feljton

Rastanak s identitetom (I)

NAVIJAI-HULIGAN
U prvom od tri eseja iz knjige s podnaslovom Ogledi o politikoj antropologiji, koje emo
objaviti u narednim brojevima, autor se bavi znaajem i pozadinom podrke koju navijake
grupe imaju u Srbiji. Ako se promijene imena, ista pria se moe ispriati i u svakoj od drava
nastalih raspadom SFRJ...

Pie: Ivan olovi

udbalski navijai-huligani
u Srbiji, okupljeni u razne
grupe i ekipe, uvereni su
da predstavljaju ono najbolje to ova zemlja ima, da su oni
stub odbrane srpskih nacionalnih interesa i nacionalnog identiteta. Oni sebe vide kao uvare
srpske junake tradicije i pravoslavne vere, uzimaju na sebe zadatak
da prednjae u svakoj bici za Srbiju, vodila se ona na zelenom terenu ili nekom drugom mestu. Ne
treba ih ni zvati, oni su tu, spremni
da ubijaju, rue i pale za nau
stvar, to jest za srpstvo i pravoslavlje. Nije zato nimalo sluajno to,
ako otvorite sajt navijaa FK Crvena zvezda okupljenih u skupinu
po imenu Delije, na poetku tog
sajta neete nai neku sportsku poruku, na primer poruku podrke
navijaa svom voljenom klubu,
nego parolu Kosovo je Srbija,
koja poslednjih desetak godina
ovde slui za reklamiranje takozvanih zdravih nacionalnih snaga.
Isto tako, za mene nije bilo nikakvo iznenaenje kad sam istu tu
parolu, ali na italijanskom (Koso-

Bogdanov: Budala se
ponosi onim ega se...

60

Postalo je
vanije
(interesantnije,
ozbiljnije,
pounije) ta oni
rade za vreme
utakmica od
onog to rade
igrai. Od njih
strepe, njima se
ulaguju uprave
klubova, treneri
i igrai

vo e il couore della Serbia), video

na transparentu koji su drali
srpski navijai-huligani u trenutku kad su izazvali prekid fudbalske utakmice izmeu Italije i Srbije, koja je igrana u enovi 12.
oktobra 2010. godine. Nije me
iznenadilo ni to to je glavni akter
tog incidenta, momak po imenu
Ivan Bogdanov, po celom telu istetoviran raznim verskim, ratnikim i nacionalnim simbolima,
koje je - kad ga je italijanska policija privela - ponosno pokazivao
novinarima. A novinari su zapazili da je Bogdanov prava pokretna
galerija slika i naveli su ta se vidi na nekima od tih slika: runa
bomba, mrtvaka glava, hram
Svetog Save na Vraaru, grb Beograda, godina 1389., pravoslavni
krst kome je dodat grb Crvene
zvezde, nekoliko krilatih anela...

Prva generacija
Galerista Bogdanov je njima
objasnio da je on srpski patriota,
koji voli Italiju, ali da su on i njegovi drugovi napravili incident da bi
skrenuli panju italijanske patriotske javnosti na problem Kosova,
koji leviarska vlada u Srbiji, koju

je opisao kao demokratsku diktaturu, ne ume da rei. Jedan drugi

navija iz grupe uhapene u enovi zajedno sa Bogdanovim rekao je
novinaru lista Corriere della sera isto, pokazavi da je idejni rad u ovoj
grupi, pre njenog puta u enovu,
dobro obavljen: ta smo eleli
da postignemo? Ba ono to ste videli. Napravili smo pakao jer elimo Kosovo.
Iako se navijai-huligani u Srbiji ve godinama uporno i glasno
predstavljaju kao vaan politiki faktor, kao relevantna drutvena
snaga, politika i ideoloka strana
njihovog nasilnikog ponaanja
u Srbiji nekako ostaje neprimeena ili joj se ne pridaje vea vanost.
Kad se u javnosti osuuje njihovo
ponaanje, onda se to uglavnom
svodi na osudu asocijalnih i kriminalnih ispada, kojima policija i
sudstvo treba da stanu na put, ali
koji nemaju politiku ideoloku
pozadinu za koju bi vredelo troiti rei. Jedino tim potcenjivanjem
politike i ideologije koje nadahnjuju huligane mogu da objasnim jedan krupan previd do koga je dolo u komentarima incidenta na utakmici Partizan - Sa24. 4. 2015. DANI

ANI I NOVI FAIZAM

O autoru
Ivan olovi (1938, Beograd),
etnolog i izdava (Biblioteka XX
vek). Najpoznatije knjige: Divlja
knjievnost (1985.), Bordel ratnika
(1993.; prevodi na njemaki 1994.
i francuski 2005. i 2009.), Politika
simbola (1997.; prevodi na engleski 2002. i poljski 2002.), Etno (2006.;
prevod na poljski 2007.) i Balkan - teror kulture (2008.; prevodi na
poljski 2006., engleski 2011., njemaki 2011. i makedonski 2012.).
Dobio Herderovu nagradu (2000.), Orden viteza Legije asti
(2001.), nagradu Beogradskog centra za ljudska prava Konstantin Obradovi (2006.), nagradu Vitez poziva (2010.), zvanje
poasnog doktora Varavskog univerziteta (2010.) i medalju
Konstantin Jireek (2012).

htojr 12. decembra 2009., kad su

navijai-huligani izveli hepening,
utirajui i amarajui plastinu
lutku koja je predstavljala novinarku Brankicu Stankovi, autorku
DANI 24. 4. 2015.

jedne serije TV emisija (emitovane 2009. godine na TV B92) o vezi izmeu navijakih grupa, kriminala i ekstremne desnice. Tom
prilikom je novinarki upuena
pretnja smru, koja je bila sroena u vidu rimovane poruke, koju
su tokom hepeninga njegovi
izvoai uzvikivali: Kurvo, Brankice. Otrovna si kao zmija, proi e
kao uruvija. Bila je to jasna aluzija na ubistvo novinara Slavka
uruvije, koga su agenti DB-a ubili 1999. u Beogradu.
Novinari i drugi komentatori
koji su pisali o ovom simbolinom
linu jedne novinarke posvetili su
punu panju iivljavanju huligana
s plastinom lutkom, ali nijednom
rei nisu pomenuli da se u ovom
incidentu manipulisalo sa dva, a ne
samo sa jednim simbolom. Jer,
pored lutke, tu je sve vreme bilo, i
moglo se sasvim razgovetno videti na televizijskim snimcima i fotografijama objavljenim u novinama,
veliko platno sa likom cara Duana. A tek kad se ima u vidu i ovaj
drugi simbol, ovaj drugi, carski lik,
dobija se puni smisao ovog huliganskog likovno-politikog hepeninga, postaje jasno da ekipa koja ga je izvela sebe ne vidi i sebe ne
preporuuje kao ruitelje poretka
i zakona, nego, nasuprot tome,
kao uvare njegovog autentinog
duha. Zbog toga se oni stavljaju pod
komandu srpskog cara zakonodavca, koji je i neka vrsta sveca zatitnika srpskog pravosua, sudei po tome to njegova statua sto-

ji ispred Palate pravde u Beogradu.

Nismo mi neki primitivni napasnici - poruuju uesnici ovog simbolinog lina - nego smo mi svesna
srpska omladina i potovaoci
srpske tradicije i srpske pravde.
Mi nismo protiv reda, ali smo za
pravi, strogi, muki i samo srpski
red, od koga e strepeti nekrsti, kurve, pederi i ostala ljudska pogan.
Dajui sebi ovako vanu moralno-politiku ulogu, dananji navijai-huligani u Srbiji slede i nastavljaju tradiciju koju su uspostavili njihovi prethodnici, navijai koji su se
borili u ratovima u Hrvatskoj i Bosni 1991. - 1995. godine. Za navijae pretvorene u vojnike-dobrovoljce uee u akcijama paravojnih jedinica angaovanih u tim
ratovima (na primer, u Srpskoj dobrovoljakoj gardi, iji je osniva i
komandant bio eljko Ranatovi)
bilo je nastavak navijanja, neto
malo ubojitijim sredstvima od onih
kojima su do tada raspolagali.
To je bila prva generacija navijaa koja je u Srbiji stekla reputaciju beskompromisnih boraca za
nacionalnu stvar, reputaciju koja je i danas ovde neupitna. Prema
njima mladi lanovi dananjih
navijakih grupa izraavaju veliko potovanje, gaje neku vrstu
kulta tih svojih predaka, ravnog
onom iji su predmet osnivai
plemena i prvi apostoli. O njima
se govori kao o svetim ratnicima,
njima se polae zavet vernosti i
odanosti. Evo, na primer, ta pie
na jednom sajtu navijaa Partiza-

61

feljton
na: Prva ekipa abakih Grobara odlazi na front branei Srpstvo
i veru svetosavsku, shodno svojoj
ultradesniarskoj politikoj opredeljenosti i tako ostavlja prostora
za novi talas fanova koji bez obzira na drutvene i socijalne trzavice nastavlja svetu tradiciju svojih
prethodnika.
Njihovo ratno-navijako iskustvo, proslavljeno u pesmi i prii,
podstie dananje navijae-huligane da i u vreme mira pokuaju
da dosegnu onaj krajnji smisao
navijanja i vrhunac uivanja u
navijanju, koji su ovi slavni huliganski preci nali pljakajui i
ubijajui u ratu u ime Srbije. Oni
koji su pretili smru Brankici Stankovi, oni koji su harali enovom, kao i oni koji su 17. septembra 2009. godine na ulici u Beogradu nasmrt pretukli Brisa Tatona,
navijaa fudbalskog kluba Tuluz,
uoi utakmice tog kluba sa beogradskim Partizanom, imali su
pred oima primer svojih starijih
drugova, navijaa svetih ratnika iz
1990-ih, koji su u svom oduevljenju za nau veliku stvar mogli da idu do kraja.

Vaniji i od sportista
U meuvremenu, verni zavetu
predaka, predstavljajui se kao
njihovi legitimni naslednici, huligani-navijai u Srbiji prilagodili su
se uslovima postkomunistike
tranzicije. Nimalo im nije smetalo da 5. oktobra 2000. godine uestvuju u demonstracijama kojima je
oznaen kraj vladavine Slobodana Miloevia, nekad neprikosnovenog srpskog lidera, kome su njihovi stariji drugovi pevali slavopojke. (Primeeno je da su prilikom
demoliranja Savezne skuptine
prednjaili navijai Crvene zvezde.) Okrenuli su mu lea s istom
lakoom s kojom su to uinili i
mnogi drugi uesnici takozvane
petooktobarske revolucije, meu
njima poglavari Srpske pravoslavne crkve, voe nekih politikih
stranaka i mnogi uvaeni akademici, jer su - kad je Miloevi izgubio
ratove koje je vodio - shvatili da on
ipak nije dobar za srpstvo i pravoslavlje, odnosno da vie nije u stanju da zadovoljava njihove ambicije i titi njihove privilegije.
Danas navijai-huligani uspevaju da se nametnu kao akteri
sportskog ivota daleko uticajniji od samih sportista. Postalo je vanije (interesantnije, ozbiljnije,
pounije) ta oni rade za vreme
utakmica od onog to rade igrai.

62

anse srpske
drave da se
ozbiljnije
suprotstavi
navijakohuliganskom
teroru tako to
e najpre
razotkriti
neofaistike
ideje u korenu
tog terora,
ostae male ako
se ne pokrene
pitanje
odgovornosti
onih crkvenih
velikodostojnika
i crkvenih
krugova koji su
udomili
ekstremni
nacionalizam i
koji ga i sami
propagiraju

Od njih strepe, njima se ulaguju

uprave klubova, treneri i igrai.
Deavalo se da ljuti navijai upadnu na trening i ponu da mlate
igrae i trenere svog voljenog kluba ili da im razbijaju automobile
na parkingu. Pokuavajui da ih
umilostive, uprave klubova ine
im razne ustupke. Nekoliko dana
pre ubistva Brisa Tatona, na sportskoj strani Politike (od 14. septembra 2009.) naao sam vest da navijai Crvene zvezde, na glavnom terenu Marakane izvode
kondicione vebe uz strunu pomo kondicionog trenera ovog
kluba. Trener se pohvalio da njegova saradnja sa Delijama traje
ve vie od dve godine i dodao da
je za Zvezdu vano da njeni navijai budu u dobroj formi. emu
slui fizika priprema fudbalera,
mislim da znam, a za koju se priliku navijai kondiciono pripremaju, pa u stvari mislim da znam i to.
Ali ovi fiziki dobro pripremljeni navijai ne zadovoljavaju se
danas samo time da imaju vanu
ulogu u klubovima za koje navodno navijaju i u fudbalskom sportu, nego pretenduju i na to da budu uticajni akteri drutvenog i politikog ivota u celini. A najvie vole da se predstavljaju i da deluju
kao neka vrsta moralne policije,
kao gnevni pravednici i moralni
istai. U grupi navijaa Partizana koja je sebi dala ime Juni
front i koju uprava tog kluba danas priznaje kao svog partnera, jedna od najcenjenijih podgrupa
ili, moglo bi se rei, jedna od najelitnijih jedinica, zove se uvari
asti, a osnovana je na dan kad
Srbi - kako kae srpska nacionalistika mitologija - rade velike stvari, na Vidovdan 2004. Nastupajui u toj ulozi, kao uvari nacionalnog identiteta, kao moralni istunci, navijai-huligani su spremni da
se obraunaju sa moralno posrnulim graanima, sa loim
Srbima, na primer sa uesnicima

Parade ponosa ili sa strancima

zalutalim na svetu srpsku zemlju,
kao to je bio nesreni Bris Taton.
Srpska drava je sve donedavno
bila krajnje popustljiva prema ovim
navijaima-huliganima i njihovim
nastojanjima da batinama naue
Srbe ta znae srpstvo i nacionalna ast. Vodila je prema njima politiku integracije, pacifikacije, legalizacije, kao da e borbene navijake skupine i njihove udarne ekipe, kad dobiju malo panje drutva, kad im se, na primer, omogui da kontroliu proizvodnju i prodaju sportskih suvenira i kad im se
prui prilika da uestvuju u radu
uprava fudbalskih klubova, postati neto drugo, prihvatljivo i prestati sa ksenofopskim i rasistikim
ispadima. Drava se odnosila prema njima kao prema u sutini dobroj, ali nestanoj deci, u ijem
srcu je Srbija, pa oni to na svoj pomalo grub nain ispoljavaju.
Ali, u poslednje vreme, a posebno posle ubistva Brisa Tatona,
drava je poela da menja odnos
prema navijako-huliganskom
teroru. Doneti su zakoni koji izgrede navijaa stroe sankcioniu, na osnovu kojih su neki izgrednici kanjeni na viegodinje
kazne zatvora. Vanije od toga je
to je drava poela da ozbiljnije uzima u obzir upozorenja - pre

24. 4. 2015. DANI

Novinari i drugi
komentatori
koji su pisali o
ovom
simbolinom
linu jedne
novinarke
posvetili su
punu panju
iivljavanju
huligana s
plastinom
lutkom, ali
nijednom rei
nisu pomenuli
da se u ovom
incidentu
manipulisalo sa
dva, a ne samo sa
jednim
simbolom. Jer,
pored lutke, tu je
sve vreme bilo, i
moglo se sasvim
razgovetno
videti na
televizijskim
snimcima i
fotografijama
objavljenim u
novinama,
veliko platno sa
likom cara
Duana

enova 2010.: Kosovo je

Srbija i na italijanskom
stadionu

DANI 24. 4. 2015.

svega ona koja su decembra 2009.

izneta na televiziji B 92, u emisiji Insajder - da su navijake grupe po pravilu povezane sa nekim
ekstremno desniarskim organizacijama u Srbiji i da neredi koje te grupe izazivaju ili u kojima
uestvuju nisu obino iivljavanje vika energije, posledica
nezaposlenosti mladih i propusta u njihovom obrazovanju, nego da ti neredi imaju jasne politike ciljeve i ideologiju koja te ciljeve legitimie.
Predsednik Srbije Boris Tadi,
obraajui se novinarima 1. oktobra 2009. povodom ubistva francuskog navijaa, rekao je da je to
ubistvo nastavak nasilja zapoetog devedesetih godina prolog veka i pomenuo je jo neke
druge sluajeve koji ine tu, kako
se on izrazio neprekidnu nit nasilja. Posebno je vano to je on
tom prilikom navijako-huligansko nasilje povezao sa faizmom,
to se odavno oekivalo od politikog vrha Srbije koji se deklarativno zalae za takozvani evropski
put nae zemlje. Dodue, njegova
izjava o tome bila je donekle protivrena, jer je najpre ustvrdio da
nas nasilje konsekventno vodi u
faizam, a zatim dodao da treba
identifikovati ideje koje podstiu
nasilnitvo. U svakom sluaju,
ovo drugo, ovo o potrebi da se vidi koje su to ideje koje nadahnjuju teror navijaa-huligana i miljenje da bi te ideje mogle biti faistike predstavlja novost, bar
kad je re o odnosu srpske drave prema ovom problemu.

Uloga SPC-a
Ali postavlja se pitanje u kojoj meri e drava Srbija za ovaj nov pristup problemu navijaa-huligana ako pretpostavimo da Tadieva izjava najavljuje takav pristup - imati podrku srpskog drutva. Moe se oekivati da bi eventualno ozbiljnije istraivanje politike i ideoloke pozadine navijakog terora moglo da
naie na razumevanje najveih politikih stranaka, kulturne elite i
Srpske pravoslavne crkve ukoliko se
takvo istraivanje ogranii na vezu
navijaa sa nekoliko ve u javnosti
proskribovanih i zakonski sankcionisanih ekstremno-desniarskih grupa i organizacija, kao to su Nacionalni stroj i Obraz, koje deluju
uglavnom za svoj raun.
Meutim, vrlo je verovatno da
takvog razumevanja nee biti ako
se drava odvai da primeti da ideje kojima se nadahnjuju navijai-

huligani zastupaju i propagiraju i

neke druge versko-patriotske organizacije, kao to su Srpski sabor
Dveri, Nai, Narodni pokret 1389
ili Fond Slobodan Jovanovi. Jer
ove organizacije imaju podrku u
takozvanoj patriotskoj javnosti u
Srbiji, u nekim parlamentarnim
strankama, a injenica da neke od
njih dobijaju sredstva iz dravnog
budeta - na primer Dveri, ije su
programe 2007. finansirali Ministarstvo kulture, Ministarstvo vera
i Ministarstvo za Kosovo i Metohiju - samo pokazuje s kakvim problemima e se suoiti srpska drava ako zaista odlui da ovde neto
ozbiljnije uini.
Ipak, tu bi dravi, u njenom
eventualnom nastojanju da se
obrauna sa faistikim idejama
meu navijaima i na ekstremnoj
desnici u celini, najvei otpor mogla da prui Srpska pravoslavna
crkva. Po ugledu na najvanije
ekstremno-desniarske organizacije i navijake squade se trude
da se predstave kao dobri vernici,
pravoslavci i da svoje parapolicijske akcije protiv zabludelih Srba
i nepoeljnih stranaca - odnosno
svoje kaznene ekspedicije (spedizioni punitive), kako su sline
akcije protiv nepoudnih graana
zvali italijanski faisti - prikau
kao delatnost u skladu sa vrlinama takozvanog svetosavlja.
SPC ne samo to utke prelazi
preko toga nego esto izlazi u susret ovoj zdravoj, patriotski nastrojenoj omladini. Nita novo: ista crkva je imala razumevanja i za
ratne nestaluke eljka Ranatovia i njegovih navijaa-dobrovoljaca, jer se i on predstavljao kao
veliki pravoslavac, a crkva je, kroz
usta samog patrijarha Pavla, to
protumaila u svetlosti biblijskog
uenja, kao povratak bludnog sina u krilo matere crkve. Tako i danas, mnogima u SPC ne smeta da
sarauju sa Delijama i drugim
navijakim grupama. Na primer,
na proslavi Vidovdana na Gazimestanu 28. juna 2009., iji je jedan od organizatora bila eparhija rako-prizrenska SPC-a, Delije su dobile zadatak da tamonji
spomenik srpskim junacima prekriju platnom na kome je bila
ikona kneza Lazara i srpski grb. Sigurno je da to nisu uradili na svoju ruku, nego kao ast koja se daje organizaciji bliskoj Crkvi, vernoj
pravoslavlju.
To je na neki nain najavljeno
godinu pre toga u Pravoslavlju,
novinama Srpske patrijarije (u

broju od 15. novembra 2008.),

objavljivanjem intervjua sa dvojicom voa navijaa Crvene zvezde. Crkva im je otvorila stranice
svoga lista zato to im se, kako je
objanjeno u uvodu u razgovor, na
drugim mestima ne dozvoljava
da se njihov glas uje. A oni su rekli stvari sasvim bogougodne, pa
tako na primer i to da 90 odsto
navijaa ima duboko religiozan
oseaj u sebi i da su to ljudi koji vole zajednicu i da oni predstavljaju glas naroda. Pohvalili su se
da pomau srpskom narodu na
Kosovu i Metohiji i naglasili da su
uspeli da budu apolitini i ostanu jedinstveni, prihvatajui samo jednu zajedniku vrednost:
srpstvo nam je iznad svega. Izneli su i interesantan podatak da postoji inicijativa da se osnuje meunarodna organizacija pravoslavnih navijaa, u kojoj bi vanu ulogu imala grupa navijaa moskovskog Spartaka, koja se zove Gladijatori, od ijeg voe su saznali da
je jedina tunjava koju pravoslavlje odobrava, tunjava golim rukama. S obzirom na sve to je tu reeno, naen je i odgovarajui naslov za ovaj razgovor: Bez Boga se
nita ne moe.
A to znai da e anse srpske
drave da se ozbiljnije suprotstavi navijako-huliganskom teroru,
tako to e najpre razotkriti neofaistike ideje u korenu tog terora,
ostati male ako se ne pokrene pitanje odgovornosti onih crkvenih
velikodostojnika i crkvenih krugova koji su udomili ekstremni
nacionalizam i koji ga i sami propagiraju. To bi moglo da izazove
krizu u odnosima izmeu drave i crkve, veliko nezadovoljstvo
takozvanih patriotskih snaga, mitinge podrke srpstvu i svetosavlju, hakim junacima i ubicama
Zorana inia. Ali sve je to, po
mom miljenju, cena koju bi ova
drava morala da plati ako eli da
uveri svoje graane da je u stanju
da zatiti sekularni poredak i demokratske i humanistike vrednosti koje su u osnovi jedne republike. A, ako se ne varam, mi i
dalje ivimo u dravi koja se zove Republika Srbija. I u ovom
sluaju smo pred izborom koji je
najbolje formulisao moj prijatelj, francuski fiziar or Yajzan: Graanin ili faista, treba
izabrati!
(Nastavie se; knjiga Rastanak s
identitetom: Ogledi o politikoj
antropologiji objavljena je u
biblioteci XX vek iz Beograda)

63

feljton
Rastanak s identitetom (II)

Tako je govorio Mi
U drugom od tri eseja iz knjige s podnaslovom Ogledi o politikoj
antropologiji, koja emo objaviti u narednim brojevima, autor analizira
uveni govor Slobodana Miloevia 1989. godine na Gazimestanu.
Ovaj esej u Danima moete itati u dva dijela

Pie: Ivan olovi

edna verzija srpskog nacionalnog identiteta postala
je upadljivo prisutna u javnosti u Srbiji u drugoj polovini 1980-ih godina. U tada promovisanom liku srpskog naroda isticale su se karakteristike izvedene iz mitske prie o bici na Kosovu polju izmeu vojske sultana
Murata i hrianskih boraca sa
srpskim knezom Lazarom na elu, koja se dogodila 28. juna 1389.
godine. Od sredine 1980-ih Srbi o
kojima se govori u javnosti uglavnom imaju osobine identiteta
koje su se, kako kae mit, prvi put
jasno ispoljile kod Srba uesnika
Kosovske bitke. To je bilo vreme
kad je opstanak komunistikog
reima u Jugoslaviji, pa i same
drave, postao sasvim neizvestan
i kada su nacionalne elite jugoslovenskih naroda uurbano rekonstruisale njihove identitete, s tim
to je sada svakom od tih naroda
pripisivan potpuno autonoman
karakter i, na emu se posebno insistiralo, bez ieg zajednikog s karakterom drugih jugoslovenskih
naroda. Isto vai i za tadanja nas-

Obnova politike
identiteta
zasnovane na
reciklai
kosovskog mita
zapoela je u
Srbiji odmah
posle Titove
smrti (1980.) i u
prvo vreme je
bila projekat
nacionalista u
srpskoj kulturi i
Srpskoj
pravoslavnoj
crkvi
60

tojanja da se rekonstruie srpski

nacionalni identitet.

Neka Gorskog vijenca

Nije bilo nikakvog iznenaenja
u tome to je trud da se obnovi i
aurira samorazumevanje Srba
doveo do oivljavanja kosovskog
mita. Najpre zbog toga to srpsku
politiku, po tradiciji dugoj vie od
dva veka, kad god krene putem buenja i mobilizacije nacionalne
svesti, taj put vodi na mitsko Kosovo i ona progovara jezikom kosovskih simbola. Da se u tom mitu i
1980-ih godina potrae podaci o
tome ko su i kakvi su Srbi, doprinela je i okolnost to je u toku te decenije u Autonomnoj pokrajini
Kosovo i Metohija sve vie jaao separatistiki pokret Albanaca i rastao broj sukoba izmeu njih i tamonjih Srba, to je podstaklo
srpske nacionaliste da ove sukobe
opiu kao novo otimanje srpske zemlje i srpsko stradanje, kao novi
Kosovski boj.
Obnova politike identiteta zasnovane na reciklai kosovskog
mita zapoela je u Srbiji odmah
posle Titove smrti (1980.) i u prvo
vreme je bila projekat nacionalis-

ta u srpskoj kulturi i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koji su predvodili

najuticajniji deo neformalne opozicije komunistikoj vlasti. Kad je
septembra 1987. godine na elo
srpskih komunista, a time i na
poloaj efa reima u Srbiji, doao
Slobodan Miloevi, koji se u meuvremenu pribliio nacionalistikoj opoziciji, prihvativi najvanije take njenog programa, obnova srpskog nacionalnog identiteta kao narodne samosvesti potekle
iz bitke na Kosovu polju 1389. godine postala je jedan od glavnih
elemenata zvanine politike.
Dokument koji moda najbolje
svedoi o imaginarnim Srbima
poteklim iz kosovskog mita, koje je
od opozicije preuzela i na svoj
nain retuirala politika identiteta tadanjeg reima i o nainu na
koji su oni u to vreme oivljavani,
predstavlja uveni govor koji je
Miloevi odrao na Gazimestanu
prilikom proslave 600. godinjice
Kosovske bitke. Govor poinje formulom obraanja uobiajenom u
komunistikom svetu: Drugovi i
drugarice, ali ve u reenici kojom
e govornik poeti svoje izlaganje,
ovako apostrofirani Srbi imae da
1. 5. 2015. DANI

Miloevi

uju neto to im komunistiki lideri pre Miloevia nisu govorili:

da zemlja u kojoj ive ima srce u jednoj svojoj pokrajini, na Kosovu:
Na ovom mestu u srcu Srbije,
na Kosovu polju, pre est vekova,
pre punih 600 godina, dogodila se
jedna od najveih bitaka onoga doba. Kao i sve velike dogaaje i taj
prate mnoga pitanja i tajne, on je
predmet neprekidnog naunog
istraivanja i obine narodne radoznalost. (Miloevi 2009: 253)
Takva Srbija, sa srcem na Kosovu, mogla je biti samo zemlja naroda koji Kosovo nosi u svom srcu,
u svom pamenju, kao izvor i simbol svog identiteta. Ali, pre nego to
e nastaviti da evocira, da doarava srpski kosovski identitet i neto vie rei o osobinama koje ga
ine, govornik e podsetiti svoje
sluaoce da su se uslovi da Srbi
ovaj identitet ponovo otkriju u sebi tek nedavno stekli, da je Srbija,
DANI 1. 5. 2015.

O autoru
Ivan olovi (1938, Beograd),
etnolog i izdava (Biblioteka XX
vek). Najpoznatije knjige: Divlja
knjievnost (1985.), Bordel ratnika
(1993.; prevodi na njemaki 1994.
i francuski 2005. i 2009.), Politika
simbola (1997.; prevodi na engleski 2002. i poljski 2002.), Etno (2006.;
prevod na poljski 2007.) i Balkan - teror kulture (2008.; prevodi na
poljski 2006., engleski 2011., njemaki 2011. i makedonski 2012.).
Dobio Herderovu nagradu (2000.), Orden viteza Legije asti
(2001.), nagradu Beogradskog centra za ljudska prava Konstantin Obradovi (2006.), nagradu Vitez poziva (2010.), zvanje
poasnog doktora Varavskog univerziteta (2010.) i medalju
Konstantin Jireek (2012).
tek posle mnogo vremena postojanja u nekoj vrsti tupe obamrlosti i rastrojstva, i to ba u godini kad
se obeleava est vekova od Kosovske bitke, dola k sebi, sastavila se
sa sobom, to jest opet nala svoje
kosovsko srce:
Sticajem drutvenih okolnosti ovaj veliki eststogodinji jubilej
Kosovske bitke dogodio se u godini kada je Srbija, posle mnogo
godina, posle mnogo decenija,
povratila svoj dravni, nacionalni
i duhovni integritet. Nije nam,
prema tome, danas teko da odgovorimo na ono staro pitanje: sa im
emo pred Miloa. Igrom istorije i
ivota izgleda da je Srbija ba ove
1989. godine povratila svoju dravu i svoje dostojanstvo da bi tako
proslavila istorijski dogaaj koji je
imao veliki istorijski i simbolini
znaaj za njenu budunost. (Isto)
Bilo je jasno da Miloevi ovde
ima na umu amandmane na Ustav Srbije usvojene u republikoj
skuptini 28. marta 1989. godine,
kojima je bitno umanjena autonomija dve pokrajine, Vojvodine i Kosova. Ta i druge politike promene nazvane antibirokratska revolucija, koje je sprovela Partija
predvoena Miloeviem, bile su
glavna tema u Srbiji prethodne dve
godine. Novi integritet Srbije i njeno novo dostojanstvo rezultat su
tih promena, to jest uspostavljanja
centralizovane dravne vlasti na
celoj teritoriji Srbije i nacionalnog
povezivanja Srba u tako centralizovanoj dravi, koje Miloevi
skromno pripisuje sticaju drutvenih okolnosti, mada je svima koji su ga sluali bilo jasno da je za taj
sticaj on najvie zasluan. U svakom sluaju, te promene su navodno tako krupne i tako lepo osvetljavaju vrline Srba da njihov voa
moe da ih slavodobitno izvede na
smotru ispred spomenika kosov-

skim junacima, odnosno da s njima izae pred Miloa, kako se on

izrazio, navodei uvenu reenicu
iz Gorskog vijenca.

Svjesni nunosti
Konkretno, integritet i dostojanstvo vraeni su Srbiji ne samo zahvaljujui hrabroj antibirokratskoj politici i odgovarajuim ustavnim odredbama, nego jo vie
zahvaljujui tome to su savladane neke tradicionalne i kobne slabosti srpskog karaktera, kao to su
nesloga, konformizam, vazalni
mentalitet i samopotcenjivanje.
Nesloge jo ima, ali upravo u godini eststotog jubileja Kosovske
bitke - koja je, podsea Miloevi,
simbol nesloge i izdaje - Srbi su
uvideli da s tim mora da se raskrsti,
pojavila se kod njih nova svest o
neophodnosti meusrpskog bratstva i jedinstva:
Srpski narod je ove godine
postao svestan nunosti svoje meusobne sloge kao neophodnog
uslova za svoj sadanji ivot i dalji razvoj. Uveren sam da e ta
svest o slozi i jedinstvu omoguiti Srbiji ne samo da funkcionie kao
drava ve da funkcionie kao
uspena drava. Zato i mislim da
to ima smisla rei ba ovde na
Kosovu, gde je nesloga jednom tragino i za vekove unazadila i ugrozila Srbiju i gde obnovljena sloga
moe da je unapredi i da joj vrati
dostojanstvo. (Isto: 255)
Takoe, i druge srpske slabosti nisu jo do kraja iskorenjene, ali
i one nestaju, i njih efikasno lei
nova svest o potrebi svesrpske
sloge. To vai i za sklonost ka konformizmu, za vazalski mentalitet
srpskih politiara, za snishodljivo,
inferiorno ponaanje prema drugima i za srpskom narodu nametnuto oseanje krivice samo zbog
toga to je vei i jai od drugih, su-

61

feljton
sednih naroda. S obnovljenim poletom, koji je dravi i narodu udahnula nova vlast, svim tim kobnim i srpskog naroda nedolinim slabostima, sa kojima je on
iveo zahvaljujui neslozi i loem
karakteru svojih voa, doao je
kraj. A samim tim, mogle su da se
ispolje dugo potisnute, nepriznate, takorei inkriminisane autentine vrednosti srpskog naroda,
njegov slobodarski duh, njegova
solidarnost sa svim potlaenim
narodima i njegova veliina. Tako
e Miloevi na Gazimestanu Srbima pokazati kako u zaborav odlazi jedan snishodljiv, u pojam ubijen, decenijama loe vaspitavan i
loe voen narod, i kako se na njegovom mestu ukazuje jedan gorostas od naroda, jedan Prometej
meu narodima Balkana:
Ustupke koje su mnogi srpski
rukovodioci pravili na raun svog
naroda, ni istorijski, ni etiki, ne bi
mogao da prihvati nijedan narod
na svetu. Pogotovo to Srbi kroz itavu istoriju nisu nikada osvajali i
eksploatisali druge. Njihovo nacionalno i istorijsko bie kroz itavu
istoriju i kroz dva svetska rata kao
i danas je - oslobodilako. Oslobaali su veito sebe i kad su bili u
prilici, pomagali su drugima da se
oslobode. A to to su u ovim prostorima veliki narod, nije nikakav
srpski greh, ni sramota. To je prednost, koju oni nisu koristili protiv drugih. Ali moram da kaem ovde na ovom velikom, legendarnom
polju Kosovu, da Srbi tu prednost
to su veliki, nisu nikada koristili ni
za sebe. Zaslugom svojih voa i politiara i njihovog vazalnog mentaliteta ak su se zbog toga oseali krivima pred drugima, pa i pred
sobom. Tako je bilo decenijama,
godinama. Evo nas danas na Kosovu polju da kaemo - da vie nije tako. (Isto: 254)
Osloboen kompleksa krivice,
srpski narod moe ponosno da pokae i svoju veliinu, svoj slobodarski duh i junatvo u kome se taj
duh, to oslobodilako bie Srba
ispoljava. Time on postaje dostojan kosovskih junaka i mesta na
kome su oni herojski izginuli, jer
Kosovo, rei e Miloevi, ne simbolizuje samo neslogu, nego je
ono i simbol junatva:
Kosovska bitka sadri u sebi jo
jedan veliki simbol. To je simbol junatva. Njemu su posveene pesme, igre, literatura i istorija. Kosovsko junatvo ve est vekova inspirie nae stvaralatvo, hrani nas ponos, ne da nam da zaboravimo da

62

Srpski identitet pod

spomenikom koji su
srpskom porazu podigli
komunisti

Kad je Bulatovi
pokuao da ga
nagovori da
prihvati molbu
efa
obezbeenja i da
na Gazimestanu
govori iza
neprobojnog
stakla,
Miloevi mu je
odgovorio: E,
moj Momo,
nisam ja te sree
da me ubiju na
Kosovu!

smo jednom bili vojska velika,

hrabra i ponosita, jedna od retkih
koja je u gubitku ostala neporaena. (Isto: 255)
Pobedivi neslogu, vazalsku
snishodljivost i kompleks inferiornosti i krivice, Miloevieva Srbija dobila je nova krila. Svest o veliini, hrabrosti i ponosu srpske
vojske na Kosovu pre est vekova,
koja je bila arhivirana u folkloru,
knjievnosti i istoriografiji, izlazi na
svetlost dana, postaje delatni faktor
istorijskih zbivanja, pokretaka
snaga politike akcije novog
srpskog voe. Kosovsko junatvo
se ne samo vrednuje na nov nain,
nego se ono aktualizuje, ono se iz
narodnih pesama seli u srca dananjih Srba okupljenih oko Miloevia, od kojih se oekuje da kao
novi kosovski junaci krenu u nove
bitke, gde e im junatvo koje batine od kosovskih predaka opet
biti potrebno. Dodue, u Miloevievom govoru re bitka ima i me-

taforino znaenje, kakvo ona esto ima u politikoj retorici komunistikih lidera iz tog vremena
(Jovi: 60), ali poenta njegovog
govora o buduim bitkama je mesto gde on nagovetava mogunost
oruanih bitaka, koje teko mo-

1. 5. 2015. DANI

Svest o veliini,
hrabrosti i
ponosu srpske
vojske na
Kosovu pre est
vekova, koja je
bila arhivirana u
folkloru,
knjievnosti i
istoriografiji,
izlazi na svetlost
dana, postaje
delatni faktor
istorijskih
zbivanja,
pokretaka
snaga politike
akcije novog
srpskog voe

DANI 1. 5. 2015.

gu biti bitke u prenesenom smislu,

tako da je s razlogom to mesto bilo shvaeno i tumaeno kao poziv
na osvetu i pretnja ratom (Pei:
41-42):
est vekova kasnije, danas,
opet smo u bitkama i pred bitkama.
One nisu oruane, mada i takve jo
nisu iskljuene. Ali bez obzira kakve da su, ove bitke se ne mogu dobiti bez odlunosti, hrabrosti i portvovanosti. Bez tih dobrih osobina koje su onda davno bile prisutne na Kosovu polju. Naa glavna
bitka danas odnosi se na ostvarenje ekonomskog, politikog, kulturnog i uopte drutvenog prosperiteta. (Miloevi 2009: 255)

Sjetio se i socijalizma
Novosteena samosvest treba
da ujedini Srbe i to dvostruko, tako da ih u Miloevievom govoru
nalazimo ne samo kao jedan sinhrono homogen narod, nego i kao
narod sa vertikalnom povezanou, dakle, kao nacionalnu zajednicu koja se ujedinila i u aktuelnom
sastavu i kao zajednica potomaka
i predaka, ivih i mrtvih. I jedno i
drugo, a pogotovo ovo drugo,
ohrabrilo je Miloevia da se prijavi za audijenciju kod Miloa
Obilia. tavie, reklo bi se da je on
mislio da bi to mogao biti susret na
ravnoj nozi, junaka s junakom,
jer je novi srpski voa znaaj svog
obrauna sa oponentima u Partiji, ukidanja autonomije pokrajina
i uspostavljanja nacionalne homogenizacije u Srbiji 1989. godine toliko uveliao da te politike akcije u njegovom govoru izgledaju
kao podvig ravan junakom delu
Muratovog ubice.
Jedno mesto u seanjima Momira Bulatovia, predvodnika Miloevievih pristalica u Crnoj Gori, na antibirokratsku revoluciju
i gazimestanski miting svedoi o
tome da je sasvim moguno da je
Miloevi sebe doivljavao kao

novog kosovskog junaka. Kad je

Bulatovi pokuao da ga nagovori da prihvati molbu efa obezbeenja i da na Gazimestanu govori iza neprobojnog stakla, Miloevi mu je odgovorio: E, moj
Momo, nisam ja te sree da me
ubiju na Kosovu! Bulatovi u tome nije video obilievsku pozu
nego Miloevievu tanu procenu da bi njegovo ubistvo na tom
za Srbe svetom mestu - iji bi izvrilac, to se valjda podrazumevalo, bio Albanac - predstavljalo
veliku ansu za pobedu srpske
stvari: Jer zamisli da ubiju predsjednika Srbije na Kosovu, kad
ima milion Srba - objasnio je on,
oigledno nesvestan morbidnosti i dvosmislenosti toga to izgovara - to ne bi bilo ba dobro za
Albance, ali bi bilo dobro za Srbe.
(Bulatovi: 102)
Miloevi je oigledno teio tome da njegov govor i kao tekst i kao
performativan dogaaj, ne bude
samo formalno odavanje poasti
kosovskim junacima, da bi se zatim prelo na aktuelne politike teme, tek spolja povezane s proslavom jubileja Kosovske bitke. Primetan je njegov trud da sebe i svoju politiku dublje vee za Kosovo,
da joj udahne kosovsku duu,
odnosno da na scenu izvede imaginarne Srbe ne samo privrene
Kosovu nego i duhovno srasle s
njim. On je to i rekao, kad je politikim promenama koje je sproveo
pripisao metafiziku dimenziju,
pohvalivi se da je tim promenama Srbija ujedinjena ne samo politiki i nacionalno nego i kao spiritualni entitet, odnosno da je povratila svoj dravni, nacionalni i
duhovni integritet. (Miloevi
2009: 253)
Meutim, njegov govor dozvoljava da se u osnovi ovog navodno
iznova uspostavljenog duhovnog
integriteta Srba, nau razliite vrednosti. Ima i takvih da se s razlogom moe postaviti pitanje da li je
predsednik Srbije, govorei o ponovo zadobijenom duhovnom integritetu Srbije, u stvari pokuao da
reafirmie temelje komunistike
civilne religije bratstva i jedinstva
i da kosovski mit stavi u slubu tog
zadatka. Nije li on u tom trenutku
pre svega bio lider srpskih komunista i, uostalom, nisu li upravo komunisti jo 1953. godine podigli
spomenik kosovskim junacima
ispred koga je on sada govorio, sigurno ne mislei da podizanjem
tog spomenika slave neku vrednost, neko seanje koje bi bilo u

neskladu sa komunistikim vjeruju? Ne treba izgubiti iz vida ni

to da je mamutsku sveanost na
Gazimestanu, kako svedoi Miroslav olevi, jedan od Miloevievih pristalica na Kosovu, organizovao CK Srbije? (olevi: 147)
I zaista, govornik se potrudio da
u sliku imaginarnih Srba poniklih od kosovskih junaka unese i
malo komunistikih boja, tako da
njihova iznova integrisana duhovnost ima i neto od socijalistike
svesti. Oni mogu s Miloeviem
pred Miloa i zato to se, kao svesni lanovi socijalistikog drutva, junaki opiru nacionalnim i
verskim podelama, ive od svog rada, u republici koju su utemeljili radnika klasa i radni narod:
Socijalizam kao progresivno i
pravedno demokratsko drutvo,
pogotovo ne bi smelo da dopusti
da se ljudi dele nacionalno i verski.
Jedine razlike koje se u socijalizmu
mogu da dopuste i treba da dopuste su izmeu radnih i neradnih,
izmeu potenih i nepotenih.
Zato su svi koji u Srbiji ive od svog
rada, poteno, potujui druge
ljude i druge narode - u svojoj
Republici. (Miloevi 2009: 254)
I u ranijim prilikama on je antibirokratsku revoluciju, kojom je
navodno vraeno jedinstvo i dostojanstvo Srbiji, opisivao kao klasni obraun. Tako je na XVI sednici GK SK Beograda (april 1988.) rekao da je to velika mobilizacija radnike klase i inteligencije i omladine (Miloevi 1989:203), a na
Devetoj sednici CK SK Srbije da
sukob s birokratijom i administriranjem ima karakter klasnog sukoba (Isto, 194). Kao to je primetio
Dejan Jovi, u Miloevievoj sklonosti da postupa odluno, beskompromisno i da stvari reava uz
upotrebu sile, osea se uticaj Titovog naslea, koje Miloevi redukuje na ono to je moglo biti svojstveno mladom Titu, revolucionarnom borcu i ratniku, kao to
se i Miloeviev govor o slozi moe smatrati verzijom titoistike
naracije o bratstvu i jedinstvu, iz
koje je nestalo bratstvo (Jovi: 6061). Drugim reima, izlazei pred
Miloa, Miloevi je uz njega mogao da ugleda i druga Tita, naravno
ne onog koji s Riardom Bartonom
i Elizabetom Tejlor pije viski na Brionima, nego Tita partizanskog
borca obilievske sorte.
(Nastavie se; knjiga Rastanak s
identitetom: Ogledi o politikoj
antropologiji objavljena je u
biblioteci XX vek iz Beograda)

63

feljton
Rastanak s identitetom (III)

Miloevi:
Srbija, to sam ja

U drugom od tri eseja iz knjige s podnaslovom Ogledi o politikoj

antropologiji, koje objavljujemo, autor analizira uveni govor Slobodana
Miloevia 1989. godine na Gazimestanu. Ovo je drugi dio tog eseja
Pie: Ivan olovi
ma osnova i za pretpostavku
da je novi srpski voa, govorei o duhovnom integritetu,
hteo da sugerie ideju da je
Srbija pod njegovim rukovodstvom potvrdila svoju pripadnost
univerzalistikoj evropskoj kulturi, koju je ispoljila i ivotima svojih boraca platila na Kosovu polju
pre est vekova, i metafiziki se integrisala na toj osnovi, kao nacija
nadahnuta evropskim duhom.
Tome u prilog mogao bi da ide
podatak da je kao najava njegovog
govora, pored dravne himne,
bio intoniran Betovenov posmrtni
mar (Ast: 1999), to je komemoraciji kosovskih junaka dalo i izvesnu nadnacionalnu, takorei univerzalnu dimenziju. Tu dimenziju imaju i neki delovi Miloevievog govora, na primer, kad on
stavlja do znanja da jedan od kljunih motiva kosovskog mita, motiv kobne nesloge meu Srbima,
moe da zadobije ire znaenje,
tako da se moe razumeti i kao parabola o neslozi meu narodima
sveta, koja koi let oveanstva
prema zvezdama.

Branili sebe i Evropu

U tim delovima njegovog govora junaci kosovskog mita nastupaju kao protagonisti jedne opteoveanske drame i o njima se govori uopteno kao o ljudima, ija je
sudbina u srednjem veku zavisila od meusobne sloge, kao to zavisi i danas kad su krenuli u osvajanje drugih planeta:
U vreme kad se odigrala ova
znamenita istorijska bitka na Kosovu, ljudi su bili zagledani u
zvezde ekajui od njih pomo.
Danas, est vekova kasnije, ponovo su zagledani u zvezde, ekaju-

60

O autoru
Ivan olovi (1938., Beograd), etnolog
i izdava (Biblioteka XX vek). Najpoznatije knjige: Divlja knjievnost (1985.),
Bordel ratnika (1993; prevodi na njemaki 1994. i francuski 2005. i 2009), Politika simbola (1997; prevodi na engleski
2002. i poljski 2002.), Etno (2006.; prevod
na poljski 2007.) i Balkan - teror kulture (2008; prevodi na poljski 2006, engleski 2011, njemaki 2011. i makedonski 2012).
Dobio Herderovu nagradu (2000), Orden viteza Legije asti (2001), nagradu Beogradskog centra za ljudska prava
Konstantin Obradovi (2006), nagradu Vitez poziva (2010),
zvanje poasnog doktora Varavskog univerziteta (2010) i medalju Konstantin Jireek (2012).
i da ih osvoje. Prvi put su mogli
da dopuste sebi razjedinjenost,
mrnju, izdaju jer su iveli u manjim, meusobno slabo povezanim svetovima. Danas kao stanovnici planete, razjedinjeni, ne mogu osvojiti ni svoju planetu, a kamoli druge planete, ukoliko ne budu meusobno sloni i solidarni.
Zato moda nigde na tlu nae
domovine nemaju toliko smisla
rei posveene slozi, solidarnosti i saradnji meu ljudima koliko
imaju ovde, na Kosovu Polju, koje je simbol nesloge i izdaje. (Miloevi 2009: 255).
Kad se kosovski mit ovako prepria, kao epizoda serije Zvezdane staze, onda san da e se jednog
dana Srbi sloiti - koji Miloevi
pretvara u realnost - ne znai samo matanje o njihovom ujedinjenju radi snanijeg otpora neprijatelju od onog koji su nesloni
pruili Turcima na Kosovu, nego
ga treba razumeti i kao elju
srpskog naroda da se suzbijanjem
netrpeljivosti i sukoba u svojim redovima otvori prema horizontu
opteoveanske ljubavi i mira, i
prema zvezdama.

Kao najava
njegovog govora,
pored dravne
himne, bio je
intoniran
Betovenov
posmrtni mar, to
je komemoraciji
kosovskih junaka
dalo i izvesnu
nadnacionalnu,
takorei
univerzalnu
dimenziju

Jo direktnije se u Miloevievom govoru iz kosovskog mita

izvodi zakljuak o evropskim vrednostima u biu srpskog naroda,
kad on obrauje jedan od najee korienih toposa tog mita,
koji se pojavljuje u politikoj mitologiji i drugih balkanskih naroda,
gde se pripoveda da je bitka na Kosovu polju 1389. godine bila odbrana Evrope od turske invazije, a da
je Srbija tada bila njen odbrambeni bedem, njen antemurale:
Pre est vekova Srbija je ovde,
na Kosovu polju, junaki branila
sebe. Ali je branila i Evropu. Ona
se tada nalazila na njenom bedemu koji je titio evropsku kulturu,
religiju, evropsko drutvo u celini.
Zato danas izgleda ne samo nepravedno ve i neistorijski i sasvim
apsurdno razgovarati o pripadnosti Srbije Evropi. Ona je u njoj
neprekidno, danas kao i pre. Razume se, na svoj nain. Ali takav
koji je u istorijskom smislu nije nikad liio dostojanstva. (Isto: 256)
Branei Evropu Srbija nije branila neto njoj strano, samo zato
to se nala izmeu nje i Turaka,
nego se rtvovala kao deo Evro8. 5. 2015. DANI

uti i crkvene pesme u izvoenju

jednog hora svetenika. (Ast:
1999)

Lazar i Milo

pe koji je na sebe primio silinu

turskog udara, za vrednosti koje
su bile i ostale do danas srpske. I
Miloevi e pokazati da se ljuti
kad se potee glupo i uvredljivo
pitanje evropskog identiteta Srbije. Ali, on e se naljutiti i ako neko misli da Srbija pripada Evropi potpuno i bezuslovno, nedostojanstveno, kao nekakav priipetlja. To u njegovu verziju toposa
o Srbiji kao predziu Evrope podignutom jo pre est vekova na
Kosovu i o evropskom identitetu
srpskog naroda potvrenom u
ta davna vremena, unosi izvesnu
ambivalentnost. Naime, postavlja se pitanje da li je evropejstvo
imaginarnih Srba poteklih iz krvi
kosovskih junaka autentino, ako
se insistira na tome da Srbija ima
neki specifian, svoj nain da
pripada Evropi i - to izaziva jo
veu sumnju da su Miloevievi
Srbi zaista ukorenjeni u evropskom duhu - ako se tvrdi da
ukljuenost u Evropu nosi sa sobom rizik gubitka nacionalnog
dostojanstva.
A moda duhovnost o kojoj je
re u Miloevievom govoru i
DANI 8. 5. 2015.

nije nita drugo do hrianska,

pravoslavna spiritualnost. U vreme kad je doao na Gazimestan
Miloevi je bio u vrlo dobrim
odnosima sa SPC-om. Nekoliko
dana pre gazimestanske komemoracije (25. juna 1989.) vani
ljudi iz vrha njegove stranke
uestvovali su u verskom obredu
kojim je obeleeno postavljanje
kupole na crkvi Svetog Save u
Beogradu. Zato nije bilo nikakvog
iznenaenja u tome to je
delegacija SPC-a poslata
na Gazimestan da slua
Miloevia bila u vrlo jakom sastavu, to su tu bili i patrijarh German i svi
najvaniji episkopi. Takoe, nije bilo nieg neobinog ni u tome to su meu zastavama koje su se vijorile na tribini sa koje je
Miloevi govorio, pored
dravnih i partijskih, bile i
crkvene zastave, to je meu transparentima u publici bio i jedan na kome je
pisalo Bog uva Srbiju,
kao ni to to su se pre i posle njegovog govora mogle

Od nekoga koji se narodu obraa sa drugarice i drugovi nije se

ipak moglo oekivati da se krsti i
zaziva boga, tako da su prisutni
episkopi morali da se zadovolje samim pominjanjem duhovnog integriteta i religije, kao jedne od
evropskih vrednosti za koje se
Srbija na Kosovu pre est vekova
borila. Ostaje, meutim, pitanje da
li je Miloevi mogao da svoj savez
sa Crkvom potvrdi i na uverljiviji
nain, na primer tako to e se pokloniti motima svetog kneza Lazara, koje su ga tog dana ekale u
crkvi Svetog Nikole u Pritini. One
su godinu dana putovale da bi se
juna 1989. godine nale na Kosovu, da bi SPC uveliao Miloevievu proslavu kosovskog jubileja,
stavljajui mu tako na raspolaganje izuzetno vaan deo svog arsenala svetinja.
Meutim, umesto da izae pred
svetog kneza Lazara - iji kult Pravoslavna crkva od samog poetka,
od vremena patrijarha Danila III,
eksploatie kao svoj monopol - novi voa Srbije odluio se za izlazak
pred junaka Miloa, koga Crkva nije tako tesno vezala za sebe, pa se
njegov kult dobrim delom neguje
nezavisno od nje. Time je on razoarao uvare Lazarevih moti, koji su shvatili da je nerealno njihovo oekivanje da e im Miloevi
dati vanije mesto u izgradnji nove antibirokratske Srbije, navodno vraene njenim kosovskim
korenima. Videli su da on ne namerava da SPC-u i njegovim episkopima prepusti brigu o fabrikaciji i servisiranju duhovnog integriteta Srba, ostavljajui ih da mu slue kao korisni ali ne i neophodni saradnici u tom poslu.
U godinama koje su usledile, kad su se oruane bitke iz
Miloevievog govora preselile na teren, u Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu, a neto kasnije i na
Kosovo, episkopi SPC-a su razvrgli savez sa Miloeviem i
okrenuli se prema Radovanu
Karadiu i njegovoj tvorevini
pod imenom Republika Srpska,
gde su dobili mnogo vei komad vlasti, odnosno vaniju
ulogu u kreiranju duhovnosti
tamonjeg imaginarnog Srbina.
(Bursa: 2011)
U stvari sukob Miloevia i
njegovih pristalica sa SPC-om

61

feljton
nije bio stvar principa, stvar ideja,
stvar dogme. Nisu se tu borili pravoslavci protiv komunista, nego je
to bio obraun, s jedne strane,
crkvene i, s druge strane, politike
i kulturne elite u borbi za pozicije
u okviru oivljenog srpskog nacionalizma, kome su se i jedini i drugi priklonili. A u Srbiji tog vremena nacionalizam je bio oivljen kao
lokalna verzija one laike vere koja je, kako kae italijanski istoriar
Emilio Dentile, u drugoj polovini XIX i u sledeem veku bila najrairenija, sa svojom sposobnou
da se kombinuje s najrazliitijim
ideologijama, institucijama i reimima, sve ih podreujui primatu sakralizovane nacije kao vrhovnog entiteta. (Dentile: 88)
Zato kad Miloevi pominje
duhovni integritet Srbije, koji je s
njim na elu ona navodno ponovo stekla - onda on, po svemu sudei, misli na ono to se odavno,
od vremena romantizma, zove
duh naroda ili nacionalni duh.
Jedino tom duhovnom biu on
pripisuje integracijski kapacitet
dovoljno veliki da moe u sebe da
primi i izmiri sve druge spiritualne esencije, radniko-klasnu,
evropskocivilizacijsku i pravoslavno-hriansku, koje se daju nai u metafizikom naelu koje
pokree imaginarne Srbe ponikle
iz kosovskog mita. Tom nacionalnom duhu, kao duhu svih duhova, ako se tako moe rei, klanjali su se u to vreme i mnogi vani
velikodostojnici SPC-a, dajui mu
prednost nad hrianskim Duhom Svetim, stavljajui mu na
raspolaganje svoje svetinje, ues-

62

tvujui tako u transferu sakralnosti iz srpske pravoslavne crkve u

crkvu srpskog nacionalizma.
Upravo su oni, zajedno sa nacionalistima u srpskoj kulturnoj eliti, u godinama koje su prethodile
antibirokratskoj revoluciji, pustili iz boce Duha svetog srpske nacije, tako da su ga Miloevi i njegovi revolucionari ve nali kao
dobro etablirano duhovno bie i
prihvatili kao metafiziku osnovu
svoje politike identiteta, odnosno uspeli da se nametnu kao
njegovi legitimni predstavnici, a
sam Miloevi da se predstavi
kao voa koji duh srpskog naroda
najbolje otelovljuje i zastupa. O tome svedoi i Momir Bulatovi,
kad kae: Miloevi je bio ovjek
koga su ljudi tada apsolutno oboavali. To je bio ovjek koji je apsolutno znao da bude u skladu sa
probuenim duhom srpskog naroda. (Bulatovi: 100)
Njegov gazimestanski govor, ne
samo kao izgovoreni tekst nego i
kao komunikacijski dogaaj - zajedno sa parolama na transparentima, skandiranjem i pevanjem
publike, pri emu se najvie skandiralo Miloeviu (Slobo, Slobo),
a pevala pesma Ko to kae, ko to
lae, Srbija je mala, kao neka vrsta
neslubene himne - moe se posmatrati kao versko-politiki ritual, kao nacionalistika liturgija.
Kad se Miloeviev govor posmatra tako, postaje razumljivo zato on
moe da kae da je za njega razlikovanje fakata i fikcije u istoriografiji i folkloru o Kosovskoj bici neto
nevano, nebitno i da nastavi da o
njoj govori bez oklevanja:

U godinama koje
su usledile, kad su
se oruane bitke
iz Miloevievog
govora preselile
na teren, u
Sloveniju,
Hrvatsku i Bosnu,
a neto kasnije
i na Kosovo,
episkopi SPC-a
su razvrgli savez
sa Miloeviem
i okrenuli se
prema Radovanu
Karadiu i
njegovoj tvorevini

SPC je u Karadiu
brzo sebi naao
pravog sljedbenika

Danas je teko rei ta je u Kosovskoj bici istorijska istina, a ta

legenda. Danas to vie nije ni vano. Narod je pamtio i zaboravljao
pritisnut bolom i ispunjen nadom. Kao uostalom i svaki narod
na svetu. Stideo se izdajstva, veliao junatvo. Zato je danas teko
rei da li je Kosovska bitka poraz
ili pobeda Srpskog naroda, da li
smo zahvaljujui njoj pali u ropstvo ili smo zahvaljujui njoj u tom
ropstvu preiveli. Odgovore na ta
pitanja traie nauka i narod neprestano. Ono to je izvesno, kroz
sve ove vekove iza nas, je da nas je
na Kosovu pre 600 godina zadesila nesloga (Miloevi 2009:18)

Dobro spremljen
reiser
Za Miloevia kao izvoaa jednog politiko-verskog rituala - a
takav, kao to je poznato, ne dri
govor nego inodejstvuje - nemaju nekog veeg znaaja ni ambivalentnosti u portretu Srba koje otkriva itanje njegovog govora. Nije se on trudio da napravi koherentnu sintezu razliitih vrednosti koje je kod njih naao (socijalistike, hrianske, opteljudske, evropske), niti da te vrednosti redukuje na jednu, na probuenu nacionalnu svest. Umesto toga, umesto da opisuje i argumentima dokazuje novo jedinstvo
Srba, on se trudio da to jedinstvo
inscenira, da ga realizuje kao politiko-verski performans, zapravo kao jedan mistian dogaaj.
Kosovska bitka bila je tog dana samo prividno tema njegovog govora, jer je u stvari sam govor ponuen kao bitka, odnosno kao nastavak Kosovske bitke. Prisutni Srbi
nisu bili okupljeni da bi bili obini
sluaoci govora o kosovskim junacima, nego su bili pozvani da sami budu ti junaci, da se sa njima
identifikuju. To je bilo u skladu sa
Miloevievim shvatanjem politike, koje je on saeto izrazio oktobra 1988. godine, u odgovoru vojvoanskim rukovodiocima, koji
su, videi da su im pozicije ugroene, predloili da se sa njim sastanu i razgovaraju: Na dnevnom
redu nije diskusija, na dnevnom
redu je istorija. Ni o Kosovskoj bici neemo da raspravljamo, nego
emo da je bijemo.
To to je ovaj govor pun birokratskih fraza i skoro bez retorikih
ukrasa, ne treba da nas sprei da
primetimo da se tu efektno smenjuju dva plana pripovedanja. Kosovski junaci i sam srpski narod od
8. 5. 2015. DANI

Miloevi je
sebi proizveo
sljedbenike,
pa je mogao
sebe poistovjetiti
sa Srbijom

Kad se kosovski
mit ovako prepria,
kao epizoda serije
Zvezdane staze,
onda san da e se
jednog dana Srbi
sloiti - koji
Miloevi pretvara
u realnost - ne znai
samo matanje o
njihovom
ujedinjenju radi
snanijeg otpora
neprijatelju od onog
koji su nesloni
pruili Turcima
na Kosovu
DANI 8. 5. 2015.

pre est vekova najpre se slikaju

spolja, kao oni, da bi odmah zatim, najee u istoj reenici, oni
postali mi, a tekst dobio formu
kolektivne autobiografije. Takvo,
retoriko poistoveivanje ivih i
mrtvih jedna je od najstarijih tehnika kojima se stvara iluzija iskoraka iz linearnog vremena, u hrianskoj liturgiji koristi se da bi se postiglo mistino jedinstvo crkve, a
sluba koja je posebno na to usmerena naziva se molitvom anafore.
Tokom molitve anafore, objanjava jedan pravoslavni teolog, vreme se otkriva u svojoj punoi u kojoj su sve linosti iz prolosti (praoci, proroci, apostoli, muenici...)
sabrane sa sadanjim (vernim narodom koji uestvuje na slubi)
kroz Duha Svetog koji dolazi iz Eshatona. (Suboti: 2005)
Tako i ovde - u ovoj liturgiji koju slui Miloevi u ulozi svetenika jedne sekularne religije iji je
bog srpska nacija - vidimo nastojanje da se vreme otvori toliko da
ivi lanovi crkve koju bi ovde
trebalo da ini srpski narod, zajedno s drugim vernicima iste
crkve iz daleke prolosti, mogu
da se ukljue u Kosovsku bitku.
Klju udesnog i spasonosnog jedinstva, koje Miloevi tvrdi da je
doneo Srbima, jeste u mogunosti da oni budu na mi sa junakim
kosovskim precima. Zato on naizgled spontano govori o nama na
Kosovu 1389. godine, kad smo
mi bili vojska velika, hrabra i ponosita, kad nas je zadesila nesloga, kad smo pali u ropstvo, zatim
ga preiveli, kao to smo, zahvaljujui Miloeviu, doekali
dan kad smo opet u bitkama i
pred bitkama, to jest tamo gde
smo uvek kad znamo ko smo. Or-

ganizatori gazimestanske proslave su se potrudili da pokau da to

transistorijsko nacionalno mi
nije samo figura u Miloevievom govoru, nego da ga navodno
prihvata i narod koji ga slua. Tako se ono nalo bar na jednom
transparentu u publici, koji je TV
kamera pokazala i zumirala u trenutku kad je Miloevi podsetio da
je Srbija na Kosovu branila Evropu. Tu je pisalo Evropo seti se i
nas, na Kosovu branismo i vas.
Nema sumnje da je reditelj TV
prenosa unapred dobio tekst Miloevievog govora, da bi mogao
da na ovaj nain pokae podudarnost glasa voe sa glasom naroda,
a nije iskljueno ni to da su tekst
govora imali prilike da proitaju i
partijski aktivisti koji su snabdevali publiku parolama i transparentima i uzvikivali slogane.
Dakle, Miloevievi imaginarni Srbi - onako kako su se pojavili u njegovom gazimestanskom
govoru, gde su od slualaca govora postali njegovi junaci ili, tanije od posmatraa jednog dogaaja njegovi uesnici - inili su neku vrstu sekularne, nacionalnopolitike crkve. U antibirokratskoj revoluciji, koja je nekoliko
meseci pre sveanosti na Gazimestanu okonana pobedom
njegovih pristalica, Miloevi je
ve postao neprikosnoveni voa
srpskih nacionalista, ovek koga
su oboavali, kako je rekao Momir Bulatovi, tako da je na Gazimestanu doekan srdano, pa
i frenetino, kako se izrazio novinar koji je za TV Beograd prenosio ovu sveanost.
To je razumljivo, ako se ima u
vidu da je ove imaginarne Srbe on
stvorio, dodue od elemenata ko-

ji su drugi tih godina bili ve sakupili, ali koji su ekali njega da ih

sklopi, da ih povee ili - reeno
malo slikovitije - da ih pljune i zalepi i onda izvede na ulicu. Oni su
se dogodili zahvaljujui njemu.
Ali, uz to, on je i samog sebe uobliio kao olienje, kao model
imaginarnog Srbina. Narod se
dogodio preko njega i u njemu.
Jer i za njegov odnos prema likovima Srba koje je proizveo vai
ono to je Burdije naao u osnovi alhemije predstavljanja:
Misterija performativne magije se tako ogleda u misteriji ministranta, to jest u alhemiji predstavljanja (u raznim znaenjima
tog termina) kojom predstavnik ini grupu koja ga je uinila predstavnikom... on personifikuje fiktivnu
linost, koju stvara otrui pojedince iz situacije u kojoj ine samo prost skup, i omoguava joj da
se ponaa i govori kao jedan ovek. Zauzvrat, on dobija pravo da
govori i deluje u ime grupe, kao da
je on sam grupa koju otelovljuje,
pa se on identifikuje sa svojom
funkcijom kojoj je posveen telom i duom, dajui tako bioloko
telo stvorenom drutvenom telu.
Status est magistratus, drava, to
sam ja. (Bourdieu: 101)
Tako je i Miloevi 1989. godine na Gazimestanu mogao da
kae: Srbija, to sam ja. Nije to rekao, ali se njegov gazimestanski
govor moe rezimirati tim reima.
Imaginarni Srbi s kosovskom duom, koje je on tu liturgijski zazivao, istovremeno su bili i njegova
kreacija i on sam.
(Nastavie se; knjiga Rastanak s
identitetom: Ogledi o politikoj
antropologiji objavljena je u
biblioteci XX vek iz Beograda)

63

feljton

Rastanak s identitetom (IV)

A iji je
Konstantin?

Esej Slavili smo tueg cara - O jednom primeru identitetske panike trei je iz knjige ogleda o
politikoj antropologiji, kojim Dani zavravaju ovaj feljton. U ovom nastavku autor analizira
znaenje rijei Duana Kovaevia izreenih na Vukovom saboru 2013. godine
Pie: Ivan olovi
savremenoj Srbiji politi ki po zi vi na oku pljanje oko nacionalnog iden ti te ta, oko
onoga to smo po pravilu imaju neto alarmantno, kao da im
je cilj da se izazove panika zbog
navodne ugroenosti duhovnih
temelja nacionalne egzistencije,
te da se tako briga o identitetu
predstavi kao prioritetan politiki zadatak, a svi drugi politiki,
ekonomski i socijalni problemi
kao neto o emu je nepristojno
govoriti u trenutku - koji u stvari traje ve skoro trideset godina
- kad se pred na identitet postavlja hamletovsko pitanje biti il ne
biti. Strahom od gubitka identiteta opravdava se i oklevanje i
sporost u ekonomskim, administrativnim, pravosudnim i drugim reformama koje su uslov za
prikljuenje Evropskoj uniji, jer
te reforme dovode u pitanje interese mnogih u vrhovima vlasti ili bliske njoj koji dobro ive podalje od Evrope, zahvaljujui slabim zakonima i jakoj korupciji.

Andri, Tesla i sve ostalo

Od kraja 1980-ih do danas
nasluali smo se upozorenja i
lamentacija o tome da nam susedi toboe otimaju na roeni
identitet, da nam uzimaju i prisvajaju mitske junake i manastire, da nam kradu jezik i gusle,
preotimaju velike stvaraoce u
umetnosti i nauci, Andria i Teslu, sve ono to sami nisu bili
sposobni da stvore, pa sad od nas

60

kradu i prisvajaju, a to rade samo

zato to mi nismo budni i ne
uvamo nae blago. Na drugoj
strani, upozoreni smo da dananji gospodari sveta navodno jedva ekaju da mi ostanemo bez
oslonca u onome to smo, da bi
nas lake pretvorili u bezlinu
ljudsku plazmu, to jest u poslune sluge novog globalnog carstva. Ali nau se i umirujue i
ohrabrujue rei, uveravanja da
ta bezona otimaina ne prolazi kod svih Srba, da ih ima koji to vide, koji se bune, koji alarmiraju, koji viu drite lopova! To su politike voe Srba, a
esto i neoficijelni i samoproglaeni uvari nacionalnog identiteta, mnogi od njih iz redova knjievnika, jer jezik i knjievnost, te
folklor i mitologija, navodno ine onaj duhovni prostor u kome
se ukorenjuje na nacionalni
identitet, i zbog ega su tako
esto na udaru kradljivaca. A ko
e bolje od pisaca uvati blago
identiteta skriveno u naoj nacionalnoj knjievnosti.
Panina vika na kradljivce
identiteta smenjuje se s optubama zbog nebudnosti onih koji bi
trebalo da ga uvaju. Dobar primer ovog drugog naao sam u
govoru koji je na Vukovom saboru u Triu 2013. godine odrao
poznati srpski dramski pisac Duan Kovaevi, a prenele novine.
Moju panju privukla je ova reenica: Slavili smo tueg cara
ove go di ne umes to vla di ke
srpske poezije. Njome je govornik napravio aluziju na dravni
program obeleavanja u Srbiji

Kovaevi u Triu:
Zato je birao jaku rije tui

15. 5. 2015. DANI

Ovo su do juer bili veliki Srbi:

Konstantin, Vuk, Miloevi

Komunikacija
koja se
uspostavlja ovim
slavili smo je
ritualna
autokomunikacija
i u jednom irem
smislu, utoliko to
su ovaj govor
prenele novine i
drugi javni mediji,
pa je tako
auditorijum onih
koji su pozvani da
se ukljue u
komunikaciju u
kojoj se srpsko
nacionalno mi
obraa samom
sebi mnogo vei
od onog u Triu
DANI 15. 5. 2015.

1700. godina od Milanskog edikta, akta kojim je rimski car Konstantin, inae roen u blizini dananjeg Nia, dozvolio ispovedanje hrianstva na teritoriji svog
carstva i, s druge strane, na odsustvo veeg truda da se u Srbiji obelei 200. godina od roenja
crnogorskog vladike i pesnika
Petra II Petrovia Njegoa. Pomislio sam da bi analiza ove reenice mogla da pokae kako funkcionie panini identitetski diskurs, pogotovo to se u njoj na
opasnost ne ukazuje udaranjem
u buna retorika zvona, nego u
formi mirnog, takorei staloenog upozorenja. Takvo upozorenje ne ide na srpske ivce, nego
dira srpsku savest, budi je ne viui na nju, nego posramljujui
je.
Idemo redom. Slavili smo.
Ko to? Koje mi ovde slavi?
Kontekst pokazuje da je re o nacionalnom mi, o Srbima, a ne
o nekom uem kolektivu, na primer o Udruenju knjievnika ili
o Krunskom savetu ili o Akademiji nauka, kolektivima iji je
ovaj pisac lan. Kome se ovo
nacionalno mi obraa? Nesumnjivo, ono se obraa samom
sebi, a komunikacija koja se ovde uspostavlja je ritualna autokomunikacija. Ona je i u pravom,
etnografskom smislu ritualna,
jer je uspostavljena u formatu ritualnog obraanja govornika
publici okupljenoj ispred Vukove rodne kue u Triu, u sklopu

61

feljton
redovnog godinjeg okupljanja
Srba radi odavanja poasti jednom od oeva srpske nacije. To
okupljanje se sasvim u skladu sa
nje go vom na ci onal no-ri tu al nom funkcijom zove sabor, Vukov sabor.
Meutim, komunikacija koja
se uspostavlja ovim slavili smo
je ritualna autokomunikacija i u
jednom irem smislu, utoliko
to su ovaj govor prenele novine
i drugi javni mediji, pa je tako
auditorijum onih koji su pozvani da se ukljue u komunikaciju
u kojoj se srpsko nacionalno
mi obraa samom sebi mnogo
vei od onog u Triu. Njega ini ona apstraktna politika zajednica koja postoji samo kao slika u glavama njenih pripadnika,
samo kao zamiljena politika
zajednica, kako je nacija opisana u klasinoj studiji Benedikta
Andersona Nacija: zamiljena
zajednica. U stvari, obraajui se
publici prisutnoj u Triu ovim
slavili smo, na govornik, takorei preko njenih lea, uspostavlja kontakt i opti s najirim nacionalnim auditorijumom. A to
znai da je kritika koja je ovde
izreena zbog toga to se u Srbiji slavi rimski car umesto najveeg srpskog pesnika zapravo samokritika. Kovaevieve rei bile su glas knjievnika u ulozi neoficijelnog organa nacionalne
unutranje kontrole, u funkciji
uzbunjivaa nacionalne savesti.

Pozvani u paranoju
Da vidimo sad ta nam govori izraz tueg cara. Ovde je
odnos izme u Kon stan ti na i
Srba, naroda koji u Konstantinovo vreme nije postojao - bar ne u
njegovom rodnom kraju - predstavljen pomou jedne od
temeljnih opozicija identitetskog diskursa, pomou opozicije nae / tue.
Nije se Kovaevi mnogo
obazirao na njemu sigurno poznatu injenicu da
Konstantin, posle nestanka Rimljana, nema nikoga
kome bi bio domai car i
da mu samim tim od tog
doba nedostaju i oni koji bi
ga mogli smatrati tuim.
Takoe, nije ga u ovom distanciranju od Konstantina
kao tuina sputala ni injenica da Srpska pravoslavna crkva Konstantina i
njegovu majku caricu Jelenu slavi kao svetitelje, da

62

Od kraja 1980-ih
do danas
nasluali smo
se upozorenja i
lamentacija o
tome da nam
susedi toboe
otimaju na
roeni identitet,
da nam uzimaju
i prisvajaju
mitske junake i
manastire, da
nam kradu jezik i
gusle, preotimaju
velike stvaraoce u
umetnosti i nauci,
Andria i Teslu,
sve ono to sami
nisu bili sposobni
da stvore

im je posvetila nekoliko hramova, od kojih jedan u Beogradu, da

je u njenom kalendaru 3. jun
obeleen kao njihova slava. Da se
zainteresovao za to koliko je i od
kada ovaj rimski imperator popularan u Srbiji, i to ne samo u
SPC, saznao bi i to da jedan fudbalski klub u Niu, osnovan
1932. godine, nosi njegovo ime:
FK Car Konstantin. Ali on
se nije drao injenica, nego identitetske retorike, u
kojoj se sve, pa tako i carevi, svrstavaju u samo dve
mogue kategorije: nae i
tue. Prema tome, ako ve
nije srpski car, za Konstantina ne moe biti drugog
mesta sem meu tuinima.
S pridevom tui ulazimo, odnosno pozvani smo
da uemo, u paranoju koju
stvara panika podignuta zbog
navodne ugroenosti nacionalnog identiteta, nacionalna identitetska panika. Ne
kae na govornik rimskog
cara ili stranog cara, nego
koristi pridev tui, koji nosi

mnogo jai emotivni naboj, posebno u kontekstu govora o identitetu, jer on sugerie da je re o neem odbojnom, neshvatljivom i u
stvari preteem, to se osea u reima tuinac i tuina. Nazvan tuim carem Konstantin je
ovde postao pretea figura Aliena.
Umesto. Ovo umesto je
ovde moda najvanija re, klju
za razumevanje poente ove reenice. Predlog umesto pokazuje da glavni problem na koji govornik upozorava naciju nije u
tome to ne prilii ponosnim
Srbima da slave nekog tueg cara. Glavni problem je u tome to
oni, neprilino slavei jednog
belosvetskog imperatora, istovremeno odguruju od sebe i zanemaruju svoje ljude i svoje istorijske datume, ono emu bi pre
svega trebalo da se posvete. Srbi
ne slave tueg cara Konstantina
uporedo sa Njegoem, nezavisno
od Njegoa, nego umesto njega, slave jednog tuinca umesto
svog velikana Njegoa.
Konstantin je istisnuo Njegoa, jer - to je opte mesto naci15. 5. 2015. DANI

O autoru
Ivan olovi (1938,
Beograd), etnolog i
izdava (Biblioteka
XX vek). Najpoznatije knjige: Divlja knjievnost (1985), Bordel
ratnika (1993, prevodi na njemaki 1994.
i francuski 2005. i
2009), Politika simbola (1997, prevodi na engleski 2002. i poljski 2002), Etno (2006, prevod na poljski 2007) i Balkan - teror
kulture (2008, prevodi na poljski 2006, engleski 2011, njemaki 2011. i makedonski 2012).
Dobio Herderovu nagradu (2000), Orden viteza Legije asti (2001), nagradu Beogradskog centra za ljudska prava Konstantin Obradovi (2006), nagradu Vitez poziva
(2010), zvanje poasnog doktora Varavskog univerziteta (2010) i medalju Konstantin Jireek (2012).

A ta je
Njego Vuku
zaista bio?

onalistikog diskursa - mi Srbi

udvoriki i snishodljivo uvek vie cenimo tue nego svoje, uvek
strano umesto domaeg, uvek
rok umesto folka, uvek latinicu
umesto irilice, uvek engleski
umesto srpskog, uvek Evropu
umesto Kosova, uvek umjesto
umesto umesto. I, naravno, ko
u takvom zanemarivanju nacionalnih vrednosti strada? Zna
se, strada ono to smo, strada na
nacionalni identitet. A ko od nae nebrige o sopstvenom identitetu profitira. Zna se, to su nai
neprijatelji u susedstvu ili drugde
u svetu, mada se ne smeju zaboraviti ni domai izdajnici koji
prodaju veru za veeru.

Samoubilaka nebriga
Treba na kraju da neto kaem
o izrazu Vladika srpske poezije.
Primeujem da se ovde javlja nesimetrina opozicija, jer se Konstantinu kao vladaru jednog tueg zemaljskog carstva, ne suprotstavlja Njego kao na zemaljski
vladar, nego Njego kao stareina
jedne nae duhovne zajednice.
DANI 15. 5. 2015.

Pri tom, ta zajednica nije zajednica pravoslavnih vernika u Crnoj

Gori, na ijem elu je vladika Njego zaista bio, nego je to duhovnonacionalna zajednica koju ini
srpska poezija. On je ovde sauvao
visoki sveteniki in vladike, ali mu
je na pastirsku upravu data nova
pastva, nova crkva, koju ine poklonici srpske poezije.
Naravno, time Njego nije
odvojen od politike i crkve da bi
bio slavljen samo kao pesnik, nego ga njegova titula vladike
srpskog pesnitva postavlja u poziciju ovlaenog uvara nacionalnog bia, nacionalne duhovnosti, koga i drava i crkva imaju da sluaju. Imati in vladike nacionalne poezije znai biti iznad
svake zemaljske vlasti, pa tako i
one koju je imao rimski car Konstantin. I znai biti i iznad svake vere, iznad svake religije u uem
smislu, pa tako i one iji se bog navodno javio ovom istom Konstantinu. To to je ovaj car priznao
hrianstvo, pa mu i sam pristupio,
nee njegov podreeni poloaj u
odnosu na Njegoa bitno prome-

Treba li uopte
rei da konstantno
irenje panike da
je identitet nacije
ugroen povlai
za sobom ako ne
strah od suseda i
pripadnika drugih
nacija, ono
svakako dobru
meru opreza,
uzdranosti

niti. Pa ak i da je bio pesnik, ne bi

se Konstantin uzdigao do visina na
kojima se nalazi vladika srpske poezije, jer njegova poezija ne bi
mogla biti proeta nacionalnim
duhom, budui da takav nije prebivao meu graanima Rima.
Dakle, zanemariti Njegoa, slaviti umesto njega tueg cara, znai potpunu neodgovornost ne samo prema srpskoj poeziji, nego
prema opstanku nacije koja navodno u toj poeziji ima najdublje korene. A takva nebriga, takvo samonegiranje, zasluuje osudu. To je
mnogo gore od pokuaja stranaca, naih suseda i drugih tuina,
da nam ospore, negiraju pa ak i
ukradu na identitet. Jer oni mogu da nam rade takve stvari samo
zato to im naa samoubilaka nebriga to dozvoljava.
Treba li uopte rei da konstantno irenje panike da je identitet nacije ugroen povlai za sobom ako ne strah od suseda i pripadnika drugih nacija, ono svakako dobru meru opreza, uzdranosti. Upozoravati da se ne vodi duna
briga o nacionalnom identitetu, da
se on ostavlja bez zatite, bez strae, i da se prihvata tue umesto naeg, to je danas u Srbiji - a verovatno i na drugim mestima - patriotski zadatak par excellence. Ako
traimo korene i mogue plodove
netrpeljivosti u ideologiji, ideologija nacionalizma i nacionalnog
identiteta je sigurno jedna od njih,
a irenje nacionalne identitetske
panike jedan od modusa u kojima
se ta ideologija otelovljuje.

(Kraj; knjiga Rastanak s

identitetom: Ogledi o politikoj
antropologiji objavljena je u
biblioteci XX vek iz Beograda)

63