi. Njima se može postići dvostruki efekat – uzdiza-
nje tvorca slivenice uz istovremeno diskreditovanje protivnika. Tvorac slivenice ispoljava duhovitost i
kreativnost, dve vrlo poželjne osobine, čime ostvaruje pozitivne „poene“ u političkoj utakmici. Istovre-
meno, uvredljivom i/ili šaljivom slivenicom diskredituje protivnika uz pomoć pogrdnog značenja i/ili
humora, čime protivnik gubi „poene“ u istoj toj utakmici.
Zanimljivo je pogledati koje su to osobine koje su najčešće na udaru prilikom ovakvog diskredi-
tovanja političkih protivnika. Za analizu nam je poslužio teorijsko-metodološki okvir koji su u svojim
istraživanjima političkog diskursa u Italiji koristile D’Errico et al. (2012) i D’Errico i Poggi (2013) i čiji
rezultati pokazuju da su prilikom diskreditovanja političkog protivnika tri najčešća ciljna domena njego-
357
va kompetentnost, dominantnost i benevolentnost. Prema njima, diskreditovanje protivnika na osnovu
stepena (ne)kompetentnosti uglavnom se vrši tako što se on prikazuje kao glup ili neobrazovan. Neke
od slivenica koje za cilj imaju da referenta prikažu kao glupog, neobrazovanog ili neobaveštenog bile bi
glupština [glupost + skupština], kretenzije [kretenske + pretenzije], banalitičari [banalni + analitičari],
knjibasice [knjige + kobasice], patridiotizam [patriotizam + idiotizam], itd. Dominantnost referenta
dovodi se u pitanje tako što se on predstavlja kao bespomoćan, smešan ili neuticajan: Tačić [Tači + Da-
čić], lelesila [lele + velesila], Putvedev [Putin + Medvedev], Šugoslavija [šuga + Jugoslavija], Slobeliks
[Sloba + Obeliks], itd. Naposletku, može se izraziti sumnja i u protivnikovu benevolentnost tako što će
se on prikazati kao nedobronameran, nemoralan ili nepošten ili pak kao lažov i varalica: Bagrobanka
[bagra + Agrobanka], ljigaš [Liga (socijaldemokrata Vojvodine) + ljiga], Mafilohije [mafija + Amfilo-
hije], Zlukorlić [zlo + Zukorlić], bombokratija [bomba + demokratija], dverinjak [Dveri + zverinjak],
itd. U slučaju slivenica iz našeg korpusa, najčešći ciljni domeni za diskreditovanje jesu benevolentnost
i dominantnost (prvenstveno ismevanjem), dok je diskreditovanje zbog nekompetentnosti nešto ređe.
Kako su predmet analize u ovom istraživanju bile reči koje su i skovane s ciljem da proizvedu humori-
stičan efekat, diskreditovanje putem ismevanja nemoguće je odvojiti od efekta koji ima celokupna reč.
Humor se nameće kao dominantan faktor prilikom upotrebe slivenica u političkom diskursu te ćemo se
u nastavku pozabaviti načinima na koje on nastaje u slivenicama.
2
Botosloven [bot + bogosloven]; botovi su anonimni politički aktivisti čiji je zadatak da na internetu daju pozitivne ocene
komentarima koji su povoljni za njihovu političku stranku, a negativne onima koji su nepovoljni. Otuda i slivenica
botosloven, kao kritika ovakve prakse. Reč bot preuzeta je inače iz engleskog jezika (kao abrevijacija od robot), gde označava
kompjuterski program koji izvršava automatizovane radnje, naročito na internetu.
3. UPOTREBA HUMORA
Kada želimo nekoga da diskreditujemo, to možemo uraditi čitavim nizom ozbiljnih komunikativ-
nih činova – uvredom, otužbom, kritikom, insinuacijom – ali ga možemo diskreditovati i jednostavno
time što ćemo ga ismejati (D’Errico i Poggi, 2013: 423). Dokazano je da politički humor može kod
publike izazvati negativnu percepciju onih na koje je usmeren (Moy i gr., 2005; Baumgartner i Morris,
2006; Baumgarnter i dr., 2012) te stoga zna biti vrlo opasan po imidž političara. A upravo je imidž
političara i njegove stranke jedan od glavnih elemenata uspešne političke kampanje (O’Shaughnessy i
Henneberg, 2007), važniji čak, kako neka istraživanja pokazuju, od stavova o bitnim političkim pitanji-
ma (Davies i Newman, 2006, prema Bal et al., 2009: 230).
S druge strane, uprkos potencijalnoj pretnji po imidž političara, ili upravo zahvaljujući mogućno-
sti realizacije te pretnje u napadu na političkog protivnika, uočljiv je prodor humora u politički diskurs
u Srbiji i generalna relaksacija stepena formalnosti. Ovo je u skladu sa globalnim trendom spajanja po-
litike, privatnog života i zabave putem kombinovanja diskursa tipičnih za ove sfere (Fairclough, 1995:
89), što za posledicu ima upravo upotrebu humora i niži stepen formalnosti u upotrebi jezika. Iako se
na stepen formalnosti jezičkog izraza može uticati na svim jezičkim nivoima, od fonologije do sintakse,
ipak je nivo leksike najmoćniji na tom planu. Izborom leksičkih jedinica se najjasnije i najdirektnije po-
kazuje koliko formalni želimo da budemo u komunikaciji. Upravo s tim u skladu je i upotreba šaljivih,
kalamburskih tvorenica u političkom diskursu, gde im, reklo bi se na prvi pogled, nije mesto.
Humorističan efekat koji slivenice postižu zasniva se, između ostalog, na vrsti verbalnog humora
koji se na engleskom obično naziva puns, a koji ćemo, u nedostatku boljeg termina, na srpskom jeziku
zvati igre rečima (po uzoru na Prodanović-Stankić, 2013). Neki autori, kao što su npr. Raskin (1985),
Attardo (1994), Alexander (1997) i Dynel (2009), prave razliku između verbalnog i jezičkog humora:
verbalni humor (eng. verbal humour) se iskazuje putem jezika (a ne npr. karikaturom ili pokretom), a
jezički humor (eng. linguistic humour) je onaj čiji efekat zavisi od same jezičke forme te bi, po definiciji,
bio podvrsta verbalnog humora. Igre rečima su obično zasnovane na nekoj vrsti dvosmislenosti pri čemu
358 ta dvosmislenost može biti fonološke, leksičke ili sintaksičke prirode. Kod slivenica je najizraženija fo-
nološka dvosmislenost jer se manipuliše fonološkim elementima, kao na primer u reči alimpijada, slive-
nici sastavljenoj od osnova [Alimpić + olimpijada], a skovanoj da se njome imenuje performans ispred
Skupštine Beograda 6. jula 2008, u znak protesta protiv odluka v. d. gradonačelnika Dušana Alimpića
(prema Bugarski, 2013: 40). Ona se od druge od svojih osnova razlikuje samo u jednoj, inicijalnoj, fone-
mi, te su tako te dve reči zapravo minimalni parovi (olimpijada – alimpijada). Međutim, ovakva analiza
bi bila vrlo pojednostavljena jer ne bi uzela u obzir činjenicu da između osnovâ alimpić i olimpijada
imamo vrlo visok stepen fonološkog preklapanja (označenog podvlačenjem) u čak 5 fonema; da je pre
tog fonološkog niza u oba slučaja vokal te da gotova slivenica ima silabičku i akcenatsku strukturu koja
se poklapa sa dužom osnovom (olimpijada) (v. Renner i Lalić-Krstin 2011; Renner, 2015). Jasno je,
dakle, da je mehanizam mnogo složeniji od proste fonološke sličnosti na nivou segmentalnih jedinica,
ali analiza formalnih načina njegovog funkcionisanja prevazilazi obim ovog rada te će biti ostavljena za
neku drugu priliku.
Jedna od teorija kojima se objašnjava nastanak i tumačenje humora jeste teorija nepodudarnosti
(eng. incongruity).3 Pod nepodudarnošću se podrazumeva neslaganje ili kontrast između dva značenja
(Dynel, 2011: 3). Oni koji zastupaju ovu teoriju (Attardo, 1994; Forabosco, 2008; Martin, 2007; Dynel,
2009) tvrde da je neophodan preduslov za nastanak humora razrešenje te nepodudarnosti. Da bi humor
bio prepoznat od strane dekodera, potrebno je da se ta nepodudarnost uoči a potom i razreši. Kako kaže
Prodanović-Stankić (2013: 88), „slušalac ima izvesna očekivanja vezana za misli i ideje koje govornik
iznosi. Ako uoči neslaganje između onih elemenata koje iznosi govornik i koje on očekuje da čuje,
može doći do humora“. Ta nepodudarnost se u slučaju slivenica realizuje na dva nivoa: formalnom i
3
Termin je dat prema Prodanović-Stankić (2013).
sadržinskom. Na nivou forme, fonološka sličnost omogućava tvorcu slivenice da zavede slušaoca4 na
pogrešan trag. Ovaj efekat, na engleskom poznat pod nazivom garden-path effect, obično se spominje u
vezi sa sintaksičkim konstrukcijama. Deluje tako što se slušalac navodi da poveruje da će rečenica imati
određen sintaksički oblik ali se onda usred rečenice ispostavi da nije bio u pravu pa je primoran da reče-
nicu reinterpretira. Do slične pojave dolazi i kod interpretacije slivenica. Naime, već na samom početku
izgovaranja reči, slušalac ima izvesna očekivanja o tome kako će reč glasiti. No, u jednom trenutku,
ispostavlja se da su ta očekivanja pogrešna i pristupa se reinterpretaciji. Na primer, interpretacija reči ko-
alicitácija [koalicija + licitacija] započinje tako što dekoder veruje da će čuti reč koalicija, ali verovatno
negde početkom trećeg sloga shvata da nešto nije u redu jer je očekivao da taj slog bude akcentovan (kao
u koalícija). Posle tog inicijalnog signala za uzbunu, slede slogovi koji su identični u obe osnove (li-ci)
da bi konačno razrešenje došlo tek nakon što čuje dovoljno od druge osnove da može uspešno da reši
leksičku zagonetku, što se verovatno dešava kod akcentovanog sloga (tá). Ovakav vid dvosmislenosti
zasnovan je ne samo na fonologiji nego i na morfološkoj strukturi reči (o morfološkoj dvosmislenosti
govori Seewoester (2011), ali na drugačijim primerima, a o akcenatskoj strukturi slivenica u srpskom
jeziku v. Renner i Lalić-Krstin (2011)) jer dekoder ne očekuje da je reč po nastanku slivenica te i način
njene tvorbe umnogome doprinosi stvaranju humorističnog efekta.
Dvosmislenost se obično razrešava tako što se prilikom konstruisanja značenja opredeljujemo
za ono tumačenje koje se u tom kontekstu čini najverovatnijim. Kod igara rečima kontekst, međutim,
ne samo da ne pomaže u razrešavanju dvosmislenosti nekog jezičkog oblika već, kako to primećuje
Seewoester (2011: 71), još pojačava i ističe višeznačnost nekog jezičkog izraza, čime se zapravo i omo-
gućava igra rečima. Kod jednog broja slivenica uočen je nešto drugačiji vid dvosmislenosti, zasnovan
na izboru tvorbenih osnova i mogućnosti njihove rekonstrukcije. Naime, da bi slivenica imala efekat,
tj. da bi bila prepoznata kao slivenica, potrebno je da dekoder može da rekonstruiše osnove od kojih je
sastavljena. Na primer, u Jorgobanka (šaljiv naziv za Narodnu banku Srbije nakon što je Jorgovanka
Tabaković postavljena na njeno čelo) ima dovoljno fonološko-morfološkog materijala potrebnog za
uspešnu rekonstrukciju osnova: Jorgovanka i banka. Naravno, neophodno je da dekoder ima i vanje-
359
zičko znanje kako bi razumeo motivaciju enkodera da izabere konkretne tvorbene osnove, a to je ovde
podatak da je Jorgovanka Tabaković postavljena za guvernera Narodne banke Srbije. Poznavanje istih
činjenica o svetu je i inače potrebno da bi se komunikacija uspešno ostvarila, što je naročito očito u
slučaju humora. Ono što, međutim, neke slivenice izdvaja u ovom pogledu jeste činjenica da dolazi do
uspešnog tumačenja humoristične komunikativne namere čak i kada je tvorbene osnove nemoguće u
potpunosti rekonstruisati. Ovu pojavu najbolje će ilustrovati slivenice koje je u televizijskoj emisiji „24
minuta sa Zoranom Kesićem“ emitovanoj 9. marta 2014. na televiziji B92 lansirao komičar Dragoljub
Mićko Ljubičić. U ovoj emisiji zabavno-satiričnog karaktera Ljubičić je predstavljen kao Dr Agoljub
Mićko Ljubičić, lekar koji će dati sud o zdravstvenom stanju srpskih političara i preporučiti terapiju.
U nadahnutom tekstu Ljubičić između ostalih iznosi i sledeće dijagnoze: cenzustivitet, eldepilepsija,
obećitis, patetitis, šaputitis i šeikijavica (mada ona odstupa od ovog obrasca jer se obe osnove mogu
rekonstruisati) i prepisuje lekove: alekopirin, arogantal, beogradosten, borisanol, cipelarin, čukanor,
drekamin, džipanol, đilasinopen, đinđicilin, emiratol, etihadol, eumicin, feketićin, izmišljandol, koali-
cin forte, kreditol, lomokvakin, mikrofonal forte, mitingarin, mrkadol, obećanol, optužosten, pozajmin,
preterandol, slobarin, subvencin, šaperociklin, šešeljociklin, teretanol i tomandol. Ovi primeri razlikuju
se od većine ostalih po izboru leksema koje su poslužile kao osnove za njihovu tvorbu. Prva osnova se
uglavnom može u potpunosti rekonstruisati dok je druga samo nagoveštena i nemoguće je utvrditi njen
puni oblik. Ta druga osnova nosi u sebi aluziju na ime nekog oboljenja ili pak medikamenta ali se njego-
vo puno ime ne zna, a osnova je izabrana samo na osnovu njene pripadnosti medicinsko-farmaceutskom
tematskom registru. Drugim rečima, autoru ovih slivenica nije bitno da slušalac utvrditi tačan oblik
4
Ovaj efekat je izraženiji u govornom jeziku jer je realizacija fonoloških segmenata u vremenu linearna pa slušalac uviđa da
je zaveden na pogrešan trag tokom izgovaranja reči, shvata da se radi o igri rečima i primoran je da reinterpretira reč u svetlu
tog novog saznanja. Sve se to, naravno, odvija u deliću sekunde. Prilikom čitanja, pak, čitalac pogledom uglavnom obuhvata
reč u celini, tj. ne čita je linerano, slovo po slovo, i time sam sebi zapravo pomalo kvari uživanje u jezičkoj dosetki.
osnove, a samim tim ni njeno precizno značenje, koje bi ionako bilo nepoznato laičkoj publici, nego
samo da prepozna aluziju da se radi o bolesti, odnosno medikamentu, dok se prvom osnovom specifikuje
o kakvoj se bolesti radi, odnosno kakav lek je potreban. Ljubičić vrlo vešto odabira osnove i kreativno
koristi mehanizme za njihovo slivanje kako bi slivenice bile efektne i formalno i sadržinski, a njihova
analiza potvrđuje da je vrlo često za ostvarivanje humorističke komunikativne namere dovoljno dati i
vrlo nepreciznu pojmovnu aluziju.5
Da li humor i satira mogu uticati na stav glasačkog tela pitanje je oko koga ne postoji saglasnost.
Neki (Beard, 2000; Botha, 2014) misle da može uticati te da je to i osnovna uloga političkog humora. Za
razliku od njih, Tsakona and Popa (2011) smatraju da humor u političkom diskursu ima dvojaku funkci-
ju, da s jedne strane kritikuje politički status quo a da, s druge, obnavlja i osnažuje dominantne stavove
o politici (Tsakona i Popa 2011: 2). Ovu potonju funkciju vrši tako što ojačava zdravorazumske stavove
o političkim pitanjima umesto da promoviše radikalno razmišljanje. Politički humor može imati i funk-
ciju jačanja veza među istomišljenicima (inkluzivna funkcija humora) ali i produbljivanja jaza među
neistomišljenicima (ekskluzivna funkcija humora) (Tsakona i Popa 2011: 4). Humor se može posmatrati
i sa stanovišta teorije superiornosti. Ona tumači humor u širem društvenom kontekstu, kao način za
međusobno nadmetanje, „te tako sposobnost da se bude duhovit i šaljiv, uglavnom na račun drugog,
predstavlja izvesnu vrstu intelektualne i društvene superiornosti“ (Prodanović-Stankić, 2013: 92).
Konkretni mehanizmi koji doprinose humorističnom efektu slivenica a koje smo uočili u korpusu
su sledeći: odabir osnova koje će učestovati u tvorbi slivenice, upotreba ikoničnosti tvorbenog postupka
slivanja i multimodalna priroda komunikativnog čina.
3.1. Odabir osnova
Pogrdno-šaljivi efekat koji slivenice imaju delimično se, naravno, postiže odabirom osnova koje
učestvuju u njihovoj tvorbi. One su, razume se, primarni faktor koji utiče na značenje nove reči. Autor
360 slivenice bira osnove tako da na najbolji mogući način izrazi nameravano značenje. Međutim, za razliku
od ostalih tvorbenih postupaka, kod stvaranja slivenice bitno je prilikom odabira tvorbenih osnova vodi-
ti računa ne samo o njihovom značenju nego i o obliku, koji treba da bude takav da omogući što lakše i
efektnije slivanje dveju reči. Na primer, da se autor slivenice Bagrobanka vodio samo značenjem, prva
osnova je umesto bagra mogao biti bilo koji sinonim, npr. ološ ili šljam, ali bi eventualne slivenice (ako
bi se autor uopšte opredelio da napravi slivenicu) s tim osnovama bile daleko manje efektne. Upravo
preklapanje formalnih segmenata dveju osnova [bagr(a) + Agrobanka] čini ovu slivenicu kreativnom i
duhovitom te stoga i efektnom.
Nastojanje da se ostvari preklapanje formalnih elemenata toliko je izraženo da se ponekad čini da
je semantički aspekt potpuno zanemaren ili barem gurnut u drugi plan nauštrb formalnog. Ako pogleda-
mo, na primer, slivenicu pežoazija [pežo + (bur)žoazija], skovanu da se njome označi bogata politička
elita, jasno je da je osnova pežo upotrebljena gotovo isključivo zbog toga što se zgodno može sliti sa
buržoazija usled preklapanja sloga žo a ne zbog toga što je pežo u bilo kom pogledu superioran u odno-
su na ostale skupe automobile. Slična pojava uočljiva je u manjoj ili većoj meri i u primerima kao što
su Gljivica Dlačić [gljivica + Ivica, dlaka + Dačić] šaljivi nadimak za Ivicu Dačića, tadašnjeg Ministra
unutrašnjih poslova, Fucketić [fuck + Feketić], aktivnosti tadašnjeg prvog potpredsednika vlade Srbije,
Aleksandra Vučića, na spasavanju građana tokom izuzetno jake mećave u Feketiću, Šešeljuga [Šešelj +
(Pep)eljuga], naziv za robnu kuću u Zemunu, u kojem je tada na vlasti bila Srpska radikalna stranka na
čelu sa Vojislavom Šešeljem, zighajlo [zig hajl + Mihajlo], srpski neonacista, gde je kod svih jedna od
osnova izabrana primarno zbog svog oblika pa tek sekundarno zbog značenja.
5
Nemogućnost rekonstrukcije osnove do sada je uglavnom primećena u slučajevima kada je nemoguće rekonstruisati tvorbene
ili gramatičke morfeme koje se u sprskom jeziku obično nalaze na kraju reči pa se prilikom slivanja izgube (npr. da li je u
reči kretenzije prva osnova kreten ili kretenski), ali je uglavnom jasno o kojoj se leksičkoj morfemi radi (v. Halupka-Rešetar
i Lalić-Krstin, 2012: 104). Ovde je slučaj obrnut.
3.2. Ikoničnost
Nije potrebno mnogo pronicljivosti da se uvidi da se tvorbeni postupak slivanja odlikuje visokim
stepenom ikoničnosti, tačnije onom vrstom ikoničnosti koju Rainer i dr. (2014: 17) nazivaju ikoničnošću
kohezije. Radi se o pojavi da se ona značenja koja su bliže povezana realizuju kohezivnijim sredstvima.
Ovde je ta kohezivnost dovedena do najvišeg stepena jer se dve lekseme potpuno stapaju, stvarajući
jedan formalni ali i pojmovni amalgam kod kojeg je često nemoguće reći gde jedna osnova prestaje a
druga počinje. Zato su slivenice pogodne za označavanje onih pojmova koje karakteriše visok stepen
amalgamacije. Tako je, na primer, uočeno da se nazivi za hibridne biljke i životinje u engleskom jezi-
ku vrlo često stvaraju upravo ovim tvorbenim postupkom (Lalić-Krstin, 2008a; 2008b), čime je i for-
malnim sredstvima naglašeno da se radi o hibridu nastalom ukrštanjem dve genetski različite jedinke.
Nemoguće je oteti se utisku da je i u primerima kao što su Alivučić [Aligrudić + Vučić], demonokrate
[demoni + demokrate], DOSmanlije [DOS + Osmanlije], Tačić [Tači + Dačić], zighajlo [zig hajl + Mi-
hajlo] ili našisti [Naši + fašisti] namera enkodera bila upravo to – da se upotrebom tvorbenog postupka
slivanja implicira da se radi o nerazdvojivoj genetskoj kombinaciji dva organizma.
3.3. Multimodalnost
Iako su predmet ovog istraživanja pre svega reči kao jezičke jedinice, realizovane kroz tekst u
govornom ili pisanom diskursu, nemoguće je, a mislimo i neopravdano, zanemariti jedan vid njihove
realizacije koji nije usko jezičke prirode. U poslednje vreme se, naime, uočava sve izraženija multimo-
dalnost u prenošenju nameravanog značenja u slivenicama. Multimodalnost je praksa da se tekstovi, čija
je primarna semiotička forma jezička, kombinuju s drugim semiotičkim formama (Fairclough, 1995:
4) te se multimodalnim tekstom smatra svaki tekst čije značenje je realizovano putem više od jednog
semiotičkog koda (Kress i van Leeuwen 2006: 177). Često se prilikom lingvističkih analiza zanemaruje
činjenica da je sva ljudska komunikacija, u osnovi, multimodalna, te da se, kako kaže van Leeuwen 361
(2011: 668), mnogi oblici savremenog pisanog jezika ne mogu razumeti ukoliko ne uzmemo u obzir i
slike, organizaciju teksta, tipografiju i boju.
Sve češće je jezička kreativnost autora slivenice praćena i slikom koja ilustruje nameravano zna-
čenje ili pomaže dekoderu da to značenje rastumači, tendencija koja je bez sumnje potpomognuta teh-
nološkim napretkom i sve dostupnijim programima za grafičku obradu slike. Ilustrovaćemo ovo uz
pomoć nekoliko primera zabeleženih na internetu (sve reprodukovane slike dela su anonimnih autora, a
preuzete su sa vebsajtova navedenih na kraju rada).
Slika 1. Primer multimodalnosti [Toma/Tomislav + Boris].

Na Slici 1 vidimo fotomontažu koja je kružila internetom uoči predsedničkih izbora 2012. godine, a na
kojoj su sliveni likovi dva predsednička kandidata za koje se verovalo da imaju najveće šanse da na tim
izborima pobede: Tomislav Nikolić, kandidat Srpske napredne stranke, i Boris Tadić, kandidat Demo-
kratske stranke. U potpisu se nalazi i jezička slivenica, Toris [Toma/Tomislav + Boris], čiji je cilj da
sugeriše približavanje političkih stavova dvojice kandidata.
Slika 2. Multimodalnost [plagijator + Gladiator].
Slika 2 predstavlja modifikaciju plakata za poznati film Gladijator (2000). Vizuelna modifikacija se
ogleda u tome što je umesto lica glumca Russella Crowea nakalemljeno lice Nebojše Stefanovića, mini-
stra unutrašnjih poslova, koji je 2014. godine optužen da je u svojoj doktorskoj tezi pribegao plagiranju,
362 dok je tekstualna modifikacija prisutna u promeni naslova filma (uz zadržavanje iste vrste, veličine i
boje slova) iz Gladiator u Plagiator [plagijator + Gladiator].
Slika 3. Primer multimodalnosti [Posetioci + SNS].
Nešto jezički nespretnije izvedenu slivenicu nalazimo u PoSNSetioci. Opet je u pitanju naslov filma,
ovaj put francuske komedije Posetioci (1993), koja prati dogodovštine jednog srednjovekovnog viteza
(Aleksandar Vučić, aktuelni premijer, u prvom planu) i njegovog sluge (Nebojša Stefanović, aktuelni
ministar unutrašnjih poslova, u drugom planu), koji se greškom čarobnjaka obru u 20. veku. Pošto je
jedna od osnova bezvokalski akronim [Posetioci + SNS], slivenica nije baš laka za izgovor, ali je i bez
opisnog teksta koji je prati jasno koje je nameravano značenje.
Slika 4. Primer multimodalnosti [Everybody na livadi + Vivaldi].
Poslednji primer multimodalnosti koji ćemo ovde prikazati zahteva nešto detaljnije objašnjenje okol-
nosti u kojima je nastao. U februaru 2015. godine, Tomislav Nikolić je kao predsednik Srbije održao
govor povodom obeležavanja Dana Narodne biblioteke Srbije. Tom prilikom je rekao kako mu je, dok 363
je slušao Vivaldija, na pamet palo kako i Narodna biblioteka Srbije i Narodna banka Srbije imaju istu
skraćenicu svog imena (NBS). Kasnije je na internetu ova izjava masovno ismevana, kako zbog rašire-
nog imidža Tomislava Nikolića kao „čoveka iz naroda“ koji se u više navrata fotografisao s turbo-folk
pevačima, dakle nekoga ko je potpuno nespojiv sa slušanjem klasične muzike, tako i zbog toga što je
davanjem sasvim suvišnog podatka o tome koju je muziku slušao u trenutku ove epifanije, Nikolić pre-
kršio Grajsovu maksimu relevantnosti (Grice, 1975). Slika koja je iskorištena za fotomontažu snimljena
je u bolnici, tokom Nikolićevog štrajka glađu 2011. godine. Kraj bolničke postelje sedi njegova supruga,
Dragica Nikolić, a intervencijom na originalu ubačen je violinista s licem Tomislava Nikolića, u odelu
ali sa šajkačom na glavi i ašovom umesto gudala, koji odslikava nespojivost dva kulturna obrasca, na-
rodnjačkog i klasičnog, tradicionalnog i modernog, ruralnog i urbanog. Jezički je taj efekat postignut
modifikovanjem englesko-srpske sintagme Everybody na livadi, koja već sama za sebe predstavlja više-
struk jezičko-kulturološki amalgam, tako da je livadi sliveno sa Vivaldi i to na vrlo idiosinkratičan način.
Uzgred, isti gaf ovog političara proizveo je još jednu šaljivu slivenicu, Šljivaldi [šljiva + Vivaldi], uz
upotrebu sličnog tipa nepodudarnosti.
Ono što ove primere čini interesantnim jeste činjenica da se pojmovno amalgamiranje koji enko-
der želi da ostvari i prenese publici kao političku poruku vrši uz pomoć svih raspoloživih sredstava, tj. i
rečju i slikom. Tako su u primeru na Slici 1 predsednički kandidati sliveni i likom ali i imenom – Toris.
Zanimljivo je primetiti da međusobni odnos između jezičkog i vizuelnog dela nije uvek isti te da rela-
tivni udeo u konstrukciji značenja koji imaju slika i tekst može varirati. Na Slici 1 nameravano značenje
je jasno i bez realizacije u jezičkom semiotičkom kodu: dvojica predsedničkih kandidata sliveni su u
jednu osobu, a jezička slivenica Toris to značenje samo re-kreira koristeći jezička sredstva. Ako pak
pogledamo Sliku 2, jasno nam je da njena interpretacija mnogo više, ili čak potpuno, zavisi od jezika
jer bi bez slivenice Plagiator bilo nemoguće tačno protumačiti šta je autor hteo da kaže ovom fotomon-
tažom. Da se poslužimo Barthesovom distinkcijom (citirano prema Kress i van Leeuwen 2006: 18), na
Slici 1 funkcija teksta je da sliku ilustruje, a na Slici 2 da je objasni. Bez sumnje bi detaljnije istraživanje
ove tematike pružilo interestantna saznanja o načinima na koji se prepliću pojmovna, vizuelna i jezička
amalgamacija, ali je za to potrebno da se prikupi nešto veći broj primera u kojima je ovaj proces izvršen
i u reči i u slici.
4. ZAKLJUČAK
Iako politički diskurs spada u “ozbiljne” diskurse kojima nisu svojstveni nekonvencionalni jezič-
ki eksperimenti, on se pokazao kao vrlo pogodan za stvaranje relativno velikog broja stilski obeleženih
neologizama nastalih tvorbenim postupkom slivanja. Razlozi za to, čini se, leže upravo u asocijativnoj
obeleženosti slivenica koje se javljaju u domenu politike – gotovo sve od reda su šaljive i/ili pogrdne,
i upravo ta svojstva čine ih vrlo upotrebljivim u političkoj borbi, u kojoj se često ne biraju (jezička)
sredstva. Njihovo pogrdno, uvredljivo značenje odraz je namere enkodera da diskredituje političkog
protivnika, i to najčešće dovodeći u sumnju njegovu benevolentnost i dominantnost, a nešto ređe kom-
petentnost. Tvorac slivenice to čini odabirom odgovarajućih leksema od kojih će napraviti slivenicu,
izborom slivanja kao tvorbenog postupka, a ponekad i upotrebom više semiotičkih kodova, postižući pri
tome humorističan efekat i ispoljavajući manji ili veći stepen jezičke kreativnosti. Naravno, vređanje ne
mora da bude ni duhovito ni kreativno – postoje za to ozbiljne reči vrlo nedvosmislenog značenja koje
nikome neće izmamiti osmeh. No, ako vređanje propratimo humorom i kreativnošću, ono postaje mno-
go upečatljivije. A slivenice su, kao inherentno ludičke tvorevine nastale iz potrebe da se igra jezikom,
vrlo zgodne za postizanje ovog cilja.
Literatura
364
“24 minuta sa Zoranom Kesićem”. B92. 9. mart 2014. Televizijska emisija.
Alexander, R. J. (1997). Aspects of Verbal Humour in English. Tübingen: Gunter Narr Verlag.
Attardo, S. (1994). Linguistic Theories of Humor. New York: Mouton de Gruyter.
Bal, A. S. et al. (2009). Caricatures, cartoons, spoofs and satires: Political brands as butts. Journal of Public Affairs
9, 229-237.
Baumgartner, J. and Morris, J. S. (2006). The Daily Show effect: Candidate evaluations, efficacy, and American
youth. American Politics Research 34/3, 341-367.
Baumgartner, J. et al. (2012). The Fey effect: Young adults, political humor, and perceptions of Sarah Palin in the
2008 presidential election campaign. Public Opinion Quarterly 76/1, 95-104.
Beard, A. (2000). The Language of Politics. London: Routledge.
Botha, E. (2014). A means to an end: Using political satire to go viral. Public Relations Review 40, 363-374.
Bugarski, R. (2001). Dve reči u jednoj: leksičke skrivalice. Jezik danas 13, 1-5.
Bugarski, R. (2013). Sarmagedon u Mesopotamaniji. Beograd: Biblioteka XX vek, Knjižara Krug.
Bugarski, R. (2014). Putopis po sećanju. Beograd: Biblioteka XX vek, Knjižara Krug.
D’Errico, F. et al. (2012). Discrediting signals: A model of social evaluation to study discrediting moves in political
debates. Journal of Multimodal User Interfaces 6, 163-178.
D’Errico, F. and Poggi, I. (2013). The parody of politicians: Multimodal distorted imitation aimed at political
discredit. CogInfoCom 2013: 4th IEEE International Conference on Cognitive Infocommunications, 423-
428.
Dynel, M. (2009). Humorous Garden-paths: A Pragmatic-cognitive Study. Newcastle upon Tyne: Cambridge
Scholars Publishing.
Dynel, M. (2011). Pragmatics and linguistic research into humour. In: Dynel, M. (ed.). The Pragmatics of Humour
across Discourse Domains. Amsterdam / Philadelphia: John Benjamins, 1-15.
Fairclough, N. (1995). Critical Discourse Analysis: The Critical Study of Language. London and New York:
Longman.
Forabosco, G. (2008). Is the concept of incongruity still a useful construct for the advancement of humor research?.
Lodz Papers in Pragmatics 4, 45–62.
Grice, H. P. (1975). Logic and conversation. In: Cole, P. and Morgan, J. (eds.). Syntax and Semantics: Speech Acts.
Vol. 3. New York: Academic Press, 41-58.
Hacker, K. L. and van Dijk, J. (2000). Digital Democracy: Issues of Theory and Practice. London: Sage Publications.
Halupka-Rešetar, S. i Lalić-Krstin, G. (2012). Razumevanje slivenica u srpskom jeziku. Nasleđe 22, 101-109.
Hill, K. A. and Hughes, J. E. (1998) Cyberpolitics: Citizen Activism in the Age of the Internet. New York: Rowman
& Littlefield.
Janssen, D. and Kies, R. (2005). Online forums and deliberative democracy. Acta Politica 40, 317-335.
Kellner, D. (1998). Intellectuals, the new public spheres, and techno-politics. In Toulouse, C. and Luke, T. W.
(eds.), The Politics of Cyberspace. New York: Routledge.
Kišjuhas, A. (2014). Uči, sine. Danas, 4. jul 2014.
Kress, G. and van Leeuwen, T. (2006). Reading Images: The Grammar of Visual Design. 2nd ed. London and New
York: Routledge.
Lalić-Krstin, G. (2008a). Word-formation processes in names of some canine hybrids in English. Godišnjak
Filozofskog fakulteta u Novom Sadu 33/2, 271-281.
Lalić-Krstin, G. (2008b). Portmanteau animals and their portmanteau names in English and Serbian. International
Conference English Language and Literature Studies: Structures across Culture Proceedings. Vol. 1, 231-
239.
Lalić-Krstin, G. (2010). Strukturni i sadržinski aspekti novih slivenica u engleskom jeziku: kognitivnolingvistički
pristup. Magistarska teza; neobjavljena. Novi Sad: Filozofski fakultet.
Martin, R. (2007). The Psychology of Humor. An Integrative Approach. Burlington, MA: Elsevier.
Moy, P. et al. (2005). Priming effects of late-night comedy. International Journal of Public Opinion Research 18/2,
198-210.
O’Shaughnessy, N. J. and Henneberg, S. C. (2007). The selling of the President 2004: A marketing perspective.
Journal of Public Affairs 7/3, 249–268.
Page, B. I. (1996). Who Deliberates? Mass Media in Modern Democracy. Chicago: University of Chicago Press.
Papacharissi, Z. (2004). Democracy on-line: Civility, politeness, and the democratic potential of on-line political
discussion groups. New Media & Society 6/2, 259-284. 365
Prćić, T. (2008). Semantika i pragmatika reči. 2. izd. Novi Sad: Zmaj.
Prodanović-Stankić, D. (2013). Jezički i vanjezički aspekti verbalnog humora u engleskom i srpskom jeziku na
primeru filmskih i televizijskih dijaloga: kognitivnolingvistički pristup. Doktorska disertacija; neobjavljena.
Filozofski fakultet, Novi Sad.
Rainer, F. et al. (2014) Morphology and meaning: An overview. In: Rainer, F. et al. (eds.). Morphology and
Meaning: Selected Papers from the 15th International Morphology Meeting, Vienna, February 2012.
Amsterdam / Philadelphia: John Benjamins, 3-46.
Raskin, V. (1985). Semantic Mechanisms of Humor. Dordrecht: Reidel.
Renner, V. (2015). Lexical blending as wordplay. In: Zirker, A. and Winter-Froemel, E. (eds.). Wordplay and
Metalinguistic/Metadiscursive Reflection: Authors, Contexts, Techniques, and Meta-reflection.
Renner, V. and Lalić-Krstin, G. (2011). Predicting stress assignment in lexical blends: The case of English and
Serbian. In: Tomović, J. and Vujić, J. (eds.). International Conference to Mark the 80th Anniversary of
the English Department, Faculty of Philology, University of Belgrade: English Language and Literature
Studies: Image, Indentity, Reality: Proceedings. Volume 1, 265-273.
Seewoester, S. (2011). The role of syllables and morphemes as mechanisms in humorous pun formation. In:
Dynel, M. (ed.). The Pragmatics of Humour across Discourse Domains. Amsterdam / Philadelphia: John
Benjamins, 71-104.
Silaški, N. i dr. (2009). Javni diskurs Srbije: Kognitivističko-kritička studija. Beograd: Centar za izdavačku
Tsakona, V. and Popa, D. E. (2011) (eds.). Studies in Political Humour: In between Politial Critique and Public
Entertainment. Amsterdam / Philadelphia: John Benjamins.
van Dijk, T. A. (1997). What is Political Discourse Analysis?. In: Blommaert, J. and Bulcaen, C. (eds.). Political
Linguistics. Amsterdam: Benjamins, 11–52.
van Leeuwen, T. (2011). Multimodality. In: Simpson, J. (ed.). The Routledge Handbook of Applied Linguistics.
London and New York: Routledge, 668-682.
Izvori korištenih slika:

Facebook. Dostupno na internet adresi http://www.facebook.com.
Twitter. Dostupno na internet adresi http://twitter.com.
Vukajlija. Dostupno na internet adresi http://vukajlija.com/.
BLEND TO OFFEND: THE USE OF LEXICAL BLENDS IN SERBIAN POLITICAL DISCOURSE
Summary
The goal of this paper is to investigate the use of lexical blends as a way of expressing political attitudes in
contemporary Serbian public discourse. Lexical blending, as a relatively new and previously non-existent word-
formation process in Serbian, has in a short period produced a considerable number of neologisms. The register of
political discourse has proved to be a particularly rich soil for the coining of blends, producing a large number of
stylistically and expressively marked lexemes (e.g. demonokrate, našisti, smradikali). Many of them are nonce-
formations coined in order to express the political attitude of the coiner and/or discredit a political opponent. This
is accomplished by various means at different linguistic levels: (1) at the level of semantics through the selection
of sourcewords for their descriptive and associative properties; (2) at the level of morphology through the coiner’s
decision to form a blend (rather than apply some other morpho-syntactic process) thus exploiting the fact that
blending commonly produces informal or jocular formations; and (3) at the level of pragmatics through the use of
humour and satire to discredit the political opponent while simultaneously elevating the coiner/user of the blend on
the grounds of linguistic creativity exhibited in the creation of the blend. The aim of the paper is to investigate how
this is achieved by examining morpho-phonological, semantico-pragmatic and conceptual aspects of the formation
and use of these lexemes.
Key words: word formation, lexical blend, political discourse, humour, Serbian.
366 Gordana Lalić-Krstin

Filozofski fakultet
glalic1@yahoo.com
Jelena Filipović
ACADEMIC PUBLISHING FROM THE PERIPHERY: ENGLISH AS

THE INTERNATIONAL LANGUGE OF SCIENTIFIC PUBLICATIONS
IN HUMANITIES AND SOCIAL SCIENCES
English as the International Language of Scientific Publication (EILSP) (Bidlake, 2008) has been globally recog-
nized and is here to stay for at least some decades to come (Hyland, 2012). The question is raised herein as to are
we to accept EILSP as a neutral vehicle of academic communication which makes scientific communication and
dissemination of knowledge faster and more efficient, or is EILSP just another consequence of the Western politics
of science, which leaves all other scientific paradigms on the ‘margins of global social science’? It is postulated
that the researchers from the periphery, nonnative speakers of English, become extremely vulnerable in the global
publishing arena. Scholars working in social sciences and humanities appear to be more affected due to the fact
that publishing criteria have been set up by members of the academic community coming from engineering and
natural sciences whose placement in English-dominant publication sphere seems to be more established.
Possible solutions are outlined which may lead to a more widespread recognition of scientific results published
in languages other than English. Digitalization of academic resources in other languages, open access journals
systems, online translation tools, and above all, academic networking, offer a new pathway for full integration of
research paradigms and academic from the periphery and make them more easily available to interested academic
peers on the international scene.
Key words: English as the International Language of Scientific Publications, academic periphery, endemic vs.
global topics in academic research, digitalization, open access journal systems, online translation tools, academic
communities of practice, research and discursive ideologies, contextualized epistemological and language choices
367
1. ENGLISH AS THE INTERNATIONAL LANGUAGE OF SCIENTIFIC
PUBLICATION: ACADEMIC POSTULATES
English as the International Language of Scientific Publication (EILSP) (Bidlake 2008) has been
globally recognized and is here to stay for at least some years/decades to come (Hyland 2009). Some
authors make a direct connection with this overarching presence of English in academic publications
with the establishment of English as a global lingua franca (ELF):
“Without question, there are both advantages and disadvantages to the question of EILSP. The advantages,
however, are more often assumed than stated (Tardy, 2004), and appear to have something in common
with those suggested by researchers of English as a lingua franca (ELF) (Firth 1996; Jenkins 2003, 2006a,
2006b; Meierkord 1998, 2000; Mauranen 2003, 2006; Seidlhofer 2001, 2004). Overarchingly, ELF is seen
as a tool through which communication can occur in a maximally efficient and effective manner between
people who do not share a common first language (L1). […] Correspondingly, EILSP has been adopted as
a communicative tool through which scientific research can be disseminated in a maximally efficient and
effective manner between academics who do not share a common L1.” (Bidlake 2008: 3-4)
However, just as attitudes and ideologies about ELF vary significantly among scholars, so do
those related to EILSP: are we to accept EILSP as a neutral vehicle of academic communication which
makes scientific communication and dissemination of knowledge faster and more efficient (Flowerdew
1999; de Swaan 2001; Hyland 20121), or is EILSP just another consequence of the Western politics of
1
“The most important distinction in publishing is not between native and non-native English speakers, but ‘between
experienced or ‘senior’ researchers/scholars and less experiences or ‘junior’ ones / between those who know the academic
ropes in their chosen specialisms and those are learning them’ (Swales, 2004: 56, cit. in Hyland, 2012: 60)
Jelena Filipović
science, which leaves all scientific paradigms outside of the mainstream ‘English speaking science’ on
the ‘margins of global social science’ (Alatas 2006: 105, cit. in Gunaratne, 2010: 473)? Of course, the
latter position also needs to take into account issues of language competences and an advantage that
native speakers of English inherently have over those researchers who speak other languages. In his
very frequently cited editorial, Van Dijk (1994: 276) states that nonnative speakers of English first and
foremost face challenges of reading, researching and writing in a language that is their foreign or second
language. Often hiding behind issues such as style, register, discursive patterns and grammatical accu-
racy, English-medium science is accused for not allowing for varied points of view and research para-
digms, favoring “prevailing forms of cultural and academic hegemony” (Van Dijk 1994: 276). Along
those lines, a further argument can be made that the overarching presence of academic English, both on
international, but also often on national/regional scale (in non-Anglophone countries), can be defined in
terms of linguistic imperialism (Phillipson, 2006, 2009, 2013) and cultural chauvinism (van Dijk 1994)
which prevents scientific knowledge presented in other languages, and/or by nonnative English speak-
ing researchers to reach a larger academic audience2.
If we view language as means to create, produce and reproduce social functions, roles and rela-
tionships, academic discourse cannot be understood only as an objective reflex of ‘pure’ and impartial
scientific knowledge, but rather as “ways of behaving, interacting, valuing, thinking, believing, speak-
ing, and often reading and writing that are accepted as instantiations of particular roles” (Gee 1996,
cit. in Hyland 2009: 1). Consequently, it has been established in recent academic literature (e.g., Lòpes
Bonilla & Englander 2011) that by insisting on particular discursive practices, editors of prominent
academic journals (published in English) often perform “extensive (language) editing (…) which can be
construed as imposing a voice or offering a resource to the authors” (Lòpes Bonilla & Englander 2011:
396). Therefore, not only the quality of English writing is being put to test, but also, the epistemological
orientations of researchers which fall outside of the expected, proscribed knowledge systems of journal
editors. Along those lines, claims have been made that researchers from the periphery (sometimes still
called the Third World) find themselves entrapped in a “vicious circle of neglect and – some say – preju-
368
dice” (Gibbs 1995: 92) which “smacks of First Worldism” (Gibbs 1995: 97).

PUBLICATION: REAL-LIFE CONSEQUENCES ON THE SCIENTIFIC
PERIPHERY
At least three consequences can be generalized on the basis of the above arguments:
A) Locale-centered, endemic, research topics, especially relevant to a large number of social
sciences and humanities researchers, are often found to be almost completely irrelevant to editors of the
mainstream academic journals, thus making them unacceptable for publication: “It hardly needs to be
argued that lacking insight into theories, methods, data and results of scholars elsewhere on the globe is
a form of scholarly and cultural chauvinism which at the very least diminishes the relevance and gener-
ality of our findings, and in any case contributes to the reproduction of prevailing forms of cultural and
academic hegemony” (van Dijk 1994, cited by Flowerdew 2001: 122). Consequently, locally relevant
topics are often neglected, or forcefully ‘fitted’ into current larger, internationally dominant academic
practices (Curry and Lillis 2004; Lillis and Curry 2006; Willemyns 2001)” (Bidlake 2008: 11):
“In contexts where a local issue is found to be of interest to the international community, Canagarajah
(1996) suggests that the trend in peripheral countries is for First World (hereafter, centre) academics to ar-
rive from abroad, stay long enough to gather sufficient data, and return home to publish. Meanwhile local
2
In the 1980s, Baldauf and Jernudd (1983) found out that only four languages other than English were found to have an
independent place in the international academic arena; French, German, Russian and Japanese. That, however, has changed
over the last three decades in favor of English-medium dominant academic publications.
ACADEMIC PUBLISHING FROM THE PERIPHERY: ENGLISH AS THE INTERNATIONAL LANGUGE ...
peripheral academics “have to depend on center publications for references and citations even regarding
knowledge pertaining to local realities” (Canagarajah 1996: 459)” (Bidlake 2008: 12).
B) The urge to publish in English forces (directly or indirectly) the researchers from the periph-
ery who have in the past published in languages other than English to recognize the need to be visible
on the global scene, and they gradually shift to English and take less care of scientific terminology man-
agement in their own languages which often results in a very non-selective and confusing application
of a number of terms for the same concept in non-English academic discourse (Filipović & Vučo 2013;
Ammon 1990; Spolsky & Shohamy 2001, Bidlake 2012: 12).
C) Academic publications in small area languages, as well as English-medium periodicals from
the periphery countries remain hidden from the international (and sometimes even national or local)
academic eye, as they are kept in a ‘vicious circle of inadequacy’ (Marušić & Marušić 1999: 509), as
the pool of possible authors and reviewers is very small, the review process often inadequate, finances
and technical issues are a great obstacle and all that contributes to their lack of presence in the global
academic publishing area.
All the above makes the researchers from the periphery, native speakers of small area languages,
extremely vulnerable in the global publishing arena. Namely, aside from the generalized circumstances
which make the results of their research less desirable in the English-medium academic publishing, it
can be postulated that there exist serious individual, emotional and psychological consequences related
to the researchers’ self-esteem and perceptions of their own academic worth, the relevance of their sci-
entific contributions and their overall academic performance: “Non-Native English speaking researchers
may feel particularly intimidated by the demands that publishing in English makes on them” (Hyland
2009: 181).
This hypothesized vulnerability is further deepened among scholars working in social sciences
and humanities by the fact that the criteria have been set up by members of the academic community
coming from engineering and natural sciences whose placement in the English-dominant publication 369
sphere seems to be more established. This statement has been documented not only in a small area aca-
demic setting, such as the Serbian one (Filipi Matutinović 2011: 40), but also in the case of academic
communities whose native languages have much larger numbers of native and non-native speakers,
such as German, that have found themselves in the same position when it comes to their representation
in academic writings in different research fields: according to Genc & Bada (2010: 147), between 98%
and 72% of German scholars in natural sciences claimed their working language was English, while that
percentage was much lower in humanities in social sciences, ranging from 35% in linguistics to 8% in
law! According to Moreno et al. (2012) a large self-report survey of Spanish academic researchers also
indicates that there are both perceived (mainly psychological) and actual writing obstacles in English (in
terms of required (but not achieved) levels of academic competence in English which make it difficult
for Spanish native speakers to prepare and present their research results in discursive and grammatical
formats acceptable to English-medium scientific publications).
Furthermore, academic journals from non-English speaking countries are very rarely taken seri-
ously in the international academic race for impact factors which are practically the sole measure of aca-
demic rating of individual journals in scientific indexes. It is noteworthy mentioning that in 2009, there
were only 15 Serbian journals (from all areas of scientific research, and none of them from humanities
and social sciences) listed in the Web of Science (Filipi Matutinović et al., 2009). According to my re-
search, this number has not changes until the present day. The fact that numerical evaluation based on
international scientific citation indexes has been imposed rather indiscriminately and without taking into
consideration other factors just as relevant in academic research, especially in humanities and social sci-
ences, has been pointed out on numerous occasions in public, political and academic debates in Serbia.
Jelena Filipović

PUBLICATION: POSSIBLE SOLUTIONS FOR RESEARCHERS IN HUMANITIES
AND SOCIAL SCIENCES, NATIVE SPEAKERS OF SMALL AREA LANGUAGES
A new academic research and academic writing policy should be defined by members of academ-
ic communities using small area languages which would make their scientific points of view and their
research findings relevant to a larger academic community, as well as their journals and other academic
publications more easily available to the international public.
“For a small academic community such as the Serbian one, it represents a great success to publish articles
in journals included in the Web of Science, and to be cited in those same journals, but an absolute number
of those citations should not be overemphasized and should not be used as a science metric indicator […].
Other sources of data about citations and publications should be used as well in science metric research,
especially in scientific disciplines such as history, geography, etc., which are regionally specific [….].”
(Filipi Matutinović 2011: 48).
In the continuation of this section, I propose some steps which I see as relevant and useful in this
process.
First of all, the digitalization of relevant publications in small area languages is a prerequisite for
enhanced visibility of research results of relevant academic communities3.
Second, in order to offer the contents of digitalized publications in small area languages to the
widest interested international audience, an attempt should be made to publish them online through open
access journal systems, such as DOAJ (Directory of Open Access Journals, see <http://www.doaj.org>
for further information).
Third, machine translation tools are needed in order to make those journal contents in small area
languages visible to the speakers of other languages. One such tool was recently developed and is in
370 use in Europe, entitled itranslate4 eu (for further information visit < http://itranslate4.eu/project/>),
designed by the Research Institute for Linguistics of the Hungarian Academy of Sciences, in coopera-
tion with a number of academic and commercial machine translation agencies from France, Germany,
Poland, Bulgaria, Slovenia, Finland and Latvia. As stated on their web page, this tool provides
“[…] translation for the following languages (in every language pair): Afrikaans, Albanian, Arabic, Basque,
Belarusian, Breton, Bulgarian, Catalan, Chinese, Croatian, Czech, Danish, Dari, Dutch, English, Esperanto,
Estonian, Finnish, French, Galician, German, Greek, Haitian, Hebrew, Hindi, Hungarian, Icelandic, Indo-
nesian, Irish, Italian, Japanese, Kazakh, Korean, Latvian, Lithuanian, Macedonian, Malay, Maltese, Nor-
wegian Nynorsk, Norwegian Bokmål, Occitan, Pashto, Persian, Polish, Portuguese, Romanian, Russian,
Serbian, Slovak, Slovenian, Spanish, Swahili, Swedish, Tagalog, Tajik, Thai, Turkish, Ukrainian, Urdu,
Vietnamese, Welsh, Yiddish. The translation will be available from any to any language, in many cases
directly or if needed through English.”
In other words, it is possible to check contents of an academic article written in a language one is
not familiar with using the support of this and other similar machine translation tools which makes the
above cited language barrier far less visible, dominant or decisive in academic research.
Fourth and the most important aspect of this process is local and regional networking into aca-
demic communities of practice which would affirm and promote research and discursive ideologies
(Atkinson 1999; Hyland 2009) suited to satisfy specific, individual and contextualized epistemological
and language choices (in either their L1 or in EILSP). Academic growth and maturity is thus viewed as a
continuous personal and collective endevor, carried out in close cooperation and heterarchic interaction
among members of those communities and across communities. Individuals with different experiences
3
In fact, the Faculty of Philology of the University of Belgrade has recently undertaken a comprehensive task of digitalizing
its complete database of publications: journals, monographs, manuscripts, etc.
and positions within the academia (graduate students, teaching assistants, professors, journal editors,
etc) are encouraged to and equipped with tools for critical, independent thinking, which helps them cre-
ate their own voice in the research and writing process and step out of the canonical praxis of academic
writing in either their L1 or in EILSP: “Finally, where academic community has arrived in its evolution
provide the social context for the linguistic development of individual members, both newcomers and
old hands, as they interact to learn and gradually change these discourses.“ (Hyland 2009: 57)
An example of such an attempt is a recently formed international academic project, Academic
writing across continents, in which universities from Brazil, Serbia and Columbia are participating.
Projected as an ongoing project in which ‘newcomers and old hands’ come together in open, flexible and
adaptable communities of researchers which apply tools from critical pedagogy and critical discourse
analysis along with ethnographic and autoethnographic method in order to: a) analyze their own read-
ing and writing practices, b) their own epistemological points of view embedded in local, regional and
international academic ideologies, c) evaluate their relationship with discourses of academic power, d)
formulate their research findings in the voice they feel comfortable with and make it acceptable/con-
vincing to members of academia outside their communities of practice/interest. Language choice and
discursive practices (genres, grammatical structures, terminology, etc.) are at the core of their delibera-
tions and maturation. Portuguese, Serbian and Spanish as languages of academic research and academic
writing are investigated in relation with EILSP in the process of research design and development, aca-
demic reading and writing. The overall objective of the project is to help interested researchers critically
position themselves toward generalized cultural and academic experiences which shape our social and
scientific reality.
4. CONCLUSIONS
Consequently, if all the above actions are carried out, a context is created in which a researcher’s
competence in English as a global academic lingua franca bears far less impact on the visibility of their 371
publications and makes them more readily and easily available to their interested academic peers on the
international scene. Small area languages around the world are then again in the position to regain the
place they rightfully deserve on both national and international/global academic scene.
Just as the Internet and IT have changed the way we communicate in everyday life and in aca-
demia, the way we learn, teach and do academic literature searches, an attempt should be made to
continuously change and adapt the structure of the international academic community to new ways
of thinking, and the new means of communication. Individual and collective creative and construc-
tive empowerment of researchers from academic communities who operate in ‘small area languages’
through open and bona fidae academic networks becomes a prerequisite for such a paradigmatic shift.
Furthermore, open access journal systems and online translation may help create new communities of
practice and interest in which international cooperation should not be limited to the English medium,
and in which academic peer review would be individualized, supportive of researchers’ positive face,
and supportive of the “possibility of formulating new propositions, ad infinitum” (Foucault 1981: 66,
cit. in Hyland 2009: 57).
References:
Alatas, S. F. (2006). Alternative Discourses in Asian Social Science, pp. 32–33. New Delhi: Sage.
Ammon, U (1990). German or English? The problems of language choice experienced by German-speaking scien-
tists, in: P. Nelde (ed.) Plurilingua: Language conflict and minorities. Bonn: Dümler, pp. 35-52.
Atkinson, D. (1999). Scientific discourse in sociohistorical context. Mahawah, NJ: Lawrence Erlbaum.
Baldauf, R. B. & B. J. Jernudd. (1983). Language of publication as a variable in scientific communication. Austra-
lian Review of Applied Linguistics, 6: 97-108.
Jelena Filipović
Bidlake, Erin. (2008). Whose voice gets read? English as the international language of scientific publication.
E-pisteme, online journal, 1(1): 3-21. <http://research.ncl.ac.uk/e-pisteme/issues/issue01/contents/e-pis-
teme%20Vol.1(1)%20-%20Erin%20Bidlake%20(Full%20Text).pdf> [June 17, 2014]
Canagarajah, A.S. (1996). Nondiscursive’ requirements in academic publishing, material resources of periphery
scholars, and the politics of knowledge production. Written communication, 13 (4): 435-72.
Curry, M. J. & T. Lillis. (2004). Multilingual scholars and the imperative to publish in English: negotiating inter-
ests, demands and rewards. TESOL quarterly, 38(4): 663-688.
de Swaan, A. (2001). English in the social sciences, in: Ammon, U. (ed), The Dominance of English as a Lan-
guage of Science: Effects on Other Languages and Language Communities. New York: Mouton de Gruyter,
pp.71-83.
Filipi Matutinović, S. (2011). Elektronski izvori informacija u nauci: značaj, vrste, dostupnost, procena vrednosti.
[Electronic sources of information in science: relevance, types, availability and evaluation.] <http://www.
unilib.bg.ac.rs/edukacija/Tekst_za_kurs_za_doktorante_2011.pdf> [June 29, 2012]
Filipović, J. & J. Vučo. 2013. Small area languages in global academic settings, in: Leonel Ruíz Miyares, María
rosa Álvarez Silva y Alex Muñoz Alvarado (eds.) Actualizaciones en comunicación social, vol. 1. Santiago
de Cuba: Centro de Lingüística Aplicada, pp. 136-39.
Firth, A. (1996). The discursive accomplishment of normality: on lingua franca English and conversation analysis.
Journal of pragmatics, 26: 237-59.
Flowerdew , J. (1999). Problems in writing for scholarly publication in English: the case of Hong Kong. Journal
of second language writing, 8 (3): 43-264.
Flowerdew, J. (2001). Attitudes of journal editors to nonnative speaker contributions. TESOL quarterly, 35 (1):
121-50
Foucault, M. (1981). The order of discourse. in: R. Young (ed.), Untying the text: A post-structuralist reader. Bos-
ton: Routledge, pp. 48-78.
Gee, J. (1996). Social linguistics and literacies: Ideology in discourses. London: Taylor and Francis.
Genc, B. & E. Bada. (2010). English as a World Language in Academic Writing. The Reading Matrix, 10(2): 142-
151. <http://www.readingmatrix.com/articles/sept_2010/bilal_genc.pdf> [June 29, 2012]
Gibbs, W.W. (1995). Lost science in the third world. Scientific American August, 273 (2): 92-99
372 Gunaratne, S. A. (2010). De-Westernizing communication/social science research: opportunities and limitations.
Media, culture and society, 32(3): 473-500.
Hyland, K. (2009). Academic discourse. London: Continuum.
Hyland, K. (2012.) Welcome to the machine: thoughts on writing for scholarly publication. Journal of Second
Language Teaching and research, 1(1): 58-68.
Jenkins, J. (2003). World Englishes: a Resource Book for Students. London: Routledge.
Jenkins, J. (2006a). Current perspectives on teaching World Englishes and English as a lingua franca. TESOL
quarterly, 40 (1): 157-81.
Jenkins, J. (2006b). Global intelligibility and local diversity: possibility or paradox?, in: Rubdy, R. and Saraceni,
M. (eds.), English in the World: Global Rules, Global Roles. London: Continuum, p.32-39.
Lillis, T. & M. J. Curry. (2006). Professional academic writing by multilingual scholars: interactions with literacy
brokers in the production of English-medium texts. Written communication, 23(1): 3-35.
Lòpes Bonilla, G. & K. Englander. (2011). Discourses and identities in contexts of educational change. Contribu-
tions from the United States and Mexico. New York, Berlin, Bruelles, Franfkurt am Main, Oxford, Wien:
Peter Lang.
Marušić, A. & M. Marušić. (1999). Small scientific journals from small countries: Breaking the vicious circle of
inadequacy. Croatian Medial Journal, 40(40): 508-514.
Meierkord, C. (1998). Lingua franca English: characteristics of successful non-native/non-native speaker dis-
course. Erfurt electronic studies in English. <http://webdoc.sub.gwdg.de/edoc/ia/eese/eese.html > [October
4, 2007].
Moreno, A., J. Rey-Rocha, S. Burgess, I. López Navarro & Itesh Sachdev. (2012). Spanish researchers’ perceived
difficulty writing research articles for English-medium journals: the impact of proficiency in English versus
publication experience. Ibérica, 24: 157-184.
Phillipson, R. 2006. English, a cuckoo in the European higher education nest of languages? European Journal of
English Studies, 10(1): 12-32.
Phillipson, R. (2009). Linguistic imperialism continued. New York/London: Routledge.
Phillipson, R. (2013). Linguistic imperialism, in: Carol A. Chapelle (ed.) The Encyclopedia of Applied Linguistics.
John Wiley and Sons: 3470-3476.
Spolsky, B. & E. Shohamy. (2001) The penetration of English as a language of science and technology into the
Israeli linguistic repertoire: a preliminary inquiry, in: U. Ammon (ed.) The dominance of English as a lan-
guage of science: effects on other languages and language communities. New York: Mouton de Gruyter,
pp. 167-76.
Swales, J. (2004) Research genres. New York: Cambridge University Press.
Tardy, C. (2004). The role of English in scientific communication: lingua franca or Tyrannosaurus rex? Journal of
English for Academic Purposes, 3: 247-269.
Van Dijk, T. A. (1994). Academic nationalism. [Editorial] Discourse and society, 5: 275-276.
Wilemyns, R. (2001). English in linguistic research in Belgium, in: U. Ammon (ed.) The dominance of English
as a language of science: effects on other languages and language communities. New York: Mouton de
Gruyter, pp. 329-342.
AKADEMSKO PISANJE SA PERIFERIJE: ENGLESKI KAO JEZIK MEĐUNARODNE AKADEMSKE

KOMUNIKACIJE U HUMANISTIČKIM I DRUŠTVENIM NAUKAMA
Rezime
Engleski kao jezik međunarodne akademske komunikafcije (Bidlake, 2008) globalno je prepoznat i neće uskoro
biti zamenjen nekim drugim jezikom (Hyland, 2012). U radu se postavlja pitanje da li treba da prihvatimo prisu-
stvo engleskog kao neutralnog posrednika koji ubrzava i olakšavana naučnu komunikaciju i razmenu znanja, ili
da uvedemo pretpostavku da se radi o još jednoj posledici politike znanja Zapadnog sveta koja sve druge naučne
paradigme ostavlja na marginama globalnih humanističkih i društvenih nauka.
Ovde se razmatra hipoteza da su istraživači sa periferije, neizvorni govornici engleskog jezika, veoma ranjivi na
međunarodnom tržištu akademske literature. Koncept ‘objavi na engleskom ili nestani’ u globalnim akademskim
razmerama razmatra se iz perspective akademskog pisanja sa periferije. Uvodi se pretpostavka da se pri objavljiva-
nju na engleskom jeziku ne uzimaju u obzir samo strukturne i formalne jezičke norme standardnog engleskog jezi- 373
ka, već da urednici međunarodnih časopisa kroz lekturu i korekturu zapravo procenju i epistemološke orijentacije
rukopisa ukoliko one izlaze iz okvira njihovih proskribovanih epistemoloških sistema. U radu se predlažu moguća
rešenja za izlaz iz ovog začaranog kruga “koji odiše arogancijom Prvog sveta” (Gibbs, 1995:97).
Ključne reči: engleski kao jezik međunarodne akademske komunikacije, akademsko pisanje sa periferije, endem-
ske i globalne teme u akademskom istraživanju, open access journal systems, informatički alati za prevođenje,
akademske delatne zajednice, istraživačke i diskurzivne ideologije, kontekstualizovani epistemološki i jezički
izbori.
Jelena Filipović
Faculty of Philology
jelenafbgd@gmail.com
CIP - Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
811.1(082)
811.163.41(082)
821.09(082)
008(082)
ЈЕЗИЦИ и културе у времену и простору 4 [Електронски извор] :
тематски зборник. 2 / [уреднице Снежана Гудурић, Марија Стефановић]. -
Нови Сад : Филозофски факултет, 2015. - 1 електронски оптички диск
(CD-ROM) : текст, слика ; 12 cm
Зборник садржи изабране радове са истоимене конференције одржане у
Новом Саду 22. 11. 2014. године. - Радови на више језика. - Библиографија
уз сваки рад. - Резимеи на више језика.
ISBN 978-86-6065-325-5
1. Конференција Језици и културе у времену и простору (4 ; 2014 ;
Нови Сад)
a) Европски језици - Зборници b) Српски језик - Европски језици -
Упоредна анализа - Зборници c) Европска књижевност - Зборници d)
Култура - Зборници
COBISS.SR-ID 300360199

Jezici I Kulture U Vremenu I Prostoru PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Jezici I Kulture U Vremenu I Prostoru PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

НОВИ САД, 2014

Нови Сад, 2014

ЈЕЗИЦИ И КУЛТУРЕ У ВРЕМЕНУ И ПРОСТОРУ IV

Штампање Зборника помогао је Покрајински секретаријат за науку и технолошки развој

Рецензенти појединачних радова:

Georgeta Raţa (BUASVM, Темишвар, Румунија), Михај H. Радан (Западни универзитет

Друга књига Зборника подељена је на шест поглавља: Језици у контакту, Лексикологија и

У Новом Саду, децембра 2014.

IV МЕТОДИКА НАСТАВЕ............................................................................................................ 141

V ЈЕДНОЈЕЗИЧКА ИСТРАЖИВАЊА........................................................................................ 227

VI ЈЕЗИК И КУЛТУРА У МЕДИЈИМА...................................................................................... 343

ПИЦЦА NAŠA NASUŠNA*1

3. PUTEVIMA RECEPCIJE - OD PIZZE DO ПИЦЦЕ

Podaci su prikazani u formi osvrta na kultrunu i jezičku recepciju fenomena.

3.1. Kulturna recepcija – neki primeri recepcije reči pizza u nas4

Život italijanskog specijaliteta koji bi se mogao smatrati i najrasprostranjenijim gastronomskim

3.2. Jezička recepcija – neki primeri upotrebe leksema pizza u nas

Velika rasprostranjenost italijanizama u svetu po Danezijevom mišljenju u uskoj je vezi sa spo-

Slika 1. Pekara „Shtek“, BAS, Beogradska autobuska stanica, 15.04.2013.

Podjednako često koriste se i adaptirane pozajmljenice na srpskom jeziku ispisane latinicom... i

Slika br. 2. Pekara „Toto“, Ulica Svetozara

GIVE US THIS DAY OUR DAILY ПИЦЦА

ANGLICIZMI U FRANCUSKOM I SRPSKOM JEZIKU:

Ključne reči: jezici u kontaktu, anglicizam, semantika, pragmatika, francuski, srpski

nekoliko izvanrednih rečnika anglicizama u francuskom i posebno u kanadskom francuskom7. Pozaj-

2. KORPUS I METODOLOGIJA ANALIZE

Tradicionalni internacionalizmi ili evropeizmi (Spalatin 1990, Turk 1996), opšteprihvaćeni i

Prilikom preuzimanja leksema, u najvećem broju slučajeva, preuzima se i njihovo značenje i to

3.1. Muzička i filmska industrija i show-buisness (show-bizz) / šou-biznis

3.2. Tehničke nauke i informatika

3.3. Politika i društvo

3.4. Sport i slobodno vreme

3.6. Hrana i piće

3.7. Nepodudaranje značenja anglicizama u francuskom i srpskom

Stepen podudarnosti značenja preuzetih anglicizama u francuskom i srpskom jeziku je izuzetno

Vu la domination de l’anglais dans les masse-média et dans la communication quotidienne de l’économie, de la

Mots clés: langues en contact, anglicismes, sémantique, pragmatique, français, serbe

OBJEDINJENA KONTAKTNO-KONTRASTIVNA LINGVISTIKA:

Spoj, odn. kopulativnu složenicu, ‘kontaktno-kontrastivni’, u kolokaciji ‘kontaktno-kontrastivna

2. PRINCIPI OBJEDINJENE KONTAKTNO-KONTRASTIVNE LINGVISTIKE

U ovom odeljku obrađuju se principi objedinjene kontaktno-kontrastivne lingvistike, koji su izne-

2.1. Motivi za objedinjavanje

2.2. Pojmovno-terminološka određenja

2.3. Teorijsko-metodološka određenja

Treći deo obrade principâ bavi se teorijsko-metodološkim postavkama kontaktno-kontrastivnog

kontaktni ⋅⋅⋅⋅⋅ kontaktno-kontrastivni ⋅⋅⋅⋅⋅ kontrastivni

sredstva iz L1 sredstva iz L1 i L2 sredstva iz L2

Gledano iz leksičke perspektive, suština kontaktno-kontrastivnog istraživanja sastoji se u utvr-

3. PRIMENE OBJEDINJENE KONTAKTNO-KONTRASTIVNE LINGVISTIKE

U ovom odeljku obrađuju se praktične primene objedinjene kontaktno-kontrastivne lingvistike,

3.1. Kontaktni domen

3.2. Kontaktno-kontrastivni domen

3.3. Kontrastivni domen

• (C2) kreacija sadržine, npr. marketing.

U ovom prilogu predočeni su teorijsko-metodološki i praktični aspekti objedinjene kontaktno-

AN INTEGRATED CONTACT-CONTRASTIVE LINGUISTICS:

NYELVI KONTAKTUSJELENSÉGEK A VAJDASÁGI MAGYAR

Kulcsszavak: nyelvi kontaktusok, helynévadás, mikrotoponimák, Vajdaság.

2.1. Hangtani jelenségek

2.3. Szemantikai vizsgálat

Mint az előző példákban tapasztalható, a hangalak torzulásával a jelentés is elhomályosulhat,

2.4. Alaktani jelenségek