Не будимо друштво мртвих пјесника

Ирвин Горанчић

Одрастао сам у Мостару без Шантића. А кад то кажем онда не мислим само
на одузету улицу, уништену статуу и неко опште мјесто брисања непоћудне
прошлости. Заправо, одрастао сам у Мостару без Мостара. То је оно што у
себи сажима сав тај исток и запад, све те језовите преграде, све безумности,
сву бол бивања „другим“ међу својима, који су то престали бити, сва
одљуђивања и разочарења. Мој град, или град који је то могао бити, онај који
памтим, расуо се у комадиће. По професији сам информатичар и никада
нисам знао баратати ријечима. Али често ми је у мислима била једна
прилично непозната Шантићева пјесма, готово пророчка, о родној груди,
земљи, граду:

Но тебе нема... Умрла си нама... А народ?... Ћути у траљи и љеси. Вај, нигђе
ништа до леда и кама!... ... Хладно је, хладно... Отаџбино, гђе си?

Комадиће Шантићевог и свога града нашао сам сакупљене у овој књизи. То,
није стварност, али јесте доцумент о једној другој стварности, оној у којој сам
увијек желио живјети и за коју сам се увијек борио. Уз то што сам
информатичар, имам и навијачку прошлост. Не толико због фудбала, него
ради идеје мога Вележа. Све оно што се од мог града расуло од Аустралије до
Америке, од Загреба, Београда или Истанбула, тада сам желио сакупити и
загрлити. Сада је то неко сакупио у овој вриједној књизи. Градови могу бити
рушени, цијеле цивилизације нестајати, али како је рекао Булгаков:
“Рукописи не горе.”

Ипак бих некако волио да овај преглед спомена на Шантићеве вечери, на сву
нашу поезију гори, као ватра која путнику намјернику указује да се неко,
негђе ипак окупио, да негђе ипак има топлине и свјетла и добрих људи око
њега. Можда Мостар више није онај “стари”, онај из родитељских митова и
легенди, не онај о којем говори историја, не онај у којем се и због којег
Шантић знао и веселити и плакати и над њим нарицати. Али све почиње
неким састанком. Ова књига јесте књига старих састанака, али ће се око ње,
сигуран сам, настајати нови. И сада да не бисмо били као Шантићев Бег
Рашид-бег, који “у сну гледа царске низаме и хорде, с мјесецем бајраке зелене
и горде и борија турских чује јасне звуке” и који само сања прије него што га
прене “ђаурска” труба, то јестед а не будемо неко ко себе скамени у погледу
на прошлост, не постанимо друштво мртвих пјесника. Одрасатао сам у
Мостару без Мостара и без Шантића. И не желим постојати у граду мртвога
Шантића, у музеју успомена и утвара, у мјесту мржње и алтернативе тој
мржњи која се своди на уопштене прокламације. Драго ми је да је ова књига
свједок да то није сасвим тако. Али на њој ћемо , надам се, тек градити дјела
достојна бесмртности. Да Мостар не буде више без Мостара.