UNIVERZITET U BEOGRADU

FILOLOKI FAKULTET

NATAA D. OFRANAC

MOTIV LUDILA KOD JUNAKA

ETIRI VELIKE TRAGEDIJE

VILIJAMA EKSPIRA
HAMLET, MAGBET, OTELO I KRALJ LIR

DOKTORSKA DISERTACIJA

BEOGRAD, 2013.
 THE UNIVERSITY IN BELGRADE
FACULTY OF PHILOLOGY

NATAA D. OFRANAC

THE MOTIF OF MADNESS OF THE

CHARACTERS IN FOUR GREAT

TRAGEDIES

BY WILLIAM SHAKESPEARE
HAMLET, MACBETH, OTHELLO AND KING
LEAR

DOCTORAL DISSERTATION

BELGRADE, 2013
KOMISIJA:

Predsednik Komisije: Profesor dr Zoran Paunovi,

Filoloki fakultet Univerziteta u
Beogradu

lanovi Komisije: Docent dr Zorica Beanovi-Nikoli,

Filoloki fakultet Univerziteta u
Beogradu

Docent dr Milica Spremi,

Filoloki fakultet Univerziteta u
Beogradu,

Docent dr Aleksandar Dimitrijevi,

Filozofski fakultet Univerziteta u
Beogradu
Datum odbrane:
Naslov rada: Motiv ludila u etiri velike tragedije Viljema ekspira

Rezime

Motiv ludila veoma je est u ekspirovim tragedijama. Razigrano i aljivo u

komedijama, bolno i smrtonosno u tragedijama, ludilo uvek donosi neki uvid i
spoznaju. Nekada je ludilo tretirano kao opsednutost, bolest ili pravedna kazna. U
renesansi je posmatrano kroz teoriju o udima, uglavnom pripisujui melanholiju
obrazovanim mladiima, a histeriju mladim enama. Uzrok je, pored razoaranja,
patnje i sagreenja, esto i ljubav. Zloin se esto vezuje za ludilo, bilo kao uzrok ili
kao posledica.
Ovaj rad bavi se motivom ludila u etiri veliki tragedije Viljema ekspira:
Hamlet, Makbet, Kralj Lir i Otelo. Analizira ludilo glavnih junaka koji su,
uglavnom, predisponirani za ludilo, to ekskalira u nepovoljnim okolnostima.
Muki likovi obino povrate razum, dok ene obino zavre svoj ivot tragino,
nikada se ne oporavivi. Ali, tajne ljudske due su univerzalne i nisu rodno
ograniene, to nam i ekspir potvruje.
Ova disertacija pokuaj je da se ovim sloenim pitanjima pozabavi
multidisciplinarno pre svega kao knjievno istraivanje, ali obimno
potpomognuto psihologijom i psihoanalizom. Poinje pregledom motiva ludila u
starogrkim dramama, kao i antikim stavovima o ludilu uopste. Zatim, tu su
shvatanja i tumaenja srednjeg veka, renesanse, klasicizma i modernog doba, od
religije do nauke.
Neki ekspirovi tragini junaci bili su prave studije sluaja i materijal za
dokazivanje teorija u dvadesetom veku. Psihologija i, posebno, psihoanaliza, s
druge strane, mogu da pomognu prouavaocima ekspirovih dela u holistikom
pristupu, u sveobuhvatnoj analizi i dekonstrukciji mnogih aspekata i delova koje je
bard naizgled stihijski, a verovatno briljivo gradio i postavljao ba tu gde jesu.
Podsvest je bitan faktor i izvor mnogih postupaka, problema ili nerazreenih
konflikata, i zato nam psihoanalitiari daju mono pomagalo da objasnimo ono to
nije vidljivo golim okom, odnosno posmatranjem povrine.
Ludilo u ekspirovom opusu nikada nije tema samo po sebi, ali jeste veoma
est motiv. Slika ludila data je kroz ponaanje aktera, autentino ili odglumljeno, i
kroz komentare ostalih junaka, oevidaca i tumaa. Postoje, uslovno reeno, tri
vida u kojima se ono prikazuje: ludilo junaka koji pretrpe teke udarce, gubitke i
razoaranja; simulirano ludilo koje ima svrhu mimikrije, privlaenje panje upravo
da bi se ona odvratila od sutine, ili da se zavara trag i, na kraju, ono to
posmatrai vide i doive kao ludilo, a to moda i ne zasluuje takvu odrednicu.
Neke scene ludila su poetski veoma efektne, dirljive slike. Ako je i ekspir drao
do katarze kao vanog razloga to ljudi odlaze u pozorite, pored zabave, smeha i
dobre borbe, onda je zasigurno uspeo da stvori katarzine scene. Pored pesnike,
ludilo ima i bitnu dramaturku funkciju, a posebnu kategoriju ine one forme
ludila, ili ludosti, u kojima se saoptavaju ivotne mudrosti i istine. ekspirov
savremenik Armin skovao je izraz foolosopher, a Erazmo Roterdamski je ludosti
posvetio svoju Pohvalu.
Gubitak razuma gotovo da je i gubitak ivota i zato je toliko est motiv u
traginim priama. Oseanje tuge, gubitka, aljenja, to je neto to nas obuzme dok
gledamo nekada mone vladare, edne i krotke devojke, velike vojskovoe ili
uzviene umove u koje se nadala cela nacija, kako padaju na dno, govore vulgarne
i nepovezane reenice, histerino urlaju ili nemono prete. Oni koji uspeju da
pobede ludilo, vraaju se osnaeni tim stranim iskustvom i obogaeni mudrou,
kao posle klinike smrti. Oni koji to ne uspeju, jedini spas pronau u smrti.
 Sama re ludilo kod ekspira je veoma esta i bogatog je semantikog
spektra, te oznaava mentalni poremeaj, ekstazu, budalasto ponaanje, gnev i
veselost. Nije sluajno to ekspir to ludilo u Hamletovom sluaju naziva antic
disposition, jer u antikim tragedijama ovaj motiv je veoma prisutan: Ajaks,
Kasandra, Filoktet, Orest, Fedra, Edip; svi oni imaju napade ludila. Ludilo se
povezuje sa vie boanstava starogrkog sveta, a Dionis je bog tragedije. I kod
starih Grka, i kod Rasina, ekspira, Niea, ludilo potie od stvari koje je tuno
znati.
Britanski filozof Kolin Megin analizira ekspirov psihologizam i pita se do koje
mere je ekspirov naturalizam, dakle posmatranje i opisivanje pojava koje vidi
protopsihologija. Njegovo zanimanje za ljudsku duu i um njegove drame ini
psihodramama1.

Dok Frojd njutnovski izvodi zakone koji reguliu ljudski um i po kojima su svi
mukarci podloni Edipovom kompleksu i potiskivanju seksualne elje, to dovodi do
kasnije manifestacije te represije, za ekspira je svako ljudsko bie posebno, original a ne
varijacija na prototip.

On je moralni psiholog, jer uz svaki psiholoki portret idu i etike vrednosti koje
odreuju karakter.

Kljune rei: ekspir, tragedije, ludilo, knjievnost, psihologija, psihoanaliza, um,

spoznaja, antika, renesansa.

Nauna oblast: Lingvistika. Knjievnost (8)

Ua nauna oblast: Anglistika (Engleska knjievnost)

1
McGinn,Colin Shakespeares Philosophy, strana 164
UDK: 821.111
Title of the dissertation: The Motif of Madness in the Four Great Tragedies by
William Shakespeare

Summary

The motif of madness is very common in Shakespeares plays. Playful and

light in comedies, painful and deadly in tragedies, it is always enlightening and
strikingly clairvoyant. It used to be treated as possession, disease or legitimate
punishment throughout history. In Renaissance, it was observed through the
theory of humours, mainly ascribing melancholy to young, educated men and
hysteria to young ladies or widows. Love is often the cause, besides
disappointment, suffering and sin. Crime is also associated with it, be it as cause or
consequence, as something that drives the perpetrator into madness or as the
outcome of perturbed mind.
This paper deals with characters from the four great tragedies: Hamlet,
Macbeth, King Lear and Othello. They all have a certain predisposition to madness,
exacerbated by the adverse circumstances. Male characters usually regain sanity,
having gone through painful recognition and self-examination. Female characters,
once insane, never recover, so their common end is death suicide. But the secrets
of human soul are universal and not gender-limited, that is what Shakespeare
reveals to us and that is what makes him timeless.
Some Shakespearean characters have been case studies and material for
proving theories in the twentieth century. Psychology and, especially
psychoanalysis, on the other hand, can help Shakespeare scholars with a holostic
approach, in a comprehensive analysis and deconstruction of many aspects and
aparts that the bard built, seemingly at random, but probably very meticulously,
putting them exactly where they belong. Subconsciousness is an important factor
and source of many unresolved conflicts, which is why psychoanalysts provide us
with a powerful tool to explain what is not visible clinically, on the face value.
Madness in Shakespeares oeuvre is never an issue per se, but it is a very
frequent motif. The image of madness is give through actions of maddened
characters, be their madness real or feigned, and through comments of other
characters, witnesses and interpreters. There are basically three forms of madness
occuring here: madness of characters who suffer heavy blows, losses and
disappointment; feigned madness for the sake of disguise, drawing attention
precisely to avert it from the substance, or to cover the traces; and, finally, it is
what the observers see and deem as madness, which is not necessarily so. Some
images of madness are poetically very effective and touching. If Shakespeare
attached great importance to catharsis as an important reason why people went to
theatre, besides entertainment, laughter and fight, then he certainly managed to
create cathartic scenes. Besides poetic, there is also an important dramaturgical
function of madness, and the special category is the form of madness, or folly,
communicating life wisdom or truth. Shakespeares contemporary Armin forged a
blendind foolosopher, and Erasmus dedicated his Praise to Folly.
Loss of reason is almost always loss of life too, and this is why it is such a
frequent motif in tragic stories. The feeling of grief, loss, mourning, that is
something that overwhelms us while watching once might monarchs, chaste girls,
great warriors or noble minds overthrown, saying vulgar words, broken
sentences, hollering hysterically or threatening powerlessly. Those who manage to
get over madness, return empowered by this horrible experience, like after clinical
death. Those who dont, find the only salvation in death.
The very word madness is very frequent in Shakespeares plays, with rich
semantic range, denotating mental disorder, ecstasis, foolish behaviour, rage and
happiness. Not for nothing did Shakespeare call it antic disposition in Hamlets
cases, because it was very present in ancient tragedies: Ajax, Cassandra, Philoctete,
Orestes, Phaedra, Oedipus; they all have fits of madness. Madness is related to
several deities, and Dionysus is the god of tragedy. To ancient Greeks,
Shakespeare, Racine Shakespeare and Nietzche, the source of madness was in
things sad to know.
Collin McGinn, a British philosopher, analyses Shakespeares psychologism and
wonders to what extent Shakespeares naturalism was proto-psychology. His interest in
human soul and mind makes his plays psychodramas2.

While Freud was drawing Newtonian laws regulating human mind, making all
men liable to Oedipal complex and suppression of sexual desire, which subsequently
makes this repression manifest, to Shakespeare every human being was special, not
variation of a type.

He was a moral psychologist, attaching values to every psychological portrait.

Key words: Shakespeare, tragedies, madness, literature, psychology,

psychoanalysis, mind, recognition, ancient, renaissance.

Scientific area: Linguistics. Literature (8)

Ua nauna oblast: English Studies (English Literature)
UDK: 821.111

2
McGinn,Colin Shakespeares Philosophy, strana 164
SADRAJ

I. UVOD: LUDILO EKSPIROVIH TRAGINIH JUNAKA .1

II. ISTORIJSKI PREGLED PRE I POSLE EKSPIRA.33

II.i. LUDILO U ANTIKIM IZVORIMA DRUTVO, KNJIEVNOST,
POZORITE..33
II.i.i. Pojmovi, verovanja, prikazivanje33
II.i.ii. Homer i tragiari..40
II.i.iii. Ludilo i tragina greka.53
II.i.iv. Telesne tenosti i melahnolija58
II.i.v. Antiko naslee pria koja traje..66
II.ii. SREDNJI VEK.................70
II.iii. RENESANSA.73
II.iii.i. Povratak antike...........73
II.iii.ii. Renesansa doba melanholije85
II.iii.iii. Pre ekspira Tomas Kid.101
II.iv. KLASICIZAM..107
II.v. DEVETNAESTI I DVADESETI VEK - SAVREMENE DEFINICIJE
LUDILA111

III. EKSPIROVE ETIRI VELIKE TRAGEDIJE..117

III.i.HAMLET117
III.i.i.Zaplet..117
 III.i.ii.Hamletove dijagnoze sva ta melanholija...142
III.i.iii. Psihoanaliza Kralj Edip i Kraljevi Hamlet.165
III.i.iv. ena u Hamletu (Hamletu)182
III.i.v. Ofelijino stvarno ludilo..191
III.i.vi. Hamletovo glumljeno ludilo225
III.i.vii. Knjievna kritika o ludilu u Hamletu......230
III.ii.MAKBET..251
III.ii.i. Zaplet simbioza prirodnog i natprirodnog..251
III.ii.ii. Strah i drhtanje...257
III.ii.iii. Psihoanaliza - strah od ene273

III.iii. KRALJ LIR....287

III.iii.i.Zaplet buka i bes.287
III.iii.ii. Lir kao studija sluaja..296
III.iii.iii.Psihoanaliza ene, majke, erke..315
III.iii.v. Ljubav i porodica i otrov i lek.325
III.iii.iv. Komino u traginom.333
III.iii.vi. Mudra luda...337
III.iv. OTELO...358
III.iv.i. Zaplet paukova mrea358
III.iv.ii. Tumaenja ljubomorni Otelo i zavidni Jago...365
III.iv.iii. Od ljubavi do mrnje381
III.iv.iv. Zavrna re psihoanaliza..386

IV. ZAKLJUAK394
IV. LITERATURA401
V. Biografija autora412
 I. UVOD: LUDILO EKSPIROVIH TRAGINIH JUNAKA

Ludilo i, uopte, psihu ekspirovih junaka prouavali su knjievni kritiari, ali i

psiholozi, psihoanalitiari i psihijatri. Stoga je ovaj rad pokuaj iskoraka iz isto
knjievnog sveta ka sinergiji umetnosti i nauke. Ludilo je est motiv u knjievnosti, a
drama je posebno efikasan medijum zbog vizuelnog efekta, koji je najsnaniji u scenskoj
izvedbi. Svako doba ima popularne ideje o tome ta je ludilo, ta ga izaziva, i kako luda
osoba izgleda i ponaa se. Kod starih Grka drame su prepune ludila. U Bibliji, meutim,
neverovatno malo se o tome govori, iako je prisutan pojam ludila i ideja da se moete
pretvarati da ste ludi. Najpoznatiji ludak u Bibliji je Nebuhadnezar, u Danilovoj knjizi,
koga Bog kazni ludilom zbog nadmenosti3. U prvoj knjizi Samuilovoj, David glumi
ludilo da bi pobegao od smrti; u Jevanelju po Luci farisejima se pripisuje ludilo jer ele
da ubiju Isusa; i u Jevanelju po Jovanu o samom Isusu govore da je avo uao u njega i
da je lud. Meutim, puno vidova ponaanja opisanih u Bibliji moglo bi se nazvati ludim,
iako u tekstu nisu tako naznaeni.

Ljudi imaju vizije aneli koji se penju i sputaju skalama, vatrene koije i kao kod
Mojsija koji uje grm kako govori, i proroka Balama koji pria s magarcem, oni uju
glasove koji ne mogu biti prisutni u svakodnevnom smislu. Poput ludila, vizije se
javljaju pod dejstvom spoljnih, obino boanskih faktora.

U svetu proetom natprirodnim silama, mnogo ovakvih vidova ponaanja

prihvatano je kao normalno. U srednjem veku, ako ste se ponaali ludo, to je bila ili
boja kazna, ili vas je neto obuzelo, boanske ili demonske sile mogue uz pomo
vetica u ovom drugom sluaju.

3
Atwood, Margaret: Ophelia Has a Lot to Answer For, preuzeto sa www.123helpme.com

1
 U renesansi, zapadni pisci poinju da imitiraju grke tragedije i iz njih crpe
nadahnue.

Kod starih Grka je ludilo takoe imalo uzrok spolja: bogovi vas dovode do ludila,
esto po nekim mutnim, njima znanim planovima; kad bogovi nekoga ele da unite,
prvo ga dovedu do ludila.

Progon Furija neizbean je za sluaj ubistva majke, kao kod Oresta. Herkula je
ludim uinila Hera, zbog prevelike nadmenosti. Moda je najdramatiniji sluaj dat u
drami Bahije, gde Pentej, kralj Tebe, biva uniten zbog protivljenja bogu Dionisu. Ovaj
bog prvo do ludila dovede njegovu majku, te ona, verujui da je Pentej neka ivotinja,
rastrgne sina u komade.

Elizabetanski pisci od Grka nisu nauili teorije o ludilu, ve dramsku praksu njegovog

prikazivanja ludilo je dendijevski pozorini element4. Ono dri panju publike i

poveava napetost, jer nikada ne znate ta e ludak sledee da uradi; ekspir to koristi u
mnogo vidova.

Gestovna artikulacija, neverbalni jezik i mimika lica upeatljiviji su od

pritom izgovorenih rei. Setimo se Ofelijinog opisa Hamleta koji je upao u njenu
odaju, unezveren i slian Duhu koji je njega pohodio. Nije joj rekao ni re, a njen
detaljan i i plastian opis njegovog izgleda i ponaanja pomae nam da
vizuelizujemo scenu koju prepriava. Opet, zato tragedija, kad i u komedijama
imamo primere ludila, za dramaturgiju moda i znaajnije nego u tragedijama?
Ludilo u komedijama je komino. Vie ludost nego bolest. Izvor je duhovitih
replika, lucidnosti i mudrolija, u optem vrcavom i, ponegde, prazninom
ambijentu. Ludilo u tragedijama je, naprotiv, uvek u atmosferi tuge, patnje, bolne
spoznaje i nenadoknadivog gubitka. U tom mraku raa se svetlost istine, shvata se
sutina ivota i ljudskog bitisanja na zemlji, dekonstruiu se zablude. ovek je

4
Ibid

2
ogoljen, usamljen, ostavljen na milost i nemilost bogovima, razornoj snazi prirode,
jo razornijem ljudskom zlu i pohlepi. Tu, pritenjen na samoj litici, on e ili skoiti
u ambis, ili, poput junaka Dostojevskoga, vikati hou da ivim!. To odreuje
individualni karakter, koji se otkriva upravo u tim ekstremnim okolnostima, pa
neko bira biti, a neko ne biti. Smrt je neumitan ishod tragedije, a prethodi joj ili
beznadeno ludilo, ili, kod nekih junaka (uglavnom mukih), povratak razuma,
stiavanje oluje u umu i mirno prihvatanje sudbine. I zato e neki junaci oduzeti
sebi ivot, a drugi e mirno rei idemo u zatvor ili idemo na dvoboj ili idemo
Makdafu na megdan, to je zapravo takoe odlazak u smrt, ali na nain koji prua
utisak povraene moi i kontrole. U takvim scenama nastale su neke od
vanvremenskih misli i najeih citata. Te scene su zato uvek sveane, pored toga
to nas rastue i potresu. Ali, jedno je sigurno, nikada ne izazovu smeh, iako je
izgled i ponaanje junaka u njima nekada tragikomino, nekada groteskno, ali to
moe izazvati samo saoseanje i aljenje, nikada podsmeh. Recimo, Ofelija koja
deli zamiljeno cvee i pozdravlja zamiljene gospe, Lir koji deli pravdu i pomiluje
zamiljenog grenika, Otelo koji besomuno insistira na maramici, ili Makbet koji,
prestravljen privienjem Bankovog duha, nabraja zveri kojima bi se smeo
suprotstaviti jer kod njih nema niega natprirodnog, metafizikog.
Karol Tomas Nili svoju analizu ludila i rodnih razlika poinje stihovima iz
Bogojavljenske noi:

Olivija: ta ti je? Da nisi pomahnitao?

Ludalo: Nisam, gospoo, ve samo itam ono to je mahnitost.

(Bogojavljenska no, V.i.293-94, prevod Velimir ivojinovi)

Ona kae da se u itanju ludila, moramo disocirati od njega ili sjediniti s njim, a
oba naina nas diskvalifikuju kao tumae. U prvom sluaju, ako itamo ludilo na zdrav

3
nain, propustimo smisao; u drugom e nau sutinu propustiti drugi. Polonije je rekao
da je tumaenje pravog ludila isto to i samo ludilo5.

Nili ispituje itanje ludila i njegovo predstavljanje u ekspirovim dramama u

okviru ireg kulturnog konteksta. Ona navodi renesansna tumaenja ludila koja su se
pomerala od natprirodnog (obuzetost demonima, recimo, kao u traktatu o histeriji
Edvarda Dordena, The Suffocation of the Mother), od duhovnog (sumnja, greh, krivica, i
racionalno samoubistvo, kao u Traktatu o melanholiji Timotija Brajta), zatim od
vetiarenja (Redinald Skot), prevaranata koji su oponaali takvo stanje (kao u
Declarations of Egregious Popish Impostures Semjuela Harsneta) i isto fizikih uzroka, sa
kakvim su se sretali lekari (meu njima i ekspirov zet Don Hol), ka normalnom i
prirodnom.

U ranom modernom periodu, diskurs ludila je postao istaknut zbog

implikacija u medicinskoj, pravnoj, teolokoj, politikoj i drutvenoj
rekonceptualizaciji oveka. Ser Don Baknil6 je u Psihologiji ekspira (1859)
konstatovao da je u ekspirovo doba postojala se samo jedna ustanova gde su
smetani mentalno oboleli Bedlam, izgraen na zemljitu koje je uzeto od
monaha u vreme Henrija VIII i dato gradu Londonu, samo 17 godina pre
ekspirovog roenja. Tada se mentalno oboleli nisu odvajali od ostatka drutva,
ostajali bi u krugu porodice, osim ako ih nisu smatrali opasnim po drutvo. Dakle,
bili su prisutni u svakodnevnom ivotu. Abnormalna stanja uma bila su, uz ljubav
i ambiciju, bile ekspirove omiljene teme, to se vidi i po broju junaka kod kojih je
obradio ova pitanja. Najdosledniji je upravo kod najteih primera gde je pratio
razvoj mentalne bolesti kod Hamleta, Makbeta i Lira; sa oduevljenjem je
posmatrao i analizirao postepeno gubljenje odlika razuma, prelaz oseanja iz
uobiajenih u morbidne i izopaene, nestajanje nekih emocija i preteranost drugih,

5
Neely, Carol Thomas: Documents in Madness: Reading Madness and Gender in Shakespeares Tragedies
and Early Modern Culture, str. 316.
6
Hunter, Richard and Macalpine, Ida (eds), Three Hundred Years of Psychiatry, str. 1065.

4
potpuni gubitak mentalne ravnotee koja iz toga proistie Zakljuak koji se
namee je da se ludilo ne javlja kao posledica mentalnih promena, ve emotivnih
potresa. To je posebno oigledno u periodima kada se bolest razvija; tada se uvek
izopauju emocije, dok razum ostaje netaknut. ekspir je znao kako se mentalno
zdravlje i bolest smenjuju, slivaju u jedno, lako prelaze jedno u drugo. Kod Lira,
njegove najsavrenije i najdetaljnije predstave o ludilu, mentalna snaga nikada se u
potpunosti ne gubi; nikada mentalna aberacija nije toliko potpuna da stari kralj ne
moe da kae neto mudro i tano. Za kritiku je ludilo kod Lira uoavano tek kada
on govori kojeta, dok je previala njegove rane simtpome.
Postepeno je ludilo, a time i normalnost, poelo da se sekularizuje,
medikalizuje, psihologizuje i, na kraju, barem po predstavljanju, definie na rodnoj
osnovi. Na izraajnom podruju knjievnosti i filozofije, doivljaj ludila, u
petnaestom stoleu, poprima pre svega pravac moralne satire. Ludilo vie nije
prisna neobinost sveta, kako je rekao Fuko7. Najvaniji oblik ludila, koji e se
javljati jo i u osamnaestom veku, jeste ludilo usled nekog romantiarskog
poistoveenja. Njegove odlike je, jednom za svagda, utvrdio Servantes. Varke se
prenose s pisca na itaoca, ali ono to je s jedne strane bilo mata, postaje opsena;
pievo lukavstvo se, u svoj bezazlenosti, prihvata kao istinski lik.
Tik uz to prvo je ludilo tate uobraenosti. Ali ludak se ne poistoveuje sa
nekim uzorom iz knjievnosti; on se poistoveuje sa sobom samim, i to putem
zamiljenog odobravanja koje mu omoguuje da prida sebi sve vrline ili moi kojih
je lien. On je naslednik stare Filautije Erazmove8.
Svetu morala pripada i ludilo pravedne kazne9. Ono nemirima duha
kanjava nemire srca. Pravda ovog ludila jeste to da je istinoljubivo. Tako bunilo

7
Fuko, Miel: Ludilo i civilizacija - istorija ludila u doba klasicizma, str. 39.
8
Ibid, str. 40.
9
Ibid, str. 41.

5
Ledi Makbet otkriva onima koji to ne bi trebalo da znaju rei to su se dugo
aputale samo gluvim uima.
Konano, i poslednja vrsta ludila: ludilo oajnike strasti.10 Ljubav koja se
izjalovila u svojoj prekomernosti, pre svega ljubav koja je obmanula neumitnost
smrti, nema drugog izlaza do ludila. Dokle god je postojao predmet, luda ljubav
bila je vie ljubav no ludilo; preputena sebi, ona se produuje u prazninu
sumanutosti. Kazna za strast odve predatu svojoj silovitosti? Ali, to kanjavanja
izaziva i saaljenje. Ako i vodi smrti, to je smrt u kojoj oni koji se vole nikada vie
nee biti rastavljeni. To je poslednja pesma Ofelijina; to je bunilo Aristovo u Ludosti
mudraca. Ali, to je iznad svega grmljavina, pa smiraj ludila Kralja Lira. U
ekspirovom delu, ludila se orouju sa smru i sa ubistvom. Kod Servantesa i
ekspira ludilo uvek zauzima izuzetno mesto, u tom smislu to je bez pribeita.
Nikada ga nita ne privodi ni istini ni razumu. Ono vodi jedino rascepu i, odatle,
smrti. Ludilo, u zaludnim svojim reima, nije tatina; praznina koja ga ispunjava
jeste zlo koje prevazilazi moju praksu, to ree lekar povodom Ledi Makbet.
Blaga radost, kakvu je Ofelija na kraju nala, ne usklauje se ni sa kakvom sreom;
njena beslovesna pesma isto je toliko bliska sutini koliko i krik ene koji du
hodnika Makbetovom zamka objavljuje da je Kraljica umrla. Rastrojeno ludilo
moe da bude jedino pretnja svretka. Ali sama smrt ne donosi mir: ludilo e
ponovo likovati bedno vena istina s onu stranu jednog ivota, koji se, ipak,
izbavio ludila samim tim svretkom. Njegov bezumni ivot ga prati i ini
besmrtnim samo zbog njegovog ludila; ludilo je, jo i neprolazan ivot posle smrti.
No, ludilo ubrzo naputa te predele konanog u koje su ga smestili
Servantes i ekspir11: a u knjievnosti s poetka sedamnaestog veka zauzima,
umesto toga, sredinje mesto; tako ono tvori vor pre no razreenje, pre preokret
no krajnju opasnost. To je zato to se ono sada posmatra jedino kroz podsmehu

10
Ibid, str. 42.
11
Ibid, str. 43.

6
sopstvenim zabludama. Ono nije istinska kazna, ve predstava kazne. Ono se moe
dovesti u vezu samo sa prividnou nekog zloina ili sa obmanom jedne smrti. Sa
ludila je smaknuta njegova dramatina ozbiljnost: ono je kazna ili oajanje samo u
oblasti zablude. Njegova dramaturka funkcija opstaje samo onoliko koliko je po
sredi lana drama: varljivi oblik u kome su u pitanju samo tobonje pogreke,
neostvariva ubistva, nestanci vieni za ponovna pronalaenja.
Neki ekspirovi tragini junaci bili su prave studije sluaja i materijal za
dokazivanje teorija u dvadesetom veku. Psihologija i, posebno, psihoanaliza, s
druge strane, mogu da pomognu prouavaocima ekspirovih dela u holistikom
pristupu, u sveobuhvatnoj analizi i dekonstrukciji mnogih aspekata i delova koje je
bard naizgled stihijski, a verovatno briljivo gradio i postavljao ba tu gde jesu.
Podsvest je bitan faktor i izvor mnogih postupaka, problema ili nerazreenih
konflikata, i zato nam psihoanalitiari daju mono ultrazvuno pomagalo da
objasnimo ono to nije vidljivo golim okom, odnosno posmatranjem povrine.
Uz pregled motiva ludila kod junaka etiri velike tragedije, analizu svake od
njegovih pojavnosti i specifinosti, pokuaemo da odredimo funkciju ovog motiva
u svakoj od dramskih radnji. Istorija ludila u drutvu, knjievnosti i, naravno,
pozoritu, od antikih vremena do danas, svakako je dragocena mapa ovog puta.
Naune definicije ludila i medicinska klasifikacija mentalnih poremeaja pomoi e
nam da shvatimo koliko se pogled na ovaj fenomen promenio u odnosu na
renesansno doba i kako je ekspir markirao uzroke i posledice, obrasce ponaanja i
mnoge druge kategorije kojima je savremena medicina dala struno ime. Poput
svog junaka Hamleta, i ekspir je bio ovek renesanse, ovek na uu dve epohe,
vrnjak Galilea Galileja i savremenik Montenja, ordana Bruna i jakobinskog
dvorskog lekara Harvija koji je otkrio krvotok, ali i crkvenih previranja,
ekskomunikacija, egzorcista, inkvizitora i krstaa. Zato e i pojave kojima se on
bavi, kao i rei koje njegovi junaci izgovaraju, biti odraz i starih tumaenja i
verovanja, i ranog modernog doba.

7
 Ludilo u ekspirovom opusu nikada nije tema samo po sebi, ali jeste veoma
est motiv. Slika ludila data je kroz ponaanje aktera, autentino ili odglumljeno, i
kroz komentare ostalih junaka, oevidaca i tumaa. Postoje, uslovno reeno, tri
vida u kojima se ono prikazuje: ludilo junaka koji pretrpe teke udarce, gubitke i
razoaranja; simulirano ludilo koje ima svrhu mimikrije, privlaenje panje upravo
da bi se ona odvratila od sutine, ili da se zavara trag (ono to bi Agata Kristi
ubacila u radnju kao crvenu haringu) i, na kraju, ono to posmatrai vide i
doive kao ludilo, a to moda i ne zasluuje takvu etiketu. Ovo tree se esto
naziva neprirodnim ponaanjem, ekstazom ili zanosom, a posmatra ga
izjednauje sa ludilom najee zbog nedostatka informacija koje mi kao gledaoci
ili itaoci dobijamo putem solilokvijuma ili dijaloga junaka sa drugima. Jer, da li je
poremeaj u ponaanju to to je Hamlet povuen i tuan nakon oeve smrti, pa
makar to trajalo mesecima? Da li je lud ako je upao u Ofelijinu sobu sa bolnim
izrazom na nemom, ispijenom licu (sve i da je to bila gluma u funkciji ubeivanja
drugih u ono to je eleo da poveruju)? Da li je Lir lud ako u devetoj deceniji eli
da podeli kraljevstvo i da ono pripadne zahvalnoj deci koja iskau ljubav i
potovanje? A, zatim, koji od ta tri vida je najuverljiviji za gledaoca ili itaoca?
ekspir je malo toga sugerisao, jo manje nametao. Prikazivao je prirodu, drao
ogledalo pred njom, a zakljuke ostavio nama. Kao i mnogobrojna pitanja i
odgovore na njih. Neke scene ludila su poetski veoma efektne, dirljive slike:
Ofelijina tuga za ubijenim ocem i izgubljenom ljubavlju, cvee i voda koja je
odnese; Ledi Makbet, koja na kraju izazove saoseanje uprkos svemu, kad
usamljena i omrznuta vapi za svetlom i bezuspeno pokuava da spere mrlje sa
ruku i savesti; Lir koji se izloi ibanju vetra i kie u olujnoj noi, gotovo patetino
potencirajui svoju titulu kralja, ostavi bez iega; Otelo u epileptinom ropcu i
Jago koji nema milosti nad njim. Ako je i ekspir drao do katarze kao vanog
razloga to ljudi odlaze u pozorite, pored zabave, smeha i dobre borbe, onda je
zasigurno uspeo da stvori katarzine scene. Pored pesnike, ludilo ima i bitnu

8
dramaturku funkciju, a posebnu kategoriju ine one forme ludila, ili ludosti, u
kojima se saoptavaju ivotne mudrosti i istine. ekspirov savremenik Armin je
skovao izraz foolosopher12, a Erazmo Roterdamski je ludosti posvetio svoju
Pohvalu. Mudra luda je vie svojstvena komediji, te esto prisutna u tom anru
ekspirovih drama, a u tragedijama, pored filozofije koju prosipa, ona unosi i
malo vedrine u sumorni ton koji preovladava, istovremeno dajui snaan kontrast i
time naglaavajui tragine elemente, ali i nudei predah od napetosti i zloina,
uveni comic relief. Luda u Kralju Liru ini i jedno i drugo, a pored toga to deli
te mudrosti i istine sa publikom, ona otvara oi svom gospodaru, na armantno
drzak nain koji ponekad koristi Hamlet dok simulira ludilo, jer ludu ne moete
teretiti za izgovorene rei, a ni naljutiti se na nju. To prua slobodu od autocenzure
i ak od dunog potovanja prema autoritetu starijeg, ukljuujui i samog
monarha.
Maska ludaka, tj. glumljeno ludilo, sredstvo je iz antikih vremena. Setimo
se Odiseja (Uliksa) koji nije hteo u Trojanski rat, pa je glumio ludilo orui njivu i
sejui so umesto ita, razobliivi svoju neuraunljivosti tek pred rizikom da
uzore i sopstvenog sina. Hamlet svoje ludilo glumi, a ponekad granica izmeu
privida i stvarnosti nije jasna, tj. pomerena je. To su trenuci kada se, usamljen i
dobrovoljno izolovan, junak bori sa tekim spoznajama i pomeanim oseanjima,
sa nametnutim zadatkom i moralnim kodeksom koji je direktno protivan tom
zadatku, sa metafizikim i arhetipskim pitanjima. Tada se njegova maska udaka
(antic disposition) stapa sa onim ko je nosi. Ofelija je u svoje ludilo oterana
dugogodinjim potiskivanjem sopstvenog identiteta, guenjem u mukom svetu
oca, brata i kraljevia koga je volela, to na kraju kulminira usled tuge za ubijenim
ocem. Dok u Hamletovom ludilu ima metoda, njeno rui dotadanju branu i
dugo zabranjivano sopstveno ja progovara iz nje, uz zaboravljene pesme iz
detinjstva i seksualne aluzije.
12
C.f. Padel, str. 67.

9
 Zatim, u Makbetu razum izgube i kralj i kraljica, mada je po mnogima veoma
vano pitanje da li su oni uopte normalni na samom poetku radnje, ili je sve
upravo i uzrokovala nezajaljiva ambicija i odsustvo realnog sagledavanja, dakle
poremeaj kao uzrok, a ne kao posledica. Ledi Makbet u svom ludilu ritualno pere
ruke od ogromne koliine krvi koju je sa svojim muem prolila, nikud ne idui bez
svetlosti svee iako joj nije potrebna za hod u snu strah od pakla kao mranog
mesta logian je kao strah od kazne. Kod Makbeta se ludilo javlja pre nego kod nje,
u vidu halucinacija i napada koje ima, opet kao griu savesti i strah od
povampirenih duhova ubijenih.
Kralj Lir je ve na poetku drame veoma star i slab. Fizika slabost i blizina
smrti su i razlog to eli da podeli svoj imetak kerima, ali mentalna slabost ogleda
se u principu podele koji je odabrao. Tvrdoglavost i ponositost, koje su se u
antikim dramama uvek kanjavale smru, odvele su ga u niz fatalno pogrenih
odluka, u samou i izgnanstvo u divljini, i na kraju u ludilo. Sve to je katarza koja
nam na kraju daje rezigniranog starca, kome je spoznaja (anagnorisis) donela bes,
kajanje, ali i vid koji je bio izgubio, poput Glostera kome se to i fiziki desilo.
Otelo je poludeo od ljubomore, mada je legitimno rei i da je njegov
mentalni sklop i doveo do te ljubomore. Paljivo pletena mrea oko njega,
manipulacije i nesrean splet okolnosti, doveli su do promene u ovom oveku,
poznatom po staloenosti i mudrosti. On svoje ludilo demonstrira u vidu
epileptinih napada, ljubomornih ispada i, kao kulminacije, ubistva svoje nedune
supruge.
Zajedniko svim ovim junacima je da ni kod jednog ne postoji klasino
ludilo u medicinskom smislu. Ono je vie devijacija u socijalnom smislu, sa
psiholokim implikacijama, posledica emotivnog kraha, ba kao to su i ekspirove
drame porodine, psiholoke i line, iako na prvi pogled istorijske i politike. Tako
su prie o ludilu ekspirovih junaka mahom ljubavne i porodine istorije. To je
zapazila Lili Kembl koja je jo 1935. godine objavila knjigu ekspirovi tragini junaci

10
 robovi strasti (Shakespeares Tragic Heroes Slaves of Passion), objanjavajui pojavu
koju sada nazivamo ludilom strastima. Za polaznu taku u tumaenju uzima
elizabetansku teoriju udi (humours). Hamlet je bio predisponiran za ludilo zbog
svog melanholinog temperamenta, ba kao to je Lirovo ludilo zapravo
ekscesivnost jednog kolerika. Svaki junak ima svoju strast, koja se negde stapa sa
njegovom traginom grekom, a najee ona to i jeste. Hamletova greka je viak
kontemplacije i neodluna akcija; Lirova kobna greka je podela kraljevstva i
proterivanje Kordelije; Otelova greka je to to slepo veruje manipulatoru Jagu a ne
svojoj aneoskoj supruzi koja je podnela mnoge rtve da bi bila sa njim. Makbet i
Ledi Makbet su jedini glavni, naslovni junaci u tragedijama, kod kojih se tragedija
desi ne zbog greke, ne zbog zablude ili tueg destruktivnog uticaja, nego zbog
njihovog aktivnog injenja i zloinakih namera. No, i one potiu od strasti, kako ih
je nazvala Lili Kembl strasti prema moi, ambicije, elje za neogranienom vlau
koja ak i ne tei materijalnoj koristi od svega to moe da ostvari. Dakle, od ove
etiri tragedije, Makbetovi su najmanje pasivni. Osim uticaja vetica koji je
diskutabilan i, kako se veina kritiara slae, ipak u najveu ruku katalizator, a ne i
uzrok, izvor zla i nesree je u njima. Hamlet je, ipak, pretrpeo gubitak oca i ok od
majine preuranjene i kontroverzne preudaje; Lir je starac u devetoj deceniji i to
mu se mora uzeti kao olakavajua okolnost, premda, ako je verovati njegovim
erkama, ni u najboljim godinama nije sasvim vladao sobom. Otelo je rtva
opasnog uma, makbetovski ambicioznog i vetiije zlog bez neposrednog povoda
Jago kao da je sluga Hekate, ili njen alter ego. Potpuno je u funkciji mraka i
unitenja, ak i kada njemu lino to niim ne ide u prilog. To je Kolrid nazvao
potragom za motivom zlobe bez pravog motiva13. Ono to je najinteresantnije je to
kako su se svi ovi junaci prepustili dejstvu tih sila na um, kako su poverovali u,
nama tako oigledne, iskrivljene percepcije, distorzije svesti. Odgovori na ta pitanja
lee u analizi njihove psihe, karaktera, mentalne snage i celokupnog ivotnog
13
Motive-hunting of motiveless malignity, videti Coleridge, Lectures 1808-1819 On Literature 2, str. 315.

11
iskustva detinjstva, odgoja, obrazovanja, interakcije sa spoljnim svetom. U
zavisnosti od konstelacije svih tih faktora, nekoga e skrhati isti udarac kakav
drugoga razjari i da mu snage, neko e da besni i preti u svojoj nemoi i
ogoljenosti, dok e drugi da ubijaju. I kod ubistava imamo drugi arin ako ih
poine pozitivni junaci, pravdamo ih grekom, suenjem svesti, samoodbranom
ili tuim uticajem. Jedino za Makbetove, opet, nemamo razumevanja, jer oni svoje
zloine planiraju, posle toga prikrivaju i ine nove. Oseaj je drugaiji jedino kod
potresne slike Ledi Makbet koja, pre nego to e skonati sama i poremeenog
uma, klone pod teretom seanja i neiste savesti; moda i kod Makbetovog gordog
dranja prilikom opsade Birnamske ume, kada, svestan da je kraj i da su ga
vetice izigrale, on kod mnogih izaziva divljenje, ako ve nema saoseanja za njega.
Upravo u tim trenucima nastaje najpoznatiji monolog iz ove drame, Sutra i
sutra, univerzalan i vanvremenski. Ili poludeli Lir, iban udarcima nezahvalne
dece koliko i oluje, u pustari spozna sve i, kada se bes stia, postaje drugi ovek,
krotak i empatian, solidaran sa ubogima i potlaenima. Pesme poludele Ofelije
otkrivaju vie prisutnima i nama, itaocima, nego to su njena spoznaja ili
osveenje. U njima je sadrana prolost, ona koja se odigrala, ai ona koja je ostala
skrivena iza kulisa ili u auri umetnikovog arsenala, kao neispriana pria i
nedovrena slika. To je dokaz da nam liminalna stanja donose vane uvide, zato
to se na granici vidi i onostrano. Bilo da je u pitanju granica izmeu ivota i smrti,
ili ona izmeu zdravog i poremeenog uma, koju je i najtee odrediti. Jedino
Otelovo ludilo ne donosi nikakvo jurodivo prosvetljenje, nikakvu veliku istinu u
traginom trenutku. Ono je potpuno pomraenje uma, nagonski postupci bez
grandioznosti ili ritualne dimenzije, ono ga ini hladnokrvnim ubicom nedunog
usnulog bia i opravdava epitet divljaka. Do takvog stanja Otelo je doveden
postepeno, otrovom koji je Jago znalaki dozirao, za razliku od Lira koji u takvo
magnovenje zapada odmah, u prvoj sceni prvog ina, rasren erkinim
tvrdoglavim odbijanjem da iskae ljubav i zahvalnost. ak je i Makbet skupljao

12
hrabrost i motivaciju za prvo ubistvo, a Ledi Makbet nije mogla da ga poini jer je
Kralj bio odve slian njenom ocu. I Hamlet je, videvi oevog ubicu na kolenima,
dakle u poloaju po bespomonosti slinom usnuloj Dezdemoni, zastao i propustio
ansu za pravedno ubistvo, koju je dugo ekao. Naravno, po Otelovom dubokom
verovanju, i ubistvo Dezdemone bilo je pravedno. Da se kazni preljubnica, da se
odbrani njegova ast, da se spasi njena dua i da se sprei unesreenje drugih
mukaraca. Ona je bila onaj vebsterovski beli avo, lice od alabastera koje je
poprimilo tamnu senku. Ali, opet je karakter presudio Otelo, vojnik i ovek od
akcije, revnosno i odluno ini neto to Hamlet, ovek od rei i kontemplacije, nije
mogao.
Za razliku od moralnih zakona, koji jasno definiu ta je dobro a ta zlo,
kategorije normalnog i bolesnog se sve vie relativizuju. To posebno vai za
fiktivne likove ekspirovih drama, ako ih ne posmatramo romantiarski, kao
stvarne ljude, pojedince, nego kao reprezente pojava i eksponente sila koje vladaju
ovim svetom, oko nas i u nama. Tim pre to upoznajemo razliita lica, odnosno,
mentalna stanja junaka od kojih niko nije trajno poremeen, osim Toma iz
Bedlama, Edgarove maske koju on stavlja u svojoj drami u drami, a koji bi, da je
zaista ekspirov junak a ne simulacija jednog od junaka, bio i jedini pravi primer
klinikog ludila. Ostale smo upoznali i kao zdrave, smirene i uravnoteene osobe,
neki se u to stanje i vrate, a kod nekih se stapa i mea vie stanja. Kao da uskau iz
epizode u epizodu, iz uloge u ulogu, pa je zato teko utvrditi koliko su izgovorene
rei i postupci proizvod neke namere, trenutnog raspoloenja ili pretrpljenog bola.
Manje je vano da li su takvi obrti zaista mogui i nauno opravdani u pozorinoj
umetnosti prenaglaenost, apstrakcija i kolridovska fantastika sastavni su deo
stvaranja. Upravo ludilo nas dovodi do horizonta odakle se sve drukije vidi,
proivljavajui takva stanja junaka sa kojima se identifikujemo i mi doivljavamo
njihove epifanije, mirenje sa sudbinom ili pak pad u ambis. Tragedija je esto pria
o nemoi ljudskog bia pred ruilakim silama zla, mrnje, same ambivalentne

13
prirode ili bogova koji se njime poigravaju. Ludilo je u toj borbi zavrni udarac
dui i od tada vie nije ni vano ta e biti sa telom, da li e se istopiti to prevrsto
meso o kome govori Hamlet u svom prvom solilokvijumu (I.2.131). Gubitak
razuma gotovo da je i gubitak ivota i zato je toliko est motiv u traginim
priama. Oseanje tuge, gubitka, aljenja, to je neto to nas obuzme dok gledamo
nekada mone vladare, edne i krotke devojke, velike vojskovoe ili uzviene
umove u koje se nadala cela nacija, kako padaju na dno, govore vulgarne i
nepovezane reenice, histerino urlaju ili nemono prete. Oni koji uspeju da
pobede ludilo, vraaju se osnaeni tim stranim iskustvom i obogaeni mudrou,
kao posle klinike smrti. Oni koji to ne uspeju, jedini spas pronau u smrti. Za
razliku od komedije, ne postoji Deus ex machina koji bi sve razreio, izleio,
ponitio, povratio. Toga je svesna bila Ledi Makbet koja je shvatila da se poinjeno
delo ne moe izbrisati (undo). Lir nee dobiti drugu ansu, reprizu prve scene
Prvog ina; Otelo nee moi da oivi Dezdemonu niti da se uva Jaga sada kad je
sve shvatio; Hamlet nee moi da kazni oevog ubicu ili barem da sauva svoj
ivot. Ta konanost i neumoljivost jo je jedna tragina i prililno zastraujua
karakteristika sa kojom se upoznajemo.
Savest je, takoe, veoma vana za mentalno stanje junaka tragedija. Ne bez
razloga, engleska re koju prevodimo kao savest, conscience, po Oksfordskom
enciklopedijskom reniku, pored ovog znaenja ima i drugo svest. To je
naizraenije u Hamletovom monologu Biti ili ne biti, gde savest shvatamo kao
neto to nas sputava kao moralna prepreka, ali to isto nam ini i svest, kao znanje
i, usled tog znanja, oprez i oklevanje. Savest otera u ludilo Ledi Makbet, iako je
teko poverovati da je ona uopte ima. Nasuprot njoj, savest je u poetku sputavala
njenog mua uoi nedela, da bi on posle izgubio svaki oseaj, pa i strah. Obrnuto,
nju su poele da progone due ubijenih i mrlje njihove krvi tek post festum.
Da je pisao svoju definiciju tragedije, ekspir bi verovatno, empirijski,
kombinovao Aristotelovu i Bredlijevu. Njegovi tragini junaci jesu plemenitog

14
roda ili, barem, na visokom poloaju, a uzrok tragedije je i unutranji, ali i
spoljanji nerazreivi sukob.Volje bogova, kakve vidimo najblie paganskom
konceptu u Liru, ukrtaju se i trguju sudbinama svojih tienika. Koliko su
uticajne one, odnosno volja vetica ili njihovog ljudskog pandana Jaga, a koliko je,
vie hrianski, sam ovek odgovoran i slobodan da izabere svoj put, ostaje nama
da zakljuimo. Tragina greka, iako sastavni element junaka, ujedno ga abolira od
krivice jer je tako roen, s grekom koja e ga kotati ivota i unesreiti jo
mnoge druge. August Vilhelm fon legel je ukazivao je na sutinske razlike
izmeu antike i moderne drame. Grci su verovali u ideal koji se ustvaruje
ujedinjenjem svih ovekovih moi, a hriansko uenje poiva na shvatanju o
ovekovom unutranjem neskladu zbog kog je taj ideal neostvariv. Osnovni
princip nove drame nije ideal, ve mistino. panska i engleska drama u kojoj se
proimaju duhovno i senzualno, zemaljsko i nebesko, pribliava se tajni vasione;
predstavlja haos pod okriljem reda.14

Ipak, kako je primetio Kliford Li, ba kao to jakobinsku kosmologiju

karakterie re stepen (degree)15, renesansni san o veliini je neophodna osnova za
tragine junake tog doba. Dramski pisci su od Seneke nasledili kult stoicizma, gde
kontemplacija oslobaa um od kontumelije poremeaja ili potresa (Hamlet pominje
contumely u III, 1, 70). Ali, ne divimo se Liru, Otelu i Hamletu zbog njihove
stamenosti: istina, na kraju oni naue kako da prkose udarcima sudbine i da odu
dostojanstveno i sa konvencionalnim gestom rezignacije; ali moramo se setiti da Makbet
umire u oajanju, Otelo u stranom kajanju, a Lir sa nervima koje je nada da e Kordelija
ipak preiveti zategla do iznad pucanja. Njih izuzetnim ne ini tolikonjihova sposobnost
da izdre, koliko izotrena svest o sopstvenom biu. Hamlet, Lir i Makbet dolaze do
vee samospoznaje, a Hamlet tokom drame ispoljava viestranost tipine renesansne

14
Schlegel, A.W.: Lectures on Dramatic Art and Literature, translated by John Black, str. 69.
15
Leech, Clifford: Shakespeare's Tragedies and Other Studies in Seventeenth Century Drama, str. 18.

15
figure: on je uenjak, majstor sa svojim maem, poznavalac pozorita, pesnik, a
verovatno bi se pokazao i kao sjajan vladar da je dobio priliku.

Hijerarhijski, ljudska dua je za mislioce ekspirovog doba imala je tri nivoa16:

najvii, racionalna dua; ulni, racionalna dua; najnia, vegetativna dua, koja se bavi
reprodukcijom i rastom. Mozak, sa funkcijom razuma i rasuivanja, pratio je Mesec,
jetra Jupitera, a slezina Saturna. Prvi pokreta17, primum mobile, spoljni je prsten
univerzuma koji je stvorio Bog. On izaziva pokrete na svaka dvadeset etiri sata od
zapada ka istoku to je, uz jo mnogo toga korisnog kao nauna i drutvena podloga
za tumaenje ekspira i njegovog doba, dao Pjer de la Primodej18 u obimnom delu
Francuska akademija, 1577. Uzajamno povezane sfere koje pominje Uliks u govoru o
sferama, a koj su nam poznate jo od Platonove Drave, znae da se orbite ne smeju
ukrtati i da sve ima svoje stalno mesto u univerzalnom poretku. Kada danski princ
spozna pravu ljudsku prirodu, kroz majino sagreenje, nastaje haos. Otelovo
razoaranje dovodi do slinog efekta, sloma psiholoke hijerarhije. I u Liru pouda
sestara dovodi do degenerisanosti. Imamo pravo ludilo Lira, polu-ludilo Lude,
glumljeno Edgara, a svi to izvode jedni protiv drugih inei gotovo neverovatnu
harmoniju. Pojedinac, drava i priroda su povezani, pa poremeaj jednog dovodi do
haosa kod ostalih.

Bes je, takoe, veoma est katalizator radnje u tragedijama. On nagoni na

linu osvetu, pored one legitimne koju obiaji nalau ili autoriteti zahtevaju.
Miola19 podsea na definiciju gneva iz Kuperovog Tezaura (1565): Furor je ludilo,
srdba, buran potres uma. Otelov furor anticipiran je u gnevnoj reakciji Kasija na
atak na njegovu ast i predskazuje posledice iracionalnog besa. Scelus, gnev
Senekinih junaka koji dovodi do ustre reakcije, odmazde, nije isti to i

16
Muir, K. and Schoenbaum, S: Shakespeare and the Thought of His Age, A New Companion to
Shakespeares Studies
17
Spencer, Theodor: Shakespeare and the Nature of Man, str. 19.
18
Pierre de la Primaudaye, The French Academie, citat po Spencer, Op.cit, str. 18.
19
Miola, Robert: Shakespeare and Classical Tragedy, str. 118.

16
bespomoni gnev Lira koji kune svoje erke ili Hamleta koji ga ne koristi za
otrenje otupele odlunosti.
Komedija i ludilo20 su u elizabetanskoj svesti imali istu asocijaciju poput
dananje. Videli smo u Liru i u Hamletu takvu primesu groteske, bliske komediji, u
reima koje Hamlet izgovara posle scene s glumcima i pored Ofelijinog groba, i u
Lirovom ludilu dok osuuje odsutnu Gonerilu i sumanuto bei od Kordelijine potrage.
Ne radi se samo o gubitku dostojanstva, ve i o gubitku svesti, uvida, koji junaka sputa
sa nivoa tragike. Ipak, ludilo je konstantna tema u tragediji, i kod Grka i kod Rimljana.

Ledi Makbet mora da izdri muenje poremeenog uma to zaista ide uz njen

karakter, jer je, poput Hamleta, Otela i Lira, nedovoljno svesna prirode svojih

postupaka. U svojoj knjizi O Hamletu, Madariaga21 nepromiljeno zakljuuje da

mentalna bolest nije tema za pisca tragedija, ve za bolnicu. On to kae u vezi sa

Hamletovim ponaanjem na poetku drame, pre otkria Duha, pa moda pod tim

podrazumeva da, ma ta se desilo kasnije, junak ne sme biti u stanju mentalne

poremeenosti od samog poetka. Ali, ako je tako, izgleda da je prevideo dve

kardinalne injenice sa kojima je ekspir bio detaljno upoznat. Da postoji iroka

mea izmeu normalnosti i potpunog ludila, u kojoj osoba moe patiti od povremenih

ili stalnih zabluda, a ipak, istovremeno, biti svesna da joj je um oboleo; i da izvesne

prirode sadre seme ludila mnogo pre nego to abnormalnost postane oigledna.

Ali ako se, makar povremeno, uvid vrati, onda je moda komentar o naem svetu
osobe koja pati jo izotreniji zbog udne i uasne situacije u kojoj je. Hamlet, u
razgovoru sa Polonijem posle scene s glumcima, ima jedan gorak komentar sa samim
sobom: Ovi me teraju da glumim budalu do krajnjih granica mog strpljenja (They

20
Ibid, str. 82.
21
Madariaga, Salvador de: On Hamlet

17
fool me to the top of my bent), poto je prekorio Gildensterna to eli da na njemu svira
kao na svirali (III. ii).

No, ako tragedija treba da bude uverljiva kao dokumentacija, ludilo se mora
javiti u likovima koji joj izgledaju podloni. To kod ekspira jeste sluaj, ali ne i kod,

recimo, Kida ili Marstona: nema opravdanja za ludilo Hijeronima ili Antonija u

Antonio i Melida. Ne treba, naravno, unositi kod ekspira psiholoke pojmove koje

njegovo doba nije poznavalo, ali za time nema ni potrebe da bi se pokazalo da su

Hamlet, Ofelija, Ledi Makbet, Lir i Otelo podloni kao rtve ludila. Budui da je

ekspir vrhunski posmatra ljudske prirode, ne iznenauje to je video klicu

potencijalnog ludila u Hamletovom oboavanju oca i stalnom razmiljanju o majinoj

seksualnosti, u Ofelijinoj tajanstvenosti i krutoj uzdranosti, u namernom slepilu Ledi

Makbet prema prirodi njenog zloina, u Lirovoj morbidnoj sebinosti, tvrdoglavosti i

posesivnosti, u Otelovom slepom poverenju u udnom nepoznavanju samoga sebe.

Poto je u svim ovim sluajevima mentalni poremeaj u skladu sa karakterom, drama

znatno dobija na snazi svoje uverljivosti. Kao dokument o ljudskoj prirodi ona odie

istinitou. Napad ludila nije neki diabolus ex machina, niti obesan okretaj zavrtnja.

On pre jaa na utisak da u ovim tragedijama duboko sagledavamo ljudsku situaciju.

Ludilo, iako primarno izvor spektakla za jakobinske mase, ipak se impliciralo u

medicinskim, pravnim, teolokim, politikim i socijalnim aspektima
rekonceptualizacije ljudi." Renesansa je bila doba koje je nastojalo da, ako ne potpuno
redefinie, onda da makar preisti definiciju ludila, odvajajui ga od tradicionalnog
jedinstva sa natprirodnim, duhovnim i zloinakim (vetiarenje i prevare, na primer)22.

22
Reed, Robert Rentoul: Bedlam on the Jacobean Stage, Shakespeare Quarterly, Vol. 4, No.3

18
 Sama re ludilo kod ekspira je veoma esta i bogatog je semantikog
spektra, te oznaava mentalni poremeaj, ekstazu, budalasto ponaanje, gnev i
veselost. Nije sluajno to ekspir to ludilo u Hamletovom sluaju naziva antic
disposition, jer u antikim tragedijama ovaj motiv je veoma prisutan: Ajaks,
Kasandra, Filoktet, Orest, Fedra, Edip; svi oni imaju napade ludila, bilo da drama
predvia njihovo izvoenje na sceni, bilo da ih glasnik prepriava. I, ba kao kod
ekspira, ovi junaci u tim napadima esto vide neto to ostali ne vide (Furije,
duhove, kapanje krvi, no). Tako se gledalac poziva da ceni inspirisanu glumu,
uivljavanje glumca, a sam moe da ostane na bezbednoj distanci.
Kod starih Grka je ludilo bilo oseaj unutranjeg mraka, a stara je izreka da
koga bogovi ele da kazne, prvo ga oteraju u ludilo. Zatim imamo renesansno
crno sunce, romantiarsku melanholiju, hrianski pogled na ludost i shvatanje
da ludi mogu vie da vide nego li zdravi. Ludilo je lutanje u sebi samom i van,
zagaenje due, znak bojeg nezadovoljstva. Ludilo se povezuje sa vie boanstava
starogrkog sveta, a Dionis je bog tragedije. I kod starih Grka, i kod Rasina,
ekspira, Niea, ludilo potie od stvari koje je tuno znati. Tragika spoznaje, crna
boja kontemplacije i melanholije, dobro su nam znan motiv ekspirovih dela. I
mimo tragedija, njegovi mislioci su tuni i melanholini, poput Dejkviza ili
Falstafa, u trenucima nadnesenosti nad ljudskim postojanjem.
Britanski filozof Kolin Megin analizira ekspirov psihologizam i pita se do koje
mere je ekspirov naturalizam, dakle posmatranje i opisivanje pojava koje vidi
protopsihologija. Njegovo zanimanje za ljudsku duu i um njegove drame ini
psihodramama.23 On ljudski um posmatra celovito, u svim stanjima: ne samo na javi,
ve i u snu, u ludilu, razoaranju, napadima ili krajnostima oseanja. Abnormalna
psihologija ga zanima koliko i svakodnevna, razni prelazi iz jednog stanja u drugo, a
pozorini aspekti linosti samo su deo ovog ireg interesovanja za funkcionisanje
ljudskog uma. esto se kae daje ekspir bio briljantan psiholog, a njegov uvid u
23
McGinn,Colin: Shakespeares Philosophy, str. 164.

19
ljudsku prirodu i, posebno,postojee tipove, nema premca. On ljudskom umu pristupa i
kao naunik interesuje ga kako funkcionie, koje su mu komponente i kakva je njihova
interakcija. Kao i kod Montenja, njegova psihologija je naturalistika, daje sliku ljudske
psiholoke prirode, otvorena prema svim pojavama u svoj njihovoj raskoi i sloenosti,
ne uslovljenosti dogmom ili ideologijom, verskom ili naunom. Naravno, u to vreme se
malo ta znalo i o nauci, a kamo li o psihologiji, pa je pitanje kakav je to doprinos
psihologiji ekspir mogao da prui, kad ga smatraju preteom Frojda? Megin misli da je
to primitivno stanje nauke i psihologije zapravo pomoglo ekspiru da razume um.
Mogao je da bude naturalista a da ne bude naunik. Mogao je da posmatra ljudski um i
sve njegove osobine i deavanja, a da ih ne smeta u kategorije i teoretske okvire (Megin
to povezuje sa Kitsovom negativnom sposobnou). On nas ne upoznaje sa nekim
injenicama ili saznanjima o kojima do tada nismo nita znali on nam prua ok
prepoznavanja predstavljajui na dramski nain ljudsku psihologiju kakvu
doivljavamo u svojim ivotima. Omoguuje nam da produbimo shvatanje sopstvene
prirode koje ve posedujemo. Za to mu nisu potrebni nauni nalazi, statistiki podaci ili
kliniko iskustvo polazi od obinog posmatranja, kome dodaje imaginativno
razmiljanje i vrhunsku inteligenciju.

Pored pozorinog vienja sebe, ekspirove psiholoke teme i uvidi naroito su

bile one skrivene, neobjanjive sile koje deluju na racionalni um. Obina racionalnost je,
kako nas ui ekspir, podlona uticaju iji su izvori nejasni, ali dejstvo opipljivo. Nismo
sasvim autonomna bia, u smislu kontrole determinanti naih misli, oseanja i
postupaka. Razum se esto poda uzurpaciji i pometenosti. Ludilo moe da bude tik uz
granicu racionalnog, jer je racionalno ja krhko podlono svim moguim silama koje ga
napadaju. esto ne umemo da objasnimo svoje postupke. Hamlet ne razume zato
odlae osvetu, Makbet je potpuno nespreman za psiholoke posledice svojih zloina, a
njegova imaginacija mu postaje najgori neprijatelj. Otelova smirenost i kontrola nad
sobom krahiraju pod Jagovim maglovitim sugestijama i on bukvalno pada pod tim

20
naletom, dok Lir ni ne pretpostavlja ta e proterivanje Kordelije uiniti njegovoj psihi i
poslednje to oekuje sa svoje uzviene pozicije kralja je ono to ga je snalo ludilo. U
Snu letnje noi ljubav dolazi iz arobnog napitka, ne iz razuma, ljudska strast se smatra
neime to potie od sila nepoznatih svesnome ja. Pominjui San letnje noi, Megin se
osvre na bliskost sna i ludila24, jer su i jedno i drugo pod vlau nepoznatih i
neukroenih sila. Makbet kao da sanja na javi, jer vidi bodee i duhove, dok Ledi
Makbet u snu nalazi olakanje i beg od zlodela iz stvarnog ivota. ekspir je uvideo da
se ne moe razdvojiti racionalni svesni um od iracionalnog nesvesnog, niti se mogu
kontrastirati; nepredvodivost ovog drugog prodire u prvi.

Frojda je, kae Megin, takoe zanimalo iracionalno, kao to su snovi, fantazije,
mentalne promene koje nadvladaju svesni razum, fobije i neuroze. I Frojd je zasigurno
verovao da je racionalni um podloan skrivenim silama koje mogu da se izdignu i
poklope svesni razum. Psiha je poput jame u kojoj previru razne suprotstavljene sile
nego li objedinjena progresija logiki kosenkventnih misli. Um ima mnogo vie od
transparentnih razloga i racionalnih kalkulacija. ekspirova prednost odnosu na Frojda
je, smatra Megin, u tome to ne generalizuje i ne izvodi teorije u koje se njegovi likovi
moraju uklopiti. Time odbacuje tumaenja koja su se nametnula kao dominantna u
dvadesetom veku - Edipov (i Elektrin) kompleks i nesvesno25. Po Meginu, ekspir nije
bio svestan, niti je eleo da prikae edipalnu vezanost za majku u Hamletu, ve je
njegovo gnuanje nad njenim odnosom sa Klaudijem, pa kroz njega i nad svim enama,
bilo posledica njene preuranjene preudaje i to za ubicu svoga mua, dok mu je odnos sa
Ofelijom, verovatno, pre poetka drame ili iza kulisa davao argumente da i nju obuhvati
tom karakterizacijom. Dok Frojd njutnovski izvodi zakone koji reguliu ljudski um i po
kojima su svi mukarci podloni Edipovom kompleksu i potiskivanju seksualne elje,
to dovodi do kasnije manifestacije te represije, za ekspira je svako ljudsko bie
posebno, original a ne varijacija na prototip. Hamlet ne bi dozvolio Jagu da ga onako

24
Ibid, str. 169.
25
Ibid, str. 172.

21
pomuti; Makbet nikada ne bi bio toliko spor u delovanju kao Hamlet; Porcija sebe
nikada ne bi dovela i situaciju u kakvoj su se nale Kordelija i Dezdemona. Njegov
doprinos ljudskoj psihologiji je zakljuak da je ona beskrajno raznovrsna26. ak i deca
istih roditelja se drastino razlikuju, poput Gonerile i Regane u odnosu na Kordeliju.
Dakle, za razliku od Frojdove naune generalizacije i tipizacije, ekspir je veran
raznolikosti prirode i jedinstvenosti svakog bia, iako nije mogao, kao ni mi danas, da
objasni poreklo tih razliitosti. Ono to ga razlikuje od pstalih koji su se bavili ljudskim
umom je njegov naglasak na imaginaciji. Za razliku od tradicionalne podele na doivljaj
(senzaciju), razum, strast i volju, po kojoj mati pripada sporedna uloga ostatka
percepcije, kod ekspira je ona dominantna ona spaja ljubavnika, pesnika i ludaka;
ona e gurnuti Makbeta u vrtlog zloina; raspaliti Otelovu ljubomoru; dati slikovitost
Hamletovim govorima.

ekspir, kae Megin, prua detaljne slike ljudskih mana i poroka, katkad i vrlina.
Pred nama su, secirani, ambicija, ljubomora, zlo, nadmenost, neodlunost, ozlojeenost,
naivnost, lakovernost i sve ostalo. On je moralni psiholog, jer uz svaki psiholoki portret
idu i etike vrednosti koje odreuju karakter.

ekspirove drame, sledei Kidovu tradiciju obnove klasine i senekanske

tragedije, oblikuju nov jezik o ludilu i predstavljaju kako ludilo, tako i proces
njegovog itanja, teatarskim sredstvima prikazuju ono o emu teoretiu traktati. U
dramama, dijagnozu ludila postavljaju svi koji ga posmatraju, i laici i strunjaci. Ta
itanja27 omoguuju publici da uestvuje u razlikovanju ludila od normalnosti i
pojava nalik ludilu gubitka milosti, opsednutosti, vetiijeg dejstva, ili prevare. S
obzirom da je ludilo, kao i njegove imitacije, ekstremno, izdvojeno, iracionalno i
otueno odvojeno i od onoga ko ga izvodi i od gledalaca teko je postaviti

26
Ibid, str. 173.
27
Fuko, Op.cit, str. 322.

22
dijagnozu. Kod ekspirovih ludaka, govor konstruie ludilo kao svetovno,
drutveno, rodno i klasno obeleeno i medicinski izleivo.
A kako su sve kritiari doivljavali scensko ludilo ekspirovih junaka?
Bredli, na primer, smatra da su vizuelna predstavljanja Ofelijinog ludila lepa, mila,
patetina i ljupka. Skorija feministika kritika odbacuje ovo vienje i smatra da je
Ofelijino ludilo ili njeno oslobaanje od utanja, poslunosti i stega, ili njena
apsolutna viktimizacija u patrijarhalnoj opresiji. Ludilo Kralja Lira tradicionalna
kritika esto vidi kao sredstvo prosvetljenja i samospoznaje. Moderna, meutim,
esto prelazi preko Lirovog ludila bez komentara. Stenli Kavel28 u svojoj uticajnoj
monografiji Izbegavanje ljubavi: itanje Kralja Lira (The Avoidance of Love:
Reading King Lear), zaobilazi dugaak period u kome je Lir, kako on kae,
sputan ludilom. U eseju o Kralju Liru, ekspir i egzorcisti, Stiven Grinblat29
tumai Edgarovo glumljeno ludilo, ali ignorie Lirovo stvarno ludilo. Donatan
Dolimor30, umesto pozorinih ili drutvenih implikacija Lirovog ludila, smatra ga
dementnim mumlanjem.
ekspirovo dramsko predstavljanje ludila zasnovano je pre svega na
neobinom jeziku31, ee nego na psihilokim simptomima, stereotipnom
ponaanju, ili ikonografskim konvencijama. ekspir koristi prozu kada predstavlja
abnormalna stanja uma, kao to je ludilo ili mesearenje Ledi Makbet. Taj
karakteristini govor je i koherentan i nekoherentan, te ga gledaoci prevode na
jezik zdravog uma. ekspirov jezik ludila karakteriu fragmentacija, opsesija i
ponavljanje, a najvanije je citiranje ili stavljanje u zagradu. Ludi su van sebe,
njihov govor nije njihov. Ali glasovi koji iz njih progovaraju nisu natprirodni nego
ljudski moda kulturni. Proza implicira nesreen oblik, povezuje ludilo sa

28
Cavell,Stanley: Disowning Knowledge in Seven Plays of Shakespeare
29
Greenblatt, Stephen: Shakespeare and the Exorcists, http://www.scribd.com/doc/85261605/The-
Greenblatt-Reader
30
Dollimore, Jonathan: Radical Tragedy: Religion, Ideology, and Power in the Drama of Shakespeare and
His Contemporaries
31
Fuko, Op.cit, str. 323.

23
popularnom tradicijom i doprinosi njegovom kolokvijalnom karakteru. Ti citati
su, meutim, povezani sa ivotom, rodom i istojatom pre ludila, socijalnim
kontekstom i psiholokim stresovima kao i irim temama drama i kulture. Taj
otueni govor omoguuje psiholoku ubedljivost, tematsku rezonantnost, kulturne
konstrukcije i drutvenu kritiku. Uz njegovu pomo, ekspir predstavlja razlike
izmeu enske histerije i muke melanholije ( u Hamletu), izmeu natprirodnog
vetiarenja i prirodnog otuenja (u Makbetu) i izmeu glumljene opsednutosti i
prirodnog ludila (u Kralju Liru).
Muki likovi kod ekspira povrate normalnost32: Tom odbaci svoju masku,
Gloster odbaci misli o samoubistvu, Lir povrati razum. Poludele ene, meutim,
ne bivaju izleene nego eliminisane. Ofelija se reapsorbuje u kulturne norme
preprianim samoubistvom i hrianskom sahranom. Kratak izvetaj o
samoubistvu Ledi Makbet svodi natprirodno na diskvalifikaciju avolike kraljice
i njeno bacanje u zaborav.
Hamletovo glumljeno i Lirovo prirodno ludilo mogu se itati kao drutvena
kritika33 (kao u filmu Kralj Lir Grigorija Kozinceva iz 1970. godine ili u produkciji
Hamleta moskovskog Studio teatra iz 1989. godine). Ofelijino ludilo moe se
prikazati kao politizovano, gde je ensko telo erotizovan i estetizovan predmet
elje i gnuanja, pa sada nosi nekontrolisan glas, elju, bol i bes (kao u Ofelijinoj
pesmi Ange Magnetic-a iz 1989).
Lili Kembl polemie sa Bredlijevim stavom o dodatnim faktorima kod
traginih junaka i o njihovoj moralnoj odgovornosti za tragediju i samounitenje 34.
U te faktore po njemu spadaju ludilo, halucinacije, mesearenje. On kae da dela
koja potiu od tih stanja zapravo i nisu dela u punom smislu. Po njemu je
Hamletova melanholija daleko od ludila koje on glumi. On je sasvim sposoban da

32
Ibid, str. 336.
33
Ibid, str. 338.
34
Campbell, Lily: Shakespeares Tragic Heroes Slaves of Passion, str. 244.

24
bude tragini agens, to luda osoba nije. Po njemu je Lir opsednut fiks idejom, te se
njegovo ludilo, kao i Hamletova melanholija i mesearenje Ledi Makbet mogu
zanemariti u moralnoj shemi tragedije, jer ne predstavljaju uzroke nijednog
dramskog momenta. On zanemaruje elizabetanska uverenja o strasti i razumu.
Ukoliko prvo prevlada nad drugim, ovek grei. Kazna za greku ili greh najpre se
vidi kao poremeaj u dui koji izaziva strast. Smrt nije toliko strana koliko gubitak
volje za ivotom. Nas ne uasavaju smrti ekspirovih junaka, ve oaj i razoarenje
koje oni doive. Hamletova melanholija, Lirovo privremeno ludilo, mesearenje
Ledi Makbet i halucinacije njenog mua, Otelova epilepsija sve su to kameni
meai na putu u propast. Njih su ekspirovi savremenici razumeli kao znake
promena u telesnim tenostima.
Neki tvrde da su bolesti uma uzrokovane fizikim poremeajima, poput
neravnotee hormona ili hemijskih sastojaka35. Drugi uzroke trae u okruenju u
kome ivi osoba koja pati od mentalne bolesti, ili u okruenju u kome je pacijent
odrastao. Mnogi sugeriu kombinaciju svih ovih uzroka. U ekspirovo doba, lekari
su verovali da je ludilo ponekad posledica neravnotee telesnih tenosti, a
ponekad poretka zvezda ili nebesa, ili da zvezde utiu na telesne tenosti. U
ekspirovo doba najrasprostranjenija teorija o uzrocima mentalne bolesti bila je
teorija o telesnim tenostima (humours). Ova ideja potie od grkih filozofa koji
su verovali da se svet i sve materije u njemu sastoje od etiri elementa: zemlje,
vode, vazduha i vatre. Rimski lekar Galen, u drugom veku nove ere, proirio je ove
teorije, te otud teorije poznate kao galenska medicina. Po njoj se ova etiri elementa
javljaju u ljudskom telu u vidu etiri tenosti: krvi, flegme, kolere (poznate i kao
ute ui) i melanholije (poznate i kao crna u). Ovi elementi i odgovarajue
tenosti karakteriu se po tome da li su topli ili hladni, suvi ili vlani. Vazduh i krv
su topli i vlani. Voda i flegma su hladne i vlane, zemlja i melanholija su hladne i
suve, a vatra i kolera su tople i suve. Tenost koja preovladava moe da utie na
35
Woodford, Donna: Understanding King Lear, str. 30.

25
linost. Kolerik, ili osoba u kojoj je previe kolere, lako se razdrai ili razbesni.
Osoba u kojoj dominira flegma ne da se lako poremetiti. Melanholik, ili osoba sa
previe crne ui, sklona je depresiji. Jo uvek koristimo izraze melanholik,
sangvinik, kolerik i flegmatik, iako se one sada odnose samo na udi ili linosti, a
ne na tenosti za koje se mislilo da uzrokuju ove osobine. Svaka od ovih tenosti
smatrala se korisnom, doprinosila je zdravom funkcionisanju tela. Meutim,
neravnotea ovih tenosti dovela bi do fizike ili mentalne bolesti. Dalje, previe
toplote u telu bilo da dolazi od vika tenosti ili od uzavrelih emocija kao to je
gnev, moe rasplamsati tenosti, pa one tako sagorele (burnt ili adust) mogu
biti opasnije nego dok su u prirodnom stanju. Na primer, zapaljena melanholija
moe da dovede ne samo do depresije i tuge koje se tradicionalno vezuju za
melanholiju, ve i do napada besa. injenica da je Lir as tuan as besan ne bi
izgledala udno ekspirovim savremenicima ako bi pretpostavili da je patio od
zapaljene melanholije.
U Srednjem veku se smatralo da su ludake zaposeli demoni ili zlodusi. Ta
ideja nije sasvim iezla ni u ekspirovo doba, iako su joj se lekari suprotstavljali.
tavie, i lekari koji su iznosili moderne teorije ludila, u njih su ugraivali pojam
demonske zaposednutosti , sugeriui da, recimo, tenosti kao to je melanholija
ine ljude sklonije dejstvu avola. Tako Edgar, kao Tom iz Bedlama, esto pominje
avole i demone.
Prvi od prirodnih uzroka koji niko ne moe izbei je starost, koja, budui da
je hladna i suva, ima isto dejstvo kao melanholija. Aristotel kae da su starci obino
senilni, a Razis, arapski lekar, to naziva nunim i neizbenim deavanjem.
Nakon 70 godina, po psalmima, sve je tuga i nevolja. Posebno za ljude koji su
ivot proveli u raskoi i moi, pa naglo ostali bez toga, kao to je Karlo Peti ostavio
Kralja Filipa bez svega. Ako ljudi nastave sa tom melanholijom, na kraju e izlapeti
i nee moi da vode svoje imanje, esto priaju sami sa sobom, besne, zajedlljivi su,

26
nezadovoljni svime, sumnjiavi, teki, samovoljni, sujeverni, umiljeni, hvalisavi i
samozaljubljeni36. Ne moemo se oteti utisku da je ovo verna slika Kralja Lira.
Obim i preciznost medicinskog, fiziolokog i psiholokog znanja ispoljenog
u dramama Viljema ekspira oduvek izazivaju uenje i divljenje. To znanje je
daleko iznad obinog posmatranja i obuhvatalo je teme kakve bismo danas
smatrali strogo strunim i specijalistikim. To je i navelo neke kritiare da poveruju
da ta besmrtna dela nisu proizvod jednog uma37.
U ekspirovo vreme, psihologiju i fiziologiju povrno su poznavali ak i
ljudi koji su im bili doivotno posveeni. ak ni veliko Harvijevo otkrie cirkulacije
krvi nije se jo dogodilo. ekspir je umro 1616, a Harvijeva otkria prvi put su
objavljena 1628. Ipak, mnogo delova iz njegovih drama ukazuje na njegovo
predznanje o ovoj velikoj fiziolokoj injenici. Falstaf, govorei o povoljnom uticaju
dobrog vina ("sherris-sack")38 na krv kae da mu ono zagreva krv, koja je,
prethodno hladna i staloena, napustila jetru kao belu, to je obeleje kukaviluka.
Ali, vino je zagreva i alje iz unutranjih u isturene delove. Iz fiziologije svog doba,
jasno je, ekspir nije mogao dobiti pomo. Sve u vezi sa fiziologijom bilo je
konfuzno, ticalo se raznih doktrina i sukobljenih dogmi koje su propagirale
suprotstavljene sekte medicinskih filozofa kakve su u to vreme cvetale. Jedna
sekta, Solidisti39, vezivala je sve bolesti za promene u vrstim delovima tela i
smatrala da jedino oni imaju vitalne funkcije i da su u stanju da primaju nadraaje
spolja. ak se poricala vitalnost krvi, a ova doktrina je sve do nedavno odravana.
S druge strane, galenski lekari, humoralisti, tvrdili su da sve bolesti potiu od
poremeaja tenosti u telu, krvi, limfe, ui, itd.
U vezi sa psihologijom, moderne istraivae jo vie zapanjuju vizije
pesnika. Ameriki duevni lekar iz devetnastog veka, dr Brigam, rekao je da je sam

36
Ibid, str. 36.
37
Kellogg, A.O.: Shakespeares Delineations of Insanity, str. 1.
38
Ibid, str. 5.
39
Ibid, str. 7.

27
ekspir za njega podjednako velik psiholoki kuriozitet kao i sluajevi na kojima je
radio u mentalnoj bolnici Utika. Tamo je sreo puno ekspirovih likova. U
ekspirovo vreme nije bilo strunjaka niti knjiga na temu medicinske psihologije, a
sve ideje njegovih savremenika bile su nejasne i neartikulisane.
Da bismo ilustrovali ekspirovo izvanredno poznavanje psihologije,
pogledajmo kakve su pojmove o ludilu imali njegovi savremenici, da bismo ih
uporedili sa njegovima40. Pesnikovi savremenici su smatrali da ludilo izaziva avo.
Sve nesrenike koji pate od te uasne bolesti zaposeo je Satana.
To nije bilo samo miljenje uvreeno u narodu, ve i miljenje nekih od
najistaknutijih medicinskih strunjaka. Prizivan je Sveti Vid, pribegavalo se
vradbinama, nosile su se amajlije. Ser Teodor Majens, lekar tri engleska vladara,
verovao je u natprirodne sile u leenju od ove i drugih bolesti. Jedan od najeih
naina izleenja u ekspirovo vreme bilo je bievanje. On je toga bio svestan, jer, u
Kako Vam drago (II,ii.) Rozalinda kae Orlandu:"Ljubav je isto ludilo; kaem Vam,
zasluuje tamnicu i bievanje za ludake: razlog to se tako ne lei i ne kanjava je taj to je
ludilo toliko esto da su i bievaoci zaljubljeni."
Nasuprot ovim pogledima svojih savremenika, ekspir u svojim delima
pokazuje verovanje u to da je ludilo bolest uma i da je izleiva medicinskim
sredstvima, uz pomo strune nege. Falstaf, kad ga nadmudre Vesele ene, kae:
"Je li mi glava bila na suncu, i mozak mi se osuio, pa ne mogu ovo da spreim?"
Laert, ugledavi rastrojenu Ofeliju, uzvikne: "O, vrelino, isui mi mozak!"
Kod ekspira sekundarni agensi zla za kaznu trpe halucinacije. To su
pomagai i podstrekai41. Primarni zloinci mogu da pretrpe povratak njihovih
rtava iz mrtvih, ali to je pre svega pusto, saznanje da nemaju prijatelje. (Makbet,
Riard na Bosvortskom polju). Kod planera, ono to je za izvritelje zavrena stvar,
i dalje ivi u mislima. Ledi Makbet je, posredno, izvrila oceubistvo

40
Ibid, str. 10.
41
Lawlor, John The Tragic Sense in Shakespeare, str. 125.

28
podstrekivanjem na ubistvo Dankana koji ju je podseao na oca. A Makbet na kraju
ostaje izolovan, ono to je i eleo solely sovereign sway and masterdom. Iako
se istie njegova mata, on zapravo predstavlja nemogunost iluzije, jer ne ostaje u
svojoj ulozi do kraja. A ko bi bolje od ekspira znao da glumac koji vie ne igra
svoju ulogu postaje njena rtva42?
Koliko istorizam i biografizam mogu da nam pomognu u tumaenju motiva
ludila i, uopte, ekspirovih dela? Da navedemo samo neke injenice: znamo da je
u vreme pisanja Makbeta novi kralj Engleske i kotske bio opsednut veticama i
demonima, a to je i vreme Barutne zavere protiv legitimnog vladara; da je
ekspir pretrpeo gubitak oca i sina u vreme pisanja Hamleta, a njegovo
interesovanje za Italiju razvilo se tokom izgubljenih godina, kao i ljubavni
trougao sa mecenom Erlom od Sautemptona i Emilijom Basano, po nekim
biografima misterioznom Crnom damom. Harold Blum podsea da ime Hamlet,
odnosno Amlet, kao kod Belforea, potie od stare nordijske rei koja je oznaavala
idiota koji glumi ludilo i tako ostvaruje svoj naum43. Kada je ekspir bio dete, u reci
Ejvon blizu Stratforda utopila se mlada ena Kejt Hamlet, a to moe da ima vie
veze sa motivom Ofelijinog utapanja nego sa imenom ekspirovog sina Hamneta,
recimo. Prelaz iz IV u V in je na neki nain oprotaj od ekspirove mladosti,
odnosno od Hamleta njegove mladosti, zato to vie nema ni traga od maske
ludaka od scene na groblju nadalje, ve ludilo evoluira u ironiju prema munim
prizorima smrti.
Za razliku od veine tumaa ovog dela koji su u liku Hamleta vide li njegovog
autora, Dems Dojs je smatrao da je ekspir zapravo najvie olien u Duhu junakovog
oca, ne samo zbog toga to je upravo tu ulogu ekspir-glumac igrao44. Tu je i Dojsova
projekcija odustnog oca, oca-duha, kakav je njegov bio. Dakle, imamo dvostruku

42
Ibid, str. 144.
43
Bloom, Op.cit, str. 390.
44
Paunovi, Zoran: Istorija, fikcija, mit, str. 136.

29
analizu, to jest, tumaei neka znaenja poseemo za miljenjima autoriteta, kod koji
otkrijemo da i sami imaju ifre i kljueve za sopstvenu podsvest, te da nam
tumaenjem ekspira neretko govore vie o sebi, svojoj psihi, detinjstvu, frustraci jama.
Edmund i Riard su imena od dvojice od trojice ekspirove brae, sa kojima je navodno
zgreila ekspirova supruga En, te dajui svojoj brai oblije negativaca, na taj nain se
sveti i njima. Isto tako kroz druga svoja dela ekspir pokuava da se razrauna sa ovom
svojom linom ivotnom traumom, pa tako Stiven Dedalus u Veneri i Adonu u toj
starijoj boginji koja se udvara mlaem smrtniku, takoe vidi sliku ekspirove supruge
En Hatavej, posebno u onim naturalistikim injenicama da se ona znoji i da pokazuje
mnoge druge ljudske, a ne boanske osobine, vidi potvrdu da je re o ekspirovom
zapravo autobiografskom detalju45.Don Midlton Mari tvrdi da je ekspir bio na ivici
ludila kad je pisao Lira. U drami se vidi nemir, oklevanje, neizvesnost i konstantni upadi
dominantne strasti. Osea se umor i pad imaginacije u temi i u stihu46.

Od ekspira moemo mnogo toga da nauimo47. Moda neemo imati

kraljevstva koja treba podeliti, krune koje nam proriu vetice, oeve koje treba
osvetiti ili ene koje emo ubiti iz ljubomore. Ali, od Lira moemo da nauimo
kako se razlikuju mudra velikodunost i rasipniko davanje; od Makbeta, kako
jedan greh povlai drugi i tako u nedogled, fatalnom patogenezom, i kako nam
klju koji otvara zabranjena vrata nae volje ili strasti ostavlja mrlje na rukama,
koje moda nisu tamne kao krv, ali su jednako neizbrisive; od Hamleta, da svi
najuzvieniji darovi linosti, temperamenta i uma cure kao pesak kroz ruku bez
vrstine i odlunosti; od Otela, da stalni nanosi neije slabosti i sumnje mogu
napraviti sprud na kome se neiji herojski ivot i inae velikoduna priroda mogu
nasukati i razbiti u komade.

45
Paunovi, Zoran: Predavanje ekspir i Uliks, str. 20.
46
Middleton Murray, John: Shakespeare, str. 70.
47
Lowel, J.R.: Shakespeare Once More, str. 193.

30
 E. V. Blejk48 u eseju pod naslovom The Impediment of Adipose,
objavljenom 1880. godine, kae da u plimi Mavrove ljubomore, imamo
najslikovitiji opis poludivljeg tornada duevne patnje, koju su proizvele
nekontrolisane agonije snanog ali jednostavnog i neuravnoteenog uma: u Liru,
tragediju uzdrmanog uma, ve dobro poljuljanog nezamislivom nezahvalnou; u
Makbetu, nezdravu ambiciju kojoj zasmeta savest; kod ajloka, pripadnika
ogorene rase, osvetu nasledstva stimulisanu gramzivou; ali u Hamletu imamo
ceo krug strasti, komplikaciju emocija koje vode u jednu konvergentnu akciju, kao
motor od koga se trai da vozi glavnim putem sa puno grana, a bez pare u kotlu
Robert Belnap49 sa Univerziteta Kolumbija poredi dva genija svetske
knjievnosti, ekspira i Dostojevskog. Tajne ljudskog uma, strasti, ubistva, to su
teme oba autora i svaki je oveanstvu zavetao brojne mudre izreke, besmrtne
junake i potresne ljudske prie. Ne zaboravimo, Dmitrij Karamazov je tu
podeljenost, tu rastrzanost oveka koja je tako bolno oita kod Hamleta, opisao
reima da se vodi bitka izmeu Boga i avola, a bojno polje je ovekovo srce50. Sve
etiri velike tragedije Viljema ekspira, ba kao i etiri romana Dostojevskoga,
istrauju psiholoke, politike i verske implikacije ubistva, ali na razliite naine.
Makbet i Zloin i kazna tretiraju ubistva u mranim sobama povezana sa ambicijama
ljudi koji pucaju visoko, a kojima su prethodile agonije oklevanja, da bi ih pratila
halucinatorna muenja savesti. Otelo i Idiot predstavljaju ubistvo lepotice koja se
neoprezno uda za monog i fascinantnog stranca koji kombinuje neoekivanu
nevinost sa enigmatinom strau. Kralj Lir i Braa Karamazovi istrauju
metamorfoze oceubistva u grupama brae i sestara punih ljubavi i neprijateljstva,
zakonitih i nezakonitih. Hamlet i Zli dusi opisuju mlade ljude kolovane na Zapadu
koji se vraaju na kapital svog oca, opustoe ga i unite sopstveni ivot.

48
Sacks, Claire and Whan, Edgar: HAMLET: ENTER -CRITIC, (eds.) str. 9.
49
Belknap, Robert: Shakespeare and the Possessed, Dostoyevsky Studies, Vol. 5, str. 63.
50
Goddard, Harold: The Meaning of Shakespeare, str. 354.

31
 I, jo jednom, zato je ekspir toliko vaan za psihologiju i zato ima toliko
psihologije u itanju i kritici njegovih dela? Profesor Lori Megvajer nazvala ga je
guruom samopomoi51. Razumevanje interakcije izmeu junaka i situacije u kojoj se
naao ini ga psihologom pre psihologije, tvrdi ona. Moda je u tome tajna ekspirove
neodoljive privlanosti za psihologe, ali i neprikosnovenog primata kod italaca koji
trae uzbudljivo putovanje kroz dubine ljudskog srca, due i uma, odgonetanje
vekovnih tajni i univerzalne ljudske vrednosti. Prikazujui ekstremna stanja poput
ludila, histerije, neutaive ambicije, kada padaju brane i kad je ljudski um ogoljen poput
gologlavog Lira u olujnoj pustari, bez kraljevskog ruha i zatitnog prstena vernih
vitezova, ekspir je vrio vivisekciju emocija i razuma, polaui pred nama sav taj
sloeni mozaik koji, opet, vidimo svojim oima i itamo svojim pismom, uz neprestanu
fascinaciju tim remek-delom ovekom!

51
Maguire, Laurie: Where Theres a Will, Theres a Way or, All I Need to Know I Learned from
Shakespeare, str. 2.

32
 II. ISTORIJSKI PREGLED PRE I POSLE EKSPIRA

II.i. LUDILO U ANTIKIM IZVORIMA DRUTVO, KNJIEVNOST,

POZORITE

II.i.i. Pojmovi, verovanja, prikazivanje

Antika Grka, uz drevni Rim, najznaajniji je izvor umetnikih uzora,

motiva i tradicije uopte. Iz nekog razloga, motiv ludila mnogo je prisutniji u
umetnosti jedne, u odnosu na drugu kolevku civilizacije iji smo batinici. Ovaj rad
zavren je u godini koju je, to se tie beogradskih scena, obeleio veliki povratak
antike, premijera Antigone nakon nekoliko decenija - kao i ekspira: Otelo posle
gotovo identinog vremena i Henri VI, prvi put na srpskom jeziku, na daskama
uvenog teatra Glob, a potom i naeg nacionalnog. Teme sva tri komada i vie su
nego aktuelne i primenjive na nau sadanjicu, univerzalne i vene kao i sve iz
klasine knjievnosti. Pohlepa, borba za vlast, nesloga, skupo plaene greke
Antigoni su moda najslinije Kordelija i Dezdemona, koje se nalaze pred tekim
izborom, ali napravie ga voene srcem i, poput grke heroine, uzviknuti: Za
ljubav, ne za mrnju ja sam roena!. Antigona je, inae, erka tebanskog kralja
koga izuzetno esto pominjemo u kontekstu ekspira, odnosno Hamleta, i njegove
majke Jokaste. Hemon, ovek za koga je trebalo da se uda, izvrie samoubistvo
zbog tuge za njom i mrnje prema okrutnom ocu-kralju, njenom ujaku Kreontu, to
nas takoe podsea na Hamleta. Tirezija, slepi hermafroditski prorok, u kome su
objedinjeni muki i enski princip koji su tako esto meusobno suprotstavljeni

33
kod ekspira, tvrdoglavost e poistovetiti sa ludilom, odnosno sa nerazumnou.
Nije li Lirovo tvrdoglavo insistiranje na kvantifikovanoj ljubavi, Kordelijino
odbijanje da takvu ljubav izjavi, kao i Otelovo besomuno ponavljanje zahteva da
vidi maramicu ludilo koje nadjaava svaki glas razuma?
1830. godine u Bonu je objavljen prvi pokuaj istorijske studije ludila52. To
je bila pseudo-medicinska disertacija istraivaa Tomea, zasnovana na materijalu
prikupljenom sa irokog polja grke knjievnosti. Jedna petina cele disertacije
posveena je diskusiji o prevazi ludila u drevnoj kulturi. Ostatak se bavi
materijalom odabranim iz filozofskih spisa iz perioda poev od Empedokla,
zakljuno sa Aristotelom, kao i iz radova grkih lekara iz vremena Hipokrata, pa
sve do Arhigena i Posidonija. Zakonodavstvo koje se tie ludila pominje se samo u
jednom Platonovom pasusu.
Tome, sudei po uestalosti kojom se ludilo koristilo kao tema u grkoj
knjievnosti, smatra da je ono bilo daleko prisutnije meu ljudima nego to se
pretpostavljalo. On ovo miljenje potkrepljuje injenicom da u grkoj knjievnosti
ima toliko mnogo sluajeva glumljenog ludila. Po njemu to znai mogunost da se
pribavi neka korist od tvrdnji o ludilu. On predstavlja klasifikaciju vrsta ludila koje
su priznavali grki lekari (melanholija, manija, amencija) i nakon kratkog
pominjanja naunika koji su iznosili razliite stavove po ovom pitanju, on navodi
sopstveno miljenje, a to je da je melanholija bila ea i od manije i od amencije53.
Razlog vidi u nestabilnosti ekonomskih prilika i nepovoljnoj klimi u nekim
delovma zemlje. Nabrajanje ovih legendi, meutim, nije potpuno, niti je njihova
obrada adekvatna. On pominje legende o Dionisu koga je do ludila dovela Hera,
Dionisa koji i sam alje ubilako ludilo na Likurga, Heraklovu, Atamasovu i
Ajaksovu grozniavost, kao i zabludu u kojoj ludi Trasil radi, ali tu nema pokuaja
klasifikacije ili diskusije. Navode se i primeri Kleomena i Apolodra, uz nekoliko

52
Vaughan, Agnes Carr: Madness in Greek thought and Custom, str. 5.
53
Ibid, str. 8.

34
sluajeva glumljenog ludila. Ludilo je vrlo esto povezano sa konfuzijom
identiteta, odnosno sukobom sa jednim aspektom sebe54. Hera je izazvala
Dionisovo ludila iz osvete prema Zevsu, a i pokrenula je njegovu ensku stranu.
Kao to Furije predstavljaju deo Orestove linosti, u Bahantkinjama se jo
oiglednije vidi da je Dionis deo samog Penteja, koga je izludeo zajedno sa majkom
Agavom reprojekcija destruktivne introjekcije, meanje spoljnog i unutranjeg
aspekta.
Ludilo se vezuje za vie stanja ili iskustava: ogromna strast, boanska
mrnja, zaraza i kono oboljenje. Svi oni su meusobno tesno povezani. Grkom
umu je bilo svojstveno verovanje u znakove i znamenja, kao to u narodnoj svesti i
danas postoje sujeverja o zlu i smrti kao posledici nesvesnih postupaka poput
otvaranja kiobrana u kui, slomljenog ogledala ili ubijanja pauka. Ko je verziran u
takva sujeverja osea da moe da precizno predvidi vrstu nesree na osnovu
znamenja: otvaranje kiobrana predskazuje smrt, pucanje ogledala nesreu, a
ubijanje pauka kiu. Na britanskim ostrvima u Indijskom okeanu veruje se da
spavanje pod meseinom znai rizik od ludila.
Ima dokaza koji pokazuju da su stari Grci verovali da godinje doba utie na
pojavu ludila55. Stoga su se ljudi u odreenim dobima godine vie plaili napada
ludila i epilepsije. Hipokrat kae da je frenitis obuzimao mnoge u periodu koji je
trajalo otprilike od ravnodnevice do Plejade.U ovom kontekstu je zanimljivo
proitati izvesne pasuse astronomske pesme koju je napisao Maneto,56 u kojoj
navodi da kada su nebeska tela u nekom poloaju, ljudska bia su sklonija
napadima mentalnih poremeaja. Napada epilepsije treba se plaiti kada je Mesec
u konjukciji sa Marsom. Ludilo je indikovano kada Saturn i Mars propadaju, a
Sunce i Mesec su u opoziciji. U to vreme ljudi umiljaju da vide oblike mrtvih kako

54
Simon, Bennett: Mind and Madness in Ancient Greece, str. 115.
55
Vaughan, Op.cit, str. 27.
56
Ibid, str. 32.

35
ih okruuju. Verovanje u mo bogova da izazovu ludilo bilo je rasprostranjeno kod
Grka. Ljudi bi na sebe navukli bes boanstva nekim propustom ili postupkom, za
koji bi onda bili odgovarajue kanjeni, a omiljeni nain grdnje izgleda je bilo ba
ludilo. Tako se verovalo da Dionis alje u ludilo svakog ko se protivi uvoenju
oboavanja njegovog lika. Za Heru se smatralo da je u ludilo oterala Herakla, a tu
su i Iona, Lamija, Pretide i Dionis. Primarni motivi Herinog postupka bili su
ljubomora i gnev. Takvo ludilo mogli su da izazovu i Afrodita, Pan, Koribanti,
Sibel, na ta ukazuje Hipolitov pasus, u kome se pominje Fsedra koja se razbolela
od ljubavi. Akteona je u ludilo oterala Artemida, Ajaksa Atina, a Kasandru
Apolon. Tambornino pominje personifikaciju ludila u likovima stranih boginja
Manije i Lise. Verovanje u bolesti kao personifikaciju dobro je opisao Tajlor57:
"Verovanje u primitivnim kulturama da bolesti koje mue oveanstvo donose lini
duhovi dovelo je upeatljive primere u mitologiji: Hekata, Erinije i duhovi ubijenih
ljudi alju ludilo kao kaznu za odreene zloine. Ludilo je moglo biti izazvano i na
druge naine. Materije poput odreenih biljaka imale su posebne osobine.
Mandragora, o kojoj postoje brojne legende, hioskam i nekoliko biljaka iz familije
nonika.
Jo neki uzroci ludila bili su otrovi, droge, med, vino od odreenih morskih
zrna, ujed zmije, odreene vode. Zlo do koga je mogao dovesti fiksirani pogled
bilo je veoma poznato. Na primer, Ajaks kod Sofokla, kome se Odisej nije usudio
da prie, dok Atina nije skrenula pogled unezverenog manijaka. Tambornino
navodi i da je meu Grcima za sve koji su skrenuli sa normalnog ivotnog puta
vailo isto opte pravilo: zaposednuti su58. Primitivni Grci nisu pravili razliku
izmeu epilepsije i svete bolesti, ludila koje zaposeda proroke i pesnike. Takoe se
zna da su degradirana i beskorisna bia drana o javnom troku kao rtveni jarci.

57
Ibid, str. 61.
58
Ibid, str. 70.

36
 Kritiari sa dobrim poznavanjem psihoanalize piu da je nain na koji su
stari Grci prikazivali ludilo, njegove poetke, kulminaciju i stiavanje, neverovatno
precizan sa psihodinamikog stanovita. Ako bi se uzroci ludila mogli svesti na
jednu reenicu, onda bi to bila ova: ludilo proistie iz sukoba. Uz sukobe,
dvosmislenosti takoe imaju vanu ulogu. Dvosmislenost koja se nalazi ne nuno
u junaku, neko u samom tkivu drame. Ubistva su najee deo rituala rtvovanja, a
sastavni deo tih rituala je dvosmislenost. U svemu tome imamo meavinu ljubavi i
agresije prema rtvi. rtvu koju se spremaju da ubiju, prethodno s ljubavlju okite.
Frojd je u svojoj knjizi Totem i tabu59 tvrdio da su koreni tragedije u ubistvu
primalnog oca koje su poinila braa. Sve u svemu, to je izraz krivice i
dvosmislenosti. U tragedijama sa motivom ludila, dominantne su slike rituala i
ritualnog rtvovanja. ak i kod izuzetka kakav je Ajaks, ubijaju se ivotinje koje je
zamenio za ljude, to ima crtu rituala.
Mogue je da su ludaci bili deo ljudi koje je drutvo odbacilo60. Za to je
neophodno razmotriti poloaj prosjaka. Najranija znanja o tome seu do Odiseje, jer
Ilijada ne daje nikakva. U Odiseji ima puno opisa dronjavih prosjaka na pragovima
dobrostojeih ili na ulicama. Udaraju ih ili zasipaju kamenicama, a ponekad im
ljubazno pomau. Kao glasonoi, daju im hranu i sklonite. Oni su kao ive novine.
Ne znamo koliko je o tome znao ekspir, ali njegov Tom u Liru je veoma slian
Homerovim ludim prosjacima. ivot prosjaka Herojskog doba bio je lutajui, pun
tegoba i strahova; iako su bili pod Zevsovom zatitom, ponekad bi bog ostajao
gluv na njihove molbe. Kada Odisej, prereuen u prosjaka, dolazi kui, drska
slukinja Melanto mu preti da e ga istui ako ne ode. Radi Penelope, mora se rei
da ona prekori devojku i trai da joj kae, ako zna, novosti o njenom odsutnom
gospodaru. Ove skitnice su u Homerovo vreme ili raznosile ili izmiljale vesti, a
kao nagradu su dobijali izdravanje. U mnogim delima grke i rimske knjievnosti

59
Simon, Op.cit, str. 93.
60
Vaughan, Op.cit, str. 109.

37
opisan je strah koji se oseao u prisustvu nasilnih ludaka: Trifiodor, na primer,
opisuje Kasandrino zatoenitvo. Ona nije bila samo luda, ve je i uznemiravala
Trojance. Da je bila bezopasna, verovatno bi je ostavili na slobodi. Herodot pie da
je ludi Kleomen uhvaen u kvrge.61 U Engleskoj su lanci kao sredstvo za
ogranienje kretanja zvanino ukinuti tek 1837. godine.
Galenovi stavovi mogu se posmatrati na osnovu njegovog opisa scene iji je
svedok bio u detinjstvu. Gledao je oveka koji je, u napadu besa, udarao i grizao
vrata. Kasnije se dubok utisak koji je ovo seanje ostavilo javlja u njegovoj raspravi
o tesnoj vezi izmeu gneva i ludila62. On za ilustraciju navodi sluaj izvesnog
Andrijana koji je otrim vrhom maa udarao roba. Kasnije, postien zbog tog
nedostatka samokontrole, predao se Galenu zahtevajui da ga izbiuje. Lekar ga je,
meutim, posavetovao da koristi bi razuma.
Spisak lekova za ludilo obuhvata:
1. ivotinjske tvari
2. biljke
3. katartiko kamenje
4. bievanje
5. muziku i pokret
6. razna verovanja

Pasus kod Platona63 koji Tome pominje, ne dokazuje da su se zakoni usvajali

da bi ublaili stanje ove nesrene drutvene klase, a kasnije i sam dolazi do
zakljuka da se Grka nije mnogo bavila svojim duevno obolelim.
Sledei rad koji treba uzeti u obzir je Semelenjov. Njegova knjiga se sastoji
od est poglavlja, od kojih prvih pet obrauju period Hipokrata, doba

61
Ibid, str. 167.
62
Ibid, str. 178.
63
Ibid, str. 13.

38
aleksandrijskih lekara i grko-rimski period. Ovaj deo rada, zanimljiv sa lekarskog
stanovita, koristan je samo u delu koji se tie tretmana nasilnih mentalno obolelih
lica: vezivanja, okivanja, bievanja, itd.
Disertacija Juliusa Tambornina64 (De antiquorum daemonismo; Gisen, 1909.),
znatno se razlikuje od svih prethodnih istraivanja u ovom polju. Kao to naslov
govori, autor se ograniio na teoriju opsednutosti.Vei deo diskusije pripada
hrianskom uenju o zaposednutosti. Tambornino je nastojao da utvrdi pojmove o
ludilu prisutne meu starim Grcima. Ustanovio je da je prosean Grk smatrao
sledee tipove oveka ludakom:
1. Oni kod kojih se pobuuje subitus pavor, odnosno iznenadni strah, koji se
pripisuje Panu.
2. Uesnici orgija Dionisa, Sabazija, Velike majke, itd.
3. Proroci, zato to su puni boanske inspiracije (Ciceronov termin afflatus)
4. Pesnici, za koje vai Platonova definicija
5. Svi koji su na bilo koji upadljiv nain skrenuli sa normalnog ivotnog puta
Prvo mesto meu boanstvima opsednutosti pripada samim bolestima. Da
bi to potkrepio, Tambornino dodaje Plinijevu tvdnju da takva boanstva imaju
obiaj da ulaze u telo putem hrane65. U ovom kontekstu se aludira na pitagorejsko
verovanje, a pria o starcu koji je u Efesu kamenovan do smrti kao duh poasti
takoe se pominje. Personifikacije, kao to su Manija, Lisa i Febris, pominju se
ukratko u raspravama o Sibelu, Koribantu i Panu. Pan i Hekata imaju mo da
izazivaju epilepsiju. Makbet je, mogue, bio pod dejstvom Hekate kada je
halucinirao i imao napad slabosti na banketu. Tambornino takoe ukazuje na
injenicu da se za nimfe govorilo da zaposedaju one koji piju vodu sa odreenih
izvora. Mo zaposedanja takoe se pripisuje svim lunarnim boginjama Seleni,
Hekati, Artemidi.

64
Ibid, str. 15.
65
Ibid, str. 20.

39
 II.i.ii. Homer i tragiari

Benet Sajmon deli materijal o mentalnim poremeajima na tri modela:

pesniki (Homerov), filozofski (Platonov) i medicinski (Hipokratov)66. Oni
umnogome odgovaraju i podelama unutar grke kulture. U svima se nalaze ili
naziru pojmovi kao to su poremeaj uma, terapija, isceljenje due, mada
vie kao metafore iz medicine. Homerov termin psiha (psuche) pretrpeo je izmene u
znaenju tokom petog veka, a zatim i kod Platona. Sa ovim terminom upoznaju
nas poetni stihovi Ilijade, govorei da, kada oveka ubiju, njegova dua ide u Ad,
dok njegovo telo ostaje i, ako gane sahrane, rastrgnu ga zveri i ptice. A deo oveka
nastavlja da postoji u Adu. U Odiseji je ovaj opis detaljniji, gde iz Odisejevog
razgovora sa Ahilovom psihom saznajemo kakvo je neveselo postojanje psihe u
Adu. U Adu je Odisej sreo i senu svoje majke, koja je preminula od enje tokom
njegovog dvadesetogodinjeg izbivanja sa Itake. On pokua, ali ne moe da je
zagrli, pa se pita da li je ona samo slika (eidolon) koju je Persefona poslala da ga
mui. Ona mu odgovara da nije samo slika, ali da duh odleti iz tela, dakle re je o
ogranienoj besmrtnosti kojoj ljudi mogu da se nadaju.
Kod Homera ne postoji termin za ja, ali tom terminu homerovska psiha ne
odgovara sasvim ona jeste apstraktna, ali ima i dosta konretnog fizikog smisla.
Ervin Rod je prvi sugerisao da je psiha alter ego. Ona preivi nakon smrti, kao
senka. Oto Rank se sloio da ta dvojnost predstavlja odbranu od straha od smrti i
zaborava. Takoe, to je za oveka odbacivanje nekog dela sebe koje on ne prihvata.
Psiha je kod Homera onaj pasivni, trpeljivi i nesamostalni aspekt sebe, seanje koje
bledi; kod Platona je besmrtna i vitalna.

66
Simon, Op.cit, str. 42.

40
 Kod Homera nema opisa poludelih junaka i samog ludila, iako su mu brojni
mitovi o tome morali biti poznati. Verovatno je smatrao neprimerenim da to uvrsti
u svoje stihove. Ipak, moe se uoiti kontinuitet izmeu Homera i tragedija u
jeziku ludila. Manija i lusa odnose se pre svega na grozniavo i furiozno ponaanje
ratnika u boju. U tragediji su to prvenstveno termini za ludilo. Lusa i manija
prikazivane su kao personifikovane na vazama. Lusa verovatno ima veze sa
vukom, luk, to kod Homera znai estinu divlje ivotinje.U jednoj epizode este
knjige Ilijade opisuje se estoka borba izmeu Grka i Trojanaca. Grci pobeuju, a
Diomed, jedan od najmonijih Grka, besni. On sree Glauka, Trojanca; dive se
jedan drugome. Diomed ispituje Glauka ko je, jer je ve imao susret sa boginjom i
ne eli da se bori protiv besmrtnoga. On ispria priu o Likurgu, koji je napao boga
Dionisa i ovaj ga je oslepeo. Do petog veka Likurgova kazna je postala ludilo,
dakle Likurgovo slepilo je ekvivalent ludilu. Ludi Likurg, predstavljen na jednoj
vazi iz IV veka pr.n.e. sprema se da ubije svog sina, nakon to je zaklao svoju enu.
Lisa, krilata boginja, stvorila mu je iluziju da su njegova ena i sin loza koju treba
da posee. Prikazana je i Menada sa tamburom, kao reprezent Dionisa. Glauk je
unuk Belerofona, koji je ubio Himeru i oenio se kraljevom erkom, iako je bio u
njegovoj nemilosti jer su na grekom optuili da je hteo da zavede kraljicu. Kasnije
je Belerofon predstavljan kao melanholik, to nije sasvim jasno, jer ga Homer nije
nazivao ni slepim ni ludim. Verovatno je slika samotnjaka koji luta po pustim
mestima doprinela shvatanju da je lud. A za Grke, ovek koji nije u grupi nije
ovek. Sliku izolovanog junaka, kao i lutanja ili putovanja, naravno, imamo i kod
ekspira. Jedan od paradoksa kod ludila je taj da se osobe koje od njega pate
oseaju duboko usamljenim, dok ih drugi doivljavaju kao pretnju. Orest misli da
vidi Furije i bei, ne moe da ostane. Ludilo je samoa. Ipak, drugi ga umnogome
doivljavaju kao neto to ih se tie. Ludi um je van drutvenih normi. Njegovo
telo skree s normalnog puta, odudara od normalnog ponaanja. Ceo ovaj opis
veoma podsea na Hamleta, na njegov diskurs, osamu, uvid koji znai nesreu ili

41
od nas pravi kukavice. Postoje dve vrste lutanja po kazni, ali i dve uloge ludila u
tragediji. Ludilo nas navodi na greke (error je latinska re za lutanje), ali je ludilo i
kazna za greku.
Lutanje ludaka nije opisano samo kod Grka. U irskoj legendi67 odbaeni
kralj luta celom Irskom i ivi meu drveem. On se uklapa u uobiajeni keltski
obrazac: ludak koji ivi u umi poput divljaka, a sreemo ga u priama o
prorocima i arobnjacima, poput Merlina. Ludaci odlaze i u boj, to je od Kelta
pozajmila stara nordijska knjievnost. Te keltske i nordijske scene u osnovi su
scena ludila u Liru, kada kralj odlazi u pustaru. Vrhunac je scena u blizini Dovera
(3.4, 4.6). Mnogo kasnije, u evropskoj knjievnosti osamnaestog veka, takoe
sreemo likove poludelih junaka koji besciljno lutaju.
Tu postoji i erotski ugao. U keltskom kontekstu, ludi junak koji odlazi u
bitku, odbaeni kralj i divlji ludi prorok paralela su junaku koji poludi zbog
ljubavi. Lanselot odlazi u umu kad poludi. U persijskoj kulturi postoji pria o
Majnunu68, u ciklusu pesnika Nizamija iz dvanaestog veka. Odvojen od voljene
Lajle, Majnun je poludeo i otiao u divljinu. Renesansa je od starih Grka i sa severa
Evrope nasledila sliku lutanja u ludilu, geografskog i mentalnog. U mnogim
jezicima ludilo se naziva lutanjem, odnosno lutajui znai lud. Kod Grka,
kad Edip uje da je Laj ubijen i pone da shvata da je on ubica, iznenada doivi
lutanje due i uznemirenost uma (phrenes). Fedrin bolesni delirijum je lutanje
uma. Spoljno i unutranje, mentalno i fiziko, sve ide zajedno. Spoljna lutanja tela,
bilo da su u pitanju velika, geografska, ili samo kolutanje oima i nemir, ogledaju
se u ludom umu. On se izokree kao telo ili oi.
Kada bogovi nekoga kazne oduzimanjem razuma, odnosno lutanjem, ta
kazna moe biti dvojaka69. Centrifugalno lutanje, daleko od kue, kao to je bio

67
Padel, Ruth: Whom Gods Destoy Elements of Greek and Tragic Madness, str. 103.
68
Ibid, str. 104.
69
Ibid, str. 112.

42
sluaj sa Belerofonom ili Orestom. Ili centripetalno, pri emu stalno prolongiraju
lutanje i spreavaju povratak kui, kao kod Odiseja. Kasnije, u zapadnoj kulturi,
veze izmeu ludila i udaljenosti od kue javljaju se kod figura ratnika, ljubavnika,
ludog pesnika; oteran od drutva, tumara divljinom. Kod Grka je to proizvod
odreenog odnosa s bogom. Kod centrifugalnog lutanja, ludilo je sastavni deo
lutanja; jedno je ogledalo drugoga. U centripetalnom lutanju, postoji
dezorijentacija, ali ne i ludilo. ovek nastoji da se vrati kui. Odisejevo putovanje je
prototip ivota provedenog u duhovnoj enji. Njegov povratak kui je povratak
due svojoj zemlji. Plotin povezuje reenicu iz Ilijade, poimo svojoj zemlji sa
Odisejevim naputanjem Kirke i Kalipso. Povratak kui je ponovno uspostavljanje
pravog odnosa s Bogom. Setimo se Kolridevog starog mornara, u istoimenoj
alegoriji putovanja kao duhovnog iskustva, koji se posle plovidbe i iskuenja, koji
su njegov ivot i gotovo ovisnost, vraa kui, Bogu i veri, nakon sagreenja i
iskupljenja. Zapravo, to je povratak sebi, svojoj autentinosti. Lir je ovek a ne
kruna tek kad ostane bez svih obeleja kralja, bez moi i krova nad glavom, kad se
seti sirotinje i beskunika, kad oinski brine o svojoj Ludi.
Termin otuenje od sveta (world-alienation) prva je upotrebila Hana
Arent70. Taj pojam se odnosi na otuenje od spoljnog sveta, oseaj da je on
besmislen, te osoba s njim vie ne komunicira. Poetkom dvadesetog veka, kada je
bio poznat Marksov pojam otuenja sa svojim drutvenim rezonancama, psihijatri
su bili alijenisti: ljudi koji prouavaju stanja i ljude koji su tui normalnosti.
Pored te strane otuenosti, postoji i ona popularnija, koja je ila uz slike o
filozofima jo u antiko vreme, poput one o Demokritu. U srednjem veku se
drutvenim konotacijama otuenosti dodaju i teoloke. U dvanaestom veku,
hrianska ideologija doprinosi novim kvalifikacijama, olienim u preziru sveta,
contemptus mundi, koji je potrajao sve do sedamnaestog veka.

70
Ibid, str. 115.

43
 Izmetanje, pomeranje u stranu (telesno i mentalno) oznaeno je grkom
reju ekstasis71. Ovu re su vekovima koristili i paganski i hrianski autori da bi
opisali silovita unutranja iskustva. U klasinom periodu, ona se odnosi na ludilo,
delirijum, melanholiju. Ekstasis znai iskoraenje iz normalnog ponaanja i
smisla. Kod Hipokrata to znai fiziko izmetanje, iaenje (kukova, zglobova), ali
i mentalnu rastrojenost. Hamletov svet je iaen iz zgloba i zadatak da ga vrati
dovodi ga do rastrojstva. U tom periodu ova re mogla je da se odnosi i na
epileptine napade, kakve preivljava Otelo. Klasini autori koriste je za nagle
promene raspoloenja, naglo predomiljanje, u strahu, oaranosti, napadu ili
ludilu. Ludilo je iskoraenje iz sigurne kue uma, gde vladaju drutvene norme.
Ono neljudsko je tamo, napolju. Opasno je ii napolje, tamo je ambis (Leng,
1971: 42)72. Ipak, neljudsko je i unutra. Nasilje ludila je i ljudsko i neljudsko.
Neljudskost dolazi spolja, ali i ve postoji unutra.
Psihiki slom obino se javlja usled nerazreivog sukoba73. Recimo, mlad
ovek se nae u situaciji koja nalae odluno delovanje. Velik deo svog ivota
posvetio je sabijanju agresije iz svog sistema, tako da je ovaj zadatak za njega
nepodnoljiv. Poto ne moe ni da se bori ni da pobegne, suoava se sa rastuom
teskobom, krivicom i strahom od raspadanja. Taj sukob prethodi psihozi, koja mu
u potpunosti ophrva odbrambeni mehanizam. U kratkoj izofrenoj fazi, on ima
halucinacije, ogromnu uznemirenost i zablude. Sledea faza je psihotina
restitucija. Ovde nestaju teskoba i bol, a smenjuje ih stabilna iluzija. Sada je miran,
ak i srean, jer sada razume da je od Boga izabrani glasnik, spreman da rtvuje
sebe ili druge ako ne sluaju Boiju poruku. Umilja da uje glas koji mu daje
uputstva i saznaje istinu itanjem znamenja koja su za druge nevidljiva. Kada
proe ta faza psihotine odlunosti, depresivan je, beznadean i bespomoan. Vie

71
Ibid, str. 123.
72
Ibid, str. 144.
73
Simon, Op.cit, str. 127.

44
ne moe da potrai spas u psihotinom begu i patio d svesti o sukobu koji ga je
najpre i doveo do mrtve take. Kada se bol pokae suvie jakim, pribegava zabludi
kao odbrani ili izvri samoubistvo. Ako moe da se pomiri sa delovima sebe koje je
ranije odbacivao, doi e do znaajnog leka u smislu reavanja svojih konflikata,
umesto da samo ih samo potiskuje ili pretae u ponaanje koje ponavlja sukob.
Takve oscilacije imao je Hamlet, sve do razreenja koje i nije proizveo on, ve je
postignuto smru svih protagonosta. U Ajaksu, istoimeni junak ne moe da izdri
pritisak, i unutranji i spoljanji, zbog neuspeha koji je doiveo i straha od
ponienja, ne moe da uini kompromis i otupi svoj ma, ve e se radije njime
ubiti. On mora da umre jer ne moe da se pokori, tj. pretvori u enu.
Krivac za ubistvo74 potpada pod napad ludila koje izaziva duh ubijenog;
drugo, dela izuzetnog nasilja, poput ubistva pripadnika sopstvene porodice, bili su
posledica ludila koje su slali bogovi. Ako ludak na rukama ima mrlje od krvi,
kako je pisao Platon, mora da izdri kaznu od godinu dana izgnanstva iz zemlje u
kojoj je zloin poinjen, jer je u osnovi ovog zakona bilo primitivno uverenje da
duhovi ubijenih ne potuju mentalne poremeaje. Jo jednom se moramo prisetiti
Makbeta, koji vidi duha ubijenog Banka, kao i Ledi Makbet i njenih okrvavljenih
ruku koje uzalud pokuava da opere.
Pod dejstvom ludila koje su im poslali bogovi, Heraklo, Ajaks, Alkmeon,
Likurg, Atamas i drugi legendarni ludaci, ubijaju u tom stanju i nakon toga im je
nuno proienje. Proienje ih oslobaa odgovornosti za nenamerni in ubistva.
Zbog nekon svog postupka navukli su gnev bogova i za kaznu su im oni poslali
ludilo, tokom koga poine ubistvo i primorani su da bee, da ih ne bi gonili
osvetniki duhovi ubijenih. Brojni su primeri istorijskih ludaka koji su zgreili
ubistvo. Traanski kralj Kotis u napadu ludila je ubio dva straara i isekao enu na
komade, a Atarb je ubio svetu pticu Asklepija. Atarba su osudili na smrt, a
pravdanje ludilom nije prihvaeno.
74
Vaughan, Op.cit, str. 59.

45
 U Ilijadi bogovi mrze junaka. Quem deus vult perdere, dementat prius. Koga
Bog eli da uniti, prvo mu oduzme pamet75. Ovu reenicu njen prevodilac sa
latinskog, Dejms Duport (1660), pripisuje Euripidu. Direktna veza izmeu
boanstava i mentalnih poremeaja bila je posebno jaka i u osamnaestom veku,
kada se otvara mogunost da je ludilo intelektualna zabluda. No, i dalje se ona
prepoznaje jedino u religioznom sistemu. To je bilo i moralno, ali i zakonsko
pitanje. Prva oslobaajua presuda na osnovu umne bolesti izreena je 1505.
godine, a prvo zabeleeno psihijatrijsko vetaenje na sudu bilo je u sluaju erla
Ferersa, 1760. godine. Tada je naelnik bolnice Vitlejem, dr Don Monro, rekao
da svaki zloin potie od poremeenog uma.
Ideja da bogovi kontroliu sve ljudske postupke, i dobre i loe, u osnovi je
grka. Ludilo je kazna za krenje boanskog prava, ali bogovi mogu i navesti
oveka na prekraj. Hrianstvo ovo ublaava pojmom iskupljenja i postojanja
boanske svrhe. Kroz patnju, grena dua se iskupljuje za greh. Od ekspirovih
junaka, Lir je najizrazitiji primer paganskog poigravanja bogova ljudskim ivotima
i umovima, uz hrianski kontekst ljubavi, pratanja i milosti, koji e mu posle sve
patnje doneti utehu i nadu, da bi ga ve u narednom trenutku prepustio besmislu i
smrti kao izbavljenju.
Tipian antonim ludila, i kod Platona i kod tragiara, je sofrozina, umerenost.
Zadatak dramskog pisca je da prui umeren portret najneumerenije crte ljudskog
mentalnog ivota76. Longin je govorio ak i u bahanalijama mora se ostati trezan.
Da bi to mogao da opie, pisac mora da dopre do tih sfera, a samim tim i da
olabavi samokontrolu, ali tano onoliko koliko je potrebno da bi zauzvrat i publika
mogla da popusti sa svojom odbranom. Ludilo je razuzdano pozorite. Dok kod
Homera presudnu ulogu imaju bogovi, u dramama je ljudski faktor najvaniji:

75
Padel, Op.cit, str. 3.
76
Simon, Op.cit str. 92.

46
Euripidova Hekuba ak kae da nije Afrodita naterala Jelenu i Parisa da urade to
to su uradili, nego Jelenina pouda i elja za luksuzom.
Starogrka predstava o emocijama i njihovoj povezanosti sa ludilom
potpuno se razlikuje od pojmova moderne civilizacije.77 Za stare Grke emocije su
neto to dolazi spolja, one lutaju, uzburkaju vazduh i vodu, nadimaju iznutrice,
one su nezavisne, demonske sile. U petom veku se nije smatralo da je neko lud ako
vidi bogove ili stupi u direktan kontakt s njima. U naem svetu, to se smatra
ludilom jer je halucinatorno: jer bogovi ne postoje. To su tvorevine poremeene
mate.
Kod starih Grka, oseanja su kretanja vazduha i tenosti u telu, ali i kretanje
demona. Oseanja se u oveku kreu automatski i pomrae mu um. Ona unutra
kljuaju, gore i unitavaju. To je tragiarska verzija normalne svesti koju pomuti
strast. Kljune za prouavanje ludila u grkim tragedijama su same rei, vokabular
i gramatika. Re ludilo moe biti prevod za mnoge grke rei78. Anoia je odsustvo
uma, intelekta (nous); paranoia je pokret van uma. Aphrosune je nedostatak ili
odsustvo uma, organa za razmiljanje i oseanje, duha (phren). Iz te imenice
nastala je re izofrenija.
Grka kultura, mimo tragedije, sugerie da je ludilo prolazno.79 Aristotel ga
definie kao dejstvo strasti na um, kao kad neko zaspi ili se opije. Bes, seksualne
strasti i druga slina stanja dovode do gubitka razuma, a kad se on povrati, osoba
je ponovo normalna. Platon za ludilo koristi re oistros, koja oznaava muvu obad.
Podlonost napadima ludila je kao ujed ove muve. Obad nije kao muva ce-ce, iji
otrov ostaje u krvi. Kod starih Grka nije bilo mogue zaraziti se ovom boleu, a da
to ostali ne vide. U naem svetu, i kada napad proe, osoba je i dalje luda, samo se
ludilo povuklo ili pritajilo.

77
Padel, Op.cit, str. 8.
78
Ibid, str. 13.
79
Ibid, str. 34.

47
 Najee katastrofe u grkim tragedijama su ubistvo, samoubistvo i ludilo.
Ludilo je bilo irok pojam za sve ekstremne strasti, ali est je bio i opis klinikog
ludila, sa halucinacijama i zabludama. Kod Eshila je najpoznatije Orestovo ludilo,
do koga su dovele Furije zbog toga to je usmrtio svoju majku. U prvom komadu
trilogije, Agamemnon, Kasandrino ludilo je proroko. U Okovanom Prometeju, Iju je
izludeo obad koga su poslali Zevs i Hera.
Postoje etiri vrste ludila datog od bogova.80 Prvo je proroko. Drugo je
menimata, odnos izmeu mrtvih i ivih. Sama re znai uzroci gneva, poput
osvete Kadmovom potomstvu za ubistvo Aresove zmije. Tree je ludilo muza,
pesnika manija. etvrto je erotsko ludilo, koje se deava onima koji istinski vole i
koji time spaavaju sebe, ali i voljenu osobu. Niknu im krila, dua im dobije konje i
koiju.
U tragediji postoje dve osnovne slike uma.81 Veina um predstavlja u obliku
posude, pasivnim, a u njega ulaze emocije spolja. Neto dolazi spolja i menja nas
iznutra. U tragediji, grkim jezikom oseanja i razmiljanja dominira enska slika
uma.82 Um je mraan, unutranji organ u koji se prodire; on se puni krvlju koja ga
poplavi, neista i nekontrolisana. Kao enska utroba. Dakle, pomeranja uma
porede se sa ponaanjem materice. Kad neto loe krene, materica se pomera,
izmeta iz svog pravog mesta, poput uma. Obolela ili nekoriena materica luta
telom i izaziva bolest. To je poetak teorije o histeriji, nama dobro poznate iz
tumaenja Ofelijinog i Lirovog ludila, kao i rodnog aspekta, uopte.
Dva su razloga za privremeni karakter ludila. Jedan je medicinski.
Starogrki lekari su se bavili i hroninim, ali mnogo vie akutnim stanjima. Ludilo
je bilo jedna od bolesti iz Pandorine kutije, koje lutaju svetom, a u nama borave
privremeno. Drugi razlog je knjievni, pitanje narativne funkcije. Ludilo je u svakoj

80
Ibid, str. 83.
81
Ibid, str. 42.
82
Ibid, str. 129.

48
prii imalo odreenu ulogu. Hera je zaludela Herakla da bi ubio svoju porodicu.
Atina je zaludela Ajaksa da bi prestao da ubija Grke, i time ga ponizila. Kada
uspuni svoju svrhu, ludilo vie nije potrebno. Ludilo moe imati trajne posledice,
ali ono samo po sebi nije trajno. Kod ekspira, takoe, ono ima dramaturku
funkciju, ee je sredstvo nego cilj, motiv a ne tema.
Tri Euripidova komada imaju ludilo kao centralnu temu: Heraklo, Orest i
Bahantkinje, dok u njegovom poslednjem komadu, Ifigenija na Tauridi, postoje scene
u kojima Orest doivljava iznenadan napad ludila, a u enama trojanskim Kasandra
je luda. U opisu Heraklovog imaginarnog putovanja, u opisu ludila u kome ubija
enu i decu, on halucinira da napada citadelu Mikene, ije bedeme rui.
Longin je zabeleio da je Euripid posebnu panju posveivao ljubavi i
ludilu.83 Kod Eshila ludilo potie od nepodnoljivih i meusobno suprotstavljenih
spoljnih sukoba, a ne iz unutranje ambivalentnosti.84 U trilogiji Orestija,
Klitemnestra sanja da je rodila zmiju, koju je i podojila, ali ova joj je izgrizla dojku i
uz mleko sisala i krv. Orest taj san tumai kao svoje pretvaranje u zmiju, odnosno
u ubicu majke. Apolon mu je naredio da ubije majku i osveti oca. Ukoliko ne
poslua Delfe, stii e ga kazna koja svojom oralnom agresivnou (zubi koji e mu
izgristi tkivo, irovi koji napadaju meso) podsea na majin san. Orest je
prikljeten u sukobu dve kosmine sile, majinog i oevog prava, i koji god put da
odabere, ludilo je neizbeno. Dalje, suoava se sa mogunou da se obruka tako
to e ga poraziti ena i mukarac sa kukavijim srcem ene - Egist. Kao da postoji
nagovetaj da Orest ovde mora da se bori protiv sopstvene enstvene strane. Kada
ga ceo Arg slavi to je osvetio oca i oslobodio grad, ubivi dve zmije jednim
udracem, on jedini vidi Furije i mora da bei. Kada mu hor kae da je ubio zmije,
njemu se Furije priviaju kao zmije koje su splele venac. Sukob izmeu Apolona i
Furija dat je kao sukob mukog i enskog principa u njemu. Njegova majka je

83
Simon, Op.cit, str. 100.
84
Ibid, str. 108.

49
zmija, on je zmija (iz majinog sna), a sada i boginje osvete imaju oblije zmije, uz
savest koja ga pee kao ujed zmije. Njegov opis poetka ludila govori o silama koje
su izmakle kontroli, o pobunjenim ulima sa kojima se bori i koiji koja
nekontrolisano skree sa staze.
Nasuprot tome, u Euripidovom Orestu, kada Menelaj pita Oresta koje
bolesti su ga spopale, on odgovara: Svest to to znam da sam poinio gnusna
dela (I.369).A ko su Erinije? One su neto kao Gorgonci, kao Harpije bez krila. Iz
oiju im curi neto prljavo, odevene su u crno i obavijene zmijama. Svete prolivenu
majinsku krv sisanjem krvi ivih ljudi. Materice su im pune otvornih isparenja od
kojih se njihove rtve skupe i osue. Ali kastracija (ili impotencija) koju izazivaju
nije samo simbolina: one bukvalno unitavaju i gnjee genitalije i ostatak tela. A
ludilo im je, naravno, specijalnost: kau da pevaju pesmu nad rtvinom glavom,
izlude joj mozak i odnesu razum, ta pesma okiva um i od nje smrtnici venu (II.341-
46). To su vetice radile Makbetu. Meutim, Erinije su i same podlone mentalnim
mukama i sukobima. One moraju da mue druge da ne bi trpele muke grie
savesti i nonih mora. Tako ih Klitemnestrin duh kori to su spavale kad je trebalo
da gone Oresta. Pesnik nam daje dijagnozu Erinija85: imaju bolove ispod srca i
ispod jetre bukvalno odlika hipohondrije, a gorak crni bes je melanholija. Tako i
muiteljke imaju svoje muitelje. Motiv za njihovu melanholiju je potcenjenost i
lienost poasti, zbog ega proklinju i unitavaju. Muki bogovi ene smatraju
nebitnim za produenje vrste, zato su im materice pune otrovnih isparenja.
Oralno-sadistike slike mogu, sa psihoanalitikog stanovita, biti destruktivna
majinska introjekcija, odnosno deija slika ljute, depresivne, zahtevne ili majke
koja ga kanjava. Krv i prljava odea mogu biti aluzije na menstruaciju i roenje
deteta. Furije su, dakle, detinja introjekcija besne, frustrirane, dismenoreine majke,
koja od sina trai zadovoljenje, nesvesno ga kanjavajui za svoje jade i dajui
oduak gnevu na mua. To bi bile fantazije mukarca koga je moi enski gnev
85
Ibid, str. 106.

50
kastrirao ili uinio impotentnim, a to je pothranjivao njegov projektovani bes. To
je i primitivni superego koji potiskuje nenost i milost.
U Euripidovom Orestu po sredi je paranoja, ne mrana melanholija. Klinika
slika ludila ovde je jasnija i detaljnija. est dana nakon kremacije majke koju je
ubio, Orest poinje da halucinira i vidi Furije koje ga napadaju. U jednom trenutku
pokuae da ih odvrati zamiljenim lukom i strelom. Kada ne halucinira i ne spava,
on plae pod pokrivaem. Jedva da uzima hranu i vodu i eli da umre. U snu Orest
povrati bistrinu uma, a izmeu halucinacija plae, kao i veina psihotinih osoba,
zbog svesti o neizdrljivom sukobu koji je i izazvao ludilo. U Orestu vest o dolasku
Menelaja i Jelene ponovo pobudi gnev protiv Jelene i majke, a Elektrin dodir utehe
aktivira oseaj ambivalentnosti prema najvanijim enama njegovog ivota, oseaj
koji hrane i elja za osvetom i enja za bliskou sa brinim enskim osobama.
Kada vidi Furije, te device krvavih oiju i kose od zmija, on i Elektru koja ga
neguje sada vidi kao zmiju, istu kao to su one. Klitemnestra, Jelena, Elektra i
Furije sve se stapaju u jedno. Hamlet je Ofeliju poistovetio sa svojom majkom i
svim grenim enama, a bes zbog majine prerane preudaje i uopte, sposobnosti
da i dalje osea strast i elju, usmerava na nedunu devojku, napadajui je zbog
ulepavanja lica i zavoenja mukaraca. Ti grenici koje ona ne sme da raa, to su
slike njega samog, koji je lagao, iskoristio, bio sklon raznim nitkovlucima. Imamo
oseaj da je tu ocrnio sebe kao Malkolm u kuanju Makdafa, ali sasvim je mogue
da je to stvarno mislio o sebi i ljudskom rodu, u trenucima moralne i emotivne
kapitulacije. Elektra se predstavlja kao jedna od tri erke, a Orest u njoj vidi jednu
od tri Furije. Osea se bespomono, to je odlika ena. A ene su izvor poude, koja
je ishodite Orestovih nedaa. On od Apolona trai luk i strelu, kao simbole
falusne moi; iz pasivnosti prelazi u aktivnost, a krivicu svaljuje na Apolona, dakle
eksternalizuje krivicu i odgovornost. Konstantno se plai da e mu ene oduzeti

51
mukost (unman him), pa ih unitava86. Prisutna je i nota privlanosti izmeu
njega i sestre, kada ga ona neguje i neno dodiruje, ali i kada razmiljaju o
zajednikom samoubistvu kojim bi preduhitrili izricanje kazne i pogubljenje. No,
kada se Elektra sloi da Jelenu treba ubiti i Hermionu uzeti kao taoca, ona gubi
odlike enstvenosti (unsexed, kao Ledi Makbet): O, ti duh mukarca ima, iako
si po telu ena! (II.1205-1206). Ona se na kraju uda za njegovog druga, zapravo
brata, Pilada. Incest se prvo negira, pa potom izmeta. Elektra je zapravo prava
Klitemnestrina erka, jo jedna ena mukih osobina. Taj motiv je Sartr sjajno
opisao u svojoj prii Muve.
Nigde kao u Kralju Edipu nije prisutno toliko privida i iluzija87. Pentej je
prikazan kao ovek od imaginacije, moe da vidi neto to se deava drugde,
posebno postoje primese seksualnosti. Takvu imaginaciju kod ekspira ima
Makbet. Dok je jo zdrav, Kadmo i Tirezija kau Penteju da je lud i da ne vidi
dobro. Zato je i oekivano da u procesu gubljenja razuma on pati od vizuelnih
poremeaja. Tirezija mu kae toliko si bolno lud, da ti / lekovi nee pomoi, iako
si / ti lud zbog lekova (II.326-28). Ovde se naglaava oralni aspekt ovog boga: on
daje vino, koje donosi san, melem za sve boljke, a Penteja je oslepilo sopstveno zlo i
nee se izleiti jer odbije Dionisove darove: vino, ples, ekstazu i zaborav utapanjem
u grupu. Agava, meutim, poludi ba kroz apsorpciju u grupu. Pentej odbija da
uestvuje ak i kada je obuen kao Bahantkinja, samo posmatra sa strane. Agava ne
da uestvuje, ve je i jedan od voa. Pentej doivi slom jer ne moe da podnese
svoju ensku stranu koja nije okrenuta ka moi. On ne moe da slavi boga koji je
dvopolan, koji oslobaa ene i poziva na zadovoljstva koja ne podrazumevaju
snagu i status. ak i Zevs ima matericu u kojoj je nosio Dionisa. ene se okupljaju
oko takvog boga da bi slavile svoju ensku stanu, ali i dobile prerogative
mukaraca. ekspirovi tragini junaci, po tumaenju psihoanalitiara, takoe ne

86
Ibid, str. 112.
87
Ibid, str. 117.

52
mogu da podnesu enski aspekt u sebi i tek kada i fiziki eliminiu ene i svojih
ivota, povrate muku snagu i dominaciju. Ekstaza Bahantkinja prerasta u ludilo
jer se konflikt ne razreava ene se okupljaju oko thiasosa, tapa koji je falusni
simbol. Dakle ak i kada su dvopolne ili muevne, i dalje su zavisne od mukaraca.
Drama kulminira susretom dva ludila, Pentejovog i Agavinog. Ona nosi Pentejovu
glavu, verujui da je lavlja, i proglaava se pobednikom, iako je Dionis unapred
pobednik. Ono to je u komedijama bitka izmeu polova, u tragedijama je
tragian susret.

II.i.iii. Ludilo i tragina greka

Iza slike uma u tragediji stoji Homerovo shvatanje unutranjeg i spoljnog

oteenja. Jedna Homerova re, ate, ukazuje na oteenje uma ili tetu nanetu
ivotu, odnosno sudbini. Ovu re pominje ekspir u Kralju Donu88: An Ate,
stirring him to blood and strife (2.1). Ludako nasilje prema drugima, okrutnost u
porodici, preljuba ili kraa, to su aphradie, ludaka nesmotrenost. Oni zahtevaju
kaznu, koja je ujedno i odgovor - amoibe. Homeopatski princip je veoma prisutan
kod Grka. Afrodita, boginja koja je favorizovala Helenu, ujedno joj je i najvea
pretnja. Ako me ne poslua, mrzeu te onoliko koliko sam te volela. Tano
toliko je Lir kaznio svoje omiljeno dete, kome je hteo da da sve, a ostavio ga bez
iega, jer je od nje traio sve, a dobio pola. Kao to milost bogova moe da preraste
u mrnju, tako i ate moe da od uzroka postane posledica, odnosno kazna.
U tragediji je ludilo zamenilo ate,89 re koja oznaava nesreu ili propast.
Ludilo je postalo deo tog aparata koji povezuje uzrok zlodela sa posledicom i
kaznom. Kod Homera ludila uglavnom nema, umesto ludila prisutna je ate. Ta

88
Padel, Op.cit, str. 167.
89
Ibid, str. 188.

53
nesrea je u tragediji oteenje zdravog razuma (phrenes), koje ima teke posledice
po spoljni svet. Tragedija ispituje tetu koju oteeni um moe da nanese. Tragedija
je, kao i atinsko drutvo, nasledila sled tete i kazne u jednoj rei. Tragino ludilo
ima dve faze: moe dovesti do zloina ili ga kazniti. Dve njegove primarne uloge u
tragediji su da bude instrument i kazna za zloin. Ludilo nas navodi na greku, ali i
kanjava tu greku. Bogovi izlude Ajaksa, Herakla i Agavu da bi oni uinili neto
to e dovesti do unitenja njihovih ivota. To je kazna ljutitih i uvreenih bogova.
Ali, samo ludilo nije kazna. Ono je instrument kazne. U sluaju Oresta, meutim,
ludilo jeste kazna.
Ludilo kao boija kazna prisutno je u mnogim mitovima.90 Kao ate kod
Homera, ovo kazneno ludilo moe se povezati sa Erinijama. Ponekad bogovi kazne
jednu osobu ludilom neke druge, kao to je bio sluaj Hipolita i Fedre. U osnovi
ostaje odnos ljudskih bia i boanstava.
Aristotelov koncept tragine greke (hamartia) nije samo greka u smislu
fakta: on je zaodenut moralnom krivicom. Greka nije odvojena od zlodela, ludilo
od ravog, nenamerna nezgoda od odgovornosti za tetu. Tu su obuhvaene
mnoge stvari koje mi u hrianstvu razdvajamo: zloin, nedelo, sramotna dela,
intelektualne greke. Iz tog raspona znaenja potekao je hrianski pojam greha.
Pre Aristotela, Platon je iznosio neke teze o greci. Krajem petog veka, Sokrat je
rekao da niko ne grei namerno, voljno. To bi znailo da, poto je vrlina u znanju,
niko ne ini loa dela svesna, te da ih ne bi inili kad bi znali da su loa. U tom
sluaju, govorimo o intelektualnoj pogreci. Kod Aristotela se hamartia odnosi na
nenamerno zlo, na greku iz neznanja ili strasti. Dakle, zlodela sa olakavajuim
okolnostima. To je njegovo shvatanje ljudske nestabilnosti i pripada negde izmeu
krivice i podlonosti proizvoljnoj nesrei. Imenica hamartia91 javlja se u kontekstu
ludila. Pentej moli Agavu: Saali se na mene, majko! Ne ubij sina svog / Grekom

90
Ibid, str. 192.
91
Ibid, str. 199.

54
(hamartia). Ona ga, meutim, pod dejstvom Bahusa, rastrgne. Ova re javlja se u
istoj drami u kontekstu seksualnog greha Semele sa Zevsom. Agavin greh nije
voljan, dok Semelin jeste. Latinska re za greku, error, znai lutanje, skretanje s
puta, kao to delirium znai de lira, van brazde. Zbog takvog skretanja ljudi oseaju
stid, ali nisu osloboeni ni odgovornosti. Za poinjeno se plaa. Re mainomai (lud
sam) povezana je sa miainomai (zagaen sam). Ludilo, zagaenje, bolest i
neprijateljstvo, povezani su. Kao greka ili ludost, automatski izazivaju posledice.
Plaate za ludilo koje vas je zahvatilo. Zlodela i ludilo nisu deljivi. Greka je deo i
jednog i drugog: i za nju se kanjava.
U svim ljudskim odnosima u pitanju je ast bogova. Platon ludilo deli po
tome ta ljudi rade i po tome koji ih bogovi na to navode. Tu su Erinije, Dionis,
Afrodita, Eros, Hera, ak i Atina. Tragedija je proizvela mnoge rei i demonska
otelovljenja ludila, kao i njegove tragine slike: mrak, izvrnuti um i oi,
samounitenje, deceubistvo, i drugo. Demoni u naim ivotima i meuljudski
odnosi koje ureuju definiu nas same. U tragediji, bogovi su boanstva spajanja
(Afrodita, Eros); borbe (Aris); zabave, ugovora, obeanja i njihovih krenja. Medeja
u svojim odajama ima Hekatine oltare, to su slike mranog i ubilakog u njoj
samoj. To su razliite sile u nama, koje se meusobno bore.
Ajaks odbija bilo kakvu pomo u bici, izdiui se iznad ljudskog i
insistirajui na samodovoljnosti. Zato ga Atina kanjava ludilom, a tako lud,
prihvata njenu pomo. Njegova kazna ukljuuje i zabludu, jer veruje da mu je
Atina saveznik: ono to nije prihvatao kao zdrav. U srcu njegovog ludila je odnos
smrtnika prema bogu, to jest protiv njega (theomachia). Makbet je, tako, ostao sam,
otuen od ene sa kojom je tako dobro funkcionisao na poetku svog krvavog
puta, sam e izai pred Makdafa svestan da mu je to sudnji as. Vetice su ga
izneverile kad je postao suvie osion i nezahvalan, prestavi da slui njima, ve
svojoj ambiciji. Suprotstavljanje smrtnika bogu je suludo, a i najgora mogua
greka. Ludilo je ljudsko krenje boijih zakona, ali i kazna za iste.

55
 Aristotelova hamartia92 je odgovor na tragino ludilo. Ne na stvarno,
ivotno ludilo, ve na ono hiperbolino. I stvarno i hiperbolino ludilo naslednici
su Homerove ate. Aristotel koristi re hamartia da bi prikazao ta ludilo, i stvarno i
hiperbolino, nude tragediji i njenoj publici. U stvarnom ludilu, boanska
upletenost je nedvosmislena. Tezej zna da mu je Heraklo ubio decu zato to ga
Hera mrzi, te je ludilom naterala Herakla da to uini. U hiperbolinom ludilu, u
nesmotrenosti kad Pentej uvredi Dionisa, prisutni su i ljudski i boanski agens.
Meanje bogova u na um i rasuivanje je i ljudsko. Patroklova nesrea (ate)
predstavlja naglost usled ludila, koju tragedija prikazuje, a hamartia tumai. Bogovi
su ga naterali da prekorai granice koje mu je postavio Ahil, ali dela su, ipak,
njegova.
Jedna od karakteristika ludila je samounitenje. Svi ekspirovi tragini
junaci kao da hrle u ludilo, liavaju sebe ljubavi i prijatelja, donose fatalne odluke,
biraju smrt iako su mogli da imaju ivot. Lep i udoban ivot. Lir jeste zakoraio u
devetu deceniju, ali mogao je mirno da eka kraj, spokojan i bezbedan; Hamleta je
ekao presto, ena koja ga voli, povratak u Vitenberg ili makar plodotvorno
delovanje i ostvarenje pravde; Otelo je imao mirnu luku posle toliko bura i ratova,
blaenstvo koje je liilo na raj; Makbet je napredovao zahvaljujui hrabrosti i
vetini ratovanja, koje su mu donele poverenje i potovanje Kralja. Ali, sve to su
odbacili zaslepljeni ludilom, ambicijom ili zabludom.
Lude osobe zapostave svoje telo. Orest ne jede i ne kupa se. Kada hor uje
da Fedra nita ne jede, pita je li to zbog ate, to je u ovom kontekstu najblie ludilu.
U hiperbolinom ludilu ovo je zanemarivanje sopstvenog interesa. Prometej odbija
da Zevsu kae neto to samo on zna, svestan da e ga muiti. Gorgija93, retoriar
iz petog veka, rekao je da je ludilo kada pokuavate nemogue, kada inite neto
protiv sebe i svojih prijatelja, a u korist neprijatelja, kad ivot pritisnete stidom i

92
Ibid, str. 205.
93
Ibid, str. 207.

56
uinite ga podloni, padu. Radite neto protiv svog interesa, kako to svet
doivljava; izokreete normalne stavove prema prijateljima i neprijateljima.
I stvarno i hiperbolino ludilo ukljuuju samounitenje. Najtei vid samounitenja
je umorstvo sopstvene dece, ubistvo koje je prototip uasa u grkoj imaginaciji.
Tipino je za tragediju, ali prisutno je i van tragedije. Dete je nada. Ubistvom
deteta, ovek ubija svoju budunost, preivljavanje.Ubistvo dece je samounitenje i
zato to taj in, pored greke, sadri i zagaenje. Herakla je zagadilo ubistvo dece.
Najgore i najudnije kod Medeje je to da nije luda, a ne doivi ni zagaenje. Ledi
Makbet se kune da bi ubila sopstveno dete usred podoja, ako je dala re; Makbet
ubija Bankovo i Makdafovu decu, svestan da su deca produetak ivota, loze,
imena: ono to on nema.
Dakle, ono to ludilo radi je greka. Samounitenje. Zato? Odgovor se
moe nai zahvaljujui Homerovom konceptu ate94, Dolazi do gubitka neega
vrednog suda, samozatite, uz dodatak neke tue destruktivne sile. Ate je bio
praistorijski model traginog ludila. I jedno i drugo povezuju tetu nanetu
drugome sa tetom nanetom sebi. Neto demonsko i divlje se uvue u oveka, a
izgubi se ljudsko jezgro.
Iako je Aristotelova hamartia, samounitenje i unitenje drugih, delo
boanstava, to ne znai da dolazi spolja. Demoni su i u nama. Jezik poznaje dve
rei za bogove: theos i daimon95. Theos je neto odvojeno od ljudi, to sve radi
izdaleka. Daimon je boanstvo koje ue unutra: ono neoveno u ovenom. Isti
bog moe se zvati theos ili daimon, u zavisnosti od toga da li se blie umea, da li
uprlja ruke zalaenjem u ljudske ivote. Etimologija rei daimon je daio, to znai
delim. Da li to znai da boanstva izazivaju podele u ljudskom ivotu i umu?
Raznolikost demona poklapa se sa raznolikou traginog ludila. Ludilo kao
samounitavajua greka, mrak, iskrivljena percepcija, otuenje i ostalo, mnogi su

94
Ibid, str. 209.
95
Ibid, str. 211.

57
aspekti jedne stvari. Nekoliko vekova nakon Homera, Platon je konstruisao model
uma kao bojnog polja sa nekoliko zaraenih strana96. Ludilo je pobeda jedne strane,
divlje i impulsivne strane mozga. Prema tome, ludilo poinje kao namera, i to
pojedinca a ne boga. To e kasnije biti osnov za sve psihodinamine teorije
mentalnih poremeaja. Ludilo i ludost izazivaju trojanski konji koji su u svima
nama, mone sile koje rue i podrivaju da bi ostvarile svoju misiju. U nekim
kulturama i dobima ove sile su spoljanje, a u drugim unutar pojedinaca.

II.i.iv. Telesne tenosti i melanholija

To kakvo je ludilo opisuju zdravi umovi na osnovu onoga to vide i

zamiljaju. Tragedija, bilo ekspirova ili starogrka, predstavlja ludilo sa stanovita
svoje normalnosti.97 Bolesni um je mraan, kao i njegov poremeaj. Bioloki i
demonski uzroci ludila su crni. Oni koji alju ludilo su deca noi, Erinije koje ustaju
iz Hada. Crno je i boja melanholije, kojom se ogre Hamlet. Magijsko-medicinski
uzroci ludila ukljuuju i crne korene koji se nou vade iz crne zemlje. Banko pita
jesmo li jeli taj nezdravi koren koji zarobi razum? (Makbet, 1.3.84.) U unutranje
organske uzroke spada i crna u. Re melanholija potie od melas (crn) i chole (u).
Prvi put je upotrebljava Aristofan, kroz rei ludog prodavca ptica. Grki lekari
koristili su biljku emeriku u razne svrhe, a od petog veka posebno za leenje
ludila. Homeopatski, crni deo korena, onaj u crnoj zemlji, leio je, ali i uzrokovao
ludilo. U grkoj poeziji strast, pre svega bes, opisuje se kao tamno, uzburkano
kljuanje: unutranja oluja koja pomrai unutranjost. Kada se Lirova oluja stiala,
razum se povratio i on je krotak i skruen. Inae, Lir je tipian kolerik i dejstvo crne
ui kod njega je, ako je verovati njegovim erkama, stvar naravi vie nego
okolnosti i starosti.

96
Simon, Op.cit, str. 68.
97
Padel, Op.cit, str. 47.

58
 Re menos, koja oznaava crnu boju, ali i bes ili silu, pominje se kod
Sofoklovog Likurga i Homerovog Agamemnona. U strasti organi otiu i pocrne.
Dakle, slika ludila je slika poplave crne strasti. U tome je lekovito svojstvo ove
biljke. Ona izbacuje crnu tenost iz organizma, te ludilo koje je divljalo unutra
jenjava. Uloga crne ui menja se oko 400. godine pre nove ere. Ona je crna tenost
koja diktira mentalni poremeaj98. Organski izvor ludila je crna tenost. Sistem
telesnih tenosti (humora) poinje sa hipokratiarima, ali oni su pre svega bili pod
uticajem Empedokla, pesnika i filozofa iz petog veka. Budui da je verovao da su
unutranjost oveka i njegovo okruenje istog sastava, kao glavne elemente tog
sastava imenovao je sunce, zemlju, nebo i more. U nama, meavina ovih elemenata
odreuje na karakter. Alkmeon iz Krotona, meutim, govori o nekoliko kvaliteta
ili sila: vlaga, suvoa, hladnoa, toplota, gorina, slast, i ostalo. Zdravlje je
ravnotea izmeu ovih sila. Monopol jedne dovodi do bolesti. U petom veku, crna
u nije tenost (humor) nego patogeni agens. Ogledi s kraja petog veka ukazuju na
crnu u kao obolelo stanje obine ui. Meutim, oko 400. godine pre nove ere,
udruuju se uenja Alkmeona i Empedokla, pa se tako zajedno primenjuju na
tenosti (humore): ti elementi su i uzrok i simptom bolesti. U ovekovoj prirodi,
najvanijem delu o ovom procesu, pie: Ljudsko telo sadri krv, flegmu i u,
utu i crnu. Tenosti odgovaraju godinjim dobima. Doba krvi je prolee, toplo i
vlano. Za utu u je leto, toplo i suvo. Za crnu u je jesen, hladna i suva. A za
flegmu je zima, hladna i vlana. Kasniji autori povezivali su etiri telesne tenosti i
godinja doba sa etiri ovekova doba, odnosno uzrasta: detinjstvo, adolescencija,
zrelost i starost. Kod Grka se nakon petog veka svaka telesna tenost povezuje sa
nekom boleu. Crna u se povezuje sa konim oboljenjima, ali i sa ludilom. Crna
tenost, kako je kasnije objanjavao Galen, vlai um i pomrauje ga. Otuda crna
boja kao slika o ludilu, ali i kao neto to ludilo ini opskurnim, tekim za
razumevanje. Slika uma je slina Hadu, ije reke protiu kao mrane strasti kroz
98
Ibid, str. 50.

59
um. U Hadu i umu paralelno stanuju ludilo, Erinije, crni snovi. To je mesto odakle
dolazi strah.
Dakle, od petog veka, crna u je organsko objanjenje za ludilo. Ali, ranije
je ona znaila i bes. Mania je filoloki povezana sa menosom, crnom bojom.
Hipokratovi sledbenici koriste jo jednu re za crnu u, a to je cholos ili chole.
Ludilo izaziva crna, gorka tenost nalik krvi, u iznutricama. Kao to je Ciceron
rekao, ono to su Grci zvali melanholijom, Rimljani su zvali besom (furor).
U modernoj dijagnostici, melanholija znai maninu depresiju.
Melanholina depresija je patoloka alost. Ne za stvarnom osobom, ve za
unutranjim predmetom koji je izgubljen, koji oseamo da smo unitili. Od sebe
krijemo neprijateljstvo koje oseamo. Ne moemo da ivimo bez njega i otud alost
i samooptube. Melanholina depresija (najvei rizik suicida) treba da sprei
pojavu neprijateljstva. Njeni simptomi su reakcija na spoznaju da su se u naoj
odbrani od neprijateljstva pojavile rupe, kako je to opisao britanski
psihoanalitiar Rajkroft 1968. godine. A to se poklapa sa grkim gnevom u
melanholiji. U ludilu. Kod ekspira je najizrazitiji primer ovakvog junaka Hamlet,
sa svojom melanholijom i preteranom alou, kao i sa Eliotovom dijagnozom
nedostajueg predmeta te alosti (objective correlative) koji bi je opravdao i
uinio smislenom.
Ako poemo od Aristofana,99 u petom veku je melanholian bio izraz
ekvivalentan ludom. Hipokratovi sledbenici koriste re melanholija za napad
ludila. A u teoriji o telesnim tenostima, melanholik uvek ima viak crne ui i
sklon je bolestima koje od nje potiu, konim bolestima i napadima buncanja. U
etvrtom veku, etiari melanholicima pripisuje nasilan, impulsivan karakter.
Renesansa je ovu re koristila uglavnom na dva naina: da imenuje bolest i
temperament. Ali, stara znaenja su se meala s novim i u osnovi je ostala crna u.

99
Ibid, str. 54.

60
 Crna u je u zapadnoj misli ostavila traga kroz tri snane grke slike o ludila.
Jedna je Platonova grozniava ekstaza i nadahnue u Fedru, koja je povezana sa
pojmom istinitog vienja. Druga potie od fiktivnog sukoba uzmeu Hipokrata i
Demokrita, a trea od Homerovih ludih traginih junaka. U renesansnoj opsesiji,
ove slike stapale su se sa tekstom za koji se pretpostavlja da je Aristotelov, Problem
30100. U njemu su ludi junaci (kao Heraklo, koji ubija svoju decu) na sceni zajedno
sa Platonom i Empedoklom, kao melanholicima. Sam Aristotel negativno posmatra
melanholiju. Ona je za njega uglavnom bolest. Ovaj tekst povezuje genijalni duh i
inspiraciju sa ludilom, usled melanholije. On nabraja eminentne filozofe, politiare
i pesnike koji su bili melanholici zbog prevelikog prisustva crne ui. Heraklo je
ubio svoju decu, a epilepsija je zbog nejga dobila naziv sveta bolest. Ajaks je
potpuno poludeo, a od slinog su patili i Empedoklo, Platon, Sokrat i mnogi drugi.
Melanholina priroda utie na ljude kao vino. Kod razliitih ljudi se viak crne ui
razliito ispoljava. Vrela crna u dovodi do veselosti, ekstaze, pesama, euforinog,
erotizovanog ponaanja. Ako se ona previe priblii mozgu, osoba postaje
manina, entuzijastina, kao Sibila ili bahantkinje. Ali, ako imate pravu koliinu
crne ui, obino ste nadareni za obrazovanje, politiku, umetnost. Svi melanholici
su izuzetni i predisponirani za odreenu grupu bolesti. To je bio poetak
glamurizacije melanholije. No, nju ubrzo potiskuje predstava o melanholiji kao
bolesti. Hiljadu i dvesta godina kasnije, u renesansi, ona je rehabilitovana.
Verovatno je Marsilio Fiino, prevodilac Platona i Plotina, povezao melanholiju
izuzetnih ljudi iz teksta Problem 30 sa Platonovom slikom boanskog ludila u
Fedru. Za Montenja, koji je pisao izmeu 1580. i 1600. godine, ludilo je inilo znatan
osnov savremene misli, oboavanja i morala.
Pojam ludila kao neeg bliskog geniju potie od Platona. Ali, to dobija
fizioloku potvrdu kroz Aristotelov Problem 30. Melanholija, ono crno u ljudskoj
prirodi, osnov je genija. Organski gledano, nema razlike izmeu ludila koje je
100
Ibid, str. 56.

61
Herakla navelo da ubije decu i genija koji je proizveo Platonova dela. Melanholici
su bili najbolji, ali i najloiji ljudi. Sluaj Torkvata Tasa, genijalnog pesnika koji je
poludeo i bio zatvoren u kavez, najupeatljiviji je u renesansi. U astrologiji, crno
sunce ili crna planeta je Saturn. Pod ovim znakom raaju se melanholici i geniji
(Jung, 1967). Saturn je planeta suza i samotnjakog ivota. Do sredine petnaestog
veka, uticaj crne zvezde smatrao se uglavnom loim. U Saturnov as je sin Boiji
izdan i predat smrti, Juda je bio melanholik. A onda se sve preokrenulo. Saturna
rehabilituju firentinski neoplatonisti, on je sada najuzvienija planeta i izvor
ljudske veliine. A Problem 30 dobija panju zahvaljujui Marsiliju Fiinu.101 On
kae da je melanholija jedinstven poklon od Saturna, a da su ljudi roeni pod
njegovim znakom posebni, izdvojeni od ostalih, boanski ili bestijalni, ili ophrvani
najdubljom tugom.Ono to se nazivalo ludilom, sada je melanhilini genij ili
genijalna melanholija.
Meutim, nisu se svi u Fiinovo vreme slagali s njim. Posebno su lekari i
svetenici napadali genijalnu melanholiju. Luter ju je prezirao, tvrdei da sva
tuga dolazi od Satane. avo dopire do ljudske mate preko crne ui, a
melanholine ideje su u interakciji sa vetiarenjem. Melanholija je, tako, u
renesansi i dalje prokletstvo i bolest koja se lei egzorcizmom. Mrak se mora leiti
mrakom. Farmaceutski lek za melanholiju je emerika. Ali, lek je i zatvaranje
pacijenta, to u drevna vremena nije bio sluaj, odnosno nije bilo u terapeutske, ve
samo u zatitne svrhe. Pozna renesansa je od starih Grka preuzela homeopatski
princip, ali je sama razvila sistem: nedostatak svetlosti deluje terapeutski, to
sreemo i u ekspirovoj Bogojavljenskoj noi kad Malvolio kae: Nemojte misliti
da sam ja lud: strpali su me ovamo / u groznu pomrinu Ta scena je parodija na
egzorcizam ekspirovih savremenika. Ludalo Malvoliju odgovara: U zabludi si,
ludae: ja velim da nema tame osim neznanja: (4.2).

101
Padel, Op.cit, str. 59.

62
 Tokom esnaestog veka se umesto proterivanja primenjuje zatvaranje obolelih.
Scene sa bolnicom Bedlam u komadima iz sedamnaestog veka ne prikazuju
leenje, samo kontrolu zatvorenih. uvar ih biuje da bi odrao red.
Jo od starih Grka odrao se oseaj da su ene mrane iznutra. U Atini su ene
ivele u najtamnijim odajama, u skladu sa unutranjim mrakom. Lir i Gloster
pominju mrak gde se, u grehu, zainju deca. U modernoj Evropi, za ludake se
smatralo da su mrani iznutra. Zato je ludilo dobar osnov za tragediju, koja je
obavijena mrakom.102 Tuga, smrt, propast, gubitak. Astroloka, teoloka i
medicinska tumaenja ludila u sedamnaestom i osamnaestom veku slau se da je
ludilo duhovna no. Mrak je prirodna metafora za ludilo. Za italijanske humaniste,
najsnanija analogija izmeu melanholije i Saturna je u tome da mogu da
proizvode najvee dobro, ali i najveu tetu. Taj polaritet je, po njima, ljudskoj
veliini davao traginu notu. To da veliina dolazi iz istog izvora kao ludilo je
renesansni izum, ne starogrki. Za Grke je ludilo bilo prokletstvo. Za renesansu,
na potencijal za velika dela dolazi od potencijala za mrano, izuzetna osoba ima
poseban mrak u sebi. Taj mrak, od koga dolazi mo, moe iznenada da baci osobu
u zversko ludilo.Crno je boja tragedije, spolja i iznutra. To je boja Hamleta i
Makbeta.
Paradoks je da je svest, kao i oseanja, preovlaujua tenost, ono unutranje
crna. Ali, i nedostatak svesti je crn. San je no, kao smrt. Mrak ivih je ogledalo
sveta mrtvih. To se u grkom kontekstu vidi po slepim prorocima, koji vide u
nedostatku svetlosti. U mraku vrebaju opasnosti i smrt, ali se i mogu vdeti bogovi i
istine nepristupane po svetlu. Najstarija grka svetilita su hramovi Noi. Do
najveih istina dolo se u peinama, u podzemnom svetu.
Da li je ludilo nedostatak svesti ili pojaana svest, budui da je i ona crna?
Koja crna boja je boja ludila? Da li ono vidi mrano i pogreno ili, poput slepih
proroka, svetlo i tano? Odgovor tragedije je i jedno i drugo. Kao suprotno od
102
Ibid, str. 62.

63
svesti, ludilo vidi mrano i pogreno. Ali, kao intenzifikacija svesti, ludilo ponekad
vidi jasnije nego zdrav razum. Sofoklov Ajaks, kome je Atina oduzela razum da bi
ga kaznila za oholost, ubija stoku mislei da su to ljudi. On kae Odiseju da su svi
ljudi prazne senke i da on ali ak i onoga koji ga mrzi. Takvu sliku nai emo i
kod Horacija, koji je oveka opisao u dve rei: pulvis et umbra, prah i senka.
Renesansa je preuzela predstavu o ludilu kao traginom ogledalu. Ajaks, koji je bio
olienje fizike snage, izvri samoubistvo i tako unitenje uma dovodi do fizikog
unitenja. U izgubljenom epu Aithiopis103 Ajaks se ubije u zoru, na granici izmeu
mraka i svetlosti. Kod Sofokla je mraku proveo sve vreme trajanja radnje, a
uniten je na svetlosti. U Eshilovim enama trakijskim, on se ne ubija sam, ve mu
demoni (u grkom enskog roda) pomognu da ma nae put. Demon je mraan i
nevidljiv, senka za druge.
U enama trojanskim, Kasandra, koja je primorana da bude Agamemnonova
seksualna robinja, peva o njihovom ujedinjenju kao da je venanje. Hekuba je ali
kao ludu koja pogreno vidi stvarnost. Ne moemo da se ne setimo Ofelijinog
ljubavnom razoaranja i ludila. Meutim, Kasandra je proroica. Ona prelazi sa
lirske mesme na zdravorazumski jamb i dokazuje da je svesna konvencionalnih
percepcija. Zna da e biti fatalna za Agamemnona. Rekla je da e ga ubiti da bi
osvetila oca i brau. Pre nego to je umrla, Kasandra okona svoj odnos sa
Apolonom, bogom koji joj je podario proroku mo, ali i ludilo. Njeno ludilo je
Apolonova kazna za prekreno obeanje da e mu se podati poto joj podari
proroke moi. Njeno poslednje proroanstvo ujedno je racionalni zahtev da je
Orest osveti.
Kasandra, kao proroica, ne vidi pogreno ni kad je luda. Ali, Ajaks vidi. Zato je
za njega bolje da ostane lud, jer je za njega bolje da ne vidi svoju nesreu. Kadmo
kae kad vidi ta si uinio, alie s uasnim bolom. Ludima loe izgleda

103
Ibid, str. 73.

64
dobro104, a njihovi najdrai su im neprijatelji. S radou prihvataju ono to ih
unitava. Ludilo im izopai poglede, pa mrak vide kao svetlo (Ajaks) ili sinovljevu
glavu kao lavlju (Agava). Tu ambivalentnost i relativnost najavie nam vetice jo
na samom poetku Makbeta, reima da je lepo runo, a runo lepo (Fair is foul,
and foul is fair, I.i.11). Takav e biti i dan bitke protiv Norveana, a Makbetove
rei bie eho vetiijih: So foul and fair a day I have not seen (I.iii.38)

U Kralju Donu, Konstanca kae:

Nisam luda; kao te sree da jesam! / Jer tada bih mogla zaboraviti sebe!

Da sam luda, sina bih zaboravila svog;
Ilmislila da je on lutka od krpa;

Nisam luda,; odve, odve dobro znam,
Mnogobrojne jade svake nesree.

(3.4)

Vebsterova Vojvotkinja od Malfija kae I am not mad yet, to my cause of

sorrow. (4.2) I ona, kao Kralj Lir, u ludilu vidi olakanje i beg od svih jada koje
pominje i Konstanca. I ne samo to, ludilo esto omogui uvid u neto to obini,
normalni ljudi ne mogu da vide. Dionis, ludi bog, postaje i prorok. Tu su i
Orest, koji za Erinije kae ja ih vidim, a vi ne, to odslikava sav jaz izmeu ludih
i zdravih; i Kasandra, koja takoe vidi Erinije i ubistva unapred. Neto drugaiji lik
je Pentej, koji jasnije vidi u ludilu nego dok je zdrav.105 Takav uvid u ludilu dobija i

104
Ibid, str. 76.
105
Ibid, str. 78.

65
Lir, praen Glosterovim pravim slepilom i, takoe, spoznajom svoje zablude i
tragine greke.
U fiktivnim pismima, Demokritovi sugraani106 zamolili su Hipokrata da
doe i izlei filozofa koji je poludeo od previe mudrosti. Ima nekolike vrste
simptoma: lude ideje, nesanicu, samotnjako ponaanje i smeh. Po opisu, Hipokrat
sumnja da je u pitanju ludilo i misli da je re o melanholiji. Voleo bi da podseti
Demokrita da u svetu, pored tuge, postoji i radost. Hipokrat na kraju prihvati
Demokritovo oseanje prezira prema ovozemaljskim stvarima, porodici i imovini i
posveti se prouavanju ludila. U tu svrhu secira ivotnije da bi ispitivao u. Na
kraju je on demokritski konvertit koji zakljuuje da je ovek bezvredan i
beskoristan. Pobeuje cinizam. Kao da je u pitanju Hamlet, taj draesni
mizantrop, kako ga je nazvao Viljem Hazlit 1817. godine107. Severnoj renesansi se
veoma dopala ova pria. Slike prikazuju Platona, Aristotela, Hipokrata, Demokrita,
kako zamiljeno sede i vide vie nego drugi zahvaljujui melanholiji. Tomas
Vokington u The Opticke Glasse of Humours (1607) kae da je Demokrit sebi izvadio
oi da bi se vie predao kontemplaciji. On je sangvinini melanholik i ini stvari
koje izgledaju sulude, da bi jasnije video. Po tom posedovanju posebnog uvida,
sposobnosti da se vidi vie i dalje, Demokrit je izabrani alijas Roberta Bartona; po
melanholiji i maski udaka Hamlet. A po uvidu koji dobija tek nakon gubitka
fizikog, ulnog Gloster.

II.i.v. Antiko naslee, pria koja traje

Ludilo je jedan od moguih ishoda sukoba boanstava, koji nas primorava

da inimo neto zbog ega emo biti kanjeni. Ljudi ive i misle da im je ivot u
klopci. Jedna od posledica toga je ludilo. Moderna teorija o ovome zove se

106
Ibid, str. 90.
107
Hazlitt, William: On Characters of Shakespeare's Plays, str. 88.

66
dvostruka obaveza, kao koncept o nastanku izofrenije, koji je razvio Gregori
Bejtson.108 U izraavanju emocija ili izdavanju naredbi, izofrenogeni roditelj alje
kontradiktorne poruke. Njihova deca bie kanjena kako god da postupe.
Boanstvo koje namee pravila, ali nije u obavezi da ih potuje, u tragediji ima
ulogu izofrenogenog roditelja. Hamletov otac, odnosno, njegov duh, zahtevao je
od sina da izvri zloin ubistva, to ga je dovelo u procep sa verskim i moralnim
naelima. Ofelija, Kordelija i Dezdemona imale su tu dvostruku obavezu (divided
duty, double bond), ali to nas opet vraa na pitanje podlonosti ludilu, jer ni
Kordelija ni Dezdemona nisu izglubile razum, niti poklekle pred autoritarnim
oevima. Za starogrke junake te podele pripadale su spoljnom svetu koji su vodili
bogovi, nisu oni morali da se cepaju na pola ili da imaju vie vienja stvarnosti.
Jedan bog vam naredi da neto uradite, a drugi vas zbog toga kazni.
U fukoovskoj debati109 koja se nastavila osamdesetih godina prolog veka,
ludilo je esto oznaavano kao drugost. Ima puno naina da se bude ono
drugo. Grci nisu predstavljali ludilo kao suprotnost razumu, ve kao skretanje od
njega. Ludi ne obitavaju u nekom drugom svetu: oni su, kao prosjaci ili skitnice,
samo ljudi koji u ovom svetu nisu na pravom mestu. U nekim sluajevima, oni
vide vie nego zdravi ljudi. Ali, izgubili su mesto u tom zajednikom svetu. Oni u
tom svetu i u svom umu. Na sceni publici nije prikazivano fiziko ili mentalno
nasilje. Mogli su da vide ablonizovan red koji predstavlja zamiljeni nered.
Sintaksa i metrika organizovale su ludi jezik, te tako organizovane protivureile
neorganizovanosti i neredu koje su njhove rei opisivale. Metrika se razlikuje u
zavisnosti od stanja u kome je junak, te jasno oznaava prelaze izmeu razuma i
ludila. Hamletov, ali i Otelov jezik nakon poremeaja prelazi u prozu, nepovezan
je i esto vulgaran, nasuprot onom uzvienom tonu koji pristaje kraljeviu,
odnosno generalu. Ija peva liriku kad je luda, kao i Ofelija. Nasilno ludilo jeste

108
Padel, Op.cit, str. 214.
109
Ibid, str. 138.

67
lirsko. Ponekad, za Iju, pesnik je koristio apostrofu. Ponekad su ti lirski stihovi
ispresecani uzvikom ili uzdahom, da bi se dobio oseaj konfuzije. Meutim, ima
izuzetaka grkom poimanju muzike kao harmonije i reda.110 Pesma sirena je
fatalna, spartanska muzika rata ima destruktivne tonove. Demonska muzika
negira prirodu muzike. Dakle, prikladna je za ludilo koje negira ovenost
ljudskog bia. Muzika forma tragedije sadri i kontrolie divlji nered strasti i
ludila, ali i njihovu sutinsku neovenost. Tragedija govori o strasti kao
neovenoj samoj po sebi. Ludilo, pre svega, predstavlja ono neoveno u oveku.
Demoni ludila su najee sloena bia, pola-ene, pola-zveri. Ludilo ima
neovene uzroke i neovene posledice.111 I demon koji izaziva ludilo i poludeli
ovek neoveni su. Kada poludite, postajete ivotinja. Ludak poseduje demonsku
bestijalnost koju su Grci pripisivali ludilu. Erinije su otelovljenje ljudskog oblika
zaposednutog neljudskim. Njihov izgled je ljudski, ukaljan ivotinjskim
atributima: krilima, zmijama, pseim glavama, kandama. I u renesansi ovo ostaje
vano. Montenj smatra da genije lako moe skliznuti u bestijalnost. Crkva govori o
grenoj nevinosti ivotinje u oveku, da bi objasnila da je ludilo znak zlodela,
greha i boije kazne. U nekim drutvima su ludake stavljali u kavez i prikazivali
javnosti, kao ivotinje. Ludilo je smatrano inverzijom ljudskog oblika i duha u
ivotinjski. Ludilo pomuti oi, odnosno vid oveka, odnosno dvosmerni kanal
njegove komunikacije sa ostalima. Izvrnuta vizija je kljuna za tragine pojmove
ludila. Pomea se ljudsko i ivotinjsko. Za ljude se misli da su ivotinje. Oi ludaka
su krvave i kolutaju, dakle ludilo oteuje i um i telo.
Najbitnija razlika izmeu antikog i modernog koncepta je u odnosu ljudi i
boanstava.112 Kod Grka je demon koji ue u oveka izazivao ludilo. Mi se
pozivamo na hemijske, neuroloke, psihijatrijske, genetske i drutveno-politike

110
Ibid, str. 140.
111
Ibid, str. 142.
112
Ibid, str. 225.

68
razloge. U ranohrianskom periodu, depresija i tuga smatrane su grehom, a ne
samo boleu. Jovan Kasijan (umro oko 433. godine nove ere) pie o osam
osnovnih grehova. On navodi est i dve bolesti (morbi), tugu (tristitia) i nemar
(acedia). Nemar napada telo i um, a naziva se i zamorom srca (taedium cardis).

69
 II.ii. SREDNJI VEK

Srednji vek je u svemu, pa i u umetnosti, obeleila religija. Kroz tu prizmu

sagledavaju se i mentalni poremeaji, neretko korieni kao primer Boije kazne ili
zaposednutosti zlim duhovima. U prvim dramama, mirakulama i moralitetima,
junaci su vrline i gresi, a poruka na kraju je obavezno doktrinarna i pomalo
pretea.
Krajem srednjega veka,113 u farsama i sotijama, likove Ludaka, Sakalude i
Budale poprimaju sve vei znaaj. Ako ludilo svako vue u zaslepljenost, ludak,
ba naprotiv, svakoga podsea na njegovu istinu; svojim jezikom sakalude, on
govori razumne rei koje, u kominom, razreuju komediju, istinu o ivotu
mladima, istinsku osrednjost stvari oholima, obesnima i laljivcima.
Do druge polovine petnaestog veka smrt je jedina tema.114 Krajem stolea, tu
ulogu preuzima ludilo. Poruga ludila smenjuje smrt i njenu ozbiljnost. Ludilo je
najava skore smrti. Nitavnost postojanja sada se doivljava iznutra, kao
neprekidan i trajan vid postojanja. Sada uspon ludila ukazuje na to da se svet blii
konanoj propasti; upravo je bezumlje ljudi priziva i ini neminovnom.
U hijerarhiji grehova, srednji vek je dao i ludilo.115 Od trinaestog stolea
nadalje uobiajeno je videti ludilo kako stoji meu loim vojnicima Psihomahije. U
Parizu spada u dvanaest dvojnosti koje dele vrhovnu vlast nad duom ovekovom:
Vera i Idolopoklonstvo, Nada i Oajanje, Milosre i Tvrdiluk, ednost i Pohota,
Smotrenost i Ludilo, Strpljenje i Srdba, Blagost i Strogost, Sloga i Nesloga,

113
Fuko, Op.cit, str. 25.
114
Ibid, str. 26.
115
Ibid, str. 35.

70
Poslunost i Pobuna, Istrajnost i Nepostojanost. U renesansi Ludilo zauzima prvo
mesto. Ali, ono sada privlai, a ne opinjava. Ono upravlja svime to je na svetu
lako, veselo, bezbrino. Sve je u njemu blistava povrnost: nikakve zadrane tajne.
Ilustracija prvog pevanja Brantovog speva, posveenog knjigama i uenjacima,
prikazuje uitelja koji iza svoje doktorske kape nosi kapuljau ludaka. Ludilo je
kazna jedne pustahijske i izline nauke, koja se preliva u ludilo samom
prekomernou lanih nauka. Dakle, ludilo nije povezano sa svetom i njegovim
podzemnim oblicima, ve sa ovekom, njegovim slabostima, snovima i zabludama.
Ludilo vie ne vreba oveka sa sve etiri strane sveta, ono se uvlai u njega ili je,
bolje rei, jedan tanani odnos koji ovek odrava sa samim sobom. Nema drugog
ludila do onoga koje je u svakome oveku, koji ga stvara iz odanosti prema
samome sebi i putem zabluda u koje se uljuljkuje. Filautija (samozaljubljenost),
privrenost sebi, prvi je znak ludila.116 Ba zato to je privren samome sebi ovek
prihvata greku kao istinu, la kao stvarnost, nasilje i runou kao lepotu i
pravdu. U tom uobraenom prihvatanju samoga sebe, ovek omoguuje ludilu da
se javi kao neka fatamorgana. Simbol ludila bie, od sada, ono ogledalo koje, ne
odraavajui nita stvarno, odraava potajno, onome ko se u njega zagleda,
snivanje njegove sopstvene naduvenosti. Uz sve nae simpatije i saaljenje,
narcisoidnost i prekomerna gordost (hubris) je neto to emo zameriti i Hamletu, i
Liru, i Otelu. Makbetovo samoljublje prevazilazi ovu kategoriju, to je ambicija koja
iskljuuje svaku ljubav, pa i onu prema sebi.
Ludilo nije toliko u vezi sa istinom i svetom, koliko sa ovekom i sa onom
istinom o njemu samome koju on moe da opazi. Otuda ono ukazuje na jedan
potpuno moralan svet. Zlo nije kazna ili svretak vremena, ve samo mana ili
nedostatak. Sto esnaest pevanja Brantovog speva posveena su oslikavanju
bezumnih putnika Broda: to su tvrdice, potkazivai, pijanci; to su oni koji pogreno
tumae Sveto pismo, oni koji ine preljubu.
116
Ibid, str. 38.

71
 Izmeu stoika i peripatetiara, platonista i aristotelijanaca, kao i sledbenika
Sv. Tome Akvinskog i Sv. Avgustina, katolika i protestanata, nema sutinske
razlike u pogledu shvatanja anatomije due. Meu svima njima postoji visok
stepen saglasnosti po pitanja ko se danas svrstavaju u oblast psihologije. U De
Proprietatibus Rerum (O svojstvima stvari), uenjak iz franjevakog reda iz ranog
trinaestog veka, Bartolomejje izloio staru doktrinu po kojoj je vegetativna dua
kao trougao sa tri temena ishrana, ovotavanje i rast.117 Oseajna dua je kao
etvorougao, u kome se moe povui dijagonala koja ga deli na dva trougla, da
jedan ini vegetativnu a drugi oseajnu duu. Oseajna se odnosi na shvatanje, kao
unutranji, i kretanje, kao spoljni duh. Shvatanje se tie mate, rasuivanja i
memorije, a kretanje se odnosi na kretanje tenosti u jetri, duhova u srcu i udova.
Taj unutranji deo su zdrav razum, a spoljni su pet ula koji mozgu alju poruke
putem nerava. Racionalna dua je kao krug i odnosi se na intellectus speculativus i
intellectus practicus. Mata je smetena u najisturenijem delu mozga, razum u
srednjem, a memorija u zadnjem delu. Ona ima dve snane moi: rasuivanje i
volju, intelektualni apetit. Tek neto drugaija podela je u Vilkinsonovom prevodu
Aristotelove Etike iz 1547. godine. Tu pie da ovekova dua ima tri sile, od kojih se
jedna zove vegetativna, gde je ovek partner sa drveem i biljkama. Druga je
oseajna, gde smo blii zverima, a trea se zove razumna, po kojoj se i razlikujemo
od svega ostalog to nije ovek. Plutarh u Moralnoj vrlini118 kae da nismo samo svi
mi sastavljeni iz dva dela, tela i due, ve je i sama dua dvojna: Jedan deo je vie
duhovni i razumni, a drugi ulan, ivotinjski, grean i potrebno mu je vostvo
ovog drugog dela. Bartolomej pie i: Amentia i ludilo su jedno isto, kao to je
Platon rekao, ludilo je infekcija najisturenijeg dela glave i napada matu, kao to je

117
Ibid, strane 63-64.
118
Ibid, str. 65.

72
melanholija infekcija srednjeg dela glave i napada razum. Melanholija je infekcija
due koja potie od straha ili tuge.119

119
Ibid, str. 81.

73
 II.iii. RENESANSA

II.iii.i. Povratak antike

Na poetku modernog doba smatralo se da do mentalnih bolesti dovode

tragini dogaaji i stresovi svakodnevnog ivota. Neki ljudi su u stanju da
podnesu velike gubitke bez vidne promene mentalnog zdravlja, dok drugi
zapadnu u depresiju, melanholiju ili krajnju anksioznost usled gubitka voljene
osobe ili nekog materijalnog gubitka. Lekar Viljem Drejd120 je u svom radu
Fizika nozonomija (London, 1665) konstatovao da mentalni poremeaj mogu
uzrokovati tuga, strahovi, ljubomora, svae izmeu oveka i ene (najbolnija od
svih tuga) gubitak ljubavi, razoarenje u brak, sudbina prijatelja i gubitak
poseda. Krajem esnaestog i poetkom sedamnaestog veka, mnoge osobe koje su
traile pomo lekara, astrologa ili demonologa zbog mentalnih poremeaja,
izgubile su dete ili trudnu enu, imale porodine ili brane probleme, ekonomske
potekoe. Leenje ovih pacijenata obuhvatalo je bievanje, batine, bilo kao kaznu
zbog njihovog ponaanja ili da bi se isterao avo koji se smatrao uzrokom ludila.
Pacijente su i vezivali, okivali u lance, ili zatvarali u mranu sobu da ne bi pobegli
ili se nasilno ponaali. Ostali tretmani bili su usmereni na telesne tenosti, pa bi se
izazivalo krvarenje ili povraanje. Ishrana i lekovito bilje takoe su se koristili za
nadometanje telesnih tenosti kojih je bilo premalo. Ponekad je lekovito bilje
korieno i kao sedativ, kao to je ekspir pokazao sa Lirom. I, kao to je rekao
Lirov doktor, verovalo se da muzika moe da izlei ludilo smirenjem prejakih

120
Ibid, str. 33.

74
strasti koje su izazvale ludilo, ili pak uvoenjem strasti koja nedostaje.
Muzikoterapija je i danas neistraena i nedovoljno koriena, iako je pokazala
sjajne rezultate u primeni. Na kraju, mudar savet ili duhovno uputstvo, poput
onog koje Edgar daje ocu da bi ga odvratio od oajanja i samoubistva, moe
koristiti u pokuaju da se pacijent vodi do zdravijeg ponaanja.
Kako kod Grka u petom veku pre nove ere, tako i u Engleskoj u
sedamnaestom veku, ludilo je smatrano boleu koja ima konkretne fizike znake,
na primer kono oboljenje.121 Uzrokuju ga konkretne stvari: na primer, krv na
rukama. Kada Dadilja vidi Fedru u delirijumu, pita Ima li krvi na rukama? Tim
uzrokom hor objanjava Orestovo ludilo. To je i ludilo Ledi Makbet. Ludilo je
odraz mrnje bogova, kao u sluaju Ajaksa. Lira su kaznili iz obesti, kako je on to
doiveo, poput zloestih deaka koji se igraju nama svojim igrakama. Ludilo je
znak destruktivne boanske panje posveene nekoj osobi, te kod drugih izaziva
strah od prenoenja te zaraze. Kao da se prenelo sa Hamleta na Ofeliju, sa
Makbeta na Ledi Makbet. Paralela sa zarazom je, inae, veoma jaka. Bavarski lekar
Oskar Panica122 objanjava pojavu sifilisa u Napulju 1495. godine: ljutiti Bog,
zajedno sa Isusom i Marijom, pozvao je avola da ga pita kako da kazni
Napolitance, opsednute seksom. Rekao im je da treba otrovati samo mesto greha,
staviti trn u mesto spajanja (conjunction). Glosterove prazne one duplje
podseaju na mrak u kome se greno zaeo Edmund, a ba sa tog mesta je
proistekla kazna, u vidu okrutnog i nezahvalnog sina. Lirove dve erke, iako
zakonite, takoe su kazna za oeve grehe, te on ensko telo od pojasa smatra
zverinjim, kentaurskim, a ak pominje i sumnju u potenje njihove majke, zbog
odroenosti dece od oca.
Od ludaka se oekuje da pokae stid kad ga ludilo proe. Stid od ludila
samog po sebi, i od dela poinjenih pod njegovim uticajem. Tako se Fedra

121
Ibid, str. 147.
122
Ibid, str. 152.

75
izvinjavala zbog onoga to je u ludilu izgovorila. Hamlet se izvinio Laertu zbog
ispada koji i nije bio njegov, ve njegovog ludila. Otelo u zavrnom govoru, nakon
ubistva Dezdemone, pravda se prevelikom, a ne ba razumnom ljubavlju i
osobinom da mu ljubomora do krajnosti pomuti um, iako nije sklon ljubomori. U
ludilu se ovek izoluje od ostalih, ludilo znai izoptenje iz drutva. Hamlet ima
mnogo vie monologa nego dijaloga, ne veruje nikome osim Horaciju, koji ima
mudrost i smirenost, ali ne i snagu koja bi mogla da mu pomogne u osveti; Makbet
se izoluje kao mrski, oholi vladar koga potajno mrze i proklinju podanici,
doekavi jesen svog ivota bez ljubavi i prijatelja, bez obinih stvari koje ostali
imaju; Otelo je sam u neravnopravnoj borbi nerava i lukavstva sa Jagom, potpuno
u njegovim rukama, otera od sebe vernog Kasija, kao to Lir ini sa Kentom i
Kordelijom, a Gloster sa Edgarom. Lir je izolovan u svom statusu svaki pedalj
Kralj. Ali, on do samoe dolazi u ludilu, to je takoe bilo predvieno123. Izolacija
je poela kada se Kent odrekao uljudnosti da bi intervenisao, a Lir se zarekao na
odvajanje od svake normalnosti koja bi znaila odricanje od autoriteta: Nek`
Kent bude neuljudan kad je Lir lud! (I.i.)
Engleska renesansna publika poznavala je kodove i konvencije izgleda i
ponaanja ludaka u drutvu. Oni su prepoznavali ludilo kad bi ga videli, po
zajednikim simbolima koji su imali odreeni medicinski, drutveni i, ponekad,
politiki odjek. Promena u govoru, iz poezije u prozu, kao i zaokret u stilu i
registru, takoe su nepogreivi znaci. Renesansi se nije dopadalo stvarno ludilo iz
svakodnevnog ivota.124 Moda zbog toga to su takvi ljudi bili esto vieni u
drutvu, nisu predstavljali nita neobino, a kamo li uzvieno. Renesansa je vreme
povratka antici, to znai uzviene teme i jake emocije. Pored predstave o posebnoj
moi vienja u ludilu, tu su i strahovi od ludaka, koji su mahom skitnice,
sirotinja, nasilnici. Time se ludilo devalvira kao nasumino udaljavanje od razuma.

123
Cavell, Op.cit, str. 155.
124
Padel, Op.cit, str. 93.

76
Meutim, mnogi su tom nerazumnou bili fascinirani, pa nastaje renesansna
predstava o ludakom uvidu u istinu, o hrianskoj ludosti. Ono je na neki nain
suprotnost melanholinom oboenju i nastaje istovremeno s njim. Kod
melanholika se istina, nedostupna drugima, vidi zahvaljujui crnoj melanholiji. A
hrianska ludost je prostoduno versko vienje istine, oima jednostavnosti, koje
jasno vide iz istote, ne iz mraka..
Ipak, u dramama nema nikakve a priori veze izmeu ludila i istine. Ludilo je
prisutno i zbog uticaja istorijski specifinih festivala. I Luda i ludaci mobiliu jezik
do te mere da se mea smisao i besmisao, pa granica izmeu to dvoje postaje
nevidljiva. Mogue je da i to to uvid u istinu zahvaljujui ludilu uopte ne donosi
nita dobro. Ludak nije odseen od stvarnosti. Naprotiv, njega stvarnost talasa,
stimulie, on je upija, potpuno je porozan za spoljni svet. On je ljuskar bez ljuske,
ptica bez krila, ratnik bez oklopa.125
Miel Fuko belei da se, krajem esnaestog veka, nakon ratova, sa
nestankom gube, leprozorijumi irom Evrope nastanjuju ludacima. Siromasi,
skitnice, kanjenici i pomueni umovi preuzimaju ulogu koja je ostala za
gubavcem. U renesansi ivot ludaka postaje lutajui, proteruju ih izvan bedema
grada, prevoze ih brodovima i izbacuju u druge gradove. Meutim, ne proteruju
se svi bez razlike, samo tuini. A gradovi prihvataju da se brinu o svom
stanovnitvu, ludake smetaju u bolnice i u zasebne zatvore jo u srednjem veku.
Odlazak ludaka je kao obredno izgnanstvo. Dejstvo vode je da odnosi ali i
proiava. Plovidba preputa oveka sudbini i neizvesnosti-126
Elizabetanci su verovali da, bez izuzetka, ludilo vodi u smrt; za ekspirovu
publiku, smrti Lira i Ofelije verovatno su izgledale neizbene im likovi polude. U
Komediji pometnji, ekspir koristi mogunost da Antifolu iz Sirakuze127 istinski preti

125
Ibid, str. 95.
126
Fuko, Op.cit, str. 19.
127
O'Brien, Robert Viking: The Madness of Syracusan Antipholus, str. 7.

77
ludilo, a prema tome i smrt, da manipulie strepnjama publike. Uprkos antikom
izvoru, u ovoj drami se opisuju elizabetanske ideje o natprirodnim i prirodnim
uzrocima ludila:

1. Prvo pojavljivanje ovog junaka na sceni, kao lutalice koji se tek iskrcao s
broda, oslanja se na snane kulturne asocijacije izmeu potucanja, vode i
ludila. Miel Fuko istrauje ove asocijacije kada prouava stvarnost u
pozadini zamiljenog Broda luda. Brodovi ludaka su zapravo plovili
evropskim rekama, jer su krmanoima esto davali u zadatak da prevezu
duevno obolele u na selo ili u neki drugi grad. Fuko ove brodove vidi i kao
reenje za socijalnu pretnju koju su predstavljali ludaci, a i kao ritual s
odreenim znaenjem. Voda preko koje se ludaci prevoze isti ih
istovremeno kad i izoptava i zatvara.128 On povezuje ovaj ritual sa starijim
kulturolokim materijalom o ludilu i putnicima koji plove morem.
2. Antifol se iskrca u Efesu i, kad ode jedina osoba koja zna njegov identitet,
ostali metani posmatraju ga kao ludaka sa Broda koji opisuje Fuko. On ne
uspeva da tumai njihove rei, pa ga smatraju ludim. Ova situacija paralelna
je Plautovim Blizancima (Menaechmi), ekspirovom primarnom izvoru.
Antifolov prvi solilokvij govori o vodi, koja je tu centralna metafora:

Ja sam na svetu kao vode kap / to drugu kap u okeanu trai; / Pa,
nigde druga svog ne nalazei, / U traenju se, i neprimeena, / Utopi
sama. (1.2.33-38)

3. Metaforu vode koja se rastvara u vodi sreemo i u drugim ekspirovim

delima, kao izraz gubljenja sebe. Na primer, pojavljuje se u Riardu II u
sceni svrgavanja, kada Riard opisuje sebe kako se topi u kapima vode
(IV.1.263), u Hamletovom uvenom prvom solilokvijumu (1.2.129-30), i u

128
Ibid, str. 12.

78
 Antoniju i Kleopatri, kada Antonije opisuje sebe nalik oblicima koji se daju
videti kod oblaka: "to je sada konj, / To, za koliko misao blesne, /
Pramiak od oblaka zamrlja / I potre, pa se ne razaznaje / Kao u vodi
voda" (IV.xiv.9-11). Ako ovi junaci povezuju svoje nesreene identitete ili
izraenu melanholiju sa vodom, veliki poludeli junaci se utapaju u njoj. Lir
strgne odeu sa sebe po snanoj kii i trai potapanje zemlje: "Vi slapovi i
svi orkani bljujte / Dok tornjeve nam sve ne potopite / I podavite pevce
limene!" (III.ii.3-4). Ofelija ulazi u vodu planog potoka kao "kao stvorenje
to je toj sredini vino " (4.7.179-80). Veza izmeu vode i ludila, naravno,
nije potekla od ekspira. Po Fukou, ona poinje ili sa ritualom ludakih
brodova, ili sami brodovi odraavaju jedan stariji kulturoloki obrazac:
"One thing at least is certain, water and madness have long been linked in
the dreams of European man".
4. Lutanje i ludilo povezani su na slian nain. U elizabetanskoj Engleskoj,
mentalno poremeene skitnice bile su svuda prisutne ("a ubiquitous
presence"), a predstavljene su u baladama Toma iz Bedlama. Edgarov
monolog u Liru takoe odraava to prisustvo (videti stranu 232). Ako
lutanje uzmemo kao psihiko, vie nego kao fiziko stanje, videemo da su
ludaci, kako kae Robert Barton budni dok drugi spavaju.129

Za razliku od ekspirovog lutajueg blizanca, Plautov uopte ne sumnja u

svoj oseaj realnosti. On se pretvara da je lud, pre nego li misli da je lud. Za razliku
od Hamletove maske ludaka, ovo pretvaranje nikada nije dvosmisleno.

I na Bliskom istoku u prvom veku, i u elizabetanskoj Engleskoj, ljudi su

esto pripisivali ludilo opsednutosti koja se, opet, esto pripisivala crnoj magiji. I u
jednom i u drugom sluaju, ljudi su pokuavali da isteraju demone koji izazivaju

129
Fuko, Op.cit, str. 335.

79
ludilo, a rezultati toga esto su bili svesne prevare. Takva prevara je Edgarovo
glumljeno ludilo: imena zlih duhova sirotog Toma potiu iz dela Samjuela
Harsneta, Declaration of egregous Popish Impostures, to withdraw the harts of her
maiesties Subiects from their allegeance, and from the truth of Christian Religioun
professed in England, vnder the pretence of casting out devils (1603). Ako je u Liru
ekspir koristio simulaciju egzorcizma da bi stvorio simulaciju ludila, u
Bogojavljenskoj noi jedan od njegovih junaka, Feste, koristi glumljeni egzorcizam
da bi muio drugog junaka, Malvolija -"Napolje, hiperbolini avole! Kako
potresa ovog oveka!" (4.2.25-6)
U natprirodne uzroke duevnih bolesti nisu verovali samo nepismeni, ve i
ueni ljudi. ak i lekari, u izuzetnim sluajevima. Za elizabetance, ove uzrone
kategorije nisu bile kontradiktorne. Biblija je dala autoritet natprirodnim
tumaenjima: u Fedru, recimo, Platon opisuje obe vrste ludila. Tokom Srednjeg
veka, pojam prirodnih uzroka postojao je zajedno sa natprirodnim.
Ludilo iji je uzrok ljubav esto se javlja u knjievnosti ovog doba, pa smo
skloni da ga smatramo konvencijom neto emu se Servantes rugao kada je
njegov Don Kihot imitirao besnog Orlanda u Sijera Moreni (197-203). Ipak, ova
knjievna ludila odraavala su stvarnost. Robert Barton daje dugaak spisak
poludelih, samoubilakih ljubavnika iz knjievnosti i potom kae itaocu da ode u
Bedlam po primere.
Barton, koji je gotovo treinu svoje Anatomije posvetio ljubavnoj melanholiji,
prua neobino fiziki opis te ljubavi: voljena osoba zarazi ljubavnika putem oiju,
jer zraci koje oi alju nose izvesna duhovna isparenja, pa tako zaraze onog
drugog. Kada doe do zaraze, kae Barton, strast se smeta u nii deo psihe,
odakle se podie i pomuti ula ljubavnika, a, u ekstremnim sluajevima, otera ga u
ludilo.

80
 5. Kao kod Bartona, u elizabetanskoj fizikoj psihologiji ekstremna strast
podizanje donjih predela psihe unitava uzviene sposobnosti. Timoti
Brajt opisuje kako burne misli remete ula.
6. Brajt kae da ti poremeaji mogu dovesti do uasnih i zastraujuih
privienja. Ako se ne izlee, vode u ludilo i u smrt. Elizabetanska crkvena
dokumenta esto kao uzroke smrti belee duevna stanja poput ludila ili
misli. ekspirova drama odraava predstavu o neleenom ludilu kao
kobnom; kako pie Fuko u Ludilu i civilizaciji, kod ekspira ludilo se
nikada ne vraa u okvire istine ili razuma. Ono vodi samo u ranjavanje, a
stoga i u smrt130.

U irskom jeziku jedan izraz za ludu osobu je gealach, koja potie od rei
gealt, to znai mesec. To je dananje lunatic. Drugo je sintagma Duine le Dia,
luda osoba je osoba s Bogom. Astrologija i kosmologija su se takoe smatrale
uzrocima mentalnih bolesti.131.Verovalo se da dogaaji u nebesima mogu da utiu
na neije zdravlje, linost, ili mentalno stanje. Mnoge pristalice teorije o telesnim
tenostima verovale su da planeta ili nebesko telo pod kojim se neko rodi odreuje
koja e tenost preovladavati u telu te osobe. Na primer, ako je Saturn bio u
ascedentu kad se neko rodio, taj e biti sklon melanholiji. Jupiter kontrolie krv, ili
sangvinike. Sangvinik je i veseo, jer je drugo ime za Jupitera Jove (jovial). Sunce i
Mars se vezuju za u. Mesec i Venera upravlajju flegmom, a Merkur nestabilnim,
merkurijalnim temperamentom. Crkva se ovoj teoriji suprotstavljala jer su po
njoj sudbinu odreivale zvezde, a ne Bog. Neki teolozi su, meutim, sugerisali da
Bog odreuje koje e planete biti u ascedentu kada se neko rodi, to u konanom
odreuje sudbinu. Filozofi koji su verovali u slobodnu volju oveka, nasuprot
uslovljenosti sudbine Bogom ili zvezdama, odbacivali su astrologiju kao sujeverje.

130
OBrien, Op.cit, 3-32.
131
Woodford, Op. cit, str. 32.

81
Dr Donson132 je tvrdio da Lirovo prizivanje Jupitera znai da eli da Bog njegove
rei zaista uje verovalo se da je to mogue kada je Mesec najblie Jupiteru, kako
je tumaio Petrus Aponensis, italijanski lekar iz VIII veka).
ta o tome kae Gloster, a ta Edmund:

Ona skoranja pomraenja Sunca i Meseca nita nam dobro ne predskazuju; makar ih
nauka o prirodi tumaila ovako ili onako, priroda ipak osea da je
biuju njihove posledice. Ljubav hladni, prijateljstvo se otpauje,
braa se zavaaju; u gradovima pobune; u unutranjosti nesloga; u palatama izdaja; i
kida se veza
izmeu oca i sina. Na ovom mom nevaljalcu ostvaruje se predskazanje: eto sina protiv
oca; kralj ispada iz koloteine prirode: eto oca protiv deteta. to je bilo najbolje za
naeg ivota, to smo ve videli; spletke, neiskrenost, izdaja, i svi ruilaki prevrati, bez
prestanka nasprate u grob. Ispitaj tu hulju, Edmunde; nee tu biti tete po tebe: uradi
to briljivo. A plemeniti i odani Kent prognan! Njegov prestup: estitost! Kako je to
udno! (Ode.)

EDMUND: Krasna je ta budalatina ovoga sveta: kad nam se srea razboli

esto zato to se presitila naim sopstvenim postupcima mi krivicu za nae nesree
svaljujemo na Sunce, Mesec i zvezde; kao da smo hulje po nunosti; budale po
nebeskoj prinudi; nitkovi, lopovi i izdajice zbog toga to sfere vladaju nama; pijanice,
laovi i preljubnici zbog iznuene poslunosti uticaju planeta; i sve u emu smo zli
zahvaljujui nekom boanskom podstreku. Divan izgovor za arhikurvara da svoj
nagon za prcanjem stavi nateret neke zvezde! Moj otac se spojio s mojom majkom pod
Zmajevim repom, a roenje mi je palo pod vladavinom Velikog medveda; iz ega sledi
da sam surov i pohotljiv. Amata! Bio bih ja onaj koji sam
ak i da je najdevianskija zvezda treptala na nebeskom svodu dok su od mene pravili
kopile. Edgar (Ulazi Edgar) i hopla! evo ga, poputkatastrofe u staroj komediji. Na lice

132
Raleigh, Walter (ed.): Johnson on Shakespeare, str. 150.

82
 u navui lupeku melanholiju, i uzdisau kao matori ludak. O, ova pomraenja
predskazuju ove razdore.
(1.2.109-140)

Druge kole medicine odbacivale su teoriju telesnih tenosti, ali verovale su

u uticaj nebesa na ljudski um i telo. Sledbenici Paracelzusa, vajcarskog
lekara s poetka esnaestog veka, verovali su da je mikrokosmos oveka u
tesnoj vezi i interakciji sa makrokosmosom. Ljudi, dakle, sadre iste
elemente kao ostatak svemira: sumpor, so i ivu; prema tome, elementi u
svemiru mogu dovesti do fizikog ili mentalnog problema. Iako su kod
ekspira ee aluzije na humore, nalazimo i elemente Paracelzusove teorije
u Kralju Liru, pre svega kada on poredi oluju napolju sa olujom koja besni u
njemu

Duvajte da vam prsnu obrazi,vetrovi! Duvajte! Razbesnite se!Svi slapovi i svi orkani,
bljujte dok tornjeve nam sve ne potopite i podavite pevce limene! Sumporne munje,
brze kao misli, pretee groma koji cepa hrae, sprite moju sedu glavu! A ti, ti grome
svepotresajui, spljoti nabreklu svetsku okruglinu! Smrvi kalupe prirodine i
najednom uniti svaku kliicu iz koje nastaje ovek nezahvalni!
(3.2.4-8).

I:

Tebi se ini strano to nam ova

oluja ljuta prodire do koe: tako i jeste tebi; ali gde se uvrei boljka velika, tu malu
osea jedva. Ti bi beao od medveda; al' ako pobegne
do hunog mora, ti bi utrao u medvedovu
eljust. Kad je duh

83
 slobodan, telo neno osea;bura u duhu mom oduzima
ulima mojim svako oseanje
sem onog koje ovde besno bubnja. Deija nezahvalnost! Zar to nije
ko da bi usta grizla ovu ruku
to im je hranu pruila? Al' to u kazniti ljuto ja. Ne, neu
vie plakati. Zar da u ovakvu no
zabrave vrata preda mnom! O, lij
i dalje; sve
u podneti. U no
ovakvu! O, Regana, Gonerila!
Vaega starog dobrog oca,ije
srce vam velikoduno sve dade
o, na tom putu lei ludilo;
ne putaj mene tamo; ni re vie
o tome.
KENT: Dobri kralju, uite.
LIR: Molim te, ui sam; za sebe se
pobrini: ova bura ne da meni
da razmiljam o onome to vei
nanosi bol. Al' ipak ui u.
(Budali.) Hajde ti, deko, prvi. Beskunika
sirotinjo hajde ui. Ja u
pomoliti se, zatim spavati.
(Budala ulazi u kolibu.)
Bednici goli, ma gde bili, vi to
trpite ove bure udarce
nemilostive, kako e vas glave
nezatiene, trbuh nehranjen
i rite prodrte odbraniti
od nepogode kao to je ova?O, premalo sam brinuo o tome!

84
 Raskoi, uzmi lek;
usudi se
da osea to i svi bednici,
pa da ih zaspe svim suvikom svojim
i pokae pravednija nebesa.
(3.4.13-42)

Engleska je u periodu izmeu 1580. i 1640. godine bila fascinirana ludilom,

to se da videti po traktatima na koje su na ovu temu pisali Beti, Brajt, Dorden,
Rajt, i Barton; po pozorinim predstavama ludila iz pera Kida, ekspira,
Dekera, Midltona, Fleera i Vebstera; po velikom broju pacijenata koji su traili
pomo poznatih lekara Riarda Napijera i Dona Hola, ekspirovog zeta. U
Bedlamu (popularno ime za Vitlejemsku bolnicu133, glavnu instituciju u
Engleskoj za smetaj psihiki obolelih), po izvetajima iz 1598. godine, bilo
smeteno samo dvadeset pacijenata, otprilike po deset oba pola. 1624. godine
belei se trideset i jedan pacijent, to je izazvalo guvu u ovoj maloj, prljavoj
bolnici kojom se loe upravljalo.

133
Ova institucija postoji jo od oko 1330. godine, a mentalno poremeene pacijente je poela da prima negde
pre 1403. godine, kada beleke o poseti registruju estoro ljudi mente capti

85
 II.iii.ii. Renesansa doba melanholije

U Srednjem veku na ludilo se gledalo ga na raskre izmeu ljudskog,

boanskog i demonskog. Posmatralo se u alternativi ili paralelno sa opsednutou,
grehom, kaznom i boleu, to je potvrivalo neraskidivost veze izmeu ljudskog i
transcedentnog. Renesansa postepeno razdvaja ljudsko ludilo od natprirodnog, tj.
demonske ili boanske opsednutosti, kao to to ini lekar Edvard Dorden u svom
eseju o histeriji Guenje majke,134 gde pravi razliku izmeu dejstva vetiarenja i
umne bolesti. Razdvaja se od duhovnog (sumnje, greha, krivice i racionalnog
ubistva, kao kod Timotija Brajta); od vetiarenja i zaaranosti (kao kod Redinalda
Skota, iji Sudija oslobaa vetice sumnje da imaju natprirodne moi i njihovo
ponaanje pripisuje melanholiji ili histeriji135), od prevara koje su oponaale ove
pojave (kao kod gore pomenutog Samjuela Harsneta, koji se pridruio kampanji
protiv nelegalnih katolikih i puritanskih rituala egzorcizma) i od isto fizikog
(kao kod lekarskih dijagnoza epilepsije i menstrualnih poremeaja). Razdvajanjem
natprirodnog od prirodnog, ovaj period poinje da razdvaja um od tela, mukarca
od ene, ludilo od normalnosti i od drugih tipova aberacija kao to su siromatvo,
jeres i zloin. Tragedija ima mnogo vidova izuzetno jakog bola. U ranoj renesansi,
ludilo je speculum, ogledalo u kome ljudska narav vidi sopstveno
samopovreivanje. Brojne scene nasilja i bola u tragediji odraz su povreda koje
velike strasti nanose dui.
Dorden136 je objavio svoj traktat o guenju majki mesec dana nakon
londonskog izdanja Demonologije Kralja Demsa I. Interesantno je da gotovo isti

134
Edward Jorden, The Suffocation of the Mother
135
Reginald Scott, Discouerie of Witchcraft, 1584
136
Hunter and Macalpine, op.cit, 68.

86
naslov nosi knjiga psihoanalitiara naeg doba, autorke koja zauzima vano mesto
u ovoj disertaciji, Denet Adelman Suffocating Mothers. Ona na moderan nain
tretira istu temu: enski aspekt u mukarcu i enu/majku/erku koja ga gui.
Dordenov rad je prvi koji je odbacio uticaj demona kao uzrok bolesti i opisao
simptome nervnih i duevnih poremeaja, a vetaio je i u predmetu protiv Ane
Ganter, optuene za vetiarenje protiv Kralja. Uveo je koncept histerije kao bolesti
posebnog porekla, seksualno uslovljen nervni poremeaj. On pominje razliite
nazive bolesti Passio Hysterica, Suffocatio, Praefocatio, Strangulatio uteri, Caducus
matricis,137 itd. Na engleskom guenje majke, gde re majka (mother)
oznaava matericu, pod ijim uticajem dolazi do guenja u grlu. Lir pominje
upravo te fraze (hysterica passio i majka koja ga gui). To se, naravno, povezuje sa
enskim principom, pogubnim uticajem ene, majke ili erke. Kljuni delovi tela
su ona tri u kojima su smetene osobine koje upravljaju celim telom (mozak, srce i
jetra) i na njih ova bolest utie, tako da se njihove funkcije smanjuju ili nestaju.
Nekada trpe samo disajni putevi, nekada srce, a nekada svi zajedno ili jedni za
drugima. Mnogi lekari imaju primere svojih pacijentkinja koje su umrle od tuge,
radosti, ljubomore, besa ili ljubavi, zbog ovog uterinskog napada.
Dorden svoje zakljuke upuuje pre svega lekarima koji su svedoili na
suenjima optuenim veticama.138 Ako je dijagnoza histerija, optuene bi bile
osloboene, a u suprotnom osuene. On kae da je teko postaviti dijagnozu jer su
simptomi od dejstva vetiarenja i histerije identini. Da li se prizivanje zlih
duhova Ledi Makbet moe podvesti pod vetiarenje i da li je njena se ova bolest
moe smatrati njenom oslobaajuom okolnou? elela je da zaustavi prirodne
tokove i izmeni telesne tenosti u sebi, ali ona ne odgovara opisu tipine rtve
histerije nije ni mlada devojka, ni udovica. Tradicionalna medicina je verovala da
histeriju izaziva patologija obolele utrobe, te je ona pre svega, iako ne i iskljuivo,

137
Ibid, str. 72.
138
Neely, Op.cit, str. 320.

87
bolest ena. Jedan od internih uzroka bolesti je zadravanje menstrualne krvi ili
sperme (za koju se verovalo da je i ene imaju) usled seksualne frustracije ili
potiskivanja cvea, odnosno menstrualnih perioda.Uzrok nesvestice, paralize,
guenja, oduzetosti, delirijuma, epilepsije i glavobolja je pomeranje materice i njena
sposobnost da oteti sve delove tela. Preporuen tretman je brak, koji
institucionalizuje redovne seksualne odnose, te pomae evakuaciju tenosti i
dovodi podivljalu matericu pod kontrolu supruga. Dorden, pak, ne ograniava
ovu bolest samo na ene, ve se kratko, bez komentara, osvre i na mukarce koji
pate od majke. To je Lirova hysterica passio, enska dimenzija koja ga je guila.
Ciriki svetenik Ludvig Lavater139 je 1570. godine, naravno na latinskom,
pisao da postoji mnogo ljudi koji sebe ubede da vide duhove, a to to oni
zamiljaju da vide ili uju potie od njihove melanholije, ludila, slabih ula, straha
ili drugih poremeaja. Ponekad i kad su sasvim smireni tvrde da su videli ili uli
neto to niko drugi nije. Aristotel je u svojoj knjizi De rebus mirandis opisao oveka
koji odlazi u pozorite, aplaudira i oduevljava se onim to vidi, iako na sceni
nema niega. Ludaci, oni koji su potpuno izgubili razum ili ih, uz Boiju dozvolu,
uznemirava avo, imaju razne vizije, vid ih obmanjuje, to moemo videti u
Bedlamu, gde takve dre Tertulijan je rekao da oni koji su ludi vide jednog
oveka u drugome, kao to je Orest u svojoj sestri video majku, a Ajaks Uliksa u
krdu svinja.
To to vai za lude ili melanholine ljude, esto je sluaj i sa plaljivima, bilo
da su kukavice po prirodi ili prolaze kroz vlike opasnosti, te im se ini da uju i
vide stvari kakvih nema. Onda je Makbet kada vidi Bankovog duha zasigurno lud,
dok je to tee rei za Hamleta koji vidi oevog duha, jer su ga videli i drugi.
Tomas Roders140 je svoj rad A Philosophicall Discourse, Entituled, The
Anatomie of the Minde, iz 1576. godine, podelio na dva dela: jedan se bavi

139
Hunter and Macalpine, Op.cit, str. 17.
140
Ibid, str. 69.

88
poremeajima (perturbations) koji dovode do gubitka razuma, a drugi moralnim
vrlinama (jer su u onom delu uma koji poseduje razum). Moralna vrlina se odnosi
na konflikt izmeu razuma i nerazumnog, odnosno strasti. U renesansi se o
strastima govorilo kao o poremeajima ili afektima. One su bile suprotne
radnjama, jer se u delanju ovek usredsreuje na spoljne stvari: u strastima ovek
dejstvuje prema unutranjim stvarima. Aristotel je govorio da ima puno strasti,
mnoge je ostavio bezimene, a podelio ih je sve na zadovoljstvo i bol. U renesansi je
ova podela zadrana, prihvaena od Tome Akvinskog, pa su strasti zadovoljstva
(concupiscible): ljubav, nada, elja, hrabrost i radost, a njima suprotne, bolne
(irascible) strasti su: mrnja, oajanje, odbojnost, strah, tuga i bes. Ima i strasti
koje su po prirodi srodne, te idu zajedno, kao na primer ponos, bes i osveta.
Osnov za razliito tretiranje strasti u renesansi bila je razlika nasleena iz
suprotstavljenih stavova stoika i peripatetiara. Stoici su smatrali da su strasti loe
same po sebi, a peripatetiari da su loe samo ako njima ne upravlja razum. Neke
strasti su, po Aristotelu, to to jesu zato to su neumerene; neke zato to su
manjkavosti. Vrlina je, govorio je, nai sredinu izmeu preteranih i preslabih
strasti, kao na primer u sluaju preterane smelosti, kukaviluka i hrabrosti.
Prema autoru Francuske akademije, radost, toplota i vlaga su prirodno stanje
sangvinika, dece i mladih, kao i zdravih ljudi uopte; tuga, suvoa i hladnoa su
tipine za melanholike i starije. To je zbog toga to je sedite strasti u srcu i one
utiu na duhove koji su prirodni prenosioci toplote i koji odravaju ravnoteu
toplote u krvi. Tako strasti direktno utiu na telesne tenosti. A preko tih istih
duhova telesne tenosti pokreu strasti. Ako napuste svoje uobiajeno mesto,
telesne tenosti utiu na strasti tako to, kao to kae Timoti Brajt, melanholija koja
se ne zadri u slezini izaziva unu maglu koja se podie do mozga i on prenosi
ustalasane duhove na srce, koje dejstvuje u strasti. Ta magla moe dovesti do
privienja koja se prikazuju zdravom razumu, ili koja stvara mata, ili do toga da
memorija brie lepa seanja i pamti samo tamna i tuna. Na isti nain preterana

89
u tera kolerika da na apsurdan nain bude nezadovoljan. Tomas Rajt141 je rekao
da postoje etiri efekta neumerenih strasti: slepilo u razumevanju, izvitoperenost
volje, promena telesnih tenosti i bolesti zajedno sa nemirom due. Slepilo je kao
da dua nosi par zelenih naoari. Ili, ovaj drugi sluaj je kada strast zavede volju.
Filip Barou,142 lekar, opisao je 1583. godine ludilo, letargiju, gubitak
memorije, melanholiju i mnoge druge psihike poremeaje i njihove manifestacije.
Epilepsija, po njemu, nastupa kada je stanje duha i tela loe, kada je osoba tuna,
zaboravna, loe spava, bleda je, ljuta i ne kontrolie pokrete jezika. Manija je grka
re koja se na latinskom kae insania ili furor. Dakle, akcenat je na nezdravom, ali
besu, gnevu. Krv pojuri u glavu i nekada od same njene koliine kodi mozgu, a
nekada su kolerine tenosti ili preka narav krive. Ludilu prethodi slabost u
glavi, igranje pred oima, udne misli. Ako do ludila dovodi samo krv, onda e se
ta osoba esto smejati bez razloga, ali ako se sa krvlju pomea kolerina tenost,
onda je ona smela, drska, besna i takve je najtee leiti. Melanholija je otuenje
uma, takvo da je ovek gotovo van sebe. Tu nema groznice, ve sve potie od
melanholije koja menja temperaturu mozga. Najprepoznatljiviji znaci su strah,
tuga, mrnja, ali i udna izmatavanj. Mnogi ele smrt, planiraju da se ubiju, dok
se drugi plae da e biti ubijeni.
Don Daunejm143, puritanski svetenik, napisao je Traktat o gnevu
1609.godine. Gnev, kae on, dui nanosi zlo. Najpre se kao tamni oblak nadvije
nad svetlom razuma, pa se na trenutak ljudi ponaaju kao da su sili s uma. Zato se
taj gnev zove brevis furor, kratkotrajno ludilo, jer se od ludila razlikuje samo po
vremenu. Tome je najbolji lek utanje drugih. Ako doe do replika, kolerik e iz
gneva prei u bes, iz besa u ludost, iz ludosti u ludilo. Zato je Platon nazvao gnev
nervos animi nervi ili ile due zateu se na grubost, a olabave na ljubaznost. Lir

141
Ibid, str. 77.
142
Hunter and Macalpine, Op.cit, str. 24.
143
Ibid, 55.

90
je, kao kolerik, dokaz da bes vodi u ludilo i fatalne greke, ali se isto tako i stia,
kao oluja u pustari.
U renesansi su za bolesti due smatrani pijanstvo, melanholija, groznica,
ludilo, bunilo, itd. Osnov za ova promiljanja, kojima se najvie bavio Barton,
nalazi se u Aristotelovom delu Magna Moralia, koje je na engleski preveo Dord
Stok jo 1202. godine144. Aristotel objanjava da je, kad preovlada strast, stanje isto
kao u pijanstvu kad opijenost proe, tj. kad se strast povue, ovek je opet ono
to inae jeste.
U svom Traktatu o melanholiji, Timoti Brajt, tada lekar a kasnije anglikanski
svetenik, prua detaljnu klasifikaciju ludila i preporuke za njegovo leenje.
Traktat je napisan u formi pisma prijatelju, upueno osobi M, koja pati od neega
to bismo mogli nazvati depresijom. U pismu ga savetuje kako da pravi razliku
izmeu duhovne sumnje i bolesti prirodne melanholije. Duhovna sumnja, do koje
dovodi oseanje greha i neshvatljiv i neizreciv gubitak boje milosti, lei se
pokajanjem, molitvama i verom. Duhovna uteha tema je najdueg od etrdeset i
jednog poglavlja ovog traktata. Ostatak istie etiologiju melanholije koja objanjava
sloene interakcije izmeu due, uma, strasti i tela, a s druge strane animalnih
duhova koji ih sve sjedinjuju. Prirodnu depresiju izaziva neprirodan viak ili
sagorevanje prirodne melanholije, hladne i suve tenosti ili crne ui koja, kada
gori, izaziva simptome poput pasivnosti, nedrutvenosti, besa, gluposti, paranoje,
poude, gneva, manije, a posebno tuge i straha. Brajt preporuuje zdravu ishranu,
vebanje, dobar san i prijatelje. Brajt pravi razliku izmeu dva tipa melanholije:145
prva ne potie od tela, nego od neega to obuzme um, pa joj i lek treba traiti u
tretmanu uma, tj. psihoterapiji; druga potie od melanholine telesne tenosti koja
izaziva poremeaj, te nikakva filozofija ne pomae, ve tu lekari spremaju
proienje u vidu emerike, rabarabe, itd. Dakle, kada se ne radi o organskom ili

144
Ibid, str. 79.
145
Ibid, str. 36.

91
biohemijskom poremeaju, u pitanju je teka Boija ruka na nemirnoj savesti,
odnosno oseaj duboke depresije i uznemirenosti usled krivice. Melanholija usled
poremeaja ravnotee telesnih tenosti moe biti prirodna ili neprirodna, tj.
uroena ili izazvana neime, pa se u zavisnosti od toga razlikuju po strastima, a i
nainu na koji utiu na razumevanje stvari. Gria savesti zbog greha i patnja koja
potom usledi ne moe se porediti s tim, niti je bilo ta to se primenjuje u obinim
sluajevima melanholije moe izleiti. Tu na udaru nije telo, ve su cela dua i telo
odvojeni od Boga, njegove milosti i vene sree. Dramsko svedoanstvo o tome je
sudbina Ledi Makbet.
Pol osobe M, ton pun potovanja kojim mu se obraa i poistoveivanje
bolesti sa duhovnom sumnjom ukazuju na to da se melanholija vezivala za
moderne, muke pripadnike vie klase a ove asocijacije postaju jo izraenije kod
vie puta citiranog Roberta Bartona u Anatomiji melanholije (1621). On histeriju
vezuje pre svega za ene, i to pripadnice vie klase, dok melanholiju vezuje za
mukarce, uene ljude, genije poput Demokrita i sebe samog, iako su njeni uzroci,
pa i rtve, brojni i razni. Ali, kada definie simptome melanholije kod devojaka,
opatica, i udovica, on ih daje u kontekstu napada majke, to vezuje za brani,
seksualni i klasni status, odnosno seksualnu frustraciju.
Tomas Adams146, u uvenom delu Mystical Bedlam po uobiajenoj podeli
razlikuje telesno i duhovno ludilo, prvo pod uticajem mozga, a drugo srca. Prvo
lei lekar, a drugo duhovnik, Mystical. Neki su ludi u smislu poimanja, razuma.
Drugi u smislu imaginacija, fantazija. A trei pate od onoga to se danas zove
demencija, napadnuti su im i razum i imaginacija.
Don Sim147 1637. godine pie o samoubistvu kao posledici burne strasti,
ljubavi ili gneva. To isto kod drugih moe izazvati ubijanje drugih, esto najdraih
osoba. Ukoliko osoba podlegne ovim strastima, to moe biti prirodno ili duhovno.

146
Ibid, str. 90.
147
Ibid, str. 114.

92
Prirodno, od roenja, usled nedostatka razuma i podlonosti napadima ludila;
duhovno, u pitanju su ludaci skloni nerazumnim delima, bez obzira prema svom
dobru Tree, melanholici opsednuti tugom, dolaze na strane pomisli i odluuju
se na samoubistvo. Znaci samoubice su pre svega usamljenost, udno
zanemarivanje svakodnevnih dunosti, promena ponaanja i ispijen izgled,
nemirno ponaanje, pria sa samim sobom, kao i neke pretnje i nagovetaji koji se u
tom govori mogu prepoznati.
Edvard Rejnolds,148 biskup iz Noria, smatra da mentalna oboljenja nisu
posledica telesnih, ve preteranih strasti. Njegova teorija o instinktima i mentalnim
bolestima bliska je Frojdovoj teoriji o libidu, egu i polnim nagonima, iji konflikt po
Frojdu direktno izaziva mentalna oboljenja.
Anatomija melanholije Roberta Bartona, pisana kao terapija itanjem, imala je
za prvobitni cilj da pisac samome sebi olaka bol: Piem o melanholiji u nastojanju
da izbegnem melanholiju. Razlika izmeu kurativnog i simptomatinog nije uvek
jasna. Barton podsea na uticajni Horacijev diktum da dobro pisanje treba da bude
meavina korisnog i lepog: Kao pozlaene pilule, njegovi radovi imaju svrhu
pruanja zadovoljstva i popravljanja uma. Sama re pozlatiti (ili zaeeriti)
podrazumeva poboljanje ukusa gorkog leka koji e tako biti i prijatan i koristan.
Takav model kurativnog pisanja potie jo od Lukrecija koji je u prvom veku pre
nove ere pisao u De Rerum Natura. Iako nije komino delo, Anatomija ima kominih
elemenata, budui da se preporuuje smeh kao lek protiv melanholije i preterane
introspekcije, o emu su pisali i Robert Grin u svom Arbastu (1584) i Semjuel
Raulend u Leku protiv melanholinih humora (1607).149 Njegov kolega sa studija,
Henri King, pisao je o melanholiji da ima analgetski efekat na um, kao i isceliteljski.
Veliki uticaj na Bartona imali su Eseji Miela Montenja, koje je na engleski preveo
Don Florio 1603. godine, te je u tom smislu Montenj bio Bartonov savremenik.

148
Ibid, str. 119.
149
Lund, Mary Ann: Melancholy, Medicine and Religion in Early Modern England, str. 32.

93
Veruje se da je ekspir svakako bio upoznat sa Montenjevim delom, tim pre to mu
je Florio bio prijatelj.
U teolokom smislu, veliki uticaj na Bartona imao je danski luteranski teolog
Hemingius150 (Nils Hemingsen), koji se u svom delu Antidotum udaljio od
kalvinistike teorije predodreenosti i stavu prema oajanju, to je prvi primetio
tek Bamboro 1983.godine. Barton navodi dva Hemingiusova protivotrova oajanju,
greha prema Svetom Duhu i patnje onih koji pate od oajanja. Kakav god bio Boiji
sud, pisao je Hemingius, a preuzeo Barton, ne treba ga preispitivati nego prihvatiti,
jer je Bog pravedan i milostiv. Hemingius je uio po Melanhtonu i debatovao o
predodreenosti sa Kraljem Dejmsom prilikom njegove posete Danskoj 1590-th
godina. Po njemu su izabrani svi koji veruju, a nevernici odbaeni.
Barton je u svom spisu Demokrit mlai svome itaocu151 opisao
melanholiju kao stvar medicine i objasnio zato bi on, kao boiji ovek, trebalo
njome da se bavi. U rano moderno doba bilo je mnogo komentara i izdanja
klasinih tekstova, pre svega Galenovih i Hipokratovih. Barton je konsultovao pre
svega prirunike i istorije odreenih sluajeva. Melanholija se opisuje kao bolest
glave, tela i hipohondriuma (gornjeg dela abdomena u kome su smeteni jetra,
slezina i una kesa). Galen se oslanjao na dijagram u obliku drveta, smatrajui da
se bolesti dele po vrstama i tako se pravi razlika. Pisci koji su ga sledili esto su
koristili tabele da bi prikazali pomeranja sa desne strane grana ka levoj. Mnogo
kritiara je pisalo o tome zato Barton izdvaja ljubavnu melanholiju i o njoj
posebno pie u treem poglavlju. Izvori koji je koristio, Practica italijanskog lekara
Gvainerija (iveo u prvoj polovini petnaestog veka), kao i Des Maladies
Melancholique francuskog lekara iz druge polovine esnaestog veka Lavrentija
(Lorans), izdvajaju herojsku, odnosno ljubavnu melanholiju kao posebnu. Barton
se ne opredeljuje za miljenja svojih prethodnika, navodei da Galen i mnogi drugi

150
Ibid, str. 52.
151
Ibid, strane 79-81.

94
smatraju da melanholija potie od ui, krvi, kolere, ali ne flegme, dok Melanhton,
na primer, smatra da i flegma moe prozvesti melanholiju. Od engleskih izvora152,
citirao je malobrojne - tek Timotija Brajta, Traktat o melanholiji i Ser Tomasa Eliota,
autora Zamka zdravlja (1539).
Meu vrstama melanholije, izdvaja se enska. Verovalo se da je drugaija
od muke jer potie iz materice, esto usled zastoja u menstrualnom ciklusu ili
seksualne apstinencije, a smatrana je reom i teom za leenje od muke. Kada
zadesi ene, one su daleko vie nasilne i alosno pogoene, pisao je. On to stanje
nikada ne naziva histerijom, iako su mnogi komentatori smatrali da se u to vreme
melanholija poistoveivala sa histerijom. Podnaslov odeljka je Simptomi
melanholije devica, kaluerica i udovica, a Barton sugerie da je uzrok ove bolesti
svojstven samo enama.
Ipak, pored lekovitog, itanje moe imati i opasno svojstvo, i to usled mate,
kao jedne od tri unutranja ula (druga dva su zdrav razum i pamenje) koja, uz
pet spoljnih ula, ine razumnu duu. Pored percepcije, ovo psiholoko svojstvo
zamilja i dodaje tekstu stvari koje mogu biti opasne.
Po Galenu je bilo nemogue biti potpuno zdrav jer to bi podrazumevalo
savrenu ravnoteu telesnih tenosti, a nju je svakog dana neto moglo da
poremeti. Od tri mogua stanja zdravog, neutralnog i bolesnog, Galen je ovo
drugo smatrao normalnim. O tome je pisao i Don Don u Prvoj godinjici153: Ne
postoji zdravlje. Lekari kau da u najboljem sluaju moemo uivati u
neutralnosti, kao i Ijan Meklin koji u Logici, znacima i prirodi kae da oterati bolest
ne znai i povratiti zdravlje.
U predgovoru Anatomiji, najpre pravi razliku izmeu svetenika i lekara, ali
ta granica se uskoro brie i piui o melanholiji kao bolesti due, on kae da je i
svetenik lekar, samo se u pristupu razlikuje od doktora medicine, jer ovaj drugi

152
Ibid, strane 89-91.
153
Ibid, str. 98.

95
lei telo koristei razne lekove. Duhovni lek se primenjuje za leenje od gneva,
poude, oajanja, gordosti, umiljenosti, itd. Samo zajedno, svetenik i lekar mogu
izleiti duu. Za to je naao uporite u spisima Marsilija Fiina, kao i flamanskog
jezuite Leonarda Lesiusa, koji se takoe bavi medicinskim pitanjima iz duhovnih
razloga. Najznaajniji model takvog duhovnog iscelitelja je sam Isus Hrist, koji je
iao po Galileji i leio ljude od bolesti tela i due propovedajui jevanelje (Mateja,
4.23). Shvativi da su neprirodna dela izrodila neprirodne misli koje opsedaju um
Ledi Makbet, lekar je njenom muu savetovao da potrai pomo duhovnika, a ne
medicine.
Barton razlikuje i versku melanholiju, koja, kao i kod Timotija Brajta,
potie od grie savesti. Brajt, kao lekar, razdvaja fizike i duhovne elemente,
smatrajui da samo verska patnja potie iz glave, dok je melanholija vezana za
fiziologiju, tj. telesne tenosti.
Dok prihvata Hemingiusovo uenje o nadi koja postoji za sve, on se oslanja i
na Hemingiusovog uitelja Filipa Melanktona koji dozvoljava istina, ogranienu
slobodu volje, koju kalvinisti potpuno iskljuuju. Filip Melankton154 bio je
profesor grkog jezika na univerzitetu u Vitenbergu, radio je sa Luterom i ak
nastavio da iri reformaciju dok je Luter bio zatvoren u Vartburgu. On u delu De
Loci Communes deli Luterovo miljenje o slabosti ljudske volje, dok u spisu De
Anima, koji je najvie i uticao na Bartona, predoava drugaiji stav. Zavrni savet je
Ne budi usamljen, ne budi zaludan155 (III, 45).
Melanholija, kako u prvom poglavlju Barton opisuje, moe za uzroke da
ima lou ishranu, roditelje, obrazovanje, previe ili nedovoljno seksa, vetiarenje.
Najvie panje Barton posveuje strastima. Sledei stoicizam (u modifikovanoj,
hrianskoj verziji) i Galenovo uenje, Barton smatra da prekomerne strasti mogu

154
Ibid, str. 185.
155
Ibid, str. 194.

96
biti veoma tetne i neophodna je terapija koja e popraviti um.156 On usvaja
terapeutske tehnike klasine moralne filozofije, posebno Seneke, traei od
melanholika da promene stav. On odbacuje stoiku apatiju, odnosno miljenje da
mudar ovek treba u potpunosti da se kloni svih strasti i talasanja, ve je blii
Aristotelovom uenju o umerenosti. Po njemu je greh koren melanholije, te
pospeuje pokajanje kao lek za ovu patnju. Za Bartona i savremenike, greh i strasti
su u veoma tesnoj vezi. Primarni uzrok melanholije je prvobitni greh, ali i trenutni
greh slabost, nedostatak volje i sklonost preputanju poudi, svakoj strasti i
poremeaju uma. On citira Hrizostoma ubi peccatum, ibi procella gde ima greha,
ima i nasilne strasti. Nesposobnost da se uzdrimo od prejakih strasti dovodi i do
greha i do bolesti tela, te je melanholija kongruencija medicine i religije ne samo po
Bartonovom pristupu, ve i po uzrocima. Greh nije samo uzrok melanholije, ve i
njen simptom.
Barton izbegava tradiciju pogleda na melanholiju kao na poeljno stanje,
koja potie jo od Aristotelovog vienja melanholije kao stanja u kome su svi
izvanredni stvaraoci u oblasti filozofije, poezije ili umetnosti. U pesmi O autorima
bez melanholije, koja je predgovor Anatomiji i koja je posluila Miltonu kao
inspiracija za Il Penseroso, on kae da ne postoji nita tako slatko kao to je
melanholija, ali sledi i stih da nita nije tako tuno kao melanholija.
Barton polazi od svog opisa melanholije koju izazivaju telesne tenosti ka
dugakoj digresiji prirode Duhova, zlih Anela, ili avola, i kako oni izazivaju
melanholiju (157-79). On predstavlja melanholiju kao disponiranost ili naviku157.
Disponoranost je prolazna melanholija, koja se javlja prilikom tuge, nematine,
bolesti, nedaa, straha, alosti, strasti ili poremeaja uma, koji dovode do teskobe i
uznemirenosti duha. Iako meu autorima postoje razlike po pitanju organa koji
biva najvie pogoen, Barton smatra da je to ipak um, s obzirom da je on sedite

156
Ibid, str. 168.
157
Hunter and Macalpine, Op.cit, str. 95.

97
razuma, a ovo je bolest koju izaziva imaginacija. No, on deli melanholiju na tri tipa:
melanholiju glave, tela i hipohondrije. Ljubavna melanholija spada u bolest glave,
zajedno sa verskom melanholijom. avo moe da utie i na um i na telo, poev sa
fantazijom, pa prelazi na telo i um. Fantaziju pokree putem telesnih tenosti.
Uobiajeni simptomi su sumnja i ljubomora, nepoverljivost prema drugima:

Prirodni uzorci ludila su primarni ili univerzalni, ili sekundarni ili posebni. Primarni
uzroci su nebesa, planete, zvezde itd. svojim uticajem. Neu govoriti da li zvezde uzroci ili
znaci rekao bih da utiu, ali ne prisiljavaju, mudar ovek im se moe suprotstaviti. Kako
je rekao De Indagine, One upravljaju nama, a Bog njima. Ako se vladamo razumom, nee
imati mo nad nama. Ali, ako se prepustimo svojoj prirodi, ine nam to i zverima, te
nismo nita bolji.158

Prvi Galenov prevodilac na engleski, Don Dons, lekar, objavio je 1574.

godine Galenovu knjigu elemenata159. On predstavlja najvee autoritete, Hipokrata i
Galena, kao i njihove najvee antagoniste, paracelzijance. Takoe, analizira pitanje
mikrokosmografije, odnosno da li oveka treba analizirati na osnovu etiri
elementa ili etiri telesne tenosti. Mikrokosmiki, ovek se posmatra kao mali
svet, koji u sebi sadri sve elemente koji sainjavaju veliki svet. Ovi elementi su:
voda, vatra, vazduh i zemlja. etiri odlike ovih elemenata su: toplo, hladno,
mokro, suvo. Vatra je topla i suva, voda je mokra i hladna, vazduh je topao i
vlaan, zemlja je hladna i suva. U svakom oveku nalaze se telesne tenosti, a sve
postoje u krvi: sama krv, u, flegma i melanholija. Krv je, kao i vazduh, vlana i
topla; takoe, ima sladak ukus. u je topla i suva; ukus joj je gorak. Flegma, kao
voda, vlana je i hladna; melanholija je, poput zemlje, hladna i suva. To opisuje
Timoti Brajt u pomenutom Traktatu o melanholiji (A Tretise of Melancholie). Francuska

158
Citat po Woodford, str. 35.
159
Campbell, Op. cit, str. 51.

98
akademija (The French Academie) autora de la Primodeja160 navodi da su telesne
tenosti tekua tela u koja se hrana pretvara u jetri, a ima ih etiri i po prirodi
odgovaraju elementima od kojih se sastoji telo. Tomas Rajt u The Passions of the
Minde161 kae: The redde is wise, / The brown trustie, / The pale peevish, / The
black lustie.
Tomas Njutn u Touchstone of Complexions objanjava da je sangvinik blizu
savrenstva, kolerik britak na jeziku i nagao, flegmatiku nedostaje brzina
razmiljanja i letargini su, a uz vie toplote flegma bi se mogla pretovriti u krv.
Najvie interesovanja u esnaestom i sedamnaestom veku pokazivalo se za
karakter melanholika, koji je tuan, kiseo i mraan. Ali, postoji razlika izmeu
prirodne melanholije i oveka kod koga je na neprirodan nain formirana
melanholija (melancholy adust). Njutn je pisao o neprirodnoj ui (choler
adust), koja u stvari postaje isto to i neprirodna melanholija, da ako se pregreje,
donosi u um besne duhove, grozniav gnev i ludilo bolesnog mozga. Brajt je o
neprirodnoj melanholiji (melancholy adust) napisao da, ako se pokvari, donosi
burnije strasti i uznemiri um, tako da se njegovi organski postupci meaju sa
melanholinim ludilom; razum se okree strahu ili oajanju, mozgu se menja
sastav. Kao to kae ekspir u Komediji pometnji: A ta je groznica do li napad
ludila i u Ukroenoj goropadi Melanholija je hrana bunilu.162
Telesne tenosti najaktivnije su u doba godine koje im po karaketirstikama
odgovara, dakle krv u prolee, u u leto, melanholija u jesen i flegma u zimu. to
se tie ivotnih doba, krv je najaktivnija u mladosti, pa zatim u, melanholija pa
flegma u starosti. Hipokrat u Vazduh, voda, mesto istie znaaj ovih geografskih
elemenata za odreivanje ljudske prirode, a u renesansi to nisu smatrali samo
preovlaujuim uticajem na rasne i nacionalne karakteristike, ve su smatrali da

160
Ibid, str. 54.
161
Ibid, str. 58.
162
Ibid, str. 59.

99
ljudi bukvalno jedu i piju elemente koji se razlikuju u zavisnosti od podneblja,
naroito na toploti. Tako je Njutn smatrao Indijance, Etiopljane, Mavre, pance,
Francuze, Holanane itd. ljudima raznolikih karakteristika usled izloenosti
toploti.
Ser Tomas Eliot163 je objasnio bes ili gnev: Od ovog afekta ponekad potiu
groznice, ponekad apopleksija, ili udar na ula, drhtanje, ludilo, bunilo,
deformacija vida: izraava se psovkama, blasfemijom, eljom za osvetom... Sve to
smo videli u nemonom besu Kralja Lira.
Dozef Hol, takoe biskup iz Noria, posvetio je panju nesanici,
pervigiliumu, za razliku od lekara koji su je tek ovla pominjali u kontekstu
manijakalnih ili delirijumskih stanja. Po njemu je ona simptom psihikih
poremeaja. Ako je vetaki izazvana, moe dovesti do priznanja dela koje jadnici
nikada nisu poinili.164 Makbetovu nesanicu izazvale su vetice, ako je verovati
njihovim moima, a Ledi Makbet ne moe da spava zbog nemirne savesti.
Henri Mor, teolog, pisao je 1656. godine o entuzijazmu. Bavei se snovima,
on pominje jo jedan simptom melanholije koji lekari nazivaju ekstazom, a iji
uzrok je nedostatak sna165. I Hamlet se svojim prijateljima poalio na teke snove
koji ga mue. Lekar je za Lirov oporavak preporuio san kao najbolje isceliteljsko
sredstvo.
Tomas Vilis, oksfordski lekar sredine sedamnaestog veka, pisao je o
psihologiji kao o prouavanju telesne due, odnosno uma.166 Melanholiju, ili
afektivnu psihozu, pripisao je strastima srca, a ludilo ili psihozu praenu
poremeajem misli, zabludama ili halucinacijama to je izofrenija poroku ili
mani mozga. On je prvi izjednaio bolest uma sa boleu mozga. Histeriju,
ozloglaenu bolest ena, drevni lekari, ali i moderni, objanjavali su kretanjem

163
Ibid, str. 82.
164
Hunter and Macalpine, Op.cit, str. 129.
165
Ibid, str.153.
166
Ibid, str.187.

100
materice, odnosno donjeg stomaka i njegovih isparenja. Vilis kae da su ovi organi,
naroito kod devica i udovica toliko mali da se njihovi pokreti ne bi ni osetili, a
pritom su vrsto vezani za druge delove tela. Dakle, ovi poremeaji potiu od
mozga, a ne od stomaka. Melanholija je komplikovan poremeaj mozga i srca.
Njihova zaludna pria rezultat je poremeaja u mozgu, dok je tuga i strah
posledica strasti u srcu. Ukoliko potraje, prei e u ludost, a ponekad i u ludilo.
Dok je melanholija nalik oblaku ili gustom dimu koji obavije mozak, ludilo je kao
plamtei oganj. Fantazija ili mata kod takvih ljudi stalno se potresaju silovitim
mislima; slike i pojmovi koje stvaraju su pogreni; njihov delirijum esto je praen
smelou ili besom.

101
II. iii.iii. Pre ekspira Tomas Kid

Seneka ne moe biti preteak, niti Plaut previe lagan.

(Polonije u Hamletu, II.ii.400)

Zato kaemo Kid, a mislimo Seneka? panska tragedija je Tipina

senekanska tragedija osvete, prvi put na scenu postavljena oko 1590. godine,
panska tragedija sadri dosta elemenata koje odmah prepoznajemo u Hamletu, ali
je, mimo likova i motiva, bitno drugaija. Prouavaoci ekspirovog dela i doba
tvrde da je izgubljena drama Pra-Hamlet (Ur-Hamlet) znatno slinija ovoj Kidovoj,
te su miljenja o autorstvu podeljena, izmeu ova dva dramska pisca.
ta ekspir duguje Seneki? Formalne, strukturne i tematske elemente. Tu su
likovi poput Duha, dadilje, slugu, glasonoe, tiranina; obuzetost razmiljanjem i
solilokvijumi, brza razmena replika (stihomitija); ogoljeno nasilje; opasnosti i
zamke moi i bogatstva, prednosti siromatva i ivota u prirodi; ludilo, strast,
osveta i natprirodne pojave. U tom nasleu nai emo, u znatnoj meri, i Eshila,
Sofokla i Euripida. Robert Miola167 navodi slinosti izmeu Senekine Fedre i Tita
Andronika, kao i panske tragedije i Tita. Diskusiju o Senekinom uticaju na ekspiru
otpoeo je jo Tomas Ne, ali vie u pogledu retorike, nego same radnje.Tu je i slika
duha iz Agamemnona, kao i dijalog izmeu Elektre i Klitemnestre koji veoma
podsea na onaj izmeu Hamleta i Getrude. Zatim, slinost horske pesme iz Troade
sa Hamletovim najpoznatijim monologom Biti ili ne biti, Atrejeve zavere i
spletke, Herkulovog povratka sa putovanja radi obrauna sa zlikovcem i
uzurpatorom, Pirovo podseanje na oeva (Ahilova) herojska dela u Troadi. Pir u

167
Miola, Op.cit, str. 10.

102
ovoj poslednjoj tragediji, poput Hamleta, takoe okleva.168 Ne zaboravimo Medeju
koja priziva zle duhove poput Ledi Makbet, i ubija sopstvenu decu. Seneka je
napisao i uveni esej O gnevu (De Ira), gde savetuje kako obuzdati gnev. Kao stoik
preporuivao je meditaciju protiv kontumelije, to jest uznemirenosti. Miola navodi
da su na umerenost i strpljenje esto pozivali zlikovci u drami, to je pojaavalo
simpatije publike prema nestoikim junacima169. Naravno, odmah se setimo
Klaudija i Hamleta, ali i kritike Lirovih erki na raun oeve naravi. Stoicizam je
bio i Hamletov ideal, mada ga se on ne pridrava prilikom ispoljavanja alosti za
ocem i Ofelijom. Palijativni san nakon gneva, kakav nalazimo u Liru, naslee je
Gnevnog Herkula. Herkula su do ludila dovele Junona i Furije, te on ubija svoju
enu i decu. Kad povrati razum, postien zbog svojih zlodela, rei da se ubije.
Na prvi pogled, kad poredimo pansku tragediju i Hamleta, odmah to
zapaamo je da obe tragedije imaju Duha, osvetnika i dvorske spletke. Hijeronimo
je poludeo zbog neizdrljivog odlaganja, u duhu stare tragedije gde se osveta ne
dovodi u pitanje. Sasvim suprotno, dakle, Hamletovoj moralnoj dilemi, celom
klupku koje to pitanje odmotava, kao i celoj slojevitosti ekspirove tragedije.
Kidov Duh pripada Don Andrei, panskom plemiu koji je stradao u bici
protiv Portugalije, od ruke princa Baltazara. Prethodno se zaljubio u lepu
Belimperiju sa kojom je otpoeo tajnu vezu. Umesto odluke gde e ga poslati
nakon smrti, sudije ga alju Plutonu i Prozerpini, koja odluuje da se Don Andrea
u pratnji Osvete vrati na svet ivih, a Osveta mu obeava da e se osvetiti. Po
povratku na bojno polje, shvata da je princa Baltazara zarobio njegov dobar
prijatelj Horacio, sin Hijeronima, panskog Marala. No, dolazi u sukob sa
Belimperijinim bratom Lorencom, vojvodom od Kastilje, oko toga ko je zapravo
zarobio princa. Kralj to reava kompromisom po kome Horaciju pripadne
otkupnina za zarobljenog princa, a Lorencu sam zarobljenik. U Portugaliji je vladar

168
Ibid, str. 46.
169
Ibid, str. 156.

103
poludeo od tuge za, kako veruje, mrtvim sinom, te podlee uticaju Vilupa i hapsi
nedunog Aleksandra zbog sinovljeve smrti. Nakon diplomatskih pregovora,
Baltazar je puten kui, a dve zemlje su postigle mir.
U paniji se, po povratku tamo, Baltazar zaljubio u Belimperiju, ali sluga mu
otkriva da ona voli Horacija i da joj je ljubav uzvraena. Pored Baltazara, Horaciov
neprijatelj postaje i Lorenco, zbog sukoba oko Baltazarovog zarobljavanja i
injenice da je Horacio, iako nieg roda, kao sin inovnika, zavredeo ljubav
Lorencove sestre. Dva plemia se dogovore da ubiju Horacija, to i uine uz pomo
Baltazarovih slugu, na sastanku zaljubljenog para. Belimperiju odvode, a
Hijeronimo zatekne mrtvog sina. Sledi neprebolna alost Hijeronima i njegove
ene Izabele.
U Portugaliji, Aleksandro uspe da izbegne smrt kada se ambasador vrati iz
panije sa veu da je Baltazar iv; Vilupa potom osude na smrt. U paniji,
Hijeronimo je na ivici razuma zbog izostanka pravde u sluaju ubistva njegovog
sina. Stie mu pismo, pisano Belimperijinom krvavom rukom, gde se otkriva
identitet ubica, Lorenca i Baltazara. No, nije siguran da moe verovati u to.
Lorenca zabrine njegovo udno ponaanje i odlui da likvidira svedoke svog
zloina. Nagovori jednog od dva sauesnika da ubije onog drugog, za zlato, ali
ubica odmah po zloinu biva uhapen. Uverava ubicu da je njegovo pomilovanje u
kutiji koju delatu donosi kurir, ime spreava da ga ubica raskrinka pre svog
veanja.
Diplomatski pregovori rezultirali su dogovorom o braku izmeu Baltazara i
Belimperije, da bi se ujedinile dve kraljevske loze. Ironijom sudbine, kod obeenog
sauesnika pronalaze pismo koje potvruje Hijeronimove sumnje u pogledu
Lorenca i Baltazara, ali Lorenco mu ne dozvoli da se obrati Kralju i jo jednom
uzmie pravdi. Oajni otac se tada zarekne da e se on lino osvetiti ubicama, te
pone da glumi prijateljstvo da bi odagnao Lorencove sumnje. Dobija zaduenje da
se stara o zabavi na venanju Belimperije i Baltazara, kojom prilikom osmisli

104
komad, tursku tragediju, i ubedi Lorenca i Baltazara da u njoj glume. Belimperija,
njegova saveznica u osveti, takoe glumi u ovoj predstavi. Neposredno pred
poetak, Izabela, poludela od tuge, izvri samoubistvo.
Komad je verno ogledalo onoga to se stvarno dogodilo: sultana nateraju da
ubije svog plemenitog prijatelja zbog ljubomore na ljubav jedne ene. Hijeronimo
glumi unajmljenog ubicu. Tokom igre, njegov lik ubija Lorencovog, a Belimperijin
Baltazara, pre nego to e se i sama ubiti. Nakon te drame, Hijeronimo otkriva
prisutnim svatovima, stojei nad telom svog mrtvog sina, da su bodei u predstavi
bili pravi i da je troje mladih sada mrtvo. Onda pokua samoubistvo, u emu ga
spree panski i portugalski vladari. Da ne bi progovorio, odgrize sopstveni jezik.
Na prevaru oduzme Vojvodi no i ubije njega pa sebe.
Osveta i Andrea imaju zavrnu re u drami. Andrea svakom pozitivnom
junaku dodeli mesto u raju, a ostali su kanjeni mukama u paklu.
ta je ekspir mogao uzeti od Kida, pored imena Horacio, recimo? Reeno
je, i kod njega imamo Duha, osvetu (dodue, kao motiv, ne kao lik), preruavanje,
ubistva nedunih, dramu u drami, mnogo mrtvih u epilogu Dalje, scena na
molitvi: po D. M. Robertsonu170, to je zasigurno Kidova scena, kao i Hamletov
govor koji e uslediti. Kad ju je pisao, ekspir nije razmiljao, kae Robertson, kako
bi zdravi, normalni Hamlet ubio Klaudija na molitvi, a neurastenik je marioneta
svog nesvesnog pa se uzdri od ubistva. ekspir je prosto pustio svom geniju na
volju i igrao sa sa tekstom, i naroito sa Hamletom.
Pored toga to legitimnost osvete niko ne dovodi u pitanje, ni junaci drame
ni sam autor, nju izvri otac za sina, a kod ekspira je obrnuto mlad ovek nema
odlunost i upornost starog Hijeronima. Duh ne pripada ubijenome koga svete, ve
njegovom prijatelju, svedoku dogaaja, povratniku iz zemlje iz koje se jo nijedan
putnik vratio nije. Hijeronimo dobija pismo, ali ono mu nije dovoljan okularni
dokaz, za razliku od Edmundovog pisma podmetnutog Glosteru ili nesreno
170
Robertson, J.M. Hamlet, Once More, str. 77.

105
zloupotrebljene Dezdemonine maramice. Za razliku od Otela, koji nema razloga, a
ni elju da poveruje u optube protiv Dezdemone, on ima sve razloge da veruje u
istinitost navoda iz pisma, ali ipak eli da bude siguran i poverovae tek nakon
dokaza pronaenog u depu mrtvog sauesnika ubice, poput onoga u
Edmundovom. I on pribegava glumi, uz ve poremeeno ponaanje usled
ogromne alosti, ali on se tom glumom pritaji, za razliku od Hamleta koji privlai
panju i stvara probleme zbog kojih ga alju van zemlje. A.D. Natal171 pretpostavlja
da je raniji Hamlet takoe melodramatian i pun krvi, a po Hamletovim
uputstvima putujuim glumcima, moemo zakljuiti da se ekspiru nije dopadala
gluma kakvu su Kidovi komadi zahtevali. Otkrio je rupu u Kidovom komadu
glavni junak nikako da preduzme neto. On je tu rupu proirio u psiholoku
misteriju, tako da se junak sada iuava svojoj neaktivnosti.
Kod njega je ludilo bez sumnje pravo, kao i kod Izabele, za razliku od
Hamletovog planiranog, simuliranog, mada na momente autentinog. I ovde
jedna ena izvri samoubistvo zbog nepodnoljivog bola, a to je majka ubijenog.
Kad su se pretpostavke potvrdile, nema vie ekanja ili odlaganja. Drama u drami
je smrtno efikasna, za razliku od Hamletove. Hijeronimo je po funkciji ravan
Poloniju, a Baltazar Hamletu. Belimperija je verna i odluna, za razliku od Ofelije
ili Gertrude aktivno uestvuje u planu osvete i njegovoj realizaciji, oduzimajui
sebi ivot tek nakon to je osvetila voljenog Horacija, i to ubistvom novopeenog
supruga. Lorenco je manipulator kao Klaudije ili Jago, okree ljude jedne protiv
drugih i surovo ih eliminie kad mu poslue svrsi. On uutka svedoke, kao to
Makbet progoni sve koji ga mogu odati i kao to je Jago pokuao Emiliju, ali ona je
ipak uspela da progovori i odbije lojalnost svom muu, ba kao Belimperija.
Suprotstavljene su dve zaraene strane, dve zemlje, a u Hamletu je re o sukobu
unutar porodice, o rodoskrvnuu i bratoubistvu.

171
Nuttall, A.D.: Shakespeare the Thinker, str. 399.

106
 Fransis Bejkon odbacivao je ideju da je osveta vrsta divlje pravde , pa ipak, u
argumentima protiv privatne osvete, Bejkon se pribliio njenom znaaju za alost: This
is certain, that a man that studieth revenge keeps his own wounds green, which
otherwise would heal and do well.172 I Kidov Hijeronimo dri svoju ranu otvorenom
dok sprema osvetu. U zavrnoj sceni panske tragedije osveta je i injenica i fikcija, jer u
turskoj drami u koju je gurnuo neprijatelje, Hijeronimovi saveznici koriste prave bodee
i maeve. Na kraju on kae da ne nedostaje nita do da se odglumi osveta (nothing
wants but acting of revenge.). On odjednom iznosi telo svog ubijenog sina da opravda
svoje postupke, ali i da tako svoj gubitak uini nezaboravnim - iako se svaki gubitak
jednog dana zaboravi. I od tada, kae, poto je toliko srastao sa svojom osvetom, on
nema dovoljno prezira sa koliko bi gledao smrti u oi. Zajedniko sa Hamletom je
tendencija da se iskljui svaka druga perspektiva osim junakovo zatvaranje u svoju
alost.

Blum kae da ne razume kako ekspirolozi smatraju da je Kidova panska

tragedija, napisana izmeu 1588. i 1592. godine, mogla imati vei uticaj na
ekspira173. On Kidovu dramu smatra uasnom i loe napisanom melodramom,
koja je verovatno pisana pod uticajem prve verzije Hamleta, tako da se o Kidovom
uticaju na ekspira moe govoriti tek kao o uzimanju svog originala natrag za
kasniju verziju Hamleta. Blum veruje da je autor Pra-Hamleta, napisanog 1588. ili
1589. godine, takoe ekspir, s tim to je taj prvobitni Hamlet bio mnogo blii
Amletu nego kasnijoj verziji Hamleta. Dakle, ratnik, a ne kontemplativni princ.
Smrti oca i sina nesumnjivo su uticale na ekspirovu melanholinu i eleginu notu
u zrelom Hamletu.
Blum kae da je Hamlet zapravo najsliniji Jagu pragmatian, racionalan, hladan,
ubilaki, solipsista, nihilista, manipulativan.

172
Welsh, Hamlet in His Modern Guises, www.questia.com
173
Bloom, Harold: Shakespeare the Invention of the Human, str. 402.

107
 II.iv. KLASICIZAM

U sedamnaestom veku174 se u Evropi institucionalizuju domovi prinudnog

boravka. U Engleskoj znatno ranije nego, na primer, u Francuskoj ili Nemakoj
jedan akt iz 1575. godine nalae izgradnju popravnih domova (houses of correction).
Taj akt se istovremeno odnosi na kanjavanja skitnica i pomo siromanima.
Poetkom sedamnaestog veka uvodi se globa za grofovije koje ih nemaju, kao i
obaveza da se pokrenu zanati i proizvodnja da bi se njihovi stanari izdravali. To
su bili Bridwells. Vie uspeha imae radionice (workhouses) u drugoj polovini
sedamnaestog veka. Zahvaljujui njima, skitnice su sklonjene s ulica spreeni
socijalni nemiri. Zatvaranje je, pre svega, nosilo imperativ rada. Ono je, poetkom
sedamnaestog veka, u celoj Evropi imalo isti smisao: odgovor na ekonomsku krizu,
nezaposlenost i pomanjkanje novca. Radionice su stvorile posao i zaradu jednima,
ali kao konkurencija su ugrozile lokalnu industriju i dovele do krize drugih. Vlast
poputa i ukida rad, te esto prebacuje itelje ovih ustanova u tamnice ne bi li
barem hleb dobili besplatno.
Don Lok je u Eseju o ljudskom razumevanju (1690) napravio razliku izmeu
idiota i ludaka. Ovim drugima ne nedostaje sposobnost rasuivanja, ali neke ideje
su im veoma pogrene i zamenili su ih za istinu.175
Erazmus Darvin, lekar u delu Zoonomija, ili organski ivot (1796), pie o
promenjivom ludilu (mania mutabilis)176. Kada pacijentima meaju predstave ula
sa iritacijama, tj. imaginaciju sa realnou, uskoro poinju da postupaju po

174
Fuko, Op.cit, str. 55.
175
Hunter and Macalpine, Op.cit, str. 237.
176
Ibid, str. 547.

108
pogrenoj ili umiljenoj predstavi koju su stekli. Ta predstava pripada delirijumu,
kada je umiljena; ali na osnovu nje se preduzimaju voljni postupci, a to ini ludilo.
U ovoj bolesti pacijent je u stanju da paljivo sakrije predmet svoje elje ili averzije,
ali konstantno sumnja u sve, ne mari za urednost i pristojnost. Takav je Hamlet,
podozriv kad su u pitanju prijatelji i devojka koja ga voli, razoaran u majku i
uveren da je njegov stric bratoubica, a te skrivene elje mnogi su videli kao
edipovsku ljubav prema majci.
ak i jedan neumorno skeptian mislilac kao to je bio Tomas Hobs oseao
se obaveznim da ozbiljno shvati ludilo koje izaziva opsednutost, makar i samo da
bi ga osporio (142-46). Pre Hobsa, natprirodni uzroci mentalne bolesti uzimani su
zdravo za gotovo, ak su to inili i oni koji su bili skloniji objanjenjima
zasnovanim na udima. Hobs je 1650. godine zapisao da ludilo nije nita drugo do
prevelika strast, to se vidi po dejstvu vina. Ponaanje judi koji su previe popili
isto je kao kod ludaka, bilo da su poludeli od previe besa, ljubavi, smeha... strasti
kojima niko ne rukovodi u veini sluajeva su puko ludilo.
U klasicizmu se po prvi put uvode ustanove moralnosti,177 jer se ludilo
osuuje u smislu nerada i dangubljenja, te je podvuena crta izmeu rada i
besposlice, kao nekada izmeu zdravih i gubavih. Oni koji nisu sposobni da rade
zatvaraju se tamo gde su nekada bili leprozorijumi. Ludilo je tako otrgnuto od
imaginarne slobode koja mu je omoguavala da buja jo pod nebom renesanse. Za
manje od pola veka ono se nalo odvojeno od sveta i, u utvrdi zatvorenosti,
povezano je sa Razumom, pravilima morala i njihovim jednolinim noima.
Klasicizam utamniuje bezumnike zajedno sa bogohulnicima,
razvratnicima, oevima-raspikuama, zabludelim sinovima. Pa ipak, bezumni
imaju posebno mesto u svetu utamnienja. Njihov se poloaj ne svodi na to da se
sa njima postupa kao sa kanjenicima. U optoj osetljivosti na bezumlje postoji
izvesna osobita boja koja se pridaje ludilu i koja prekriva one koje nazivaju
177
Ibid, strane 73-75.

109
bezumnima, pomuenim ili poremeenim duhovima, udacima, ljudima u ludilu.
Ta osobita osetljivost je osetljivost na sablazan. Zatvaranje se objanjava htenjem da
se izbegne sablazan. Do sedamnaestog veka, sve ono to je u zlu najee i
najneovenije moe se izravnati i kazniti tek ako se iznese na svetlo dana, kao
protivteu tami koju predstavlja zlo. Utamnienje, nasuprot tome, odaje oblik
svesti po kojoj neoveno moe da dovede samo do stida.
Klasicistika misao ludilo opaa u oblicima manije i melanholije, histerije i
hipohondrije178. U esnaestom veku su simptomi melanholije bili u tome to neki
misle da su ivotinje ije glasove i pokrete podraavaju, dok drugi misle da su
staklene posude i stoga se povlae pred prolaznicima iz straha da ih ovi ne razbiju.
Neki, opet, zamiljaju da su poinili neki zloin, pa drhte im ugledaju nekoga iz
straha da e ih odvesti u tamnicu. Melanholina vlaga, koja se rairila po mozgu,
izopauje sva ula. Sve do poetka sedamnaestog veka rasprava o melanholiji
svodi se na etiri vrste vlage i njihovim sutinskim svojstvima. Za Fernela,179
melanholika vlaga, bliska Zemlji i jeseni, jeste sok po sastavu gust, po
temperamentu hladan i suv. Vilisovo objanjenje je da je melanholija ludilo bez
groznice i jarosti, praeno strahovanjem i tugom. U melanholiji se sokovi neuredno
kreu, a nosi ih jedno nespokojstvo, bez siline i estine. Nasuprot melanholiku,
manijak180 ima fantaziju i imaginaciju koje uvek preplavljuje neprestana bujica
uzburkanih misli. Dok se melanholik usredsreuje samo na jedan predmet i njemu
daje nerazumne razmere, manija iskrivljuje pojmove i misli; umesto tuge i straha,
javlja se smelost i jarost. Kretanje sokova je neprekidno i estoko. Manija se, dakle,
od melanholije ralikuje samo po stupnju: ona je njen prirodni nastavak, ona se raa
iz istih uzroka, i obino se lei istim lekovima. Melanholici lako postaju manijaci, a
kad manija proe, opet se javlja melanholija.

178
Ibid, str. 95.
179
Ibid, str. 96.
180
Ibid, str. 102.

110
 Za hipohondriju i histeriju postavljalo se pitanje da li su to uopte bolesti ili
ludilo. Kalen181 hipohondriju razvrstava u iznemoglosti ili bolesti koje se sastoje
iz slabosti, a histeriju u spazmodika oboljenja prirodnih funkcija. Vilis smatra
da histerinu uzrujanost kod ena bije tako rav glas da joj se smesta pridoda jo
mana drugih oboljenja. Ako je bolest nepoznatog porekla, odmah se krivica baca
na lo uticaj materice - koja, najee, nije odgovorna. Histerija je esto opaana
kao posledica unutranje toplote koja po celom telu rasprostire izvesnu uzavrelost,
kljuanje koje se neprestano ispoljava u grevima i trzajima. Zar ta toplota nije
srodna ljubavnome aru kod devojaka koje trae mua ili udovica koje su svog
izgubile? ak Feran u svojoj Ljubavnoj bolesti ili erotinoj melanholiji182 kae da su
ene ee zaluene zbog ljubavi nego mukarci. To je dobro poznata erotomanija,
ija je ilustracija Ofelija, nasuprot bolesti mladih i uenih ljudi melanholije, ija je
dramska slika Hamlet.Verovatno nije sluajnost to su te dve este, gotovo
pomodne pojave ekspirovog doba, oliene u junacima jedne drame.
U elizabetanskoj Engleskoj, versko-demonoloko vienje ludila proima celu
kulturu. Kod uenih ljudi prihvataju se medicinska, nauna objanjenja. Riard
Napijer, lekar i astrolog iz sedamnaestog veka, leio je preko dve hiljade pacijenata
na granici dve ere i dva pristupa magijskog i naunom. Deremi Kolijer je 1698.
godine napao ekspira zbog izlaganja Ofelijinih nedolinih fantazija javnosti.183
Kae da je, kad je ve odluio da se ta dama udavi poput maeta, trebalo malo
ranije da je pusti u vodu. Ostavio je due u ivotu samo da bi joj ukaljao ugled.
Lude treba drati zatvorene, izolovane, u mraku. Izvriti egzorcizam. Ludilo je
uvek povezano sa moralnim pitanjima. Staro ime za avola je alienus: lutalica,
tuin. Do nedavno su psihijatri, naroito oni koji se bave pravnim aspektima
ludila, nazivani alijenistima. Ono to je nepoznato, tue, to izaziva strah, moe

181
Ibid, str. 112.
182
Ibid, str. 116.
183
Padel, Op.cit, str. 227.

111
biti zlo i pogreno. Propovedi su se zasnivale na povezanosti izmeu ludila i
greha.

112
 II.v. DEVETNAESTI I DVADESETI VEK - SAVREMENE DEFINICIJE
LUDILA

Ludilo se u esnaestom i sedamnaestom veku razliito ita i doivljava nego

u Srednjem veku, kada je bilo na granici ljudskog i transcedentnog. U
osamnaestom veku e postati znak nerazumnosti, simbol ivotinjske strane ljudske
prirode koju treba ograniiti i zatvoriti; u devetnaestom veku, umna bolest
(insanity) kao termin koji se od tada radije koristi, identifikuje se sa naslednom
degradacijom i nemoralom, te je treba popraviti moralnim tretmanom ili
odomaivanjem. U osamnaestom veku, teite je na nervnom sistemu, ija
preosetljivost dovodi do bolesti uma. Meutim, tek poto je religija izbaena iz
prie o ludilu, uvodi se koncept novog sadraja krivice, moralne implikacije
ludila. Ludilo je fizioloki efekat moralne greke. Otuda nauna psihijatrija
devetnaestog veka veruje da ludilo proistie iz moralne slabosti. Kljuni pojam je
moralno upravljanje, kontrola volje i nagona. Tome je u Engleskoj doprinelo
viktorijansko doba, koje nastupa posle oslobaajueg romantizma. Romantizam je
sa simpatijama gledao na dramske (i ne samo dramske) junake sa mentalnim
poremeajima, smatrajui ih, gotovo antiki, nadahnutim, genijalnim, posebnim.
Hamleta je, na primer, romantizam, naroito nemaki, oboavao, smatrajui ga
nenim princem koji puca pod teretom za koji njegova ista dua i beskrepkorni
moral nisu spremni. Mogue je da je za to zasluna opta drutvena i kulturna
klima, a moda i injenica da su knjievni kritiari uglavnom i sami bili pesnici-
sanjari.

113
 U drugoj polovini dvadesetog veka, filozofi, teoretiari, anti-psihijatrijski
pokret i istraivanja hemijske osnove mentalnih poremeaja sruili su granice
izmeu ludog i normalnog, mentalnog i fizikog, stvarnog i iluzornog, koje su
nastale u renesansi.
Ovo brisanje podela u dvadesetom veku vidljivo je prisutno i u medicinskoj
praksi i u filozofskoj teoriji. ezdesetih godina dvadesetog veka, kliniki i teoretski
rad Tomasa aa, R. D. Lenga i anti-psihijatrijskog pokreta, izneli su stav da je
mentalna bolest mit koji se koristio da bi se ometajue ponaanje dovelo pod
kontrolu, zdrava reakcija na pritiske u porodici i u kulturi. Miel Fuko u svom
delu kritikuje Doba razuma zbog korienja diskursa ludila i zatvaranja ludih da bi
se izbrisala antiteza razuma, nerazumnost. Fuko je pratio uglavnom osamnaesti
vek i to mukarce; Ilejn uvolter devetnaesti vek i ene.
Dems Priard184 je u Traktatu o ludilu (1835) opisao i moralno ludilo. Ta
forma sastoji se od morbidne izvitoperenosti oseanja, bez iluzija ili pogrenih
uverenja koji su utisnuti u poimanje; ponekad postoji paralelno sa neometanim
intelektualnim sposobnostima. Ovde preovlauju oseanja gneva i zlobe, koja se
javljaju bez iega to bi ih izazvalo ili podstaklo. To je ludilo bez delirijuma. Od
ekspirovih junaka, robova strasti, teko je izdvojiti takvoga. Jago se moda
jedini, sa svojom bezrazlonom mrnjom i zlobom, uklapa u taj profil.
Pitanje je ta znai mentalno zdravlje, a ta bolest. Dejvid Mekanik ukazuje
na razliite definicije ovih pojmova.185 Tokom sedamdesetih godina istraivanjem i
praksom dominirao je kontinualni model, po kome su mentalno zdravlje i bolest
dva suprotna pola kontinuuma, a veina ljudi spada negde izmeu te dve
krajnosti. Mentalno oboljenje nije izrazito drugaija kategorija od zdravlja; postoje
razni stepeni zdravlja i bolesti, nornalnog i abnormalnog ponaanja. Granica
izmeu normalnog i abnormalnog nije vrsta, ve podlee uticajima drutva i

184
Hunter and Macalpine, Op.cit, str. 839.
185
Horwitz, Allan W. and Teresa L. Scheid, A Handbook for the Study of Mental Health, str. 1.

114
sredine. Po ovom modelu, svako moe da oboli ako bude izloen dovoljnom nivou
stresa u svojoj psihosocijalnoj sredini.
Od osamdesetih godina s pojma kontinuuma skree se ka naglasku na
diskretnom, ili dihotomnom modelu duevne bolesti. Umesto kontinuuma, ovaj
model vidi zdravlje i bolest kao dve suprotnosti koje ine dihotomiju, tako da je
neko ili zdrav ili bolestan. Ljudi koji su duevno oboleli smetaju se u
odgovarajue kategorije prema simptomima izofrenija, depresija ili poremeaji
anksioznosti. Ovaj model potie od biomedicinskog istraivanja koje se oslanja na
organske, bioloke pristupe mentalnom oboljenju i premisama da mentalno
oboljenje ima genetske, bioloke, biohemijske ili neuroloke uzroke.
U etvrtom izdanju Dijagnostikog i statistikog prirunika (DSM) Amerikog
udruenja psihijatara,186 mentalno oboljenje definie se kao kliniki znaajan
bihevioralni ili psiholoki sindrom ili obrazac koji se javlja kod pojedinca i povezan
je sa postojeim bolom ili onesposobljenou (npr. oslabljene funkcije) ili sa znatno
uveanim rizikom od smrti, bola, onesposobljenosti ili gubitkom slobode. Uz to,
ovaj sindrom ili obrazac ne sme biti samo oekivan i kulturoloki sankcionisan
odgovor na neki odreeni dogaaj, na primer na smrt voljene osobe. ta god da je
prvobitni uzrok, mora se trenutno smatrati manifestacijom bihevioralne,
psiholoke ili bioloke disfunkcionalnosti. Ni devijantno ponaanje (npr. politiko,
versko ili seksualno) ni sukobi koji su primarno izmeu pojedinca i drutva nisu
mentalni poremeaji ukoliko devijacija ili sukob nisu simptom disfunkcionalnosti
kod pojedinca.
Nasuprot ovom stavu, mnogi sociolozi mentalnu bolest smatraju vrstom
devijantnog ponaanja, tj. Ponaanjem koje ne ukazuju na psihiki poremeaj nego
na krenje drutvnih pravila. Po njima, oni koji se nazivaju duevno obolelima
su ljudi koji ne postupaju na drutveno prihvatljiv nain. Oni govore previe ili
premalo, ispoljavaju loe manire ili neobian nain govora, piju ili se drogiraju. Oni
186
Ibid, str. 2.

115
koji dobiju etiketu duevno obolelog nisu dovoljno moni da se odupru
definicijama strunjaka iz oblasti mentalnog zdravlja, porodici, nastavnicima i
drugima koji primenjuju te etikete.
Kategorije poremeaja koje moemo primetiti kod ekspirovih junaka,
pojedinane ili kombinovane, po onome kako ih je opisao ili kako su drugi junaci
drama zakljuivali o njima, su:
izofrenija i drugi psihotini poremeaji. Njih karakterie prisustvo
psihotinih simptoma (zabluda i/ili halucinacija) koji vode do
slabljenja sposobnosti pojedinca da ispuni osnovne uslove ivljenja.
Tipovi izofrenije ukljuuju paranoidnu, neorganizovanu,
katatoninu, nediferenciranu i rezidualnu.
Poremeaji raspoloenja. Njih karakteriu promene raspoloenja ili
izrazito depresivno, ushieno, ili oba. U ovo spadaju krupni
depresivni poremeaj (sa promenama apetita, spavanja, nivoa
energije, oseanjem bezvrednosti ili krivice i suicidnim mislima),
disthimni poremeaj (hronina depresija) i bipolarni poremeaj (sa
oscilacijama izmeu krajnje depresije i krajnje dobrog raspoloenja).
Poremeaj anksioznosti. Kod svih poremeaja anksioznosti prisutan
je intenzivan strah i potom izbegavanje predmeta straha ili druge
neprilagoene strategije za borbu s njim. U to spadaju napadi panike
(nagla navala straha, gubitak daha i oseaj gubitka kontrole),
agorafobija (uznemirenost i izbegavanje mesta koja se oseaju kao
pretea), specifine fobije, drutvena fobija, posttraumatski stresni
poremeaj, opti poremeaj anskioznosti (est meseci izrazite
uznemirenosti ili zabrinutosti) i opsesivno-kompulzivni poremeaj.
Disocijativni poremeaji. Ovu kategoriju karakterie disociranje od
sebe kao i gubitak vremena koji je preveliki da bi se mogao nazvati
zaboravnou. Tu spadaju disocijativna amnezija, disocijativna fuga

116
 (iznenadan odlazak od kue i uzimanje novog identiteta), i
disocijativni poremeaj identiteta (ranije poremeaj viestruke
linosti, gde su prisutna dva ili vie identiteta ili statusa).
Delirijum, demencija, amnezija i ostali kognitivni poremeaji.
Karakterie ih deficit u spoznaji i/ili pamenju koji predstavlja
znatnu promenu u odnosu na prethodni nivo funkcionisanja. Ovde
spadaju demencija (npr. Alchajmerova bolest), i amnestiki
poremeaj (samo slabljenje pamenja).
Somatoformni poremeaji. Ova dijagnoza se postavlja kada se fiziki
simptomi ne mogu objasniti samo na osnovu medicine. Tu spadaju
brojni fiziki simptomi koji su ranije potpadali pod histeriju,
poremeaji konverzije (gubitak motorne ili senzorne funkcije, npr.
slepilo), i hipohondrija.
Poremeaji linosti. Obrasci unutranjeg iskustva i ponaanja koji se
znatno razlikuju od kulturolokih oekivanja i vode u bol. Tu spadaju
paranoidni (nepoverenje u tue motive), izoidni (udaljenost od
drutvenih odnosa), izotipni (nelagodnost u drutvenim odnosima,
ekscentrinost u ponaanju), histriononi (izrazita potreba za
panjom), narcisoidni poremeaj, kao i granini (nestabilni drutveni
odnosi i slika o sebi, impulsivnost), zavisni (submisivnost, potreba da
se neko brine o nama) i opsesivno-kompulzivni.
Mnoga istraivanja pokazala su da ljudi veruju da su mentalno oboleli
opasni, nepredvidivi, abnormalni, nerazumni i disfunkcionalni. Plae ih se i
izbegavaju ih. Vilijams (1987) navodi da je mentalno oboljenje najvea stigma.187
Dejvid Mekanik duevnu bolest definie kao formu devijantnog ponaanja,
koja je bizarna, iracionalna ili neobino bolna.188 Ipak, ima razliitih modela u

187
Ibid, str. 10.
188
Ibid, str. 12.

117
zavisnosti od pristupa. Medicinski model trai fizike uzroke i ustanovljiv tok.
Davanje statusa bolesti mentalnim poremeajima pomoglo je da se one
destigmatizuju. Ovakvo ponaanje javlja se kada razmiljanje, ponaanje, oseanja
ili postupanje pojedinca odstupe od uobiajenih oekivanja ili isustva i to okolina
definie kao problem koji treba reiti. Na neki nain, takvo ponaanje ili
razmiljanje ometa i pogaa okolinu. Drugo, veruje se da takav problem potie od
neke disfunkcionalnosti kod te osobe, dakle neki aspekt njenog uma i tela ne
funkcionie kako bi trebalo. Ponaanje koje radikalno odstupa od oekivanih
obrazaca i za koje posmatra ne moe ustanoviti razuman motiv naziva se
ludim. Takvo ponaanje moe ukljuivati bizaran ili besmislen govor, vizije ili
sluanje neega to drugi ne vide ili ne uju i ponaanje koje je udno bez neke
oigledne svrhe. Ljudi su spremni da razlikuju loe od bolesnog ponaanja.
Ukoliko u ponaanju postoji neki lini interes, onda je ono loe. Ukoliko nema
takvog smisla, onda je bolesno.
Da bi se ustanovilo da je neka osoba mentalno obolela, mora se odrediti
uzrok takvog ponaanja u kvaru fizikih, mentalnih ili razvojnih mehanizama
ali, problem je u tome to ne postoje objektivni testovi kojima bi se utvrdila
psihopatologija, mnogo toga zavisi od klinike procene. Ako se osoba osea tuno
u okolnostima u kojima bi trebalo da bude srena, uoavamo da neto nije u redu
sa njenim afektivnim mehanizmima. Ako govori nepovezano i besmisleno, a nije
pijana ili drogirana, neto nije u redu sa kognitivnim funkcijama. Ako vidi i uje
neto to ostali ne mogu, onda je u pitanju patologija. Ekstremni sluajevi su laki,
ali esto je uzrok u otkazivanju neke funkcije, ivotnim problemima, sebinosti ili
nekoj drugoj linoj orijentaciji. Psihopate ili sociopate su ljudi koji poinjavaju
svirepa dela bez kajanja. Neki strunjaci samo odsustvo kajanja smatraju znakom

118
psihopatologije189 i u njemu vide bolest. Drugi smatraju da su takve osobe
jednostavno loe.

189
Ibid, str. 19.

119
 III. EKSPIROVE ETIRI VELIKE TRAGEDIJE

III.i. HAMLET

Slika 1

III.i.i. Zaplet u ludilu je istina

Ako ludilo smatramo neprirodnim, a normalnost prirodnim stanjem, onda

se upotpunjuje mozaik ova dva aspekta prirode i ljudskih postupaka. Kontrast
prirodnog i neprirodnog sveprisutan je u ekspirovim tragedijama. Ako tome
dodamo i istinito, iskreno, kao prirodno i lano, vetako, kao neprirodno, slika je
jo ira. Neprirodan in bratoubistva, preudaje koju Hamlet smatra rodoskrvnom,
neprirodno duga i duboka alost sina za ocem, kako smatra Klaudije, ali i
Gertruda U svemu tome, ovaj kontrast odnosi se i na lano i pravo. Ko istinski
tuguje, a ko se samo pretvara? Ko zaista voli, ko su pravi prijatelji, a ko glumi? I

120
ludilo je u Hamletu glumljeno ili stvarno. Zato nije neobino to se pojavljuju i
glumci (pravi) i to glume Hekubinu alost bolje nego to je Gertruda glumila
Niobu. Zavrni Horaciov govor pravi je primer metateatra, to sa Hamletovom
dramom u drami i instrukcijama koje je dao uverljivoj glumi zaokruuje priu o
pozoritu kao o istinitoj neistini. Sajmon veruje da je predstavljanje ludila drama u
drami, kakva formalno postoji u Hamletu, Pirandelovim delima ili u Petru Panu.190
Ludilo Eshilovog Oresta prikazano je kao pesma i ples, isti junak kod Euripida
izvodi imaginarnu borbu protiv Furija, a u Ajaksu je Atina i pisac i reditelj, koji
poziva Odiseja da se uveri u Ajaksovo ludilo. Kod Euripidovih Bahantkinja,
pozorite i ludilo se spajaju u liku Penteja obuenog kao ena. Sve u svemu, drama
u drami je tvorevina ludila, koja izraava borbu samog pisca sa dilemama u
stvaralakom inu. A ludilo je neuravnoteena, neskladna drama i samo vetina
velikog pisca moe je predoiti sa umerenou. Sajmon izlae tezu da je ludak
dramski pisac manqu, jer su ludilu i drami zajedniki: 1) iluzija i realnost; 2)
racionalno i iracionalno i pitanje uloge nadahnua i razuma u umetnikom
stvaranju (pesniko ludilo) i 3) tradicija ili stereotip nasuprot inovaciji. Ako je
ludilo nesposobnost da se pronae ravnotea izmeu stvarnosti i iluzije, ono je jo
vie nemogunost da de ostvari kompromis izmeu racionalnog i iracionalnog.
Moderna miljenja o psihozi ukljuuju i tezu da potiskivanje nagona i strasti, kao
preterana racionalnost, mogu da budu matrica iz koje nastaje psihoza.
U oksfordskom izdanju Hamleta, zasnovanom na Foliju, kae Ron
Rozenbaum, znatan deo nedostaje, a to je pria o ludilu191 o ludilu iznad ludila,
ludilu koje rui tvrave razuma (stih izostavljen iz Folija) i koje stavlja igrake
oajanja u svaiji mozak (takoe izostavljeno iz Folija). Ludilu koje zavrti
aritmetiku pamenja, ludila bez presedana, kako u umetnosti tako i u ivotu.
Hamlet izjavljuje je da je odluka njegove majke da se preuda za Klaudija iznad

190
Simon, Ibid, str. 146.
191
Rosenbaum, Ron: The Shakespeare Wars, str. 90.

121
ludila, jer ludilo ne grei / niti je oseaj ikada doveden do takve ekstaze. Drugim
reima, u istoriji nikada nije zabeleeno takvo ludilo. Ovaj komad je na neki nain
drama o ludilu pravom ludilu, glumljenom ludilu, ludilu zbog ljubavi,
melanholinom ludilu, osvetnikom ludilu, ludilu ambisa nepodnoljivom ludilu
bez dna, sa kojim je ovo umetniko delo znatno drugaije nego bez njega.
Rozenbaum navodi interesantan podatak da je pojam beskonane svesti,
razmiljanja o izluujuim paradoksima transfinitne matematike je svog tvorca,
Georga Kantora, odvela u ludnicu, gde je postao opsednut ekspirom.192

Da se vratimo na priu o alosti, jer ona je uzrok melanholije, a moda i

samog ludila. Klaudije upozorava Hamleta da ne sme tako obinu stvar, za koju
znamo da mora biti, primati k srcu u opiranju prkosnom: To je greh prema
Nebu, / Greh spram ivota, greh prema mrtvima - / Spram prirode greh! Ludost
za razumne / Sa zajednikom temom smrt oeva / I molim vas, odbacite taj
jalovi jad, / Pa nas za oca smatrajte, jer neka svet zna / Da ste prestolu naem
najblii vi (I.ii).193
Hamleta vrlo esto porede sa Makbetom, zbog oiglednih suprotnosti u
karakteru, ali i reakcija na natprirodne pojave koje se u oba sluaja obraaju samo
njima. Kako je to rekao Preston Donson, Makbet i Hamlet su dve strane iste
medalje, koju nazivamo ljudskom voljom.194 Odustajanje od volje kod Hamleta za
protivteu ima Makbetov despotizam. Vetice su kao skandinavske Valkirije,
navode na greh i propagiraju zlo. Ali, one nemaju mo da upravljaju duom. U
sutini greha je sebinost.195
Tu je i regicid, kao i patricid u vidu Makbetovog ubistva kralja kao oinske
figure i, s druge strane, Hamletovog potencijalnog ubistva strica-ouha, kao i

192
Ibid, str. 380.
193
Korien je prevod Aleksandra Sae Petrovia (EKSPIR,VILJEM: Sabrana dela)
194
Preston Johnson, William, The Prototype of Hamlet and Other Shakespearean Problems, str. 44.
195
Ibid, str. 58.

122
frojdovska tumaenja po kojima je Hamlet podsvesno eleo oevu smrt. Dalje,
situacija na dvoru, ustrojstvo drave i poremeaj prirodnog, ali i drutvenog
poretka koji nastane posle kraljeubistva, jo jedna su slinost izmeu ove dve
drame i dva glavna junaka. To se i plastino doarava odsutnim telom mrtvog
Polonija, kao body politic, telom jo jednog ubijenog oca. Svi likovi u Hamletu, kako
konstatuje Jan Kot, zatrovani su jedinom temom svojih razgovora politikom. To
je vrsta ludila.196
Pretvaranje, takoe est motiv kod ekspira, bilo da je re o licemerju kao
kod Makbetovih ili Jaga, ili pak o glumi radi ostvarenja nekog plemenitog cilja, kao
kod Hamleta ili Edgara. Hamlet odbacuje sam glagol izgledati, koji njegova
majka upotrebljava:

Izgleda, gospo? Ne, ve jeste tako. / Ja ne znam za to izgleda. Ni tamni plat moj,
/ Ni ta duboka crnina, dobra majko Niti sve druge vrste i vidovi tuge / Ne mogu mene
verno da prikau. / I sve to, zbilja, samo izgleda, / Jer se to moe lako glumiti; / Alja u
sebi nosim mnogo vie od tog / Izgleda, jer on tek je za ukras, nakit laki, / Odea za jad.
(I.ii).

Crna boja melanholije, i tuga za ocem, postojali su pre pojave Duha koji e
uneti nemir i otvoriti bezdan misli, sumnji i pitanja. Hamlet tada ve izgovara rei
koje e mnogi tumaiti kao siucidne:

O, nekse ovo koristoljubljem / Prezagaeno, pokvareno meso stopi / I neku jednu kap
rose iskopni! / Ilbar da zakon Svevinjeg ne nabranjuje samoubistvo! Kako mi jadno,
bljutavo, glupo, jalovo / Izgledaju svi obiaji ovog sveta!... Neplevljen to je vrt / Gde
korov buja! Priroda ga savladala / Celog smrdljivim i runim stvarima. Da dotle doe!
Samo dva meseca mrtav! Slabosti, ime ti je ena!... O da grene li urbe! (I.ii.)

196
Kott, Jan: Shakespeare Our Contemporary, str. 51.

123
 Jasno je da je uzrok njegove tuge oeva smrt, a uzrok razoarenja i depresije
majina brza preudaja i to za devera koji je bio kao satir spram Hiperiona-Kralja
Hamleta. To, kae Hamlet, na dobro ne moe izai. Jo uvek nije sumnjao u
strievu umeanost u oevu smrt, ali njegova proroka dua to slutila, te e joj
Duhove rei samo potvrditi sumnje.
Pojava Duha uporeuje se sa veticama u Makbetu, ne samo zbog
natprirodnosti, ve pre svega zbog dejstva koje njihove rei imaju na psihu i
postupke dramskih junaka. Teoloki, re je verovatno o avolu koji se prerui da bi
kuao oveka. Psiholoki, radi se o projekciji uma, njegovim ambicijama ili
sumnjama koje je ve imao i koje su te rei samo razgalile, prikazale stvarnim i
dostupnim. Makbet ne sumnja u rei vetica sve dok mu dobro ide; Hamlet stalno
preispituje prirodu i namere Duha, verujui da je to njegov otac, pre svega zbog
oblija, ali i zbog prie o ubistvu koja kao da ga nije iznenadila, te se ini
verodostojnom. Pored toga to je sofisticiranije i umnije bie od ratnika Makbeta,
Hamlet ima vie razloga da sumnja i zato to ga Duh nagoni na muan zadatak
ubistvo, dok vetice podstrekuju Makbeta da ini ono to inae eli i to mu donosi
ostvarenje rastue ambicije. Stiven Grinblat bavio se pitanjem Duha, dogme i
egzorcizma, te u tom kontekstu analizira privienje koje se ukazuje Hamletu.197
Duh pouruje Hamleta da se osveti za najgnusnije i najneprirodnije ubistvo ako
je ikada voleo svoga oca. Ali, kad se oprata, napomene mu da treba da upamti (1.5.
95-104). Cela drama je zapravo o tom avetinjskom skretanju sa osvete na seanje.
Hamleta unutranja seanja navode na samoubilake misli: So excellent a King!
../Heaven and Earth, / Must I remember? (1.2.139-3). Oigledno mora da se
sea, jer se i dalje bori sa istim slikama roditeljske bliskosti: Why, she would hang
on him/ and yet within a month- / Let me not think ont (1.2.143-6). Te scene

197
Greenblatt, Stephen: Hamlet in Purgatory, str. 206.

124
su naizgled prihvatljive, ali podseaju Hamleta na ok i gubitak koji je pretrpeo.
Oni se utiskuju u njegov um kao kompulzivno pamenje. Platon i Aristotel198 su
pamenje objanjavali u smislu funkcija za skladitenje i pretragu, ali ne kao
nevoljno opsedanje. Platonova metafora za pamenje je vosak u kome ostaju otisci.
Renesansni teoretiari nisu mogli objasniti takvu kompulzivnost bez natprirodnih
faktora.
Aristotel je primetio da sve ivotinje imaju sposobnost pamenja, ali samo
ljudi imaju sposobnost priseanja. Memorija se shvata kao slinost sa neim
drugim. Duh kao seanje i seanje kao duh ono to se zamilja i ono to stvarno
postoji. Hamlet kae Neu je vi ni pogledati (1.2.186), na granici izmeu seanja
i opsedanja. On izjavljuje da e samo o zapovedi Duha misliti; izbrisae sve ostalo.
Kako se radnja odvija, ekspir udruuje pamenje sa njegovom suprotnou
zaboravom. Kao to su se due u Morovom Preklinjanju plaile zaborava, tako i
otrica pamenja kod Hamleta otupi.199 Na dvoru se bave odsustvom bilo kog
znaka da kod Hamleta tuga i seanje blede. Ali, Klaudije sumnja da ima tu jo
neto osim oeve smrti (2.2.8). A to je bila sumnja u stvarnu prirodu Duha, te time i
u istinitost njegovih rei. Intenzivna idealizacija oca kao Hiperiona (3.4.54-62),
moda je jedan od naina da se pobegne u zaborav. To je moda preludijum slici
majine bliskosti sa novim muem, koja izaziva gaenje.200 Taj prezir moda stoji
izmeu Hamleta i njegovog celovitog seanja, ili se barem tako ini na osnovu rei
Duha koji se iznenada pojavljuje u Gertrudinim odajama:: I upamti: dooh da tek
nabrusim / Tvoj naum, ve otupeo pomalo (III.iv.100-101). Uz Polonijevo krvavo
telo, teko se moe rei da je Hamletov naum otupeo. A ta to treba da pamti?
Kako da ispuni zapovest Pamti me? On grozniavo tera majku da vidi Duha,
oseajui da su u pitanju i tragovi njegovog seanja koje bledi: Vidi kako se

198
Ibid, str. 214.
199
Ibid, str. 218.
200
Ibid, str. 222.

125
iskrada (3.4.125). Sajmon istie neto veoma vano i indikativno, a, ini se,
nedovoljno primeeno: Duh e postepeno nestati ne samo sa scene, nego i iz
govora.201 Hamlet pominje ivotinjski zaborav (4.4.9.30) i injenicu da mu je
Klaudije ubio oca i uprljao majku kada sebi prebacuje neaktivnost videvi
Fortinbrasove vojnike, ili kada kae moj kralj, a ne moj otac. Seanje na mrtve
je obezlieno. ak i na kraju drame, nema vraanja unazad. Hamlet ak i ne
objasni zbunjenim posmatraima ta znae njegovi postupci. Kada zavri sa
Klaudijem, Hamlet kae idi za mojom majkom (5.2.269) a stari Hamlet je ve
zaboravljen. Seanje na mrtve je mnogo sloenije nego to se isprva ini. Hamlet
ak i ne obelodanjuje Klaudijev zloin na kraju. On pone, ali smrt ga pretekne, te
ne uspeva da zavri govor. Ostalo je utanje je rekvijem i za sina i za oca.
Njegove rei Umirem, ne mogu iveti (5.2.294) zvue kao da je Duh, to dobija
svoj eho u reima A sad na zavet moj (I.v.111) u koje utapa i Duha i oca, da ne bi
ieznuo. Duh je eliminisan i pretvoren u traumatino seanje kraljevia. Pitanje
pamenja kod ekspira svakako je povezano sa debatom o istilitu, aktuelnom u
to vreme.
Horacio upozorava Hamleta kao to je Banko izneo sumnje u pogledu
vetica:

A ta ako vas, knee moj, / U duboku vodu namami, ilna strani / Vrh one stene to se
nad podnojem svojim / Naginje prema moru, pa na sebe uzme / Neki drugi grozan lik,
koji bi mogao / Da vas nad umom lii vladanja / I tako vas u ludilo odvue? / Razmislite!
I samo ovo mesto, / Kad ovek nema drugog povoda, / Uasne slike u mozak mu trpa
(I.iv.)

201
Ibid, str. 226.

126
 Horacio upozorava Hamleta da bi ga privienje moglo vlasti uma liiti / I u
ludilo odvesti. Sam ponor, slike uasa i podzemni glas ve izazivaju ludilo.202
Sen, izvor tuge u ovoj tragediji, tunog izraza lica, besmrtna je kao i Hamletova
dua. Zato se on ne plai da je sledi, jer ivot mu je manje vredan od igle.
Drugovi ga zadravaju, plae se da bi mogao da prekorai granicu, poslednju crtu
koja razdvaja svet od ponora, ludilo od zdrave pameti. On se otre i poruuje seni
ja idem s tobom! Oajnika odlunost da ide za sudbinom, ma i na ivicu ponora.
Horacio zna da ga je privienje zaludelo.

Horacio: Strahovito ga mata zanosi.

Upozorenje se odnosi ne samo na varku koju avo, ili samo jezivo mesto,
stvaraju u Hamletovim oima, ve i na posledice ludilo. I ovde, kao u drugim
velikim tragedijama, imamo nagovetaj, strepnju ili neumitnost ludila koje e
obuzeti glavnog junaka, usled patnje, obmane ili dejstva na njegov um koje drugi
proizvode. No, Duh nije zaludeo Hamleta, kao to vetice nisu sludele Makbeta. O
takvom dejstvu moemo govoriti samo kod Otela i Jaga. Kod Hamleta, ako
izuzmemo njegovo glumljeno ludilo, koje je bilo namerno i koje, dodue, nekad
prelazi granicu i ini se stvarnim, um je pomutila meavina bola zbog gubitka,
stida i razoarenja zbog majinog postupka, kao i mogue frustracije iz detinjstva
koje bi psihoanalitiari okarakterisali kao psihoseksualnu averziju, a ispoljava se u
odvratnosti prema samoj pomisli na seksualni in i u mizoginiji, slinoj Jagovoj,
koju iskazuje u drugom delu drame.
Hamlet je lud, pomahnitao je zbog privienja. Tu se zapodeva cela tragedija.
Sen ga dovodi do poslednje crte, do zagrobne tajne. To adsko otkrovenje ne sme
se kazati uvu od mesa i krvi. Hamlet je odande saznao zemaljsku tajnu, doao do

202
Vigotski, Lav: Psihologija umetnosti, str. 406.

127
ivice ovoga sveta i zavirio preko nje. To je trenutak novog roenja, a to je mistino
roenje203. Raa se novi Hamlet, koji iz seanja brie sve osim zaveta Seni da e je
pamtiti. To je Hamlet pomamne tuge, ironije i skoro tuno-pomamno-ironinog
ludila. Ta injenica objanjava celu tragediju.
Posle treeg poziva Seni, Horacio uzvikuje: Dana mi i noi, ovo je ako udno,
tako neobino!. Hamlet im kae I pozdravite ga kao neobino. I trai da se
zakunu na utnju o Seni i o svemu ostalom: Ma kako udno ponao se ja / Jer
moda u za shodno nai kad / Da uzmem na se dranje udnjaka Da neete.
Nagovetenjma dvosmislenim rei / Da vi o meni znate makar ta
Duh od Hamleta oekuje promptnu reakciju, shodno podlom nedelu koje je
poinjeno:

Voljan si, vidim. A bio bi tuplji / No gusta trava to na obalama Lete / Podzemne
raste spokojno, kad se zbog ovog / Uzrujao ne bi. Hamlet deluje kao da je odluan i
spreman da dela: Odmah mi to objasni, da bih na / Krilima / Ko misao brzim ilko
strast hitrim / Poleteo ka svojoj osveti! (I.v.)

Na samom kraju drugog ina, nakon to je emotivni nastup putujueg glumca kod
njega izazvao stid to on, sa pravim razlogom, nita ne preduzima, Hamlet opet
preispituje prirodu Duha:

Duh koga videh moda je Sotona, / A Sotona mo ima da uzima / Dopadljiv oblik da!
i moda zato / to sam potiten i slab a nad takvima on / Ima silnu mo moda on
mene ba zato / Obmanjuje, da bi me prokletstvo sustiglo. / Hou da imam stvarnijih
razloga / Od ovoga. (II.ii.)

203
Ibid

128
 Da li ga stvarno razdiru sumnje u istinitost rei oevog duha, ili trai
izgovor za odlaganje osvete, pitanje je na koje se vie od etiristo godina trai
odgovor.
Hamlet svojim najbliim prijateljima, a time i publici, najavljuje da e se
pretvarati da je lud: Ma kako se ja udno ponaao / (Jer moda u ja odsad
nalaziti / Za shodno da na se uzmem ludaku ud), / Da vi neete nikad
pokazati da vi o meni / Bilo ta znate. (I.v.)
Prve rezultate tog pretvaranja saznajemo iz Ofelijinog izvetaja o
Hamletovom upadu u njenu dnevnu sobu:
Knez Hamlet, u raskopanom aketu, gologlav, / S nepodvezanim i prljavim
arapama, / Do lanaka mu zarozanim, ko okovi, / Udarajui jednim kolenom o drugo /
I s tako tunim pogledom kao da je / Iz pakla puten da o strahotama pria. (II.i.)

Ne zaboravimo da je nepokrivena glava u to vreme odavala mentalno

poremeenu osobu. Polonije odmah pretpostavi da je Hamlet lud od ljubavi za
Ofelijom, budui da joj je prethodno naredio da odbije Hamletova pisma i zabrani
mu pristup, to je i uinila. Hamlet je, nastavlja Ofelija,

epo me za lanak / I vrsto me drao. Pa se onda / Za duinu te cele svoje

ruke / Odmakao, a drugu je aku nadneo / Nad elo, pa mi se u lice upiljio, / Kao da hoe
da ga precrta. / Dugo je tako stajao. I, najzad, / Protresavi mi ruku lako, / Tri puta
klimnu glavom gore-dole, / Kao da ga taj uzdah celog rui / I ivota nit mu prekida. Posle
toga / Pusti me on, pa s glavom preko ramena svog, / Ko da bez oka nae svoj put - / Jer
preko praga pree bez pomoi vida - / I sve do kraja upirui svoj / Svetlucav pogled u
mene. Ako je Hamlet hteo da bude uverljiv, uspeo je. Da li postoji mogunost da se zaista
nalazio u takvom stanju, s obzirom da ga je, nakon gubitka oca, majine izdaje i stranog
saznanja o bratoubistvu, sada napustila i poslednja osoba koju je voleo i na iju ljubav je
raunao? Polonije je uveren da je ovo ljubavno ludilo / to samo sebe estoko satire / I na

129
 oajnika dela navodi / Kao ni jedna druga strast pod Nebom / to nam prirodu kinji.
(II.i.)

Promenu kod Hamleta konstatuje i Klaudije, ali i oekivano je da on prati

sinovevo ponaanje i odagna sve sumnje. Rozenkrancu i Gildensternu, po koje je
poslao da iz Hamleta iupaju srce njegove tajne, on kae: Neto ste uli o
Hamletovoj promeni Nazovimo to tako, jer on vie, / Ni spolja ni po duhu ne lii
na onog / Kakav je nekad bio. ta ga je to / Osim oeve smrti, otuilo tako / Od
svesti mu o sebi samom ja ne znam. (II.ii.) Klaudiju je odmah bilo jasno da u
pitanju nije samo oeva smrt, ve da postoji jo neto. Polonijeve tvrdnje da je re o
ljubavnom ludilu primie sa rezervom, a potom i odbaciti, iako bi voleo da je samo
to u pitanju. Tako e Hamlet pratiti njega, a on Hamleta.Polonije je konkretan i
koncizan: Va plemeniti sin je lud. Ja to zovem lud, / Jer tumaiti pravo ludilo, /
ta je to drugo nego takoe biti lud? (II.ii.) Nakon zabrane koju je stavio svojoj
erki, jer princ je izvan uticaja njene zvezde, Hamlet, po Polonijevim reima,
pade u tugu, / Pa izgubi apetit; zatim i san; / Savladae ga slabost i vrtoglavica, /
A propadanje takvo, konsekventno, / Otera ga u ludilo u kojem / On sada besni
zbog ega smo svi mi / Ucveljeni ovako. (II.ii.)
U reima kojima Hamlet dezavuie Polonija, odgovara dvosmisleno i
suptilno mu se ruga, Polonije prepoznaje ludilo u kome ipak ima metode. (II.ii.)
Kako su mu odgovori ponekad puni znaenja! Ludilo esto pravi te srene
pogotke u izrazu, koje pamet i zdrav razum ne mogu. (II.ii.)
Hamlet e svojim prijateljima iz mladosti otkriti zato su ih kralj i kraljica
pozvali: Od skora sam a ni sam ne znam zato izgubio svu svoju veselost i
zanemario sve svoje uobiajene razonode; i, zaista, sa mojim raspoloenjem stoji
tako loe, da mi ova divna tvorevina, zemlja, izgleda kao neki pusti morski greben;
Ah, sve to meni izgleda kao jedan truo i kuan oblak isparenja. (II.ii.) Sama
zemlja iji je kraljevi za Hamleta je tamnica. I ceo svet je, slae se sa

130
Rozenkrancom. I te kakva; u njoj ima mnogo zatvora a Danska je jedna od
najgorih. No, ako njegovi prijatelji tako ne misle, onda Danska za njih i nije
tamnica; jer nita nije ni dobro ni loe, nego ga nae miljenje ini ovakvim ili
onakvim. Rozenkranc misli da je to zbog Hamletovog slavoljublja, jer je suvie
tesna za njegov duh. No, radi se o drugoj vrsti teskobe: Ja bih mogao da budem
stenjen i u orahovoj ljusci, samo kad ne bih imao runih snova. (II.ii.)
Kraljica izraava nadu da je uzrok Hamletovog ludila ljubav prema Ofeliji i da e
vae vrline da ga vrate / Normalnom putu ivota na vau / I njegovu ast.
(III.i.) Ljubav je moda i bila poslednja nada za Hamleta. Nakon to ga je jo jedna
ena razoarala, jedina u njegovom ivotu pored majke, Hamlet postaje cinian,
neretko bezoseajan i, ak, okrutan. elja da smrt prekrati njegove muke i dileme,
koju je izrazio u prvom solilokvijumu, proima i uveni Biti ili ne biti. Da li
otporom zauvek okonati more muka ili trpeti bol i hiljade onih jada / to ih
priroda ljudska nasleuje? No, da li je umreti znai samo usnuti ili u to samrtno
spavanje dolaze runi snovi, onakvi kakvi mue Hamleta u poslednje vreme? Ljudi
se na oslobaanje svih ovozemaljskih muka ne odluuju upravo zato to se plae
neotkrivene zemlje iz ijih se mea jo nijedan putnik vratio nije premda ove
rei zvue udno nakon pojave Duha. I evo objanjenja za oklevanje: Tako svest
stvara kukavice od sviju nas; / I, tako zdrava, prirodna boja / Sve odlunosti nae
boleljivo ili / Kad na nju padne taj bledi prisenak misli; / A poduhvati nai,
veliki i smeli / u strahu zato skreu struje svoje, / In onda gube sam smisao dela.
(III.i.) Re svest, iako u originalu imamo re conscience znai savest, ini se
boljim reenjem za ovaj kontekst, s obzirom da Hamlet misli na svest, odnosno
saznanje. I to vie znamo, sve smo neveseliji, ali i plaljiviji. Ovde je, dakle, re o
strahu od nepoznatog, onostranog. U Hamletovom sluaju to bi usledio nakon
samoubistva kojim bi sebi skratio muke. A ta je sa strahom od ubistva? Da li tada
rei conscience vraamo osnosvno znaenje savest? Moemo li rei da njega od
osvete nisu odvraale sumnje u istinitost optubi koje Duh iznosi, ili samu prirodu

131
Duha, a ni uroena neodlunost (videli smo kako ume da postupa odluno, ak i
impulsivno). Njemu savest ne dozvoljava da ubije oveka i zato se ustee, po cenu
da se ogrei o oevu zapovest i zavet koji mu je dao. Ali, ako je tako, kako je mogao
da hladnokrvno ubije Polonija, dodue mislei da je Klaudije, i da ne pokae ni
trunku kajanja? I za Rozenkranca i Gildensterna, nakon to je ih je poslao u smrt,
izjavio je da mu nisu na savesti.
Ofeliji, iji dolazak prekida njegov govor, odrie da ju je ikada voleo ili da joj
je ikada ita dao. alje je u manastir da ne bi raala grenike, jer svi smo mi
ovejane hulje; ne veruj ni jednom od nas. Da li Hamlet sve vreme glumi, svestan
da ga prislukuju? Da li kanjava Ofeliju to je pristala da bude mamac? alje li je u
manastir da bi je sauvao od pokvarenog sveta, ili aludira na nestalnu ensku
prirodu, igrajui se reju nunnery koja je u ekspirovo vreme oznaavala i jednu
potpuno drugaiju kuu sa dijametralno drugaijim enama. Nastavak njegovog
govora blii je ovoj drugoj pretpostavci: Bog vam je dao jedno lice, a vi sebi
pravite drugo. Vi cupkate, vi se vrckate, u govoru vrskate, izdevate cakana imena
boijim stvorovima a svoje prenemaganje prikazujete kao bezazlenost. Manite
priu, sit sam je! Od toga sam i poludeo. (III.i.)
Ofelija ali za Hamletovim izgubljenim razumom:

O, kakav je plemenit duh poraen ovde! / Onji vid dvora, jezik uenosti, / Viteki ma i
sjajna nada ove / Drave lepe, ogledalo mode, / Manira uzor, svih uglednih ugled Sad
uniten sad!... Sluam kako taj plemeniti, / Uzvieni um ta umilna zvona - / Sad uplje
zvei bez takta i sklada, / I kako taj stas i to lice mladosti cvetne / Ludilo smodi. (III.i.)

Kralj je sada siguran da Hamlet ne boluje od ljubavi: To ljubav? Ne,

njegova strast, ne / tei tome. / A ni ono to je govorio on, mada / Malice bez
stila na ludilo ne lii. / Neeg ima u njegovoj dui / Nad ime setno premilja i

132
lee. / Pa se plaim da to to se izlee / I prokljuvi, ne ispade opasnost neka.
(III.i.)
Hamlet zavidi Horaciju, oveku koji snosei sve, nita podnosio nije,
svestan da bi mu takva narav dobro dola u izvrenju zadatka i, uopte, u ivotu:
Blaeni su oni ija je strast i svest / Ba takva smea koja nije frula / Za prste
sudbe da na njoj ona / / Po svojoj volji svirku izvodi. / Daj mi oveka to rob
strasti nije, / I ja u ga u jezgru srca svoga, / U samom srcu srca nositi, / Kao to
tebe nosim. (III.ii.)
Tokom izvoenja Miolovke, Hamlet nastavlja sa cinizmom, ironijom, ali i
lascivnou kakva mu ranije nije bila svojstvena. Poput Otela, od velike pristojnosti
sa kojom se odnosio prema eni, sada vrea Ofeliju, kao da joj se sveti ili je
kanjava. Majci odgovara da eli da sedi blie Ofelije, jer tu je magnet privlaniji,
a nakon toga moli da legne Ofelijino krilo jer lepa je to pomisao leati meu
devojakim nogama. (III.ii.)
Rei Kralja u predstavi, verovatno one koje je sam Hamlet dopisao, mogu
da poslue kao objanjenje njegovog odlaganja osvete: I zavet koji damo strasno,
/ Kad nam proe strast, izgubi se lasno. Zla kob nam elje u propast odnosi; /
Samo su misli nae ishod im nije na. (III.ii.) Da li su se Hamletovi postupci -
ishodi njegovih misli, oteli svojim ishoditima? Ili on prebacuje odgovornost za
njih na sudbinu? Kada kraljica poalje po Hamleta, zaprepaena njegovim
ponaanjem, on kae da ne moe da da razuman odgovor jer mu je duh bolestan.
Konano prestaje sa usiljenom ljubaznou prema prijateljima oji su to prestali da
budu stavivi se u slubu kraljevskog para:

Hteli ste da svirate na meni, kao da mi znate sve oduke i zapone; hteli ste da iz mene
iupate srce moje tajne; da vam sviram od svog najdubljeg pa do najvieg tona svoje
skale; a u ovoj maloj svirali ima mnogo muzike, divnih tonova, pa vi ipak ne umete da je
naterate da progovori. Trista mu muka, zar vi mislite da se na meni moe svirati lake

133
 nego na jednoj fruli? Nazovite me kakvim hoete instrumentom tamburom, citrom; ali
iako mi moete kidati ice, na meni ne moete svirati (III.ii.)

On kree majci, molei srce da ne izda svoju prirodu i da ne postupi kao

Neron. Nekbudem svirep ali ne izroen; / Noeve u joj rei, ali bode /
Upotrebiti neu. Nekmi jezik / I dua budu licemerni sada; / Ma kolko mi re
htela da je smrvi, / Ti, duo, ne daj da do do krvi. (III.ii.) Duks204 podsea da je
ime Klaudije nosio imperator za koga se udala ena njegovog brata, Neronova
majka Agripina. Agripina je otrovala Klaudija i Neron ju je ubio. Hamlet je svestan
te veze, pa se moli da u njegova nedra nikada ne ue Neronova dua (III, ii, 394).
Teko da su ovo rei oveka u ludilu. On majku poziva na razum, jer

u godinama vaim smirena je strast, i skromna je ona, / Pa razumu slui; alkoji bi

to razum / Od ovoga na ovo preao? / Vi svoja ula sigurno imate, / Jer bez njih biste i
bez elja bili, / Ali ta su vam ula stvarno umrtvljena, / Jer ni ludost ne bi tako greila /
Niti bi razum bio rob ludosti tako / Da mu ni deli svesti ne ostane za / Nekakav izbor pri
ovakvoj razlici. (III.iv.)

Gertruda ne vidi duha svog pokojnog mua, iako se Hamlet upinje da joj ga
pokae. Za Kraljicu je ovo konaan dokaz da je Hamlet lud, a za Huga Klajna,
recimo, to je negativna halucinacija Kraljica ne vidi ono to je oigledno, jer
zatvara oi i umiruje neistu savest. Hamlet joj izgleda ba kao Ofeliji one noi kad
joj je upao u sobu: Duh tvoj kroz oi i dalje zvera, / A polegle ti kose, ko usnula
vojska / Na uzbunu prenuta, odskoie ivo / Pa se nakostreie. O, dobri moj
sine, / Pokropi plamen i ar rastrojstva svoj / Strpljenjem hladnim. (III.iv.) Iako
je uverava da je to bio duh Kralja Hamleta, iskreno zauen to ga ona ne vidi,
Kraljica ni na tren ne dozvoli mogunost da je to zaista tako. Ne ini se ba

204
Jewkes, W.T: Shakespearean Tragedy, str. 39.

134
loginim da neko poput nje ne veruje u duhove te stoga odbacuje tu priu. A da li
je to to Hamlet veruje da vidi Duha dovoljno da ga smatramo psihiki
poremeenim? Da li smemo dozvoliti mogunost da se, u svojoj strategiji
glumljenog ludila, pretvarao da bi uverio majku u prisustvo oevog duha i
podsetio je na crne mrlje njene due ka kojima joj sputa pogled? Poput Ledi
Makbet, ona ne vidi Duha i automatski zakljuuje da ga ni on ne vidi, ne
ostavljajui prostora za pretpostavku da ga on zaista vidi, makar zato to bi Duh
imao razlog da se obrati samo njemu. To je samo tvoj mozak skovao, / Za
bestelesne takve tvorevine / Ludilo je veoma veto. Hamlet odgovara: Ludilo,
zar? / Moj puls pravilno kuca, kao i va, / I stvara istu zdravu muziku. / Ludilo
nije to to sam zborio, / Ispitajte me strogo, pa u vam celu stvar / Od rei do rei
sad ponoviti; / A ludilo bi pritom vrdalo. (III.iv.)
U ovoj drami karakteristino je to da ba svako misli da zna ta je ludilo,
kako se u kojim situacijama manifestuje i kako ga prepoznati. A Polonije je lepo
rekao tumaenje ludila isto je to i samo ludilo. Interesantan je obrt kod Hamleta
kad je u pitanju njegova majka i scena u njenoj odaji. On je najpre moli da se pokaje
i da vie ne ide Klaudiju u postelju, da prisvoji vrlinu ako je bez nje. A onda je
savetuje da to nipoto ne uradi, nego da otkrije celu stvar Klaudiju, kad je opet u
krevet smami, da on zapravo nije lud, ve lud iz lukavstva. Ne samo to to
Gertruda nee preneti Klaudiju, ve je ostala u uverenju da joj je sin

lud kao burno more i oluja / Kad se za prevlast bore. U nastupu ludila svoga, uvi
da se neto mie / Iza zastora, tre ma i viknu - / Gle, pacov, pacov! pa u bolesnoj /
Uobrazilji svojoj ubi dobrog starca / I ne videvi ga! (IV.i.)

135
 U nedavno objavljenoj knjizi o Hamletu, Vilijam Kerigen205 scenu u majinoj
odaji naziva najveom u ovoj i u svim ekspirovim dramama. Dok je obraun sa
Klaudijem na sceni, pred svima, sa majkom je to u maloj odaji, u etiri oka. Kerigen kae
da laku no koje bi ljudi u renesansi, a i danas, poeleli jedni drugima pred spavanje,
znai elju za blaenim snom, ali i zatitom od demona, duhova, nesanice, komara,
napada neiste savesti i alosti. Hamlet taj pozdrav ponavlja pet puta. Laku noalne
idite mom stricu u postelju; Jo jednom, laku no, /A kad poelite blagoslov, / Ja u
blagoslov traiti od Vas; Jo jednom, laku no Majko, laku no; i, na kraju, Laku
no, majko (3.4.160, 1713, 178, 214, 218). Posle ove scene, kae Kerigan, duh se vie ne
pojavljuje, kao da je zadovoljan rekonstitucijom porodice rasturene zloinom. On
pominje i Horaciovo Dobru no, dobri knee! (5.2.338), rei kojima se na kraju oprata
od Hamleta.

Scena u majinoj odaji je Hamletova skica ishoda drame koju je postavio. Kada ga
majka kori zbog ubistva kroz zastor, Hamlet to ubistvo izjednauje sa njenim
neverstvom, optuujui je da je ona ubila prvog mua i preudala se za njegovog brata.
To niti mu je rekao Duh, niti otkrio Klaudije uzvikom na kraju Miolovke: Osvetlite
mi! Hajde! (3.2.244). To je, pre, poruka kraljice iz Goncaga, koja unapred osuuje drugi
brak: pratila me vena kazna kroz vremena / kad, udova jednom, opet budem ena!; i
Izdajom srca ljubav mi ne muti.Prokleta ako uzmem drugog mua; / koja ubi prvog,
drugom ruku prua. (3.2.1601, 165 6). U drami, ubistvo je samo figurativno, jer kralj
i kraljica govore o prirodnoj smrti.

To to Gertruda porie da zna bilo ta o ubistvu svog prvog mua ne znai da joj
se moe verovati, jer nemamo privilegiju da znamo ta misli. U prvom kvartu,
pantomimskim gestovima moemo da znamo njen poloaj. Isprva se pojavljivala u
drutvu svog mua Klaudija, a kasnije uz Ofeliju ili, na kraju, Hamleta i to jo prisnije.
Ovde postoji neka udna ironija duha i tela. Polonije, koji je uvek podsticao na susret

205
Welsh, Op.cit

136
izmeu majke i sina, organizovao je ovaj razgovor u Gertrudinoj odaji, a da ga majka i
sin nakon ubistva gotovo i ne primeuju, toliko su bili obuzeti raspravom. Hamlet, pak
vidi Duha, a ne Polonija iza zavese. Kad Duh nestane, telo Polonijevo je i dalje tu. To je
predstavljalo problem za scensko izvoenje, tj. sklanjanje njegovog tela sa pozornice.
Moda se Duh i pojavljuje zgranut onim to je Hamlet uinio, a ne, kako se obino
tumai, da ga podstakne na osvetu ili zaustavi otre rei prema majci. Ako se ita
promenilo u junaku i pomoglo mu da prihvati smrt, to je ne samo injenica da je
raistio sa majkom, ve je i oduzeo jedan ivot svojom rukom.

Polonija mu je, po sopstvenim reima, bilo ao, ali nebo je htelo.. da mu ja

budem i delat i pop. Hamlet opet prebacuje odgovornost na sudbinu i Boiju
volju, preavi odmah na priu o svom ocu i stricu. Ovaj krvavi in ubistva
jednako je grozan kao smai kralja pa udati mu se za brata rei koje Kraljicu
optuuju ne samo za rodoskrvnue i nepostojanost, ve i za sauesnitvo u
kraljeubistvu. Nain na koji Hamlet reaguje kad vidi da je usmrtio Polonija,
verovatno mislei da se iza zastora krije Klaudije (pitao je je li to kralj?), mogao
bi da ide u prilog tvrdnji da nije sasvim zdravog razuma vie nego rei i gestovi
koji su moda samo rekviziti njegove maske ludaka (antic disposition). Kako
sada povezati osobu punu skrupula i savesti sa hladnokrvnim ubicom? Ili je
psihiko stanje u kome je od njega stvorilo potpuno drugu osobu. On e i kasnije, u
duelu sa Laertom, pravdati svoje ispade ludilom, to je joe jedan postupak
oslobaanja od line odgovornosti. Krivi su ili zla sudbina ili bolest. Mada, u
petom inu Hamlet je zaista drugaiji i, poput Lirove anagnoreze, ovo stanje mu
donosi ne samo snagu i odlunost, nego i shvatanje svega to se dogodilo, a pre
svega linih postupaka i greaka.
Posle dugog odsustva, u petoj sceni etvrtog ina vraa se Ofelija, poludela
od tuge za ocem. Jedan plemi kae Kraljici koja odbija da je primi: Ma ona je sad
nesnosna, luda je, zapravo. (IV.v.) Ona hoe da

137
 dugo pria o svom ocu, pa govori da je ula / Kako u svetu ima podvala; / Pa
muca i u grudi se busa; srdito nogama lupa o pod zbog svake sitnice; / Bulazni o svim
stvarima; s pola smisla. / Govor je njen besmislen, alko god je slua, / Pokuava da bar
neki smisao nae; / Ljudi se trude da je shvate, pa da krpe / Tih njenih misli, uz njene
grimase, / Klimanje glavom i gestove, / Spoje u miso da tu ima neeg (IV.v.)

Koliko se ova slika ludila razlikuje od svih Hamletovih, bilo da je u pitanju

njegovo pretvaranje ili stvarno stanje? Kod njega je uvek bilo nekog smisla i
metoda, a kod nje nieg pouzdanog nema. U pitanju nisu samo rodne razlike,
a ni intelektualni kapaciteti ovo dvoje mladih ljudi. Moda je to poreenje upravo
najjai argument u prilog tvrdnji da Hamlet nikada nije bio lud, odnosno da je sve
bila gluma, koju je i najavio.
Ofelija peva o svom draganu koji otiao na put u plitkim cipelama, sa
eirom i tapom, to su obleja hodoasnika, dakle njenog oca koji je otiao na
dalek put, ali to moe biti i Hamlet koji je poslat u Englesku i njen brat u Parizu
ona je po prvi put potpuno sama; pominje cvee kojim je pokriven i suze kojima je
zaliven, a nikada se nee vratiti. Da li Ofelija krivi sebe za smrt svog oca? Jer, kae
da je ona bezduna cura pretvorena u sovu bila pekareva ki. Re je o devojci koja
je htela da zakine Isusa Hrista za koliinu hleba, pa je za kaznu pretvorena u sovu.
Da li Ofeliju mui savest zbog svoje uloge u praenju Hamleta, i uopte cele
situacije oko nje i Hamleta koja je njenom ocu predstavljala dodatan motiv da
angauje, pored odanosti Kralju? Ili krivi samo njegovog ubicu, ali poto tog ubicu
voli, ne moe da prema njemu oseti mrnju ili gnev. Ona ubicu i ne pominje, a za
oca kae tek da je umro. Horacio to objanjava otrovom ljute tuge, a njen je izvor
njenog oca smrt. (IV.v.) Na bol za ocem nadovezao se bol i oseaj stida i
ostavljenosti, nakon devojakog posrnua. U ovim poslednjim reima kao da
ujemo eho Hamletovih rei iz manastirske scene. Posle pesmica u kojoj je lako

138
prepoznati njenog oca, ona peva o devojci koja je na Svetog Valentina izgubila
nevinost i koja uzalud podsea mladia da joj je obeao brak jer bilo bi i to, da nisi
u mrak / Ula sama, ko sve lake ene., kako je to preveo Velimir ivojinovi.
Opet krivica i gria savesti, koje su uguile ovu krhku i nesigurnu devojku, nakon
to je njeno Ja gueno celog ivota. Moda je zapravo Ofelija, a ne Hamlet, ona
Geteova nena vaza koja je popucala, ne izdravi pod teretom koji joj je nametnut.

Sutra je sveti Valentin,

Pre zore svi e se dii;
Prozoru tvom ko tvoja Valentin
Nevina ja u prii;
Skoknue on, obui se i sebi
U odaju pustiti tie
Devojku; alko devojka ona
Izii nee vie.

Vaj, to je stidno, svetoga mi spasa!
Ali mladii to ine
Kad im se ode. O! Neka sramota
Na glave padne njine!
Obea da me uzme ree ona
Kad me obarati poe.
I bih te, sunca mi, uzo ree on
Da k meni u postelju ne doe.
(IV.5.)
Kao to je Ofelija alila za Hamletovim umom i mladou, njen brat Laert,
vrativi se i videvi je poludelu uzvikne: Plaeno e biti ludilo tvoje, kad na naoj
strani vage / Pretegne tas! O, ti majska ruo, / Devojko mila, nena sestrice, /

139
Slatka Ofelija!... Da lje mogue to da devojaki um / Tako smrtan kao ivot starc
bude? (IV.v.)
Pre rastanka zauvek, Ofelija e svima podeliti cvee i trave koje nose
svoju simboliku. Ruzmarin i nezaboravak za uspomenu, cvetak-sirotica za
razmiljanje, gorka miroija za Kralja, rutvica-pokajnica za Kraljicu, a travku svete
nedeljne milosti namenila je sebi. Horaciju bi, kae, dala verne ljubiice, ali su
uvele kad joj je otac umro. Laertov komentar je, opet, slian onima koje smo ve
uli o Hamletovom ludilu: Pouka u ludilu, / Misli sa seanjem usklaene. (IV.v.)
Brzo posle njenog odlaska, Kraljica e doneti vest o njenom utapanju podno
alosne vrbe, sa udnim vencem od kopriva, kukureka i duguljastog kaunka,
onog kojeg obani krste udnim imenom, a device ga nae nazivaju prstima
mrtvaca. Kraljica kae da je Ofelija pala pokuavajui da obesi svoj cvetni veni o
vrbine grane, ne shvatajui svoju nesreu i pevuei stare pesmice. Uprkos ovom
iskazu oevica, Ofelijina smrt je kvalifikovana kao samoubistvo, za ta su moda
najzasluniji grobari i pria o sahrani koja ne zasluuje opelo zbog sumnjivih
okolnosti njene smrti. Ili je samoubistvo logian kraj krhke i nesamostalne osobe
koja izgubi ljubav i, potom, oca na kome je poivao sav njen svet? Hamlet je
glumio ludilo, Ofelija je zaista poludela; Hamlet je razmiljao o samoubistvu,
Ofelija je to zaista i uradila. ak i ako se samo okliznula, njeno ponaanje i kretanj
ve je bilo toliko rizino i neoprezno da je odavalo gubitak svake volje za ivotom.
Scena sa grobarima nije samo bogata duhom, humorom, filozofijom i
moralom, ve poseduje i duboko psiholoko interesovanje, i oito je da se Hamlet
ponaao veoma neprirodno s obzirom na date okolnosti u kojima glumi ludilo. 206
Odnosno, ako pretpostavimo da je stvarno lud, ponaao se u duhu svoje bolesti,
veoma prirodno. Stiven Grinblat navodi da je negde 1583. godine ekspir od
mladog gospodina Somervila dobio knjigu O molitvi i meditaciji panskog fratra

206
Vigotski, str. 64.

140
Luisa de Granade.207 Kada Hamlet meditira o smrti na groblju, odjekuju De
Granadine rei o bezvrednom telu mrtvog kraljevia, onog istog koga su toliko
cenili dok je bio iv. Sada se Aleksandar Veliki, kome je ceo svet bio tesan, mora
zadovoljiti tom malom rupom u zemlji.
Laertova burna manifestacija tuge na grobu njegove sestre, prirodno, u
Hamletu pobuuje paroksizam bolesti, a nejgovo ponaanje ovde pre svega
postavlja pitanje da li je stvarno lud. Ponekad se u potpunosti kontrolisao, ponaao
se i govorio racionalno, a ipak od prve pojave duha, ak i u ovakvim trenucima,
moemo da otkrijemo manifestacije bolesti, koje izbiju prilikom ovakvih neobinih
uzbuenja. Njegove rei i ponaanje poklapaju se sa kraljiinim, kada je rekla
Laertu da e ga napad ludila brzo proi i onda e opet biti krotak: Taj e ga napad
drati koji tren, / Pa e se odmah zatim pogrueno / Smiriti on, ko golubica
smerna / Kad svoja zlatna ptia dva izlee. (V.i.) Sam Hamlet se kasnije pred
Horaciom kaje to se prema Laertu zaboravio, mada ponavlja da ga je ono
razmetanje bolom bacalo u sve vei gnev. On e to ponoviti i u izvinjenju Laertu,
dodue krivei svoje ludilo za taj ispad i ograujui se od njega, jer to nije uinio
Hamlet. On moli za oprotaj to ga je uvredio, ali kae da je i Laert sigurno
upoznat s tim da je kanjen bolnim rastrojstvom duha svog A kad stvari tako
stoje, / onda je Hamlet uvreena strana jer je Hamletu jadnom ludilo
dumanin. (V.ii)
Hamletov stav je potpuno promenjen. On je sada smiren, prima svoju
sudbinu hrabro i asno, svestan da nema oveka kome stvarno pripada ono to on
iza sebe ostavlja, pa ta mari ako to pre vremena ostavi? Jer, biti spreman to je
sve. Poput Lira u kome se bura stiala i koji mirno odlazi u zatvor, a potom i
umire, osvetivi prethodno ubijenu erku. Ludilo je prolo, ako ga je ikada i bilo,
proao je katarzu i sada nema nadmeni stav delioca pravde i suverena, nego
Boijeg sluge poput svih ostalih. Kao to je reeno u Liru u zrelosti je sve.
207
Greenblatt, Will in the World, str. 157.

141
 Hamletova mentalna bolest bila je takve prirode da je duboko uticala na
celu radnju drame, a na kraju vidimo se da neodlunost, slaba volja i nedostatak
dalekovidosti usled toga, svi stapaju u potpun haos. Svi umiru sluajno,
sredstvima za unitenje onog drugog.
Hamlet se stalno vraa Juliju Cezaru. Brut kae sve vreme izme prvog podstreka
/ I izvrenja nekog dela groznog / Lii na moru ili gnusan san (II, i, 63-65).
Polonije kae da je nekada igrao Cezara i da su ga ubili na Kapitolu (III, ii, 102),
dodajui Brut me ubio. Horacio se sea valpurgijske noi uoi Cezarovog
pada. Kod Hamleta weltschmerz postaje ichschmerz, stoicizam se subjektivizuje i
pretvara u romantizam.
Do petog ina, Hamletovo raspoloenje i ton se menjaju. On vie ne napada
enstvenost i seksualnost i vie nema dugih monologa. Hamlet se tek u zavrnoj
sceni seti publike, jer mu je bitna reputacija. Bitno je da Horacio ostane iv, uprkos
bolu postojanja, da bi ispriao istinu o Hamletu. A to moe samo neko ko ga
bezuslovno voli. On ne voli ni majku, ni Ofeliju koju gotovo ubilaki tretira, ni
Jorika ali Horacio voli njega. I mi mu pratamo sve greke i zloine jer ga volimo,
ba kao Horacio surogat publike, ba kao to pratamo sebi.208
Rei priati i izvestiti u Hamletovim poslednjim reima upuenim Horaciju
(V.3. 312-18) predstavljaju napor da se povrati naruena naracija, to je tipino za
traumu.209
ta je ludilo nego biti lud? pita Polonije (2.2.94). Karin Kodon210 analizira
ludilo erla od Eseksa, koje se pokazalo kao njegov i neprijatelj tjudorske drave.
Po njoj je Eseks patio od onoga to je Timoti Brajt nazvao ludilom melanholije,
pune napada gotovo otupelog oajanja i verske manije. On je identifikovan kao
inspiracija za Henrija Bolingbruka, Hamleta i Antonija, elizabetanski mal du siecle i

208
Bloom, Op.cit, str. 421.
209
Ibid, str. 718.
210
Coddon, Karin: Suche Strange Desygns; Madness, Subjectivity and Treason in Hamlet and Elizabethan
Culture, iz Susan Wofford (ed.), William Shakespeare, Hamlet, str. 301.

142
ikarovski pad kao odraz sudbine stremeih umova. Don Harington je u svom
dnevniku, nekoliko meseci pre Eseksove pobune, napisao da osujeena ambicija
dovodi do ludila. Njegov savremenik Vebster je u Vojvotkinji od Malfija napisao da
je ambicija ludilo velikih ljudi (1.2.125). Harington je u Eseksovim govorima o
kraljici uoio udne namere, moguu veleizdaju. On je i rtva i nasilnik, u svom
poremeenom subjektivitetu. Ludilo je moan protivnik ideologije vladanja sobom,
onoga to je Mervin Dems nazvao internalizacijom poslunosti. Kao takvo,
ludilo rastae identitet koji su paljivo oblikovale unutranja kontrola i vladanje
sobom; ini subjekat manje umesto vie onim to jeste i postaje internalizacija
neposlunosti, preduslov i predznak spoljnog krenja poretka. Kodon podsea na
Fukoove rei da se ludilo nikada ne vraa u razum ili istinu, ak ni na kraju drame
kada se junak vraa sebi, jer ludilo nadivi subjektivitet pojedinca u jazu izmeu
traginog iskustva i njegovog konanog prepriavanja.211 Fuko zahteva da se ludilo
istrauje u smislu njegove funkcije unutar i nasuprot struktura moi. Ako politika
drama o Eseksovom ludilu, pobuni i smrti ima slinosti sa tragedijama toga doba,
onda se i samo pozorite duplira i odraava na krizu autoriteta pozno-
elizabetanske Engleske. Kod Hamleta i Lira karakteristina je subordinacija
narativ slui ludilu, a ne ludilo narativu. Takva funkcija narativa dovodi do
razdvajanja agensa i unutranjeg aspekta, to se jasno vidi u problemu Hamleta.
Ludilo izmeta radnju, pravei od nje metaforu i zauzimajui njeno mesto. Ako
ludilo privileguje subjektivitet traginog junaka, ono ga istovremeno i usitnjuje i
zaustavlja. Jakobinski junak u ludilu nikada nije sam, proteran, uvek je na ivicu
opasnog, varljivog prostora razuma u ludilu, vezan drutvenom situacijom od
koje je (subjektivno) odvojen, povezan sa aveti sebe nekadanjeg iju javnu formu
ponovo poprima pred smrt. Dakle, ispitati ludilo u Hamletu znai istraiti politike
implikacije u drami. Politike ne u smislu aluzija na aktuelnosti poput Eseksa, nego
u smislu toga da Hamletovo ludilo predstavlja istorijski specifinu podelu kojom
211
Ibid, strane 388-390.

143
unutranjost obara barijere razuma i oslobaa subjektivnost. Slinost izmeu ludila
fiktivnog Hamleta i istorijskog Roberta Deveroa, nerazumnost kojom naruava
svetost kraljiine odaje i suprotstavlja se nareenjima monarha, potiu iz
prekoraenja ideolokih granica koja vodi i u veleizdaju i u ludilo. Znaajno je
samo to to ekspir problematizuje Hamletovo ludilo, a to to se ono ne moe
razjasniti ili raskrinkati, omoguuje njegovu stalnu percepciju kao udan naum i
pretnju suverenu. U pokuajima da postave dijagnozu Hamletove boljke, i
Klaudije i Polonije i Gertruda prepoznaju veleizdaju u tom prostoru u kome se
ukrtaju razum i ludilo. udan naum ne ini ludilo, nego taj razum u njemu. I
Ofelijino ludilo, iako nije nita vie od toga, svojom neuoblienou preti da
podstakne politike nemire. Dakle, ludilo u Hamletu, iako subjektivno, nije
ogranieno subjektivnou, ve se stalno tumai pogreno tumai kao podstrek
na drutvene i politike nemire. Klaudije, kada kori Hamleta zbog tvrdoglavog
prekomernog aljenja za ocem, navodi ceo niz maksima o potovanju prirodnih i
boanskih autoriteta. Klaudije u Hamletovoj alosti vidi ensku crtu, melanholiju,
a Ofelijino ludilo je tu da udvoji, ako ne i parodira, Hamletovo. Klaudije e njenu
rastrojenost objasniti tugom za ocem, ba kao i Hamletovu melanholiju na poetku
drame. Feminizacija ludila, upozorava Hamleta da se uva i voljom kontrolie telo.
Kako se radnja razvija, sve je tee kontrolisati Hamleta u bukvalnom smislu, on
mora da ode iz zemlje, a njegova melanholija prerasta u opasniju masku ludaka.
Pojava Duha e samo produbiti prazninu i dati bukvalan smisao prostoru
natprirodnog. Hamlet se konstantno opire autoritetu pokojnog kralja, oca, i
njegovog duha.212 Tek u sceni 2.2. ludilo ustupa mesto osveti, ali i tada glumev
govor o snu o strasti podsea na zahtev oevog duha. Hamlet nastavlja da se
suprotstavlja hijerarhiji i autoritetu tako to se posle Miolovke okree protiv
majke, koju je trebalo da potedi. Ironino, on majci u toj sceni govori o vladanju

212
Ibid, str. 394.

144
svojim strastima, a upuuje joj nekontrolisane rei zbog kojih se plai za svoj ivot i
ubija Polonija koji prislukuje iza zavese.
Ludilo nije toliko metafora koliko metonimija za smrt, trenutak u kome
materijalnost tela preokrene autoritet distinkcija po kojima se tumai subjektivnost.
Veza izmeu ludila, smrti i materijalnog nastavlja se i u sceni na groblju,
pominjanjem ludlog kraljevia poslatog u Englesku, Hamletovom priom o
lobanjama i bukvalnoj maski ludaka ludog nitkova Jorika.213

III.i.ii. Hamletove dijagnoze - Sva ta melahnolija

Ako kombinujemo delove iz Hipokratovog korpusa sa kasnijom

medicinskom literaturom, videemo da su odlike melanholije anksioznost,
bezimeni strahovi, mrano raspoloenje, suicidni nagoni i mrzovoljna
sumnjiavost. Dakle, sve se svodi na somatsko stanje, fizike poremeaje. Uzrok se
ne trai u emocionalnim poremeajima. Kod Aristotela u delu Problemata (Problemi)
nalazimo objanjenja povezanosti crne ui sa karakterom, temperamentom i
melanholijom. Deo 30. u ovoj knjizi, za koji se pretpostavlja da ga je napisao
Teofrast ili neki drugi Aristotelov uenik, najvie je privukao renesansne mislioce,
posebno neoplatoniste, jer govori o povezanosti genija, inspiracije i ludila. Polazi
od pretpostavke da su svi talentovani ljudi melanholini. Pritom melanholija ne
znai bolest, nego jednostavno temperament.214
Tuga je nerazdvojna od melanholije. Kao to je rekao Hipokrat, one raaju
jedna drugu i vrte se u krug, jer tuga je i uzrok i simptom ove bolesti. Ako se tuga

213
Ibid, str. 397.
214
Simon, Ibid, str. 226.

145
jednom zapati, zavrie oajanjem215. Kako je to opisao Hrizostom u epistoli
Olimpiji, ona izjeda telo i duu, nagriza srce, stalno vlada no, vrtlog, bura, bitka
bez kraja. Ljudi ne mogu da se nateraju da urade ono to treba, snebivljivi su i
umrtvljeni, nedrutveni i teko im je prii, naroito ako ste neznanac; radije piu
ono to misle, nego to govore, a iznad svega vole samou. Da li su usamljeni iz
zadovoljstva ili zbog bola? I jedno i drugo, ali pre svega iz straha i tuge. Uivaju u
poplavama i vodama, naputenim mestima, sami etaju vrtovima i skrivenim
stazama; zaziru od drutva. na kraju se gnuaju svaijeg prisustva, ukljuujui i
najblie prijatelje, jer umiljaju da ih svi posmatraju, izruguju, ismevaju ili
zloupotrebljavaju, te se zatvaraju u svoje kue ili odaje kod nekih se ovi
simptomi ispoljavaju detinjasto, a kod nekih na uasan nain. Nekima se rugaju,
druge saaljevaju. Nekome se javljaju u napadima, nekome stalno traju. Svi ovi
simptomi su mnogo nasilniji, ei, upadljiviji i silovitiji kod melanholika. Nikada
Vavilonska kula nije imala toliku konfuziju jezika koliko Haos melanholije ima
razliitih simptoma, jedva da e se dvoje od 2000 javiti sa istim simptomima.
Vekovima posle Hipokrata, tugu i melanholiju detaljno je opisao Frojd. Za nas je to
interesantno zbog Hamleta ija melanholija je izazvana tugom za ocem, a to to je
kao melanholik po temperamentu predisponiran za takvu demonstraciju tuge,
samo pojaava njegovu reakciju, po miljenju njegovog okruenja preteranu i
neprirodnu.
Timoti Brajt, najvaniji prouavalac melanholije tokom elizabetanskog
perioda, daje nam jasnu ilustraciju bolesti koja je opisana u Hamletu216:
uobrazilju obavije straan dim melanholije, a cela snaga duha zatvorena je u
tamnici melanholinog mraka, sve vidi mrano, crno i puno straha.

Melanholija je u Engleskoj elizabetanskog i ranog jakobinskog doba bila

215
Woodford, Op.cit
216
Bright, Timothie: Treatise of Melancholie, str. 189.

146
veoma moderna, posebno meu intelektualcima i onima koji su to eleli da
budu. Elizabetanska i rana jakobinska knjievnost stoga obiluje pominjanjem
melanholije i melanholinih junaka217..
Poslednje godine Kraljice Elizabete i vladavina Kralja Demsa I, krajem koje
se pojavila Bartonova Anatomija, obeleila je prevaga posebne vrste
melanholije. Uticala je na sve klase. Davala je ton grupi tragedija napisanih
poetkom veka i dala osnov ak za komedije.218 Barton objavio je prvo izdanje
Anatomije melanholije 1621. godine, a njena slava je donekle bacila u zasenak
injenicu da je njen autor bio poslednji veliki melanholik sedamnaestog veka.
Melanholija odista jeste jedna od tipinih crta britanskih pisaca.219

Jedna pesma iz tog perioda ilustruje tugu koja se granii sa ludilom:

A briefe of sorrowe
Muse of sadness, neere deaths fashion,
Too neere madnesse, write my passion.
Paines possesse mee, sorrows spill me,
Cares distress me, all would kill mee.
Hopes have faild me, Fortune foild mee,
Feares have quaild me, all have spoild mee.
Woes have worne mee, sighes have soakt mee,
Thoughts have torne mee, all have broke mee.

217
Babb, Lawrence: The Elizabethan Malady, str. vii.
218
Knights, L.C: Drama and Society in the Age of Jonson, str. 31.
219
Harrison, G.B.: "On Elizabethan Melancholy" in Melancholike Humours, str. 49.

147
 Beauty strooke me, love hath catcht mee,
Death hath tooke mee, all dispatcht mee.220

L.K. Najts povezuje fasciniranost melanholijom sa dve drutvene tendencije

svojstvene kraju esnaestog i poetku sedamnaestog veka. To su prevaga smrti
usled kuge i ratova i nesposobnost drutva da obezbedi posao obrazovanim
graanima. Posebno je nedostatak mogunosti za obrazovane dao jedno od
poznatih lica melanholije, a uenjaci su vrlo esto bili njene rtve, poput Hamleta.
Uz razne planete, godinja doba, elemente, itd. postoji i mitoloko naslee koje se
pripisuje svakom elementu. Melanholija se pominje u vezi sa Saturnom, na primer,
jer Saturn je rimska manifestacija starogrkog Krona; nekadanjeg vladara Titana u
Zlatno doba. Kasnije ga je njegov sin Zevs zbacio i kastrirao, te zatim zatvorio
duboko u hladnu i suvu zemlju. Kronos se povezuje sa Hronosom, bogom
vremena, i kao takav se smatra predstavom starosti i smrti. Hladno i suvo
povezuje se sa melanholijom, to je opet svojstveno starosti.221

U vreme kada je ekspir pisao Hamleta, najvanije delo o melanholiji bio je

ve pomenuti Traktat o melanholiji Timotija Brajta. Dva izdanja ovog dela objavljena
su 1586, a tree 1612. Brajt izjavljuje da se melanholine tenosti, po prirodi hladne,
taloe u slezini, usled ega se isparenja podiu pored srca sve do mozga. Ovaj
proces pokazuje se i kao obeshrabrujui i kao uzrok nerazumnog ponaanja.

Poremeaji melanholije su veinom puni tuge i straha, a izazivaju: sumnju,

nepoverenje, snebivanje ili oajanje, ponekad bes a ponekad veselost, sa
nekim sardoninim i lanim smehom, onako kako tenost stoji na

220
Breton, Nicholas: Melancholike Humours, str. 14.
221
http://elsinore.ucsc.edu/melancholy/MelRomantics.html, accessed July 7, 2004

148
 raspolaganju da omogui ove razlike. Kod tunih i zamiljenih, pobuuje se
ta melanholina tenost, koja je najvei deo krvi, ne poprimajui prirodnu
vrelinu iji je sastavni deo, te se zato naziva hladnom. Ona se najveim
delom nalazi u slezini, a isparenja joj uznemiravaju srce i idu ka mozgu,
stvarajui uasne plodove mate, zagaujui i materiju i duh, bez spoljnog
uzronika, te se umiljaju uasne stvari i um ih uzima onakvim kakve ih
predstavi poremeeni instrument, verujui prevarenom mozgu, te se izliva
ta ogromna strast, suprotna razumu.222

Najei uzroci melanholije su izgubljena ili neuzvraena ljubav, osujeena

ambicija, kao i preforsirani intelekt. Lekovi za to, u elizabetansko vreme, bili su:
oticanje krvi, da bi tetne tenosti izale iz vena, proienje, radi istog efekta; crna
emerika, boraina (bore), rabarba, grejanje (suprotno hladnoi melanholije),
vlaga (suprotna suvoi melanholije), ishrana (preporuuje se topla i tena hrana),
odmor i san koji telu daju toplotu i vlagu, duevni mir, muzika koja olaka oteali
duh i drama, koja se takoe suprotstavlja otealom duhu.

U Hamletu postoje razni lekovi koji se predlau za Hamletovu melanholiju. Evo

deliminog spiska:

Tvoj otac je izgubio svog oca, kao ti sad

consolatio philosophiae
svog... I.ii.89.

Sopstvenoj slobodi zatvara vrata, ako svog

Olakati duu
prijatelja liava darova. III.ii.345.

Da ga svojim drutvom privolite

Druba
uivanju II.ii.14

222
Bright, Op.cit, str. 102.

149
 Drago mi je da je tome naklonjen.
Zadovoljstvo koje prua
Gospodo dobra, povedite ga dalje ka tim
pozorite
uicima. III.i. 24-27.

Putovanja i boravak na Valjda e mora i druge zemlje istisnuti to

otvorenom to mu se uvreilo u srcu III.i.174-178.

Na vrhu grehova elizabetanske vere bio je greh oajanja. Oajanje predstavlja

odbijanje ili nemogunost da se ostvari odnos sa Bogom, a kao posledica toga javlja
se udaljavanje od Boije milosti. Bilo da je stvarna ili lana (a verovatno neto
izmeu), Hamletova melanholija izaziva njegovo nepoverenje prvo u pojavu
Duha i potrebu da to testira Miolovkom. On zapravo prihvata narodno verovanje
da avo melanholike smatra plodnim tlom za obmanu verovanje koje je
sumnjiavo prema melanholiji i smatra je moguim odrazom moralnog posrnua.

U Hamletu se ita i verovanje u pojaanu osetljivost melanholika na

demonske obmane, kao deo elizabetanske predstave o duhovima

U eseju O elizabetanskoj melanholiji, G.B. Harison navodi tri najea tipa

melanholije: naputeni ljubavnik, politiki nezadovoljnik i intelektualac.

Veina nezadovoljnika dolazi sa univerziteta, jer, kako je Bejkon

primetio, uobiajeni povod za pobunu je kada ima vie uenih ljudi
nego to odgovara."223

Fransis Bejkon postao je glasnogovornik popularne teorije o ambiciji, koja

se, ako se osujeti, okree unutra i nanosi tetu ambicioznom pojedincu. Bioloki,
verovalo se da tenost, u (uta), ako se pregreje, postaje crna, a to je tenost
melanholije. Drugim reima, korisna energija pretvara se u bolest. Bejkon koristi
termin suva ("adust") da bi opisao ovu transformaciju.

223
Harrison, Op.cit, str. 64.

150
 Ambicija ljude ini aktivnim, iskrenim, punim ivosti. Ali, ukoliko ih sputaju
u eljama, postaju pritajeno nezadovoljni i na sve gledaju zlokobnim okom, a
najvie im godi kada stvari krenu naopako, to je najgora osobina kod sluge
ili princa.224

Kada ga Rozenkranc i Gildenstern uveravaju da e on postati sledei

kralj, Hamlet odgovara do zelene trave (III.ii.)

1930. godine Lili Kembl je napisala da je ova drama tragedija alosti. Tri mlada
oveka Hamlet, Fortinbras i Laert svaki pozvan da ali smrt svog oca, to je, kako je
rekla, pretpostavljalo da ekspir eli da pokae kako ljudi razliitih temperamenata
prihvataju tugu kada ih zadesi.225 Poglavlje posveeno Hamletu Lili Kembl nazvala je
Tragedijom alosti. alost (grief) kao jedna od strasti i Hamlet kao jedan od
ekspirovih junaka koji je njen rob. Kembl kae da je ova tragedija konstriusana kao
studija o strasti:

I to u svom aru naumimo strasno,

kad ar proe, to je uiniti kasno.
Svaka radost, tuga. u naponu strasti
i roeno svoje delo upropasti;
a najvea radost i dubok bol gde je,
radost zaas plae, bol se asom smeje.

(III, ii, 204-10)

Metod koji je ekspir primenio u ovoj studiji isti je kao i drugde - ljudi
razliitih temperamenata prikazani su pod uticajem iste strasti, tako da vidimo

224
Bacon, Francis: The Essays, str. 173.
225
Campbell, Op.cit, str. 109.

151
kako se ta strast manifestuje na razliite naine. Sva tri mladia u Hamletu su u
alosti za ocem i ele osvetu. Ali, svaki mora da postupa u skladu sa diktatom
sopstvenog temperamenta i udi. Osnovni problem za koji ekspir u Hamletu trai
reenje je problem naina na koji ljudi prihvataju tugu kada ih zadesi. A oigledno
je da kod Fortinbrasa nad tugom vlada razum, kao to kod Hamleta i Laerta
prekomerna alost vodi u unitenje. Hamlet je i u Fortinbrasu i u Laertu video
sopstveni odraz (IV, iv, 32-56 i V, ii, 77-8). Mladi Fortinbas je severnjak, flegmatik
ili moda sangvinik, voen ambicijom i au. Hamlet je veoma nalik njemu, ali
tuga ga je promenila. Kembl preispituje da li je Hamlet stvarno melanholik kako
mu se dugo pripisivalo. Kao pripadniku severnih naroda, i kod njega je morala
preovladati vlana ud, flegma ili krv od telesnih tenosti. Kad opisuje sebe
Rozenkrancu i objanjava da mu je iilela sva veselost i da vie ne uspeva da se
divi oveku, to je znaajno jer govori o promeni. Laertu je rekao da, iako nije uan
i prek, ima u sebi neto opasno (V, i, 284-6). Hamlet nije bio melanholik po prirodi.
Zapravo, deluje kao sangvinik, onako kako je ovaj tip opisao Tomas Vokington u
Ogledalu udi (The Optick Glasse of Humours, 1607):

Oni koji su ove udi veoma su reiti i graciozni, vole da se izraavaju duhovito i slikovito;
esto svoju istinsku strast prikrivaju tako to se pretvaraju da su ljui nego to stvarno
jesu, ili da tuguju manje nego to je to sluaj226.

Usled prekomerne tuge, Hamlet se promenio i postao melanholik. Za

razliku od njega, Laert je kolerik. U problemu ove strasti, postavlja se pitanje utehe
u alosti, utehe za zlo. Tomas Mor je u delu A Dyalogue of Comforte agaynst
Tribulacyon227 objasnio sutinsku razliku izmeu dve vrste ljudi i greh koji je
svojstven svakoj vrtsi preterane alosti. Jedna vrsta ljudi, kae Mor, ne trai

226
Citat po Campbell, str. 112.
227
Ibid, str. 114.

152
nikakvu utehu, dok druga trai. Prvi se toliko utope u alosti da potpuno obamru,
ne razmiljaju nioemu, pa ih um i seanje mogu napustiti. To je najvei greh
nemara. Drugi takoe ne ele utehu, ali su nestrpljivi, sa njima se ne moe
razgovarati, u nekom su grozniavom stanju, besni... To je smrtni greh gneva. I
ekspir je uoio ovu razliku, te u Makbetu Malkolm kae Makdafu neka ti se tuga
pretvori u bes; / ne otupi srce, razbesni ga (IV, iii, 228-9). Fortinbras se rukovodi
razumom, on nije rtva svoje tuge; Hamlet je neutean, a njegova alost mu brie
pamenje i paralie ga, dovodi do greha nemara. Laert se ne moe ni uteiti ni
umiriti. Njegova tuga se pretvara u bes.
Hamleta i majka i ouh kore zbog prekomerne tuge, a jo je Plutarh u svom
pismu Apoloniju, nakon to je ovaj izgubio sina, upozoravao da je tuga bez granica
neprirodna. Hamlet je postao rtva svoje strasti, koju Francuska akademija (1594)
opisuje kao bol i muenje. Ona hrani melanholiju, a melanholija opet nju... On
prezire svet, mrzi sve i osea umor. Melanholija donosi mrak umu i duhu, a mozak
je oteao i pospan. U svom prvom monologu Hamlet zaista hrani svoju
melanholiju mislima o majinoj nepostojanosti, te zatim prezire svet i uiva samo u
sve veoj melanholiji i elji da se ubije da bi pobegao iz tog sveta228. Ova
melanholija, slina ludilu, po lekarima i ostalim tragaocima za prirodnim uzrocima
natprirodnih pojava, bila je uzrok Hamletovog privienja. S obzirom da Kraljica
nije videla Duha u svojoj odaji, ona je zakljuila da ga je Hamlet stvorio u glavi, te
on povie da to to joj je rekao nije ludilo, plaei se da e ona njegove rei staviti u
isti ko sa tom nevidljivom vizijom. I pre pojave Duha, podsea Grinblat, Hamlet je
bio melahnolian zbog oeve smrti i majine prerane preudaje. Izgleda da je
njegova gluma ludila samo fasada za neto slino ludilu. Najblie ludilu je njegovo
ponaanje u majinoj odaji, gde je preklinje da ne ode ponovo u postelju sa
Klaudijem. Ona ga iskreno opisuje kao ludog poput vetra i mora u nadmetanju ko
je moniji (4.1.6-7).
228
Ibid, str. 119.

153
 Aleksandar Vel smatra da je udno to se tumai Hamleta vie nisu bavili
pitanjem alosti i tugovanja, budui da se smrt tako snano utisnula u radnju, a tu je i
duh koji se prilino vajka.229 Kembl je Fortinbrasa smatrala najrazumnijim, dok Vel
kae da u drami nemamo nekog dokaza da je on zaista tugovao. Hamlet i Laert rtve su
prekomerne tuge, a Ofelija je rtva svoje i njihovih, kae Kembl, koja ima viktorijanski
pogled na tugu i miljenje da sentimente treba potisnuti i rukovoditi se razumom i
moralom. Tek u dvadesetom veku smrt postaje neto bezlino i udaljeno, pa je
verovatno iz tog razloga ova tema i privlaila malo kritiara Hamleta. Izuzetak je Teodor
Lidz,230 psihijatar koji junaka tretira kao reprezentativnog i dramu ita kroz uvid u
reakcije odraslog sina na oevu smrt. Za razliku od ortodoksnih psihijatara, Lidz
naglaava vanost sadanjice pre nego uzroka iz prolosti, odraslu porodicu pre nego
detinjstvo.

Nedavno je Robert N. Votson231 kritikovao tezu da se engleska renesansa previe

bavila smru, opsednuta sumnjama u besmrtnost due. I ovde e Hamlet biti
reprezentativan, ali njegovu tugu kao da je odredio samo jedan vektor alosti, svest o
sopstvenoj smrti. Problem sa ovom tezom je da se alost ne moe svesti na metafiziku;
gubitak druge osobe ne odgovara nuno smrti, koja gubitak pre svega ini nepovratnim,
vie nego stranim. alost zapravo razlikuje gubitak od smrti i kao takva, svaki put
kao i u Hamletovom sluaju prua nam oseaj kao da umiremo. Smrt je u Hamletu
fizika stvarnost, a ne neto apstraktno tu su kosti i lobanje, pria o bavama koje se
zapuavaju prahom, moda ba Aleksandra Velikog ili Cezara. Utoliko na scenu stupa
koveg sa telom mlade Ofelije, ba kad je Hamlet poeo da u sudbini koju veliki dele sa
obinim smrtnicima pronalazi neku utehu.

229
Welsh, Op.cit
230
Ibid
231
Ibid

154
 U meuvremenu, Majkl Nil232 je izneo miljenje o protestantskoj krizi suoavanja
sa smru u ekspirovo vreme, budui da su uklanjanje istilita i zabrana molitvi za
mrtve okrenuli obrede alosti unutra i vei teret stavili na lino seanje.

U arhaizmu i udnovatosti tragedije osvete Vel vidi razloge Hamletovog

uvenog odlaganja. Umesto da saoseajno ispitamo motiv osvete i oseanja koja je prate,
mi arhaini imperativ uzimamo zdravo za gotovo i udimo se zato Hamlet odlae.
Grejem Bredo shvata univerzalnost poruke iz Hamleta da se odbace primedbe da junak
odlae osvetu iz nekog nepojmljivog razloga: smrt Hamletovog oca i preudaja majke
dovoljan su povod za psihiki poremeaj koji ekspir slika neprevazienom dubinom
ali onda Hamletovi najreprezentativniji problemi ne bi se mogli reiti ubistvom kralja.
Hamletovi problemi ne mogu se reiti ubistvom oveka koga njegova majka oigledno
voli, ili gledanjem na tu ljubav kao na izvitoperenu i opscenu poudu, ili histerinim
izlivima gaenja prema seksu. Zapravo, Bredo smatra da je u ovoj drami zadatak
osvete samo fikcija o razvojnoj krizi, prilino estoj kada jedna generaciji u porodici
smeni drugu.

Poetne scene sa duhom i njegovo obraanje Hamletu uvode drugi nivo

predstavljanja situacije glavnog junaka, koja je fantastina, a time i vie zadovoljava, jer
prevazilazi prostu injenicu gubitka. Pojava duha i njegova pria o ubistvu jedna je od
onih injenica u ovakvim dramama koje odgovaraju na emocionalne potrebe junaka, ba
kao to drama u drami odgovara na intelektualnu potrebu da uhvati kraljevu savest.

Saveti majke i strica-ouha da svako jednom mora umreti i da ga ne moemo

veno oplakivati, sasvim su na mestu. Svrha aljenja i jeste da se preboli, to je
dvosmeran proces seanja i zaborava. Seamo se da bismo zaboravili. I za voljenu osobu
koju ste izgubili ne moete uraditi nita osim ako nije ubijena. I zato nije udo to se
pojavljuje senekanski duh njega je Bog poslao iz podzemnog sveta u dansku tamnicu.
Smrt je dovoljna za alost, ali zloin zahteva i kaznu.

232
Ibid

155
 Priu o zloinu i kazni, o smrti i ubistvu kao najlakem nainu da smrt
spoznamo, imamo u sceni na groblju, kada stariji grobar kroz aljivu pitalicu objanjava
mlaem da je najtvra graevina zatvor, jer nadivi na hiljade svojih stanara. Time se
optost smrti zamenjuje neim dramatinijim, smru umorstvom i smrtnom kaznom
zbog tog zloina. Duh isprva lii na uslienu molitvu i na odgovor na pitalicu o alosti i
osveti. Hamlet prihvata ideju osvete kao neto to treba da izvri odmah. Ipak, re koju
je prihvatio kao imperativ nije osveta nego miroljubivije i opte uputstvo pamti me.
Ovo podreivanje osvete alosti znatno se razlikuje od srednjevekovne prie. I pre
pojave Duha, Hamlet je uzviknuo zemljo i nebesa, / Zar moram da se seam?
(I.ii.1423). On i ne eli da se sea oeve smrti i majine preudaje, i istovremeno ne moe
prestati da misli na to.

Svi ostali likovi u drami, kae Vel, ukljuujui i Duha i prijatelja koji nije rob
strasti, tu su u funkciji dramatizacije Hamletovog raspoloenja; njegov oaj ih probada,
ranjava, a da ne shvataju. Izvesna promena koju uoavamo kod Hamleta je da prestaje
da tuguje pre nego to e prestati da postoji. Ni u jednoj drugoj ekspirovoj drami nema
tako egocentrine strukture, a jedno od objanjenja je da je ego u izvesnoj meri
ekspirov, budui da je u to vreme umro njegov otac.

Efekti tragedije ne mogu se tako lako pretoiti u ivot: konanost kojom se

zavrava tragedija osvete u ivotu bi samo umnogostuila tugu buduih dana. U
Hamletu se sugerie da je razmiljanje o osveti na kraju i dovoljno za alost, tako to se
radnja razvija igrom sluaja.

Naglasak u petom inu je na Hamletovoj spremnosti da umre, a potreba da se pozabavi

Klaudijem nestaje zbog Klaudijevog bavljenja njime, koje se ovoga puta prikazuje
publici bez ikakve tajne. Kako je Nil rekao, katastrofa se desi onda kada junak digne
ruke od svih pokuaja da je sam izazove.

156
 Don Erskin Hankins nalazi izvor Hamletovog objanjenja svoje
melanholije koje je ponudio Rozenkrancu i Gildensternu u Osmom psalmu, o
oveku kao udesnoj tvorevini, a pulvis et umbra od Horacija.233 Iz Aristotelove
Nikomahijske etike ovekovo injenje zla dovodi do bestijalnosti.Makrobius je u IV
veku pisao da je svet veliki ovek, a ovek mali svet. Lir govori o malom svetu
oveka. Svet moe znaiti zemlju, kao primum mobile, ili nebo, kao drugi sloj.
Mesec kontrolie plimu i oseku i vlaga moe izazvati poremeaje, ak i ludilo
(Otelo: Primie se vie nego obino / i ljudi polude V.ii.109-11). Hekata u
Makbetu kae u uglu Meseca / visi kap koja isparava. Haos i ljubav kao
stvaralake sile.
U drugom inu se vidi kako drugi trae odgovor na pitanje ta je uzrok
Hamletove melanholije, odnosno, kako svi smatraju ludila. Hamlet e ostvariti
ono to je najavio svojim drugovima u prvom inu stavie masku ludaka. Ofelija
ga svom ocu opisuje kao melanholinog ljubavnika (II, i, 78-84). Polonije kae da je
u pitanju ljubavna ekstaza (II, i, 102-6), a Kralj je pred Rozenkrancom i
Gildensternom naziva Hamletovom transformacijom (II, ii, 4-10). Polonije potom
obelodanjuje uzrok Hamletovog ludila (lunacy). II, ii, 100-3, 146-51.
U veem delu radnje atmosfera je klinika. Rozenkranc i Gildenstern su pijuni,
ali i zdravstveni radnici, pa imaju zadatak da vide ta Hamleta mui i da li oni mogu
nai lek za to: .. Prokljuvite to to njega mui, / Da bismo tako otkrivenoj boljci / mogli
da leka naemo (2.2.168). ak i Polonije, najvei istraitelj u drami, ne trai uzrok u
zloinu ili zaveri, nego psiholoko objanjenje. On ga nalazi u ljubavnoj melanholiji, a po
Gertrudi je uzrok u smrti Hamletovog oca i njenoj preudaji.

Rozenkrancu i Gildensternu se Hamlet u poetku ini vie melanholinim

nego ludim. On govori o sudbini, o Danskoj kao tamnici, o snovima, a potom
izrecituje sve simptome melanholije usled alosti (II, ii, 306-23).

233
Hankins, John Erskin: Backgrounds of Shakespeares Thought, str. 18.

157
 U treem inu Klaudije i dalje traga za uzrokom Hamletove melanholije, ali
Gildenstern priznaje da Hamlet odbija da im se poveri i to sa vetim ludilom
(crafty madness). ak i nakon prislukivanja, kada Ofelija tuguje nad
Hamletovim izopaenim umom, Klaudije nije uveren da je Polonije pronaao pravi
uzrok Hamletove bolesti. Zato hoe da ga to pre poalje na put, da razveje to to
mu je u srcu. Planira dalje prislukivanje jer ludilo kod velikih ne moe bez
posmatranja.
Hamlet zavidi Horaciju na tome to nije rob strasti i to ne da sudbini da na
njemu svira kako joj se prohte. On dela samo pod naletima strasti, kao kad grubo
postupa sa majkom i sa Ofelijom i kad ubija Polonija.
Poslednji in poinje scenom sa grobarima, gde Hamlet opet pokazuje svoju
melanholiju, kao ud promenjenog sangvinika. Ta promena pretvara tragedije u
komedije, kao to se Hamlet ali sa uasom. Pogrebna povorka, meutim, pretvara
ovo egaenje sa smru u neto drugo. Strast sa kojom Hamlet tada reaguje u raki
iskopanoj za Ofeliju prelazi u momentalno ludilo, kako i sam shvata kasnije i to
priznaje Horaciju (V, ii, 73-80), ali i samom Laertu (V, ii, 237-55).
Kao rtva svoje strasne i neutene tuge, Hamlet je ipak bio sposoban i za bes i za
uvrede prema majci, stricu, Ofeliji, Poloniju, Laertu. Ofelija je rtva prevelike
tuge, sopstvene i Hamletove.
Pesnik nam je pruio dokaze da je Hamletovo ludilo stvarno, koliko Ofelijino ili
Lirovo, bez obzira to on kae da e glumiti ludilo.234
Samo zato to poetkom drame Hamlet pominje da e glumiti ludaka, ne
znai da je on mentalno zdrav. Kelog navodi Getea koji je Hamleta smatrao
nenom i uzvienom duom kojoj je svaka dunost sveta, ali osvetu koja znai
ubistvo ne moe izvriti i pod tim teretom puca. ekspir je znao da ima sluajeva
melanholinog ludila u kome se intelektualne sposobnosti dodatno aktiviraju, a
moralni oseaji i emocije trpe udare bolesti. U Hamletu je prikazao kompletnu
234
Kellogg, op.cit, str. 32.

158
revoluciju svih osobina due, a promena je toliko velika da se Hamlet, zajedno sa
Ofelijom i Lirom, mora primiti u plemenitu armiju muenika obolelog uma. To
ne znai da je um uniten ili da su mu sve osobine poremeene, ali su mu
normalne funkcije izmenjene.
Nem od zaprepaenja, Hamlet slua rei oevog Duha, nakon ega rei koje
izgovori otkrivaju njegovo mentalno i fiziko stanje. Struna koja je do tada bila
zategnuta pukne i posledice se vide u njegovom ponaanju od tog trenutka. Ovde
u njegov um ulazi patoloki element i dejstvo bolesti uskoro postaje oigledno, jer
e trajno i potpuno promeniti njegov karakter. Do tog trenutka nismo primetili
nikakvu slabost niti kolebanje, a nakon ovoga sve te osobine su bespovratno
izgubljene. Neke vrline njegovog uma i duha deluju netaknute, ali neke su
potpuno paralisane. Njegov prvi uzvik kao da to nagovetava:

" O sva vojsko nebeska! O zemljo! / I ta jo? Da li i Pakao da dodam? O, fuj! / Almiruj,
miruj, srce moje; a vi, / Miice moje, ne ostarite ni za tren, / Ve me kruto i uspravno
drite! / D ate pamtim ja? Hou, jadni due, Sve dotle dok mi pamenje bude / U ovoj
glavi smetenoj."

Njegov ton kojim se obraa Duhu sasvim je drugaiji od onog punog

strahopotovanja, prilikom njihovog prvog susreta.
Dr Rej235 kae da to odaje uzbuenost do delirijuma, lutanje uma pod
prvim udarom bolesti."Njegov um posre pod suprotstavljenim emocijama koje su
pobuene u prethodnoj sceni, ali jo uvek nije lien samokontrole, sve dok ga
Ofelija ne odbaci i ne vrati mu pisma.
Ofelija nije mogla pogreiti u doivljaju Hamletovog ponaanja u njenoj odaji i, ako
smatramo da je sve to samo dobra gluma, onda ne znamo razliku izmeu
umetnosti i prirode. Hamletov prvi razgovor sa Polonijem (II.ii), iako je u njemu

235
Welsh, Op.cit str. 46.

159
sasvim pribran, dokazuje prisustvo bolesti i sposobnost pronicanja u tue motive,
tako karakteristinu za ludilo. Po preziru koji pokazuje prema Poloniju i ironiji
kojom ga obasipa, kao i po nainu na koji aludira na njegovu erku, oigledno je da
starog dvorjanina smatra krivcem za naglu promenu Ofelijinog ponaanja.
Napomena koju iznosi prijateljima, da bi mogao biti ukleten i u ljusci, samo da
nije runih snova, ukazuje na snove, koji su veoma vani za mentalno stanje i
utvrivanje bolesti.
Zatim sledi njegova uvena apostrofa oveku, koja nimalo ne lii na izliv bolesnog
uma; ali, ono posebno ludilo koje prikazuje ekspir upravo se odlikuje
povremenim izlivima. Tako, kada kae,

" Ja sam lud samo kad duva severozapadni vetar. A kad duva jugo, ja umem da razlikujem
sokola od aplje." (II.ii.),

setimo se da mnogi pacijenti gotovo identinim reima izviaju svoju bolest.

Jedina snaga koja mu preostaje je u uvredama i psovkama, jezikom potpuno
drugaijim od onog u sceni sa Duhom

" A ja - / Smuena, tupa hulja boleljiva, / Danguba prava, nedozrela za svoju stvar, / Ne
umem nita da kaem. Ne, ni za kralja, / Nad ijim se i blagom I iem vrednim / Pakleni
zloin poinio ovde. / Da li sam kukavica ja? I ko me to / Nitkovom zove? Ko mi glavu
cepa? / Ko mi to bradu upa i u lice duva? / Za nos me tipa? Ko mi la u grlo vraa / Do
samih plua? Ko mi sve to radi? / Ha! Boijih mi rana, progutau ja to, / Jer mora da sam
nene, golubije udi / Kad nemam ui da mi tlaenje zagora; / A inae bih ve odavno
nagojio sve / Nebeske kopce utrobom tog skota! / O krvava i bludna, nesavesna huljo! /
Kurvinska, lana, izdajnika huljo! / O, osveto! (III.i.)

Poput Lirovog i Otelovog, Hamletov renik postaje prizeman, a reenica

prozna.

160
Zbog nedostatka energije, on se ak pretvara da sumnja da li je Duh stvaran i
iskren, a u istinskom duhu svoje bolesti smilja plan da to testira postavljanjem
komada. Naredni koraci u njegovoj bolesti postaju sve vidljiviji, a oseanja i
moralne osobine koji su ga najupeatljivije krasili, prvi poputaju pod reakcijom na
bolesti.
Iz scena pre III. i. jasno je da je voleo Ofeliju i da mu je ta ljubav izdano
uzvraana. Prvi udarac dolazi mu preko nje i to u trenutku kada je njegov um
tuno nespreman da ga primi. Ofelija pravilno tumai njegovo ponaanje, jer
pronicljivo oko enske ljubavi ne moe se zavarati.
U prvom delu druge scene treeg ina, kada daje uputstva glumcima, opet
je pribran, um i duh mu nisu uznemireni, to je jo jedna karakteristika ludila od
koga pati. Dr Brigam236 kae da um samo povremeno pati, dok su oseanja
umnogome poremeena boleu. Jednom kae Gildensternu da mu je duh bolestan
pa ne moe da im odgovori. I spremni smo da mu poverujemo.
Krajem III ina, kada je imao savrenu priliku da ubije Klaudija, on
dozvoljava da mu ta prilika propadne i nalazi izgovore u strahu da Klaudijeva
dua nee biti prokleta jer je na molitvi. A zapravo, on nije pod impulsom pod
kojim jedino moe da dela i njegova bolesna volja je nedovoljna za to. Tu ga je
Klaton-Brok video kao neurastenika kojim upravlja njegovo nesvesno i ne
dozvoljava mu akciju.237
On moe da donosi odluke, ali dejstvuje samo pod bolesnim impulsom, a on
ga nikad ne poslui u pravom trenutku. Scena u majinoj odaji itaocu-
neprofesionalcu verovatno je najbolji dokaz u prilog teoriji glumljenog ludila. Ali,
kao neko ko je istinski lud, ovde je skupio snagu da bi ubedio druge da nije lud.
"Ludilo nije to to sam zborio. / Ispitajte me strogo (III.iv.)

236
Ibid, str. 56.
237
Robertson, J.M.: Op.cit, str. 77.

161
 Prilino je udno da se neko ko glumi ludilo trudi da ubedi druge da nije
lud. Prema majci je jednako grub i nemilosrdan kao prema Ofeliji u prethodnoj
sceni. Pojava Duha, koju ovoga puta vidi samo on, pokazuje duboku uznemirenost
njegovog uma i nemogunost da suzbije emocije koje je izazvala ova mentalna
prikaza.
Stanje koje su mnogi okarakterisali kao melanholiju ili depresiju Hilman naziva
depersonalizacijom.238 To je stanje psihike disfunkcije, svojstveno mladiima od
dvadesetak godina, kompulzivnim neurotiarima koji su u stanju da prue fascinantne
opise svojih depersonalizovanih iskustava. Depersonalizacija je gubitak linog kontakta
sa sobom i svetom. U stanju je da posmatra svoje stanje uz morbidnu introspekciju ega u
potrazi za duom. To su stanja depersonalizacije i derealizacije, u kojima preovladava
apatija, monotonija, suvoa i umorna rezigniranost. Gubi se vitalnost i vera u svoju
vrednost, nita vie ne izgleda stvarno. Takav je Hamlet koji govori o umornom,
ustajalom i jalovom svetu. Hamlet je pretrpeo ono to je Jung nazvao trajnim gubitkom
anime239, odseen od ivotne sile, od svakog uticaja anime na psihu, bilo pozitivnog ili
negativnog.

Lori Megvajer smatra da je Hamlet je ekspirovo najvanije delo o smrti.240

Kada u Stopardovoj drami Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi Hamletovi drugovi
pokuavaju da otkriju razlog njegovog udnog ponaanja, kau mu: Otac koga
si voleo umre. Doe kui i shvati da se njegov le jo nije ni ohladio, a tvoj stric je
ve uskoio na njegov tron i u njegovu postelju. A zato se ti ponaa tako
nenormalno? Razlog je upravo u tih prvih nekoliko rei izgubio je oca koga je
voleo. Otuda i njegovo odugovlaenje, to je zapravo klie u kritici oaloena
osoba ne moe da poleti na krilima osvete i brzo dejstvuje.

238
Ibid, str. 122.
239
Ibid, str. 123.
240
Maguire, Op.cit, str. 185.

162
 Hamlet je uhvaen u tragediju bez ikakve mogunosti izbora. Kako je rekao
Martin Dodsvort,241 Hamletova reenost da ispravi stvari obaveza je asti koja zahteva
nita drugo do njegov ivot.

Osveta je u Hamletu u potpunosti zasnovana na ljubavi, u vezi je sa gubitkom

osobe, a ne tek nekim zlom. Od Gorbodaka nadalje, tragedije osvete u Engleskoj
pozivaju se na pad Troje i, naroito, Prijamovu smrt, kao povod alosti. Hamletov
doprinos tome je predstava koju prireuje kao aradu gde treba prepoznati uzrok
njegove alosti. U knjizi Glasovi melanholije, Bridit Gelert Lajons razmatra Hamletovu
ljubav prema pozoritu i njegovu ulogu kliea melanholije koju je odigrao. Po njoj ta
izvedba slui kao maska za dublju teskobu u srcu.

Hamlet igra veliki broj stereotipnih uloga melanholika. Na primer,

simptomatino je da junak koji odbija da se u potpunosti identifikuje sa bilo
kojom drugom ulogom, a ija stvarna melanholija postaje oigledna kroz
njegovo vrdanje i agresivnost kojima manipulie takvim ulogama242.

Znaajno je to to panju usmerava na osobu koja je u alosti, na Hekubu a ne na

Pira. Njegovo uputstvo glumcima vano je zbog pominjanja Hekube, koja je, kako
Lucije kae u Titu Androniku, poludela od tuge.243 Hekuba je poznat primer neutene
alosti, a glumljena strast koju predstavljaju glumci slui kao prekor Hamletovoj
tromosti:

O, kakav podlac, niski rob sam ja!

Nije li strano, da taj glumac tu
u jednoj pesmi, jednom snu o strasti

241
Welsh, Op.cit
242
Lyons, Bridget Gellert: Voices of Melancholy, str. 78.
243
Campbell, Op.cit, str. 131.

163
 matom svojom moe da prisili duu
da od njenog dejstva prebledi mu lik,
u oku budu suze, licem strah,
jecanje u glasu, i dranje sve
s njegovom matom da doe u sklad?
A sve nizata? Za Hekubu! ta je
Hekuba njemu, ili on Hekubi,
da plae za njom! ta bi radio
taj, da ima povod, pobude za bol
ko ja?

(2.2.50213)

Ni u jednoj drugoj tragediji osvete nemamo ovakvu antiknjievnu strategiju.

Prekor fikciji je pre servantesovski realizam nego donkihotizam: u Hamletu ekspir
izgleda esto izvodi ono to je Servantes sa anrom kome to delo pripada, tako to
govori kakva treba da bude prava tragedija osvete.

Hamlet, Hijeronimo, Antonio, svi oni razmiljaju o samoubistvu, to je udan vid

pravde osveta prema samom sebi. Ipak, on je uobiajen u alosti. Kada Horacio eli da
se ubije nakon Hamletove smrti, to nije gest starog Rimljanina kakvog bi stvorio Seneka,
ve iznenadno oseanje koje ga je obuzelo u alosti za najboljim prijateljem sa kojim se
Horacio poistoveuje. Marstonov duh citira Senekinog Atreja: Scelera non ulcisceris, nisi
vinciszloini nisu osveeni ako se ne nadmae244. Osveta, dakle, nije pravda, nego
neto emotivno zahtevnije, a kada osveta pretenduje na pravdu onda odaje neiskrenost.
Seanje na voljenu osobu ui nas da se pravda ne moe zadovoljiti. Nita ne moe
povratiti mrtvog oca, a drugog osim njega nema.

244
Welsh, Op.cit, str. 68.

164
 Radnje pomenutih tragedija osvete uokvirene su ratovanjem, ali odvijaju u vreme
mira. Tako moemo ispitati ulogu ako je ima prihvatljivog vida nasilja u redovnim i
uobiajenim uslovima ivota. U mirnodopskim uslovima, dela koja bi bila uzdizana u
ratu sigurno bi bila neodvojiva od oseanja krivice mada se pria o Hamletovoj krivici
radikalno menjala s vremenom. Volebno, do devetnaestog veka Hamlet je postao
krivac, a ne Klaudije. Oigledno je Hamlet doveo Frojda, preko razmiljanja o alosti i
melanholiji i koncepcije superega, do mnogo irih pogleda na psiholoku krivicu
povezanu sa agresijom. Smrt, pre nego roenje, ljudska je mera za vreme, jer onaj koji se
raa toga nije svestan, a smrt nam je svima izvesna. Smrt i ubijanje imali su daleko vei
uticaj na celu istoriju. Vel se slae sa Hamletom da u datim okolnostima ubistvo
Polonija moe biti opravdano, a on kao kraljevi ne bi za njega odgovarao. Ubistvo
Klaudija, kao uzroka svih zala u kraljevini, takoe je opravdano.

Amerike novine prenele su lanak agencije AP o dogaaju u ikagu, gde

se Hamletu sudilo zbog ubistva Polonija. Njegovi advokati, Kocirilos i
Montgomeri, tvrdili su da je bio kliniki depresivan i verovatno halucinirao kada je
ubio Polonija. Dr Kavano, sa Medicinskog fakulteta pruio je vetaenje u njegovu
odbranu, dok je dr Stoun sa Harvarda bio vetak tuilatva.245

Kerigan podsea na miljenja autoriteta, od Aristotela do Rolana Barta, o tome

zato junak tragedije osvete mora da bude glumac i da igra ulogu osvetnika246. U osnovi
zato to mu je zadatak osvete nametnut iznenada, dolazi mu nepozvan. Svi ovi
teoretiari verovatno bi se sloili sa Haroldom Blumom koji kae da je Hamlet najfiniji
ali i najudniji glumac od svih. Njegova teatralnost, pie Blum, opasno je nihilistika,
jer je za njega tako paradoksalno prirodna.

245
http://elsinore.ucsc.edu/melancholy/MelRomantics.html, accessed July 7, 2004
246
Welsh, Op.cit

165
 Izvlaenjem razloga za samoubistvo, ekspir ga stavlja u sr cele tragedije.
Psiholoki, momenat najveeg otkrovenja nije kada glavni junak kuje plan o osveti,
nego kada izgovara uveni monolog Biti ili ne biti i razmilja o samoubistvu,
zaboravivi na Duha, dakle zbog bolesti due. Vetice su tu otelovljenje
ekspirovog principa o neprovidnosti koji je usvojio za svoje velike tragedije. Ako
ste zabrinuti da ete izgubiti muevnost, nije dovoljno pogledati bradate starice u
vresi, pogledajte svoju enu. Ako ste zabrinuti zbog iskuenja, plaite se
sopstvenih snova. Ako se plaite duhovne izolovanosti, ne gledajte u sadraj
uasnog kazana nego se okrenite sopstvenom umu, punom korpija (Makbet,
3.2.37)247.
Za Vela je osveta vid utoita za tugu, kao vid aljenja. Samo aljenje nije
nasilno, ali, kako je Malkolm rekao Makdafu, aljenje se pretvara u gnev, a gnev u
nasilje:: ... nek'se prometne / Jad va u gnev, nekto ne otromi, / Ve nek razbesni srce
vae/ . Ove drame vie se bave tugom nego pravdom; pravda koja se trai je njihov
odgovor na tugu. U elji za osvetom, nekada vie zbog spoljnih pritisaka nego
unutranjih poriva, tuga produbljuje ludilo jer joj se doda i oaj zbog sporosti ili
jalovosti pokuaja. Fredson Bauers248 smatrao da je zaplet sa osvetom pruao dosta
sukoba i snanih osvetnikih emocija koje su uzbuivale publiku. On podsea na
razliku izmeu retributivne pravde, koja je nita vie do li osveta, i korektivne pravde,
koja vodi do pokajanja i poboljanja. Od momenta kad je ubio Polonija, to je za
elizabetansku publiku bilo ubistvo (iako pogrenog oveka), krv je traila krv i on je
morao da plati. Osveta je, dakle, ne samo pitanje mentalnog sklopa ili pritiska na
glavnog junaka, nego i dramaturko sredstvo, ba kao i samo ludilo.

Pored razmiljanja o samoubistvu, za osvetnike je karakteristino i razmiljanje o

enskom neverstvu i majinoj preudaji. Iako Duh naglaava da je njegova smrt bila
neprirodna, Hamlet je vie okupiran seksualnou nego bratoubistvom. Ovde je uzrok

247
Greenblatt, Will in the World, str. 307.
248
Bowers, Fredson: Hamlet as Minister and Scourge, str.21.

166
delimino u obrascu elizabetanske tragedije, te slino imamo u panskoj tragediji, Titu
Androniku, Antoniovoj osveti. Preljuba je veoma bitno pitanje i u starogrkim tragedijama,
a i u svim mukim kodeksima asti, ukljuujui i nae vreme. Cilj takvog tumaenja
moe biti razumevanje Hamleta kao fikcije koja otkriva preljubu u kontekstu alosti i
osvete, ili da se zapitamo da li bi se i dalje sumnjalo na Gertrudino neverstvo i da se nije
tako brzo preudala. Teodor Lidz objanjava zato razoarenje u majku tako razorno
deluje na Hamleta. Sin oekuje da zauzme oevo mesto u porodici i dok god je otac iv,
sin ne mora da razmilja o majinoj seksualnosti, ma ta on oseao prema tome. U
patrijarhalnom pretku niko posle oca nema vei zalog za monogamiju nego sin.
ekspirova psihologija je jasna Hamlet ponavlja rei koje je uo, ili zamilja da ih je
uo, od oca. Tako on u Prvom kvartu kae Ako si ikada volela mog oca, a Duh se
istovetno obraa njemu Ako si ikada voleo svoga oca.... Tu je i nepogreiva paralela
sa Hamletovim optubama na raun majinog neverstva,u Laertovom pominjanju
mrtve majke. Laert upada i pita gde je kralj, kao da dovodi u pitanje njegov autoritet i
legitimnost vladavine, a za sebe kae:

O, svaka mirna kap

u krvi mojoj vie mi: kopile!
Mog oca ini prevarenim muem,
a izme istih vea moje majke
bludnice bi niske udarila ig!

(4.5.112, 11821)

elja za smru tu nastupa iz oseaja gubitka svrhe ivota nakon smrti voljene
osobe, ali i grie savesti to se neto nije preduzelo na vreme da se stvari poprave. Smrt
najblieg srodnika preivelome donosi svest o neizbenoj istoj sudbini, a
poistoveivanje je naroito snano kod srodnika istog pola oeva i sinova, majki i

167
keri. Kod oeve smrti, sin moe izgubiti ideal o kome do tada moda nije svesno
razmiljao, ili oseaj usmerenosti. U Hamletu imamo Ofelijin in samoubistva i
Hamletovo razmiljanje o samoubistvu. Po Frojdovim analizama, samoubistvo potie od
nagona za ubistvom, pa se ubilaki porivi okreu protiv sebe samoga a moe biti i
obrnuto. Oseanja protiv sebe se razmiljanjem o osveti usmeravaju napolje.

III.i.iii. Psihoanaliza Kralj Edip i Kraljevi Hamlet

Frojdov doprinos prouavanju Hamleta nije klasina edipovska teorija, iako ta

teorija jeste potekla od fusnote u Tumaenju snova posveene snovima o smrti bliske
osobe. Daleko korisnija je alost i melanholija, u kojoj se oslonio na ponaanje u
alosti da bi objasnio stanje melanholije, ili kako ga danas obino zovemo, depresije.
Videli smo da e kasnije Lili Kembl, kao i drugi kritiari i analitirari, preuzeti teoriju o
alosti kao uzroku melanholije i nedelotvornosti Hamleta. U toj bolesti o ijem uzroku i
mehanizmu i suvie malo znamo, najupadljivija crta je nain na koji Nad-ja, recite u sebi
savest, postupa sa Ja.249 Dok melanholiar moe u periodu zdravlja da bude, manje ili
vie, strog prema samom sebi, kao bilo ko, u melanholinom napadu Nad-ja postaje
prestrogo, grdi, poniava, zlostavlja siroto Ja, predoava mu najtee kazne, prebacuje
mu dela iz davne prolosti, koja su u svoje vreme olako primljena, kao da je Nad-ja u
249
Frojd, Sigmund: Nova predavanja autobiografija, knjiga osma, prevod dr. Vladeta Jeroti
str. 149. i 150.

168
meuvremenu samo skupljalo tube i samo ekalo na sadanje ojaanje, da bi sa njima
istupilo i na osnovu njih donelo osudu. Nad-ja primenjuje najstroije moralno mjerilo za
bespomono Ja koje mu je preputeno. Nad-ja uopte zastupa zahtev moralnosti, i mi
odjednom shvatamo da je nae moralno oseanje krivice izraz zategnutosti Ja i Nad-ja.
Treba da pomenemo jo jednu vanu funkciju koju pridajemo ovom Nad-ja. Ono je
takoe i nosilac Ja-ideala, sa kojim se Ja uporeuje, koje ono tei da dostigne. Tu tenju
za sve veim usavravanjem Ja se trudi da ispuni. Nema sumnje da je ovaj Ja-ideal talog
stare predstave o roditeljima, izraz divljenja prema onom savrenstvu, koje je dete tada
njima pripisivalo.

Kada je Frojd formulisao teoriju koju je predstavio u alosti i melanholiji,

najpre je primetio preterano samoprekorevanje kod pacijenta i postavio mentalni
agens koji je zaduen za samoprekor superego.250 Ako je samoprekorevanje i
optuivanje prekomerno, onda nad-ja ne funkcionie kako treba. Frojd u opisu
dinamike ozbiljne melanholije podvlai ambivalentan odnos prema osobi koju smo
izgubili ili koja nas je razoarala, povreenu narcisoidnost, krivicu i agresiju koju
okreemo protiv sebe pre nego protiv nekog drugog. Superego kao agens
samokanjavanja tu ima centralnu ulogu. Hamlet pati od superega sve do
predivne atmosfere proienja u Petom inu, kada ga se gotovo u potpunosti
oslobodi. I tako slobodan, odgurne Duha u stranu, ne mari vie za moralno
posrnue svoje majke. More ga je izleilo, ali vraa se u katastrofu, u bolest
Elzinora.251
Jezik koji Hamlet koristi kada govori o svom ocu potpora je frojdovskom
tumaenju ove drame koje u modernu psihoanalizu uvodi Ernest Dons da je
Hamlet paralisan zato to je Klaudije uradio ono to je on potajno eleo, da ukloni
kralja da bi zauzeo njegovo mesto kod Gertrude. Kada javno govori o ocu, njegov
stil je uzvien, jer potiskuje ono to stvarno eli da kae i iz njega govori super-ego.

250
Cavell, Op.cit, str. 236.
251
Simon, citat po Bloom, Shakespeare - The Invention of the Human, str. 425.

169
Ali, kada padne u vatru, kao u majinoj sobi, njegov jezik je prizeman i optereen
seksualnim aluzijama. Poreenje sa Hiperionom i satirom, takoe je znaajno jer su
satiri libidalna stvorenja, ovde id, a Hiperion, drugo ime za Apolona, je neto
uzvieno, odnosno super-ego. Takoe, on majci kae Heres your husband, like a
mildewed ear (III, iv, 64), a ta sinegdoha je udna, budui da je to uvo kraljevo, u
koje je sipan otrov. Dakle, poistoveuje oca i strica. Kada je Kolrid pisao o
Hamletu kao nekome ko previe razmilja, zapravo je opisao sebe, to je blisko
Empsonovom stanovitu o samoj drami toliko je dvosmislena da, kada mislimo
da je tumaimo, otkrivamo sopstvenu prirodu (Rorahov test mrlja).252 Hamletova
volja nije slaba. Problem je iskljuenje volje, odvajanje volje od emocija i delovanja.
Stvarna voljna akcija, poput podizanja ruke, jednostavna je stvar. Kod Hamleta je
ovu jednostavnost unitila refleksivna svest.
Najvanija razlika izmeu ova dva stanja je to to je predmet alosti-gubitak
svestan, a u melanholiji nije. U alosti svet postaje prazan i siromaan, a u melanholiji je
on sam ego. Kod osvetnika je izraen jaz izmeu ega i sveta oko njega i on mnogo
prebacuje sebi. O ostatku ega prosuuje kritiko telo, kako Frojd naziva savest.
Melanholik ima otrije oko za istinu nego ostali, kae Frojd. Hamlet je po tome veoma
moderna drama. Pored uvida u junakov um, ona nam nudi i njegovu psihologiju.

Hamletova alost je u izvesnoj meri patoloka. Ona nadilazi normalnu alost koja
oveka ini melanholinim. Re melanholija pominje se dva puta u drami, jednom to
ini Hamlet i jednom Kralj. Pred kraj Hekubinog govora, Hamlet se pita da li je avo
iskoristio njegovu slabost i melanholiju (2.2.5516), a Klaudije se brine zbog neega u
njegovoj dui nad ime se nadvila melanholija (3.1.1589).

I po Frojdu i po Bredliju, Hamlet je skrovite tajne, nepoznate emocije koju

izaziva ne toliko alost za ocem koliko naklonost majci. U eseju alost i
melanholija, Frojd pominje Hamleta tek u zagradama, ali jasno je da ga smatra

252
Nuttall, Op.cit, str. 201.

170
arhetipskim melanholikom. Simptomi koje pripisuje melanholiku podudaraju se
onima koje je ekspir dramatizuje kod Hamleta. Frojd navodi da je razlika izmeu
alosti i melanholije u tome to je ono za ime se ali potpuno svesno (to se i
oplakuje), dok je kod melanholije taj gubitak skriven nesvesan, ili, u svakom
sluaju, nije oigledan. Uprkos brojnim zajednikim svojstvima, melanholija se
razlikuje po otroj samokritici koje nema u uobiajenoj alosti. Melanholik se
poistoveuje sa predmetom svoje ljubavi koji je izgubljen, te ka sebi usmerava bes
to je voljena osoba izgubljena. Nestanak ovog eljenog predmeta ostavlja
slobodno plutajuu emocionalnu energiju koja se ne preusmerava na neto drugo
ve slui za identifikaciju ega i izgubljenog predmeta. Tako se gubitak predmeta
pretvara u gubitak ega....Kratak pogled na Hamleta pokazae da je njegov gubitak
viestruk izgubio je oca, majku koju mu je preoteo Klaudije, Ofeliju koja ga je
izdala svom ocu, kolske drugove koji ga pijuniraju. Hamlet uvia da je njegova
melanholija kao njegov svet iz koga se ne moe pobei, te odslikava jedan precizan
nain na koji njegovo iskustvo postaje intenziviran ali egzemplaran sluaj obinog
emotivnog ivota.
Frojd napominje i estu pojavu arogancije kod ljudi u alosti, koji su dosadni sa
stalnim ponavljanjem i veruju da su svi prema njima nepravedni. Takav je Hamlet
prema majci, takav je Laert u etvrtom inu kada reprodukuje Hamletovo stanje, samo
bez melanholije. Laertove rei da ako bude mirno reagovao na oevu smrt onda nije
njegov sin, pokreu pitanje majinog neverstva odmah po oevoj smrti.

Frojd je Hamleta koristio zajedno sa Sofoklovim Kraljem Edipom u svojoj

psihoanalizi. Samu dramu Hamlet pominje u svojim spisima dvadeset puta.253 U
Tumaenju snova (1900) Frojd opisuje svoje otkrie nesvesnog i vrednost analize
snova, kljuni deo auto-analize koju primenjuje je upravo itanje Hamleta.
Zakljuak je otkrie Edipovog kompleksa, koji je po Frojdu izraen naroito kod

253
Wofford, Susanne (ed.), HAMLET, Case Studies in Contemporary Criticism, str. 189.

171
smrti Hamletovog oca. Frojd koristi Hamleta kao figuru za same snove, sam
medijum kroz koji veruje da moe ostvariti pristup nesvesnome. Princ u drami,
koji je morao da se prerui u ludaka, morao se ponaati ba kao snovi u stvarnosti;
tako da o snovima moemo rei ono to Hamlet kae o sebi samome, dok krije
prave okolnosti pod duhovitou i nerazumljivou. (Frojd, Tumaenje snova, 480-
81)254. Frojd iznosi svoju najpoznatiju tvrdnju o Hamletu u poreenju Hamleta i
Edipa, gde poredi stepen represivnosti i kae da je civilizacija postala represivnija:
U Edipu detetove fantazije se ostvaruju kao to bi se ostvarile u snu. U Hamletu
one ostaju potisnute; i kao u sluaju neuroze saznajemo o njenom postojanju
samo kroz njene inhibirajue posledice... Hamlet je u stanju da uradi sve osim da
se osveti nad ovekom koji mu je uklonio oca i zauzeo mesto njegovog oca kraj
njegove majke, ovekom koji pokazuje kako se ostvaruju skrivene elje njegovog
detinjstva. U pismu Vilhelmu Flisu 1897. godine, pie da je svako u publici jednom
bio pupoljak Edipa, te se svako strese pred pomilju kako se ostvarenje sna ovde
pretoi u stvarnost, sa punom koliinom represije koja razdvaja detinje stanje od
sadanjeg. Kako najbolje objasniti zato je on (Hamlet) neodluan u izvrenju
osvete, ako ne opisom muka koje kod njega izaziva mrano seanje na to da je i
sam razmatrao isto delo protiv avog oca, iz strasti prema majci...Nije li njegovo
seksualno otuenje u razgovoru sa Ofelijom tipino histerino? I nije li na kraju,
ba kao moji histerini pacijenti, izvrio kaznu nad samim sobom tako to e
pretrpeti istu sudbinu kao njegov otac, otrovan od istog suparnika? (Sabrana pisma,
272-73).255

Ovu Frojdovu teoriju preuzima i nastavlja jedan od njegovih sledbenika,

Ernest Dons u svojoj knjizi Hamlet i Edip iz 1910. godine. On smatra da ekspir
nije nameravao da nam Hamleta prikae ludim. Veina oveanstva zapravo ivi u
jednom srenom meustanju obuzetom frustracijom, uzaludnou i

254
Ibid, str. 190.
255
Ibid, str. 191.

172
nepodobnou, kako je to definisao Dover Vilson256. A to stanje je psihoneuroza,
koju Frojd definie kao stanje u koje je osoba nezaslueno, esto i bolno, dovedena
nesvesnim delom svog uma, onim davno zakopanim delom koji je nekada bio deji
um, a sada ivi zajedno sa mentalitetom odraslih. Iz ovog se raa unutarnji
mentalni konflikt, koji se kod Hamleta manifestuje gnevom pri pomisli da je neki
drugi ovek zazuzeo mesto koje je kod njegove majke zauzimao njegov otac.
Ubistvo majinog mua bilo bi ravno primarnom grehu, te se Hamlet odluuje da
pasivno dopusti incestuoznu vezu svojih majke i strica, istovremeno izazivajui
unitenje. Njegova paralisanost ne proistie iz fizikog ili moralnog kukaviluka,
ve iz intelektualnog straha od istraivanja najdubljih delova sopstvene due.
Neizbeno je pomenuti velikog Dostojevskog kad god je re o velikim
pitanjima oveanstva. Meutim, pored veitih tajni ljudskog uma i patnje kojom je
natopljen ovozemaljski ivot, ruskog genija sa ekspirom povezuje i lini ivot, o
emu je pisao Frojd u eseju Dostojevski i oceubistvo.257 Piev brat Andreja
svedoio je o njegovim epileptikim napadima iz mladosti, a epilepsija je neto to
nas odmah asocira na Otela, mada u ostatku prie mnogo vie pronalazimo
Hamleta. Otelov odnos sa ocem nije nikada bio predmet interesovanja kritike,
pominje ga samo u kontekstu maramice koju je dobio od majke, ali tu se, moemo
rei, Otelo poistoveuje sa ocem i prenosi znaenje tog fetia sa majke na
Dezdemonu. Re je o posebnom tipu neverstva prema muu, odnosno njegovom
daru.
Po Frojdu, epileptini napadi su slini smrti i znae identifikaciju sa nekim
umrlim, ili sa osobom koja je jo u ivotu, a ija se smrt eli.. U ovoj drugoj
mogunosti napad dobija vrednost kanjavanja. Nekom drugom se elela smrt, ali
usled identifikacije, ja sam onaj drugi i ja sam mrtav. Ovaj drugi je, po pravilu,
otac, a napad, nazvan histerinim, samokanjavanje zbog elje za smru

256
Jump, Shakespeares Hamlet: Selection of Critical Essays, str. 51.
257
Iz Kulture i umetnosti, Odabrana dela Sigmunda Frojda, str. 245.

173
omrznutog oca. Oceubistvo je najstariji zloin i glavni izvor oseanja krivice i
potrebe za ispatanjem. Ono ne mora da bude jedini uzrok. Odnos deaka prema
ocu je ambivalentan. Osim mrnje prema ocu kao rivalu, tu postoji i nean odnos.
Oba stava udruuju se u identifikaciji s ocem, deak bi hteo da bude na oevom
mestu, jer mu se divi, i zbog toga eli da ga ukloni. Prepreka je to deak shvata da
bi pokuaj odstranjivanja oca kao rivala mogao biti od oeve strane kanjen
kastracijom. Iz kastracionog straha deak odustaje od elje za posedovanjem majke
i uklanjanjem oca. Ukoliko ova elja ostane prisutna u nesvesnom, ona stvara
osnovu za oseanje krivice.
Jedna dalja komplikacija nastaje ako je u deteta razvijena biseksualnost.
Tada e usled kastracione pretnje njegovoj mukosti biti ojaana sklonost skretanja
u pravcu enstvenosti i preuzimanja majine uloge kao ljubavnog objekta kod oca.
Kastracioni strah, meutim, ini i ovo reenje nemoguim. Uvia da se mora
podneti kastracija ako se od oca eli biti voljen kao ena. Tako oba impulsa, mrnja
prema ocu i zaljubljenost u oca, podleu potiskivanju. Prva nestaje zbog straha od
kastracije, druga ostaje kao unutranja opasnost. Strah od femininog stava. Jaka
biseksualnost jaa neurozu. Kod Dostojevskog se to demonstrira kao latentna
homoseksualnost u znaenju mukih prijateljstava u njegovom ivotu, u
udnovato nenom dranju prema suparnicima u ljubavnom ivotu.
Teret savesti zbog namere oceubistva odredio je i njegovo dranje prema
drugim dvema oblastima dravnom autoritetu i veri u Boga. U prvoj oblasti, on
je dospeo u potpunu potinjenost bauki caru, a u religioznoj oblasti preostalo mu
je vie slobode; navodno se do poslednjeg trenutka svog ivota kolebao izmeu
verovanja i ateizma. Hamlet je, takoe, raspet izmeu srednjevekovne
potinjenosti kralju i vitenberkog duha slobodomisleeg oveka, izmeu vere i
sumnje, izmeu neizmerne ljubavi prema idealizovanom ocu i oseanja
ugroenosti od njega, odnosno ljubomore zbog oseanja prema majci.

174
 Pomenimo i popularni mit o Kuhulinu,258 neizbean istonik irske poezije i
njenog modernog epitoma Jejtsa. U nekima od mnogobrojnih legendi, ovaj
junak je u neznanju ubio sopstvenog sina, pa se njegovo pominjanje dovodi u vezu
sa strahom sina od oeve dominacije i represije. Obrnuto Edipovom ubistvu oca,
takoe iz neznanja, ali ne i neprimenjivo na Hamletov sluaj po njegovim
opisima oevog karaktera, ali i zapovednikom tonu Duha u oklopu
srednjevekovnog vojskovoe, da se zakljuiti da je Kralj bio autoritaran i moan.
Zato mu brat i nije mogao parirati i jedino ubistvom ga je mogao eliminisati. Da li
je pokojni Kralj bio Kuhulin? Da li je guio svog nenog sina, okrenutog nauci i
lepim stvarima, elei da od njega stvori ratnika nalik sebi? Da li je Kralj Hamlet za
sina eleo nekoga poput Fortinbrasa ili Laerta, umesto intelektualca iz Vitenberga,
te Hamlet Laerta naziva svojim ogledalom (foil) u duelu, a sa Fortinbrasom se
samoprekorno uporeuje? I da li je to izvor potencijalne netrpeljivosti prema ocu
koju su prepoznali psihoanalitiari, pre nego li edipalna elja za majkom?
1913. godine engleski ekspirolog V. F. Tren259 napisao je da nije lako
razumeti Hamleta, kao to on nije razumeo samog sebe. Umeo je da ita tua
osenja i pobude bolje nego drugi, a ipak je bio sasvim nesposoban da razume
sopstvene.
ovek nikoga tako krupno i tako veto ne obmanjuje kao samoga sebe. Koje su to
Hamletove samoobmane?
Prvo pitanje je da li Hamlet zaista ima Edipov kompleks. Mesto mrnje
prema ocu i elje da on umre, ogromna ljubav i beskrajna alost to je umro; a
mesto naglaene vezanosti za majku neprijateljski stav prema njoj. To jedino
mogu biti znaci jakog antiedipovskog kompleksa. Takav kompleks poznat je kod
Elektre i Oresta. Elektra nagovori brata da ubije njihovu, njoj mrsku majku i tako
osveti voljenog oca, koga je majka sa svojim ljubavnikom ubila. Po ljubavi prema

258
Paunovi, Istorija, fikcija, mit, str. 149.
259
Klajn, Hugo: Frojd, psihoanaliza i literatura, str. 315.

175
ocu i mrnji prema majci Elektra je nekakav enski Hamlet. Ameriki psihijatar
Frederik Vertam260 pripisivao je Hamletov odnos prema majci Orestovom
kompleksu, ali veina psihoanalitiara zakljuila je da se radi o nesavladanom
Edipovom kompleksu, kao i elji da se odbrani od incestuoznih elja. U prvom
monologu on prebacuje majci to se tako brzo preudala i prisea se kako se ne tako
davno pripijala uz njegovog oca ko da joj raste glad od onoga / ime se utoli.
injenica da je zapamtio njeno pripijanje moe da ukae na nesvesnu ljubomoru.
Tako se ponaa i pred Miolovku, kada i Ofeliju i majku tretira kao privlane
seksualne objekte, ali kod Ofelije je privlaniji metal. Prolog je kratak, kae, kao
ljubav ene aluzija na Ofelijin raskid s njim, ali i na majin drugi brak. Taj odnos
je najizraeniji kada ode u majinu odaju suzbivi svoje matricidne misli, ali iskali
svoj gnev prvo reima koje seku, a zatim ubije Polonija. Stia se na intervenciju
oevog duha, ali kad ona okleva da prihvati njegovu molbu da ne ide vie u
Klaudijevu postelju, on ponovo plane i uvredljivo opisuje ljubavni odnos svoje
majke i strica-ouha. Takav odnos mogao bi da ima odbaeni ljubavnik pre nego li
sin prema majci.To pokazuje da Hamlet nije sasvim prevaziao Edipov kompleks:
nesvesnu elju da kod majke zauzme oevo mesto.
Psihoanalitiarima je sumnjiva i estina Hamletove ljubavi prema ocu. I
majka i ouh ga mole da ne preteruje, a u njegovom upornom istrajavanju ima
neeg demonstrativnog, ne samo u smislu prkoenja onima koji glume alost, nego
i potrebe da se njegova tuga i ljubav pokau kao ogromne. Postavlja se pitanje nije
li njegova ljubav prema ocu reaktivna, nije li njena neumerenost nastala
pojaavanjem iz potrebe da se suzbije prvobitno oseanje, oseanje mrnje.
Ostentativnost njegove tuge vidi se i u alerginom reagovanju na isticanje spoljnog
izgleda (on nosi crninu dok su svi ostali obukli odela za sveanost) i same rei
izgleda: Izgleda, gospo? Ne, ve jest. Ja ne znam za izgleda. (I.ii.) Takva

260
Ibid, str. 316.

176
ostentativnost je posledica je ambivalentnosti onoga to oaloeni oseaju prema
pokojniku.
Po Ernestu Donsu, koji je 1910. godine objavio esej Edipov kompleks
kao objanjenje tajne Hamletove, a tek etrdeset godina kasnije i knjigu pod
naslovom Hamlet i Edip, Klaudijev in ubistva Kralja je oiveo Hamletove potisnute
elje usmerene na isti cilj. To zahteva ponovno snano potiskivanje , a ovo
apsorbuje svu njegovu psihiku energiju i ini ga nemonim. On osea da je u
Klaudiju sadran najdublji i najdublje sahranjeni deo njegove linosti, te da ne
moe da ubije Klaudija a da ne ubije i sebe. Zato to ini tek kada je Kraljica mrtva i
kada njemu samome vie nema spasa. Hamlet je psihoneurotiar (histerik na
ciklotimnoj osnovi) a njegova nesposobnost delanja potie od intelektualnog
kukaviluka, od toga to nema hrabrosti da otvoreno pogleda u najskrivenije
dubine svoje due. Po Donsu, Hamleta vie uasava majina preudaja nego
Klaudijevo ubistvo. Iz toga bi se moglo izvesti da Hamlet vie potiskuje
incestuoznu, nego paricidnu komponentu svog Edipovog kompleksa. On to
moda nagovetava kada Ofeliji za sebe kae da bi se mogao optuiti za takva
dela da bi bolje bilo da me majka nije rodila.
Hugo Klajn smatra da potiskivanje Edipovog kompleksa ne iscrpljuje svu
Hamletovu energiju, jer on smilja osvetu i eli da ona bude potpuna, da to ne
bude na molitvi, nego u rodoskrvnoj postelji261. Ovde je u pitanju lini in, ne
osveta oca nego samog sebe: On na nebo, a ja sam osveen. Ni na groblju Hamlet
ne pominje svog oca, govoru o Aleksandru Velikom i o lobanjama nekih advokata,
a Duhu se posle pojavljivanja u Kraljiinoj sobi gubi svaki trag. Sada Hamlet
govori o savesti ne u smislu sputavanja, nego da mu upravo ona nalae da izvri
in osvete, inae e biti proklet. Vie ne govori o sebi, nego o iru na telu cele
drave, a on je pozvan da ga ukloni. Dons je, smatra Klajn, prevideo tu novu,
isceliteljsku ulogu savesti, po kojoj smrtna kazna postaje spasonosan poduhvat.
261
Ibid, str. 332-333.

177
Takoe, smatra da je svoj Edipov kompleks prilino savladao prenevi svoja
negativna oseanja iz ambivalentnog odnosa prema ocu na strica, kao to je
prvobitnu erotinu ljubav prema majci preneo na Ofeliju.
Kontroverzni R.D. Leng odvajanje vlastitog ja od tela smatra bolnim
procesom u kome bolesnik oajniki ezne da mu neko pomogne i zalemi
pukotinu.262 Vlastito ja eli da se ukoreni i ovaploti u telu, a opet se plai da bi u
telu bilo izloeno napadima od kojih ne bi moglo pobei. Orijentacija vlastitog ja je
primitivno oralna; ono je ispucalo od ei i oajno. Vlastito ja je nabijeno mrnjom
prema svemu to je tu. Jedini nain da uniti to to je tu, a da ga opet ne uniti,
jested a uniti sebe. Pokuaj da se ubije vlastito ja delimino je odbrambene prirode
(ako sam mrtav, niko me ne moe ubiti), a delimino potvruje svoju krivicu koji
je mori (odsustvo prava da se bude iv). Pribeite vlastitog ja postaje zatvor, a raj
postaje pakao.
Shizofrenici se esto slue pretvaranjem i dvosmislicama da bi zatitili
vlastito ja od tueg nametanja. Uprkos udnje da se bude voljen zbog svog
pravog ja, shizofrenik se uasava ljubavi. Bilo koji oblik razumevanja ugroava
njegov celokupni odbrambeni mehanizam. Ako je shizofrenik inkognito, moete ga
maziti, milovati, tui; moete rukovati i manipulisati; moete mu davati injekcije ili
togod vas volja, ali je on, posmatra, nepovrediv. On udi da bude shvaen,
ezne za jednom celovitom linou koja bi mogla da prihvati svo njegovo bie i da
ga pritom ostavi na miru.Jedna pacijentkinja je rekla Mi shizofrenici govorimo i
inimo mnogo beznaajnih trica i kuina i onda u sve to upletemo ono to je
stvarno vano da bismo videli da li je psihijatru stalo do nas i da li e primetiti
razliku. Iako mnogi smatraju Ofeliju primerom Lengovog shizofrenika, zbog
ugaanja ocu i bratu i uskraivanja ljubavi Hamletu, danski kraljevi nije nita
manje optereen oekivanjima, pritiscima i ispitivanjem sa svih strana. Uticaj
njegovog mrtvog oca barem je jednak onome koji na Ofeliju ima njen, jo uvek ivi.
262
Leng, R. D.: Podeljeno ja, str. 156.

178
 Leng objanjava termin shizoidan kao re koja se odnosi na osobu iji je
totalitet doivljaja rascepljen u dva bitna smisla: na prvom mestu imamo rascep u
njegovom odnosu prema svetu, i, na drugom, postoji poremeaj u njegovom
odnosu prema samom sebi263. Takva osoba nije sposobna da iskustveno sebe
doivi zajedno sa drugima, ili da se oseti kod kue u svetu, ve se, naprotiv,
osea oajniki samom i izolovanom; tavie, ona sebe ne doivljava kao celovitu
linost ve pre kao rascepljenu na razne naine, najee moda kao duh slabije
ili jae vezan za telo, kao dva ili vie ja, itd.
Shizofrenik je oajan, jednostavno lien nade. Nikad nisam upoznao oveka
koji bi mi mogao potvrditi da je kao ovek bio voljen od Boga oca, Majke Boje ili
bilo kog drugog oveka, kae Leng264 On jeste ili Bog ili avo, ili je u paklu lien
Boga. Ako ovek kae da je nestvaran ili da je mrtav, i to sasvim ozbiljno,
izraavajui u radikalnim odrednicama gorku istinu svoje egzistencije onako kako
je on iskustveno doivljava, onda je to duevna bolest. Sutina shizofrenikovog
iskustva ostaje za nas zatvorena knjiga. Mi moramo sve vreme priznavati njegovu
izuzetnost, osobitost i razliitost, njegovu odvojenost, usamljenost i oajanje.
Leng navodi sluaj pacijenta koji je ceo ivot glumio ono to su drugi od
njega oekivali, u rascepu sa svojim pravim ja koje se i nije u potpunosti
razvilo.265 Takav skup fragmenata, vie lanih ja u amalgamu. Vlastito ja je
neotelotvoreno i individua ga doivljava kao mentalni entitiet. Ovo stanje
Kjerkegor je nazvao umuklou. Individua ne osea svoje postupke kao izraz
vlastitog ja. Lano ja se odvaja i postaje autonomno, a vlastito ja ne osea njegove
postupke kao svoje. Individua se ali na jalovost, ili nedostatak spontanosti, ali ona
namerno gaji ovaj nedostatak spontanosti i na taj nain pojaava oseaj
uzaludnosti. Umuklo ja je izolovano, samo mentalno ivo, nesposobno da se

263
Ibid, str. 9.
264
Ibid, str. 31.
265
Ibid, str. 68.

179
obogati spoljanjim iskustvom. Otuda strepnja da e se okameniti, pretvoriti u
vakuum. Ljubav je iskljuena, a strepnja stupa na njeno mesto. Sve je mrtvo, nita
se ne pokree. Unutranje ja ivi pomou kompenzatornih prednosti, gajei ideale.
Prema sebi se mora biti poten, sve se moe sakriti od drugih, ali nita od sebe.
Supstituisanje jedne interakcije drugom nakon podele na vlastito i lano ja, sada
interakcija vlastitog ja sa samim sobom, otuenje od sveta koga se plai. Uputajui
se u odravanje svoje izolacije, vlastito ja je obuzeto figurama iz mate i
uspomenama (imagos) koje drugi ne mogu videti direktno. Samo u mati ono je
svemono, a u bilo kakvom poduhvatu doivelo bi neuspeh i ponienje.266 Ako
postoji neto u ta je shizoidna individua spremna da poveruje, onda je to vlastita
destruktivnost. Ona ne veruje da moe popuniti prazninu bez pretvaranja svega
datog u nita. Ona smatra vlastitu ljubav i ljubav drugih jednako razornom kao i
mrnju. Biti voljen ugroava njeno ja, ali njena ljubav isto toliko moe da ugrozi
druge. Bei i od dodira, ne zato to se plai da e je dodir povrediti, ve da e ona
svojim dodirom povrediti druge kao elektrinim udarom.267
Denet Adelman268 smatra da se ludilo kod Hamleta javlja kada nestane razlika
izmeu njegovog idealizovanog oca i strica ubice, kada duh govori o svojim
prljavim zlodelima. Gertruda je ovde, po Adelmanovoj, centralna linost
Hamletove krize. Prvo, kao predmet njegovih fantazija i nemira, a zatim i time to
preti da anulira razliku izmeu Klaudija i kralja Hamleta, budui da Hamlet, ba
kao i junaci Julija Cezara i Henrija IV, treba da izabere izmeu dve figure oca.
Ester Rakin u asopisu o psihologiji American Imago o Hamletu govori u
kontekstu mentalizacije kao procesa promiljanja kroz mentalno stanje. 269 Iako kod
Hamleta ima puno razmiljanja o ivotu i smrti, o prirodi duha, o tome da li da

266
Ibid, str. 77-79.
267
Ibid, str. 88.
268
Citat po Showalter, Op.cit, str. 250.
269
Rashkin,Esther: Reading the Mind, Reading the Text: Reflective Functioning, Trauma Literature, and the
Task of Psychoanalytic Critic, American Imago, Volume 68, str.42.

180
ubije Klaudija na molitvi i da li je Klaudije zaista otrovao njegovog oca, nita od
toga nije primer reflektivne funkcije ili mentalizacije, odnosno metakognitivnog
praenja. Koliko god on razmiljao o svojoj neodlunosti ili motivima drugih, ali
nikada se ne pita kakvo bi ga to mentalno stanje ili unutranji proces doveo do
toga da uopte vidi duha ili da posumnja u istinitost njegovih rei. On nikada ne
razmilja o tome kakve traume su u osnovi njegove neodlunosti. Lir, takoe, tvrdi
Rakin, nema sposobnost mentalizacije on jedva zna za sebe, niti je u stanju da
prepozna pravu ljubav u Kordeliji. Nikolas Abraham je 1975. godine napisao
Fantom Hamleta ili esti in sugeriui da je Hamletova paraliza znak da ga
progoni fantom ili neizreciva tajna o ubistvu ukljuujui i dvoboj u maevanju
protiv Kralja Fortinbrasa koji je namestio Kralj Hamlet, pre poetka radnje ove
drame.270
U istom izdanju asopisa, Barton Melnik vue paralele sa konstrukcijom
umetnika Tinglija, La Vache Suisse (1990), glavi mrtve krave ukraenoj cveem,
autor vidi izraz ogorenja to nije davala dovoljno mleka, ali i to je odsutna -
mrtva271. Sledei Frojda, to oseanje se moe primeniti i na Hamletov stav prema
majci, uz aspekt fizikog ulepavanja koji on vie puta pominje kad je re o
enama, i o majci koja nanosi debeo sloj minke u svojoj odaji, i o Ofeliji koja, kao i
sve ene, pravi potpuno drugo lice uz pomo tih boja (3.1.137-8). Klaudije takoe
pominje obraz kurve koji se skriva iza minke, to je potrebno i njegovom nedelu
(III.i.51-53). Ako majka gladnom detetu ne prui hranu, ono e umreti. A ako nje
nema, ako je mrtva, to kao da povlai i detetovu smrt. On, takoe, izjednaava oca
i majku, uzvikujui u istoj reenici i podla ena! i zlikovac! (I.v.105-8). I,
direktnije, govori otac i majka su mu i ena, mu i ena su jedno telo, pa, majko
(IV.iii.45-9). To baca svetlo na trovanje Kralja Hamleta, jer se strah od trovanja

270
Ibid, str. 47.
271
Melnick, Burton: To This Favour She Must Come: Tinguelys Cow and Hamlets Mother, American
Imago, Volume 68, str. 49.

181
povezuje sa strahom od uskraivanja podoja. Trovanje je kao podoj koji nanosi zlo.
Duh pominje mleko priajui o sipanju otrova (I.v.68-70). Njegova zgaenost nad
majkom moda potie od deijih oralnih frustracija. A Klaudijeva smrt je, na kraju,
zapeaena i falusnim (ma) i oralnim (otrov) orujem.
Benet Sajmon konstatuje da se psihoanalitika kritika oslanja na
dugotrajnimedicinski model.272 Ukrtanje izmeu medicinskog i knjievnog (ili
pozorinog) sveta. Po prvi put je 1778. godine izvesni dr Akensajd izjavio da je
Hamletovo ludilo stvarno. Jedan lekar iz psihijatrijske ustanove devetanestog veka
napisao je da je primio mnogo Ofelija na svoje odeljenje (Showalter, 1985, 86.).
Publici osetljivoj na svrgavanje kraljeva, Hamlet je bio neko ko glumi ludilo iz
taktikog izbegavanja ili odlaganja da bi ostvario ciljeve, kao Amlet Saksa
Gramatika ili biblijski kralj David. U devetnaestom veku, kritiari su romansirali
Hamleta i njegovo odlaganje pripisivali oklevanju, kontemplaciji ili kvijetizmu.
Frojd i Dons su naglaavali seksualnost tumaenjem Hamletove inhibiranosti kao
nesvesnog sukoba zbog Edipovog kompleksa. Norman Holand u knjizi
Psihoanaliza i ekspir (Psychoanalysis and Shakespeare) to rezimira reima da u
Hamletu unutranji nagoni dobijaju spoljnu manifestaciju, te se u ovoj drami radi o
projekciji. Takozvana nova kritika ismevala je romantiarski pogled na dramske
junake kao stvarne linosti i teite prenela na same drame, analizirajui ironiju i
dvosmislenost. To je poelo sa Empsonovih Sedam tipova dvosmislenosti (Seven Types
of Ambiguity) iz 1936. Ta paradigma utrla je put pojmu nejasne granice izmeu
glumljenog i stvarnog ludila. Lakan (1959) i Kavel (1987) bave se time.
Poslednja paradigma u tumaenju Hamleta je takozvana paradigma Hamlet
i trauma273. Delimino, kulturna matrica knjievnosti i traume javlja se nakon
iskustava holokausta, atomske bombe, kao i kolonijalnog, rasnog i seksualnog

272
Simon, Bennett: Hamlet and Trauma Doctors: an Essay at Interpretation, American Imago, str. 707.
273
Ibid, str. 711.

182
ugnjetavanja, ali i sve vee svesti o traumama svakodnevnog ivota (dete i nasilje u
porodici, uasi rata).
Sajmonovo shvatanje traume, kao i nova kritika, polazi od pretpostavke da
nemogunost tumaenja ini centralni problem. Pokuava da makar delimino
objasni zato je komad pun tema o nesporazumu i postavljanju klopki, to junake i
itaoce ostavlja u sumnji i neodlunosti. Vana knjiga na koju se Sajmon poziva je
Shattered Assumptions iz 1992. godine, profesorke psihologije na Univerzitetu u
Masausetsu Roni Janof-Bulman. Trauma razbija pretpostavke najbliih i najdraih
kojima se moe verovati i stabilnost tla pod nogama, u izdajama unutar porodice,
ali i bukvalno, u zemljotresima. Tumaenje zbivanja je ogranieno ili haotino, ili i
jedno i drugo. Obamrlost (npr. u Makbetovoj reakciji na vest o smrti njegove ene)
oscilira sa slabou i nepotpunom kontrolom nad oseanjima. Jedan od glavnih
efekata traume je tekoa da se zakljui da li je neto to se zbiva stvarno. Trauma
razara tananu vezu izmeu logikog odnosa i ljudskog odnosa. ovek prezire
i sebe i ceo svet, a nastupa duboko nepoverenje u budunost. U naporima da se
savlada trauma, najee se sreu elja za osvetom i rtveni jarac. U Hamletu, glavni
rtveni jarci su ene i sam Hamlet. Sindrom koji se moe ustanoviti nakon ozbiljne
traume je takozvani posttraumatski stresni poremeaj (PTSD). Ali, za Hamleta bi
bolji termin bio kompleksni stresni sindrom, kako ga je definisao Herman 1992.
To znai da traumatini dogaaji ne pripadaju sasvim prolosti. ak i termin
traumatina prolost moe biti preterano pojednostavljen. Sva lica nekog
dogaaja moraju se razmotriti da bi se merila neija reakcija. Tajnovitost povezana
sa traumom posebno je razorna. Pria koje se ne moe direktno ispriati u
narativnom diskursu nalazi svoj izraz u izmetanju, simbolizaciji i akciji, kako je
napisao Frojd u lanku Podseanje, ponavljanje i elaboracija (1914.) Seanja se
moda ne mogu izraziti reima nego neverbalno, kodirana kao tlesna iskustva.
Disocijacija blie nego represija opisuje razne naine na koje se znanje pomea
i negira u traumatinom stanju.

183
 Hamletovo ludilo puno je igre reima, dvojakosti, odlaganja i obmana.
Gotovo kod svakog junaka, uz obmanjivanje drugih, tu je i samoobmana. Scene
ludila stvarnog kod Ofelije, dvosmislenog kod Hamleta jednake su snovima
koji se ubacuju u tekst narativa gde postaju okidai za postupke u nepredvienom
pravcu. Ofelijino ludilo zatvara i rezimira radnju vie nego to je preusmerava.
Hamlet je ozbiljno istraumiran seanjima oevog Duha, jer i jeste nije
siguran u to da mu je stric ubio oca, kao ni u to da je njegova majka bila u dosluhu
sa deverom, ili, u najmanju ruku, izdala uspomenu na svog nedavno preminulog
supruga. Hamletov susret sa Duhom obiluje slikama prostorne izmetenosti,
uzdrmanih uverenja i frenetinih pokuaja da se povrate sigurnost i stabilnost.
Hamlet je bio melanholian pre nego to je video Duha, ali sada je odluio da
glumi ludilo, istraumiran onime to mu je Duh otkrio. Postoji mnogo vie
kontinuiteta izmeu njegove istinske melanholije i maske ludaka koje je i sam
svestan.
Njegov oseaj izdaje zbog majine preuranjene preudaje i Klaudijevih lai
uveava postepeno shvatanje da Ofeliju koriste (uz njen pristanak ili ne, nije
siguran). Njegovo pretvaranje da je lud simptom je pretvaranja i obmane oko
njega, ali on je neprekidno otvoreniji nego o bi hteo da bude. Njegovo izvinjenje
Laertu, u kome kae da je njegovo ludilo odgovorno za njegove postupke, a ne on
sam, nije samo pokuaj da se opravda, nego predstavlja i Hamletovu sopstvenu
borbu da razazna stvarno od glumljenog ludila.
Trauma takoe poremeti oseaj za stvarnost, dovodei do poricanja i
iskljuivanja, u seksualnom domenu.274 I Duh i Hamlet osuuju Klaudija (i
Gertrudu) zbog rodoskrvnua i preljube. Zajednica izmeu brata preminulog
kralja i njegove ene nije se smatrala incestuoznom i bila je esta pojava, posebno
ako je to znailo da e se sauvati imovina. Drugi likovi i ne uoavaju nikakav
incest, jedino Hamlet, opsednut majinom seksualnou, fiksira temu incesta. Ko je
274
Ibid, str. 716.

184
istraumiran, te reaguje poricanjem, zbunjenou i nesigurnou u to ta je stvarno a
ta fantazija? Hamlet, ali i Ofelija, a verovatno i Gertruda. Ali, cela drama odie
traumatskim okruenjem. Teorija o traumi naglaava indirektno saptavanje onoga
to se ne moe upamtiti ili bezbedno ispriati. Hamletu o ubistvu ispria Duh. On
ne zna da li je Gertruda bila sauesnik. Ni mi ne znamo da li je Hamlet samo
glumio ludilo ili da li je brak izmeu Gertrude i Klaudija zaista rodoskrvan.
Hamlet ne moe javno da kae ono to je uo od Duha, pa se pojavljuje pred
Ofelijom i od nje ujemo kako je izgledao i kako se ponaao (2.1. 81-83). Ofelija ne
moe da ispria koliko je potresena, iskoriena, besna i zanemarivana, pa peva o
oevoj smrti i o ljubavi prema Hamletu. Hamlet pria Horaciju o svom planu i
Miolovki, to je jedan nain da se popuni ono neizrecivo.

III.i.iv. ena u Hamletu (Hamletu)

Edvard P. Vining je jo 1881. godine napisao neto to e postati aktuelno krajem

dvadesetog veka, u rodnoj kritici Dejvida Leverenca. Za Vininga, Hamlet nije bio
samo mukarac nalik eni (womanly man), nego zaista ena, koja se oajniki
borila da popuni mesto za koje je prirodno bila nespremna. . . . ako zamislimo da je
pesnik ovde naslikao enu nesposobnu da izvri osvetu koju joj je nametnuo uznemireni
duh njenog oca, dovedenu do ruba poremeenosti zbog nepodnoljivog tereta, koja pati
od beznadene ljubavi koju moda nikada nee smeti da obelodani, muenu
ljubomorom, bolno osetljivu na sve prirodne enske mane, potaknuta jo vie rtvom
nautrb line istote koju je nainila njena majka tako brzom preudajom, pa ak i
ubistvom njenog oca; ona uzmie pred smrtnom borbom sa Kraljem, plaei se

185
krvoprolia, i sa uasom sagledavajui mogunost sopstvene smrti, te je nestrpljiva da
nae neki izlaz, neki laki metod da ispuni svoju dunost.275

Sto godina kasnije, Dejvid Leverenc pie esej naslovljen, namerno ili sluajno,
Viningovom sintagmom: ena u Hamletu. 276 Svet oeva i sinova, ambicije i poude,
smatra alost nemukom, kako propoveda Klaudije (I.ii.94). Hamlet se izgleda slae,
makar sam za sebe, jer navodi svoje kurvinske sumnje kao razlog koji ga spreava da
postupi kao mukarac i sin. enske slike, koje odraavaju pogled na svet sa mukarcem
u sreditu, predstavlja prikricvenu homoseksualnu fantaziju, po frojdovskom
tumaenju. Hamletovo idealizovanje oca i Horacijevog prijateljstva svakako izraava
glad za mukom bliskou. Sipanje otrova u uvo moe nesvesno da evocira analni
odnos. A maevanje sa Laertom dovodi do bratskog razumevanja. Ali ovi primeri
prikrivene homoseksualne elje predstavljaju odgovor na nedostatak. Sipanje otrova u
uvo evocira svesno i nesvesno ponavljanje nagovetaja perverzne komunikacije,
naroito izmeu mukaraca. ena u Hamletu je izvor njegovih najakutnijih opaanja o
obolelom, nesreenom, patrijarhalnom drutvu koje pokuava da svira na ovoj fruli
Hamletove due (III.ii.336), ak i kao duh koji se vraa iz mrtvih. I Klaudije i Polonije
povezuju jezik line ljubavi sa jezikom javnog rata, s obzirom da rat meu dravama
ima isto jedinstvo suprotnosti koje on propisuje pojedincima, ak i svojoj eni. Tako je
ona suvladarka kraljevska ove zemlje ratoborne (Th imperial jointress to this
warlike state, I.ii.8-9). Brak je jednostavno preludijum agresiji. Polonije i Laert jo
eksplicitnije meaju ljubav i rat u svojim savetima Ofeliji: Vidite sebe skupljom, ilete
mi vid budale dati (I.iii.122-3), odnosno U zatitnici svojih oseanja / Ostante
Ofelija; tamo stojte / gde elja hici u opasnosti / nemaju domaaja, I.iii.34-35).
Hamletov prvi privatni govor suprotstavlja se dehumanizirajuim jedinstvima kraljevog
javnog propovedanja. Tamo gde Klaudije pretpostavlja jednu celinu razuma i prirode u

275
Vining, Edward: The Mystery of Hamlet, str. 75.
276
Leverenz, David: The Woman in Hamlet: An Interpersonal View, in Representing Shakespeare, M.
Schwartz & C. Kahn (eds), str.113.

186
sinovljevom pokoravanju, Hamlet kalemi suprotnost na buntovniku suprotnost,
naroito izmeu uma i tela. I zaista, Hamletov monolog je opsednut jezikom tela
vrsto (solid) ili ukaljano (sullied) meso, apetit, hrana, oevo mrtvo telo, suze,
rodoskrvna postelja, najedene oi (galled eyes, I.ii.155) i na kraju srce i jezik: Ali
pukni srce, kad moram da utim (I.ii.159), intuicija koja precizno opisuje njegovu
sudbinu.

Delovi tela, grubi, smrdljivi i neoplevljeni, preplavljuju bilo kakav pokuaj razumevanja.

Drugde Hamlet nastoji da jezik javnog rituala zameni linim oseanjem. Tako kad mu

prijatelji u konvencionalnom opratanju od njega kau Vaoj asti emo / Na slubi

biti svojom dunou, on uzvraa Ne, nego svojom ljubavlju, a tako / I ja svojom za
vas (I.ii.253-4). Nada se da dunost i ljubav jo imaju neto zajedniko.277

Hamlet je asocijalan, rei e psihijatar dok slua njegove neprijateljske igre reima
i monologe. Naalost, on je mnogo vie socijalizovan nego to to moe da uvidi. On ipak
nalazi utoite u pretpostavkama koje dele oni koji ga okruuju, koji postavljaju bie u
poslunost uma prema patrijarhalnom poretku, poslunost tela prema apstrakcijama.

Duh je, izgleda, jedini otac koji govori jasno i Hamletov susret s njim donosi
jasnou u vezi sa onim to se desilo i to on mora da uradi. Ali, dok potvruje
Hamletovo opaanje o spoljnoj pokvarenosti, Duh osporava Hamletova oseanja.278 On
se obraa njegovom umu koji sumnja na Klaudija, dok odrie mnogo dublju Hamletovu
bol zbog Gertrude. Kontradiktorni signali se nastavljaju, pa Duh trai od sina da ga ne
saaljeva, a istovremeno ga podstie da ga saaljeva; naglaava sinovljevu ovozemaljsku
slabost i svoju besmrtnu snagu, a ipak govori Hamletu o svojim prljavim zloinima
(foul crimes) i izjednauje saaljenje sa povrnou, a odgovorno sluanje sa
ozbiljnou, dok opisuje Hamletova oseanja jezikom koji iskljuuje telo u svojoj
preteranoj ozbiljnosti. Isto tako, nikada ne otkriva koji su to njegovi prljavi zloini, ve

277
Ibid, str.115.
278
Ibid, str.116.

187
kontrastira svoju ast i vrlinu sa Klaudijevim zloinima. ak i njegova ljubav moe se
svesti na javni ritual, a ne oseanje: Upravo ruku pod ruku sa onom / zakletvom
koraala koju njoj / dao sam o venanju (I.v.48-50). Prema Gertrudi je, ipak, milostiv,
dok to isto zabranjuje sinu. U svom govoru, Duh je okupiran telom i, kao i kod Hamleta,
Gertruda je tu u ii. U opisu njene promene od naizgled vrle do poudne, kralj
prljavih zloina sada se predstavlja kao aneo.

Hamletova idealizacija oca i zgaenost nad stricem predstavlja, kako frojdovci s

pravom ukazuju, podeljenost sinovljeve ambivalentnosti prema ocu. Otac je, zapravo,
sliniji Klaudiju nego to se Duh usuuje da prizna. Obojica govore arogantnom
apstrakcijom velianstva, a svojim telima pokazuju, na reima ili na delu, podrivanje te
lane uzvienosti kraljevske uloge. Duh je naroito ambivalentan prema prirodi
samoj. Iako se prisea svojih prljavih zloina, zakljuuje Ima l u tebi srca, to ne trpi
(I.v.81). Od Ne ali me do Ne trpi to, Duhove zapovesti falsifikuju i oevu stvarnost
i sinovljevu prirodu. Uspostavljaju se udne veze izmeu prirode, poude, oseanja, i
Gertrude, a od svega toga mora se liiti da bi sledio oeve direktive kao osveti,
prirodnom oseanju neprirodnom za Hamleta.

ena i sudbina kao prevrtljivica, koje se pominju i u Liru, nosioci su ne samo

seksualnosti, nego i smrti279. Igra reima waste i waist, kao kada Hamletu
Horacio kae da se duh prvo pojavio in the dead waste and middle of the night
(I.ii.198), a Hamlet Gildensternu kae znai da ivite negde oko njenog struka,
mislei na gospu Sudbinu (II.ii.232). Smrt nije samo posledica seksualnosti, ve i
samo njeno stanje. U Treoj knjizi Drave, Platon predlae da se podanicima ne
otkrije da su nastali iz odnosa mukarca i ene, ve da su izvaeni u oklopima iz
zemlje, njihove prave majke, slino sejanju Kadmovih buduih potomaka. Deca ne
treba da znaju ko su njihovi bioloki roditelji, odnosno to su svi iz iste grupe.

279
Adelman, Janet:"Man and Wife Is One Flesh: Hamlet and the Confrontation with the Maternal Body,"
Suffocating Mothers: Fantasies of Maternal Origin in Shakespeare's Plays, Hamlet to The Tempest, str. 26.

188
Seksualni odnos, neto to se deava u mraku i samo radi produetka vrste, u
potpunosti se odvaja od biolokog i drutvenog roditeljstva.280 Otuda Hamletovo
gnuanje nad majinom seksualnou i nad intimnom odnosu mukarca i ene,
otuda Lir hvali kopulaciju tek u oajnikoj ironiji, pritom je pripisujui samo
prirodi, ne i zakonitom odnosu, jer su mu se iz ovog drugog iznedrile nezahvalne
keri, dok je Gloster, kako se tada inilo, vie sree imao sa prirodnim, nezakonitim
sinom. Hamlet je, kako je to opisao D.H. Lorens, govorio prljavtine o seksu.281 Ali
da li je bio okiran svojim otkriem moi koju seks ima? Kao adolescent koji moe
biti uasnut i uplaen otkriem opasnih sila iznutra koje za njega predstavlja
traumatino iskustvo. Ali, Hamlet nije adolescent. On nikada sebe ne izgubi iz
vida, nikada se u potpunosti ne usredsredi na stvar ili osobu koju ima pred sobom.
Fasciniran je onime to prezire. Njegove emocije beskrajno krue ali ne nalaze
pravac.
enska seksualnost je u Hamletu uvek majina seksualnost. Gertruda je
jedina potpuno seksualnizovana enska osoba u drami, a njenu seksualnost
uglavnom upoznajemo kroz ono to njen sin zamilja. Majino telo je, sa izuzeem
Majke boije, po definicije ve uprljano. Ono donosi smrt na svet jer je njeno telo
samo po sebi smrt: majka nas raajui dariva telom koje je smrtno, dakle i
smrtnou. Ovom fuzijom seksualnog i maternjeg tela, kao i njihovim
povezivanjem sa smru, ekspir defamilijarizuje tropu utroba zemlje (I.1.40):
smrt i seksualnost su meusobno zamenjive jer nas obe vraaju majinom telu.
Ona biblijska opasnost udna ena iz Poslovica, kojoj odlaze i nikad se ne vrate,
zapravo je ona neotkrivena zemlja iz koje se jo nijedan putnik nije vratio (III.1.79-
80). Gertruda je, kao i ostale ekspirove junakinje, vie refleksija fantazija mukih
likova nego snaan i autonoman lik za sebe.282 Ona je kao Eva koje nema: njeno

280
Simon, Ibid, str. 177.
281
Knights, L.C.: Some Shakespearean Themes and An Approach to Hamlet str. 199.
282
Adelman, Suffocating Mothers, str. 30.

189
telo je vrt u kome joj strada mu, njena seksualnost je korov koji ga je usmrtio, a
otrov je svet za njenog sina. U tome je istovremenost venanja i sahrane: ponovna
pojava majke isto je to i smrt idealizovanog oca jer je njeno prisustvo znak
njegovog odsustva, a otuda i odsustvo sinovljeve odbrane od njene sposobnosti da
poniti ili kontaminira; otac titi od opasne enske moi noi. Deak se od te moi
brane identifikujui se sa ocem, oevim prisustvom koje mu je u poetku i pomoglo
da se odvoji od majke; ali ako ga otac izneveri ako i sam otac poklekne pred njom
onda ta zatitna identifikacija propada. Bez oca, Hamlet je ranjiv; baen je u
zagrljaj majci, to opet pobuuje one primarne strahove iz veze deteta i majke.
Ovde se, kao i u drugom ekspirovim dramama, gubitak oca pretvara u psihiku
dominaciju majke: na kraju, duh njegove majke, a ne stric, paralie njegovu volju.
Kraljica je kriva. Hamletov glavni zadatak nije da osveti oca, ve da preobrati
majku. Da je vrati u oblije Bogorodice, koja e moi da garantuje njegovu, i istotu
njegovog oca. Kao da je bitnije to jeod majke mi nainio bludnicu nego to je
ubio mi oca i njegova je osveta potpuna tek kad osveti majku: Je li u njemu
biser tvoj? Za mojom / poteci majkom. (V.ii.331-32).
Slinost koja se uoava izmeu Hamleta i Otela je uloga senke u psihi: obojica
moraju da integriu senku da bi prihvatili animu. Senka je skrivena, potisnuta, esto
inferiorna strana linosti, optereena krivicom. Meutim, ima definicija po kojima senka
nije lina, nego see do kolektivnog seanja, do istorijskog nesvesnog, odnosno ak do
naih animalnih predaka. Obe definicije, udrueno, senku definiu kao linu, ali i
transpersonalnu, arhetipsku.283 Integrisanje senke znai spoznaja linog nesvesnog i bez
nje je prihvatanje anime i animusa nemogue. Otelo nije u stanju da prihvati i asimiluje
svoju senku u svesni deo linosti, te ne uspeva da ostvari srecan brak sa figurom anime
Dezdemonom. Umesto toga, on veruje da njegova figura-senka, Jago, govori istinu.
Otelo ignorie sopstvenu negativnost projektujui je na svoju enu, koju zbog toga i
ubija. Kao i Lir, nikada ba nije poznavao sebe (I.i.296-7). Hamlet je bio otuen od svoje
283
Ibid, str. 119, citirano po Jung, Collective Works, 9i, 513.

190
anime, od ene u sebi, naglaavajui svoj intelekt toliko da ga je H.R.Korsen284 nazvao
veitim apsolventom. Koliko je on introvertan i predan razmiljanju, toliko je
Gertruda ekstrovertna i predana oseajima. Posledica toga je da on vidi ene samo kao
svetice u kom sluaju ne postoje kao ene, ili kao bludnice u kom sluaju takoe ne
postoje kao ene. ena postoji za mukarca samo u meri do koje on moe da izdigne
enski princip iz dubina svoje psihe u svest. Dvojno znaenje rei nunnery, manastir i
javna kua, ilustruje tu dihotomiju svetica/bludnica. Poput Otela, i Hamlet projektuje
svoju nesvesnu animu na enu koju je voleo, odnosno mrnju iznutra izbacuje u spoljni
svet. Odbacivanje ili potiskivanje enskog principa znai da je njime ovladala negativna
anima i da je nemoan da se pozove na svoju muku mo.285 Barbara Roders-
Gardner Hamletovu psihomahiju videla je kao borbu izmeu razuma (Horacio) i strasti
(Duh). to je vie isticao svoju muevnost, spremnost da dela, to je njegova podsvest
postajala sve maninija, nerazumnija, ophrvana animom. On svoju ensku prirodu ivu
sahrani i zato ne moe da integrie intuiciju i akciju.286

Profesor renesansne i ekspirove knjievnosti Metju Fajk primenio je analitiku

psihologiju Karla Gustava Junga na ekspirove drame pruajui novo poimanje njihove
individuacije287. On objanjava sukob persone - spoljanjeg aspekta, koji je esto samo
maska za javnost ili nametnuta uloga, sa animom - unutranjim, esto potiskivanim, koje
tako prelazi u podsvest. Hamlet istie svoju muevnu stranu, te je sve to dolazi iz
dubina njegovog bia enski nesigurno, kao reakcija anime na pritisak persone. Jung je
izdvojio etiri arhetipske enske figure288: Sofiju dobru vilu; Mariju majku, devicu,
sveticu; Evu dobru enu i Jelenu veticu i bludnicu. Anima je bipolarna, te je u
jednom trenutku dobra vila, u drugom bludnica i vetica. Bludnica, kao negativna

284
Showalter, Ibid, str. 113.
285
Ibid, citirano po Coursen, H.R, The Contemporary Psyche: A Jungian Approach to Shakespeare, New
York, University Press of America, 1986
286
Ibid, citirano po Barbara Rogers-Gardner, Jung and Shakespeare: Hamlet, Othello and The Tempest,
Wilmette, IL, Chiron Publications, 1992
287
Fike, A. Matthew, A Jungian Study of Shakespeare, str. 111.
288
Ibid, str. 112.

191
anima, najsnanije figurira sa mukom personom u kompenzatorskom odnosu. Otelo,
ratnik, oeni se sveticom, ali lako poveruje da je bludnica; Hamlet, intelektualac, svuda
vidi bludnienje, a naroito u enskim likovima u Ofeliji, jer (pretpostavka je), bludnii
sa njom, pre poetka radnje drame ili iza kulisa, i u Gertrudi, jer se rodoskrvno udala za
Klaudija.

Hamlet je transgeneracijska drama, zakljuuje Grinblat.289 Tie se odnosa

glavnog junaka sa mlaom i starijom enom: Ofelijom i majkom. Motor koji
pokree radnju drame je zloin poinjen delimino iz seksualnih razloga, a motor
koji pokree Hamleta na osvetu ima veze sa njegovom linom seksualnou.
Njegovo odbijanje da prizna da Gertruda jo uvek moe da ima seksualne potrebe
projektuje na nju njegove line represije. Nain na koji do detalja opisuje njen
odnos sa Klaudijem vie je opsesija nego osuda. Laert upozorava Ofeliju da se ne
uputa u vezu sa Hamletom jer on nije obian ovek nego princ, od koga zavisi
zdravlje i razum cele drave (1.3.).
Kada vidimo Ofeliju ludu (IV.5.), jasno nam je da Hamlet nije lud, ma koliko
bio na granici zdravog razuma. U ludilu se njena seksualnost oslobaa represije i
inhibicije kojoj je bila izloena.290
Kasnije e komunikacija i meuljudski kontekst sve vie dobiti na znaaju,
kao u aovom Mitu o mentalnoj bolesti. Ta pitanja tiu se najranijih odnosa izmeu
deteta i majke i karakteriu se kao oralna, izoidna i narcistika. Hamlet je bio
odve vezan za majku, iako vie govori o ljubavi i potovanju prema ocu. Njena
preudaja u njemu izaziva kontradiktorna oseanja i podeljenost. A narcisoidnost je
kod njega svakako prisutna, ispoljena to u podsmehu prema drugima (Polonije,
Ozrik), to u velianju oca, Herkula, u odnosu na Klaudija, satira, budui da se ne
moemo oteti utisku da u tom idealu kakvim opisuje pokojnog kralja Hamlet
zapravo vidi sebe. Ofelija, s druge strane, nema majku, verovatno je u ranom

289
Greenblatt, Ibid, str. 198.
290
Ibid, str. 204.

192
detinjstvu izgubila i zato je odrasla u svetu muke dominacije. Koliko ekspirove
muke likove gue ene, toliko su Ofeliju guili mukarci koje je neizmerno
volela, ali kod nje ne primeujemo pomeana oseanja, niti olakanje nakon oeve
smrti. Naprotiv, to e je dotui, uz fiziku udaljenost od brata i emotivnu od
Hamleta.
Iako su enski likovi u ekspirovim tragedijama mahom marginalizovani, a
ranije kritika se samim tim njima nije mnogo bavila, u dvadesetom veku oni
dobijaju znaajno mesto pre svega zahvaljujui feministikom pokretu, rodnim
studijama, ali i psihoanalizi. Ofelija zavreuje posebnu panju kao sluaj ludila,
istina opet kao Hamletov pandan i i dalje u njegovoj senci. Gertruda se postepeno
oslobaa percepcije po kojoj je pasivan i povodljiv lik slabe volje, te se rekonstruie
istorija njenog odnosa sa Klaudijem, preljube i sauesnitva u ubistvu supruga.
Vreme pre poetka radnje ekspirovog Hamleta predstavio nam je romanopisac
Don Apdajk u knjizi Gertruda i Kaudije291. Po njegovoj rekonstrukciji, Gertruda je
otpoela vezu sa Klaudijem jo pre svog venanja, a nastavila je tokom braka.
Pitanje kada je poelo Gertrudino neverstvo dovodi nas do pitanja iji je sin
Hamlet. Mark el u svojoj Deci zemlje (1933)292 kae da Hamlet nema nesvesnu
elju da ubije oca i ima incestuozan odnos s majkom, ve, naprotiv, svesno odbija
oceubistvo i incest. Interesantno je da ne eli da ubije Klaudija sve dok ne vidi da i
sam umire i da mu je majka ve mrtva. Klaudije ga je prihvatio za sina kao to je
rimski Klaudije usvojio Nerona, nagovestio mu je skori dolazak na presto i nema
naznaka da bi ga u tome sputavao.
Kad je re o Hamletovom ludilu, Gertrudina osnovna krivica je u tome to
ga je - rodila. Na svojoj koi je oseao prljavtinu enskog greha, nepostojanost
enske prirode, te otuda i tumaenje da u stihu koji se shvata kao elja za smru,
re solid (flesh) zapravo glasi sullied, ukaljano. Kolateralna rtva toga je i

291
Narodna knjiga, 2001, prevod Lazar Macura
292
Bloom, Op.cit, str. 418.

193
Ofelija, koju Hamlet ne moe doiveti drugaijom nego li enom poput svih
ostalih, poput njegove majke. Uz nasilnu smrt oca, grub i uvredljiv odnos danskog
kraljevia oterali su je u ludilo i u smrt.
Linda Bamber ene smatra barometrom Hamletovog psihikog stanja. Kada
je Hamlet u miru sa svojom sudbinom, ene prestaju da budu udovine i pohotne,
a postaju dostojne i iskrene. Njena teorija zasniva se na pojmu da Hamlet
transformie svoju seksualnu agresiju protiv ena koje su se od njega povukle u
prikladniji kanal politike agresije. Ovom promenom, seksualnost u drami se
pomera od nasilne i zgaene ka istoj i eleginoj, a Ofelija se pojavljuje kao
ikona pozitivne enstvenosti.

U novom svetu, prisustvo Drugog unitava junakov oseaj centralnosti.

Mizoginija je verzija besa koji junak usmerava ka Drugome kada gubi svoje
mesto pod suncem.293

Kako je napisao veliki australijski glumac i reditelj Don Bel, osniva trupe
BellShakespeare, Hamlet je, ba kao i Lir i Otelo, davao mnogo ljubavi, te je
mnogo i oekivao zauzvrat. Oca je voleo i idealizovao, majku takoe, uz primese
seksualne ljubomore koja je evidentna; Ofeliju je voleo na pomalo trapav,
tinejderski nain, a Horacija kao brata, uz iskreno divljenje294. Da li je Hamlet
rtva neuzvraene ljubavi, jer sve navedene su ga na ovaj ili onaj nain izneverile
ili ostavile samog?

293
Bamber, Linda: Comic Women, Tragic Men, str. 72.
294
Bell, John: On Shakespeare, str. 186.

194
 III.i.v. Ofelijino stvarno ludilo

Ovako Laert komentarie gubitak razuma koji je njegova sestra pretrpela usled
oeve smrti:

Priroda je nena
u ljubavi; i takva, ona alje
dragocen spomen same sebe onom
to voli. (4.5.159, 1613).

To da Ofelija izgleda kao da nema prolost, niti prijatelje koji bi bili

njena kopa sa svetom, i da je definiu uglavnom kroz odnos sa Hamletom i
Polonijem, ini se doslednim sa Lengovom dijagnozom njene izofrenije. Po Lengu,
sutina izofrenije je u odsustvu sutinske linosti.
Jo 1867. godine, u prepisci sa Braunom, Donsom i Robinsonom, u
Melburnu,295
Dems Smit proglaava Hamletovo ponaanje prema Ofeliji, jezik kojim joj se
obraa, sasvim normalnim za njegovo stanje. ekspir je dobro znao da osoba koja
pati od mentalne bolesti mrzi, ne veruje, grdi i vrea one koje je kao zdrava volela i
cenila; kao to ene istog uma, kad polude, govore vulgarnim jezikom. Zato i
Ofelija peva lascivne balade. Stoga bi bilo kakve rei utehe ili nenosti prema njoj u
toj sceni bile, kako je rekao dr Konoli, neovlaen izlet van okvira njegovog
karaktera kakve je zadao ekspir. Sve te rei pune gnuanja zapravo se odnose na
njegovu majku, a ne na Ofeliju.Ovome se suprotstavio Don Braun, rekavi da
nam Hamletova najava da e glumiti ludilo najbolje govori o njegovom mentalnom

295
Smith, James: The Hamlet Controversy: Was Hamlet Mad?, str. 85.

195
stanju. Bio je ekscentrian, nestalan, udljiv, ali ta onda? Ako su to simptomi
ludila, onda je ceo svet mentalna bolnica.
Za Ofeliju kau da je bila smeno slaba im je poludela. Kao da se zaboravlja
da je njen voljeni, otuen od nje, poludeo i ubio joj oca, da je verovala da sve to
nisu puke nesree nego nesree proistekle iz njenog skraivanja ljubavi Hamletu.
Uz sve to, zapala je u veliku samou. Od tri osobe koje su za nju predstavljale ceo
svet, otac joj je ubijen, Hamlet poslat van zemlje kao lud, a Laert u inostranstvu.
Nema nikakvog znaka da je Horacio, koji pokuava da se sprijatelji s njom u
njenom ludilu, imao ikakav odnos s njom ranije niti da ju je Hamlet preporuio
brizi svog prijatelja. Potpuno sama, ona je povratak svog brata mogla doiveti kao
pretnju po Hamleta. Ne znamo da li je na to i pomislila. Po nju je bilo dobro to je
poludela pre Laertovog povratka. Patetino kakvo jeste, njeno ludilo je neto
najblae to je moglo zadesiti.296
Od ezdesetih godina dvadesetog veka, frojdovsko predstavljanje Ofelije
dopunjava se antipsihijatrijom koja Ofelijino ludilo predstavlja savremenije.
Nasuprot psihoanalitiarskom tumaenju njenog ludila u kontekstu seksualno
nesvesnog koje njenu sutinsku enstvenost povezuje sa Frojdovim esejima o
enskoj seksualnosti i histeriji, njeno ludilo se sada vidi u medicinskom i
biohemijskom smislu, kao izofrenija. To je delom i zato to je izofrena ena
postala kulturna ikona dualistike feminilnosti, kao to je to bila erotomanina
ena u sedamnaestom, odnosno histerina u devetnaestom veku. 1960. godine
Leng je objavio knjigu Podeljeno ja, gde napada pojam mentalne bolesti. Za razliku
od aa, koji se najvie bavio histerijom, Leng se koncentrie na izofreniju, na
osnovu psihoanalize i egzistencijalistike filozofije. Naziv mentalno oboljenje
zapravo je izbegavanje pogleda na izofreniju kao na ljudski, odve ljudski
odgovor na ozbiljne patogene ljudske situacije, posebno one u porodici takozvanog

296
Ibid, str. 132.

196
pacijenta.297 Naglasio je da su izofrene osobe rtve suprotstavljenih potreba
roditelja, posebno potrebe da zanemare njegovo pravo da ima sopstveni ivot.
Leng kae da je u susretima sa jednom pacijentkinjom stalno imao oseaj da se
nalazi u prisustvu drugog ljudskog bia, a da tu u stvari nema nikoga, ono to su
nemaki psihijatri nazvali praecox oseanjem298. U tom mnotvu glasova, teko
je otkriti ko se obraa i kome se zapravo obraa. Naziv praecox potie od termina
dementia praecox, ranije korienog da se oznai ono to danas nazivamo oblikom
shizofrenije kod mladog sveta, a za koji se verovalo da se zavrava hroninom
psihozom. Takvo praecox oseanje je, recimo, reakcija auditorijuma na Ofeliju,
kada ona postaje psihotina. Kliniki, ona je pri kraju sigurno shizofrenik. U
njenom ludilu, niko drugi za nju ne postoji. Ona nije osoba. Kroz njene radnje ili
izgovaranja ne izraava se nikakvo integralno jastvo. Nerazumljive izjave dolaze ni
iz ega. Ona je ve umrla. Na mestu gde je nekada bila osoba, sada je samo
vakuum. Leng kae da je Ofelija praznina koja je nekad bila linost:

Praecox Od termina demencija, praecox se ranije koristio za oznaavanje

onoga to danas nazivamo oblikom izofrenije koji se javlja kod mladih ljudi
i za koji se smatra da je preao u hroninu psihozu. Ovo oseanje praecoxa
trebalo bi da bude reakcija publike na Ofeliju kada postane psihotina.
Kliniki, ona je nesumnjivo izofrenina. U njenom ludilu nema nikoga. Ona
nije linost. Nema celovitog ja koje se izraava kroz njene postupke ili
iskaze. Nerazumljive reenice izgovara nitavilo. Ona je ve mrtva. Tu gde je
nekada bila linost sada je tu samo vakuum.299

Od sedamdesetih godina imamo feministiki diskurs koji Ofelijino ludilo

tumai kao protest i pobunu. Najradikalnije je ovu ideju primenila Melisa Mari u

297
Ibid, str. 38.
298
Ibid, str. 190.
299
Laing R.D.: The Divided Self , str. 195n.

197
agitpropskoj predstavi Ofelija, 1979, za potrebe engleske enske pozorine trupe
Hormonski poremeaj. U ovoj prii Ofelija postaje lezbijka i bei sa slukinjom
da bi se pridruila gerilskoj komuni.
Ofelija je ogledalo Hamletovog stanja, njegova rtva i dvojnik. Sluena
kontradiktornim glasovima oca i brata koje mora da poslua, ona odraava tenzije koje
Hamlet osea u nemoguim pokuajima da poslua kontradiktorne zapovesti Duha, ali i
ono to mu nameu majka i ouh, kao i celo okruenje. Kao to Leng300 kae u Sanity,
Madness, and the Family, Ofelijino ludilo je prirodna reakcija na nepriznate meusobne
obmane cele grupe. Njena prolost je jo jedan primer kako se neko moe dovesti do
ludila pogreno predstavljenim unutranjim oseanjima, ili ako ona ostanu bez
odgovora, ili ako se njihovo postojanje prizna samo kroz grdnju i suzbijanje. Od kako se
pojavi, Ofelija stalno mora da odgovara na zapovesti koje impliciraju nepoverenje ak i
kad nameu poslunost. Hamlet, kae joj brat, ne moe da izraava oseanja osim ako
ona ne produbljuju njegovu drutvenu ulogu princa. Ona prihvata bratovljevu lekciju i,
vojnom terminologijom, kae da e je uvati kao straara svog srca (I.iii.46). Tvravi
enskog srca potreban je njen Bernardo. Polonije brine o Klaudiju, ne o oseanjima svoje
erke, koja je za njega ivotinja koju bi mogao da pripusti (II.ii.162) kako bi
odgonetnuo Hamletov motiv. Oevi na svoju decu gledaju kao na svoje ene i tela, kao
na ivotinje koje treba kontrolisati kako bi uveliali slike o samima sebi, ili pre,

izrazili svoje podeljeno sebe, svoj razum i svoju poudu. Ove podele niu iz njihovog

sauesnitva u igranju glavne uloge u korumpiranoj dravi. Ofelija mora prihvatiti

ulogu asnog posedovanja i odrei se svoje ljubavi prema Hamletu. To nije pitanje
potisnute seksualne elje, mada njeni nemiri, kao i Hamletovi, zasigurno imaju veze sa
potiranjem oseanja. Radi se o tome ta znai razumeti sebe ako je cena neiskrenost
prema drugima.

300
Laing, R.D.: Sanity, Madness and the Family: Families of Schizophrenics, citat po Leverenz, Ibid, str.117.

198
 Sam Hamlet definitivno pospeuje Ofelijinu krizu. alje joj dvosmislenu pesmu
koja se moe itati kao Nikad ne sumnjaj u to da volim ili Nikad ne posumnjaj da
volim (II.ii.119). Kae joj da ju je voleo; a onda da nije: nisam vas voleo (III.i.119).
Izgleda da potvruje

Laertove sumnje upozoravajui je na svoju poudu i aljui je u manastir, to je jo jedan

protivrean signal to moe da znai i bordel. Oscilacije u njegovom ponaanju i

agresivnost odraz su onoga to on doivljava kao njene protivrene signale: njene izjave
ljubavi, pa potom neobjanjivo odbacivanje i utnja. On je prvo njene utnje, pa onda
sebe samog na kakvog su je upozorili Polonije i Laert. Jo dublje, njeno ponaanje prema
njemu budui da on ne zna za njenu poslunost prema oevoj zapovesti tako evocira
Gertrudinu nepostojanost da Hamletove dvosmislene poruke Ofeliji prerastaju u
grozniavu osudu svih ena. Njegovi monolozi proiruju tu osudu na enu u sebi. Ovaj
Lejngov vor sloenih pogrenih komunikacija, pojaanih lanih sebe, dovodi na kraju
do nepoverenja u sebe samog, ak i do ludila. Ofelija puca pod zabranom da voli i
nemogunou da se pretvara. ak i u ludilu ona nema sopstveni glas, samo nesaglasje
tuih glasova i oekivanja. Na najoigledniji nain, ona radi ono to Hamlet propoveda,
ili makar ono to on glumi, u svom ludilu. Mislei da je on ne voli, ona postaje on, ili
makar ono to ona vidi kao njegov plemeniti um.... poremeen (noble mind
oerthrown, III.i.150). Kao to se njegovo odsustvo u IV inu odraava na njeno
odsustvo razuma, njeno samoubistvo otelovljuje ono o emu Hamlet razmilja u svojim
monolozima. Konano, Polonije ju je uio da neuzvraena ljubav dovodi do ludila
(II.i.110), a Ofelija ostaje zauvek verna kontradiktornim direktivama koje dobija. Ona
sama je drama u drami, ili glumac koji pokuava da odgovori na zahteve nekoliko
zapovednikih reditelja odjednom. Svi su je iskoristili: Polonije da preko nje stekne

naklonost; Laert da omalovai Hamleta; Klaudije da pijunira Hamleta; Hamlet da

ispolji gnev na Gertrudu; i, opet Hamlet, da prikae svoje lano ludilo sa njom kao
mamcem. Ona je vrednovana samo kao uloga koja omoguuje drugima da ostvare svoje

199
namere. Poto je tretiraju kao bespomono dete, ona to na kraju i postaje, zaogrnuvi
svoja opaanja o pritvornosti i manipulacijama u svoje naizgled bezazlene balade.
Polonije joj je rekao da su svi mukarci isti, a ona u pesmici odgovara da je Hamletova
postojanost kao ona u hodoasnika.

Prvi stih izraava i Hamletovu upitanost nad Gertrudinom promenom ljubavnika, a

drugi se oprata od svih istinskih ljubavi, bilo da su bratovljeve, ljubavnikove ili
oinske. Njene sledee pesme zamenjuju vernog mukarca pohotnim ljubavnicima koji
defloriu mlade deve, a onda ih napuste ne ispunivi obeanje da e se venati. Kad
kae jer lepi slatki dragi radost je moja sva (bonny sweet Robin my only joy
IV.v.185), iz nje progovara Gertrudina bespomona i izmanipulisana pouda, pa se
iznenada prua do Polonija i Laerta koji je upozoravaju na opasnosti muke elje, pa
natrag do Hamletovog oseanja gubitka. Iako njene pesme predstavljau ogledalo svakog
nivoa u drami, one ne izraavaju njena oseanja, osim tuge. Stapajui se sa svakim, ona
govori u kolau glasova o sadanjoj ulnosti i odsustvu vernosti, a ipak umire, kako
Gertruda saoseajno ree, nesposobna za sopstveni jad (incapable of her own
distress, IV.vii.177).

ini se da Ofeliju esto obuzima infantilna regresija. Potpuno formirana odrasla

osoba nestaje, a na njemom mestu ostaje samo detinjasti duh nekadanje osobe. Takvo
tumaenje ovog lika daje nam Lorens Olivije svojim Hamletom iz 1948. S obzirom da
Olivijeovo osvedoeno verovanje u frojdovsku psihologiju, njenog opis Ofelijine
regresije u detinjstvo predstavlja rediteljski izbor proet ironijom. Svodei je na
pretpubertetsko dete, Olivije otkriva sve nagovetaje potisnute seksualnosti koji su
napisani za njen lik. Na drugoj strani ove rasprave, Ilejn uvolter vidi obrazac
dijagnoze u ranoj psihologiji koja se usredsreuje na izraze seksualne represije.301 Dok
se za elizabetanske mukarce esto mislilo da ih obuzima melanholija, sa enama je to

301
Showalter, Elaine: "Representing Ophelia: Women, Madness, and the Responsibilities of Feminist
Criticsim" in Susanne L.Wofford (ed.), Hamlet, str. 225.

200
bilo retko. Njihova specifina forma ludila vie je bila vezana za histeriju boljku koja se
smatrala posebno enskom. Re histerija potie od grke rei hustera, to znai
materica. Grci su verovali da izvesni fiziki simptomi kod ene, kao to je kratak dah,
bol u grudima, knedla u grlu, bol u preponama i nogama, ponekad i nesvestica ili
napadi, potiu od pomeranja materice. Smatralo se da histerija napada device i udovice
ee nego udate ene, pa je tretman obuhvatao i preporuivanje braka ili seksualnih
odnosa. Sve do sedamnaestog i osamnaestog veka, takvi stavovi su se odrali. Tada se
interesovanje pomera ka animalnih isparenjima u telu, nerve i, na kraju, mozgu. U
devetnaestom veku, pre svega pod uticajem an-Martina arkoa, histerija poinje da se
smatra neurolokom boleu bez neuropatoloke demonstracije, ve do nje dovodi
psiholoka trauma i izleiva je psiholokim sredstvima. Frojd je uzroke histerije odredio
kao nerazreene nesvesne sukobe koji se lee tako to postaju svesni. Naravno,
podvukao je vezu izmeu histerije i seksualnosti i to da je histerija mnogo ea kod
ena, iako se moe javiti i kod mukaraca.

Kliniki, Ofelijino ponaanje i izgled tipini su za bolest koju bi

elizabetanci nazvali enskom ljubavnom melanholijom, ili
erotomanijom. Otprilike od 1580, melanholija je postala moderna
bolest meu mladiima, posebno u Londonu, a sam Hamlet je
prototip melanholinog junaka. Ipak, epidemija melanholije povezuje
se sa intelektualnim i matovitim genijem koga ene udno
zaobilaze. Za ensku melanholiju smatralo se da ima bioloke i
emotivne korene.302

Takoe, esto vidimo da Ofeliju predstavljaju enom koja je, putem ludila,
prevazila seksualnu represiju koju vidimo u prva tri ina Hamleta. Primeri su Bi-
Bi-Si-jeva produkcija iz 1980. godine i filmska verzija Franka Zefirelija.

302
Klajn, Op.cit, str. 225.

201
 uvolter iznosi miljenje da je Ofelijino ludilo konkretan proizvod enskog
tela i da se u drami uoavaju elizabetanske konvencije opisivanja enskog ludila.
Ona prikazuje tok tih opisa u tumaenjima Ofelije koja su usledila posle
prvobitnog Hamleta. Nakon bukvalne eksplozije interesovanja za psihologiju
tokom prvih decenija devetnaestog veka, u zapadnoj umetnosti bilo je brojnih
fascinantnih i uticajnih predstava o Ofeliji. Pre-rafaelitske slike o Ofeliji303 sastavni
su deo konteksta o enama i ludilu koji se javlja u knjievnosti, psihijatriji, drami i
umetnosti devetnaestog veka. Lekari u viktorijanskim psihijatrijskim bolnicama
bili su ljubitelji ekspira i u njegovim delima traili su modele mentalnih aberacija
kojima se mogu posluiti u svojoj klinikoj praksi. Studija sluaja o Ofeliji inila se
posebno korisnom kao izvetaj o histeriji ili mentalnom slomu u adolescenciji, u
periodu seksualne nestabilnosti koji su viktorijanci smatrali rizinim za mentalno
zdravlje ena. Kada Ofelija poludi, ukazuje ona, Gertruda kae da njen govor nije
nita, tek je bezoblina pria. Dakle, njen govor predstavlja uas nemanja nita
za rei po javnim uzusima koje definie dvor. Liena misli, seksualnosti, jezika,
Ofelijina pria postaje pia o O nula, prazan krug misterije enske razliitosti,
ifra enske seksualnosti koju treba deifrovati feministikom interpretacijom. Dok
je kod Hamleta ludilo metafiziko, povezano sa kulturom, a kod Ofelije je ono
proizvod enskog tela i enske prirode, moda najistijeg vida prirode. Na
elizabetanskoj sceni, konvencije enskog ludila bila su jasno definisane. Ofelija u
belom koja se kiti fantastinim vencima divljeg cvea, pojavljuje se na pozornici
svirajui lautu, dok joj rasputena kosa peva. Njeno deviansko i prazno belo u
kontrastu je sa Hamletovim sveanim, uenjakim crnim. Njeno cvee sugerie
dvojne slike enske seksualnosti kao nevinog cvata i kurvinske zagaenosti; ona je
zelena devojka iz pastorala, devianska majska rua, i seksualno eksplicitna
ludaa koja, dajui svoje cvee i bilje, simbolino deflorie sebe. Po elizabetanskoj
konvenciji, ena razbaruene kose ili je luda ili silovana; u oba sluaja, nered koji
303
Showalter, Ibid, str. 229.

202
vrea pristojnost, ukazuje na senzualnost. Njene lascivne pesme i verbalna sloboda
ine se vidom njenog samopotvrivanja kao ene, za kojim ubrzo, kao po kazni,
usledni njena smrt (Charney and Charney, 456). Davljenje se takoe povezuje sa
enskom fluidnou, nasuprot mukoj suvoi. U diskusiji o Ofelijinom
kompleksu, fenomenolog Gaston Baelar prati simbolike veze izmeu ena,
vode i smrti. On sugerie da je davljenje postalo prava enska smrt u dramama
knjievnosti i ivota. Voda je dubok i organski simbol tene ene ije se oi lako
udave u suzama, poto joj je telo domain krvi, amniotske tenosti i mleka.
Mukarac koji razmilja o enskom suicidu razumee ga kad posegne za onim
enskim u sebi, kao Laert koji se privremeno prepusti sopstvenoj fluidnosti
svojim suzama, i opet postane mukarac kada se osui kada mu suze stanu.
Ilejn uvolter definie Ofeliju na mnogo tipinih naina. Ona raspravlja o njenom

znaaju u pogledu toga kako nam otkriva Hamletove osobine, te se dotie ideje da je
Ofelijin karakter simbolian za Frojdove psihijatrijske teorije. Isto tako, ona
karakterizaciju Ofelije pripisuje ne samo publici, ve i glumici koja igra njenu ulogu.
Ceo njen lanak posveen je pojedinanom tumaenju drame kao celine, sa fokusom na
Ofeliji. uvolter predstavlja svoje ideje pozivajui se na aka Lakana, Suzan Mauntfort,
Elen Teri i druge.

Pored miljenja o Ofelijinom ludilu kao o predvidivom ishodu erotomanije,304

drugo tumaenje nam daje romantinu Ofeliju, mladu devojku koja oigledno
strastveno srlja u slikovito ludilo. uvolter objanjava ovu definiciju opisujui Ofeliju
kao enu koja je previe oseala i nekako dozvolila tim oseanjima da je savladaju. To
osobu dovodi do ludila, ba kao to je sluaj sa Ofelijom. Sugerie se da je koren njenog
ludila u nekoj vrsti erotske strasti izmeu nje i Hamleta. Ovo objanjenje publici nudi i
vie filmskih verzija.

304
Showalter, Ibid, str. 225.

203
 U prilog tvrdnji da je Ofelija imala vanbrani odnos sa Hamletom, kako je
napisao jedan nemaki autor u Frankfurter rundau, povodom 400 godina od
ekspirovog roenja, Hugo Klajn apostrofira pesmu koju ona peva u svom
ludilu305. U toj pesmi se radi o devojci koja je na praznik svetog Valentina sama
dola u mladievu postelju, a ovaj posle odbio da se oeni njome, kao to je bio
obeao. Tu su i upozorenja njenog oca i brata, Hamletovo slanje u manastir (a re
nunnery je u to vreme znaila i javna kua, kao i Ofelijina reakcija kada joj
Hamlet kae da nije trebalo da mu veruje: Utoliko gore bejah prevarena. Ipak,
Klajn smatra da ona u pesmi u svom ludilu navodi ta mu je uskratila, poto
neposredno pre pevanja pominje sovu u koju se pretvorila pekareva erka (zato to
je smanjila koliinu testa za hleb koji je njena majka stavila u penicu, a koji je
zatraio Hrist). Po takvom tumaenju uvideli smo Ofelijine prirodne, suzbijane i
neostvarene fantazije, elje i strahovanja.
Ako, meutim, nije tano da su Hamlet i Ofelija imali seksualne kontakte, onda
se

objanjenje njenog karaktera i uticaj na celu dramu posmatra sa sasvim drugog

stanovita.

Recimo, da ona poludi nakon oevog ubistva. U tom sluaju reakcija publike na nju bila
bi sasvim drugaija. Pre nego zaljubljena devojka koja poludi zbog ljubavi prema
mukarcu, Ofelija je ena koja je toliko volela oca da ju je taj ko ga je ubio nainio
rtvom ludila. Ovakva Ofelija zahteva vie dubine u itanju nego ona koju uvolter
naziva predmet Ofelija.

Jasnog odgovora nema, kao ni kod pravog ludila. Potrebno je bujanje potiskivanih
oseanja da neko poludi. Iako je deo uzroka verovatno u ljubavnom razoarenju, ona
ipak poludi nakon oeve nasilne smrti. Za taj argument treba prouiti odnos kakav je

305
Klajn, Ibid, str. 306.

204
imala sa ocem. On je veoma blizak, pun potovanja. Njoj je vanije da uslii oeve elje
nego da se izbori za svoju ljubav sa Hamletom. Onda znai da su i njena oseanja prema
ocu mnogo jaa od oseanja prema Hamletu. U njenom odnosu sa Hamletom prisutan je
i strah nakon njegovih ludakih gestova.

Njegove rei je plae i tada po prvi put upoznaje njegovu drugaiju stranu. Kada peva:

On je umro i otio, gospo;

on je umro, znam;
nad glavom mu je zelentrava,
a nie nogu kam.

(4.5.29-32),

ona neprestano ukazuje na to da je poludela ne samo zbog oevog ubistva, ve i

zbog njegove nedoline sahrane. Rei koje uje i Laert:

O, zar on nee doi?

Ne, nee; umro je on ve;
hajd i ti na smrtnu postelju le,
on nikada nee doi.

(4.5.187-191)

dovoljne su da shvatimo da nije poludela zbog ljubavne melanholije.

Po Nortropu Fraju, Ofelijine pesme koje imaju veze sa Hamletovom mrtvom

ljubavlju koliko i sa smru njenog oca, uglavnom bave motivima Dionisa ili Adonisa
("Morate pevati: dole, dole, ako ga zovete dole," kae ona), a princ na belom konju ili
bonny sweet Robin koji dolazi kod devojke na Valentinovo, koga nose na odru i

205
sahranjuju pod belim pokrovom i ija je smrt puna slika vode, lii na smrt same Ofelije.
Ofelija se davi, namerno ili sluajno, u trenutku kada bere cvee koje jasno ima falusni
simbol, to podsea na Plutarhov odlomak o Izi koja trai Ozirisovo telo.306

Jung kae da ako ena postoji tek kao femme a homme, sa identitetom koji je
definisan njenim (seksualnim) odnosem sa mukarcem, ona nema ensku
individualnost.307. Ona je prazna kao posuda u koju se slivaju uticaji mukaraca, kao
tabula rasa, ona je O, kakvom je videla i uvolter. Mozda zato Ofelija nosi ime koje
poinje tim slovom. Hilman308 je vidi kao nimfu, jednu od arhetipskih figura, a Hamlet
je na kraju svog prvog solilokvijuma i naziva nimfom (III.1.90). Slika nimfe bliska je i
slici sirene, kako Ofeliju i naziva Gertrudu dok opisuje njenu smrt u vodi (IV.7.167-83).
Pre petog veka stare ere postojala je legenda o sireni Partenopi koja se bacila u more
frustrirana to nije uspela da privue Odiseja.309 Pejnter i Parker smatraju da se ona
svakako mogla izvui iz plitkog potoka, ali trave koje je skupljala bile su abortifacijenti,
te je spreilo njihovo dejstvo.310 To se uklapa sa njenom pesmom o Valentinovu i
nekome ko je prevrnuo i nije hteo da je oeni (IV.5.63).

Margaret Atvud odrala je predavanje na temu Ophelia Has a Lot to Answer

For na festivalu u Stratfordu, 1997. godine. Povod da se osvrne na Ofelijino ludilo bio
je

govor o junakinji njenog novog romana Alijas Grejs (Alias Grace), Grejs Marks, po
stvarnoj linosti iz XIX veka osuenoj za dvostruko ubistvo i smatranoj ludom. Atvud
konstatuje da je polje mentalnih bolesti uvek bilo poprite sueljenih miljenja. 311 Ko je
zdrav a ko ne, i ko je pozvan da prosuuje? Jednako diskutabilni su i uzroci ludila.

306
Frye, N. Fools of Time: Studies in Shakespearean Tragedy
307
Ibid, str. 121.
308
Ibid, citirano po James Hillman, Anima: An Anatomy of a Personified Notion, Dallas, Spring Publications,
1985
309
Ibid, str. 140, videti Benwell and Waugh, The Sea Enchantress, str. 43.
310
Ibid, videti Painter and Parker, Ophelias Flowers Again
311
Atwood, Op.cit

206
ekspir je rekao, podsea Atvud, da ludak, ljubavnik i pesnik uvek imaju sloenu
matu, ali ta dovodi do te prekomerne imaginacije? Da li ona dolazi spolja od Boga
ili boje kazne za greh, od avola kao iskuenje, od udara u glavu ili iznenadnog oka,
od neuzvraene ljubavi, burnog naina ivota, previe mesa, izloenosti uticaju meseca,
previe alkohola, previe religije, previe uenja, siromanog detinjstva, ili trauma u
detinjstvu? Ili dolazi iznutra nasleem, od loe krvi, od pesnitva, od neke bolesti na
primer sifilisa koja prelazi sa grenog roditelja, od telesnog nedostatka pokretne
materice, previe crnog humora, enskog orgazma, problema s jetrom, problema sa
ivcima, ili s mozgom? Sve ovo ima svoje zagovornike.

Margaret Atvud Ofeliju i Ledi Makbet smatra prabakama gotovo svake poetske i

pozorine i operske lude ene devetnaestog veka. ta izaziva njihovo ludilo? Kod Ofelije
je u pitanju kombinacije nesrene ljubavi Hamlet joj da nadu, pa je odbaci i
iznenadan i uasan ok Hamlet joj ubija oca. Ofelijin jezik je smuen i besmislen,
ponekad i lascivan, pomean sa delovima pesama, ludilo joj omoguuje da kae ono to
joj ne bi bilo dozvoljeno da je zdrava. Rasputena enska kosa kao znak opasnosti. Kad
ene raspuste kose, to znai ili privlanost ili ludilo ili smrt, to je kod viktorijanaca
postalo gotovo sinonimno.

Motiv cvea312, koji i Lir ima u sceni ludila, postao je posle Ofelije gotovo
obavezan uz lude ene knjievnosti devetnaestog veka. Dubok utisak ostavlja i nain
njene smrti

davljenje, pesma, cvetni ukrasi. Kada novozelandska spisateljica dvadesetog veka

Denet Frejma govori o Ofelijani udnim govorima uz botaniku i muziku pratnju
kakve ljudi koji ne poznaju nijednog ludaka zamiljaju uz ludake tano znamo na ta
misli, kae Atvud.

Negde izmeu sedamnaestog i devetnaestog veka Ofelija i Ledi Makbet susrele su se i

312
Ibid

207
razmenile genetski materijal posredstvom gotskog romana, kae Atvud. Tako je nastao
ovaj hibrid nevinosti i krivice, i to kako krvave krivice tako i one viktorijancima
omiljene seksualne, koja u ekspirovim scenama ludila i nije neki faktor.

Margaret Atvud elela je da stvori junakinju suprotnu viktorijanskom pojmu

ludila, kakav je opisala i Suzana Mudi, spisateljica devetnaestog veka, na iju Grejs je
Atvud i reagovala. To nije popularna slika nalik na Ofeliju, ve korpus medicinskog i
naunog miljenja. Njen izmiljeni junak je dr Sajmon Dordan, specijalista za psihike
poremeaje, koga angauje Grejsina strana da bi joj izdejstvovala slobodu. Ve je i
Suzana Mudi, iako pobornik osvete kao Boje kazne, govorila o nervima i mozgu, o
ludilu kao bolesti, pa nam je devetnaesti vek ostavio izraze poput istanjeni ivci
(frayed nerves), nervni slom (nervous breakdown) i sluaj ludaka (nut case,
gde je nut glava). Frenologija, tj. merenje udubljenja u lobanji radi odreivanja
karaktera, uzimana je za ozbiljno i sve vie se uvrivalo verovanje da fizika strana
neke osobe ima veze sa njenom psihikom stranom.313

Profesorka Univerziteta u Minesoti Gabrijela Dejn, poinje svoju studiju314 citatom iz

same drame, reima o alosnom prizoru ve poludele Ofelije: Nita je to to kae; ali taj
/ Neuoblien nain sluaoce / Navodi da u smisao to sloe. (IV.5.7-9)

Opis Ofelijinog stanja i nerazumljivog govora, koji iznosi neimenovani gospodin

u petoj sceni etvrtog ina, prvo je detaljno svedoanstvo o ludilu.315 Sam izraz
(document) pojavljuje se u stihu IV.5.178. Kod Ofelije i Hamleta vide se razlike
izmeu stvarnog i odglumljenog ludila, racionalnog i ludakog samoubistva.

Ofelijino ludilo predstavljeno je gotovo u potpunosti kroz fragmentarni, tematski

koherentni citirani diskurs. Kroz njega rituali, inae sa natrpirodnim elementima,
poprimaju sekularni karakter. Ofelija recituje formule, prie i stihove koji oznaavaju

313
Ibid
314
Dane,Gabrielle: Reading Ophelias Madness, www.clas.ufl.edu/english/exemplaria 27/03/2006, str. 318.
315
Ibid, str.324.

208
rituale prelaza u drugi oblik ili gubitak gubitak ljubavi, nevinosti i smrt. Ti prelazi
oitavaju se u njenom opratanju i pozdravima, u verskim ritualima blagosiljanja, u
aluzijama na narodne legende ili prie o erkinoj metamorfinoj promeni statusa (sova
koja je bila pekareva ki) i gospodarevoj otetoj erki.

Njene pesme takoe oznaavaju skraene obrede prelaza. Ljubav i njen gubitak
otelovljeni su u pesmi o pravoj ljubavi, koju zamilja sa ikonama hodoasnika
eirom, tapom i sandalama. Ona peva o gubitku nevinosti na Svetog Valentina, kada
devica pree prag, bukvalno i psiholoki. Druge pesme oplakuju smrt i predstavljaju
konkretne znake krnjeg obreda sahrane odar, kamen, bez cvea. U ovaj glavni gubitak
apsorbovani su ostali, stvarni ili zamiljeni Ofelijini gubici ljubavnika, devianstva,
zdravog razuma. Ovaj diskurs nastavlja se deljenjem cvea, to je ritual rasutosti,
gubitka ljubavi, deflorisanje i smrt. Sekularizovani kulturni ritual sazrevanja i aljenja
izveden je kroz Ofelijin udni govor. Kontekst njene bolesti, kao kod histerije, ima koren
u seksualnoj frustraciji, socijalnoj nemoi, i nametnutoj kontroli nad enskim telima.
Laertova reakcija na njeno ludilo, rei da se ludilo i patnja pretvaraju u ljupkost i lepotu,
pokazuje kako itanje ludila koje samo sebe predstavlja moe ulepati ovo stanje,
umanjiti i socijalnu kritiku i udnu prirodu, a slian je i Gertrudin opis Ofelijine smrti,
po kome je ona lepa, erotizovana, sa nagovetajima kasnijih predstava o enskoj histeriji
kao seksualnoj frustraciji. To implicitno uvodi konvenciju tumaenja ludila sa rodnim
predznakom.

Rodne razlike poinju da poprimaju obrise u kontrastu izmeu Hamleta i Ofelije.

Iako se Ofelija u scenama ludila moe posmatrati kao Hamletov dvojnik tokom
njegovog odsustva iz Danske, i iz drame, Hamletovo ludilo je na svaki nain u kontrastu
sa njenim, delom i da bi se naglasila razlika izmeu stvarnog i glumljenog ludila.
Njegovi govori nikada nemaju ritualnu i fragmentarnu notu kao kod Ofelije. Jedini put
kada njegovo ludilo lii na njeno je posle susreta sa Duhom, kada se Hamlet vraa u
sekularni svet svojih prijatelja.

209
 Stilska razlika izmeu Hamletovog glumljenog i Ofelijinog stvarnog ludila
naglaena je i drugim razlikama.316 U drami je Hamlet predstavljen kao moderno
introspektivan i melanholoan, dok Ofelija postaje otuena, ponaa se onako kako
Hamlet samo glumi. Dok je sadraj njenog ludila erotizovan, Hamletova melanholija je
politizovana u formi i sadrini. Ofeliju moraju paziti i drati kod kue, a Hamlet mora
biti poslat u Englesku da bude ubijen.

Ponaanjem u ludilu kakvo Hamlet samo glumi i samoubistvom o kome on samo

teoretie, Ofelija apsorbuje onaj patoloki eksces koji je otvoren za Hamleta i omoguuje
mu da se vrati kao zdrav, autonoman pojedinac i tragian junak u poslednjem inu. Tu
se on pojavljuje odvojeno od porodice i od seksualnosti, naizgled osloboen pasivnosti i
gubitka kontrole, sposoban za filozofsko razmiljanje i osvetu, dostojan duhovnog
epitafa i vojnike sahrane; njegov povraeni identitet dobija validnost - i simbolino i
bukvalno nad Ofelijinim grobom:

To sam ja, / Hamlet Danac (5.1.257-8).

Kontrast izmeu Ofelijinog samoubistva u ludilu i Hamletovog razmiljanja o

samoubistvu predstavlja u drami razliku izmeu sraunatog samoubistva (felo-de-se),
verskog greha i graanskog zloina, i poremeenog samounitenja (non compos mentis).
Ludilo ini samoubistvo nedunim i dozvoljena je hrianska sahrana i konvencionalno
nasledstvo pokojnika. Sekularizacija samoubistva i ludila snae jedno drugo. Ova
drama pokazuje ove razlike bez zauzimanja strana. U Engleskoj je u to doba najei
nain samoubistva ena bilo davljenje i uzrok smrti koji je pravio razliku izmeu volje i
nesrenog sluaja tu je bilo najtee odrediti. Drama dozvoljava obe mogunosti za
Ofelijinu smrt.

316
Ibid, str. 326.

210
 Kako bih mogla da prihvatim izazov K.T. Nili da ispriam Ofelijinu priu, a
da se jednostavno ne odvojim time to u se odluiti za logino, ili ak polemino
itanje, pita se Dejn. I obrnuto, kako da nastavim a da jednostavno ne veliam Ofelijino
dementno buncanje, da se ne veem tako to u odabrati da slavim njenu bolnu
fragmentaciju? Moda samoj sebi zadajem bolestan zadatak?

Isprva, Ofelijin psihiki identitet izgleda definisan spolja, drutveno konstruisan.

Iako se za psihu svakog oveka moe rei, sa stanovita psihoanalize, da je izgraena
kao rezultat drutvenih interakcija, Ofelijin jedinstveni razvoj dao joj je naroito
propustljivu psihu. Bez majke i potpuno okruena mukarcima, Ofelija je oblikovana
tako da se uklapa u spoljne zahteve, da odraava elje drugih. Njeno ime potie od
grke rei koja znai pomo, te izgleda kao da je osuena na muenitvo na lotaru
mukih fantazija i prioriteta. Tu mladu enu koju ak Lakan naziva taj mamac zvani
Ofelija317, koriste, zloupotrebljavaju, zbunjuju - potpuno njome manipuliu mukarci u
njenom ivotu: otac, ljubavnik, brat, kralj. Priguivana, ignorisana, sumnjiena, Ofelija
kojoj nisu verovali i kojoj su nareivali da ne veruje u sopstvena oseanja, misli i elje,
fragmentirana je kontradiktornim porukama. Nakon to je njena jedina majinska
figura, Gertruda, pokazala nevoljnost da saosea s njom u trenutku njene najvee
potrebe, Ofelija je liena materinske brige, u egzilu na golom ostrvu okruenom
mukarcima. Izgledajui kao da upija opte odsustvo vere u sopstvenu inteligenciju,
vrlinu i samostalnost, Ofelija ostaje sa identitetom osmotiki otvorenim za spoljne
uticaje; to jest, izgleda da joj nedostaju jasne psihike mee.

I otac i brat gue Ofeliju u incestuoznom zagrljaju, obojica su samozvani tutori

njenog moralnog, intelektualnog i ak psiholokog razvoja. Zato je Leverenc i rekao da
e Ofeliji tek ludilo doneti slobodu izraavanja i sopstveni identitet. Za Laerta je Ofelija
kao estita boginja koju moe da postavi na pijedestal daleko iznad francuskih fufa
koje, kako njegov otac pretpostavlja, esto poseuje.

317
Ibid, str. 328.

211
 Dok je Ofelija za Laerta aneo, za Polonija predstavlja imovinu, robu koju treba
prodati, i to, idealno, tako da najvei profit pripadne njemu. Vraajui je u trajno
detinjstvo, Polonije ui svoju zelenu devojicu ("green girl", I.3.101) da bude posluan
robot spreman da se povinuje svakoj njegovoj zapovedi. Upozorivi je da e ga, ukoliko
bude postupala po svome, napraviti budalom "tender [him] a fool" (to jest, u izvesnom
smislu, rogonjom; I.3.109), Polonije zabranjuje Ofeliji samostalnost elje, izbora,
postupanja, ak i misli. "Ti sve jasno ne razume jo, / ko to mojoj keri, a tvojoj asti
lii.. [Ali] Znaj: ludo si dete, / kad za gotov novac prima znake te / koji nisu zlato. "
(I.3.96-97, 105-109)

Nakon to Ofeliju Hamlet napadne verbalno, a verovatno i fiziki, tokom

Polonijevog malog ljubavnog testa, Kralj i njegov savetnik razmatraju mentalno stanje
kraljevia sedamnaest stihova pre nego to se njen otac seti da je uopte primeti.
Polonije je izgleda i dalje nestrpljiv da iskoristi Ofeliju kojom je lako manipulisati da bi
se orodio sa kraljevskom porodicom, te tokom Miolovke insistira da Klaudije shvati
Hamletovu sumnjivu panju prema njoj kao demonstraciju kraljevieve strasti
(III.2.109). Potpuno nemaran za Ofelijine potrebe, Polonije manipulie i njenim umom i
telom da bi zadovoljio svoju elju za vlau. Laertovim opreznim pridikovanjem (I.3.45)
i Polonijevim grubim tutorisanjem, i brat i otac usporavaju Ofelijin fiziki rast, guei
njen lini razvoj da bi zadovoljili sopstvene potrebe.

Slino tome, Ofelijin ljubavnik slepo zanemaruje njene psiholoke potrebe radi
svojih sopstvenih. U Hamletovom svetu mate, da je ena potena znai i da je estita
i da je verna.

Bez autonomne elje, Hamletova potena ena sluila bi kao inertno ogledalo,
iskrivljeno taman toliko da odraava njegov kraljevski lik malo uvean. Gertruda se
pokazalo nepotenom koristei svoju samostalnost, to Hamlet doivljava kao

212
zastraujuu provalu enske elje, ili seksualizovanog majinskog tela318 Ulazei u
Ofelijinu odaju, itajui njen izraz lica, a onda uzdahnuvi kraljevski, i alosno i
duboko ("piteous and profound", 2.1.94), Hamlet izgleda zakljuuje i da je ona kriva,
stavlja je u isti ko sa posrnulom Gertrudom. Ironija je, naravno, ta to se Ofelija
uopte ne ponaa autonomno nego posluno. Svojom poslunou prema ocu, Ofelija se
pokazuje kao sutinski potena ena, iz patrijarhalnog (tj. Hamletovog) ugla ona koja e
po dunosti prvo posluati oca, pa onda mua. Ipak, bez obzira na Ofelijino stvarno
ponaanje, ta god ona uradi izgleda podgreva Hamletove sumnje, njegovu
nemogunost da veruje u njeno sutinsko potenje. Ofelija za Hamleta nije linost, ve
samo spektar njegovih psihikih strahova, u sutini svedena na svoju utrobu koja je
leglo pokvarenosti, mrana jama gde se legu grenici (III.1.121-22). Tako kada Hamlet
Ofeliji dodelu ulogu nepotene ene, on je implicitno izjednauje sa enskim
genitalijama koje su se u jeziku elizabetinskog doba nazivale nita (nothing).319 I
zaista, budui da joj je identitet graen uvek u odnosu na nekog drugog, Ofelija u
sutini zahteva. Kao Laertova sestra, ona predstavlja model enskog savrenstva
(IV.7.29) iju estitost on moe da potvrdi i u ijem seanju on moe da dokazuje svoju
mukost. Kao Polonijeva erka, ona je zauvek beba koju on treba da poduava
(I.3.105), iracionalno bie koje on moe da pripusti kraljeviu da bi se pribliio novom
Kralju. Kao Klaudijev podanik, ona prua mamac upotrebljen za ispitivanje razloga
Hamletovog ludila (II.2.49), zgodan izgovor iza koga on moe sakriti svoju krivicu. A
kao Hamletova ljubavnica, uprkos seksualnoj vernosti, ona figurira kao slabost
("frailty") (I.2.146) enske vrline, ijem se mrtvom (to jest, inertnom) mesu on moe
konano predati i javno priznati svoju strast (V.1.264-66), a da pritom ne mora da ima
erotski odnos odraslih. Bez linih egoistikih granica, Ofelija je, izgleda, primorana da
upija svaki psihiki identitet koji joj se nametne.

318
Adelman, Ibid, str.15, 27.
319
Eagleton,Terry: William Shakespeare, str. 64, 107.

213
 Kao srednjevekovna Alisa, koju beskrajno vuku niz spiralu psihike zeje rupe,
ona moe samo da slabo odgovori da ne zna ta da misli: "Ja ne znam, oe, ta bih
mislila." (I.3.104). Pruajui pomo mukim strepnjama, sluei kao platno na koje
mukarci mogu da projektuju svoje fantazije320, pasivno telo na kome, oko koga i kroz
koje oni mogu da izvode svoje drame, Ofelijin diskretan identitet izgleda da nestaje iz
prie. Muki glasovi joj i dalje pune glavu i vode joj misli. Kada se pravci tih misli
zamute, ona je sve vie zbunjena, odvojena od bilo kakvog oseaja linog identiteta, dok
na kraju ne prizna Hamletu da ne misli nita (Ja ne mislim nita, gospodaru (III.2.116 -
naglasila Dejn)). A onda odjednom dok joj je brat u Francuskoj, a ljubavnik prognan u
Englesku zbog ubistva njenog oca glasovi utihnu. Suoena sa takvom grmljavinom
tiine, Ofelija poludi.

Ludilo postaje Ofelijino psolednje utoite, njen nesvestan revolt. Zaista, ta joj
preostaje da uradi? Nauena da prima muke zapovesti, kako sad moe da bez njih
postupa samostalno? Kako moe nai rei da izrazi svoju frustriranost i enju, kako da
iznese svoj protest? Da bi to uradila ona mora da eksplodira van kategorija koje bi
trebalo da je okruuju, mora da pree granice normalnog, u mesto gde moe da prvo
locira, a zatim izrazi svoj bes. Svi mukarci u njenom ivotu hteli su da sviraju na njoj
kao na svirali, da znaju gde su rupice, da iupaju srce njene tajne, da je uju od najnieg
tona do vrha lestvice. Ofelija je bila sud u koji je sipan identitet. Nudei joj beg od toga,
ludilo joj prua mogunost da konano izrazi svoj bes i svoju elju. Svi mukarci se
stapaju u njenom ludom zamiljanju svi glasovi koji su kontrolisali njen ivot, njenu
savest, njenu psihu sve spoljne sile reene da manipuliu njome radi svojih potreba.
Ludilo oslobaa Ofeliju nametnutih represija poslunosti, estitosti, strpljenja, oslobaa
je prepisanih uloga erke, sestre, ljubavnice, podanika. Do sada utljiva Ofelija sada
trai da je uju, vie " Molim vas, pazite!" kad god se Kraljica Danske usudi da je
prekine (IV.5.28-35). Budui da su Ofelijino ja definisali mukarci koji su obeleili njen

320
Adelman, Ibid, str. 36.

214
svet, njen beg u ludilo obeava da e joj omoguiti da otkrije sopstveni identitet. Ofelija
postaje, kako Nili tvrdi, jurodiva321, a jezivi znaci uvidi koje prua ludilo nju oslobaaju,
umesto da je ludilo njima goni.

Kako u Danskoj nije sve onako kako se ini, Ofelijino ludo buncanje odraava
izmu izmeu privida i stvarnosti, izmeu onoga to se ini i onoga to jeste. Kako
sugerie Randini Filip, u svom ludilu Ofelija oponaa pokvarenost drave Danske322,
pruajui diskurs sa vie konotacija, u kome se ono to na povrini izgleda kao znaenje
njenih rei odmotava nad analizom koja otkriva dvojnost ispod te povrine. Svojim
ludilom u kome ima metode, Ofelija govori subverzivno, izraava opasna
nagaanja ("dangerous conjectures" (IV.5.15)) i izgovara konkretne navode.

Ofelijine pesme, kako kae Piter Seng323, odraavaju, makar i mrano, sva
glavna pitanja drame. Svaka od njih kao fragment narodne balade, sadri brojne
nivoe optubi i aljenja, protesta i enje. Ofelija poinje prvu pesmu odmah nakon to
su je pustili kod Gertrude. I zaista, njena pesma ala, praena deljenjem cvea, implicira
da Ofelija izvodi sahranu ali ne samo u ast svoga oca. Ona s gorinom svakome deli
odgovarajue cvee (za Laerta, ruzmarin i danino oznaavaju seanje i misli; za
Gertrudu, paprati predstavljaju brano neverstvo; za Klaudija, bela rada oznaava
kajanje i ljubav osuenu na nesreu) kao da izvodi detaljnu elegiju u ast svih
okupljenih. Kako sugerie erel Gilfojl (Cherrell Guilfoyle), ovo je cvee za sahranu,
podeljeno onima koji e uskoro umreti Kralju, Kraljici, Laertu i sebi samoj. Ipak,
zanimljivo je to to je usred tog sumornog rituala, izmeu dva melanholina fragmenta,
ona otpevala jo jedan stih, upadljivo nevezan za temu sahrane po tonu:

321
Neely, Carol Thomas: "Feminist Modes," str.10, citat po Dane, Ibid
322
Philip,Ranjini: "The Shattered Glass: The Story of (O)phelia," Hamlet Studies 13.1-2 (1991): 73-84, str.
79, citat po Dane, Ibid
323
Seng, Peter J.: "Ophelia's Songs in Hamlet," Durham University Journal 25.2 (1964): str.77, citat po Dane,
Ibid

215
 Jer dragi moj meni je sve veselje.

(IV.5.184)

Budui da je, kako je Hari Moris pokazao,324 "robin" bio kolokvijalan

elizabetanski naziv za muke genitalije, Ofelijin stih je jasna seksualna aluzija. tavie,
budui da ovaj stih oigledno potie iz balade o Robinu Hudu, Ofelija izgleda preuzima
ulogu Deve Marijane, koja je ponekad delila cvee na Majskim igrama i koja je
postala sinonim za promiskuitet. Nakon njenog mrmljanja o oevoj smrti ("Kau da je
lepo svrio," IV.5.183) sa ovim stihom iz balade, Ofelija je i oslobodila svoju elju uprkos
Laertovom prisustvu (ili moda ba zbog njega), i ukljuila figuru odsutnog Hamleta,
predmeta njene elje (koji je nju gurnuo u Marijaninu ulogu prostitutke, III.2.108-246), u
ceremoniju svoje sahrane.

U svom ludilu, Ofelija predstavlja jedinstven ekspoze o drutvu, o burnoj

stvarnosti pod uglaanom povrinom mirnoe; ona dotie gomilu nezadovoljstava
(svoje) civilizacije. Kroz svoj razueni govor, Ofelija implicitno naglaava ispraznost
banalnih pobonosti, pa neprimereno mumla neke religiozne epitete, a neke iskrivljuje
tako "God yield you" postaje good dild you, By Jesus postaje By Gis, "for
charity" postaje "Saint Charity," i, moda najzanimljivije, "By God" postaje "By Cock"
(IV.5.42, 58, 61). Svojim nekoherentnim govorom, Ofelija otkriva licemerja koja vire
ispod povrine naizgled mirne porodine jedinice (rodoskrvni brak Kralja i Kraljice,
rodoskrvni nagoni Polonija i Laerta da ugue njen subjektivitet). Ona osuuje lanost
seksualne ljubavi (Hamletovo bezduno zavoenje pa ostavljanje, Gertrudina slaba
odanost). Ona opisuje proizvoljnost politike moi (mlai brat koji nasleuje tron i enu
svog starijeg brata, a zatim i njegova privilegija da protera svog rivala, Ofelijinog
ljubavnika).

324
Ibid, str.332.

216
 Pruajui otpor prisvajanju i prevoenju, Ofelija zahteva da konano govori u
svoje ime. Kroz svoje ludilo, kako veruje Doana Montgomeri Bajlz,325 Ofelija
napokon uspostavlja dijalog sa samom sobom, ali sluaoci, koji je po prvi put stvarno
sluaju, nisu vie neophodni. Njoj ne treba nikakav odgovor. Otkrila je sopstveni glas,
svoje unutranje ja."

Ipak, ona govori u delovima svakodnevnog, mada nepovezanog govora:

narodne balade, tradicionalne legende, rutinske pobonosti, ak i porodini izrazi
pozdrava i opratanja. Vaan posao koji njena psiha nastoji da obavi, izvitoperenje
konvencije da bi pronala sredstvo kojim moe da izrazi protest zbog represije koju je
trpela celog ivota, konano podriva sama konvencionalnost njenog govora. Njene
prepoznatljive pesme i aluzije maskiraju dublji subverzivni sadraj njenog buncanja,
pruajui njenom sluaocima spreman put negiranja. Oni e ih iskriviti tumaenjem koje
e (opet) posluiti njihovim emotivnim i politikim ciljevima.

arlot F. Oten, objanjavajui Kraljiine eufemizme, kae: estita Ofelija u smrti

je ovenana cvetnim genitalijama.326 Koristei botaniku istoriju i obiaje aljenja, Oten
tvrdi da orhideje kojima je Ofelija posuta u sceni davljenja metaforiki sugeriu
besramno neskromnu kopulaciju, uzdiu animalnu seksualnost i ak navode
mukarce na razvrat. Zapravo, nesrenica kiti sebe cveem ija seksualnost je tako
oigledna da nosei ih ona sebe sramoti. Laert se s pravom moli za neko prikladnije
cvee.

Tako, ovo tumaenje sugerie da uznemirena Ofelija sa tom falusnom niskom

cvea, koja navodi na razvrat, sasvim nenamerno pada u potok koji plae i biva
odvuena u blatnu smrt, nesposobna za sopstveni jad. Po Gertrudinom tumaenju,
Ofelijina smrt je nesrean sluaj nesvesno zanesenog deteta.

325
Montgomery Byles, Joan, citat po Dane, Ibid, str.332.
326
Otten,Charlotte F.: "Ophelia's `Long Purples' or `Dead Men's Fingers,"' Shakespeare Quarterly 30.3 (Summer
1979): str. 398.

217
 Meutim, ako se okrene, njena poslednja scena ludila, u kojoj Ofelija deli
prisutnima cvee za sahranu, moe se posmartati kao smiljeno opratanje. Sebi daje,
koja znai kajanje prikladan cvet za nekog ko namerava da se ubije. Ofelijin izbor
moe se posmatrati kao jedina hrabra i zaista racionalna smrt u ekspirovoj krvavoj
drami.

Dopada mi se, kae Dejn, da vidim Ofeliju kako se namerno penje do vrbove
grane koja raste pored potoka, sa tekim kamenjem privezanim za pojas. Sa ove prijatne
visine, iscrpljena, a opet na udan nain zadovoljna Ofelija, posmatra neko vreme
staklast tok ("the glassy stream" (4.7.166)) i u njemu svoj odraz, i kad ga napokon
prepozna, odluuje da se s njim stopi...

Ofeliji je Hamlet pisao Tvoj zanavek dok je ova maina njegova,

Hamlet. Smisao njegove bezvoljnosti je u tome to ta maina vie nije njegova, to
je tragiki automatizam. Raskol izmeu dva sveta dostie vrhunac u odaji njegove
majke, kad on vidi Duha, a majka kae da je to ludila samog izum vet,
ekstatino bolesna vizija rastrojene uobrazilje. Eto gde je vreme izalo iz zgloba. I
Sen je podreena tuoj volji, volji tragedije327. Za Hamleta ne postoji enska ljubav.
Ona je u ovom svetu, a on je van sveta; u njegovoj dui nema mesta za nju.
Njegovo ponavljanje rei nunnery kao da je povezano sa njenim besmislenim
napevom hey non nonnym hey nunny (hoj, naninininena, IV, 5).
Ofelijino ludilo je tuno, molitveno. Laert ukazuje na njegovu delotvornost
kad kae da ga ni svesna, kad bi ga gonila na kraj sveta, ne bi vie tronula.
Gertruda je od samog poetka sposobna za vizuru krivca kroz koju
posmatra Hamletovu patnju328 (Strepim da drugi razlog ne postoji / Do onaj
glavni: a naime oca / Njegovog smrt i brak na prenagljeni II.ii. 56-57. Dok
sprovodi u delo Hamletova uputstva za izvetavanje o njegovom ludilu (III.iv.189-

327
Vigotski, Op.cit, str. 452.
328
Fuko, Op.cit, strana 324.

218
190; 4.1.7), izgleda da odigrava sinovljev scenario dobre majke, birajui njegove
interese pre muevljevih. Ona, naravno, moda veruje da je lud i misli da je njen
izvetaj muu korektan; svakako njena hrabra odbrana mua u narednoj sceni gde
se pojavljuju zajedno kada telom sprei Laerta, u IV.5.122, sugerie da nije u
potpunosti usvojila Hamletovo miljenje o Klaudiju.
Opis Ofelijinog ludila koji daje gospodin u IV.v.6-13, ekspirov dokument
o ludilu, daje mogunost tumaenja u psiholokom, tematskom i rodnom
kontekstu, istiui razlike izmeu Hamletovog glumljenog i Ofelijinog stvarnog
ludila. Ofelijino ludilo predstavljeno je gotovo u potpunosti kroz fragmentaran i
tematski koherentan diskurs. Njime se rituali, inae vezani za natprirodno,
sekularizuju. Ofelija recituje formule, prie i pesme koje ritualizuju prelaze
transformacije i gubitka izgubljenu ljubav, izgubljenu estitost i smrt. Na ove
prelaze aludira se u socijalnim formulama pozdravljanja i opratanja: Dobro, Bog
vam platio, Laku no gospoe, laku no (IV. v. 42, 73); u verskim formulama
milosti i blagoslova: Bog vam blagoslovio obed!, Bog rajski neka mu da san, / I
svim duama hrianskim (IV.v. 44, 198-99); u aluzijama na narodne legende ili
prie metamorfinih promena statusa erki: prie o sovi koja je bila pekarova ki
(II, 42-43) i na gospodarevu ki koju je oteo uvar.
Njene pesme takoe predstavljaju krnje rituale prelaza. Ljubav i njen
gubitak otelovljene su u pesmi o pravoj ljubavi, koju zamilja sa poklonikim
eirom, tapom i sandalama. Ona peva o gubitku nevinosti na Dan Sv. Valentina
kada je devojka i u bukvalnom i u metaforikom smislu prela prag. Ova
zamiljena defloracija predupreuje i onemoguuje brani ritual. Ostale pesme ale
smrt i obeleavaju skroman pogrebni ritual odar bez cvea. To Ofeliji omoguuje
da oali oca, obavi njegovu sahranu, sretne se s njegovim beivotnim telom i
nae utehu u gubitku: Nesta ga, nema ga, ne, / Uzalud suze sve (IV.v. 196-97).
Ovaj centralni gubitak i njegovi rituali upiju Ofelijine druge gubitke, zamiljene ili
stvarne gubitak ljubavnika, nevinosti ili zdravog rasuivanja (fair judgment).

219
Njeno deljenje cvea na dvoru nastavak je ovog rituala simbolizuje gubitak
ljubavi, defloraciju i smrt. Kao to je Laert rekao, ovo je mnogo potresnije nego da
je ona zdravog razuma pa poziva na osvetu.
Kontekst Ofelijine bolesti329, kao i kasnije histerije, jeste seksualna
frustracija, drutvena nemo i nasilna kontrola nad enskim telom. Sadraj njenog
govora odraava ovaj kontekst. Laertova reakcija Setu i bol i strast i pako sami/
U dra i ljupkost ona preobrati (IV.v. 187-88) pokazuje kako itanje ludila koje
se samo predstavlja estetizuje njeno stanje, ublaavajui i drutvenu kritiku i
aspekte njegovog otuenja. Na slian nain, Gertruda govori o Ofelijinoj smrti kao
lepoj, prirodnoj, erotizovanoj . Predstavljanje Ofelijinog ludila uvodi rodnu
infleksiju u konvencije itanja ludila.
Razlike izmeu rodova takoe istiu kontraste izmeu Hamleta i Ofelije.
Iako se Ofelija u scenama ludila moe posmatrati kao Hamletov dvojnik330 tokom
njegovog odsustva iz Danske, Hamletovo ludilo je u svakom aspektu kontrastirano
s njenim, delom i da bi se istakla razlika izmeu njegovo glumljenog i njenog
stvarnog ludila. Njegov diskurs, iako duhovit, divalj i bizaran, gotovo nikad nema
onu fragmentarnu, citiranu, ritualizovanu odliku: a ni ono to je govorio /
Na ludilo ne lii (III.1.164-65). Jedino kada i on zvui kao ludak je nakon susreta
sa oevim duhom, kada Hamlet mora da se naglo vrati u ljudski, sekularni svet
svojih prijatelja.
Kontrast izmeu Ofelijinog ludakog, a Hamletovog razmatranog
samoubistva u drami predstavlja razliku potrebnu koju je trebalo napraviti izmeu
planiranog samoubistva (felo-de-se), kao verskog greha i graanskog zloina, i
ludakog samounitenja (non compos mentis). Ludilo je oslobaalo samoubicu
krivice i dozvoljavalo adekvatno naslee i sahranu. Dok bi Hamletovo
samoubistvo bilo in greha (iz oaja) i zloina protiv kanona, Ofelijino

329
Ibid, str. 325.
330
Doana Klajn Ofeliju vidi kao Hamletovog surogata, a Lajons kao ogledalo Hamletove melanholije, Ibid

220
samoubistvo Gertruda opisuje kao sluajno, pasivno, nevoljno, ludo. U Engleskoj
tog vremena, utapanje je bilo najei nain samoubistva kome su pribegavale
ene, ali je i utvrivanje da li je smrt bila svojevoljna ili sluajna time bilo tee.
U sceni V etvrtog ina vidimo jo jedan drugaiji vid ludila, u sluaju
Ofelije. Ljupko bie, koje pred naim oima klizi pa iezne poput privienja
nenosti i istote, plae nad nedaama koje su zadesile njenog dragog i ali zbog
promena koje je u njegov odnos prema njoj donela bolest, sada je rtva iste, ako ne
i jo stranije bolesti.
Ljupko je i strpljivo podnela sve to joj je mentalna bolest voljene osobe
nanela, a dejom poslunou prema starom dvorjaninu Poloniju, koga je volela
verno i iskreno uprkos njegovim ludostima, pokuala je da ugui ist plamen koji
je u njenim grudima goreo za Hamleta. To ju je kotalo tune bitke, a ipak, iz
oseanja dunosti morala je da pokua. Ali, kada se ma njenog dragog zabije u
srce voljenog joj roditelja, mera njene tuge je prevrena. Njeno neno srce, do tada
puno puta ranjeno, sada je zauvek slomljeno, a njen isti i neni um sada je
krhotina. Iako postaje manina, ona nije divlja, ostaje ona ista nena Ofelija puna
ljubavi. Uistinu oseamo neku vrstu olakanja kada je smrt odvede od tuge i
zbunjenosti njenog kratkog i melanholinog ivota.
Ofelija je, uprkos nenosti, bila ena snanog karaktera i da bi se slomila,
bili su potrebni teki udarci u nizu. Hamletovo udno ponaanje je veoma
uznemirilo i uplailo, a on, iako nije izgovorio ni re, svojim bolesnim ponaanjem
i pojavom ranio je u najtananije delove due, ne toliko strahom koliko aljenjem,
pogotovo to je moda ona nevini instrument u rukama drugih zbog kojih je
Hamlet postao takav.
U III inu, Scena I, njeni strahovi se samo potvruju nemilosrdnim
udarcima kojima joj ranjava srce. Poslednji udarac koji dobija, nasilnu Polonijevu
smrt, zadao joj je Hamlet svojom rukom. Prethodne nedae, iako dovoljne da
slome neki duh sa manje nade, ona je podnela; ali ovo je ve previe. Gorka aa je

221
ispijena i ona tone u neki vid blage manije, ija je beznadenost poznata svima koji
se bave mentalnim bolestima.U njenom govoru meaju se koherentnost i
nekoherentnost, a uprkos svemu, ispoljavaju se njena iskrenost, ljupkost i toplina
puna ljubavi. To vidimo u prvim reima koje izgovori u tom stanju,

A gde je lepo velianstvo Danske?

Ove rei, kao i one koje e uslediti, ulaze u uho pune tune, melodine nenosti i u
celoj knjievnosti ne postoji nita patetinije.
U njenoj nekoherentnosti, kao to je to obino sluaj, dominira jedna ili dve
misli. Te misli se fantastino prepliu oko njenog mrtvog oca, sa jednom ili dve
opskurne aluzije na njenog ljubavnika:

Kako u vernog dragog poznati

me drugim neverama?
Po njegovom eiru i tapu,
i sandalcipelama.

Ova strofa ukazuje na neku nejasnu pomisao na njenog ljubavnika, ali dominira
misao o ocu, to govori i sledea strofa koja je odgovor na kraljiino pitanje o
znaenju te pesme:

ta elite? Zaista, molim vas, ujte:

(peva)
On je umro i otio, gospo;
on je umro, znam;
nad glavom mu je zelentrava,
a nie nogu kam.

222
 Pokrov mu beo ko gorski sneg...
Iaran ruama,
koje odoe u grob neoroene
ljubavnim suzama.

Potpuna nekoherentnost u njenom odgovoru na Kraljev pozdrav sasvim je

prirodna:

KRALj
Kako ste vi, lepa gospoice?
OFELIJA
Dobro, bog vam pomogao. Kau da je sova bila ki
jednoga pekara. Gospode, mi znamo ta smo, ali ne znamo
ta moemo biti. Nek bog bude za vaim stolom!

Opscenost stihova koji poinju sa "Sutra je praznik Svetog Valentina:," iako

okantna, takoe je sasvim prirodna. Ona to izgovara nesvesno, kao i veinu rei
koje joj bee sa usana, te time gube na snazi. Nakon te opscenosti, slede slatke i
nevine rei:

OFELIJA
Ja se nadam da e sve biti dobro. Moramo biti strp
ljivi. Ali ne mogu da ne zaplaem kad pomislim da e
ga poloiti u hladnu zemlju. Moj brat e doznati to; i
tako, ja sam vam zahvalna na dobrom savetu. Hodite, mo
je koije. Dobru no, gospoe; dobru no, mile gospe; do
bru no. Dobru no.

223
U narednoj sceni gde se pojavljuje, Ofelija je odevena u slamu i cvee, i, iako jo
maninija, i dalje na umu ima pre svega smrt svog oca, pa ona peva:

Bez pokrova je na nosilima sada;

hoj, naninininena,
a mnoga suza na njegov grob pada...
Zbogom ostaj, golube moj!
Morate pevati: dole, dole,
ako ga zovete dole.
O kako zvrji toak. To je neverni kljuar
koji je ukrao ker svoga gazde.
Evo ruzmarina, to je za uspomenu.
Molim te, dragi, seaj me se ti.
Evo dana i noi za ljubavne misli. Evo miroije, za vas, i kandilke; evo rutvice za vas;
a evo je i za mene; nazovite je trava milosti nedeljne.
O, vi morate svoju rutvicu nositi iz drugog razloga.
Evo krasuljka. Dala bih vam ljubiica, ali su sve
uvele kad je moj otac umro. Kau da je lepo svrio,
(peva) Jer dragi moj meni je sve veselje.

Teret njene poslednje pesme je isti, njen mrtvi roditelj.

Zar nee opet doi?

O, zar on nee doi?
Ne, nee; umro je on ve;
hajd i ti na smrtnu postelju le,
on nikada nee doi.
Brada mu bila bela ko sneg,
a ko od lana vlasi.
On ode, nema ga sad;

224
 i zalud nam je jad;
ti, boe, duu mu spasi!
I za sve hrianske due molim boga. Bog
neka vas titi!

Ovo su poslednje rei koje je izgovorila Ofelija; ostalo znamo preko drugih.
Dojs331 je isticao da je velika pogreka u dramaturgiji Hamleta to to
Ofelija poludi, zato to njeno ludilo stvarno i potresno predstavlja Hamletovo
ludilo kao puko izigravanje zbog nekih potreba. Znamo da je jedna od dilema u
drami da li je Hamlet odista lud ili samo glumi ludilo, jer naspram Ofelijinog
stvarnog ludila Hamletovo zaista izgleda kao lakrdijako skakutanje po sceni.
Koristei se Ofelijinim likom, Dojs kae da njena ljubav prema Poloniju, to ima
jako veliki uticaj na razvoj radnje, Poloniju koga smo ve upoznali kao patetinu
matoru budalu koja stoga ak ni ljubav svog deteta verovatno ne zasluuje,
pretvara Hamletovu ljubav u karikaturu ljubavi i strasti. I jedno i drugo postaju
karikature zbog toga to imamo jednu strast koja je prava i jednu strast koja to
zapravo nije. Ta strast je umetnost kroz koju on pokuava da pobedi ovu ivotnu
nesreu, svoju ivotnu frustraciju. Slina ga sudbina eka i dva se ludila stapaju u
jedan vrtlog. Ludila ekspirovih junaka, ne uvek doslovna ludila naravno kao to
je Ofelijino, ve ludila na razliite naine manifestovana, spajaju se sa ekspirovim
uslovno reeno ludilom u onaj strani kovitlac ludila iz koga nastaje ekspirova
velika umetnost, to je teza Stivenova. Stiven hoe da kae da je sve to se ekspiru
u ivotu dogaalona neki nain projekcija njega samog.
Ron Rozenbaum u knjizi The Shakespeare Wars istie da je Harold
Denkins, prireiva Ardenovog Hamleta, bio naslednik uvenog edinburkog
profesora D. Dovera Vilsona. Upravo Vilson, veoma uticajan na glumce i reditelje,
ubedio je Dona Gilguda da je Hamlet uo razgovor u kome Polonije daje Ofeliji

331
Paunovi, predavanje u Narodnoj biblioteci, preuzeto sa www.nb.rs/view_file.php?file_id=720, str. 5

225
uputstva i da je to razlog onako burne reakcije u manastirskoj sceni. Profesor
Denkins je zadrao Laertove stihove iz Folija, kojih u Kvartu nema, na mestu gde
se brat prvi put susree sa ludilom svoje sestre i pita da li je mogue da um mlade
devojke bude smrtan kao ivot starca. Stihovi kojih u Kvartu nema, jer odmah
sledi Ofelijina pesma, su Laertove rei: Priroda je nena kad voli, i u nenosti /
Skupocen kakav zalog sebe same / ilje za onim koga voli.(IV.v.) Denkinsovo
objanjenje je da je ljudska priroda, kada voli, izuzetno osetljiva i, kao takva, alje
dragocen deo sebe da ide za predmetom njene ljubavi. Kada voljena osoba ode,
deo Ofelijinog uma takoe ode. Ljubav, pa potom alost, dovode Ofeliju do
ludila to isto je doiveo i Hamlet332.
Ofelijino ludilo fokusirano je na takav nain govora da je ne mogu
ignorisati, zato to je pre toga sve vreme ignoriu i uutkuju. Tek kad poludi
poinju da je sluaju! Nakon manastirske scene, otac joj kae da ne treba da im
pria ta je Hamlet rekao jer su sve uli. (3.1.76). Kad trai prijem kod kraljice
nakon Polonijeve smrti, Gertruda odbija razgovor sa njom (5.1.). Njenu traumu
karakterie mrea poluistina i oevih nastojanja da porie njenu percepciju.
Tajnovitost koja prati Polonijevu sahranu, u kombinaciji sa injenicom da joj je
ovek koga voli ubio oca koga je takoe volela, kao i nemogunost da otvoreno ali
oca i iskali bes, a kamo li da o tome sa nekim porazgovara, doprinose njenom
slomu. Po teoriji traume, tajanstvenost i izuzetna tekoa da ispria ta se desilo
jednako joj kode koliko i sama ta dela.
Jo jedan nain da se sagleda trauma koja je dovodi do ludila je taj da, uz
oevu smrt i bratovljevo odsustvo, ona gubi muku zatitu i nema nikakav status,
kao neudata ena. Hamletov napad na nju u manastirskoj sceni delimino je
uzrokovan njegovim gnevom to mu ona nije dostoja partner u kovanju plana
protiv Kralja.
O sceni Ofelijinog ludila Ketrin Mensfild je napisala:
332
Rosenbaum, Op.cit, str. 61.

226
 Scena ludila je, kad je sagledate hladne glave, veoma loa. Ona u potpunosti zavisi od
efekata na jadnu Ofeliju. Kralj i kraljica su samo posmatrai. I ko bi poverovao da je
usamljena ljubiica uvela kada je ta pompezna stara luda umrla? I ko bi poverovao da ga je
Ofelija stvarno volela, te da nije bila zahvalna to e dorukovati na miru, bez pridika?333

Ofelija u sebi potiskuje borbu one slatke i nevine devojke kakvom je

nazivaju Laert i Kraljica (dodue, samo oni) i osobe kakva je u svom tajnom ivotu.
to je vie hvale, ona se osea usamljenijom. Kada je Hamlet ostavi, ona i dalje
moe da ivi jer se nada olakanju, bilo time to e joj se Hamlet vratiti, ili e
jednog dana sve priznati ocu. Unapred znamo da e Ofelija izgubiti razum da bi
olakala srce tereta svoje ljubavi sa Hamletom; i, prema tome, da e misterija izai
na videlo ba u toj sceni. Ona odlazi u smrt da bi priznala svoju tajnu i stekla mir.
Njen venac odaje tajnu dugi prsti (long purples) ima nekoliko vulgarnih
naziva, lat. Orchis mascula Lyte Herbal, 1578. Zato bi inae Kraljica pravila gotovo
opscenu digresiju opisujui njen venac?334
Najekstremnije frojdovsko tumaenje ita Hamleta kao dve paralelne
psihodrame, dva pandana o incestuoznim vezama Hamleta i Ofelije.335 Kako
Teodor Lidz predstavlja ovo gledite, Hamlet je neurotino vezan za majku, a
Ofelija ima nereenu edipovsku vezanost za oca. Ona ima fantazije o ljubavniku
koji e je oteti ili joj ak ubiti oca, a kad se to i desi, krivica i zaostala incestuozna
oseanja joj unite razum. Po Lidzu, Ofelija doivi slom zato to ne uspe u svom
enskom razvojnom zadatku preusmerenja seksualne vezanosti sa oca na oveka
uz koga se moe ostvariti kao ena.

333
Ibid, str. 68.
334
Ibid, str. 72.
335
Ibid, str. 235.

227
 Benet Sajmon poinje priom o Frojdovom snu iz 1895. godine, koji je
psihoanalitiar zapisao i, potom, objavio u svom Tumaenju snova336. Naime, u snu
je video enu koja se guila od bolova u grlu, stomaku i abdomenu. Frojd je
procenio da se radi o histerinom izrazu potisnute seksualnosti mlade ene koja je
nedugo pre toga postala udovica. Starogrki lekari su znali da su mlade devojke i
udovice najpodlonije bolestima materice koje su nazivali histerinim. Ta pojava
nam je dobro poznata po Kralju Liru i njegovoj majci koja ga je guila, a
povezuje se i sa Ofelijom kao mladom devojkom rtvom te bolesti.
Harold Blum se buni zato to Hamlet Ofeliju mui do ludila.337 Njemu nije
potrebna ljubav: to je njegova usamljenika sloboda, koja izaziva nerazumnu
naklonost prema njemu. ekspir je tvrdi Blum, mudro izbegao jedinu sudbinu za
Ofeliju koja bi bila gora njene smrti u vodi udaju za Hamleta.

III.i.v. Hamletovo glumljeno ludilo

Elinor Proser je konstatovala da se o Hamletovoj maski ludaka vodi beskonana

debata. Hamlet nije lud, tvrdi ona.338 Nikada nije ni bio. Ta sugestija se ak i ne javlja
dok sentimentalni kritiari osamnaestog veka nisu poeli da Hamleta doivljavaju kao
nenu, vrlu duu, nepodobnu za ovaj okrutni svet. Da bi se takva slika odrala, morale
su se objasniti neke neprijatne injenice. itaoci su instinktivno zgroeni Hamletovom
histerijom nakon pojave Duha, njegovom ravnodunou na smrti Polonija,
Rozenkranca i Gildensterna, njegovom lascivnou i brutalnou. Takva dela su sasvim

336
Simon, Mind and Madness in Ancient Greece, str. 25
337
Bloom, Harold: Hamlet Poem Unlimited, str. 42.
338
Prosser, E: Hamlet and Revenge, str. 149.

228
nedosledna oveku od oseanja. Poto junak ne moe da bude kriv, krivice ga oslobaa
ludilo.

Blum je rekao da je glumljenim ludilom Hamlet je premostio jaz izmeu

dve stvari: igrati nekoga i biti neko. Videli smo koliko je granica izmeu te dve
stvari i koliko su u nekim situacijama one jedno. Kada Hamlet odlui da stavi
masku ludaka, vidimo specifinu varijantu ludila. Njegova mimika je klasina
melanholija.339 Hamlet se sve vie udaljava i izoluje od svoje drutvene grupe, te se
ona dezintegrie ba kao i on sam.340 Kao to je rekao profesor Najt, a potvrdio i
Traversi njegova bolest iri se i zahvata celu radnju. Od bolesne due trai se
isceljenje, proienje, harmonija. Ali, od zla nikada nije poteklo dobro.
Ako elimo da znamo kako su ekspir i njegova publika zamiljali stvarno
ludilo,
moemo pogledati Tita, Lira i Ofeliju. Svi oni gube kontakt sa stvarnou. Jo bolji

test prua Edgar. Kako Edgar u potpunosti potiskuje svoj identitet da bi glumio

ludilo, njegovi postupci su dokaz ponaanja kakvo je ekspirova publika oekivala od

ludaka. Edgarova imitacija uzima oblik buncanja i potpune dezorijentacije. Hamlet,

pak, nikad ne gubi kontakt sa stvarnou. Budnom Elizabetancu, svaka ironina

dvosmislenost verovatno je prenosila racionalno znaenje. Ovde moemo povezati

poglede

Elinor Proser o prelascima Hamletovih govora sa stiha na prozu sa slinima koje iznosi
Hari

Levin, i o prelasku iz jedne u drugu ulogu sa analizom Nikolasa Bruka. Izgleda da

ekspir u

339
Bertrand Evans, Shakespeare s Tragic Practice, str. 84, c.f. Mehl
340
Holloway, John: The Story of the Night, str. 32.

229
celoj drami insistira na Hamletovom zdravom razumu i da je to centralno u ovom
traginom

pitanju. Hamlet je nesumnjivo ponekad morbidan, emotivno neuravnoteen, ak na

kratko van

kontrole. Ali to njegovo promenljivo ponaanje ne moe se saoseajno opisati kao

simptom mentalnog oboljenja za koje on nije odgovoran. Kratki izlivi histerije su

neizbene posledice puta koji je svesno odabrao.

Zato, onda, ekspirov Hamlet glumi ludaka? Odavno je konstatovano da

pretvaranje nije sredstvo za otklanjanje sumnji, to je konvencionalan razlog za

glumu ludila u drugim dramama. Hamletu ne preti nikakva opasnost od Klaudija dok

ne pone da se udno ponaa. Kritiar moe da kae da ne zna motiv, ali glumac mora

da ga zna. Kad bih ja reirala predstavu, Hamlet bi mi iskoristio ideju iz Horaciove

reakcije na njegovu histeriju: Da udnih rei, knee, zbunjenih! (I.5.).

Hamlet je svestan da je krenuo opasnim putem i, znajui sebe, shvata da moe da se

udno ponaa.

Hamletov izbor rei, antic disposition341, veoma je znaajan. U ekspirovo

vreme, antic nije znailo lud. Obino je to bio epitet uz Smrt i znaio je groteskan.
Ovaj termin odgovara lobanji koja se smei i tradiciji da se Smrt smeje svima u znak

prezira. Hamlet je mrnju prema Klaudiju i prezir prema pretvaranju loe suzdravao

i pre pojave Duha. A onda ih ispoljava na svoj karakteristian nain. Njegova gluma

ludila uvek ima oblik ironinog ruganja.

341
Vigotski, Op.cit, str. 151.

230
 udnovatost ovde treba prihvatiti kao uvidu masku342 Onaj koji prihvat
udnovatost i sam postaje udan. Menja se Hamletov jezik, ali i njegova dua.
Jedini uzrok njegovog sadanjeg i budueg ludila je pojava Duha. Hamlet zna da
e se ponaati odd and strange, on predvia da e biti u neobinom stanju
disposition. Taj dogovor o ludilu postavlja pitanje da li se Hamlet pretvara ili ne.
Poto je zavirio u onaj svet, on je sjedinio oba sveta, njegovo prokletstvo je u tome
to je roen da svojim roenjem ostvari povezanost dva sveta, da smesti ovaj svet
u kolosek, da uzglobi vreme. U tome je cela tragedija. Ofelija opisuje tu tugu na
njegovom licu, tu stranu crtu zagrobnog, kao da iz pakla pobee da pria / O
uasima Sledi luda smetenost gestova i pokreta i neshvatljiva udnovatost
postupaka. Ta promena, taj preokret ponovonog roenja, plai kralja i kraljicu.
Kralj moli Rozenkranca i Gildensterna da izlee Hamleta, da ga razvesele. Kraljica
ih alje da posete njenog odve mnogo promenjenog sina. Polonije iz Ofelijine
prie izvlai zakljuak da ludilo pravo ljubavi je to. Kralj prihvata taj uzrok
rastrojenosti, dok kraljica smatra da je pravi uzrok oeva smrt i njihov
prenagljeni brak. Sredinje pitanje, kojim je ispunjena gotovo cela radnja, je
Hamletovo ludilo. Sve se vrti oko njegovog udnog ponaanja ili stanja. Hamlet
aludira na to, kad kae prijateljima da su se njegovi stric i majka prevarili, jer ja
sam lud samo kad duva severozapadni vetar (II.ii.). Kralj oekuje da njegovi
prijatelji izmame re o uzroku tog nemarnog ludila opasnog. Odgovaraju mu da
priznaje da se osea rastrojeno, ali se ludilom vetim zaklanja kad god bi
pokuali da ga navedu na priznanje o pravome stanju. Kralj zakljuuje da se ne
radi o ljubavi, a govor mu, mada pomalo bez veze, / Ne lii na ludost. Hamlet
e majci rei Nisam lud, / Ve sam samo lud iz lukavstva. Laertu e, pak, rei
.. da sam kanjen bolnim rastrojstvom / Ludost je duman sirotog Hamleta.
Svi, pa i Hamlet, oseaju da postoji i jedno i drugo. Ako ne ludilo, onda neki udan

342
Ibid

231
preobraaj343 transformation, neko stanje distraction, lunacy. Polonije,
koji ga jedini smatra jednostavno ludim, kae Iako je to ludilo, ipak ima u njemu
metode. To nije nesuvislo ludilo, nego duboko bezumlje. To je bezumlje ponekad
dublje i od razuma, i to osea i Polonije. Horacio kae da je on zbog privienja
mahnit. Ofelija ali za tim divnim, posrnulim duhom. Dakle, ludilo postoji, a
pretvaranje je samo posledica, naroit izraz tog novog stanja Hamletove due
posle drugog roenja. Samo ako se ono odredi, mogue je shvatiti smisao njegovog
ludila. On ivi dvostrukim ivotom jer ivi u dva sveta istovremeno. Njegova svest
je takoe dvostruka, na pragu sna i bdenja, razumevanja i bezumlja meu njima.
To drugo postojanje, ta nona spoznaja, ne moe se izraziti, ona protie i kree se u
utanju, prodirui u dnevnu svest i izazivajui utisak odraavajui se u njoj kao
ludilo. Njegova ironija je stopljena s tugom to je ono to preteno stvara lano
ludilo: to je samo izraz drugog postojanja, on drugaije ne moe da razgovara. To
je ono to se smatra njegovim lanim ludilom. To je madness in craft. U ironiji
uvek postoji element craft, lukavstvo, zadnja misao. Ali, jasno se ispoljava sva
tuna podloga te ironije. Hamletovo ludilo je u njegovoj tuzi. Nesrenim ga ine
runi snovi koje on neprestano vidi, njegovo ludilo su snovi. Tuga u njemu potie
od smrti; tuga je onaj sastojak umiranja, odsjaj smrti koji postoji u ivotu.344 Otuda
u tuzi uvek postoji neto mistino. Otud mistino u celom komadu, u samom
Hamletu, koji se suta tuga. Njegova tuga proistie iz njegove odvojenosti od sveta,
koji, opet, kod Hamleta, ima specifian smisao i karakter. injenica ponovnog
roenja i postojanja u dva sveta objanjava njegovu nedelatnu i udno delatnu
volju. Hamlet je mistik: to odreuje ne samo njegovo duevno stanje na pragu
dvostrukog ivota, ve i njegovu volju u svim njenim ispoljavanjima, u delovanju i
nedelovanju. On osea svoju volju u vlasti neke druge sile koja upravlja njime.

343
Ibid, str. 425.
344
Ibid, str. 430.

232
 Iako mu je senekanska drama, preko panske tragedije, bila glavni uzor u
pisanju tragedija, to je vidljivo u njegovoj ranijoj, rimskoj drami Tit Andronik, u
pisanju Hamleta ekspir je izmenio mnogo toga, posebno kad je re o
karakterizaciji svojih likova. Sva pitanja u vezi sa osvetom, kao centralnom temom
tragedije, on prebacuje sa spoljanjeg na unutranji plan,345 gde pratimo sve
junakove nedoumice i uzbudljive sukobe u dui. Ovom interiorizacijom junak
ostaje sam sa sobom, dok su raniji osvetnici uvek bili okrueni prijateljima i
pomagaima, makar malobrojnim. Duh ve na poetku izdvoji Hamleta od
prijatelja i samo njemu otkrije stranu tajnu. Makbet, iako veoma blizak sa svojom
enom na poetku drame, vremenom se potpuno izoluje. Takoe, nemamo ni
motivaciju postupaka, ak ni onoliko koliko nude izvori iz kojih je ekspir crpeo
grau za svoja dela. Zato nam ostaje ono to neki smatraju nedoslednou i
nedoreenou, a neki njegovim majstorstvom da nam postavi brojna pitanja, onim
to je Kits nazvao negativnom sposobnou.
Umetnute scene koje su vizuelni korelativ psiholokih stanja ne doprinose
mnogo lancu zbivanja, ali pruaju uvid u emocionalna i duhovna stanja junaka.346
Takve su scena u kojoj Hamlet dri Jorikovu lobanju ili u kojoj se odigrava njegov
nemi susret sa Ofelijom, Lirova u oluji i ona sa ledi Makbet koja pere ruke.
U dramama pre Hamleta ludilo je bilo simulirano i potrebno, jer je ubica bio
poznat.347 Hamletovo nam nije potpuno jasno da li je simulirano ili pravo, ili i
jedno i drugo, kao ni to zbog ega se odluuje na takav postupak.

III.i.vi. Knjievna kritika o ludilu u Hamletu

345
Kosti, Veselin, ekspirova dramaturgija, str. 40.
346
Ibid, str. 85.
347
Ibid, str. 115.

233
 Veliki neoklasicista osamnaestog veka, Dr Samjuel Donson, u kritikom
izdanju ekspirovih drama 1765, hvali raznovrsnost formi ivota i naina konverzacije,
ali: Hamletovo simulirano ludilo, koje izaziva i mnogo smeha, nema neki oigledan
razlog, jer sve to to je uradio mogao je da uradi i sa reputacijom zdravog oveka
Hamlet je u drami vie instrument nego agens. On ne pokuava da kazni kralja nakon
to ga je identifikovao kao krivca, a kraljeva smrt vie je rezultat sluajnosti u kojoj
Hamlet nema udela Pesnik se optuuje da je zanemario poetsku pravdu, a jednako
mu se moe zameriti i kad je u pitanju poetska verovatnoa.348

Karl Vilhelm fon legel polazi od doktrine svog brata Augusta i dolazi do
suprotnog zakljuka. U analizi Hamletovog lika, u pismu bratu 1793, kae da je Hamlet
najpotpunija slika nerazreive disharmonije, koja je sutinski predmet filozofske
tragedije. Za legela je Hamlet skeptik izuzetne inteligencije, koji postavlja pitanje
opravdanosti delovanja u ovom materijalnom svetu i on razvija teoriju o ekspirovom
pesimizmu.349

Slavni romantiarski pesnik, kritiar i esejista, koga mnogi smatraju preteom

Frojda i psihoanalitikog pristupa knjievnosti, Samuel Tejlor Kolrid, u Hamletu je
video sebe, ili je, pak, svoje osobine pripisivao danskom kraljeviu. Po njemu je Hamlet
umetnik koga je zla sudbina uinila princom, jo vea nesrea osvetnikom, a on je po
prirodi svog genija osuen na ludilo i patnju. Hamlet je ekspir.350

Hamletov lik je plod ekspirovog dubokog poznavanja mentalne filozofije,

kae Kolrid. ovek se od ivotinja razlikuje po misli koja preovladava nad
ulima, ali ako ta kontemplativna osobina isuvie pretegne, ovek gubi svoju
prirodnu mo akcije i pretvara se u puko stvorenje meditacije. Kolrid je pisao:

348
Weitz, Morris: Hamlet and the Philosophy of Literary Criticicism, str. 165.
349
Milanovi, Vujadin: Laza Kosti prevodilac i kritiar ekspira, str. 18.
350
Jump, Op.cit, str. 34.

234
Njegovo ludilo je samo upola lano; on glumi ono emu je jako blizu. Bei od
svojih oseanja prelaskom na komino i besmisleno. Nejasno je, kae Kolrid, ta
je ekspir hteo da kae kroz Hamletov lik, budui da je zasigurno uvek razmiljao
o svojoj prii pre nego to e je napisati. Hteo je da prikae osobu u ijim oima je
spoljni svet bio prilino mutan, i koji bi ga zainteresovao samo kad bi se neki od
njegovih elemenata odrazio u ogledalu njegovog uma. Averzija prema akciji e
preovladati u takvima koji imaju svoj svet za sebe.351

Tomas Karlajl, koji je ekspira cenio vie od svih mislilaca, hvalio je ono to
je nazivao pesnikovim nesvesnim intelektom, podrazumevajui pod
nesvesnim to da zdravi ne znaju za svoje zdravlje, samo bolesni. Meutim,
zdravlje i bolest nisu kontrast u Hamletu: on je bolestan samo sever na
severozapad, i ja ne verujem u njegovo ludilo, u masku ludaka sjajnog ironiste.
Moda Falstaf, Kleopatra i Lir izranjaju iz Hamletovog nesvesnog: Hamlet i Jago
ne.352
Ameriki romantiar Dems Rasel Louel uoilo je sloenost Hamletovog
lika, njegovog ludila, ali i simplifikacije u dotadanjoj kritici. Hamletovo ludilo se,
pisao je on, procenjivalo posmatranjem sluaja, a ne karaktera u celosti353. Imamo
Edgarovo glumljeno ludilo u Liru, koje je tek gruba skica delikatne slike sa svim
nijansama koju imamo u Hamletu. Ali, to ne dokazuje da je Hamletovo ludilo
stvarno, a Edgarovo fiktivno. Hamlet je, od svih ekspirovih junaka, najvei
metafiziar i psiholog. On je pomni posmatra, neprestano analizira sebe i druge,
puta kapljice svoje kisele ironije na svakoga ko mu se priblii, da bi im pokazao
od ega su sazdani. ak ni Ofelija nije svetica, niti je Ozrik toliko za prezir. Ako
liimo Hamleta razuma, ne ostaje nam istinski tragian motiv. On bi bio spreman
za Bedlam, ali ne za pozornicu. Imali bismo dovoljno patologije, ali ne i patosa.

351
Coleridge, Lectures on Shakespeare, str. 474.
352
Ibid, str. 144.
353
Lowel, James Russel: Shakespeare Once More, from The English Poets, str. 190-191.

235
Ajaks prvo postaje tragian kada povrati razum. Volter se alio da Hamlet poludi
bez dovoljno razloga. Upravo to je ekspir i hteo, da bi se njegov junak poigravao
humorom i matom.
Ludvig Beme u Dramaturgische Blaetter 1829. godine kae da je Hamlet
hrabar u planovima, a slab u njihovom izvravanju, a pre svega destruktivan u
svom poznavanju sebe. On je filozof smrti, uenjak noi. ivot je za njega grobnica,
svet groblje, a on je draesan u tom kraljevstvu iji je gospodar. On jeste lud, a
misli da se poigrava sa svojim ludilom, ali to je ludilo koje se poigrava njime. On
prezire ivot kao san, a smrt kao nitavilo.354
Don Lolor e, mnogo kasnije, na slian nain istai naglaenu izolovanost
Hamleta355, ilustrovanu kroz ne tako vidnu, ali estu metaforu usamljene zvezde
ili Meseca (Laert, if she umasks her beauty to the Moon, I.iii.37), Hamlet o sebi
fortune s star (I.iv.32). Najt i Traversi o bolesti koja se od Hamleta iri dalje,
posledice koje po drutvo moe da ima ovek bolestan od melanholije, este bolesti
jakobinskog doba.
Ludvig Tik, jo jedan od nemakih romantiara oduevljenih ekspirovim
genijem, u Hamletovom liku vidi prezir prema ivotu, u kombinaciji sa
vezivanjem za njega uz preterano uzbuenje. On je bizarna, nedokuiva
kombinacija ludosti i mudrosti, velike i sitne due, ljubavi i mrnje, sujete i
istinskog ponosa. Ova masa kontradikcija i heterogenih elemenata razlog je to se
ovoj drami toliko dive.356

Georg Gervinus u etvorotomnim Komentarima o ekspiru 1849-52. godine kae:

Hamlet je antipod princu Henriju, koji je znao za neto melanholije, ali je ipak iao
svojim veselim putem dok nije postao svestan sveane veliine svog poziva. Princ je
nadmaio oekivanja, ali Hamlet je izneverio kraljevske nade. Ono to ga ini

354
Ralli, Augustus: A History Of Shakespearean Criticism, str. 243.
355
Lawlor, Op.cit, str. 26.
356
Ralli, Ibid, str. 239.

236
neodlunim i sutinski traginim je slabost suptilno kombinovana sa savesnou i
vrlinom. Jednostranom aktivnou uma, radni deo nae prirode ostaje obogaljen i
okovan. On kae: Kao deo karakterizacije i kazne za junaka koji nije imao hrabrosti da
prolije krv, koristi se nepotrebno krvoprolie. To nije pesnikova estetska greka, ve
Hamletova moralna greka.357

Za Niea je Hamlet primer dionizijevskog oveka koji je pronikao iluzije po

kojima ivimo i odravamo se, i koji, gurnut nazad u stvarnost svakodnevice, na
njih gleda sa gnuanjem.

Za dionizijevskog oveka moe se rei da lii na Hamleta; obojica su sagledali istinitu

prirodu stvari; razumeli su i sada nisu radi da delaju. Shvataju da nikakva njihova dela ne
mogu dovesti do promena u veitom stanju stvari, pa je za njih imputacija da vrate
iaeno vreme smena ili uvredljiva. Razumevanje ubija akciju, jer, da bismo delali,
potreban nam je izvestan veo iluzije; takva je Hamletova doktrina, koju ne treba meati sa
jeftinom mudrou Dona sanjalice koji kroz previe razmiljanja, kao da ima previe
mogunosti, nikada ne stie do akcije.358

U ovoj poslednjoj reenici Nie odbacuje Kolridevog mislioca. Akciju ne blokira

razmiljanje nego razumevanje: poimanje istine i njen uas. Kad jednom uvidi istinu,
ovek je svuda svestan strane apsurdnosti postojanja, shvata simboliku Ofelijine
sudbine i mudrost umskog duha Silena: ophrvan je muninom. Silen je smtarao da je
bolje ne roditi se uopte, ili, ako to ve nije mogue, onda umreti to pre. Nieov
komentar je dubok komentar na monolog Biti ili ne biti.

357
Gervinus, Georg: Shakespearean Criticism, str. 350.
358
Edwards, Philip: Preface to Hamlet, New Cambridge Shakespeare, str. 35.

237
 Vilijam Preston Donson Hamleta vidi kao ekstravagantnog duha, duha
van svog elementa, kome e se ipak vratiti. On pominje senku sna (shadow of a
dream, II, VI, 269), a kod Pindara imamo san senke.359
Najdel Aleksander je napisao da Ofelija i Laert predstavljaju dve strane
dileme koju Hamlet razmatra u uvenom monologu.360 Ona je odabrala ne biti i
nala pribeite od srdobolje u ludilu i msrti. Laert je odabrao biti, da uzme
oruje i osveti oevu smrt.
Osnovni sukob u drami je izmeu Hamletovog uma i volje. Umetnost
pamenja je osnov za spasenje due, po Tomi Akvinskom, a Klaudije i Gertruda
insistiraju na zaboravu. On na Ofelijinom grobu pokae da strast i oseanja u
njemu nisu mrtvi, ispoljava ono to je ordano Bruno nazvao herojskim gnevom
(furore eroico).
Hamletovu sklonost ka razmiljanju razmatrao je i A.S. Bredli u svojim
uvenim predavanjima o ekspirovim tragedijama.361 Hamlet, smatra on, nije lud,
jer u tom sluaju ne bi bio tragian junak. Ipak, ekspir povremeno prikazuje
abnormalna stanja uma: ludilo, kretanje i govor u snu, halucinacije. Meutim, dela
koja proistiu iz ovih stanja ne utiu na dogaaje. Direktan uzrok abnormalnog
stanja njegovog uma, stanja duboke melanholije, su posebne okolnosti. Po
temperamentu Hamlet je sklon nervnoj nestabilnosti, munjevitim, moda
ekstremnim promenama oseanja raspoloenja. Ovakav temperament elizabetanci
su nazivali melanholinim. Hamletov temperament ne bi se razvio u melanholian
bez prisustva nekog vanrednog pritiska, ali ipak sa odreenom opasnou. Ta
opasnost je u sluaju Hamleta bila njegova moralna senzibilnost.
ekspir na vie mesta opisuje melanholiju, sa mojom je bio veoma dobro
upoznat: kod Dona Dona u Mnogo buke nioko ega prikazuje mrzovoljnu

359
Preston Johnson, Op cit, str. 186.
360
Alexander, Nigel: Poison Play and Duel, str. 10.
361
Bradley, Shakespearen Tragedy, str. 85.

238
melanholiju nezadovoljstva; kod Dejkviza udljivu samozadovoljavajuu
melanholiju; kod Antonija u Mletakom trgovcu tihu ali duboku melanholiju kojoj ni
rtva ni prijatelji ne mogu da pripiu nikakav razlog; Hamletov temperament se
nije ni morao razviti u melanholiju bez nekog vanrednog pritiska, ali ipak je
podrazumevao opasnost. U drami vidimo kako se ta opasnost realizuje, a
melanholija je drugaija od ostalih sluajeva kod ekspirovih junaka jer je i Hamlet
sasvim razliit. ok koji bi mu ivot naneo, oseao bi se sa traginim posledicama.
A, zapravo, Hamlet zasluuje naslov tragedija idealizma koliko i tragedija
razmiljanja. U njegovoj dui je postojala potreba za poniranjem ispod povrine i
za preispitivanjem onoga to su drugi uzimali zdravo za gotovo. On je neprestano
ruio svoj svet i ponovo ga gradio u mislima, razgraujui ono to je za drugo
predstavljalo vrste injenice i otkrivajui ono to je za druge bilo stara istina. Za
Hamleta stare istine ne postoje. Pod velikim okom, bez ikakve mogunosti da
dela, poeo je da tone u melanholiju, te je njegov um sa navikom meditiranja i
generalizacije proirio taj ok na celo svoje bie i mentalni svet. Ako se u takvom
stanju melanholije pojavi iznenadan zahtev za tekom i odlunom akcijom, i to u
neemu to ima veze sa tom melanholijom, mogu se javiti simptomi beskrajnog i
uzaludnog razlaganja tog zahtevanog dela. Uzaludnost tog procesa i sramota zbog
odlaganja samo ga dalje slabe i zarobljavaju u melanholiji, te je meditativna navika
jedan indirektan razlog morbidnog stanja koje je koilo akciju; pojavljivala se i u
degenerisanoj formi kao jedan od simptoma ovog morbidnog stanja. U prvom
monologu (O, kad bi ovo preve, preve / vrsto meso razloilo se, I.ii.) osea se
bolesno stanje ivota, ak i enja za smru, i to tako jaka da nita osim verskih
ubeenja ne stoji izmeu Hamleta i samoubistva. Uzrok takvog oseanja nije oeva
smrt:362 to je nesumnjivo donelo veliku tugu, ali smrt voljene osobe ne moe
dovesti do toga da neki plemeniti um pone da prezire svet kao mesto prepuno
odvratnosti i smrada.Moralni ok zbog iznenadnog otkria majine stvarne
362
Ibid, strane 94-95.

239
prirode, u trenutku kada ga je srce bolelo od ljubavi, a telo bilo oslabljeno zbog
tuge. Od tada mu je ceo um zatrovan. Ofeliju vie ne moe da gleda u starom
svetlu: ona je ena. Hamletova mata vidi sve stvari kao celinu, i u dobru i u zlu.
Misao je element njegovog ivota, a njegova misao je zaraena. Ne moe da se
uzdri od probadanja i grebanja rane na svojoj dui.
E. E. Stoll,363 predstavnik realizma u kritici ekspira, bio je jedan od prvih
kritiara koji su se pobunili protiv romantiarske predstave o Hamletu kao
nesposobnom za akciju. Njegovo odlaganje pravda konvencijom elizabetanske drame, a
ne melanholinom prirodom glavnog junaka.

E.K. embers u svom Pregledu ekspira364 iz 1925. godine kae da se Hamlet

ne moe rezimirati kao karakteristina ekspirova tragedija, bez specifinosti.
Hamlet pripada prvoj knjizi ekspirovog traginog itanja ivota, psiholokoj knjizi
u kojoj nastoji da prodre do emotivnih izvora alosti i uasa kroz analizu mentalne
i moralne prirode oveka, i da otkrije sjajne mogunosti te prirode, i uzroke, u njoj
ukorenjene, koji predodreuju oveka na jalovost i neuspeh. Hamlet je
karakteristian za ovaj tip tragedije i ne sme se zaboraviti da je ekspir odmah
nakon toga napisao svoju drugu knjigu kosmikih tragedija u kojima se tragino
pitanje trai ne toliko u grenoj prirodi oveka, koliko u silama iznad i izvan
oveka, nejasno prikazanim kako ga dovode do trenutnog ushienja i vene
propasti. U monolozima, nedovrenim kakvi jesu, nasluuje se neka sutinska
antinomija izmeu hrianstva koje slui kao zvanina filozofija drame i klupka u
kome su isprepletene sve stvari koje se odigravaju na zemlji. Ipak, tragedija
Hamleta nije u monolozima, nego u injenici da se ti monolozi izgovaraju. To je
tragedija intelektualca, nemoi prerazvijene mate i previe suptilnih snaga
razuma da na izazove svakodnevnog ivota odgovore praktinom delotvornou.

363
Welsh, Op.cit
364
Chambers, E.K.: Shakespeare A Survey, str. 181.

240
Na taj nain ova tragedija je direktan pandan Juliju Cezaru, u kome se nepatvoreni
moralni idealizam portvovanja sukobljava sa istim praktinim iskuenjem.
Fatalna navika razmiljanja, ma kako prikladna i poeljna za Vitenberg, u
Elzinoru je njegova propast. Uklet skrupulima preteranog razmiljanja on je
predodreen za neuspeh u asu iskuenja kada nikakva istina ili jaina oseanja,
nikakva suptilnost moralnog tkiva, nikakva dubina ili sveobuhvatnost
intelektualnog rasuivanja, ne mogu spasiti.
Hamlet ne ustukne isprva pred prihvatanjem obaveze da osveti oca. Ali,
dugotrajna navika ne moe se lako odbaciti. Kako prolazi uzbuenje izazvano
pojavom duha, tako se ponovo uspostavljaju zakoni karaktera. Potreba da se o
tome promisli je u Hamletu jaka. Umesto da sve otkrije svojim prijateljima i zatrai
njihovu pomo, on ih obavezuje na tajnost i kuje plan da glumi ludilo da bi dobio
vremena da razmotri svoj poloaj. Kritiari su se koncentrisali na pitanje da li je
Hamlet, u nekom trenutku i u nekom smislu, zaista lud. On jeste izneo plan da
glumi ludilo; ali smatra se da je vremenom, pod pritiskom situacije, maska
postajala njegovo pravo lice. embers misli da sam tekst ne podrava ovu teoriju, a
apstraktno je sigurno neodriva.365 Moemo biti sigurni samo u jedno, kae.
ekspir nije nameravao da Hamlet bude lud u smislu da njegovi postupci
pripadnu nekoj kategoriji drugaijoj od one za druge ljude. Kako bi mogao, s
obzirom na to da je odgovornost slobodnog agensa sutina psiholoke tragedije, a
emilinisati Hamletovu odgovornost znailo bi liiti njegovu priu humanosti i
ostaviti je besmislenom? Hamlet je potpuno sam. Dvor u Elzinoru ispunjen je
obinim ljudima, od kojih ga niko ne moe razumeti, od kojih se nikome ne moe
obratiti za pomo. Ovaj kontrast izmeu Hamleta i njegovog okruenja stalno se
naglaava. Oni pripadaju nekom drugom svetu, ogranienom, obinom,
nesposobnom za ideale. Njegovi motivi i oseanja, njegovi skrupuli i oklevanja,

365
Ibid, str. 185.

241
beznadeno su iznad njihovog poimanja. I stoga u tome je ironija veina njih je
sposobnija za reavanje praktinih kriza nego kulturni idealista, princ.
Ingenioznost njegovog intelekta iscrpljuje se u otkrivanju prepreka; on na
svakoj krivini izbegava nunost akcije. On glumi ludaka da to ne bi i postao.366 Ali,
nije nita blii kraju. Sve je pretresao i ne moe da odlui. Njegove misli lutaju od
plana i gube se u gorkoj kritici svih stvorenih stvari. U ovome se nepogreivo odaje
njegov kontemplativni temperament; zanimanje za univerzalno, a ne pojedinano,
uvek dominira kod Hamleta; njegova prirodna tema nije greh njegove majke, ve
nepostojanost ena. Naravno, potpuno je svestan sopstvenih slabosti; nedostatak
analize samoga sebe nije jedna od tih mana; ali to mu ne daje snagu da izae iz
lavirinta dilema koje se stalno vraaju.

J. M. Robertson je knjigu Hamlet Once More napisao 1923. kao apologiju

svog Problema Hamleta iz 1919. godine, koju je otro napao ameriki kritiar
Klaton-Brok (Clutton-Brock) u svojoj knjizi ekspirov Hamlet. Naime, on je pisao u
nameri da pobije teorije Robertsona i T.S. Eliota po kojima Hamlet nije remek-
delo, ve neuspeo sluaj. Klaton-Brokova psiholoka formula367 kojom
objanjava razloge odlaganja osvete je ta da je on bio reen na ubistvo oevog
ubice, no, ok koji je pretrpeo sasluavi priu o ubistvu, i naroito shvativi pun
uas majine preudaje, ostavio je ranu u njegovom umu koja bi ga zabolela kad
god bi pomislio na ubistvo, na strica, na majinu vezu sa stricem. Bol od te rane bio
je tako jak da je nesvesno uzmicao od njega i grabio svaku priliku da ga zaboravi. On je
eleo da ga pamti, ba kao to je eleo da se osveti, ali bio je pod dejstvom zakona
reverzibilne akcije. to se vie trudio da se natera na akciju, to je njegovo nesvesno
izmiljalo vie izgovora da odloi akciju. Taj nervni ok uzrokuje toliko smrti, umesto
jedne jedine, i Hamletovo pogreno izraavanje postupcima i reima. Robertson

366
Ibid, str. 187.
367
Robertson, Op.cit, str. 77.

242
ovog Klaton-Brokovog Hamleta naziva patolokim, a ne psiholokim368. On smatra
da, radi punog izraaja njegovog karaktera, Hamlet mora biti izloen ne samo
spoljnim, nego i unutranjim nedaama, koje dovode do njegovog mentalnog
poremeaja. I, opet, jedinstvo ove drame ne ini samo Hamletov karakter, ve
jedno posebno, morbidno stanje tog karaktera. Jer, da nema oka koji je Hamlet
pretrpeo i posledica po njegov um, celoj radnji drame nedostajali bi rezon i
koherentnost. Tako Klaton-Brok u Hamletu vidi neurastenika369 kada upada u
Ofelijinu odaju, iako je on ve tada odluio da glumi ludilo; i kada organizuje
predstavu sa glumcima, iako je to ekspir nasledio iz starog komada, on tvrdi da je
to ekspir izmislio da pokae neurastenika kako se pretvara jednim svojim slojem
da neto preduzima, a zapravo slua svoj drugi sloj koji uzmie od akcije.

C.S. Luis370 istie i vanost Duha, odnosno injenice da se on pojavljuje na

poetku drame i da on saoptava Hamletu istinu o ubistvu njegovog oca. Da se to
uini pismom, ili preko sluge, efekat ne bi bio ni priblino dobar. Hamlet je
neodvojiv od Duha, ba kao Makbet od vetica. Hamletova formula, tako rei, nije
ovek koji sveti oca, nego ovek kome je zadatak dao duh. Da komad ne
poinje hladnoom i mrakom i bolnom neizvesnou scena sa duhom, bio bi
korenito drugaiji. Da je, s druge strane, preostao samo prvi in, ipak bismo imali
pristojnu predstavu o posebnom kvalitetu ove drame.
Duh se razlikuje od duhova elizabetinske drame. On je trajno dvosmislen.
Sama re duh, koja nas navodi na istu kategoriju duhova kod Kida i apmana,
pogrean je trag. To je this thing, illusion, a spirit of health or goblin
damned, koji svakog trenutka moe da poprimi neki drugi straan oblik, iji
prizor razum ne bi preiveo.

368
Ibid, str. 78.
369
Ibid, str. 163.
370
Lerner, Laurence: Shakespeare's Tragedies An Anthology of Modern Criticism , str. 70.

243
 Kerolajn Sperden pisala je o slikama u ekspirovim dramama. Osnovna
slika371 u Hamletu je, kae, trule, bolest, paraliza koja se, Klaudijevim reima,
osea sve do nebesa, kao zloudni tumor koji truje celo telo, a ne pokazuje
uzroke. Bolesnika ne moete kriviti za bolest. Greh njegove majke je kao ir na elu
nevine ljubavi (III.iv.43)
Dord Vilson Najt je u svoj esej o Hamletu (The Embassy of Death)
dodao podnaslov Analiza Hamletove mentalne patnje.372 U svetlosti i sjaju
dvora, poinje on, vidimo bledog Hamleta obuenog u crno. Odmah ujemo koliko
je njegova patnja unutranja: Alja u sebi nosim mnogo vie od tog / Izgleda
(I.ii.85). Mogunost da povrati mentalno zdravlje umnogome zavisi od sposobnosti
da zaboravi oevu smrt, a pojava Duha mu upravo to ne dozvoljava. Zato on i ne
moe da bude aktivan, jer ovek koji je izgubio smisao i volju za ivotom ne moe
da postupa kreativno. I tako bolesna dua dobije nalog za isceljenje, proienje,
stvaranje sklada. Ali, iz bolesti ne moe proistei zdravlje bolest njegove due
zarazie celu dravu, njegova dezintegracija nastavlja da razara dalje. Simptomi te
bolesti su uasavanje od smrti, oseaj da u prirodi postoji zlo i neistota i
zgaenost nad ljudskim telom. Ta tuga je iznad oeve smrti i gubitka Ofelije ovo
dvoje su samo spoljni znaci, ali ne i uzroci. Ona nema uzroke, zato se i pojavljuje
Duh kao neto natprirodno i neobjanjivo. Hamletova dua je smrtno bolesna, ali
ipak postoji neto to ga je moglo spasiti. To je ljubav prema Ofeliji. Romantina
ljubav je vrhovni neprijatelj demonu neurotinog oaja. Pre pojave Duha, moda i
pre Kraljeve smrti, asno se udvarao Ofeliji. Njeno odbijanje i vraanje znakova
panje poklapa se sa pojavom Duha koji ga optereuje stranim saznanjem.
Njegovo abnormalno ponaanje, koje okolina s pravom moe nazvati ludilom,
zapravo je abnormalnost ekstremne melanholije i cinizma. On sada porie da je
ikada voleo Ofeliju, jer ljubav je sinonim za seks, a seks za neistotu. Sada je

371
Spurgeon,Caroline: Shakespeares Imagery and What It Tells Us, str. 160.
372
Wilson Knight, George: The Wheel of Fire, str. 17-18.

244
prozreo ljubav. Ofelija, nekada boginja, sada je glupa lutka koja se minka.
Njegovo urlanje na Ofeliju na granici je ludila.
Uas od ljudskog roda koji je osuen na smrt i propadanje od poetka je
prisutan kod Hamleta i to dezintegrie njegov um.373 U njegovoj paralisanoj svesti
ljubav, strast ili kreativno delovanje ne mogu nai mesto. Mogue je da je u svemu
u pravu; iza Klaudijevih osmeha krije se ubica, brza preudaja njegove majke odaje
neverstvo, a Ofelija ga je napustila kad mu je najpotrebnija. Ali, njegova filozofija je
negacija ivota.374 Na momente vidimo drugaijeg Hamleta, zdravog i punog
ljubavi. Ali, povremeno ludilo je o opasnije od oigledne poremeenosti. Samo
kad je nasamo sa smru pokazuje svoje pravo lice kada pria sa Duhom, kada
dri onaj lirski govor na groblju - to je divni, uzvieni Hamlet.375
Rebeka Vest u Hamletovom udnom insistiranju na fizikim razlikama
izmeu pokojnog oca i Klaudija otkrila je homoseksualni element u njegovoj
prirodi, ali to je po njoj bilo irelevantno. On ne bi mogao biti ni heteroseksualac ni
homoseksualac, takav egotista ne bi mogao da priuti odliv ljubavi, zakljuuje
Vestova.376
Cininih komentara nije potedela ni Ofeliju. Nju smo, kae, smestili u
pogrenu kategoriju i pogrean vek. Ona nije estita mlada ena, im je mogla da
tolerie onakve Hamletove opscene razgovore, to nije bilo sluaj ni sa
ekspirovom Mirandom, Julijom, Beatrisom, ili Kleopatrom. Ona je primer
devojaka koje je porodica rtvovala u vreme kada je dvor bio leglo zavera. Ofelija
je po njoj u svom ludilu nedolina, strastveno pokazujui svoju seksualnu prirodu,
pevajui o trudnoi i ostavljanju. Tu trudnou je moda nagovestio i Hamlet, kada
je pitao Polonija gde mu je erka i savetovao ga da ne puta erku mnogo na sunce,

373
Ibid, str. 31.
374
Ibid, str. 37.
375
Ibid, str. 49.
376
West, Rebecca: The Nature of Will, in The Court and The Castle, str. 255.

245
jer bi mogla da zane. Postoji, podsea ona, stara sicilijanska legenda o devojci koja
je zaela sa zrakom sunca.
Frensis Fergason, u studiji The Idea of a Theater377 1949. godine, primenjuje
jednu od metoda koje su se pojavile u ovom stoleu do tada, a to je antropoloka
kritika. Ona istrauje odnos knjievnog dela prema drevnim mitovima i ritualima,
naroito onim povezanim sa smenom godinjih doba, vegetacionim ciklusima i
obrednom smru glavne linosti. Tako Fergason vidi Hamleta kao obrednu dramu
koja slavi misteriju ivota, a zatim iznosi miljenje da je oblik te drame odreen
shemom ili ritmom ritualnih elemenata. Ako razmislimo o nizanju ritualnih
scena onako kako se pojavljuju u drami, jasno je da one slue da bi usredsredile
panju na danski politiki organizam i njegovu skrivenu bolest: one su obredna
invokacija dobrobiti drutva i svetovna ili religiozna sredstva njenog
obezbeivanja. Ukoliko se komad razvija, rituali se menjaju po karakteru, od
neodreenog ali asnog smenjivanja strae, kroz Ofelijine lane obrede, do crne
mise Klaudijevog poslednjeg dvorskog skupa. Izgleda da scene improvizacije
imaju znaajan odnos prema ritualima, odnos koji se razvija. Rituali, prie i
improvizacije zajedno, stvaraju poseban ritam Hamleta kao predstave. Ofelijine
pesme kao izrugivanje rituala i Hamletove ale sa grobarima, koji su tu zamenili
Polonija,vieni su kao improvizacija.

Don Vajs analizira kako se Hamletvo um, izbaen iz uobiajene gravitacije

i misli skrenutih sa uobiajenog toka, instinktivno se okree ironiji da bi se spasao;
to izgleda kao ludilo samo onima koji ne znaju da je dobro obaveten o
dogaajima.378 Zato bi inae, pita on, ovek takvog uma, koji primeuje fine
razlike, odabrao za simulaciju ludila stil koji, kada se fino proceni, nije lud? On ne
moe da rauna da e svako tumaiti tu razliku od njegovog uobiajenog
ponaanja kao poremeaj uma; jer taj stil pokazuje nesvesnost i slobodu od

377
Kosti,Veselin: Hamlet Viljema ekspira, prevod Marte Frajnd, str. 92.
378
Weiss, John: Wit, Humour and Shakespeare, str. 234.

246
predumiljaja. Da je hteo da glumi poremeaj, pobrinuo bi se da zamagli svoje
ironine aluzije, koje su uvek na mestu i uvek logine. I, da je bio dopola
poremeen ne znavi to, njegov govor bi odao takvu posledicu. Nigde nije tako
prek, niti prenosi poruku tako daleku od direktne primene, da nam izgleda kao da
luta, jer smo i mi prisustvovali ispovesti duha i delimo tu prednost nad drugim
likovima.
Od kako je napisan ovaj esej, Vajs kae da je uvideo sledee napomene u veoma
sugestivnoj studiji o ekspiru Ota Ludviga, a tiu se nekih aspekata obrade ove
teme:

Njegovoj svrsi bi mnogo bolje posluilo da je glumio da je zadovoljan, a ne uznemiren i

poremeen. Ne moe se nai razlog zato bi odabrao aktivno preruavanje. Trebalo je
samo da ostane neotkriven. Nikada ga nismo uli kako razmilja o svojim namerama,
iako razmatra sve teme. Odmah posle prikazanja duha, on tek napomene prijateljima da,
ako im bude izgledao udno, ne pominju to, da ga ne bi izdali.

Ludvig ovde aludira na antic disposition. Hamlet im govori da ne treba da

izgledaju premudro u vezi s tim.
Teorija ludila s predumiljajem379 poiva na sceni sa majkom, III.iv, tokom
koje se ona uveri da je Hamlet poludeo videvi kako ubija Polonija i uvi ga kako
bunca kao da je video avet. Ona je pre svih kritiara i strunjaka uvidela njegovo
ludilo. Pri kraju ove scene, palo mu je na pamet da treba uvrstiti majino uverenje
da je lud, jer e to ona odmah preneti Klaudiju i time otkloniti sumnje da Hamlet
neto smera protiv Kralja. Vetinom ludaka koji ubeuje ljude da, ako im se uini
ludim, to ima zdrav motiv, on uverava majku da nije lud, ve lud u lukavstvu,
znajui da e, inae proeta idejom da joj je sin lud, Kraljica u tome samo nai
potvrdu da je u pravu. Samo ludak moe raunati da e ona poverovati da glumi

379
Ibid, str. 236.

247
ludilo i da to nee preneti Klaudiju, protiv koga su cela ta gluma i plan usmereni.
Ona odlazi i saoptava svom muu da je Hamlet lud kao more i vetar koji se
nadmeu. Ona je majka psiholoke kritike koja potie iz mentalnih ustanova i
postavlja pitanje zato Hamlet nije pacijent; a sam Hamlet, obmanjujui majku,
prua psiholokoj kritici tekst da je lud u lukavstvu (mad in craft). Izmeu
redova se moe proitati da ekspir nije pripadao nijednoj od ove dve kole.
Hamlet nam nesvesno daje priliku da zakljuimo o njegovoj sposobnosti da
uokviri nekoherentnosti koje sugerie pravo ludilo onome ko ga glumi. Kraljica, ne
mogavi da vidi duha, kae da je sve to samo njegova uobrazilja.
Hamlet uzvraa uveravanjem da to to je izgovorio nije ludilo i nudi se da
ga stavi na probu. Ovde on sugerie da, poto moe da konstruie zdrave reenice i
sve vreme mu je um zdrav, one nezdrave mu slue za izmiljanje non sequiturs
ludila.
Mnogo je tumaenja po kojima je Hamlet znao za manevar ubacivanja
Ofelije kako mamca, dok su ga Klaudije i Polonije prislukivali iz prikrajka.380
ekspir nam nigde ne nagovetava da je Hamlet, uvidevi to, promenio ton prema
Ofeliji. Kralj grei kada kae da njegova oseanja ne idu u pravcu ljubavi, ali u
pravu je kada kae da ono to je govorio nije bilo nalik ludilu. Naravno da nije,
ali moderno pozorite unitilo je ovu scenu oduzimanjem Hamletu spontanosti i
nesraunatih misli.
Gluma ga odaje vie nego to mu pomae. Ako je hteo da glumi, zato je
ubacio Miolovku koja ga je odala Kralju vie nego to se Kralj odao njemu.
Promene njegovog raspoloenja najbolje nam ukazuju na njegovo mentalno stanje.
Ubrzo nakon upada u Ofelijinu odaju, on joj pie pesmu i izjavljuje ljubav.
Lirov plemeniti um je bio uzdrman starou dok ga tuga nije gurnula u ambis
ludila. Ali, nijednog ekspirovog zrelog i dobro konstruisanog junaka strasti ne
mogu poremetiti. Oni sauvaju zdrav razum i pate, a mi ih kroz suze oboavamo.
380
Ibid, str. 239.

248
Tako i Hamlet, nesposoban za ludilo i izdignut iznad potrebe da ga glumi, daje
svemu sloenost vesti koja je uzburkala njegov oseaj za moral njegov stric, mu
njegove majke, nije onakav kakvim se ini. Drava Danska je trula od ove ironije.
Nita nije kakvim se ini i sve se mora izraziti kontradikcijom. On voli Ofeliju, ali
ova ironija to skriva. U raspoloenju u koje je baen, ni ljubav vie nije vredna
ozbiljnog ophoenja, ne vie do li stari Polonije, prodavac ribe, kako ga je Hamlet
nazvao ne zato to je poslat da upeca njegove tajne, kako je rekao Kolrid, nego
zato to prodaje bajatu robu.
Pasus razgovora sa Ozrikom najbolje pokazuje Hamletovo umee pretvaranja.
On poprima Ozrikov pompezni stil da bi ispoljio averziju prema njemu. Ali,
Ozrikov prozaini um nije mogao da ita ironiju, te ni znaenje Hamletovih rei.
On je spremno prihvatio teoriju o Hamletovom ludilu381.
E.V. Blejk 382 poredi Hamleta i Don Kihota, junake ije nam se slinosti
slivaju pod zajedniki imenilac ako i samo ovla proitamo oba dela. Paralela sa
Don Kihotom omoguuje da se uvidi prirodno okruenje za Hamletovo ludilo.
Njegovo stanje dobija na jasnoi u simetriji sa stanjem Don Kihota. panski vitez je,
sam u bespuima La Mane, izgubio mentalnu ravnoteu zbog nedostatka pritiska
u drutvenoj atmsferi, a danski kraljevi ju je moda izgubio zbog toga to je
drutveni pritisak na njega bio previsok. Drugim likovima to verovatno nije bilo
tako nepodnoljivo, ali Hamleta su svi posmatrali, a uz to je bio osetljiviji i
podloniji drutvenom pritisku vie od bilo kog drugog lika u drami.
Izuzetna podlonost drutvenom pritisku ukazuje na glavnu odliku njegovog
karaktera. On je specifian vie nego li bilo koji drugi junak ove i svih ostalih
drama. On se ne ponaa ni kao Danac, ni kao Englez, nego na neki jedinstveni
hamletovski nain. Otuda stalna bitka sa okruenjem; otuda njegovo filozofiranje; i

381
Ibid, str. 247.
382
Blake, E. Vale: The Impediment of Adipose, Popular Science Monthly, XVII, May 1880, reprinted in
Hamlet: Enter Critic, Claire Sacks and Edgar Whar(eds.), str. 11.

249
njegova usamljenost. Moderna psihologija je nastojala da nauno objasni ono to je
genije otkrivao u svakoj prilici; da nakon izvesnog stepena specifinosti um
poputa i nastupa ludilo. Strindberg i Nie su dva tragina primera blistavog uma
unitenog preteranim razdvajanjem od svaijeg uma.
Rositer je Hamleta nazvao tragedijom o Umu, o svetu u tom umu, kao
iaenom iz zgloba, ali i o svetu oko tog uma, gde stvarnost izgleda najnerealnije,
a ulaskom glumaca sve i bukvalno postaje gluma.383
Melanholija je, meutim, utuenost a ne umna bolest.384 Vrlo je verovatno
da Hamlet nije bio daleko od umne bolesti. To to se odluio za masku ludaka
moe biti znak da se plaio stvarnosti: instinkt samoodranja, predoseanje da e
mu pretvaranje omoguiti da malo olaka teret koji mu pritiska srce i mozak, i
strah da ne moe sasvim da potisne to to nosi u sebi. Ako elimo da slobodno
upotrebljavamo re bolest, Hamletovo stanje uistinu se moe nazvati boleu.
Nikakav napor volje ne moe ga odagnati. ak i da je uspeo da smesta uradi ono
to je Duh zahtevao, opet bi nesumnjivo neko vreme proveo pod oblakom. Bilo bi
apsurdno nepravedno nazvati Hamleta studijom o melanholiji, ali on sadri u sebi
tu studiju. Ali, ta melanholija je mnogo drugaija od duevne bolesti. Ona se, bez
sumnje, mogla razviti u duevnu bolest. enja za smru mogla je da postane
neodloljiv impuls za samounitenjem; nesreena oseanja i volja mogli su se
preneti na ula i um; mogle su se javiti iluzije i ovek tada postaje nesposoban i
neodgovoran. Ali, Hamlet je ipak daleko od tog stanja. Njegovo stanje je potpuno
drugaije od ludila koje glumi; on nikada, kada je sam ili u Horacijevom drutvu,
ne ispoljava znake tog ludila. Dramska upotreba ove melanholije nije otvorena za
prigovore na raun prikaza ludila koje junaka dovodi do traginog kraja. oveka
koji pati kao Hamlet niko, pa ni on sam, ne smatra neodgovornim; on je samo
duboko svestan svoje odgovornosti. Prema tome, sasvim je sposoban za ulogu

383
Rossiter,A.P.: Angel with Horns, str. 28.
384
Ibid, str. 97.

250
traginog agensa, to umno bolesna osoba, makar u ekspirovoj praksi, ne bi
mogla da bude. Na kraju, Hamletovo stanje nije takvo da zdrav um ne moe da ga
dovoljno dobro zamisli. Verovatno nije daleko od prosenog iskustva, niti je tee
shvatiti ga, u odnosu na velike tragine strasti Otela, Antonija ili Makbeta.
Po Diteru Melu, Hamletova dilema potie od kontradiktornih zahteva
Duha: on trai osvetu, ali istovremeno insistira da Hamlet potedi svoju majku i
sauva sopstveni moralni integritet (Ne prljaj duu, I.v.85). Dakle, daleko
sloenije od situacije u panskoj tragediji i brojnim kasnijim dramama.385 Takvo
stanje Hamleta dovodi u potpunu izolaciju, u kojoj nema poverenja ak ni u
najblieg prijatelja Horacija. Poetak je konvencionalan glavni junak e skrivati
svoje saznanje o ubistvu da bi nesmetano planirao osvetu pod maskom ludaka.
Ipak, i kad to najavi, Hamlet ve odaje toliku histeriju i tenziju koju mu je stvorio
Duh, pa se pitamo da li Hamlet vlada sobom i soptstvenim reima. Njegovoj glumi
ludila dodaje se i spontana srdba zbog uloge mamca koju je Ofelija prihvatila, a
on razotkrio, instrumenta iskvarenog dvora koji u njegovim oima samo potvruje
tezu o optoj moralnoj trulei sveta. Nakon tog susreta, pa sve do zavretka
igrokaza, Hamlet se ponaa uglavnom kao nepredvidljiva i neodgovorna dvorska
luda i kvari sopstveni plan jer je okolina vie ubeena u njegovu agresivnu i
buntovnu narav nego li u kraljevu krivicu. Scena u majinoj odaji pokazuje
kongruenciju izmeu njegovog psihikog stanja i rei oevog Duha. Doao je da
podseti Hamleta na obavezu osvete, to njegova savest i sama zna.386
Prvi samostalan, obiman, celovit ogled o Hamletu u jugoslovenskoj
kritici objavio je dr Ljubomir Nedi u beogradskom knjievno-naunom asopisu
Otadbina 1892. Krajem godine u kojoj je napisan, 1889, autor je itao ovaj ogled kao
javno predavanje na Velikoj koli u Beogradu. Nedi se ograniio na analizu
Hamletovog lika, polazei od teze da je Hamletov karakter sloen iz samih

385
Mehl, Dieter: Shakespeares Tragedies, str. 37.
386
Ibid, str. 49.

251
protivnosti:...as osetljiv i nean, as, opet, surov i cinian; zamiljen i oajan, i
razdragan i veseo do raskalanosti; pun duha i misli, i opet govor njegov esto
zbunjen i bez veze. Nedi odbacuje teze i o Hamletovom stvarnom ludilu i o
simuliranju ludila, jer pomisao da se pravi lud moe doi samo oveku koji je
doista pomerio pameu.387 reder je ustvrdio da je Hamlet bolovao od neurastenije,
po simptomima dr Mebijusa.
Jovan Hranilovi388 pie o glumi italijanskog glumca Salvinija u ulozi
Hamleta i Otela, govorei da odstupa od pesnikovog Hamleta. Mesec i po dana
kasnije, anonimni autor (moda i sam urednik Antonije Hadi) u poduoj kritici
ove tragedije, s nekoliko aspekata hamletologije, polazi od tvrdnje sline Nedievoj
o slabosti karaktera glavnog junaka, ali on smatra da ekspir Hamleta uini ludim
da bi ga otrgnuo od suza i podsticao mu srdbu. U izvornim hronikama ima
opravdanja za njegovo ludilo, ali ekspir ga ne objanjava, pa proistie da je ono
samo spona za dramska lica, samo pozorino sredstvo i nita vie..
1922. godine, upravnik Narodnog pozorita Milutin eki objavio je svoj
ogled u listu Budunost, koji je pretampan u njegovoj knjizi ogleda 1925. U
simuliranju ludila, radi uklajnjanja sumnji u njegovu tajnu i lakeg otkrivanja
kraljeve tajne, dolazi do izraaja njegova prava priroda, sklonost da oseanja
njime vladaju neogranieno, uprkos i velikoj sklonosti ka razmiljanju.389

387
Milanovi, Vujadin: Laza Kosti prevodilac i kritiar ekspira, str. 185.
388
Milanovi, Vujadin: Hamlet u srpskoj i jugoslovenskoj knjievnoj kritici, str. 7.
389
Ibid, str. 65.

252
III.ii. MAKBET

Slika 2

III.ii.i. Zaplet simbioza prirodnog i natprirodnog

U Hamletu smo razmatrali dejstvo natprirodnog elementa na junakov um. U

Makbetu, pored natprirodnih, imamo i prirodni, tj. ljudski faktor, poput Jaga u
Otelu. Postoje miljenja da je i Ledi Makbet deo sestrinstva, bilo kao vetica u
bukvalnom smislu, bilo kao njihov eksponent od ina prizivanja zlih duhova i
promena u svom telu. Po G.R. Eliotu, scena sa kazanom (IV, 1, 90-135) znai da je
priroda zla u sutini neprirodna, tj. iracionalna i neljudska390.
Dejstvo vetica na Makbeta poinje pre nego to ih on i sretne, u njihovom
kazanu koji raa grehe:

Cimau ga dok ne svene /Kao vejka; ni da trene, / Kao uklet, nee moi / Ni po
danu ni po noi; / Dok mu oi ne pobele, devet put po devet cele / sedmice e biti

390
Eliott,G. R.: Dramatic Providence in Macbeth, str. 182.

253
 ceen, / Bockan, kinjen. Nepovreen / Brod mu bie; ale bura / Da ga tumba i
pretura.391

Banko konstatuje promenu u Makbetovom ponaanju, prilikom prvog

susreta sa veticama: ko strah da zadadoe te vesti uhu tako prijatne (I.iii.67-
8) te ga, slino Horacijevom upozorenju o Duhu koji moe biti sam avo,
poziva na oprez: ... a paklene sile / esto nam kau istinu tek zato / Da nas na
zlo navedu, i sitnicom / Nevinom nekom pridobijaju nas / Da bi nas potom
muki survale / U ambis posledica (I.iii.165-170).
Makbet, opet, slino Hamletu (nita nije dobro ili loe, ve ga takvim ine nae
misli), tumai: Ovaj natprirodni mig / Nitzao moe biti niti dobar. (177-
818). Inverzija loeg i dobrog (foul and fair), relativizacija zla, opteprisutan
je element ove drame.
Prirodno i neprirodno, kao u Hamletu, poremeeni poredak i vrednosti,
uvod su u ludilo Ledi Makbet:

Ali ja se / Prirode tvoje bojim; prepuna je / Mleka dobrote oveanske... Ti / Za

veliinom ezne, astoljublja / Ima u tebi: ali nema one / Ravtine to treba da ga
prati. Ono to eli duom svom... eli ko svetac; ... a ovamo dobit / hteo bi
nepravednu. (I.v.)

Ona je ta koja ima muke osobine, opet disbalans: ... da iz tebe / vrstinom
svoga jezika izagnam / Sve ono to ti prei put do zlatnog / obrua....
To se nastavlja i tokom Makbetovog predomiljanja, kada se Ledi Makbet
uhvati za pitanje njegove mukosti, te vidimo razliku u poimanju pojma ovek,
odnosno mukarac, koja e oznaiti sutinsku razliku izmeu dvoje
suprunika. Razliku koja e ih sve vie udaljavati, a potom i definitivno

391
prevod Velimira ivojinovia.

254
rastaviti. Smem ja ono sve / to dolikuje oveku; ko sme / Vie od toga, nije
ovek.(I.vii.) Po njoj je taj samo vie ovek. Sledi najproblematiniji, odnosno
najkontroverzniji deo vezi sa likom Ledi Makbet, predmet mnogih sporenja i
dijametralno suprotnih tumaenja. Ako nije rekla tek figurativno, onda je ona
ve u ovom trenutku luda:

Dojila decu ja sam, te i znam Kako se neno voli dojene; / Pa ipak ja bih, jo dok mu
se oi / Na mene smee, bradavicu svoju / Iz bezubih mu desni otrgla / I prosula mu
mozak, da sam se / Zaklela tako ko to se na ovo / Zakleste vi. (I.vii.)

Brojna privienja odraz su opsednutog uma, ali i oprenih misli koje se bore za
prevagu:

Da li to no pred sobom vidim ja, / Okrenut drkom prema aci mojoj? ... Nema te, a
ipak / Vidim te neprestance. Pa zar nisi, / Privide kobni, i opipljiv ti, / Ko to si
vidljiv oku? Ili si / Tek no u mati, tobo-tvorevina, / Iz vruiava mozga ponikla?..
Ilse s vidom mojim / Ostala ula egaju / Ilvredi on koliko ona sva. (II.i.)
Makbet na bodeu vidi krv pre zloina, to ita kao viziju neposredne
budunosti, ali i poziv, jer ga bode vodi i usmerava ka Dankanu te mrlje e
njegova ena videti i bezuspeno pokuavati da spere sa svojih ruku nakon svih
zlodela.
Gria savesti i strah nastavljaju se i posle obavljenog ina, koje e u diskursu
oboje biti to, ono, neto neimenovano i u pasivnom stanju uinjeno,
obavljeno. Ne moe da zaboravi vapaje slugu koje je smrtnim udarcima
prenuo iz sna, ne ostavivii svima vremena ni za poslednju molitvu, a na rei
Smiluj nam se, Boe, Makbet nije bio kadar rei Amin i mui ga pitanje
zato, kad Preka je meni pomo Boia bila, / A amin mi je zastalo u grlu.
Kao to e Klaudiju molitva zastati u grlu, kao molitva Kolridovog starog

255
mornara, jer ne dolazi iz srca i nije praena iskrenim pokajanjem. Ledi Makbet
odbacuje ovo pitanje, kao to e odbacivati i pitanje krvi na njihovim rukama i
svega to e je stii i ophrvati kasnije, kada se njen mu okameni u
neosetljivosti: Ne uzimaj to tako srcu. Ona kao da sluti da, Lirovim reima,
taj put vodi u ludilo: Ne smeju takva dela da se sude / Na ovaj nain; / slili
bismo s uma. Ali, Makbet ne prestaje: Ko da je neki orio se glas: / Spavati
vie nee, / Makbet je ubio san... San to je drugo korito i sliv / Prirodi
monoj. Neprirodnost ina ubistva i osobina mukog i enskog lika praena
neprirodnim posledicama. Ledi Makbet kae da mu je snaga olabavila, kad
stvari / Takve sudite kao kakav umobolnik i savetuje ga da spere s ruku
gadno svedoanstvo to. Pranje ruku pretvorie se u njen ritual tokom
mesearenja. No, te ruke e i Makbeta dovesti da mi iz duplja oi iskoe. On
se pita Hoe ls tih ruku sprati ovu krv / Neptunov sav okean neizmerni? I
sam daje odgovor: Ne, pre e bojom krvi ruka ta / Bezbrojna mora sva da
oboji. Takva razmiljanja vode u ludilo i Ledi Makbet to zna: Ne zadubljujte
se / U misli tako kukavno, dok Makbet kae Bolje da ne znam za se no da
znam / To to uinih (II.ii.)
Neprirodnost se preliva i na spoljni svet, van tog ukletog zamka koji e
vratar u kominom predahu opisati kao pakao: te noi su se Dankanovi konji,
pravi uzor svoje pasmine, pomamili i meusobno se grizli. Iako je po asu
bio dan, nebo je bilo mrano. Starac u razgovoru sa Rosom konstatuje: To je
neprirodno / Ba ko i ovo to se zbi. (II.iv.)
Na poetku treeg ina suprunici su ve meusobno udaljeni i Ledi Makbet ga
pita to se samite, / S fantazijama tmurnim drugujui, / Gostei misli to bi
trebalo / Da su ve mrtve ko i predmet njin? / Niko na ono emu leka nema /
Ne obazire se; to je bilo bilo. (III.ii.) Za Makbeta je stanje ve neizdrljivo:
Bolje nam je / da s pokojnikom onim budemo / Koga u pokoj poslasmo da

256
pokoj / Naemo sebi, no izbezumljeni / Bez predaha na ovim mukama /
Duevnim da se nalazimo. (III.ii)
U oekivanju zvanica, Makbet je svestan da moraju da glume, da nam lica
budu / Za srca obrazina, ali istovremeno uzvikne Srce mi je, / O eno draga,
puno korpiona. Tako e i na banketu, kada mu se ukae duh ubijenog Banka,
Ledi Makbet rei To je puka slika / Vaeg straha; to je isti onaj / No-privid
koji, kako rekoste, / Dankanu vas je vodio. (III.iv) I opet udara na najosetljivije
mesto, njegovu muevnost: ta! Od bezumlja / U enu ste se preobreli sutu?
(III.iv) Makbet e i ponovo prisutnom Bankovom duhu ponoviti ono u ta
ubeuje svoju enu i sebe: to ovek sme, ja smem. Ali, tek kad duh iezne,
sad kad te nema, sad sam opet ovek.
U petom inu razdvojenost suprunika je i fizika, ne samo duhovna i
emotivna. Od vlastelinke ujemo da

otkad je njegovo velianstvo otilo u bojno polje, ustaje iz postelje, baca na sebe
svoju domau haljinu, otvara svoju skrinju, vadi otud hartije, razvija ih, pie na njima,
proita to, pa onda peati, i opet se vraa u postelju, a sve to radi u dubokom snu.

Na to lekar konstatuje da veliki je to poremeaj u prirodi kad se u isto

vreme i koriste blagodeti sna i izvode postupci bdenja. Ledi Makbet je naredila
da stalno gori svea, iako joj oi, premda otvorene utiske ne primaju.
Vlastelinka odbija da kae doktoru ta njena gospodarica govori u snu, ali on
nasluuje da se tu krije uzrok takvog stanja. Vlastelinkine rei to potvruju:
Ne bih volela da imam takvo srce ni za sve njeno dostojanstvo. Ledi Makbet
otire ruke, ali mrlje nikako da nestanu. Ona nas provede kroz ceo niz dogaaja,
poev od muevljevog straha, njegovog drhtanja koje e sve upropastiti, bledila
na licu, Tana od Fajfa i njegove ene, Bankovog duha i kucanja na kapiji. Lekar
kae iz neprirodnih dela nastaju / Smuenja neprirodna; kome se / Okui

257
dua, taj e tajne svoje / Jastuku gluvom da ispoveda. / Svetenik njoj je vie
potreban / Negoli lekar. (V, i.) On upozorava da se skloni sve ime bi mogla
da se ozledi, slutei moda jedini mogui kraj njene drame. S druge strane, i
kod Makbeta se deavaju velike promene. Govore neki da je lud; a drugi, /
Koji ga manje mrze, zovu to junakim besom; alje pouzdano / Da opasaem
strogosti badava / Pritee svoju zanemoglu stvar. (V.ii.) Makbet gradi
utvrenja oko Dansinejna, voen proroanstvom vetica, a za zdravlje svoje
supruge interesuje se ovla. Lekar mu kae: Nije, gospodaru, / Ona toliko
bolna kolko joj je / Potresen duh privianjima estim / Koja je sna liavaju.
Makbetov odgovor na to je Od toga / Lek da joj nae; nisi kadar zar / Da
pomo da obolelom duhu / Uvreen jad iz svesti da iupa, / Iz mozga brige
da sasee, / Da kakvim slatkim protivotrovom, / to zaborav donese, / Spere
s due / Opasnu tvar tu koja opasno / Mori joj srce? (V.iii). Za njega je
zaborav spas, dok je za Hamleta kletva. Kada uje vrisak, na trenutak e se
trgnuti iz tog zaborava: Ve sam ja / Zaboravio skoro ukus straha. / Bilo je
doba kad se ula moja / Od nonog krika ledila, / a kosa / U dubak mi se
dizala od kakve / Jezive prie i kostreila se / Ko da je iva. Sad sam uasima
/ Do vrka pun; grozota, prisna mojim / Mislima ubilakim, nije kadra / Da
me uzruja. (V, v.) A na vest o smrti Ledi Makbet reagovao je sa Kasnije da je
umrla; / asa za takvu poruku bi bilo. I nastavlja sa uvenim monologom koji
daleko premauje trenutak u kome je izreen, njegovo stanje, pa i samu dramu:

Sutra, pa sutra, pa i opet sutra, / S dana na dan se puzi ovim sitnim / Korakom
prema slogu poslednjem / Pisanja naeg, a jueranjice / Svekolke nae ludama su
samo / Na putu ovom prisvetljavale / Do asa kada u smrt se izvetri. /Utuli se, utuli
se kandilice! / ivot je samo senka koja hoda, / Kukavni glumac to na pozornici sat-
dva se pui i razbacuje, / A potom zuba ne obeli vie. / Bajka je to to tikvan pria nju
/ Prepuna buke, pomame i besa, / A posve prazna.

258
 Vidimo sliku o oveku kao glumcu i o svetu kao pozornici. Makbet je na
kraju shvatio sutinu ivota, ili njeno odsustvo, kao i besmisao svojih
poduhvata. Da li je i on doiveo mudrost u ludilu, anagnorisis kao Lir?

III.ii.ii. Strah i drhtanje

Naslov ovog potpoglavlja uzet je iz istoimene studije Serena Kjerkegora.

Makbeta uglavnom doivljavaju kao studiju o strahu. Strah od poinjenih
nedela i od onih koja e te doi. Hamlet je imao strah od pakla, Makbet i Ledi
Makbet su iveli u paklu poslednjih godina ivota.
Kao to je ljubav u paru sa mrnjom (Romeo i Julija), radost sa tugom
(Hamlet), ljubomora u Otelu iz ljubavi i mrnje, ovde je strah u paru sa svojom
suprotnou. Taj par je tokom renesanse razliito nazivan. Vilkinsonov Aristotel ih
imenuje kao strah i tvrdoa, Holandov Plutarh kao kukaviluk i sranost,
Brisket ih zove besom i strahom. U svakom sluaju, te strasti predstavljaju viak,
odnosno manjak osobine koja je opte poznata kao hrabrost ili snaga.
Aristotel kae da kukavica od svega bei, dok e onaj tvrdi napasti sve.
Hrabrost se definie kao sredina izmeu straha i tvrdoe, a u Etici je objanjena i
lana hrabrost. Naime, postoji pet vrsta hrabrosti: graanska, usled oseanja stida;
vojnika, uled iskustva i znanja, ne neto to uliva strah, nego to moe da se
suprotstavi onome to uliva strah; trea je posledica neiskustva i neznanja, etvrta
nade i peta nekog iracionalnog oseanja, na primer ljubavi ili besa... jer je iza njega
strast. U Retorici Aristotel naglaava tri stvari vezane za strah: on je bolan, vie se
odnosi na budunost nego na sadanjost i potie od neke mentalne slike zla koja je
bolna ili destruktivna. Francuska akademija objanjava da ono to je nada za radost,

259
to je strah za tugu. Strah je vrsta tuge koju je srce ve poelo da osea zbog pogleda
u budunost.
Aristotel dalje navodi uzroke straha bojimo se ljudi koji imaju mo da nas
povrede; onih u ijoj smo milosti, koji znaju neku nau tajnu; kojima smo naneli
zlo, jer moda ele osvetu; koji su nama naneli zlo, jer se oni plae osvete; koji su
nam rivali za neto to ne moemo imati oboje istovremeno. To kao da je spisak
strahova i osveta u Makbetu.392 Naravno, svuda se istie veza izmeu straha i
sujeverja. Aristotel je smatrao da se jedino ludaci ne plae nadljudskih uasa
(poput grmljavine). Plutarh je, pak, smatrao, da je uzrok sujeverja nedovoljno
poznavanje bogova. Ali, u renesansnoj studiji o strahu i sujeverju glavno pitanje je,
ba kao i u Hamletu, da li je uzrok pojava koje izazivaju sujeverni strah fiziki ili
metafiziki. Plutarh kae da sujeverje oveku ne da mira ni u snu, da im tada
donosi uasne vizije i monstruoznu uobrazilju.
Uobiajeno je i da se Makbet naziva studijom o ambiciji,393 to ima izvesno
opravdanje jer je ambicija strast koja odreuje ovu dramu. Nju Francuska akademija
opisuje kao nerazumnu elju da se uiva u poastima, imanju i visokim
mestima. Takva ambicija tera Makbeta i Ledi Makbet na ubistvo Dankana, ali nije
ambicija strast koja se u ovoj drami analizira. Ova drama je zapravo studija o
strahu. ... Manji je strah to je sada neim izazvan / od straha to ga uliva oveku
zamiljeni uas. Strah se kod njega javlja i unapred i naknadno: Zvezde, svetlost
svoju prikrijte, ... Pa nekse izvri / Ono to oko moje, kad se svri, / Zebe da vidi.
( I.iv.) On se plai moguih svedoka zloina koji planira, ali i samog prizora koji e
ostaviti za sobom. Zato eli mrak, koliko e poludela Ledi Makbet eleti svetlo.
Ambicija je ovde dodatna strast i kod ona oboje navodi na preka dela,
postepeno im topei strah, a na kraju jedno doivi konano samounitenje, dok
drugo pobesni od oaja. Ipak, najpre se upoznajemo sa hrabrim Makbetom

392
Ibid, str. 212.
393
Campbell, Op.cit, str. 208.

260
hrabrost kao suprotnost strahu. Ta vojna hrabrost zamenjena je strahom pri prvom
susretu sa veticama, u kome samo Banko razgovara sa njima. Na pitanje o
fizikim ili metafizikim uzorcima natprirodnih pojava moe se nai odgovor uz
pomo miljenja Kralja Demsa da je jedna od dve velike strasti koja ljude dovodi
u iskuenje i ini ih podlonim dejstvu avola ambicija. (I, iii, 130-42).
Jan Kot je smatrao da su Makbetovi toliko okrenuti budunosti da im je
najea re sutra, zato to su preiveli neki veliki erotski poraz394. Strah od
jue, od danas, od onog to jesmo, a to je neista savest. Zato Makbet i ne prepria
eni sam in ubistva Dankanovih slugu, kao ni bilo koji zloinaki detalj kasnije.
Zato govori o preskakanju vremena, jer bi se najradije probudio sa krunom na
glavi, a da nije morao da ubija za to. Makbet nije krvoedni ubica i ne uiva u
vrenju zlodela, naprotiv. Prvi put to ini potaknut ambicijom, sopstvenom i
eninom, kao i dokazivanjem svoje mukosti. Nadalje, on mora da ubija iz straha,
eliminie neprijatelje ili opasne svedoke. Prvi zloin pokrenuo je spiralu i njen kraj
je njegova smrt, ne bi se mogla zaustaviti smru nekog drugoga.
Bredli je verovao da je Makbetova imaginacija najbolje to on ima, neto
dublje i vie nego to su njegove svesne misli; i da ju je posluao, bio bi
bezbedan395. Ali, njegova ena to ne razume, a i on razume samo delimino. Uasni
prizori koji ga odvraaju od zloina i uslede posle poinjenog dela, a koji dolaze iz
njegovog najdubljeg ja, njegovoj eni izgledaju tek kao tvorevine njegovog
nervoznog straha, a on sam ih ponekad naziva uasima osvete ili neumorne
nesigurnosti. Njegova hrabrost je, zapravo, zastraujua. On ide od zloina do
zloina, iako ga dua stalno progoni sa oblicima uasa i uzvicima da je ubio san i
odbacio svoj veni dragulj. Njegova mata nije univerzalna kao Hamletova. On
je, kao i Hamlet, zakljuio da je ovek esencija praine; ali on nikada nije imao
sposobnosti za Hamletove misli o ovekovom uzvienom umu i beskrajnim

394
Videti Bell, Op.cit, str. 196.
395
Bradley, Op. cit, str. 295.

261
mogunostima, kao to nije mogao da, poput Otela, oseti romantinu stranu rata ili
beskraj ljubavi. On ne pokazuje znak oseajnosti prema sjaju i lepoti sveta ili due;
to je delimino razlog to nismo skloni da ga volimo, i to na njega gledamo vie sa
strahopotovanjem ili saaljenjem. Njegova mata je intenzivna i lako je pobuditi,
ali je uska. Ono to je uzbuuje je, gotovo iskljuivo, iznenadni, nagli i natprirodni
strah. Za njega se kae da je lo glumac, ali to nije sasvim tano. Kad god mu se
pobudi mata, on loe glumi. Ona ga toliko obuzme da je jaa od njegovog razuma,
izraz lica ga izdaje, a glas mu izrie neverovatne neistine ili izvetaenu retoriku.
Ali, kada ona spava, on je vrst, kontrolie se i praktian je, kao na primer u
razgovoru sa Bankom u kome ga navodi da mu kae svoje planove kretanja, to e
mu pomoi u uspenoj realizaciji ubistva.
Bol njegovog srca u monologu Sutra i sutra, kada uvia uzaludnost svog
zloina, ipak nije njegovo uobiajeno stanje396. Prvo, svest o krivici jaa je u njemu
nego svest o neuspehu i dri ga u stalnoj agoniji besomunosti, ne dozvoljavajui
mu da klone i uvene. Um mu je pun korpija. Kada poziva enu da odu na
poinak i kae Mladi smo na delu (III.vi.), vidi se koliko je to drugaiji ovek od
onoga koji je mislio na Dankanove vrline i na samilost koja je poput golog
novoroeneta. Kakva strana jasnoa samosvesti u ovom silasku u pakao, a opet,
kakva furiozna sila u instinktu za ivotom i samopotvrivanju koja ga pokree
napred! Nakon nepotrebnog pokolja Makdafove porodice, vie nema strana
privienja i mata ga vie nee uznemiravati. Ali neu vie prizore!, kae, mislei
na vizije koje mu predoe vetice.
Uzbuenje oko projekta koje Makbetu nedostaje, u potpunosti je obeleje
Ledi Makbet397. Kada pokua da mu pomogne predstavljajui njihov poduhvat kao
herojski, ona zavarava sebe koliko i njega. Moralne razlike za nju ne postoje u tom
ushienju; ili su izokrenute; dobro za nju znai kruna i sve to je potrebno da se

396
Ibid, str. 301.
397
Ibid, str. 310.

262
za nju doe, a zlo je sve to im stoji na putu da do nje dou. Nedostatak mate,
koji joj moda pomae da bude jaka u neposrednom delanju, za nju je koban. Ako
ne osea unapred okrutnost Dankanovog ubistva, to je uglavnom zbog toga to
ona jedva da zamilja taj in. Ona ne predvia ni unutranje posledice koje se kod
njenog mua javljaju odmah, a kod nje sporije. Obino se kae da ga ona dobro
razume. Da je tako, nikada ga ne bi forsirala. Zna da je podloan udnim
uobraziljama; ali, poto ne zna odakle potiu, ne shvata da mogu postati toliko
snane da unite ceo plan ili da mogu predstavljati vienje budunosti. Ona ni
sebe ne razume bolje nego njega. Ona uopte i ne posumnja da se o takvim delima
mora razmiljati; njen olaki realizam,

Malo vode e nas oprati od tog ina.

Jednog dana e dobiti odgovor od nje same, Zar ove ruke nikada nee biti
iste?. Razvoj njenog karaktera, bolje rei, promena njenog mentalnog stanja,
neizbena je i suprotna promeni koju pratimo kod Makbeta. Kada shvati uas
zloina, koji prvo proita na licima gostiju, ona e doiveti ok iznenadnog otkria i
njena priroda e poeti da tone. Prvi znak toga je kada se onesvesti po otkriu
zloina u njihovoj kui. Za ubistvo Makdafove porodice saznala je naknadno, a u
tiraniji njenog mua kao kralja nije imala nikakvog udela. Sve vie je grizu
razoarenje i oaj. Ako bi potraila olakanje u govoru, ili traila saoseanje, inilo
bi joj se da je slaba, to bi izazvalo Makbetov gnev i iritiralo ga. Ona polako tone.
Ne moe da podnese mrak, te stalno dri svetlo pored sebe. Na kraju popusti njena
priroda, ne njena volja. Bredli iznosi jo jednu iznenaujuu tvrdnju o Ledi
Makbet: Bila je savrena supruga. Muu je dala sve najbolje od sebe; to to ne
koristi nene rei koje on upuuje njoj, ne znai da ga manje voli. Ona ga forsira,
insistira, prekoreva, radi praktinog cilja, ali nikad ga ne krivi. Ona prezire slabost

263
koja se, po njoj, ispreila na muevljevom putu, ali nikada ne prezire njega.398
Bredli smatra da je Lili Kembl je u pravu kada tvrdi da nema znaka skruenosti u
jadu Ledi Makbet. Ona bi bez sumnje dala ceo svet da poniti ono to je uradila;
pomisao na to ju je i ubila; ali, sa traginog stanovita, moemo rei i da je bila
prevelika da bi se pokajala.399
Profesor Najts naglaava neke injenice koje zvue oksimoronski, a koje
imaju dodirnih taaka sa mudrom ludom: Poznato je da Lir nalazi razum u
ludilu (IV. vi. 177) ba kao to Gloster progleda u svom slepilu.400 Makbet po
Najtsu definie posebnu vrstu zla401 zlo koje proistie iz gladi za moi. Varljiva
priroda iskuenja, gubitak oseaja za realnost, neprirodnost zla i odnos izmeu
dezintegracije pojedinca (moje kukavno ljudsko bie) i poremeaja u veem
drutvenom organizmu to su najvanije teme ove drame. Obrnute vrednosti
(lepo je runo, runo je lepo) uvode nas u sukob, poremeaj i mrak u koji e
upasti Makbet.
Diter Mel veruje da nam scena nakon susreta sa veticama, u kojoj Banko
konstatuje kako je Makbet zanesen, ukazuje na njegovu agoniju i neprihvatanje zla
kao svesnog izbora (kako je to uinio Riard III), ve doivljaj zla kao zastraujue
mogunosti.402 Njegov uas, privienja od kojih mu se die kosa na glavi (1.3.33-
36), slini su Hamletovoj reakciji na uase pakla, o kojima bi Duh mogao da mu
pria (1.5.15). Ovde se, pak, rai, o otkriu sopstvenih paklenih misli koje drmaju
celo njegovo muko bie. Granica izmeu stvarnosti i mate se brie (niega i
nema osim onog to ne postoji, I.iii.141). Plodovi mate mogu da imaju tako
snano prisustvo kao i sama stvarnost. I pre pojave Ledi Makbet, njega je promenio
susret sa veticama. Makbet je ve razmiljao o zloinu, a u reima vetica dobio je

398
Ibid, str. 316.
399
Ibid, str. 318.
400
Knights, Op.cit, str. 92.
401
Ibid, str. 102.
402
Mehl, Op.cit, str. 112.

264
potvrdu slinu onoj koju dobija Hamlet od oevog Duha. Ledi Makbet ovde je vie
kao kontrast Makbetovoj bogatoj mati, sa svojim jednostavnim rezonovanjem i
odbacivanjem svih skrupula. Ona ne zna nita o tom bolnom sukobu sa uasnim
privienjima (1.3.137) i u skrupulima vidi samo slabost i neodlunost. On je
svestan monstruoznosti dela koje treba da poini u sopstvenoj kui i ta svest ne ini
delo manje grenim, ali publika zato vie saosea sa njim. Nakon to je izvrio delo
koje su njih dvoje u svojim glavama ve obavili, ostatak drame prolazi u
mentalnim i politikim zbivanjima koja je to delo pokrenulo. Kao i pre zloina,
njegova mata se pokazuje kao potpuno otrgnuta od njegove kontrole i najopasniji
instrument boanske osvete. Njegov jezik odaje duboko uznemirenu svest u kojoj
se jednom za svagda ukorenila predstava o poremeenom poretku i bespovratno
izgubljenom miru. U izolaciji se sve vie udaljava od svoje ene, koja na osnovu
njegovog ponaanja shvata problematinu i varljivu prirodu onoga to su stekli
(III, 2. 4-7). U anonimnom komadu Arden of Feversham, greni ljubavnici su, odmah
nakon ubistva njenog mua koji im je bio prepreka, shvatili da nema vie radosti u
njihovom zajednitvu i da su plodovi njihovog zloina zapravo iluzija. Pojava
Bankovog duha ukazuje na Makbetov mentalni poremeaj koji je sada vidljiv i
drugima. On je posledica ne toliko grie savesti koliko iznenadne spoznaje da nita
jo nije steeno i ouvano ubistvom i da taj zloin nije stvar prolosti.403 Drutveni
poredak je poremean i svoju fasadu samouverenosti Makbet moe sauvati samo
daljim srljanjem u zloin. On postaje monomanijak i eliminie sve mogue
neprijatelje. Njegovom zlu suprotstavlja se princip dobra, olien u engleskom
kralju koji ima udotvorna lekovita svojstva, kakva su potrebna i Ledi Makbet za
ozdravljenje404 Lili Kembl smatra da se sukob izmeu ambicije i straha opet javi
kada Makbet uje Malkolmovu novu titulu (I, iv, 48-53). Kada razmilja o ubistvu
Dankana, on govori o nebeskoj pravdi i odmazdi, ali naspram potovanja prema

403
Ibid, str. 122.
404
Ibid, str. 125.

265
Dankanu kao prema Kralju, roaku i gostu, stoji Makbetova rastua ambicija (I, vii,
1-12).
Njegov odgovor na enino izazivako pitanje o strahu i ambiciji on odgovara
definicijom hrabrosti u skladu sa moralnom filozofijom: Usuujem se da uinim
sve to prilii oveku; / ko se usudi da uini vie, taj nije ovek.405
Lavater kae da ovek u strahu zamilja stvari koje ne postoje, posebno ako
je melanholik po prirodi.406 Makbet se preispituje oko svojih iluzija (II, i, 33-9).
Kod Ledi Makbet, koja esto insistira na polu kad govori o strahu (da bi ubila i
roeno dete, pita ga da li je dovoljno muko, on joj kae da raa samo muku decu
jer je takav njen tof), sada se po prvi put javlja strah ona se ne usuuje da ubije
Dankana jer je veoma podsea na oca (izgovor?). Njena hrabrost sada bi po
Aristotelovoj podeli bil ona lana: to njih opi, mene ohrabri; / to njih ugasi,
meni dade vatru.
Kada uasnuti Makbet ispria kako mu je u grlu zastala re amin, ona ga
upozorava da ne sme na to da misli, jer e nas to izludeti (II, ii, 33-4). Ali, njen
strah je oigledniji ona tera Makbeta da opere ruke, da vrati noeve u Kraljevu
odaju i da razmae krv po slugama, to on odbija da uini jer se ne usuuje ni da
pomisli na ono to je uradio, a kamo li da opet pogleda. Zato e taj zadatak obaviti
ona. Makbet je ubio sluge iz straha da e odati njegovu tajnu, a zatim se strah javlja
i kod drugih. Banko priznaje da se plae, iako proglaavaju rat izdaji, dok se on
takoe plai i Makbetovog gneva ili mrnje, jer ovaj ima mo da im naudi. Strah
nije uspeo da zadri ambiciju i sprei zloine, ali u trenutku kada se ini da je
ambicija trijumfovala, strah obuzima rtvu strasti i celu dramu pokree rastui
strah. Kako i Plutarh zapaa, strah se ne javlja nakon poinjenog zlodela, nego u
istom tom trenutku. Od Dankanovog ubistva njega vie ne pokree ambicija nego
strah. Prve rtve toga su sluge. Makbet se plai Banka, koji je hrabar, ali i mudar i

405
Campbell, Op.cit, str. 216.
406
Ibid, str. 219.

266
oprezan. Kembl Makbetu pripisuje osobinu koju obino smatramo Hamletovom
karakteristikom (i problemom) po njoj i Makbet moe da dela samo u strasti407,
pa zavidi Banku na toj mudrosti (III, i, 54-7). Taj strah e nestati sa Bankovom i
Fleansevom smru. Za njega je nemogue da prihvati stav svoje ene da se ne treba
baviti stvarima kojima nema leka. Njegov strah prelazi u oajanje (III, ii, 16-23).
Sada sve vie dolazi do izraaja njegova melanholina priroda. Strast je u njemu
napravila pometnju. On se osamljuje, ima rune snove, zavidi mrtvima, misli su
mu crne kao no. Kada mu saopte da je Fleans pobegao, on ponovo doivi napad.
U renesansi su bile este prie o natprirodnim pojavama koje nateraju krivce da
priznaju krivicu pred gostima, te je ekspirova slika Bankovog duha na gozbi
zapravo tradicionalna pria o grehu i krivici. Ledi Makbet objanjava gostima da je
to trenutni napad koji e brzo proi. Slian napad straha Makbet je imao i u prvom
susretu sa veticama, kada je bio u nekom zanosu (rapt), ali ako ga neko u
takvom stanju vidi, to moe i da potraje. Ledi Makbet opet potencira njegovu
mukost i, nasuprot tome, ensku prirodu straha, kao i nepostojanje privienja (III,
iv, 61-8). Kada se, nakon to se smirio i izvinio gostima, duh ponovo pojavi, on
vriti od uasa i ponavlja svoju definiciju hrabrosti: Usuujem se da uinim sve
to se usudi ovek. I, poput Otela, on potvruje spremnost da se suoi sa svakim
izazovom osim ovim (Otelo, IV, ii, 47-55). Strah ga ne naputa ni kada gosti odu,
on pria o krvi koja trai krv.
Kao kralj, Makbet postaje tiranin. A istinsku hrabrost testira upravo
sposobnost da se ovek ne promeni sa promenom moi, te vidimo da ovde
Makbeta vodi strast a ne razum. Na poetku III ina on odlazi kod vetica iz straha
i zahteva izvesnost po svaku cenu. Strah od nepoznatog odagnao je sav strah od
vetica. Ovde nam ekspir daje razlog da verujemo da vetice nisu sasvim
objektivne, jer Makbetovi strahovi usmeravaju njihova proroanstva. Kada ga
upozore na Makdafa, on kae da su upravo pogodile njegov strah. Kada kau da
407
Ibid, str. 224.

267
ne treba da se plai nikoga koga je ena rodila, on kae da Makdaf onda moe da
ivi. Tree privienje mu poruuje da moe da bude gord i bezbrian, jer nee biti
poraen sve dok se Birnamska uma ne primakne brdu Dansinejn, to se nikada ne
moe desiti. Ipak, on zahteva objanjenje o proroanstvu iz prvog susreta, da e
Bankovi potomci biti kraljevi, na ta ne dobija odgovor. Kada vidi povorku
kraljeva sa Bankom na zaelju, on opet doivi napad, jer prva vetica pita zato
Makbet stoji tako zaprepaeno.
Strah je naterao i Makdafa da pobegne, to njegova ena ne moe da
razume. Ona kae: Sve je strah, a nita ljubav. Po njoj nema mudrosti u begu koji
je tako protivan razumu. I ova misao je bitna za analizu strasti u celoj drami. Kada
sazna da mu je porodica ubijena, Makdaf tuguje, a Malkolm mu kae da ne sme da
dozvoli da mu tuga otupi srce, ve da mora da ga razbesni. Kao i u Hamletu, tuga
umrtvljuje, a bes podstie na akciju.
U petom inu rasplet predstavlja rezultate strasti koja je smrtni greh. Prvo
su kod Ledi Makbet strah i kajanje postali kazna za zlo. ekspir u duhu svog
vremena prikazuje melanholiju Ledi Makbet, jer se sve prie o strahu vezuju za
nemiran san. Makbetov uzvik Makbet je ubio san! samo pokazuje realizaciju
istine. Tomas Ne je u Uasima noi (Terrors of the Night)408 napisao da nas nou
potresaju sve brige o kojima razmiljamo tokom dana. Nou preivljavamo uas
onoga to smo preko dana pretrpeli.
Uas u snu Ledi Makbet je patnja onih koje je strast odvela u melanholiju,
iji su umovi postali zaraeni. Ne je objasnio da stvaramo slike iz prolosti i da
viak tenosti u toku noi stvori scenu za te slike kao marionete. Slike su kod Ledi
Makbet duboko urezane strahom. Ona vidi krvave mrlje koje se ne mogu oprati;
vidi Dankana i pita se ko bi mogao misliti da starac ima toliko krvi; prisea se Ledi
Makdaf i njene dece i smelog poetka svog mua. Sea se kako je uplaeno terala
Makbeta da obue spavaicu u noi ubistva, kad se zaulo kucanje, kao i da
408
Ibid, str. 232.

268
odagna umiljenog Bankovog duha. Ove slike iz njenog seanja, koje otkrivaju
uas i strah, pokazuju da je i ona, ne samo Makbet, bila rtva straha. Ona se ne
zadrava na posledicama tih uasnih dela, ve razmilja o svojim krajnostima
straha i uasa. To nije kajanje, ve strah. U poslednjem inu vidimo da je taj strah
najpre porazio razum, te Ledi Makbet svojim posmatraima otkriva krivicu, kao
to je to uinio Makbet na banketu. Kod nje je strast vladala razumom od poetka,
razum je samo sluio kao sredstvo za ostvarenje ciljeva. Sada je izgubio i tu
funkciju i ostala je samo strast. I zaista joj je svetenik potreban vie nego lekar.
Kod Makbeta vidimo rezultate strasti neki kau da je lud, drugi, koji ga
manje mrze, kau da je neustraivo besan. On pokuava da odagna strah
priseajui se rei vetica o Birnamskoj umi. Ljudi oko njega komentariu da sve
to je u njemu osuuje sebe to je tamo. On besni na slugu i naziva ga bledom
kukavicom, ali u trenutku spoznaje da nema nita od onog svojstvenog njegovom
dobu, rastui se i kae da mu srce boluje (I am sick at heart). Od lekara koji mu
kae da um njene ene spopadaju privienja trai da joj izbrie efekte strasti: (V, iii,
40-5). Kada uje urlik dvorkinje, prisea se ranijih strahova (V, v, 9-15).
Kako kau teoretiari straha, ne postoji strah ako smo ve iskusili sve uase;
da bi bilo straha, mora postojati nada.409Ali, od ovog trenutka pratimo Makbeta
koji je ve veerao sve svoje strahove i koji zapada u oaj, kao zavrnu fazu
straha, koja se manifestuje kao bes. On je opet onaj neustraivi Makbet iz prve
scene, iz rata. Ali, opet se bori iracionalno, ne mudrou koja kontrolie strast, nego
kao ivotinja koja se bori bez razuma. Ta hrabrost i jeste ivotinjska, a ne ljudska.
Kad sazna istinu o Makdafu, odbija da se bori protiv njega, ali u poslednjem
oajanju koje mu da hrabrost odluuje da se ne preda, svestan da e poginuti.
Makbet ima naviku da govori monologe. Njemu nije potrebno mesearenje
da bi nam otkrio najdublje sfere svoje due. Ali, ne bi bilo dosledno moi
samokontrole kojom je raspolagala Ledi Makbet da nam i ona otkriva svoju neistu
409
Ibid, str. 236.

269
savest na javi. Njene scene mesearenja postaju stvar fizioloke istine, nita manje
nego li dramske nunosti.
Mesearenje Ledi Makbet odraz je njene krivice, a ekvivalenta moemo nai u
Hamletovom odgovoru ocu u V.1.4-10. Hamletova vizija bila je iz istilita, a vizija
Ledi Makbet je iz pakla. Hamlet eli da dobro upamti oevu zapovest, a ona se
nadala da moe da zaboravi duha sopstvenog zlodela i da u seanju ostavi samo
uspomene iz mladosti. Ali, briu se trivijalne i drage uspomene, a ostaje samo
jedna zapovest, ona koju je prekrila. Ostalo je upisano da, iako se smei, ona je
zloinac. Ali, iako lano lice krije, lano srce zna. Ona u sopstvenoj dui krije
krivicu, iako joj je oni vid zatvoren za rei koje je upisala. Njena ubijena savest joj
okree oi pravo u duu, gde vidi crne mrlje, kako je rekla Gertruda. Ona, po
reima dvorkinje, skae nou iz kreveta, odeva ogrta i kao da posmatra, iako
spava. Nakon Dankanovog ubistva, pourivala je mua da odene ogrta i da za
svaki sluaj izgledaju kao posmatrai. Njeno svetlo sada sija kroz mrak, svea je
simbol duhovne svetlosti koja osvetli svakog oveka koji dospe na ovaj svet. U noi
kad je Dankan ubijen, nije bilo svea na nebu, tj. zvezda. Ona ne moe da spere
mrlje krvi sa svojih ruku, kao to Klaudije kae da nema dovoljno kie da spere
njegovu kletu ruku, da pobeli kao sneg. Priziva se simbol krtenja i svete vodice
kao kontrast, ali svest o zauvek uprljanim rukama i savesti podsea na Pilata, tim
vie to je Dankan bio sveti kralj. Riard Nobl citira Deutoronomiju, gde uesnici
rituala peru ruke nad rtvovanom junicom da pokau da nisu krivi za smrt
rtve.410
On eli da ugasi sveu koja osvetljava prolost, a time otkriva znaenje njene
smrti. On ivot naziva hodajuom senkom, a on sam je hodajua senka, beskrvan
oblik bez zadovoljstva ili strasti. Ta senka je na pozornici, ali poto se svea ugasi,
to je mrana pozornica, scena poput Dankanove spavae sobe koju Makbet eli da

410
Walker, Roy: The Time is Free, str. 177.

270
vidi, ali se i plai toga. Plaei se da vidi emotivni sadraj svojih postupaka,
Makbet transformie ivot u priu koja ne znai nita.
Poslednja Makbetova slika o sebi samome (V.vii.1-2) anticipira Prospera, koji se
distancirao od telesnih strasti sadranih u figuri Kalibana i koji u potpunosti
ostvaruje kontrolu nad svojim domenom preko knjiga. Takvo samopouzdanje
moda mu je dalo proroanstvo vetica da se barka mornara ne moe prevrnuti,
samo e se ljuljati u buri.
U Makbetu, ekspir nam prikazuje scenu sa bodeom u II inu, kao jednu od
najboljih ilustracija halucinacije. Prethodno je Makbetov um doveden do najvieg
uzbuenja, nakon navaljivanja Ledi Makbet i razmiljanja o delu koje treba da
poini. Na kraju, iako kae da je reen i settled, njegov um je daleko od settled.
Toliko dugo je razmiljao o tom inu i nainu njegovog izvrenja, da su njegove
misli poprimile materijalan oblik, a tvorevine njegove uzbuene mate postale su
za njega otelovljene stvarnosti koje su jasno i opipljivo stajale pred njim poput
fizikih predmeta. im je ugledao bode, njegov um, jo uvek netaknut, ostavlja ga
u sumnji u sopstveni vid i trai potvrdu ove vizije pouzdanijim ulom, dodirom.
Psihijatar Kelog komentarie ilustraciju privienja, koju su dva veka kasnije
poeli tumaiti naunici, sa bodeom ija je drka krvava. Na kraju razum uspeva
da popravi dokaz ula vida, pa on uzvikne: Altoga nije: / To se tek samo tako
privia / Krvavi ovaj posao mom vidu. (II.i.)
Po izvrenju tog krvavog ina, Ledi Makbet ima prikazanje buduih posledica po
svoj i um svog mua411. Sledi divna apostrofa snu, kao odlinoj preventivi i leku za
mentalne bolesti. Ona kae Makbetu da ne sme o tome da razmilja, inae e
poludeti, Makbet odgovara, aludirajui na jo jednu halucinaciju, ovoga puta ula
sluha, da je uo krike ubijenih slugu, koje e se pretvoriti u kletvu, ali i obistinjenje
vetiijih planova o njegovim otealim kapcima pod kojima se san vie nee
sviti.
411
Kellog, Op.cit, str. 14.

271
 Iz Bartonovog kataloga, vetice su peta vrsta prevaranta, uz maioniare, i
slue Sotoni. Mnogo jasnije i odlunije nego Otelo, Ledi Makbet i Makbet se
formalno predaju zlu, tradicionalnim formama zla, i jedno i drugo prizivaju no,
mrak, zle duhove.412 Pored krvavog oveka s poetka, koji je obeleio celu dramu,
tu i je i slika konjanika, kao slika Makbetovog galopa u haos. Kad nastupi haos,
Dankanovi konji podivljaju i jedu jedni druge kao udovita (II.iv.14). Birnamska
uma koja se kree je priroda koja postaje neprirodna da bi se reila Makbeta, ili da
bi naglasila haos jer su se sile dobra udruile sa zlom. Sve vea izolacija, kao kod
Makbeta i Otela, Banko nee da doe na banket, ostao je sam bez onoga to svaka
starost ima (V.iii.24). Deo iz Braunove Religio Medici koji prirodu opisuje kao akt
Boga, a ono to nazivamo sudbinom zapravo je mudra Boija promisao.413
Dord Vilson Najt je za poreenje sa Makbetom izabrao Bruta. Makbet,
kao i Brut, smatra on, pati od stanja podeljenosti, jer je i za ubistvo i protiv njega414.
Brut kae: Izmeu injenja uasne stvari / i prvog koraka, sve je / kao fantazma
ili grozan san A telo ljudsko, kao malo kraljevstvo, onda trpi / prirodu pobune.
Makbet, koji najpre ustukne pred ubistvom, ubedi sebe da je krvoedni zlikovac.
Kod obojice prevlada impuls za ubistvo. Kod Bruta zbog Lucija, kod Makbeta zbog
ene i jednome i drugome apeluje se na ponos. I kod jednoga i kod drugoga uas
e se manifestovati kao gubitak slatkog, lekovitog sna. Slom koji na kraju doive i
Makbet i Brut nema toliko veze sa spoljnim svetom, koliko sa onim u njima to se
od poetka protivilo ubistvu. Savest, koja se protivila ubistvu Dankana, sada ga
tera da poini nova ubistva. Kod Ledi Makbet, kada meseari, ne radi se o runim
snovima most izmeu komara i abnormalne jave, koja je i sama komarna, ine
duhovi i privienja, sa kulminacijom u vidu vetica. U korenu Makbetovih zloina
je strah415.

412
Lawlor, Op.cit, str. 61.
413
Ibid, str. 72.
414
Knight, G.W. Op.cit, str. 137.
415
Ibid, str. 167.

272
 Po Blumu je, od svih ekspirovih tragedija, Makbet je najvie tragedija
krvi. Ali, ne samo stvarno prolivene krvi, nego krvavih slika, cele fantazmagorije
krvi: krv je primarni konstituent Makbetove imaginacije416. Intelektualne
sposobnosti jednog Hamleta, Jaga ili Edmunda, ovde su ratrkane po vie likova,
napustio je i ljude i vetice i hirovito menja mesto. U sceni kucanja, razum kuca na
vrata ovog komada, isceljujui dodir prirode u natprirodnoj atmosferi.
Ludilo Ledi Makbet prevazilazi traumu od krivice, jer se njen mu konstantno
okree od nje nakon ubistva Dankana. Ubistvo u velikoj meri predstavlja seksualni
in, posebno zato to je ono Makbetov nain seksualnog izraza417. Kad ve ne moe
da ima decu, Makbet ih ubija.
Vilbur Sanders problem Makbeta posmatra kao pitanje slobode volje418.
Makbet ne komanduje nego slua sile koje se predstavljaju kao telesna pobuna,
anarhija due iznad mogunosti svesne kontrole. to uzmiem pred ovim
nagovorom, / ija mi strana slika kosu die (I. iii. 136-7) To je nezadrivo
pretakanje elje za akcijom. Kraljevstvo tela postalo je plen podela. Sposobnost
Ledi Makbet da manipulie svojim muem igra na njegovu nesposobnost da se seti
trenutka kad ga nije progonila slika ubistva. Kada ovek iji je slogan Ili Cezar ili
nita ne postane Cezar, on zapadne u oajanje. Ne zato to mu je nepodnoljivo to
to nije postao Cezar, nego to njegovo ja koje nije postalo Cezar je
nepodnoljivo419. U tom oaju on ne moe da se oslobodi sebe samog, a i ne
poseduje sebe, on nije on
Koren Makbetovog besomunog oajanja je u injenici da nije uspeo da se
otrgne od svoje prave prirode. A taj slom, kao i grene misli o ubistvu, nisu u
drami prikazani u formativnoj fazi, ve kao ranije postojei uslovi. Kao mesear,
Makbet posmatra svoje telo koje se kree odvojeno od uma, bez mogunosti

416
Bloom, Shakespeare the Invention of the Human, Op.cit, str. 520.
417
Ibid, str. 529.
418
Sanders,Wilbur: An Unknown Fear: The Tragedie of Macbeth, in Macbeth, Harold Bloom (ed.), str. 149
419
Ibid, str. 152.

273
kontrole ili opoziva. Za razliku od Ledi Makbet, koja uje svaki um, on ne moe
vie da razlikuje glasove iznutra i spolja. Njegovo delo stvorilo je stvarnost zla van
njega samoga. On kae Da bih znao moje delo, / Najbolje je da ne znam sebe.
(II.ii.72). Otkrio je da dela, kad se ve izvedu, pomau da se umrtvi unutranja
oseajnost. Tom bezoseajnou, ili moda zbog nje, on voljno prihvata zlo: Jo
sutra i to zorom / Do proroica poi u (III.iv.131).
Poput Hamleta, on uzmie pred snovima koji ga mogu pohoditi u
neotkrivenoj zemlji (Hamlet, III.i.79), ivota koji e doi i koji ne moe preskoiti.
Ali, Makbet sebe definie kao Klaudija pre nego kao Hamleta, pa sebe vidi kao
rtvu pre nego kao instrument pravde.
Kada Banko pita Makbeta zato se trgao na rei vetica koje mu obeavaju
presto, taj trzaj zapravo znai otkud one znaju da sam ve razmiljao o tome?
Kao Raskoljnikov koji sluajno uje razgovor studenta i policajca o staroj lihvarki
pa odlui da ono o emu oni tek hipotetiki diskutuju i uradi, tako i Makbet rei
vetica (wyrd znai sudbina i ima ih tri, kao Suaje).420 Pomalo je udno to je
Makbet pisan posle Otela i Lira, jer upravo je Makbet prelaz od tragedije misli ka
tragediji strasti; u Hamletu savest priguuje delanje, a u Makbetu upravo delanje
prigui savest. Ona se naknadno javlja kod Ledi Makbet, kao krivica koju osea
dok meseari. Ledi Makbet je mogla biti dovoljna kao neko ko podstie Makbeta na
zloin i osvajanje prestola. Ali, ekspir je uveo i dodatni, natprirodni stimulus. U
Edipu svi rade protivno proroanstvu, ali ono se ipak obistinjuje. Grka drama bez
boga koji svime upravlja bila bi nezamisliva. A Makbetove ve postojee misli
dobiju podsticaj u reima vetica, one govore o neemu to je ve eleo da uradi.
One rade ono to bi hipnotizer uradio nakon hipnoze, post-hipnotiku sugestiju421.
U eseju s kraja devetnaestog veka, pisanom kao odgovor na Vitlijeve
Napomene o ekspirovim likovima, glumac Don Filip Kembl poredi Makbeta

420
Nuttall, Op.cit, str. 284.
421
Ibid, str. 288.

274
sa sa Riardom III i jedan i drugi su neustraivi, ali Makbet ima i oseanja422. On
razmilja krivici i pribegava hrabrosti samo kada mu nunost delanja odagna
savest, dok je Riard uvek raspoloen da demonstrira hrabrost. I jedan i drugi su
uasnuti privienjima svojih rtava, i kod obojice je odlunost stigmatizovana
oajem.

III.ii.iii. Strah od ene

ensko zlo koje pokulja nakon ubistva zatitnike oinske figure

najupeatljivije je u reima Ledi Makbet kojima eli da urvsti svoju kontrolu nad
muem: Dojila ja sam decu...(I.vii.54-59), ba kao to to ine vetice uz pomo
svog kazana.423 Tako ekspir poistoveuje strah primitivnih kultura od vetica sa
detinjom vezanou za majku, te Ledi Makbet na psiholokom planu predstavlja
ono to su vetice na kosmikom. Od samog poetka, ona je u savezu sa veticama:
njeno nastojanje da ogrubi da bi lake ovrsla mua, zbog ega priziva duhove da
joj oduzmu enska svojstva (mene pola moga liite / I svirepou najstranijom
svu me / Od glave do pete ispunite; / Grubou krv mi zgusnite, i svaki / Prolaz i
pristup kajanju zatvorte, I.v.40-44), odgovara Bankovoj zbunjenosti u pogledu
pola vetica, ena sa mukim svojstvima. Ona eli da obustavi svoje reproduktivne
funkcije, da joj grudi budu pune ui umesto mleka ljudskosti kakvog se plai
kod svog mua (I.v.17). Dr Donson je take my milk for gall tumaio ne kao
zamenite moje mleko ui nego kao uzmite moje mleko kao u, napojte se
njime kao otrovom od koga ivite. Time se podseamo da se kolostrum smatrao

422
Kemble, John Philip: Macbeth Reconsidered, str. 23.
423
Adelman, Op.cit, str. 134.

275
vetiijim mlekom. Ipak, ma koliko vetice bile strana i natprirodna pojava, Ledi
Makbet je jo stranija. Vetice esto imaju gotovo komian karakter, njihovo
dejstvo od prvog susreta sa Makbetom stalno slabi, a engleska slika o veticama
inae je bila mnogo blaa od kontinentalne.424 Kosmike sile, oliene u veticama,
imaju svoj psiholoki pandan u Ledi Makbet, koja demonstrira majinsku silu
sposobnu da uniti dete. Zato mu ona i govori da je u stanju da brutalno ubije dete
koje doji. Biti manje od mukarca znai biti ena ili beba, izuzetno podlona
ruilakom besu svoje majke. Kada joj kae da treba da raa samo muku decu, jer
je sama neustraiva (Raaj mi samo sinove; jer drugo / osim mukarce duh tvoj
neustraiv / ne moe ni da ovaplouje (I.vii.73-75)), Makbet u njoj vidi mukarca,
te e i njena deca biti samo muka, bez tragova ene u sebi, dakle i bez one
ranjivosti. Igra reima mettle/metal. Dakle, zli dusi su je ve liili pola i sada moe
da bude bespolna, bezoseajna, beskrupulozna. Ali, ako je to od njih traila, znai
da je bila svesna da te enske, pre svega ljudske, osobine poseduje i da e joj one
biti smetnja na ovom putu, ba kao i njenom suprugu. U jednoj od ekranizovanih
verzija Makbeta, Ledi Makbet je mlada ena koja odlazi u deiju sobu punu
igraaka i plae iznad prazne kolevke, brzo se prenuvi i obrisavi suze kad je ula
da joj olazi mu. Ta verzija daj nam humanu, ranjivu stranu ove ene, koju je bol
zbog gubitka deteta pretvorio u okamenjenu, ogorenu enu, fokusiranu na
Makbeta i njegov uspeh kao neostvarenu roditeljsku ambiciju.
Iskazavi hrabrost i odlunost na poetku, kada je raspolutio Makdonvalda,
Makbet je ujedno izvrio kastraciju i carski rez nad njim, ime je Makdonvaldovo
telo prikazano kao ensko, na ta je ukazalo i njegovo saveznitvo sa kurvom
Sudbinom, onom istom namiguom koju Hamlet pominje Rozenkrancu i
Gildensternu (1.2.7-23). Svojim maem je krio sebi put kroz ensko telo, kao to
je to uradio Riard III (Henri VI, 3. deo, III.ii.181) i time anticipirao Makdafa kao

424
Ibid, str. 138.

276
nedodirljivog mukarca koji nije roen prirodnim putem425. Slika mukarca koji ne
zavisi od ene, koji sebi kri put, ije je roenje znak porekla nezavisnog od majke i
samim tim neranjivog. Red i prirodnost se na kraju drame uspostavljaju
eliminacijom ene. Kada se Malkolmova vojska primie Birnamskoj umi, oni
istrgnu grane sa drvea radi mimikrije. To je trijumf muke prirode nad enskom,
regenerativnom te grane ne mogu da raaju novo drvo. Krunisano dete, kao
jedna od slika koje Makbet vidi kod vetica, u ruci dri granu. To je patrijarhalno,
muko drvo, porodino stablo poput Banka i njegovih sinova, Dankana i njegovih
sinova. Prerueni u drvee kao prirodne sile, engleski vojnici obezbeuju pobedu
prirode i povratak prirodnog poretka koji je isto muki. I geografski, u ovoj drami
je beg od ene kao beg od groba426. kotska, na grob (4.3.165), je carstvo Ledi
Makbet i vetica, enske moi. Malkolm prebegne u Englesku bei kod dobrog
kralja-oca. Malkolm je nepoznat enama (4.3.126), a kralj-otac ima udesnu mo
isceljenja. Makdaf postaje nepobediv tek kada se fiziki odvoji od svoje porodice,
od ene i dece, ime on prelazi granicu izmeu te dve zemlje u psihikom smislu.
Dr Kelog iznosi miljenje da se nijedno od njih dvoje ne moe se nazvati
ludim, iako je Makbet imao halucinacije ula vida i sluha, a Ledi Makbet
mesearila i u snu govorila o ubistvu, te pokuavala da oisti ruke od zamiljenih
mrlja od krvi; ipak, na javi je bila dovoljno racionalna.427 Oboje su se, meutim,
plaili pojave bolesti kod onog drugog.
U V inu, scena III, Makbet izgleda misli da je Ledi Makbet poremeena, pa kad
mu lekar kae da je mue neke teke misli i ne daju joj da spava, on trai da joj
neim izbrie te misli iz mozga.
Nita nije vernije prirodi od mentalne uznemirenosti i kajanja zbog krivice, kakve
je pesnik opisao u V inu, I sceni, kada je prvi put vidimo kao mesearku. U stanju

425
Ibid, str. 142.
426
Ibid, str. 146.
427
Kellog, Op.cit, str. 15.

277
nepotpunog sna, ona daje oduka mislima koje joj tako snano uznemiravaju um
na javi. Ona hoda sa sveom, otvorenih oiju, ali one njenom umu ne prenose
nikakve utiske iz spoljnog sveta; ali, onom umnom oku su scene ubistva itekako
svee.
Tim unutranjim ulom ona vidi krvavu mrlju na ruci i uzalud se trudi da je
spere. Tim unutranjim ulom ona mirie krv, pa u toj muci uzvikne da ni svi
mirisi Arabije nee sprati miris krvi. Ova scena je poslednja u kojoj se pojavljuje
Ledi Makbet. Pesnik je znao kada i gde da povue svoje likove sa scene, a i to da bi
produavanje prikazivanja mentalne poremeenosti Ledi Makbet bilo nepovoljno
za dramski efekat.
Hugo Klajn smatra da samoubistvo Ledi Makbet nema nikakve aspekte
nevoljnosti i proienja kao Ofelijino, a njegovo znaenje se ne dovodi u pitanje. 428
Ali ono nastupa posle stanja rodne otuenosti koje je predstavljeno diskursom
slinim Ofelijinom. Otuenje Ledi Makbet u mesearenju je, kao i Ofelijino,
psihologizirano, predstavljeno citatima, povezano sa simbolinom purifikacijom, a
kulminira samoubistvom. Njen slom otelovljen u mesearenju, a suprotstavljen
Makbetovom usplamtelom, krvavom, hrabrom besu (Neki kau da je lud,
V.ii.13). Ali, podela izmeu njene mone volje na poetku drame i otuenog
gubitka u scenama mesearenja, njena veza i potom nepovezanost sa veticama,
kao i bifurkacija njihove predstavljenosti sve ine, ali i zamagljuju, druge razlike
vezane za ludilo: izmeu prirodnih i natprirodnih inilaca, dijaboline
opsednutosti i ljudskog zla.
Mesearenje Ledi Makbet, kao i Ofelijino ludilo, deava se posle njenog
odsustva sa scene, predstavljeno je otrim raskidom sa ranijim pojavama i uvodi ga
posmatra koji je i sam na sceni. Dok meseari, Ledi Makbet citira poznate
poslovice i pseudo-uspavanke, svoje ranije rei (ili misli), kao i Makbetove.
Pominje Dankanovo ubistvo, Bankovog duha i ubistvo Ledi Makdaf u vidu saveta
428
Klajn, Op.cit, str. 327.

278
i utehe Makbetu (Ni rei vie o tome, gospodaru, ni rei vie; sve ete upropastiti
svojim drhtanjem, V.i.46-7). Ona prepriava Makbetova krvava dela, obraa mu
se direktno iako nije prisutan, i odigrava sopstveno sauesnitvo perui ruke da
bi uklonila mrlje i miris krvi. Efekat ovog citata je udaljavanje diskursa od
govornika i poziv na itanje. Lekar eksplicitno ita stanje Ledi Makbet kao verski
oaj, a ne kao zaposednutost avolima ili fiziki slom Brajtovim terminima, kao
duhovnu, a ne prirodnu melahnoliju: Svetenik njoj je vie potreban / Negoli
lekar (V.i.77-8).
Vetice i Ledi Makbet, kako je rekao Piter Stalibras429, indirektno se
identifikuju po polu, po strukturi i simbolici drame, kao i po svojim paralelnim
ulogama katalizatora Makbetovih postupaka. Njihova funkcija je kulturni rtveni
jarac za neprirodnost, nered i nasilje. Ali drama implicira i kontrast izmeu Ledi
Makbet i vetica, a on podvlai razliku izmeu prirodnog i neprirodnog.
Natprirodnoj dvosmislenosti vetica suprotstavlja se prirodna dvosmislenost
Ledi Makbet u sceni mesearenja. Kada se pojavljuju na poetku, vetice su opisane
kao dvosmisleno muke ili enske, kao na zemlji ali ne stabilno; govore
dvosmisleno (ali ne ludo). Ledi Makbet, kada meseari, kombinuje korist od sna
sa efektima jave (V.i.11-12); Njene oi su otvorene, ali njhovo ulo je
zatvoreno (V.ii.6-27). Vetice su dramatizovane uz neke poznate elemente
verovanja u vetice: potinjenost Hekati, ini, napitke, proricanje budunosti i
uspene maije. Nasuprot neuspelom pokuaju Ledi Makbet da prizove duhove
koji izgledaju vie prirodni nego neprirodni: oni borave sa smrtnim mislima i
ekaju nestaluk prirode (V.v.41, 50). Ona ne trai direktno pomo da bi
povredila druge kao vetice, ve samo da bi se izopaile njene emocije i telesne
funkcije: Pa mene pola moga liite / I svirepou najstranijom svu me / od
glave do pete ispunite; / Grubou krv mi zgusnite, i svaki / Prolaz i pristup
kajanju zatvorte (I.v. 42-43). Nasuprot planu vetica da drugima nanesu magijsko
429
Stallybrass, Peter: Macbeth and Witchcaft in Focus on Macbeth, John Russell Brown, str.328

279
zlo koje se konvencionalno vezuje za vetiija zlodela: stoku, vreme i muku
seksualnost.
Vetice se, dakle, prvo dvosmisleno vezuju za Ledi Makbet, a potom i
disociraju od nje. I njihova predstavljenost je bifurkacija. Na poetku drame one
izgledaju kao u Skotovom opisu, koji je statistiki podrao Alen Mekfarlan430:
izgledaju kao frustrirane, melanholine ene koje se, na marginama drutva,
kletvama i planovima za osvetu obrue na one koji su ih omalovaili.
Ova studija o strahu i njegovim posledicama istovremeno je i studija o
mukarcu i eni.431 Ledi Makbet zgreila delimino i zbog toga to nije bila verna
sebi kao eni. Ona sve to je ensko u sebi pretvara u hrabrost i okrutnost. ak i
vie nego Makbet, ona ima elju da bude okrutna. Poto joj je volja snana i voena
strau, i njen strah je, kao kazna, uasniji nego Makbetov i dovodi je do oajnikog
greha samounitenja.
Denet Adelman je Ledi Makbet doivela kao vaskrslu kanibalistiku majku
kakvu Lir vidi u Gonerili i Regani432. Bez oca, ovaj sin je strahovito podloan
njenom uticaju. Samo, za razliku od Hamleta u kome smrt oca junaka baca u zonu
majinog uticaja, ovde to ini smrt idealnog androgenog roditelja. Kralj Dankan
sadri u sebi i osobine oca, autoriteta i izvora naslednika, ali i brine majke koja
odgaja svoju decu. On je suprotnost Ledi Makbet koja ima u umesto mleka, i
vetica koje stvaraju novi ivot u uasnom kazanu. Zato u ranim scenama nasilja
on pokuava da se ponovo rodi kroz krv, da zameni poreklo od majke tim mukim
inom. Bankovo pitanje o polu vetica drugi je kraj pitanja o Dankanu, koji je pun
dobrote i roditeljske panje, ali i ubijen zbog tog detinjeg poverenja i blage naravi.
Makbet sebe opisuje kao Tarkvinija koji se prikradao Lukreciji da bi je
napastvovao, to Dankanu opet daje enske osobine.Majinska snaga nije

430
Macfarlane, Alan: Witchcraft in Tudor and Stuart England: A regional and comparative study
431
Ibid, str. 238.
432
Adelman, Suffocating Mothers Fantasies of Maternal Origin in Shakespeare Plays, Hamlet to the
Tempest, str. 131.

280
ovaploena u jednoj osobi, ve je rasuta po drami, pre svega u veticama i Ledi
Makbet. Kroz Makbetov odnos sa njima, ova drama prikazuje primitivni strah za
muki identitet i autonomiju, jer na samom poetku, kada ujemo eho vetiijih
rei u Makbetovim lep i ruan (foul and fair), jasno nam je da je da je njegova
autonomija dovedena u pitanje i dae, kao Riard III, morati da kri svoj put
krvavom sekirom.
Lekar u njenoj uznemirenosti u snu vidi velik poremeaj prirode. To podsea
na njen poslednji govor, kada izgovara svoje poslednje svesne rei u drami:
Nedostaje ti ono to je balzam / Prirodi ljudskoj: san. (III, iv, 141). Uskoro e, u
sceni sa kazanom, njen mu kome su ove rei bile i upuene, izneti svoju nameru
da spava uprkos gromu. Lekovito dejstvo sna, Senekino naslee, videemo i kod
Lira. Njen san je, meutim, potpuno drugaiji od sna koji je melem za ranjeni um
(II, ii, 39). to joj je san dublji, tim je dublje u uasnim snovima i pati u
besomunom ludilu. Zato ona mora da svakome pie pokajniku ispovest koju,
zbog njenog mua, niko ne sme da vidi: ona ta pisma zapeati i uva u svojoj sobi, i
u sobi svoje due. Time neuspeni pokuaji da olaka sebi samo poveavaju teret.
Ona zna da su uasni zloini proistekli iz onog prvog, koji je ona podsticala. To je
uinila iz snane i slepe ljubavi prema muu. Ta ljubav vie nije slepa, ali je snana,
pa ona na sebe preuzima svu njegovu opakost. Ona ne moe da opere svoje ruke
jer su njegove ruke toliko okrvavljene narednim zloinima da ih ni okean ne moe
oprati. Njegova ruka je postala snanija i monija u zlu, a njena je izgubila svoju
zlu mo posle prvog zloina. Kada nakon pominjanja Banka koji ne moe ustati iz
groba, shvati da joj i prst koji je podigla uvis zaudara na krv Makdafove ene, ona
zastane kod rei grob i neizreciv uas je potpuno obuzme. Nije u stanju ni da
izgovori neku aluziju na taj trei zloin. Ona se pokajala, ali to je ponitila njena
lojalnost muu koji se ne kaje.
Ledi Makbet strasno eli da joj mu doivi egzaltaciju, iako to nee ukoiti
posete njene savesti dok ne vidi da zlatna kruna poiva na elu njenog jednako

281
ambicioznog, ali sebinijeg saputnika.433 Kraj banketa oznaava poetak nekih
novih oseanja kod nje. Ona uvia da na njega ne deluju njene rei, bilo da su
nene ili prekorne, a i njena mo da ublai njegove strahove je na izdisaju.
Pogreno je procenila njegov karakter, nije oekivala da e on sebi obezbediti
sigurnost srljanjem u dalje opasnosti. Ali, sada osea da ga je delo koje ga je
ustoliilo na tron gurnulo u neminovnu propast i da je za to zasluna ona, sa
svojom nepokolebljivom voljom. Otkriva i da nije sposoban za duboka oseanje, za
potpunu otvorenost, ak ni sa njom. Nosi stalan teret, prokletu mrlju i miris krvi
neopozivost dela njenog dela, iako ne po zamisli, koje ih je oboje gurnulo u
propast.
Marvin Rozenberg434 koristi apolonsko-dionizijsku dijalektiku da sugerie
tradicionalni konflikt izmeu impulsa ljudske nevinosti i zlih strasti dionizijske
oluje. Za Rozenberga borba za premo nije nita drugo do rat u kome apolonski
princip pokuava da vlada dioniskim, da ukroti elju da bi ga podredio. Stoga se
monolog da se svri i izvri (I.vii.) doivljava se kao bitka izmeu plamena elje i
hladnog racionalizma. Rozenberg je u pravu kada kae da i Makbet i Ledi Makbet
treba da postanu dioniske linosti da bi izvrili ubistvo, ali grei u pretpostavci
strukturne analogije njihove metamorfoze. Ledi Makbet se nikada nije susrela sa
veticama, pa prema tome ni sa proroanstvom kao Istinom; stoga ona moe da
priziva zle duhove bez angaovanja apolonske hemisfere (potrage za istinom), to
Makbet stalno ini u svojim kontaktima sa duhovima. Za nju je odnos sa
demonskim odnos sa strau elje. Ali, za Makbeta je cela ova dimenzija prizivanja
natprirodnog drugaija, ona ima apolonsku dimenziju.
Duh su obamrli moj / Zaboravljene uzburkale stvari (I.iii.) dokaz da je
imao ambiciju, moda i plan da ubije Dankana i domogne se trona. Vetice su
samo rasplamsale tu elju, odnosno oznaile da je pravi trenutak za to.

433
Fletche, George: Characters in Macbeth, str. 69.
434
Fawkner, A.W.: Deconstructing Macbeth The Hyperonthological View, str. 198.

282
 Holined belei sledee karakteristike kotlananki435:

Tada ene nisu nimalo zaostajale u hrabrosti za mukarcima; marirale su bojitima i

zaklale bi prvog koga nau da lei, a njihovom krvlju nisu samo kupale maeve, ve bi je i
ustima okusile Kada bi u bici videle svoju krv kako curi, ne bi ni trepnule, ve su sa jo
veom voljom napadale neprijatelja

Publika se strese i divi njenom bezuslovnom bogohuljenju protiv prirode. Ona

do detalja opisuje ta i uradila svom odojetu, sve do bezubih desni. Ona u
potpunosti potini prirodu. Makbet nije jedini koji osea privuenost i odbojnost,
pa e uzviknuti Raaj samo muku decu!
Kej Stokholder436 napravila je presek glavnih junaka tragedija koje su teme
ovog rada. Tako, ona kae da Makbet uzdrma barikadu koju je Otelo pokuao,
zgrabi enu koja e mu pomoi da postane kralj u komarnom vilajetu na ijim je
rubovima oklevao Hamlet. Definiui sebe kao mua, Makbet je postao svestan
emocija i asocijacija koje su drugi protagonisti izbegavali. U tom procesu on stvara
polaritet izmeu kunog i drutvenog sklada i seksualne strasti. Umesto da bude
izvor reprodukcije i ljubavi, njegov brak se ispunjava u ubistvu Dankana, koji za
Makbeta predstavlja legitimnu vlast i oinsku figuru. Ovo ubistvo predstavlja
psiholoki holokaust koji je i klimaks Makbetovih erotskih strasti.
Ledi Makbet izjednauje Dankanovo ubistvo sa odbacivanjem svoje
normalne seksualnosti i majinstva. Makbet izraava elju da ubije Dankana kroz
sliku njene okrutnosti. Neprijateljstvo koje osea prema Dankanu proeto je
njegovim zamiljanjem enskog nasilja. Ali, on se na posredan nain vezuje i sa
Dankanom kada mu Ledi Makbet zamera zbog mleka ljudske dobrote, pa u

435
Ibid, str. 159.
436
Stockholder,Kay: Stealthy Lovers in Macbeth, str. 221.

283
budue ubistvo ukljuuje i sliku sebe samoga kao pasivne rtve njenog
seksualizovanog nasilja.437
Nasilje koje je curelo u ljubav Hamleta i Ofelije, Otela i Dezdemone,
razdvojilo ih je. Ovde ono nadire u ljubav i definie je, te je ini neprijateljskom po
porodini i drutveni sklad. Kako sledi no ka Dankanovoj sobi, perverzna
seksualnost koja se Oholog i njegovo unjanje ka rtvi poput duha (II.i.49-56).
Bode koji prodire u Dankana asocira na seksualnu penetraciju u enu.
Hamlet je povezivao Gertrudinu seksualnost sa slikama sudnjeg dana, kada
mrtvi ustaju a nebesima pozli od Gertrudinog ina. U sloenoj slici, Makbet trai
kaznu za sebe evocirajui Sudnji dan, ali ga i povezuje sa slikama raanja. Taj dan
je dan njegove smrti kao nekoga sa mlekom ljudske dobrote, i dan roenja njega
kao tiranina i avola.438
Dok Makbet transformie svoj unutranji nemir u slike pustog kraljevstva,
on postepeno redefinie sebe u odnosu sa Ledi Makbet. Njihova bliskost i
sauesnitvo blede gotovo odmah posle Dankanovog ubistva. Ona je njega elela
kao mukarca od akcije koji ne razmilja, a Makbet nju redefinie u klasinijoj
enskoj ulozi. Ovaj izmenjeni odnos javlja se u Makbetovoj tajnovitosti oko plana
za ubistvo Banka, i u njenim skrivenim strahovima.
Stenli Kavel nudi psiholoko objanjenje stanja u kome je kanjavanje
predmeta (ili nekadanjeg predmeta) ljubavi stanje samokanjavanja dao je Frojd u
etiologiji melanholije.439 Kavel citira delove Tugovanja i melanholije:

Izbor nekog predmeta, vezivanje libida za neku odreenu osobu, postojalo je nekada;
potom, usled izvesnog razoaranja u voljenu osobu, odnos prema tom predmetu je
uniten. Rezultat nije normalan, u smislu povlaenja libida sa tog predmeta i njegovo
premetanje na neki drugi, nego neto drugaije povlaenje u ego gde pomae

437
Ibid, str. 228.
438
Ibid, str. 231.
439
Cavell, Op.cit, str. 247.

284
poistoveivanju ega sa naputenim predmetom. Tako senka tog predmeta pada na ego, pa
njega otada moe kritikovati posebna mentalna sposobnost, taj naputeni predmet
Melanholik ispoljava osiromaenje ega velikih razmera. U tugovanju svet postaje
siromaan i prazan; u melanholiku, to postaje sam ego.

Ovo osiromaenje je korak ka nitavilu i samokanjavanju. Krivica kao

melanholija se ini razumnom formulacijom Makbetovom mentalnog sklopa, iako
je prva asocijacija te fraze verovatno Hamlet, dok oseanje krivice i stida dominira i
u Kralju Liru. Po Timotiju Brajtu, videli smo, krivica je upravo jedan od najeih
uzroka mentalnih poremeaja. Kavel navodi da je ovaj Frojdov citat naveo Timoti
Guld u studiji o Bledom zlikovcu, Nieovom junaku iz romana Tako je govorio
Zaratustra. On smatra da je je ovaj Nieov junak zapravo studija o Makbetu. Taj deo
Zaratustre govori o krivici koja se izraava kao ludilo nakon zlodela i ludilo pre
zlodela, i iznosi problematiku krvi i ljudskih postupaka u kojima izvrenje nekog
postupka preduhitre slike tog izvrenja, slike koje isrcpe identitet poinioca tako
da on postane samo poinilac tog dela i pretrpi subjektivno gaenje u tome to radi.
Zato Makbet, u moru prolivene krvi, o sebi razmilja kao o bledom; dok meseari,
Ledi Makbet e rei Uklonite to bledilo s lica / Dajte mi ruku (V, I, 59, 63). Biti
bled u svetu krvi, biti izuzetak, bez ikoga svog, bez iega, znai biti bez krvi i
traiti krv, upiti ono to upija vas. Ona se prisea svog iznenaenja da je taj
starac imao toliko krvi, verovatno mislei na Dankana. Tadanje verovanje je bilo
da to vie krvi neko ima, to je bolji ovek.
Koren zla u Ledi Makbet mnogi su pokuavali da objasne sa rodnog ili
porodinog aspekta. Dok je za neke ona hladnokrvni ubica i nezajaljivo
ambiciozna manipulatorka sopstvenim muem, te je njeno zlo, slino Jagovom, bez
konkretnog motiva, a ona je deo vetiijeg sestrinstva; za druge je ona poludela od
tuge, sve to radi je osveta za pretrpljenu bol ili oduak velikoj tugi. Naravno, bilo
je preterivanja u traganju za njenim izgubljenim detetom, odojetu koje pominje

285
u monstruoznoj izjavi da bi mu prosula mozak i to dok ga doji, ako je dala re.
Zato se Majkl Bristol ironino pita koliko li je imala dece, jer su mnogi postavljali
pitanje svih pitanja (koje je po njemu krajnje irelevantno) da li je Ledi Makbet
ikada imala to dete? Gubitak deteta koje je Ledi Makbet tako neno hranila, a tako
surovo bila spremna da rtvuje, moda je uzrok duboko ukorenjene tuge u njenom
umu (V.iii.41-2) koja je dovela do ludila440. Ta tuga je aljenje zbog ubistva
Dankana, ali ako prihvatimo da je Ledi Makbet imala dete, onda ona nije simbol
zla, anti-porodice vetica, ve nesrena ena koja je poinila zloin
Bertrand Evans uoava da na Dankanovu smrt brzo zaborave svi osim Ledi
Makbet, koja o njoj razmilja, evocira je u snu, poludi i na kraju zbog nje umre.441
ak i kada se digne vojska protiv Makbeta, to nije zbog njegove krivice kao
zloinca, nego zbog tiranske vladavine. Makbetova tragedija nije tragedija dobrog
oveka koji moralno propada, ve oveka koji ivi i umre ne znajui ta moral
znai. On nikada nije u agoniji zbog prolih dela, brine ga samo sadanjost i
budunost. Kada poeli da je Dankan jo uvek iv, on to ini jer su poele da mu se
javljaju vizije koje ga plae, svaki um ga uasava. Ledi Makbet je, za razliku od
njega, sposobna za moralne oseaje, pa pretpostavlja da i njen mu prolazi kroz
isto, uzaludno ga teei. korpije u njegovom umu nisu gria savesti, ve zebnja
zbog Banka i njegovih potomaka. Kada se na banketu pojavi Bankov duh,
Makbetov paroksizam straha opet ne treba meati sa saveu.442 On se tom
privienju obraa reima da ne moe da dokae da je on to uradio. ak i u
razgovoru sa lekarom, on ne shvata ono to mi vidimo, a to je da mu enu ubija
savest, niti primeuje ikakvu vezu izmeu Dankanove smrti i patnje svoje ene. On
pominje opte fraze poput bolesti uma i ukorenjene tuge, ali ne moe da
razume kako je taj jad zahvatio njegovu enu. S druge strane, iako je ubeivala

440
Bristol, Michael: How Many Children Did She Have?, iz John Joughin (ed.), Philosophical
Shakspeares, str. 22.
441
Evans, Op.cit, str. 192.
442
Ibid, str. 210.

286
mua da se malo vode sprati to delo, Ledi Makbet se mui i na kraju ubija zbog
moralnog zla koje je prepoznala. Ona eli da onemogui pristup kajanju i zaustavi
pokajniku prirodu, koja ju je i spreila da sama ne ubije Dankana. Scena
mesearenja oktriva nam ono od ega je patila tokom dana, a to je krivica. Makbet
je moralni idiot koji na kraju jedino shvati da su zli dusi loi savetnici jer su ga
doveli do propasti.443
Benet Sajmon kae da, kao Liru, i u Makbetu postoji strah od zavisnosti od
ene.444 Carski rez, odnosno neraanje, podsea na Apolonovu fantaziju-teoriju da
ena nije prava majka deteta, ve samo sud ili korito. Za razliku od Laja, koji uvi
proroanstvo hoe da ubije svoje dete, Makbet kree u ubijanje tueg potomstva
Bankovog i Dankanovog. Tu je i strah od dominacije ene nad mukarcem i
definicija muke moi i u vojnom i u reproduktivnom smislu. Ledi Makbet ga
provocira dovodei u pitanje njegovu mukost. Slika u kojoj raznese mozak bebi
koju doji, zapravo predstavlja ono to ona radi Makbetu pred naim oima, ali to
radi i sebi, tonui u ludilo. Makbet e kasnije razneti Bankov mozak. Halucinacija
noa i propratni govor dodaju nova znaenju ubistvu. Krvavi no je snaan
seksualni simbol, koji odgovara slici ubistva kao silovanja. Opis Makbetovog tihog
prikradanja Dankanovoj odaji podsea na priu o Tarkvinijevom napastvovanju
Lukrecije, na silovanje i izdaju, koji vode u uasni lanac unitenja (Lukrecijino
samoubistvo, osveta, krvavi sukobi). Ledi Makbet je i izdajica i prevarena
Lukrecija, jer poini samoubistvo na kraju.445 Okrvavljene i ubijene sluge su
analogija deteta/dece koju je Ledi Makbet navodno ubila. Prikazanje deteta sa
krunom na glavi i granicom u ruci najavljuje Birnamsku umu koja se pribliava
Dansinejnu, u ta Makbet nije mogao da poveruje.446 Odbija mogunost da se
presto nasledi presaivanjem grane sa tueg drveta usvajanjem. U odnosu

443
Ibid, str. 222.
444
Simon, Bennett: Tragic Drama and the Family: Psychoanalytic Studies from Aeschylus to Beckett, str. 142
445
Ibid, str. 150.
446
Ibid, str. 156.

287
ovog branog para nema mesta za razmenu koja dovodi do rasta, samo se
smenjuju uspeh jednoga i poraz drugoga. Samo kada se rei mleka ljudske
dobrote, dakle enskog uticaja, Makbet moe da ostvari svoje ambicije, ali Ledi
Makbet istovremeno biva potopljena njegovim mlekom i ugui je savest. U tom
osamostaljivanju od ene, Makbetov pandan je Makdaf koji je roen carskim
rezom, to je u elizabetansko vreme najee podrazumevalo smrt majke i
neprirodnost. On je takoe ostao bez dece i ene, ali injenica da je on sasvim
drugaiji od Makbeta daje nadu da je mogue vie ljubavi u odnosu mukarca i
ene.

288
III.iii. KRALJ LIR

Slika 3

III.iii.i. Zaplet buka i bes

Kralj Lir je drama o kralju koji tone u ludilo, naui ta je milosre, ali potom
gubi erku koju je najvie voleo. Sve te emotivne visine i dubine stapaju se sa
beskrvnom sferom matematike. Ali, ovo je i drama o strahu od ludila. Krajnosti
koje predstavljaju rei sve i nita mogu se predstave znakom O, to je i
rupa i celo. A.D. Natal447 primeuje da je u prologu pozorite Glob opisano
kao ovo drveno O. Luda u Prvom inu, etvrtoj sceni, kae Kralju ti si 0 bez
brojke, a u istoj sceni mu se obraa sa Daj mi jaje i dau ti dve krune. Ta nula, u
obliku prvog slova Ofelijinog imena, oznaena je kao njena praznina, posuda u
koju su drugi sipali sadraj guei njeno bie. Kraljeva elava glava jo jedan je
krug. Jaje je nita. U tenisu je re za nita love, to je izmenjeno francusko loeuf,

447
Nuttall, Op.cit, str. 301.

289
jaje. I Glosterove one duplje su prstenovi koji krvare (V.iii.190), a sluga predlae
da donese belance jaja da mu lei unakaeno lice, dok Edgar upozorava oca da e,
ako skoi sa litice, biti smrskan kao jaje. Ta matematika, stalna kvantifikacija
ljubavi, imetka i moi, simbolino prelazi put od onog sve to Lir ima i trai, do
Kordelijinog nita.
Kordelija odbija da uestvuje u igri i nadmetanju za ljubav, ne shvatajui da
iza toga stoji oev strah od starosti i toga da je nevoljen. Diter Mel kae da je
Kordelija u prvoj sceni kao Hamlet448 istie da se najdublja oseanja ne mogu
izraziti reima, istie razliku izmeu privida i stvarnosti i biva izolovana, odnosno
proterana.
Oprostiti roditelju kao to je Lir nije lako. Ali, to nas oslobaa vezanosti za
prolost i omoguuje nam da nastavimo dalje, da ne bi i dalje imao kontrolu nad
naim ivotom. Ukoliko to ne uradimo pre njegove smrti, kako smatra Najt,
emocijama e se dodati i oseaj krivice to smo ih mrzeli ili bili ozlojeeni449.
Don Holovej pominje Vulfstanovu Propoved engleskom narodu, u kojoj
opisuje haos nakon danskog osvajanja. Bezakonje, prevare i nevera irili su se
zemljom, otac vie nije stajao uz sina ni brat uz brata... Ono to je sigurno bilo
poznato ekspiru je Homilija protiv neposlune i samovoljne pobune iz 1574. godine,
koja takoe navodi neslaganje izmeu dece i roditelja kao odraz dezintegracije u
politikom ivotu, kada se podanici nezakonito bune protiv vladara. Dok u
Makbetu imamo zlo jednog oveka, u Liru je zlo sveprisutno. Protivotrovi, kao to
su Kent i Kordelija koji se tom zlu suprotstavljaju, ne deluju ili ne postoje. Zlo
dolazi po svoje. Lir se ne oporavi sasvim od svoje bolesti. Gnev u njemu iezne, ali
njegove prve rei upuene Kordeliji, kojim joj trai otrov da ga popije, govore
dovoljno.450

448
Mehl, Op.cit, str. 82.
449
Knight,G.W. Op.cit, str. 37.
450
Holloway, Op.cit, str. 78.

290
 Bes je za onoga ko ga ispoljava katarzian, dok je za rtve tih izliva toksian.
Ukoliko bi se usmerio ka sebi, unutra, bio bi tetan. Ali, isto dejstvo ima ako se
pretoi u mrnju ili osvetu. Lir zato moli nebesa za uzvieni gnev (noble
anger). ta je to? Najpre se ini da je to muka reakcija, nasuprot suzama
(womens weapons, water-drops, 2.4.277), ali potom je jasno da je taj gnev samo
osveta nezahvalnim erkama. U Henriju VIII, Norfolk savetuje Bakingema uz
pomo slike konja, reima da samo laganim kasom moe doi do vrha strmog
brda. Za Bakingema je bes bolest. I lek koji nudi za ostraenost, kolerine reakcije
(sve su to elizabetanski sinonimi za gnev) je umerenost i strpljenje451.
Kod Lira je oigledna kolerina priroda, dakle neto to nije izazvano
dogaajima ili strastima. Nakon odlaska francuskog kralja i Kordelije, Gonerila je
rekla Regani: Vidi li kako mu je starost udljiva; nismo se malo nagledale toga:
on je uvek najvie voleo nau sestru; a kakvom je bednom nerazumnou sad
odbacuje452.... Regana potvruje: To je slabost njegove starosti; ali / on je sebe
oduvek tek ovlano poznavao, a Gonerila nastavlja: I u svojim najboljim i
najkrepkijim godinama suvie je prenagljivao; moramo zato oekivati...
neobuzdane udljive izgrede koje sa sobom donosi boleljiva i razdraljiva
starost. (I.ii)
Gloster oigledne promene u kosmosu, ali i u drutvu, sline onima u
kotskoj posle ubistva Kralja Dankana, pripisuje zvezdama, to e rasrditi
Edmunda.

Ona skoranja pomraenja Sunca i Meseca nita nam dobro ne predskazuju...

Ljubav hladni, prijateljstvo se otpauje, braa se zavaaju; u gradovima pobune, u
unutranjosti nesloga; u palatama izdaja; i kida se veza izmeu oca i sina. Na ovom mom
nevaljalcu ostvaruje se predskazanje: eto sina protiv oca. (I.ii)

451
Ibid, str. 115.
452
prevod Branimira ivojinovia

291
 I ovde su prirodno i neprirodno jukstaponirani u govorima likova, ali i
njihovom ponaanju Lirove zakonite erke ponaaju se prema ocu kao Glosterov
prirodni, ali nezakoniti sin prema njemu neprirodno. I to Edmund koji upravo
prirodu naziva svojom boginjom. Edmund se odluuje na masku ludaka, poput
Hamleta: Na lice u navui lupeku melanholiju, i uzdisau kao mator ludak. O,
ova pomraenja predskazuju ove razdore (I.2.), a to e kasnije uiniti i Edgar,
naravno iz potpuno drugaijih razloga: prvi da uniti, drugi da spasi oca.
Luda je glas razuma i istine, ogledalo Lirove nemoi i kobnih greaka, na
koje ga on bez uvijanja podsea. Kentu, preruenom u slugu, ponudio je svoju
kapu jer staje na stranu onoga ko je zapao u nemilost (Lira) i ako se povede za
njegovim primerom, svakako e morati da ponese ludinu kapu (I.iv.). On smatra
Lira ludom zato to je sav imetak dao pogrenim kerima, a razlika izmeu
slatke i u gorke budale vidi se kad

onaj ko te svetovao / Da razdeli posed svoj, / Tu kraj mene neka stane, / Ili ti za
njega stoj: / Jednu slatku, jednu gorku, / Videe budale dve; / Prva u arenom ruhu, /
Druga odmah pored nje. (I.iv.)

I Luda je svestan da se neto promenilo u svetu: Ludima oog leta nikad

gore; / Jer mudri zaglupavie.. (I.iv.) Iako mu je teko, Lirove erke ga biuju i
kad govori i kad uti, nikako ne bi voleo da bude kralj: Ti si oljutio svu svoju
pamet, s obe strane, a u sredini nisi ostavio nita. (I.iv.)
Gonerila, nezadovoljna razvojem dogaaja nakon deobe poseda, upozorava
oca da se koristi onom pameu koje ima dosta i da odbaci udi koje vas /
Odnedavno preobraavaju / U ono to vi niste zaista. Ovo je u kontradikciji sa
ranijim tvrdnjama sestara da je njihov otac oduvek bio prek i nerazuman. Lir se

292
pita da li mu slabi razum, zamire mo suenja, pita se ko je zapravo on, a Luda
mu odgovara: Lirova senka. (I.iv.)
Gonerila je kod Lira izazvala transformaciju poput one koju od zlih duhova
oekuje Ledi Makbet: Ti si... / Prirodu moju s vrstog mesta pomerila, / Iz srca mi
svu ljubav isisala, / A dodala mu ui. (I.iv.) Udarajui se u glavu, vie: Udri
ovu kapiju / to pusti ludost, a um istera! Luda smatra da je ostario pre vremena,
jer je ostario pre nego to se opametio. Lir je svestan puta kojim je krenuo i zavapi:
O, nebo, ne daj da poludim, ne daj; / Pribranost daj mi; neu da poludim! (II.i.)
Pored Lude i Kralja koji ludi, dobijamo jo jednog ludog junaka: Edgar,
saznavi da je stavljen izvan zakona, rei:

Nameravam da uzmem na se oblik koji najnii / Kojim je ikad nevolja oveka / Do

stoke uniavala; sve lice / Crnim u blatom zamazati, krpom / Uviti bedra, kosu
raskutrati, / U vorove, golotinjom u svojom / Prkositi svim vetrovima, svakoj /
Nebeskoj nemilosti. Ovaj kraj mi / Za uzor prua mnoge primere / Prosjaka ludih koji,
urlajui, / U svoje nage ruke obamrle / Od studi, trecice i iode, / avle i sitne grane
ruzmarina / Zabadaju, pa s nakitom tim stranim / U bednim selima, majurima, /
Vodenicama i po kolibama / Ovarskim, as uz mesearske kletve, / A as uz molitve
iznuuju / Milostinju. (II.iii).

Ovo je precizan opis mentalno obolelih osoba u ekspirovo vreme, ubogog

pacijenta Bedlama, tada jedine psihijatrijske institucije u Engleskoj.
Lirovo stanje se pogorava i pokazuje prve znake psihosomatskog
poremeaja o kome se u ekspirovo vreme puno govorilo i pisalo. Bolest
svojstvena enama, kod oveka bez ene i sa enskom decom, hysterica passio: O,
kako raste gr i srce stee!... O, silazi, / Ti tugo to se penje! Dole je element tvoj!
(II.iv.) Kada Regana i njen suprug, poznat po vatrenoj naravi, odbiju da ga
prime, poput Otela, on poinje da kune: Osveto! Kugo! Smrti! Unitenje! (II.iv.)

293
Pa opet: O, ne dii se, srce! Srce dole! Regana pokuava da ga uveri da je prestar:
U vama priroda / Stoji na svojoj mei poslednjoj: / Vama bi trebalo da upravlja /
I da vas vodi razboritost neka / to vae stanje bolje poznaje / No sami vi. (II.iv.)
Na njegovu ljutnju to se Regana uopte rukuje sa sestrom, Gonerila e mu
odvratiti:

Nije sve ono krivica / to nerazumnost smatra ili tako / Naziva staraka
izlapelost. Liru je sve tee. O, srce, previe si ilavo! / Jo nisi puklo? (II.iv.) Ipak,
odluuje da ne zaplae, iako ima razloga za pla: Alovo srce skrhae se pre / U stotinu
komadia / No to e zaplakati. O, budalo, / Poludeu! (II.iv.)
U treem inu, gde Lirovo ludilo dostie kulminaciju zajedno sa olujom u
prirodi, on je sam u pustari, preputen vremenu na milost i nemilost, ba kao to
su ga erke nemilosrdno ibale:

Vetrovi! Duvajte! Razbesnite se! / Svi slapovi i svi orkani, bljujte / Dok tornjeve
nam sve potopite... A ti, ti grome svepotresajui, spljoti / Nabreklu svetsku okruglinu!...
Uniti svaku kliicu iz koje / Nastaje ovek nezahvalni! (III.ii.)

No, on odluuje, sasvim neoekivano: Ne, ja u biti uzoran strpljenjem / I

neu rei nita. Moda je teko zamisliti Lira strpljivog, ba kao i Hamleta
odlunog, ali i kod njega se desila promena usled promenjenih okolnosti i
osveenja. Ta promena vidljiva je i u brizi koju prvi put pokazuje prema Ludi, ali i
prema svim siromanim beskunicima koji su te olujne noi bez krova nad
glavom.: udno je umee nevoljino: ona moe / Pretvoriti gadost u divotu.
(III.ii). Istovremeno, postao je neosetljiv na fiziki bol i ne oekuje nikakav komfor,
iako insistira na tome da je svaku uncu kralj:

294
 Tebi se ini strano to nam ova / Oluja ljuta prodire do koe: Tako i jeste tebi; ali
gde se / Uvrei boljka velika, tu malu / Osea jedva... Bura u duhu mom oduzima /
ulima mojim svako oseanje / Sem onog koje ovde besno bubnja. (III.iv.)

Oluja u Liru, kao i u Otelu, odraz je oluje u oveku. Lir postupa kao hor za
sopstvenu situaciju, komentariui sa oajnikom ironijom opte zlo i nepravdu,
koji su ga doveli do ludila vie nego konkretno zlo koje je njemu priinjeno. Kao u
Ludinoj pesmi (III, 2, 31), pogreio je to je zamenio nebitno sa bitnim.
Kada im prie Edgar, preruen u ludaka, Lir se odmah identifikuje s njim i
pita ga Da li si dvema kerima sve dao? (III.iv.) Naziva ga filozofom i uenim
Tebancem, pa uz Budalu sada ima jo jednog mudrog ludaka koji kroz pesmice
i nemut govor ogoljuje bolnu istinu, ali i neke opte mudrosti. Ludilu se
pridruuje i Glosterovo:

Ti veli da kralj ludi; prijatelju, / Sluaj me: lud sam gotovo i sam. / Sina sam
jednog imao, a sad sam / Odrekao se njega, prognao ga; / O glavi mi je radio... a voleo
sam ga, / Moj prijatelju, ko to nikad otac / Voleo sina nije. (III.iv.)

Edgar, u ulozi ludaka, u istom je poloaju kao Kralj koji je to jo samo

nominalno. Slino Makbetu, koji kae da je njegov poloaj kralja nikakav ako nije
bezbedan. Bez trona, bez poloaja koji garantuje sigurnost, ali i licemerje, njima je
ipak bolje: Bolje je tako: znati da si prezren, / No da ti laskaju a preziru te. (IV.i.)
Gloster poverava ludom Tomu da ga odvede do Dovera, a starac koji je dotad
vodio Glostera siguran je da, iako ludak i prosjak, Tom mora imati neto pameti,
jer ne bi inae bio kadar prositi. (IV.i.) Gloster je svestan rizika da se prepusti
Tomu kao vodiu, ali vreme je upravo takvo ludi vode slepe.

295
 Ostali likovi u drami govore o Lirovom ludilu interesantnim jezikom, a
neke od najupeatljivijih slika u drami upravo pripadaju ovim opisima. U
francuskom atoru blizu Dovera, Kordelija prepoznaje svog oca:

O, Boe, on je ovo: maloas ga / Sretoe gde ko more uzburkano / Mahnita;

glasno pevajui, sav / Okien iikljalim rosopasom, / Repuinom, kukutom, pirevinom,
/ Koprivom, ljuljem ognjicom i svim / Korovom onim nekorisnim... (IV.iv.)

Lirovo ludilo, koje ovde sugerie i njegovo pevanje i ukraavanje cveem,

obeleeno je njegovim prihvatanjem sveta prirode; on sebe ne vidi kao herojsku
figuru koja nadilazi prirodu, ve razume da je tek njena mala, besmislena
komponenta. Uz to, ovaj opis nas podsea na druge uvene scene ludila kod
ekspira, pre svega Ofelijino ludilo ukraeno cveem. Lir je ovde meavina
Hamleta, ludog kao more, i Ofelije koja se kiti cveem i peva. I Edgar e, kada vidi
Lira okienog cveem, rei: Zdrav razum / Nikada ne bi svoga gospodara /
Opremio ovako. (IV.vi.) I ovde, kao u Makbetu, imamo lekara, koga Kordelija pita
da li moe / Vetina ljudska to uiniti / I pomueni um izleiti mu? No, za
razliku od Ledi Makbet, Liru ima spasa: Gospo, ima naina. / Prirode nae
poinak je glavna dadilja, a on mu nedostaje. (IV.iv.) Doneli smatra da je Lir je lud
koliko je to bio Viljem Blejk: proroki lud, suprotstavljen i prirodi i drutvu.453
Lir se ne odrie svoje uloge kralja, deli pravdu, pomilovanja i oprata
preljubu. Jer, to je prirodno, za razliku od neprirodnog ina izdaje oca: Navali,
blude! Smeajte se svi! (IV.vi.) On kae i da se svaki greh moe sakriti pod dobrim
platom i bundom, a kroz dronjavo ruho i najmanji greh proviri. Zato svima sve
oprata. I, kao metod u Hamletovom ludilu, i Lirovo je smesa bezumlja i smisla,
kao zakljuuje Edgar i uzvikuje Umnosti usred ludila!. (IV.vi.) Lir prepoznaje

453
Donely, John: Incest, Ingratitude and Insanity: Aspects of the Psychopathology of King Lear,
Psychoanalytic Review, XL, str. 515.

296
Glostera i nudi mu svoje oi ako e ga oplakati, teei ga da svi na svet dolazimo
plaui, jer doosmo na ovu veliku / Ludaku pozornicu.
I Gloster je svestan da ludilo oslobaa, ne samo odgovornosti za izgovorene
rei, ve i mnogih briga i bola: Poludeo je kralj; o kako je / Ukoen duh moj
prizemni kada stojim / I kada svoju patnju ogromnu / Oseam otru! Bolje da
mahnitam: / Tad bi mi misli bile odvojene / Od alosti, i bol bi mi zbog lanih /
matarija izgubio svest / O sebi. (IV.vii)
Kordelija moli bogove da izlee tu grdnu naprslinu / U njegovome
uvreenom duhu! / O, uskladite razdeena ula / Ovoga oca koji podetinji!
(IV.vii.) Lekar preporuuje da muzika glasnije svira, verujui u njeno terapeutsko
dejstvo. Kada ugleda Kordeliju, Lir misli da je ve umro i da, vezan za ognjeni
toak, vidi blaenu duu, dok ga suze peku kao rastopljeno olovo. On postavlja
svoju dijagnozu: Ja sam starac, slab i detinjast, / Meni je preko osamdeset, ni sat /
Vie ilmanje; i, da pravo reem, / Plaim se da me pamet ne slui. Lekar ih
uverava da veliki bes njegov je iezao, ali i upozorava da opasno je upoznavati
ga / S vremenom koje je izgubio. Lir ih moli za strpljenje i oprotaj, jer ja sam
star i budalast. (IV.vii).
Nakon izgubljene bitke, Lir radosno odlazi u tamnicu sa Kordelijom,

da onde, sami, pevamo ko ptice / U kavezu... I tako emo iveti nas dvoje / I
moliti se, pevati, i stare / Priati bajke... I tako / Mezidovima emo tamnikim /
Nadiveti sve zavade i spletke / Velikih, ija se oseka i plima / Sa Mesecom menja. (V.iii)

Ovo je mogu odgovor, ili nagovetaj odgovora, na pitanje o prirodi Lirove

ljubavi prema Kordeliji i razlogu za onako burnu reakciju na njeno iskreno i
ponosito dranje. Ko bi hteo / Da rastavi nas, mora poar se neba / Da skine i da
rastera nas njim / Ko lisice. Nakon Kordelijinog ubistva Lir opet gubi razum i ne
prepoznaje svoje prijatelje. Vojvoda Olbeni konstatuje da nema svrhe da mu se

297
predstavljamo. On je uveren da je mogao spasiti Kordeliju i to jo uvek
beznadeno pokuava, nadajui se da e njen dah zamagliti staklo ogledala.
Opratajui se od nje, on se oprata od svog razuma i razloga za ivot. Ipak,
smogao je snage da ubije nitkova koji te obesio. Kada vidi da je i njegova luda
obeena, svestan je da ivota nema. Nepravda i besmisao koji vladaju svetom, to
je nihilizam koji je u Liru najvidljiviji i iji je vektor ludilo. Jo jednom moli da mu
otkopaju dugme i izdahne, to je za njega i bilo najbolje: Mrzi ga ko hoe / Da ga
na muilitu okrutnog / Ovog sveta raspinje i dalje. (V.iii)

III.iii.ii. Lir kao studija sluaja

Samjuel Donson opisuje ekspirovo doba kao vreme kada spekulacije jo

nisu pokuale da analiziraju um.454 Iako je pokazano da je ekspir slikao ludilo
paralelno Brajtovom Traktatu o melanholiji, samo taj medicinski model nedovoljan je
da opie ludilo Kralja Lira. ekspir se nije ograniio samo na jednu knjigu za
razumevanje ludila; na raspolaganju je imao zbir svih shvatanja svog drutva i
vremena o tome. S obzirom da Lirovo ludilo vodi poreklo iz vie izvora, samo u
irem kontekstu se moe kvalitetno opisati.
S obzirom da se veina renesansne medicinske teorije zasnivalo na
pretpostavkama iz Srednjeg veka, polazna osnova za razumevanje Lirovog ludila
moe se nai u prevodu dela monaha iz trinaestog veka, Bartolomeja
Anglikanskog, De Proprietatibus Rerum. Ovo delo zasniva se u potpunosti na

454
Ingham, Adrian: Renaissance Views of Madness: King Lear, str. 1-4.

298
tradicionalnom modelu neravnotee etiri udi: melanholije (ili crna bila), ute ui
(choler), krvi i flegme. Bartolomej melanholiju svrstava odvojeno od ludila,
pripisujui im razliite udi i razliite delove mozga (1-4). Stanje melahnolije
uzrokuje viak melanholine tenosti. Zbog nje se osoba osea uplaenom bez
razloga i esto zabrinutom. A to je zbog melanholine tenosti koja stee i zatvara
srce ("ferefull without cause, & oft sorry. And that is through the melancholi
humor that constreineth & closeth the herte"). U ekstremnim sluajevima,
melanholija dovodi do simptoma vrlo slinih ludilu, neki pad u zle slutnje bez
oporavka: stoga oni mrze krive, i zbunjuju svoje prijatelje, a ponekad ih udaraju i
ubijaju ("somme fall into evyll suspections without recover: & therfore they hate -
blame, and confounde theyr frendes, and sometyme they smyte and slee them").
Ali, iako se Lir moe opisati kao neko ko pada u zle slutnje, on verovatno nije
melanholian. On je po prirodi kolerik i verovatno do njegovog ludila dovodi viak
te tenosti. Goneril opisuje njegovu kolerinost i predskazuje njegovo ludilo u
ranom pokuaju da ga diskredituje. U Bartolomejevom modelu, ludilo koje
uzrokuje viak ui naziva se grozniavou ("the frenesie"). Njegovi znaci su
ukruenost i stalna slabost, senke oko oiju, besnilo ("woodnes and contynual
wakynge, mevynge and castynge aboute the eyen, ragynge..."). Uzrokuje ga crvena
u koja posvetli od sopstvene vreline krene uz vene, ile i puteve ("made lyght
with heate of it self... ravysshyd upwarde by veynes, synewes, wosen and pypes").
Leenje obuhvata krvarenje pacijenta, brijanje njegove glave i nanoenje sireta i
ulja na glavu. Meutim, preporuuje se i mirno okruenje, jednostavna i laka hrana
i pre svega, stvari od kojih e ljudi zaspati. Seamo se da je to jo kod Seneke bila
osnovna terapija. Kent je, izgleda, svestan ovog najvanijeg dela izleenja, a preko
njega shvatamo da je Lirovo ludilo moglo da bude kratkog daha da se odmorio pre
bekstva u Dover: Zaspala iznurena priroda: / Taj odmor moe biti meleman /
Izmrcvarenim ivcima, jer teko / Izleie se ako ne bude / Prilike za ovakav
poinak. (III.vi.94-98)

299
 Meutim, nisu se svi tadanji modeli ludila zasnivali samo na udima.
Model Timotija Brajta pojednostavljuje Bartolomejevu kategorizaciju ludila
nazivajui ludilo melanholijom, ali razlikuje dva tipa melanholije. Brajt kae:
Razlika je izmeu prirodne melanholije teke ruke Boje nad neistom saveu,
muenom kajanjem zbog greha i strahom od njegovog suda.455 Prirodna
melanholija podsea na Bartolomejev model po tome to vodi poreklo od telesnih
tenosti i u svojim krajnjim manifestacijama moe izazvati oluje pobesnele
ljubavi, mrnje, nade ili straha, kojima su tela tako strasno tamo i amo, bacaju se u
nemiru..."456 Ali, neprirodna melanholija nema paralelu u srednjevekovnom
modelu. Prirodna melanholija moe se prepoznati po optim simptomima ludila
koji se javljaju kod stabilne osobe u okruenju bez stresa. U ovom sluaju ludilo se
moe pripisati samo fizikoj neravnotei, dok se neprirodna melanholija, ironino,
moe prepoznati po javljanju u situacijama kada izgleda da je prirodnije poludeti:
u situacijama u kojima um mue brige i stres. Razlika izmeu prirodnog i
neprirodnog ne treba se smatrati kao implikacija retkosti ili verovatnoe, ve
fizikih ili nefizikih uzroka. Po Brajtovom modelu, kao i kod Bartolomeja, Lir
verovatno ne bi imao dijagnozu prirodnog melanholika. Videli smo da je prirodan
kolerik pre nego li melanholik, a svakako ima oigledan razlog da poludi zbog
duetvnog stresa i krivice, kako Kent jednom primeti:

Zavladao je njime / Pregolem stid zbog okrutnosti kojom / On ju je blagoslova liio /

udima stranstvovanja predao, / A njena sveta prava nasledna / Kukama onim, drugim
svojim dvema / Kerima dao sve mu to toliko / Pee i truje duh da se zbog stida /
Vreloga kloni Kordelije. (IV.iii.44-49)

455
Bright, Op.cit, str. 37.
456
Ibid, str. 38.

300
 U Kralju Liru, kao i u belekama dr Napijera iz Vitlejemske bolnice,457 ludilo
i ucveljenost su izleive bolesti sa mentalnim i fizikim komponentama. Istiui
razliku izmeu Lirovog prirodnog i Edgarovog glumljenog ludila, kao i primenom
dva leka, fizikog (koji daje lekar) i mentalnog (koji daje Edgar, laik), drama
doprinosi sekularizaciji, psihologizaciji i medikalizaciji ludila i proiruje konvencije
njegovog predstavljanja.
Nasuprot Edgarovom glumljenom delirijumu greha, krivice i boje kazne,
Lirovo ludilo predstavlja se kao prirodno, opsednuto svetovnom osvetom i
pravdom. Ukorenjeno je u oiglednim fizikim i psiholokim uzrocima: izloen je
hladnoi i oluji u starosti, pogreio je to je oterao Kordeliju, druge dve erke su ga
izdale, susreo se sa sirotim Tomom. Ve u prvoj sceni Kent ga metaforiki opisuje
kao ludog, potom on sam konstatuje svoj delirijum i medicinski precizno bolest
naziva hysterica passio, s tim to se u njegovom sluaju majke ne pomera utroba
nego srce. On je rtva enske i feminizujue histerije.458 Ali, kada bude van sebe,
njegovo ludilo postae sve vie satirino. Razum mu vraaju konvencionalni
lekovi, koje mu, konvencionalno, daje lekar lekovito bilje, san, ista odea,
muzika i prisustvo Kordelije.
I Lirov ludaki diskurs sadri fragmente, formule, depersonalizaciju, meanje
drugih glasova i sekularizovani ritual. Ali, jo ee vidi halucinatorne drutvene
drame iji je i narator i uesnik. Dok Tom prikazuje krivicu tako to se predstavlja
ubogim i progonjenim, Lir se od krivice brani ponaajui se kao tuilac. Njegove
halucinacije sekularnog suenja i presude ove prikazuju lanim, kao to Tom
implicitno prikazuje demonsku kaznu lanom. Ali, ritual nije uspeo, kao ni kod
Ofelije. Sudija je ponien, na njega laju psi (3.6.61-62).

457
Klajn, Op.cit, str. 332
458
Kopelija Kan u eseju Odsustvo majke u Kralju Liru kae da Lirovo ludilo potie od njegovog besa zbog
lienosti majke i na kraju mu omoguuje da prihvati svoju ranjivost.

301
 U susretu sa Glosterom njegova identifikacija sa tuiocem ne moe vie da
ga titi: pred njim je pravdu pokvarila enska seksualnost, a sam sudija je umean
u to. U prvoj fantaziji, Lir potedi ivot osuenome, jer svi su krivi za kopulaciju u
sumpornoj jami enske seksualnosti, domena na koji je avo metaforiki
ogranien u Lirovom diskursu (4.6. 126-29). Dok Edgarovo glumljeno natprirodno
ludilo poudu smeta u njega samoga, Lirovo prirodno ludilo izmeta je na ene
i njihove sudije. U njegovoj drugoj fantaziji, kanjenik i onaj koji kanjava postaju
jedno: pozornik koji biuje kurvu zbog njene poude i sam eli da uiva u njoj, u
tome zbog ega je biuje (4.6. 162). To otkriva Lirovu naviku da progoni druge da
bi sakrio sopstvenu krivicu.
Robert Vajman459 kae da Lirovo ludilo razobliuje konzervativne
vrednosti, kao to Ofelijino ludilo to ini sa domaim, porodinim vrednostima.
Ona govori o o lanoj ljubavi, praznim verskim formulama, izdaji mukaraca. Lir
govori o proizvoljnosti, nestabilnosti i korupciji pravde i drave.
I sa Lirom i sa Glosterom Edgar primenjuje ono to Fuko naziva
nastavkom delirijumskog diskursa. Nastaviti iluzije ludih da bi se rasprile. On
konstruie simulaciju Glosterovog samoubistva da bi izvrio egzorcizam njegovih i
sopstvenih demona i odvratio.
Don Daunejm460 je u ve pomenutom delu s poetka sedamnaestog veka
napisao da bes donosi jednako zlo i telu i dui. Prvo kao taman oblak zaslepi svetlo
razuma. Zato se bes zove Brevis furor, kratkotrajno ludilo, jer se od ludila ne
razlikuje osim po trajanju. Redosled strasti je ponos, bes, osveta i, osim ukoliko
ludilo u potpunosti ne zaslepi razum, stid. Bes vie povreuje onoga ko ga osea
nego rtvu njegove osvete. Ako ne oseti stid, usledie srdba, grozniavost i ludilo.
On je najdestruktivnija strast. On nema par u tabeli strasti, a komplementarna

459
Ibid, str. 335.
460
Hunter and Macalpine,Op.cit, str. 181.

302
vrlina mu je strpljenje. Setimo se kako se Lir molio za strpljenje, svestan svoje
kolerine prirode i, s druge strane, spasonosnog strpljenja.
Lir eli da se oslobodi dravnikih dunosti i zato taj teret prenosi na erke,
odnosno njihove mueve. Plutarh je u delu Da li stari ljudi treba da upravljaju javnim
poslovima naveo da se kod staraca javlja nedostatak hrabrosti i nemar. Uslov je da
mu erke kau koliko ga vole. Plutarh je napisao esej Kako prepoznati laskanje, gde
kae da je samozaljubljenost podlona laskanju, da bi ga uvrstilo u visokom
miljenju o samom sebi. Ukoliko to izostane, javi se bes zbog povreenog
samopotovanja, kao kod Lira nakon Kordelijine izjave (I, i, 110-22). On potom
kae Kentu da je nju najvie voleo i hteo je da ga ona neguje u starosti. Time je
uvreda tea. Kent, kao pravi prijatelj a ne laskavac, ak i pod pretnjom po ivot,
upozorava Lira i moli ga da zaustavi svoju preku reakciju. Oigledno je da je Lirov
bes samo izliv prirodnog temperamenta, da je uvek bio prek. (I, i, 291-5). Regan
potvruje da je uzrok njegova staraka slabost, mada nikada ba nije bio sasvim
svoj. Goneril je svesna da je i u najboljim godinama bio prek, te sada moraju da
budu oprezne zbog njegove kolerine starosti koja ga ini tvrdoglavim i
nerazumnim.461
U paralelnoj radnji, Gloster je takoe otac koji je doiveo povredu svog
samopotovanja te trai osvetu prema vinovniku svoje povrede. I opet ga dirne
laskanje nedostojnog deteta, te odbaci zasluno dete i na njegovo mesto postavi
ovo drugo.
Najvie boli nezahvalnost, te Lir proklinje erke ((I, iv, 297-311). Kada sazna da mu
je pratnja svedena na pedeset vitezova, on proklinje i preti osvetom (I, iv, 321-32).
Kent primeuje da je besni Lir luda kukavica i nitkov, kao Ajaks ((II, ii, 132).
U renesansi je Ajaks vaio za tipian primer ludakog besa, dakle kratkotrajnog
ludila462. Kada ugleda vezanog i ponienog Kenta, Lir osea i fiziko guenje,

461
Ibid, str. 188.
462
Ibid, str. 197.

303
Hysterica passio, kao nadiruu tugu koja se penje ka srcu. Kada se ali Regani da
mu je Goneril prepolovila svitu, on je opet kune (II, iv, 164-70). Kada Goneril stigne
i sestre se udrue, Lirov bes postaje nemoan. I opet nastoji da odagna ludilo
vikom protiv njega (II, iv, 274-89). I odlazi u olujnu no. Kent uje da je Kralj
primeen u oluji (III, i, 7-11). Ovo je primer renesansne doktrine po kojoj se oluja u
prirodi odraava na ovekov um, jer olujni vetrovi ulaze u duh putem disanja, te
on poludi. Lir besni na nepogodu, ali ipak se vie ali na neuzvraenu dobrotu (III,
ii, 14-18). I dok Gloster eli da izbavi Kralja, ironino je to to ba tada vidimo
njegovo sina, preruenog u Toma iz Bedlama, kako deli Kraljevu patnju. ekspir
nam ponavlja uzrok Lirovog ludila (III, iv, 11-22). I tu otkriva svoju tugu od koje je
skoro poludeo (III, iv, 170-5).
U sklonitu Kent objanjava da je kod Lira sva mo razuma popustila pod
nestrpljenjem. Dok Kralj i dalje besni i proklinje erke, Kent ne da da ga
uznemiravaju jer je siao s uma (His wits are gone). A Edgar prokomentarie da
je on imao zlu sreu sa ocem kao Lir sa erkama (He childed as I fathered). Bes
ispoljava i Kornvol, zbog toga to je Gloster zatitio Lira. I on, kao Lir Kenta,
kanjava slugu koji je hteo da ga urazumi.
ekspir insistira na tome da prikae strast kao uzrok unitenja u drami.
Ubogi prosjak iz Bedlama je hrana oevog gneva, ali sam Gloster je platio jo
veu cenu za ludost svog besa.
Nasuprot ovim strastima stoji strpljenje. Kraljica Kordelija je, kako saznaje Kent,
odluna da pomogne ocu, ali nije besna; u njenom srcu se strpljenje i tuga otimaju
za prevagu (IV, iii, 11-19). Lir ne eli da je vidi zbog stida koji osea (IV, iii, 44-9).
Kordelija je gospodarica svoje strasti, dok Lirom gospodari njegova strast. Zbog
gneva je poinio i suluda i zla dela. Da je Lir primio uvrede kao to su to uinili
Kordelija i Kent, ne bi bilo tragedije.
Po ekspiru, meutim, postoji i opravdana indignacija kao u sluaju kada
Kent protestuje protiv postupka svog gospodara, Albani protiv svoje ene i

304
Edmunda, Edgarovo ubistvo Osvalda, ili kada se Kordelija i Francuzi bore za
prava ostarelog i sada ve ludog Kralja. U njenim reima ujemo eho Makbetovog
razgovora sa lekarom, ali u ovom sluaju lekar joj moe dati nadu, jer Lir na savesti
nema mrlju smrtnog greha. No, kada Kordelija strada, u Liru se obnovi gnev
pomou koga on ubije erkinog delata, ali posle toga nema povratka on ostaje
lud i umire.
Kralj Lir, kao tragedija gneva, planiran je kao tragedija stare dobi463. Lir i
Gloster su starci koji nepravedno dele bogatstvo, podleu laskanju, usled besa
postupaju bez suzdravanja i za svoje umiljene uvrede trae osvetu. Zlo njihovog
gneva je u nanoenju zla drugima. A ludost je u zlu koje nanose sebi. U istoj strasti
Kent poniava Osvalda i zbog toga dodatno oteava Kraljev poloaj, Kornvol u
gnevu ubija slugu, ali i biva ubijen u opravdanom gnevu. Bes ne pokree jedino
Kordeliju; Edgara, koji postupa po diktatu razuma ak i dok glumi ludaka; i
Albanija, koji je na kraju smireni arbitar.
Nigde drugo kod ekspira, osim u Hamletu, ne sreemo potpunije
poznavanje psihologije nego u Liru464. Jedan istaknuti psiholog rekao je da je Lirov
sluaj istinski sluaj ludila od poetka do kraja, onakvog kakvo esto sreemo kod
starijih osoba. Ve u prvom inu vidi se poznata imbecilnost starog doba, koja se
esto zavrava ludilom. Nesposoban i da uvidi plitko pretvaranje Gonerile i
Regane, iskrenost Kordelije ili nepristrasnost Kenta, on starijim erkama preputa
celo kraljevstvo, to je u skladu sa njegovim mentalnim stanjem i ludilom koje je
prvo nazreo Kent. Od samog poetka ekspir je Liru dao mentalne osobenosti i
ekscentrinost koje za strunjake predstavljaju potvrdu bolesti, ali koje obini
posmatrai previaju ili ne smatraju patolokim pojavama, te njegovo ludilo
pripisuju samo razoarenju zbog nezahvalnosti erki. Goneril je, meutim, Regani
napomenula da je on oduvek jedva znao za sebe, te da je bio prek i u najboljim

463
Ibid, str. 204.
464
Kellog, Op.cit, str. 17.

305
godinama, na ta je ova odgovorila da e takve nepostojane izlive poput
proterivanja Kenta tek da doive od oca. To je nagovetaj bolesti koja e uslediti i
tako je pesnik neusumnjivo i nameravao da bude. Vreme i promene u spoljnim
okolnostima kod Lira ne dovode do promena nabolje, a sledee to ujemo o njemu
je da je, u paroksizmu gneva, pribegao otvorenom nasilju i tukao Goneriline sluge
koji sum u zadirkivali ludu. I pre nego to je doiveo bilo kakvu neprijatnost od
erki, one se ale: "Danonono me vrea: Svakog sata / Pada iz jedne grube uvrede
/ U drugu; I to sve nas pozavaa" (I.iii.), to je znak napredovanja bolesti. Do kraja
I ina, kada mu erka prigovori zbog bahatog ponaanja njegove svite i zatrai da
je prepolovi, njegov gnev e postati frenetian: " Pakla mu! / Sedlajte konje; pratnju
mi pozovte. / Kopile odroeno! Neu ti / smetati: imam ja jo jednu ker." (I.iv.)
Kletvama i epitetima poput "gnusni jastrebe!" (I.iv.), on daje oduka svom
bolesnom gnevu koji podsea na pacijente u mentalnim institucijama. Nakon to se
ustremio na ensku prirodu erke, njegov bes nalazi oduka u suzama i kae:
"Sramota me / to moe tako da muevnost moju / Potrese da se ove suze vrele,
/ Koje iz mene snano naviru, / Zbog tebe liju... (I.iv.)
Lir po prvi put komentarie svoje stanje krajem V scene, kada odgovara
Ludi koji ga je upozorio da nije trebalo da ostari pre sticanja mudrosti i moli se da
ne poludi. esto se sree ovek koji je definitivno lud, ali svestan svoje bolesti.
Predoseaj bolesti, izvesna svest da mu se ona blii, esto obuzme oveka, kao to
je Lira. Lira zatim sreemo u Glosterovom domu, gde, umesto toplog doeka koji je
oekivao i dobrodolice svoje druge erke i njenog mua, on doivi jo jedan ok.
Njegovog vernog slugu i pismonou stavili su u okove, u ta on odbija da
poveruje. Kada mu Kent izloi nepobitne injenice, te shvati i sopstveno ponienje
i nezahvalnost koju je doiveo, besni:

306
 Na svakom koraku tokom ove drame nalazimo dokaze ekspirovog sjajnog
poznavanja medicinske psihologije.465 Jasno vidimo i uticaj telesnih poremeaja na
umne sposobnosti:
"Mi nismo mi kad priroda, pod tekim / Pritiskom, dui naredi da pati / Zajedno s
telom " (II.iv.)
Lir poinje sopstvenu tragediju suludom procenom. Lirova greka je greka
sebino suludog uma. I on to zna. Njegovo istilite bie istilite uma, ludilo.
Nauio je sebe da misli da ne moe da pogrei, a onda uvia da je pogreio. Srce je
hranio sentimentalnom spoznajom ljubavi koju deca gaje prema njemu, a onda
shvati da njihova ljubav nije sentimentalna. Tako se u njegovom umu stvara
zjapei jaz koji otvara put ludilu. Kako postaje bolno svestan istine,
nekongruentnost mu razara um i sledi fantastino ludilo; takav univerzum
odslikavaju Glosterove rei o pomraenju sunca i meseca466 (I.ii.115). Ve slab pod
teretom bolesti, on uzvikne: "O, keri, molim te, / Nemoj me naterati da poludim!"
(II.iv.)
Pre nego to e ih napustiti i otii u oluju, opet aludira na stanje svog uma, svestan
da ima razloga za tugu i pla, ali nee plakati.
Lira ponovo vidimo u vresu, usred oluje. Ubrizgani psiholoki element dao
je intenzitet ovoj sceni, vetrovi koji zavijaju i besne, vodopadi koji kuljaju, gromovi
koji cepaju brestove: ukratko, ti spoljni, fiziki elementi, samo su ubaeni kao
pozadina strane slike mentalnog haosa koji vlada umom ovog starca.
On ne kori vremenske uslove. Njima nije predao kraljevstvo, niti ih je zvao
decom, nita mu ne duguju. Jedina misao koja ga okupira, nezahvalnost erki,
eliminie pomisao na fiziku patnju. Poznata je injenica da, kad um mue snane
emocije, telesni bol se i ne osea. Fizika izdrljivost koju ispoljavaju mentalno
poremeene osobe zaista zapanjuje, ak i kod nenih ena. Ipak, svestan posledica

465
Ibid, str. 21.
466
Knight, G.W. Op.cit, str. 183.

307
po njegov ve razoreni um, Lir se zaustavlja i uzvikne: Ovim putem se ide u
ludilo! (II.iv.) Oluja koja sipa svoj gnev na njega beznaajna je u odnosu na onu u
njemu. Ova prva je, zapravo, blagoslov jer mu nee dozvoliti da misli na tu drugu.
Ali, moda najingenioznije konstruisana scena u celoj drami je ona u kojoj
pesnik okupi Lira, koji je tada ve nesumnjivo lud, Edgara, koji je preruen u
ludaka, i ludu. Rezultati su skladni i dosledni. Slika Edgara u ritama i unesreenog
slui da u glavi ludaka pokrene dominantnu ideju nezahvalnosti sopstvene dece,
budui da ga nita drugo nije moglo dovesti do tog stanja. Njegovo prvo pitanje je
Jesi li sve dao kerima?
Taj alosni prizor pobudi Lirovu toplu, saoseajnu prirodu. On ga smatra
sapatnikom, pa iako nije kralj poput njega, ipak je "filozof i ueni Tebanac"
(III.iv.161).
Lir je, dalje, svedok suenja. Prvo zamilja da je uhapena Goneril, a zatim on
svedoi na sudu:

"Svedoim pod zakletvom pred ovim asnim skupom / Udarila je nogom kralja, svog
jadnog oca. To ne moe porei." Poziva na oruje i optuuje sud da je podmien, a Kent ga
pita gde mu je to strpljenje kojim se toliko hvalio.
Uzrujan je to veruje da je jedna od krivaca pobegla, pa kae, mislei da je kazna izreena:
A sad raetvorite Reganu (III.vi.)

Sledee to znamo o Liru dolazi nam od Kordelije i lekara. Lekarov odgovor

sadri principe moderne nauke, koje i danas sprovode lekari u tretmanu duevnih
bolesti. Nema aluzija na vradbine, bievanje, prizivanje svetaca, krvarenje,
rotiranje stolica, skidanje skalpa. Na kraju IV ina vidimo da je lek koji preporuio
lekar uspeno delovao. Lir je pao u dubok san i iz njega se budi oporavljen. Ipak,

308
ekspir nita ne ostavlja nedovrenim, pa iskazuje i bojazan da se bolest moe
vratiti i predoava sredstva za spreavanje toga. Dr Brigam467 je na ovo rekao:

"Sada moemo, gotovo sa stidom, priznati da malo ta imamo da dodamo na ovaj metod
leenja umno bolesnih, iako je prolo gotovo dva ipo veka. San, spokoj i izbegavanje
neljubaznosti, a kada pacijent pone da se oporavlja odbrana od svega to ga moe
uznemiriti i dovesti do povratka bolesti, i sada se smatra najboljim tretmanom."

Bredli je napisao da u knjievnosti ne postoji nita uzvienije i lepe od

ekspirovog prikaza patnje u oivljavanju veliine i izazivanju blagosti Lirove
prirode.468 Povremeno javljanje autokratskog nestrpljenja ili elje za osvetom
tokom njegovog ludila samo slue da naglase ovaj efekat, a trenuci kada njegovo
ludilo postaje beskrajno alosno to ne slabe. Stari kralj koji u razgovorima sa
erkama tako snano osea svoje ponienje i njihovu nezahvalnost, a koji se ipak,
sa preko osamdeset godina, napree da pokae samokontrolu i strpljenje koje
godinama nije upranjavao; koji iz ljubavi prema svojoj Ludi i iz kajanja zbog
nepravde koju je naneo Ludinoj voljenoj gospodarici, trpi da ga ovaj podsea na
glupost i greke koje je napravio; u kome oluja koja besni izazove snagu i poetinu
veliinu da prevazie ak i Otelovu teskobu; koji u svojoj nevolji prvo misli na
druge, i trai sklonite za sirotog momka; koji naui da saosea i moli se za uboge
beskunike, da prezre la i laskanje, brutalnost moi i da prodre kroz razlike
izmeu slojeva do gole ljudskosti; iji se vid toliko izbistrio vrelim suzama da vidi
da su mo i sve drugo na svetu osim ljubavi tatina; koji u svojim poslednjim
trenucima okusi i zanos i agoniju ljubavi, ali ne bi mogao, pa da se ponovo rodi,
mariti nizata drugo. Lir sve ovo duguje patnji koja nas je naterala da se pitamo da
li je ivot samo puko zlo i da li su ljudi muve koje ubijaju obesni deaci. Ova drama

467
Ibid, str. 26.
468
Bradley, Op.cit, str. 234.

309
bi se mogla zvati i Iskupljenje Kralja Lira, a u njoj se bogovi nisu bavili ni muenjem
ni poduavanjem o uzvienom besu, ve su ga kroz oigledno beznadean pad
doveli do ostvarenja cilja u ivotu.
Vilijem Boldvin u Traktatu o moralnoj filozofiji (Treatise of Morall Philosophie),
jo 1547. godine469 navodi poslovicu gnev vodi stid za sobom. I kae da se ovek
nikada vie ne postidi samog sebe nego kad misle da je budala. Od svih tema, kae
Lili Kembl, u renesansi se najvie prouavao bes. Glavno pitanje bilo je da li je bes
strast koju treba u potpunosti prezreti ili opravdati, ukoliko je umeren i
upotrebljen za odreene svrhe. Tako se umereni stav peripatetiara, Tertulijana i
Tome Akvinskog suprotstavlja Ciceronu i stoicima, koji su svaki bes osuivali kao
lo. Stav peripatetiara pojaao je ugled Jehove koji je vaio za gnevnog boga. A
neumereni bes smatrao se u svakom sluaju ludou i ludilom, koje sigurno za
sobom povlai i stid.470 Renesansna strast besa ima koren u srednjevekovnom
smrtnom grehu gneva. oserov svetenik gnevu ili srdbi pripisuje ponos, zavist i
poremeenost (kontumeliju, nama poznatu od Hamleta, a njemu jo od Boetija).
Od smrtonosnih plodova gneva on navodi mrnju, neslaganje i ubistvo, i duhovno
i telesno. Pored ovog aspekta, u renesansi se gnev razmatrao i sa stanovita udi,
odnosno telesnih tenosti, pre svega ui koja pod dejstvom strasti postaje choler
adust. Zato se vrlo esto meaju ova tri termina bes, gnev i u, i koriste kao
sinonimi.
Obino se vrste besa zasnivaju na podeli koju je zabeleio Tomas Adams u
Bolestima due (Diseases of the Soul)471. On je Bilem, Iracundiam i Insensionem
preveo kao u, gnev i teko nezadovoljstvo. To su stanja od kojih prvo brzo
doe i brzo proe, ne nastupi tako brzo ali ostavi dublji trag i bes koji se naglo
razbukti i nee se smiriti dok osveta ne bude potpuna. Ovima je dodao i etvrtu

469
Ibid, str. 175.
470
Campbell, Op.cit, str. 176.
471
Hunter and Macalpine, Op.cit, str. 90.

310
vrstu, bes koji je umeren, spor i brzo se stia. Aristotel, na koga se renesansa
najvie i oslanja, definisao je bes kao impuls, praen bolom, ka osveti koja je
neopravdano usmerena na ono to se tie oveka ili njegovih prijatelja. Bes se, po
Aristotelu, uvek pomalja iz povreenog samopotovanja, uvrede nanete direktno
ili indirektno, a ta uvreda moe biti prezir, prkos ili drskost.
ovek od sebi podreenih oekuje potovanje. Isto oekuje i od onih prema
kojima se dobro ophodio, tako da je uvreda vea ako dolazi od onih od kojih
oekujemo zahvalnost i potovanje. Takoe, Aristotel kae da nas najvie boli
uvreda onoga to smatramo najvrednijim panje ljubavnika najvie boli kad se
njegova ljubav ignorie, velikodunog oveka kada se njegova ljubaznost
nezahvalno primi, itd. Slabii su skloniji besu nego oni snani, a starci vie nego
mladi. Seneka je napisao da neki mudri ljudi bes smatraju vrstom ludila, jer ni on
ne vlada sobom, ba kao ni ludilo. Bes zaboravlja obzire, zanemaruje prijateljstvo i
tvrdoglav je u svojim namerama, nemaran prema razumu i nesposoban da primi
savet (Traktat o besu, preveo Tomas Lod). Plutarh472 u Moralu bes opisuje kao seme
koje je napravljeno od svih strasti uma. Seme je inae esta metafora
mikrokosmosa, te je bes mikrokosmos strasti. Francuska akademija kae da je bes
silovito pomeranje srca, jer ono vidi da se dobre stvari koje je dalo uzimaju olako i
oseti se prezrenim. Svaki bes potie od uvrede. I to ovek ima bolje miljenje o
sebi, time je vie uvreen i besan. To je nasilno oseanje koje esto prevrne celu
duu i um, pa se zaboravi na pravo i jednakost i pravdu, i ne prata se nikome, ni
eni, ni deci, ni roacima ni prijateljima... Tako je ceo um zaslepljen i, bezglavo
noen, ovek ne razmilja nioemu osim o osveti. esto e mrmljati neto protiv
nebesa i zemlje, protiv svih stvorenja, jer se nisu ukljuili u njegou osvetu. to je jo
gore, on prezire i Boga, huli i srdi se na Njega, jer ne slui njegovom osvetnikom
umu. Bes je alost koja potie od prezira onog dobrog u oveku, pa on eli da

472
Campbell, Ibid, str. 180.

311
pokae da ima snagu, naroito da povredi druge. Dakle, bes je uvek povezan sa
tugom i eljom za osvetom. A besu prethodi ponos, dok posle njega sledi stid.
Najoitiji simptom Lirovog ludila,473 posebno u prvim fazama, jeste dominacija
fiks-ideje. ta god se ukae njegovim ulima, upadne u ovu ideju i mora je izraziti.
On pita Toma je li i on sve dao erkama i doao dotle. ekspir je, mnogo je Lira, u
Snu letnje noi primetio vezu izmeu ludaka, ljubavnika i pesnika; a bio je savim
upoznat i sa deliminom injenicom da je genije povezan sa ludakom. On ovde
predstavlja dodatnu poluistinu da je ludak povezan sa genijem. On, dodue, ne
stavlja u Lirova usta nikakve uzviene reenice. Lirovo ludilo, koje unitava
koherentnost, umanjuje i poetsku matu, a stimulie snagu moralne percepcije i
refleksije koje je ve pokrenula njegova patnja. To se najpre javlja, brzo poto
nastupi ludilo, u ideji da ubogi prosjak predstavlja istinu i stvarnost, nasuprot
konvencijama, laskanju i pokvarenosti velikog sveta koji su dugo obmanjivali Lira,
ali nee nikada vie. U Petom inu Lir vie nije lud, ali bilo bi previe rei da se
oporavio. Njegov um je i dalje veoma slab. Pozivajui Kordeliju da mirno odu u
zatvor, on ispoljava onu staru strastvenu prirodu, poput one u naporima da zadri
suze pre ludila. Iako ga ubija agonija bola, agonija od koje zapravo umire nije bol
nego ushienje. On se nada da je Kordelija jo iva i s tom nadom umire. U
nepodnoljivoj radosti.
Lirovo ludilo se po prirodi znatno razlikuje od Ludinog, kao i Ludino od
prosjakovog, pre svega u tome to je samo ovo prvo stvarno. To je povod da jo
jednom u ovom poglavlju pomenemo Ofeliju i njeno stvarno ludilo, nasuprot
Hamletovom simuliranom.
Aleksandar Truskinovski,474 psihijatar u bolnici Dons Hopkins, daje
dijagnozu mentalne bolesti Kralja Lira, u kojoj figuriraju, izmeu ostalih, manija,

473
Ibid, str. 238.
474
Truskinovsky, Alexander M: Literary Psychiatric Observation and Diagnosis Through the Ages: King
Lear Revisited

312
senilna demencija, delirijum, depresija, i kratka reaktivna psihoza, a zatim nudi
novu dijagnozu u skladu sa modernim dijagnostikim kriterijumima, naime
bipolarnim poremeajem, manijom sa ozbiljnim psihotinim svojstvima. U
dvadesetom veku, Kralj Lir je sluio kao inspiracija mnogim psihijatrima,
psihoanalitiarima, psiholozima i gerontolozima. Lir je korien kao kliniki sluaj,
predmet psihoanalize i psihosocijalni model. Andreasen475 ekspira naziva
bihevioralnim naunikom u onome to se danas prepoznaje kao empirijska
tradicija. Mnogo izvora svedoi da u ekspirovo doba ludaci nisu bili strogo
izolovani, ve, "ako se njihova sloboda mogla tolerisati, dozvoljavano im je da ive
u krugu porodice ili da se potucaju. To kae i ekspirov Edgar, kad najavi da e se
preruiti u sirotog Toma, u ve navoenom monologu (II, 3).
Strogo uzev, Edgarov opis mentalno poremeenih osoba i njihovog
prisustva u drutvu je anahron. Vitlejemska bolnica (poznata kao Betlem ili
Bedlam) poela je da prima psihijatrijske pacijente tek krajem etrnaestog veka,
nekih 2000 godina posle Lirovog vremena. Ova Edgarova izjava bila bi prikladnija
za samog ekspira, za koga su takvi prosjaci bili uobiajena pojava. Ista bolnica je
takve pacijente prikazivala javnosti za novac, pruajui zabavu gledaocima, a
ozbiljan stres bolesnicima.
Brigam476 kae da je Lir bio lud od samog poetka drame, kada otui
svoje kraljevstvo i praktino protera i Kordeliju i Kenta Zloupotreba kojoj su
pribegle njegove erke samo je pogorala njegovu bolest i odvela ga u ludilo."
Njegova reakcija na molbu erki da se blago promeni neprirodan je i nasilan izliv
gneva, nakon ega usledi scena u oluji uz paroksizam besa i nasilja. Brigam
zakljuuje da je pria o Liru verna istorija sluaja senilnog ludila, ili ludila starog
doba. Po Reju, zdrave i patoloke odlike Lirovog uma toliko su izmeane i
stopljene da na kraju oseamo kao da je najprirodnije na svetu da Lir poludi." "U

475
Ibid
476
Ibid

313
njegovom sluaju," primeuje Rej477 u lanku iz 1847. godine, "postojala je snana
predispozicija za ludilo i da je nije razvila starost, ili ponaanje njegovih erki,
uzrok bi bilo neto drugo."
Baknil zakljuuje da je emotivni poremeaj uzrok i uslov ludila.478 On je
siguran da Lir nimalo ne gubi od svojih viih intelektualnih sposobnosti, ve su
one zamagljene morbidnim emotivnim stanjem: "U Liru, ekspirovom
najsavrenijem najdetaljnijem predstavljanju ludila, mentalna snaga nikada se
potpuno ne gubi; nikada nije intelektualna aberacija toliko potpuna da ostareli
kralj ne moe da kae neto mudro i pravino. . Lir je dostigao limit tolerancije u
noi kada je izaao u oluju, oznaavajui tranziciju ka definitivnom ludilu, ili
psihozi, ali samo nakon to je njegovo uzbuenje postalo intenzivno. Ovde,
takoe, Rej sugerie da su Lirove halucinacije (III, 4) zapravo neka vrsta
snovienja. On stoga vidi sadraj projekciju svojih mentalnih sukoba pred sobom,
ali ne vidi ih svojim oima. Neki su te vizije doiveli kao prave vizuelne
halucinacije i zakljuivali na osnovu postojanja organskog mentalnog poremeaja
kod kralja. 1953. godine je Don Doneli, psihijatar i analitiar, opisao je tip
reakcije od koje Lir pati kao ili delirijum ili akutnu izoidnu epizodu479, ali je bio
skloniji ovom prvom. On porie pred-morbidne simptome kod Lira, ukazujui na
to da je na poetku drame kraljev um bio zdrav. Navodi da je podela kraljevstva
bila mudar korak, da bi se izbegao graanski rat posle njegove smrti. Ovaj potez,
zapravo, podstie neprijateljstvo izmeu Lirovih zetova umesto da ga ublai. Kent
kae u III, i. da postoji razdor izmeu Albanija i Kornvola.
Iracionalni postupci Kralja Lira na poetku drame, po Doneliju, proistiu iz
njegovog ponosa, sujete, sklonosti ka laskanju, plahovitosti u delanju, a

477
Ibid
478
Ibid
479
Ibid

314
otelotvorenje kolerinog temperamenta kakav je bio poznat u ekspirovo vreme,
ak i danas se smatra neobinim tipom linosti pre nego li ludilom.
Donou480 primeuje da sami njegovi planovi mesenih odiseja od krajnjeg
severa gde stoluje Albani, stotinama milja do Kornvola i nazad, ne odaje utisak
racionalnog razmiljanja. Takva odluka blia je maninom stanju. Bolest je
definitivno uticala na Lirovu mo odluivanja, koja slabi srazmerno porastu
manije.

Tokom cela prva tri ina, Lirova ud je ili ekspanzivna, kao na poetku
drame, ili razdraljiva. Razdraljivost, posebno ako se pacijentove elje ne ostvare,
moe da bude dominantno raspoloenje u maniji. Lir shvata da njegova mo
racionalnog razmiljanja nestaje sa pogoranjem stanja u starosti. On stalno
pokuava da obuzda svoje uzbuenje:

Psihotine odlike koje se kasnije razviju kod Lira dobro su poznate;

dovoljno je rei da je ispoljavao iluzije, halucinacije sluha, a mogue i vida (iako
neki autori smatraju da su to pre jasno zamiljane situacije a ne ulne halucinacije),
bizarno ponaanje, i krupne promene u spoznaji (inovi III i IV). Psihotina faza
javlja se kad je uzbuenost najvia. Oporavak donose san i soporifino bilje. Sam
ekspir je svestan da kraljevo ludilo odravaju ta uzbuenja. Kada ona utihnu,
bolest se povlai, premda ne bez mogunosti da se ponovo javi ako pacijent dalje
bude uznemiravan.

Neki autori su implicirali moguu internu bolest ili organski modani

poremeaj, ali to se u tekstu nigde ne potvruje. Fiziki, Lir je savreno zdrav. On u
Drugom inu lovi, u Treem se odupire oluji, brzo tri poljem u etvrtom, a u
Petom savlada i ubije oficira koji je ubio Kordeliju. Dalje, njegovo kratkorono i

480
Ibid

315
dugorono pamenje nije oteeno, s obzirom da se sea uvreda svojih erki do
detalja, pamti ak i dogaaje koji su neposredno prethodili njegovoj psihotinoj
epizodi, kao i svoju slavnu prolost iz bitaka. Usred psihoze, po Reju i Baknilu, Lir
mea buncanje sa najpronicljivijim opaskama o ljudima i stvarima. Dakle,
intelektualne sposobnosti kralja ine se netaknutim na poetku drame.

Komentari Lirovih erki na raun njegove starosti i detinjastog ponaanja,

koji ukazuju na promenu njegove linosti, vie su odraz njihove pohlepe i
sebinosti, ali isli bi u prilog dijagnozi demencije, iako njegove padove u
rasuivanju bolje odjanjava teorija manije.

Teko je odrediti da li je njegova bolest bila hronina. Svakako, postoje

pokazatelji da je Lir i u prolosti imao epizode promena u ponaanju. Kako Regan
kae da nikada ba nije znao za sebe, a Gonerila da je i u najboljim godinama bio
prek (I, i), to moe ukazati na Lirove manine epizode iz prolosti. Goneril pominje
i njegovo "odavno ukorenjene navike" (I.i.), to se moe odnositi na bipolarni
poremeaj. Novi talas manije mogu je u starom dobu. Ona sa starou raste, a ako
se prvi put javi u starosti, bolniko iskustvo kae da su prognoze loe. Ona obino
nije povezana sa senilnom demencijom, ve sa drugim varijantama modanih
oboljenja.

Lorens Danson opisuje anatomizaciju ludila kod Lira.481 Kad anatomizuje

ludilo, kae on, Lir vidi pohotu u crvendau i muvi, a sliku autoriteta u keru; ono
vidi optuivake usne i staklene oi pokvarenog politiara. Ove ivopisne slike i
groteskne metonimije imaju svoje pandane u drugim dramama ovog perioda:
prizivaju govore satirinog gaenja koje u obilju sreemo kod jakobinskih autora.
Ali u Liru ne izgledaju kao uljezi; vie su autentini psiholoki odgovor na situaciju
u drami.
481
Danson, Lawrence: On King Lear, str. 134

316
 U svom lanku iz 1983, Kail482 pravi zanimljiv izlet u istoriju psihijatrije, i
takoe postavlja Lirovu dijagnozu kao sluaj progresivne senilne demencije
praene napadima onoga to se danas moe nazvati akutnom manijom, to
pokazuje njegovo loe prosuivanje, dezorijentacija i iracionalno ponaanje. On
dalje kae, Od prvog do poslednjeg pojavljivanja, Lir izgleda lien razuma. Ovoj
ideji se suprotstavio Baknil. Konano, 1988. godine, sreemo rad Trethauena,483 koji
misli da je Lir zapravo bio u depresiji, rtva involutivne melanholije, koja se
opisuje kao patoloka, iako ne retka, psiholoka reakcija na fizike i drutvene
nemoi koje mu je donela starost. Njemu kralj izgleda u drami melahnolian,
nadvijen nad sopstvenim unitenjem. Autor pominje Lirovu prethodno
nestabilnu linost, nekoliko primera zaboravnosti koji sugeriu da degenerativne
promene koje vode u senilnu demenciju poinju da prevladavaju, to nije retko u
melanholiji." Trethauen takoe Liru pripisuje suicidne misli, na osnovu njegovih
rei upuenih Kordeliji u IV, vii: "Ako ima otrov za mene, ispiu ga." Meutim,
ovu reenicu izazvalo je kraljevo kajanje zbog prethodnog loeg ophoenja prema
erki, pre nego stvarne suicidne namere. U zakljuku, autor kae da bi senilnost
sigurno bila Lirova sudbina da ga ok i bol zbog Ofelijinog ubistva nisu ubili.

III.iii.iii. Psihoanaliza ene, majke, erke

Od doba Sigmunda Frojda, koji je napisao esej i pismo o Kralju Liru, i sledei
njegov primer, postalo je uobiajeno meu psihoanalitiarima da se Lir smatra i
starcem i detetom. Kao starac, Lir gaji incestuozne elje prema svojim erkama,
dovodei do pojave pojma Lirov kompleks, koji je lansirao Arpad Pon a po
kome otac eliminie svoju enu i eni se erkama (videti stranu 255). Najmlaa

482
Truskinovsky, Op.cit
483
Ibid

317
erka, Kordelija, Lirova je ljubimica; kada odbije da voli samo njega (dakle,
incestuozno, on regresira do nivoa deteta, pokazujui nemoan bes deteta. Bes u
Lirovoj psihotinoj epizodi, kao i simbolika same drame, po analitiarima obiluje
seksualnim aluzijama.

U pogledu regresije u stanje deteta, psihoanalitika kola smatra Lira

sadistikim i mazohistikim. Frojd kae da to to je Lir odabrao Kordeliju za
ljubimicu meu tri erke predstavlja dete koje sebi bira majku, koja, budui da uti,
sa folkloristikog aspekta predstavlja smrt. Poto je prvo odbacio, Lir se miri sa
svojom smru na kraju drame, nosei mrtvu Kordeliju u naruju. Kada na poetku
Lir podeli kraljevstvo, on to ne ini iz altruizma. eli da zadri ime, i sve to uz
kralja ide, to znai da eli da se rastereti voenja drave, a da zadri mo i
poasti svog prvobitnog statusa. To je bio riskantan korak, sa visokim potencijalom
negativnih posledica, to ukazuje na ozbiljnu oteenost njegovih radnih
funkcija." Slike kanibalizma, kako ih opisuje Benet Sajmon, dece i roditelja koji se
meusobno prodiru, prisutne su u celoj drami i prenose nejasnou u pogledu
toga da li su na delu bliskost, sjedinjenost ili prodiranje.484 Jer ovo telo / I zae
keri te, pelikanke (III.iv. 74-75) najpoznatiji je primer takve konfuzije erke
grabljivice prodiru oca koji ih je izrodio. U elizabetanskom simbolizmu, pelikan je
bila ptica koja je isuvie volela svoju decu, pa im je dozvoljavala da udaraju
roditelja u lice. U gnevu, majka pelikan ubija decu i treeg dana poput Hrista
decu posipa sopstvenom krvlju i umire. Lir je do kraja drame tek delimino
svestan neophodnosti odvajanja dece od roditelja i poputanja kontrole. Njegov
narcisoidni gnev transformie dve nezahvalne erke u svoje unutranje
progonitelje i trovae: Moja si ki il bolje rei bolest / Mojega mesa, koju
moram svojom / Nazvati; ti si otok, kuna guka, / ir gnojav moje krvi zatrovane
(II.iv.219-223).

484
Simon, Ibid, str. 108.

318
 Termin patoloka tuga oznaava nemirenje sa gubitkom ili razdvajanjem,
odnosno ostajanje u fantaziji ili poricanju da se smrt desila ili da je konana.485
Narcistiki odnos prema drugoj osobi, odnosno insistiranje na tome da drugi slui
samo kao produetak nas samih, takoe se moe posmatrati sa stanovita
patoloke tuge kao odbijanje da se ali, da se prizna odrastanje i odvajanje. Lir
odbija alost. Odbija da plae. Ako i zaplae, stidi se svojih suza i preti da e
iskopati oi ako jo jednom zaplau (I.iv.308-11). Plakanje nije muki in, a i znailo
bi prihvatanje alosti zbog gubitka ljubavi i potovanja svojih keri. Bujice kie i
oluja aktuelizuju u prirodi njegove neisplakane suze. Protiv njih se bori vie puta,
prilikom susreta sa Glosterom i pri ponovnom susretu sa Kordelijom. Kada se
malo smiri, iako jo lud, u sceni prepoznavanja, on sree oslepelog Glostera i
vie puta aludira na suze, ali u bukvalnom smislu one su date Glosteru ili
pripisane ljudskom rodu generalno. Kada Gloster plae, Lir mu ponudi svoje oi
ako e ga njima oplakati (IV.vi.178). Njegove suze su kao slana voda, ali kada
ponovo vidi Kordeliju i pomisli da je ve u Raju, tada su one opasna i destruktivna
tenost koja ga pee poput topljenog olova (IV.vii.48).
Lirova nesposobnost da uvai realnost starenja, smrtnosti i odvajanja, kao i
uoljive razlike izmeu roditelja i deteta, postaju najizraenije u scenama plakanja,
a naroito priguenog plakanja. Jo jedan primer toga su detinjaste igrice posebno
u pesmama njegove Lude, koje su za Lira meavina zadirkivanja i terapije. Na
poetku, kada Lir tek poinje da uvia svoju greku prema Kordeliji, Luda ga
iritira, ali i intrigira svojim reima da je Kralj sebi od erki napravio majke, dao im
tap i spustio pantalone, zbog ega su one plakale od sree, a Lir zasluio svoje
mesto meu ludama (I.iv.176-82).
Pored roditeljskog disciplinovanja deteta batinama po turu, ova slika ima i
seksualne primese. Re bo-peep kojom Luda naziva Kralja podsea na
uspavanku little bo-peep has lost her sheep, ali nejasno je ko je ovca a ko
485
Ibid, str. 109.

319
pastirica. Lir bi mogao biti i jedno i drugo. Pastirica, dakle nemona enska osoba,
koju ostavljaju ovce i koja ih eka u nadi da e ponovo biti verne. Ili ovca koja se
izgubila. Bo-peep je neto slino dananjem peek-a-boo, gde opet vidimo
Lirovu dvojnu ulogu majke i deteta, pretvaranje da nema neega to je zapravo tu,
poput Lirove moi, krune i dece. Ova sintagma, na kraju, ima i konotacije
stidljivosti, lascivnih pogleda i seksualizirane igre koju on igra sa erkama. Ta igra
takoe ima konotacije odvajanja deteta od majke, seksualnog uzbuenja u igrama
sa majkom, zavoenja i ostavljanja, stalne neizvesnosti bez kraja ili kulminacije.
Luda poruuje da Lir ne moe da prihvati neizbeno i zato sve okree naopake.
Seksualnost se pominje u kontekstu mranog, prljavog i opasnog tokom
itave drame. Vagina i materica se proklinju i preziru; falusni simboli se ismevaju.
Primarne seksualne aktivnosti koje se pominju su preljuba i prostitucija, ali date su
kroz igru reima, ale i simbole; likovi u drami (pre svega Luda, Edgar kao Tom i
Lir) aludiraju na seksualizirane udarce, sadistiku penetraciju, menstruaciju i
kloakalne teorije roenja. Kao i u mnogim ekspirovim tragedijama, mukarac i
ena su u otrom kontrastu; ena koja postane muevna opasna je i neprirodna;
mukarac koji postane feminiziran predmet je poruge i zadirkivanja. Napadi na
ensku poudu u drami deo su napada na zaee, gestaciju i produetak vrste.
Opet, indirektno, saznajemo o plodnosti, razmnoavanju, ljubavi prema novim
pokolenjima.486 Luda prezire Lirove stavove prema seksu, reprodukciji i oinstvu,
posebno u I.iv. Luda se u ovoj sceni pojavljuje sa ludakom kapom i codpiece, to
je siguran znak da e uslediti falusni humor. Nudi Liru scoju ludaku kapu, to
znai ne samo da je Lir vea luda od Lude, nego da se i odrekao svoje mukosti: ti
si oljutio pamet s obe strane, a u sredini nisu ostavio nita (I.iv.191-2). Lir napada
seksualnost jer ona donosi na svet nezahvalnu decu. Zato aludira na majku svoje
dece kao na preljubnicu. Goneril je guja, a otac joj kune neroenu decu kojoj eli da
budu bogalji. U sceni oluje, Lir te kletve generalizuje na celu prirodu. Te slike opet
486
Ibid, str. 112.

320
simbolizuju nasilan seksualni in, dakle grubu i izvitoperenu seksualnost umesto
one koja donosi reprodukciju. Opis erki kao Kentaura od struka na dole, gde
vlada avo, dok bogovima pripada gornji deo, pokazuje muki strah od zavisnosti
od ene u procesima raanja, reprodukcije i odgoja.487 Opasna snaga ene postaje
ak smrtonosna i mirie na smrtnost. Biti od ene roen znai priznati svoju
zavisnost, koja je ekvivalentna smrti i podsea na njenu realnost. Edgar to ponavlja
u reima kojima oca odvraa od smrti i tera da izbegne bitku ovek mora da
izdri / Odlazak tamo, kao i dolazak ovamo (V.ii.9-10). Smrt, ivot i kopulacija su
ono to likovi ove drame konstantno pokuavaju da izbegnu.
Lirovo ludilo i dezintegracija predstavljaju nam najsnaniji vid nestajanja,
bukvalnu smrt veeg dela linosti. Kada sazna da mu Goneril ograniava mo,
poljuljana je cela njegova koncepcija sebe kao kralja. Pita se ko je on zapravo, a
Luda mu odgovara da je Lirova senka (I.iv.237).
Deluje udno ako se kae da je glavna tema Lira borba protiv dominantnog
uticaja majke, jer u ovoj drami majki nema. Ako se vratimo na izvor, Istinitu
hroniku istorije Kralja Lira i njegovih erki, ta drama poinje sa Lirom utuenim posle
enine smrti. Ovde se njegova ena i ne pominje osim kada, ogoren na svoje
erke, dovodi u sumnju svoje oinstvo. Stvara se neki udan oseaj da su svet
stvorili samo oevi, kae Denet Adelman488. Suoen sa injenicom da su njegove
erke deo njega, on se uasava od enskih sila koje su van njega, ali i u njemu
samome; taj enski aspekt u sebi on e u drugom inu nazvati majkom (2.4.56).
Centralna tema moe se saeti reima dvorske lude: od svojih erki si napravio
majke (1.4.179-81), gde je jasno da su se i generacijske i rodne uloge zamenile.
Slino, Gloster pominje Edmundovu majku samo na poetku, da bi ona posle
potpuno bila odstranjena iz prie. Kae da se njena utroba zaoblila kad je zanela sa
Edmundom, dok za Edgara kae ja imam sina. Dakle, Edgar je njegov, dok je

487
Ibid, str. 117.
488
Adelman, Ibid, str. 104.

321
Edmund vezan za majku i njenu utrobu, a Glosteru je na teret njegovo izdravanje.
Edgar na moralizatorski nain prepriava ovaj deo oeve prolosti, kao greh i
kaznu, te se krug zatvara povratkom na poetak: on je Edgar, sin svoga oca, dok je
Edmund zaet potekao iz mranog i zlokobnog mesta svoje majke, te je taj mrak
Glostera kotao vida. Seksualnost sama po sebi je nelegitimna i samim tim
delegitimie decu; bilo da je sin bioloki oev ili ne, majino telo ga kontaminira,
kompromitujui oevo prisustvo u njemu. Kao to kae Falstaf, svaka ena je
senka mukarca (Henri VI, 2. deo, 3.2.126-28). erke jo vie podseaju na
prisustvo ene svoje majke u ocu (zato Lir ima samo erke?). Kao to je
Glosterov nezakoniti sin zao, tako i Lir pomalo veruje da Goneril i Regan zapravo
nisu njegove erke. Poput Edgara, i Kordelija je bez majke: ona je u potpunosti
erka svoga oca. I ona, kao Edgar, suprotstavlja se izdancima majke, njene
sumporne jame (4.6.130), odnosno preljubnike utrobe (2.4.131-33). Goneril i
po imenu i po slici kone bolesti koju njen otac opisuje489 (2.4.222-27), predstavljaju
ga kao sauesnika u seksualnoj krivici. On svoje telo prikazuje kao groteskno
ensko, da nosi bolest koja je njegova erka. Priznajui Goneril kao svoju, on
priznaje da je i njegovo telo mesto monstruozne enskosti.
Arpad Pon istie Lirovu vezanost za erke, posebno za najmlau.490
Pritom ne misli na oinsku ljubav, nego na erotsku naklonost, koja se moe
uporediti sa dejom fiksacijom kao u Edipovom kompleksu, odnosno na Lirov
kompleks, kao specifinu erotsku vezanost oca za erke. Lir ne samo da voli svoje
erke; on je i zaljubljen u njih, posebno u najmlau. On zemlju podeli ne iskljuivo
zbog starosti i zamora, to je i traenje ljubavi od erki, pa kada ga trea erka
odbije, ponaa se kao svaki temperamentan, vatren, nadmen udvara.
U ovom smislu on je apsurdan. Usled tog odbijanja on nema jasan uvid,
ne vlada sobom. Izjave ljubavi koje dobije od druge dve erke svakako prevazilaze

489
Ibid, str. 109.
490
Pauncz, Arpad: Psychopathology of Shakespeares King Lear, American Imago, IX, str. 138.

322
ljubav koju erke duguju ocu. Meutim, i kada se odrekne Kordelije i razbatini je,
on ne nastoji da je se oslobodi, ve praktino odvraa njene prosce od braka sa
njom.
Don Doneli je, analizirajui incest i mentalne poremeaje, zakljuio da Lir
od Kordelije ne eli pola njene ljubavi; on je eli svu, dakle incestuoznu ljubav.491
Istini za volju, on ne shvata prirodu svoje vezanosti, ali njegove kletve govore o
jaini oseanja. Njegove rei upuene Kordeliji kada odlaze u zatvor zvue kao
obraanje ljubavnika svojoj dragoj. Kordelija je velika ljubav njegovog ivota i
planirao je da se posle njenih zaruka odrekne kraljevstva i u potpunosti posveti
njoj (I.1. 122-23). Ne samo to mrzi temperamentnog francuskog kraljevia koji je
odveo Kordeliju, nego bi ubio i sve zetove (IV, 6, 191-92). Ni sa jednim mukim
likom u drami Lir nema dobar odnos, jer je Kenta proterao, a sa Glosterom nije
blizak. Sva njegova ljubav i privrenost usredsreena je na njegove erke, i njegovo
emotivno stanje zavisi od njihovog uzvraanja ljubavi na slian nain.
Lir se iz niega izdie u ludilo, a njegova odbojnost prema Gonerili i Regani
pretvara se u nevoljno uasavanje od enske seksualnosti, a kralj kao da
izjednauje svoje muke sa enskim elementima koje osea u sopstvenoj prirodi.
Denet Adelman kae da ekspir spasava ugroenu mukost ubistvom Kordelije,
kao to Flober ini Emi Bovari, ili Riardson Klarisi, koja se nakon silovanja
ubije492.
U poetku se ini da je oluja mesto mukog gromovnika koji se tipino
povezuje sa njenim silama. On priziva grom, kao muki autoritet, da udari na
okruglu zemlju, na okruglu utrobu Edmundove majke. On kosmologizuje svoj
raniji napad na Gonerilinu utrobu, kada je njenoj utrobi poeleo jalovost (1.4.287-
88), prizivajui grom da razbije kalup prirode i prospe sve seme odjednom
(3.2.7-8). Ali, oluje je i tipino enska ruilaka snaga, poput onih koje su izazivale

491
Donely, Op.cit, 42.
492
Ibid, str. 496.

323
vetice ili prevrtljiva kurva Sudbina. Lir u njoj ostaje nemoan pred gnevnim
erkama. Nije sluajno to nam siroti ludi Tom objanjava ta mora da jede: abu,
punoglavca, balegu... elemente onog vetiijeg kazana iz Makbeta. U pokuaju da
pobegne od sopstvene enske dimenzije, Lir izlee u oluju i nalazi se na milost i
nemilost enske sile: tu oluju on zamilja mnogo pre nego to su mu erke
zatvorile vrata i ostavile ga samog napolju. To je eskternalizacija oseanja, spoljna
projekcija svega to ne moe da podnese u sebi493. Zaklinje se da nee plakati,
mobilie muku snagu u sebi, bori se protiv suza i svega to smatra enskim u sebi.
Pre oluje, on je toj enskoj sili u sebi dao i ime: Kako se ova majka nadima prema
srcu; / Hysterica passio!... Majka znai materica, a hysterica passio je guenje koje
uzrokuje pomeranje materice. Ako je on nekada bio u toj materici koja se guila,
onda je to sada u njemu, a guenje emocija je znak toga. Materica kao organ je
otelotvorenje majke koja odbija da ostane na svom mestu; koja se uzdigne iznad
mukog identiteta. Ovime Lirov zaplet kritikuje Glosterov, koji celu krivicu
svaljuje na majku. To je mehanizam rtvenog jarca krive su samo erke. Lirova
krivica, ako je ima, posledica je enskog prisustva u njemu.
Majka i smrt se stapaju u jedno, kao kod Safolka koji eli da umre u
Margaretinom naruju (Henri VI, 2. Deo, III.ii.388-95), gde bi mogao da besni u
ludilu. Ludilo je po njemu jedina alternativa ove vizije sjedinjenosti sa
idealizovanom figurom ene koja voli i neguje494. Kordelija ocu ne moe da da sve,
naprotiv njen prvi odgovor na njegovo pitanje je Nita. U Liru je razraen
motiv ludila o kome govori Safolk, kao i opasnost od majinskog tela, koje neguje,
ali i donosi smrt (zatvara oi, zaustavlja dah). On ne prihvata neto sve znai
njenu bezuslovnu majinsku ljubav i brigu o njemu, dok je sve manje od toga
jednako nita, njegova smrt. Lir od Kordelije naui da on nije sve, da je
ogranieno i smrtno bie. Goneril i Regan, postajui sve zlobnije i stranije, zapravo

493
Ibid, str. 113.
494
Ibid, str. 117.

324
su projekcija Lirovog doivljaja Kordelija, njene seksualnosti i elje da se odvoji od
njega, da voli i svog mua. Rogove koje mu je nabila Kordelija njih dve su ostavile
bez krova iznad. Njihovi nezajaljivi seksualni apetiti zapravo su izvedeni iz njene
problematine seksualnosti. Njena samostalnost pretvara se u njihovom sluaju u
ludilo u kome enska autonomija neizostavno znai unitenje mukarca. Kao
prvobitna najslabija taka, uzrok Lirove ranjivosti, jedino Kordelija moe da bude
protivotvor i izbavi ga iz mranog mesta majke oluje. Ona e iskupiti grehe svojih
sestara, ali i naih praroditelja, onog para (4.6.206-8) odgovornog za pad. U
Gonerili i Regani, ekspir zapravo vidi dve Eve, te revidira priu o padu jer je
jedino ena kriva za pad. Na pad je znak njenog prisustva u nama. Kordelija nas
moe iskupiti samo ako nema u sebi to prisustvo majke, kao druga Eva ili
Bogorodica koja moe da otera zlo. Ali, zato se njen mu vie ne pojavljuje, njena
seksualnost i brak moraju biti uklonjeni da bi se vratila kao erka-majka svome
ocu, koji zamilja da su sami, kao ptice u kavezu. Ona mora da se izoluje od
Gonerile i Regane, kao i njihove majke Eve, da bi bila Bogorodica koja e doneti
iskupljenje.495 Kada se ona pojavi, oluja se zaista smiri. Ali, Kordelija mora da
rtvuje svoju zasebnost, svoju seksualnost, koju nije htela da rtvuje u prvoj sceni
prvog ina. Lir ne dozvoljava da govori ti i ja, insistira na mi i ponovnom
stapanju njih dvoje u jedno. Kada Gospodin govori o njoj kao jednoj erki koja je
iskupila greh dve/dvoje (4.6.206-8), dva kao broj znai odvajanje, podele, umesto
jednog, celovitog, onog detinjeg svega. Goneril i Regan, samim tim to su par,
sugeriu podelu. Dvoje nasuprot Kordelije kao jedne, govori o sutini: podeljenost,
gubitak jedinstva koje se moe vratiti samo povratkom na jedno. Fantazijom o
Kordelijinom naruju u kome e se odmarati, Lir vraa sliku o detetu za koje prvo
odvajanje od majke predstavlja ok, kakav je njegov bio na poetku drame. Iako
odsutna, ona je sve vreme prisutna u drami, na primer kada Luda kae da je ona s
druge strane vode, a ne moe da govori (3.6.26-29). Sama Kordelija, opet, vie je
495
Ibid, str. 120.

325
meta oevog gneva zbog njenog srca (cor), koje nije mogla da izdigne do usta
(1.1.91-92), koje je htelo da voli i mua, i koje na kraju gui Lira (Molim vas,
otkopajte ovo dugme, 4.3.27). U njenom srcu on vidi svoje srce, sva ona oseanja
koja smatra enskim i stoga potiskuje, koja naziva majkom (matericom).
Idealizovana majka koju Lir trai u Kordeliji i ona uasna majka koju potom vidi u
Gonerili i Regani, a potom u sebi samome, samo su dve strane istog novia i imaju
zajedniko poreklo u istoriji razvoja mukog identiteta po odvajanju od matrice,
majke koju potiskuje. Kao mesto enje ali i gubitka, majka e u ekspirovim
delima morati da plati cenu za takvu istoriju. Dezdemonu, takoe idealizovanu
majinsku figuru prema kojoj je ranjiv i od koje je zavisan, Otelo e morati da ubije
da bi se njegov muki identitet oslobodio. Tenja ka mukoj autonomiji koja se
stiala kad se naao u naruju majke u koju je pretvorio Kordeliju, prela je na
Edmunda koji nareuje Kordelijinu smrt. Na slian nain se to manifestuje i kod
Makbeta, koji krvoednom mukou nastoji da se odbrani od ranjivosti prema
majci-eni.496
Mari varc se oslanja na rad psihoanalitiara Vinikota.497 U razmatranju
razvoja deteta u odnosu na majku, govori o potencijalnom prostoru, slobodnom
prostoru, prostoru za igru, izmeu majke i deteta, izmeu deteta i porodice i
izmeu deteta i ostatka sveta. Takav prostor za dete podrazumeva poverenje u
bliskost i prisustvo nege, a opet oseaj da drugi, dakle majka, porodica i svet, ne
ometaju na nasilan nain njegov ivot. Kako radnja ove drame odmie, prostor za
neinvazivan razvoj se suava. U Kralju Liru nema predaha od klaustrofobine
atmosfere, nema igre. Na otvorenom, prostor je sumoran, jalov, ogoljen,
korespondira slici destruktivnosti ene i njenog prostora. Palate su premale da
smeste sve vitezove i samog Lira, a vresite je suvie mali prostor za toliko ludila.
ak ni luda ne prua komino oputanje. Jedino mesto gde se prostor otvara je

496
Simon, Ibid, str. 130.
497
Ibid, str. 124.

326
litica kod Dovera, gde nema vie preteih stvorova, kao kad se materica otvara radi
novog roenja. U svom eseju o ekspiru i savremenoj psihoanalizi,498 varc kae
da Lir eli da asimiluje postojanje svojih erki u sopstvene elje. On pita za koju
od vas da kaemo da nas najvie voli, kao da diktira tekst umesto da uje
odgovore. Strukturu odnosa sveo je na infantilno hranjenje, stavljajui rei svojim
erkama u usta i oekujui da mu ih one vrate. varc vidi glavnu radnju, sve do
Lirovog ponovnog susreta sa Kordelijom, kao igru nultog zbira u kojoj je problem
postojati zasebno. Ako Lir postoji, drugi su tek njegovi instrumenti; ako drugi
postoje, onda je on mesto njihove snage. Nema niega to bi se supotstavilo ovim
krajnostima osim Ludine lude terapije i Kentovog pozivanja na tradicionalne
hijerarhijske obaveze.

III.iii.iv. Ljubav i porodica i otrov i lek

Jedna figura iju je ulogu oca ekspir detaljno ispitao svakako je Kralj Lir.
Don Rasel499 kae da, kad se skine sentimentalna glazura kojom su
konvencionalni kritiari prekrivali njegov lik, videemo oca koji ne moe da
prihvati svoju poziciju u tekuem ivotnom ciklusu, koji se pretvara da naputa
vlast, a u stvari namerava da u potpunosti ostane u sreditu oboavanja celog
kraljevstva i ljubavi svojih erki, drei tri ene u poloaju incestuozne
potinjenosti; eli da njegova deca budu posveena ne svojim muevima i novoj
generaciji ivota, ve svom monom ocu, starom kralju koji odbija da prihvati
izmetanje i prirodan kraj koji ga eka smrt.

498
U Representing Shakespeare, New Psychoanalytic Essays, Schwartz & Cahn (eds.), strane 28-9.
499
Russell, John: Hamlet and Narcissism, str. 89.

327
 Lir se u deobi kraljevstva nije ponaao kao kralj, ve kao otac, tvrdi Tomas
mek Farland500. To znaju i njegove starije erke, koje primeuju da je oduvek
najvie voleo Kordeliju (1.1.290). Ta poetna konfuzija oko toga ta prilii ocu, a ta
kralju, pokrenue njegov tragini pad. To nam pokazuje da je struktura porodice u
ovoj drami potpuno drugaije od one senekanske u Hamletu. Ona vie podsea na
drugu drevnu paradigmu; to je struktura uzajamnog uvaavanja kakvo nalazimo u
Plutarhovom pismu svojoj eni povodom smrti njihovog deteta. To je, kako je
rekao Leng, traganje za utoitem u bezdunom svetu. Tu nema adekvatnog
mehanizma za ljubav, i to ne samo zato to je Liru osamdeset godina. To je velika
anomalija koju uoavamo. Jedini koji se ini sposobnim da voli na idealistiki nain
iz Soneta 116, francuski kralj, odlazi u Francusku i odnosi ljubav sa sobom. Zato se
jedina mogunost ljubavne prie vrti oko Edmunda.501
Lirova tragedija kree od odbijanja da prihvati jednostavnu injenicu da u
tekuem ivotnom ciklusu i najoboavaniji kralj gubi mo i mora da se pomeri
pred novom generacijom mukaraca, da ak i najvoljeniji roditelj sa starou gubi
uticaj i da je velika prirodna tema smrt oeva. Kako je rekao Kohut, optimalni
roditelji su oni koji sebe dovoljno prihvate kao prolazne uesnike u tekuem
ivotu.
Lir poludi zbog nezahvalnosti svojih erki, a starost to pospeuje. U ludilu
sve vreme vidimo Lirov pravi karakter, plemenit, velikoduan, poverava se
drugima.502 U njegovom sluaju postojala je snana predispozicija za ludilo, koju bi
izazvalo neto drugo, i da nije bilo starosti i ponaanja njegovih erki. Njegova
nagla podela kraljevstva, proterivanje erke ljubimice i Kenta samo zato to je
pokuao da ga dozove pameti, sve to ukazuje na neuravnoteen um, ako ne i
stvarnu unvaziju bolesti. Faza inkubacije bolesti najmanje je privlana za

500
Mc Farland, Thomas: The Image of the Family in King Lear, str. 104.
501
Ibid, str. 111.
502
Ray, Isaac: Shakespeares Delineations of Insanity, American Journal of Insanity, III, (1847), iz Helmut
Bonheim, (ed.), The King Lear Perplex, str. 22.

328
prikazivanje, a pesnik je to uspeo da sjajno predstavi. On umilja da su se prirodne
nepogode urotile sa njegovim erkama protiv njega, a zatim i da su bogovi
pokrenuli oluju da bi pronali svoje neprijatelje. Tokom inkubacije bolesti, esto
ponavlja strah od ludila, iako ludi ne uviaju svoje ludilo. Scena u vresu, gde su
poludeli Lir, Luda i Edgar koji glumi ludilo, i koji u Liru izaziva saoseanje,
identifikaciju sa sopstvenom sudbinom i priziva mu sliku sopstvene budunosti u
ludilu. Lir, sasvim poludeo, prvo zamilja sebe u bici, potom u razonodi streljatva
ili sokolarstva, pa ga neto podseti na Goneril; tu je laskanje njegovih dvorana,
otkriva njihove obmane. Kada Gloster pita da li je to Kralj Lir, on odgovara Da,
svaki pedalj kralj. Pred oima mu prolaze vizije njegovog kraljevstva, zloinci koje
je pomilovao, njihovi zloini, to ga dovodi do enske nepostojanosti. Malo je
ludaka obdareno takvim jedinstvom jakih strasti i prirodne pronicljivosti.503 Opis
Lirovog oporavka od ludila najverniji je u poeziji. Obino su ti oporavci spori i
postepeni, jedna iluzija bledi za drugom, a u manjem broju sluajeva brzi, za
nekoliko sati ili za jedan dan odbacuju se iluzije, prepoznaje stvarno stanje i
sagledavaju svi odnosi u potpuno drugom svetlu.
Harold Blum kae da slepilo i ludilo u Liru postaju dublet poput tragedije i
ljubavi, dublet koji celu dramu dri na okupu. Ludilo, slepilo, ljubav i tragedija
napravili su amalgam ogromne konfuzije504. Ljubav je, kako je primetio Samjuel
Donson, mudrost budala ili ludost mudrih. Lirova preterana ljubav prema
Kordeliji teila je kontroli, sve dok autoritet nije pao. Edgarova osveta ini njegovu
ogromnu ljubav prema oevima koje je imao (Gloster i Lir) destruktivnom poput
Lirove. Ljubav u ovoj tragediji nema isceliteljsku mo, naprotiv, ona pokree sve
nevolje i samu tragediju. Lir i Gloster gree zbog previe ljubavi, Gonerilu i Reganu
mue pouda i ljubomora, a priroda, kao boginja koju priziva, uniti Edmunda
prirodnom osvetom njegovog brata. Lirova tragedija nam pokazuje da smo svi

503
Ibid, str. 26.
504
Bloom, Shakespeare the Invention of the Human, str. 482.

329
lude, u ekspirovom smislu, osim onih koji su nedvosmisleno zlikovci.505
Luda kod ekspira moe da znai budala, ludak, ali i zaljubljena osoba, dvorska
luda, ili, ponajvie, rtva. Lirova patnja nije iskupiva niti se iskupljuje. Paljivo
smestivi vreme radnje devet vekova pre Hrista (Solomonovo vreme), ekspir
svojoj preteno hrianskoj publici daje sliku paganskog kralja koji gubi veru u sve
bogove. Vera je apsurdna i irelevantna u odnosu na mranu realnost i beznae.
Zato je Gloster prvi koga e Lir prepoznati u svom ludilu i, prepoznavi ga,
povratiti prisebnost? Po Kavelu, oigledan odgovor je zato to je Gloster slep.506
Stoga ga moe i prepoznati samo neko ko ne moe da vidi. Pre nego to shvati ko
je pred njim (Poznajem te dobro), Lir e izgovoriti sulude opaske o Glosterovim
oima, to je jedina aktivna okrutnost koju je ekspir dodelio Liru, pored scene
abdikacije. Ali, ovde ta grubost izgleda bezrazlona i namerna. Kada kae De
proitaj ovaj izazov; pogledaj samo rukopis (IV. v. 140), kao da aludira na
Edmundovo pismo koje je, tada metaforiki slep, proitao Gloster. Nuenje oiju je
kao neka ludaka uteha; kao da mu Lir kae oi ti nisu donele nikakvo dobro;
trebalo bi da vidi ono to sam ja video pa da plae za mojom sudbinom Ja bih
dao svoje oi da to nisam video. To potenciranje Glosterovih oiju povezuje ga sa
inom oslepljenja koji su izveli Kornvol i Regan, jer je razlog isti oslepiti da se ne
vidi zlo. Nakon ovih rei, Lir bei od gospodina sa pratnjom. U svom ludilu ne
razlikuje prijatelje od neprijatelja jer zna da e njega neminovno prepoznati. ak ni
ludilo za njega nije beg u spasenje. To nas dovodi do sledeeg pitanja: sa ime se
Lir suoava u sceni prepoznavanja Glostera? To su direktne posledice njegovog
ponaanja, ludila i gneva, odricanja od vlasti i kraljevstva iz pogrenih razloga, u
korist pogrenih osoba; on se po prvi put suoava sa samim sobom. Ne radi se
samo o simbolu ili pristupu znanju koje Lir sada ima. Gloster sada ve nije samo
paralelna figura Liru, ve Lirov dvojnik; on ne predstavlja Lira, ve je psiholoki

505
Ibid, str. 493.
506
Cavell, Op.cit, str. 50.

330
identian s njim. Dakle, na povrinu ne izbija neka povezana pria, nego Lirov
potisnuti um. Ta scena nam daje ogledalo oveka koji je prevalio toliki put da bi
izbegao samoga sebe, a sada je suoen sa samim sobom. Takav identitet utvruju i
Goneriline rei nakon oslepljenja, kada je oterala Glostera da njui put do
Dovera. Nije postojao plan da Gloster ide u Dover, kuda je zapravo iao Lir. U
paroksizmu svoje svireposti, Regan zamilja da je upravo uestvovala u oslepljenju
svog roenog oca.
Jo neko izbegava prepoznavanje, tj. odlae ga. Edgar. Objanjenja da to ini
da bi naterao oca da se pokaje, kaznio ga, ili pak izleio od elje za samoubistvom,
ipak ne zadovoljavaju elju za odgovorom na pitanje zbog ega nije otkrio svoj
identitet makar ocu, sve do odlaska na dvoboj sa Edmundom. U njegovom
prisustvu Gloster e zavapiti: O! Dragi sine Edgare! Da mi je da te vidim
dodirom, rekao bih da ponovo imam oi. (IV, I, 21-4). Dakle, Edgar ocu uskrauje
vid, to ga povezuje sa Kornvolom u smislu otvorene okrutnosti507. To pokazuje
kako se dobro esto radikalno implicira u zlu. I, u jednoj drami preruavanja, kako
se to dvoje esto zamaskira. U jednoj drami izrazito dobrih i izrazito loih junaka,
Edgar kao dobar junak ispoljava toliko sposobnost za okrutnost. ak i na kraju,
kad Albani kae da je Edgar novi vladar koji e da pridri ranjenu zemlju, on ne
kae da e Edgar te rane izleiti. Edmund, kao makijavelistiki junak, kao zlo,
zamalo je pobedio. A trijumf Edgara, kao hrianskog senzibiliteta u drami, kao
dobra, prilino je kompromitovan.
Odgovori na pitanje zato Edgar izbegava da ga otac prepozna508 mogli bi
biti (1) da se postideo sopstvene lakovernosti, nasedanja na Edmundovu igru. Ili,
(2) ne moe da podnese injenicu da mu je otac osakaen, onesposobljen. eli da
mu otac bude veliki i moan, da bi on mogao da ostane dete. U suprotnom, oni su
tek dva bespomona, nezbrinuta oveka, kakvim je Lir Edgara i doiveo. Tek

507
Ibid, str. 55.
508
Ibid, str. 56.

331
naoruan i sa ocem na izdisaju, Edgar otkriva svoj identitet. Tako nikada nee
saznati odgovor na pitanje o tome ta bi bilo da se suoavanje, prepoznavanje,
dogodilo kod kue, jer je pobegao nemavi poverenja u oevu ljubav. Ljubav se
odrava pod sopstvenom izdajom, ne dozvolivi svom predmetu da istrai njene
granice.
Kavel i na pitanje zato se Lir povlai sa prestola na onakav nain ima isti
odgovor beg od prepoznavanja, stid od izlaganja, strah od otkrivanja sebe
samoga. Stid ne znai samo sram zbog sopstvenih postupaka ili nedostataka, nego
i onih sa kojima moemo da se identifikujemo (roditelji, deca). Kavel podsea na
definiciju Lili Kembl koja kae da bes potie od gordosti ili samopotovanja, a tu se
raa i elja za osvetom. Bes je ludost; ludost za sobom povlai stid. Redosled strasti
je gordost, bes, osveta, i, ukoliko ludilo u potpunosti ne pomrai um, stid. No, u
Liru prvo doe do stida, a za njim gnev i ludost. Lir nije poludeo zato to se
razgnevio, nego zato to je njegov stid usmerio njegov gnev na pogrenu metu.
Njega e prodrati ironija gneva i njegova nepravda, a ne sama injenica da je
gnevan. Takvoga ga vidi i njegova Luda, koja mu stalno primie istinu svesti, ali na
podrugljiv nain. Ruganjem se uveava i sam predmet Lirovog stida, tako da ta
terapija bolom proistie iz ljubavi ne samo prema Kordeliju, za koju znamo da je
Luda veoma voleo, nego i prema samom Liru. On uvia da je Lir u takvom stanju
koje ljubav ne moe da pobedi, jer ga je ljubav i izazvala njen dodir nanosi bol.
Zato Luda na kraju umre ili nestane zbog ogromnog znaaja, ili uasnog
beznaaja, njegove jedine strasti. To ga dovodi u vezu sa Kordelijom.
Pitamo se kako je Lir mogao poverovati u izraze ljubavi i odanosti Gonerile
i Regane. Moda je zapravo i eleo da mu one ne iskau iskrenu ljubav.509 Samo, tu
je Kordelijino nita sve pokvarilo. U svetlu onoga to je rekao Glosteru, da e mu
dati oi ako e ga oplakati, ili da e mu se desiti isto to i Glosteru ako Gloster
bude plakao za njim, te on to ne eli da vidi Lir odbija saoseanje, odbija
509
Ibid, str. 60.

332
Glosterovu ljubav. Ne dozvoljava mu da mu poljubi ruku koja odie smrtnou,
ruku bez kraljevskog prstenja. Bez moi koju je imao, misli da ga je nemogue
voleti. Glosterovo prisustvo za Lira je zahtev za ljubavlju; on zna da mu se ljubav
nudi i odbija je aluzijom na slepog Kupidona, simbola javnih kua. On zna da je
to upravo uinio platio je svime to ima za ljubav koju nije dobio. Zato e uslediti
odluka da vie ne voli i izliv gnuanja prema seksualnosti, kao da samome sebi
kae da nije pogreio time to je srozao ljubav kvantifikujui je u trampi za
nasledstvo, ve da je sama ljubav niska i bezvredna. I ta suluda misao ipak ga tei
vie nego surova istina. Za neke due je najvee muenje saznanje da su voljene, a
da ne mogu uzvratiti ljubav.
Scena sa poetka drame je nuenje mita. Deo Lira eli ba ono to taj mito
moe da kupi: lanu ljubav i javne izraze ljubavi. To jest, eli neto na ta ne mora
da uzvrati istom merom, neto to e u potpunosti izmiriti podelom imovine. I eli
da izgleda voljeno zbog podanika, zbog sveta. Zato e ga i uznemiriti Kordelijin
odgovor, jer to to ona ima da ponudi ne moe se, ne sme se platiti treinom
kraljevstva. Ona predstavlja pretnju da e na videlo izai njegov plan da na lanu
ljubav ne uzvrati nikakvom ljubavlju, upravo iz straha od potrebe za ljubavlju, iz
straha da e biti voljen. Kordelija nije mogla da mu laska zato to bi sve rei koje su
njene sestre izgovorile u njenom sluaju bile iskrene. Njoj nisu ostavile nita da
kae. Ali, ona ne insistira na tome, nego prihvata objanjenje da je otac besan jer
nee da mu laska, ime i sama titi oca od otkria istine. Psiholozi Lirovu reakciju
nazivaju infantilnom frustracijom, jer nije prihvatio odbijanje svoje elje, ne
razlikujui sebe od svojih elja ili svog ponaanja.510 Uvreenou se nastoji
iznuditi eljena reakcija. Argument moe biti i to da je Lir namerno stavio
Kordeliju u poloaj da bude razbatinjena i da se ne uda, da bi ostala s njim.511 Po
tome je Kralj Lir slian Fedri, gde je panja usmerena ka preplitanju politike i

510
Milivojevi, Zoran: Emocije, str. 420.
511
Cavell, Ibid, 67.

333
privatnosti, javnog i porodinog ivota, stida zbog nedozvoljenih oseanja. On
jedva eka da ode u zatvor sa Kordelijom, da njegova ljubav bude u zatvorenom
prostoru, skrivena od pogleda. On se ne odrie spoljnog sveta, ali bei iz njega,
ignoriui i injenicu da je Kordelija udata ena sami, skriveni od sveta u
zatvoru, sada mogu da se vole.
Izbegavanje ljubavi je uvek, ili uvek poinje, kao izbegavanje neke odreene
vrste ljubavi.512 Ljudska bia ne mogu prirodno da ne vole, oni se tome ue. Na
poetku ivota moramo da pod nazivom ljubavi prihvatimo svaku bliskost koja
nam se nudi, pa se prihvatanje ili odbijanje neke ljubavi prenosi na sledeu, na sve
ostale. Zato nam u Liru nije vano da li je u oima oveanstva ljubav izmeu Lira
i Kordelije zabranjena, nego da li je ljubav uopte zabranjena, uskraena, da li smo
u stanju da je oseamo ili primimo u svoj svet. Lir misli da Kordelija plae jer vidi
njega na ivici suza. Ona, meutim, plae, jer ga vidi onakvog kakav je, kakav je bio,
nesposobnog da iskoristi poslednju priliku, te rtvuje nju iako je ve jednom
nogom u grobu i jo jednom bei od svoje odgovornosti. Usledie strano saznanje:
Mogao sam da je spasim. I mogao je, sve do odlaska u tamnicu, samo da je sebe
ostavio po strani, da je uradio ono to ljubav nalae. Njegova potreba, ili tumaenje
njegove potrebe, postaje Kordelijina presuda. I to je za nju bilo nepodnoljivo. Da
bismo plakali za njom, moramo da uzmemo njene oi. Video je ubogog Toma u
stanju u kakvo on sam jo nije dospeo; pomirio se sa nezahvalnou erki, shvatio
da je samo ovek. Vratio se sa puta koji vodi u ludilo. Ali, nije prihvatio svoju
smrtnost, niti se odrekao roditeljske neutaivosti. Nije se vratio Kordeliji.
Prevazii znanje je zadatak koji je Liru zajedniki sa Otelom, Makbetom i
Hamletom.513 Jedan je sluen saznanjem koje ne moe ni proveriti ni odbaciti,
drugoga proganja saznanje iji autoritet ne moe da opovrgne, a trei je proklet
saznanjem koje ne moe ni sa kim da podeli. Lir se odrie razuma jer je to nain da

512
Ibid, str. 72.
513
Ibid, str. 96.

334
ne zna ono to zna, ili da zna samo ono to ve zna. Na kraju, kad se vrati u svet i
razum, on ne moe pobei od znanja da je zarobljen, izgubljen, pravedno kanjen,
te uradi neto zbog ega e biti bespovratno kanjen. Samo ono to ne znamo moe
nas spasiti to je ono zrno znanja ije je odsustvo znailo prokletstvo za Fausta.
Ljubav nita ne iskupljuje, ekspir je prikazuje uguenu, iskivljenu,
neshvaenu ili pretvorenu u ledenu ravnodunost. Lir koji prolazi koz gnev, ludilo,
razbistravanje u momentima epifanije, po Doneliju je najvea figura ljubavi koja se
oajniki trai i slepo uskrauje.514

III.iii.v. Komino u traginom

Lirova simulacija suenja je na ivici apsurdnog i fantastinog i predstavlja

poligon za ludilo. On je vie smean nego straan, izaziva saaljenje ali ne i
strahopotovanje. Isti ogoljeni elementi prisutni su i u drugoj paralelnoj radnji, koja
nam pomae da bolje pratimo Lirovu agoniju. Glosterove neukusne ale sa poetka
drame, o Edmundovom zaeu kao sramoti koja mu je ipak pruila dobru zabavu,
najava je humora isto tako loeg ukusa, humora bogova koji se poigravaju ljudima.
Uasu Lirovog ludila morao je da se doda i element strane, a nepotrebne
okrutnosti vaenje Glosterovih oiju. I opet, uz uas ide i neka vrsta satanski
kominog. Publici u ekspirovo vreme bilo je zabavno da gleda fiziko muenje i
buncanje u ludilu. Ples ludaka u Vebsterovoj Vojvotkinji od Malfija smeno je koliko
i Reganino upanje Glosterove brade. A svetogre muenja ljudskog tela za ljudski
um je nekongruentno i apsurdno. Lir je u svom ludilu ponovo dete. ekspir
spreava poptunu patetiku batosom komedije.515 Naslov poglavlja o Liru u knjizi
D.V, Najta je Kralj Lir i komedija groteske (King Lear and the Comedy of the

514
Donely, Op.cit, str. 506.
515
Ibid, str. 196.

335
Grotesque). udan dualizam koji je u korenu ove tragedije, inkongruencija to je
zapravo Lirovo ludilo, smatra on516. U istim tragedijama taj dualizam iskustva
stalno se pretae u strast, na ijem zalasku su emocije. U Liru taj dualizam vapi da
bude razreen, bilo tragedijom, bilo komedijom. Njegova dua je ogromna, a
intelekt detinji. Osnova ove drame je veliina povezana sa nezrelou. Lirovi
instinkti su velianstveni, herojski, ak uzvieni. Ali, njegovo rasuivanje je
nitavno.
Za njegovo ludilo relevantne su slike ivotinja, jer je civilizacija i svest su
nepodnoljive.517 Ludilo brie razliku izmeu oveka i zveri. ovek se stapa s
prirodom. Zato Lir postaje bestijalan, sirov, a kasnije se kiti cveem.
Doua Tan analizira ludilo na primeru Kralja Lira i Don Kihota. Ludilo je,
kae on, fluidno dolazi sa mranom plimom i odlazi sa mesecom koji bledi.518 U
jednom trenutku govori se poniznom reitou, a u sledeem sebe proglaava
bogom na Olimpu. Ba kao to je Kihot imao svoje trenutke udne samosvesti, tako
je Lir pokazao sumnjivu racionalnost u svojoj najveoj poremeenosti. Ali, ludilo
nije duevna bolest. Ludilo u Kralju Liru i Don Kihotu je strast, ludost, ali nije
nerezonsko. Daleko od iracionalnog, ludilo Lira i Kihota poinje s razumom, ivi
uz razum i zavrava se u razumu. Razum ima udela u ludilu, pa detaljnijim
ispitivanjem moemo uvideti da u ova dva dela igra suptilno divergentnu ulogu,
ukazujui na poreklo sutinske podele izmeu starog sveta koji predstavlja Lir i
modernog koji predstavlja Kihot.
Razum je znaajan uzrok Lirovog i Kihotovog pada u ludilo. Hladna
racionalnost Gonerile i Regane naterae Lira da uzvikne ne raspravljaj o potrebi! I
najbedniji prosjaci su u najsiromanijim stvarima izdani. (2.4.257-8).

516
Ibid, str. 192.
517
Ibid, str. 209.
518
Tan, Joshua: Sanitys Dream: Reason and Madness, Modernity and Antiquity in King Lear and Don
Quijote

336
 Drhtei, on shvata teinu sopstvenih ljudskih potreba koje nadilaze
racionalne okvire, ali upravo njegova sposobnost da rezonuje omoguuje njegovo
ludilo. Poput Glostera, koji kae posrtao sam kad sam video(4.1.19), Lirova
sposobnost ljudske percepcije (i pogreno korienje iste) otera ga u ludilo. U
ludilu, Lir se liava svojih iracionalnih poricanja i vidi svet kakav jeste. Poput
Edgara i lude, i njegovi besmisleni stihovi otkrivaju otar, ali problematian uvid u
nemilosrdno srce prirode: Dolazimo ovde plaui. / Zna da im omiriemo
vazduh / nariemo i plaemo (IV.v.170-2). Ali, tamo gde racionalnost vodi Toma
iz Bedlama, samo ludilo i bol vode Lirovo rezonovanje. U Don Kihotu, istoimeni
vitez kae svom titonoi Gde god boravi izvanredna vrlina, tamo je progonjena.
Vrlo je malo ljudi u prolosti, ako ih je uopte bilo, izbeglo klevete zlobnih. (Don
Kihot, str. 460.).
Savren razum i savreno ludilo spreavaju istinski razvoj karaktera.519 Ni
Miltonov Isus ni Grendel iz Beovulfa nemaju Lirovu ili Kihotovu auru
komine/tragine fascinacije. Tako, da bi ludilo bilo tragino, ono se mora zavriti
razumom. U smislu Aristotelove tragedije, bez razuma ne moe biti spoznaje, a bez
spoznaje nema katarze. Kad u ludilu ne bi bilo klice razuma, ne bi bilo ni spasenja
od tuge i sve bi se beskrajno vrtelo do smrti. Iako se u Liru ljudi porede sa zverima,
postoji ipak neizbena razlika izmeu ljudi i zveri sadrana u razumu: to je
delimian razlog zbog koga Lir Kordelijinu smrt smatra traginijom nego smrt
psa, konja, pacova, a delom zbog toga Lirovu smrt smatramo toliko traginom.
Lir bi mogao biti uboga, gola ivotinja, ali on ipak ima neto to je iznad zveri
sposobnost za traginost.
Don Kihot i Kralj Lir ludi su na isti nain, ali ne i iz istih razloga. Kod
obojice postoji neki starinski smisao za romantiku koji ih bezglavo baca njihovim
sudbinama, ali Kihotovo ludilo fukncionie kao zatita od okrutnog,
neromantinog sveta, dok je Lirovo ludilo uzrok razumevanja.
519
Ibid, str. 3.

337
 Mihail Bahtin je pisao o neprikosnovenom poloaju lude kod Rablea i,
uopte, u srednjevekovnoj i renesansnoj karnevalskoj kulturi. Zato Lirova luda sme
da se ruga svome gospodaru, da mu stavlja svoju kapu na glavu i da ga proglaava
budalom. Vraamo se na grotesku u Liru, tako vanu za karnevalsku formu, jer:
osvetljava slobodu tvorevine mate, omoguuje da se sjedini raznorodno i zblii
daleko, pomau oslobaanju od vladajuih pogleda na svet, od svake uslovnosti,
odbanalnih istina, od svega obinog, poznatog (...) da se oseti povezanost svega
postojeeg i mogunost sasvim drukijeg poretka u svetu.520
Bahtin u svom radu istie da je u srednjem veku i renesansi dominantna
slika karnevala bila ljudsko telo, kao simbol kolektivne energije i vitalnosti, dok su
dominantni oblici karnevalskog diskursa groteska i parodija, kao izrazi jedne ive i
neukrotive mentalne energije narodne kulture.521 Ambivalentnost predstavlja sr
filozofije karnevala. U toku trajanja karneva
la vladaju posebna pravila i zakoni. Dolazi do inverzije uloga, svet je okrenut
naglavake, u njemu kraljevi postaju prosjaci, lude postaju mudraci, vladajue
ideje i istine su neprekidno preispitivane. U toj logici izokrenutosti, naroito je
vano ukidanje hijerarhijskih odnosa jer je taj in nuan da bi se uspostavila
jednakost meu ljudima, to je jo jedna bitna odlika karnevala. Karneval slavi
univerzalnu slobodu, jednakost, blagostanje, jer se tada ukidaju svi hijerarhijski
odnosi, privilegije, norme, zabrane.522

I ekspir i Servantes postavljaju isto pitanje: ako je savremeni svet zaista

tako grozan, brutalan i kratkotrajan, kako onda da ne poludimo? Po emu je to
manje prirodan od prihvatanja vrednosti novog drutva moi i nadmenosti,
praine i vetrenjaa? Odgovore nalazimo kod Getea, Dostojevskog i Ficderalda,

520
Bahtin, Stvaralatvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjega veka i renesanse,str. 43.
521
Beanovi-Nikoli, Zorica: Bahtin i tumaenje ekspirovih istorijskih drama: karneval i heteroglosija,
str. 265-288.
522
Bahtin, Ibid, str. 16.

338
ali ih i oseamo implicitno u sopstvenim radostima, tugama, komedijama,
tragedijama sve te emocije koje pomeraju granice naeg zdravog razuma. Jer,
iako je ludilu potreban razum, i razumu je potrebno ludilo. Kao u Kihotovom
odnosu sa Sanom Pansom, ludilo i razum meusobno razgovaraju, sprijateljuju
se. ekspir i Servantes zajedno slikaju bogato i divno zamiljenu stvarnost koja je
moderna, a ipak stoji nasuprot modernosti: fikciju, svet u kome je ludilo sastavni
deo. Ludilo je fluidno ludilo je ivot.

III.iii.vi. Mudra luda

Poput Dejkviza u Kako vam drago, filozof je neko ko dekonstruie ljudsku

ludost i licemerje. No, u ovoj drami nasuprot Dejkviza koji plae imamo Ludu
koja razobliava ludost kroz smeh. U Kako vam drago postoji i citat uvene
Sokratove reenice budala misli da je mudar, a mudrac zna da je budala. Ta
izreka u esnaestom veku postaje poslovica, a Erazmo je uvrstio u svoja Adaa. U
najduem adau javlja se silenska kutija. To je kutija koja spolja izgleda runo, ali
kad se otvori, otkriva boanstvo. Poput Silena, sa licem seljaka i prostim jezikom, a
mudrou i dubokoumnou unutra. Engleski prevod za ovu inverziju je topsy-
turvy naopako. Kao kod kralja Lira, koji u trenucima ludila zapravo ima najvie
zdravog razuma. U Liru se re filozof, koju je ekspir inae upotrebio deset puta
(od ega est puta u tragedijama), javlja tri puta i to sve na jednom mestu, tokom
oluje. Odnosi se na ludog Toma, koga naziva i uenim Tebancem u Tebi je
zaeta filozofija. Bejt se pita zbog ega je Lir ludaka nazvao filozofom i emu je to
Tom alternativa. Hrianska ludost utemeljena je jo oko 1450. godine, kada je
Nikola iz Kuze u delu Idiota de sapientia ustvrdio da idiot vidi jasnije nego filozof.
Sveta luda poput Persivala osvaja mudrost i verske spoznaje nedostupne

339
drugima. ire se slike o ludi u Isusu Hristu. Mnoge dvorske lude u Srednjem veku
i renesansi uticale su na ulogu lude u popularnoj imaginaciji i drami. Sve je to deo
Erazmovog konteksta. Njegova Laus stultitiae (Pohvala ludosti) objavljena je 1511.
godine. Hrist se pojavljuje kao poseban ludak, a hrianstvo kao najuzvieniji vid
nadahnutog ludila, zanosa kakav je opisan u Platonovoj Gozbi. To je citirao Ben
Donson, a ekspir je promenio ulogu svojih luda pod uticajem Roberta Arnima,
uene lude koja je izumila izraz foolosopher. Kada se Arnim pridruio njegovoj
trupi, ekspir je koristio vizije Erazma Roterdamskog i Tomasa Mora, koji su svet
doivljavali kao svet luda. Luda, recimo, vidi Lirove odnose sa ljudima mnogo
jasnije nego sam kralj. Edmund je hobsovski filozof, sa prirodnim zakonima kao
jedinim validnim. Ova filozofija doivljava poraz jer se i Edmund na kraju okree
hrianskim vrednostima. Glosterova filozofija okrenuta ekanju na pravi trenutak
za umiranje, bliska stocizmu, takoe doivljava neuspeh. Tom, slino Timonu
Atinjaninu (da li je slinost imena sluajna?), dovodi filozofiju cinizma do
krajnosti.523 Odbacuju sve zemaljske stvari, ak i odeu oni su cinici stoci bez
tunika. Lir Toma vidi ogoljenog, bez onoga to ovek uzima iz prirode i, kitei se
tuim perjem, predstavlja se superiornijim od ivotinja. Ovde je evidentan uticaj
eseja Miela Montenja, posebno Odbrane Rejmona Sebona. Montenja je ekspir
itao u Floriovom prevodu, neto pre nego to je poeo da pie Lira. Njegov junak
dolazi do slinog zakljuka kao Sebon, koga Montenj ironino brani, jer zapravo
pobija njegovu prirodnu religiju i smatra da bez Boije milosti, sve je tatina i
ludost. Iako izmetena iz hrianskog konteksta u sirovi, paganski svet, ekspirova
drama na kraju alje vrlo slinu poruku.
ekspirove kljune izmene izvornog teksta, starog komada o Liru, tiu se
likova Lude i Toma.524. Ba to nas od Montenja vodi ka Erazmu Roterdamskom i
njegovoj Pohvali ludosti. Ludost tvrdi da jedino ona donosi radost i isto to se moe

523
Bate, Jonathan: Soul of the Age: The Life, Mind and World of William Shakespeare, Op.cit, str. 386
524
Ibid, str. 390.

340
rei za Ludu: smejemo se svaki put kad se pojavi, a njegov jedan stih kae vie od
stoikih racionalizacija Edgara i Glostera. Ludost kae da govori istinu, bez
uvijanja svojstvenog retoriarima. Kordelija i Kent, koji govore ono to zaista misle,
bivaju proterani, a pobednice su neiskrene Goneril i Regan. ak i Kent mora da
nosi masku, da sakrije istinu, da bi joj sluio. Ludost govori o nedolinim stvarima
i delovima tela potrebnim da bi se dobila deca, ba kao Lir koji poziva na
kopulaciju i govori o sumpornoj jami. Ludost kae i da svi volimo bebe, koje nisu
mudre. Starenje je, opet, povratak u detinjstvo. Stoici su smatrali da razum treba da
vlada nad strastima, a po Erazmu je potiskivanje emocija nehumano. I Gloster je
doao do spoznaje istine tek kad je poeo da vidi svet oseajui ga drugim
ulima. I Ludost i Lir otkrivaju da je kralj obian smrtnik kao i svi drugi, kad skine
sva obeleja vladara, a u ovom velikom pozoritu bogova, mi smo lude na sceni.
Ludost nam govori da postoje dve vrste ludila jedna je e za zlatom,
seksom i moi. To je ludilo Gonerile, Regane, Kornvola i Edmunda. Njihovo ludilo
odbacuju Lir i Timon. Drugo ludilo je poeljno, jer u njemu buncanje ili neka
greka uma otkriva srce oveka. Ta greka uma je poseban poklon boginje
Ludosti. Zato je Lir srean kad poludi i oslobodi se u pustari. Filozofi kau da je
jadno biti obmanut. Ludost odgovara da je upravo u obmani srea, jer nita nije
dalje od istine nego uverenje da je srea u stvarima onakvim kakve zaista jesu.
Zavrni deo Pohvale ludosti hvali hriansko ludilo. Hrist kae da je tajna
spasenja skrivena od mudrih i data prostima. On je uivao u drutvu obinih ljudi
i u skromnom nainu ivota. Lir kae u Prvom inu da e odbaciti sve to
poseduje, meutim, tek kada to stvarno uradi, on je srean. Tada postaje i ljubazan.
Tek sa Ludom i Tomom poinje da izgovara rei molim i hvala. ak i strpljenje
je neto ega se treba odrei, poput onih sto vitezova. Umesto nje, treba zadrati
samilost i blagoslov.
Uloga lude je veoma naglaena, kao i u Kako vam drago, forma posveene
lojalnosti. Mnogi smatraju da je na ekspira uticala pojava glumca Roberta

341
Armina525, koji je inspirisao novi tip lude na sceni, koja prosipa mudrosti i
obavezno zauzima strane, kao sastavni deo radnje komedije. U tragedijama je, pre
Kralja Lira, uloga lude bila periferna. U Liru je Luda, uz Kenta, Kraljev najverniji
prijatelj i sapatnik u samoi i izolaciji, pomae mu da se osvesti. Kao to Feste
ukazuje na Olivijinu preteranu tugu, Luda govori Liru ta je uinio sa svojim
ivotom i kraljevstvom, a da zbog toga ne bude proteran. Bliskost izmeu Kralja i
njegove lude ini Kraljevu ludost i gubitak autoriteta ak i vizuelno eksplicitnijim,
a Kralj je sve spremniji da ga slua. Goneril, Regan i Edmund uopte nisu u stanju
da razgovaraju sa Ludom.
Susret sa ludim Tomom, kada se Lir pita zar ovek nije nita vie od toga, jedan je
od onih momenata rezervisanih za lude, ludake i satiriare i uvek znae neku
prekretnicu u ivotu onoga ko ih izgovara. ekspir je prikazao razliite forme
ludila, ludosti i opsesije i to bez nekih posebnih scenskih efekata, samo dramskim
jezikom.
Usred oluje, sedei sa Lirom, Edgarom i Kentom, luda se ali da e ova
hladna no sve pretvoriti u lude i ludake (III.iv.75) i, zaista, ini se da u drami ima
neobino mnogo ludaka526. Lir, mogue senilan na poetku drame, srlja sve dalje u
ludilo zbog izdaje keri i gubitka kraljevstva. Gloster, nakon to su ga oslepili,
oajniki luta i pokuava samoubistvo, a Edgar se pretvara da je ludi prosjak da bi
umakao gnevu svog oca.
Luda se koristi kao hor, ukazuje na apsurdnost situacije. Humorom
naglaava bol, ali ne postie kompatibilnost smehom, jo vie ukazuje na
nekongruentnost. Lir je mentalno dete: u strasti je titan. A Luda ima dubok uvid,
on u Lirovom ponaanju nalazi potencijal za komediju. Luda je slian Pandaru iz
Troila i Kreside, obojica pokuavaju da smehom zalee ranu koju je na umu ostavilo
nekongruentno saznanje. Grube ale i aljiva grubost uvek su prisutne. Ali, to to

525
Mehl, Op.cit, str. 87.
526
Woodford, Donna: Understanding King Lear, str. 29.

342
Luda radi nije bez svrhe Lir bi sauvao razum da se mogao smejati.527 Njegov um
se stalno vraa na nemoguu, nerealnu situaciju. Podsea da im je pruio sve, ali
tuda je put za ludilo, neemo vie o tome. I ba kada Lira naputa razum, Luda
nalazi Edgara preruenog u sirotog Toma. Tom nasleuje Ludu u ulozi pandana
Lirovom razumu koji se raspada. I tamo gde Ludine rei nemaju kontakt sa
Lirovim umom, Tomovo buncanje namesti se kao naoari koje hvataju prizor
nadolazeeg ludila. Sa Tomom, olujom koja poinje i Ludom koja je tu jo u
funkciji hora, dobijamo celu sliku sveta koji je poludeo. (III.iv.71) Ludine rei da e
ih ova hladna no sve pretvoriti u budale i ludake zvue isceliteljski. Lirove
mudre i istinite rei o oveku koji je u surovoj prirodi nezatien i bespomoan,
vie su filozofska komedija nego tragedija. I opet, Luda donosi lekoviti smeh koji bi
mogao da povrati razum: Ovo je rava no za plivanje.(III.iv.105) Bredli kae
da je Luda u Kralju Liru morala da bude malo udarena u mozak jer je scena u
oluji mnogo efektnija sa tri razliite vrste ludila: kralj je zaista lud, Luda malo
udarena, a Edgar glumi ludilo.528
Jedna od funkcija Lirove Lude je uloga Hamletovog Horacija: da posreduje,
da bude publika, linost za koju inae ne bismo ni znali jer je Hamlet daleko iznad
nas, a Lir nam je tako zaslepljujue blizu. Veliki deo onoga to znamo o Hamletu
dobijamo od Horacija, kao to Luda na slian nain humanizuje Lira, pribliavajui
nam tako stranog kralja. No, Horacio nam je uteha, dok nas Luda izluuje kada
gura Kralja dalje u ludilo. Tu je njegova uloga ona Erazmova prednost ludosti u
odnosu na znanje. U Poslovici o Paklu, Blejk je moda mislio ba na Lirovu Ludu:
Kad bi Luda istrajala u svojoj ludosti, moda bi postala mudra529. Lir voli Ludu i
prema njemu se ophodi kao prema svom detetu, ali starosna dob mu nije
odreena, mada je jasno da nikada nee odrasti. Da li je u potpunosti ljudsko bie,

527
Ibid, str. 187.
528
Padel, Op.cit, str. 201.
529
Bloom, Ibid, str. 489.

343
ili neki duh? Njegove reenice razlikuju se od svega to ostale ekspirove lude
izgovaraju, kao da je iz okultnog sveta. Ipak, njegova stalna ambivalentnost prema
Liru, zbog progonstva Kordelije i Lirovog auto-destruktivnog ponaanja, jedna je
od ekspirovih kljunih invencija ljudskog efekta. Ludu sreemo tek u etvrtoj
sceni ovog komada, kad saznajemo da vene za Kordelijom. I eho Lirovih rei
upuenih Kordeliji, od nita e dobiti nita, nalazimo u Ludinim reima moe
li da napravi neku korist ni iz ega?, na ta Lir opet odgovara da od niega ne
moe nastati neto. Iako pagani, ini se kao da ismevaju hriansku doktrinu
postanja ni iz ega. Ludina tvrdnja da je Lir dao obe svoje strane, ne ostavivi nita
u sredini, aludira na Lirov gubitak sredine svog suvereniteta, jer je Kordelijin
centralni deo nasledstva podelio Gonerili i Regani.
I L.. Najts Lirovu ludu vidi kao filozofa. Ludina uloga ima intelektualni,
ak vie nego emotivni znaaj, kae on. Kroz njega dobijamo jasniju razliku
izmeu onih koji svoju mudrost zadravaju za sebe i onih suludih Kenta,
Glostera, Kordelije i same Lude koji nepromiljeno zauzimaju stav o lojalnosti i
saoseanju koji su sasvim van mudrih kalkulacija.530
Bertrand Evans primeuje da se, za razliku od ostalih luda, Lirova se
fokusira samo na jedno pitanje Lirovu ludost.531
Edgarovo preruavanje i glumljeno ludilo potie od Kidove panske tragedije,
a korieno je i u drugim jakobinskim dramama, recimo The Changeling i The
Pilgrim. Zapravo, u Edgarovom sluaju preruavanje je etvorostruko:
razbatinjeni Edgar govori glasom sirotog Toma, bedlamskog prosjaka, koji govori
glasom avola, koji citira vetiarenje i egzorcizam Samjuela Harsneta.532 Kao i kod
Ofelije, i Tomov diskurs sainjen je od citata, kulturno i psiholoki rezonantnih, ali

530
Knights, L. C.: Some Shakespearean Themes, iz Janet Adelman, XX Century Interpretations of King Lear,
str.122
531
Evans, Op.cit, str. 158.
532
Ovu tezu razvija Grinblat u ekspir i egzorcisti, to zapaa Kenet Mjuir u eseju Samjuel Harsnet i Kralj
Lir, Review of English Studies 2, str. 11.

344
njegov govor sadri razliite kulturne glasove. Tu su fragmenti pesama,
formulaine zapovesti i poslovice; on je simbol palog hrianina koji trpi kaznu,
otelovljuje sedam smrtnih grehova, posebno ponos i poudu, te predstavlja, poput
tradicionalnih ludaka, krivicu i kaznu zbog tih grehova. On se javlja u trenutku
Lirovog gubljenja razuma, te to podvlai Lirovom identifikacijom s njim, jer ga pita
da li je i on poludeo zbog nezahvalnih erki. Lir pozdravlja Toma kao svog
filozofa, jer on predstavlja otelovljenje te filozofije nekongruentnosti i
fantastinog apsurda kakvo je Lirovo ludilo.533 Edgarovo simulirano ludilo, po
Truskinovskom,534 pokazuje puno grubog preterivanja, poput pokuaja
moralizatorstva, kada kae da je njegova mentalna bolest kazna za grehe koje je
poinio. Stoga on, po Reju, "tako jasno govori o sopstvenom sluaju, dok o svemu
drugome govori sa neogranienom nekoherentnou i brbljanjem." Andreasen
prvo kae da Edgar glumi klasinu izofreniju kao siroti Tom, ali kasnije
sugerie da je to bila zamka tadanje konvencije tumaenja mentalne bolesti kao
posledice moralnih nedostataka, u koju je ekspir upao kad je dao Edgaru te
samoprekorne stihove. Bark postavlja pitanje do koje mere je Tomovo simulirano
ludilo crpljeno iz simuliranog ludila onih koji su glumili lude prosjake, a ne
stvarnih ludaka, ukazujui time na to da ekspir ili nije umeo da pokae razliku
izmeu ove dve grupe, ili da mu je bilo potrebno da napravi sliku dramatinog
varalice koji preteruje. Jo jedno mogue tumaenje ove pojave moe biti ekspirov
sarkastini tretman pozorinih i filozofskih kliea tog vremena.
Kada se prvi put pojavi pred Lirom, Edgar vie na avole, jaue, moralie,
navodi opasnosti u ivotu jednog ludog skitnice i svoj jelovnik, ukratko pokazuje
zavidno glumako umee535. Njegovo simulirano ludilo dobrodoao je konrast
Lirovom, koje je dominiralo dramom od njegovog prvog proklinjanja Gonerile

533
Knight, Op.cit, str. 190.
534
Truskinovsky, Op.cit
535
Evans, Ibid, str. 167.

345
(I.iv). Lir ga prvo saaljeva, poistovetivi se sa njim koji je, bie, isto ogoren na
nezahvalnu decu, a posle nastoji da ga nadmai u samosaaljenju i patnji. Na kraju
se ludi kralj toliko vee za svog filozofa da ne eli da se rastane od njega.
Denet Adelman je Edgarovu figuru na udan nain videla negde izmeu
posmatraa i uesnika.536 Uprkos ogradi koju je napravio u poslednjem stihu,
zasigurno je, u bukvalnom smislu, video mnogo vie od drugih junaka; oevidac je
Lirovog ludila u vresi, oevog pokuaja samoubistva, susreta izmeu oca i Lira,
Lirove agonije nakon Kordelijine smrti i, na kraju, Lirove smrti. Mislio je na dubinu
svog uvida, u odnosu na Lira ili Glostera. Kao da je gledalac, posmatra svoju
transformaciju u ubogog Toma i komentarie svoj nastup ludaka gotovo kao
kritiar. Lir ga zove moj filozof i on zaslui titulu filozofa cele drame ne zato
to se udubio u iskustvo, ve upravo zbog svojih pokuaja da od njega pobegne.
Vie nego ijedan drugi junak nastoji da napravi distancu od patnje i to je moda
idealan model za nas kao gledaoce da proivimo iskustvo koje nam nudi komad,
ali da izbegnemo patnju. On ne otkriva svoj identitet ocu, a ni drugima, jer eli da
ga sami prepoznaju. U pozoritu Edgara doivljavamo kao junaka koji u sebi krije
neko ja koje se pojavljuje na povrini pod razliitim okolnostima i na razliite
naine. Mnogi kritiari su njegove razliite maske tumaili kao odsustvo svoga
ja; kao celu armiju sporednih junaka sa funkcijom hora.537 Siroti Tom je toliko
snaan lik da zaboravljamo da je u pitanju samo gluma psihiki zdravog erlovog
sina; ujedno i verujemo i ne verujemo u zasebno postojanje Edgara i Toma. Ipak,
poto istovremeno postoje u jednom istom telu, kljuna razlika izmeu njih dvojice
je u jeziku. I taj jezik je jo jedna meuzavisnost ova dva junaka strogo
kontrolisani kupleti Edgarovih filozofskih govora obuzdavaju Tomove nasumine
fragmete, dok ta njegova ludaka sloboda, opet, slui za oslobaanje od preterane
rigidnosti kod Edgara. Ta jezika razlika ujedno odslikava i dinamiku odnosa koji

536
Adelman, Janet (ed.), Twentieth Century Interpretations of King Lear, str. 3.
537
Ibid, str. 11.

346
se razvija izmeu njih dvojice. Edgarov bs protiv poretka delom buja kao reakcija
na Tomov gnev protiv haosa; Edgar koji se javlja na kraju III ina daleko je
staloeniji i filozofiniji nego onaj uplaeni mladi sa poetka drame. Iako govori o
sirotom Tomu kao svom sapatniku, nikada sebi nee dozvoliti da prizna Toma kao
sopstveni eho. Njegovo upinjanje da se distancira od Toma, da dokae da je
normalan, dovode u pitanje upravo tu normalnost - neto od onoga to kae zvui
mnogo manje normalno nego Lirove ili Tomove rei. Iako je masku ludaka
odabrao da bi se zatitio, svestan da je u opasnosti, ne znai da njena vrsta nije
znatan deo njega. Krajem govora o transformaciji, Edgar kae Edgar nije nita
(II.iii.1-21). Dok gledamo Edgara kako postaje Tom, pratei entuzijazam s kojim on
prihvata ranjivost i ak bol koji Tom sam sebi nanosi, oseamo da Tom slui i
Edgarovim potrebama, ne samo drami. Efikasnost uloge sirotog Toma za Edgara
umnogome zavisi od Edgarovih tvrdnji sa se moe u potpunosti distancirati od
njega. Od samog Edgara gotovo da ne ujemo nita o tome kako je podneo oevu
elju da ga ubije; ali gledamo kako u Tomu stvara bie kroz koje bezbedno moe
da izrazi svoj oseaj bespomone rtve, ili potpune ranjivosti i zbunjenosti. Toma
progone avoli kao to Edgara progoni otac, obojica su (Edgar odnedavno)
beskunici, to Edgaru omoguuje da Tomove emocije izrazi kao sopstvene, a da
ipak zadri izvesnu kontrolu nad njima jer namerno dri distancu od uloge Toma.
Emocije koje bi inae pretile da ga preplave, deo su maske, njegovog sredstva
sopstvenog ouvanja. Kada se Gloster konano pojavi, dvostruka funkcija ove
maske postaje naroito jasna.538 Edgarov strah od oca-progonitelja i oseaj
sopstvene krhkosti (To je onaj Zloduh Repatilo on oveku alje mrenu na oi,
kakljivost i zeiju usnu III.iv.117-21).
Slinost izmeu Toma i Edgara zapanjujua je koliko i razliitost. Za obojicu
je tipina pasivnost i elja da sebe vide kao rtvu, na granici mazohizma. Kao to
Toma progone spoljni i unutranji demoni, Edgar je takoe progonjen i svojim
538
Ibid, str. 15.

347
demonima moe samo da suprotstavi bogove koji su pravedni, a on je njihov
izvritelj.539 On e tako svoju ulogu u bratovljevoj smrti i oevoj kazni svesti na
dejstvo koje je van njegove moi. Kada dela, i u trenutku kada ubija Osvalda i u
trenutku kada ubija Edmunda, on je preruen i ta maska ga titi, omoguujui mu
da svoje ja potisne u ulogu. Kao Edgar, on nikada direktno ne izraava bes na
oca, niti ak na bezimenog zlikovca koji mu je naudio; taman kad pomislimo da e
da se ogoli i iskali bes, on se sakrije iza Toma. Za razliku od Lira koji uvek krivi
druge, Edgar nije u stanju da krivi nekoga, nego krivicu usmerava prema sebi.
Potrebna mu je zatita koju nudi Tom, jer je njegova sopstvena mata suvie
eksplozivna. Sve to je morao da potisne da bi bio dobri sin izranja u Tomu.
Prolost koju je izmislio za Toma za njega je veoma iva, puna grozniave poude i
agresije. Uloga Toma nastavlja da opsluuje Edgarove potrebe dok god ima
saznanja o oevom gnevu i sopstvenu elju za osvetom, te, samim tim, ne moe
nita da preduzme. Kada vidi oca surovo kanjenog i pokajniki skruenog,
prestaje potreba za Tomom. Edgar priredi virtuelni egzorcizam i elje za kaznom i
same uloge.540 Na liticama Dovera, on uestvuje u oevoj smrti na nain na koji
potencijalnu kanu pretvara u izleenje; takav koncept mu omoguuje da se oprosti
od vienja oca kao avola, te time i sebe kao avola koji ih je doveo do te litice.
Umesto pasivnosti i straha, Edgar poprima aktivnu ulogu i sposobnost saaljenja.
Tada e po prvi put Glostera nazvati ocem, iako je to uoptena fraza koja je jo
daleko od otkrivanja identiteta (IV.vi.72). Otada je njegova uloga sve blia
njegovom pravom identitetu.
Luda i Tom nas ue da podelimo ideju filozofije na dva dela. Philos ljubav i
sophos mudrost. U Kralju Liru se odbacuje mudrost u ime ljubavi.541 Erazmo na
kraju otkriva da se mudrost nalazi u ludosti, pa u svoj latinski tekst ubacuje grku

539
Ibid, str. 17.
540
Ibid, str. 19.
541
Knight, Op.cit, str. 395.

348
kovanicu, kao oma svom prijatelju Tomasu Moru: Morosophos. Moros na grkom
ne oznaava samo varijantu prezimena Mor, ve i ludost. Ova re je veoma
prikladna za ekspira kao pisca Kralja Lira. On tu nije bio filozof nego fulozof
(foolosopher).

O, kakva smesa bezumlja i smisla; / Umnosti usred ludila! (Kralj Lir, IV.vi.)

Da pogledamo ta je sve Erazmo Roterdamski napisao o tankoj granici

izmeu ludila i mudrosti jo 1509. godine, tokom boravka na imanju Ser Tomasa
Mora. Uzor mu je bio italijanski humanista Faustino Perizauli koji je napisao esej
De Triumpho Stultitiae (O trijumfu ludosti), a izvorite je, naravno, u antikoj tradiciji
grki satiriar Lukijan ije su satirine pohvale (enkomijume) Erazmo i Mor
prevodili na latinski. Ludost, naravno enskog roda, izdeklamuje panegirik samoj
sebi, uverljivim i jednostavnim argumentima da jedino ona uveseljava i bogove i
narod. Naravno, vidovi ludosti imaju svoju gradaciju, ali nepobitna injenica je da
ona usreuje, a znanje i mudrost unesreuju, te je dilema lana. Mudra luda bio bi
oksimoron, kao to bi paradoksalna bila tvrdnja da su ludaci sreniji, da nije
dokaza koje Ludost izvodi na osnovu brojnih primera iz teologije, knjievnosti,
istorije i, pre svega, svakodnevnog ivota.
U ekspirovim tragedijama primer mudre lude je, pored Lirove Lude i
Toma iz Bedlama, i Hamlet kada stavi tu masku, a u irem smislu to moe biti i
Jago kada iznosi svoju jednostavnu, materijalistiku i makijavelistiku ivotnu
filozofiju, ako ga doivimo kao snalaljivog manipulatora koji se igra ivotima
drugih ljudi (arhetip trickster), a ne kao dijabolinog i hladnokrvnog zloinca. Dok
drugi postaju mudri kad polude, kad im se otvore neki vidici i posloe neki
mozaici, Luda je uvek mudra i to na svoj eretski, razigran nain demonstrira. Lir
je mudra luda kad poludi u pustari i shvati bolne istine, a to je najvanije, i pomiri
se sa njima i bes u njemu zgasne. U Makbetu bi ta uloga mogla pripasti vrataru,

349
mada je njegov lik suvie minoran i epizodan da bismo uli neto vie od njegovog
repertoara i da bi to posluili neemu vie osim kominog splanjavanja
tenzije.Hamletov Jorik nije upamen toliko po mudrosti, on nije trickster ali jeste
jester, ali dok Hamlet setno dri njegovu lobanju u ruci ne moemo a da se ne
setimo starog nordijskog verovanja da je upravo lobanja skrinja u kojoj se veno
uva dua i da zamislimo kako Hamlet upravo iz nje ita tu istinu o efemernosti
oveka i tragici njegovog bitisanja na zemlji. Ipak, ulogu Lirove Lude u Hamletu
preuzima Horacio, istina bez imalo ludosti i sve vrcave lucidnosti koju ona isijava.
On govori istinu, dobronamerne savete i upozorenja svom gospodaru kao Luda
svome. Da je Otelo imao svoju Ludu, moda ne bi tako nepovratno srljao u
sopstvenu propast i unitenje nevinih ivota. Bio je usamljen i bez prijatelja sa kim
bi delio intimu, dok tu prazninu nije iskoristio perfidni Jago i ispunio je svojim
otrovom. Makbet je kralj, ali na dvoru nema Ludu. On je tiranin i svoj dvor je, kao i
celu zemlju ispunio mrakom i sttrahom, a tu nema mesta za smeh. I on je potpuno
sam, samovoljan i ohol, on ne bi mogao da pokae oinsku nenost prema detetu-
Ludi koja se probudila u Liru, dajui nam bljesak njegove nekadanje slike kao oca.
No, Lirova Luda ne preduzme nita da posavetuje svog gospodara prilikom
fatalne greke u podeli kraljevstva tada i nije prisutan. ujemo samo Kenta koji
svoju iskrenost i pravinost plaa izgnanstvom, poput Kordelije. Luda tek nakon
svega komentarie i ismeva postupke svog gospodara.
Slukinje Ludosti su (Samoljubivost); (Laska); (Zaboravnost);
(Lenjost); (Naslada (Lakomislenost); (Razuzdanost),
(Gozba), (Tvrdi san). Pomou ovih vernih slugu
podvrgavam pod svoju vlast ceo svet i vladam i nad vladarima, kae Ludost.542
Evo kako ona opisuje svoju funkciju:

542
Erazmo Roterdamski, Pohvala ludosti, str. 1.

350
 Kao to obino bogovi kod pesnika nekom metamorfozom ublauju smrt onima koji
umiru, isto tako i ja, koliko sam kadra, pozovem oveka koji je sasvim blizu groba da se
vrati u detinjstvo. I tako svet s pravom za stare ljude kae da su podetinjili. Ako bi ko,
moda, hteo da sazna kako ja vrim taj preobraaj, lepo, ni to neu sakriti. Povedem ih na
izvor nae Lete, a ona izvire na Srenim ostrvima (kroz donji svet tee samo rukavac ove
reke), da se tamo napiju dugog zaborava, pa kad im postepeno odminu brige, ponovo
postaju deca. Pa oni, ujem prigovore, blebeu, govore gluposti. Dobro, znam ja to. Ali ba
to i znai podmlaenje! ... I ukoliko dublje zalaze u starost, utoliko im se vie vraa slinost
sa detinjstvom, dok jednom kao deca ne odu sa ovoga sveta bez gaenja prema ivotu i
bez straha od smrti.543.

Lir bi verovatno uivao u svojoj starakoj demenciji da nije doiveo onoliku

tragediju. A kad smo ve robovi strasti, lake joj se prepustiti nego boriti se protiv
nje:

Pogledajte s koliko se smotrenosti pobrinula priroda, majka i stvoriteljka ljudskog roda, da

se sve svuda zaini ludou. Po stoikoj definiciji, mudrost se sastoji u tome da se
upravljamo prema razumu; a ludost, naprotiv, znai podati se samovolji strasti. Iz straha
da ljudski ivot ne bude tuan i straan, Jupiter je dodelio oveku mnogo vie strasti nego
razuma, i to u odnosu pola uncije prema asu (24 :1)! Sem toga, sabio mu mozak u uski
kutak glave, a itavo telo prepustio strastima. Najzad je stavio usamljenom razumu
nasuprot, rekla bih, dva vrlo mona neprijatelja: prvi je srdba, koja gospodari u grudnoj
tvravi i u srcu, izvoru ivota; drugi je pouda, koja sebi vrlo iroko prisvaja vlast, sasvim
dole do prepona. A ta moe razum protiv te dve udruene sile, dovoljno jasno pokazuje
svakidanji ljudski ivot. On jedino moe da vie do promuklosti i da daje moralne pouke.
Ti se, pak, podanici bune protiv svoga kralja i runo ga nadvikuju, te on najzad, umoran,
mora da se povue i digne ruke.

543
Ibid, str. 6.

351
ene su nosioci iracionalnog i glupog po Ludosti, pa i po ekspiru gde postupaju
nelogino i autodestruktivno, bilo da to ine iz ljubavi, ponosa, ili nedostatka snage koju
crpe iz svog mukarca:

Uostalom, poto je ovek roen za voenje javnih poslova, trebalo mu je dati i malo vie
od tog komadia (unice) razuma. Jupiter je, pak, da bi mu pomogao kao to valja, mene
upitao za savet, kao i vie puta u slinim prilikama. Ja sam mu zaista odmah dala savet
dostojan mene: neka mukarcu pridrui enu; ona je, dodue, ludo i glupo stvorenje, ali je
aljiva i mila, pa e, u domaem ivotu, svojom ludou umanjivati i blaiti duhovne muke
svoga mua.544

Mudrost nije samo teret onome ko je ima, ve i njihovoj okolini, kae Ludost. Takvi
su nepreduzimljivi, usamljeni i udni. Hamletovi vita contemplativa i taedium vitae
odgovaraju narednom opisu:

Kako su mudraci nekorisni u praktinom, svakodnevnom ivotu, moe nam posluiti kao
primer Sokrat, koga je Apolonovo proroite, ne ba mnogo mudro, oglasilo za jedinog
mudraca. Jer kad god bi pokuao da ma ta radi javno, uvek bi morao pobei pred bunim
smehom svetine. ... Kako su ljudi koji se predaju izuavanju filozofije obino vrlo nesreni
u svemu u ivotu, naroito sa decom, mislim da se priroda oprezno pobrinula da se kuga
mudrosti ne rairi mnogo meu ljudima.
.....

Nekako bi se jo i podnelo kad bi filozofi bili nesposobni samo za vrenje javne slube,
gde se snalaze kao magarac kad svira na liri! Ali oni jo manje vrede u vrenju
dunosti privatnog ivota.... Pre svega, ako mudrost lei u iskustvu, ko vie
zasluuje da nosi ime mudraca: da li pametan, koji se neto iz stida, neto iz
plaljivosti ne prihvata niega ili luak, koga ni od jedne namere ne odvraa ni stid
(jer ga nema) ni opasnost (jer ne razmilja)? Mudrac se zagnjuruje u knjige starih

544
Ibid, str. 9.

352
 pisaca, gde se naui nekom preteranom cepidlaenju. Luak, naprotiv, ako se ne
varam, ba stoga to neprestano uestvuje u svemu i ne haje za opasnost, stie pravu
mudrost. To je dobro uoio i Homer, iako je bio slep, jer veli: i lud se naui u nevolji.
Dve smetnje, uglavnom, ne doputaju oveku da doe do saznanja: stid kojim se
zaslepljuje duh i strah koji u svemu vidi opasnost i obeshrabruje oveka u njegovoj
delatnosti. Ludost sjajno oslobaa svih tih tekoa.545

U svim ekspirovim delima, a posebno u Hamletu, istie se kontrast izmeu

privida i stvarnosti, izmeu iskrenog i odglumljenog. No, i sam ekspir je
verovao da je ceo svet pozornica i da smo svi glumci, to ne podrazumeva
samo negativne konotacije. Jer,

Odstraniti varku znai pokvariti itavu predstavu! Samo su odelo i minka, u stvari,
obmana koja privlai oi gledalaca. ta je drugo ceo ljudski ivot nego neka vrsta
komedije u kojoj ljudi igraju svaki pod svojom maskom i svaki svoju ulogu, dok ih
reditelj ne odvede s pozornice? A on esto jednom istom glumcu daje razliite uloge,
tako da onaj ko je maloas predstavljao kralja u skerletu, odjednom postaje rob u
prnjama. Sve je na svetu prividno, pa se ni komedija ivota ne izvodi drukije.546

Ve smo videli da mudrost i znanje ne donose sreu, ve nas mue sumnjama i

strahovima. Savest nas ini kukavicama, rekao je Hamlet, a savest imaju samo
ljudska bia. Zato je lepe biti kao ostali svet prirode:

Dvostruki stoik Seneka estoko ustaje protiv toga i mudracu potpuno usrkauje strast.
A kad tako ini, on u mudracu ne ostavlja ak ni oveka, nego od njega stvara nekog
novog boga koji nikada nije postojao niti e ikada postojati; ili, da se jasnije izrazim,
gradi od njega mramorni kip koji je neosetljiv i u kome nema nieg ljudskog. Ko ne
bi pobegao i ko se ne bi zgrozio od takva oveka kao od udovita i utvare, kad je

545
Ibid, str. 15-16.
546
Ibid, str. 17.

353
 otupeo za sva prirodna oseanja, kad ne mogu vie da ga uzbude nikakva duevna
raspoloenja, ni ljubav ni milosre, nego je tvrd kao kremen i stoji kao Marpeka
stena? Nita mu ne ostaje sakriveno, ni u emu ne grei, sve vidi kao kakav Linkej,
sve ispituje s krajnjom tanou, nita ne oprata, niim nije zadovoljan sem samim
sobom, misli da je samo on bogat, samo on pametan, samo on kralj, misli da je jedino
on slobodan; ukratko, sve samo on, ali po sopstvenom miljenju! O prijateljima se ne
brine, a ni sam nije prijatelj nikome, ne ustee se da prezire i same bogove;
besmisleno mu je sve to se na ovom svetu deava, sve kudi i svemu se ruga. Eto
vam slike te ivotinje koju nam predstavljaju kao savrena mudraca547.
Zar bi priroda, koja je tako marljivo bdela nad muvama, biljem i cveem, zaspala ba
nad ovekom, da bi mu tako bila potrebna nauka koju je Teut, ogoreni neprijatelj
ljudskoga roda, izmislio samo zato da bi ga unitio? Zato nauka tako malo koristi
srei, ak joj i teti, a kau da je samo zbog toga i pronaena.548

ta je uopte srea, ono za ime svaki ovek odvajkada traga? Moda je ba u

onome to odbacujemo, a inei to, donosimo patnju i nesreu sebi i drugima. Sve
je mnogo jednostavnije nego to su mudraci iskomplikovali:

Pitam vas, u ime besmrtnih bogova, da li je uopte neko sreniji od one vrste ljudi koje svet
naziva glupacima, luacima, budaletinama i prostacima, to su, po mome miljenju,
najpoteniji nazivi? Ja u vam sada rei neto to e vam na prvi pogled izgledati glupo i
besmisleno, ali to je najdublja istina. Pre svega, ti luaci se ne boje smrti, a to, tako mi
Jupitera, nije malo zlo; ne znaju uopte za griu savesti; ne prepadaju se od pria o
mrtvacima, ne blede i ne dru pred duhovima i utvarama, ne uznemiruju ih nevolje koje
im prete, ne zavaravaju se nadom u buduu sreu; reju, njih ne rastru hiljade briga u
kojima se gubi ovaj ivot. Oni ne oseaju ni sramote, ni straha, ne znaju za astoljublje,
zavist i ljubav. Naposletku, ukoliko se vie priblie nerazumnosti glupe stoke, utoliko su
nesposobniji da gree, po tvrenju teologa.

547
Ibid, str. 18.
548
Ibid, str. 19.

354
Prema tome, ispitaj paljivo, budalasti mudrae, one silne brige to danju i nou mue tvoj
duh, skupi na jednu gomilu sve nezgode svoga ivota, pa e tek onda shvatiti koliko
nevolja ja pritedim svojim luacima! Dodaj tome da oni, sem toga to sami neprekidno
uivaju u igri, pevanju i smehu, donose i svima drugima, kuda god dou, zabavu, alu,
igru i smeh, kao da ih je dobrota bogova poslala na zemlju da ublae tugu ljudskoga
ivota! Odatle proizlazi da su svi ljudi, iako jedni prema drugima imaju razliita oseanja,
u odnosu na luake istog miljenja: svi ih priznaju kao svoje, trae ih, hrane, dvore, neguju
i pomau, ako je potrebno; doputaju im svi da bez kazne govore i rade ta im je volja.
Niko ne eli da im nakodi, pa se ak i divlje ivotinje uzdravaju da im nanesu tete, kao
da nagonski oseaju njihovu nevinost. Jer oni su pod zatitom bogova, i naroito pod
mojom zatitom, pa ih s pravom svi potuju.

Oni predstavljaju takvo uivanje ak i za kraljeve i careve da mnogi bez njih ne sedaju
ni za sto, niti idu u etnju, i ne mogu prosto nijedan as provesti bez njih. Oni mnogo
vie potuju svoje budale nego svoje mrgodne filozofe, koje obino dre zbog
dvorskog obiaja. Zato im daju prvenstvo, lako je pogoditi, i u tome, mislim, nema
nieg udnog: mudri savetnici saoptavaju vladarima obino samo alosne stvari i,
oslanjajui se na svoju nauku, uzimaju slobodu da s vremena na vreme vreaju
nene ui zajedljivom istinom, a budale pruaju vladarima samo ono to oni najvie
ele: ale, smeh, dosetke, lakrdije. Sem toga, zapamtite, luaci imaju jo jedan veliki
dar koji ne treba nipodatavati: jedino oni iz prostodunosti govore istinu549

Glumljeno ludilo je esto poeljno i mudro, ako ve ono istinsko izostane. Tako
se neemo razlikovati od veine sveta i bie nam lake:

Svi, pre svega, veruju u onu optepoznatu poslovicu: Ako neto nema, pravi se
kao da ima. Po tome pravilu se ve deci kazuje stih: Najvia mudrost je u tome da
se pravi lud kad treba. Sad i sami moete zakljuiti kakvo je neprocenjivo dobro

549
Ibid, str. 21-22.

355
 Ludost kad samo njena varljiva senka i golo podraavanje zasluuju toliku hvalu
uenih ljudi! Ali jo jasnije savetuje ona poznata ugojena svinja iz Epikurova opora
da se ludost mea s mudrou, ma i na kratko vreme, dodaje ona ne ba pametno.
Dalje uzvikuje: Zadovoljstvo je biti lud kad treba! Na drugome mestu opet veli:
Vie voli da izgleda lud i nevet nego pametan i uvek neraspoloen. Homer, koji
svuda mnogo hvali svoga Telemaha, ponekad ga naziva ludim. I tragiari vole
davati isti nadimak, kao znamenje sree, deacima i mladiima. A ta drugo sadri
slavna epopeja Ilijada ako ne mahnita dela ludih kraljeva i naroda? Dalje, kako je
savrena ona Kikeronova pohvala: Svet je pun luaka! ... Jo otvorenije to
propoveda Jeremija u desetoj glavi: Svaki ovek posta bezuman od znanja. Samo
bogu pripisuje mudrost, itavom oveanstvu ostavlja ludost. Malo ranije kae:
Mudri da se ne hvali mudrou svojom. Zato ne eli, dragi Jeremija, da se ovek
hvali svojom mudrou? Svakako zato, glasie odgovor, to mudrosti nema. Ali da
se vratim Propovedniku. ta mislite da znai njegov uzvik: Tatina nad tatinama,
sve je tatina? Nita drugo nego ono to sam rekla: da je ljudski ivot samo igra
Ludosti. Tom izrekom prorok zaista dopunjuje onu sjajnu pohvalu u Kikerona koju
sam ranije navela: Svet je pun luaka. Kad mudri Sirah kae: Lud se menja kao
Mesec, a mudri je postojan kao Sunce, ta drugo to znai nego da je lud ceo ljudski
rod i da samo bogu prilii ime mudrosti. Pri tom pod Mesecom tumai
podrazumevaju ljudsku prirodu, a pod Suncem izvor svake svetlosti, tj. boga. S tim
se slau i rei u jevanelju kojima sam Hristos govori da se niko ne moe nazvati
dobrim sem boga. Pa dalje, ako se ludim naziva svaki ovek koji nije pametan, a
svaki dobar znai isto to i pametan, onda moraju neminovno svi smrtnici, po uenju
stoika, biti pod okriljem ludosti!550

Hamletov zakljuak je da smo, to vie znamo, tim nesreniji, zbog bolne istine do
koje dolazimo razmiljanjem. To nam potvruje i Gloster, koji nije video dok je imao
oi, a evo ta kae Ludost:

550
Ibid, strane 48-49.

356
 Ovamo spada i ono to je bog i stvoritelj sveta zabranio prvim ljudima da jedu sa drveta
poznavanja dobra i zla kao da je saznanje otrov za sreu. I Pavle otvoreno odbacuje
saznanje kao klicu oholosti i opasnosti. Na njega se, mislim, ugleda sv. Bernard, koji
tumai da je ,breg koji je Lucifer izabrao za svoje boravite gora saznanja. Moda
ne treba odbaciti ni onaj dokaz da je Ludost u milosti vinjih, jer se njoj oprataju
pogreke, a mudrome se ne oprataju. Zato se svi koji mole za oprotaj izgovaraju
Ludou i skrivaju se iza njenog plata, iako su svesno greili. ... Pre svega, hriani
se sasvim slau s platoniarima da je dua utonula u telo i obavljena telesnim
vezama, ijom je teinom okovana tako da jedva moe da vidi istinu i da uiva u
njoj. Zato Platon definie filozofiju kao razmiljanje o smrti, jer kao i smrt odvaja
duhovni deo oveka od vidljivih i telesnih stvari. I tako se dua, dok god dobro slui
telesnim organima, naziva zdravom; ali kada raskine veze i pokua da se oslobodi i
kao da razmilja o bekstvu iz te tamnice, tada se to zove ludost. Ako se to dogodi
sluajno, zbog bolesti i neke organske mane, onda se ceo svet sloi u tome da je to
ludilo. A mi ipak vidimo da ljudi te vrste proriu budunost, da poznaju jezike i
nauke koje nisu nikada ranije uili, i da uopte imaju neto boansko u sebi. Nema
sumnje da to dolazi otuda to se dua pomalo oslobaa telesnog dodira i poinje da
pokazuje svoju prirodnu snagu. Isto se tako, mislim, neto slino deava ljudima na
samrtnim mukama: oni ponekad govore s proroanskim nadahnuem. Ako se to,
pak, dogaa u vatrenoj pobonosti, moda nije ludilo iste vrste, ali ipak mu je tako
slino da ga vei broj ljudi smatra za pravu ludost, osobito stoga to je malo, vrlo
malo ljudi koji se itavim svojim ivotom razlikuju od celokupnog ljudskog drutva.
Njima se, rekla bih, obino deava ono to se, po Platonovu opisu, deava u onoj
peini okovanim ljudima koji se dive samo senkama stvari. Jedan od njih utekne iz
peine, ali se vrati i pria im da je video istinite stvari i da se oni ljuto varaju ako
misle da ne postoji nita drugo sem bednih senki. A on je postao mudar, pa ali i
oplakuje ludost svojih drugova koja ih dri u tolikoj zabludi. Oni ga, zauzvrat,
ismejavaju kao bezumnika i odbacuju od sebe. Tako se i obian svet najvie divi
onom to je telesno i misli da postoji jedino to.551

551
Ibid, strane 53-54.

357
 Ludost nam dalje govori o blaenstvu do koga moe da dovede:

velika nagrada koju oekuju poboni nije nita drugo do neka vrsta mahnitosti.
Setite se, pre svega, da je neto slino sanjao jo Platon kad je pisao da je ludost
zaljubljenih najvea srea u ivotu. Jer onaj ko silno voli ne ivi vie u sebi, nego u
linosti koju voli; ,i to se vie udaljuje od sebe i prelazi na predmet svoje ljubavi,
utoliko je vee njegovo uivanje. Ako dua smilja kako da izie iz tela i ne
upotrebljava valjano svoje organe, moe se sasvim pravilno nazvati ludou. ta bi
inae znaio izraz koji se svuda uje: Taj ovek nije pri sebi, ili Doi k sebi, ili Je
li doao k sebi? Zatim, ukoliko je ljubav dublja, utoliko je ludost vea i srenija!
Kakav je, dakle, taj budui ivot blaenih na nebu za kojim pobone due uzdiu
tako enjivo? Duh e, svakako, pobediti i posrkati telo, i to e uiniti utoliko lake
to ga je ve za ivota oistio i pripremio za takav preobraaj. Zatim e najvii Um
poljuljati na neshvatljiv nain i sam duh, jer ga beskonano prevazilazi. I tako e
itav ovek izii iz sebe i bie srean samo zbog toga to vie ne pripada sebi, jer e
neiskazano uivati u najviem Dobru koje sve privlai k sebi. Ta srea e, razume se,
biti potpuna tek kada due budu obdarene besmrtnou, poto se ponovo sjedine sa

svojim nekadanjim telima.552

Da li je Ofelija na kraju bila srena, u blaenoj mahnitosti i preplavljena

ljubavlju? Da li je Lir osetio olakanje dok je besneo i nekontrolisano se ponaao, ne
morajui da misli na kraljevske manire ili na sutranjicu? Natal nas podsea da ime
Hamlet potie od Saksovog Amleth, to u je u poznom islandskom znailo luda
(amlothi fool).553
Hamletu je svakako bilo lagodnije da govori nepovezane rei bez smisla i
tako se egai sa ljudima koji su ga alili, a on se, poput elijevog Oblaka,

552
Ibid, str. 56.
553
Nuttall, Op.cit, str. 400.

358
poigravao sa svima i lebdeo iznad svih njih. Kroz te rei on je ipak slao otrovne
strelice ka ljudima koji su ga razoarali i onima koji su se zaverili protiv njega. On
je svoj napad na Laerta pravdao upravo maloas upotrebljenom frazom, da nije bio
pri sebi, da to nije bio on. Otelo i Makbet sebi nikada ne dozvole takav predah,
njihova vojnika disciplina ne dozvoljava im da u ludilu potrae utoite ili
izgovor. Njihovo ludilo je surovo i ozbiljno, bez primesa groteske ili humora. Zato
ih i vodi u ubistva, na ta Lir ne pomilja ak ni kada proklinje svoje erke
stravinim reima, zato Hamlet ne ubije Klaudija iako mu je stalno na dohvat ruke.
Oni u sebi nose duh koji druga dvojica nemaju.

359
III.iv. OTELO

Slika 4

III.iv.i. Zaplet paukova mrea

Da li je Jago jedini lik ove drame koji je stvarno lud? Iako do ludila dovodi
Otela, a sam deluje savreno hladnokrvno i promiljeno, Jago je komplikovaniji
sluaj od Otela, gde je sve jasno. Otelovo stanje je vie afekat, pomuenost
razuma koji on ipak brzo povrati. Jago kae Ja nisam ono to jesam (I.i.) Privid
nasuprot stvarnosti, lana oseanja umesto istinskih, kao i u glumi Ledi Makbet
pred gostima i kao lana alost za ubijenim Kraljem Hamletom (I know not
seems, bila je Hamletova reakcija na sav taj privid). Jago svoju mrnju prema
Otelu objanjava osvetom, jer stvarno sumnjam da se taj Crnja pohotljivi uvalio /
I u mestace moje; ta mi pomisao / Utrobu grize kao otrov, i nita mi / Smiriti
duu ne moe I nee / Dok ne izravnam raune s njim: ena za enu! / Ne uspem

360
li to, bar u baciti Maura / U ljubomoru takvu da je razum nikad / ne izlei.554
(II.i.) Plan je izazivanje ljubomore zbog ene, ali rival nee biti sam Jago, nego
Kasio, Otelov zamenik, od koga Jago strepi. Otelo e mu, kae, jo biti zahvalan to
ga je namagario i do ludila onespokojio. I u ovoj drami imamo najavu ludila,
kao u Liru i Makbetu.
Prvi nemir kod Otela unosi sukob kanon slavlja, u noi kada je odvraena
turska flota. On kae: Krv mi poinje da strpljenjem vlada, / A jarost, to mi
dobar deo svesti / Pomrai sad, pokuava da me vodi. / Joj, ako krenem ili samo
dignem / Ovu ruku, pod mojoj e srdbom pasti / Najbolji od vas! (II.iii).
Jago je skovao plan kako da priblii Kasija i Dezdemonu, kroz njeno
zauzimanje za njega kod Otela, nakon to je zbog pijanstva i tur zapao u
generalovu nemilost. Jer nita lake nego sklonu Dezdemonu / Privoleti da za
asnu stvar se zauzme. / Dareljiva je ko elementi prirodni; / Maura bi na svata
mogla da navede; I krtenja da se odrekne i svih / Peata i simvola oprotenog
greha; Dua mu je u takvim stegama ljubavi / Da mala moe da ga radi kako
hoe. (III.i.). Pokazuje odlino poznavanje ljudske psihe i zavidnu sposobnost
manipulacije. O, ti, teologijo pakla! / Kad avo vodi u najcrnji greh / On prvo
uzme boansko oblije / Kao to ja sada inim. Kao Horaciovo upozorenje
Hamletu i kao Makbetove sumnje u istinotost vetiijeg proroanstva, iskuenje i
preruavanje avola.
Otelo je svestan da e kraj, odnosno nasilni prekid njegove ljubavi prema
Dezdemoni, oznaiti i kraj razuma, pa i ivota. Zato je onda odabrao pur
nerazumnosti? Borba u njegovoj dui, antagonizam, jasno se oseaju u reima O,
ti gaduro izvrsna! Nekmi na duu / Prokletstvo padne, ako te ne volim! A kad
budem ja prestao da te volim - / O, vratie se haos. (III.iii.)

554
Prevod Aleksandra Sae Petrovia

361
 Jago od starta pribegava taktici gradiranja, opreznog ubrizgavanja otrova,
nikada sve odjednom i nikada direktno. Opredelio se da natukne neto Otelu,
navede ga na sumnju insinuacijama i generalizacijama, pa se onda ograuje i
ublaava izreeno. Kada vidi da je previe raspalio plamen strasti i besa u Otelu,
on ga stiava: uvajte se, moj gospodaru, / Ljubomore! Tog zelenookog
udovita to podsmeva se mesu / Koje prodire samo. Blaen je onaj / Rogonja
koji, znajui svoju sudbinu, / Nevernu enu ne voli. Alteko onom oveku to je
zaluen ljubavlju / A stalno sumnja, to nagaa a bezumno ljubi! (III.iii). Ali,
Otelo nije ovek koji e da nagaa i doveka sumnja. Ne, Jago, ne - / Videu ja to
pre no to posumnjam; / A posumnjam li, ja u dokazati; / A uz dokaz taj, ostaje
samo: zbogom / Ljubavi illjubomoro! On, za razliku od Hamleta, ne doputa da
ga razdiru sumnje, trai vrst dokaz i odmah preduzima korake. No, on nije imao
nameru da smru kazni Dezdemonu za neverstvo. Tu je razorni uticaj Jagovih rei
najoigledniji. Njegova presuda namenjena eni, nakon dokazanog neverstva,
bila je odzvidau ja nju / I pustiti niz vetar da lovi kako zna. (III.iii). Ali, nee se
ni kajati kasnije, niti e poludeti nakon poinjenog zloina. No, on je jo uvek
veoma razuman, tolerantan i irokogrud. Jel misli da bih provodio ivot / U
ljubomori, i svake mene meseca / Davao maha novim sumnjama? / Ne;
posumnjati znai odluiti. / Zameni me sa jarcem kada ja svoje / Duevne stvari
preinaim u te / Naduvane, od muva upljuvane sumnje / to opisuje. Ja nisam
ljubomoran / Ako govore da mi je ena lepa, / Da voli drutvo, da aska slobodno,
Peva, svira i igra lepo. estite ene su tako jo estitije. (III.iii). Ovo e potvrditi i
Dezdemona, poslednje veeri svog ivota, kada odbacuje Emilijino pitanje o
ljubomori oigledno promenjenog Otela. inilo se da jo ima nade za njegov razum
i za Dezdemonin ivot, kada je, videvi svoju suprugu, rekao Ako je ona neverna,
Onda se Nebo / Ba samo sebi ruga! Ja u to ne mogu da poverujem. (III.iii).
No, Jago je svestan koliko je to krhko pod teretom njegovih insinuacija:
Sitnice kao vazduh lake dokazi su / Ljubomornom ko Sveto pismo pouzdani. /

362
 Maur se ve menja / Pod mojim jedom. Opasne ideje / Po prirodi su svojoj ve
otrovi, / I oni, najpre, nisu neukusni, / Alposle kratkog dejstva na krv ljudsku /
Saiu kao rudnici sumpora. (III.iii). I postigao je svoj cilj, jer Zauvek zbogom,
spokoju moj! / Zbogom i ona zadovoljstva due moje!... O, zbogom! Otela ratnika
vie nema! (III.iii.) Iako ve slomljen, Otelova ljubav se u poslednjim trzajima bori
protiv Jagovog otrova: Huljo, dokai / Da mi je ljubav kurva; daj dokaz pouzdan,
/ Vidljiv mi dokaz prui, iltako mi moje / Veite due, bolje bi ti bilo / Da si
roen ko pas nego da doivi / Moj probueni gnev! (III.iii.) Jago reaguje kao
Ledi Makbet na premiljanje svog supruga: Jeste li Vi ovek? (III.iii). No, ve je
kasno. Crv sumnje je poeo da nagriza zdravo tkivo Otelovog uma i uskoro e ga
potpuno unititi. Svega mi, ja mislim / Da mi je ena estita i mislim / Da nije;
mislim i da si ti poten, / A mislim i da nisi. Neki dokaz moram / Imati.(III.iii) Tu
Jago intenzivira dejstvo i, osetivi da mora da ponudi neto vie od pukih aluzija,
predoava dokaz u vidu Kasiovog sna u kome je, kako kae, ovaj prepriao
postignutu stvar. Otelov gnev kipi: Raskomadau je!, na ta ga Jago smiruje
reima da to jo uvek nije delo koje vidimo, ali odmah dodaje pitanje o maramici i
time je Dezdemonina sudbina zapeaena: Ovako u / Svu svoju nenu ljubav
oduvati k nebu: Osveto crna, ustaj iz jazbine svoje! / Ljubavi moja predaj
prestolje i krunu / Tiranskoj mrnji u srcu! Nabrenite mi / Grudi od ovog
bremena, jer sazdano je / Od jeziaka zmija otrovnica! Kao invokacija Ledi
Makbet, koja je takoe htela da ljudska oseanja zameni mrnjom, a mleko ui, da
umesto enstvenosti dobije muku vrstinu i odlunost potrebnu da bi se izvrio
zloin. Poslednja kap otrova, kada Jago navodno moli Otela da Dezdemoni potedi
ivot, imala je oekivano dejstvo: Prokleta da je ta grena bludnica!... / Da naem
neko brzo sredstvo za smrt / One satanske lepojke. (III.iii.).
Za to vreme, Dezdemona oajava zbog gubitka maramice, ali i ne sluti u ta
je Jago pretvorio njenog plemenitog Otela, koji, kako kae, na sreu, ba
plemenitu duu ima / I nije sazdan od onih niskosti / Ljubomornih, jer inae bi

363
ovo / Dovoljno bilo da neto loe pomisli. Jer, Otelo nije ljubomoran, tamo, gde
je on roen, / Sunce je iz njega izvuklo sve takve udi. (III.iv.) I Mleani su ga
znali kao takvoga, otuda onoliko uenje Dezdemoninog roaka Lodovika nad
promenom oveka to strastima ne podlee (IV.i.)
Za razliku od Jaga, koji od poetka nije ono to je, Makbetovih koji iza
osmeha kriju ubilake namere, i Hamleta koji takoe odlui da glumi, iako se i sam
gnua pretvaranja, Oteloo kae O, to je teko / Pretvarati se! (III:iv.) Insistira na
odgovoru o maramici, objanjavajui njen znaaj inima egipatske arobnice, u koje
verovatno ni sam ne veruje, iako zvui fatalistiki. Zato onda to nije rekao
Dezdemoni kad joj je dao maramicu, nego je upozorava sada kad je rpekasno?
Ako je izgubi ili pokloni, / Odvratna e biti / Oku oca mog, a srce e mu novu
ljubav juriti. Izgubiti je il dati bila bi teta / Nenadoknadiva. (III.iv.)
Vie puta e prekinuti Dezdemonu povicima Rubac!, a Emilija e je opet
upitati zar nije ljubomoran. Dezdemona e po prvi put priznati da ga prvi put vidi
takvog i da vie nije onaj moj gospodar. Emilija daje objanjenje za Otelovu
ljubomoru, koje se moe primeniti i na Jagovu zlobu bez pravog motiva, kako je
davno nazvao Kolrid: Takvi nisu / ljubomorni zbog povoda, ve prosto zato /
to su ljubomorni. Ljubomora je jedno / udovite strano to se samo od sebe / I
koti i raa. (III.iv.) No, Otelova ljubomora nije nastala sama od sebe, za razliku od
Jagove. Da li je ludak i njega doveo do ludila, da li je svojim trajnim stanjem
privremeno indukovao Otela?
Kulminacija strasti to zamrauje dolazi na Jagov pomen Kasiovog leanja
sa njom, na njoj isto vam se vata. Otelo je, po sopstvenom priznanju, drhtao
pri samoj pomisli na to. Ne, nisu rei to od ega se ovako tresem! Pih! Nosevi,
ui, usne! Je li to mogue? Da prizna? Rubac! Ooo avole! (Padne u nesvest)
(IV.i.) Ovaj deo, kao i kod ostalih ekspirovih junaka obuzetih ludilom, pisan je u
prozi, nedovrenim reenicama i zbrkanom sintaksom, to jasno pokazuje psihiko
stanje u kome se govornik nalazi. Jagov komentar na to je Radi, otrove moj!

364
Nastavi samo! / Tako se lude lakoverne hvataju, / A na mnoge valjane i estite
ene / Ovako pada ljaga, iako su / Ko suza iste). Kasiju, koji upravo ulazi,
objasnie da gospodar ima padavicu, drugu od jue i da ga treba ostaviti, jer
nesvest mora da ima svoj mirni tok. Inae bi mu pena pola na usta, / A on u
divlje ludilo ubrzo pao. I kada pita Otela za zdravlje, dvosmislenim reima
onako ste rogo-batno pali na glavu, u emu ovaj prepozna ruganje, Jago e
potegnuti uveno pitanje, eho Ledi Makbet: Ja samo elim da vi svoju sudbu /
Podnosite ko ovek i daje mu savet kako da sazna istinu prislukivanjem
razgovora izmeu Kasija i Bjanke, koji nailazi na Mavrovo oduevljenje
lukavstvom Mleanina: O, ti si mudar, to je izvesno! (IV.i.) I, opet, budite ovek,
gospodine!. Jago je svestan da e Otelo biti lak plen, jer mu ljubomora glupa /
Pogreno mora da protumai / svaki osmeh, gest i eretsko / dranje jadnog
Kasija. (IV.i.) Odluka je pala: Ona vie nee iveti! (IV.i.). No, upravo sada, kad
je enu osudio na smrtnu kaznu, a srce mu se pretvorilo u kamen toliko tvrd da ga
boli ruka kojom ga udara, Otelo na najlepi nain opeva Dezdemonu i sve njene
vrline. Kao da su se ostaci rasparanog razuma borili protiv te sulude odluke. Ali,
Jago je uspeo da ih ugui i natera Otela da zaboravi na sliku ene istananog
ukusa, uzvienog i bogatog duha, tako umiljatu. Tim je gora, zbog svega toga,
kae Jago. Jeste, to je izvesno alipak, / kakva teta Jago! zavapie Otelo.
Majstor manipulacije i ironije predloie mu da onda eni da pismeno ovlaenje
da moe da grei, na ta Otelo povie: Isei u je na komade! Meni da nabije
rogove!... Nabavi mi, Jago, neki otrov, jo noas. Neu da se prepirem s njom, da
mi se duh opet ne bi pokolebao pred njenim telom i arima jo noas, Jago.
(IV.i.) Izgleda kao da je Otelo bio slab na Dezdemonine ari i svestan da bi ga ta
slabost mogla pokolebati. Podsvesno, moda je to ipak bio onaj poslednji zrak
zdravog razuma koji je branei Dezdemonu branio istinu i pravdu, a koga je Otelo,
tj. Jago u njemu, hteo to pre da ugui. Kao Dezdemonu jastukom. Zato Otelo to
nije razaznao na taj nain? Svest mu je bila suena, misli zbrkane, a duh povodljiv

365
za Jagovim iskustvom i insajderskim znanjem. Jago je u njegove ui sipao
smrtonosni otrov kao Klaudije u Kraljeve, ali sa otrovom je u Otelov krvotok uao i
sam Jago. On poprima Jagovu mizoginiju, vulgarni renik i nasilniko ponaanje.
Otelo udari Dezdemonu pred svima, nazove je demonom, a potom i bludnicom za
ije usluge plaa gazdarici Emiliji. Jago e je umiriti objanjenjem da je to
prolazna ud zbog nekog dravnog posla, to bi priliilo Lirovim napadima
kolerika, ali svakako ne Otelovom karakteru.
Kada se, u petom inu, Dezdemona probudi i shvati ta je eka, ona
prepozna neku krvavu strast koja Otelu ceo kostur trese (V.i.) Neprirodnost
ina, kao to je ubistvo Dankana bilo neprirodno i praeno neprirodnim pojavama:
Ali neprirodna je ta smrt / to kosi enu zato to voli. (V.i.) Nakon to je
usmrtio, Otelo kae Emiliji: Ja nemam ene. O, nepodnoljivo! / O, teki ase! Pa
mislim da bi sad / Trebalo da pone strano pomraenje / Sunca i Meseca, a
Zemlja, zgranuta / Promenom ovom, da se zatrese i zine. (V.ii.) Da li je Otelo,
poput Glostera, krivio zvezde za pomraenje uma? Ili je mislio da e, kao nakon
Dankanovog ubistva, i nebo da se pomrai i cela priroda da podivlja. O, mora de
je Mesec skrenuo s puta; / Priao Zemlji blie no obino, / Pa ljudi sili s uma.
Na kraju, osveen i smiren, pita poluavola zato mu je telo i duu
uhvatio u zamku. Jago e ostati misteriozan, kao to su i njegovi motivi: Ja ni
jednu re vie neu rei. (V.ii). A Otelo e za kraj sebe opisati kao oveka koji nije
/ Voleo mudro, al zato bezmerno; / oveku to za ljubomoru nije znao /
Alpometenog kad ljubomoran postade. Kao Hamlet, i Otelo je hteo da se istinita
pria o njemu sauva i prenosi, pa zavrava na metateatarski nain pre nego to
presudi sebi.

366
 III.iv.ii. Tumaenja ljubomorni Otelo i zavidni Jago

Otelo je studija o ljubomori i njenom uticaju na pripadnike razliitih rasa,

dakle strast iji je istoimeni junak rob je ljubomora.555 U renesansi se ljubomora nije
smatrala tek jednom od osnovnih strasti, ve izvedenom ili sloenom strau. To je
vrsta zavisti, koja je, opet, vrsta mrnje. Mrnja svoju suprotnost nae u ljubavi i
suprotstavlja se ljubavi. A ipak, iako se suprotstavlja ljubavi, ona esto potie od
ljubavi. I, kao i zavist, nosi neku tugu ili strah koji potie od toga kad vidimo kako
drugi poseduje neto to bismo imali samo za sebe, ili kad se uplaimo da to moe
biti tako. Ovu udnu meavinu ljubavi i mrnje sa tugom ili strahom nalazimo u
ljubomori. Ljubomora neizbeno donosi bol i tugu ili alost. Iako je ljubomora
sloena, ona ipak uestvuje u prirodi mrnje. A mrnja pobuuje gnev i osvetu.
Ali, kako je ljubomora i vrsta zavisti, analiziramo zavist. Po Francuskoj akademiji
postoje etiri vrste zavisti: 1) zavist koja se osea jer je dobit koju ostvaruju drugi
toliko velika da kodi naoj; 2) oseamo zavist jer su drugi ostvarili dobit ili sreu,
a mi ne; 3) zavist zbog koje se protivimo da bilo ko drugi dobije neto to mi
elimo ili to nismo mogli da dobijemo; i 4) zavist zbog koje se oseamo povreeno
kada se drugima desi neto dobro. Najpotpuniju studiju o ljubomori tokom
renesanse napravio je Italijan Varki556, a na engleski preveo Robert Toft 1615.
godine, pod naslovom Plamen ljubomore (The Blazon of Jealousie). Po njemu,
ljubomora se javlja iz razloga 1) zadovoljstva koje ne elimo ni sa kim da delimo, 2)
strasti i straha da emo izgubiti predmet te strasti, 3) svojine ili prava koje
polaemo na neto i 4) asti. Autor kae da junjake nacije vae za ljubomorne,
moda zbog toga to su previe skloni ili preputeni ljubavi, ili zato to ih previe

555
Campbell, Op.cit, str. 148.
556
Ibid, str. 150.

367
pogaaju skandali koji bi ukaljali ast njihovih ena i ljubavnica. Na severu,
recimo, to ne uzimaju toliko k srcu.
Otelo je i rekao da nita nije radio iz mrnje, samo iz asti. On je bio savren
za studiju o strasti ljubomore, kao pripadnik rase koja je prirodno ljubomorna.
Kembl navodi Kakstonov prevod Ogledala sveta (The Mirrour of the World) u kome
on objanjava kakvi su Etiopljani, a zatim i Dejvisov Mikrokosmos u kome kae da
su na jugu ljudi okrutni, udljivi, preki, poudni, ali ipak mudri u postupcima,
trezveni. Ako su dobri, onda su bolji od svih ostalih, a ako su loi, nadmae sve
ostale u loem.
Jago je, ini se, melanholine naravi, pravi zlikovac za jednu tragediju o
ljubomori (isti glumac tumaio je njegov i lik najpoznatijeg melanholika, Hamleta
Kenet Brana). Toft kae bledoutog tena, prvi sklon da posumnja, ali i da se
umea, u pitanja ena, dok Vokington u Ogledalu udi kae da su takvi ljudi, koji se
kriju iza kontemplativnosti i ozbiljnosti, zapravi makijavelisti i stratezi. Ali, Jago
nije samo ljubomoran. Kod njega je ljubomora tek jedna faza zavisti, a u srcu mu je
savrena mrnja. Ljubomorni smo na neto to imamo, iz straha da e nam ga neko
preoteti, a zavidni na neto to drugi imaju, a mi ne. Glagol zavideti u korenu ima
glagol videti, dakle taj kome zavidimo je ugledna i uzorna, uiva potovanje. I re
respekt takoe sadri glagol gledati, latinskom spicere, otuda respicere respect.
Zavidljivost ukazuje na osobine inferiornosti i samoprezira osobe koja je
ispoljava.557
Autor Francuske akademije kae da je zavist najpravednija, jer je ona sama
najvea kazna za zavidne ljude. Zavist je, kae autor, zla i servilna, kao i
tajanstvena. Zavidna osoba mora da zakljua svoj jad u srcu, zavist ga izjeda
iznutra, dok telo od toga trpi veliku tetu. To Jago priznaje ve na poetku (I, i, 58-
65). Ljubomoran je na Kasija koji je dobio ono to je on eleo, a mrzi Otela koji je
tako odluio. Rodrigo je ljubomoran zbog Dezdemone koju on nije mogao da ima.
557
Milivojevi Op.cit, str.431

368
 Za razliku od Dezdemonine ljubavi koja je idealna kombinacija telesne i
umne, Rodrigova je neumerena, on eli da se ubije da se ne bi muio, sramota ga je,
a opet ne moe da pronae u sebi dovoljno vrline da prevazie tu sramotu. Strast
upravlja njegovom voljom ak i kada rasuuje suprotno njenom dejstvu. Za Jaga je
ljubav tek pouda, on priznaje samo ljubav prema sebi majku svih poroka, u
ekspirovo vreme.558 Kod Rodriga jo postoji borba izmeu strasti i volje, dok kod
Jaga te borbe nema, strast je uvek u slubi volje, odnosno ostvarenja ciljeva. Mrnja
koju, po sopstvenom priznanju, osea prema Otelu, nalae osvetu. Ona je u tome
da Otela nagriza onaj isti crv sumnje kao njega, kad je u pitanju Otelova navodna
veza sa Emilijom. On eli da do te mere poremeti Otelov mir da ga dovede do
ludila, takvu ljubomoru / Da je razum nikad ne izlei (II, i, 297-320).
Otelov gnev je poetak njegovog pada.559 On je svestan da njegova uzavrela
krv poinje da preovladava nad razumom. Tako Jago, veto izazvavi strast kod
svake od svojih rtava, na kraju doe i do Dezdemone. Ljubomora koju izaziva
kod Otela pripada etvrtom tipu po Francuskoj akademiji pitanje asti i ugleda. To
savremena psihologija naziva pseudoljubomorom, jer ne radi se o strahu od
gubitka voljene osobe, ve o odbrani statusa, sujeti ili ljubavnom odnosu koji lii na
patoloku simbiozu560. Jago upravo na to i udara, kad govori o dobrom glasu ena
i mukaraca i jedinom pravom bogatstvu ugledu (III, iii, 155-61). Otelo odbacuje
mogunost da bude ljubomoran. Zato Jago potee argument nepoznatog
Dezdemona pripada drugoj rasi i naciji, a zatim navodi i to da je uspela da obmane
oca, pa zato ne bi i mua. Varki kae da e, ako je kolerik, ovek brzo popustiti
pred besom i od muve napraviti slona. Jagov uticaj na Otela njegovu ljubomoru
pretvara u onu posesivnu (III, iii, 267-73). Varki kae da tada ta udna bolest hrani
neprestano nezadovoljstvo i nemir u dui, jer je ovek nesposoban i nemoan da

558
Campbell, Ibid, str. 157.
559
Ibid, str. 161.
560
Milivojevi, Op.cit, str.659.

369
prekine to komeanje. Otelo kae da je bolje ne znati nego se tako muiti (III, iii,
335-7). Od tada je on rob strasti. Pozdravio se sa spokojem i zadovoljstvom, sa
ratovima i svojim poslom, preti Jagu i istovremeno ga moli za dokaz, a na kraju je
doveden na ivicu ludila kada ponovo govori o asti, ovoga puta Dezdemoninoj (III,
iii, 386-90). Jago ispravno primeuje da Otela izjeda strast. Otada Otelo ivi u svetu
od koga je strast napravila haos. Ljubomora je sada u tesnoj vezi sa gnevom koji
trai osvetu. (III, iii, 442-50). Na kraju se zaklinje na osvetu (III; iii, 457-60).
Dezdemona uverava Emiliju da Otelo nema u sebi nieg tako prizemnog
kao to je ljubomora. Kae da je sunce pod kojim je roen isuilo iz njega takvu
ud. Ali, on ulazi i kae da je njena ruka topla i vlana, to znai vesela i lascivna,
te Emilija opet postavlja pitanje njegove ljubomore. (III, iv, 159-62). ekspirovi
zemljaci i savremenici su, naprotiv, verovali da su ljudi njegove rase i podneblja
ljubomorni i strastveni. etvrti in poinje Jagovom priom o Dezdemoni i Kasiju,
na ta Otelo dobije napad epilepsije. Jago kae Kasiju da ga treba pustiti da se
odmori, inae e podivljati od ludila. Isto stanje Jago opisuje Otelu, govorei o
tome da je dolazio Kasio dok je Otelo bio u nesvesti. Tada Otelovo stanje naziva
ekstazom (IV, i, 77-80). Plan koji Jago izlae je da e Otelo poludeti, a u svojoj
neukoj ljubomori e pogreno tumaiti Kasiove osmehe i gestove (IV, i, 101-4).
Otelo nije bio u stanju da prepozna znake strasti, te je zato lako naseo kad je re o
Kasiju. On se zarie da e ubiti Kasija, a Dezdemonu iskasapiti, kad je mogla da
mu nabije rogove. Njegov um je opet usredsreen na sopstvenu povreenost. A
svaka povreenost, pie u Francuskoj akademiji, hrani mrnju, gnev, zavist ili
indignaciju, te elju za osvetom, za uzvraanjem mrnjom561. Koliko se Otelo
promenio usled strasti, ba kao i Hamlet, svedoi Lodovikovo uenje nad
ovekom koga strast nije mogla uzdrmati (IV, i, 275-79). U Otelovoj elji za
osvetom oseaju se svi tipovi ljubomore one iz asti, posedovanja, i strasti (IV, ii,
47-62).
561
Campbell, Ibid, str. 170.

370
 U poslednjem inu vidimo unitenje do kojih je dovela strast. Akcenat je na
strasti usled koje ovek preuzima ulogu Boga (delioca pravde) i sprovodi boije
zakone privatnom osvetom. Tu osvetu namee strast, a ne sud koji deli pravdu.
Dezdemona uvia da ga trese neka krvava strast. Otelo smatra da je rtvuje zarad
svoje asti. Istu pravdu e sprovesti i nad sobom. On priznaje da nije voleo
mudro, ali jeste bezmerno. Da nije bio olako ljubomoran, ali pometen kad
ljubomornim postade..(V, ii, 343-8).
Otelo je na detinjast nain oaran Jagovom pameu, jer on bez sumnje vidi i
zna vie nego to otkriva i uenog je duha. On sam, kada mu je mata
zatrovana i um zbunjen, sada je ovek koji duhovno luta. Prvo se prepusti panici
(Uverim li se da je sokolica divlja...), a onda, patetino, poniznoj misli (Moda je
ta otperjala zato to sam crn / I to nisam, ko salonski gizdavci, / Slatkoreiv...),
da bi potom vrtoglavo padao u oaj ( ... Prevaren ja sam i morau zato / Da
omrznem nju da bi mi lake bilo.). Idealista se pretvara u mizogina. Otelo slua
zlokobnu muziku Jagovih komentara i doivljava ba ono to je njegov zastavnik
predvideo: ... Ni mak / Ni mandragora, ni svi uspavljivi / Napici nee ti vratiti /
Onaj slatki san koji si jue usnio. Svestan je da nikada nee imati mir i poverenje,
ali reen je da se jednom za svagda oslobodi sumnji: Zbogo, zbogom,spokoju moj!
/ Zbogom i ona zadovoljstva due moje! / Zbogom i vojsko s perjanicama i slavne
/ Bitke to nam slavoljublje u vrlinu / Pretvarate!
On zapreti Jagu da e kazna biti strana ako se pokae da je neosnovano
klevetao Dezdemonu, ali uskoro se kaje zbog tih rei i tone jo dublje u njegove
ruke; vera u Dezdemonu je uzdrmana, a nema nikoga osim onoga koji drma da ga
vodi. Kraj jednog paroksizma groznice, a do sledeeg, svedoci smo zaraenog uma
(mislim da mi je ena estita, i mislim da nije). Njegova priroda je oslabljena i
Jago slobodno moe da doda jo otrova, te ga pita ta bi mu potvrdilo sumnje (da
kao posmatra buljite u nju / Dok je taj bada povaljuje strasno?). Njegove oi
vie nemaju zdrav pogled da vide kakav se ovek krije iza rei A i bili bi prokleti

371
/ kada bi ih oi drugog smrtnika - / videle tako, na gomili. (III.iii.) Traei iv
dokaz da je neverna, on dobija samo jo vie ulja na vatru svojih grozniavih
umiljanja; Trivijalnu priu o maramici taj opustoeni um doekuje sa Sad vidim
da je / Istina sve to. I poto svu svoju ljubav oduva u nebo, on se u nekoj vrsti
antistrofe oprata od jednog Otela koga smenjuje drugi Osveto crna, ustaj iz
jazbine svoje!. I, kao Ledi Makbet, priziva tiransku mrnju kojoj ljubav tredba da
preda prestolje i krunu u srcu (III.iii.).
Kad je objanjavao znaaj maramice, rekao je da ukoliko bi je njegova majka
izgubila, u oima njegovog oca bila bi prezrena, a dua bi mu traila nova
zadovoljstva.
Kada je ve van svakog razumnog razmiljanja, na bezazleno Dezdemonino
zalaganje za Kasija, kae radujem se / to te sad vidim sumanutu (IV.i.). Da nije
ranije bio sklon takvim ispadima, potvruju i rei preneraenog Lodovika, koji pita
da li je to onaj isti ovek to strastima ne podlee? A Dezdemona pita, traei da
je pogleda u oi, kakve li te to grozne / Misli more? (IV.ii.).
Kada mu Emilija saopti da je Rodrigo ubijen, kae O, mora da je Mesec
skrenuo s puta; / Priao zemlji blie no obino, / Pa ljudi sili s uma (V.ii). Kao
Gloster, koji je krivio Mesec za poremeaje i neprirodno ponaanje ljudi, ali i svoje
pogreke.
Seme ljubomore je uvek u sujeti, zavisti, traenju sebe i nepoverenju562.
Otelo niega od toga nema u sebi, toliko da to nije sposoban ni da to uoi u
drugima. A nikada mu nije bilo toliko stalo do ene da bi bio ljubomoran. Njegovu
prirodu nikakvo ranije iskustvo nije nauilo kako da se odupre ovako jakom
napadu, ako do njega doe. Ali, seksualna ljubomora, kad joj se jednom da prostor,
jaa je od bilo koje druge strasti. To je moralna, patoloka lezija, monomanija.
injenice i razum postaju njene igrake. Otelo joj prua otpor samo u prvom

562
Granville-Barker, Harley: Prefaces to Shakespeare, str. 173.

372
monologu, kada pokuava da se bori protiv sebe; nakon toga sve brane padaju i
otrov neobuzdano divlja u njemu.
Jago opisuje enu koja je bila gnevna i blizu osvete, a odluila se za
strpljenje (II.i.152-53). Istorijski gledano, mukarci su oduvek slobodno ispoljavali
svoj bes (popularna izreka kae: ene lee bes odlaskom u kupovinu, a mukarci
osvajanjem tue zemlje). Razlike u tome ta drutvo dozvoljava eni a ta
mukarcu date su u Ukroenoj goropadi, gde Katarina protestuje protiv binarnog
stereotipa krotkih ena koje se mogu udati i goropadnih prialica koje ne mogu.563
Veze podrazumevaju mogunost gubitka. Ljubomora je jednostavno
konstantna anticipacija gubitka. Ljubomoran partner e uvek nai dokaz za svoje
sumnje, jer je lake nai potvrdu svojih najgorih strahova nego iveti u sumnji.
Ljubomora je takoe emocija koja transformie, kao i ljubav, ali u suprotnom
smeru. Dok ljubav oplemenjuje, ljubomora oduzima dostojanstvo. I jedna i druga
ne gledaju oima nego umom (San letnje noi, 1.1.234), ali dok ljubav to ini u
pozitivnom smislu, ljubomora to radi izopaeno. Ljubomora, kao i rasizam, nastaje
sama od sebe i nema drugi izvor. Zato nije sluajno to je u Otelu, pored ljubomore,
i rasizam kao tema, kao predrasuda. I jedno i drugo potiu od straha i
nesigurnosti.564
Kod pisanja Hamleta je ekspir uvideo sva dramska ogranienja prikazivanja
isto patolokog. Ne moe se puno postii sa junakom koji je stvarno lud, ili koji
glumi ludilo ali se ne sme otkriti. U Hamletu je junak bio na granici, bolno svestan
sebe, a spreman na samooienje u kome e nai znaenje svoje sudbine. Otelo ne
moe da rezonuje o neemu to je samo po sebi nerazumno, niti moe da traga za
znaenjem dogaaja koji postoje samo u Jagovim laima. On, zavaran, srlja u
propast ne znajui to i tek kada shvati ta je uradio i povie O, kakva sam ja luda,
luda, luda! (V.ii.), nae due doive proienje, ali ne i Otelova. Hamlet umire u

563
Ibid, str. 117.
564
Ibid, str. 129.

373
duhovnom miru; Lirovo ludilo posluilo je kao sredstvo za njegovo spasenje; ak i
Makbet kod nas izaziva neko saaljenje tumaenjem njegovog ivota u paklu.
Otelo kao da se budi iz komara samo da bi se ubio. Ovo je tragedija bez znaenja i
u tome je njen najvei uas.565
U srei sa Dezdemonom Otelo sebe ostvaruje na nain koji ranije nije imao.
To njegovo novo ja stvorila je njena ljubav prema njemu, te je ono zavisilo od
vere u nju. Ta podela izmeu starog i novoformiranog, starog vojnika i
novopeenog zanesenog mladoenje dovela je do stranog cepanja u njemu. On u
svoju ljubav prema Dezdemoni ne unosi odmerenu mudrost koju je stekao
iskustvom. Kao kad ga je molila za Kasija, on joj kae Nita ne mogu da ti
odbijem. (III.iii.)
Otelo je pria o slepilu i ludosti, o oveku koga dovedu do ludila566. Zlo
dejstvuje, ali on ga ne vidi i ne dovodi u pitanje do samog kraja, pa nema govora o
borbi izmeu dobra i zla i njegovoj dui kao bojnom polju. Dok ludak ne poini
zlodelo, onaj koji je nekada bio Otelo se ne probudi ponovo zdrav; njegova
tragedija je u tome to je svojim primerom pokazao da nema predubokog
divljatva u koje dua ne moe da padne i to sa vrhunca sree i zadovoljstva.
Ma koliko se trudio da je mrzi i vrea, Otelo ne moe da sakrije da voli
Dezdemonu. Razoruava ga pomisao na nju, odaju ga frojdovske omake koje
otkrivaju upravo ona oseanja koja porie. (IV, i, 177-99). To to ne moe da vlada
sobom, nadoknauje kinjenjem Dezdemone, tvrdnjama da ima i pravo i mo da je
kontrolie. to se vie osea obuzetim, to je bahatiji. U agoniju ga vue oseaj da je
potpuno bespomoan predmet tuih zlih namera, da je u njega zauvek uprt prst.
Zarobljen u tamnici sopstvenog uma, gri se i deformie u mukama svoje mate.
Njegova slobodna i otvorena priroda, kako je Jago jednom nazvao, teko da
moe izdrati tu sputanost i zarobljenost postojanja potpuno bez ljubavi. Slino

565
Ibid, str. 174.
566
Ibid, str. 183.

374
njemu, Lir nije mogao da ivi bez ljubavi svojih erki, pre svega Kordelije, plaio se
njenog liavanja ili smanjenja koje bi vremenom doneo njen brak i odvojen ivot,
kao ljubomorno i nerazumno dete se grevito borio da zaustavi vreme i da svoju
mezimicu, odnosno njenu ljubav, zadri u celosti. Strah kao emocija i ovde nagoni
oveka na sulude postupke i na greh, kao to Makbeta tera da nastavi sa ubijanjem
i eliminacijom ne samo potencijalnih protivnika, nego i svedoka njegovih zloina.
Crne hronike nas ue da su ljudi koji ubijaju svoje ene iz ljubomore obino
mentalno defektni.567 Obinim razumnim ljudima takva kazna je neprihvatljiva za
taj greh. A ekspir nije mogao uzeti subnormalong oveka za glavnog lika svoje
drame. Tenesi Vilijams jeste, ali ekspiru je renesansna tradicija nalagala da to
bude neki aristokratski lik. Mogao je odabrati nekog plemia sa preteranim
oseanjem asti, ali ga onda verovatno ne bi mogao napraviti toliko lakovernim da
proguta Jagove lai. Upravo je lakovernost ovde kljuna. ekspir nije nameravao
da nadmai Hejvudovu enu paljivo ubijenu (A Woman Killed With Kindness),
napisanu godinu dana ranije. Otelo nije tragedija ljubomore: to je tragedija
neosnovane ljubomore.568
Kod intija je ekspir naao sve to mu je potrebno za udovoljenje
renesansnoj konvenciji i svojim linim potrebama: junaka koji uiva visok status u
drutvu, ima plemenito srce, ali nedovoljno razvijen um. Otelo je antiteza
Hamletu.
U III, iii.92 kae opet e doi haos. Ovde je vana re opet. Dakle, to je bio
Otelov ivot pre nego to ga je oplemenila ljubav sa Dezdemonom. I sada je to
ponovo divljak, varvarin koji se preputa ljubomori, crnoj magiji i okrutnosti.
Ljubav ga je uzdigla do moralne svesti i vieg vida zadovoljstva, a sada posle
preterane sree tone u jednako preterano oajanje i nihilizam. To su njegovi koraci

567
Gerard, Albert: Egregiously an Ass: The Dark Side of the Moor. A View of Othellos Mind, from
Aspects of Othello, Muir and Edwards (eds), str. 15.
568
Ibid, str. 17.

375
samospoznaje. Takva promena krajnosti mogua je zbog nedostatka razuma.
Romantiarska kritika ga je pravdala Jagovom nadljudskom vetinom (kako je
rekao Kolrid), koja ga oslobaa odgovornosti. Meutim, jasno je da Jago nije
prerueni avo. T.S. Eliot govori o Otelovom bovarizmu, odnosno ljudskoj volji da
stvari vidi onakvim kakve nisu, dok Leo Kirbaum smatra da je on romantini
idealista koji ljudsku prirodu smatra superiornijom nego to jeste. Glavna krivica
je, ipak, u Otelu. Nema osnove za njegovu ljubomoru. Ako je u sluaju Jaga i
precenio ljudsku prirodu, to svakako nije sluaj sa Dezdemonom. Ona zaista ima
sve vrline koje joj je pripisivao. Osnovni element koji pokree Otelovu sudbinu je
njegova nesposobnost da uvidi stvarnost. F. R. Livis to naziva spremnou da
reaguje na Jagove sugestije, a u njoj uviamo njegovu lakovernost koja manifestuje
nedostatak racionalnosti, psiholokog uvida i pukog zdravog razuma, to je
proizvod njegovog nerazvijenog uma. Dezdemona nije pali aneo, a Otelo nije u
stanju da to uvidi, te je njegov pad pre svega intelektualni pad. On nije romantini
idealista koji u svojoj dragoj vidi i osobine koje nema. Njemu, meutim, nije bitna
Dezdemona, nego njegova vizija Dezdemone.
U svom Eseju o oveku, Ernst Kasirer kae da je primitivnom umu teko da
razlikuje dve sfere, bivstvovanje i znaenje. One se stalno meaju, a na simbol se
gleda kao neto to poseduje arobne ili metafizike moi.569
Neoplatonski koncept kae da srce i dua onoga koji voli borave u linosti
voljene osobe i Otelo to shvata na bolno bukvalan nain. Ako ga ona izneveri, ceo
svet e se sruiti. Ako ona nije ista, istota i ne postoji. Ako ustanovi da ona ne
pripada svetu u kome je on video, onda taj svet ne postoji. On ne uspeva da
razlikuje sferu znaenja, apstraktnog, od sfere postojanja, konkretnog i stvarnog.
Ne postoji nita uzbudljivije od seksualne ljubomore koja prokljua do
vrhunca strasti; a teko da postoji vei spektakl od velikog karaktera koji pati u

569
Ibid, str. 18.

376
mukama svoje strasti; to ga dovodi do zloina koji je uasna greka570. Takva strast
kakva je ambicija, iako sa stranim posledicama, nije gnusna; ako je u mislima
razdvojimo od okolnosti koje je ine krivom, ona nije za prezir. Ali, seksualna
ljubomora donosi oseaj stida i ponienja. Iz tog razloga se ona najee krije; a kad
se ne krije, ona izazove prezir i saaljenje. I to nije sve. Ljubomora kakva je Otelova
pretvara ljudsku narav u haos i oslobaa zver u oveku; a sve to ini u odnosu na
jedno od najsnanijih i najidealnijih ljudskih oseanja.
Otelo sebe opisuje kao nekoga ko nije olako ljubomoran, ali pometenog kad
postane ljubomoran (when wrought, perplexed in the extreme), to je sasvim
tano. Njegova tragedija je u tome to cela njegova priroda nije bila sklona
ljubomori, ali bila je otvorena za obmane, pa kad mu jednom prokljuaju strasti,
verovatno e delati bez mnogo razmiljanja, bez odlaganja, i na najodluniji
mogui nain. Ovo je pre svega studija o plemenitom divljaku, koji je postao
hrianin i upio neke vrednosti civilizacije svojih poslodavaca, ali ispod povrine
su mu ostale neke divlje strasti mavarske krvi i sumnjiavost u pogledu enskog
potenja, kakva je uobiajena kod orijentalnih naroda571. Poslednja tri ina opisuju
provalu tih prvobitnih oseanja kroz tanku koru venecijanske kulture.
Izvori opasnosti njegovog karaktera otkrivaju se odve rano u drami. Pre svega,
Otelov um je, uprkos poetinosti, veoma jednostavan. On nije opservator. Njegova
priroda okrenuta je spolja. On nema introspektivnost i ne predaje se razmiljanju.
Emocije mu pokreu matu, ali zbunjuju i otupljuju intelekt. S te strane, on je ista
suprotnost Hamletu. Uz to, ima malo iskustva sa pokvarenim produktima
civilizovanog ivota i ne poznaje evropske ene. Zatim, uprkos dostojanstvu i
smirenosti, njegove strasti su jae nego kod ostalih ekspirovih junaka. ekspir
naglaava njegovu samokontrolu, ne samo divnim slikama iz Prvog ina, ve i kroz
Lodovikovo podseanje na prolost.

570
Bradley, Op.cit, str. 144.
571
Ibid, str. 151.

377
 Na kraju, Otelova priroda je sva iz jednog komada572. Kada ima poverenja,
ono je apsolutno. Gotovo je nemogue da se on koleba. On se oslanja na samog
sebe, odluuje i dejstvuje u momentu. Ako ga uvrede, kao jednom u Alepu,
njegova reakcija je udar groma. Ljubav, kad voli, za njega mora biti raj u kome e
ili iveti ili ostati bez ivota. Ako ga obuzme strast poput ljubomore, prerae u
nekontrolisanu poplavu. Traie da se smesta uveri ili rastereti. Ako se uveri,
delae sa autoritetom sudije i brzinom smrtno ranjenog oveka. Njegov lik je toliko
plemenit, njegova oseanja i dela tako neumitno proistiu iz njega, njegova patnja
toliko para srce, da kod veine italaca izaziva strast pomeane ljubavi i saaljenja
kao ni za jednog drugog ekspirovog junaka.
Kod svih likova koji polude, iskusan psiholog prepozna posebnu fiziku,
mentalnu i moralnu organizaciju koja ini uroenu predispiciziju573. To je klica
bolesti koja samo eka na uticaj odgovarajuih nadraaja da se u potpunosti
razvije. Kod Otela to nije prisutno, pa iako je "pometen," doveden do vrhunca
oaja, do trenutka kada e zariti no u svoje srce on nikada ni privremeno ne
izgubi ravnoteu. Ako je u Otelovom umu i postojala najmanja tendencija ka
mentalnoj bolesti, ljubomora i ogromna konfuzija, koje su je i izazvale, zasigurno bi
ga dovele do ludila.
Otelo nije bio obdaren vrhunskim intelektom. On ima veliku snagu volje, sve
kvalitete koji krase vojnika, otvoren je, velikoduan, hrabar, veran, i minimalno
ljubomoran; ukratko, poseduje kvalitete koji su potrebni za dejstvovanje lukavog i
podlog varalice koji ima vee intelektualne sposobnosti, koji je tano znao kada,
kako i gde da ga napadne. Otelo nema prirodnu pronicljivost i sposobnost da
prozre nekoga, to je neophodno da bi se zatitio od mahinacija intelektualnog
zlikovca i moralnog bankrota koja ga proganja do oajanja. Njegov um i

572
Ibid, str. 155.
573
Kellogg, Op.cit, str. 183.

378
rasuivanje, iako nikad nisu bili bolesni, zamagljeni su subokim strastima koje
pokrene taj zli genije. Njegov um ponekad toliko posre pod uticajem uskovitlanih
strasti da jednom, i to samo jednom, izgleda uznemireno; Lodoviko pita da li je sa
njegovim umom sve u redu. Ipak, do kakve god krajnosti oaja da je doveden,
oseamo da mu je um zdrav i da je gubitak razuma samo privremen.
Kroz celu ovu scenu oseamo Otelovu slabost i potpunu nemogunost da
prozre i analizira Jagov karakter i motive. On nema pronicljivost koja bi mu
pomogla da se nosi sa tim intelektualnim zlikovcem i u njegovim rukama izgleda
kao dete.
Kada mu Jago kae da se treba uvati ljubomore, a istovremeno ini sve da dolije
ulje na vatru, Otelo je nesposoban da uvidi tu koktradikciju. Strast se produbljuje i
Jago je sve sigurniji u svoju rtvu.
Iako od poetka vidimo da je Otelova sudbina zapeaena, jer nije dorastao
intrigantu koji ga je spopao, bolno je biti svedok uzaludne borbe ove plemenite
rtve. On se hrabro bori sa udovitem koje ga eka na svakom koraku i unitava
mu duu i telo. Pokuava da ustanovi da li je iskren ili ga lae. Sva ta strast je,
meutim, slaba i bezvredna kad se na drugi tas stavi hladna, smirena
intelektualnost koja je protiv njega.
Nita nije oiglednije u Otelovom karakteru od velikog raskoraka izmeu
jaine strasti i oseanja, slabosti percepcije i nesposobnosti da prozre karakter i
motive drugih574. Otelo ne izgleda kao neko ko neguje svoju strast s nekim
morbidnim zadovoljstvom, kao ludak koji gaji zabludu, ve se hrabro bori protvi
toga sa onoliko intelektualne snage koliko mu je priroda dala. Ali, dokazi su
tako lukavo osmiljeni da njegovom umu izgledaju neoborivo.
Napree se da odagna od sebe ubeenja koja mu je nametnuo njegov
hladnokrvni neprijatelj, ali na svakom koraku sree se sa sugestijama koje ga mue.
On ga podsea na maramicu, koja postaje kljuna re i budi ga iz sanjarenja.
574
Ibid, str. 192.

379
Strana mentalna agonija od koje sada pati zbog Jagovih irokih, ciljanih
insinuacija, jasno se vidi u njegovom nepovezanom govoru koji sledi. Taj govor,
ipak, nema mnogo slinosti sa buncanjem u ludilu. Ta intenzivna mentalna agonija
nije bolest, iako ga na trenutak u potpunosti savlada, ak i fiziki, pa on pada u
trans.
Kae zlikovac, posmatrajui patnju svoje rtve, " Tako se hvataju lakoverne
budale."
Kada se pojavi Kasio, Jago se nimalo ne uznemiri, ve na Kasiovo pitanje o
tome ta se dogaa, odgovara sa avolskom smirenou. Bliska veza izmeu
epilepsije i divljeg ludila koje usledi posle napada u mnogim sluajevima ove
bolesti bila je veoma poznata ekspiru, pa kad Kasio predloi da izmasira Otelove
slepoonice, Jago one dozvoli jer letargija mora da ide svojim tokom. Ako ne, ide
pena na usta, pa zavri divljim ludilom."
Nakon to je poinio krvavo delo, povratila mu se puna svest o tom
nepovratnom gubitku svom silinom: "Moja ena! Koja ena? Ja nemam enu. O,
nepodnoljivo!" (V.ii.)
Ali, njega tek eka najvee iskuenje za um i oseanja; to je kajanje koje
potie od otkria da je bio obmanut i naveden da ubije najljupkije bie koje je
ikada progledalo. Ali, ni to kajanje nije dovoljno da uniti njegov mentalni
integritet; njegov um je i u najveem oajanju smiren.
To se naroito vidi u njegovim poslednjim reima:
ekajte; re-dve pre nego to odete. (V.ii.)
Vana psiholoka lekcija koju nam pesnik daje kroz lik Otela je da postoje
izvesne mentalne konstitucije koje nikakve kombinacije moralnih uzroka ne mogu
poljuljati. Otelov um je strogo pripadao ovoj klasi; inherentne klice nije bilo, pa se
ni bolest nije mogla razviti575.

575
Ibid, str. 203.

380
 A kad budem prestao ja da te volim / O, vratie se haos. (III.iii). Ludilo i
strast izazivaju unutranje i spoljno nasilje.576 Nasilno delovanje tela odraz je
unutranjeg nasilja, u kome srce gura um i on se trese. Dolazi do haotinog
pulsiranja. To pulsiranje je u ludilu aritmino, nepravilno trzanje. Nemaki
naunik Vilamovic ga tako opisuje komentariui pobesnelog Herkula. Za grke
lekari su spazmi, grevi, znaci bolesti. Meu ostalim reima koje opisuju ovo stanje
tu je taragma ili tarache, to znai konfuzija, poremeaj. Suprotno, staloeno stanje je
ataraksija. U ludilu, delirijumu ili nasilnoj strasti, udovi i oi se izokreu, a
unutranji organi pevaju i krue u toj nesreenosti. To podsea na haotian,
disharmonian ples.
Sa mnogo aspekata, svi tragini junaci su kao ludi. Hrabrost, a esto i
okrutnost u borbi, nekome donesu status heroja. Antigona kao heroina odbacuje
sestru koja je voli, ali ne vidi sve isto kao ona. Ako su junaci kao ludi, znai i da su
skloni ludilu577. Od antikog doba, ludilo se moe zvati pathos heroikon, bolest
junaka. Ali, tragediju ne interesuje samo ludilo glavnih junaka. Tu su Erinije, na
primer.
Prirodne sile, ukoliko ih ne ukroti ljudski princip, postaju haotine i
destruktivne (Blejk, tigar i jagnje).
Tragedija o Otelu, mletakom Mavru, moe se nazvati tragedijom
sutinskog razoaranja koje unitava ivot glavnog junaka. Tema je veoma slina
onoj u Meri za meru, gde iskuenje takoe ima kljunu ulogu578. Nasuprot
Bredlijevom sentimentalistikom tumaenju, F.R. Livis smatra da Otelo nikada i
nije imao poverenja u Dezdemonu i da odmah poveruje Jagovim insinuacijama,
dok sebe idealizuje na kraju kao muenika. Autor je, meutim, nameravao da
prikae interakciju izmeu avolikog kuatelja i njegove rtve579. Otelo se slepo

576
Padel, Op.cit, str. 131.
577
Ibid, str. 243.
578
Mehl, Op.cit, str. 57.
579
Ibid, str. 67.

381
predaje Jagovoj obmani, ba kao ranije Dezdemoninoj ljubavi. Opsesivno traga za
vrstim dokazom, nemoan da se zadovolji polu-izvesnou.
Nema presedana Jagovoj izjavi da mrzi Mavra. On dodaje da se pria o
preljubi njegove ene sa Otelom, ali ne kae da je to glavni razlog njegove mrnje,
samo dodatan. Njegova ljubomora je stvar trajnog raspoloenja, ne nekog
konkretnog povoda. Njegova ena to zna. Zato e i rei Dezdemoni da
ljubomornim duama nije potreban povod, da se to udovite raa samo od sebe.
Boito je u svom libretu napravio razliku izmeu Otela kao seksualne ljubomore i
Jaga kao zavisti580. On zavidi svima na kvalitetima koje on nema. Fransis Bejkon je
u eseju O zavisti pisao kako oni koji nemaju nikakvu vrlinu zavide drugima.
Kada nemaju u sebi dobra, hranie se zlom u sebi. Jago odlui da Kasio mora da
umre jer poseduje lepotu u svom ivotu koja mene ini runim (5.1.19-20).
Bejt se, meutim, ne slae sa Kolridovom tvrdnjom da je Jagova zloba bez
motiva: njegova motivacija je u tome da ima um ali ne i srce, da je sposoban da
misli ali ne i da voli, te zato eli da uniti ljubav gde god je vidi. Hazlit je rekao da
je Jagova glava aktivna koliko mu je srce tvrdo i bezobzirno. On, meutim, nema
natprirodne sile koje su terale na akciju i provocirale Hamleta ili Makbeta. On je,
kako je pisao Verdi, onaj runi deo oveanstva. Don Bel se ne slae sa
Kolridovom konstatacijom o nedostatku motiva za Jagovu mrnju. Smatra da je
njegov motiv da uniti ljubav, lepotu i vrlinu drugih, da ne bi morao da se poredi
sa njima. Od njegove mrnje prema drugima jaa je sama mrnja prema samom
sebi.581 Opisujui ljubomoru kao udovite koje se samo raa i hrani, Emilija
govori o Jagu, ne o Otelu. Bel takoe smatra da Jago nosi pansko ime jer je ova
drama pisana u vreme ratovanja i netrpeljivosti prema paniji, i to po Svetom Jagu
od Kompostele, iji nadimak je bio Metamoros ubica Mavara. panski kralj Filip
II vaio je za bolesno ljubomornog oveka koji je ubio svoju enu, te je posumnjao

580
Bate, Jonathan: The Genius of Shakespeare, str. 290.
581
Bell, Op.cit, str. 202.

382
nakon njenog sluajnog isputanja maramice i zadavio je u krevetu. Harold
Godard je Jaga nazvao moralnim piromanom koji podmee poar pod celu
stvarnost582. Sveti Pavle je rekao Boije mi milosti, ja sam ono to sam, a Jago to
namerno izvre u nisam ono to sam. Kolrid je u svojim Belekama o
tragedijama pisao o Jagoizmu kao karakteru o strasti, sazdanom od iste volje i
intelekta.583

III.iv.iii. Od ljubavi do mrnje

Otelova greka ne proistie iz ljubomore, ve iz agonije koja ga obuzima kad

poveruje da je aneosko bie koje je oboavao posrnulo. Zato i ponavlja kakva
teta!. Bredli je zapisao da nema strasti koja donosi vee uzbuenje nego li
seksualna ljubomora, niti prizora koji izaziva vie bola nego veliki ovek koga ta
strast mui i gura u zabludu zbog koje e poiniti zloin. Otelo je patio od slinih
psiholokih problema kao Hamlet. U ovoj tragediji, strasna elja pretvara se u
razorno ludilo.584 Ljubav koju je Otelo poklanjao Dezdemoni bila je tolika da je
trebalo da prevazie kulturne i drutvene razlike, ali umesto toga oni su nemoni
pred intrigama osvetoljubivog Jaga. Ba kao Hamlet, Otelo se bazira na strastima
koje ga dovode do ivice ludila. Otelova ljubav prema Dezdemoni toliko je duboka
da on ne moe da podnese ni pomisao da je neko drugi s njom. Oseao se
nesigurnim u svojoj poziciji i to je doprinelo njegovom ludilu. Otelo je iznenaen
Dezdemoninom promenom, onime to je on izazvao u njoj (to moemo da vidimo
u sceni njenog odlinog snalaenja u egaenju sa Jagom, dok ekaju Otelov

582
Bloom, Op.cit, str. 434.
583
Hadfield, Andrew (ed.): William Shakespeares Othello: A Sourcebook, str. 48.
584
http://bertrand.bucknell.edu/multimedia/collection/othello.html, preuzeto 10.maja 1999.

383
dolazak na Kipar), a to e on poverovati da su izazvali drugi. Da je i Otelo, kao
Hamlet, uplaen ljudske seksualnosti u sebi i drugima, slae se i Stenli Kavel. Taj
strah ga ini nemonim i ubilaki raspoloenim. On zna da Dezdemona postoji
zasebno od njega, kao pojedinac od krvi i mesa, kao drugost. To ga mui, ta
mogunost da postoji neto drugo, te time i njegovo sopstveno postojanje kao
zavisno, kao delimino. Montenj u svom eseju O nekim Vergilijevim stihovima
pie o udovinom biu koje se plai samog sebe i tereta sopstvenog
zadovoljstva585. Tema eseja je kompatibilnost seksa i braka, seksa i starosne dobi;
pominju se estitost, ljubomora, mata, sumnje u ednost; snaga jezika i iskrenost
jezika; a tu je i napomena o jednom Turinu i nekim primerima nekrofilije. U
drugom eseju, pod naslovom O snazi mate, Montenj pie o egipatskom kralju
koji je, budui impotentan, reio da ubije svoju nevestu, ubeen da je u pitanju
neka vradbina.
Za razliku od Hamleta, kome konstantno duhovi apu na uvo, Otelo mora
da se nosi sa Jagovim laima i optubama. Jago te lai i izgovara da bi Otela doveo
do ludila. Ovi likovi imaju sline karakterne crte. Hamlet je ljubomoran na majin
odnos sa njegovim stricem i kraljem, a Otelo je ljubomoran na Dezdemonu. Hamlet
hoe osvetu, ali njegovo ludilo mu ne da da dela. Otelo hoe osvetu, ali njegovo
ludilo mu ne da da uvidi prema kome ta osveta treba da bude usmerena, pa ubija
svoju enu i potom sebe. U obe drame ekspir se bavi nesavrenou oveka kada
se suoi sa ljubomorom i opsesijom. Hamlet, kao i Otelo, ali ne direktno, tragino
okonava svoj ivot. On zna da nee pobediti u odsudnoj bici i da e se njegov
ivot okonati. On je takoe, indirektno, odgovoran za smrt ene koju voli.
Hamletovo odbacivanje je odvelo Ofeliju u samoubistvo.
Ponavlja se re indirektno. Pa, da li su junaci aktivni ili pasivni
protagonisti? Kljuno je pitanje svesti, odnosno saznanja586. Otelo i Dezdemona su

585
Cavell, Op.cit, str. 136.
586
Evans, Op.cit, str. 129.

384
u potpunom neznanju da njihovo blaenstvo ima neprijatelje, a Jagov najjai adut
nije Otelova ljubomora nego njegova reputacija asnog oveka. Ipak, pisac nas je
uzdigao iznad njegovog uvida, iako nam je Jago praktino jedini informator o
ostalim uesnicima; mi imamo uvid i u njegovo ludilo i celo ludilo njegovog
aparata. Njegov um je izvitopereni bukuri lai. On pred Otela iznosi aluzije, a
Otelov um odrauje ostatak. Zaludeo je Otela pre nego to je maramica i dospela
na dnevni red. I Romeo iz neznanja ubija sebe, ali Otelo ubija i drugoga, sebi
najdrae bie. Njegovo ludilo postalo je toliko imuno na istinu da i ne pokuava da
pozove Kasija i ispita ga o Jagovim navodima, ne slua ni spostvene instinkte koji
mu kau da e ga njen sladak dah gotovo naterati da polomi ma pravde, niti njena
uveravanja u svoju nedunost.587
Otelo ima dosta slinosti sa Hamletom, iako danskog kraljevia mnogo
ee porede, odnosno kontrastiraju, sa Makbetom, zbog disbalansa
kontemplativnog i aktivnog, oklevanja i odlunosti, moralnih skrupula i odsustva
istih. Otelo se, kako ga sumnja sve vie razdire, sve vie izoluje, ba kao i Hamlet, i
ak sveano tera Dezdemonu od sebe pred Lodovikom, slino Hamletu u
manastirskoj sceni. Razlika izmeu njih dvojice je u tome to se kod Hamleta
jasno vidi stres, dok je kod Otela u pitanju kompletna transformacija njegove
prirode. On je opsednut i postaje slep za istinu. Na kraju, kad je ve doveden do
ludila, on uniti centar svog ivota i njegova priroda je unitena588.
Dord Putnam589 je u svom eseju The Arte of English Poesie iz 1904.
godine uporedio uobrazilju phantasie sa ogledalom, koje nekome prikazuje
lepotu i komediju, a nekome udovine figure. I Otelo i Makbet su s te strane rtve
imaginacije, jer protivno svojoj volji gaje najstranija udovita svojih tajnih
strahova, meajui lepo i runo (zlo). A Dezdemona je Otelov lik videla u

587
Ibid, str. 145.
588
Holloway, Op.cit, str. 51.
589
Jewkes,W.T.: Op.cit, str. 138.

385
njegovom umu. T.S. Eliot je kod Otela prepoznao bovarizam ljudsku volju da
stvari vidi onakvim kakve nisu.590 Bilo da to znai da je idealizovao Dezdemonu,
koja je ipak bila nesavrena i slaba kao sve ene, ili da je u Jagu video iskrenog
prijatelja za kakvim je oseao snanu potrebu, u oba sluaja to je jasan znak
Otelove slabosti. Zanimljivo je da Eliot, tvorac kovanice objective correlative ije
odsustvo konstatuje kod Hamleta, te istoimeno delo proglaava umetniki
neuspelim, ne uoava to isto kod Jaga. A Hamletovi motivi su kudikamo opipljiviji
nego Jagovi, ak i ako ne verujemo u duhove i njihovu mo komunikacije.
Ako je glavni problem u Hamletu njegovo odlaganje, u Otelu je to svakako
povodljivost glavnog junaka.591 On je sam, u poslednjem govoru, rekao da nije tek
tako ljubomoran, ali pometen, kad ljubomoran postade. Engleski original je
when wrought, dakle kad ga uine ljubomornim. Svestan je da je na njegov um
vren uticaj i, iako je pominje Jaga, jasno je da misli na njega. Na Leonta iz Zimske
bajke nije ni bilo potrebno uticati, jer je bio prirodno sklon ljubomori, dok to
Otelova autentina priroda nije imala, to potvruju i Dezdemonine rei o suncu
njegove postojbine koje je iz njega isuilo sve takve tenosti (III, iv, 31). Natal
podsea da je pisao o Otelu kao drami o oveku koji se zatvara u kuu. Ratnik i
moreplovac postaje rtva sitnice iz domainstva, maramice, to je otro napao
Tomas Rajmer u Kratkom osvrtu na tragediju (1693), ali on ne poznaje takav ivot u
koji se odjednom zatvori. Jago igra na kartu iznenadne nesigurnosti koja se kod
Otela javlja kada Dezdemona moli da krene sa njim u rat, da bi mogli da uivaju u
tek sklopljenom braku. Nedovoljno poznaje Dezdemonu i zato se okree
poznatome: estitom Jagu, ratnom saputniku. Postoji neto zastraujue u snazi
enine ljubavi za nekoga ko je do tada bio uukan u mukoj solidarnosti. Otelo
nema unutranji poriv da ubije Dezdemonu, ali nalazi ga u oima javnosti, dok
Jago bira da veruje da ga je Otelo zamenio u postelji kod Emilije, a zapravo to

590
Lawlor, Op.cit, str. 90.
591
Nuttall, Op.cit, str. 279.

386
ini iz zavisti, dakle motivacije je unutra. Etiki karakter je u obrnutoj srazmeri sa
spoljnom motivacijom.
Dr Livis je ukazao na Otelovo samoljublje, idealizaciju samog sebe i
usredsreenost na sebe, to ne podrazumeva i poznavanje samog sebe. Primarna
ljubav, poput roditeljske, odgovara na potrebe. Sekundarna ljubav je potreba za
sigurnou i samopotvrivanjem, a ljubav prema samom sebi je neka vrsta
kompenzacije zbog nezadovoljstva sobom.592 Grejs Stjuart u svojoj knjizi Narcis:
psiholoka studija o samozaljubljenosti, kae da je Otelo eleo da Dezdemonu pretvori
u ogledalo u kojem e se ogledati njegovo ideailzovano ja, te da tragediju ini
nesposobnost da se voli.593
Slinost odnosa izmeu Otela i Dezdemone, i onoga izmeu Leonta i
Hermione obrauje i Grinblat. Taj odnos je, smatra on, bio je isuvie optereen
bliskou, ena je tom braku bila odve prisutna.594 Kao neto to moe da potraje
svega dan ipo. Dva su izuzetka u ekspirovoj nevoljnosti ili nemogunosti da
prikae branu bliskost Gertruda i Klaudije u Hamletu i Makbetovi. Ta bliskost
uznemiruje, ak i zastrauje. vrsta veza izmeu Gertrude i Klaudija je uzajamna
seksualna privlanost, dok Makbetovi poznaju najdublje strahove i udnje onog
drugog. Kada ga kudi, Ledi Makbet se hvata za pitanje njegove mukosti. A kada
kae da bi ubila roeno dete da je to obeala, on se na udan nain uzbudi i poziva
je da raa samo muku decu. Zastraujue je koliko duboko ulaze jedno drugome
u um. Kada posle bitke sretne vetice i uje opojne vesti, Makbet ne moe da eka
da stigne kui i ispria to eni, on joj alje pismo jer mora to smesta da podeli sa
njom.

592
Rossiter, Op.cit, str. 30.
593
Knights, Op.cit, str. 168.
594
Greenblatt, Stephen: Will in the World, str. 133.

387
 Ljubomora, kae biblijska pesma Solomona, okrutna je kao grob: njeno
ugljevlje je vatra iji plamen najvie besni. Opsesivno stanje uma koje posmatrau
moe izgledati komino, a onome ko pati je akutan bol595.

III.iv.iv. Zavrna re psihoanaliza

U predstavi iz 1938.godine, u produkciji Tajrona Gutrija, sa Lorensom

Olivijeom u ulozi Jaga, sledi frojdovsko uenje o Otelu.596 Akteri ove izvedbe su
razgovarali sa Frojdovim sledbenikom Ernestom Donsom i on im je kazao da
smatra da Jagova ljubomora nije posledica njegove zavisti prema Otelovoj poziciji,
niti zaljubljenosti u Dezdemonu, ve podsvesne naklonosti prema Otelu, a nije
razumeo njenu homoseksualnu osnovu. Olivije je imao polovian uspeh u
realizaciji te zamisli. Na sceni se bacio na Riardsona koji je glumio Otela i
simulirao orgazam, to publika nije razumela. A kada je Ben Kingsli glumio Otela,
Jago Dejvida Saeta bacio se na njega nakon samoubistva i morali su da ga
odvuku. Jagov bolesni um izmilja scenu u kojoj Kasio glasno sanja Dezdemonu.
On truje Otelovu matu mislima o Dezdemoni u krevetu sa drugim mukarcem, a
istovremeno slika homoerotsku aktivnost. Kasio govori o umerenosti u piu i
pominje otrov koji nam ulazi na usta, truje nam um i od nas pravi zveri (2.3.283).
Otelu otrov ne ulazi na usta nego na ui, Jago mu sipa otrovne rei ba kao to je
Klaudije sipao otrov u uho svoga brata.
Oslanjajui se na Frojda, Edvard Snou597 napisao je da je Jago otvoreni duh
onoga to je duboko skriveno u Otelu: straha od enske seksualnosti, a time i
mrnje prema enama. Stiven Grinblat kae da je prelazak u hriansku veru kod

595
Wells, Stanley: Shakespeare, Sex and Love, str. 168.
596
Ibid, str. 176.
597
Ibid, str. 462.

388
Otela pojaao oseaj gnuanja od seksa, to Jago vidi, ak i kada predoseti Otelovu
nevoljnost da pone sa uivanjem u braku.
Otelo se u zavrnom govoru, reima poredi sa Irodom (the base Judean),
koji je ubio svoju enu, Makabejku Marijam, koju je voleo.598
Andre Glaz,599 njujorki psihoanalitiar, objavio je u asopisu The American
Imago, 1962. godine, da se Otelo mora posmatrati kao isto psihijatrijski sluaj, a ne
kao pozorina tragedija; zatim da je Jago moralni sadista, a Otelo moralni
mazohista. Otelo, stoga, mora da svoj ivot dovede u sklad sa zahtevima svog
strogog Nad-ja ili da uniti sebe. I mora biti crn jer se, otvoren, pravdoljubiv i
naivan kakvi moralni mazohisti ve jesu, osea krivim. Glaz dalje nalazi da su
ekspirovi komadi po pravilu graeni kao sni. A psihoanalitikim tumaenjem
snova utvreno je da element manifestnog sna koi znai neto obratno ukazuje na
izvrnutost i drugih njegovih elemenata. Tako estiti Jago znai podli i lupeki,
crni Otelo znai beli, isti, pravedni, a blagorodna i vrla Dezdemona je
pokvarena i razvratna. Kao potvrdu tome, Glaz navodi imena nekih likova
Bjanka (bela, nevina) je profesionalna bludnica, a Dezdemona znai da je u nju
uao demon. Upravo Bjanka treba da kopira vez Dezdemoninog rupca, u emu
Glaz vidi srodnost izmeu njih dve.

U Otelu takoe vidimo majinsko telo kontaminirano seksualnou600. Opet

fantazijom, jer to ne vidimo na delu nego u Otelovom umu, pod Jagovim
tutorstvom. Madona transformisana u bludnicu. Ali, sada ekspir izmeta izvor
kontaminacije iz enskog tela u oboleli muki svet mate: Otelova potreba za
Kasiom, njegovo srljanje u ubeenje da mu je ena bludnica jutro poto su uivali
u sjedinjavanju, kao to je Troilu tako malo bilo potrebno da Kresidu nazove
bludnicom. ekspir se jasno disocira od Otela, kao da eli da revidira svoj stav o

598
Ibid, str. 474.
599
Klajn, Op.cit, str. 337.
600
Adelman, Suffocating Mothers, str. 66.

389
Kresidi, pa njegova Dezdemona ostaje ista i sasvim nezavisna od ovih fantazija.
Kao i kod Hamleta i Troila, i kod Otela je gaenje nad preljubnikom seksualnou
paravan za gaenje nad samom seksualnou ma koliko eljno iekivao prvu
branu no, posle nje on vie ne moe da je posmatra kao ideal i savrenstvo, nego
kao odraz njegove kontaminacije i crnila. Kao maramica na kojoj su jagode
simbol krvi koja je kanula na arave prve brane noi njen gubitak je i gubitak
nevinosti. Majka, nosilac smrtnosti koju je prenela na sina, mrtva je i jedino tako
moe opet da bude ista. Kao mumija, koju jedino smrt mlade ene moe da
balsamuje nakon to je izgubila nevinost, koja je jedina osnova Otelove elje. Time
se i Dezdemoni vraa nevinost i ona je samo Otelova. Umorstvom on oisti
Dezdemonu, ali i sebi vrati muki identitet koji je izgubio odlaskom sa bojita i
priznanjem osetljivosti, ranjivosti pred Dezdemonom i njenim saoseanjem. Opet
se ta mukost uspostavlja eliminacijom, tj. smru ene. Umesto braka sa
Dezdemonom, on bira sveti zavet sa Jagom; ubistvom Dezdemone titi unapred
druge mukarce od prevare; vraa se mukoj solidarnosti i svetu svojih predaka, u
kome mukarac kontrolie elju, a ne ena. Tako i za maramicu sada ujemo da je
njegov otac darivao njegovoj majci (5.2.218). Tada nas podsea i na svoju slavnu
ratniku prolost. Za razliku od Romea i Julije koji zajedno poistoveuju ljubav i
smrt, ovde je to neto to Otelo, Kasio i Jago ine Dezdemoni, protiv njene volje.
Kada se njih dvoje ponovo sjedine na Kipru, za njega je taj blaeni trenutak najlepi
za umiranje. Ljubav kao smrt, kao mrtva taka, dok je za Dezdemonu to
generativan proces; seksualna dinamika mukaraca je ograniena smru kao
krajnjom takom, a kod ena ona nema granica.601 I ovde imamo oca koji ostavlja
za sobom sina u svetu kontaminiranom majinskom seksualnou. Kralj Lir takoe
prikazuje ovu spoznaju, ali u Liru nisu vie centralne radnje sa branim temama:
ovde se ekspir okree primarnom materijalu Hamleta, gde oeva abdikacija sa

601
Ibid, str. 72.

390
pozicije moi oslobaa sinovljev strah od majine nekontrolisane moi. Otac i sin
se stapaju u jednu figuru: Lir je koji abdicira i sin koji trpi posledice te abdikacije.

Lano ja se javlja u znak povodljivosti prema namerama i oekivanjima

drugih. Ta stvar u koju se lano ja pretvara, stvar u oima drugih, moe biti lani
grenik koliko i lani svetac. Jago se pretvarao da je ono to nije i, tavie, Otelo se u
celini bavi onim to izgleda kao jedno, a u stvari je neto sasvim drugo. Ali, u
ovom komadu, kao i drugde kod ekspira, ne nalazimo obradu dileme izmeu
prividnog i stvarnog kako ga doivljava tip shizoidne linosti.602 ekspirovi likovi
se pretvaraju da bi postigli neke svoje ciljeve. Shizoidna linost se pretvara jer se
plai da e inae ispasti da ne doprinosi onome to zamilja da je svrha koju joj je
neko drugi dodelio. Pored straha, mrnja je neizbeno prisutna, jer ko je podesniji
predmet mrnje od onog ko ugroava nae vlastito ja? Ono to esto nazivamo
psihozom najee je skidanje vela lanog ja i istresanje optubi za proganjanje u
lice onoj linosti za kojom se lano ja povodilo godinama. Individua e tu linost
optuiti da eli da je ubije ili da joj ukrade duu. Postoji i drugo nain da se
obelodani ova mrnja, a to je tendencija lanog ja da prisvoji sve vie odlika te
osobe. Mrnja oliavanja postaje oigledna kada se oliavanje pretvori u
karikaturu.

Pored depersonalizacije, Metju Fajk se bavi i aspektom primitivnog u Otelu.

Otelo je primitivan jer je Mavar, jer dolazi iz druge kulture i vere, jer je vian
plovidbi i ratovanju, ali ne i mirnom porodinom ivotu. No, Jung je mislio na
psiholoki arhainog oveka, bez obzira na rasu i civilizaciju. ovek koji nije
svestan sebe, pie Barbara Roders-Gardner, postupa na slep, instinktivan nain i
zaluen je iluzijama koje se javljaju kada vidi da sve ega nije svestan u sebi

602
Laing, Op.cit, 94.

391
samom kree na njega spolja603. On je uhvaen izmeu anime i senke. Dok
Dezdemona i njegova majka predstavljaju magiju, nerazumno i romantino, Jago je
sirovi, redukcionistiki realizam. Na sceni se odvija psihomahija u kojoj Otelo
nastoji, ali ne uspeva, da pohvata i objedini sve alternative. Otelo i Dezdemona su
animus i anima, a Jago sa svojim seksualnim aluzijama i nametnutim sumnjama je
senka. To troje su u scenu u Senatu kao izbalansirana psiha. Umesto da integrie
senku i oeni se animom, Otelo se oeni senkom, a animu zanemari, napisao je
Greg Endru Hurvic.604 On kae i da je uvena maramica slika Otelove elje da
prenese libido svoje anime sa majke na enu. Otelove prie, pak, pobude animus u
Dezdemoni i ona postaje svesna sopstvene primitivne prirode, koju prohvata
udajom za Otela. Ta maramica je za Otela bila i okularni dokaz, dakle, dok su za
nas dovoljno ubedljive rei, primitivnom oveku neophodna je pantomima,
odnosno Jagovo manipulisanje maramicom. Maramica je za Otela ta mistina
participacija (participation mystique) Levi-Brila. Naime, primitivni ljudi su verovali
da je otelovljenje njihove due, odnosno njihov psihiki identitet, u ivotinji, drvetu
ili bunu. Vladeta Jeroti u eseju Strah od ene kao psihopatoloki i mitski
znak605 navodi postuteralnu embrionsku vezu na kojoj majke esto insistiraju u
periodu kada se dete osamostaljuje, teei da produe onu mistinu participaciju
koja se razvija u njihovom odnosu u toku prve godine detetovog ivota, prenosei
je sa biolokog na psiholoki plan. U takvim sluajevima, dete se boji majke i tu
bojazan moe da proiri na ene uopte. Poto svi u sebi nosimo i enski princip,
odnosno Animu, i muki, odnosno Animus, preterano insistiranje na jednome
dovode do suprotstavljanja u vidu naglaavanja onog drugoga. U porodicama gde
vlada patrijarhat, sa bojaljivom i povodljivom majkom, dete obino jaa svoju
ensku crtu. Hamlet je tipian primer tog nenog, pomalo feminiziranog princa,

603
Ibid, str. 86.
604
Ibid, videti Gregg Andrew Hurwitz, The Fountain From Which My Current Runs u A Jungian
Interpretation of Othello, Upstart Crow str. 20, 2000.
605
Savi, Milisav (ed.): Najlepi eseji Vladete Jerotia, str. 99.

392
za razliku od Otela ili Makbeta koje uvek zamiljamo na bojnom polju ili u nekoj
akciji.
Skrnavljenjem neega od toga, i njihova dua je povreena606. Zato je Otelu
maramica tako vana. Fajk podsea na etiri faze erotizma, oliene u etiri arhetipske
enske figure (Sibila/Sofija anima koja prua mudrost i smernice, arobnica/Jelena
Trojanska anima koja zavodi i zaara, Devica Marija/Otelova majka materinska
anima koja neguje, ali i gui i Eva/Dezdemona suprunika anima i dostojno
partnerstvo. S obzirom da je maramicu dobila od egipatske arobnice, koja ju je, opet,
nasledila od proroice (sibile), Otelova majka je predaje Dezdemoni, odnosno zavetava
njegovoj buduoj eni, ime se proces anime zavrava i razvoj u smislu psiholokog
sazrevanja je zaokruen. Otelo nije uspeo da proe kroz sve ove faze do kraja607. Budui
da njegovom psihom upravlja participation mystique, Otelo u maramici vidi sve drugo
osim ono to ona stvarno predstavlja krvave arave nakon prve brane noi. Jung
nam razreava dilemu da li je Otelo uopte stigao da uiva u prvoj branoj noi,
zakljukom da neangaovanje ini libido nekontrolisanim, odnosno potisnuto se
ispoljava u patolokom vidu, to je vrlo frojdovski komentar. To je ono udovite koje
pominju i Otelo i Dezdemona. Otelo je usmeravao svoj libido, i seksualni i svaki drugi,
na ratovanje protiv Turaka, te sada nije u stanju da uiva svoj brak. Krivicu koju osea
zbog nemoi on projektuje na Dezdemonu. Jagove sugestije njegovu percepciju
Dezdemone menjaju iz jungovske muze, femme inspiratix, u najgoru suprotnost. Veliki
pobednik nad primitivnim Turcima preuzima njihovu brutalnost u porodinom
ivotu. Da li je tu, na svesnom, povrinskom nivou, preslikao Jagovo ophoenje
prema Emiliji, brak bez ljubavi i poverenja, uz grubosti i vulgarne izraze? Moglo bi se
rei da je Otelo prieljkivao da bude Jago, odnosno ono to sam nije bio i na emu mu je
zavideo belac, Mleanin, iskusan i mudar, dobar poznavalac prilika u Veneciji,
naroito kad je re o mentalitetu i enama. Neko ko je nesiguran u sebe van bojnog

606
Ibid, str. 100.
607
Ibid, str. 102-3.

393
polja, nee biti svestan svojih vrednosti i superiornosti u odnosu na druge koma zavide
na manje vrednim stvarima. I Hamlet je zavideo Horaciju na smirenosti i
neostraenosti, a ipak je Horacio bio samo njegova senka, za dramaturgiju vie
confidant pomou koga publika ima uvid u to ta Hamlet misli i smera, mimo
solilokvijuma. No, Hamlet je imao status, poreklo i odgoj, sve to prua samopouzdanje
i gordost kakvo Otelo, kolonijalni autsajder u Veneciji, nije mogao da ima. Naravno, a
verovatno i presudno, Hamletove intelektualne sposobnosti i obrazovanje su njegova
nesporna prednost u odnosu na Otela. Zato e on odmah posumnjati u Duha i
verodostojnost njegove prie, a ta sumnja e ga pratiti do kraja, bilo kao realnost, bilo
kao izgovor da nita ne preduzima. Otelo praktino nikada ne posumnja u Jagove
perfidne insinuacije, ve ga odredi u svojim simplistikim podelama kao estitog
oveka i vie ne preispituje svoj sud. Harold Godard je primetio da je i njegov in
samoubistva zapravo taj obraun sa primitivnom Turinom u sebi, kao kada je, kako
nam je ispriao u V inu, kaznio Turina koji je tukao Mleanina i vreao Mletaku
Republiku.608 Frojd bi rekao da superego (Otelo) kazni id (Turina) koji napada ego
(Mleanina). Jung bi rekao da je ovo konana pobeda nad senkom, koju je izvojevala
persona pre nego li Ja, jer ne govori kao celovita Otelova linost, nego kao general Otelo.
Zato ovo nije integracija, ve dezintegracija njegove linosti609. Ispitivanje post-
jungovske konceptualizacije u Otelu, zakljuuje Fajk, ilustruje snagu knievnosti da
oslika i prenese sutinske ljudske istine: Otelova hamartia (tragina greka) je u tome to
nije uspeo da se suoi sa sopstvenim arhainim psiholokim stanjima, iji je ljubomora
samo jedan od simptoma. Psiholoki primitivne slike vrebaju u svaijoj psihi i mogu
izazvati razornu tetu, ukoliko se ti primitivni elementi ne izvedu u svest kroz proces
individuacije i, umesto represije, kanaliu i integriu u individualni i drutveni rast.610
Po tom tumaenju i Otela bismo, uz Makbeta i Lira, mogli svrstati u drame o pogubnim

608
Ibid, pogledati Goddard, The Meaning of Shakespeare, Chicago, University of Chicago Press, 1951
609
Ibid, str. 107.
610
Ibid, str. 109.

394
uticajima majki, odsutnih sa scene, a odve prisutnih u glavnim junacima, njihovoj
svesti i, jo vie, podsvesti. Od sve etiri tragedije, jedino u Hamletu je majka iva i
prisutna na sceni, a sa srazmerno malim uticajem na sina, s obzirom na injenicu da je tu
ulogu preuzeo njegov otac, takoe odsutan sa scene (izuzev pojave Duha) i takoe
pokojni. Majina uloga je i u ovoj tragediji negativna, ali enski princip u glavnom
junaku takoe potiskivan, negiran i projektovan u patolokom vidu, u mizoginiji koja
esto podsea na Jagovu.

Teorija traume koju smo naveli kod Hamleta primenljiva je i na Otela, s tim
to ovde nije re o traumi zbog primarne scene ili zbog gubitka oca kao arhetipske
figure, ve zbog ratnih trauma kojima je Otelo dugo bio izloen. Mogue je da su
njegovi postupci zapravo odloeno dejstvo pretrpljenog stresa i opasnosti, koji su
okida nali u majstorski izazvanoj ljubomori. Otelo je svestan svog nedostatka u
civilu, svog neiskustva u graanskim, meuljudskim i ljubavnim odnosima,
posebno onakvim kakvi vladaju u zapadnoj civilizaciji. Zato je u bitkama
samouveren, a na mirnom Kipru, im proe opasnost od Turaka, nesiguran i
povodljiv. Kako drugaije, ako ne sindromom PTSD, objasniti nasilno ponaanje
ovog dostojanstvenog, smirenog oveka koji se prema voljenoj eni odjednom
ponaa kao prema neprijatelju u ratu? Izvia, kuje plan i napada dok ona spava,
poput Tarkvinija Oholog ili Makbeta. To nije isti ovek koji je pred Senatom
pokazao i vetine govornika, ne samo ratnika, ubedivi porotu da je mnogo vie
beo nego crn. Svu energiju ratnika, strategiju i fiziku snagu usmerio je protiv tog
nedunog bia koje mu ni budno nije prualo otpor, titei ga do kraja.

395
 IV. ZAKLJUAK

ekspir je, vie nego bilo koji drugi pisac, barem vie od svih modernih pisaca, pesnik
prirode pesnik koji pred svojim itaocima dri verno ogledalo ponaanja i ivota.
ekspirove drame nisu strogo uzev ni tragedije ni komedije, ve sastavi posebne vrste;
prikazuju stvarno stanje sublunarne prirode, koja se sastoji od dobra i zla, radosti i tuge,
pomeani sa beskrajno raznovrsnim proporcijama i bezbrojnim kombinacijama; izraavaju
tok sveta, u kome je gubitak za jednoga dobitak za drugoga; u kojima, istovremeno,
slavljenik hrli ka vinu i oaloeni sahranjuje prijatelja; u kojima neiju zlobu ponekad
porazi vragolija drugoga; a mnogo tete ili mnogo koristi priini se ili sprei bez ikakve
namere.
Dr Samjuel Donson, Predgovor ekspiru (1765)611

Ove rei slavnog dr Donsona ukazuju nam na univerzalni karakter

ekspirovih tragedija i njihov znaaj koji prevazilazi pozorite, umetnost uopte i,
svakako, vreme. Najvea vrednost ekspirovih drama je, po Donsonu, to to su
opte, to prikazuju cele vrste, a ne pojedince. Ako je tragedija potresna verzija
istine, onda je ludilo njeno verno ogledalo. Nekada pomalo iskrivljeno, nekada
razbijeno, ali nikada zamagljeno. Bilo da je ludilo imanentna crta karaktera, bilo da
ga izazovu ekstremne okolnosti, bilo da dovodi do istine kao trnovit put koji se
morao prei, ili da je bolna istina dovela do njega, ono tragedije ini toliko velikim
ba zato to ovek moe da ostane bez svega, pa opet da bude kralj, to smo videli
kod Lira; moe da ima sve, a opet da bude nesrean, o emu svedoi kraljevski par
Makbet; da bude neduan, a opet surovo kanjen, kao Ofelija; i da ima svu snagu i

611
Dr Samuel Johnson, Preface to Shakespeare, preuzeto sa
http://ebooks.adelaide.edu.au/j/johnson/samuel/preface/preface.html#preface

396
mo, a bude na kolenima, kao Otelo. Gubitak razuma je nestanak poslednje nade. I
ne radi se ovde samo o gubitku razuma. Ljubav je prva rtva tog gubitka, jer se
junaci koje on zadesi okreu protiv onih koje najvie vole, izoluju, odbacuju ljubav
koja ih je jedino mogla spasiti. No, ljubav u ekspirovim tragedijama nema
isceliteljsku mo i ne donosi iskupljenje. Ona je esto sebina, posesivna, vie
samoljublje nego ljubav prema drugome. Neuzvraena ili izneverena ljubav budi
elju za osvetom, kanjavanjem voljenog bia, trai svoje pola kile mesa.
Tragediju osvete kao obrazac imamo i na tom mikro-planu, u intimnom svetu
glavnih junaka. Ofelija nema snage i odlunosti da se izbori za svoju ljubav sa
Hamletom, a on u nju vie ne veruje nakon njene izdaje, tako sline Gertrudinoj;
Ledi Makbet verovatno ne bi sila s uma da je mu ostao uz nju, ali on je nastavio
svojim krvavim putem, a nju ostavio za sobom, samu u mraku, pogasivi ak i
zvezde na nebu; Kordelija je ocu uskratila izjavu o ljubavi koju je istinski oseala, a
on njoj sve to znai roditeljstvo; Otelo je, verujui da ga ena vie ne voli, uguio
svoju ogromnu ljubav ba kao i Dezdemonu, zamenivi u svom okamenjenom srcu
ljubav mrnjom i osvetom, kao Ledi Makbet krv otrovnom ui. Da li je tu iko
ikoga stvarno voleo ili je sve bila monomanija koju pogreno nazivaju
ljubavlju612, da li je i ludilo jedno od lica ljubavi, odnosno ono to od nje
preostane? Kakva teta, ponovili bismo Otelove rei upuene Jagu svaki put
kada ponovo proivimo posrnue blistavog uma poput Hamletovog; trijumf
osvete nad ljubavlju i poslunosti nad vernou, to je razdvojilo danskog
kraljevia i kancelarevu erku; umorstvo voljenog bia koje je oplemenilo
generalov ivot i u njega unelo svetlost; kad hrabrom i sposobnom plemiu
intenzivna mata i ambicija prekinu siguran uzlazni put i gurnu ga u krvavi pir;
kada se otac odrie deteta i posle ga mrtvog dri u naruju. teta to ljubav ne
pobedi mrnju, osvetu, gramzivost, intrige ali, onda bi sve tragedije imale srean
kraj i ne bi ni bile tragedije, a mi bismo umesto katarze imali simpatian doivljaj
612
Rossiter, Op.cit, str. 61.

397
peripetija i nadmudrivanja, snalaljivosti i duhovitosti. Dramaturki, zloini,
svirepost, ludilo i smrt neophodni su elementi drame koja treba da nas proisti,
potrese i poui. Ali, da li bi srean kraj bio mogu nakon patnje, rtve i iskupljenja,
bez duhovitih replika i prazninog tona komedija? Kao to je Lir prikazivan gotovo
dva veka, poev od Restauracije, bez mrtvih na kraju i sa srenim mladencima
Kordelijom i Edgarom to ne umanjuje patnju i iskupljenje, samo im daje smisao
jer na kraju ostaje novi ivot. No, poenta ekspirovih tragedija je vrlo esto upravo
suprotna, to je nihilizam, besmisao i nepostojanje iega trajnog, u nieanskom
smislu nepoznatom romantiarima i onima pre njih. Ludilo, kao smrt razuma, kao
nepostojanje smisla, tu zauzima znaajno mesto.
ekspir je, kada bi prikazivao mentalno poremeene likove, prvo dao
njihovo okruenje u kome ima potencijalnih uzroka bolesti, pa ludilo usledi kao
prirodan rezultat toga to je prethodilo. Kombinacija predisponiranosti, mentalnog
sklopa i okolnosti, zasluni su za gubitak razuma kod nekih junaka, dok se kod
drugih to ne javlja iako su uslovi slini. Psihoanaliza je dublje prodrla i objasnila
uticaj prolosti, podsvesti i libida na takve manifestacije oseanja ili psihikog
stanja, po prvi put imenujui neke odnose, pojave i obrasce ponaanja koje
moemo sresti kod ekspira, ali i kod starih Grka.
Seneka je zabeleio Aristotelove rei, nijedan veliki genije nije bio bez
primesa ludila.613 Moda nas zato toliko fasciniraju ekspirovi junaci skloni
mentalnom poremeaju, jer su isto tako skloni i velikim idejama i velikim delima.
Za razliku od junaka kod kojih se poremeaji mogu nedvosmisleno uoiti i
odrediti kao melanholija, histerija, izofrenija, bolesna ljubomora, postoje i oni koji
su u drugom planu, a moda je njihov poremeaj tim opasniji jer je skriven i
podmukao. Edmund i Jago su majstori spletke, bolest njihovih dua je zlo koje se
iri i kontaminira sve okoo, kako je to opisao Hamlet govorei o Klaudijevom

613
Rentoul Reed, Jr, Robert: Bedlam on the Jacobean Stage. str. 346-347.

398
grehu. Motivacija za toliko zlodela teko se moe nai u pukom pribavljanju line
koristi, iako je to nesporno njihov prioritet. Ali, ni jedan ni drugi se ne
zadovoljavaju time, to je tek materijalno opravdanje pred sobom. Oni su gladni
tue patnje i to njihove nemilosrdne pohode ka tuoj nesrei ini bolesnim i
udovinim. Edmundova mrnja prema ocu, poput Mordredove, noena je
osvetom zbog odbaenosti, ponienja i nepriznatog imena i statusa. Jago teko
moe nai slino opravdanje, izuzev injenice da je Otelo za svog porunika
imenovao Kasija. Kao da je svestan tog nedostatka, pa eli da doda razloge za
mrnju prema Otelu, on nas upoznaje sa navodnim neverstvom svoje ene Emilije,
o kome krue glasine. Drugi akter tog ina bio je, kae, Otelo. Niti Otelo, niti
Emilija, a ni sam Jago nikada vie ne pominje tu epizodu. Uostalom, nije verovao u
triariju zvanu reputacija da bi mu to mnogo smetalo, niti je mario za svoju enu
da bi bio ljubomoran. Oseanje koje je izazvao kod Otela, otrov koji mu je
postepeno sipao, na njega verovatno uopte ne bi delovao.
Vizuelna dimenzija ima najveu snagu kad je re o ekspirovim junacima
koje zahvata ludilo tu su privienja, ali i okularni dokaz kao najsnaniji:
maramica za Otela i pismo, to jest navodno autentini Edgarov rukopis za
Glostera. No, kad je re o agensima koji izazivaju ludilo, bilo da su prirodni, tj. u
ljudskom obliku, ili natprirodni, najjae se deluje na ulo sluha: rei koje vetice
izgovaraju, uz verbalni pritisak, gotovo nasilje, Ledi Makbet; zapoved Duha i
stalne rei podseanja koje se traumatino urezuju u Hamletovo seanje;
Kordelijino nita koje nalazi eho u celoj radnji koja e uslediti; Jagove rei koje
ovaj sipa u ui svoje rtve poput otrova koji je kraljev ubica sipao u uho svoje rtve
u Hamletu. Vizuelno, dominira slika zaraze, kontaminacije koju iri ir na telu cele
drave zadah Klaudijevog greha, teror koji se zemljom seje iz Makbetovog
tamnog vilajeta, abe koje ive na isparenjima i laguma u Otelu, gnoj Lirove
pokvarene krvi, bolest koja se i njegove krvi i mesa prenosi dalje, preko njegovih

399
erki, ba kao to je Hamlet uprljan samim roenjem od grene majke. Ta
prljavtina, to je ona starogrka mijazma, koja zahteva katarzu, proienje.
Kada opisuje svoju melanholiju Rozenkrancu i Gildensternu, Hamlet
opisuje zlo koje se prikazuje kao dobro, kako na nebesima, tako i u svetu oko njih.
Njegova okrutnost prema Ofeliji ima taj konvertovani aspekt dobra i zla u smislu
spoljanosti i sutine. Njegovo otkrie razlike izmeu izgleda i stvarnosti, koje je
dovelo do velikog razoaranja i paralisalo svako svesno delovanje. Na slian nain,
Otelovo razoaranje dovodi do sloma njegove psiholoke hijerarhije, a njegova
tragedija je to sudi po izgledu, odnosno spoljanosti. Inverziju spoljanjeg i
unutranjeg imamo i u Makbetu, kada je runo isto to i lepo, kada osmesi kriju
zmijsko srce; u Liru se oluja i due prenosi na spoljni svet, sa mikrokosmosa na
makrokosmos, i stiae se u pustari tek kada kralja savlada san. Ba kao i olujna
no u Makbetu, kada nema zvezda na nebu, vetrovi odnose krovove, a pitome
ivotinje kakvi su konji nasru jedan na drugoga.
Glumljeno ludilo veoma je popularno u renesansi.614 Kad Gloster pita
Bakingema moe li da se trese i pretvara da je poludeo od bola, ovaj odgovara da
moe da izigrava i dubokog tragiara (Riard III, 3.5.). Hamletovo ludilo zbog
ljubavi se testira i ono to je rekao Ofeliji nije bilo nalik ludilu. I njegovo i
Edgarovo glumljeno ludilo imaju veliku mo u dramama, jer su ogledala za
stvarno ludila drugih junaka. To je ludilo kao maska, iza koje zamiljamo zdrav
razum. Stvarno ludilo na sceni je drama koja glumi ludilo. Iluzija se predstavlja
maskom iza koje publika zna da je glumac. Masa ljudi kolektivno prihvata iluziju
za stvarnost.
Ludilo je i savrena slika traginog pada615. U srednjem veku, pad asocira
na Adama, a tragedija je teta po paloga. U grkoj tragediji demoni padaju na
glave ljudi. Taj pad objanjava i unutranji pad. Ludilo je unutranji korelativ

614
Kellogg, Op cit, str. 240.
615
Ibid, str. 241.

400
spoljnom padu. Vrstan duh je ponikao, kae Ofelija, gledajui kako ludilo
rainjava taj plemeniti um. (III,.i.)
Kod starogrkih junaka, ludilo dolazi spolja, od bogova, i nije stalno
prisutno, ono ih poseuje povremeno. Kod renesansnih junaka, ludilo je neto
pogreno unutra616. I to se mora oistiti, izbaciti napolje, demoni se moraju isterati.
Na mnogim slikama iz esnaestog veka vide se redovi ludaka koji ekaju da im
lekari sa ela odstrane kamen ludosti. Kod Grka junaci imaju neke veze sa
ludilom, koje je u spoljnom svetu. Moda je ludilo metafora za junaka.
Junaci slie ludacima i po tome to i jedni i drugi dolaze do istine kroz bol.
Ponekad je istina proroanstvo; bol je fizika agonija, alost, ili blizina smrti.
Atinjani su ovaj koncept istine koja dolazi iz bola primenjivali i kod svedoenja
robova, koje su prvo muili, inae im ne bi poverovali. Fiziki bol pratio je i
proroansku opsednutost.
Tragian junak dolazi do istine iz bola tako to e je oteloviti. Kod Grka, ono
to unitava, poput sirena, ujedno i prosvetljuje. Gledaoci tragedije dobiju novi
uvid, iako je to znanje koje je tuno znati U Mletakom trgovcu melanholika,
Porcijinog udvaraa, porede sa filozofom koji plae, Heraklitom, koji je plakao
gledajui kako ljudi skupljaju blago za sebe, zaboravljajui na svoju decu. 617
Na kraju nam ostaje otvoreno pitanje da li je ludilo predmet ekspirove
panje ili sredstvo prikazivanja? Kako ga prikazuje ekspir, a kako njegovi junaci
kada glume? Da li je slika ludila koje glume Hamlet ili Edgar predstava o ludilu
koju su imali ekspirovi savremenici, ukljuujui i samog ekspira, vie nego li
ludilo koje vidimo kod junaka koje su njegove stvarne rtve? Nijedno nije trajno,
uvek se povrati razum, osim kod onih koji se ubiju Otelo, Ofelija, Ledi Makbet.
Po Timotiju Brajtu se ludilo javlja i od tuge i zbog savesti, ne pominju se
eksplicitno telesne tenosti ili drugi organski uzroci. Za psihoanalizu i psihijatriju

616
Padel, Op.cit, str. 244.
617
Bate, Jonathan: Soul of the Age: The Life, Mind and World of William Shakespeare, str. 382.

401
ekspirovi tragini junaci su studije sluaja, idealni za ilustraciju mentalnih
poremeaja i odnosa u disfunkcionalnoj porodici. ekspirologija, opet, koristi
psihoanalizu i psihijatriju da objasni neke postupke junaka i njihovog autora, da
pronikne u stvarno znaenje njihovih rei i ak u njihovu podsvest. Koliko smo tu
na tragu ekspirovih zamisli, koliko nas daleko odvedu jednostrana tumaenja i da
li je zaista bio toliki poznavalac ljudskog uma, srca i due, ili modernim teorijama
ponovo piemo njegove drame, u procesu kakav je opisao T.S. Eliot (Tradition
and Individual Talent). Moemo li znati ta je ekspir mislio, poznavao,
prouavao, ili njegovim junacima, dramama i antologijskim citatima mi hoemo da
neto kaemo, traei u njegovom opusu uporite? Frojd je, na primer, za potvrdu
svoje teze izabrao sluaj Hamleta, kao kolski primer edipovca. Ali, kao to je to
efektno sroio Teri Hoks, esto se ne radi se o tome ta je ekspir hteo da kae, mi
ekspirom hoemo neto da kaemo.618
Ludilo opinjava zato to je znanje. Kardan je rekao: Mudrost se mora
iupati iz utrobe Zemljine.619 To znanje koje ostali tek opaaju u odlomcima,
ludak celo celcato nosi u jednoj netaknutoj lopti. Drugi simbol znanja, drvo,
iupano je iz zemaljskog Raja i sada tvori katarku na Brodu ludaka, kakva se
moe videti na gravuri koja ilustruje Stultiferae naviculae. Poto je re o zabranjem
znanju, ono nagovetava propast sveta i carstvo Sotonino. Ako pogledamo
Direrove jahae Apokalipse, to nisu aneli Pobede niti vesnici spokojne pravde.
Pobedu ne odnose ni Bog ni avo, ve Ludilo. Ali, kod svakog ludila vidimo
psihomahiju, otimanje o ovekovu duu, odnosno psihu, borbu slinu onoj izmeu
dobra i zla.

618
Hawkes, Terrence, Meaning by Shakespeare, str. 2.
619
Fuko, Op.cit,, str. 33.

402
V. LITERATURA

1. ADAMSON, Jane: Othello as a Tragedy Some Problems of Judgment and

Feeling, Cambridge, CUP, 1980
2. ADELMAN, Janet (ed.): Twentieth Century Interpretations of King Lear,
London, Prentice Hall, 1972
3. .Suffocating Mothers Fantasies of Maternal Origin in Shakespeare
Plays, Hamlet to the Tempest, New York, Routledge, 1992
4. ALEXANDER, Nigel: Poison Play and Duel, London, Routledge and Kegan
Paul, 1970
5. APDAJK, Don: Gertruda i Klaudije, Beograd, Narodna knjiga, 2001.
6. ATWOOD, Margaret: Ophelia Has a Lot to Answer For, preuzeto sa
www.123helpme.com 24.8.2005.

7. BABB, Lawrence: The Elizabethan Malady, Michigan State College Press, 1951

8. BACON, Francis: The Essays, London, Penguin, 1985

9. BAHTIN, Mihail: Stvaralatvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjega veka

i renesanse, Beograd, Nolit, 1978.
10. BAMBER, Linda: Comic Women, Tragic Men, Stanford, Stanford University Press,
1982

11. BATE, Jonathan: Soul of the Age: The Life, Mind and World of William
Shakespeare, London, Penguin Books, 2008
12. .The Genius of Shakespeare, London, Picador, 1997

403
13. BEANOVI-Nikoli, Zorica: Bahtin i tumaenje ekspirovih istorijskih
drama: karneval i heteroglosija, Zbornik matice srpske za knjievnost i jezik,
55 (2)

14. BELKNAP, Robert: Shakespeare and the Possessed, Dostoyevsky Studies,

Vol. 5, Chicago, Chicago University Press, 1984

15. BELL, John: On Shakespeare, Sydney, Allen and Unwin, 2012

16. BLOOM, Harold (ed.): Macbeth, New York, Chelsea House Publication,
1991
17. .Shakespeare the Invention of the Human, New York, Riverhead
Books, 1999
18. . Hamlet Poem Unlimited, New York, Riverhead Books, 2003
19. BONHEIM, Helmut (ed.): The King Lear Perplex, Belmont, Wadsworth
Publishing Group, 1960
20. BRADLEY, Andrew Cecil: Shakespearean Tragedy,London, Oxford
University Press, 1904
21. BRETON, Nicholas, Melancholike Humours (1600), London, Scholartis Press,
1929
22. BRIGHT, Timothie: Treatise of Melancholie. (Repro of 1586) New York,
Columbia University Press, 1940
23. BROWN, John Russell: Focus on Macbeth, London, Routledge, 1982
24. CAMPBELL, Lily: Shakespeares Tragic Heroes Slaves of Passion, London,
Methuen &,Co Ltd, 1970
25. CAVELL, Stanley: Disowning Knowledge in Seven Plays of Shakespeare,
Cambridge, Cambridge University Press, 2003
26. CHAMBERS, Sir Edmund Kerchever: Shakespeare A Survey, London,
Sidgwick and Jackson, 1925

404
27. CODDON, Karin: Suche Strange Desygns; Madness, Subjectivity and
Treason in Hamlet and Elizabethan Culture, iz Susan Wofford (ed.), William
Shakespeare, Hamlet, New York, Bedford Books of St. Martins Press, 1994
28. COLERIDGE, Samuel Taylor: Lectures on Shakespeare ETC (1818), London,
J.M. Dent, 1951
29. DANE, Gabrielle: Reading Ophelias Madness, Pegasus Press 1998, preuzeto
sa www.clas.ufl.edu/english/exemplaria 27.03.2006.

30. DANSON, Lawrence (ed.): On King Lear, Princeton, Princeton UP, 1981
31. DONNELLY, John: Incest, Ingratitude and Insanity: Aspects of the
Psychopathology of King Lear, Psychoanalytic Review, XL, New York,
Guilford Press, 1953
32. EAGLETON, Terry: William Shakespeare Oxford, Basil Blackwell, 1986
33. ELIOTT, G R.: Dramatic Providence in Macbeth, Princeton, Princeton UP,
1958
34. EVANS, Bertrand: Shakespeares Tragic Practice, London, Clarendon Press
1979
35. FAWKNER, W.: Deconstructing Macbeth The Hyperonthological View,
London, Associated UP, 1990
36. FIKE, A. Matthew, A Jungian Study of Shakespeare, New York, Palgrave
Macmillan, 2009

37. FLETCHE, George: Characters in Macbeth, London, Longmans, 1846

38. FROJD, Sigmund: Nova predavanja za uvoenje u psihoanalizu autobiografija,
knjiga osma, prevod dr Vladeta Jeroti i Nikola Volf, Novi Sad, Matica
srpska, 1976.
39. . Odabrana dela, knjiga peta, prevod dr Vladeta Jeroti, Novi Sad,
Matica srpska, 1969.

405
40. FRYE, Northrop: Fools of Time: Studies in Shakespearean Tragedy, Toronto UP 1967,
(preuzeto sa www.questia.com 25.09.2005.)

41. FUKO, Miel: Istorija ludila u doba klasicizma, Beograd, NOLIT, 1980. (prev.
Jelena Staki)
42. GERVINUS, Georg Gottfried: Shakespeare Commentaries (1849-50), prevod na
engleski F.E. Bunnett, Smith, Eder and Co, London 1903

43. GODDARD, Harold: The Meaning of Shakespeare, Chicago University Press,

1951

44. GRANVILLE-BARKER, Harley: Prefaces to Shakespeare - Othello, Bungay,

Suffolk, Richard Clay and Co. Ltd, 1945
45. GREENBLATT, Stephen: Hamlet in Purgatory, Princeton, Princeton UP, 2001
46. .Will in the World, Pimlico, London, 2005
47. HADFIELD, Andrew (ed): William Shakespeares Othello: A Sourcebook,
London, Routledge, 2003
48. HANKINS, John Erskine: Backgrounds of Shakespeares Thought, Hassocks,
Sussex, the Harvester Press, 1905
49. HAWKES, Terence: Meaning by Shakespeare, London, Routledge, 2002
50. HAZLITT, William: On Characters of Shakespeare's Plays, (1817), London,
Oxford University Press, 1962

51. HOLLOWAY, John: The Story of the Night, London, Routledge and Kegan
Paul, 1961
52. HORWITZ, Allan W. and Teresa L. Scheid: A Handbook for the Study of
Mental Health, Cambridge, CUP, 1999
53. HUHNER, Max: Shakespearean Studies and Other Essays, New York, Farrar,
Straus and Young, 1952
54. HUNTER, Richard and Macalpine, Ida: Three Hundred Years of Psychiatry
1535-1860, London, Oxford University Press, 1963

406
55. INGHAM, Adrian: Renaissance Views of Madness: King Lear, 1996,
preuzeto sa
http://web.uvic.ca/~mbest1/ISShakespeare/Resources/WorldView/Lear
Madness.html, 25.9.2011.
56. JEWKES,W.T.: Shakespearean Tragedy, Stratford-upon-Avon Studies, Volume
20, London, Edward Arnold Ltd, 1984
57. JOHNSON, William Preston: The Prototype of Hamlet and Other Shakespearean
Problems, New York, Belford, Clarke & Co. 1890
58. JOUGHIN, John (ed.), Philosophic Shakspeares, London, Routledge, 2000
59. JUMP, John: Shakespeares Hamlet: Selection of Critical Essays, London,
Macmillan, 1958

60. KELLOGG, A.O.: Shakespeares Delineations of Insanity, NY, Hurd and

Houghton, 1866
61. KEMBLE, John Philip: Macbeth Reconsidered, AMS Press, New York, 1972
62. KLAJN, Hugo: Frojd, psihoanaliza i literatura, Novi Sad, Matica srpska, 1991.
63. KNIGHT, George Wilson: The Wheel of Fire, London, Oxford University
Press, 1930
64. KNIGHTS, Lionel Charles: Some Shakespearean Themes and An Approach to
Hamlet, London, Penguin Books, 1970
65. . Drama and Society in the Age of Jonson, London, Taylor & Francis,
1977
66. KOSTI,Veselin: Hamlet Viljema ekspira, Beograd, Zavod za izdavanje
udbenika, 1982.
67. . ekspirova dramaturgija, Beograd, Stubovi kulture, 2009.
68. KOTT, Jan: Shakespeare Our Contemporary, London, Methuen and Co. Ltd,
1964.

407
69. KYD, Thomas: The Spanish Tragedie, or Hieronimo is Mad Againe,
www.gutenberg.org/ebooks/6043, preuzeto 5.12.2012.
70. LAING, Ronald David: Podeljeno ja, Beograd, Nolit, 1977. (prev. Milica
Mint)
71. . The Divided Self , Penguin Books, London, 1959
72. LAWLOR, John: The Tragic Sense in Shakespeare, London, Chato and
Windus, 1960
73. LEECH, Clifford: Shakespeare's Tragedies and Other Studies in Seventeenth Century
Drama, London, Chatto and Windus, 1950 (preuzeto sa www.questia.com
1.2.2006.)

74. LERNER, Laurence (ed.): Shakespeare's Tragedies An Anthology of Modern

Criticism, Penguin, London, 1963

75. LYONS, Bridget Gellert: Voices of Melancholy, New York, Barnes and Noble,
1971

76. LOWEL, James Russel: Shakespeare Once More (1870), from The English
Poets London, Emily Faithfull & Co, 1888
77. LUND, Mary Ann: Melancholy, Medicine and Religion in Early Modern
England, Cambridge Univeristy Press, 2010
78. MAGUIRE, Laurie: Where Theres a Will, Theres a Way or, All I Need to Know
I Learned from Shakespeare, London, Nicholas Brealey Publishing, 2007
79. MADARIAGA, Salvador de: On Hamlet, London, Hollis & Carter, 1948
80. MC GINN, Colin: Shakespeares Philosophy, New York, HarperCollins
Publishers, 2007
81. MEHL, Dieter: Shakespeares Tragedies, Cambridge University Press, 1986
82. MELNICK, Burton: To This Favour She Must Come: Tinguelys Cow and
Hamlets Mother, from The American Imago, Volume 68, No.1, Baltimore,
The Johns Hopkins University Press, 2011

408
83. MIDDLETON MURRAY, John: Shakespeare, London, Jonathan Cape, 1936
84. MILANOVI, Vujadin: Laza Kosti prevodilac i kritiar ekspira, Knjievni
atelje Banjaluka, 1999.

85. . Hamlet u srpskoj i jugoslovenskoj knjievnoj kritici, rukopis

predat Katedri za anglistiku BU, 1978.

86. MILIVOJEVI, Zoran: Emocije, Novi Sad, Psihopolis, 2007.

87. MIOLA, Robert: Shakespeare and Classical Tragedy, Oxford, Clarendon Press,
1992
88. MUIR, Kenneth: "Samuel Harsnett and King Lear", Review of English Studies
2, London, Methuen, 1951
89. MUIR, Kenneth et al. (eds.): Aspects of Othello, Cambridge, CUP, 1997
90. MUIR, Kenneth and S. Schoenbaum, Shakespeare and the Thought of His
Age, A New Companion to Shakespeares Studies, CUP, 1971
91. NEELY, Carol Thomas: "`Documents in Madness': Reading Madness and Gender
in

92. Shakespeare's Tragedies and Early Modern Culture," Shakespeare Quarterly

Volume 42, No.3, Washington, Folger Shakespeare Library, 1991

93. NUTTALL, Anthony D.: Shakespeare the Thinker, New Haven, Yale
University Press, 2007
94. O'BRIEN, Robert Viking: The Madness of Syracusan Antipholus
Chico California State University, 1996
95. OTTEN, Charlotte F.: "Ophelia's `Long Purples' or `Dead Men's Fingers,"'
Shakespeare Quarterly 30.3, Washington, Shakespearean Folger Library, 1979
96. PADEL, Ruth: Whom Gods Destoy Elements of Greek and Tragic Madness,
Princeton, Princeton University Press, 1995
97. PAUNOVI, Zoran: Istorija, fikcija, mit, Beograd, Geopoetika, 2006.

409
98. . Predavanje ekspir i Uliks, odrano 10. decembra 2002. godine
u Narodnoj biblioteci Srbije u okviru ciklusa ULIKS univerzum,
www.nb.rs/view_file.php?file_id=720
99. PAUNCZ, Arpad: Psychopathology of Shakespeares King Lear, American
Imago, IX, Baltimore, The Johns Hopkins University Press, 1952
100. PROSSER, Eleanor: Hamlet and Revenge, Stanford, Stanford University
Press 1967

101. RALEIGH, Walter: (ed.) Johnson on Shakespeare, London, Henry

Frowde, 1908
102. RALLI, Augustus: A History Of Shakespearean Criticism, London,
Oxford University Press, 1932
103. RASHKIN, Esther: Reading the Mind, Reading the Text: Reflective
Functioning, Trauma Literature, and the Task of Psychoanalytic Critic, American
Imago, Volume 68, Number 1, Baltimore, The Johns Hopkins University
Press, 2011
104. REED, Robert Rentoul: Bedlam on the Jacobean Stage, Shakespeare
Quarterly, Vol. 4, No.3, Washington, Folger Shakespeare Library, 1953
105. RIBNER, Irving: Patterns in Shakespearean Tragedy, London, 1960 (preuzeto
sa www.questia.com 1.2.2006.)

106. ROBERTSON, John Mackinnon: Hamlet Once More, London, Richard

Cobden-Sanderson, 1923
107. ROSENBAUM, Ron: The Shakespeare Wars, New York, Random
House, 2008
108. ROSSITER, A.P:, Angel with Horns, London, Longmans, 1961
109. ROTERDAMSKI, Erazmo: Pohvala ludosti, preuzeto sa
www.svetlost.org 11.8.2012.
110. RUSSELL, John: Hamlet and Narcissus, Newark, Delaware Press, 949

410
111. SACKS, Claire & Edgar Whan (eds), Hamlet: Enter Critic,New York,
Ohio University Press, 1960
112. SAVI, Milisav (ed.): Najlepi eseji Vladete Jerotia, Beograd, Prosveta,
2002.
113. SCHLEGEL, August Wilhelm: Vorlesungen uber dramatische Kunst und
Literatur, (1809-11), A Course of Lectures on Dramatic Art and Literature,
London, Baldwin, Cradock and Joy, translated from German by John Black,
London, Henry G. Bohn, 1846)

114. SCHWARTZ, Murray and Kahn, Coppelia (eds.): Representing

Shakespeare: New Psychoanalytic Essays, Baltimore, The Johns Hopkins
University Press, 1980
115. SHAKESPEARE, William: Hamlet the Prince of Denmark, New
Cambridge Shakespeare, CUP, 1985

116. SIMON, Bennett: Hamlet and Trauma Doctors: an Essay at

Interpretation, American Imago, Vol.58, Baltimore, The Johns Hopkins
University Press, 2001
117. .Tragic Drama and the Family: Psychoanalytic Studies from
Aeschylus to Beckett, New Haven, Yale University Press, 1993
118. .Mind and Madness in Ancient Greece, London, Cornell
University Press, 1980
119. SMITH, James et al.: The Hamlet Controversy: Was Hamlet Mad?
Wellington, Victoria University, 1867
120. SPENCER,Theodor: Shakespeare and the Nature of Man, New York,
Macmillan, 1945
121. SPURGEON, Caroline: Shakespeares Imagery and What It Tells Us,
Cambridge University Press, 1965

411
122. STOCKHOLDER, Kay: Stealthy Lovers in Macbeth, Toronto, Toronto
University Press, 1987
123. EKSPIR,VILJEM: Sabrana dela, Beograd,Slubeni list SRJ, 1995. (ur.
Veljko Topalovi, Branislav Brki i Duan Mrenovi)
124. TAN, Joshua :Sanitys Dream: Reason and Madness, Modernity and
Antiquity in King Lear and Don Quijote, preuzeto sa www.yale.edu 7.7.2010.
125. TRUSKINOVSKY, Alexander M: Literary Psychiatric Observation
and Diagnosis Through the Ages: King Lear Revisited from Southern
Medical Journal, 2002, preuzeto sa www.medscape.com 6.3.2010.
126. VAUGHAN, Agnes Garr: Madness in Greek Thought and Custom,
University of Michigan, Baltimore, H. Furst Company, 1919
127. VIGOTSKI, Lav :Psihologija umetnosti, (prev. Jovan Janiijevi),
Beograd, NOLIT, 1975.
128. VINING, Edward: The Mystery of Hamlet, (1881) sa www.shea.mit.edu
1.2.2006.
129. WALKER, Roy: The Time is Free, London, Andrew Dakers Ltd, 1949
130. WEISS, John: Wit, Humour and Shakespeare, Boston, The Christopher
Publishing House, 1876
131. WEITZ, Morris: Hamlet and the Philosophy of Literary Criticicism,
London, Faber and Faber, 1967

132. WELLS, Stanley: Shakespeare, Sex and Love, London, Oxford

University Press, 2010
133. WELSH, Alexander: Hamlet in His Modern Guises, Princeton, Princeton
University 2001 (preuzeto sa www.questia.com 1.2.2006.)

134. WEST, Rebecca: The Court and The Castle, New Haven, Yale
University Press, 1957

412
 135. WILSON, John Dover: What Hapens in Hamlet,Cambridge, Cambridge
University Press, 1935
136. WOFFORD, Susanne (ed.): Hamlet, Case Studies in Contemporary
Criticism, Boston, St.Martin's Press, 1994
137. WOODFORD, Donna: Understanding King Lear, London, Greenwood
Press, 2004
138. http://bertrand.bucknell.edu/multimedia/collection/othello.html,
accessed May 10, 1999
139. http://elsinore.ucsc.edu/melancholy/MelRomantics.html, accessed
July 7, 2004
140. www.elsinore.ucsc.edu/women/womenPortraits.html

Ilustracije:

Slika 1: Ofelija sa kraljevskim parom, IV, 5. (www.crossref-it.info)

Slika 2: Glumci Don Filip Kembl i Sara Sidons u Makbetu, delo

Tomasa Bia. 1786, Garikov klub, London.

Slika 3: Kralj Lir i Luda u oluji, Viljem Dajs, 1851.

Slika 4: Gravura V. Linija po platnu D. Grejema, Otelo, V.ii.

Shakespeare Gallery Folio.

413
Biografija autora

Nataa ofranac roena je u Podgorici, gde je zavrila osnovnu kolu i

gimnaziju, 1994. godine. Na Filolokom fakultetu u Beogradu diplomirala je u
septembru 1998. godine, a zasnovala radni odnos 1999, najpre kao lektor za
Savremeni engleski jezik, a potom kao asistent-pripravnik za predmet Engleska
knjievnost. Magistrirala je 2006. godine na temu Hamlet u engleskoj i srpskoj
knjievnoj kritici druge polovine dvadesetog veka, pod mentorstvom profesora
dr Zorana Paunovia.
Dobitnik je stipendije British Scholarship Trust-a, koju je iskoristila u leto
2000. godine za istraivaki rad na Univerzitetu u Notigemu, i English Speaking
Union-a u leto 2011. godine, za seminar u pozoritu Globe u Londonu.
Uestvovala je i predstavljala svoje radove na meunarodnoj konferenciji o
prevoenju na Univerzitetu June Bretanje, LOrient, Francuska, 2003. godine;
zatim na konferenciji Shakespeare and Europe na Univerzitetu u Utrehtu,
Holandija, 2003; na konferenciji povodom 15 godina postojanja Katedre za engleski
jezik i knjievnost u Nikiu, 2005; na godinjoj konferenciji ekspirovog instituta u
Stratfordu, 2007; na Svetskom kongresu ekspirologa u Pragu 2011. i na
konferenciji Shakespeare and Emotions u Pertu, Univerzitet Zapadne Australije,
2012. godine.
lan je Drutva simultanih i konsekutivnih prevodilaca Srbije.

414
415
416
417
418
419