ALEKSEJ TOLSTOJ

PRIPOVETKE
A. TOLSTOJ PRIPOVETKE
SVETSKI pisci
Urednici
DUŠAN PUHALO
i
JOVAN VAGENHALS
ALEKSEJ TOLSTOJ
PRIPOVETKE
BEOGRAD 1951
Aleksej Tolstoj
Ima pisaca čije književno delo obeležava novu etapu u razvitku literature; to su rodonačelnici književnih
pravaca i škola, giganti umetničkog sgpvaranja. Ali, ima pisaca bez čijeg se stvaranja ne može zamisliti pun
razvitak i procvat već nastalog i utvrđenog književnog cravca. Ti pisci, po vrednosti svoga dela, po intenzitetu
umetničkog doživljaja ne moraju biti manje vredni od onih prvih. Razlika je samo u tome što delo jednih
znači revolucionarni preokret, dok drugi svojim radom razvijaju nešto što je već nastalo, istovremeno
unoseći i klice novoga. Aleksej Tolstoj spada u pisce koji nisu osnivači škola i pravaca. Njegovo književno delo
istovremeno pretstavlja nastavak pozitivnih tradicija ruske realističke književnosti i dalje razvijanje socij
alističke umetnosti, čije je temelje udario Maksim Gorki. Posmatrano u celrši, Tolstojevo delo ne pretstavlja
novu etapu u razvitku književnosti. Ali ono nosi u sebi elemente koji govore o težnji pisca da odgovori na
najbitnija pitanja iggo ih je pred njega postavila epoha u kojoj je živeo i stvarao.
Tolstoj se rodio 1883 godine na stepskom majuru Sosnovka, oko 90 vrsta daleko od Samare. Duboka
provincija, zabačeni stepski majur, to je sredina u kojoj je Tolstoj odrastao i o kojoj će docnije govoriti pun
oštre osude: Samarsko druiggvo osamdesetih godina pre nego što su se u Samari pojavili proterani
marksisti, pružalo je jednu od najtegobnijih slika ljudskog životinjstva. Bogati trgovci-mlinari, trgovci koji
otkupljuju plemićke posede, stepski posedniciplemići, koji pate od nerada i dosade i polako upropašćuju
svoja imanja, a pozadina, malograđani, koje je tako slikovito i sa toliko mržnje prikazao Gorki...
Tolstojeva porodica bila je međutim veoma kulturna. Njegova majka, Aleksandra Leontjevna, rođena
Turgenjeva, bila je za svoje vreme obrazovana žena i književnica. Tolstoj nije zapamtio svoga oca. Aleksandra
Leontjevna ostavila je svoga muža dok je čekala Alekseja i otišla je Alekseju Apolonoviću Bostromu, koji je
bio obrazovan čovek, materijalist, liberal. Tolstojeva mati, napupggajući sredinu u kojoj je bila osuđena na
prazan i životinjski tup život, našla je u Bostromu pažljivog i inteligentnog čoveka koji je razumeo njene
težnje i zahteve. Sećajući se života u Sosnovci Tolstoj daje toplu sliku porodične idile:
Kada bi došla zima i kada bi baštu i kuću zatrpali smetovi,
noću se razlegalo zavijanje vukova. Kada bi vetar započeo pesmu u dimnjacima, u trpezariji, siromašno
nameštenoj, okrečenoj sobi, palila se lampa nad okruglim stolom i očuh bi obično čitao naglas Njekrasova,
Lava Tolstoja, Turgenjeva, ili nešto iz poslednje sveske VESNIK EVROPE...
Moja mati slušajući plela bi čarapu. Ja bih crtao ili bojadisao... Nikakve slučajnosti nisu mogle uznemiriti
tišinu tih večeri ..
Nezaboravni su časovi srećnog detinjstva! Tolstoj je rastao u atmosferi mirnog i uravnoteženog porodičnog
života. Ali doba u kome je pisac živeo bilo je burno, i ono je pred dečakove oči iznosilo i ružne, tragične slike.
Mali Tolstoj se učio da život posmatra kritički. U svojoj KRATKOJ BIOGRAFIJI, on se seća dubokog utiska koji
su na njega ostavile tri gladne godine, od 1891 do 1893. Zemlja je onda bila ispucala, zelenilo bi pre vremena
uvelo i opalo. Njive su bile žute, spržene... Po selima krovovi su bili ogoleli, slamu su upotrebljavali za
ishranu stoke...
Nesreća, koja je upropastila stotine hil ada seljaka i mnoge posednike Samarske gubernije, nije neposredno
udarila na dom Tolstojevog očuha. Ali materijalno stanje se pokolebalo, pa je Bostrom bio prinuđen da kroz
nekoliko godina proda svoje imanje i da sa porodicom pređe konačno u Samaru. Mladi Tolstoj napušta
sredinu u kojoj je provodio bezbrižno detinjstvo i gde je dobro uioznao narodni život, patnje i tegobe ruskog
seljaka, kao i njegove običaje i narodne umotvorine. Poznavanje naroda, njegovog karaktera i uslova pod
kojima je on živeo, imaće velikog značaja za Tolstojevo buduće književno stvaranje.
1901 godine Aleksej Tolstoj završava realku u Samari i odlazi u Petrograd, gde se upisuje na Tehnološki
institut. To su bile burne godine uoči PRVE RUSKE REVOLUCIJE 1905, kada je revolucionarna plima zahvatila
snažno i studentsku omladinu. Mladi Tolstoj aktivno učestvuje u političkom životu, u štrajkovima i
studentskim nemirima. 1905 godine, poiggo su škole zbog nemira bile zatvorene, Tolstoj odlazi u Drezden i
tamo ostaje godinu dana pohađajući Politehnički fakultet.
Tolstoj je počeo da piše u svojoj šesnaestoj godini. Prve njegove književne tvorevine bile sU pesme,
bespomoćno podražavanje Njekrasova i Natsona . Pisac i sam kaže da su te
pesmice bile, verovatno, rezultat njegove sklonosti ka sanjarenju koja nije mogla da nađe svoju formu. Za
vreme boravka u Drezdenu Toletoj ponovo piše stihove, ovog puta i revolucionarne. Po povratku u Samaru
pokazao je majci koja je tužno rekla da je sve to vrlo bledo".
Društveni odnosi u Rusiji, po Tolstojevom povratku, bili su mnogo drugačiji od onih koje je on ostavio pri
svom polasku u Drezden. Revolucija 1905 je bila ugušena, i beli teror težio je da iskoreni sve klice naprednog
života. Politički i društveni život skoro je potpuno zamro. U tako teškoj situaciji zadatak naprednih snaga
svodio se na održavanje revolucionarnog poleta i na buđenje vere u snage naroda. Taj zadatak se postavio
na svim poljima drupggvene delatnosti, kako u politici tako i u umetnosti. Međutim, baš u to vreme na scenu
izlaze SIMBOLISTI kao pretstavnici novih struja u književnosti. Pojava SIMBOLISTA bila je uslovljena
društvenim odnosima tog vremena. Poraz revolucije izazvao je kod inteligenata razočarenje, pesimizam,
neverovanje u snage naroda. Na takvom druiggvenom tlu počeo je da buja SIMBOLIZAM. Njegova
programska parola bila je bežanje od stvarnosti i negiranje društvene funkcije umetnosti. Tako posmatran
SIMBOLIZAM je antisocijalan. Međutim, kao umetnički pravac, pored sve svoje reakcionarnosti on nosi i
elemente koji umetniku mogu da otkriju nove puteve u stvaranju. Tolstoj ima baš to u vidu kada kaže:
Simbolisti s njihovim traženjem forme, i takve estete kao Renjije, dali su mi klice onoga što nisam imao i bez
čega je nemogućno stvaranje: formu i tehniku .
Tolstoj prilazi SIMBOLISTIMA, i 1907 godine objavljuje prvu knjižicu dekadentskih stihova LIRIKA. To je bilo
podražavanje, naivna i rđava knjiga kaže sam pisac. Godinu dana kasnije izdaje novu knjigu stihova IZA
PLAVIH REKA. Ove poslednje zbirke ne odriče se, jer je ona rezultat piščevog prvog poznanstva sa ruskim
folklorom. Međutrš, primerke prve knjižice prikuplja i spaljuje.
Ozbiljni pokušaji proznog rada padaju u 1910 godinu. Tolstoj piše pripovetku NEDELjA DANA U TURENjEVU.
Ova pripovetka, i još niz drugih sa sličnom tematikom, ušle su kasnije u knjigu POD STARIM ŠAPAMA. Taj
ciklus govori o poslednjim izdancima stepskih spahija koji kapituliraju pred bezobzirnim naletom novih
zemljišnih magnata kapitalista. U ovaj ciklus ulaze i romani HROMI SPAHIJA i OSOBENjACI. Ova dela
označavaju kraj prvog perioda Tolstojevog stvaranja u kome je on opisivao sredinu koja ga
je u mladosti okružavala.
Ime Alekseja Tolstoja postaje loznato i cenjeno u ruskoj književnosti. Ali uporedo sa tim uspehom pisac
doživljuje krah. Teme iz uspomena bile su iscrpljene, i Tolstoj se našao oči u oči sa savremenošću. A
savremenost je bila bujna, hiljade struja prožimalo je telo ruskog naroda. Na horizontu se ponovo ukazivao
revolucionarni talas. Pisati o savremenom životu značilo je pre svega POZNAVATI GA. Mladi umetnik, zanet
sršbolizmom, nije poznavao život, nije bio u mogućnosti da u njemu otkrije liniju razvitka i njenu unutrašnju
logiku. S jedne strane simbolisti i njihovo zatvaranje u kulu od slonove kosti ; s druge strane pun razmah
života ispunjenog stalnim sukobima i protivrečnostima. Aleksej Tolstoj voleo je život, svojim
temperamentom protivio se idealizmu i apstrakciji. Ono što mi je bilo korisno 1910 godine smetalo je i
kočilo 1913. Odlično sam shvatao da se dalje ovako ne može. Uvek sam mnogo radio, sada sam radio još
upornije, ali su rezultati bili bedni: nisam video pravi život zemlje i naroda.
U takzom psihičkom stanju Tolstoj dočekuje Prvi svetski rat. Kao vojni dopisnik boravi na raznim frontovima
između ostalih u Engleskoj i Francuskoj . Rat je bio velika proba za sve vrednosti, principe i ideje. Pred
njegovim surovim licem mnoge su stvari gubile i značaj i draž, mnoge su iluzije nestajale poput dima. Tolstoj
je upoznao i video ruski narod onakav kakav on i jeste, uzeo je učešća u njegovom životu i patnjama,
zderavši sa sebe do grla zakopčani crni kaput simbolista .
Za pravilno razumevanje Tolstojevog dela treba stalno imati u vidu značaj koji za njega ima život u Sosnovci i
boravak na frontu. Bez poznavanja ruskog seljaka Tolstoj ne bi bio u stanju da razume mnoštvo stvari koje je
video u ratu. Figurativno rečeno: rat je ponovo sastavio pisca sa narodom i tako prekinuo dosta dugi period
neplodnog stvaranja.
Prvih dana Februarske revolucije 1917 Tolstoj prilazi temi o Petru Velikom. Pisac je pokušao da u toj temi
nađe odgonetku čitavog istoriskog puta Rusije, i onih potresa koje je zemlja doživela tokom rata.
Proučavajući ogromni neispitani arhivski materijal, Aleksej jTolstoj je počinjao da upoznaje pokretačke snage
istoriskog razvitka, postepeno je skicirao odgovor na pitanje: zašto je razvojna linija njegove zemlje tako
burna i skokovita.
Istovremeno, Tolstoj je i proučavao snagu i lepotu ruskog jezika i sve više shvatao njegovu ogromnu ulogu u
književnosti.
Posle Oktobarske revolucije 1917 pisac se ponovo vraća Petru Velikom, dajući prvi nacrt za pripovetku
PETROV DAN. Istovremeno u većoj noveli MILOSRĐE pokušava da kritikuje rusku liberalnu inteligenciju i
njen stav u vihoru Oktobra. Međutim, ta kritika pokazuje dosta nejasan idejni stav samoga pisca.
U jesen, 1918 godine, Tolstoj odlazi sa porodicom u Ukrajinu, i provodi zimu u Odesi gde piše komediju
JBUBAV KNjIGA ZLATNA pozorišnim radom Tolstoj je počeo da se bavi još na početku rata komedije:
NASILNICI, PUCANj, NEČISTA SILA, DRAGANA, RAKETA, GORKI CVET, i dr. U to vreme daje i pripovetku sa
fantastičnom istoriskom tematikom KALIOSTRO. Iz Odese Tolstoj odlazi u Pariz u emigraciju.
Tolstoj je proveo u emigraciji pet godina. Za to vreme imao je dovoljno prilika da se do detalja upozna sa
životom emigranata, da shvati izdaju i moralnu pokvarenost onih koji su pobegli pred talasom revolucije.
Ljudi koji su napustili svoju domovinu bili su krvno vezani za carsko-spahisku Rusiju, koja im je omogućavala
bezbrižan, sit i tup život na račun napornog rada milionskih masa naroda. Taj društveni talog nije u sebi imao
ni trunke ljubavi prema svojoj otadžbini, i bio je spreman na sve podlosti i zločine pod uslovom da se ta
usluga dobro plati. Duboka ljubav prema svome narodu, prema zemlji u kojoj je odrastao, živela je u
Tolstoju. Otuda kod njega težnja da se uživi u događaje i da pravilno shvati njihov smisao. Lagano sam
sazrevao, sporo sam se uživljavao u savremenost. Ali kad sam se jednom uživeo prihvatio sam je sa svim
osećanjima".
Godine emigracije bile su za Tolstoja škola neizmernog životnog iskustva. To je istovremeno i najteži period
piščevog života. Tamo sam shvatio pgga znači biti parija, čovek otkinut od otadžbine, beznačajan, besplodan,
koji nikom nije potreban ni u kakvoj prilici .
U Parizu Aleksej Tolstoj počinje rad na epopeji HOD PO MUKAMA prvi deo SESTRE , a pored toga piše veliku
pripovetku NIKITINO DETINjSTVO, u kojoj evocira uspomene iz svog detinjstva. U međuvremenu Tolstoj
otpočinje ponovnu preradu svega iggo vredi od onoga što je dotada napisao.
Krajem 1921 godine pisac odlazi u Berlin gde ulazi u grupu
UOČI NOVOGA. Ova grupa je okupila znatan broj emigranata koji su simpatisali mladu sovjetsku vlast i bili za
povratak u domovinu. Nekako u to vreme, u proleće 1922 godine, dolazi u Berlin Maksim Gorki. Veza koja je
nastala između Gorkog i Tolstoja imala je presudan značaj za piščev preokret. Tolstoj raskida sa
emigrantima, objavljuje u proleće 1923 godine poznato PISMO ČAJKOVSKOM u kome odgovara na
prokletstva što su ih na njega bacili beli emigranti iz Pariza, i, uskoro, sa porodicom putuje u domovinu. Od
dela napisanih u tohu berlinskog perioda treba spomenuti: roman AELITU, pripovetke CRNI PETAK, UBISTVO
ANTOANA RIBOA i RUKOPIS NAĐEN POD KREVETOM.
Tolstoj se po povratku u domovinu našao pred problemom: o čemu pisati. Pisati o savremenosti opet je
značilo: poznavata je. Ali za duboko i svestrano upoznavalje društvenih promena izvršenih za vreme piščeve
emigracije bilo je potrebno dosta vremena. Otuda se u to vreme kod Tolstoja mogu jašo videti dve linije u
stvaranju. Jedna se sastojala u opisivanju života i psihologije belih emigranata, a druga u posećivanju
naučnoj fantastici koja je u to vreme bila moda u čitavom svetu. Prilazeći razradi savremene stvarnosti on je
Najčešće probleme svodio na izuzetne, potresne pojave: ZMIJA, PLAVI GRADOVI . U svakom slučaju trenutna
piščeva nesigurnost i nesnalaženje odrazili su se i na karakteru dela nastalih u ovim godinama.
Po povratku Aleksej Tolstoj piše pripovetke: IBIKUS i PLAVI GRADOVI. Istovremeno se vraća i pozorišnom
radu. TERANjE BLUDNOG ĐAVOLA, CARIČINA ZAVERA, AZEF, POBUNA MAŠINA, ANA KRISTI i dr. . Dramsko
stvaranje Alekseja Tolstoja naišlo je na oštru kritiku nekih rukovodilaca udruženja književnika, pa otuda kao
posledica i relativno duži prekid u tom radu. Ponovni pokušaj rada na drami Tolstoj čini posle pet godina
1929 komadom NA RAZBOJU ZA MUČENjE u kome tretira Petrovu epohu. U međuvremenu pojavljuje se
fantastični roman HIPERBOLOID INŽENjERA GARINA 1926 , a 1927 godine Tolstoj počinje drugi deo HODA PO
MUKAMA 18-ta GODINA.
Značajan datum u Tolstojevom književnom radu pretstavlja 1930 godina, kada je napisan prvi deo romana
PETAR I drugi deo napisan je 1934, a treći je započet januara 1944 godine . Roman je ostao nedovršen pošto
je smrt omela umetnika u njegovom naporu da
okonča svoje veliko književno delo Tolstoj je umro 1945 godine .
U vremenu od 1930 1945 godine Aleksej Tolstoj je objavio niz dela, među kojima treba istaći HLEB 1937 ,
pozorišni komad PUT KA POBEDI 1938 , i treći deo HODA PO MUKAMA TMURNO JUTRO 1941 . Pored toga
Tolstoj je objavio nekoliko tomova ruskog folklora koji se mogu uzeti kao obrasci umetničke obrade
narodnih umotvorina.
Tokom Drugog svetskog rata Tolstoj je objavio niz publicističkih napisa, PRIČE IVANA SUDAREVA, zatim
dramu IVAN GROZNI.
Književno delo Alekseja Tolstoja obimno je i veoma raznovrsno. Ono obuhvata skoro sve književne rodove, i
u njemu će pažljivi čitalac otkriti razvojni put ovog velikog umetnika.
Analiza Tolstojevog stvaranja otkriva nekoliko glavnih tematskih grupacija koje su od značaja za pravilno
razumevanje pisca. Među tim grupacijama ističe se naročito, da je tako nazovemo, istoriska tematika.
Tolstoj zauzima jedno od prvih mesta u savremenoj književnosti po načinu na koji je obradio istorisku temu,
po sposobnosti da se uživi u duh i ljude prošlih vremena, i da u njima otkrije crte i osobine koje ukazuju na
postepeni ali stalan razvoj čoveka i društva. Ta njegova slosobnost rezultat je življenja među ruskim
seljacima. Još od detinjstva on je na vrelu slušao i učio narodni jezik i običaje. Sve će to pomoći docnijem
umetniku da pravilno shvati i oseti karakterne crte svoga naroda. Govoreći o svojim istoriskim romanima
Aleksej Tolstoj kaže: Verujem da ne bih mogao tako opisati staru Moskvu da sam se rodio u gradu a ne na
selu, da od detinjstva nisam znao hiljadu stvari onu zimsku mećavu u stepi, u zabačenim selima, božićne
praznike, kolibe, gatanja, bajke, luč, sušare koje naročito mirišu. Slike stare Moskve odjekivale su u meni kao
duboke uspomene iz detinjstva... Dokumenti su mi davali razvoj romana, ali specifičnost, vizuelna pretstava
koja potiče od dubokih uspomena iz detinjstva, one tanane, jedva primetne stvari koje se teško mogu pričati
davale su materijalnost onome iggo sam opisivao .
Tolstojeva ljubav prema istoriji nije strast suhoparnog kabinetskog radnika. Pisac se bavi istorijom jer mu
ona objašnjava savremenost, a istovremeno mu pomaže da shvati najvažnije etape
razvitka njegovog naroda. Tolstoj nije u književnosti sitničar, sistematičan istoričar. Njega interesuju
pojedine epohe, kada sudbine naroda i državZ dobijaju nove smerove. Zato se pisac bacio naročito na
proučavanje epoha Ivana Groznog i Petra I, tako značajnih za rusku državnost.
Tolstoj je napisao desetak istariskih komada, niz pripovedaka na istoriske teme, i veliki roman PETAR I.
Zajedničke osobine svih istoriokih dela ovog velikog umetnika jesu verno slikanje određene sredine,
osećanje takta i mere kada se radi o jeziku, ulozi zapleta u delu, konstrukciji čitave umetničke tvorevine.
Često su pisci bivali povučeni zapletom, radnjom svog dela, pa su zaboravljali na potrebu da se drže
istoriskih činjenica i svega onoga što čini boju jedne epohe. S druge strane, slabiji umetnici po pravilu
ukalupljuju istoriske podatke, i nisu u stanju da se kroz njih slobodno kao stvaraoci kreću. Tolstoj se baš u
ovom pogledu pokazuje kao veliki umetnik. On se ne plaši širine teme koju je izabrao. Snagom svog
umetničkog talenta on je u stanju da oseti i izvuče iz, naoko, zamršenog spleta događaja ,i ličnosti vodeću
liniju, i da se nje drži sa doslednošću svojstvenom samo naučnom radniku. Otuda kod Tolstoja, uglavnom, i
nema povođenja i ustupaka, čas duhu vremena koje opisuje, čas unutrašnjoj logici dela koje stvara.
Sasvim je prirodno da pisac vremenom izgrađuje svoju ličnost, pa zato i Tolstoj nije imao sve ove kvalitete
kada je počeo rad na istoriskoj tematici. Pre svega, za takav rad potrebno je imati sasvim utvrđen pogled na
svet. Tolstojev postepeni razvitak obeležen je delima o epohi Petra I. Prvo delo o Petru bilo je pripovetka
PETROV DAN objavljena još 1917 godine. Tolstoj je u njoj postavio dve osnovne teze. Prva čitav preokret,
slom starog, vekovima utvrđenog načina života, došao je kao isključivi rezultat postojanja i delanja snažne
Petrove ličnosti. Druga da li je opravdan takav napor, tolike patnje ljudi; zar je savremenost u kojoj pisac živi
otišla mnogo dalje? Ova teza ukazuje na tadašnja shvatanja pisca. Materijal je tu; on pokazuje veličinu
samog Petra, ali se pitanje Petrovog mesta u istoriji, značaja njegove delatnosti ne ocenjuje tačno. Tek
kasnije će Tolstoj na osnovu daljih studija, i već kao iskusan i izgrađen pisac, dati celovitu sliku Petrove
ličnosti, kao i čitave njegove epohe, u velikom romanu PETAR I. Petar je ovde prikazan kao pojava uslovljena
vremenom, čitavim hodom istorije. Ali je zato pokazano da je zahvaljujući njegovoj ličnosti brže počeo da
pulsira život stare, učmale i zatucane Rusije. Ne ulazeći na ovom mestu u pitanje da li je Tolstoj prikazao
Petra kao samobitnu rusku pojavu što je danas princip sovjetske književne kritike , nevezanu sa opštim
materijalnim i duhovnim razvitkom tadašnje Evrope, mora se naglasiti da je PETAR I umetničko delo visokih
kvaliteta baš zbog toga pggo se u njemu nalaze likovi i karakteri ljudi, odnosi i navike toliko tipične za onu
epohu, a toliko poučne za shvatanje daljeg istoriskog razvitka, sve do današnje.
Poseban ciklus pretstavljaju Tolstojeva dela u kojima se obrađuje tema osiromašavanja i propadanja
posedničkbg plemstva. Tolstoj piše o ovoj temi u prvim godinama svog stvaranja. To su .pripovetke i romani
obuhvaćeni opštim nazivom POD STARIM LIPAMA. Tolstoj-umetnik se u ovom slučaju pojavljuje kao
neposredni nastavljač realističkih tradicija ruske književnosti XIX veka. Dok su književni apologeti plemstva
Buljin, Zajcev i dr. slikali društvene odnose obavijajući ih u maglu ličnih tragedija ili seoske idiličnosti, dotle je
Tolstoj bezobzirno rušio poetsku legendu plemićkih gnezda , realistički slikao trulost, posuvraćene naravi i
običaje plemstva u propadanju. On je to mogao da učini sa takvom snagom jer je i sam odrastao baš u toj
društvenoj sredini koja je bila osuđena na propast. Tolstojeve ličnostisu savršene ilustracije osiromašenog
plemstva, nesposobnog za život, u čijim je žilama, čini se, prestala da struji krv. U svetu tih ljudi život kao da
se zaustavio. Ličnosti iz pripovedaka ne znaju šta da rade, kako da upotrebe svoje snage. Otuda kod njih
nastrane težnje da prkose i pakoste drugima, ili nerazumna želja za nežnom ljubavlju, ili najzad uporna
težnja da preobraze svoj život. ALi, pokazuje se da su te nade, želje i težnje neostvarljive. Uzrok
neostvarljivosti leži u tome što niko od tih ljudi ne može da raskine sa dotadašnjim načinom života, sa
društvenim poretkom u kome su rođeni i u kome žive. Ne uviđajući pravi uzrok, junaci ovog ciklusa misle da
sve to dolazi zbog njihove nesrećne sudbine. ZatoJiispadaju, istoriski posmatrano, groteskni. Oni gledaju na
sebe kao na centar sveta, njihove radosti, uspesi ili nesreće prerastaju granice ličnog i dostižu razmere
društveno značajnih pojava. Tolstoj je sve to uočio. Doduše, njemu nije bio najjasniji put kojim se iz tog stava
može izaći, ali zato mu je sudbina tih stepskih posednika bila očigledna. Bunjin i ostali plemićki pisci
posmatrali su taj proces laganog i neumitnog umiranja kao svoju ličnu tragediju, dok je Tolstoj posmatrao
kao istoriski nužnu i istovremeno korisnu pojavu. Iz takvog piščevog stava proizilazi
ona fina ironija ispoljena u slikanju naravi i života poslednjih izdanaka posedničkog plemstva. Ta ironija,
taktična, a istovremeno sveobuhvatna, daje posebnu draž i vrednost pripovetkama iz ciklusa POD STARIM
LIPAMA.
Pored napredne književnosti koja se snažno razvijala posle Prvog svetskog rata, javlja se u građanskoj
literaturi senzacionalna aktivnost čiji se zadatak svodio na to da otsgrani pažnju ljudi od zaopprenih
socijalnih odnosa. Politička atmosfera u nizu zemalja bila je veoma napeta. Radne mase su se organizovale u
borbi za bolji život. Uporedo sa takvim pojavama tekao je grozničavo život malograđana koji su, uplašeni od
pretstojećih socijalnih potresa, svim svojim bićem težili za starim bezbrižnim vremenima . Pobeći što dalje
od stvarnosti, potpuno zaboraviti na moguće nesreće i opasnosti to je parola preplašenog i zbunjenog
malograđanina. Uspavati svest ljudi, uljuškati ih pričama uzbudljivim po sadržini, ne dozvoliti im da gledaju
oko sebe, i da o onome što su videli razmišljaju eto zadatka za literarne lakeje kapitalističkih vlastodržaca.
I sam Tolstoj bio je delimice zahvaćen ovom modnom strujom. Živeći u Berlinu, on je posmatrao haotičan
život evropskog građanstva dvadesetih godina našeg veka. Ono što je Tolstoj napisao, obrađujući
senzacionalne teme, UBISTVO ANTOANA RIBOA, CRNI PETAK i druge pripovetke ima jedan širi značaj. Tačno
je da Tolstoj piše pod uticajem senzacionalističke literature, ali ono što nam on onisuje na stranicama svojih
pripovedaka ukazuje na raspadanje i trulost kapitalističkog društva u kome čovek gubi sve ono što ga čini
čovekom i pretvara se u životinju koja je spremna na bezobzirnu borbu samo da očuva svoje poljuljane
interese. Uporedo sa kriminalističko-senzacionalističkom temom Tolstoj počinje da radi na naučnoj
fantastici. Njega interesuju problemi vezani za budućnost čovečanstva. Dominirajuća tema u takvim delima
je TEHNIKA, iggo je sasvim prirodno kada se ima u vidu ogroman tehnički napredak koji se u to vreme
odigravao u čitavom svetu. Romani AELITA napisan 1922 i HIPERBOLOID INŽENjERA GARINA 1925 1926
najjasnije ilustruju kvalitete i suštinu Tolstojevih naučno-fantastičnih dela. Pisac postavlja sebi zadatak da
reši problem budućnosti čoveka. U tom cilju on se bogato koristi elementom
fantastike. Pa ipak, element realnog ne gubi od svoje uloge. Glavne ličnosti koje rešavaju svoje probleme
imaju iste osobine kao savremeni ljudi. Međutim, sredina u kojoj se većim delom razvija radnja je buduće
društvo u kome je tehnika visoko razvijena, i gde vreba opasnost da mašina proguta čoveka. Pored toga
stara Tolstojeva tema čovekove ljubavi prepliće se, kao stalno prisutni element, u ovim delima.
Tolstojevom idejnom stavu u naučno-fantastičnim delima moglo bi se mnogo štošta zameriti, ali uporedo sa
fantastikom stoji visoko umetničko slikanje naravi i načina života savremenog društva, koje u mnogome
nadoknađuje ovaj ozbiljan nedostatak. Možda u izvesnoj meri imaju pravo pojeDRŠI književni kritičari koji
fantastiku kod Tolstoja objašnjavaju pokušajem da se na poseban način piše o savremenosti, o drupggvu u
kojem se pisac našao po povratku u domovinu. Međutim, ovo tvrđenje je samo delimično tačno. Ma koliko
pisac fantazirao on ne može pobeći od stvarnosti, a mi smo videli da u ovom slučaju pravu vrednost
pretstavljaju baš stranice na kojima nam se pruža realna slika savremenog života.
Uoči Prvog svetskog rata Tolstoj je konstatovao da je temu o spahijama-posednicima iscrpeo, te prelazi na
savremenu tematiku. Ali izvršiti tematsku preorijentaciju nije bilo lako. Tolstoj nije dotle dovoljno poznavao
život narodnih masa. Trebalo je da dođu godine strašnog klanja pa da se život u svoj nagoti pokaže pred
umetnikovim očima. Posmatrajući i proučavajući ljude u najrazličitijim situacijama, prateći čitavu galeriju
tipova svih socijalnih slojeva, Tolstoj je stekao izvanredno iskustvo koje je, spojeno sa razvijenim smislom za
uopštavanje i izvanrednim stilom, omogućilo stvaranje značajnih i velićih dela.
Pogrešno je postavljati jednom umetniku zahteve da piše o raznim problemima. Sovjetska kritika uvek
konstatuje, sa dozom prekora, da Tolstoj nije sbrađivao u dovoljnoj meri sovjetsku tematiku. Međutim
Tolstoj-umetnik ostaje veliki baš po onim delima u kojima nam daje život ljudi koje je proučavao i poznavao
do tančina. Potrebno je naglasiti da je Tolstoj napisao znatno manji broj dela sa tematikom iz sovjetske
stvarnosti roman HLEB, pripovetke pisane u doba Drugog svetskog rata i dr. . I u ovom slučaju još jednom je
potvrđeno pravilo da nema prave umetnosti bez dubokog poznavanja predmeta o kome se piše, i bez
intenzivnog
proživljavanja događaja, pojava i likova koji ulaze u umetničko delo.
Kod Tolstoja savremenu tematiku pretstavljaju HOD PO MUKAMA i niz pripovedaka u kojima pisac slika život
i sudbine belih emigranata. HOD PO MUKAMA trilogija neosporne književne vrednosti, obeležava, uz PETRA
I, najviše Tolstojevo dostignuće. Prvi deo SESTRE napisan je u Parizu 1921 godine. U njemu Tolstoj opisuje
Prvi svetski rat. Prenoseći radnju čas na bojno polje, čas u pozadinu, pisac analizuje idejno-politički i moralni
raspad buržoazije i buržoaske inteligencije u godinama rata. Čitav život pretstavlja nerazrešivi splet
protivrečnosti u kojima inteligentburžuj gubi glavu. Lični interesi se ruše, propadaju, stihija ratnog haosa
svom snagom deluje. Čitavom nizu negativnih ličnosti suprotstavlja se Ivan Teljegin, Tolstojev pozitivni
junak. To je staložen, pošten čovek i natriot. Njegov put je veoma složen, ali on će najzad preko
mnogobrojnih prepreka, prići revoluciji. Teljegin, kao uostalom većina Tolstojevih junaka, veruje da se
životni problem rešava kroz ličnu sreću i ljubav. Ta tema stara Tolstojeva tema jako zvuči u prvom delu
trilogije. Ali već drugi deo, 18-TA GODINA ukazuje na prošireni krug piščevog interesovanja. Tema otadžbine
i revolucije zamenjuje temu sključive lične sreće. Zemlja preživljuje najodsudnije momente i čovekova sreća,
sadašnji život i budućnost rešavaju se u krvavim okršajima. Ma da u ovom delu ima nedovršenih epizoda,
ovlašnog slikanja pojedinih likova ono pretstavlja široko umetničko platno. Tolstoj je dao nezaboravne slike
belogardista na Donu i Kubanu, Kornilovljevog pohoda, terora Mahnovaca, kontrarevolucionarnih zavera,
junačkih podviga boraca iz redova revolucionara. Menja se i zvuk teme o čovekovoj sreći. Smisao pravog
života i sreće leži u potrebi da se kroz najteža iskušenja i beskomlromisnu borbu dođe do shvatanja da je
čovek drupggveno biće i da se bez ljudi, bez jake, organske veze sa društvom ne može ni živeti pravim
životom. Takva filozofija dostiže kulminaciju u trećem delu trilogije TMURNO JUTRO u kome se završava
hodanje po mukama traženje puta i načina da se izađe iz usamljenih i pustih kuteva u široke i svetle puteve
pravog života.
Po povratku u domovinu Tolstoj je naročito intenzivno opisivao bele emigrante. Veliko iskustvo i bogat
materijal tražili su da budu stavljeni u književnu formu. Emigranti nisu slikani u crno-beloj tehnici već su dati
kao životno istiniti, zbog čega
njihovi likovi dobijaju draž plastične i sadržajne tvorevine. U ciklusu pripovedaka posvećenom ovoj temi
defiluju mnogobrojni likovi najraznovrsnijih karaktera, poreklom iz svih socijalnih slojeva. Ali svi su oni pali
na najniže lestvice društvenog života bez obzira da li žive udobno ili spavaju pod svodovima mostova. Ti ljudi
su izgubili veru u sebe, oni su sami sebi odvratni, jer da bi živeli moraju budzašto da prodaju i svoju ličnost, i
svoju čast, i svoja shvatanja. Prošlost je iščezla, a budućnosti nema postoji samo odvratna sadašnjost u kojoj
se mora na život i smrt boriti za svaki komad hleba među ljudima kojima nisi potreban ni u kakvoj prilici. To
je psihologija belih emigranata i ona je majstorski prikazana u pripovetkama kao što su RUKOPIS NAĐEN
POD KREVETOM, IBIKUS ILI AVANTURE NEVZOROVA i druge. Veliki umetnik, Tolstoj je morao u svom
stvaranju da dodrfne i najaktuelniju društvenu stvarnost. Nadžomenuli smo da su njegove pripoeetke sa
takvom tematikom miogo slabije od onih u kojima obrađuje propadanje slahija-posednika, ili najznačajnije
epohe ruske istorije. Tolstoj nije u dovoljnoj meri poznavao ljude i odnose nastale posle Oktobarske
revolucije. U toj materiji Tolstoj se nije osećao svojim kao kada je .radio na drugim temama. Uostalom bio bi
isuviše veliki zahtev tražiti od jednog pisca da svojim delom obuhvati najpuniji i najprotivrečniji istoriski
period poslednje decenije XIX i prve četiri decenije XX veka. Pa ipak je Tolstoj u malobrojnim pripovetkama
ove vrste pokušao da reši problem čoveka u novom društvu ZMIJA, PLAVI GRADOVI . Činjenica je da Tolstoj
u ovom slučaju čini interesantne pokušaje, protkane težnjoL da uđe što dublje u novu tematiku. To mu uvek
ne polazi za rukom, jer, kao što smo naglasili, materijal dovoljno ne poznaje. Čini nam se da se ova pojava
može objasniti rečima samog pisca: Svaka epoha ima svoju odgovarajuću formu, u koju ulaze misli, osećanja
i strasti." Tu formu, ako se ima u vidu obrada sovjetske tematike, pisac nije umeo niti je mogao do kraja da
usavrši.
Tolstoj će lako naći put do srca mnogih čitalaca. On će pretstavljati za svakog ljubitelja literature pravo
osveženje, jer su kod njega i opservacija i pejsaž, i psihologija ličnosti dati uvek u novom i originalnom izrazu.
Zato Tolstoja treba čitati sa mnogo pažnje i kod njega se učiti posmatranju ljudi i pojava, svega što nas
okružuje. Poniranje u psihologiju ličnosti, građenje fabule na
životno-istinitim činjenicama i likovima, čiji su postupci logično izvedeni iz ljihove psihologije, a istovremeno
i uslovljeni sredinom u kojoj se i kroz koju se kreću to treba da otkriju na stranicama Tolstojevih dela svi oni
koji se bave KNjIŽSENIM stvaranjem ili razvijanjem književnog ukusa.
Zoran JOVANOVIĆ
I
25
ARHIP
I
Nad belim stolnjakom, raskrečenih dlakavih nogu, visi pauk; oko abažura kruži vazdušasti roj zelenokrilnih
mušica; komarac je opekao svoju dutu šapu i vuče je za sobom po stolu... Bršljan šušti uz balkon, a neka
sanjiva ptica traži sebi odmorište u grmu.
Aleksandra Acolonovna Čembulatova drobi dvopek u sitne komadiće, klateći pritom crnom kapicom, koja na
njenoj sedoj kosi liči na slepog miša rasklopljenih krila.
Vrt čuva Volođa, reče Aleksandra Apolonovna i ljubazno pogleda svog sabesednika, mladog posednika i
suseda Sobakina poklonila sam mu pištolj.
Sobakin se smeška, šireći svoje ružičaste i pune obraze.
Uveravam vas da ne postoji nikakav Oska-konjokradica. Odveli popovu trojku i po celom srezu proneo se
glas došao, vele, Oska. Međutim, Oska je prosto zbirna imenica narodna maigga obdarila ga je tajanstvenom
snagom i odlučnom smelošću.
Starica odmahnu glavom.
Ne, sve je to istina; ukrao je konje uveče, a sutradan izjutra videli su ga već na tri stotine vrsta daleko...
Zar su ga videli?..
U tome i jeste stvar; kažu da je neobično iiskog rasta, ćelav, snažan, i sa velikom crnom bradom koja mu
pada do pojajSa...
Sobakin se jedva primetno nasmeši i slegnu ramenima.
Dvaput se pojavio u srezu, produži starica i uterao je ljudima takav strah da su posednici čvrsto vezivali kon e
a konjutparima davali napunjeno oružje... Pa ipak im je on doskočio.
Pa kada ga znaju lično, zašto ga ne uhvate?
Seljaci ga nikad neće izdati, boje se da im ne podmetne požar, kao što je bio spalio vašu Hbmjakovku tri
godine pred vaš dolazak.
Zaista, Aleksandra Apolonovna, počinjem da se plašim.
Vi imate naročitog razloga da se zabrinetegDa imam takvog ždrepca, ja ni noću ne bih spavala, neprestans
bih stražarila...
Da, Volšebnik je čudo od grla; videćete, na Božić ću ga povesti na trke.
Da, nije dobro, nije dobro; utoliko više što vaš Arhip...
Ne, Arhip je mračan, ali veoma pouzdan; kosmat seljačina vučjih očiju, ali veran...
Oh... oh... izusti starica.
Iz vrta uđe na balkon gimnazista, položi pištolj na olradu i zastenja:
Bakice, čaja!
Pažljivije ti s tim pištoljem, pazi kuda ga stavljaš, uzruja se Aleksandra Apolonovna.
Bakice, ta on nije napunjen.
Svejedno. I bakica, šušteći širokom haljinom, diže se od stola i ogradi pištolj jednim malim ubrusom.
Šta je, Volođa, kako tvoji razbojnici? upita Sobakin.
Dobro odgovori Volođa, nabijajući usta kolačima sa sirom.
Jesi li ubio koga?
Na nasipu iza vrba, čini mi se, neko stoji, samo je strašno poći na nasip.
Kraj ribnjaka je noću vlažno reče Aleksandra Apolonovna.
Gimnazista lukavo zažmuri.
A ja, bakice, imam baruta...
Odakle si ga uzeo? Smesta daj ovamo... Volođa, da se nisi usudio da bežiš. Molim vas, Sobakine, pođite za
njim, oduzmite mu barut.
Smeškajući se, Sobakin siđe u vrt i ubrzo zatim već protrča mimo balkona, razmahujući rukama; izgubio je
svu svoju ozbiljnost, a Volođa je čučnuvši vripggao i nije se dao uloviti.
Deca, deca , pomisli Aleksandra Apodonovna i poče da broji kako časovnik u trpezariji izbija jedanaest.
Volođa, gde si? pozva ga ona. Idi da spavaš, jedanaest je časova...
U tom trenutku pored prozora projuri konjanik i stade na ulazu, a nečiji tuđ glas zapita:
Je li gospodar Sobakin ovde?
Ko pita? uzvrati Aleksandra Apolonovna domaćinski suvo.
Njihov radnik, Mihailo.
Na balkon iziđe Sobakin, zaduvan, držeći gimnazistu za ramena.
Ko me traži? To si ti, Mihailo? Šta se dogodilo?
Nesreća, gospodaru, progovori iza plota nevidljivi radnik ukrali Volšebnika.
Kada Sobakin, pošto je u najvećem trku projurio preko tamnih polja, sav prašnjav, na nenom pokrivenom
konju ulete u dvorište, seljaci su pred otvorenom konjušnicom uzbuđeno vikali i mahali fenjerom.
Šta je, ukrali Volšebnika? kriknu Sobakin.
Kakva nesreća, nismo bili na oprezu...
Sobakin jurnu u konjušnicu. Gvozdena reza na štali bila je otkinuta, a ispod spoljnjeg zida zjapila je rupa u
zemlji, kroz koju su se verovatno lopovi i provukli.
A gde je Arhip? zapita Sobakin.
Budili smo ga; spava, pijan.
Na gomili sena, zaturivši bledo lice uokvireno crnom kosom, ležao je Arhip.
Živ je, nipgga mu nije, nismo ga ni dirnuli, sasvim je pijan, umirivali su Sobakina njegovi radnici.
Polijte ga vodom, nitkova.
Doneli su konjsko vedro, podigli Arhipovu glavu i polili ga vodom.
Sipajte, silajte celo vedro.
Kada su glava, košulja i gaće bili sasvim mokri, Arhip se pridigao, seo i počeo da kruži pogledom svojih
zakrvavljenih očiju.
A? zapita najzad.
Arhipe, gde je Volšebnik?
Pogureni Arhip digao se i dugo je pažljivo pregledao rezu i otkinuti oglav; bacio je pogled i u rupu pod zidom,
pa je isto tako mirno odgovorio:
Ukrali ga, gospodaru. Nisam bio na oprezu...
Eto, legli smo da spavamo, zagrajaše radnici
a Mihailo veli: Odoh ja da pogledam konje , a zatim dojuri i viče: Ukrali, ukrali!..
Pa što niste pošli u poteru, đavoli prokleti?
salete ih Sobakin.
Radnici se bojažljivo nasmejaše.
Kakva potera, zar se na to može i pomisliti? On je to.
Ko: on?
Pa Oska.
Koješta, nema tu nikakvog Oske...
Kako da nema! Ovo je on uradio, vi, gospodaru, nemojte sumnjati u to.
Besmislica! viknu Sobakin smesta na konje!.. U poteru!..
Radnici se uskomešaše, ali nijedan se ne pokrenu s mesta.
Dakle?
Ne, ne valja nam.
Kakva potera...
On je sada za dve stotine vrsta odmakao.
Sobakin jurnu ka kući i odatle viknu:
Smesta osedlajte konja! Dođi ovamo bar ti, Dimitrije, da odneseš pismo starešini podicije. Brzo!
... Sutradan ujutru, na pitanje starešine policije, Arhip je odgovarao da je sinoć adalo više popio, da nipgga
nije čuo i da se samo seća kako mu je neko pao na grudi i stegnuo ruke, a da li su to bila dvojica, ili samo
jedan čovek, i kako su izgledali on ne pamti.
I tako ništa nisu mogli ni da saznaju od natmurenog, krivonogog Arhipa, pa su ga odveli u zatvor, a starešina
policije, pošto je ispio čašicu votke kojom su ga poslužili i na rastanku snažno stisnuo Sobakinovu ruku, izjavi:
Arhip je svemu kriv, on će nam i platiti i ode.
Umuknu na podnožju brega zvonce njegovih kola. Sobakin iziđe na balkon, zviznu, pa se spusti u vrt i pođe
alejom lipa.
Biće istrage , pomisli Sobakin, suđenja, a Volšebnika neću ugledati kao ni uši svoje. Đavoli, ah, đavoli, kakvo
su grlo ukrali! .
Sobakinu od SILNOG jeda dođe želja da smesta otputuje ma kuda, uopšte da se kreće.
Eh, neću tako, potražiću ždrepca, naći ću ga makar pod zemljom bio promrmlja on i oslušnu.
Sasvim blizu, kao da su se pomolili iza bagrema, zazvecnuše praporci na konjima, promaknuše iza grmlja i
zaustaviše se pred kućom kola Čembulatove.
Kako sam vam zahvalan, Aleksandra Apolonovna. reče
Sobakin idući u susret starici hoćete li mi verovati: ukrali Volšebnika, i nisu ostavili nikakva tragag...
Ja sam vas opominjala ncste mi poverovali, a ispalo je onako kako sam ja predviđala, odgovori starica likujući
svemu je kriv vaš Arhip. Eto, i u mog bratića bilo je tako...
I oboje, pod ruku, pođoše po aleji. Aleksandra Apolonovna objašnjavala je:
Uprašo sada se u Uralsku održava sajam konja. Pođite onamo što je moguće brže, tamo će ponajpre biti vaš
Volšebnik...
U Uralsk?
Pođite na konju to je brže i zgodnije za samu stvar; i moj bratić pošao je na konju, njemu su ukrali Vadima,
od naše Zvezde i vojekovskog Đavola.
Pa šta je bilo?
Našao je, naravno, našao seljaka koji je ukrao Vadima; seljaka su zatvorili a ždrepca vratili mom bratiću.
Poći ću, Aleksandra Apolonovna, s vašim blagoslovom...
Neka vam bog pomogne, i starica poljubi u čelo Sobakina, koji joj priđe ruci.
Dugo su još šetali po lipovoj aleji, Aleksandra Apolonovna u širokoj svilenoj haljini, Sobakin u kusom kalutu
od japanske svile. Starica je davala najpodrobnija uputstva kojim pravcem da ide i kako da čuva konja, da bi
mogao da pređe četiri stotine vrsta za četiri dana, i gde da se zadrži i otsedne...
Sa Kozacima budite oprezni lukavi su oni...
II
Topla, mračna stepa, zvezde osvetljavaju put, a drum, pomalo sivkast, prigušuje ubrzane udarce kopita.
Drpavac kreči iz kaljuge. Znači, tu negde u blizini nalazi se neki majur u stepi...
Bez šume, bez vode, kao gljive niču majuri po ravnoj stepi zasejanoj ljudskim humkama, večnom putu
čergara. U vazduhu se oseti vlaga i dim. Sobakin se diže na uzengijama, osvrnu se i, ugledavši vatricu, skrenu
pravo preko polja. Čuvši topot njegovog konja, psi zalajaše isprva prigušeno a zatim sve složnije i glasnije i
noćni stražar udari u klepalo. Pred. Sobakinom pomoliše -se iz mraka ambari i staje, pokriveni slamom, a
pod samom njuškom njegovog konja, pozadi i sa strane, počeše da skaču od besa promukli p;si sa majura.
Priđe stražar, zviz-nu na pse i zaogrcu se širokom kabanicom.
Zdravo, čičo, reče Sobakin trudeći se da u mraku razabere njegovo lice. Čiji je ovo majur?
Biće da je Kozaka Ivana Ivanovića Zavorikina...
A je li daleko do sela?
Stražar oćuta neko vreme, zatim tiho, ustranu, odgovori:
Daleko, zapravo, nije znao kakvih tu sela ima, svuda naokolo samo stepa.
A zar ne mogu da prenoćim kod vas? Zapitaj domaćina, valjda jsš nisu legli da spavaju?
Legli su, sumorno odgovori stražar odavno su legli.
Pa šta ćemo sad?
Zapitaću, ti počekaj ovde, i on ode.
Malo docnije ,svetlost osvetli tri prozora. Stražar se vrati i uze konja za uzdu, rekavši:
Mole da svratite.
Sobakin prođe kroz trem, pored sanduka zastrtih ćilimima, u sobu koja je mirisala na žalfiju, pelen domaće
sredstvo protiv buva i kože.
Po zidovima okačena sedla, uzde, kozački bičevi, a na počasnom mestu u uglu tamna, velika ikona.
Nezgodno , pomisli Sobakin, uvući se ovako noću...
Iz susedne sobice, gladeći bradu, iziđe visok i hoštunjav starac Zavorikin. Plavi kozački ogrtač bio mu je
pritegnut uskim remenom, okovratnik košulje od pamučnog platna raskopčan.
Sobakin reče svoje ime.
Izvolite, dubokim glasom pozdravi ga Zavorikin dsbrodošlicom mi se uvek radujemo gostu.
Pri svetlosti lampe, njegovo lice prevučeno žutom kožom, uski i pravi nos i tamne oči izgledali su onako kao
što se slikaju na sektaškim ikonama.
Izvolite sesti. Kuda vas vodi put? U Uralsk... Tako... produži svojim basom Zavorikin, klimnu glavom i dlanom
pređe po licu, odozgo naniže. Na sajam su danas doterali mnogo konja, više nego ranijih godina.
Bosa devojčica unese samovar, meze i votku.
Osećajući se nelagodno i još uvek ne znajući kako da se drži, Sobakin iskapi votku i, verovatno usled
zamorenosti, smesta jSe opi i ispriča zapggo putuje u Uralsk, celu priču od početka do kraja.
Naći ću Volšebnika makar ispod zemlje završi on, sve više padajući u vatru.
Zavorikin ga je slušao ne podižući pogled, namršten, a kada je Sobakin završio, kucnu prstima po stolu i reče:
Ja smatram da ne treba da putujete onamo.
Zašto?
Ubiće vas.
To jest, kako: ubiće?
Moj vam je savet vratite se kući; steći ćete drugog ždrepca, a ne vredi lišiti se života zbog stoke.
Razumejte, meni nije stalo do ždrepca, hoću samo da dobijem ono što je moje.
Razumem. Mladi ste vi, gospodine Sobakine, dobar gospodar, a nemate prave pameti. Došli ste k meni, ne
poznajete me i pričate mi ,svu tu priču, a vaš ždrebac je, može biti, kod mene. A? Govorim to primera radi. E
pa, posle svega toga, ja sebe ne dam osramotiti. Kod nas u stepi zakoni su nepisani, bunari duboki, bace u
njih čoveka, zemljicom zaspu i čovek je propao. De, nemojte se plašiti, ja to govorim samo primera radi.
Bivali su takvi slučajevi, bivali. Kod nas u stepi Kozak je na četrdeset hiljada desetina car, ne samo u nečem
drugom, već i u pogledu ljudskog života slobodan.
Sobakinu se od zapare, od Zavorikinovih reči zavrtelo u glavi i učinilo mu se da je starac-domaćin sličan
drevnom, crnom licu ikone koje je strogo i uporno gledalo iz počasnog ugla, isti riđi brci iznad tanke usne, i
izduženi obrazi, i oči pune osude. Činilo se da dva para očiju gledaju uporno i neumoljivo, i da su one tamo,
obučene u potamnelu rizu, strašnije...
To je njihov bog stepe , pomcsli Sobakin.
Za vas je čudno ovo što čujete, gospodine Sobakine; kod vas u gradu to je drukčije: vi čuvate telo a dušu
bacate u blato i razne gadosti. A ovde je duša u svakog slobodna kao ptica. Duša nije mudra, a nema čime da
se umrlja, jer stepa je čista... Po stepi bog hoda. Ovde će nam za grehove i suditi. Mnogo je na nama greha, a
mnogo će nam se i oprostiti.
Sobakin se diže.
Zagušljivo je ovde kod vas...
A bilo mu je strašno, želeo je da pobegne od starčevih očiju.
Marja! pozva Zavorikin bosu devojčicu, donesi gospodaru studene vodice i odvedi ga u trem u postelju.
Plivali su, ljuljali se sanduci zastrti ćilimima, u tremu, a činilo mu se da još grmi glas: Bog ovuda hoda, bog...
Strašan je njihov bog , pomisli Sobakin ležeći na sanduku, bog trave...
Izjutra je, da ne uvredi domaćina, krenuo prividno kući, ali kada su u sivkastoj daljini utonuli slamni krovovi
majura i motke s ovnujskim rogovima, on je oko podne pošao širokim drumom, radostan zbog sunca i
mirisnog vetra, i zbog vesele igre vatrenog kasača.
Na utrini obrasloj čvrstom pirevinom, u na brzinu sastavljenim oborima, stoje poludivlji dželepi opakih
sibirskih konja.
Položivši njuške jedno drugom na leđa, konji mašu repom i žmirkaju na belo sunce.
Unaokolo žuta stepa, ni brežuljka na njoj, ni drveta, a pozadi bruji sajam i dime se limeni odžaci pekara.
Eto, ne mogade da otrpi riđe konjče, preskoči preko plota i razbarušene grive u trku jurnu u stepu, zarzavši u
susret vetru.
Zagrajaše konjušari-Baškirci u izbledelim ogrtačima i klempavim kapama, poskakaše na konje i jurnuše u
poteru. Jedan leti ispred ostalih i razmahuje užetom za hvatanje konja. Dvojica jure da mu preseku put.
Kuda god pogledalo riđe konjče, odasvud se okomili na njega Baškirci sa klempavim kapama; ustumaralo se
nadesno, nalevo, i tu mu grlo stegnu uže; vezaše mu rep, udaraju ga bičem, okreću ga prema dželepu
Baškirci... Zakrklja, izvi se i pade riđe konjče; tada mu olabaviše omču oko vrata i odvedoše ga u obor.
Šta, neće više pobeći? pita Sobakin Baškirca.
Baškirac pokaza svoje bele zube u izboranom licu i promrmlja:
Ne, ne, opametio se; kupi, gospodine...
Ne, takav mi nije potreban, ali da je polukrvni vranac, visok četiri verška...
Priđoše seljaci, svi u novim košuljama. Nalaktivši se na ogradu, slušali su razgovor, a iz njihovih bledih očiju
zračilo je spokojstvo toplote i odmora.
Sitan, poluslep seljak u pocepanom kratkom kaputu progura se napred, trepćući svojim psećim očima:
Kupujete, gospodaru, konjića? Izvolite pogledati, ustumara se, odjuri pa se opet vrati.
Kakav ti je konj?
Sivkast.
Ne, ne treba, ja tražim vranca.
Ti ne umeš da prodaš vranca, progovori odjednom
neki ugojen momak okrugla lica eto, ja ću da prodam ždrepca. Ili sam ga prodao. A? i on se zablenu kao
ovan, čak je i usta razjapio.
Seljaci se zasmejaše.
Momak glasno štucnu i, podigavši žuljeviti dlan, zapeva:
Kada sam dečak bio, slobodan...
Udesili dobričinu nasmejaše se seljaci.
Ništa od njega neće biti.
Sobakin se smeškao. Momak beše pijan. Probijao se grudima i pod nosom vrteo žutim noktom, govoreći:
Budala ga zna, hteo da ti ga proda, kad tamo prodao ga, ždrepca, vranca putastog...
Dobro si povukao, reče Sobakin što se vrtiš ovuda?
Momak ućuta. Njegove bele oči zakravaviše se. Sobakin se zgrči.
Šetam... izusti momak približavajući se. Poluslepi seljak progovori brzo:
Ostavi, mili, goscodara to zanima, ti odgovori pa idi ustranu i uhvati momka za rukav.
Ne diraj me! kriknu momak i celo njegovo žilavo telo nabreknu za udarac, ali otpozadi, oko pasa, uhvati ga
hitra, kosmata ruka i izvuče iz kruga seljaka.
Idi, idi, razbesneo si se progovori ćelavi seljak, smešno malog rasta. Njegova crna brada caklila se na suncu, a
oči su mu letele na sve strane kao dva miša.
Okani se, pusti me! vikao je momak i pokušavao da se istrgne, razmahujući rukama, ali njegov drug odvlačio
ga je sve dalje ka kolima.
Ko je to? brzo upita Sobakin. Eno onaj, ćelavi?
Seljaci su se pogledali, jedan ili dvojica su se izgubili, a jstarac u košulji od konopljanog platna, raskopčanoj
oko vrata, reče:
Ko? Oska, i zažmiri.
Osipa su veoma brzo uhvatili. Sobakin ga je sa pandurima našao u čajdžinici i viknuo. Osip se osvrnuo i, kao
pauk spleten u svojoj mreži, koprcao se i otimao iz koštunjavih ruku pandura koji su navalili na njega;
međutim, vezali su ga konopcima i odveli u zatvor.
A iza njih brujala je gomila koja se skupljala sa svih strana. Mnogima je, verovatno, dojadio Oska i silno su ga
se bojali, a sada su kaskali za njim u stopu, grdili i psovali, ili bi neki pritrčali, čučnuli, u lice mu viknuli: Šta,
lopov, ukrao? i udarali ga.
Panduri su silom zadržavali narod, a naočiti starešina policije, sa riđim dutačkim brkovima, pojavio se
odjednom, kao da je iz zemlje izrastao, i viknuo: Raziđite se! .
Do noći je brujao uzbuđeni sajam. Osip je sedeo u mračnoj sobi, iza gvozdene rešetke, i na saslušanju je
odricao:
Osip jesam, to je istina, a konje nikakve nisam krao, uzalud me samo mučite.
Sobakin se rešio da sam ispita gde je ždrebac; da zastraši Osipa, ako je mogućno, da mu obeća da će stati u
njegovu odbranu, i dockan uveče, sam, ušao je u sobicu u kojoj je sedeo Ort.
Zastavši nasred sobe i razlikujući u mraku samo disanje, Sobakin reče kratko i, kako se njemu činilo,
udvorljršo:
Osipe, svi znaju da si ti odvodio konje. Imaš mnogo grehova na duši, bolje je da priznaš, a ja ću se zauzeti za
tebe.
Osip je ćutao.
Razumej, nije meni drag ždrebac kao takav, već mi je drag zato što sam ga odgajio na svojim rukama, kao
svog rođenog.
To je istina reče Osip mirno.
Eto vidiš, ti -sam razumeš, pa zašto hoćeš da mi naneseš još i taj bol...
Zašto bol?
Ti mi ga nanosiš. Prevalio sam četiri stotine vrsta
na konju, namučio se i odjednom sam zbog tvoje upornosti lišen još i ždrepca. 0 sipe, o, Osipe!
Tronut svojim sopstvenim rečima, Sobakin se približi Osipu.
Ne prilazi mi, gospodaru, gluvo reče Osip.
Sobakin se zaustavi i strese od oštre jeze.
Osipe? zapita tiho i posle kratkog ćutanja ponovi: Ooipe, gde si?
Nešto bolno udari Sobakina u koleno, vrata se rastvoriše i Osip, nagnuvši glavu kao bik, pojuri iz sobe,
odgurnu sanjivog stražara, koji pade kao vreća, i iskoči napolje.
Začuše se užurbani glasovi: Drž ga, drži! Po mraku su se ustumarali panduri.
A u daljini, kao požar, planuli su uzvici: Drži, drži!
Zakopčavajući kaput, dolete starešina policije i viknu:
Pobegao... Ko?
Osip-konjokradica, reče Sobakin sam sam kriv...
I ubrzo je zašumeo nevidljivi sajam, nisko nad zemljom zaljuljali se gvozdeni fenjeri, zakukale žene, zalajali
psi. Seljaci su se razleteli, neizvesno kuda ni zašto, i vikali: Konja je odrešio... Pa ko? Pa čijeg? Pitaj ga, ko je...
Na njemu je i odmaglio... Dajte osedlane konje, konje!
Nad gomilom, kao podignuti na rukama, pojavili su se konjalici i, razdvajajući svet, poleteli ka gradu, ka reci,
u stepu...
Sobakin je ubrzo i sam osedlao kasača i pojurio pored hola ka nečijim glasovima i topotu koji su se.udaljavali.
Kratko i ravnomerno udarala su kopita njegovog konja, šumeo mu u ušima topli vetar i nicali i nestajali
nevidljivi uzvici. Prečicom projuri neko, vičući: Uhvatićemo ga, neće izvući glavu! .
Topot ispred njega kao da je postao tiši a glasovi bučniji...
Preskačući vododerine, frkćući, leteo je kasač; odjednom je opggrim skokom stao na ivici strmine, nedaleko
od ostalih konjanika. Čuli su se glasovi:
Reka, braćo, okreni nazad.
Preći ćemo je.
Strmina, slomićeš vrat.
A u daljini, desno, opet su se javili krici i topot.
Sobakin je okrenuo konja i ubrzo stigao do ovih drugih glasova. On upita:
Šta je, jeste li ga uhvatili?
Seljaci se umesto odgovora nasmejaše.
Dragi gospodaru, uterali smo tele svojom hajkom, dahće bolno, toliko ,se preplašilo, uši mu mokre.
E, lepi ste mi vi lovci.
Pobegao, vraški okretan momak, odgovoriše seljaci sa izvesnim poštovanjem u glasu.
Kasač je teško nadimao bokove, i Sobakin, odvojivši se od seljaka, jahao je korakom duž reke.
Zapahnu ga topli vetar pomešan s mirisom ritskog cveća, a izdaleka dopre otegnut životinjski krik i umuknu.
Šta je to? nevoljno viknu Sobakin, slušajući napregnuto. Krik se nije ponovio. Srce mu se steže od tuge.
Sobakin je već spavao, zamoren svim događajima, kada neko snažno zakuca na vrata spavaće sobe i reče:
Vaše blagorodstvo, doveli su Osku.
Sobakin bunovan skoči, trudeći se da shvati šta mu govore.
Osku su doveli čudnim glasom ponovi stražar.
Odmah ću poći, čekaj, ili ne, idi...
I, izišavši na vazduh, Sobakin je već shvatio da se desila nesreća. U sreskom načelstvu osećao se neki snažan i
nakiseo zadah, a kraj peći, na podu, pokriveno rotozinom, ležalo je telo...
Stražar sede kraj tela i tužno reče:
Premlatili ga naši seljaci, evo kako diše... Ah, greh!
Sobakin odgurnu rogozinu. Na boku, podavivši gola i odrana kolena pod trbuh, ležao je Osip i teško disao.
Njegove oči, kroz poluotvorene kapke, izgledale su kao da su od stakla.
Šta je s njim? sitno podrhtavajući upita Sobakin, bojeći se da se ne doseti.
Bela zadnjica Osipa bila je umrljana zemljom i krvlju, otuda je štrčao komad drveta.
Šta je to? kriknu Sobakin piskavim glasom.
0,sip je još jače zaturio svoje sivo lice i brzo obliznuo jezikom vrele usne.
Jedna njegova ruka, slomljena, mlitavo je visila; druga, ukočena, čvrsto se uhvatila za butine i bila je sasvim
pomodrela.
Sobakin, pridržavajući se za zid, izišao je u trem; gušila
ga je muka i svuda je osećao onaj nakiseli i teški zadah, potsećalo ga je na tetrebe ubijene u lovu, kojima je
razdrobljena cela utroba...
Starešina policije, čupkajući oštre brkove, reče:
Eto kako oni po turski raspravljaju, neprijatno... Osip je priznao, molio da puste vašeg kočijaša, tobože on
nije umešan u krađu, i rekao gde se nalazi ždrebac.
Bog s njim, sa ždrepcem. Ah, zašto sam sve ovo i pokretao izusti Sobakin.
Vi tu niste nimalo krivi, seljaci su odavno čekali na zgodnu priliku. Hoćete li mi verovati, mi smo se čak i
plašili Osipa... A vaš ždrebac je u stepi, kod Kozaka Zavorikina.
Starac Zavorikin dugo nije izlazio. Sobakin, izmučen poterom i uzbuđenjima od prošlog dana, hodao je
klateći se po zagušljivoj gostinskoj sobi. Zvonilo mu je u ušima, a prašina sa puta, koja mu se skupila u grlu i u
nosu, terala ga je na povraćanje.
Ispričaću prosto celu istoriju i, naravno, starac će predati ždrepca mrmljao je Sobakin.
Nad stolom, opsednuta muvama, škiljila je lampa.
O, vražja lampa, još će se i utasiti. Pa što taj starac ne dolazi? A šta ako se razjari, kakav je tvrdoglav;
naravno, ono sa bunarima bilo je hvalisanje, ali bilo bi potrebno sa više političkog smisla prići celoj stvari,
polako, postepeno. O, dovraga, kako lampa smrdi...,,
Zdravo da si, gospodaru, svojim dubokim basom, iznenada i glasno reče Zavorikin. Stajao je u vratima i
bičem lupkao po sari svoje čizme. Došao si po ždrepca?
Ne, ja ga ne tražim, nipošto ga ne zahtevam usitni Sobakin. Vi već znate kako je cela stvar ispala smešna.
Stvar je smešna, a ne znam ko će da se smeje reče Zavorikin.
Ćutke, ne skidajući pogled sa njega, priđe, položi svoju tešku ruku na Sobakinovo rame i odjednom kriknu:
Štene!
I visoko podiže bič.
Ne dozvoljavam hteo je da pisne Sobakin. Oseti odvratan miris prašine i neki nakiseo zadah, pred očima mu
zaigraše zeleni kolutovi, grlo mu se stezke i dođe mu želja da legne, da ,se kao dete pripije uz hladan pod...
Osvesti se u postelji, u tremu, i prvo što je ugledao beše
nagnuti profil Zavorikina, mršav i oštar pod sastavljenim obrvama. Sobakin zastenja i odmaknu se u dubinu
postelje.
A starac, nagnuvši se, prošaputa:
Osvestio si se... Ispalo je ružno, pomeo me bes, pomislio sam: došao si da me osramotiš, a ti si, eto, vidiš,
bezazlen kao malo dete. Ah, gospodaru, oprosti mi, ja sam gord, rasplamtelo mi se od uvrede srce. Eto,
mogu da te ubijem i niko neće saznati... A ti si, vidiš, prostodušan.
Starac je klimao glavom a njegove potamnele oči gle dale su blago.
Sobakin ispruži ruku:
Ja se ne ljutim
Zavorikin ga pogladi po kosi:
Hristos nas gleda i raduje se. Eto kako bi trebalo živeti, a mi ne živimo tako, ne...
Dugo je govorio Zavorikin, maglovito, surovo, iskreno.
Pa lepo, spavaj gospodaru. Sutra ćeš malo docnije poći svojoj kući; dotle će i tvog ždrepca doterati iz
dželepa. Bože sačuvaj, neću da primam pare od tebe. Pa i tvoj kasač se umorio, uzmi mog, ja sam ne jašem
često na njemu...
III
Aleksandra Apolonovna raseca stranice debelog časopisa. U sali, gde je danas već naloženo, oseća se miris
kave, i stare naslonjače mame svojim širokim naslonima na jesenji odmor.
Gimnazista sedi na prozoru i klati nogama. Sumračan vrt sasvim je bespomoćan pod dugom kišom.
Ispričajte još nešto o svojim doživljajima navaljivao je na Sobakina.
Sve sam ispričao, šta bih tu još imao da pri-čam...
Kolja, nemoj da dosađuješ, strogo progovori staramajka, gledajući preko džaočara na Sobakina, koji je na
čistom listu hartije odvajao zrna pšenice.
Šuplje zrno rečr Sobakin. Šta da vam pri-čam?
Pa, makar o kočijašu koga su tada vezali, on je strašno tajanstven.
Arhip?.. nasmeja se Sobakin Arhip tajanegven!
Zaista, šta je s njim, jesu li ga pustili? upita Aleksandra Apolonovna.
Čini mi se da jesu ja sam odlazio tamo, zauzimao se, ali su mi kazali da ga bez suda neće pustiti, a suđenje je,
čini mi se, bilo ovih dana...
Nisam marila vašeg Arhipa, on je zao, i oko mu je mrko. Dođe i sve vreme hoda po konjušnici, sve nešto
posmatra, i neminovno se posle toga nešto desi...
A sećaš li se Beljaka, bakice? Dobio je lišajeve dobaci gimnazista.
Beljak je imao lišajeve. Ne, ne, ja takve ne volim, neka samo sedi u zatvoru. A da li je on nevin? starica skide
naočari. Još pre vašeg dolaska u selo izbio je on mog konjušara zato što mu ovaj nije dozvolio da se vozi u
kolima po žitu, zamislite, namerno se vozio kolima po žitu...
Sećam se, reče gimnazista konjušara su dovezli, strašan prizor: glava mu se klati a po licu mile muve.
Čudno reče Sobakin otegnuto. Arhip se nikad nije tukao, uvek je tačan, poslušan, tih... Ma da se desio čudan
slučaj... Eto, sećate li re, prošle godine vozio sam se od vas jedne večeri, kada je još otac Ivan pretstavljao
ćurana. Ne znam zašto, krenuli smo neobičnim putem, pravo preko ispaše, a tamo je iza graničnog stuba
duboka vododerina. Govorim Arhipu: Noć je tamna, ne zaboravi strminu nalevo. A on dreknu na konje. Tiše,
velim ja, Arhipe, i znam da će sad odmah naići strmina, a on neće moći da zadrži trojku...
Užasno, strese se Čembulatova pa, šta je onda bilo?
Konji su se sami naglo okrenuli. Ja vičem: Šta to radiš? a on se osvrnuo i gluvim glasom veli: Bog nas je
spasao, gospodaru, izbavio nas bede .
Eto, govorila sam: još sutra ću narediti da zagrade to mesto.
Ja ipak mislim da su to slučajnosti. Šta smo mu smetali ja i moji konji? Najzad, mogao je i sam da strada.
Ljudi kao što je Arhip, seljaci bez zemlje, bez porodice, sposobni su na sve, u njima se krije bes. Služi kod vas,
sve je u redu, samo je namršten, a zatim jednog dana zapali vam kuću...
Bakice, gledaj, vedri se, viknu Volođa i pre no pggo je staramajka mogla i reč da izusti, rastvori vrata od
balkona. U sobu prodre vlažan jesenji vetar, sa mirisom zemlje i lišća, razlista knjigu i poprska kapljicama, a
sunce u prodoru među oblacima blesnu na kapljicama, na staklima, na žutom lišću...
Zatvoriše vrata a u trpezariji se začu zveketanje posuđa.
Neka idu s milim bogom, ti Arhipi, reče Aleksandra Apolonovna, zaplovivši ka trpezariji samo se uznemiriš, a
svemu, naravno, uzrok deži u tome što nema pravog starateljstva nad seljacima. Mužik se vraća u prvobitno
stanje...
Sobakin se seti feljtona koji je pre mesec dana pročitao u nekom petrogradskom levičarskom listu koji mu je
slučajno došao do ruku, ali nije želeo da o tome razmi 1llja bilo je tako prijatno i toplo.
Predveče je vetar prestao i nisko sunce prelilo je tamnocrvenom bojom oblake, koji su nad samom zemljom
bili ljubičasti, i raširivši svoja bleda, kao oproštajna krila nad dubinom žute i mokre stepe, polako je zalazilo.
Ali još su se razgovetno ocrtavali vrhovi mračnih kumki obraslih čičkom, a bare po bleštavom putu prelazile
su u ljubičasto i tamnele.
Šljapkajući okretali su se točkovi, prskali u lice sveže blato, prljali uzde i ruke.
Sobakin, raskopčavši svoj kožni kaput, tresao se na sedištu i mislio:
Eto, to su daljine stepe, neutabani putevi, zaboravljene humčice. Nema im kraja; i naselja su isto tako siva,
zaboravljena, a ljudi u njima kao trave, ćutljivi, žive bog zna zašto, iz stoleća u stoleće isti, kao divlja raž .
Prolazi tuga drumovima, sa humke na humku, oranicama, kroz sela, i peva setne pesme tuga, sestra jesenjeg
vetra...
Zvečalo je gvožđe na točku i lupala su kopita, klizeći nizbrdo...
Dvokolica se skotrljala, zatresla se na vododerini, i .konj, okliznuvši se, pade na kolena.
Teško je nepotkovanom konju da se ispne na uzvišicu , pomisli Sobakin i povuče uzde.
A otpozadi su zatapkali učejstali koraci, kao da neko ćutke sustiže kola.
Sobakin se osvrnu: u polumraku doline nejasno je video seljaka kako trči za njim mašući levom rukom.
Čudno! , pomisli Sobakin i, još ne shvatajući potpuno ono što već beše jasno, snažno udari konja bičem.
Čovek ga je sustizao. Po travi mu beše lakše juriti, nije bilo toliko klizavo.
Đavo će ga znati kakvo je ovo gonjenje, šta mu je to
potrebno? pomisli Sobakin i, dižući se na sedištu, još jednom razmahnu bičem. Konj je poskočio u amu,
okliznuo se, pa propevši se izvukab dvokolicu na ravni put.
Eh! oštro viknu seljak zaostavši.
Arhipe, to si ti?
Eh! ponovi Arhip svoj krik pa, zastavši u trčanju, podiže ruku i baci sekiru koja je blesnula u letu, zatim se sav
nagnu u stavu iščekivanja. Sekira teško udari u prednju dasku sedipgga i pade Sobakinu pred noge.
Šta radiš to! viknu Sobakin i zaustavi konja. Arhic je umorno koračao za kolima. Jesi li ti poludeo?
Sad radi ,sa mnom što god hoćeš reče Arhip posmatrajući rumenu prugu sunčevog zalaska. Vetar mu je
mrsio sad već sedu kosu.
Zašto si navalio na mene, Arhipe? Arhipe, ta ja nisam kriv...
Ubio si mi sina!
Kakvog sina?
Osipa...
Pruga sunčevog zalaska počela je da tamni, da se sužava i najzad je zaklopila svoje tamnocrvene kapke.
Sobakin je terao konja korakom. Arhip je išao ;sa strane, nešto pozadi.
Arhipe, ja nikom ništa neću kazati, a ti se zakuni da se to više neće ponoviti. Čuj me, Arhipe, Osipa su ubili
seljaci, ja nikad ne bih dozvolio da do toga dođe.
Tada se Arhip tiho nasmeja, kao divlji konj kad zarže, i Sobakin tada prvi put ugleda njegove bele zube.
IV
Prošlo je više od godinu dana. Pržeći zemlju, novo leto ponelo je svoje zlatne odore. Žito je požnjeveno, a na
gumnu zamirisala je sveža slama. Svakog dana, od ranog jutra do zalaska sunca brujala je vršalica. U zoru se
spuštalo inje, a nestajalo čim ugleda sunce; samo u mračnom vrtu i na livadi gde je padala senka od kuće,
sitni divlji kiseljak bio je posut srebrom.
Izjutra su Sobakinu opet dolazili seljaci da se žale na Arhipa.
Celog leta nije im Arhip davao da odahnu: te teraj stoku, te stovari sa kola travu koju je seljak na
gospodarevoj livadi pokosio za sebe i stavio pod sedište; pa skida sa seljaka kaiš ili kapu idi, veli, da se žališ,
pa ćeš još dobiti i novčanu kaznu.
A od seljakovog dela žita ne dozvoljava da se odveze nijedan snop dok novac do poslednje kopejke nije
položen. Takav je žustar upravitelj Arhip, otkuda mu samo tolika zloća?
Seljaci su hteli da ga tuku, a on se ili sklanjao pod raznim izgovorima, ili svaljivao svu krivicu na gospodara:
nije to moja volja. Seljaci su prikrivali svoj bes, a u jesen, kada je na gospodarevom polju pšenica rodila
desetostruko, a sa seljačke njive nisu dobili ni trostruko, odlučili su, svak za sebe, da zapale gospodarevo
imanje.
Tako je još od starih ostalo.
Uz to je još u selo prispela zlatna povelja; doduše, nisu je ni pročitali ni videli, ali svi su znali šta je u njoj
propisano: drevna povelja, odavno kruži po zemlji.
Za poveljom šireni su listići; njih su pročitali i uskomešali se potpuno kao podzemni izvor.
Pa šta je, Arhipe, kako seljaci? izdavši za sutra naređenja i zevajući upita Sobakin.
Arhip slegnu ramenima:
Šta će, budale...
Jutros su opet dolazili da se žale na tebe. Ne sme se tako, Arhipe, ti kvariš moje odnose sa narodom.
Drukčije se sa seljačinama ne može. Ako ga pritegneš, uradiće ti sve što hoćeš, a na dobru reč sešće ti na
vrat.
Čuo sam da se spremaju da potpale.
Ko bi njih znao.
Eto kod Čembulatove već su zapalili gumno.
To je raspuštenost; gospodarica je otputovala u grad, pa oni sada besne.
Pa, idi, Arhipe. Postaraj se sutra da konji već izjutra budu spremni.
A zar vi nekuda odlazite?
Odlazim u grad.
Arhip ode, a Sobakin leže i pred spavanje otvori hatalog baštenskog cveća i povrća; no ubrzo su cvetovi
počeli da liče na gospe i to sve na jednu te istu, sa prćastim nosićem; glavica kupusa, otresajući se, stavi na
nos naočari i pretvori se u staricu Čembulatovu.
Sobakin se smeškao u polusnu. Razmišljao je kako :e njemu dobro, što će ovako zdrav i mlad uskoro opet
ugledati, lukave oči, prćasti nosić, plave kose...
Sobakina probudi glasan šapat:
Gospodaru, gospodaru, ustanite.
Sobakin spusti na pod bose noge i, ne shvatajući, pogleda uzbuđenog Arhipa koji je stajao pred njim sa
svećom u ruci.
Šta hoćeš?
Idu seljaci.
Kakvi seljaci? Kuda?
Ovamo, k vama. Kada sam dotrčao, oni su već galamili na nasipu...
Sobakin oslušnu i bespomoćno pogleda snažnog, namrštenog Arhipa.
Arhipe, pa šta da se radi?
Vrata sam, gospodaru, zaključao, a vi uzmite oružje, biće potrebno i zaplaaditi ih.
A prozori? Zn?š da nema kapaka na prozorima.
Drhtavim prstima stavljao je Sobakin patrone u lo-vačke puške, koje je naglim pokretom skinuo sa zida više
svoje postelje.
Punim sitnom sačmom za šljuke, Arhipe, inače ćeš još i ubiti hoga.
Punite kartečom, neće biti na odmet...
Gospode, kakav užas!
Vreva glasova i vika postadoše razgovetnije u mraku. Čuli su se čak i odvojeni uzvici, a odjednom se sve
utišalo i
nastade mučno i teško čekanje...
Šta rade oni? prošaputa Sobakin.
Sa zvekom se polomi staklo i kamen koji je pao na pisaći sto prevrnu vazu sa koviljem. Kroz razbijeno okno
uletali su krici:
Razbij prozore, neka izlazi!
Hej, gospodaru, izlazi, hoćemo da govorimo s tobom!
Daj nam Arhipa!..
Arhip, vešt i gibak, otskoči ka zidu i, zabacivpš gustu kosu koja mu je pala na oči, zapovednički reče:
Gasi svetlost, gospodaru.
Sobakin duhnu na sveću i u sobi postade neizdržljivo strašno. Seljaci su jarosno urlali:
Iziđi!
Nekoliko okan prsnu sa zvekom, a Arhip divlje ciknu.
Pripijajući se uz njegova leđa koja su zaudarala na znoj, Sobakin prošaputa:
Pa šta će to da bude?.. Bože moj!
Ako ne iziđeš, sami ćemo te izvući vikali su seljaci i nekoliko glava pod kapama pojavilo se u prozoru.
Uvucite se, braćo, šta ima tu da se gleda...
Arhip opali... Odjednom sve umuknu... I brzo i pro-dirno zastenjaše pod prozorom.
Seljaci su otstupali, savetovali se, sve glajsnije se prepirali...
Nosi, sena nosi, slame, vikali ru glasovi.
Potpalićemo kuću!
Dimom ćemo isterati goluba!
Hvataj!.. Hvataj ga!.. rasplamteli se krici...
Piska, topot, potmuli udarci.
Sada tuku naše radnike prošaputa Arhip. Sad nam ne preostaje drugo nego da pobegnemo u vrt, odmah će
zapaliti kuću.
Vrata od balkona hermetički su zamazana.
Arhip je poćutao neko vreme, zatim se namesti i opa-li. Osvetli se zid, oborena najslonjača i Sobakin bez
pantalona, u noćnoj košulji...
Arhip je, ne nišaneći, još jednom opalio. Oštar dim ispuni sobu. Sobakin takođe okinu, i oseti snažan udar
kundaka po obrazu i ramenu.
Odjednom pod prozorom blesnu crven plamen i poče žustro da pucketa.
Postade vidnije. Seljaci su sa radosnim uzvicima otrčali. Kamen udari Sobakina u lice. Pođe krv, i Sobakin,
stisnuvši zube, zastenja. Arhip ga privuče na pod, i otpuza u hodnik. Kroz širom rastvorena vrata iz svih soba
razvi se aleva svetlost...
Evo šta je, gospodaru, reče Arhip odavno sam hteo da ti zahvalim... i gurnuvši Sobakina, sedemu na grudi i
nasmeja se.
Arhipe, šta radiš, Arhipe?.. prošaputa Sobakin; trudeći se da se istrgne, on pocepa na Arhipu košulju, izgreba
ga po telu, a Arhip je bio kao pijan i sav se napunio zlobom.
Pridavivši kolenom grlo, izvuče britvu sa koštanom drškom, zubima je rasklopi i, gledajući pravo u bele,
izbezumljene oči Sobakina, zamahnu i opusti ruku..
Kuća je buktala. Ćutke su stajali njegovi seljacig oovetljeni požarom, i ozbiljno posmatrali kako divlji. plamen
proždire suve zidove, liže uvis i izbija ispod krova... Razleteli se ružičasti golubovi...
Neko viknu:
Gledaj, kraj konjušnice je Arhip...
Arhip je žurno izvodio za povodac Volšebnika, a kada ru seljaci vičući dojurili, baci se potrbuške na leđa
ždrepcu i priljubivši se za grbinu, obasjan rumenom svetlošću, odjuri u stepu.
Samo su njega i videli...
JARUGE
I
Na majuru u stepi, iza sedam jaruga, živi posednik David Davidić Zavaljišin.
Duboke jaruge između majura i sela napunile su se vodom i nabujale, na raskravljenom ledu pomerile su se
zimske putanje; ogolele su niske humke po stranama i na njima se pomolio prošlogodišnji čupavi čkalj, a
zetar, još studen nad poljima, zašumeo je u golim vrbama.
Svi su živeli u iščekivanju eto, sad će, sad će krenuti led. Stanovnici majura skakali su iz postelje usred noći i
sa fenjerom u ruci jurili na nasip da vide nije li već provalio. Po svratištima već treći dan kako se dosađuju
putnici pogledajući kroz prozor na opasnu prolećnu poplavu; pošta nije radila; vlasti se nisu razletele kao
običko da svršavaju mesne poslove. Jediko je Davidu Davidiću to bilo svejedno.
On je stigao već i da užina i da popije čaj, i sada, popustivši pojas na svilenoj košulji, deži na kožnom divanu,
prema prozoru.
U susednoj sobi skinut je dupli okvir sa prozora; čuje se kokoš kako kakoće na suncu i baš kad se spremala da
opet zakakoće, naiđe petao i ona kreknu tuđim glasom. Zatim resko zarza ždrebe u staji. Po dvorištu se
razležu glasovi kuvarice i kočijaša-šaljivčine, a kada se oni utišaju, dremljivi pas počne da udara repom o
svoju štenaru. Vrapci skaču, cvrkuću, vrzmaju se kao pijani; sklopljenih očiju, golubovi guču medenim
glasom. A David Davidić pokrio je jastukom uho i pokušava da zaspi...
Ali da zaspi bilo mu je teško, pa čak i nemogućno: grejalo je sunce koje se širilo po istruganom podu, mirisali
su na smolu novi zidovi, zujala i vrtela se muva u mlazu svetlrsti između poda i prozora, a što je najglavnije,
sve što se dešavalo u sobi i
napolju bilo je svet za sebe, a i on sam bio je svet za sebe. Muva mu sede na nos. David Davidić se namršti,
dunu na nju, naljuti se i vepggo ulovi muvu koja zazuja u njegovoj stisnutoj pesnici.
Eto, daću te kokoški reče David Davidić, nevoljno siđe s divana, pređe u susednu sobu i, nagnuvši se kroz
otvoreni prozor, pozva kokoš. Na njegov poziv ozbiljno i dostojanstveno priđe bela Bramaputra, njegova
ljubimica, i nagnuvši glavu pogleda ga svojim crvenim očima.
Evo ti, kljucni, reče David Davidić, podnoseći joj muvu, no kokoš pomače glavu i muva odlete. Na suncu beše
sasvim toplo i mirisalo je na zemlju. Međutim, samo tri koraka dalje još je ležao prljav, okoreo sneg, a što se
dalje išlo, bio je sve bolji. Podižući pogled, David Davidić ugleda svoj ugar još pod snegom, humke pokrivene
čičkom, ljubičastu prugu šumice i iza nje skromnu belu crkvu sa sjajnim krstom.
David Davidić je tako ostao da leži potrbuške na prozoru mršteći čelo i pomerajući krajeve uzdignutih obrva.
Njegov veliki pravi nos pocrveneo je malo; grgurava svetla bradica i mali brčići pokrivali su mu usta, stisnuta
u tužnu grimasu.
II
Ova tri dana pred poplavu kada je na razvalinama doskora još jake zime, streeajući sa sebe zimske okove,
sve naprezalo zemljine sile da bi se rastvorilo, zašumelo, zapevalo, bila su za Davida Davidića težak teret.
Bio je u svojoj tridesetoj godini. U mesecu januaru te godine razišao se sa ženom i, posle mnogo godina,
opet se vratio na svoje malo porodično imanje, gde je vrt bio posečen, stara kuća izgorela, a sve što je on
pamtio i voleo čak i onood čega bi bezbrižno mogao da živi, bio tako isto kao posečeno i popaljeno.
Izgorela kuća u kojoj se rodio Zavaljišin bila je veoma prostrana i takav lavirint da su se u njoj stalno mogle
otkrivati nove sobe i slepi hodnici.
Zamršen, mračan i tajanstven bio je i vrt, gde su se jabuke sabile samo oko balkona, jer su odasvud bile
potisnute izdancima bagrema, divlje višnje, jorgovana i crne jove; pod brežuljkom, kraj ribnjaka, i danju i
noću su šuštale drevne topole, u njihovim dupljama živele su veverice i sove, a mnoštvo ptica kukalo je,
pevalo i pištalo u lišću, dok su noću leteli slepi miševi i kreketale žabe. Na poljanama pak i po udaljenim
alejama rasla je visoka, gusta trava.
Kada je David Davidić bio još toliko malen da nije dopirao ni do lakta, sve njegove misli bile su zaokupljene
ovom bujnom travom. Lale, pelen, bela i žuta detelina, metlica i bela rada, snažan čičak i trska, obavijani
bršljanom, lelujali su se i cvetali više njegove glave; nad travom su se tiskali leptiri i mušice koji se nisu dali
uloviti, i zlokobno su zujale bube. Živeći i rastući sa travom, David Davidić naučio je mnoge majstorije kako
da se prikrade i ulovi, kako da izbegne napad, kako da se sakrije ili pobegne, sagnuvši se, u zelenu dubinu.
A kada je postao iskusniji i veći, pokazalo se da je trava trava i da u njoj sem buba i ježeva, niko i ne živi. U to
vreme otkrio je on dutačku i polumračnu sobu, sa crnim ormanima. Tu je bilo knjiga, miševa i zadaha modre
plesni. David Davidić bi se posadio u dubinu divana i čitao uzbudljive doživljaje. Zavoleo je veselu prirodu
životinja, ptica i svih živih stvorova, a travu je smatrao neprijateljem i ratovao s njom drvenim mačem. Peo
se na topole, pretraživao gnezda, streljao iz luka i gađao punoglavce kopljem.
Ali sa svakom godinom David Davidić je sve više dolazio do uverenja da u vrtu nema ničeg neobičnog, ma
koliko otkrivao i pretraživao mračne uglove. I on oseti dosadu, kao da je očekivao tajanstvena zbivanja, a kad
tamo, sve je samo mučno i zamorno, pa ne zna kuda da se dene.
Docnije, sve se češće ponavljalo kod njega to očekivanje neobičnih i tajanstvenih zbivanja, i svaki put bi onda
pomislio da je pravi život tužan, već poznat i razumljiv. I tada se to očekivanje vremenski podudaralo sa
porodičnom nesrećom. Otac Davida Davidića često je odlazio na put majčica bi tada bila naročito tužna , a
kada se vraćao, hodao je okolo sa mračnim izrazom na licu, i David Davidić bi se budio ponekad usred noći
od njegove besne vike koja je dopirala odozdo, iz spavaće -sobe, i sasvim razbuđen plakao u svojoj postelji.
No sutradan ujutru majčica bi bila, kao uvek, bleda i žalosna; a otac, jedva uzdržavajući gnevni blesak crnih
očiju, privukao bi sina i rasejano ga milovao po glavi, sve dok to Davidu Davidiću nije postajalo dosadno i
bolno. Ponekad bi majčica plahovito dojurila u vrt i, kao da je sin nju spasao od neke nesreće, pritiskivala ga
na svoje grudi i ljubila; David Davidić pak nije razumevao ni ova milovanja.
Jednom se otac vratio iz grada zajedno sa nekom malom, crnom i namirisanom damom, i majčica je
odjednom postala neobično živahna smejala se, jahala, pevala i šetala se sa gošćom. No ubrzo je David
Davidić u vrtu naleteo na oca, koji je stajao iza debelog drveta, uvukao glavu među ramena i u ruci držao
revolver; izdaleka pak po aleji polako je nailazila majčica sa belim šalom na ramenima. David Davidić
povukao je oca za lakat, otac je ispustio revolver, zaklopio oči i strašno viknuo... A iste te noći majčica je
probudila Davida Davidića, izvela ga na sporedno dvorište, posadila u tarantas, i oni su putovali do zore, dok
na kraju stepe iza jesenje izmaglice nisu ugledali kubeta crkava, toranj vodovoda i dom načelstva oblasnog
grada.
Cele zime je David Davidić, primoran da uči gramatike i zakone božje, čitao Turgenjeva, zatim Gogolja. U
proleće je položio ispit sa okruglom dvojkom, ali je zato shvatio kakvi ga još tajanstveni susreti očekuju u
starom domu i vrtu.
U Fominoj ulici, u sobu, u kojoj su stanovali, ušao je otac, veoma omršaveo ali ljubazan, porazgovarao sa
majčicom, posedeo na divanu, pokrivši lice rukom, i odveo sina u selo. Mala crna dama više nije živela tamo.
Ali David Davidić nije se dugo radovao. Vrt i kuća opet ,su ga obavili novim čarima. Probijajući se u mračne
senice iza ribnjaka, zagledajući iza topola čija debla nije mogao rukama da obuhvati, rasklapajući gusto
žbunje u čijoj sredini su trunule
klupice i stolovi na jednoj nozi, penjući se u nenastanjene i prašnjave sobe, posmatrajući kroz obojena stakla
na vratima stubove zatarabljene dvorane svuda se bojao da će nekog da sretne, pa je lutao i čeznuo,
očekujući susrete. Smršao je i pokunjio se; na uskom licu pojavili su se kolutovi pod očima; sakrivao se čim bi
čuo očev glas; na pitanje za čim čezne crveneo je. I vrt mu se već činio sasvim čaroban, jer u njemu je živelo i
krilo se ono. Ono je moglo da bude devojka, kao kod Turgenjeva, i opaljena Ukrajinka sa makovim vencem, i
veštica sa golim nogama, pa čak i vodena vila.
Sedeći nad vodom na isturenoj brezovoj žili, David Davidić se duto zagledao u ribnjak, u lišće lokvanja, u
otsjaj trske, u duboku, zelenu, tihu vodu, i čekao kada li će iz dubine, polako mičući rukama, isplivati opasna
vila pod samo brezovo korenje.
Ono se pojavilo u mesecu julu, među malinama. Ono se pokazalo u vidu mršave devojčice u plavoj bluzi,
bose, gologlave, sa smešnim licem i velikim očima. David Davidić bio je ogorčen kad je video da je ono ovako
smešno, ali je ipak prišao, pogledao ispod oka i upitao:
Šta ti tu radiš?
Devojčica se nasmešila, pogledala ga i brzo pobegla, vrteći crnim pletenicama.
David Davidić je počeo da dolazi svakog dana u malinjak, i opet je sreo nju, već sa kotaricom. Sam joj je
nabrao malina, pa su seli u travu i on je upita kako se zove. Devojčica zavrte glavom i diže nebu svoje plave
oči, u kojima su se odmah ogledala dva oblaka.
Ti, možda, žuriš u ribnjaku?
Ne, odgovori devojčica ja živim kod svoje mamice, udove popadije, a zovu me Oljenjka.
Kada je bilo svršeno sa malinom, David Davidić pokazao je devojčici ceo vrt, zatim ju je odveo u biblioteku,
gde je naglas počeo da čita svoje najmilije pripovetke.
Devojčica se u početku samo smejala, zatim je počela da shvata i pažljivo da sluša, a jednom se čak i gorko
zaplakala nad dirljivim opisom mališana koji je zalutao u snežnoj noći.
Čim je ugledao suze, David Davidić se na licu mesta zakleo da je on sam nikad neće dovesti do slične nevolje.
Poljubi krst reče devojčica i otkopča porcelansko dugme, otkrivajući bakarni krstić na mršavim grudima.
David Davidić poljubi krstić, pogleda uozbiljenu devojčicu, ona ga takođe pogleda; oboje pocrveneše i David
Davidić uzvrpgau:
Što si tako crvena, kao kakav kočijaš?
Devojčica posle toga nije više dolazila a on se, očekujući je, peo na drvo, odakle se video put obrastao divljim
kiseljakom, šumica u daljini i iza nje crkvica. Na drvetu je sastavio svoje prve stihove koji su počinjali ovako:
Eto, po drumu, s torbom i štakom,
Išao prosjak, ubog, slep i hrom,
U susret njemu priroda doleće, Moli je prosjak i torbu podmeće...
Neočekivano, otac se vratio iz grada sa majčicom i oni su, sada smireni, šetali po alejama, ruku pod ruku, i
sedeli na balkonu, u sumrak...
Pa šta ćeš, život nam nije uspeo, počećemo drugi ponavljao je otac tiho.
David Davidić veoma se obradovao majci i tome što ga više nisu milovali kao izgubljeno dete. Međutim,
noću su ga proganjali snovi puni lupe, zveketa, šušnja i jurnjave, koje je, budeći se, slušao i na javi,
Lomišljajući ne sprema li stari pacov novu nevolju.
U kući je živeo već odavno neki sedi pacov, velik kao mačka: nisu mogli ni da ga premlate ni da ga unište
pomoću otrova toliko je bio mudar i opak. Uveče bi se popeo na stolicu, posmatrao kako oni jedu, a kada bi
mu se približili, ciknuo bi i skakao uvis; nedavno je pijanog kuvara ujeo za glavu.
Ubrzo je majčica naredila da se založi kamin koji još od zimus nije bio čišćen; ona i otac posedali su u
naslonjače kraj vatre.
Otac je gledao majčicu i njegove uzdignute obrve podrhtavale su; ispod majčinih trepavica kapale su suze.
Odjednom su se sa treskom razletele ogorele glavnje i iz vatre, sav u plamenu, iskočio je pacov i nestao u
udaljenom uglu sobe.
Otac je jurio po kući sa mašicama u ruci, a majčica, zgrabivši sina, dugo se nije mogla smiriti.
Najzad su Davida Davidića odveli na gornji sprat, svukli ga, dugo krstili i naredili mu da spava. No jedva da je,
činilo se,
stigao da zaklopi oči, a u sobu ulete zapaljeni pacov, poče da re vrti po parketu i otskače sve više i više do
same tavanice. I odjednom, pošto je uspeo da skoči gore, pojuri po tavanici sve u krug i optrča zidove;
najzad, pisnuvši tužno, poče sa sebe da otresa ugarke i jezičke plamena, koji namah napuniše sobu
ružičastom svetlošću.
Vatrar začuše se glasovi kao iz velike daljine. David Davidić sedeo je u krevetu i zvao majku. U kući beše tiho i
mračno. Samo je negde škripalo i pucketalo.
David Davidić se umotao preko glave i pokrio jastukom, a odozdo su opet, gotovo neljudskim glasom,
prodirno vrisnuli: Vatra!,, Tada David Davidić skoči i širom otvori vrata. Jarka, crvena, vesela vatra baci se na
njega lelujavim jezičcima, besneći po zavojitim stepenicama kao u odžaku.
David Davidić zalupi vrata i poče da osluškuje: sred puckaranja i praskanja razabra glasove oca i majke:
Davide, Davide! Tada on jurnu ka prozoru, uhvati se za lipovu granu, ispuza i zajedno sa popucalim granama
pade U travu.
Hvala ti, travo, ja ti to nikad neću zaboraviti progovori on ne znajući ni sam zašto, i poče da posmatra kako
se iz prozora izliva svetlost: u sobama nisu zapz ljene ni lampe ni sveće, ali u njima blešti svetlost, teške
zavese se lelujaju i po tapetama jure plameni jezičci...
To pacov tamo trči , pomisli David i pojuri po mokroj travi; zaustavio se tek kod ribnjaka. Iza vrhova drveća
koje je zaklanjalo kuću sada se dizao gust, crn dim, kao pomešan krvlju; zatim postade svetliji, a nad
vrhovima poskoči i zaigra ognjena kruna.
To se diže car svih pacova , pomisli David Davidić.
A jezičci na kruni peli su se sve više i više, dok se nisu slili u jedan jedini, gore zavrnuti jezik iz koga su sipale
varnice. Kao smola crne senke polegle su po travi do samog ribnjaka; voda je postala živa i nemirna, a
brezova stabla pocrvenela su s jedne strane. Odozgo pak, sa visine, sklopivši krila, padale su ptičice u vatru.
Ujutru je vrt izgledao kao obično, samo po žbunju i na travi ležala je prljavština. Pažljivo rastvarajući granje,
pojavi se u blizini Oljenjka, dojuri do Davida Davidića, uze ga za ruku i reče:
Govorila sam im da si ti ovde i odvede ga iz vrta u dvorište. Kraj konjušnice, pokrivene zavesom, ležala su na
travi dva tela. Spusti se na kolena i pomoli se za tatu i mamu reče Oljenjka.
Davida Davidića uzela je k sebi tetka iz Petrograda. On je odbolovao kod nje gotovo svu zimu, a do proleća
se izdužio, progovorio glasom kao u petla i izgledalo je da je sasvim zaboravio i oca, i majku, i Oljenjku, i
svoju zakletvu. Zatim su nastale duge godine učenja; one su, uz pomoć utvrđenih sredstava, skalupile jednog
običnog mladog čoveka po utvrđenom uzorku, i pustile ga u život.
Pošto je završio prava, David Davidić stade da razmišlja gde da se uposli, i pošto ništa nije smislio i rešio,
otputova u rodni grad: ipak je to poznat grad.
Tamo je primetio da isto ovako, ne misleći i ništa ne rešavajući, žive gotovo svi, predajući se prema svojim
mogućnostima svakojakim zadovoljstvima.
Davida Davidića primili su kao svog, veoma lako, pravo u krilo zadovoljstava. Namestio se u sudu; iznajmio
stan, naveo islednikovu ženu na greh i došao do uverenja da je on sam mio, prijatan i za muževe opasan
čovek. U proleće se odvezao u Zavaljišino. Nekada bogato imanje upropastio je staratelj. Pored zgarišta
dizalo se novosagrađeno krilo; po dvorištu zaraslom u travu vuklo se staro kljuse, svedok prošlosti, izujedano
i naduveno; opustele su gazdinske zgrade i polako se raspadale; vrt se proredio, i David Davidić požurio je da
pobegne od zaboravljenih, mutnih, tajanstvenih uspomena, ne saslušavši čak ni izveštaj upravitelja.
Iduće zime nagovorili su ga da se oženi Anom Ivanovnom, veoma bogatom trgovkinjom. Plemići u srezu
izgubili su bili zemlju i niko nije hteo da se primi za maršala plemstva. Ana Ivanovna bila je vaspitana u
Parizu, imala je nameštaj u stilu ampir1 i želela da poruči opremu sa plemićkim grbom. Uopšte, nije bilo
razloga da se ne oženi. Pred svadbu savetovali su Davida Davidića da dovede u red svoje hartije, i on je opet
otputovao u Zavaljišino.
Bilo je proleće. Pevalo je mnoštvo ptica a iz zemlje je izbijao gust miris. Ugledavši izdaleka topole kraj svog
ribnjaka, David Davidić naredi kočijašu da okrene kola, ne svraćajući na majur pođe pravo u selo i zaustavi se
pred crkvenom portom. Ograda, građena tako da su se između naslćganih opeka obrazoavali krstovi, bila je
belo obojena. Iza nje je rastao beli jorgovan, probijajući grančicama napolje.
Prolazeći po vlažnoj stazici, David Davidić ugleda pod jorgovanom na klupi devojku u beloj haljini, koja ga je
čudno i uporno gledala. David Davidić se pokloni i upita gde može da nađe sveštenika. Devojka ustade,
popravi suknju i progovori:
Stari svepggenik je umro, a novi stiže iz grada sutra, ja sam njegova nevesta...
Kakva neprijatnost, primeti David Davidić, objasni da je došao da izvadi krštenicu i reče svoje ime.
Znam, poznala sam vas, odgovori devojka a vi me niste poznali. Ja sam Oljga, kći udove popadije...
Nemogućno, dozvolite, vi... ona ista... sećate li se...
Da, sećam se, odgovori Oljenjka. A vi svratite kod crkvenjaka, on ima crkvene knjige, i, koračajući brzo, prava
i laka, ona pođe ispred Davida Davidića u crkvu, i dok je on preturao po knjigama, ćutala je stojeći iostrani.
On se osvrtao, smeškajući se; ona nije odgovorila na osmeh. A kada ju je na polasku uzeo za ruku i rekao:
Evo, opet amo se sreli, kako je to čudno... , ona je izvukla prste iz njegove šake i pogledala ga strogo; njene
plave oči su tako gnevno potamnele, da David Davidić nije nastavio razgovor.
Pošto je prenoćio u svratištu, on sutradan izjutra ponovo ode u crkvu i raspita se kod crkvenjaka o Oljenjki.
Saznao je da je ona učila gimnaziju i posle popadijine smrti ostala u selu kao učiteljica. Mnogi su je bili
prosili, čak i sreski lekar, ali ona je sve odbila i tek prošle jeseni upravo u ono vreme kada je David Davidić na
jedan dan svratio na imanje pristala da se uda za popovog sina, koji je očekivao smrt bolesnog oca pa da na
mesto njega preuzme parohiju.
Iz crkve je Zavaljišin pošao na rečicu, gde je kraj obronka ugledao trošnu naherenu kućicu udove popadije,
naslonjenu na staru vrbu. Kraj prozora je sedela Oljenjka. Pogledala je Davida Davidića koji joj je prilazio, i
opet se u njenim očima pojavi jučerašnji izraz, kao neki strah i gnev. David Davidić, osmehujući se, poče da
se klanja: njena lepota uzbuđivala ga je i ispunjavala čudnim osećanjem.
Na šta ste se zamislili? zapita on i opet shvati da nije rekao ono što treba. Priđe prozoru, pod kojim je cvetala
ruža, i ugleda kako Oljenjka na dlanu drži bakarni krstić.
Ja se udajem reče Oljenjka i odjednom nakloni glavu i poče iskosa da gleda Davida Davidića; on vide kako joj
se oči
napuniše suzama; ona srdito zatrese glavom i okrenu se.
I ja se ženim, eto kako je sve to ispalo odgovori on. Posle tih reči ispuni ga tuga, beznadežna čamotinja i sve
mu se učini odavno poznatim, nepotrebnim, jadnim... Mora se nekako živeti završi on.
Oljenjka poćuta nekoliko trenutaka. Zatim brzo izusti:
Uklonite se sa prozora, nezgodno je, ljudi će videti... Tako je to, mili moj prijatelju...
Brzo se digla i otišla u dubinu sobe.
Uoči petrovskog posta Zavaljišin se venčao i Ana Ivanovna ga je povela na more, zatim u Pariz. Vrativši se,
postao je jedan od predvodnika sreskog plemstva, oslobodio rodno imanje Zavaljišino od dugova, vodio po
čašćavanju i veselju prvu kuću u gradu, nabavio kasače, stekao gomilu prijatelja, a najzad i ljubavnicu.
Kada je iskusio sve što je ulazilo u krug njegovih dremljivih želja, uvideo je da je Ana Ivanovna odvratno,
pakosno i sladostrasno stvorenje, a on nesrećan i nepošten.
Vrativši se jedne noći rđavo raspoložen, on pođe u ženinu polovinu stana i začuvši iza vrata spavaće sobe
glasove njen i nečiji muški izvadi revolver i opali u vrata, čak ne od besa, već đavo će ga znati zašto da
napakosti.
Ana Ivanovna se uvredila i otputovala u Berlin, a David Davidić, pošto joj je napisao kratko i jasno pismo na
iscepanoj strani modnog žurnala, nastani se zauvek u svom rodnom Zavaljišinu.
III
Nije se David Davidić sećao ovih doživljaja, ležeći tamo na prozoru, nije on mislio o jalovo straćenim
snagama, već o onom mutnom i uzbudljivom očekivanju nečeg događaja, katastrofe , nečega strahovito
važnog, i ma da ga je to očekivanje dotad uvek prevarilo, ipak mu se svaki put činilo da upravo sada nailazi
ono što je najvažnije. Tako se i sada trudio da zaviri u dubinu svoje duše, jer, činilo mu se, događaj ma da
nailazi spolja dobija svu silu i važnost samo kada se učvrsti u njemu, U Davidu Davidiću.
Iz konjušnice je u tom trenutku izleteo mlad doratast ždrebac, udarajući besno kopitama i vukući kočijaša za
ular.
Izletevši nasred dvoripgga, zamahne repom, zarza, prope se, a zatim i on i kočijaš pojuriše u zadnje dvorište.
Lepotan, reče David Davidić ala je to sila! i kada je opruženi Konjski rep nestao iza ugla, on se polako,
opuštene glave, sa rukama na leđima, udalji od prozora. Ždrebac rže i propinje se, znači: došlo je proleće, i
nikoga se nipgga ne tiče što ćeš ti jednoga dana prestati da skačeš, jednostavio se ispružiti i skapati. Zašto to
samo meni jednom nije svejedno? , razmišljao je David Davidić tumarajući po svojoj sobi za rad.
Meni nije svejedno, zato što će ono glavno što sada očekujem biti i moja smrt; to je sve.
Pokrivši oči dlanom, zamišljao je svoj pogreb: ispalo je glupo i nimalo dirljivo, a što je najvažnije uobičajeno.
David Davidić napravi čak odgovarajuće tužno lice, kakva je nedavno video u svih prisutnih na pogrebu
pretsednika suda... Onda zamisli samu smrt sebe kako umire u postelji, i zatrese glavom pfuj, dođavola!
Ne, ne, događaj će biti nešto drugo a ne smrt!..
uzviknu on brzo. U suštini, zbog čega sam ja nesrećan? Svi su ljudi takvi, sa nedostacima. Ne poznajem
nijednu srećnu porodicu. Zašto bih ja morao da budem drukčiji, a ne onakav kakvi su svi?
On puče prstima i očajno nastavi: Ah, ne, mora biti da svi ostali veruju u nešto, ili prosto žive ne
razmišljajući. A ja verujem samo u jedno: da ću umreti a ne želim da umrem...
U tom trenutku oprezno se otvoriše vrata i u njima se pojavi omalen, mršav seljačić, u kratkom, izlizanom
kožuhu, sa crvenim pletenim šalom omotanim nekoliko puta oko tankog vrata. Kapu je držao u ruci i,
namigujući na gospodara, zapitao:
Zašto ti, šta?
Nisam tebe zvao... Šta hoćeš? upita Zavaljišin zbunivši se malo.
Došao sam tebi, zdravo, odgovori seljak i pruži ruku.
Stisnuvši je, David Davidić oseti sve njegove oštre nokte i žuljeve. Eto, ovaj sebe ne muči uzalud , pomisli on,
sede za sto, laktom odgurnu poslužavnik sa votkom i kobasicom, i reče:
Sedi. Po kakvom si poslu? Kako se zoveš?
Andrej, zovem se Andrej, odgovori seljak i spusti se na kraj stolice, upiljivši u votku. Jedva sam dopro do
tebe,
voda sva sila: jaruge će se danas sigurno i dalje izliti, jedva sam se probio... Po njegovom crvenom, mršavom
licu razlile su se vesele bore; sasvim je stisnuo sitne očice, zatresao bradicom i odlučno rekao:
Nakvasili smo se, jakako...
David Davidić nasu čašu votke njemu, a sebi čašicu. Andrej pokaza na licu poštovanje, uze čašu sa strahom
da je ne zgnječi i ispi sve do poslednje kapljice, cmoknuvši veoma glasno, da pokaže kako rakija deluje.
Jedi, služi se, reče David Davidić gurajući poslužavnik.
Zašto jelo da se uzalud troši, odgovori Andrej rakija ga samo kvari. Ne razumem kako ovo može da zasiti.
Uzmi, na primer, mlečnu kašu jedeš, jedeš, dosadi ti, baciš kašiku, nek ide dođavola...
Zavaljišin mu nali još jednu čašu, a pornj treće Andrej odmota šal i reče:
Pod Hvalinskom smo gradili letnjikovac; gospodari su bili veoma zadovoljni i spremili nam posluženje, svega
su skuvali. Jeli smo, jeli, prosto nam već dodija. Ivan Kosoj testeraš, zavidljiv čovek, dođe pa mi reče: Hej ti,
Andrej, hoćeš li za bocu sada da pojedeš lonac kaše? A ja njemu: Dobro i pojedoh kašu. Njemu krivo, pa će
opet: A hoćeš li pojesti ceo velik hleb za još jednu bocu? Pa, dobro. Pojeo sam i taj hleb i tako još jednu
četvrtinu pride. Smejali su mi se. A ja sam se tek razmahnuo. U bostanu sam nabrao lubenica, dinja,
krastavaca i najeo se, i eto od toga bulumača stužilo mi se tako da su se u pogani koja je ostala posle mene
osam pilića udavilo. Obest! A koristi nikakve od mnogog jela.
Pa, vidi se, popiti mogu ja mnogo više no ti reče David Davidić.
To je istina.
Ćutali su neko vreme. Zavaljišin mahnu glavom, uzdahnu odlučno i upita:
Dakle, kakvim si poslom, Andrej?
Dogodila nam se nesreća, Davide Davidiću.
Kome nama?
Već odavno ja vidim da ti mene ne poznaješ. A ja i taticu tvog i mamicu, pokojnike, kao žive vidim pred
sobom. Ja služim kod popadije, radnik sam kod udove popadije...
Ruka Davida Davidića, koja je ležala na stolu, tako je jako zadrhtala da je on pridrža, pa upita ne podižući oči:
Kod koje popadije? Oljge Petrovne?
Pa da. Sada mi nju smatramo udovicom. Njen pop se udavio, tačno pre godinu dana. Ona mi je naložila:
Makar plivao , veli ali otidi do Davida Davidića i predaj
pismo.
Andrej ćušnu ruku pod pazuho, potraži po nedrima i izvadi toplo, zgužvano pismo.
Zavaljrppin brzo ustade, okrenu se prozoru i pročita:
Ja nisam htela i ne bih smela, no više ne mogu... Ubrzo, možda sad odmah, opet će početi... Moja je pamet
tako jadna i kratka... Žurim se... dođite... možda će pomoći... svejedno... mnogo želim da vas vidim...
Ne razumem, pročitavši kako-tako naškrabano pisamce, reče David Davidić je li bolesna?
Sasvim je rđavo popadiji, potvrdi Andrej ona pada; obamire čim padne i grči se, pa onda jauče. Onomad smo
mislili da će sasvim da izdahne. I ja se setih kako je vaša mamica, pokojnica, davala seljacima kapljice. Kažem
to popadiji, a ona kad ti skoči, pa pravo za olovku. Nosi veli belešku, nosi mu, reci, veli, svejedno, veli. Slabo
sam razumeo šta je ona sve napričala... A vi dajte, molim vas, neke kapljice, Davide Davidiću, svakako ću
uspeti da do noći stignem...
Kapljica, reče Zavaljišin nemam... i ne završi.
Andrej je takođe zinuo i okrenuo se prozoru. U razgovoru nisu primetili kako je rastao i odjekivao sada u
sutonu potmuli, jak šum: kao da su se po celoj stepi digle drevne šume i zašuštale.
Krenuo je, reče Andrej eto ti sad nevolje, u selo ne možeš da dospeš, a ja ni stoku nisam sklonio.
Ali u šumu koji se digao David Davidić nije čuo huku prolećnih voda, već, glasove svih otišlih i milih, sve
šumove i sve topote prohujalih godina, i kao da je začuo i svoj sopstveni glas; a sve je to vaskrslo za jedan
tren, pa je zbog toga i taj čudni huk bio tako silan, zvučan i svečan...
Idi, idi, naredi da se upregnu saonice, progovori David Davidić otsečno sam ću da pođem, treba žuriti, trči,
naredi što brže...
Dorat je kružio svojim plavim očima i rio rupu kopitom, upregnut u saonice pokrivene ćilimom. David Davidić
žurno je sišao sa trema, zakopčavajući svoju romanov,sku kratku bundu, uzeo uzde i seo; kraj njega već se
namestio Andrej.
A šta ćeš ti? Ostani, sam ću poći reče Zavaljišin.
Ne, izvinite vi, bilo bi nezgodno odgovori Andrej.
David Davidić udari uzdama i dorat smesta polete veselo i vatreno, bacajući blato i sneg u prednji deo
saonica.
Kada su prošli nasip, Andrej reče ozbiljno:
Više udesno, gospodine, pođi neoranom zemljom, jaruge valja prelaziti vrhom.
Sunce je u tom trenutku zapalo u gust ljubičast oblak koji je zaklanjao zalazak. Njegovi krajevi, kao ovčja
vuna, opšili su se zlatom i otuda su izbijali zraci. Kada su se oni sasvim izdužili, rasplinuli i ugasili, zlatna vuna
je postala crvena, kao malina. Nebo se nad sunčevim zalaskom razlilo kao voda, a nešto više njegovo je
plavetnilo postalo neprozirno i u njemu se pomolila prva hladna zvezda, k zatim je cela površina neba počela
da se osipa zvezdama. Na ravnu, pustu stepu, u severne prokopnine legla je senka; sneg, još ljubičast,
škripao je pod nogama i po njemu je dorat, frkćući, čilo i ravnomerno kasao.
Slušaj, Andrej, je li istina što govore da ona nije volela muža? upita odjednom David Davidić.
Andrej nije odmah odgovorio: pridržavajući se za gospodarev pojas, zagledao je oko sebe i očigledno nije
odobravao izabrani put.
A zašto bi ga i volela; bio je gramžljiv i odvratan, reče on. Dođeš u crkvu, dušu ti iscedi, jedino su starice i
odlazile k njemu. Kada se udavio, mi smo, naravno, zagalamili, i ona je pokazivala nezadovoljstvo, ipak nije
dobro daviti se tako naprazno, a njoj je sada mnogo lakše. Jedno samo ona obamire. To on njoj, vele, ne
daje mira... onaj mrtvac... A vi držite pravac malo više udesno...
No David Davidić više nije mogao da razabire vrhove jaruga. Sa strane, suprotno sunčevom zalaeku, pojavila
se slaba svetlost, i nad krajem stepe digao se mesečev srp.Zavaljišin, raspaljujući uzdama i puckajući
jezikom, terao je ždrepca pravo na jaruge. Najzad se napred na snegu razabrala tamna pruga. Andrej položi
ruku na uzde i reče:
Glina... eno na onoj obali, vidiš, kako je sneg okopnio, lakše, gospodine.
David Davidić povuče uzde, a ždrebac stade, udarajući nogama i nadimajući bokove. Andrej potrča napred i
viknu otud:
Okopnelo za lakat, a malopre sam ovde sasvim slobodno prolazio. Saonicama nećemo proći, moramo da
raspregnemo!
Ispregoše ždrepca; skidoše am i krenuše... Bliža obala bila je strma, na njoj se, između snega stepe i jaruge,
pojavila raskravljena zemLja, pokrivena utabanom travom. Andrej skliznu, pojuri napred i zaglibi se.
Ne drži, reče on no, ovde je plitko, božjom pomoću i ubrzo se izvuče na drugu obalu.
David Davidić bio je teži i zaglibio se dublje. Dorat, koga je vodio za uzdu, kretao se u skokovima, do trbuha u
vodi, i izvukao se na drugu obalu jednim mahom. Zatim istrgnu uzdu i stade stresajući se.
Krenuli su pravo, nazirući pred sobom zvonaru. Među jarugama, na grbavim uzvišicama, u prošlogodišnjoj
krtoj travi, ležale su bare jajastog oblika. Mesec se digao visoko, bacao senke putnika i konja i ponegde bi
zablesnuo u barama.
Jaruga beše sedam, a srednja najdublja i najopasnija. Po šumu vode moglo se izdaleka razabrati da je brza i
da nosi sobom sneg i glinu. No još daleko pre nje morali su da zagaze više pojasa u hladnu, snegom
pomešanu vodu. Kada su najzad došli do srednje jaruge, Andrej reče:
Teško da ćemo se probiti preko, jako je ledena.
Brada mu se tresla, šušteći ledenim visuljcima po kratkoj bundi. Bio je sav mokar i nije znao kamo da uvuče
svoje ukočene prste; čas ih je trljao oko zaleđenih džepova, čas zagrevao dahom. David Davidić gledao je
zvonaru. Sada se videla sve do ograde, obasjana mesečevim zracima. I njemu ne beše čudnovato što je
najglavnije u životu sada dospeti što pre do zvonare, i da je dobro što je to teško i opasno.
Uzmi konja, vrati se na majur, ja ću ipak poći reče on tiho.
Andrej zastenja od zime i odgovori, kao da nije čuo:
Ti se uhvati za njegovu grivu, ako je dobar konj, izneće te. Glavno je da dospemo do čiste vode, ona je tamo,
blizu one obale, vidiš...
Zaista, iza široke, prljave pruge snega videlo se, pod glinastom strminom, olovno talasanje vode. Mesečina je
dodirivala tekuće struje i rebra ledenih santi. Ova jaruga krenula je prva i gonila vode u ribnjake s one strane
sela. Najopasnije mesto u njoj bila je ona snežna, nemirna kaša blizu vodene pruge... U studenoj, gustoj kaši
od snega čovek nema o šta da se odupre, nema dna, ne može se ni plivati ni puziti.
David Davidić oštro povuče za uzde ždrepca koji se bio primirio, i pođe po žutiim mrljama snega... Andrej
stade da korača pored njega, a zatim, ponavljajući: Pazi, konja nipošto nemoj pustitiG' polete napred na
prstima i odjednom propade do pojasa.
Nema dna! viknu, praćaknu se, potrbuške otpuza dalje, podiže se, koraknu i pade do grudi, nedaleko od
vode.
Dosta! reče Andrej i raširivši ruke prestade da se miče; nad snegom je štrčala samo njegova glava u kapi.
Drži se, dragi moj, molim te, drži se, odmah ću ja, odmah, jedva izgovarajući promrmlja David Davidić, baci
uzde i puzeći pođe prema glavi koja je štrčala iz snega. Široko raskrečivši noge, opustivši ruke u vodom
natopljeni sneg, gurao ga je pod sebe sa strane i kretao se napred vrteći se i odupirući. Hladnoću više nije
osećao; lice i telo u kratkoj bundi goreli su mu; samo su se trepavice smrzavale, smetajući mu da gleda.
Andrej beše već sasvim blizu; okrenuvši glavu koju je bio digao ka mesecu, on je kolutao beonjačama i počeo
da otvara i zatvara usta... Sneg je postao sasvim vodnjikav. David Davidić spusti ruke pod sebe i, stenjući od
bola, rastvori kopče na bundi, da se oslobodi. No otpozadi u tom trenutku glasno zarza dorat, uzvrpolji se i
spotaknu nekoliko puta.
Uzda, uzda, progovori najzad Andrej.
Zavaljišin se osvrnu. Ždrebac je očevidno kopitom zakačio uzdu; duboko je opustio njušku, iskolačio blistave
oči i dahtao.
Uzdu, uzdu skini progovori Andrej.
David Davidić je shvatio da to ne može da uradi i da to nije ni nužno neka propadne dorat, ali ipak, pridižući
se, trgnu se, dopuza, zgrabi uzdu i otkide je. Dorat podiže njušku, frknu, i otisnuvši se sapima otrže se.
Njegova prednja kopita pala su na skut raširene bunde, i David Davidić, hvatajući oko sebe ukočenim
prstima, potonu glavom pod sneg, u blatnjavu vodu.
Možda je prošao minut ili samo tren oka, dok se on spuštao u zelenkasto-crnu dubinu, koja mu je presekla
dah, sa nezaboravnim mirisom snežne vlage. No vreme kao da nije v.iše
postojalo. On pomisli: Kraj! Zatim: Pa, hvala bogu! I, oslobađajući se života, on ugleda, spokojno i jasno, sve
svoje dane i sebe i kao dečaka, i kao mladića, i kao odraslog čoveka. Sve se to pojavilo pred njegovim
zaklopljenim očima jednovremeno i u čudnoj perspektivi kao da on posmatrač nije bio ni po strani ni
u ,središtu već svuda, oko svega što se dešavalo. Kao da je postao tako velik i neobuhvatljiv da je u sebe
uključio i zemlju, i sunce, i zvezde, i sve... I spokojno je dolazio do s znanja šta je zlo, šta je dobro, kada je bio
rđav, kada dobar, i uvideo je da je bio rđav onda kada je živeo bez ljubavi, kao slep. I u istom trenutku
odjeknu u toj vasioni strofa glupih stihova, koje je sastavio na drvetu... A za njom, brže nego munja, pojavi se
jednolika svetlost i zakloni, kao da ih je sagorela, sva priviđenja uspomena i postade živa, i stroga, i
radosna... David Davidić shvati da je živ i da hoće da živi. Srce se potmulo borilo. Voda je prodirala u usta i
nozdrve. On se ote; kratka bunda, kao koža, skliznu sa njegovih ramena i David Davidić, udarivši nogama o
ledeno dno, pojavi se na površini, pohlepno udišući oštar, živ, hladan vazduh.
Dorat je ležao ispred njega, nad snegom su štrčale njegova glava i griva, za koju se grčevito uhvatila
Andrejeva ruka. I konj i seljak polako su se odvajali od snega, okretali u čistoj vodi. Brza struja ih je hvatala,
uhvatila, zavrtela i ponela niz strme obale. A za njima se odvojilo veliko ostrvo snega, otkrivajući Davida
Davidića, koji je, oslobodivši se iz kaše, takođe zaplivao, nošen strujom, i dugo se hvatao za glinastu strminu.
Najzad se na niskom mestu uhvatio za bagremov žbun, grudima legao na obalu, zatim se ispružio, ispuzio i
klateći se pošao.
Mesec, čist i oštar, lebdeo je nad njegovom glavom U ovalnim lokvama, u svakoj od njih, ogledalo se čitavo
nebo sa zvezdama i mesecem. Prolazeći pored njih, David Davidić je čizmom razbijao tanka ogledala tih
bara. Zatim se s naporom okrenuo i počeo da zagleda oko sebe. Nedaleko, kraj obale, pribili su se Andrej i
dorat.
Naprežući svu snagu, David Davidić skine čizme i pojuri put sela. Ostale jaruge dopirale su do pojasa. Na
kraju poslednje, kraj seoskog ambara, na mesečini, nepomično je sedeo sedi stražar.
Potrči, pozovi narod, tonu! reče Zavaljišin, pokazujući prstom pravac otkuda je došao, i kada se stražar,
shvativši najzad, požurio, on je krenuo dalje, ka beloj zvonari, iza koje se, između dve. lipe, dizao Oljenjkin
dom.
V
Oljenjka je sedela na sanduku pokrivenom klobuči- nom, obuhvativši glavu mršavim rukama. Plava platnena
haljina na njoj bila je zgužvana; na levoj nozi spuštena crna čarapa, na vršku prstiju visila joj papuča.
Sveća na stočiću između dva prozora sa čvrsto za-tvorenim kapcima otsjajivala je u prašnjavom ogledalu; po
njegovoj površini povučene su mnoge zamršene linije: verovatno se ogledala u njemu, misleći na nešto
drugo, i povlačila prstom. Soba je bila niska, sa malterom oblepljenom tavanicom, nameštaj u neredu. Kraj
udaljenog zida stajao je dupli krevet sav izgužvan.
Zatvorivši oči, Oljenjka je umorno tresla glavom, bojeći se čak i da pogleda tu nenameštenu postelju. Tek što
se svršio napad neizdržljiva mora, koja je evo već godinu dana iznurava. Oljenjka se odmarala; u njenom
bolesnom mozgu nije bilo misli. Posle borbe povijeno, namučeno telo klatilo se kao klatno, koje usamljeno
udara u tišini, klizeći nazad i napred između cvetića na tapetama. Otkucavanje časovnika bio je jedini zvuk u
sobi: ćutao je čak i cvrčak stanovnik zapećka, dobri sabesednik u dugim večerima. Na plamen je naletela
muva, najzad se i ona, opekavši krila, stišala.
Samo jedanput se Oljenjka zaustavila i tako se stresla, da je sletela papuča, a ruke, koje su držale glavu, pale
su joj na kolena. Ali to je već ispalo nehotice, kao zakasnela munja posle nepogode...
Preko njenog pamćenja, preko cele svesti, ležala je sada teška magla, i samo kao iskra u toj tami, javljala se
jedva živa nada da će dobiti odgovor na pismo, da će možda još ugledati onog koga je uvek volela, i ta nada
je nju primoravala da se ovako klati, hvatajući se za život koji se više nije mogao podnositi.
U tremu oštro zaškripaše stepenice, neko je ušao i teško pao na daske. Oljenjka se polako ohladila, kao igla
probi je strah, ona široko otvori svoje ogromne oči, osenčene pepeljastim krugovima, otrgnu se sa sanduka,
zgrabi sveću i
potrča u trem, pridržavajući se za dovratak.
U daščanom tremu ničice je ležao David Davidić, sa rukama savijenim poda se. Kaput na njemu bio je sav
zaleđen i štrčao je kao koš; pete u pocepanim čarapama bile su raskrvavljene.
Oljenjka se uhvati za grlo i, držeći drugom rukom sveću koja je treperila, viknu. Iz kuhinjskih vrata iskoči
kuvarica, popravljajući maramu na glavi. Oljenjka se spusti kraj tela i obema rukama uhvati glavu Davida
Davidića, trudeći se da je digne i da mu pogleda u oči.
Došao, setio se, reče Oljenjka, okrećući se diše, diše...
Gospode, odjuriću do suseda, zar možemo same da ga uvučemo unutra zavapi kuvarica i jurnu na ulicu.
David Davidić poče da stenje; trudio se da se sam podigne, Oljenjka mu je pomagala, hvatajući ga za
ramena. Najzad on progovori:
Oljenjka!
Šta je, mili moj? Šta je, rode moj? Ne mogu sama. Sad će doći...
Oljenjka, hvala bogu... i ne završivši rečenicu, on opet leže, uze malo vazduha i, odjednom pridigavši se, sede
naslonjen na zid.
Oči su mu bile mutne, sleđene kose štrčale su na sve strane. Dugo je gledao u sveću, zatim spusti glavu.
Oljenjka tiho uzdahnu.
Lupajući nogama uđoše susedi-seljaci, tri brata, pokloniše se, rekoše jedan drutom poslovno:
Za glavu, za noge hvataj, pazi da ne lupiš, lako digoše Zavaljišina, unesoše u sobu i posadiše na sanduk.
Odelo treba skinuti sa njega i sipati mu u usta dve velike čaše votke sa malo soli rekoše seljaci.
Kuvarica odjuri, donese votku i čašu, i David Davidić je ispi gušeći se; kao da je prošlo ono najteže, on poče
glasno da uzdiše, ne otvarajući oči.
Rakija deluje! rekoše seljaci i tek što su izišli, kad opet ulete kuvarica vičući:
Gde je ta votka? Gospode, evo vode našeg Andreja...
Hvala bogu, progovori David Davidić i sruši se.
Oljenjka ga jednom rukom obuhvati, a drugom poče da mu raskopčava i skida mokro odelo, gledajući mu
sve vreme u lice i
tužno se osmehujući na njegovo stenjanje.
VI
Pokriven jorganom, ležao je David Davidić u postelji nauznak. Oči su mu sada blistale; lice mu je bilo crveno i
suvo. Oljenjka je hitro i istrajno hodala po ćilimu. Zavaljišin reče:
Sećate li se kako sam se zakleo, eto, i došao sam. Meni je dobro! Samo, Oljenjka, zašto mi je hladno?.. Kao
da mi je led pod slabinom. Ovih dana obuzelo me je takvo nespokojstvo; mislim, šta li to mora da se dogodi?
Nije zar smrt? Nije mi se umiralo!.. Nikako nisam mogao da se dosetim šta bi to trebalo da se uradi. Strašno
mi beše u jednom trenutku, kada sam otišao pod vodu... Beše veoma strašno, a zatim dobro. Kakav sam svet
ja video, Oljenjka!.. Počeo je u takvom prostranstvu. A, znaš li, meni se činilo kao da je taj svet ipak u meni.
Oljenjka priđe, postoja oko njega i opet pođe po sobi.
Nisam razumeo tvoje pismo, nastavi on od koga da te spasem? Ko te muči? Ta muž tvoj je umro.
Ćuti, ćuti, žurno ga prekide Oljenjka i brzo sede kraj njega na postelju.
On zatvori oči. Ona nije gledala u njegovo lice, već mimo njega, na drugi kraj postelje, kao da je tamo kraj
zida nekoga bilo. Gledala je dugo: u njenim potamnelim očima pojavio se užas. Ona skliznu na pod, opet
pođe po sobi, zatim sede na sanduk kao malopre.
Znam, to je uobraženje ili još nešto, tiho i s očajanjem progovori ona ali eto, ipak je to užasno: on dolazi
svake noći! Sada čak i danju nailazi. Leže, zahteva, preti. A ovde je mrak, Oljenjka dodirnu svoje teme misli
više nema, samo odlomci. I volje nema. Bojim se, bojim. A sada nemam više ni snage. Ona poćuta nekoliko
trenutaka, pa siđe sa sanduka i prošaputa: Jer, nije on umro sam, ja sam ga navela. Nikada mu nisam bila
žena. Zato me je on i tukao po noći. Spusti se na kolena, noge mi ljubi, do jutra preklinje. Zatim svali na
pod... Uvek je tebe pominjao. Dotle je došao počeo da traži smrt i time da preti. Ja velim: Šta ćeš, udala sam
se za tebe iz zlobe i ne volim te, kako da ti budem žena? Umri, ako ne možeš da trpiš . A kad su ga našli u
reci, doneli ga mrtvog, shvatila sam da on od mene neće odustati. Svakog dana, svakog dana, još gore nego
kada je bio živ, dolaui i muči me. I sada je ovde.
Obrazi Davida Davidića su plamteli. Podigavši kolena pod bundom, on se savlada, glasno uzdahnu, nasmeši
se i, oslobodivši svoju ruku, uze Oljenjkinu šaku.
Ne misli, reče on hodi lezi.
Oljenjka plahovito obgrli njegovu glavu, pripi se uz njega i tužno uskliknu:
Ah, on je još uvek ovde, pogledaj.
David Davidić okrenu glavu. Zaista, sa strane, kraj zida, na postelji je ležao neprijatan nepoznat čovek;
mršav, mračan, sa dugačkim, gadnim licem. Njegovo telo, u sivom i tesnom odelu, bilo je izduženo, glava
kruto okrenuta, natečeni očni kapci stisnuti, skrivajući bogzna kakve oči...
David Davidić iskrivi lice u osmeh i reče:
Eto kakav je! Pa šta, došao si po nas? Odlazi... A ja sam malopre nešto drugo video. Video sam kako nestaje
svet i opet se pomalja. Video sam Dah Svemira. Ja neću da pođem s tobom. Trebalo bi te izbaciti. Izgurati.
Ah, kako si mrzak!
David Davidić hteo je da podigne ruku, ali nije mogao. Tada on zaklopi oči. Talas vrućine dovaljao se do
njegove glave, pokrio mu oči i palio ih... Progovarao je sve češće i nerazumljivije. A iza nepoznatog čoveka, iz
zida, navalile su neke životinje, prelazile preko jorgana, spuštale se na pod, otpuzale pod postelju, dizale je i
klatile.
Zašto tako muče? prolete kroz svest Davida Davidića. I on, hvatajući se grčevito za čaršav, poče žurno da
razmišlja zašto. Ali životinje su odozdo čekinjama probijale dušek i počele da ga bodu u leđa. A u čemu sam,
pred kim ja kriv? opet kao oganj prolete kroz njegovu svest. Svim svojim silama on sabra pamet i već je
potpuno shvatio da nepoznati svlači jorgan sa njegovih nogu, zatim navaljuje i trpa mu jorgan u usta.
Zadihan, David Davidić se otrgnu od postelje i obori sveću. I, u mraku, mlatarajući rukama, glasno viknu
Oljenjku.
Njeni nežni dlanovi odmah su ga obgrlili, sakrili mu lice u haljinu, na grudi, a daleki, rodni glas progovori:
Ne boj se, mili moj, ja sam tu, ja neću otići.
Oljenjka, Oljenjka, govorio je David Davidić odrosti mi... Shvatio sam. Ja sam strašan krivac... Volim te i
potrudiću se da te zaslužim... Mi se ne smemo rastati, ne smemo umreti. Neka zovu i muče, a mi ćemo
sedeti evo ovako, zagrlićemo se, rode moj! Ti jedina na celom svetu. Kakva je naša ljubav! Kakav svet!
VII
Jaruge su oticale i poslednji led noćnih mrazeva istopio se pod zracima sunca koje se sve više
uzdizaloOdavno su putnici već krenuli svojim putevima; posednici i zemljoradnici spremali su setvu; kao i
ranije, jurile su vlasti po selu i zvonile zvsncima; putevi su se već osušili i trava izbila na površinu; a nevidljive
ševe vinule su se pod samo sunce. Tek je u aprilu David Davidić prvi put došao sebi i upitao koliko je sati.
Za sve to vreme Oljenjka nije odlazila od njegove postelje, slušala je njegovo buncanje i molila se bogu da,
njen mili prijatelj ne umre; svakim danom sve je jače i nežnije volela Davida Davidića. Njena ljubav zamenila
je sva nekadašnja osećanja, a između nje i ljubavi više niko nije stajao.
Samo jedanput, predveče, kad je David Davidić spavao položivši smršale ruke na grudi, Oljenjka je stajala
kraj prozora; na plavom nebu, nisko, plovio je jedinstven i čudan oblak. Preko ulice nailazio je Andrej, vukući
tele za uzicu; crnooka, ošišana devojčica, jureći sa komadom crnog hleba u ruci, gonila je ovce, crnu, belu i
ovna; ovce se nisu plašile i nisu kretale, a ovan, opuštenih rogova, gledao je u hleb. Koso prekoputa, na
nasipu oko kuće, dremao je sedi starac; iz dveju kućica, nagnuvši se kroz prozore, svađale su se dve žene. I
niko nije gledao na čudni oblak. A on je leteo pravo na prozor. Oljenjka poče da ga prati očima, ali u tom
trenutku pokrenu se David Davidić i zastenja, a ona, trgnuvši se, kao da raskida paučinu, pritrča njemu,
spusti se na kolena i, svim svojim životom, svakom kapljicom krvi ljubeći i nežno sažaljevajući, upita ga: ne
boli li ga nešto, oseća li se lakše?.. David Davidić mirno otvori oči, osmehnu se dugim osmehom, i zapita:
Dušice, koliko je sati?
A kada je opet zadremao, sada sigurno već prezdravljajući, ona se opet vrati prozoru. Oblak se podigao još
više nad kućom, ljubičast odozdo, bio je sastavljen od belih i ružičastih zbijenih pramenova; kao da plovi
vazdušno ostrvo, sa crkvama, kupolama i snežnim drvećem.
To je naša zemlja , pomisli Oljenjka. Kako je lepo, ni uspomene, ni zlobe.
VIII
David Davidić je sedeo pod lipom na klupici, u domaćoj haljini od debelog platna sa maramom od paperjaste
vune prebačenom preko ramena. Pod prozorima, po žbunju i po čitavoj staroj lipi rasulo se bledo lišće;
gledajući kroz njih, nebo je izgledalo još više plavo... Iza plota, na ulici, bilo je tiho. Narod je otišao u polja.
Kraj vratanaca koja su vodila u dvorište, stajao je upravitelj naslonjen na plot.
Dobro, dobro, radi kako misliš, a ja sam, vidiš, još slab. Kroz nedelju dana, možda, doći ću, pogledaću. Idi,
dragi moj govorio mu je David Davidić.
Upravitelj uzdahnu sa strahopoštovanjem i ode, i već se iza plota začuo veseli bat njegovih potpetica. Davidu
Davidiću bilo je svejedno hoće li posejati pšenicu ili ovas, ili neće ništa posejati. Pazio je samo kada će se iza
granja, povrtnjaka, opet pojaviti Oljenjkina bela haljina.
Prošlosti se nije ni sećao, a i teško bi to mogao, jer je sila proleća, pokrivajući zemlju zelešrom, ogradila u
njemu prošlost od današnjice zidom od magle... Osećao je samo da je nekada bio iza tog mutnog zastora, ali
je onamo pao zrak, dodirnuo njegovo srce i izveo ga u daćašnji dan.
Haljina Oljenjkina pomoli se iza žbunja. David Davidić se nakašlja. Mogao je i da pozove, ali mu se činilo
prijatnije da ona dođe ozbiljna lica, pitajući očima zašto kašlje...
Oljenjka je čula njegov kašalj i, saginjući se pod granama prišla i sela na klupicu. Njeno mršavo lice bilo je
prevučeno sunčevim zlatom; plave oči gledale su pomalo odozdo u Davida Davidića; na beloj haljini ležala je
tamna vitica, a ruke su bile uprljane zemljom...
Šta si radila? upita on.
Njene usne, takođe sa zlatnim odbleskom, zadrhtale su; ona se osmehnu i ne odgovori, još mu se dublje
unoseći u oči. David Davidić nije stigao da je dobro razmotri, tako je brzo prišla, a želeo je da još pogleda,
kako ona ide, kako podiže ruke, okreće glavu. On zamoli:
Čini mi se da sam maramicu nekud zaturio... donesi...
Oljenjka lako ustade i, stupajući lako po putanji, pođe u kuću; njena bela haljina razletela se pri dnu; u
vratima je okrenula glavu on je razumeo tako je lako njoj hodati i okretati se, a evo sad će da odgoni od sebe
muve, i ona zaista mahne rukom .
Mila , pomisli on i reče:
Ne, evo maramice. Oljenjka, posedi sa mnom, što ti neprestano kopaš po vrtu!..
Presađujem repu, reče ona; sela je kraj njega, uzdahnula, i malo se zgrbivši položila ruku u njegovu šaku.
David Davidić uze njenu ruku i poljubi, i ne gledajući u Oljenjku, poče da razmišlja kako bi joj što bolje i
razumljivije izrazio misao koju je odavno već smislio. A misao je bila ova:
Mi upravo kao da smo izišli iz vatre i sada smo, kao prvi ljudi, zaljubljeni, čisti i mudri. Ali mi moramo živeti, i
to veoma dugo. Šta da učinimo pa da možemo živetl i ostati ovakvi kakvi smo sada? Reći sve to bilo
zamršeno i, naravno, Oljenjka bi zapitala: A zašto da postanemo drukčiji? Na ovo joj on ne bi mogao
odgovoriti. Sem toga, svaki put bi mu se učinilo da rečenica mudro smišljena više i nije onako mudra čim bi 1
O91lj3 e njka sela kraj njega na klupu.
Moramo postati muž i žena , pomisli on eto, to ću joj reći , pa bacivši pogled na spokojnu Oljenjku, on je
zagrli za ramena, u drugoj ruci rastavi njene prste umrljane zemljom, i reče:
Oljenjka, ja tebe mnogo volim.
Ona je klimnula glavom, potvrdila i produžila da sedi isto tako tiho.
Pomisli, nastavi on sve sile mi odlaze na to da mislim samo na jedno, a kada bismo bili muž i žena, kakav
divan život voleti tebe i sve voleti, zatim, čini mi se, ceo svet voleti...
Oljenjka ukloni sa lica pramen kose, njene pažljive, ozbiljne oči tako su shvatile da je David Davidić ućutao.
Ona položi njegovu ruku sebi na koleno i jedva primetno rumenilo poče da joj obliva obraze. Ona otvori
usta, glasno uzdahnu i
reče:
O čemu govoriš? Voli me kako hoćeš, kako treba da bude... A ja ne samo da volim, već živim od te ljubavi...
Kada je pao sumrak, ušli su u kuću i, ne paleći svetlost, nastavili da govore o tome da od ljubavi nema ničeg
letieg, da se voleti može samo jedanput, da se oni jedno drugom užasno sviđaju, da se nebo rastvara samo u
samrtnom času, ma da su o ovom govorili najmanje...
Sutradan izjutra, Oljenjka je drhtavom rukom udarila u prozorski okvir, prozor se otvorio i soba napunila
mirisom zemlje i trave, cvrkutom vrabaca, glasovima i dalekim batom koraka... Kroz rascvetalo žbunje plavilo
se nebo, čisto, azurno, toplo. Oljenjka pomisli: Pa ovo nebo, ono je moje, ono je prozračno, ono je pokrilo
svu zemlju , pa okrećući se, izusti nežno:
Dosta si spavao!
David Davidić otvori oči i gledajući tanku siluetu mlade žene kraj prozora, pomisli: Oljenjka, nebo, proleće,
radost eto za čim sam uvek čeznuo .
GLUMICA
Sve o čemu je ovde reč dogodilo se u našoj sreskoj varošici, koja se u svoje vreme možda i nazivala varoš, ali
sada, kada u njoj živi svega oko dve hiljade osiromašenih stanovnika, po nerazumljivoj igri ruskog jezika nosi
naziv grada, što bi, razume se, više odgovaralo nekoj prestonici. Muljevita rečica, Ljaguška, obrazujući blagu
okuku, polako teče kroz grad. Ponegde, nagnuvši se nad nju, stoje vrbe. Ponegde su daleko na zelenu vodu
istureni mostići i na njima žene belih jedrih listova peru rublje bučno udaraju prakljačama po rečici. Na vodi
zagrejanoj od julskog sunca odjednom zagače guska i, izdižući se, zamahne belim krilima. Po čičku i koprivi
na obali riju svinje. Na trulim mostobranima love ribu ćubasti dečaci, privezavši za kraj konopca sušenu riblju
glavu. Trgom polako prelazi riđa popova krava, do trbuha zagazi u rečicu i pije, a napivši se vode razmišlja,
ispuštajući bale.
Trg naored grada velik je i prašnjav. Nasred trga preko cele godine stoji bara, iz koje su nedavno izvukli
bivšeg spahiju Dmitrija Dmitrijevića Tjeplova u pijanom stanju slučajno je dospeo u nju.
Na trgu se dižu tri znamenite zgrade: radnja Ilje Iljića Babina, od cigala, pokrivena svetlozelenim krovom,
prekoputa nje parohi a kuća sa vrtićem, kuda predveče izlazi pop Ivan s popadijom sedaju na klupicu i
uživaju, a kraj reke, poduprta otpozadi direcima, stoji drvena dvospratnica, olupana gostionica Stavropolj ,
koja se izdaleka vidi kada se nailazi u grad. Predveče u gostionici, na gornjem spratu, u sobi čiji prozor gleda
na trg, obično sedi bivši spahija Dmitrij Dmitrijević Tjeplov i, prema njemu, na divanu, njegov predatelj
Jazikov, takođe bivši spahija, i piju votku. Novaca obojica već odavno nemaju, a ni posla nemaju nikakvog.
Jazikov drhtavom rukom diže čašicu, polako je ispija i, uzdahnuvši, gleda u prašnjavi prozor. Lice mu je
izduženo, tužno, prašnjavo, brčići potkresani. On ih gricka i ćuti. Nema o čemu da se govori sve je već
odavno raspravljeno.
Navaljen velikim trbuhom u šarenom prsniku na trošni, ovalni stočić, Tjeplov pokušava da svog prijatelja
izazove na razgovor. Ponekad mu to polazi za rukom, a ponekad Jazikov celo veče ćuti. Ali Tjeplov jedanput
zauvek ima u rezervi zajedljivu temu, na koju njegov prijatelj već nikako ne može da oćuti.
Tjeplov ispija, lupi čašicu zatim, napućivši usne, duva iz sebe alkohol, zagrize komadić odavno ohlađensg
ćufteta, zavaljuje se, zabacivši ruku na naslon stolice, i na njegovom punačkom licu otomboljene brade,
grbava nosa kao u papagaja, buljavih sivih očiju sa kesicama, pojavljuje se izraz nedoumice.
Reci mi, molim te, Koljenka, kaže on unjkavim glasom ipak, na kraju krajeva, šta si ti oženjen ili neženjen?
Jazikov odgovara posle izvesnog vremena dubokim glasom:
Oženjen.
Tako? A reci, molim te, ipak, na kraju krajeva, gde ti je žena?
U Moskvi.
U kakvom to pozorištu igra, opet sam zaboravio?
Kod Korša.
A šta ti misliš, Kolja, oprosti, molim te, ona te valjda vara?
Verovatno.
Tjeplov se udara po kolenu i vrti glavom.
Eh, prokleti život... Slušaj, Kolja, pijmo!
Pijmo!
U hodniku sluga pajalicom čisti staklo, pali lampu i njena žućkasta svetlost prodire kroz pukotinu otškrinutih
vrata. Iz hodnika dopire miris pečenja. Tjeplov se tromo okreće prema vratima.
Čekaj samo, kaže on pokazaću tom nitkovu, bifedžiji, vražju mu mater! Hej, Aljoška!
U hodniku se čuju tromi žurni koraci i na vratima se pojavljuje sluta, iskrivljen, s poslužavnikom pod miškom,
u crvenoj košulji i pocepanom fraku navučenom preko nje. Tjeplov ga gleda mrko.
Otidi bifedžiji i naredi da nam se donese još jedna
porcija ćufteta!
Biće vam mnogo razgovetno kaže Aljoška, zgrabi prljavi tanjir i, odlazeći, vešto nogom zatvara vrata za
sobom.
Tjeplov neko vreme grdi bifedžiju i Aljošku. Votku su popili. Jazikov ćuti. Tjeplov počinje da laže kako će
iduće nedelje ždrepca od Naumovskog prodati Iljuški Babinu i zaraditi dvesta rubalja.
Ne veruješ? Eh, ti, jadno čmavalo! Budalo, dangubo! Zašto si straćio imanje?
Pa i ti si ga straćio kaže Jazikov.
Ne, ja ga nisam straćio; mene su poverioci pojeli. A ti si pravio neke crpke. Šta ti je trebalo da imaš crpke?
Eto, zbog toga te je i žena napustila. Kako se usuđuješ da mi ne veruješ da ću prodati ždrepca?
Tromo se diže i prilazi vratima.
Aljoška! Pa, šta je jesi li kazao bifedžiji? Pfuj!
I bučno zalupi vrata.
Hajde da spavamo!
Jedne takve večeri neočekivano je primljeno pismo od Jazikovljeve žene, Olge, sa poštanskim žigom iz
Kremenčuga: Evo, već je pet godina kako mi ništa ne čujemo jedno o drugom, i ja od tebe, Nikola, ne
dobijam ni novaca ni pisama. Ne znam ko je kriv za to. Ali mi više nismo mladi, treba da se naučimo da
praštamo jedno drugom. Piši mi kako živiš, da li i dalje vodiš gazdinstvo sam, šta je s tvojim voćnjakom? Za
ovih nekoliko godina sigurno je postao senovit i divan. Ja se, ne znam zašto, jednako sećam svoje bivše sobe,
sa njenog prozora bio je tako lep izgled. Sada igram u Kremenčugu .
Iza te reči širila se mrlja od mastila, i celo pismo bilo je napisano crvenkastim redovima koji su išli koso
nadole.
Pismo su pročitali naglas. Jazikov je dlanom pokrio lice i sedeo nepomično.
Pa kako sad nameravaš da postupiš, prijatelju? progorori Tjeplov, i njegov trostruki podbradak zadrhta. Piši:
oprosti, draga, sada višenemam divnivoćnjak i primoran sam, na žalost, da pružam ruku za milostinju. Je l'
tako?
Ja ne mogu da joj napišem istinu, muklim, strašnim glasom odgovori Jazikov neka misli da sam svirep,
ljubomoran, zlikovac, ali to ne... Ne, ne... Mitja, nikada ti nisam rekao: ja i sada volim Olju... Ah, bože moj,
bože moj!
Jazikov je odgovorio ženi hladnim pismom u kojem se poziva na krajnju opterećenost poslovima oko
gazdinstva i u oblasnoj upravi, i uz pismo poslao u Kremenčug pet stotina rubalja, sve što mu je ostalo od
prodaje imanja. Po savetu svog prijatelja napisao je pismo i pretstavniku plemstva, Naumovu, predlažući
sebe u upravu, ali Naumov mu nije odgovorio. Tada je Jazikov sasvim ućutao i čitave dane provodio ležeći na
divanu u hotelskoj sobi i razmišljajući.
Prošle su dve nedeljeTjeplov je za to vreme doneo odluku uzeo kutiju s kartama i otputovao brodom u
Saratov, pun nade, a vratio se podbulih, sivo-ljubičastih očiju i bez novaca uveravao je da se dogodila neka
zabuna. I jedne noći, kada su prijatelji već spavali, u Stavropolj stiže telegram: Krenula poštanskim, ljubim te.
Olga .
To je bilo kao udarac po glavi. Jazikov se odmah obukao i stao kraj mračnog prozora. Tjeplov, na krevetu u
spavaćoj košulji, sa svećom u ruci, ponovo je čitao telegram.
Gospode bože, prošaputa glasno ona stiže sutra u tri sata! Pa šta da radimo, a?
Njegov prijatelj samo nisko obori glavu.
Odgovaraj, idiote nesrećni! dreknu Tjeplov. Gde ćeš primiti ženu u našem svinjcu, a? Dolazi da se posle
Kremenčuga malo zagreje kod tebe! Lažljivče bez savesti!
Ne viči na mene, Mitja, neočekivano tvrdo progovori Jazikov sve sam rešio. Ti moju ženu sutra dočekaj na
stanici i dovezi je u hotel, u najbolju sobu. Hrani je, poj i ne miči se od nje. Neka ovde provede tri dana, nek
se odmori posle Kremenčuga. Nabavi joj novaca, Mitja, kako gbd znaš.
On se okrenu od prozora i stisnu ruke.
Isprati je na stanicu s buketom ona je glumica, čuješ li?..
A ti?
A ja ću, Mitja, otići. Sad odmah ću otići. Za mene joj reci da sam poslom otputovao u srez, u nepoznatom
pravcu. Mitja, ne oduzimaj mi poslednji trag dostojanstva.
On uze kačket i pođe na vrata. Tjeplov jurnu za njim, ali se zaplete u čaršav i ispusti sveću.
Stani! Vrati se, kad ti kažem!.. Ludače!
U vagonu druge klase, u kupeu, sedeo je bakarno-crven čovek u kaputu seljačkog kroja, sa oštrom bradicom
i od smeha iskeženim belim zubima, Ilja Babin. Bio je sav mokar od vrućine, savijenim kažiprstom odupirao
se o kruto koleno i kikotao.
Prema njemu, na ležaju, ispružila se već malo uvela ali još lepa žena sa kao slama svetlom, visoko
začešljanom kosom, u svilenom ogrtaču boje breskve, sa mnoštvom čipaka koje su odasvud virile. Punačkim
prstima,. na kojima je zveckalo ogromno prstenje, igrala se sa lancem od lornjona, ćudljivo isturajući usne, i
govorila:
Ah, ti večiti provodi, večite sedeljke. U Kremenčugu su me divno primili, omladina je htela da ispregne konje,
ali jedan tamošnji bogataš oteo me je od njih i odveo u automobilu.
Ilja Babin je slušao i kikotao se. Gospa mu se sviđala, ali bila je veoma smešna: nosić prća-st, na obrazima
rumeni krug, kao u jabuke, očima je prevrtala da te bog sačuva, i sve je na njoj lažno prstenje, ma da ga je
mnogo, ne vredi ni groša: sve je od bakra, sa veštačkim kamenjem, lornjon bez stakla, čipke kao na
suknjicama za lutke.
Reflektori na pozornici, cveće, obožavaFci, večere sve mi je to dojadilo. Zamorena sam, idem svom mužu
govorila je ona, doterujući se, čas je čupkala suknju, čas navlačila ogrtač
na rame. Kako ste svi vi strašni: glumica, glumica, ali i ja sam čovek, uveravam vas. Obožavam prirodu, ah,
do mile volje trčati bosim nogama po rosi to je san. Odnosi između mene i mog muža bili su čudni, bio je
ljubomoran na mene kao Crnac. Bože, ja nisam svetica! Pet godina se nismo videli. Recite, vi ga poznajete?
Kakav je sada posle ovih pet godina?
Ilja Babin se nasmeja još veselijim smehom.
Pfuj, kako ste odvratni! A kako njegovi poslovi? Ne, ja pitam ozbiljno.
Poslovi cvetaju kao livada u zimu...
Neka, neka poleti svom mužiću , veselo je razmišljao Babin, slatko ćemo se nasmejati .
I reče otirući ivicom dlana svoje vlažne oči:
Provedite neko vreme kod mužića u gostima, pa onda izvolite k nama na poljsko imanje, imam trojku i
šampanjca, što god duša zaželi.
Olga Jazikova odmahnu glavom i zamisli se, zatim reče smešeći se zagonetno:
Glava mi se vrti kad pomislim: posete, primanja, praznici, celi srez je u rodbinskim vezama sa mojim mužem.
Ah, nemojte mi ni govoriti o mondenskom životu. Kad mi dosadi doći: ću k vama na imanje.
Zaklanjajući usta, ona se nasmeja tihim, dubokim smehom, brada joj zadrhta. Babin jepažljivo pogledai
nozdrve mu zadrhtaše.
Ogromno polje raži pred železničkom stanicom, pritisnuto od vetra, povijalo se u žuto-zelenim talasima,
šuštalo klasjem, od njega se širio opori miris bršljana i medni miris žute deteline koja je rasla na međama.
Nad poljem, nevidljivo, kao snogšći sunčevog zraka, pevale su ševe toplim glasovima. U vrtiću pred stanicom
šumela je velika breza svojim opuštenim granama, i vetar je dizao pole ku-sog platnenog kaputića Dmitrija
Dmitrijevića Tjeplova, koji je nepomično stajao na peronu. Gledao je žmirkajući na crvenkastu vrpcu pruge -
koja je lako vijugala između ražišta, i popravljao na glavi plemićku kapu. Pozadi, na klupi na pripeci, sedeo je
dremljivi šef stanice sa takvim trbuhom da se na njemu nije mogla da zakopča bluza uniforme. Zablenuvši
se, Tjeplov je najzad kihnuo.
Oprosti, bože, promrmlja on i još jedanput kihnu moraću da stavim šibicu u nos! A šta je s vozom?
Doći će zevajući šumno, s uživanjem, reče šef stanice.
I zaista, daleko na horizontu, gde se vrelo isparenje lelujalo u talasima, pojavio se oblačić dima. Doleteo je
otegnut zvižduk.
Okrenuvši se, Tjeplov viknu bifedžiji:
Bocu donskog, brzo!
I eto, povećavajući se sve više i zviždeći, sekući usijanim grudima vazduh, pojavila se krakata lokomotiva,
zasvetlucali su prozori vagona; zazvonilo je zvono.,
Olga Jazikova, silazeći s platforme vagona, istrgnu svoju ruku iz Babinove.
Pustite, još ću se na vas i naljutiti prošaputa ona žurno, skoči na peron i huknu.
Iz sve snage stružući nogama po asfaltu, leteo je preJLa njoj Tjeplov, držeći kapu u ispruženoj ruci. Iza
njegovih leđa, praveći neke neodređene pokrete rukom, smešio se šef stanice širokim osmehom. Dotrčao je
dečak iz bifea sa peharima koji su zveckali na poslužavniku.
To je tako neočekivano... Tako sam dirnuta .. Nisam znala da je moja skromna slava doprla do vašeg kraja
govorila je Olga Jazikova, uzimajući pehar rukom u rukavici.
Gospodo, još jedanput ura! gušeći se, zavapi Tjeplov i zavrte kapom nad glavom.
Kada se zatim, posađena u tarantas, 'Olga Jazikova osvestila i pitala za muža, Tjeplov je odgovorio, gledajući
joj pravo u oči svojim buljavim, od koegobolje kao staklastim očima:
Nikola je otputovao u srez pre no što je stigao vaš telegram, otišao je u nepoznatom pravcu.
U Stavropolju,, je Jazikovoj ustupljena najlepša soba u prizemlju, sa prozorima na trg. Tjeplov se pobrinuo i
da počasti gošću: na stočiću pred plišom pokrivenim divanom kipio je samovar, stajali su tanjiri s jelom i
bocadonskog šampanjca. Ali
Jazikova, pošto je šešir sa velom bacila na podnožje ogledala, razgledala je sa vidljivim nezadovoljstvom
naprsle tapete, abažure od pamučnog platna, pohabani, smrdljivi umivaonik, ružu od hartije koja je odozgo
zadenuta u cilindar od lampe. Tjeplov se vrteo unaokolo, trudeći se da glumičinu pažnju skrene na jelo.
A kakav je ovo užas? zapita najzad Jazikova, zastavši pred prozorom.
Tjeplov je delikatno, svojim kratkim malim prstom stao da pokazuje znamenitosti:
Ono tamo je radnja ovdašnjeg bogataša Babina. Ovo sveštenikova kućica. A eno štrči vatrogasna kula.
Ne, ja vas pitam šta je ovo? procedi Jazikova kroza zube, pokazujući glavom baru po kojoj su rile svinje.
Jezerce. Gradska uprava namerava da oko njega zasadi drveće i u zimu udesi klizalište. Kako bi bilo da
sednete, Olga Semjonovna, da nešto pojedete!
Olga Jazikova sede na mali divan, iepi čašicu čaja i ponovo se zamisli. Zato je Tjeplov navalio na jelo i piće i
raspoložio se.
Setite se pesnikovih reči, uskliknu on, pritiskujući na grudi ruku sa viljuškom grabi trenutak. Ostavite
razmišljanja, ispijte malo vina. Tako mi boga, nije loše živeti na svetu!
Hoću da znam gde je moj muž? mračno reče Jazikova.
Sunašce naše, ta on vas voli, voli... Boga:.::t, otputovao je u srez. Poslao sam za njim i konjanike. Naći će ga,
doleteće... Ah, mila naša... Vi ste, može se reći, zračak svetlosti koji je pao u blato-.. Jer mi živimo u blatu,
kao prasad... No!.. Pijem za umetnost, za maštu!
Želim da znam zašto ste me doveli u ovu odvratnu gostionicu, a ne pravo na imanje, u našu kuću.
Ali kuća je izgorela, kunem se bogom........ Nikola
namerava da sagradi novu. Moja je žena, kaže, glumica, njoj je potreban dom sa stubovima, hram. Kroz celu
spavaću sobu, kaže, namestiću rešetku sa ružama-puzavicama. Tako mi, ponekad, maštamo, Kolenjka i ja i
sve ste vi, lepotice naša, u našim snovima... Olga Semjonovna, nemojte nas prezreti, provedite s nama jedno
tri dana, pa ćemo vas onda sa cvećem ispratiti u
Moskvu.
To jest, zašto samo tri dana? uznemireno zapita Jazikova. Ja nemam nameru da odavde otputujem:
napustila sam pozornicu i doputovala mužu zauvek.
Tjeplov je gledao glumicu iskolačenim očima, čak su mu se i obrazi odjednom opustili.
To je nemogućno reče on muklo.
Jazikova se brzo diže sa divana i viknu očajnim glasom:
Znala sam da nešto krijete od mene. Nikola je celog života odvratno postupao sa mnom. Za dve godine
poslao mi pet stotina rubalja. Glumica, glumica! A znate li vi šta je glumica? Prošlog leta u Kozmodemjansku
igrala sam priviđenje i kada sam se spuštala kroz otvor na pozornici, tako sam lupila glavom da to Nikoli
nikad neću oprostiti. A jeste li pokušavali da se oblačite u hladnoj gostionici? A znate li šta staju pantalone za
lakrdiju u kojoj igram ulogu oficira? Nikola mora da me hrani, ja sam umorna. Evo, uživajte u prizoru,
drhtavim rukama otvori torbicu i izbaci na sto nekoliko Jsrebrnjaka eto, to je sve što mi je ostalo, izbrojte...
Olga Semjonovna opet pade na divan, pokri lice rukama i zaplaka muklo, kao što deca plaču zatvorena u
ostavu. Tjeplov je brisao sa čela hladan znoj. Sve što god hsćete, ali suza se plašio više no ičeg. Mi ćemo to
već nekagko urediti, za ime boga , promrmlja on, uzmičući na prstima ka vratima.
Iz gostionice je Tjeplov pošao pravo Babinu, preko trga. Spuštao se sumrak. Kraj kule zapalili su petrolejski
fenjer i njegova svetlost ogledala se u bari. U sveštenikovoj kući, kroz cveće na prozorima, videlo se kako se
jspremaju za večeru. Iza grada, u ogromnim teškim oblacrša dogorevala je mutna večernja rumen. Ječali su,
uzdisali mnogi milioni žaba po čitavoj reci. Tjeplovu se steglo srce: Ovo je prava zabokrečina. Ovo je
čamotinja .
Šta je, bratac, oborio si nos? oslovi ga potsmešljivi Babinov glas. Stajao je na kapiji u raskopčanom kaputu, u
krznenoJ kapi naherenoj na uvo, a ruke je zavukao u vrpcu kojom je visoko pod grudima potpasao svilenu
košulju.
Evo, zašto sam došao, Ilja Iljiću; Koljina žena, glumica, sjajan talenat, pozorišta je prosto raskidaju na
komađe, pa zamisli zabuna: spremajući se na put, stavila je novac i dragocenosti u prtljag, a prtljag zgrabili i
otpremili u Harkov, stići će kroz tri četiri dana. A dotle pozajmi jedno četiri stotine rubalja, zaista...
Babin se glasno nasmeja:
E, baš ste lakrdijaši! A kuda jSi sklonio njenog muža?
Pa sedi na reci, na mostu. Odlučili smo da sakrijemo naše stanje. Daj pare, molim te.
Ali Babin je smesta odbio da pozajmi novac. Očigledno se spremao da ode u gostionicu, ali saznavši da
glumica plače, rekao je da će navratiti sutra, posle službe, navukao kapu na obrve i zakoračio u vratnice, iza
kojih su zazveketali lancima, zalajali od besa promukli Babinovi psi.
Tjeplov je još neko vreme stajao kraj kapije, pljunuo i krenuo preko trga. Dole, na reci, kao mračne senke
stajale su topole, pod nogama je šljapkalo blato, zaudaralo na koprivu, močvarnu trulež i mokre daske. Žabe
su sada uzdisale iz sveg glasa, kreketale, grgotale, ječale.
Ponegde s one strane reke neizrecivo tužno žutila se svetlost u prozorčićima. Na mostu, kraj ograde, stajala
je pognuta prilika Jazikova, činilo se da on pažljivo sluša kreketanje.
Idi sam k njoj, pokloni se do zemlje, objasni kako god hoćeš. Idite vi svi dođavola! prilazeći, ljutito progovori
Tjeplov i zagledavši se u kao platno belo lice svog prijatelja, vide da je ono sve obliveno suzama.
Pa kako si dočekao Oljenjku? zapita Jazikov brišući oči. A mene su, znaš, žabe sasvim rastrojile.
U sumrak je Olga Semjonovna spustila zavese, zapalila sveću, svukla se i, sedeći na postelji i gladeći bokove
nažuljene od steznika, odjednom iznemogla, oborila glavu.
Dobila je u Kremenčugu pet stotina rubalja od muža i za svih ovih dvanaest godina tada se prvi put za
trenutak pažljivo zamislila i odjednom sa zluradim očajanjem hvatila da je rđava i banalna glumica, da joj je
trideset i pet godina, da više nema čemu da se nada. I toga dana ispričala je svojim drugovima u pozoriiggu
kako njen muž, bogati spahija, evo već pet godina neprestano zove da se vrati svojim obavezama supruge i
žene iz visokog društva.
I glumci i ona sama poverovali su u to. Olga Semjonovna platila je vlasniku trupe otštetu za kršenje ugovora,
prodala toalete, jedan deo novca odmah su joj uzeli poverioci, ostatak se nekud denuo, priredila je
oproštajnu večeru, rasplakala se praštajući se zauvek od pozoripgga, i otputovala, pa sad sedi na tvrdom
gvozdenom krevetu u zagušljivoj hotelskoj sobici, sveća žmirka u pozelenelom sveKnjaku, iza tapete šuškaju
bubašvabe. Sedi ona, muža joj nema, i ceo današnji dan neshvatljiv je, pun nemira, zlokoban.
Olga Semjonovna naježila se, uvukla pod pokrivač i podvila noge. Uprkos urođenoj lakomislenosti, ipak nije
mogla da zaspi. Odjednom se iza prozora začuše prigušeni i užurbani glaeovi: Ne puštam! Pusti ruku! Ne
puštam! Ubiću te, pusti ruku!
Olga Semjonovna ,sela je na krevetu. Srce joj je očajno zakucalo kad je razabrala da je jedan glas Babinov, a
drugi nečiji strašno poznati glas.
U tom trenutku trgoše kapak i mimo prozora projuriše
dva čoveka. Trenutak docnije začu se škripanje poda u hodniku. Koraci su se približavali. Nekoliko puta je
neko oprezno okrenuo kvaku na vratima. Olga Semjonovna sedela je ne mičući se, zahvaćena užasom.
Vrata se otškrinuše i na njima se pojavi Nikola Jazikov. Bio je u suknenom kaputu sa podignutim
okovratnikom i gologlav. Usta crna, oči usplahirene, izbezumljene. Olga Semjonovna prinela je dlanove
obrazima i uvukla glavu među ramena.
Nikola, to ste vi? cvokoćući zubima prošaputa ona.
Jazikov je hteo nešto da kaže, ali samo je obliznuo suve usne, odvojio se od vrata, prišao, od njeua, kao od
davljenika, širio se zadah močvare i oborio, najzad, stisnuo oči koje su neizdržljivo gorele.
Olja, progovori on, jedva mičući jezikom svratio sam na trenutak, da se oprostim... Odlazim! Ledenim
prstima uze njenu ruku, celo lice mu se nabralo, zadrhtalo. Pustio je njenu ruku, okrenuo se i izišao. I tek kad
su njegovi koraci zamrli u hodniku i zalupila se spoljna vrata, Olga Semjonovna poče da viče, zapušavajući
usta ja,stukom. Zatim je skočila sa kreveta i zaključala vrata.
Tjeplov je za to vreme otrčao na drugu obalu reke, kod starice koja je davala novac na zalogu, zapretio da će
je spaliti zajedno sa dućanom, ali se vratio bez paraJazikova nije našao ni u gostionici, ni na mostu, i već je
hteo da ga vikne, ali sve je ispalo nekako odviše odvratno pa je odlučio da prosto legne da spava.
Iza topole dizao se mutno-narandžasti mesečev kolut i njegov otsjaj polegao je po crnoj vodi. Bilo je
zagušljivo i vlažno. Tjeplov je skrenuo s mosta prečicom kroz čičak i kraj visokog daščanog zida gostionice, na
koji je padala mesečina, među direcima koji su podupirali zadnju fasadu kuće, ugledao je Nikolu Jazikova.
Sedeo je nalakćen na podignuta kolena i zabio lice u šaku.
Šta je, Kolja, jesi li govorio ,sa ženom? zacita Tjeplov, penjući se uz padinu. Šta kaže ona?.. De, de, nemoj da
stenješ, neću, neću. Uzdahnuvši, sede pored njega. Kako je ona mila, lepa, divna žena... Ziaš pgga, Kolenjka,
hajdemo kući da
popijemo malo votke, ovako ćeš nazepsti u vlažnoj travi. Sutra ćemo sigurno nešto smiršti. Možeš ti, na
primer, da postaneš oblasni načelnik. Časna reč, sjajna ideja. Tri hiljade plata, besplatan stan, sopstveno
malo gazdinstvo... A ja ću vas naučiti da gotovite takve riblje čorbe jezik da progutaš. Slušaj, uveče će nam
tvoja žena nešto deklamovati. Lampa gori, toplo je, prijatno... A tada će u pravi čas umreti neka tetka,
dobićeš ogromno nasledstvo.
Trbuh me boli kroz stcsnute zube izusti Jazikov.
Tjeplov se zabrinuto nagnu k njemu:
Nisi nipgga jeo, valjda? Kolja, šta ti je? Nikola, odgovaraj!.. Šta ti je to u rukama? Daj ovamo!.. Tjeplov istrgnu
iz stisnute i već hladne prijateljeve ruke stari pištolj za dvoboj. Bio je rav lepljiv. Jazikov, učestano uzdišući
kao pas u snu, svalio se na bok i podvio kolena pod samu bradu. Tjeplov otpuza od njega, podiže se i više ne
znajući za sebe viknu: Spasavajte!,, Ali na njegov krik u mračnom pospanom gradiću samo je negde zalajalo
neko pseto, a s one strane reke sanjivo i umirujuće udario noćni stražar u klepalo.
Ilja Babin sedeo je u svojoj kući, u sobi za goste, na tvrdom divanu i pio šampanjac. Obrve izvijene, posle
malopređašnje tuče na obrazu mu je ostala crvena ogrebotina. Lupkajući prstima po stolu, mutnim očima je
gledao fotografiju svog oca koja je visila na zidu. E, baš je ovo čamotinja.
Odjednom se začu očajno lupanje na kapiji. Psi su počeli da trzaju lance, besno da laju. Babin je pojurio ka
prozoru, ali noć je bila mračna. Natukao je kapu na glavu i pošao da otvori.
Trenutak docnije, ispred Babina, u sobu ulete Olga Semjonovna. Bila je u košulji, zamotana u ćebe na kocke,
a na razbarušenu kosu natakla je jučerašnji jarkocrveni šešir sa crnim nojevim perjem. Olga Semjonovna
zastade, cvokoćući zubima, okrenu se Babinu, podiže glavu, skrsti ruke pod ćebetom.
Ubio se, spasite me, tako vam boga, kroz cvokotanje zuba prošaputa ona, propašću, ja ničeg nemam bojim
se... Radite sa mnom što god hoćete.
Babin pogladi lice širokim dlanom, odlučno priđe stočiću, zgrabi bocu i čaše, izbaci i jedno i drugo kroz
otvoreni prozor i popravi vezeni čaršav.
Ovde će vam biti lepo, raspolažite, ostanite koliko vam duša zaželi... Nismo mi zveri, skupivši obrve reče on
grubo moja kuća je i vaša kuća. Odmah ću vam pozvati služavku.
Izišao je i viknuo iza zida: Matrjona, protrljaj oči, idi u sobu, tamo plače gospođa! I postavi samovar!
Zaključaj vrata! Zatim Olga Semjonovna vide kako Babin: -sa fenjerom pođe preko trga ka gostionici.
Olga Semjonovna obori gdavu. Nojevo pero klatilo se pred njenim licem. Tada s odvratnošću svuče šešir s
glave i baci ga na patos, pod divan. Ušla je mlada žena okrugla lica, smešeći se tužno.
1910 1921
MRLjA OD MASTILA
1
Nad stolom zastrtim plavom hartijom, koja je bila sva umrljana mastilom, gorela je nevelika lampa okačena
za tavanicu, osvetljavajući gomilu pisama i dve mršave, okretne ruke; leva ruka vadila je pisma iz rpe,
prinosila ih pljosnatom nosu sa crvenom bradavicom i cvikerom na njemu, pa prebacivala u desnu ruku, a
desna ruka ih je trpala u fijoku ormana kraj stola.
Taj posao, svakodnevan i jednoličan, nije opterećivao misli popgganskog činovnika Krimzina; ali misli nisu
imale čime da se pozabave pa su dremale, a brzo su se kretale samo bezbojne oči. Na uglu stola šištao je
samovar.
Sve je bilo učmalo i u kancelariji pošte, i u dvema čekaonicama male stanice, i svud unaokolo na mnogo
vrsta, i ništa nije moglo do uznemiri Krimzina u njegovom poslu.
Ali odjednom njegova leva ruka, dohvativši plavi omot i samo što ga ne prebaci u desnu, zadrhta i zastade.
Krimzin naglim pokretom skide cviker i raširivši laktove pročita adresu na omotu:
Spahiluk Sosenki, Aleksandru Petroviću Timenkovu .
Krimzinovi upali obrazi osuše se crvenim pegama, tanke usne, obrasle brčićima kao lika, izviše se od osmeha.
On ustade, priđe samovaru i promrmlja:
Žudnja mori Lizanjku. Sva valjda umire od čežnje za dragim... Šta li si tu naškrabala, dušice moja...
Drhtavom, od mastila umrljanom rukom sa zanokti1dama Krimzin podrža neko vreme omot nad parom koja
je izbijala iz samovara, oprezno ga otvori, omirisa šuštavi listić pisma i stade da ga čita pod lampom:
Mili moj, zlatni Saša, ja više ne mogu da živim odvojena od tebe. Juče je moj muž našao tvoje pismo na
toaletnom stočiću. Strašno sam se poplašila i za tebe i za sebe. Zapitao je: od koga je? Odgovorila sam: od
prijateljice . I on izbeči na mene oči pune sumnje, da znaš samo kako. Ja ga se bojim, Saša. Kako sme da
sumnja u mene? Zar ga ja varam s tobom? Ta ja volim tebe, mog lepog dragana. U subotu ćemo se naći u
vozu. Jedva mogu da dočekam subotu. Kakva sreća što u K. živi njegova tetka... Ja nju ne trpim, a muž mi je
veoma zadovoljan što hoću da je posetim... Do viđenja u subotu, Liza .
Pošto je pročitao pismo, Krimzin se osmehnu, pogleda u lampu i namignu.
Tako valja, reče on treba naučiti starog: on misli da će ga žena za pare još i voleti... Mnogo traži. Nije ona
robinja. Saša je junačina, u vagonu udešava sastanak... Pronalazači... Dakle, u subotu ću je videti, najzad
videti. Baš zgodno!
Krimzin se zamisli, reče: tako-o , zalepi omot i, smeškajući se, nastavi posao povijajući se na stolici mršav,
poguren, i sav pohaban.
Pošto je sredio gomilu pisama, Krimzin se protegli, nasu čaja u čašu i, pušeći i mešajući čaj kašičicom, nastavi
da misli na Lizu, ne skidajući pritom pogled sa mrlje od mastila na zidu.
Ta mrlja, nepravilna oblika, sa poprskotinama unaokolo i mlazom nadole, nalazila se iznad mrkog cvetića na
tapeti, i Krimzin, kad god bi nešto razmišljao, gledao bi mrlju, koju je mrzeo do te mere da ga je dražila na
povraćanje i izazivala kod njega glavobolju.
Mrlju je napravio jedan poštanski činovnik koji je na toj stanici služio dvadesetak godina i umro od
preteranog pića. Na pokojnikovo mesto stupio je Krimzin, koji je iz realke isteran zbog suviše sporog
savlađivanja školskih predmeta. Rođaka nije imao, drugovi su ga brzr zaboravili i on je, pošto se smestio na
stanici usred stepe gde je najbliže selo bilo tridesetak vrsta udaljeno, svakodnevno viđao jedno te isto: šefa
stanice, skretničara, telegrafistu, kokoške i baštice pred stanicom, a unaokolo puteve što vode kroz stepu,
kolosek i telegrafske stubove.
Jedanput dnevno, na minut-dva, zaustavljao se poštanski voz, pun sveta: putnik kome bi utrnule noge od
dugog sedenja
skočio bi sa platforme i prošetao pored vagona, iz kojeg su kroz prozore gledali nepoznati ljudi. Upočetku je
Krimzin hteo da se sprijatelji sa šefom stanice i telegrafistom, ali telegrafisti je zaudaralo iz usta, pa i nikakva
korist od njegovog prijateljstva, a šefu su neprejStano poboljevala deca i uopšte je bio turoban. Krimzin se
rešio da pije, ali piće je izazivalo takvu tugu da su ga jednom izvukli iz omče koju je namestio u šupi za drva.
Tada je pokušao da otvara pisma i ta zabava mu se svidela.
Zabavljen sa svakom poštom do posle pola noći, Krimzin je čitao tuđe tajne i počeo da shvata kako ljudi žive,
u kakva se sve lukavstva i poslove upuštaju.
I više se nije osećao uvređen gledajući u voz koji je ulazio u stanicu, već mu je lukavo namigivao, misleći: Od
mene se ne možete sakriti, gospodo, sve ja znam o vama . I ubrzo je naučio da po natpisu na omotu razlikuje
ljubavna pisma od poslovnih, pijsma u kojima ljudi nešto mole od zvaničnih.
Na pismima koja su sadržavala neku molbu, zvanje i titula bili su ispisani punim slovima, adresa podrobna i
ne podvučena, a kukice na slovima brižljivo zavrnute. Pretstavnici vlasti podvlačili su grad i prezime, ispred
kojeg je stajalo prosto E. V. B. Kod poslovnih pisama rukopis je bio brz i čitak. A ljubavna pisma njih je
Krimzin odreda čitao, uživajući u raznolikosti i pojedinostima sadržaja, kod jednih se rukopis teppso mogao
da čita, reklo bi se da se žena poplašila, bojeći se da piše; drugi su škrabali, pravili mrlje od mastila, šarali
cvetiće, a ponekad bi ne strpljivo pero, probivši hartiju, štrcnulo; ponegde bi umesto slova stavili tačke,
kojima se Krimzin, skinuvši zamagljeni cviker, mno, o smejao.
Krimzin se radovao uspesima ljubavnika, ljutio se zbog prepreka, nestrpljivo očekivao odgovore, a poneka
pisma prepisivao je u svesku, pod naslovom: Pikantna prepiska izvesnih osoba .
U toku nekoliko godina tako je navikao da misli i oseća tuđim mislima i osećanjima da više nije shvatao kako
je mogao živeti, kao ranije, usamljen, van života, kao u olovnoj kutiji.
Nedavno je otvorio pismo u plavom omotu: Saša, kao što sunce sija, tako i ja volim tebe. Ti veliš da sam lepa
i nežna, da su mi ručice i nožire malene, ali sve je to tvoje, razumej ... i dalje sve u tom smislu... sve o ljubavi.
Potpisano je bilo Liza , i
Krimzin je dugo razmišljao zbog čega je to pi,smo značajno, kao da se dogodilo nešto ozbiljno. Zatim su
pisma u plavim omotima doletala svakog dana... U njima su opisivane i svakidašnje sitnice, i takve žeNjSke
pojedinosti da je Krimzin, čitajući ih, nadimao uvele obraze i govorio: da-a , u njima je bilo i stihova i nežnih
reči koje su se ređale preko čitave stranice sve čime mlada žena hoće da očara, i najzad je Krimzin dobio
fotografiju, koju je dugo razgledao i hteo da precrta, ali mu to nije pošlo za rukom. Zatim je Lizu video u snu;
počeo je da tuguje, ;sutradan zamalo se nije opio, ali došlo mu još teže pa, ne znajući šta sad da radi,
nabavio je od žandarma baruta, nožem izrezao na ruci: Liza , pod imenom srce i strelu i sve to zasuo
barutom, da bi zauvek ostalo crno.
Odgovore Aleksandra Petrovića Timenkova Krimzin je prestao da otvara, kako bi izgledalo kao da Liza piše
njemu Krimzinu, i jednom je nazvao sam sebe: Saša, Aleksandar Petrović čak su ga podišli oštri žmarci od
ushićenja.
U slobodnom vremenu koje mu je ostajalo od sređivanja pisama, to jest celog dana, Krimzin je sanjao o
nerreći koja bi zadesila voz. On, Krimzin, baca se u ruševine zapaljenog vagona i, izlažući svoj život opasnosti
na rukama iznosi Lizu. Liza mu kaže: Spasitelju, budite mi prijatelj i ljubi ga...
Maštajući, Krimzin je maramicom brisao lice da, za svaki slučaj, ne bude mokro, čajem ispirao brkove, koji su
zaudarali na duvan; oči su mu pak gledale u tapetu i, eto, iznad mrke ruže opet je video onu istu mrlju koju
je napravio njegov prethodnik u pijanoj tuzi... I mrlja ga je potsećala da za njega nema života.
2
Poslednje pismo, u kojem je Aleksandru Petroviću zakazan sastanak, stiglo je u četvrtak i dva dana koja su
ostajala do subote uveče Krimzin je proveo sav izvan sebe, najzad, najzad će ugledati Lizu.
Ne znajući kuda da se dene, otumarao je, s one strane pruge, u ravno polje obraslo pelenom. i gledao na
zapad odakle će se, iza telegrafskih stubova, uveče pomoliti voz. Ispred nogu mu je uzletela prepelica; poljski
pacov pištao je na humci, stoJeći na zadnjim šapama uspravno kao klin, izbledelo nebo, sunce, pelen...
Pogledavši u sunce, on pomisli kakb sada Liza ruča i kaže mužu bezazleno: A ja hoću da otputujem tetici .
Muž ćuti, zaklanjajući se novinama gruba životinja; Lizino lice je preplašeno i lukavo... A ako on odbije? Putuj
, kaže muž šta se to mene tiče . Dugo je čekati do vOza. Srce umire od čežnje-.. Ona odlazi u svoju sobu i
oblači rublje sa čipkama sve za njega.
Krimzin zažmuri i, odmahnuvši glavom, pođe u bašticu pred stanicom, čizmama otresajući gorki prah sa
pelena.
Pored mrkog, daskama obloženog zida Krimzin sede; kraj nogu mu je šetao dugonogi petao tresući krestom;
dve kokoške kupale su se u prašini; lišće kržljavih topola odavno je već bilo sprženo. Na gornjem spratu, u
stanu šefa stanice, plakalo je dete.
Eh , pomisli Krimzin bar da imamo rečicu, da se okupam, a ovde ni vode nema; kako samo ljudi žive ovde...
Jecaji šefovog deteta najzad su mu dojadili, postali nepodnošljivi; Krimzin, mršteći se, ode u čekaonicu prve
klase, gde je bilo svežije. Ali u čekaonici visile su pored kaljeve peći one iste reklame brodova i tuljaka za
cigarete Katika kao i pre deset godina, nasuprot njima od muva ispljuvan red vožnje i na njemu davnašnji
natpis olovkom: Manja, kad bi ti znala!! Viktor Strižev ... Na okruglom stočiću boca sa žutom vodom, koju
niko nije pio... To je sve...
Krimzin zaviri u bocu. Oslušnu kako muve zuje na prozorima i ode u odeljenje za prtljag...
U odeljenju za prtljag, prema izlazu, na tezgi okovanoj gvožđem spavao je službenik: žuljevita ruka ležala mu
je na trbuhu; oko otvorenih usta, obraslih bradom neodređene boje, milele su muve.
Hej, ti, dosta si spavao reče Krimzin. Ali ovaj se ne probudi. Krimzin tužno postoja neko vreme pa iziđe u
popločano dvorište. Sporedne zgrade, po čijim je krovovima ižđikao korov, bile su zatvorene, kraj stuba za
vezivanje konja ustumarali se vrapci. Iza stanične ograde, iza prašnjavog puta bila je sve ista stepa, a tamo
daleko po stepi skakao je sputan konj.
Muka je ovo, muka, muka, ne mogu ovako da živim, reče Krimzin bar da hoće voz što pre da prođe.
Stepska večernja rumen dugo je tamnela, bledeći i tonući u
mrak; osuše se retke zvezde; na stanici su zapalili svetiljke, signalni stub u daljini opustio je svoje zeleno krilo
i jednoliko je zvonilo zvono, ukazujući da odnekud nailazi voz. Krimzin je sedeo na klupiCi kraj vrata, na
peronu, gledajući nalevo, u stepu. Laka drhtavica tresla je njegovo mršavo telo u kratkoj službenoj bluzi, a u
glavi mu neka magla suviše je dugo čekao..Levo u stepi gorela je jedna tačka, verovatno vatra koju su zapalili
orači. Ali tačka je postajala jasnija, zatim se raspala u tri plamena i otuda je doleteo udaljeni pisak: to je
nailazio voz.
Krimzin skoči sa klupice, popravljajući kapu na glavi; srce mu je lupalo. Odmah za piskom, sa suprotne rtrane
razleže se zvonce, sve bliže i bliže, kao da neki putnik, koji je takođe utledao voz, šiba konje stojeći u
garantasu. Kada su pak svetiljke na lokomotivi, šireći se i obasipajući šine zlatom, doprle do signalnog stuba,
u stanično dvoridžgge ulete prašnjava trojka sa tutnjem prelazeći preko kamenja.
To je on šireći oči pomisli Krimzin uzbućeno. Zapaljeni fenjeri doleteše, odagnavši senku šefa stanice,
lokomotiva osu gar i paru, pomoliše se prozori vagona, sve sporije i sporije i prema Krimzinu se zaustavi jako
osvetljena prva klasa. Odmah kroz malo dvoripgge na peron istrča visok čovek u širokom ogrtaču i sa bujnim
brkovima. Digavši se na prste, Krimzin ;stade da gleda kroz prozor vagona u kupe obložen crvenim
somotom.
U mreži kupea ležao je slamni šešir sa cvećem i bobicama, na kukici je visio svilen ogrtač... To je Lizino?
promrmlja Krimzin i zadrhta od glave do pete pa se okrenu... Sa platforme vagona odjeknu zvonak, užurban
ženski glas:
Ovamo, ovamo, Aleksandre Petroviću, Saša...
Čovek u ogrtaču zastade u trku, podiže ruku pozdrav-ljajući i skoči na platformu. On je svu zakloni, na vratu
mu se nađoše dve ženske ruke...
Poljubili su se reče Krimzin u usta... I vide kako se vrata kupea široko rastvoriše i uđoše, prvo ona radosno
sevajući očima i smejući se, zatim on, veoma čilo...
Ušavši u kupe, Liza opet zagrli Aleksandra Petrovića... Oni odmah, brzo sedoše na crveno sedište i opet se
poljubiše, zažmurivši, odvajajući se da udahnu vazcuh, pa opet...
Krimzin, gledajući ih, poče naglas ali tiho da se jada i ne zapažajući to; nije čuo kada je odjeknulo treće
zvono, kada su zvecnuli odbojnici...
Odjednom je prozor krenuo Krimzin potrča za vagonom...
Liza i njen prijatelj sa divnim brkovima odvojiše se jedno od drutog. On ju je držao za ruke... Oboje su se
smejali, neizrecivo srećni...
Peron se odjednom završio, Krimzin se spotaknu, umalo ne pade, a voz je već jurio dalje, pokazujući dve
svetiljke na repu... To je sve...
Dugo je Krimzin gledao za vozom. Vratio se u kancelariju, strpao ruke u džepove i isturio usne kao za
poljubac... Tako je stajao dok i taj otsjaj svetlosti od ljubavi nije ugasnuo na njegovom licu... Zatim je izvadio
ključ, otvorio katanac na poštanskoj vreći, naprežući snagu izručio pisma na pokapan sto, seo, i njegove ruke
po navici krenuše... Ali oči, umesto sve ove tričarije, oprt su videle prozračni prozor i na crvenom somotu
dve glave pripijene u poljupcu.
Dosta, reče on teško dišući poljubili ste se i dosta...
Ali ne samo to oni su se uhvatili za ruke i počeli da se smeju... Na njenom rumenom obrazu pojavila se
rupica i nosić joj se nabrao.
Mili moji, poljubite se još jedanput reče Krimzin, pridigavši se i opirući se o sto...
Ali profili dvaju čudesnih lica nisu se približili, među njima se pojavila ruža na tapeti i pored nje mrlja od
mastila...
Krimzin otvori usta i, dršćući, muklo viknu: gubi se! I glave nestadoše... Tada on zgrabi mastionicu i nagnuvši
se preko stola baci je u aflju. Mastionica se razbi i mastilo se razli po zidu obrazujući mrlju u veličini jagnjeće
kože.
Prokletstvo! vikdžu Krimzin. Lažeš! A nećeš li ovoga, ovoga?..
Gužvajući i cepajući pijsma, on stade da ih baca na crnu mrlju, pljuvao je na nju preko stola, gađao žigom i
voskom...
Šef stanice navrativši da uzme poštu i ugledavši sve to, obori Krimzina, pozva ljude u pomoć, naredi im da ga
vežu, a sutradan izjutra otpremi ga u sreski grad, u bolnicu.
NIKITINO DETINjSTVO
Sunčano jutro
Nikita uzdahnu budeći se i otvori oči. Kroz šare od mraza na oknima, kroz divne, srebrom izvezene zvezde i
široko lišće sijalo je sunce. Svetlost u sobi je bila snežnobela. Preko umivaonika skliznu sunčev zrak, na zidu
zaigra sjajna pega.
Nikita otvori oči i seti se da mu je sinoć drvodelja Pahom rekao:
Samo da ih namažem i dobro polijem, izjutra kad ustaneš sedi i vozi.
Sinoć je Pahom, ćoravi i rošavi mužik, napravio Nikiti, na njegovo navaljivanje, seljačke sanke. To se radilo
ovako:
U šupi za kola, na stolarskoj tezgi, usred mirisnih šušaka uvijenih u uvojke, Pahom je ostrugao dve daske i
istesao četiri noge; donja daska bila je spreda koso potsečena da se ne bi zabadala u sneg; noge su bile
istesane na strugu; na gornjoj dasci bila su napravljena dva udubljenja za noge, da se zgodnije sedi. Donja
daska mazala se kravljom balegom i triput se polivala vodom na mrazu, posle toga bi bila kao ogledalo; za
gornju dasku vezivao se kanap da se sanke mogu vući, a kada se sankaš iizbrdo, da se njime upravlja.
Sada su Sanke, svakako, već gotove i stoje kraj doksata. Pahom je takav čovek: Ako sam, veli, rekao nešto to
je zakon, uradiću .
Nikita sede na ivicu kreveta i oslušnu u kući je bilo tiho, sigurno još niko nije ustao. Ako se začas obuče, bez
ikakvog, razume se, umivanja i pranja zuba, na sporedni izlaz može kidnuti u dvorište. A iz dvorišta na reku.
Tamo je na strmim obalama vetar navejao smetove, sedi i juri...
Nikita se izvuče iz kreveta i na prstima prošeta po toplim sunčanim kvadratima na podu.
U taj mah vrata se otškrinuše i kroz njih se pomoli glava u naočarima, s riđim nakostrešenim obrvama, s
otvorenoriđom bradicom. Glava namignu i reče:
Ustaješ, hajdučino?
Arkadije Ivanovič
Čovek s riđom bradicom Nikitin učitelj, Arkadije Ivanovič, sve je nanjušio još sinoć i namerno je ustao ranije.
Vrlo okretan i lukav čovek bio je taj Arkadije Ivanovič. On uđe kod Nikite u sobu smešeći se, stade kraj
prozora, dunu na staklo, i kada je ono postalo prozirno, popravi naočari i pogleda napolje.
Pored doksata stoje izvanredne sanke, reče on.
Nikita ništa ne reče i naroguši se. Morao je da se obuče i opere zube i ne samo da umije lice nego još i da
opere uši, pa čak i vrat. Posle toga je Arkadije Ivanovič bbgrlio Nikitu oko ramena i odveo ga u trpezariju. Za
stolom, pred samovarom, sedela je majka u sivoj toploj haljini. Ona uze Nikitu za bradu, vedrim očima
pogleda ga u oči i poljubi.
Jesi li dobro spavao, Nikita?
Zatim pruži ruku Arkadiju Ivanoviču i upita ljubazno:
A kako ste vi spavali, Arkadije Ivanoviču?
Što se mene tiče, ja sam dobro spavao, odgovori on smešeći se, ko bi znao zašto, ispod riđih brkova, sede za
sto, nasu pavlake u čaj, baci u usta komadić šećera, uhvati ga belim zubima i namignu Nikiti kroz naočari.
Arkadije Ivanovič bio je nesnosan čovek: uvek se šalio, uvek namigivao, nikad nije govorio otvoreno, nego
tako da ti se srce stegne. Naprimer, izgleda, majka ga je jasno pitala: Kako ste spavali? On je odgovorio: Što
se mene tiče, ja sam dobro spavao , znači da to treba razumeti: A Nikita je hteo da kidne na reku pre čaja i
časova, a Nikita je sinoć, umesto da prevodi s nemačkog, presedeo dva sata na stolarskoj tezgi kod Pahoma .
Arkadije Ivanovič nije ga nikad tužio, to je istina, ali je zato Nikita uvek morao biti na oprezu.
Za vreme čaja mati je rekla da je noćas bio strašan mraz, da se u tremu smrzla voda u šafolju, i zatsg, kad
pođu u šetnju, Nikita treba da stavi bašliku.
Mama, časnu reč, strašna je vrućina, reče Nikita.
Molim te, stavi bašliku.
Štipa za obraze i guši, ja ću, mamice, još više nazepsti u bašlici.
Mati ćutke pogleda Arkadija Ivanoviča, Nikitu; njen glas uzdrhta:
Ne znam na koga si postao tako neposlušan.
Hajdemo da radimo, reče Arkadije Ivanovič, odlučno ustade i brzo protrlja ruke, kao da na svetu nema većeg
zadovoljstva od rešavanja aritmetičkih zadataka i diktiranja poslovica i uzrečica, od čega se oči same
sklapaju.
U velikoj, praznoj i beloj sobi, gde je na zidu visila karta sa dve polukugle, Nikita sede za sto, sav isprskan
mastilom i iscrtan nekakvim njuškicama. Arkadije Ivanovič otvori udžbenik aritmetike.
Dakle, reče on živo, gde smo ono stali? i zašiljenom olovkom podvuče broj zadatka.
Trgovac je prodao nekoliko aršina plave čoje po 3 rublje i 64 kopejke aršin, a crne čoje... pročita Nikita. I
odmah, kao i uvek, Nikiti iziđe pred oči taj trgovac iz udžbenika. Bio je u dugačkom prašnjavom geroku, sa
žutim i tužnim licem, dosadan i spljošten, osušen. Dućan mu je bio mračan kao kakva rupa; na prašnjavoj
niskoj polici ležale su dve bale čoje; trgovac je pružao prema njima mršave ruke, skidao bale s police i gledao
Nikitu mutnim očima bez života.
Šta misliš, Nikita? upita Arkadije Ivanovič. Svega je trgovac prodao osamnaest aršina. Koliko je prodato
plave, a koliko crne čoje?
Nikita se namrštio, trgovac se sasvim spljoštio, obe bale čoje uvukoše se u zid, zaogrnuše se prašinom...
Arkadije Ivanovič reče: Jao, jao! i poče da objašnjava; brzo je pisao olovkom brojke, množio ih i delio,
ponavljajući: Jedan pamtim, dva pamtim . Nikiti se činilo da su za vreme množenja jedan pamtim ili dva
pamtim brzo skakali s hartije u glavu i tamo golicali da ih čovek ne bi zaboravio. To je bilo vrlo neprijatno. A
sunce je poigravalo na oknima išaranim od mraza, zvalo napolje: Hajdemo na reku .
Najzad je s računom bilo svršeno, počeo je diktat. Arkadije Ivanovič poče da šeta duž zida i naročitim,
sanjivim glasom, kakvim ljudi nikad ne govore, poče da diktira:
Sve životinje koje god postoje na zemlji uvek rade... Učenik je poslušan i marljiv...
Isturivši vršak jezika, Nikita je pisao, pero je škripalo i prskalo.
Odjednom u kući lupiše vrata, čulo se kako neko ide hodnikom u promrzlim valjenkama. Arkadije Ivanovič
spusti knjigu i oslušnu. Radosni glas majke uzviknu negde blizu:
Šta je, stigla pošta?
Nikita sasvim obori glavu nad sveskom, nešto ga je gonilo da prsne u smeh.
Poslušan i marljiv, ponovi on otežući, napisao sam marljiv .
Arkadije Ivanovič popravi naočari.
Dakle, sve životinje koje god postoje na zemlji poslušne su i marljive... Zašto se smeješ?.. Napravio si
krmaču?.. Uostalom, sada ćemo napraviti malu pauzu.
Arkadije Ivanovič, stisnuvši usne, zapreti kao olovka dugačkim prstom i brzo iziđe iz sobe za rad. U hodniku
upita majku:
Aleksandra Leontijevna, ima li pisamce za mene?
Nikita pogodi od koga on očekuje pismo. Ali nije smeo da gubi vreme. Obuče kratki kaput postavljen krznom,
valjenke, kapu; gurnu bašliku pod orman da je ne bi našli i istrča na doksat.
Smetovi
Široko dvorište bilo je pokriveno sjajnim, belim, mekim snegom. Po njemu su se plavili duboki ljudski i česti
pseći
tragovi. Vazduh, studen i razređen, počeo je da štipa u nosu i da bocka iglicama obraze. Šupe i staje bile su
niske, pokrivene belim kapama, kao da su urasle u sneg. Tragovi od saonica, kao da su od stakla, vodili su od
kuće preko celog dvorišta.
Nikita se sjurio s doksata niz stepenice koje su krckale. Dole su stajale nove sanke od borovine s kanapom
ispletenim od like. Nikita ih pregleda napravljene su solidno; isproba ih klize dobro; uprti ih na rame, dohvati
malu lopatu misleći da mu može zatrebati i potrča duž parka putem prema brani na reci. Tamo su stajale
ogromne, skoro do neba visoke, široke vrbe prkrivene injem svaka grančica kao da je od snega.
Nikita je skrenuo desno, prema reci, i trudio se da ide putem gazeći po tuđim tragovima, a na onim mestima
gde je sneg bio netaknut i čist išao je natraške da bi zavarao Arkadija Ivanoviča.
Na strmim obalama reke Čagre vetar je tih dana navejao velike paperjaste smetove. Oni su ponegde imali
oblik šiljka i visili su nad rekom. Ako staneš na takav šiljak on će da hukne i da se odroni, gomila snega
otkotrljaće se dole u oblaku snežne prašine.
Desno krivudala je rečica kao plavkasta senka između belih opustelih polja. Levo iznad ramog obronka,
crnile su se kuće, štrčali su bunarski đermovi sela Sosnovke. Plavi visoki dimovi dizali su re nad krovovima i
rasplinjavali u vazduhu. Na snežnom obronku, gde su se žutele mrlje i tragovi od pepela jutros izbačenog iz
peći, kretale su se sitne figurice. To su bili Nikitini drugovi dečaci iz našeg kraja sela. A dalje, tamo gde je reka
pravila okuku, jedva su se nazirali drugi dečaci, končanski , vrlo opasni. Nikita odbaci lopatu, spusti sanke na
sneg, uzjaha ih, čvrsto uhvati kanap, odgurnu se jedno dvaput nogama i sanke krenuše nizbrdo. Vetar zasvira
u ušima, s obe strane se diže snežna prašina. Nizbrdo, stalno nizbrdo, kao strela. I odjednom, s ivice snega
nad strmom obalom, sanke poleteše kroz vazduh i skliznuše na led. Kretale su se sve lakše, sve lakše, i
najzad stadoše.
Nikita se zasmeja, diže se i poče da vuče sanke uzbrdo upadajući do kolena u sneg. Kad se već bio popeo na
obalu, tu nedaleko, na snežnom polju, spazi crnu figuru Arkadija Ivanoviča, mnogo višu od ljudskog rasta bar
tako mu se učinilo. Nikita dograbi lopatu, skoči na sanke, SJuri se dole i potrča preko leda do onog mesta gde
su se smetovi u obliku šiljka
bili nadneli nad rekom.
Zavukavši se pod šiljak, Nikita poče da kopa pećinu. Posao je bio lak lopata je prosto sama sekla sneg.
Iskopavši malu pećinu, Nikita se zavuče u nju, povuče unutra sanke i poče iznutra da pravi zid od velikih
grudvi snega. Kad je zid bio gotov, kroz pećinu se razli plavi polumrak, bilo je toplo i prijatno.
Nikita je sedeo i mislio o tome da niko od dečaka nema tako divne sanke. Izvadio je perorez i počeo da seče
na gornjoj dasci ime Vevit
Nikita! Kuda si nestao? čuo se glas Arkadija Ivanoviča.
Nikita stavi perorez u džep i pogleda kroz uzani otvor među grudvama snega. Dole, na ledu, stajao je,
zabačene glave, Arkadije Ivanovič.
Gde si, hajdučino?
Arkadije Ivanovič popravi naočari i pođe ka pećini, ali odmah upade do pojasa.
Izlazi, svejedno ću te izvući odande.
Nikita je ćutao. Arkadije Ivanovič pokuša da pođe dalje, ali opet upade u sneg, stavi ruke u džepove i reče:
Nećeš, ne moraš. Ostani. Mama je dobila pcsmo iz Samare... Uostalom, zbogom, ja idem...
Kakvo pismo? upita Nikita.
Aha! Znači da si ipak tu.
Recite, od koga je pismo?
Pismo povodom dolaska nekih gostiju o praznicima.
Odozgo odmah poleteše grudve snega. Iz pećine pomoli se Nikitina glava. Arkadije Ivanovič veselo udari u
smeh.
Tajanstveno pismo
Za vreme ručka mati je najzad pročitala to pismo. Pisao je otac.
,Draga Saša, kupio sam ono što smo odlučili da poklonimo jednom dečku koji, po mom mišljenju, ne
zaslužuje da mu se pokloni ta divna stvar . Kod tih reči Arkadije Ivanovič je počeo strašno da namiguje. Ta je
stvar dosta velika, zato zbog nje pošalji još jedna kola. Evo vam još jedne
novosti o praznicima sprema se da nam dođe Ana Apolosovna Bapkina s decom...
Dalje nije zanimljivo, rekla je mati i na sva Nikitina pitanja samo je zatvarala oči i vrtela glavom:
Ništa ne znam.
Arkadije Ivanovič je takođe ćutao i širio ruke: Ništa ne znam . Uopšte, celog tog dana Arkadije Ivanovič je bio
neobično veseo, uvek bi odgovarao nešto sasvim deseto i svaki čas bi vadio iz džepa nekakvo pisamce,
pročitao bi dva tri reda i skupljao usne. Svakako, i on je imao svoju tajnu.
U sumrak Nikita je pretrčao preko dvorišta do kuće za mlađe, odakle je na ljubičasti sneg padala svetlost
kroz dva zaleđena prozora. Tamo su večerali. Nikita zviznu triput. Trenutak docnije pojavio se njegov najbolji
drug, Miška Korjašonok, u ogromnim valjenkama, bez kape, ogrnut kratkim kaputom. I tu, iza ugla kuće,
Nikita mu je šapatom ispričao o pismu i pitao ga kakvu stvar treba da donesu iz varoši.
Miška Korjašonok, cvokoćući zubima od hladnoće, reče:
Sigurno nešto glomazno, očiju mi. Ja odoh, zima je. Čuj, sutra ćemo u selu da bijemo končanske dečake.
Hoćeš li doći?
Dobro.
Nikita se vratio kući i uzeo da čita Jahača bez glave .
Za okruglim stolom pod velikom lampom sedeli su s knjigama mati i Arkadije Ivanovič. Iza velike peći cvr-cvr,
cvr-cvr strugao je daščicu cvrčak. U susednoj mračnoj sobi pucketala je neka daska.
Jahač bez glave jurio je prerijom, šibala ga je visoka trava, dizao se crveni mesec nad jezerom. Nikita je
osećao kako mu se kosa miče na potiljku. On se oprezno okrenu napolju pred crnim prozorima prolete
nekakva sivkasta senka. On ju je video, časnu reč. Mati diže glavu s knjige i reče:
Vetar je počeo pred noć, biće mećave.
San
Nikita je usnio san, sanjao ga je više puta, uvek jedan te isti.
Lako, nečujno otvaraju se vrata od sale. Na parketu leže plavkasti otsjaji od prozora. Iza crnih prozora
nadneo se mesec kao velika sjajna kugla. Nikita se popeo na stočić za kartanje
kraj zida između dva prozora i vidi:
Tamo prekoputa, na zidu belom kao kreda, šeta okrugla šetalica u dugačkom ormančetu za sat, šeta, otsijava
na mesečini. Iznad sata na zidu, u ramu, visi strogi starac s lulom, pored njega starica u domaćoj kapici i
marami, i gleda stisnutih usana. Od sataČve do ugla, duž zida, ispružiše ruke, čučnuše, svaka na četiri noge,
široke prugaste fotelje. U uglu raskrečio se niski divan. Oni čuče bez lica, bez očiju, blenu u mesec, ne miču
se.
Ispod resa na divanu izlazi mačak. Protegne se, skoči na divan i pođe, crn i dugačak. Ide opustivši rep. S
divana skoči na fotelje, pođe po njima duž zida, savija se, provlači ispod ručica. Dođe do kraja, skoči na
parket i sede ispred sata okrenuvši leđa prozorima. Šetalica šeta, starac i starica strogo gledaju mačka. Onda
se mačak digao, jednom šapom naslonio na ormanče, a drugom pokušava da zaustavi šetalicu. A stakla na
ormančetu nema. Tek što je nije uhvatio šapom.
Oh, kad bi mogao da vikne! Ali Nikita ne može ni prstom da makne, ne miče se, i obuzima ga strah, strah, tek
što se nije desila nesreća...
Mesečeva svetlost nepomično leži u duguljastim kvadratima na podu. Sve se u sali smirilo, čuči. A mačah se
izdužio, savio glavu, skupio uši i trudi se da dohvati šapom šetalicu. I Nikita zna: ako je dodirne šapom,
šetalica će stati i istog trenutka sve će prsnuti, pući, zazvečati i nestati kao prašina; neće biti ni sale ni
mesečeve svetlosti.
Od straha u Nikitinoj glavi zveče oštri komadići srče, prosipa se pesak kao žmarci po čitavom telu. Skupivši
svu snagu, očajno viknuvši, Nikita se bacio na pod. I odjednom nešto povuče pod dole. Nikita sede. Osvrće
se. U sobi dva prozora išarana od mraza; kroznjihova okna vidi se čudan mesec, veći nego obično. Na podu
stoji noćni sud, leže bačene čizmice.
Gospode, slava tebi, gospode! Nikita se brzo prekrsti i gurne glavu pod jastuk. Jastuk je bio topao, mek, pun
krcat snova.
Ali tek što je zatvorio oči, vidi kako opet stoji na stolu u onoj istoj sali. Na mesečini šeta šetalica, strogo
gledaju starac i starica. I opet ispod divana pomalja se mačkova glava. Ali Nikita je već pružio ruke, odgurnuo
se od stola, skočio, i brzo-brzo razmahujući nogama, kao da je poleteo ili zaplivao nad zemljom. Neobično je
prijatno leteti po sobi. A kada su noge
počele da dodiruju pod, on je razmahnuo rukama i polako se digao do tavanice; leteo je krivudajući duž zida.
Blizu, pred samim njegovim nosom, videlo se gipsano ispupčenje, na njemu je ležala prašina, sivkasta i
prijatna, i mirisalo je nekako toplo. Zatim je opazio poznatu pukotinu u zidu, nalik na Volgu na karti, a zatim
starinsku, vrlo čudnu kuku s otkinutim kanapom, načičkanu mrtvim muvama.
Nikita se odgurnu nogom od zida i polako polete preko cele sobe prema satu. Gore na ormančetu stajala je
mala vaza od bronze, a na dnu ležalo je nešto nije mogao da vidi šta je. Odjednom kao da je Nikiti neko
rekao na uvo: Uzmi ono što leži u njoj .
Nikita je odleteo do sata i već gurnuo ruku u vazu. Ali u isti mah sa zida, iz slike, živo se pomoli pakosna
starica i mršavim rukama uhvati Nikitu za glavu. On se ote, ali odostrag iz druge slike pomoli se starac, poče
da maše dugačkom lulom i tako vešto udari Nikitu po leđima da je on odleteo na pod, jauknuo i otvorio oči.
Kroz šare od mraza sijalo je i poigravalo sunce. Pored kreveta je stajao Arkadije Ivanovič, drmao Nikitu za
rame i govorio:
Ustaj, ustaj, devet je sati.
Kada je Nikita, trljajući oči, seo u postelji, Arkadije Ivanovič je namignuo nekoliko puta i brzo protrljao ruke.
Danas, brate moj, nećemo raditi.
Zašto?
Zato što se zato svršava na o. Dve nedelje možeš da jurcaš isplazivši jezik. Ustaj.
Nikita skoči s kreveta i zaigra po toplom podu.
Božićni raspust! On je sasvim zaboravio da danas počinju srećne i dugačke dve nedelje dana. Igrajući pred
Arkadijem Ivanovičem, Nikita zaboravi i drugo: upravo svoj san, vazu na satu i glas koji mu je šapnuo na uvo:
Uzmi ono što leži u njoj .
Starinska kuća
Nikiti padoše na glavu četrnaest njegovih sopstvenih dana radi šta hoćeš. Bi mu čak malo dosadno.
Za jutarnjim čajem napravio je kacpu od čaja, mleka, hleba i slatka i tako se najeo da je neko vreme morao
da posedi ćutke.
Gledajući svoju sliku u samovaru, dugo se čudio kako mu se lice duž celog samovara nakazno izdužilo. Zatim
je počeo da misli šta bi bilo kad bi uzeo i slomio kašičicu: od jednog dela ispao bi čamac, a od drugog mogla
bi da se napravi čačkalica, nešto da se čačka.
Mati je najzad rekla: Idi, prošetaj, Nikita, zaboga.
Nikita se polako obuče, i vukući prst duž okrečeiog zida, pođe dugačkim hodnikom gde su toplo i prijatno
mirisale peći. Levo od tog hodnika, u južnom delu kuće, nalazile su se zimske sobe, naložene, u kojima se
stanovalo. Desno, sa severne strane, bilo je pet letnjih, upola praznih soba, sa salom u sredini. Ovde su
ogromne kaljeve peći ložene samo jedanput nedeljno, kribtalni lusteri visili su umotani u gazu, na podu u sali
ležala je gotiila jabuka, njihov natruo sladak miris širio se po svim letnjim sobama.
Nikita s mukom otškrinu hrastova dvokrilna vrata i na prstima pođe kroz prazne sobe. Kroz polukružne
prozore video se park, zatrpan snegom. Drveće je stajalo nepomično, s opuštenim belim granama; žbunje
jorgovana, s obe strane stepenica koje su vodile s terase, bilo se savilo pod teretom snega. Na poljani plavili
su se zečji tragovi. Pred samim prozorom sedela je na grani crna glavata vrana, nalik na đavola. Nikita kucnu
prstom po staklu, vrana otskoči ustranu i polete otresajući krilima sneg s grana.
Nikita je došao do krajnje sobe na uglu kuće. Tu su, duž zidova, stajali ormani pokriveni prašinom; kroz
njihova stakla otsijavale su korice ;starinskih knjiga. Nad kaljevim kaminom visila je slika neobično lepe
dame. Ona je bila u crnoj somotskoj amazonci i u ruci, u dugoj i širokoj rukavici, držala je korbač. Čovek bi
rekao kao da je išla, okrenula se i s lukavim osmehom gleda Nikitu svojim prodirnim duguljastim očima.
Nikita je seo na divan, podupro pesnicama bradu i počeo da razgleda damu. Mogao je dugo da sedi tako i da
je gleda. Zbog nje je on je to više puta čuo od majke njegova pradedu snašla velika nesreća. Slika nesrećnog
pradede visila je nad ormanom za knjige, bio je to mršav starac s oštrim nosom i upalim očima; rukom
okićenom prstenjem pridržavao je na grudima halat; pored njega je ležao upola odmotan papirus i guščje
pero. Po svemu se videlo da je to vrlo nesrećan starac.
Mati je pričala da je pradeda obično danju spavao, a noću čitao i pisao, šetao je samo u sumrak. Noću pored
kuće lutali
su čuvari i čegrtali čegrtaljkama terajući noćne ptice od prozora da se pradeda ne bi plašio. Kažu da je park u
ono vreme bio zarastao u visoku gustu travu. Kuća, sem te sobe, bila je zamandaljena, prazna. Posluga se
bila razbežala. Pradedino imovno stanje bilo je sasvim jadno.
Jednog dana nisu ga našli ni u sobi za rad, ni u kući, ni u parku, tražili su ga nedelju dana, ali je on bio nestao.
A posle jedno pet godina njegov naslednik dobio je iz Sibira zagonetno pismo: Tražio sam mira u mudrosti,
našao sam zaborav u prirodi .
Uzrok svih tih čudnih pojava bila je dama u amazonci. Nikita ju je gledao radoznalo i uzbuđeno.
Pred prozorom opet se pojavila vrana; otresajući sneg, pala je na granu, počela je da klima glavom i da
otvara kljun, graktala je. Nikitu podiđe jeza. Izvukao se iz praznih soba i otrčao u dvorište.
Na bunaru
Usred dvorišta, pored bunara, gde je sneg unaokolo bio žut, zaleđen i ugažen, Nikita je našao Mišku
Korjašonka. Miška je sedeo na ivici bunara i umakao u vodu kraj od kožne rukavice bez prstiju, navučene na
ruku.
Nikita ga upita zašto to čini. Miška Korjašonok odgovori:
Svi končanski kvase rukavice, a sada ćemo ih i mi kvasiti. Ona se zakori, vrlo zgodno za tuču. Hoćeš li u selo?
Kada?
Poći ćemo čim ručamo. Majci ništa ne kazuj.
Mama me je pustila, samo mi je zabranila da se tučem.
Kako to zabranila da se tučećh? Ali ako te neko napadne? Znaš ko će te napasti Stjopka Karnauškin. On će da
te razvuče, a ti njega ritni.
Sa Stjopkom ću ja izići na kraj, reče Nikita, ja ću njega malim prstom. I on pokaza Miški prst.
Korjašonok pogleda, otpljucnu i reče grubim glasom:
Stjopka Karnauškin ima obajanu pesnicu. Prošle nedelje išao je s ocem u selo, u Utjovku, da donesu so i ribu,
tamo su mu obajali pesnicu, očiju mi ne lažem.
Nikita se zamislio, svakako, najbolje bi bilo da uopšte ne ide u selo, Ali Miška će reći da je kukavica.
A kako su mu pesnicu obajali? upita on.
Miška opet otpljucnu.
Sitnica. Prvo uzmi gar i namaži ruke pa onda triput reci: Tani-bani, šta je pod nama, pod gvozdenim
stubovima? To ti je sve...
Nikita je s velikim poštovanjem gledao Korjašonka. U taj mah je u dvorištu zaškripala i otvorila se kapija, kroz
nju u zbijenoj sivoj gomili utrčale su ovce, lupale papcima, kao koščicama, treskale repovima, ispuštale
lešnike. Kod bunara stado ovaca se još više zbilo. Blejeći i gurajući se, ovce su se probijale ka koritu, razbijale
njuškama tanki sloj leda, pile i kašljale. Ovan, prljav, s dugačkim runom, upro je u Mišku svoje bele, pegave
oči i lupio nogom. Miška mu je rekao badavadžijo i ovan je poleteo za njim, ali je Miška stigao da preskoči
korito.
Nikita i Miška počeše da se jure po dvorištu smejući se i izazivajući jedan drugoga. Ovan je pojurio za njima,
ali se predomislio i zablejao:
Vi steee badavadžijeee.
Kada su počeli sa sporednog ulaza da zovu Nikitu na ručak, Miška Korjašonok reče:
Pazi, nemoj da slažeš; da pođemo u selo!
Bitka
Nikita i Miška Korjašonok pošli su u selo prekim putem, kroz park i preko ribnjaka. Na ribnjaku, tu gde je
vetar oduvao sneg s leda, Miška se za trenutak zadržao, izvadio perorez i kutiju šibica, seo, i šmrčući nosom,
počeo da dubi plavi led na onom mestu gde se u njemu video beo mehur. To su oni zvali mačka sa dna
ribnjaka dizao se močvarni gas, i kad bi se voda okolo smrzla, pravio mehure u ledu. Probivši rupu u ledu,
Miška je zapalio šibicu i prineo je rupi; mačka je planula, nad ledom se bešumno pojavio žućkasti plameni
jezik.
Pazi, nikome to ne kazuj rekao je Miška, iduće nedelje otići ćemo jednog dana na donji ribnjak da palimo
mačke , znam jednu gde se nalazi, ogromna je, ceo dan će da gori.
Dečaci potrčaše preko ribnjaka, izbiše kroz žutu, oborenu trsku na drugu obalu i uđoše u selo.
Te zime vetar je naneo ogromne smetove. Po dvorištima, tamo gde je vetar slobodno duvao, snega nije bilo
mnogo, ali na
ulicama, između kuća, smetovi su se bili isprečili i bili viši od krovova.
Straćaru samohrane budale Savoske potpuno su zatrpali smetovi, samo je dimnjak virio iz snega. Miška je
rekao da je prekjuče celo selo lopatama otkopavalo Savosku, a on, budala, kada ga je preko noći mećava bila
zatrpala, založio peć, skuvao posne šči, najeo se i zavukao na peć da spava. Tako su ga zaspalog našli na peći,
probudili i dobro su ga povukli za kosu zbog njegove ludosti.
Szlo je bilo pusto i mirno, tek ponegde vio se dim iz dimnjaka... Nisko, nad belom ravnicom, nad zatrpanim
plastovima i krovovima, sijalo je zamagljeno sunce. Nikita i Miška stigli su do kuće Artamona Tjurina,
strašnog seljaka, koga su se svi u selu pribojavali, toliko je bio snažan i prek. Kroz prozor Nikita spazi hao
metla riđu Artamonovu bradu, Artamon je sedeo za stolom i kusao iz drvene zdele. A kroz drugi prozor,
spljoštivši nosove na staklu, gledala su tri pegava dečaka, Artamonovi sinovi: Sjomka, Ljonjka i Artamoška-
mlađi.
Miška priđe i zviznu, Artamon se okrete, i žvaćući velikim ustima, zapreti Miški kašikom. Tri dečaka izgubiše
se i odmah se pojaviše na dsksatu opasujući se pojasovima preko kratkih kaputa.
Eh vi, reče Miška naherivši kapu na uvo, eh, vi devojčice... Sedite kod kuće, uzđrtirali ste se.
Ničega se mi ne bojimo, odgovori jedan od pegavih, Sjomka.
Tata je zabranio da cepamo valjenke, reče Ljonjka.
Onomad sam išao, dirao končanske, oni se ne ljute, reče Artamoška-mlađi.
Miška naheri kapu na drugo uvo, osmehnu se i reče odlučno:
Idemo da ih izazivamo! Pokazaćemo mi njima!
Pegavi odgovoriše: Dobro i svi zajedno počeše da se penju na veliku gomilu snega koja se bila isprečila preko
ulice, tu iza Artamonove kuće počinjao je drugi deo sela.
Nikita je mislio da na končanskoj strani sve vrvi od dečaka, ali je tamo bilo sve pusto i mirno, samo su dve
devojčice, umotane u marame, izvukle na gomilu snega sanke, sele na njih ispruživši napred noge u
valjenkama, uhvatile ee za kanap, zavrištale i poletele niz ulicu pored ambara i dalje niz strmu obalu reke na
led.
Miška, a za njim pegavi dečaci i Nikita počeše da viču sa snežne gomile:
Hej, končanski!
Sad ćemo mi vas!
Posakrivali se, boje se!
Izlazite, izmlatićemo vas!
Izlazite, jednom rukom da vas bijem, hej, končanski! vikao je Miška lupajući rukavicama.
S one strane, na gomili .onega, pojaviše se četvorica končanskih. Lupkajući se i povlačeći rukavicama po
butinama, popravljajući kape, i oni su počeli da viču;
Baš se bojimo vas!
Odmah smo pretrnuli!
Žapčići, žapčići, kreke-ke!
S ove strane popeše se na gomilu drugovi Aljoška, Nil, VaJBka-crne uši, Petruška-Savoskin sestrik i još sasvim
mali dečačić s velikim trbuhom, u majčinoj marami vezanoj unakrst. S one strane stiglo je takođe pet šest
dečaka. Oni su vikali:
Hej, pegavi, hodite ovamo, mi ćemo vam obrisat pege!
Kovači razroki, potkovali miša! vikao je s ove strane Miška Korjašonok.
Žapčići, žapčići!
Skupilo se s obe strane oko četrdeset dečaka. All nikako još da počnu, pribojavali su se. Grudvali su se,.
plazili. S one strane vikali su: Žapčići, žapčići! , a s ove strane: Kovači razroki! . I jedno i drugo bilo je uvreda.
Odjednom između končanskih pojavi se omanjig plećat i prćast dečak. Progura se kroz drugove, gegajući se
siđe s gomile, podboči se i viknu:
Žapčići, hodite, ko sme, na megdan!
To je bio čuveni Stjopka Karnauškin s obajanom pesnicom. Končanski su bacali uvis kape, oštro zviždali. S
ove strane dečaci su se stišali. Nikita se osvrnu. Pegavi su stajali namrgođeni. Aljoša i Vanjka-crne uši
ustuknuše nazad, mali dečak u maminoj marami izbečio je na Karnauškina okrugle oči, spremao se da
zakmeči. Miška Korjašonok je gunđao povlačeći dole pojas:
I bolje sam obarao, čudo neviđeno. Nemam volje da počnem, ali, ako se razljutim, pa kad ga razvučem na
dva hvata uvis odleteće mu kapa.
Stjopka Karnauškin, videći da niko neće da se bije s njim, mahnu rukavicom svojima:
Navalite, momci!
I končanski s vikom i zvužducima sjuriše se niz snežnu gomilu.
Pegavi ustuknuše, za njima potrčaše Miška, Vanjkacrne uši i najzad svi dečaci; potrča i Nikita. Onaj mali u
marami sede u sneg i glasno zaplaka.
Naši su projurili pored Artamonova dvorišta, pored dvoripgga Černouhova i popeli se na gomilu snega.
Nikita se okrenuo. Pozadi na snegu ležali su Aljoška, Nil i petorica naših neko je pao, neko sam od straha
legao, ko leži na zemlji, toga ne smeš tući.
Nikiti bi do suza krivo i bi ga sramota: uplašili su se, nisu primili bitku. Stao je, stegao pesnice i odmah
primetio Stjopku Karnauškina koji je jurio prema njemu, prćast, s velikim ustima, sa čuperkom kose ispod
ovčje šubare.
Nikita je sagao glavu, i koraknuvši napred, iz sve snage udario Stjopku u grudi. Stjopka mlatnu glavom,
šubara mu spade, i on sede u sneg.
Eh, ti, reče on, dosta je...
Končanski su odmah zastali; Nikita pođe na njih i oni ustuknuše. Prestižući Nikitu i vičući: Mi pobeđujemo
naši složno jurnuše na končanske. Končanski nagoše da beže. Gonili su ih pored jedno pet dvorišta dok svi ne
polegaše.
Nikita se vraćao natrag, uzbuđen, zagrejan, gledajući okolo: s kim bi se još mogao dohvatiti. Neko ga je
pozvao. Iza ambara je stajao Stjopka Karnauškin. Nikita mu priđe. Stjopka ga je gledao ispod oka:
Pošteno si me razvukao, reče on, hoćeš li da se družimo?
Razume se da hoću, brzo odgovori Nikita.
Dečaci su se s osmehom gledali. Stjopka reče:
Hajde da se menjamo.
Hajde.
Nikita pomisli šta bi mu dao najlepše i dade Stjopki perorez, sa četiri sečice. Stjopka ga stavi u džep i izvadi
odatle olovni piljak:
Na. Nemoj da ga izgubiš, skupo košta.
Kako se završilo dosadno veče
Uveče je Nikita razgledao slike u Njivi,, i čitao objašnjenja uz slike. Bilo je malo zanimljivoga.
Evo slike: stoji žena na doksatu, s rukama golim do lakata; u kosi joj cveće, na ramenu i pred nogama
golubovi. Preko ograde kezi se nekakav čovek s puškom preko leđa.
A najdosadnije u toj slici jeste to što se nikako ne može razumeti zašto je ona naslikana. U objašnjenju stoji:
Ko od vas nije video domaće golubove, te prave prijatelje čoveka? Dalje o golubovima Nikita je preskočio .
Ko izjutra nije voleo da baca zrnevlje tim pticama? Daroviti nemački umetnik, Hans Vurst, prikazao je jedan
takav momenat. Mlada Elza, pastorova kći, izašla je na doksat. Golubovi su opazili svoju ljubimicu i radosno
lete pred njene noge. Pogledajte jedan je seo na njeno rame, ostali kljucaju iz ruke. Mladi sused, lovac, uživa
krišom u toj slici.
Nikita je pomislio da će Elza nahraniti golubove i neće više imati šta da radi to je dosadno. Njen otac, pastor,
negde u sobi sedi na stolici i takođe zeva od dosade. A mladi sused se iskezio, kao da ga boli stomak, pa će
tako, kezeći se, i poći stazom; puška mu, razume se, ne puca. Nebo je na slici sivo i sunčeva svetlost siva.
Nikita opljunu olovku i nacrta pastorovoj ćerci brkove.
Druga slika prikazivala je pogled na varoš Buzuluk: granični kamen i slomljeni točak kraj puta, a u daljini
kućice od dasaka, crkvica i kosa kiša iz oblaka.
Nikita zevnu, zaklopi Njivu i nalaktivši se stade da sluša.
Gore, na tavanu, zviždukalo je, otegnuto zavijalo: eto, započe iz basa UUUUUUUUUUU oteže, mršti se
isturivši usne. Zatim izvi glasom i pređe u tanak, tužan ton i zasvira u jednu nozdrvu, muči se tanko, tanko
kao končić. I opet se spusti u bas i isturi usne.
Nad okruglim stolom gori lampa pod belim porculanskim abažurom. Neko, teško gazeći, prođe hodnikom iza
zida, sigurno ložač, i pod lampom blago zazvečaše stakleni ukrasi.
Mati je spustila glavu nad knjigu; kosa joj je pepeljasta, tanka, s kovrdžicama na slepoočnici gde ima mladež,
sitan kao
zrno prosa. S vremena na vreme majka raseca stranice pletićom iglom. Knjiga je u povezu boje cigle. Otac
ima u sobi za rad pun orman takvih knjiga, sve se one zovu Vesnik Evrope . Čudnovato, zašto odrasli vole sve
što je dosadno: čitati takvu knjigu isto je što i tucati ciglu.
Na majčinu krilu, spustivši vlažnu praseću njušku na šapice, spava pripitomljeni jež Ahilka. On se ispava
danju, a kada ljudi legnu, poći će cele noći da tapka po sobi, da lupka šapama, grokće i šuška po svim
ćoškovima i da zaviruje u mišje rupe.
Ložač iza zida zalupa gvozdenim vratancima, čulo se kako džara peć. U sobi je mirisalo na tople okrečene
zidove, na opran pod. Bilo je malo dosadno, ali nekako toplo. A onaj na tavanu trudio se, zviždukao: Juu-juu-
juu-juu-ju Mama, ko to zviždi? upita Nikita.
Mati podiže obrve ne dižući glave s knjige. A Arkadije Ivanovič, koji je špartao svesku, odmah, kao da je samo
to čekao, reče brzo:
Kada govorimo o nečem što nije živo, treba upotrebljavati zamenicu šta.
Buuuuuuuuuuuu tutnjilo je na tavanu. Mati diže glavu, oslušnu, promeškolji se i povuče na ramena meku
vunenu maramu. Jež se probudi i poče ljutito da duva kroz nos.
Tada Nikita zamisli kako je na hladnom mračnom tavinu napadalo snega kroz prozorče. Između ogromnih
greda, koje su isprljali golubovi, leže stare pocepane stolice i fotelje s ogolelim federima i polomljeno ko
mađe od divana. Na jednoj takvoj fotelji kraj dimnjaka sedi Vetar : čupav, sav u prašini, u paučini. Sedi mirno
i poduprevši obraze zavija: Tu-u-užno . Noć je duga, na tavanu je hladno, a on sedi sam samcit i zavija.
Nikita siđe sa stolice i sede pored majke. Ona se nežno nasmeši, privuče Nikitu i poljubi ga u glavu:
Zar ti nije vreme da spavaš, sine?
Ne, još pola sata, molim te.
Nikita nasloni glavu na majčino rame. U dnu sobe. škripnuvši vratima, pojavio se mačor Vaska, digao rep
uvis, izgled mu je krotak, čedan. Razjapivši ruŽičasta usta, on mauknu jedva čujno. Arkadije Ivanovič upita ne
dižući glave sa sveske:
Kojim poslom dođoste, Vasilije Vasiljeviču?
Vaska priđe majci žmirkajući, stade da je gleda svojim zelenim, uskim, lažljivim očima i mauknu jače. Jež
opet
poče da duva. Nikiti se učini da Vaska nešto zna i da je došao da to kaže.
Vetar na tavanu očajno zaurla. U taj mah pred prozorima se začu slab uzvik, škripanje snega, govor. Mati se
naglo diže sa stolice. Ahilka zagrokta i skotrlja se s njenih kolena.
Arkadije Ivanovič pritrča prozoru, pogleda i uzviknu:
Stigli su!
Bože moj! reče mati uzbuđeno. Zar je to Ana Apolosovna?.. Po takvoj mećavi...
Nekoliko minuta docnije Nikita, stojeći u hodniku, vide kako su se teško otvorila vrata ututkana valjanom
vunom, kako ulete oblak pare i pojavi se visoka i puna žena u dvema bundama i marami, sva pokrivena
snegom. Ona je držala za ruku dečka u sivom kaputu sa sjajnim dugmetima i u bašlici. Za njima, lupajući
smrznutim valjenkama, uđe kočijaš sa sleđenom bradom, sa dve žute ledenice umesto brkova i s belim
čupavim trepavicama. U rukama je držao devojčicu u beloj kozjoj bundici s krznom spolja. Naslonivši glavu
na kočijaševo rame, devojčica je ležala zatvorenih očiju; lice joj je bilo nežno i lukavo.
Pošto je ušla, visoka žena uzviknu gromkim basom:
Aleksandra Leontijevna, dočekuj goste! i zabacivši ruke, poče da odvezuje maramu. Ne prilazi, ne prilazi,
nazepšćeš. Ali putevi su kod vas, moram da kažem, očajni... Pred samom kućom nabasali smo na nekakvo
žbunje.
To je bila majčina prijateljica, Ana Apolosovna Bapkina, koja je stalno živela u Samari. Njen sin, Viktor, čekao
je da mu skinu bašliku i gledao ispod oka Nikitu. Mati uze od kočijaša zaspalu devojčicu, skide joj krznenu
kapuljaču, ispod nje odmah se prosu plava, zlatna kosa, i poljubi je
Ljiljice, stigli ste.
Devojčica uzdahnu, otvori velike plave oči i uzdahnu još jedanput budeći se.
Viktor i Ljilja
Nikita i Viktor Bapkin probudili se rano ujutru u Nikitinoj sobi, i sedeći u krevetu, namršteni, gledali jedan
drugoga.
Ja se tebe sećam, rekao je Nikita.
I ja se tebe odlično sećam, odmah odgovori Viktor,
ti si jedanput bio kod nas u Samari, prejeo si se onda pačjeg pečenja s jabukama i dobio ricinus.
Toga se nekako ne sećam.
A ja se sećam.
Dečaci poćutaše. Viktor namerno zevnu. Nikita reče nemarno:
Moj učitelj, Arkadije Ivanovič, strašno je strog, udavio me učenjem. On svaku knjigu može da pročita za pola
sata.
Viktor se nasmeši.
Ja idem u gimnaziju, u drugi razred. Kako je tek kod nas strogo: stalno me za kaznu ostavljaju bez ručka.
To nije ništa, reče Nikita.
Ne, to je nešto. Ma da ja mogu hiljadu dana da ne jedem ništa.
Eh, reče Nikita, jesi li pokušao?
Ne, još nisam pokušao. Mama ne da.
Nikita zevnu, protegnu se.
A ja sam, znaš, prekjuče Stjopku Karnauškina pobedio.
Ko je taj Stjopka Karnauškin?
Najjači dečak. Ja ga razvučem, a on se preturi. Poklonio sam mu perorez sa četiri sečice, a on meni olovni
piljak, pokazaću ti posle.
Nikita se izvukao iz kreveta i počeo polako da se oblači.
A ja jednom rukom dižem rečnik Makarova, reče Viktor glasom koji je drhtao od jeda, ali je već bilo jasno da
se on predaje. Nikita je prišao kaljevoj peći s bankom, i ne dodirujući je rukama, skočio na banak, savio nogu
i na jednoj nozi skočio na pod.
Ako se brzo-brzo razmahuje nogama, može se leteti, reče on pažljivo pogledavši Viktora u oči.
To nije ništa. Kod nas u razredu mnogi lete.
Dečaci su se obukli i otišli u trpezariju, gde je mirisalo na vruć hleb, masne pogačice i gde se iz sjajnog,
očišćenog samovara dizala do tavanice tolika para da su se okna zamaglila. Za stolom su sedeli majka,
Arkadije Ivanovič i jučerašnja devojčica, od svojih devet godina, Viktorova sestra, Ljilja. Iz susedne sobe čulo
se kako Ana Apolosovna tutnji iz basa: Dajte mi peškir .
Ljilja je bila obučena u belu haljinu s plavom svilenom trakom vezanom na krstima u veliku mašnu. U njenoj
plavbj kovrdžavoj kosi bila je druga mašna, takođe plava, vezana u
obliku leptira.
Nikita, prišavši joj, pocrvene i sastavi pete. Ljilja se okrenu na stolici, pruži ruku i reče vrlo ozbiljno:
Dobar dan, dečko.
Dok je to izgovarala, njena gornja usna malo se izdiglg.
Nikiti se učinilo da to nije prava devojčica, toliko je bila lepa, naročito oči plave, još plavlje nego traka, a
dugačke trepavice kao da su od svile.
Ljilja se pozdravila, i ne obraćajući više pažnju na Nikitu, uze obema rukama veliku šolju i zagnjuri u nju lice.
Dečaci su seli za sto jedan do drugoga. Viktor je pio čaj kao mališan: nagnuvši se nad šoljom, uvlačio je u nju
svoje dugačke usne. Krišom je dodavao sebi šećera, sve dok čaj nije postao potpuno gust, onda je tužnim
glasom zamolio da mu ga razblaže vodom. Gurnuvši Nikitu kolenom, on prošaputa:
Tebi se sviđa moja sestra?
Nikita nije odgovorio, ali ga je oblila rumen.
Moraš s njom oprezno, prošaputa Viktor, ona se stalno tužaka majci.
Ljilja je baš završila da pije čaj, obrisala usta salvetom, polako sišla sa stolice, i prišavši Aleksandri
Leontijevnoj, rekla učtivo i nekako uredno:
Hvala vam, teta Saša.
Zatim je prišla prozoru, popela se na ogromnu smeđu fotelju, izvadila odnekud iz džepa kutijicu s iglama i
koncem i počela da ivde. Nikita je sada video samo njenu veliku mašnu u obliku leptira, dva uvojka koja su
visila, a između njih vršak malčice isturenog jezika koji se micao tamo-amo, njime je Ljilja pomagala sebi da
šije.
Nikita je bio potpuno smušen. Počeo je već da pokazuje Viktoru kakose može preskočiti naslon od stolice, ali
Ljilja se nije ni osvrnula, a majka je rekla:
Deco, idite u dvorište, tamo galamite.
Dečaci su se obukli i izišli u dvorište. Dan je bio blag i maglovit. Crvenkasto sunce bilo se nisko nadnelo nad
dugačkim stepenastim oblacima nalik na snežna polja. U parku je stajalo ružičasto drveće pokriveno injem. I
nejasne senke na snegu bile su natopljene tom istom toplom svetlošću. Bilo je neobično mirno samo su kod
sporednog ulaza od kuće dva psa, Šarok i Katok, stojeći bok uz bok i okrenuvši glave, režali jedan na drugog.
Tako su mogli vrlo dugo da reže, da keze zube i prosto da
se guše, sve dok ne bi neki radnik u prolazu bacio na njih rukavicu; onda bi se oni, kašljući od zlobe, dizali na
stražnje šape i tukli tako da je dlaka letela na sve strane. Oni su se bojali drugih pasa, mrzeli su prosjake, i
noću, umesto da čuvaju kuću, spavali u šupi za kola.
Šta ćemo da radimo? upita Viktor.
Nikita je posmatrao čupavu, nezadovoljnu vranu koja je letela s gumna prema dvorištu za stoku. Nije mu se
igralo i bilo mu je, ni sam nije znao zašto, nekako tužno. On predloži da odu u salon na divan i da čitaju
nešto, ali mu Viktor reče:
Eh, ti, vidim da nisi ni za šta drugo, nego da se igrap s devojčicama...
Otkud to? upita Nikita i iocrvene.
Eh, otkud, sam znaš otkud.
Šta si me napao! Ništa je ne znam. Hajdemo na bunar.
Dečaci pođoše ka bunaru, na koji su, kroz otvorenu kapiju, dolazile krave da se napoje. U daljini Miška
Korjašonok je pucao kao iz puške ogromnim pastirskim bičem i odjednom povikao:
Bajan, Bajan, čuvaj se, Nikita!
Nikita se okrenuo. Odvojivši se od krda, išao je prema dečacima Bajan, crvenkastosivi dugački bik sa širokim
kudravim čelom i kratkim rogovima.
Mu-u oštro zamuka Bajan i lupi se repom po sapima.
Viktore, beži! viknu Nikita, uhvati ga za ruku i potrča prema kući.
Bik kasom pojuri za dečacima. Mu-uuu!
Viktor se okrenu, uzviknu, pade u sneg i pokri glavu rukama. Bajan je bio na jedno pet koraka od njih. SGnda
se Nikita zaustavi, odj dnom ga od ljutine obuze vrelina, on naglo skide kapu, pritrča biku i stade ga kapom
tući po njušci:
Beži, beži!
Bik stade, obori rogove. Sa strane pritrča Miška Korjašonok pucketajući bičem. Onda Bajan jadno zamuka,
okrenu se i pođe natrag ka bunaru. Nikiti su od uzbuđenja drhtale usne. Metnuo je kapu na glavu i okrenuo
se. Viktor je već bio pored kuće i odatle mu mahao rukom. Nikita nehotice pogleda u prozor, treći s leva od
doksata. U prozoru je video dva plava začuđena oka i nad njima plavu mašnu kao leptir. Ljilja, popevši se na
prozor, gledala je Nikitu i odjednom se osmehnula. Nikita odmah okrenu glavu. Više se nije osvrtao na
prozor. Bio se raspoložio
i uzviknuo je:
Viktore, hajdemo da se sankamo, brže!
Sve vreme pre ručka, sankajući se niz padine, kiksk ćući se i besneći , Nikita je mislio krajičkom mislig Kad se
budem vraćao kući i kad prođem pored prozora, da li da pogledam u prozor ili ne? Ne, proći ću. a neću
pogledati.
Kutijica za jelku
Za vreme ručka Nikita se trudio da ne gleda Ljilju a kad bi baš i hteo, ništa od toga ne bi bilo, zato što je
između njega i devojčice sedela Ana Apolosovna u crvenom somotskom grudnjaku, i razmahujući rukama,
govorila iz tako snažnog i gustog basa da su zvečali stakleni ukrasi na lampi.
Ne, i ne, Aleksandra Leontijevna tutnjila je ona, neka ti sin uči kod kuće. U gimnaziji je takav strašan nered
da bih ja uzela direktora svojim rukama i izbacila napolje... Viktore, odjednom uzviknu ona, ti ne treba da
slušaš šta majka govori o odraslima, ti moraš poštovati vlasti. Zamisli, Aleksandra Leontijevna, naše
nastavnike, budale božje. Jedan je gluplji od drugog. A profesor geografije? Kako mu beše prezime,. Viktore?
Siničkin.
A ja ti kažem da nije Siničkin, nego Sinjavkinj Taj profesor je do te mere glup da je jednom u pretsoblju,
odlazeći iz posete, uzeo mesto kape mačku koja je spavala na sanduku i stavio je na glavu... Viktore, kako
držiš viljušku i nož?.. Nemoj da mljackaš. Primakni se bliže stolu... Dakle, Aleksandra Leontijevna, šta sam ti
ono htela da kažem?.. Da, donela sam ti ceo kufer raznih drangulija za jelku... Treba sutra naterati decu da
lepe.
A ja mislim, reče mati, treba početi lepiti još danas, inače nećemo stići.
Kako god hoćete. A ja idem da pišem pisma. Hvala ti, draga moja, na ručku.
Ana Apolosovna obrisa salvetom usne, bučno odmaknu stolicu i ode u spavaću sobu s namerom da piše
pisma, ali trenutak docnije u spavaćoj sobi na krevetu tako strašnb zaškripaše federi kao da se na njega
strovalio slon.
S velikog stola u trpezariji skinuše čaršav. Mati je donela četiri para makaza i počela da kuva štirak. To se
ovako radilo: iz ormančeta u uglu, u kome je stajala domaća apoteka,
mati je izvadila teglicu sa iggirkom, stavila u čašu jednu kašičicu štirka, nasula u nju dve kašike hladne vode i
počela da muti, sve dok se od štirka nije napravila kaša. Onda je majka sipala u kašu ključale vode iz
samovara, neprestano mešajući kašičicom; štirak je postao proziran kao žele, ispao je odličan lepak.
Dečaci su doneli kožni kufer Ane Apolosovne i stavili ga na sto. Mati ga je otvorila i počela da vadi: tabake
zlatne hartije, glatke i s utisnutim šarama, tabake srebrne, plave, zelene i narandžaste hartije, bristolski
karton, kutije sa svećicama, sa svećnjacima za jelku, sa zlatnim ribicama i petlićima, kutiju sa šupljim
staklenim kuglicama koje su se nizale na konac i kutiju s kuglicama koje su na vrhu imale male srebrne
petlje, sa sve četiri strane one su bile ulubljene i obojene drugom bojom, zatim kutiju sa žabicama, svežnjiće
zlatnih i srebrnih niti, fenjerčiće sa šarenim prozorčićima od celuloida i veliku zvezdu. Kod svake nove kutije
deca su uzdisala od oduševljenja.
Tamo još ima lepih stvari, reče majka spustivši ruke u kufer, ali zasad ih nećemo otvarati. A sada hajde da
lepimo.
Viktor je uzeo da lepi lance, Nikita kesice za bonbone, mati je sekla hartiju i karton. Ljilja je upitala učtivim
glasom:
Teta Saša, smem li da lepim kutijicu?
Lepi, dete, šta hoćeš.
Deca su počela da rade ćutke, dišući kroz nos, brišući lepljive ruke o odelo. Mati je za to vreme pričala kako u
staro doba nije bilo ni pomena od ukrasa za jelku i stoga su sve morali da prave sami. Bilo je zato pravih
umetnika, koji su znali da naprave ona je sama to videla pravi dvorac s kulama, s kružnim stepenicama, s
pokretnim mostovima. Pred dvorcem je bilo jezero od ogledala, okruženo mahovinom. Po jezeru su plivala
dva labuda upregnuta u zlatnu barku.
Ljilja je, slušajući, radi, a tiho i ćutke, samo je pomagala sebi jezikom u teškim trenucima. Nikita je ostavio
kesice i gledao u nju. Mati je tada bila izišla. Viktor je vešao preko stolica jedno deset aršina šarenih lanaca.
Šta vi to lepite? upita Nikita.
Ljilja se osmehnula ne dižući glave, isekla zvezdicu od zlatne hartije i zalepila je na plavi poklopac.
Šta će vam ta kutijica? tiho upita Nikita.
Ovo je kutijica za rukavice za lutke, odgovori Ljilja ozbiljno, vi ste dečak, vi to nećete razumeti. Ona diže
glavu i pogleda Nikitu plavim ozbiljnim očima.
Nikita je počeo da crveni sve jače i jače i najzad postade purpuran.
Kako ste crven, reče Ljilja, kao cvekla.
I ona se opet nagnula nad kutijicu. Njeno je lice postalo lukavo. Nikita je sedeo kao da se zalepio za stolicu.
Nije znao šta bi sad kazao, a nikako nije mogao ni da iziđe iz sobe. Devojčica mu se smejala, ali se on nije
uvredio, a nije se ni naljutio samo ju je gledao. Odjednom Ljilja, ne dižući očiju, upita ga drukčijim glasom,
kao da sad imaju neku tajnu i govore o njoj.
Vama se dopada ova kutijica?
Nikita odgovori:
Da, dopada mi se.
Meni se takođe dopada, reče ona i zatrese glavom tako da se zaljuljaše uvojci i mašna. Htela je još nešto da
doda, ali je u tom trenutku prišao Viktor, proturio glavu između Ljilje i Nikite i rekao brzo:
Kakva kutijica, gde je kutijica? Gluposti, sasvim obična kutijica. Takvih mogu da napravim koliko hoću.
Viktore, časnu reč, tužiću te mami, ti mi smetaš da lepim, reče Ljilja drhtavim glasom. Uzela je lepak i hartiju
i prenela na drugi kraj stola.
Viktor namignu Nikiti.
Rekao sam ti, s njom moraš oprezno: ona je tuži-baba.
Kasno uveče Nikita, ležeći u mračnoj sobi u krevetu, pokriven preko glave, upita ispod ćebeta potmulim
glasom:
Viktore, spavaš li?
Još ne... Ne znam... Zašto pitaš?
Čuj, Viktore... Moram da ti odam strašnu tajnu... Viktore, nemoj da spavaš.,. Viktore, slušaj...
Uhum FJUU, odgovori Viktor.
Šta su doneli na zasebnim saonicama
Dok je još svitalo, Nikita je čuo kroz san kako su u kući džarali peći i kako su lupala spoljna vrata, to je ložač
doneo svežnje drva i ciglice od suve balege.
Nikita se probudio od sreće. Jutro je bilo vedro i mrazno.
Prozori su se smrzli: na oknima se uhvatio gusti sloj širokog lišća. Viktor je još spavao. Nikita baci na njega
jastuk, ali on nešto promumla i povuče ćebe preko glave. Od sreće Nikita se brzo izvukao iz kreveta, obukao
se, porazmislio kuda bi? i otrčao Arkadiju Ivanoviču. Arkadije Ivanovič tek što se bio probudio i ležeći čitao
uvek ono isto, već trideset puta pročitano pismo. Spazivši Nikitu, diže noge zajedno sa ćebetom, udari njima
po krevetu i uzviknu:
Neobičan slučaj! Ustao pre sviju!
Arkadije Ivanoviču, kako je danas lep dan!
Dan je, brate moj, J 1 zvanredan.
Arkadije Ivanoviču, hteo sam da vas pitam, Nikita poče da struže noktom farbu s ragastova, vama se jako
dopadaju Bapkini?
A ko od Bapkinih?
Deca.
Tako, tako... A šta bi ti hteo: ko od dece da mi se dopada?
Arkadije Ivanovič je to govorio običnim glasom, ali isuviše brzo. Bio jSe nalaktio na jastuk i gledao Nikitu,
istina bez smeha, ali isuviše pažljivo. I on je, očigledno, nešto znao. Nikita je odjednom okrenuo glavu,
istrčao iz sobe, porazmislio malo i otišao u dvorište.
Nad kućom za mlađe, nad parnim kupatilom u jaruzi, i dalje, iza belog polja, nad celim selom, dizali su se
plavi stubovi dima. Preko noći po drveću bio se uhvatio još veći sloj inja i ogromne topole nad ribnjakom
potpuno su oborile svoje snežne grane, koje su se oštro ocrtavale na plavom promrzlom nebu. Sneg se
blistao i škripao. Štipalo je u nosu, a trepavice su se lepile.
Pored doksata, na gomili pepela koji se lako pušio, Šarok i Katok režali su jedan na drugoga. Upadajući u
sneg, pravo preko dvorišta, išao je prema Nikiti Miška Korjašonok sa štapom u ruci, spremao se da tera
RBime ledenice po ledu. U tom trenutku, na putu desno od sela, pojavile su se saonice. Jedne -za drugima
dizale su se iz jaruge i milele, niske i crne, po snegu, duž donjeg ribnjaka ka brani.
Miška Korjašonok, pritisnuvši palcem od rukavice jednu nozdrvu, šmrknu i reče:
Stigle su kiridžije iz varoši, donele su poklone.
Saonice su već prelazile branu pod ogromnim svodom snežnih vrba, čulo se kako škripi sneg, ciče salinci i
dahću konji.
Prvi je ušao u dvorište, na čelu povorke, kao i uvek, nadzornik Nikifor s velikom riđom kobilom Vestom.
Nikifor, plećat starac, lako je gazio pored saonica u smrznutim valjenkama umotanim kanapom. Kožuh mu je
bio raskopčan, podignuti krzneni okovratnik, šubara, brada i obrve sve je bilo pokriveno injem. Vesta,
potamnela od znoja, duboko je disala nadimajući bokove i pušila se od pare. Nikifor re u hodu okrenu i
snažnim glasom, promuklim od nazeba, viknu poslednjim saonicama:
Hej, okreći k ambarima. Slušaj! Zadnje saonice pred kuću.
Svega je u povorci bilo šesnaest saonica. Konji su vozili čilo, oštro je mirisalo na konjski znoj, cikali su salinci,
pucketali bičevi, para se dizala nad saonicama.
Kada su poslednje prešle branu i stigle bliže, Nikita je odmah video šta leži u njima. To je bilo nešto veliko,
čudnog oblika, zeleno, s dugačkom crvenom prugom. Na saonicama, za koje su bile zakačene sanke, škripeći
i ljuljajući se, ležao je čamac sa zatubastim kljunom. Pored čamca štrčala su dva zelena vesla i katarka s
mesinganom glavicom na vrhu.
Dakle to je bio poklon obećan u tajanstvenom pismu!
Jelka
U salon su uvukli veliku smrznutu jelku. Pahom je dugo lupao i tesao sekirom udešavajući krst. Najzad su
drvo ispravili; onda se tek pokazalo da je ono tako visoko da se njegov nežnozeleni vrh savija pod tavanicom.
Od jelke je strujala hladnoća, ali su se vremenom njene skupljene grane otkravile, uspravile, postale bujne i
po celoj kući raširio se miris četinara. Deca su donela u salon gomile lanaca i kutije s ukrasima, primakla
stolice uz jelku i počela da je kite. Ali brzo ,se pokazalo da je stvari premalo. Morali su opet sesti da lepe
kesice, da pozlaćuju orahe, da vezuju srebrne petlje na medenjake i krimske jabuke. Radeći to, proveli su
celo veče, sve dok Ljilja nije zaspala kraj stola spustivši na lakat glavu s izgužvanom mašnom.
Nastalo je Badnje veče. Jelku su okitili, opleli zlatnom paučinom, obesili lance i stavili jSveće u šarene
svećnjake. Kada je sve bilo gotovo, mati je rekla:
A sada, deco, idite i do uveče nemojte ulaziti u salon.
Toga dana su ručali kasno i na brzinu; deca su jela samo testo pitu s jabukama. U kući je bio vašar. Dečaci su
tumarali po kući i svima dosađivali hoće li skoro veče? Čak ni Arkadije Ivanovič, koji je bio obukao crn
dugačak gerok i tvrdu košulju s potlobučenim grudima, nije znao šta da radi, išao je od prozora do prozora i
zviždukao. Ljilja je bila otišla kod majke.
Sunce se strahovito Lblako spuštalo ka zemlji, postajalo ružičasto, prevlačilo se magličastim oblačićima; sve
duža je bivala na snegu ljubičasta senka od bunara. Najzad je mati naredila da se obuku. Nikita je našao na
svom krevetu plavu svilenu rubašku izvezenu strelastim šarama po okovratniku, rukavima i rubu, pleteni
pojas s kićankama i široke somotske pantalone. Nikita se obukao i otrčao majci. Ona ga je očešljala na
razdeljak, uzela za ramena, pažljivo pogledala u lice i odvela pred veliko toaletno ogledalo od mahagonija.
Nikita je u ogledalu video lepo obučenog, lepo vaspitanog dečka. Zar je to zaista on?
Ah, Nikita, Nikita, rekla je majka ljubeći ga u glavu, eh, da si uvek takav.
Nikita na prstima iziđe u hodnik i spazi devojčicu u belom, koja mu je dostojanstveno išla u susret. Na njoj je
bila haljinica sa širokom suknjicom od muslina, velika bela mašna u kosi, a šest bujnih uvojaka padalo je na
njena mršava ramena, s obe strane lica, koje se takođe sada teško moglo poznati. JBilja priđe Nikiti i
napravivši grimasu pogleda ga:
Šta si mislio da sam priviđenje, reče mu, šta si se uplašio? i ode u sobu za rad i sede tamo s nogama na
divan.
Nikita je takođe ušao za njom i seo na divan, na drugi kraj. U sobi je gorela peć, pucketala su drva, prskale
varnice. Crvenkasta treperava svetlost obasjavala je naslone kožnih fotelja, ugao zlatnog rama na zidu,
Puškinovu glavu između ormana.
Ljilja je sedela nepokretno. Bilo je divno kada je vatra iz peći obasjavala njen obraz i prćasti nosić. Pojavio se
Viktor u plavom mundiru sa sjajnim dugmetima i sa širitima na okovratniku, toliko tesnom da mu je teško
bilo da govori.
Viktor sede na fotelju takođe ćuteći. Pored njih, u salonu, čulo se kako su mati i Ana Apolosovna
razmotavale nekakve pakete, nešto spuštale na pod i tiho se dogovarale. Viktor se prikrao ključaonici, ali je u
nju s one strane bilo gurnuto parče hartije.
Zatim su u hodniku lupila vrata, čuli su se glasovi i mnogo sitnih koraka. To su došla deca iz sela. Trebalo je
potrčati njima u susret, ali Nikita nije mogao ni da se pomakne. U prozoru na šarama od mraza pojavila se
plavičasta svetlost. Ljilja je rekla tankim glasom:
Izišla je zvezda.
U isti mah otvoriše se vrata od sobe za rad. Deca skočiše s divana. U salonu, od poda do tavanice, blistala je
jelka mnoštvom, mnoštvom sveća. Ona je stajala kao ognjeno drvo, prelivajući se u zlatu, svetlucajući
iskrama i dugačkim zracima. Njena je svetlost bila gusta i topla, mirisala na četinare, vosak, mandarine i
medenjake.
Deca su stajala nepomična, potresena. U salonu otvoriše se i druga vrata, i gurajući se uza zid, uđoše seoski
dečaci i devojčice. Svi su bili bez valjenki, u vunenim čarapama, u crvenim, ružičastim i žutim rubaškama, u
žutim, crvenim i belim maramama.
Onda je mati zasvirala na klaviru polku. Svirajući, ona je okrenula jelci nasmešeno lice i zapevala:
Duge noge strina-rode,
Kud god asrvne, svutd je vode...
Nikita pruži ruku Ljilji. Ona mu je dala ruku gledajući i dalje u sveće; u njenim plavim očima, u svakom oku,
gorela je po jedna mala jelka. Deca su stajala nepomično.
Arkadije Ivanovič pritrča gomili dečaka i devojčica, uhvati ih za ruke i u galopu pojuri s njima oko jelke.
Skutovi njegova geroka leteli su na sve strane. U trku on uhvati još dvojicu, zatim Nikitu, Ljilju i Viktora i
najzad sva deca počeše da se vrte u kolu oko jelke
Suvo zlalgo krijvm, suvo zlalgo,
Čisto srebro krijem, čisto srebro...
zapevala su seoska deca.
Nikita skide s jelke žabicu i pocepa je; u njoj je bila kapa sa zvezdom. Odmah počeše da praskaju žabice,
zamirisalo je na barut, zašuštale su kape od hartijeza cigarete.
Ljilja je dobila keceljicu od hartije sa džepovima. Odmah ju je obukla. Obrazi su joj se zarumeneli kao jabuke,
usne su bile umazane čokoladom. Neprestano se smejala pogledajući ogromnu lutku koja je sedela ispod
jelkena korpi sa svojim haljinicama.
Tamo ispod jelke ležali su paketi s poklonima za dečake i devojčice, vezani preko hartije šarenim maramama.
Viktor je dobio puk vojnika s topovima i šatorima. Nikita pravo kožno sedlo, dizgine i korbač.
Čulo se samo kako rskaju orasi i krckaju ljuske pod, nogama, kako deca duvaju kroz nos odvezujući pakete s
poklonima.
Mati je opet zasvirala na klaviru, oko jelke povelo se kolo uz pesmu, ali su sveće već dogorevale i Arkadije
Ivanovič ih je gasio skačući uvis. Jelka je gubila sjaj. Mati zaklopi klavir i naredi svima da pođu u trpezariju da
piju čaj.
Ali Arkadije Ivanovič nije mogao da se smiri, napravio je lanac i potrčao unaokolo kroz hodnik u trpezariju,
napred on, a za njim dvadeset petoro dece.
U pretsoblju JBilja se istrže iz lanca, zaustavi se da predahne i pogleda Nikitu nasmešenim očima. Stajali su
pored
čiviluka s bundama. Ljilja upita:
Zašto se smeješ?
To se ti smeješ, odgovori Nikita.
A što me ti gledaš?
Nikita pocrvene, ali se primaknu bliže, i ne znajući ni sam kako se to desilo, saže se i poljubi Ljilju. Ona brzo
odgovori:
Ti si dobar dečko, ja ti to nisam rekla, jer to niko ne sme da zna, to je tajna, okrenula se i otrčala u trpezariju.
Posle čaja Arkadije Ivanovič je udesio da se deca igraju fota, ali su deca bila umorna, najela se i rđavo
shvatala što treba da rade. Najzad je jedan sasvim mali dečko u rubašci s bobicama zadremao, pao sa stolice
i počeo glasno da plače.
Mati je rekla da je jelka svršena. Deca su otišla u hodnik gde su do zida ležale njihove valjenke i kratki kaputi
postavljeni krznom. Obukli su se i grunuli u gomili napolje na mraz.
Nikita je popTao da isprati decu do brane. Kada se sam vraćao kući, visoko na nebu goreo je mesec u bledom
kolutu s duginim prelivima. Drveće pored brane i u parku bilo je ogromno i belo, izgledalo je kao da je još
poraslo i da se izdužilo na mesečini. S deene strane u fantastičioj mraznoj magli gubila se bela pustinja.
Pored Nikite kretala se na nogama dugačka senka s velikom glavom.
Nikiti se činilo kao da ide u snu, kroz začarano carstvo. Samo u začaranom carstvu biva tako čudno u duši,
samo tamo duša oseća toliko sreće.
Viktor se tih dana sprijateljio s Miškom Korjašonkom i išao s njim na donji ribnjak da pale mačke . Zapalili su
jednu tako veliku mačku da je iz leda izbila vatra viša od čoveka. Zatim su u jaruzi iza ribnjaka sagradili
tvrđavu kulu od snega i unaokolo bedem s puškarnicama i kapijom. Onda je Viktor napisao končanskima
pismo:
Vi, končanski, kovači razroki, miša ste potkorali, mi ćemo vas izmlatiti tako da ćete nas zapamtiti. Dođite,
čekamo vas u tvrđavi. Komandant, gimnazist, učenik drugog razreda Viktor Bapkin.
Pismo su natakli na motku. Miška Korjašonok ga je odneo u selo i zabo u snežno brdo kod Artamonove kuće.
Sjomka, Ljonjka i Artamoška-mlađi, Aljoška, Vanjka-crne uši i Petruška-Savoskin sestrić popeli su se na brdo
pored motke i dugo pretili končanskima, bacali na njih ledenice, a zatim otišli s Miškom Korjašonkom i zaseli
s njim u tvrđavi.
Viktor je naredio da prave grudve od snega. Sve su ih poređali u tvrđavi duž zidova, zaboli na kuli štap s
kitom trske i stali da čekaju.
Došao je Nikita, pregledao utvrđenje, metnuo ruke u džepove:
Niko vam neće doći, vaša tvrđava ništa ne vredi, neću da se igram s vama, idem kući.
Vezao se s devojčicom, viknuo mu je Viktor s bedema, kavaljer!
Artamanovi sinovi udariše u glasan smeh, Vanjkacrne uši zasvira u savijen prst.
Nikita reče:
Samo da imam volje, sve bih vas razbucao zajedno s vašom tvrđavom; ne vredi da prljam ruke, isplazi se na
Viktora i krenu preko ribnjaka kući.
Za njim poleteše grudve snega, ali se on nije ni okrenuo.
U tvrđavi nisu dugo čekali: iza plastova zatrpanih snegom, u pravcu od sela, pojaviše se končanski. Išli su
lravo ka tvrđavi upadajući do kolena u sneg. Končanskih je bilo oko petnaest.
Viktor je, šmrčući nosom koji se zacrveneo na mrazu, počeo da priča kako će od končanskih da napravi pitu.
Oči su mu letele tamo-amo. Končanski priđoše i postaviše se pred kapijom tvrđave, neki su seli u sneg. S
njima se bio dovukao i mali dečko u majčinoj marami. Končanske je doveo Stjopka Karnauškin. Pregledavši
tvrđavu, prišao je uza sam zid i rekao:
Dajte nam onog derana sa sjajnim dugmetima, mi ćemo mu snegom natrljati uši...
Viktor zabrinuto šmrknu. Miška mu šapnu: Raspali ga grudvom, raspali ga! Viktor diže veliku grudvu snega,
baci je, ali promaši. Karnauškin se povukao kod svojih. Končanski skočiše i počeše da prave grudve od snega.
Iz tvrđave osuše na njih. Artamanovi sinovi su gađali vrlo vešto. Oni su odmah oborili malog dečka u
majčinoj marami. Končanski su počeli da odgovaraju. S obe strane su prosto sipale grudve. S kule oboriše
motku sa zastavom. Vanjka-crne uši pade s bedema i predade se končanskima. Odjednom Viktoru odlete
kapa, drutom grudvom pogodiše ga u lice. Končanski su zaurlali, zavrištali, zazviždali i krenuli u napad...
Zid je bio probijen, branioci tvrđave potrčaše kroz trsku po ledu preko ribnjaka.
Šta je bilo u vazi na zidnom časovniku
Nikita ni sam nije shvatio zašto mu je bilo dosadno da se igra s dečacima. Vratio se kući i skinuo kaput; dok je
prolazio kroz sobe, čuo je kako Ljilja govori:
Mamice, dajte mi, molim vas, čistu krpicu. Moju novu lutku Valentinu boli noga, brinem se za njeno zdravlje.
Nikita je zastao i ponovo, kao i u sve te dane, osetio sreću. Ona je bila tako velika da mu se činilo kao da se
negde u njemu okreće i nežno i veselo svira mali vergl.
Nikita ode u očevu sobu za rad, sede na divan, na ono mesto gde je preksinoć sedela Ljilja, i žmireći, stade
da gleda okna koja je mraz išarao. Nežne i fantastične šare izgledale su kao da ,su iz začaranog carstva otuda
gde je nečujno svirao čarobni vergl. Tu su bile grane, lišće, drveće, neke čudne figure životinja i ljudi.
Gledajući te šare, Nikita je osetio kako se nekakve reči same slažu, pevaju u njemu, i te divne reči i melodija
golicale su ga po temenu.
Nikita je oprezno sišao s divana, pronašao na očevu stolu
pola tabaka hartije i krupnim slovima počeo da piše pesmu:
Hoj ti, šumo, moja ptuado,
Ti čarobna šumo moja, Puna zveri, puna ptica, Puna veoelih divljaka...
Ja te volim, moja iguado...
Ja te tako voliad, šumo...
Ali dalje mu je bilo teško da piše o šumi. Nikita je grizao držalju i gledao u tavanicu. Pa i napisane reči nisu
bile one koje su maločas same pevale u njemu i tražile da iziđu na slobodu.
Nikita je ponovo pročitao pesmu. Ipak mu se ona dopala. On je presavio hartiju na osminu, stavio je u džep i
otišao u trpezariju gde je pored prozora šila Ljilja. Ruka, u kojoj je držao hartijicu u džepu, bila se oznojila, ali
se on ipak nije odlučio da pokaže stihove.
U sumrak vratio se Viktor, pomodreo od hladnoće, s razbijenim nosom. Ana Apolosovna pljesnu rukama:
Opet su mu razbili nos! S kim si se tukao? Odgovori mi odmah.
Ni s kim se nisam tukao, nos mi je sam otekao, mračno je odgovorio Viktor, otišao u svoju sobu i legao na
krevet.
Kod njega je došao Nikita i stao pored peći. Na zelenkastom nebu zapali se, kao od uboda iglom, nekoliko
zvezda. Nikita reče:
Hoćeš li da ti pročitam jednu pesmicu o šumi?
Viktor slegnu ramenima i spusti noge na naslon od kreveta.
Reci ti onom Stjopki Karnauškinu neka mi bolje ne izlazi na oči.
Znaš, rekao je Nikita, u toj pesmi je opisana jedna šuma. To je takva šuma kakva se ne može videti, ali je svi
znaju... Ako te obuzme tuga, pročitaj o toj šumi i sve će proći. Ili, znaš, dešava se da u snu vidiš nešto
neobično lepo, ne shvataš šta je, ali je lepo,
had se probudiš, nikako ne možeš da se setiš... Razumeš?
Ne, ne razumem, odgovori Viktor, i neću da čujem tvoju pesmu.
Nikita uzdahnu, postaja pored peći i iziđe. U velikom pretsoblju osvetljenom vatrom iz peći, prekoputa od
nje, na sanduku pokrivenom vučjim krznom, sedela je Ljilja i gledala
kako plamen poigrava.
Nikita sede pored nje na sanduk. Pretsoblje je mirisalo vrelinom peći, bundama i sladunjavo tužnim mirisom
starinskih stvari u fijokama ogromne komode.
Hajde da razgovaramo, zamišljeno reče Ljilja,
ispričajte mi nešto zanimljido.
Hoćete li da vam ispričam san koji sam tu skoro usnio?
Da, ispričajte san, molim vas.
Nikita je počeo da priča san o mačku, o slikama koje su oživele i o tome kako je leteo i šta je video leteći
ispod tavanice. Ljilja je pažljivo slušala držeći u krilu lutku s oblogom na nozi.
Kada je završio priču, ona se okrenula prema njemu; oči su joj bile široko otvorene od straha i radoznalosti.
Ona ga upita šapatom:
A šta je bilo u vazi?
Ne znam.
Sigurno je tamo bilo nešto zanimljivo.
Ali ja sam to samo sanjao.
Pa svejedno trebalo je pogledati. Vi ste dečak, vi ništa ne razumete. Recite, a da li takva vaza kod vas zbilja
postoji?
Sat zaista imamo, ali vaze se ne sećam. Sat je u dedinoj sobi za rad, pokvaren.
Hajde da pogledamo.
Tamo je mrak.
Uzećemo fenjerčić s jelke. Donesite fenjerčić, hajde, molim vas.
Nikita otrča u salon, skide s jelke fenjerčić sa šarenim prozorčićima od celuloida, zapali ga i vrati se u
pretsoblje.
Ljilja se ogrnula velikom vunenom maramom. Prikradajući se, iziđoše u hodnik i šmugnuše u letnju polovinu
kuće. U mračnoj visokoj sali gusto inje je bilo pokrilo prozore, a granje obasjano mesečinom bacalo je senku
na njih. Bilo je dosta hladno, mirisalo je na trule jabuke. Hrastova dvokrilna vrata od susedne sobe bila su
otškrinuta.
Je li tamo sat? upita Ljilja.
Još dalje, u trećoj sobi.
Nikita, vi se ničega ne bojite?
Nikita je povukao vrata, ona su tužno zaškripala i taj zvuk jako odjeknu u praznim sobama. Ljilja je uhvatila
Nikitu za ruku. Fenjerčić je zadrhtao, a njegovi crveni i plavi zraci
zaigraše na zidovima.
Deca su na prstima ušla u susednu sobu. Tu je mesečeva svetlost padala kroz prozor i ležala u plavičastim
kvadratima na parketu. Pored zida stajale su prugaste fotelje, a u uglu raskrečio se divan. Nikiti se zavrtelo u
glavi, baš takvu sobu jednom je već video.
Oni gledaju, prošaputa Ljilja pokazujući dve tamne slike na zidu: starca i staricu.
Deca pretrčaše sobu i otvoriše druga vrata. Soba za rad bila je obasjana jakom mesečevom svetlošću.
Otsijavala su staklena vrata na ormanima i zlato na povezima. Nad kaminom, sva obasjana svetlošću, gledala
ih je dama u amazonci smešeći se tajanstveno.
Ko je to? upita Ljilja primakavši se Nikiti.
On je odgovorio šapatom:
To je ona.
Ljilja klimnu glavom i iznenada, okrenuvši se, uzviknu:
Vaza, ta gledajte, Nikita, vaza!
Zaista, u dubini sobe, gore na starinskom satu od mahagonija s nepomičnom okruglom šetalicom, između
dva drvena ukrasa, stajala je bronzana vaza s lavljom njuškom. Nikita je, nekako, nikad ranije nije
primećivao, a sada je poznao: to je bila vaza iz njegova sna.
Primakao je stolicu satu, skočio na nju, digao se na prste, turio prst u vazu i napipao na dnu prašinu i nešto
tvrdo.
Našao sam! uzviknu on stežući to u pesnici i skoči na pod.
U tom trenutku nešto frknu iza ormana, sinuše ljubičaste oči, iskoči mačak, Vasilije Vasiljevič, koji je hvatao
miševe u biblioteci.
Ljilja je počela da maše rukama, nagla da beži, za njom potrča i Nikita, kao da je nečija ruka dodirivala kosu,
tako ga je bilo strah. Prestižući decu, preko kvadrata mesečeve svetlosti, nečujno projuri Vasilije Vasiljevič s
opuštenim repom.
Deca utrčaše u pretsoblje, sedoše na sanduk pored vatre, jedva dišući od straha. Ljilji su goreli obrazi.
Gledajući Nikitu pravo u oči, ona reče:
Dakle?
Nikita otvori šaku. Na dlanu mu je ležao tanak prsten s plavim kamenčićem. Ljilja ćutke pljesnu rukama.
Prsten!
On je čaroban, reče Nikita.
Slušajte, šta ćemo da radimo s njim?
Nikita se namrštio, uzeo je za ruku i počeo da joj navlači prsten na kažiprst. Ljilja reče:
Ne, zašto meni, pogleda kamenčić, nasmeši se, uzdahnu, zagrli Nikitu oko vrata i poljubi ga.
Nikita je tako pocrveneo da je morao da se odmakne od peći. Skupivši svu hrabrost, reče:
I to je za vas, izvadi iz džepa zgužvanu, na osminu presavijenu hartiju na kojoj su bili napisani stihovi o šumi i
pruži Ljilji.
Ona je razvila hartiju i počela da čita mičući usnama, a zatim mu reče zamišljeno:
Hvala vam, Nikita, ovi stihovi mi se jako sviđaju. Poslednje veče
Za večernjim čajem mati se nekoliko puta zgledala s Anom Apolooovnom i slegala ramenima. Arkadije
Ivanovič je sedeo bez ikakvog izraza na licu, gledajući stalno u svoju čašu, možete ga seći, svejedno neće ni
reči kazati. Ana Apolosovna ispila je petu šolju čaja s pavlakom i vrelim masnim pogačicama, sklonila ispred
sebe šolje, tanjire i mrve, spustila na čaršav veliku šaku, s dlanom nadole, i rekla dubokim glasom:
Ne, i ne, i ne, draga moja Aleksandra Leontijevna. Kad sam rekla, kao da sam nožem otsekla: dosta je bilo.
Dakle, deco, ona se okrenu i gurnu kažiprstom Viktora u leđa da ne sedi pogrbljen, sutra je ponedeljak, vi ste
to sigurno zaboravili. Svršavajte sa čajem i odmah na spavanje. Sutra u zoru odlazimo.
Viktor je ćutke isturio usne, toliko da su prešle vršak njegova nosa. Ljilja je brzo oborila oči i počela da se
naginje nad šoljom. Nikiti su se oči zamaglile, jezičak na lampi odjednom je postao zrakast. On se okrenuo i
stao da gleda Vasilija Vasiljeviča.
Mačak je sedeo na dobro opranom podu, isturio napred zadnju šapu i lizao je žmirkajući očima. Mačku nije
bilo dosadno, a nije bio ni veseo, nije imao kuda da žuri. Sutra, mislio je,. kod vas, ljudi, nastaju radni dani,
počećete opet da regaavate zadatke iz aritmetike i da pišete po diktatu, a Jk, mačak, nisam praznovao
praznike, nisam pisao pesme, s devojčicom se nisam ljubio, meni će i sutra biti lepo.,,
Viktor i Ljilja su završili dapiju čaj. Pogledavši u guste majčine obrve koje su već počele da se miču, oprostili
su se i zajedno s Nikitom pošli iz trpezarije. Ana Apolosovna je viknula za njima:
Viktore!
Šta je, mama?
Kako to ideš?
A što?
Ideš kao da te neko vuče na lastišu. Odlazi čilo. Ne teturaj se po sobi, eno, tamo su vrata. Ispravi se... Ne
znam za šta ćeš valjati u životu!
Deca su otišla. U toplom polumračnom pretsoblju, gde su dečaci morali da okrenu desno, Nikita se zaustavio
pred Ljiljom i rekao grizući usne:
Hoćete li nam doći na leto?
To zavisi od moje mame, tankim glasom odgovori Ljilja ne dižući očiju.
Hoćete li mi pcsati?
Da, ja ću vam pisati pisma, Nikita.
E pa zbogom.
Zbogom, Nikita.
Ljilja klimnu mašnom, pruži mu ruku, vrhove prstiju, i pođe u svoju sobu ne okrećući se, uspravna, uredna.
Ništa Nikita nije mogao da shvati gledajući za njom. ,,Vrlo, vrlo uzdržljiva narav , tako je govorila o njoj Ana
Apolosovna.
Dok je Viktor gunđao pakujući u korpu knjige i igračke, odlepljršao i stavljao u kutijicu nekakve sličice,
zavlačio se pod sto da traži perorez, Nikita nije rekao ni reči; brzo se svukao, pokrio preko glave ćebetom i
nacravio se da spava.
Njemu se činilo da je svemu na svetu kraj. Kroz san koji mu se spuštao na oči pojavila se poslednji put, kao
senka na zidu, ogromna mašna, koju neće zaboraviti celog života. Čuo je kroz san nekakve glasove, neko je
prilazio njegovu krevetu, zatim su se glasovi udaljili. Video je toplo široko lišće, veliko drveće, crvenkastu
stazu kroz gusto žbunje koje se lako razmicalo pred njim. Bilo je izvanredno prijatno u toj čudnoj šumi,
obasjanoj crvenom svetlošću, i plakalo mu se zbog nečega neobično tužnog. Odjednom glava crvenokošca sa
zlatnim naočarima izviri iz lopuha: A ti još spavaš viknu ona gromovitim glasom.
Nikita otvori oči. Na lice mu je padala vrela jutarnja
svetlost. Pored kreveta je stajao Arkadije Ivanovič i lupkao se olovkom po nosu:
Ustaj, ustaj, hajdučino!
Samoća
U januaru je Nikitin otac, Vasilije Nikitič, poslao pismo:
Očajan sam što me pitanje nasledstva zadržava još na duže vreme, draga moja Saša, postaje jasno da ću
morati otići u Moskvu da poguram stvar. U svakom ,elučaju, o velikom postu biću kod vas...
Mati se jako rastužila zbog tog pisma i uveče, pokazujući ga Arkadiju Ivanoviču, rekla je:
Neka ide dovraga i to nasledstvo, kad već imamo toliko neprijatnosti zbog njega; celu zimu živimo
razdvojeni. Eto, meni se čak čini da je Nikita počeo da zaboravlja oca.
Ona je okrenula glavu i zagledala se u crn smrznut prozor.
Napolju je bila mrkla noć, tako studena da je u parku od mraza pucketalo drveće, na tavanu su pucale grede
tako jako da se sve treslo, a ujutru su na snegu nalazili mrtve vrapce. Mati lako obrisa oči maramicom.
Da, samoća, samoća, reče Arkadije Ivanovič i zamisli se, sigurno o svojoj sopstvenoj samoći: njegova se ruka
mašila za džep s pismom.
Nikita je za to vreme crtao geografsku kartu Južne Amerike, danas je imao s majkom dugačko objašnjenje,
ona se bila uzbudila i dokazivala mu da se preko praznika razlenio i da se očigledno sprema za opštinskog
pisara ili za telegrafistu na stanici Bezenčuku. Uveče, umesto glupih sličica, rekla mu je, crtaćeš mi Južnu
Ameriku.,,
Nikita je crtao Ameriku i razmišljao: zar je on zbilja zaboravio oca? Ne. Na mestu reke Amazon, tamo gde su
se ukrštale dužina i širina, video je veselo očevo lice sa crvenim obrazima, sa sjajnim očima i sjajnim zubima,
sa smeđom bradom razdeljenom na dvoje, čuo je njegov glas uvek praćen smehom. Mogao je satima da mu
gleda u usta pucajući od smeha kad on stane da priča. Mati je često prebacivala ocu da je bezbrižan i
lakomislen, ali je to dolazilo od njegove isuviše žive naravi. Najednom, naprimer, ocu padne na pamet da
žabe, kojih je bilo tako u izobilju u sva tri ribnjaka na imanju, propadaju badava, i on po čitave večeri govori
o tome kako ih treba odgajivati,
gojiti i negovati, a zatim slati u buradima u Pariz. Ti se smeješ, govorio je majci koja se do suza smejala tim
njegovim pričama, ali videćeš kako ću se obogatiti sa žabama. Otac je naredio da u ribnjacima prave ograde,
kuvao nekakvu meću za hranu i donosio žabe kućig radi probe, sve dok mati nije izjavila: ili ona ili žabe, kojih
se ona kao smrti boji; gadi joj se na život kad je kuća puna takve pogani. Jednom je otac otišao u grad i
poslao otud po kiridžijama stara hrastova vrata i ragastove za prozore javljajući joj u pismu: Draga Saša,
pružila mi se prilika da vrlo povoljno kupim partiju ragastova i vrata. To nam je baš dobro došlo, jer si ti,
sećaš li se, sanjala o tome da sagradiš paviljon na onom brežuljku s topolama. Već sam razgovarao s
arhitektom, on savetuje da podignemo zimski paviljon, da i zimi možemo tamo da stanujemo. Ja sam
unapred oduševljen, naša kuća leži u takvoj rupi da s prozora nema nikakvog pogleda. Mati se samo
rasplakala; za tri meseca nisu isplatili platu Arkadiju Ivanoviču, a sad odjednom novi rashodi... Ona je
najodlučnije odbila da se gradi novi paviljon, a ragastovi i vrata ostali su da trunu u šupi. Ili odjednom oca
spopade groznica da unapređuje poljoprivredu, opet nevolja: poručuje iz Amerike mašine, sam ihprevozi sa
stanice, ljutise, poučava radnike kako treba upravljati njima, viče na sve: Đavoli prohleti, opreznije!
Posle izvesnog vremena mati pita oca:
Kako ona tvoja neobična vezačica?
Zašto pitaš? otac dobuje prstima po prozoru.
Sjajna mašina.
Videla sam da stoji u šupi.
Otac sleže ramenima i brzo gladi bradu razdvajajući je na dve strane. Mati ga krotko upita:
Ona je već polomljena?
Ove budale Amerikanci, frknuvši kaže otac,
izmišljaju mašine koje se svaki čas lome. Ja za to nisam kriv.
Crtajući reku Amazon s pritokama, Nikita je s ljubavlju i nežnom radošću mislio na oca. Savest mu je bila
mirna, mati nije imala pravo kad je rekla da je on zaboravio oca.
Odjednom u zidu nešto puknu kao iz revolvera. Mati je glasno uzviknula i ispustila na pod pletivo. Ispod
ormana počeo je da grokće i duva od ljutine jež Ahilka. Nikita je pogledao Arkadija Ivanoviča, koji se pravio
da čita, ali su mu,
ustvari, oči bile zatvorene, iako nije spavao. Nikiti je bilo žao Arkadija Ivanoviča: siromah stalno misli na
svoju verenicu, Vasu Nilovnu, gradsku učiteljicu. Eto, to je ona, samoća!
Nikita je podupro obraz pesnicom i stao da misli o svojoj samoći. Na ovom mestu za stolom sedela je Ljilja, a
sada je nema. Kako je to tužno bila je, a sad je nema!
Evo mrlja na ,stolu, tu je ona prosula gumarabiku. A na onaj zid nekada je padala senka njene mašne.
Prohujaše srećni dani.,, Nikitu poče nešto da štipa u grlu od tih neobično tužnih reči koje je maločas izmislio.
Da ih ne bi zaboravio, on je zapisao dole ispod Amerike: Prohujaše srećni dani , i crtajući dalje, odveo reku
Amazon sasvim na drugu stranu, preko Paragvaja i Urugvaja u Ognjenu Zemlju.
Aleksandra Leontijevna, mislim da ste u pravu: ovaj se dečko sprema za telegrafistu na stanici Bezenčuku,
rekao je mirnim glasom, od koga Nikitu podiđoše žmarci, Arkadije Ivanovič, koji je već odavno gledao šta
Nikita radi s kartom.
Radni dani
Mraz je bivao sve jači. Ledeni vetrovi stresli su inje s drveća. Sneg je bio pokriven tvrdom korom, po kojoj su
prozebli i gladni vuci, po jedan ili po dva, prilazili noću do samog imanja.
Kad bi nanjušili vukove, Šarok i Katok počeli bi tužno da skiče, zavlačili bi se u šupu pod kola i zavijali otud
tankim, bolnim glasovima u-u-u-u-u
Vuci su prelazili ribnjak i stajali u trsci njušeći miris živch stvorova na imanju. Ohrabrivši se, provlačili su se
kroz park, sedali na snežnu poljanu pred kućom, i gledajući sjajnim očima u tamne zamrzle prozore, dizali
njuške u ledeni mrak i prvo nisko, kao da reže, a zatim sve glasnije, visoko izvijajući gladnim grlom, počinjali
da zavijaju, bez predaha, visoko, visoko, sve prodornije.
Kad bi čuli te vapaje vukova, Šarok i Katok su zavlačili njuške u slamu i ležali kao mrtvi pod kolima. U kući za
mlađe drvodelja Pahom se prevrtao pod ovčjom bundom i mrmljao kroz san:
O, gospode, gospode, šta smo ti zgrešili!
U kući su nastali radni dani. Ustajalo se vrlo rano, dok
su se iza plavkastocrnih prozora tek pojavljivale i širile crvene pruge jutarnje rumenila i dok su okna,
pokrivena injem, polako postajala svetlija, prelazeći odozgo u plavo.
U kući su lupala vratanca na pećima. U kuhinji je još gorela limena petrolejska lampa. Mirisalo je na samovar
i vruć hleb. Za jutarnjim čajem nisu se dugo zadržavali. Mati je raspremala sto u trpezariji i stavljala na njega
šivaću mašinu. Dolazila je kućna krojačica, koju su doveli iz sela Pestravke, krivoboka, pegava Sonja, s
prednjim zubima iskrzanim od stalnog griženja konca, i šila zajedno s majkom nekakve dosadne stvari. Dok
su šile, tiho su razgovarale i resko cepale platno. Krojačica Sofija je bila vrlo dosadna devojka, kao da je
nekoliko godina stajala iza ormana, našli su je, malo očistili i posadili da šije.
Arkadije Ivanovič je tih dana navalio da radi i napravio, kao što je voleo da se izražava, skok: počeo je da
prelazi algebfu, predmet dosadan u najvećem stepenu.
Dok su učili aritmetiku, moglo se bar misliti o raznim beskorisnim, ali zabavnim stvarima: o
zarđalimbazenima sa crknutim miševima, u koje utiču tri cevi, o nekakvom čoveku s dugačkim nosom u
kockastom kaputu, o onom večitom neko , koji je pomešao tri vrste kafe ili kupio toliko i toliko gramova
bakra, ili uvek o onom nesrećnom trgovcu s dve bale čoje. Ali u algebri ni za šta se nije moglo uhvatiti, u njoj
nije bilo ničega živog, samo je njen povez mirisao na tutkalo i samo se, dok je Arkadije Ivanovič objašnjavao
njena pravila naginjući se nad Nikitinom stolicom, u mastionici ogledalo njegovo lice, okruglo kao bokal.
Pričajući iz istorije, Arkadije Ivanovič je stajao leđima okrenut peći. Na pozadini belih kaljevih pločica njegov
crni gerok, riđa bradica i zlatne naočari bili su neobično lepi. Pričajući kako je Pipin Mali u Soasonu presekao
pehar, Arhadije Ivanovič je iz sve snage šakom rasecao vazduh.
Ti treba da shvatiš, govorio je on Nikiti, da su se takvi ljudi kao što je Pipin Mali odlikovali nepokolebljivom
voljom i muškim karakterom. Oni se nisu izvlačili, kao neki, da ne rade, nisu svaki čas piljili u mastionicu, na
kojoj ništa ne piše, oni čak nisu znali ni za takve sramne reči kao što su ja ne mogu ili ja sam umoran . Oni
nisu nikad navijali sebi na prst čuperak iznad čela umesto da uče algebru. Eto, zato nam oni,
i on je dizao knjigu stavivši prst među njene stranice,
sve dosad služe za primer...
Posle ručka mati je obično govorila Arkadiju Ivanoviču:
Ako je danas opet dvadeset stepeni Nikita neće u šetnju.
Arkadije Ivanovič je prilazio prozoru i duvao u staklo na onom mestu gde je spolja bio prikucan termometar.
Dvadeset jedan i po, Aleksandra Leontijevna.
Tako sam i mislila, govorila je majka, idi, Nikita, zabavi se nečim.
Nikita je odlazio u očevu sobu za rad, peo se na kožni divan, bliže peći, i otvarao čarobnu knjigu Fenimora
Kupera.
U toploj sobi bilo je tako tiho da bi u ušima počelo jedva čujno da zuji. Kakve neobične istorije mogao je da
izmišlja u samoći, na divanu, uz to zujanje! Kroz jSmrznuta okna strujala je bela svetlost. Nikita je čitao
Kupera; zatim, namršten, dugo, bez početka i kraja, zamišljao zelene široke prerije u kojima pod udarcima
vetra šume talasi trave; pegave mustange koji besno jure i ržu okrenuvši veselu njušku; mračne klance
Kordiljera; sedi vodopad, a nad njim vođu Gurona Indijanca okićenog perjem, s dugačkom puškom, kako
nepomično stoji na vrhu stene koja liči na glavu šećera. Duboko u šumi, među žilama gigantskog drveta, sedi
on sam, Nikita, poduprevši pesnicom obraz. Kraj njegovih nogu puši se vatra. U šumi je tako tiho da se čuje
kako zuji u ušima. Nikita je ovde u poteri za Ljiljom, koju su verolomno oteli. On je izvršio puno podviga, više
puta odvodio Ljilju na besnom mustingu, verao se po klancima, veštim pucnjem obarao s glave šećera
predvodnika Gurona, ali je ovaj svaki put stajao na istom mestu; Nikita je otimao i spasavao Ljilju i iikako nije
mogao da svrši s njenim spasavanjem.
Kada su mraz i mati dopuštali Nikiti da pomoli nos iz kuće, Nikita bi odlazio sam da luta po dvorištu. Ranije
igre s Miškom Korjašonkom bile su mu dodijale, a usto je i Miška većinom sedeo u kući za mlađe, kartao se
nosova ili probisveta ; onoga ko bi izgubio vukli bi za kosu.
Nikita bi prilazio bunaru i prisećao se: eto odavde je video u kući na prozoru jedinstvenu u svetu plavu
mašnu. Prozor je sada prazan. Eno tamo, kod šupe za kola, Šarok i Katok su iskopali iz snega crknutu čavku
to je ona ista čavka: Ljilja je bila čučnula pored nje i rekla: Tako mi je žao, Nikita,
pogledajte mrtva ptičica . Nikita je oteo čavku od pasa, odneo je iza ulaza u podrum i zakopao u sneg.
Prelazeći branu, Nikita bi se setio kako je išao ovuda posle božićne jelke, pod ogromnim vrbama, prozirnim
na mesečini, a pored njega je klizila njegova senka. Zašto je onda tako malo cenio ono što se s njim
dogodilo? Trebalo je onda s puno pažnje, zatvorivši oči, osetiti kakva je to bila sreća. A sada: bodljikavi vetar
šumi u smrznutim, crnim vrbama, na ribnjaku su smetovi potpuno zatrpali ledeni brežuljak; sa njega su se
jednom on i Ljilja sjurili sankama, Ljilja je ćutala i zažmurila i čvrsto se držala za naslone sanki. Sve tragove
zavejao je sneg.
Nikita bi, gazeći po čvrstoj kori na snegu, odlazio u dvorište; tamo je na severnoj strani vetar naneo smetove
u visini slamnih krovova. Odatle se videlo ravno belo polje, pustinja koja se slivala sa studenom maglom i
nebom. Vetar je duvao nisko po zemlji, kao da se zemlja dimila. Dizao je uvis skutove Nikitine bundice od
ovčje kože. S grebena na smetu leteo je sitan sneg. Nikita ni sam nije znao zašto ga nešto vuče da stoji i
gleda u tu pustinju.
Mati je počela da primećuje kako je Nikita postao tužan i govorila je o tome s Arkadijem Ivanovičem. Odlučili
su da prekinu s algebrom, da ga ranije šalju na spavanje i da mu saspu kako se vrlo glupo izrazio Arkadije
Ivanovič dobru porciju ricinusa.
Sve su te mere bile preduzete. Prema mišljenju Arkadija Ivanoviča, Nikita je postao veseliji. Ali pravi lek je
došao tek posle tri nedelje: jak vlažan vegar s juga, koji je obavio polja, park i kuće sivom maglom, s
iskidanim oblacima koji su jurili nisko, nad samom zemljom.
Gačci
U nedelju u kući za mlađe kartali su se radnik Vasilije, Miška Korjašonok, Ljoksja-pastir i Arćom ogroman,
malo pogrbljen mužik s dugačkim krivim nosom. Bio je sam i samohran, nije imao ni konja, radio je celog
života kao najamnik i stalno hteo da se ženi, ali ga devojke nisu htele. Ovih dana je počeo da gleda Dunjašu,
rumenu, lepu devojku koja je vodila brigu o mleku. Ona je ceo dan jurila iz dvorišta za stoku čas u podrum,
čas u kuhinju, lupala uskim kantama od cinka, uvek je mirisala na pomuženo mleko, a kada je padao sneg,
činilo se da na njenim obrazima šište pahuljice. Bila je smešljiva devojka. Arćom, gde god da se nađe, bilo da
vozi plevu s gumna, bilo da čisti jasle ovcama, čim bi spazio Dunjašu, zabo bi vile i pošao k njoj koračajući
dugačkim nogama kao kamila. Kad bi prišao Dunjaši, skidao bn kapu i klanjao se:
Zdravo, Dunja.
Zdravo, Dunjaša bi spustila kante i pokrivala usta keceljom.
Stalno zbog mleka trčkaraš, Dunja?
Onda bi Dunja malo čučnula, nije mogla da zadrži smeh, zgrabila bi kante i po zaleđenoj stazici u snegu
odjzfila u podrum, naglo spustila kante na pod i rekla brzo ključarici Vasilisi: Kamila opet moli da se za njega
udam, pući ću, majko moja! i tako se zvonko smejala da je celo dvorište odjekivalo.
Nikita je došao u kuću za mlađe. Danas su kuvali čorbu od jagnjećih glava, lepo je mirisalo na jagnjetinu i
pečen hleb. Kraj vrata, gde je nad šafoljem visila glinena kantica sa slavinom, naneli su iz dvorišta puno'
vlažnog snega. Kraj peći na klupi sedeo je Pahom, njegova crna kosa padala mu je na rošavo čelo, na
namrštene obrve. On je ušivao čizmu: oprezno je šilom bušio kožu, zabacivao glavu ustranu, žmurio, nišanio
svinjskom čekinjom na kraju konca, provlačio ga kroz rupicu i ondau stisnuvši čizmu između kolena, vukao
konac za oba kraja. Nikitu pogleda iskosa ispod obrva, bio je vrlo ljut: posvađao se danas s kuvaricom,
obesila je da suši i. progorela njegove obojke.
Za stolom su sedeli igrači u čistim rubaškama, jer je bila nedelja, i s očešljanom i zejtinom namazanom
kosom. Samo je Arćom bio u pocepanoj kabanici i neočešljan: nije imao ko da ga pogleda, da mu opere
rubašku. Igrači su snažno lupali lepljivim, smrdljivim kartama govoreći:
Podmirio sam, a tebi deset.
Podmirio sam, a tebi još pedeset.
A jesi li video ovo?
A ti, jesi li video ovo?
Probisvet.
Eh!
Hajde, Arćome, drži se!
Što da se držim? govorio je Arćom začuđeno gledajući karte. Nije pravilno, greška.
Podmetni nos!
Arćom je uzimao u svaku ruku po jednu kartu i pokrivao njima oči.
Vasilije, radnik, uzimao je tri karte i počinjao polako da bije Arćoma po dugačkom nosu. Ostali igrači su
gledali, brojali nosove, ljutito vikali na Arćoma da se ne vrti.
Nikita je seo da igra i odmah izgubio opalili su mu petnaest nosova. Onda je Pahom, spustivši čizmu i
obućarski alat pod klupu, rekao -strogo:
Neki su se već iz crkve vratili, a ovi, nisu se ni prekrstili, odmah karte u ruke. Samo gledaju kako će da žderu,
da mrse... Stepanida povika on dižući se k prilazeći kantici za umivanje, daj da ručamo!
U kuhinji je Stepanida, kuvarica, od straha ispustila poklopac od kazana. Radnici su skupili karte. Vasilije se
okrenu prema uglu gde je visila ikonica od hargije sva upljuvana od bubašvaba i počeo da se krsti.
Stepanida je unela drvenu zdelu s jagnjećim glavama; iz nje je, pokrivajući kuvaričino lice okrenuto u stranu.
huljala mirisna para. Radnici, ćutljivi i ozbiljni, sedoše za sto i uzeše kašike u ruke. Vasilije je počeo da seče.
hleb na dugačke kriške i davao svakom po jednu, zatim je lupio po zdeli i svi su počeli da jedu. Čorba od
jagnjećih glava bila je vrlo ukusna.
Pahom nije seo za sto, uzeo je samo krišku hleba i vratio se na klupu kraj peći. Kuvarica mu je donela vrelog
krompira i drveni slanik. On je postio.
Obojke, reče joj Pahom oprezno prelamajući kromćir koji se pušio i umačući jednu polovinu u so, obojke si
mi progorela, zato što si ženska glava, zato što si glupača... Eto to je...
Nikita je izišao u dvorište. Dan je bio maglovit. Duvao je vlažan, težak vetar. Na sivom, kao so krupnom
snegu žutela se balega koja je probila kroz sneg. Pokriven balegom i barama, kolski put koji je skretao prema
brani izdizao se nad snegom. Kuće od balvana, pocrneli elamni krovovi, golo drveće, velika drvena
neobojena kuća sve je to bilo siva, crno, oštro se ocrtavalo.
Nikita je prišao brani. Još izdaleka se čuo šum mokrog drveća, kao da je u daljini šuštala voda kroz ustave.
Zaljuljani vrhovi vrba bili su obavijeni iskidanim oblacima koji su jurili nisko nad zemljom. U oblacima, među
uzvitlanim granama, letele su, kružile, gakale grlenim, uznemirenim glasovima crne ptice.
Nikita je stajao zabačene glave, otvorenih usta. Ove ptice kao da su iznikle iz vlažnog, gustog vetra, kao da ih
je on naneo zajedno s oblacima, i padajući na vrbe koje su šumele, one su gakale o nečem nejasnom, o
strašnom, o radosnom. Nikiti je zastajao dah, lupalo srce.
To su bili gačci, koji su doleteli s prvom prolećnom burom na stara mesta, na razorena gnezda. Počinjalo je
proleće.
Kućica natočkovima
Tri dana je duvao vlažan vetar topeći sneg. Na humkama su ogolele crne brazde oranica. U vazduhu je
mirioalo na sneg koji se topi, na balegu i stoku. Kada su otvarali kapiju od dvorišta za stoku, krave su izlazile
na bunar, gurajući se, sudarajući se rogovima i glasno mučući. Bik Bajan je divlje rikao njušeći prolećni
vazduh. S mukom su Miška Korjašonok i JBoksja, obojica s bičevima, uterivali stoku natrag u dvorište
pokriveno raskaljanom balegom. Otvarali su kapije od dvbrišta 145
s konjušnicama konji su izlazili sanjivi, kao pijani, s potamnelom dlakom koja se linjala, s opuštenim, prljavim
grivama, s podnadulim trbusima. Vesta se ždrebila u šupi, tu odmah do konjušnice. A nad krovovima, bez
ikakve potrebe užurbane, gakale su, letele tamo amo pokisle čavke. U dvorištu iza kuće, iza ulaza u podrum,
hodale su vrane oko strvina s kojih se sneg otopio. A drveće je šumelo, šumelo teškim, nemirnim šumom.
Nad branom, među granama vrba, u oblacima, leteli su i gakali gačci.
Nikitu je tih dana bolela glava. Sanjiv, uzbuđen, lutao je po dvorištu, po raskaljanim putevima, išao na
gumno gde su načete gomile pleve mirisale na prašinu, žito i miševe. Sve mu je bilo nejasno, obuzimao ga je
neki nemir, kao da se mora dogoditi nešto strašno, nešto što se ne može ni shvatiti ni oprostiti. Sve zemlja,
životinje, stoka, ptice, prestali su da mu budu razumljivi, bliski postali su tuđi, neprijateljski, zlokobni. Nešto
se moralo dogoditi, neshvatljivo, tako grešno, prosto da čovek umre. Pa ipak je njega sanjivog i ošamućenog
od vetra, zadaha strvina, konjskih kopita, balege, raskaljanog snega, mučila radoznalost, nešto ga je ipak
vuklo svemu tome.
A kada se vraćao kući, mokar, podivljao, zaudarajući na pseto, mati ga je gledala pažljivo, strogo, s osudom.
On nije mogao da razume zašto se ona ljuti i to je još više pojačavalo onu nejaenost u njemu, to ga je još više
mučilo. Ništa ružno nije uradio tih dana, pa ipak je bio tako uznemiren kao da je i on kriv zbog nekakvog
zločina koji je neočekivano počeo da se vrši na celoj zemlji.
Nikita je išao pored plasta, sa strane zaklonjene od vetra. U tom plastu još su ostale rupe koje su radnici i
devojke iskopali u poznu jesen kada su završavali mlaćenje poslednjih stogova pšenice. U rupe i pećine u
plastu ljudi su se noću zavlačili da spavaju. Nikita se setio razgovora koje je čuo tamo u mraku tople mirisne
slame. Plast mu se učinio strašan.
Nikita je prišao kućici za orače maloj daščari na točkovima koja je stajala nedaleko od gumna u polju. Njena
vratanca klatila su se na jednoj šarci i tužno škripala. Kućica je bila prazna. Nikita se popeo u nju
merdevinama s pet prečaga. Unutra je bilo jedno malo prozorče sa četiri malecna okna. Na -podu je još
ležao sneg. Pod krovom, na polici kraj zida, ležale su, ostavljene još prošle jeseni, izgrižena drvena
kašika, flaša od zejtina i drška od noža. Vetar je fijukao nad krovom, Nikita je stajao i mislio da je on sada
sam samcit, da ga niko ne voli, da se svi ljute na njega. Sve na svetu je vlažno, crno, zlokobno. Oči su mu se
zamaglile, bsetio je gorčinu: a kako da je ne oseti, sam na čitavom svetu, u praznoj kućici...
Gospode, reče Nikita tiho i odmah ga po leđima podiđoše žmarci, daj, gospode, da sve opet bude dobro. Da
me mama voli, da slušam Arkadija Ivanoviča... Da grane sunce, da nikne trava... Da ne gaču gačci tako
strašno... Da ne čujem kako riče bik Bajan... Gospode, daj da mi opet bude lako...
Nikita je to govorio klanjajući se i krsteći se žurno. I kad se tako pomolio gledajući u kašiku, flašu i dršku od
noža, zbilja mu je laknulo. On postaja još malo u toj polumračnoj kućici s malecnim prozorčićem i krenu kući.
Zaista, kućica mu je pomogla; u pretsoblju, dok je Nikita skidao kaput, mati ga je pogledala kao uvek tih dana
pažljivim i strogim sivim očima i odjednom se nežno nasmešila, pomilovala Nikitu po kosi i rekla:
Jesi li se izjurcao? Hoćeš li čaja?
Neobična pojava Vasilija Nikitiča
Noću je najzad udarila kiša, pljusak, i tako je zalupala po prozoru i limenom krovu da se Nikita probudio u
krevetu i slušao smešeći se.
Divan je šum noćne kiše. Spi, spi, spi , užurbano je dobovala po oknima, a vetar je u mraku na mahove šibao
topole pred kućom.
Nikita je okrenuo gore hladnu stranu jastuka, opet legao i počeo da se prevrće pod pletenim ćebetom da bi
se namestio što ugodnije. Sve će biti vrlo,vrlo lepo mislio je on i upadao u meke tople oblake sna.
uZUtRU Je kiša prestala, ali je nebo bilo još jednako pokriveno teškim vlažnim oblacima, koji su jurili s juga
na sever. Nikita pogleda kroz prozor i uzviknu. Od snega nije ostalo ni traga. Široko dvorište bilo je pokriveno
plavim barama, sitno ustalasanim od vetra. Kroz bare, preko ugažene smeđe trave vodio je put pokriven
balegom; kiša ga još nije potpuno razlokala. Nabubrele ljubičaste grane topola lelujale su se veselo i živo. Na
jugu, među raskinutim oblacima, pojavio se i strašnom brzinom pojurio prema kući bleštavi, plavi krajičak
neba.
Za čajem mati je bila uzbuđena i stalno pogledala kroz prozore.
Već peti dan nema pošte, rekla je Arkadiju Ivanoviču, ja ništa ne razumem... Eto sačekao je da se otopi sneg,
otsad će za dve nedelje svi putevi biti neprolazni... Tako da bude lakomislen, strašno!
Nikita je razumeo da m ti govori o ocu, sada su ga očekivali iz dana u dan. Arkadije Ivanovič ode da razgovara
s poslovođom, može li se konjanik poslati po poštu? ali se odmah vrati u trpezarijui reče gromkim, nekakvim
naročitim glasom:
Gospodo, pogledajte šta se događa! Hodite da čujete šume potoci.
Nikita je širom otvorio vrata na doksat. Oštar, čist vazduh bio je ispunjen mekim i snažnim šumom tekuće
vode. Mnoštvo snežnih potoka po svim brazdama, jendecima i vododerinama jurilo je u jaruge. Jaruge, pune
do vrha, terale su prolećne vode u reku. Lomeći led, reka je izlazila iz korita, vrtela sante leda, žbunje
iščupano s korenjem, prelivala se visoko preko brane i padala u virove.
Plava mrlja koja je jurila prema kući raskinula je, rasterala sve oblake, plavičasto-prohladna svetlost prosula
se s neba; bare u dvorištu postale su plave, bez dna; mogli su se poznati potoci po sjajnim odblescima na
njima, a ogromna jezera na poljima i jarugama kroz koje je jurila voda otsijavala su snopovima sunčeve
svetlosti.
Bože, kakav vazduh! reče mati stežući ruke na grudi pod mekom vunenom maramom. Njeno se lice smešilo,
u njenim sivim očima sijale su zelene iskrice. Kad se smešila, mati je bila najlepša na svetu.
Nikita je obišao oko dvorišta da vidi šta se tamo događa. Svuda su jurili potoci, mestimično nestajući pod
sivim sipkavim gomilama snega, koje bi huknule i splasnule kad bi na
njih stao.. Kud god pođeš, svuda je voda: kuća je ličila na ostrvo. Nikita je uspeo samo da prođe do kovačnice
koja je stajala na brežuljku. Niz padinu, koja se već bila otopila, Nikita je strčao ka jaruzi. Savijajući do zemlje
prošlogodišnju travu, strujala je, tekla snežna, čista, mirisna voda. On je zahvatio šakom i napio se.
Dalje u jaruzi još je ležao sneg u vidu žutih i plavih mrlja. Voda je čas prokopavala u njemu korito, čas jurila
preko snega: to se zvalo naslus , ne dao bog čoveku da upadne s konjem u tu snežnu kašu. Nikita je išao po
travi niz vodu: kako bi lepo bilo zaploviti tim prolećnim vodama iz jaruge u jarugu, pored uvelih obala koje su
se sušile, ploviti po sjajnim jezerima, sitno ustalasanim od prolećnog vetra.
S one strane jaruge pružalo se ravno polje, mestimično smeđe, mestimično još pokriveno snegom, po kome
su otsijavali potoci. U daljini, preko polja, polako je jahalo pet konjanika na neosedlanim konjima. Prednji,
okrećući glavu, očigledno je nešto vikao razmahujući umotanim užetom. Po šarenom konju Nikita je poznao
Artamona Tjurina. Zadnji je držao na ramenu motku. Konjanici su odjahali u pravcu Homjakovke, sela koje se
nalazilo s one strane reke, iza jaruga. To je bilo vrlo čudno, seljaci koji jašu poljem, po razlivenoj vodi, gde
nema puta.
Nikita je došao do donjeg ribnjaka, u koji se, preko žutog snega, kao široki vodeni pokrivač ulivala jaruga.
Voda je pokrivala sav led na ribnjaku i prelivala se po njemu u kratkim talasima. S leve strane šumele su
vrbe, nabubrele, široke, ogromne. Među njihovim golim granama sedeli su, ljuljajući se, gačci, pokisli preko
noći.
Na brani između kvrgastih stabala pojavio se konjanik. On je udarao petama čupavo kljuse, zabacivao se
unazad dižući laktove uvis. To je bio Stjopka Karnauškin, on je nešto doviknuo Nikiti jureći mimo njega po
barama; ispod kopita polete prljav sneg, voda prsnu na sve strane.
Bilo je jasno da se nešto dogodilo. Nikita je potrčao kući. Kod sporednog ulaza stajao je, jako nadimajući
bokove, konj Karnauškinih, on mahnu glavom prema Nikiti. Nikita je utrčao u kuću i odmah čuo kratak i
strašan majčin uzvik. Ona se pojavila u dnu hodnika, lice joj je bilo izobličeno, oči izbledele, razrogačene od
užasa. Za njom se pojavio Stjopka, a sa strane, iz drugih vrata, izleteo je Arkadije Ivanovič. Mati nije išla,
nego letela kroz hodnik.
Brže, brže! viknula je ona naglo otvarajući vrata u
kuhinju. Stepanida, Dunja, trčite po radnike! Vasilije Nikitič se davi kod Homjakovke...
Najstrašnije je bilo ona što se događa kod Homjakovke, Svetlost je potamnela u Nikitinim očima: u hodniku
odjednom zamirisa na prženi luk. Mati je docnije pričala da je Nikita zažmurio i ciknuo kao zec. Ali se on nije
sećao te cike. Arkadije Ivanovič ga je uhvatio i povukao u njegovu sobu za rad.
Kako te nije sramota, Nikita, ti si već veliki, -.ponavljao je on i stezao iz sve snage njegove ruke iznad lakata.
Šta ti je, šta ti je, šta ti je?.. Sad će stići Vasilije Nikitič... Sigurno je prosto upao u jarugu, iskvasio se... A tvoju
mamu je onaj bilmez Stjopka uplašio... Časnu reč, ja ću mu uši izvući...
Pa ipak Nikita je video da su Arkadiju Ivanoviču drhtale usne, a zenice došle kao tačkice.
Za to vreme je mati, samo u marami, već trčala ka kući za mlađe, iako su radnici već sve znali, užurbali se, i
žagoreći pred šupom za kola, uprezali u saonice ljutog, snažnog ždrepca Crnca; u drugom dvorištu hvatali su
jahaće konje;jedan je skidao sa slamnog krova čaklju, drugi je trčao s lopatom, treći s uvijenim užetom;
Dunja je izletela iz kuće obgrlivši kožuh i bundu. Pahom je prišao majci:
Gledajte, Aleksandra Leontijevna, pošaljite Dunjku u selo po votku. Kad ga dovedemo, vi njemu odmah
votke...
Pahome, i ja ću s vama.
To nikako, idite kući, nazepšćete!
Pahom sede na saonice, prebaci noge ustranu i čvrsto uhvati kajase. Puštaj doviknu on momcima koji su
držali ždrepca za uzdu. Crnac se upe između rukunica, frknu, trgnu i lako poveze saonice preko blata i bara.
Za njim na konjima pojuriše radnici vičući i tukući užetima konje koji su se zbili u gomilu.
Mati je dugo gledala za njima, oborila glavu i polako pošla u kuću. U trpezariji, odakle se videlo polje, a iza
brežuljka vrbe u Homjakovci, mati je sela kraj prozora i pozvala Nikitu. On je dotrčao, obgrlio je oko vrata,
priljubio se uz njeno rame, uz meku vunenu maramu...
Daće bog, Nikita, mimoići će nas nesreća, rekla je mati-tiho i razgovetno i pritisla usne na Nikitinu kosu.
Nekoliko puta u sobi se pojavljivao Arkadije Ivanovič, popravljao naočari, trljao ruke. Nekoliko puta mati je
izlazila
na doksat da pogleda: da li dolaze? i opet je sedala kraj prozora i nije puštala od sebe Nikitu.
Dan je pred zalazak sunca bivao sve ljubičastiji; dole na oknima, pored samog rama, uhvatile su se tanke
male jele: počeo je pred noć da steže mraz. Neočekivano pred samom kućom zašljapkaše kopita i pojaviše
se: Crnac sa zapenušenom njuškom, Pahom na kočijaševu sedištu s nogama prebačenim ustranu, a u
saonicama, posred gomile od kožuha, bunde i ćebadi, vireći iz ovčje vune purpurno, nasmešeno lice Vasilija
Nikitiča sa dve velike ledenice umesto brkova. Mati je uzviknula, naglo skočivši, lice joj se zgrčilo.
Živ! uzviknula je ona i suze grunuše iz njenih sjajnih očiju.
Kako sam se davio
U trpezariji, u ogromnoj kožnoj fotelji primaknutoj okruglom stolu, sedeo je otac, Vasilije. Nikitič, u mekom
halatu od kamilje dlake i valjenkama. Brkovi i vlažna kestenjava brada bili su mu raščešljani, crveno veselo
lice ogledalo se u samovaru, a samovar je nekako naročito, kao i sve što se dešavalo te večeri, šumno ključao
prskajući varnicama kroz donju rešetku.
Vasilije Nikitič je žmirkao od zadovoljstva, od votke koju je popio; njegovi beli zubi su se blistali. Mati, iako je
bila u onoj istoj sivoj haljini i vunenoj marami, ipak više nije ličila na samu sebe, nikako nije mogla da zadrži
osmeh, skupljala je usne, brada joj je podrhtavala. Arkadije Ivanovič je metnuo nove naočari od
kornjačevine, koje je čuvao samo za izuzetne slučajeve. Nikita je klečao na stolici, navalio se trbuhom na sto,
samo što ne skoči ocu u usta. Svaki čas je utrčavala Dunjaša, odnosila nešto ili donosila i piljila u gospodina.
Stepanida je donela na gvozdenom tiganju na brzinu spremljene uštipke, još je cvrčalo maslo kad ih je
spustila na sto, očima da ih pojedeš! Mačak, Vasilije Vasiljevič, uspravivši rep, samo je šetao, samo se vrteo
pored kožne fotelje tarući se o nju leđima, i bokom, i potiljkom, i neprirodno glasno predući. Jež Ahilka je
pomolio svinjsku njušku ispod kredenca i opustio čekinje po leđima: dakle, i on je bio zadovoljan.
Otac je sa zadovoljstvom pojeo vreo uštipak, bravo, Stepanida! savio je i pojeo i drugi uštipak, bravo
Stepanida! srknuo gutljaj čaja s pavlakom, pogladio brkove i
zažmurio na jedno oko.
Dakle, rekao je on, sada slušajte4 kako sam se davio. I počeo je da priča: Iz Samare sam krenuo prekjuče.
Stvar je u tome, Saša, on za trenutak postade ozbiljan, pružila mi se prilika za vrlo povoljnu kupovinu:
navalio je Pozdjunjin, kupi pa kupi od mene doratastog ždrepca Lorda Bajrona. Šta će meni, kažem mu, tvoj
ždrebac? Dođi, veli, samo pogledaj. Kad sam video ždrepca, zaljubio sam se. Lep. Pametan. Gleda me iskosa
ljubičastim okom i samo što ne kaže kupi. A Pozdjunjin navalio, kupi pa kupi još sanke i amove... Saša, ti se
ne ljutiš što sam to kupio? Otac je uzeo majku za ruku. Hajde, oprosti mi! Mati je čak zatvorila oči: zar bi
mogla danas da se ljuti pa da je kupio i samog pretsednika zemske uprave Pozdjunjina. Elem, naredio sam da
mi dovedu Lorda Bajrona i mislim: šta da radim? Ne ostavlja mi se konj sam u Samari. Spakovao sam u kufer
razne poklone, otac je lukavo zažmurio na jedno oko, u zoru su mi upregli Bajrona i ja sam krenuo sam iz
Samare. Ispočetka je još ponegde bilo snega, a zatim se put sasvim raskaljao; ždrebac mi je sav u peni, počeo
da mršavi. Odlučio sam da prenoćim u Koldibanu, kod sveštenika Vozdviženskog. Pop me je ugostio takvim
kobasicama da poludiš! Pa lepo! Pop mi kaže: Vasilije Nikitiču, nećeš stići; videćeš, noćas će sigurno da navali
voda kroz jaruge . A ja zapeo pošto-poto da idem. Tako smo se prepirali do ponoći. Da znaš kakvim me je
ponudio likerom od crnih ribizla! Časnu reč,
kad bi odneli takav liker u Pariz, Francuzi bi poludeli... Ali o tome govorićemo drugom prilikom. Legao sam
da spavam, kad udari kiša kao iz kabla. Možeš misliti, Saša, kako mi je bilo krivo: da sedim na dvadeset vrsta
od vas i da ne znam kad ću do vas stići... Đavo da nosi i popa i liker...
Vasilije, prekide ga majka i strogo ga pogleda, ja te ozbiljno molim da se nikad više ne izlažeš takvoj
opasnosti...
Dajem ti časnu reč, odgovori Vasilije Nikitič bez razmišljanja. Elem... Ujutru je kiša prestala, pop otišao u
crkvu, a ja sam naredio da upregnu Bajrona i krenuo. Gospode-bože!.. Sama voda naokolo. Ali je ždrepcu
lakše. Vozimo se poljima, do kolena u vodi, po jezerima... Divota u boga... Sunce, vetrić... Saonice plivaju
Noge su mi mokre. Neobično divno! Najzad vidim u daljini naše vrbe. Prošli smo Homjakovku i počeli da
probamo gde je lakše pregaziti reku... Uh, nitkov! Vasilije Nikitič udari pesnicom po ručici fotelje:
Pokazaću ja tom Pozdjunjinu gde treba da diže mostove! Morao sam da se odvezem jedno tri vrste uz vodu,
iza Homjakovke, i tamo smo pregazili reku. Sila je Lord Bajron, prosto izlete na strmu obalu. E, mislim, reku
smo pregazili, kad ispred nas tri jaruge, to je malo strašnije. Nemamo kud da skrenemo. Priđemo jaruzi...
Zamisli, Saša: sve do ivice teče voda pomešana sa snegom. A jaruga, sama znaš, jedno tri hvata duboka.
Strašno! prebledevši, reče mati.
Ispregao sam ždrepca, skinuo am, spustio ga u saonice, ali se nisam setio da skinem bundu, to me je
upropastilo. Uzjahao sam Bajrona, gospode, blagoslovi! Ždrebac se isprva uzjogunio. Ja sam ga pomilovao da
ga smirim. On njuši vodu, frkće ustuknu nazad i skoči u jarugu, u na;slus . Upao je do vrata, koprca se, ali ni
makac. Sjahao sam i takođe upao, samo glava viri. Počeo sam da se vrtim u toj kaši, nešto plivam, nešto
puzim. A ždrebac je video da se odmičem od njega, tužno zarzao ne ostavljaj me! Počeo je da se otima i da
skače za mnom. Stigao me je, prednjim kopitama udario odostrag po rashopčanoj bundi i povukao me pod
vodu. Otimam se iz sve snage, uvlači me sve dublje, a poda mnom nema dna. Srećom, bunda je bila
raskopčana, i dok sam se koprcao pod vodom, nekako sam se iz nje izvukao. Ostala je da leži tamo u jaruzi...
Izronio sam, počeo da dišem, ležim požapke u kaši. Čujem: pored mene nešto bućka. Okrenem se, ždrepcu
je pola njuške pod vodom, pušta mehure: nagazio je na kajase. Morao sam da se vratim njemu. Otkopčam
kopču, zderem uzdu. On digne njušku, gleda me kao čovek. Tako smo se koprcali, sigurno više od jednog
sata u onom naslusu . Osećam, ;snaga me izdaje, kočim se. Srce mi je počelo da se ledi. U taj mah pogledam
ždrebac je prestao da se koprca i da skače struja ga je okrenula i povukla: znači da smo ipak izbili na čistu
vodu. Po vodi je lakše bilo plivati, struja nas je odnela do druge obale. Bajron je izišao na travu prvi, a ja za
njim. Uzeo sam ga za grivu, i tako smo pošli naporedo, obojica se povodimo. A ispred nas još dve jaruge...
Onda sam video jure seljaci...
Vasilije Nikitič je izgozorio još nekoliko nejasnih reči i odjednom oborio glavu. Lice mu je bilo purpurno, zubi
su sitno i brzo cvokotali.
Ništa, ništa, to me je smlatila vrelina od samovara, rekao je on, zavalio se u fotelju i zatvorio oči. Kod njega je
počela groznica. Metnuli su ga u krevet i on je počeo da bunca.
Velika nedelja
Otac je ležao tri dana u vatri, a kada je došao sebi, prvo mu je bilo da upita da li je živ Lord Bajron? Lepi
ždrebac je bio u dobrom zdravlju.
Živa i vesela narav Vasilija Nikitiča brzo ga je digla na noge: nije bilo vremena za izležavanje. Počinjala je
prolećna groznica pred setvu. U kovačnici su kovali raonike, opravljali plugove, potkivali konje. U ambarima
su lopatali ubuđalo žito uznemirujući miševe i dižući oblake prašine. Pod strejom je zujala vršalica. U kući je
bilo veliko spremanje: brisali su prozore, prali podove, skidali paučinu s tavanice. Iznosili su na balkon
ćilimove, fotelje, divane, tresli iz njih zimski miris. Sve stvari koje su navikle da stoje zimi na svojim mestima
bile su uznemirene, obrisane, drukčije raspoređene. Ahilka nije voleo tu užurbanost, od jeda je otišao da
stanuje u ćiler.
Mati je sama čistila stolno srebro, srebrne rize na ikonama, otvarala starinske sanduke, odakle se širio miris
naftalina, pregledala prolećne stvari koje su se izgužvale u sanducima i od zimskog ležanja postale nove. U
trpezariji su stajale kotarice s obarenim jajima; Nikita i Arkadije Ivanovič šarali su jaja: u kuvanoj ljusci od
luka jaja su postajala žuta, zavijali su ih u hartijice i spuštali u ključalu vodu sa sirćetom jaja bi ispala šarena,
sa sličicama, farbali su ih lakom buba , pozlaćivali ih i posrebrivali.
U petak po celoj kući je zamirisalo na vanilu i kardamon, počeli su da peku velike uskršnje kolače. Uveče je
kod majke na postelji već ležalo, odmarajući se pod čistim peškirima, oko deset visokih i uskih ili širokih i
niskih uskršnjih kolača.
Cele te nedelje vreme je bilo promenljivo, čas bi se navukli crni oblaci i padali cigančići, čas bi se opet
izvedrilo i s neba, iz plavog bezdana, prosipala bi se prohladna prolećna svetlost, čas bi padao vlažan, lepljiv
sneg. Preko noći se na barama hvatao led.
U subotu imanje je opustelo; polovina ljudi otišla je u Kolokoljcovku, u selo udaljeno jedno sedam vrsta, da
otstoje voskresenje.
Mati se toga dana rđavo osećala, umorila se tokom nedelje. Otac je rekao da će se odmah posle večere
izvaliti da spava. Arkadije Ivanovič, koji je tih dana očekivao pismo iz Samare, ali ga nije dočekao, zaključao
se u svojoj sobi, mračan
kao gavran.
Nikiti su ponudili: ako hoće da ide na voskresenje, neka pronađe Arćoma i kaže da mu upregne u dvokolice
kobilu Afroditu: njoj su sve četiri noge potkovane. Trebalo je da krenu po danu i da otsednu kod starog
prijatelja Vasilija Nikitiča, Petra Petroviča Devjatova, koji je u Kolokoljcovci držao bakalnicu. Usto, on ima
punu kuću dece, a ti si uvek sam, to ne valja , rekla je mati.
Kad se nebo zarumenelo na zapadu, Nikita je seo u dvokolice pored visokog Arćoma, nisko opasanog novim
pojasom preko iscepane kabanice. Arćom reče: Hajde, draga, drži se , i stara Afrodita sa smežuranim vratom
i širokim sapima krenu sitnim kasom.
Prođoše dvorište, minuše pored kovačnice, pregaziše jarugu kroz crnu vodu do glavčina. Afrodita je svaki čas
okretala glavu i gledala preko rukunice Arćoma.
Plavo veče se ogledalo u barama prevučenim tankim slojem leda. Led je puckao pod kopitima, dvokolice su
svaki čas otskakale uvis. Arćom je sedeo ćutke, oborivši dugački nos, mislio je na nesrećnu ljubav prema
Dunjaši. Nad tamnom prugom na zapadu, na zelenom nebu, svetlucala je zvezda, čista kao komadić leda.
Deca Petra Petroviča
Pod tavanicom, jedva osvetljavajući sobu, visila je na gvozdenoj alci lampa s uvrnutim plavim, smrdljivim
jezičkom. Na podu, na dvema cicanim perinama koje su prijatno mirisale na dečake, ležali su Nikita i šest
sinova Petra Petroviča Volođa, Kolja, Ljoška, Ljonjka-drekavac i dva mala; njihova imena nisu bila
interesantna.
Stariji dečaci su tiho pričali razne istorije. Ljonjka-drekavac je svaki čas dobijao svoje: čas bi ga povukli za
uvo, čas za kosu da ne dreči. Mali su spavali s nosovima zabodenim u perinu.
Sedmo dete Petra Petroviča, Ana, devojčica, Nikitina vršnjakinja, pegava, s okruglim kao u ptice očima koje
se nikad nisu smešile i sa smeđim pegavim nosićem, nečujno se s vremena na vreme pojavljivala iz hodnika
na vratima sobe. Onda bi joj neko od dečaka rekao:
Ana, beži, nemoj da ustanem...
Ana bi isto tako nečujno nestala. U kući je bilo mirno.
Petar Petrovič hao crkveni tutor! otišao je još za videla u crkvu.
Marija Ivanovna, njegova žena, rekla je deci:
Samo larmajte, sve ću vas išćuškati...
I prilegla je da se odmori pre voskresenja. Deci je takođe bilo naređeno da leže i da se ne vrte. Ljoška, s
okruglim licem, čupav, bez prednjih zuba, pričao je:
Prošlog Uskrsa, kad smo se igrali gomilica, dobio sam dvesta jaja. Jeo sam, jeo, posle mi se trbuh ovako
naduo.
Ana je iza vrata rekla, jer se bojala da će Nikita poverovati Ljoški:
Nije istina. Nemojte mu verovati.
Boga mi, sad ću da ustanem, zapreti Ljoška.
Za vratima opet nastade tišina.
Volođa, najstariji, crnpurast dečak kovrdžave kose, koji je sedeo na perini s nogama podavijenim poda se,
rekao je Nikiti:
Otići ćemo sutra na zvonaru da zvonimo. Kad počnem da zvonim, cela se zvonara trese. Levom rukom u
mala zvona cincilin, cincilin, a ovom rukom u ono ogromno bum. Ono ima sto hiljada pudova.
Nije istina, začu se šapat iza vrata.
Volođa se okrenu brzo, tako da mu kosa polete.
Ana!.. A naš tata je strašno snažan, reče sn, tata može da digne konja za prednje noge... Ja još, razume se, ne
mogu, ali zato, kad bude leto, dođite kod nas, Nikita, otići ćemo na ribnjak. Naš ribnjak je šest vrsta dug. Ja
mogu da se popnem na drvo, na sam vrh, i odatle glavačke u vodu.
A ja mogu, rekao je Ljoška, uopšte da ne dišem pod vodom, ali sve vidim. Prošlog leta kad smo se kupali, kod
mene su se u kosi zapatili crvi, buve i bube, evo ovolike...
Nije istina, jedva se čuo tihi uzdah iza vrata.
Ana, čuvaj kiku!
Što je to odvratno derle, rekao je ljutito Volođa, stalno se trpa među nas, s njom je strašno dosadno, a posle
se tužaka majci da je bijemo.
Iza vrata se začu grcanje. Treći dečak, Kolja, ležeći porebarke, poduprevši se pesnicom, stalno je gledao
Nikitu dobrim, pomalo tužnim očima. Lice mu je bilo dugačko, mirno s dugačkim razmakom između vrha
nosa i gornje usne. Kad bi se Nikita njemu okrenuo, on bi mu se nasmešio očima.
D vi umete da plivate? upitao ga je Nikita.
Kolja se nasmešio očima. Volođa je rekao s potcenjivanjem:
On ti stalno čita knjige. On leti na krovu živi, u kolibi: na krovu je koliba. Leži i čita. Tata hoće da ga pošalje u
grad u školu. A ja ću raditi u gazdinstvu. Ljoška je još mali, neka ga, neka jurca. Muka nam je s ovim
drekavcem, on povuče Ljonjku za čuperak na vrhu glave, kao u petla, baš je odvratan deran. Tata kaže da on
ima gliste.
Nema on, ja imam strašne gliste, reče Ljoška, zato što jedem lopuhe i mahune od bagrema; mogu i
punoglavce da jedem.
Nije istina, opet se začu ječanje za vratima.
E sad, Ana, drži se, i Ljoška polete preko perine vratima, gurnu malog koji u snu poče da kmeči. AJGI PO
hodniku kao da je poletelo lišće, razume se, od Ane nije bilo ni traga, samo su u daljini škripnula vrata. Ljoška
reče vraćajući se: Sakrila se kod majke. Svejedno, neće mi umaći: nabiću joj punu glavu čičkova.
Ostavi je, Aljoša, reče Kolja, šta si se okomio na nju?
Onda su Aljoška, Volođa, pa čak i Ljonjka-drekavac skočili na njega:
Zar smo se mi okomili na nju? Ona se stalno lepi uz nas. Odeš hiljadu vrsta daleko, okreneš se, a ona se
sigurno za tobom vuče... I ništa ne može da podnese, da govore neistinu, da rade ono što ne treba...
Ljoška reče:
Ja sam jednom ceo dan presedeo u trsci, samo da je ne vidim svega su me izgrizle pijavice.
Volođa reče:
Seli mi da ručamo, a ona majci referiše: Mama, Volođa je uhvatio miša, drži ga u džepu' A meni je taj miš
možda draži od svega na svetu.
Ljonjka-drekavac reče:
Stalno upre oči u tebe, gleda te dok se ne rasplačeš.
Žaleći se Nikiti na Anu, dečzci su potpuno zaboravili da im je naređeno da leže mirno i da ćute do
voskresenja. Odjednom se izdaleka začu dubok, preteći glasg Marije Mironovne:
Zar hiljadu puta da vam ponavljam...
Dečaci su se odmah smirili. Zatim, šapućući i gu rajući se, počeli su da navlače čizme, obukli kratke kapute,
umotali se u šalove i istrčali na ulicu.
Izišla je i Marija Mironovna u novoj plišanoj bundi i šalu s ružama. Držala je za ruku Anu, umotanzg u veliku
maramu.
Noć je bila zvezdana. Mirisalo je na zemlju i mraz.. Duž niza mračnih kuća, preko bara u kojima su se
ogledale zvezde i koje su puckale pod nogama, išli su ćutke ljudi: seljaci, seljanke, deca. U daljini, na pijaci,
na pozadini tamnog neba, naziralo se zlatno crkveno kube. Pod, njim su, u tri reda, jedan ispod drugog
gorele svetiljke.. Preko njih je jurio vetrić i milovao njihove jezičke.
Čvrstina duha
Posle voskresenja vratili su se kući za postavljeni sto gde su se na uskršnjim kolačima, pa čak i na zidovima,
zakačene za tapete, crvenele ruže od hartije. Na prozoru u kavezu cvrkutala je kanarinka uznemirena
svetlošću lampe. Petar Petrovič, u dugačkom crnom geroku, smešeći se tatarskim brčićima, to mu je bila
navika,
nasuo je svima po čašicu višnjevače. Deca su ljuštila jaja, lizala kašike. Marija Mironovna je sedela umorna,
ne skidajući šal, nije mogla čak ni da jede, samo je čekala kada će se ova bulumenta, tako je zvala decu,
najzad smiriti.
Tek što je Nikita legao na perinu pod plavom svetlošću lampe i pokrio se bundicom od ovčje kože, u ušima
su mu zabrujali tanki, hladni glasovi: Hristos voskrese iz mertvih, smertiju smert poprav...,, I ponovo je video:
bele zidove od dasaka, po kojima su tekle suze, svetlost mnogih sveća pred pozlaćenim rizama na ikonama i
kroz plavičaste oblake tamjana, gore, pod crkvenim plavim kubetom, između zlatnih zvezda, goluba s
raširenim krilima. Iza prozora pokrivenih rešetkama vlada noć, a glasovi pevaju, miriše na ovčje kože i
pamučno platno, plamenovi sveća ogledaju se u hiljadu očiju, otvaraju se zapadna vrata, naginjući se prolaze
barjaci. Sve ružno što je bilo urađeno preko godine sve se oprostilo te noći. S pegavim nosićem, sa dve plave
mašne na ušima, Ana se propinje da se poljubi s braćom...
Jutro prvog dana bilo je sivo i toplo. Celog dana su zvonila sva zvona. Nikita i deca Petra Petroviča, čak i
najmanja, odoše na plandište kod opštinskog ambara. Tamo se šarenio i vrveo svet. Dečaci su se igrali dečjih
igara, jahali
jedan drugoga. Pored zida od ambara, na balvanima, sedele su devojke ogrnute šarenim kratkim
maramama, u cicanim, novim krutim haljinama. Svaka je držala u ruci maramicu sa semenkama, sa suvim
grožđem, s jajima. Grickaju, lukavo pogledaju i smeškaju se.
S kraja, na balvanima, opružio je naborane čizme, izvalio se, nikoga ne gleda, pustahija Pećka kmetov sin,
preleće prstima po dirkama harmonike, pa tek odjednom razvuče harmoniku: Eh, stani, stani, stani!,,
Pored drugog zida napravio se hrug, igraju krajcarica; svaki igrač drži u šaci fišek slepljenih novčića od dve i
tri kopejke. Onaj na koga je red da baca udara o zemlju petakom, gazi ga nogom i vuče po zemlji, zatim ga
diže i baci visoko: kruna ili pismo?
Tu na zemlji, na prošlogodišnjoj travi ispod koje se pomaljaju žabljaci, sede devojke, igraju se gomilica:
sakrivaju u gomilice pleve po dva jajeta, polovina gomilica ostaje prazna, sad pogodi.
Nikita je prišao gomilicama i izvadio iz džepa jaje, ali u isti čas, iza njegovih leđa stvorila se odnekud Ana i
šapnula mu kroz stisnute, iskrivljene usne pravo u uvo:
Slušajte, nemojte da igrate s njima; one će vas prevariti, izgubićete.
Ana je pogledala Nikitu okruglim ozbiljnim očima i šmrknula pegavim nosom. Nikita je prišao dečacima koji
su se igrali piljaka, ali se Ana opet odnekud pojavila i prošaputala iskrivivši usta:
S ovima nemojte igrati, oni hoće da vas prevare, čula sam.
Ma kud da pođe Nikita, Ana je letela za njim kao list i šaputala mu na uvo. Nikita nije shvatio zašto ona to
radi. Bilo mu je neugodno, a bilo ga je i sramota; on je video kako su dečaci počeli da mu se potsmevaju;
logledajući ga, jedan je doviknuo:
Vezao se s devojčicom!
Nikita je otišao na ribnjak, plav i hladan. Ispod tlinastog obronka još je ležao prljav, vlažan sneg. U daljini,
nad visokim golim drvećem u šumici, gakali su gačci...
Slušajte, znate, opet je prošaputala Ana iza njegovih leđa, ja znam gde živi tekunica, hoćete li da je
pogledamo?
Nikita, ne okrećući se, ljutito odmahnu glavom. Ana je
opet počela da šapuće:
Boga mi, ispale mi oči dabogda ako vas lažem. Zašto nećete da pogledate tekunicu?
Neću.
Hoćete li da naberemo žabljaka i da istrljamo njime oči, ništa nećemo videti.
Neću.
Dakle, vi nećete sa mnom da se igrate?..
Ana je stisnula usne, gledala. ribnjak, plavu, sitno ustalasanu vodu; vetrić se titrao s njenom čvrsto
upletenom kikom, oštri vršak pegavog nosića je pocrveneo, oči su se napunile suzama; ona je trepnula. I
Nikita je začas sve shvatio: Ana je trčala za njim celo jutro zato što je i kod nje bilo isto što i kod njega s
Ljiljom.
Nikita je brzo prišao ivici obronka. Kad bi se Ana i sada zakačila za njega on bi skočio u ribnjak, tako ga je bilo
sramota, tako mu je bilo neugodno. Ni s kim, samo s Ljiljom, mogao je da ima one čudne reči, naročite
poglede i osmehe. A s drugom devojčicom to bi bila izdaja i sramota.
To su me dečaci kod vas izogovarali, reče Ana, sve ću ih tužiti mami... Sama ću se igrati... Vrlo važno... A ja
znam gde leži jedna stvar... I to je vrlo zanimljiva stvar...
162
Nikita, ne osvrćući se, slušao je kako je; gunđala Ana, ali se nije uhvatio na mamac. Srce mu je ostalo,
nepokolebljivo.
Proleće
U sunce nije se više moglo pogledati, ono je zaslepljivalo bujnim potocima svetlosti'koja se prosipala s visine.
Po neobično plavom nebu plovili su oblaci? kao gomile snega. Prolećni vetrići su mirisali na svežu travu i
ptičja gnezda.
Pred kućom su pukli veliki pupoljci na mirisnim topolama, na prigrevici su uzdisale kokoške. U vrtu,
izzagrejane zemlje, probadajući zelenim vrhovima. trulo lišće, nicala je trava; cela livada se' osula belim i
žutim zvezdicama. Iz dana u dan je bilo sve više ptica .u parku. Između rtabala počeli su da jure crni kosovi
veštaci u hodanju peške. U lipama se pojavila žuja, velika ptica, zelena, sa žutim kao zlato paperjem na
krilima, uvek užurbana, zviždukala je medenim glasom.
Pred zoru na svim krovovima i u kućicama za ptice budili su se čvorci, krkljali, pevali čas kao slavuj, čas kao
ševa, čas kao nekakve afričke ptice, tokom zime oni su ih se naslušali tamo preko mora, a sad su ih
podražavali strahovito grešeći. Kao mala siva marama, preletao je kroz prozirne breze detlić; padao na drvo
i. osvrtao se kostrešeći crvenu ćubu.
Najzad, u nedelju, u sunčano jutro, u drveću koje se još iije osušilo od rose, kraj ribnjaka je zakukala
kukavica; tužnim, usamljenim, nežnim glasom blagoslovila je sve koji su živeli u parku, počinjući od crva.
Živite, volite, budite srećni, ku-ku! A ja, ću sama da proživim, bez igde ičega, ku-ku...
Ceo park je ćutke slušao kukavicu. Buba-mare, ptice, uvek zbog svega začuđene žabe, potrbuške polegle,
koje na stazi, koje na stepenicama od terase, svi su poželeli nešto lepo. Kukavica je otkukala i još je veselije
zacvrkutao ceo park, zašumeo lišćem.
Jednom je Nikita sedeo na ivici jendeka, kraj puta, i nalaktivši se, gledao kako se obalom gornjeg ribnjaka, po
ravnom zedenom pasištu, kreće dželep konja. Solidni paripi, savivši vrat, brzo su čupali još kratku travu
terajući muve repom;
kobile su okretale glave da vide da li su tu ždrebad; na dugačkim, slabim nogama, zadebljalim u kolenima,
ždrepčići su kasali oko matera, bojali su se da im daleko ne odmaknu; svaki čas su zavlačili pod majku njušku,
sisali mleko dižući rep; lepo je bilo napiti se mleka tog prolećnog dana.
Trogodišnje kobile, odvajajući se od dželepa, bacakale su se zadnjim nogama, njištale, jurile po pasištu
ritajući se i vrteći njuškom; poneka bi počela da se valja po zemlji, poneka, kezeći se i vrišteći, samo bi
gledala kako će da ugrize.
Putem, prešavši branu, vozio se na droškama Vasilije Nikitič u mantilu od grubog platna. Vetar mu je povijao
bradu ustranu, oči su mu veselo žmirkale, na obrazu mu se zalepila grudvica blata. Kad je spazio Nikitu.
zategao je kajase i rekao:
Koji ti se konj iz dželepa najviše sviđa?
A zašto?
Bez ikakvog a zašto !
Nikita zažmuri isto kao i otac i pokaza prstom na alatastog Pikavca; on mu se već odavno svideo, najviše zato
što je taj konj bio pitom, miran, s izvanredno dobroćudnom njuškom.
Eno onaj!
E, odlično, neka ti se sviđa.
Vasilije Nikitič jače zažmuri na jedno oko, mljacnu ustima, drmnu kajasima i snažni ždrebac polete lako
vukući droške po utaženom putu. Nikita je gledao za ocem: ne, taj razgovor nije bio tek onako!
Dizanje zastave
Nikitu su probudili vrapci. On se probudio i slušao kako medenim glasom peva žuja, kao da duva u sviraljku s
vodom. ProZor je bio otvoren, soba je mirisala na travu i na svežinu; sunčevu svetlost zaklanjalo je vlažno
lišće. Dunu vetrić i na dasku od prozora padoše kapljice rose. Iz parka se čuo glas Arkadija Ivanoviča:
Admirale, dokle ćete da čmavate?
Ustajem! viknu Nikita, ali još malo poleža. Tako je bilo lepo, probudivši se, slušati pevanje žuje i gledati kroz
prozor u vlažno lišće.
Danas je bio Nikitin rođendan, jedanaesti maj; za danas je bilo određeno dizanje zastave na ribnjaku. Nikita
je polako samo da mu vreme ne bi brzo prolaziLo obukao novu rubašku od plavog cica sa cvetićima, nove
pantalone od đavolje kože , tako
jake da bi ga održale kad bi se zakačio za granu na drvetu. Uživajući u samom sebi, on opra zube.
U trpezariji, na snežnom, danas iznetom čaršavu, stajala je velika kita đurđevka; cela soba je bila ispunjena
njegovim mirisom. Mati je zagrlila Nikitu, i zaboravivši na njegov admiralski čin, dugo, kao da ga godinu dana
nije videla, gledala u njegovo lice i poljubila ga. Otac je raščešljao bradu, iskolačio oči i raportirao:
Čast mi je, vaše prevashodstvo, da vam referišem da ste danas, prema podacima gregorijanskog kalendara,
kao i prema računima astronoma celog sveta, napunili deset godina, povodom čega mi je čast da vam
predam ovaj perorez sa dvanaest sečica, vrlo zgodan za pomorsku službu, a takođe i za to da bude izgubljen.
Posle čaja otišli su na ribnjak. Vasilije Nikitič je nekakonaročito naduo obraze trubeći pomorski marš.
Mati se tome strašno smejala, dizala je haljinu da ne pokvasi skut rosom. Za njima je išao Arkadije Ivanovič s
veslima i čakljom preko ramena.
Na obali ogromnog vijugavog ribnjaka, pored kupatila, bilo je zabodeno koplje s jabukom na vrhu. Na vodi je
stajao čamac, a njegove zelene i crvene pruge ocrtavale su se u vodi. U njegovoj senci plivali su stanovnici
ribnjaka vodene bube, larve, majušni punoglavci. Po površini jurili su pauci s jastučićima na nogama. Iz
gnezda na starim vrbama gledali su dole gačci.
Vasilije Nikitič je vezao za donji kraj užeta ličnl admiralski steg na zelenom polju crvena žaba na zadnjim
nogama. Naduvši obraz, zatrubi i brzo, čas jednom čas drugom rukom, poče da vuče uže; steg polete gore uz
koplje i razvi se ispod jabuke. Iz gnezda i s grana uzleteše gačci uznemireno gačući.
Nikita je ušao u čamac i seo na krmu. Arkadije Ivanovič se mašio za vesla. Čamac je dublje zagazio, zaljuljao
se, odvojio od obale i zaplovio površinom ribnjaka sličnom ogledalu, u kome su se ogledale vrbe, zelene
senke ispod njih, ptice, oblaci. Čamac je klizio između neba i zemlje. Nad Nikitinom glavom pojavio se roj
mušica, one su se vrtele i letele za čamcem.
Punom parom, punom parom! vikao je s obale Vasilije Nikitič.
Mati je mahala rukom i smejala se. Arkadije Ivanovič je zapeo jače, a iz zelene, još niske trske, prestravljeno
gačući, poleteše sasvim nisko nad vodom dve patke.
Na juriš, žablji admirale! Urrrra! povika Vasilije Nikitič.
Žuti lov
Žutilov je sedeo na busenu trave, na jakom suncu, u uglu između doksata i zida od kuće i s užasom gledao
Nikitu koji mu je prilazio.
Glava Žutilova bila je zabačena na leđa, kljun s uzdužnom žutom prugsm ležao je na debeloj voljci. Žutilov se
sav narogušio, skupio noge pod trbuh. Nikita se sagnuo k njemu, a Žutilov je zinuo da uplaši dečka. Nikita ga
stavi među dlanove. Bio je to još sivkast čvorak, pokušao je valjda da poleti iz giezda, ali ga nevešta krila nisu
održala; pao je i zabio se u ćošak, na lišće maslačka poleglo po zemlji.
Žutilovu je strahovito lupalo srce: Nećeš stići ni da zineš, mislio je, i odmah će te progutati . On sam vrlo je
dobro znao kako se gutaju crvi, muve i gusenice.
Dečko ga je prineo ustima. Žutilov je zatvorio crne oči, srce mu je počelo da skače pod perjem. Ali Nikita mu
je samo dunuo na glavu i odneo ga u kuću: znači da je bio sit i odlučio da pojede Žutilova malo docnije.
Aleksandra Leontijevna, kad je videla čvorka, uzela ga je kao i Nikita među dlanove i dunula mu na glavicu.
Još je sasvim mali, jadnik, rekla je ona, kako je žutokljun, Žutilov.
Čvorka su metnuli na otvoren prozor koji je gledao na park i bio spolja prevučen mrežom. Iznutra u sobi
takođe su do polovine prozora razaleli mrežu. Žutilov se odmah zabio u ćošak trudeći se da pokaže kako
neće jevtino prodati svoj život.
Napolju iza bele mreže, kao u magli, šuštalo je lišće, tukli su se u žbunu prezreni vrapci lopovi i napadači. S
druge strane, takođe iza mreže, gledao je Nikita; oči su mu bile velike, žive, nerazumljive, čarobne. Nema
ništa od mene , mislio je Žutilov.
Ali ga Nikita nije pojeo sve do uveče, samo je nabacao u mrežu muva i crva. Goje me, mislio je Žutilov i
gledao iskosa crvenog slepog crva koji se kao zmija uvijao pred njegovim nosom. Neću da jedem, nije to
pravi crv, sve je to prevara.
Sunce se spustilo za lišće. Siva, sanjiva svetlost padala je na oči, sve jače je Žutilov zarivao kandžice u dasku.
Eto,
oči već ništa ne vide. Stišavaju se ptice u parku. Sanjivo, slatko miriše na vlagu i travu. Sve dublje mu se
uvlači glava u perje. Narogušivši se ljutito, za svaki slučaj, Žutilov se zateturao malo napred, zatim seo na rep
i zaspao.
Probudili su ga vrapci: pravili su izgrede, tukli su se na grani jorgovana. U sivkastoj svetlosti visilo je vlažno
lišće. Slatko, veselo, cokćući i zviždeći, glasnuo se izdaleka čvorak. Snaga me izdaje, gladan sam, muka mi je
od gladi , pomisli Žutilov i spazi crva koji se do polovine bio uvukao u pukotinu daske, skoči do njega, kljucnu
ga za rep, izvuče ga i proguta: Nije rđavo, crv je ukusan .
Svetlost je postajala sve plavlja. Zapevale su ptice. I kroz lišće na Žutilova pade vreo sjajan sunčev zrak.
Živećemo još malo , pomisli Žutilov, skoči, kljucnu muvu i proguta je.
U taj čas zatutnjiše koraci, priđe Nikita i proturi preko mreže ogromnu ruku: otvorivši šaku, prosuo je na
dasku muve i crve. Žutilov se u strahu zabi u ćošak, raširi krila i stade gledati ruku, ali ona se zaustavila iznad
njegove glave i povukla preko mreže; Žutilova su opet gledali čudne, prodirne, žive oči.
Kada je Nikita otišao, Žutilov je došao sebi i počeo da razmišlja: Dakle nije me pojeo, a mogao je. Dakle, on
ne jede ptice. Onda nemam čega da se bojim .
Žutilov se dobro najeo, očistio kljunom perje, skočio nekoliko puta duž prozora posmatrajući vrapce, bacio
oko na jednog starog s očerupanim potiljkom i počeo da ga izaziva, da vrti glavom, da podražava njegovo
cvrkutanje: fjut, dživ-dživ, fjut. Vrabac se naljuti, narogutpi, i razjapivši kljun, polete na Žutilova, ali udari u
mrežu. ,,Šta mi možeš, eto vidiš , pomisli Žutilov, i gegajući se, poče da šeta po dasci na prozoru.
Zatim se opet pojavi Nikita, proturi ruku, ovoga puta praznu, ali je prinese isuviše blizu. Žutilov skoči, iz sve
snage kljucnu njegov prst, otskoči natrag i pripremi se za borbu. Ali Nikita je samo zinuo i uzviknuo: Ha-ha-
ha.
Tako je prošao dan, nije imao čega da se boji; hrana je bila dobra, samo mu je bilo malo dosadno. Žutilov je
jedva sačekao sumrak; te noći ispavao se s uživanjem.
Ujutro pošto je jeo, počeo je da razgleda kako bi se izvukao iz mreže. Obišao je ceo prozor, ali nigde nije bilo
rupe. Onda je skočio do tanjirića i počeo da pije punio kljun vodom, zabacivao glavu i gutao kroz gušu se
kotrljala mala kuglica.
Dan je bio dug. Nikita je donosio crve i čistio guščjim perom dasku na prozoru. Zatim je ćelavom vrapcu palo
na pamet da se pobije ,sa čavkom, ali ga je ona tako lupila da je kao kamen odleteo u lišće i stao otuda da
gleda sav nakostrešen.
Doletela je odnekud svraka pod sam prozor, užurbala se, nešto trtljala, tresla repom, ništa pametno nije
uradila.
Dugo i nežno pevao je crvendać o vreloj sunčevoj svetlosti, o medenoj detelini, Žutilov se čak rastužio, nešto
mu je zaklokotalo u grlu, imao je volju da zapeva, ali zar da peva ovde, na prozoru, iza mreže!..
Opet je prošetao duž prozora i spazio strašnu životinju: ona se prikradala na mekim kratkim šapamag vukla
je trbuh po zemlji. Glava joj je bila okrugla, s retkim nakostrešenim brkovima, a zelene oči, uske zenice,
gorele su đavoljom zlobom. Žutilov čak čučnu, nije smeo da se pomeri.
Mačak Vasilije Vasiljevič meko otskoči, zari dugačke kandže u ivicu daske na prozoru, stade gledati Žutilova
kroz mrežu i razjapi usta... Gospode... u ustima su mu štrčali očnjaci, duži od Žutilovljeva kljuna... Mačak
udari kratkom šapom i procepi mrežu... Žutilovu je srce sišlo u pete, opustio je krila... Ali u tom trenutku baš
u pravi čas pojavio se Nikita, uhvatio mačka za vrat i bacio ga prema vratima. Vasilije Vasiljevič uvređeno
zaurla i pobeže vukući rep.
Nema jače životinje od Nikite , mislio je posle tog slučaja Žutilov, a kad mu je opet prišao Nikita, dopustio mu
je da ga pomiluje po glavi, ma da je od straha ipak seo na rep.
Svršio se i taj dan. Ujutru je Žutilov, sasvim veseo, opet pošao da razgleda svoj stan i odmah opazio rupu na
onom mestu gde je mačak kandžama rascepio mrežu. Žutilov proturi glavu kroz rupu, pogleda levo-desno,
izvuče se napolje, skoči u tečan, lak vazduh i polete iznad samog poda sitno-sitno trepereći krilima.
Na vratima diže se uvis i u drugoj sobi, za okruglim stolom, opazi četiri osobe. One su jele, uzimale su
rukama velike komade i stavljale ih u usta. Svi četvoro okrenuše glave, i ne mičući se, stadoše gledati
Žutilova. On je shvatio da treba da se zaustavi u vazduhu i da okrene natrag, ali nije mogao u letu da iapravi
taj težak zaokret, pao je na krilo, prevrnuo se i seo na sto između činijice sa slatkim i dozne za šećer... I
odmah je spazio pred sobom Nikitu. Onda Žutilov bez razmišljanja skoči na činijicu, a odatle na Nikitino rame
i sede, naroguši se, čak je upola zatvorio oči...
Odmorivši se na Nikitinu ramenu, Žutilov je uzleteo do tavanice, uhvatio muvu, posedeo na fikusu u uglu,
napravio nekoliko krugova oko lustera, i ogladnevši, odleteo na svoj prozor gde su za njega bili spremljeni
sveži crvi.
Predveče je Nikita stavio na prozor drvenu kućicu s doksatom, vratancima i sa dva prozorčića. Žutilovu se
svidelo što je u kućici mrak, skočio je unutra, promeškoljio se i zaspao.
Iste te noći, u ćileru, mačak Vasilije Vasiljevič, strpan iza brave zbog pokušaja razbojništva, iz sveg grla je
maukao promuklim glasom i nije hteo čak ni da lovi miševe, sedeo je pred vratima i maukao toliko da mu je i
samom bilo neprijatno.
Tako se u kući, osim mačka i ježa, nastanila treća živa duša Žutilov. On je bio vrlo samostalan, pametan i
preduzimljiv. Njemu se sviđalo da sluša kako razgovaraju ljudi; kad bi oni seli za sto, on bi pažljivo slušao
nagnuvši glavu i govorio melodičnim glasom: Saša klanjajući se pri tome. Aleksandra Leontijevna je
uveravala da se on baš njoj klanja. Čim bi videla Žutilova, mati bi mu uvek rekla: Zdravo, zdravo, sivi ptiću,
energični, živi ptiću . Žutilov bi odmah skočio majci na šlep od haljine i vozio se za njom, vrlo zadovoljan.
Tako je proživeo do jeseni; odrastao je, dobio crno perje kao u gavrana, naučio lepo da govori ruski. Gotovo
ceo dan je živeo u parku, ali se u sumrak uvek vraćao u svoju kućicu na prozoru.
U avgustu su ga odmamili divlji čvorci u svoje jato, naučili ga da leti, i kada je u parku počelo da opada lišće,
Žutilov je, rano u zoru, odleteo s pticama selicama preko mora u Afriku.
Pikavac
Prolećni ioljski radovi bili su završeni, voćnjak je bio prekopan i poliven nastao je odmor do Petrovdana, do
kosidbe. Tegleće konje oterali su u dželep i oni su šetali iza ribnjaka, po sočnim livadama, gde se izjutra
dizala plava izmaglica i gde su ogromne usamljene topole lebdele nad zemljom kao da su izrasle iz
maglovitog vazduha.
Kod konja je kao konjušarev pomoćnik bio Miška Korjašonok. On je jahao na visokom kozačkom sedlu,
stavivši bose noge u uzengije, zabacivao .se natrag i mlatarao laktovima.
Jureći ia konju po zelenoj livadi za kobilom koja se odvojila od dželepa, Miška je vikao: natrag i pucao bičem
kao
iz revolvera. Zatim, skočivši s razuzdanog konja, koji bi počeo da čupa travu zveckajući đemom, Miška bi seo
na ivicu jendeka i strugao štapić ili bi, podvrnuvši čakšire iznad kolena, zagazio u ribnjak i iz zagrejane vode
vadio lukovice i korenje trske, crno i dugačko kao zmije, lukovice su bile nakisele i rskave, a korenje
brašnjavo i slatko. Kad bi mnogo toga pojeo, počeo bi jako da ga boli stomak.
Nikita je na ceo dan odlazio na drugu obalu ribnjaka kod Miške KorJašonka i učio od njega da jaše.
Peti se u sedlo nije bilo teško: stari sivac sa sitnim pegama stajao je mirno, samo je stražnjom nogom terao s
trbuha obada. Ali pošto bi uzjahao, uhvatio dizgine i poterao sivca kasom, Nikita bi počeo da se zavaljuje čas
na levu, čas na desnu stranu. A kad bi sivac, prokasavši jedno trideset koraka, odjednom stao i spustio u
travu usnatu njušku, Nikita bi se grčevito uhvatio za oblučje, a ponekad bi se i skotrljao preko glave pod
noge sivcu, što je ovaj sasvim mirno gledao.
Miška je govorio:
Nemoj da se plašiš, ne boli kad padneš, samo uvuci vrat i nipošto nemoj rukama da se hvataš za zemlju
padaj kao vreća. Eto, pokazaću ti kako se jaše bez sedla, bez uzde uzjašeš i juriš.
Miška pritrča još nejahanim trogodišnjim kobilama, i pruživši ruku, poče da ih zove:
Evo leba, leba, leba...
Prišla mu je tankonoga razmažena kobila Zvezda, doratasta, s pegama, koju su hranili hlebom; naćulila uši i
kadifastim usnama tražila hleba. Miška stade da je češka po vratu. Zvezda poče da klima strogom glavicom
bilo joj je prijatno; da i ona učini Miški zadovoljstvo, stade da ga hvata zubima za rame.
Miška je pomilova, pređe dlanom duž atlasnih leđa, Zvezda uznemireno koraknu, on je zgrabi za grivu i
uzjaha. Iznenađena, razljućena, Zvezda otskoči ustranu, poče da vrti glavom, bacaknu se stražnjim nogama,
zatim ih savi u kolenima, prope se i u najvećem galopu pojuri pored dželepa.
Miška je sedeo na njoj kao krpelj. Onda ona u najvećem trku stade i ustuknu nazad Miška kao vreća polete u
travu. Vratio se Nikiti hramljući, brišući krv s izgrebanog obraza.
Bacila me pravo u suvo granje, prokleta kobila,
reče on, a ti tako ne možeš, imaš suviše sala.
Nikita je oćutao. Pomislio je: Makar slomio vrat naučiću da jašem bolje od Miške .
Za ručkom je ispričao o Zvezdi, mati se uzbudila.
Čuješ, rekla mu je, molim te da ne prilaziš ni blizu nejahanim konjima, i ona je molećivo pogledala Vasilija
Nikitiča. Vasja, pomozi mi bar ti... Svršiće se na tome da će on polomiti ruke i noge...
Odlično, rekao je na to Vasilije Nikitič, zabrani mu da jaše, zabrani mu da ide peške, takođe može nos da
razbije, strpaj ga u teglu, umotaj u vatu, pošalji u muzej...
Znala sam, odgovorila je mati, znala sam da ovog leta neću imati ni trenutka mira...
Saša, razumej, dečko ima deset godina.
Ah, svejedno...
Oprosti, molim te, ali ja nikako neću da od njega ispadne nekakav nesrećni Slinavko Makaronovič.
Da, ali to ne znači da mu smesta treba pokloniti Pikavca.
Prvo, Pikavca može da jaše čak i odojče.
On je potkovan?
Ne, naredio sam da ga raskuju.
Ah, u tom slučaju radite šta hoćete, jašite besne konje, lomite sebi vrat! i majčine oči napuniše se suzama,
ona se brzo diže od stola i ode u spavaću sobu.
Vasilije Nikitič je brzo raščešljao bradu na dve strane, bacio salvet i otišao kod majke. Arkadije Ivanovič, koji
je celo vreme sedeo kao da ga se taj razgovor ništa ne tiče, pogleda Nikitu, popravi naočari i reče šapatom:
Da, brate, rđavo stoji tvoja stvar.
Arkadije Ivanoviču, recite mami da neću padati... Časnu reč, ja...
Strpljenje, istrajnost i čvrstina karaktera, Arkadije Ivanovič je vešto uhvatio muvu koja je uporno pokušavala
da mu sedne na nos, te tri osobine su v?žne takođe i kod jahanja...
Za to vreme u spavaćoj sobi se vodio žučan razgovor. Očev glas je tutnjio: U njegovim godinama dečaci su
potpuno samo-stalni... Gde, gde su oni samostalii? pitala je majka očajnim glasom. U Americi su oni
samostalni... To nije istina... A ja tebi kažem da je u Americi desetogodišnji deran isto tako samostalan kao,
naprimer, ja . Bože moj, ali mi nismo u Americi...
Cele nedelje trajali su razgovori o samostalnosti. Mati je počela da popušta i tužno gledala Nikitu kao da je
on već
izgubljen, nadala se samo da će bar glavu sačuvati.
Nikita je u toku cele te nedelje na drugoj obali ribnjaka učio da jaše. Miška ga je sokolio i pokazao mu jednu
veštinu kako se skače na konja iz zatrke, odostrag, kao kad se igra trule kobile.
Konj nipošto neće stići da te udari; kad se ritne, ti si mu već na vratu.
Najzad, za jutarnjim čajem, na terasi gde se cveće dragoljuba obavijalo oko razapetih kanapa i bacalo
lelujave senke na čaršav, na tanjire, na lica, mati je pozvala Nikitu, stavila ga preda -se i rekla tužnim glasom:
Znaš, tebi je već deset godina i ti moraš biti samostalan, u tvojim godinama su drugi dečaci potpuno,
potpuno... glas joj je uzdrhtao i ona se malo namrštila pogledavši u oca. Jednom rečju, tata je u pravu, tp
više nisi dete. Vasilije Nikitič, oborivši oči, dobovao je prstima po ivici stola. Sutra idemo u posetu kod
Čembulatove i ti, ako hoćeš, možeš, da pojašeš Pikavca... Ali ja te molim, ja te molim...
Mamice, časna, razumeš li, najčasnija reč, meni se ništa neće dogoditi, i Nikita stade da ljubi majku u oči, u
obraze, u bradu, po rukama koje su mirisale na Jagode.
Sutradan, pošto su vrlo rano ručali, Vasilije Nikitič je naredio Nikiti da uzme sedlo, englesko, od sive jelenske
kože, koje su mu poklonili o Božiću, i rekao koračajući po travi ka konjušnicama:
Ti treba da naučiš da timariš konja, da ga zauzdavaš, da ga sedlaš, a posle jahanja da ga šetaš... Konj mora da
se timari, da se drži čisto, onda si dobar jahač.
Na šupi za kola vrata su bila širom otvorena, uprezali su trojku u kola. Kočijaš, Sergije Ivanovič, u crvenoj
košulji i grudnjaku bez rukava, ali u običnom kačketu, kapicu s perjem stavljao je samo kad bi se popeo na
kola, popravljao je jednom logovu kaiš na vratu i grdio Arćoma koji mu je pomagao:
Kuda mu pod grudi guraš kaiš, prostačino! Ovo je paradni am. Pusti kaiš, ne diraj! Za tebe je da mačka
uprežeš u korpu.
Ja nemam konja.
Zato te i neće devojke, jer si prostak. Daj mi nove kajase.
Srednji konj, Lord Bajron, na dugačkom kaišu, stajao je na širokim vratima, grizao žvale, udarao nogom po
drvenom podu i
ovlaš hvatao zubima za rame Sergija Ivanoviča koji mu je popravljao na čelu grivu ispod kitnjaste uzde. U
šupi je mirisalo na kožu, na zdrav konjski znoj i na golubove. Kada je trojka bila upregnuta, Sergije Ivanovič s
osmehom upita Nikitu:
Hoćete li sami da sedlate?
Pikavca su izveli iz konjušnice. Nikita ga zagleda s uzbuđenjem.
Pikavac je bio alatast, lepo timaren, nizak i čvrst konjić, čarapast, s mrkim gustim repom i mrkom grivom.
Griva mu je padala na oči i on je vrteo glavom, veselo pogledajući kroz grivu: Duž leđa je imao crnu prugu.
Dobar je to konj, rekao je Sergije Ivanovič i prineo mu kofu s vodom. Pikavac se napio i digao njušku voda
mu je curila sa sivih usana.
Nikita je uzeo uzdu, i kao što su ga učili, sa straie stavio konju žvale u usta i zauzdao ga. Pikavac je uhvatio
zubima gvožđe. Nikita je stavio na konja ćebe, zatim sivu ašu s inicijalima, a preko nje sedlo i psčeo da zateže
kolan, to nije bila laka stvar.
Nadima se, reče Sergije Ivanovič, lukava životinja, nadima stomak, i on lupi dlanom Pikavca po trbuhu: konjić
je ispustio vazduh, Nikita je zategao kolan.
Prišao je Vasilije Nikitič i počeo da komanduje:
U levu ruku dizgine, prilazi konju spreda, s leve strane. Uzjaši. Stegni ga listovima. Ne uvlači stopala u
uzengije. Drži pravo stopala.
Nikita je uzjahao, drhtavom nogom našao desnu uzengiju koja mu je izmicala i krenuo; Pikavac je kasom
pojurio pravo u konjušnicu.
Vasilije Nikitič povika:
Stoj! Stoj! Povuci desni dizgin, zijalo!
U konjušnici, u hladu, Pikavac se zaustavio. Nikita, sav vreo od stida, skoči dole, uze ga za dizgine i povede
izlazu šapućući lukavom konjiću:
Svinja, prava svinja, budalo nesrećna!..
Pikavac je veselo klimao glavom. Sergije Ivanovič
reče prilazeći:
Uzjašite, ja ću malo da ga prošetam. Konjče je strašno lukavo. Ne radi mu se, samo bi stajao u hladu.
Najzad su Pikavca savladali i Nikita ga je poigravao psećim galopom duž dvorišta za stoku.
Sergije Ivanovič je stavio kapicu s perjem, navukao rukavice posute brašnom, popeo se na kola i viknuo
strogo:
Puštaj!
Arćom koji je držao za uzdu Lorda Bajrona otskoči ustranu, trojka trže, i lupajući po daskama, izlete iz šupe;
na kolima su blistali lak i mesing, ispod kopita logova letele su grudve sveže zemlje, skladno su se prelivali
praporci, trojka je opisala polukrug po zelenom dvorištu i stala pred kućom.
S doksata je sišla Aleksandra Leontijevna u beloj haljini; otvarajući beli suncobran, sa strahom je gledala
Nikitu kako poigrava konja u daljini. Otac je pomogao majci da se popne, zatim skoči i on u kola.
Teraj!
Sergije Ivanovič diže kajase. Divne dorataste životinje, trzajući čvrsto zategnute žvale, lako su povukle kola,
protutnjile preko mostića; logovi pređoše u galop zanoseći svaki na svoju .stranu. Lord Bajron je, znajući da
je sve to šala, strigao ušima. Mati se svaki čas osvrtala. Nikita je, pognuvši se napred i pustivši dizgine, u
najvećem galopu stizao trojku.
Hteo je da projuri pored njih, ali je Pikavac smatrao da je to nepotrebno, i kada je bio pored kola, skrenuo je
na drum i prešao u kas, baš iza točkova, u oblaku prašine. Ni na koji način nije ga Nikita mogao ni da zaustavi
ni da skrene u stranu: Pikavac je smatrao da je sve to nepotrebno, kad se jaše, treba jahati drumom, nikoga
ne treba izazivati bez potrebe.
Mati se stalno osvrtala. Nikita se truckao stisnuvši usne i napregnuto gledajući između ušiju konja. Od
prašine bilo mu je muka, od kasanja mu je bućkalo u stomaku.
Hoćeš li u kola?
Nikita tvrdoglavo zavrte glavom. Otac je udario u smeh i rekao Sergiju Ivanoviču:
Teraj brže!
Lord Bajron naćuli uši i stade visoko izbacivati čelične noge, logovi raširiše se i poleteše po travi kraj druma.
Pikavac je prešao u galop, ali kola su izmicala; razljućen, jurio je sada iz sve snage strašno se trudio.
Odvratan osećaj jednolikog kasanja bio je prošao. Nikita je sedeo na konju lako i čvrsto, vetar je zvidedukao
u ušima, pored puta talasalo se zeleno žito, a na nebu, nevidljive od sunčeva bleska, pevale su sasvim
običnim glasom ševe... To je bilo gotovo isto tako lepo kao kod Fenimora Kupera.
Kola pođoše hodom. Nikita ih stiže i sav zaduvan veselo pogleda oca.
Je li lepo, Nikita?
Divno... Pikavac je odličan konj...
Na kupanju
Rano izjutra Vasilije Nikitič, Arkadije Ivanovič i Nikita išli su stazicom kroz travu sivu od rose na ribnjak da se
kupaju.
Jutarnja izmaglica još se držala u gustom žbunju u parku. Na poljani, nad medenom žutom sušicom, nad
belom detelinom, sudarali su se lakim krilima leptiri, letela je zabrinuta pčela. Negde u dubini parka gukao je
divlji golub, zatvorivši oči, nadimajući grudi, tužno i slatko je gukao o tome kako će sve biti uvek isto, kako će
proći i ponovo nastati.
Prešavši u kupatilo po dugačkim daskama koje su pljaskale po vodi, Vasilije Nikitič se svlačio u hladu na klupi,
pljeskao se po belim maljavim grudima, po oblim bokovima, žmirkao gledajući bleštave odbleske u vodi i
govorio:
Lepo, odlično!
Njegovo ggreplanulo lice s blistavom bradom izgledalo je kao da je veštački zalepljeno na belo telo. Otac je
naročito lepo mirisao na zdravlje. Kad bi mu na nogu ili na rame sela muva, on bi je zvonko pljesnuo dlanom,
a na telu bi ostao ružičast trag. Rashladivši se, otac je uzimao mirišljav sapun, vrlo lak, koji nije tonuo u vodi;
klizavim stepenicama, po kojima se uhvatila zelena plesan, oprezno bi sišao u bazen, voda mu je bila do
grudi, i onda bi počeo brzo da sapuna glavu i bradu frkćući i ponavljajući:
Lepo, odlično!
Gore, iznad kupatila, u plavoj sunčevoj svetlosti, vile su se mušice. Doleteo je vilin konjic; lepršajući krilima,
gledao je svojim zelenim očima nasapunjenu glavu Vasilija Nikitiča; zatim bi odleteo porebarke. Arkadije
Ivanovič se dotle žurno i stidljivo svlačio podavijajući dugačke prste na pomalo krivim nogama; zatim je
otvarao spoljna vrata na kupatilu, osvrtao se, da li ga neko gleda s obale, govorio iz basa: Elem, lepo , i bacao
se potrbuške u vodu. Voda bi pljesnula, s vrba bi se dizali preplašeni gačci, a on bi plivao momački, izvijajući
u plavičastoj vodi mršavim telom pokrivenim riđim maljama.
Kad bi isplivao na sredinu ribnjaka, Arkadije Ivanovič
počrhnjao bi da se prevrće, da roni i hukće kao vodeno čudovište: Uh brrrr...
Nikita bi se skupio na klupi od čamovine, pokrivenoj smolom, i čekao da otac svrši s pranjem. Vasilije Nikitič
bi puetio na stepenice sapun i sunđer, začepio uši i triput bi se zagnjurio vlažna kosa bi se zalepila za glavu,
brada zašiljila, izgledao je sav nekako jadan; to su oni zvali: praviti jednog Vasju .
Hajde da plivamo, govorio je on izlazeći na splav, nezgrapno bi se bacao u ribnjak i plivao kao žaba, polako
šireći ruke i noge u prozirnoj vodi.
Nikita je glavačke skakao u ribnjak, i stigavši oca, plivao pored njega očekujući kad će ga otac pohvaliti: tog
leta Nikita je dobro naučio da pliva kupajući se s dečacima u Čagri, znao je i postrance, i na leđima, i stojećki;
umeo je i da se pretura pod vodom. Otac bi mu šapnuo:
Da davimo Arkadija.
Oni bi se odvojili i plivali u raznim pravcima opkoljavajući Arkadija Ivanoviča koji to zbog kratkovidosti nije
primećivao. Približivši se, oni bi poleteli na njega. Arkadije Ivanovič bi zaurlao, bacao bi se čas tamo čas
ovamo, iskakao do pojasa i ronio. Hvatali su ga za noge, on se najviše na svetu bojao golicanja. Ali ga nije
bilo lako uhvatiti, ponajčešće bi im izmakao, a kada bi se Vasilije Nikitič i Nikita vraćali u kupatilo, Arkadije
Ivanovič već bi sedeo na klupi u gaćama i košulji, s naočarima na nosu, i govorio im smejući jse podrugljivo:
Treba, gospodo, da učite plivati!
Kad bi se vraćali s ribnjaka, obično bi sreli Aleksandru Leontijevnu u beloj kapici i čupavom penjoaru. Mati bi
im rekla žmureći od sunca i smešeći se:
Postavljeno je za čaj u parku pod lipom. Sedite, mene nemojte čekati, kiflice će se ohladiti.
Kazaljka barometra
Vasilije Nikitič je već nekoliko dana lupkao noktima po barometru i šapatom pominjao đavola, kazaljka je
bila nepomična: suša, velika suša . Za dve nedelje nije pala ni kap kiše, a žitu je bilo vreme da dozreva.
Zemlja je popucala, od sparine je izbledelo nebo, a u daljini, nad horizontom, stajala je sitna prašina, kao kad
prođe stado. Livade su bile spržene, požutelo je, počelo da se uvija lišće na drveću; ma koliko da je Vasilije
Nikitič lupkao po staklu na barometru, kazaljka je uporno pokazivala: suša, velika suša .
Skupljajući se za .stolom, ukućani se nisu šalili kao ranije; lica u oca i majke su bila zabrinuta; i Arkadije
Ivanovič je ćutao, gledao u svoj tanjir i s vremena na vreme popravljao naočari nastojeći da prikrije time
zadržani uzdah. Ali on je imao svoj razlog: Vasa Nilovna, gradska učiteljica, koja je bila obećala da će doći u
goste u Sosnovku, napisala mu je da je prikovana za postelju bolesne majke i da se nada da će videti Arkadija
Ivanoviča tek na jesen u Samari.
Nikita je ovako zamišljao tu Vasu Nilovnu: sedi dugačka tužna žena u sivoj bluzi, sa satom na vrpci, a jedna
joj noga prikovana lancem za nogu od kreveta. Naročito u tim mračnim, od prašine zagušljivim danima
obuzimala ga je tuga kad bi zamislio gradsku učiteljicu kako sedi kraj golog zida, pored gvozdenog kreveta.
Za vreme ručka Vasilije Nikitič, dobujući u ritmu polke po ivici tanjira, reče:
Ako sutra ne bude kiše, letina je propala.
Mati je odmah oborila glavu. Čulo se kako, kao u bu-nilu, zuji muva u ogromnom prozoru, tamo gore gde su
polukružca dvostruka okna, koja nikad nisu brisana, bila prevučena paučinom. Staklena vrata na terasi bila
su zatvorena da iz parka ne bi dolazila vrućina.
Zar opet gladna godina? reče mati. Bože, kako je to strašno!
Da, tako ti dođe: sedi i čekaj smrtnu kaznu, otac priđe prozoru i stade gledati u nebo stavivši ruke u džepove
pantalona od sirove svile, još jedan dan ovog prokletog pakla i eto ti gladne zime: tifus, stoka skapava, umiru
deca... Da ti pamet stane!
Dovršili su ručak ćutke. Otac je otišao da spava. Majku su pozvali u kuhinju da prebroji rublje. Arkadije
Ivanovič, da bi mu još teže bilo na duši, otišao je sam da šeta po usijanoj stepi.
U sobama, u podnevnoj zloslutnoj tišini, samo su zujale muve; sve stvari kao da su bile prevučene prašinom.
Nikita nije znao gde da se skrasi. Izišao je na doksat.
Obasjano maglovitom, ali nekako naročito bleštavom, belom svetlošću sunca, široko dvorište je bilo pusto i
tiho sve je zaspalo, zamrlo. Od tišine, od žege, zvonilo je u glavi.
Nikita je otišao u park, ali ni tamo nije bilo života. Prozujala je sanjiva pčela. Ne pomerajući se, visilo je
prašnjavo lišće, kao da je od lima. Na ribnjaku je, usečen u mutnu vodu, stajao čamac; gačci su ga isprljali
belim mrljama.
Nikita je krenuo kući i prilegao na divan koji je mirisao na mcševe. Posred sale stajao je sto za ručavanje,
ogoleo bez čaršava, s mnoštvom tankih odvratnih nogu. Ništa na svetu nije bilo dosadnije od toga stola.
Daleko u kuhinji tiho je pevala kuvarica, mora biti da tucanom ciglom čisti noževe i zavija, zavija tiho od
preteškog jada.
Kad odjednom, na otškrinutom prozoru, pojavi se Žutilov; kljun mu je bio otvoren, tolika je bila vrućina.
Odahnuvši, on polete nad stolom i sede Nikiti na rame. Zavrte glavom, pogleda ga u oči i kljucnu u
slepoočnicu, u ono mesto gde je Nikita imao crn mladež, kao zrnce, uštinu ga i ponovo pogleda u oči.
Ostavi me, molim te, beži, rekao mu je Nikita, lenjo se digao i nasuo čvorku vode u tanjirić.
Žutilov se napio, skočio u tanjirić, okupao se, ispljuskao svu vodu, razveselio se i poleteo da traži mesto gde
bi mogao da se otrese i očisti i najzad seo na ivicu drvenog sandučeta s barometrom.
Fjut, nežnim glasom reče Žutilov, fjut, burra.
Šta kažeš? upita Nikita i priđe barometru.
Žutilov se klanjao, sedeći na ivici, opuštao krila, mrmljao nešto na ptičjem i ruskom jeziku. Tog trenutka je
Nikita opazio da plava kazaljka na barometru, daleko otskočivši od zlatne kazaljke, treperi između
promenljivo i bure .
Nikita je počeo da dobuje prstima po staklu, kazaljka se još pomakla za jedan stepen prema buri . Nikita je
otrčao u biblioteku gde je spavao otac. Kucnuo je. Sanjiv, promukao očev glas upita brzo:
A, šta je? Šta se desilo?
Tata, dođi pogledaj barometar.
Nemoj da mi smetaš, Nikita, spavam.
Pogledaj šta se događa s barometrom, tata...
U biblioteci je bilo mirno, očevidno, otac nije nikako mogao da se probudi. Najzad zašljapkaše njegove bose
noge, okrenuo se ključ u bravi i kroz otškrinuta vrata proviri
čupava brada.
Zašto si me probudio?.. Šta se desilo?..
Barometar pokazuje buru.
Lažeš, uplašenim šapatom reče otac i otrča u salu; odmah odatle povika da se čulo po celoj kući: Saša, Saša,
bura!.. Ura!.. Spaseni smo!
Tišina i zapara povećavali su se. Ptice su umukle, muve su ošamućeno sedele na prozorima. Uveče je nisko
sunce nestalo u usijanom oblaku prašine. Smrklo se brzo. Nastao je potpun mrak nijedne zvezde. Kazaljka
barometra je sigurno pokazivala bura . Svi ukućani su se skupili i sedeli za okruglim stolom s mnoštvom nogu
kao u stonoge. Govorili su šapatom, svaki čas pogledajući u vrata od terase otvorena u nevidljiv park.
I eto, u mrtvoj tišini, prvo su potmulo i dostojanstveno zašumele vrbe na ribnjaku; začulo se uplašeno
gakanje gačaca. Otac je izišao na terasu, u mrak. Šum je postajao sve jači, svečaniji; najzad je snažan udarac
vetra povio bagreme pred terasom, kroz vrata ulete mirisan vazduh ubacivši nešto suvog lišća; trepnuo je
plamen u beloj kugli na lampi; vetar nalete i zasvira, zaurla u dimnjacima i po ćoškovima u kući. Negde lupi
prozor, zazvečaše razbijena okna. Sav park je sada šumeo, škripala su stabla, ljuljali su se nevidljivi vrhovi
drveća. S terase uđe Vasilije Nikitič, sav razbarušen; usta su mu bila otvorena, zenice raširene. Kad eto
beloplava svetlost obasja noć, za trenutak pojaviše se crne konture nisko povijenog drveća. I opet mrak.
Zatutnjiloje, stropoštalo se celo nebo. Kroz tu grmljavinu niko nije čuo kako su pale kapi i potekli mlazovi
kiše po prozorima. Kiša je grunula, jaka, obilna, kao iz kabla. Mati je stajala na vratima od terase, oči su joj
bile pune suza. Miris vlage, kiše, truleži i trave napunio je salu.
Pisamce
Nikita skoči s konja, veza Pikavca za klin na prugastom stubu i uđe u poštu u selu Utjovci, na pijaci.
Za otvorenom pregradom sedeo je poštar, razbarušen, s podbulim licem, i palio na sveći crveni vosak. Ceo
sto mu je bio pokapan voskom i mastilom, posut pepelom od cigareta. Pošto je nakapao na koverat gomilicu
voska koji je buktao, zgrabio je maljavom rukom pečat i tako jako lupio njime kao da je želeo da probije
lobanju pošiljaocu. Zatim se mašio u fijoku od stola, izvadio marku, isplazio dugačak jezik, liznuo je i zalepio,
s gađenjem otpljucnuo i tek onda iskosa pogledao podbulim očima Nikitu.
Ovaj poštar se zvao Ivan Ivanovič Landišev. Imao je običaj da čita sve novine i časopise: čitao je od prve do
poslednje stranice, i dok ih ne bi pročitao, ne bi ih nipošto predavao vlasnicima. Više puta su se žalili na
njega u Samaru; on se samo još više ljutio, ali nije prestao da čita. Šest puta godišnje počeo bi da pije, onda
su se svi bojali čak i da svrate na poštu. Tih dana bi poštar provirivao kroz prozor i vikao da ga čuje cela
pijaca: Dušu ste mi pojeli, prokletnici!
Mene je tata poslao na poštu, reče Nikita.
Poštar ništa nije odgovorio, ponovo je zapalio vo-sak, ali, pošto je kanuo sebi na ruku, skočio je, zaurlao i
ponovo seo.
Otkud ja moram da znam ko je taj tata? reče najzad sasvim neprijateljski. Svako je ovde tata, svi su ovde
tate...
Šta kažete?
Kažem da ima hiljadu tata, poštar čak pljunu pod sto. Prezime, pitam te, kako je prezime tom tati? On baci
vosak, i tek pošto mu je Nikita odgovorio, izvuče iz stola hrpu pisama.
Nikita ih strpa u torbu i upita bojažljivo:
A časopisa i novina zar nema?
Poštar je počeo da se mršti. Nikita, ne čekajući odgovor, klisnu na vrata.
Kod poštanskog stuba Pikavac je udarao nogom i šibao sebe repom, toliko su ga napale muve. Dva mala
dečaka, kose bele kao lan, umazana gustišem od kvasa, posmatrala su njegova konja.
Skloni se! doviknu im Nikita penjući se na konja.
Jedan dečko sede u prašinu, a drugi se okrenu i potrča. Kroz prozor se videlo kako u poštarevoj ruci opet
bukti vosak.
Izjahavši iz sela u polje, zlatastožuto i vrelo od dozrelog žita, Nikita pusti Pikavca hodom, otvori torbu i
pogleda popggu.
Jedno pismo je bilo malo, u svetloljubičastom kovertu, na kome je pisalo krupnim slovima: Da se preda Nikiti
. Pisamce je bilo na čipkastoj hartiji. Trepćući od uzbuđenja, Nikita je pročitao:
Dragi Nikita, ja vas nisam zaboravila. Ja vas jako volim. Mi smo na letovanju. Naš letnjikovac je vrlo lep. Ali
Viktor me stalno napada, ne da mi da živim. Potpuno se oteo mami. Njega su već treći put ošišali do glave,
sav je izgreben. Ja šetam sama u našem parku. Mi imamo ljuljašku, pa čak i jabuke, koje još nisu sazrele.
Sećate li se vaše čarobne šume? Dođite na jesen kod nas u Samaru. Vaš prsten još nisam izgubila. Doviđenja.
Ljilja .
Nekoliko puta je Nikita pročitao to divno pismo. Ono ga je zapahnulo čarima božićnih dana koji su prohujali.
Zapališe se sveće. Bacajući na zid lelujavu senku, pojavila se velika mašna nad ozbiljnim plavim očima
devojčice, zašuštali su lanci na jelci, zasvetlucala je mesečeva svetlost na smrznutim prozorima. Čarobnom
svetlošću bili su obasuti snežni krovovi, belo drveće, snežna polja... Pod lampom, za okruglim stolom,
ponovo je sedela Ljilja poduprevši se pesnicom... Čarolija...
Nikita se pridigao na uzengijama i zamahnuo korbačem, Pikavac, iznenađen, skoči ustranu i pojuri psećim
galopom. Kao što vekovima biva, zasvira vetar u utima. Nad širokom stepom, nad dozrelim, ponegde već
požnjevenim žitom, visoko nad glinastom strmom obalom reke plovio je orao. U dolini, kraj slane bare, vikali
su vivci bolno, usamljeno.
Juri, juri, juri! mislio je Nikita. Srce mu je radosno, snažno lupalo. Zviždi, zviždi, vetre!.. Leti, leti, orle!.. Viči,
viči, vivče, ja sam srećniji od tebe. Vetar i ja, vetar i ja...
Vašar u Pestravci
Već treći dan su se Vasilije Nikitič i mati svađali. Ocu se jako išlo na vašar u Pestravku, a mati je bila odlučno
protiv toga puta.
U Pestravci, dragi moj, odlično mogu i bez tebe.
Čudnovato, odgovarao je otac celom šakom stežući bradu, grizući je i sležući ramenima, to je vrlo
čudnovato:
Neka, dragi moj, neka ti bude čudnovato.
Ali to je sasvim čudnovato!
A ja ti još jedanput ponavljam, govorila je mati, nama nisu potrebni novi konji; hvala bogu, puna nam je
konjušnica.
Razumej, najzad, ja idem da prodam tu prokletu kobilu Zaremu.
Grešiš, Zarema je odlična kobila.
Šta mi to govoriš! otac bi raširio noge i izbečio oči. Zerama ujeda i rita se.
Ne, odlučno je odgovarala mati, Zarema ne ujeda i ne rita se.
U tom slučaju, otac bi čak sastavio pete i poklonio bi se, ja otvoreno izjavljujem: ili ta prokleta kobila u
gazdinstvu ili ja!
Najzad se mati, kao što je Nikita i naslutio, odlučila da zadrži oca. Svađa se svršila pomirenjem i
popuštanjem: bilo je odlučeno da se kobila proda, a otac je dao čaenu reč da neće trošiti lude pare na
vašaru .
Da ne bi trošio pare, Vasilije Nikitič naumi da pošalje u Pestravku dvoja kola jabuka koje su same popadale s
drveća i da ih proda namalo. Nikita je izmolio dopuštenja da pođe kolima zajedno s Miškom Korjašonkom.
Još izjutra su počeli maleri. Pokazalo se da konji nisu bili spremljeni; Miška Korjašonok na jednom logovu
odjaha u dželep, koji se jedva video iza ribnjaka u dolini koja se dimila od jutarnje magle. Zatim, kada su iz
konjušnice izveli Zaremu, alatastu, čarapastu, i počeli da je timare češagijom, kobila je uhvatila zubima
Sergija Ivanoviča, umalo što ga nije ujela. Otac je to video kroz prozor i u noćnom rublju otrčao u konjušnicu.
Aha, ujeda! Šta sam vam govorio, đavoli prokleti!
Zarema je počela da uzmiče, da savija zadnje noge, da vuče Sergija Ivanoviča na ularu, zanjištala, otela mu
se, i
opustivši njušku i badakajući se tako da su grudve zemlje s njenih kopita poletele čak preko šupe za kola,
zaždila prema dželepu. Zatim je nestao Arćom, koji je morao da pođe s kolima. Poleteše da ga traže
pokazalo se da on još od sinoć sedi u opiggini, u buvari: došlo je vreme da se ubire dužna poreza, a Arćom je
dugovao za jedno pet godina, zato su ga ma gde da se nađe vlasti hapsile i trpale u buvaru sve dok ga neko
ne otkupi.
Vasilije Nikitič posla momka kod kmeta, Arćoma su pustili na jemstvo; on je došao da upreže kola, vrlo
veseo. Kola upregoše, za zadnja kola vezaše užetima Zaremu. Nikita i Miška seli su na prednja kola. Arćom
prodrma kajase, kola krenuše... Čivija, čivija , namerno, šale radi, povika Sergije Ivanovič pokazujući na
točak. Arćom siđe, pregleda, čivije su bile u redu. Počešao se, zavrteo glavom... Najzad su krenuli.
Vožnja je bila vrlo prijatna. Ćarlijao je vetrić mirišući na pelen i slamu od pšenice, povijajući na međi visoke
boce. S kamara, koje su se dizale po ravnoj stepi svuda dokle je pogled dopirao, uzletao je jastreb i polako
nestajao u nebu. U daljini se plavio dim to su orači kraj svoje kućice kuvali kašu.
Stigavši do njihova boravišta kućice na točkovima, Arćom je zaustavio konja i on i dečaci priđoše buretu da
piju vodu iz ribnjaka, koja je mirisala na bure i bila puna infuzorija. Gologlavi stari, prestari čiča koji je kuvao
oračima kašu prišao je kolima, spustio ruke na prednja kola i rekao tresući glavom:
Nosite jabuke da prodate? Nikita mu pruži jabuku. Ne, vojniče, nemam čime da žvaćem.
Kad su poodmakli od kućice, sreli su četiri volovske zaprege; volovi, klateći se u svojim jarmovima, vukli su
prevrnute plugove, a za njima su išli u zakorelim košuljama čupavi orači da jedu kašu. Arćom se opet
zaustavio i dugo se raspitivao gde treba da skrene za Pestravku.
Pred podne vetar se stišao, a na horizontu, na ivici stepe, počeo je da se talasa usijani vazduh. Kad bi se
zagledao, Nikita bi u tom ustalasanom plavetnilu razlikovao čas dim koji se širi, čas drvo koje visi nad
zemljom, čas lađu bez katarki. Kola su vozila. Zrikali su zrikavci. Najednom se u stepi začu zveckanje
praporaca s jednolikim prelivima. Zarema je zaigrala na užetu i glasno zarzala. Arćom se okrenuo, namignuo
i rekao:
Naš juri!
Ubrzo je pored kola projurila trojka. Lord Bajron je krupno kasao i visoko dizao njušku, niskoguzi logovi grizli
su zemlju od ljutine. U kolima je, podbočivši se, sedeo otac u mantilu od sirove svile; brada mu je letela na
dve strane prema vetru; pogledavši veselim očima, on doviknu Nikiti:
Hoćeš li kod mene? I trojka odjuri.
Najzad su na ivici stepe počeli da se dižu: dva kubeta bele crkvo, đermovi na bunarima, vrhovi retkih vrba,
dimovi iz odžaka, krovovi, i za stepskom, glinasto-žućkastom rečicom, koja se prelivala na suncu, pojaviše se:
celo selo Pestravka, a za njim na pasištu platnene šatre i tamne mrlje konjskih dželepa.
Kola kasom prođoše iznad same vode preko mosta koji se klatio, pređoše trg pred crkvom, gde je u
crvenkastoj kući, na poslednjem prozoru, debeli pop svirao u violinu, skrenuše preko pasišta ka šatrama i
zaustaviše se pored prodavaca grnčarije.
Nikita je stajao na kolima i video: Ciganin, sve do ispod očiju zarastao u crnu bradu, u razdrljenom na golim
grudima plavom kaftanu sa srebrnim dugmetima, gleda u zube bolesnom kljusetu, a žgoljavi seljak, njegov
gazda, začuđeno posmatra Ciganina. Lukavi starčić nagovara preplašenu seljanku da kupi ćup išaran
travkama, lupka noktom po njemu. Ali meni, prijatelju, ne treba takav ćup kaže seljanka. Ti, lepotice,
pretraži ceo svet, ovakav ćup nećeš naći . Pijani mužik ljuti se pored kotarice s jajima i viče: Kakvo je to jaje?
Zar je to jaje, to jaje je sitno. Kod nas u Koldibanu to su jaja; kod nas u Koldibanu kokoške šetaju do guše u
žitu . Idu devojke u ružičastim, u žutim bluzama, ogrnute kratkim šarenim maramama, i skreću prema
platnenim šatrama, gde prodavci, savijajući se preko tezge, viču i hvataju prolaznike: Ovamo, ovamo, kod
nas kupite... Prašina, vika, rzanje konja nad vašarištem. Sviraju sviraljke od gline. Svuda štrče rukunice od
kola. Gurajući se, preplićući nogama, ide momak u plavoj košulji pocepanoj na ramenu i razvlači iz sve snage
harmoniku: Eh, Dunja, Dunja, Dunja!
Arćom je ispregao konje i počeo da udešava kola. U tom
trenutku prišao mu je čovek u vojničkom mundiru s kaišem preko ramena na kome je visila sablja, pogledao
Arćoma i zavrteo glavom. I Arćom ga je pogledao i skinuo kapu.
Sad sam te uhvatio, skitnico, reče brkajlija, sad mi nećeš izići iz zatvora.
Vaša volja, odgovori Arćom.
Brkajlija ga uhvati za lakat i povuče. Kad su pošli, lukavi starčić koji je prodavao ćupove udari u smeh. Miška
Korjašonok zabrinuto šapnu Nikiti:
Trči, nađi oca, reci mu da je narednik odveo Arćoma u buvaru, a ja ću pričuvati kola.
Nikita se izvukao iz gungule i potrčao po ugaženom polju obraslom koviljem prema konjskim oborima gde je
još izdaleka spazio očeva kola. Otac je, vrlo veseo, stajao kod jednog obora stavivši ruke u džepove od
mantila. Nckita je počeo da mu priča šta se desilo Arćomu, ali ga Vasilije Nikitič prekide:
Vidiš doratastog ždrepca?.. Uh, što je ždrebac, beštija!
Po oboru, između konja, hodala su tri Baškira u izbledelim prošivenim halatima i u kapama s velikim
naušnicima nastojeći da omčama uhvate žustrog doratastog ždrepca. Ali on, strižući ušima i kezeći se, svaki
put bi otskočio ili bi im se izmigoljio da ga omčom ne uhvate; čas bi poleteo u sredinu dželepa, čas bi izbio na
čistinu. Odjednom kleknu, provuče se ispod motke na ogradi, odignu je, izlete napolje i veselim galopom
pojuri u stepu obraslu koviljem šireći grivu i rep na vetru. Otac je čak počeo da lupa nogama od zadovoljstva.
Baškiri, gegajući se, nespretno potrčaše prema jahaćim konjima, čupavim i niskim, spretno se popeše na
visoka sedla i pojuriše dvojica u poteru za doratastim ždrepcem, a treći s omčom da mu preseče put.
Ždrebac je počeo da se vrti po polju; svaki put bi izleteo pred njega Baškir vrišteći kao neka zver. Ždrebac je
počeo da se baca čas tamo čas ovamo; tek tada su mogli da mu nabace omču oko vrata. On se propeo, ali su
ga sa strane počeli da šibaju kamdžijama, da ga dave omčom. Ždrebac se zateturao i pao. Doveli su ga u
obor, uzdrhtalog, u peni. Smežurani stari Baškir skotrljao se kao vreća sa sedla i prišao Vasiliju Nikitiču:
Kupi ždrepca, gazda.
Otac se zasmejao i prišao drugom oboru. Nikita je opet počeo da priča o Arćomu.
Uh, šteta, uzviknu otac. Zbilja, šta da radim s tom
budalom? Nego, znaš evo ti dvadeset kspejki, kupi lepinju, neku ribu i čekaj me kod kola... Zaremu sam,
znaš, prodao Medvedevu jevtino, ali zato bar nemam nikakve brige. Hajde idi, odmah ću i ja da dođem.
Ali je odmah vrlo dugo potrajalo. Veliko bledonarandžasto sunce spustilo se nad ivicom stepe, zlatna prašina
digla se nad vašaripggem. Zazvoniše na večernje. Tek tada se pojavio otac. Lice mu je bilo zbunjeno.
Sasvim slučajno kupio sam partiju kamila, rekao je on ne gledajući Nikitu u oči, vrlo jevtino... A zar po kobilu
još nisu poslali? Čudnovato. A jeste li mnogo prodali jabuka? Za šezdeset pet kopejki? Čudnovato. Dakle:
đavo neka nosi te jabuke, ja sam Medvedevu rekao da mu te jabuke prodajem pride uz kobilu... Hajdemo da
vadimo Arćoma...
Vasilije Nikitič je obgrlio Nikitu oko ramena i poveo ga po vašarištu koje se već bilo smirilo između kola koja
su u sumraku mirisala na seno, katran i hleb. Ponegde bi neko zapevao; visoki tanki glas iz pratnje gubio se u
stepi. Rzao je konj.
Znaš, otac stade, oči mu lukavo sinuše, izvući ću kod kuće od mame... Ali neka! Otići ćemo sutra da
pogledamo jednu trojku sivi s belim pegama... Svejedno, grdnja mi ne gine.
Na kolima
Uveče, na kolima sa svežom pšeničnom slamom, Nikita se vraćao s vršidbe. Uska pruga na zapadu, bez sjaja,
purpurna kao obično u jesen, dogorevala je nad stepom, nad drevnim mogilama tragovima nomada koji su
prošli ovuda u nezapamćena vremena.
U sumrak, na opustelim požnjevenim njivama, videle su se brazde od oranja. Ponegde, dole na zemlji,
crvenio se plamen od vatre na mestu gde noćivaju orači; osećao se miris gorkog dima. Škripala su, njihala su
se kola. Nikita je ležao na leđima, zatvorenih očiju. Telo mu je prijatno trnulo od umora. Kroz polusan on se
prisećao toga dana...
...Četiri para snažnih kobila idu u krug okrećući dolap. U centru, na sedištu, polako se okreće Miška
Korjašonok podvikujući i pucketajući bičem.
S drvenog zamajca, pljaskajući, neprestano juri beskrajni kaiš prema crvenoj, kao kuća velikoj vršalici koja
besno trese rešetima. Urla, spuštajući se, hukće, ljutito riče bubanj; njegov
šum daleko odjekuje u stepi; on proždire odvezane snopove, tera u prašnjavu utrobu vršalice slamu i žito.
Snopove umeće sam Vasilije Nikitič, u naočarima zatvorenim sa svih strana, u kožnim rukavicama do lakata,
u košulji koja se zalepila za znojava leđa; sav je prašnjav; brada mu je puna pleve, usta crna. Škripeći, stalno
pristižu kola sa snopovima. Raširivši noge, juri za taljigama momak vukući ogroman naramak slame, skače na
taljige i kasom tera slamu ka plastovima. Stari seljaci plaste slamu dugačkim drvenim vilama. Završavaju se
brige, trud i nemir cele godine. Celog dana se razležu pesme, prave se šale. Arćoma, koji je bacao snoplje s
kola na vršalicu, uhvatiše devojke između kola i stadoše ga golicati; on se strašno bojao golicanja; zatim su
ga oborile i natrpale mu pleve pod odelo. Ala je bilo smejanja!..
...Nikita je otvorio oči. Njihala su se, škripala kola. U stepi je sad bio potpun mrak. Celo nebo je bilo zasuto
avgustovskim sazvežđima. Bezdano nebo prelivalo se kao da je po zvezdanoj prašini jurio vetrić. Prosula je
svetleću maglu Kumovska slama. Na kolima, kao u kolevci, Nikita je plovio pod zvezdama, mirno gledajući u
daleke svetove.
Sve je to moje , mislio je on, jednog dana sešću na vazdušnu lađu i odleteću... I on je počeo da zamišlja
leteću lađu s krilima kao u slepog miša, crnu pustinju neba i azurnu obalu nepoznate planete koja se
približava, srebrnaste bregove, čarobna jezera, konture dvoraca, nekakve prilike koje lete nad vodom i
oblake kakvi se viđaju samo kad zalazi sunce.
Kola su krenula nizbrdo. U daljini zakevtaše psi. Osetila se vlaga s ribnjaka. Uđoše u dvorište. Topla prijatna
svetlost izvirala je iz prozora kuće, iz trpezarije.
Odlaz ak
Došla je jesen, zemlja se spremala na počinak. Sunce je izlazilo kasno, nije grejalo, bilo je ostarelo zemlja ga
se više nije ticala. Odletele su ptice. Opusteo je park, opalo je lišće. Iz ribnjaka su izvukli čamac, prevrnuli ga i
ostavili u šupu.
Izjutra, tamo gde su krovovi bacali senku, trava je bila seda, pokriveda injem. Po inju, po josenjoj zelenoj
travi, guske su odlazile na ribnjak, guske su se ugojile, gegale su se, ličile su na velike grudve snega. Dvanaest
devojaka dovedenih iz sela
seckale su kupus u velikom koritu pred kućom za mlađe, pevale su pesme, lupale satarama da je celo
dvorište odjekivalo. Iz podruma, gde su bućkali maslo, svaki čas je istrčavala Dunjaša, grizla kočanje od
kupusa; u toku jeseni još više se bila prolepšala, postala je još rumenija, i svi su znali da ona ne trči ka kući za
mlađe zato da grizekočanjei dase smeje s devojkama, već zato da je vidi kroz prozor mladi radnik Vasilije,
kao i ona jedar i rumen. Arćom je sasvim oborio nos, opravljao je amove u kući za mlađe.
Mati se preselila u zimsku polovinu kuće. U kući su založili peći. Jež Ahilka je dovukao puno krpica i hartijica
pod kredenac i spremao ,se da prespava zimu. Arkadije Ivanovič je stalno zviždukao u svojoj sobi. Nikita je
video kroz otškrinuta vrata, Arkadije Ivanovič stoji pred ogledalom, i uhvativši se za vrh bradice, zamišljeno
zvižduće: jasna stvar čovek je naumio da se ženi.
Vasilije Nikitič je poslao kiridžije s pšenicom u Samaru, a sam je krenuo idućeg dana. Pred odlazak je imao
krupno objašnjenje s majkom. Ona je očekivala od njega pismo.
Posle nedelju dana Vasilije Nikitič je pisao:
Žito sam prodao, zamisli vrlo povoljno, skuplje nego Medvedev. Parnica oko nasledstva, kao što je trebalo
očekivati, nije se pomerila ni za jedan korak. Zato se, sama po sebi, nameće druga odluka, protiv koje si bila,
draga Saša. Nećemo valjda i ovu zimu živeti odvojeno. Savetujem ti da požuriš s odlaskom, jer je rad u
gimnaziji već počeo. Samo će izuzetno dozvoliti Nikiti da polaže prijemni ispit za drugi razred. Uzgred da
napomenem, nude mi dve izvanredne kineske vaze za naš stan u gradu; samo bojazan da ćeš se ti naljutiti
zadržava me da ih kupim .
Mati se nije dugo dvoumila. Strah zbog velikih para koje je Vasilije Nikitič imao u rukama, a naročito
opasnost da će kupiti kineske vaze koje nikom na svetu nisu potrebne, naterali su Aleksandru Leontijevnu da
se spakuje za tri dana. Nameštaj koji će biti potreban u gradu, velike sanduke, burad s turšijom i živinu mati
je otpremila po kiridžijama. A sama je bez velikog prtljaga, svega na dve trojke, s Nikitom, Arkadijem
Ivanovičem i Vasilisom-kuvaricom, krenula napred. Dan je bio siv i vetrovit. Svud naokolo opustela strništa i
oranice. Mati je štedela konje, vozila se sitnim kasom. U Koldibanu su zanoćili u hanu. Idućeg dana, pred
ručak, iza ravne ivice stepe, iz sive magle, počeli su da se dižu kubeta crkava i dimnjaci parnih mlinova. Mati
je ćutala: nije volela grad, život u gradu.
Arkadije Ivanovič je nestrpljivo grickao bradu. Dugo su se vozili pored smrdljivih radionica za topljenje masti,
pored drvara, prošli kroz prljavo predgrađe s krčmama i bakalnicama, prešli široki most gde su noću pljačkali
momci iz predgrađa; evo i mračnih brvnara, ambara na strmoj obali reke Samarke; umorni konji se popeše
uzbrdo, točkovi zatandrkaše po kaldrmi. Čisto obučeni prolaznici začuđeno su okretali glave gledajući ova
kola isprskana blatom. Nikiti se činilo da su oboja kola nezgrapna i smešna, konji su im razne boje, seljački;
bar da skrenu s glavne ulice. Pored njih, zvonko lupajući potkovicama, prolete vranac-kasač upregnut u
lakirani šaraban...
Sergije Ivanoviču, zašto tako polako vozite, požurite, reče Nikita.
Stići ćemo i ovako.
Sertije Ivanovič je sedeo dostojanstven i strog na kočijaševu sedištu terajući trojku sitnim kasom. Najzad su
skrenuli u bočnu ulicu, prošli pored tornja požarne komande gde je pored kapije stajao momak s debelom
njuškom u grčkom šlemu; zaustavili su se pred belom prizemnom kućom s gvozdenim doksatom preko celog
trotoara. Na prozoru se pojavilo radosno lice Vasilija Nikitiča. On je mahnuo rukama, nestao i malo docnije
sam otvorio vrata od glavnog ulaza.
Nikita Je prvi utrčao u kuću. Omanja, sasvim prazna sala s belim tapetima bila je svetla, mirisala na masnu
boju, a na sjajnom farbanom podu, kraj zida, stajale su dve kineske vaze nalik na bokale za umivanje. Na
kraju sale, pod lukom s belim stubovima koji su se ogledali na podu kao u ogledalu, pojavila se devojčica u
smeđoj haljinici. Ruke je bilag savila pod belu keceljicu, žute cipelice takođe su se ocrtavale na podu. Kosa joj
je bila upletena u pletenicu; iza ušiju, na potiljku, crnila se mašna. Plave oči su gledale strogo, čak malo
žmirkajući. To je bila Ljilja. Nikita je stajao nasred sale, zalepio se za pod. Mora biti da ga je Ljilja gledala isto
onako kao što su u glavnoj ulici prolaznici gledali kola iz Sosnovke.
Jeste li dobili moje pismo? upitala je ona. Nikita klimnu glavom. Gde je ono? Vratite mi ga odmah.
Iako pismo nije bilo kod njega, Nikita je ipak potražio u džepu. Ljilja ga je pažljivo i ljutito gledala u oči...
Hteo sam da odgovorim, ali... promrmlja Nikita.
Gde je ono?
U kuferu.
Ako mi ga još danas ne vratite, među nama je sve svršeno... Vrlo se kajem što sam vam pisala... Sada sam
pošla u prvi razred gimnazije.
Ona je stisnula usne i digla se na prste. Tek sada se Nikita osvestio: on nije odgovorio na ljubičasto pismo...
Progutao je pljuvačku, odlepio noge od glatkog poda... Ljilja je ponovo stavila ruke pod keceljicu nosić joj se
digao uvis. Od silnog prezira dugačke trepavice su se sasvim sklopile.
Oprostite mi, reče Nikita, ja sam strašno, strašno... Ovi konji, žetva, vršidba, Miška Korjašonok...
On jako pocrvene i obori glavu. JBilja je ćutala. Osetio je prema sebi odvratnost, kao, recimo, prema kravljoj
balezi. Ali u tom trenutku u pretsoblju zatutnji glas Ane Apolosovne, začuše se pozdravi, poljupci, teški
koraci kočijaša koji su unosili kufere... Ljilja je ljutito, brzo prošaputala:
Gledaju nas... Vi ste nemogući... Napravite veselo lice... možda ću vam ovoga puta još oprostiti...
I ona je otrčala u pretsoblje. Odatle kroz prazne akustičie sobe odjeknu njen tanki glasić:
Dobar dan, teta Saša, dobro došli!
Tako je počeo prvi dan novog života. Umesto mirne, bezbrižne seoske slobode sedam tesnih, još neuređenih
soba, a napolju špediteri tandrču po kaldrmi i užurbani, zabrinuti ljudi, svi obučeni kao sreski lekar iz
Pestravke, Verinosov, jure pokrivši okovratnicima usta da bi se odbranili od vetra koji nosi hartijice i prašinu.
Žurba, šum, uzbuđen govor ljudi. Čak i sat je ovde išao drukčije, prosto je leteo. Nikita i Arkadije Nvanovič
udešavali su Nikitinu sobu, razmeštali nameštaj i knjige, nameštali zavese. U sumrak je došao Viktor, pravo iz
gimnazije, ispričao je da učenici petog razreda puše u klozetu i da se nastavnik matematike u njihovu
razredu zalepio za stolicu namazanu gumarabikom. Viktor je bio slobodan i rasejan. Izmolio je od Nikite
perorez sa dvanaest sečica i otišao kod jednog druga, ti ga ne znaš da se igraju perceta .
U sumrak je Nikita sedeo pored prozora. Zalazak sunda nad gradom bio je onaj isti seoski. Ali Nikita, kao
Žutilov iza mreže, osećao se kao uhvaćeni zarobljenik, kao tuđinac baš kao Žutilov. U sobu je ušao Arkadije
Ivanovič, u kaputu i šeširu; u ruci je držao čistu džepnu maramicu od koje se širio miris kolonjske vode.
Ja odlazim, vratiću se oko devet sati.
Kuda odlazite?
Tamo gde me još nema. On se zakikota. Je li, bre, kako te je Ljilja dočekala, pravo na vile... Ništa, istesaćeš
se. A to je donekle čak i dobro, da izgubiš malo seoskog sala...
Ohrenuo se na peti i izišao. Za jedan dan je postao sasvim drugi čovek.
Te noći je Nikita sanjao kao da u plavom mundiru sa srebrnim dugmetima stoji pred Ljiljom i govori strogo:
Evo vašeg pisma, uzmite ga.
Kod tih reči se budio i ponovo video kako ide po sjajnom podu i govori Ljilji:
Uzmite vaše pismo.
Ljiljine duge trepavice dizale su se i spuštale, prkosni nosić je bio ohol i tuđ, ali za koji trenutak i nosić i lice
neće više biti tuđi i prsnuće u smeh...
Budio se, osvrtao, ulični fenjer bacao je na zid čudnovatu svetlost... I opet je Nikita sanjao to isto. Nikada na
javi nije toliko voleo tu neshvatljivu devojčicu.
Izjutra su mati, Arkadije Ivanovič i Nikita otišli u gimnaziju i razgovarali s direktorom, mršavim, sedim i
strogim čovekom, koji je mirisao na mesing. Nedelju dana docnije Nikita je položio prijemni ispit i pošao u
drugi razred.
POVEST IZ MUTNOG VREMENA
Iz rukopisa knjige kneza Turenjeva
U sedmoj desetini života desila mi se velika nesreća: ruke i noge mi otekoše, slika božja lice poružne,
rešetkom da ga ne pokriješ, kako kažu žene. Savladaše me misli o smrti, obuze me strah, kosa mi se diže na
glavi. Noću siđoh s postelje, padoh pred ikonu i zavetovah se radiću kako me bog uputi.
Kad prođoše prolećne vode poslah čoveka u Moskvu, poznaniku dijaku Šelkanovu, s darovima: dve desetine
sušenih gusaka, kačicu meda i burence sušenih jabuka iz turšije, da mi da iz dvorske riznice sveeku od sto
listova dobre hartije i mastila čime ću pisati.
I eto, danas da ispunim zavet, sećam se svega što su videle grešne oči moje u prošla teška leta. Iz sećanja
odabirem ono što je dostojno divljenja: nedokučljiv je put čovečji! A kad se počeh sećati, u početku gospode
bože! Pljunuo sam, svesku stavio iza ikone majke zaštitnice: ljudi su đubre, gori od šumske zveri. Zločinstvo
njihovo sitosti nema.
Ali malo docnije, razmislivši, reših da ipak započnem trud grešni i počinjem, bez žurbe, pripovetkom o
neobičnom životu blaženog Nifonta. Njega još i sada pominju u našem kraju.
Svetovno ime Nifonta beše Naum. Otac njegov, Ivan Afanasijević, rodom iz sela Polivanova, beše pop i umre
u davna leta. Nauma uze k sebi materin ujak, đakon Gremjačev; Naum kod đakona nauči pismo, nauči psaltir
i postade crkvenjak, a kratko vreme docnije bi posvećen, u gradu Kolomni u
crkvi Nikolaja-čudotvorca, za popa. Tamo ga i videh prvi put.
U Kolomni beše naša, knezova Turenjeva, tvrđava, u koju smo iz sela bežali i utvrdili se u njoj kad je s Divljeg
Polja navalio krimski han sa velikom hordom. A hanu drugog puta nije bilo, nego između Donca i Vorskle ili
na Serpuhov ili na Kolomnu. Tu na obali Oke stajala je straža, a u gradovima graničari. Oka se tada zvala
Neprelazni zid.
Starci govorahu veliki je bio za cara Ivana grad Kolomna, a ja ga se sećam kad je već opusteo; poslednji put
krimski han prelazio je Oku na Bistrom brodu od tog doba pa za dvadeset godina, o Krimcima se nije čulo. I
počeše slobodni ljudi da se razilaze iz grada neko na zanat, neko u Moskvu, neko u stepu u razbojnike. U
Kolomni ostaše crkvene i manastirske sluge, u tvrđavama posluga, a u opustelom predgrađu sred zakovanih
dućana i bašta zaraslih u korov pedesetak strelaca, straža Guljaj-grada i državni kočijaši.
U pustom gradu dosada. Samo se čavke i golubovi vrte na trulim krovovima i na drevnom gradskom zidu.
U ta vremena beše velika glad u celoj zemlji. Tri godine zemlja nije rodila. Stoku svu pojedoše. Zemlju nisu ni
orali ni ,sejali. Lutali su ljudi po šumama, po putevima; neko se krenuo u Sibir, neko na sever gde je ribe
mnogo, neko preko granice u Litavsku ili Dnjeprovsku Krajinu. U Moskvi je car Boris delio žito besplatno i
toliko je mnoštvo naroda krenulo u Moskvu, da su divlje zveri na putevima po belom danu rastrzale one koji
su od gladi padali.
Razbojnika beše više nego žitelja. Našu kuću u selu zapališe ljudi-lutalice, i ja i mati od velikog straha živeli
smo u Kolomni u tvrđavi.
Sećam se, sedim s majkom pred kućom na prigrevici. Kraj nas stoji popadija, debela kao bure, bosa, u
pocepanoj lisičjoj bundi, i govori:
Nastaje kraj sveta, kneginjo-majčice: malopre idem ja preko mosta a na mostu sede otpušteni popovi, osam
popova i svi pocepani, neočešljani i psuju gadno, neki se od njih tuku i udaraju pesnicama. Ja ih osramotih. A
jedan mi pop, Naum iz naše parohije, reče: Car Boris je, čuj, prodao dušu đavolu, vezao se s vešcima, ne
vredi mu služiti, pod Borisom ne možemo da budemo svi mi popovi otići ćemo u divlju stepu Kozacima,
atamanu Voronu Nosu. Vi ćete nas još zapamtiti .
Majka se poplaši, uvede me u sobu. A uveče dođe pop Naum
pred naša vrata i poče u njih lupati rukom, sve dok ga ne pustismo.
Sede Naum na klupu u sobi gde smo večerali, mršav, zamršene brade, očiju beličastih, divljih; od donje mu
haljine komad iscepan vidi se telo. I poče govoriti drsko:
Sada noću izlazi repata zvezda. U Serpuhovu na trgu svi su čuli jure konji, a ne vide se ni konji ni jahači, vide
se samo potkovice i prašina. Ja sam sada pop bez parohije, protopop me je oterao: Nikola-čudotvorac kaže
moći će i bez tebe . Dajte mi kožuh i šubaru idem u stepu da haram. Ako mi ne date šubaru i kožuh baciću na
vas anatemu, ja još nisam raščinjen ili ću bilo šta drugo uraditi. Sada i onako propadam. Mi smo Rusi svi
prokleti. Mi nemamo dna.
Dadosmo mu odmah šubaru i kožuh i kolača za put. Naum nas blagoslovi: Poslednji put reče. Oči snažno
protrlja pesnicom i ode zalupi vrata. I čujemo zviznu u mrak, na ulici iz sela odazvaše mu se popovilutalice.
Majka zaplaka toliko nas je bio strah.
Prođe od toga doba više od godine. Hvala bogu, glad je prestala, ali u narodu nije bilo mira. Dešavalo se:
skupi se narod u Kolomni na trg kraj praznih dućana pa započnu razgovori; nikome nije do trgovine. Skupe
se u krut i slušaju priče: o tome kako veštice kradu čovečji trag, i taj trag suše u peći, tucaju i bacaju na vetar;
i o tome kako su se iz Volinije razišli čarobnjaci po ruskoj zemlji bacaju mađije, sušu, truli vetar, bacaju čini
na žita; a da se pojave naredio im poljski kralj; i o tome kako po selima lutaju rđavi ljudi lakrdijaši i svirci
sviraju, skaču, vrte se, duvaju u svirale. Kad dođu u selo razapnu šatru od rogozine, pretstavljaju u njoj
Egipatska vrata i mame narod da gleda: njih petoro za kopejku. Kako da se ne ode, ne pogleda! A pogledaš li
Egipatska vrata , srce se stegne, boli zavrti se glava i leti čovek kroz ta vrata u ponor, u prazninu gde nema ni
zemlje ni sunca ni zvezda u bezdan. Tako celo selo prevare rđavi ljudi.
Mscskovski trgovci, došljaci, vikahu na trgu pogrdne reči za cara Borisa. O Petrovdanu stolnik Mjasev, naš
vojvoda, naredi da uhvate jednoga trgovca; uhvatiše ga i na trgu tukoše knutom i pola jezika mu otsekoše.
Narodu rekoše da razgrabi svu robu koju je imao na kolima, a njega oteraše iz grada.
Ali narod se ne smiri. Proneše se glasovi za carevića Dimitrija da. nije ubijen u Ugliču, nego da su ga čerkeski
knezovi sakrili i da je odveden u Litvu, a sada već, kao odrastao, skuplja vojsku u Samboru da ratuje za očev
presto i osramoćenu veru pravoslavnu.
Sećam se, o velikom postu izađoh pred kapiju da čujem kako zvoni sa crkve Nikolaja-čudotvorca zvonilo je
lepo, žalorno. Dana se takođe sećam bio je mutan. Iza reke letele su čavke: dizale su se u nebo i kao oblak
padale dole na crne kuće tih ptica je bilo nepregledno mnogo. Mislio sam šta će toliko ptica nad selom?
U to vreme prođe pored naše kuće čudan čovek, u suknu, iscepan, a on sam pun i rumen. Ide, maše rukama,
pravo na trg, gde se gurao narod na đubretu oko kola. Stade taj čovek, zasmeja se, i poče pokazivati na
ptice.
Gledajte, viče gavrani i gavrani... Nisu obične ptice gavrani... Narode pravoslavni! skide suknenu kapu
narode pravoslavni!.. Ko u boga veruje, neka čita istinskoga našeg cara naredbu!..
Polete taj čovek prema stubu, na kome su kod nas na trgu vešali razbojnike, i o ekser okači povelju kao pola
peškira. Na dnu joj pečat, na vrpci. Narod ostavi kola, korpe, zagalami, sabi se u gomilu oko stuba, a đakon
Konjstantinov poče čitati:
U ime oca i sina i svetoga duha. Ja nisam ubijen po razbojničkoj zamisli zločinca Godunova; anđeo božji
otklonio je ruku ubice, ubiše drugo dete ne mene. Sada sam skupio nebrojene pukove... Posle Petrovdana
krenuću iz Poljske u rusku zemlju da osvojim očev presto... A svi vi pravoslavni, čvrsto budite uz pravu veru,
a ne uz Borisa, a ko hoće neka ide Kozacima na Don!
Svi odmah videše da je to bila povelja carevića Dimitrija. Narod povika: Borićemo se, nećemo popustiti! pa
počeše bacati kape uvis. I kape su letele, gavranovi su leteli grozno!
Tada stiže na trg vojvoda, stolnik Mjasev. Raspali kamdžijom ždrepca, otrže povelju sa stuba i naredi
strelcima da razjure narod. Nastade velika gurnjava. Strelci udarrppe na kolovođe, počeše im kidati odelo, a
narod navali prema vojvodinom konju. Govori viču istinu; ko je pravi car Godunov ili Dimitrije? Živote
hoćemo da damo za pravog cara.
Dijaka Grjaznoga za noge svukoše s konja, i na pravdi boga izbiše, vukli su ga po đubretu i htedoše da ga
udave pod mostom Vojvoda ne uspe da umiri razbojnika ne učinivši ništa ode svojoj kući i naredi da re
zatvori kapija.
Tako je narod na trgu grajao do sumraka. A noću se selo zapalilo, poče da gori s oba kraja. Zazvoni na
uzbunu. Posle su govorili zvona su sama zvonila na zvonari.
Sav se narod probudio, izašao na zidove. Videše sneg je bio crven kao krv. Ptice gavrani podigoše se kao
oblak nad požarom, nad velikim plamenom. I videše još na nebu, nad dimom, nad oblakom ptica gologlavu
ženu; kosa joj se dizala na glavi, na rukama je držala mrtvo dete.
Te noći strelci razbiše vojvodinu kapiju i jurnuše u dvorište, psovali su gadno, tražili vojvodu da ga ubiju i, ne
našavši ga, odvališe bravu od podruma, izvukoše bure s vinom, piše sami i napojiše seljake; mnogo je te noći
došlo ljudi iz sela u Kolomnu.
Svemu tom razbojništvu bio je začetnik i kolovođa onaj došljak koji je na trgu podmetnuo povelju. Drugog
dana prisetiše se Kolomenci da je taj čovek bio svima poznati Naum, otpušteni pop. A njemu se i trag
izgubio, otišao i poveo sobom momke-strelce, pijanicu đakona Konstantinova i mnogo seoskih mladića.
Otišli su kolima, poneli oružje merzer, top od dve funte, baruta i kojekakvih rita koje su uspeli da
opljačkaju.Prošlo je opet više od godine. Ne možeš ni da se setiš svih nesreća. Car Boris je umro: seo je da
večera, i odjednom mu prsla utroba; na usta mu poteče nečistoća. Vojvoda Basmanov sa svom voj,skom
pređe na stranu carevića Dimitrija. U Moskvi na Bolotu, carevićevi tajni poslanici, Plješčejev i Puškin, čitali su
pred narodom povelju obećavali su velike milosti. Narod uze te poslanike i povede na Crveni trg, i tamo su
čitali povelju po drugi put, a bojarin knez Vasilije Ivanović Šujski vikao je s Lobnog mesta da je u Ugliču
ubijen popov ,sin. Narod povika: Siti smo Godunovih! Zazvoniše zvona. Jurnuše u Kremlj, pobiše kolcima
strelce kod Crvene kapije, banuše u dvor, uhvatiše cara Fjodora i caricu i odvukoše ih u staru kuću
Godunovih. Zbaciše cara.
Celu noć su gorele vatre u Kremlju i na Crvenom trgu. Pljačkali su dućane na Varvarki i Ilinki, na Morosejki.
Na plovećem mostu preko reke Moskve klali su trgovce, bacali ih u vodu. Iz bojarskih dvorova, iza kapija,
pucali su iz pušaka.
Mnogo su krčmi razvalili, vina popili. Najgori ljudi skakali su među vatrama, tresli svojim dronjcima, kezili se
moskovski se narod samo krstio, pljuvao, čudio se: uh, sotone!
Drugog dana stigoše od cara Dimitrija knezovi Golicin i Masaljski s drugovima i ubiše cara Fjodora i caricu-
majku, i narod izvika Dimitrija za cara.
Ja i majka živeli smo tada još u Kolomni. Ljudi koji su dolazili iz Moskve govorili su kao da je u Moskvi buna a
u narodu nered, obećavane su velike milosti, ali se nikakvo dobro još nije videlo. Car Dimitrije okrenuo se od
svojih ljudi i počeo sve više da se druži s Poljacima. U kupatilo nije išao svaki dan, a u crkvu na brzinu; službu
bi otstojao nepažljivo. Noge mu kratke, desna ruka kraća od leve, no dugačak, na njemu velika bradavica,
kosa mu štrči, bradu je tek pustio i ona mu slabo raste. Na samo Bogojavljenje namestili su, na reci Moskvi,
na ledu, kulu za zabavu i u nju smestili strelce. Na kuli načiniše njušku s čeljustima i očnjacima i obojiše je.
Kulu su počeli gurati sa zadnje strane; ona je krenula, iz čeljusti su pucali topovi i puške. I kad su je dogurali
do tvrđave od leda, car Dimitrije iskoči iz nje i povika neruskim jezikom: Vivat! .
Narod moskovski gledao je tu zabavu sa obeju obala, i u mnoge toga dana uvukla se sumnja: ko je postavljen
za cara? Da se to Griška Otrepjev, odbegli rob knezova Romodanovskih, ne ruga ruskoj zemlji?
U maju mesecu moja se majka spremala da ide u Moskvu. Nagovorili su je protopop crkve Nikolaja-
čudotvorca i debela popadija da se pokloni pred carem da mu se moli za zemlju, rabotnike i imanje pa šta i
koliko dobije.
Spremili smo deset kola živine, slanine, soljene ribe, kiselog kupusa, kolača, beljenog platna. Dvanaestoga
maja otstojasmo službu i krenusmo. Majka je celog puta plakala, molila se da živi stignemo.
Doputovadi smo u Moskvu četrnaestoga maja u podne i ostali u predgrađu, u Nikoljskom podvorju, kod
Arbatske kapije. Ručasmo. Majka leže da se odmori, a ja izađoh na dvorište gde su stajala kola. Sedoh na
prag pa gledam. Ulaze u dvorište tri Kozaka, prvi vidim Naum. Odmah sam ga poznao, u lepom crnom
kaftanu, sa sabljom, rumen, besan, pijan jedva se drži u sedlu.
Ej, đavole! viče Naum gazda, pića...
Baulin, kum kolomenskog kožara Afanasija, gazda našeg podvorja, debeo, ćelav, izađe na vrata i iasmeši se.
Može, Kozaci, odgovori može, mili moji, piće mi je hladno, ima ga izobilno, ko će da ga pije ako ne vi.
I odmah dojuri sa žbanom vina boginjava devojka s mrenom na oku i prinese ga Naumu. On zaturi kapu, otpi
iz žbana, odahnu i siđe s konja sede zatim na brvno pred ulazom.
Jesi li Dimitrijev čovek ili si za pravog cara?
zapita ljutito gazdu.
Baulin se smeška, gladi bradu:
Mi smo ljudi mirni, odgovori mi - kako narod.
Onaj nam je car dobar koji je narodu dobar. Mi smo trgovci.
Ah, ti prevrtljivče, pasji sine! kaže mu Naum.
Zar je Dimitrije car? Raspop, poljski sluga, Otrepjev, najveći lopov. On je kod Višnjeveckih u Samboru čistio
staje. Ja to znam ja sam za njega krv lio kod Novgorod-Severska, kad emo mi, Kozaci, tukli kneza
Mstislavskog ja sam zastavu oteo... Uhvatio bih i samog vojvodu Mstislavskog da nije pobegao u stepu, konj
mu je bio dobar, uh, divan konj!.. Tri puta sam kneza udario sabljom po železnom kalpaku svega sam ga
iskrvavio... Oprosti bože, koliko smo Rusa pobili! A zašto? Da nas u Moskvi Poljaci beščaste i pljuju...
Naređuju da nam re ne prodaje barut i olovo. Ako uđeš u krčmu, teraju te od stola napolje... Ali, čekaj...
Naum skide svoju kapu, baci je pod noge i poče ga-ziti.
Mi znamo za kim ćemo poći. Mi se za veru borimo... Ni jednog živog Poljaka nećemo iz Moskve pustiti!
Dosta je, Naume, nemoj tako, reče mu Baulin JCJI na seno, ispavaj se.
Ne, ja nisam pijan... A ako sam pijan, to nije od tvog vina... Čekaj, čekaj mi ćemo vam već pokazati!
Tu Naum zgrabi kapu, stavi nogu u stremen, ali konj MU jurnu ustranu. Naum, poskakujući na jednoj nozi,
stiže ga i baci se trbuhom u sedlo.
Kozaci se zakikotaše i sva trojica odleteše kao ludi iz kapije, pojuriše predgrađem prema Vorobjevim gorama
prašina i kokoši poleteše levo i desno.
Sutradan nam upregoše kola i ja i majka pođosmo u Kremlj, u Sabornu crkvu, i otstojasmo službu; a posle
službe pođosmo u
dvorac Šujskom da se poklonimo, da zamolimo da se zauzme za nas sirotne, ne bismo li dobili zemljice.
Bojarin-knez Vasilije Ivanović Šuj-ski iziđe pred nas i majka mu se duboko pokloni, ja se poklonih do zemlje, a
nismo mogli ni slutiti da će taj knez, pun, mali starac u zelenoj samurovini, biti za dva dana car. Brada mu je
bila retka, seljačka, lice podbulo, obraz mu se grčio, a oči žmirkave, velike, pametne, ali nije davao da se u
njih gleda.
Tankim glasom, uzdišući, reče nam knez-bojarin:
Zauzeću se pred kim treba za tvoju sirotinju, kneginjo, ali čekaj, čekaj, oh, čekaj... Svi smo u božjoj ruci...
Tvoga muža, kneza Leontija Turenjeva, dobro se sećam; kod cara Fjodora on je za tri mesta niže od mene
sedeo: ja, pa knez Mstislavski, pa knez Golicin, pa Tverski knez od roda Patrikejeva, a posle njega Turenjev;
bio je vojvoda u stražarskom puku, a u velikom puku treći vojvoda. Kaži dečku neka to zapamti.
Knez me pomilova po glavi i otpusti nas.
Sutradan, čim se sunce rodilo, ja i majka pođosmo na Crveni trg. Ali kako? ni pomisliti da se proguramo.
Narod navaljuje kao zid bojarski momci, strelci, Persijanci, Tatari u šarenom odelu, Poljaci u plavim i belim
kaftanima, neki s krilima, a naši u zelenom i kestenastom, svi u tamnom odelu.
Po brvnima tutnje kola. To ili projaši bojarin s bakarnrš grčkim šlemom pred njim konjanici raščišćavaju put
bičevima, opet gurnjava.
Kod kremljskog zida stoje pisari i viču: Evo, pišem za kopejku! Popovi stoje, čekaju gladni da koga sahrane ili
venčaju, pokazuju kolač i viču: Gledaj, poješću! Viču prodavci medovine, kolačari. Slepci sviraju u svirale.
Između nogu puze beznogi, beznosi, za skutove se hvataju. A u šatrama izvešana roba sve igra pred očima. Iz
dućana se trgovci naginju i viču! Ovamo, ovamo, bojarin je kod nas kupovao! Uđeš u dućan, uhvati te
trgovac, unese se u tebe, a ako hoćeš da iziđeš bez kupovine, stane da grdi, udari te trubama platna. Malo
dalje, na Ilinki, nasred ulice, sede ljudi na klupama, na glavama im zemljani lonci, a Cigani ih šišaju Ilinka je
prepuna kose i liči na klobučinu.
Od te graje spopade majku veliki strah, noge su joj klecale. Vratismo se u podvorje i rano legosmo da
Jspavamo. Noću me majka budi, šapuće: Brzo ee obuci! Na stolu gori sveća,
majčino lice je kao brašnom posuto, usne joj podrhtavaju, šapuće: Gazda je dotrčao, kazao da se sklonimo:
nečija vojska ide na Moskvu, već ulazi u grad .
Mi slušamo topot od množine nogu i škripa mnogih kola, a glasovi se ne čuju idu ćuteći. Najedared zalupaše
na vrata otvaraj! Majka me zgrabi, sakrismo se u seno i do jutra smo slušali malo-malo, pa navaljuju k nama
u dvorište.
Sutra izjutra smo saznali: u Moskvu je ušlo osamnaest hiljada vojnika s knezom Golicinom, a u Kremlju je već
buna strelci traže platu za tri meseca unapred i prete da će napustiti cara i prići Golicinu, a Šujski ,se kao
napravio bolestan, a neki govore da su ga te noći videli na Arbatskoj kapiji na konju.
O doručku dojuri k nama u podvorje božji čovek, go, samo u pocepanim gaćama, o vratu mu na lancu vise
lokoti, potkovice, gvozdeni krst. Majka ga pogleda lice joj se izmeni i ona ostavi kašiku. A božji čovek se
smeje, mršti, izvija vrat zataba kao gusan i poče:
Znate li koga su u Ugliču ubili, a? Ne znate? Njega, a sad su ga po drugi put ubili, ja sam sam video evo ja! I
pruži krpu punu krvi. Pomirišite, neće vam biti žao, carska krv miriše na med... A kad ga još jedared, po treći
put budete ubijali, pozovite me opet...
Gledam, majka se hvata noktima za sto, svaljuje ;se na klupu. Poprskaše je vodom sa ugljevlja, ona se
onesvesti.
Ubili su cara! viče. A vi tu zveckate kašikama... Hajde, hajde, brzo, i vuče me za ruku od stola. Potrčasmo u
grad.
Kroz Borovicku kapiju nas ne pustiše, u kapiji i na mostu preko Negline, stajala su kozačka kola, konji za
jaslama, kotlovi su kipeli na vatrama, Kozaci su vikali s druge strane obale:
Poljaci su iz Uspenske saborne crkve izbacili pričešće... Iz manastira Čudova izbacili su svete mošti. Sav će
narod da nateraju u poljsku veru...
Pored Negline trčali su ljudi vika, metež, cika žena... Gledamo skupili se u gomilu: nekog biju. Iskoči iz gomile
Poljak, brani se sabljom i skoči u Neglinu, zapliva. S druge strane Kozaci pucaju na njega iz pušaka.
Dojurismo do Crvenog trga, a odatle nas gomila ponese pored zida k Vasiliju Blaženom. Sva njegova kubeta,
crvena, zelena, izvijena, plamte na suncu. Zvona su zvonila na uzbunu,
brujao je Ivan Veliki.
U gomili ,stigosmo do brežuljka Lobnog mesta; narod se gura unaokolo, ćuteći, gologlav. Na Lobnom mestu,
na hrastovoj klupi, leži go čovek s naduvenim trbuhom; leva mu noga prebijena, sramota prekrivena krpom,
ruke složene na pupku, a lice se ne vidi na lice navučena ovčija osušeia glava maska.
Ko to leži, ko leži? pita majka.
Odgovaraju joj mnogi glasovi:
Car.
Leži ruski pravoslavni car.
Nije car, nego raspop, razbojnik...
Ne, deco, to ne leži on.
On je mnogo mršaviji, a ovaj je debeo...
A gde je on?
On je otišao...
Iz gomile se prema Lobnom mestu probija čovek, prilazi mrtvom telu, gledam: to je opet Naum. Usta mu
razbijena, oko i obraz u krvi, kosa raščupana.
Eto svetog krsta, zavika Naum i prekrsti se prema rumenim kubetima crkve, na klupi tu leži car: Dimitrije,
raspop, razbojnik... Verujte mi... Ja sam za njega krv prolivao, neka je proklet... Malo su ga mučili... Treba ga
još mučiti...
Odnekud se Naumu stvorila u ruci drvena seljačka obojena svirala, i on stavi sviralu mrtvacu u ruke...
Ustade, pljesnu dlanovima, zinu s razbijenim u-stima htede,. videlo se, da se zasmeje, ali posrte i pade
ničice...
Narod zagraja, zavriskaše žene gadnim glasovima. A u isti mah opališe s kremljskog zida iz topa, zazvoniše
zvona na dostojno, otvori se kapija i iziđoše bojari pred svima Vasilije Šujski u zlatnom ćurku, kao u carskoj
rizi. Nas pritesniše, počeše da gaze; nekako se ipak probismo do reke Moskve. Po Zamoskvorečju čula se
pucnjava. Kozaci i trgovci ubijali su Poljake, razbijall njihova utvrđenja.
Tako se ja i majka bez ičega vratismo u Kolomnu. Nastade težak život. Seljaci i radnici gotovo se svi
razbegoše s naše baštine neke su odmamili Kozaci, neki se raziđoše zbog nameta, zbog hranarine i glavarine,
kud koga oči vode.
Kad se saznalo da su u Moskvi izvikali za cara Vasilija Ivanovića Šujskog, narod je govorio: To je masla Šujskih
i Golicinih, a mi pljujemo na Vasilija. Kakav je on car, mi se nismo njemu zakleli, nego smo se Dimitriju
zakleli. On je onda iz Moskve otišao u ženskom odelu i njega treba čekati o Bogorodičinom pokrovu .
Tako je i bilo. U jesen knez Šahovski, poslan od Šujskog na vojvodstvo u Putivlj, podiže grad za cara Dimitrija,
a vojvoda Teljatevski podiže Černjigov. Ustaše robovi. Iziđoše iz šume hajduci. Krenuše Mordvini na Nižnji
Novgorod. Pobuni se u Astrahanu vojvoda, knez Hvorostin. Voj,ska Šujskog bila je razbijena kod Tule i kod
Rjazana. Poče buna.
A o Pokrovu-dne javi se Dimitrije da je živ. Išao je iz Litavske Krajine sa Kozacima. Za njim iz Rjazana digli se
ustanici s vojvodom Prokopijem Ljapunovim, a iz Tule pođe Cstoma Paškov takođe s ustanicima. Kod
Moskve se sjediniše s Dimitrijem i stadoše s komorom u selu Kolomenskom.
A kod nas, u Kolomnu, samo protopop nije verovao u lažnog Dimitrija; vikao je:
Đavo vas je pomutio, seljačine nedotupavne! Cara Dimitrija su ubili. A sadašnji Dimitrije je lopov, ja ga znam.
Zove se Bolotnjikov. On je bio rob kneza Teljatevskog, pa je pobegao i pao u tatarsko ropjstvo, a Tatari ga
prodaše Turcima; radio je kod njih na galijama. A od Turaka je pobegao u Veneciju, a odatle se probio u
Rusiju, neka je proklet... I sada rastura po gradovima razbojničke proglase.
Povelje Bolotnjikova pokazivao je protolop na trgu i čitao ih:
U ime oca i sina i svetoga duha... Naređujem vam, sluge i seljaci, da pobijete svoje bojare, njihove žene,
njihove bapggine i dvorove da uzmete sebi. I naređujem vam, seljaci i rabotnici, da sve trgovce ubijete,
živote da im uzimate, a njihove žene i kćeri da uzmete sebi. I zato ćemo va,s, bezimeni ljudi, postaviti za
bojare, vojvode, satnike i dijake...,,
Posle Božića probiše se razbojnici u Kolomnu na sto dvadeset saonica. Majka ču zvona na uzbunu, obuče se,
obuče mene, skide ikone, uvi ih u čaršav i mi iziđssmo na kapiju. Bio je ljuti mraz, mesec je visoko sjao. Po
ulicama jurile su saonice pune razbojnika. Na razbojnicima bunde, na nekima rize. Šibaju konje, bacakaju se
nogama, urlaju svi pijani... U crkvi Nikolaja-čudotvorca veliko zvono zvonilo je strašno i učestano. Lupeži
dojuriše na trg i skupiše se oko vojvodinog dvorca gruvali su u kapiju, lomili kapke na prozorima. Ja i majka
vratismo se u kuću.
Čak Jse i kod nas u kući čulo kako je na trgu čovek počeo da viče. Ah, ubice... Debela poladija nam je posle
pričala svojim očima je videla kako su razbojnici izvukli vojvodu iz kuće na sneg, kaput i košulju mu strgli i
noževima mu sekli kaiševe s leđa nagonili ga da kaže gde je zakopan državni novac.
Kapiju nismo ni zatvarali i tako će je razbojnici razvaliti. Majka stavi na sto ikonu bogorodice i zapali ispred n
e svećicu. Sedimo na klupi i očekujemo smrt. Najedared zaškr i1p92a2 s neg dolaze!
Zbogom, sine, golube, oprosti mi Hrista radi, reče majka, prekrsti me i privuče k sebi.
Udariše u vrata nogom, uđoše razbojnici u sobu. Napred Naum. Ne skide kapu, ne pomoli se, već poče
ledenim glasom:
No, najeli ste se našeg hleba idite sada...
Naume, pita majka u suzama jesi li ti to?
Zvao sam se Naum... Sada sam vam gospodar... Uzmi svoje štene i idi kuda te oči vode... Sreća tvoja što sam
ja tu.
Tako ja i majka uzesmo zavežljaj s blagoslovenim ikonama i iziđosmo iz svoje kuće na strašni mraz.
Na trgu je kao sveća goreo vojvodin dvor. Kuda ćemo? Sneg do kolena. Gospod nas uputi da zakucamo kod
protopopa. Dugo nas nije puštao, zatim videsmo nad kapijom se pojavila crna glava. To je bio protopop
poznade nas i pusti da uđemo.
Od tog vremena živeli smo kod protopopa u podrumu. Od žalosti, od dima, od tvrdog hleba, koliko smo suza
prolili dosta bi bilo za ceo život.
S proleća bi nam lakše. Kod sela Kotlova, Skopin Šujski do nogu potuče Bolotnjikova. Razbojnik pobeže u
Tulu i osta u tvrđavi zajedno s lažnim carevićem Petrušom. Mnogo se takvih carevića tada pojavljivalo u celoj
zemlji: bio je carević Jeroška, carević Gavrilka i carević Martinka svaki od njih se proveo i proveselio u svoje
vreme.
Šujski opsede Tulu i potopi grad. U Moskvi odahnuše, stadoše dovoziti žito, počeše slati po gradovima
starešine i blagajnike, da se staraju za državnu kasu. Ali prokleti đavo, lukava zmija, upropastitelj duša naših,
podiže na nas novog razbojnika. Ko je bio taj razbojnih niko nije znao; znalo se samo da je proveo jedno
vreme u zatvoru u Pripojsku, zbog razbojništva. Međutim, njega u Starodubu na nedeljnom pazaru priznaše
za carevića i pomogoše ga novcem. Pridružiše mu ,se Poljaci i Kozaci, i on krenu na Moskvu. Kod Volhova
razbi
carsku vojsku, stade sa komorom kod sela Tušina, opkoli se zemljanim bademom i zagradi palisadom.
Ispočetka htede razbojnik bojem da osvoji Moskvu na to su ga Poljaci nagovorili. Borili su se oni s
Moskovljanima na reci Himki, kod sela Ivankova, borili se kod Jauze, na Hodinskom polju, oteli su od
Moskovljana Guljaj-grad, ali Moskvu nisu mogli da zauzmu. Tada Tušinci počeše da pljačkaju okolna sela.
JBisovski opsede Trojicu. Sapjega razbi Ivana Šujskog i otvori put prema severu, da pljačka severne gradov
1e.9 22
U Moskvi opet poče glad, a u Tušinu zavlada sloboda. I počeše prosti ljudi iz Moskve da prilaze razbojniku. A
za prostacima počeše vojnici i dvorani da traže imanje od razbojnika. Klanjali su mu se i Saltikov i Rubec-
Masaljski, i Hvorostin i Plješčejev, i Veljaminov. Razbojnik je poklanjao nekom imanje, nekog postavljao za
dvoranina, nekog i za bojara.
Protopop opet poče da nagovara majku da ide u Tušino da se pokloni razbojniku i da izmoli zemlju.
Razbojnik će svu zemlju razdati, ostaćeš ti s detetom kao potsečeno drvo.
A putovanje je bilo strašno. Kad su ono s proleća Bolotnjikova razbili, Naum je s drugovima pobegao iz
Kolomne. Sad je pljačkao u okolini, hvaleći se da će uskoro sa Volge doći ataman Baloven i tada će sve
opuetošiti,
Tako smo čekali do jeseni. U jesen se razbojnik zavadi s Poljacima, zapali Tušino i pobeže u Kalugu, gde poče
da diže nov ustanak. A Poljaci i Rusi koji su ostali u Tušinu poslaše poljskom kralju bojarina Saltikova s
drugovima da mole kraljevića Vladislava da uzme moskovsko carstvo. A car Šujski posla brata Dimitrija s
velikom vojskom na Smolensk da biju Poljake, a tu rusku vojsku razbiše Poljaci kod Klušina i pođoše na
Moskvu da pomažu tušinske Poljake. A razbojnik iz Kaluge takođe pođe na Moskvu i zaustavi se V selu
Kolomenskom. Takav se metež beše stvorio, da se nije moglo ništa više razabrati.
Za vreme Tomine nedelje u Kolomnu dolete poljski pukovnik s husarima, opljačka dvorove koji behu ostali
čitavi; mnogo sveta poseče mačevima i pobi, a barutom razruši gradski zid. Mi smo sedeli u podrumu.
Protopop izgore u senu. Debelu popadiju odvedoše husari sobom. Ja i majka ostadosmo bez igde ičeg,
uzesmo po zavežljaj i pođormo kud nas oči vode u ime Hrista.
Sećam se, izjutra izišli mi iz šumarka i vidimo: u nizini pod bregom vije se azurna reka, a nad rekom na
zelenim brežuljcima stoje hramovi sa belim i zlatnim kupolama; tri zida idu oko grada, iza zidova bašte i
ulice, kuća do kuće, visoke, drvene. Majka gleda Moskvu, ćuti, a suze je oblile.
Oko podne dođoemo na Serpuhovsku kapiju. Na poljani ispred kapije pred Zemljanim bedemom gura se
narod, Kozaci, strelci, a među njima na kolima stoji čovek crn kao Ciganin, u crnom kaputu, plećat, visokog
rasta, očiju upalih, ponosit, s kudrav 1o9m2 2b r adicom, na vratu mu nabrekle žile. Viče taj čovek
promuklim glasom da sav narod čuje:
Kod Klušina najbolji su Rusi pobijeni. Dokle ćemo da tršgmo? Car Šujski nema sreće. Šujskoga treba zbaciti.
Nama treba mlad, prost car, da bolje ljude sluša, da tom caru verujemo i za tog cara, za veru pravoslavnu, za
rusku zemlju, glave naše damo. Naši su hramovi osramoćeni. Poljaci pljačkaju i poslednje što imamo, žene
naše otršaju. Opustela je zemlja ruska.
Da zbacimo, da zbacimo Šujskog! zaurla narod.
Majka zapita jednog trgovca ko je taj čovek što viče na kolima?
Zar ne vidiš, odgovori Prokopije Ljapunov.
Tog istog dana saznadosmo narod je zbacio Šujskog. Zbaciše ga, i odmah počeše razmirice. Sirotinja htede za
cara razbojnika, Ljapunov, strelci i trgovci Mihaila Romanova, bojari kraljevića Vladislava. A razbojnici iz sela
Kolomenskog bio je već blizu Moskve.
Svi su se tada nadali da će se buna ubrzo svršiti. A ona se tek rasplamtela. Opet nasta glad. O oranju i
kopanju ni misliti. U metežu, nemaštini, narod konačno otupe, digli su ruke: neka i đavo bude car.
Majka u to vreme onemoća i nas prihvatiše u Zamoskvorečju dobri ljudi. Videli ,smo kako je u Moskvu ušao
hetman Žolkovski s Poljacima, kako su Poljaci počeli da upropašćuju i pljačkaju ruski narod. Moskva posta
baština poljskog kralja. Propadala je ruska zemlja. Samo su bojari podnosili sram, a narod se ućutao,
skamenio u strašnoj mržnji, čekajući vreme. Videli smo kako su iz Nižnjeg Novgoroda i severnih gradova
seljački ustanici s knezom Požarskim opkolili Moskvu. Sva predgrađa zapališe, od Zamoskvorečja ostadoše
zgarišta i pustoš. Počesmo živeti u podrumima, po jamama, ošugavismo se. Sada ne možemo da se
načudimo, kako se
nije utrlo seme ruskom narodu.
Ali, videlo se, mukama ljudskim dolazio je kraj. Pomoći nije bilo niotkuda. Ni u koga vere, ni u šta nade,
postadoše srca surova. A Rusi su na kraju zauzeli Moskvu, i ušli u oskrnavljeni Kremlj. Gledao sam kako su sa
zida bacali u reku Moskvu burad sa čovečjom slaninom. A kad su u hramove ušli, samo rukom odmahnuše i
zaplakaše. Buna se svršila. Ali radosti nije bilo; kuda god krenuše, unaokolo ni selani gradova pustoš.
I19 2jo2š se sećam kako se s jeseni raskaljalo, kako je narod jednog vetrovitog, tmurnog dana izišao u
moskovska predgrađa, u polja, i stajao gologlav. Duvao je vetar, letele su pokisle ptice. Po crnom blatnjavom
putu išla su kola. Vukla su ih dva para raznobojnih konja, sa prtenim amovima i podvezanim repovima. Za
kolima su išli bojari, trgovci i najbolji, izabrani ljudi. Kroz prozorče na kolima gledao je mršavi dečko s
otečenim kapcima, gledao je kosmate, pocepane, namrštene ljude. Strašno je bilo Mihailu Romanovu, teško,
tužno mu je bilo primiti carsku krunu.
Odjednom pojuri za kolima čovek u košulji, pade u blato na kolena, i poče grudi da čupa noktima... Vidim, to
je opet Naum. Kola prođoše, a Naum potrča za njima, ne zaustavljajući se do samog Kremlja. Trčao je,
lelekao kao jurodivi.
S Romanovima smo bili u dalekom srodstvu. Majka je otišla mladom caru da učini podvorenje i izmoli se oce,
a car nam darova selo Arhangelsko, blizu Kazgopolja. A otići tamo, bilo je otići u sigurnu smrt: po celom
severnom kraju lutao je razbojnički ataman Baloven s čerkeskim, litavskim i ruskim razbojnicima nikog nije
štedeo: uhvati čoveka, napuni mu barutom usta i uši i potpali. Tek posle jedno tri godine oteraše razbojnike
prema Olonjecu i pobiše ih na groblju. Samog Balovena povedoše u Moskvu i obesiše za rebro.
Tako smo ja i majka jedno vreme živeli u Kremlju, u kupatilu carskog dvora.
Na dan arhistratiga Mihaila, posle službe, pozvaše me za carski sto u to vreme imao sam sedamnaest godina
i ,sedeo sam s plemićkom decom blizu vrata, tamo gde se sto okreće na slovo G .
Car mršav dečko izišao je u rizi, sa zlatnom bermom1 oko ramena, sede za sto, skide krunu; s obe mu strane
1 Bejrma, ogrlica sa ikonšcama koju su stavljali na svečaiu
sedoše Saltikovi. Jeo je malo i sve se više naslanjao na ruku. Kosa mu je bila svetla, tanka, retka, lice umorno.
Boris Saltikov se naginjao prema njemu i šaputao mu; car je podizao plave oči, smešio se i slao čas jednom
čas drugom bojarinu čašu.
Zato su bojari jeli mnogo bili su izgladneli i mršavi; poneki je bio u kožuhu, poneki prosto u odelu od čoje. Jeli
su čitav sat i više, a caru već dosadi. Tada Saltikov naredi da se pozovu glumci i svirači.
D1o9v22e d oše glumce. Oni su se plašili, stajali su do vrata blizu našeg stola. Vidim: jedan u ženskom
sarafanu, sa korpom od kore na glavi umesto ženskog ukrasa
Naum; usta razvukao od uveta do uveta. Meni srce zalupa. Saltikov viknu:
Šta je, budale, ulazite, ne bojte se! Car će vas nagraditi kome omču, kome bič, kome stub s prečagom...
Bojari prsnuše u smeh, car zaklima glavom. Tada Naum iskoči napred, udari se po bedrima i poče unjkavo:
Evo i mene. Zovu me zovka, nazivaju plovka. Sada niko devojke ne uzima. Ima ih kao stenica, a muškaraca
malo, svi pobijeni. Samo ,sam ja bogata nevesta. Ako hoćeš, uzmi me ako nećeš, nemoj. Imam miraza: osam
seljačkih kuća između Lebeđana i Starog Kazana i osam pustih kuća, u njima čovek i po i četvrtina, četvorica
pobegli, a dvojica umakli. A lepa kuća, dva stuba zabijena u zemlju, a s trećim pokrivena. Od tog imanja
svake godine rša žita osam ambarova bez zadnjih zidova i četiri tovara kamenog masla. Na tim imanjima
napravljena je štala, u njoj četiri ždrala, davno nejahana, jedan dorat a na njemu dlake nema. A sa tog istog
imanja može se svake godine nabrati po četrdeset nizova psećih repova i po četrdeset kaca soljenih žaba...
Dalje se ništa nije moglo razabrati od grohotnog smeha bojara tresli su se na klupama.
Najedared jedan plemić ustade i besno reče:
Care, naredi neka zatvore tog čoveka, prošle godine on me je na Serpuhovskom putu mučio, pljačkao i tukao
na mrtvo ime. On je uhoda, razbojnički ataman.
Car pogleda Saltikova:
Dobro, dobro kaže uhapsićemo ga... Ja ću sam da izvidim tu stvar. I opet se nasmeja. Eto, ludak je istinu
odeždu. Prim. prev.
kazao, bojari: četiri nejahana konja, to je sve bogatstvo u našoj državi...
Nauma zatvoriše, a drugog dana car naredi da ga pošlju u Preobraženski manastir. Tamo se Naum postrigao
i primio ime Nifont. Od tog doba prođoše mnoge godine.
Ja sam se oženio, rodilo mi se sedmoro dece, .sahranio sam majku. Živeo sam s velikom porodicom na
Orlovskoj baštini. Umre i car Mihailo. Poče opet rat: ratovalo se i sa srećom i bez sreće. Gradili smo Moskvu,
zidali utvrđenje, podizali kule i pala 1te9 2u2 K remlju, uvodili novi red. Moskva se bogatila, ali u državi nije
bilo mira: robovi, sirotinja i seljaci sa imanja počeše opet bežati na Don i na Volgu tražili su slobodu. Car je
hteo silu i bezbednost, bojari i vojnici bogatstvo i čast, a narod slobodu. I sad kažu da je u dolinama Volge
opet nemirno, hara kozački ataman Stjepan Razin. A možda tek samo tako pričaju.
I eto, koliko već godina bogomoljci i putnici, kad svrate do nas, pričaju:
Odite, Hrista radi, u Preobraženski manastir, poklonite se blaženom Nifontu.
Mi smo odgovorili bogomoljcima:
Tog Nifonta smo znali i hteli biomo da ga vidimo, pričajte nam o njegovim delima.
Putnici su pričali:
Bio je veliki razbojnik i zločinac. U manastiru se zakaluđerio; legao je u sanduk i nije hteo da uzima ni jela ni
pića da bi šta pre umro. Ležao je dugo u ćeliji, u sanduku. Jednom noću sav se mana,stir uzbunio: slušaju,
Nifont viče gadnim glasom. Uđoše k njemu i videše: Nifont sedi u sanduku, grdi Hrista i majku božju, psuje
pogrdno i škripi zubima. U velikom strahu pobegoše od njega. Udariše u zvona. Skupiše se u crkvu i moliše se
celu noć. A Nifont je jurio oko crkve i lomio vrata ne mogavši ih slomiti, skakao je na prozore, na rešetke, i
vikao prostačke reči, Ujutru se tek umirio.
U podne ga nađoše u šumici u blatu: Nifont je ležao nauznak, komarci i obadi prekriše ga i izranjaviše.
Iguman htede da govori s njim, ali Nifont skoči i pobeže; leže u drugi kraj močvare a gamad ga opet prekri.
Iguman naredi na mu se donese hleb i ostavi kraj glave. Nifont poče jesti hleb tek toliko da ne umre, pa se i
dalje mučio. Sve mu je telo bilo u ranama i šugavo, ni gamad ga nije više napadala, ali nije mogao umreti.
Tada Nifont ode igumanu
i zamoli da ga blagoslovi za rad. Iguman mu naredi da uzme volove i plug. Nifont uze vodove i uzora jedan
velik komad s
one strane reke.
Celu je zimu sekao i vozio drva za gradnju ćelija. Hvatao se za najteže poslove. S proleća na onoj zemlji
zaseja ovas. Za celu godinu nije ni reči progovorio, a noću je sebe mučio. Govorilo se da ovas neće roditi na
Nifontovoj njivi. Ali ovas je nikao i klasao bio je bujan. Nifont ga požnje i postade veseliji, ali usta ne otvori, i
ne olakša sebi muke. Ćuti već dvades e1t9 2g2o dina. Sad je već star i svetao. Bogomoljci mu često donose
decu, a on ih uzima na ruke, ljubi i miluje, gleda im u oči i deci od toga biva lakše.
Eto šta su nam putnici ispričali o Nifontu.
Prošlog petrovskog posta, ,sa porodicom krenuh za bogomoljcima. Posetili smo i Preobraženski manastir.
Jlesto divno: manastir na obali reke, u brezovoj šumi, iza visokog belog zida. Mir i tišina.
Manastirski sluga koji je išao s nama, pokaza nam Nifonta. Blaženi je dolazio iz brezove šume, bio je mršav,
visok i prav, u crnoj rizi do zemlje, na kamilavci beo krst. Išao je lako. Ispod kamilavke gledao je svetlim,
blaženim očima čoveka koji više ne pripada ovom svetu.
Prišavši nam, zaustavi se, pokloni duboko i prođe kao
da se nogama ne dotiče trave.
217
DAN PETRA VELIKOG
U tamnoj i niskoj sobi čulo se gusto i teško hrkan e sa šištanjem i krkljanjem.
Mirisalo je na duvan, rakiju iz usta i na dobro založenu peć.
Najednom onaj koji je hrkao snizio je ton, krkljanje postade jače i prekide se; poče da mljaska usnama, da
mrmlja, čuo se kašalj od duvana i pića. Kad se iskašlja, pljunu. Na krevet koji je zaškripao seo je čovek.
U jutarnjem osvitu, koji je tek nastajao, kroz dugačak i uzan prozor sa čestim prečagama moglo se videti
podbulo krupno lice u noćnoj kapi, pramenovi crne masne kose i izgužvana košulja raskopčana na grudima.
Trljajući oznojene grudi, onaj što je sedeo zevnu; potraživši nogom papuče gurnu u njih noge i okrete glavu
prema velikoj jako isturenoj kaljevoj peći. Češući se u snu, na njenom banku se prevrtao vojnik u kaputu i
velikim čizmama. Onaj što je sedeo viknu polako niskim basom:
Miška!
Vojnika kao da je vetar oduvao sa banka. Još nije stigao da odlepi kapke, a već je stajao ispred kreveta. Bio
se-malo poveo, ali trgnuvši nogom stao je mirno, isprsio se i skupio usne.
Hoću li dugo gledati tvoju njušku, pasji sine? reče onaj što je sedeo isto onako polako iz basa. Miška se
okrete nalevo krug i izađe izbacujući noge napred, kao u stroju. Istog časa iza vrata, kroz koja je prodrla žuta
svetlost sveća, začu se šapat nekolikih glasova.
Onaj što je sedeo navuče pantalone i vunene čarape koje su zaudarale na znoj, podiže se stenjući, zakopča
na trbuhu pleteni
prsnik od crvene vune, uvuče ruke u rukave mrkog kaputa od meke vune, baci noćnu kapu na krevet,
pogladi prstima tamnu kosu i priđe vratima nezgrapnim i teškim korakom.
U susednoj sobi, koja je bila viša i prostranija, sa hrastovim gredama na tavanici i zidovima obloženim
svežom
hrastovinom, sa malim teškim stolom, posutim duvanom i mestimično progorelim, pretrpanim hartijama,
savijenim mapama, inetrumentima, komadima livenog i sirovog gvožđa i bakra, sa globusom i durbinom po
uglovima oobe, s knjigama ukoričenim u teleću kožu i razbacanim na prozorskoj dasci, na stolicama i na
podu u toj radnoj sobi cara Petra, gde je buktala kaljeva peć, stajalo je sedam ljudi. Jedni su bili u
zelenim vojničkim uniformama koje su bile tesce pod miškom, drugi u somotskim kaputima bez rukava. I
uniforme i kaputi, neuredni, sa mrljama od vina, bili su kruti i stajali na njima kao vreće. Velike perike bile su
razbarušene, nameštene kao kape, nakrivo, ispod crnih kovrdža strčala je vlastita kosa riđasta, plava,
slovenska. U svetlosti vlažnog jutra i svetiljki koje su dogorevale lica dvorana izgledala su zelena, podbula, sa
oštrim borama tragovima neprospavanih noći i votke.
Vrata se širom otvoriše, uđe Petar i pred njim se duboko pokloni sedam perika. Klimnuvši glavom, sede za
sto, naglo odmače hartije, oslobodivši mesto za ruku, poče da dobuje prstima i uperi na prisutne okrutle
crne oči u kojima kao da je gorelo bezumlje.
Tako je on obično gledao. Pogled se upijao, shvatao, oštro prodirao, mogao je da bude potsmešljiv,
podrugljiv, gnevan. Sačuvaj bože da se neko nađe pod njegovim razljućenim pogledom. Priča se da je
vojvotkinja Eugenija pala u nesvest kad joj je Petar iznenada i hitro pogledao u zenice za vreme večere u
Berlinu, kad je jeo guščju paštetu i glasno mljaskao usnama zbunjujući time prisutne. Ali još nikad niko nije
video da mu je pogled miran i tih, da se u njemu ogleda dno duše. I u narodu, koji je dobro pamtio u Moskvi
njegove oči, govorilo se da Petar nije čovek nego antihrist.
Sobar Vaska, plemićki sin Sukin, doneo je na poslužavniku vogku, krastavce i hleb. Okorelim prstima Petar
uze čašu, polako Ispi votku, obrisa usne šakom i poče da grize krastavac.
To mu je bio doručak. Bore na čelu su nestale, a na lepim ustima, iskrivljenim od stalnog napora da spreči
grimasu, pojavio se osmeh. Petar jako povuče vazduh kroz nozdrve i poče da puni pocrnelu lulu. Sobar
dodade fitilj. Čibuk zacvrča i Petar reče:
Idi probudi, pusti, i pruži ključeve od ormana u kojima su se zaključavala preko noći ostala tri sobara. Ti
ormani su bili nedavno napravljeni otkad se ispostavilo da sobari, i pored pretnji i batina beže kroz tavanski
prozor devojkama na gornji sprat , tj. dvorskim damama.
Zatim je car začkiljio očima, namrštio se i kazao s grimasom:
Mislim da presvetlom knezu Menšikovu teško radi glava, posle jučerašnjeg lumperaja i pomena Ivaški
Hmjeljnickom1 . Hodi, hodi. Da čujemo kako lažeš kad si
mamuran.
Povukavši sa stola hartije sa brojkama, odbi kolut dima u dugo lice presvetlog kneza, iskrivljeno od straha.
Ali osmeh je bio varljiv. Krupne graške znoja izbile su na visokom Petrovom čelu, koje je pocrvenelo od
ljutine. Prisutni su oborili oči i nisu disali. Da bog da da mimoiđe!
Šalitre za četrdeset rubalja, šest altina2 3 4 i dve denjgea . Gde je šalitra? pitao je Petar. Zob, dvanaest
hiljada mera, po jedan altin i četiri denjge. Gde je zob? Novac je tu, a kamo zob?
U Pskovu, u bojarskom hanu, u džakovima i do danas, promrmlja presvetli.
Lažeš!
Ne dao bog da se neko makne! Petru se glava nagnula prema ramenu. Iskrivila su mu se usta, obraz, čak i
oko. Čuvajući svoje negovano lice, knez se neoprezno trudio da se okrene leđima, ili makar ramenom, ali
nije stigao: otkinuvši se od stola, ogromna careva pesnica udari ga u usta, razbi mu usne, i iz sladunjavih
očiju presvetlog potekoše suze i pomešaše se s krvlju. On je drhtao, a nije se brisao. Svima je laknulo na srcu.
Tolstoj je čak počeo okretati u koštunjavim prstima tabakeru. Šahovski pusti neki neodređeni glas iz usana.
Oluja je prošla olako.
Tako je počelo jutro običnog radnog piterburškog dana.
A poslova je bilo mnogo. Trebalo je likvidirati lopovske račune kneza Menšikova; pisati u Moskvu njegovom
veličanstvu knezu ćesaru Romodanovskom da šalje iz Orla, Tule i Galiča u Piterburh drvodelje i
drvoseče ,,pošto su svi ljudi koji su došli u februaru pomrli i da se šalju pre svega mladi, da se ne žale na
stomak i bolesne noge, i da ne umiru bez nužde ; pisati u Lodijno Polje da ću u toku nedelje doći lično na
brodogradilište; pisati u Varšavu Dolgorukom i u Reval trgovcu Jakovu Dilu da pošalju jedno tri sanduka
dobrog piva, pa venac belog luka i slanine . Po završetku poslova, pisama, zapovesti, pravila trebalo je otići
na novo brodo1radiliigge gde se gradila nova ratna lađa sa dve palube; posetiti
2 Igra reči: hmeljno j pija ; držali poeme o Hmeljnickom Prim. prev.
3 Altin, 'stariiska srebr a moneta, tri kopejke. P r i m. p r e v.
4 Den ga, stariiska bakarna moneta, pola kopejke. P r i m. p r e v.
topolivnicu i radionicu užadi; svratiti usput obućaru Mateusu i krstiti njegovu kćer, popiti čašicu rakije sa
biberom, pojesti pitu sa mrkvom i staviti porodilji kumi pod jastuk srebrnu rublju; namrtvo istući činovnika-
loopova na trošarini za so; obići novogradnje na kejovima i na ostrvu; u dvanaest časova ručak i spavanje do
tri; posle odmora otići u Tajnu policiju gde Tolstoj, Petar Andrejevič, Ušakov i Pisarov ispituju i muče
prestupnike koji su se rečju ili delom ogrešili o cara. A uveče bal po carevoj naredbi. Svi moraju biti prisutni,
slobodno igrati uz muziku, piti i pušiti duvan, a ako neko ne dođe navući će na se ljuti gnev carev .
Posla je bilo mnogo.
Vlažan vetar donosio je s mora gustu maglu; šumela je proređena jelova šuma na Vasiljevskim baruštinama;
savijali su se visoki borovi koji su još strčali ponegde u gradu; vetar je odnosio trulu slamu sa kuća i šupa,
zavijao u hladnim čunkovima i lupao vratima; u to vreme mnogo je kuća opuetelo, zato što je narod u velikoj
meri umirao od bolesti, magle i gladi. Život u Piterburhu bio je težak i sumoran.
Nabujala reka udarala je o kejove od brvana; čamci strmih bokova ljuljali su se i škripali; sneg i kosa kiša
pravili su čitava jezera po trgovima i ulicama, po kojima su radi prolaza bili popreko nabacani brvna, daske i
direci.
Na crnom zgarištu čaršije na Trojickom trgu, koja izgorela prošlog četvrtka, dizala su se četvora vešala, i
vetar je ljuljao u magli leševe četvorice lopova obešenih radi primera i straha drugima. Uz obale reke, duž
Nevskog Prospekta, koji je već bio sa obe strane zasađen zakržljalim drvećem, udarale su sekire, provlačila
se ručna kolica sa peskom, kola sa krečom, obluci a i ciglama. U blatu, u žutoj magli, na kolju koje se zabijalo
u mulj nicali su svakog dana sve novi ambari, dugačke barake, bolnice, privatne kuće doseljenih bojara.
Postepeno je sve manje ostajalo kućica od vrbe oblepljenih ilovačom, u kojima su još nedavno stanovali
Golovin, Osterman, Šafirov. Samo je okretni presvetli1 već odavno podigao za sebe drvene dvorove sa
tornjem, kao na protestantskoj crkvi, i tražio mesto za kameni dvorac.
Mnoge hiljade ljudi sa svih krajeva Rusije svih narodnosti radili su dan i noć na podizanju grada. Poplave su
odnosile rad, pustošio ga je požar; glad i bolesti kosile su svet, a po blatnjavim putevima i šumskim stazama
ponovo su se kretale povorke zidara, drvoseča, bačvara i kožara. Neke su
zakivali u gvožđa da ne pobegnu, neke su šibali namrtvo kraj putokaza i stražarnica; obrijani, kao mačori, u
stranim zelenim kaftanima, pratioci dragona nisu znali za milost.
Carski grad se podizao na kraju sveta, u baruštinama, kraj same švapske zemlje. Narod nije znao kome je 5
on bio potreban, radi kakve je još nove nevolje morao da se obliva znojem i krvlju i da na hiljade gine. Ali
zemlja je teško stenjala od poreza, dažbina, kuluka i vojnih obaveza. A kad bi nekom prekipelo pa se usudio
da kaže: Sad traže od naših seljaka kola, ionako smo propali od toga i od dažbina i poreza, a sad još traže i
dvopek; gospodar je svoju zemlju razorio i opustošio; samo će se car mojim dvopekom zadaviti takvog
neopreznog, sa gvožđem na rukama i nogama, odvodili bi u Tajnu policiju ili u Preobraženski prikaz1 i bila bi
sreća kad bi nekom samo otsekli glavu, jer neke su mučili kukama, ili ih nabijali na gvozdeni kolac ili žive
palili na vatri. Teške muke pretile su svakom ko bi, makar i tajno, makar u sebi ili pijan, pomislio: da li nas car
vodi dobru, nisu li uzaludna sva ova mučenja, neće li dovesti do još gorih nevolja na mnoge stotine godina?
Ali misliti, čak i osećati nešto drugo sem pokornosti, bilo je zabranjeno. Tako je car Petar, sedeći na
pustarama i močvarama, jedino svojom strašnom voljom učvršćivao državu i preuređivao zemlju. Episkop ili
bojar, građanin ili seljak, đak ili skitnica bez ikog svoga nije smeo da progovori rečprotiv tevolje: čuje li
nečijebudno uvo, odmah potrči do policiske stražarnice i vikne: reč i delo 6 7 . Svuda su se šunjali komesari,
špijuni, dostavljači; sa tutnjavom su jurila kola sa osuđenicima; strahom i užasom bila je obuzeta cela država.
Gradovi i sela postajali su pusti, ljudi su bežali na Don, na Volgu, u brjanske, muromske i permske šume.
Neke bi uhvatili dragoni, neke bi razbojnici ubijali tojagama na drumovima, neke bi rastrgli vuci i medvedi.
Polja su zarastala u korov; seljaštvo je postajalo divlje i siromašno, vojvode i komesari su pljačkali.
Šta je za njega bila Rusija, za cara i gospodara, kod koga su se rasplamteli ljubomora i jed: kako go da je
njegovo dvoripgge, stoka, sluge i celo gazdinstvo gore i neuređenije od susedskog? Sa licem iskrivljenim od
ljutine i nestrpljenja dojurio je
5 A. Menšikov, ljublmac ca-ra Petra. Prim. prev.
6 Ustaetova za jaš nu .bezbediost. P r i m. prev,
7 Tj. da js neko sk1r gais tlrotiv cara. P r i m. p rev.
gospodar iz Holandije u Moskvu, u stari lenji pravoslavni grad, sa tihim zvonjenjem zvona sa naherenim
plotovima, sa žbunjem udike i devojkama na kapijama, ,sa kineskim, indiskim i persiskim trgovcima kraj
zidova Kremlja, sa kravama i odrpanim popovima po trgovima, sa dremudrim bojarima i razuzdanim
strelcima.
Doleteo je gnevan eto kakva mu je baština pala u deo, ne kao brandenburškom vojvodi ili holandskom
štathalteru. Smesta, još istog dana sve okrenuti, preinačiti, otseći brade, obući svima holandski kaftan, da
postanu pametniji, da počnu drukčije misliti.
I tek što je otpočeo najmanji otpor, kad su samo nagovestili da nismo, valjda, Holanđani nego Rusi,
prebrodili smo i hozarsko igo i polovecko, i tatarsko, i da smo ne jedanput svojom krvlju i snagom
uspostavljali rodnu grudu, da ne možemo biti Holanđani, smiluj se ni da čuje! Razjarila se carska duša zbog
takve učmalosti i počeše da padaju streljačke glave.
Danju i noću pri svetlosti buktinja sekli 'su glave na brvnima bačenim u blato. Sam presvetli, onda još
Aleksaška, obesno, ne obarajući čoveka, s naleta je ot,secao glave sabljom i hvalio se. Tih dana su mnogo pili
ljute votke sa crnim sultanskim biberom. Sam car kraj Lubjanske kapije sjaha s konja, odgurnu dželata, za
kbsu pritisnu uz brvno streljačkog starešinu i tako ga snažno udari po vratu da se sekira sa zveketom do pola
zari u drvo. Car opsova majku, uzjaha konja i odjuri u Kremlj.
Tih noći nisu mogli da rpavaju. Pili su i pušili na holandske lule. Jednom spahiji, Laptjevu, zabili su sveću
odostrag, položili ga na sto, zapalili sveću i mnogo se smejalinjalo sivom koprenom, čas izbijalo iz nje,
tamnocrveno, mutno, severno, i svuda se kovitlala, na zemlji i među oblacima, prostom kožuhu, sa
jelenskom kapom natučenom na uši, obavivši vrat pletenim šalom, Petar se pope u čeze, uze dizgine i
potisnuvši laktom rošavog vojnika koji se šćućurio sa strane, krenu iz dvorišta.
Pitomi mrkov, koji je navikao na svako nevreme, poče da šljapka kopitama; nije se moglo brzo voziti, čeze su
se jako truckale na razgaženoj kaldrmi od brvana i zapa- dale u džombe pune blata.
Snažan vetar duvao je u lice goneći beskrajne oblake iskidane u komade. Sunce je stajalo nisko i čas se zakla-
žućkasta vlažna magla.
To je vreme! Lepo vreme! Primorsko, zdravo, promaja!
Šireći nozdrve Petar je sa uživanjem udisao slani i vlažni vetar koji je gonio negde na moru trgovačke lađe
krcate robom, brodove sa mnogobrojnim topovima, koji je izduvavao iz svih budžaka ustajali ruski duh.
I ma da je carska sekira probijala prozor u Evropu na kostima i mesu narodnom, ma da su na velikoj promaji
ginuli mirni seljaci koji nisu čak ni znali zašto je i kome potreban njihov život; i ma da je prsla odozgo do dole
sva učmalost, prozor je ipak bio probijen, i sveži vetar je prodro u starinske odaje, oterao sa toplih peći
uspavane stanovnike, i ruski ljudi su se pokrenuli, uputili ka proširenim granicama da rade zajednički državni
posao.
Ali ipak se nije dogodilo ono što je želeo ponositi Petar; na gozbu velikih država Rusija nije izašla gizdava i
moćna. Nego vučena za kosu, okrvavljena i bezumna od užasa i očajanja pojavila se pred novim rođacima u
jadnom i podređenom obliku robinje. I ma kako strašno da su grmeli ruski topovi, velika zemlja koja se
proširila od Visle do Kineskog zida u očima celog sveta ostala je ropskom i poniženom.
Preko Trojickog trga išli su semjonovci8 sa bakarnim šlemovima na glavi i u vlažnim kaftanima. Vojnici su
kuražno gazili po blatu i složno pozdravili cara, držeći puške ispred sebe i izbečivši oči na njegovu stranu.
Činovnici, koji su žurili svojim poslovima po daekama nameštenim duž kuća i radnji, nisko su skidali kape, a
vetar je razmrsio kovrdže njihovih perika. Prost narod, u gunjevima i kožusima, a neki sasvim bosi, bacao se
na kolena pravo u blato ma da je bilo naređeno da se ne pada ničice pred gospodarem kad se ide službenim
poslom, već da se skine kapa i da se ostane stajati u pristojnom vidu dok gospodar ne izvoli proći .
Samo debeli pekar iz Hanovera, u prugastim pantalonama i čistoj kecelji, stojeći na ulazu pekare, gde su na
kapcima bili naslikani nekakvi smešni nosati starčići, veselo se osmehnu i doviknu uzmahnuvši lulom:
Gut morgen, her Piter!
I Petar, okrenuvši mu crveno okruglo lice promuklo odgovori:
Gut morgen, her Miler!
Na obali između složenih dasaka, greda i buradi sa krečom nagomilali su se radnici. Onamo je hitao i dečak
pokriven
8 Samjonovoki šrcioki puk. Prim. prev,
rogozinom sa korpom bureka, u velikim čizmama. A sa druge obale približavao se policiski čamac sa jedrom i
veslima naginjući re na jednu stranu i zabijajući pramac u valove. Na pramcu je na sva usta psovao upravnik
grada. Sve je odavalo očigledan nered.
A evo u čemu je bio nered: usred gomile sveta, koji se u velikom strahu skupio oko bureta sa krečom, stajao
je na buretu mršav pogrbljen čbvek bez kape. Kosa zamršena, kao klobučina, padala mu je pramenovima na
ramena; iznureno lice sa kukastim nosom bilo je tamno i duboko izbrazdano; oči su upale i izbezumljeno
gorele; klinasta bradica se micala po golim grudima; rebra prevučena kožom kao u csa, nazirala su se kroz
rupe na gunju opasanom likom. Pružajući dva prsta sastavljena po starom zakonu, on je prodirno vikao
histeričnim glasom:
Pravoslavni, sad su doneli znake na tri lađe. A ti znaci su zato da se žigošu ljudi, i sam car je išao po njih, i
doneseni su na ostrvo Kotlin, ali ih nikom ne pokazuju i čuvaju pod jakom stražom vojnici neprestano
dežuraju pored njih.
Tako je... tako je... poče gomila da ropće. I mi smo čuli... Žigovi su doneseni... Onomad je isti takav vikao.
Pozadi su dva brkata podoficira već počela da potiskuju i rasteruju svet. Jedni su uzmakli, drugi su se još
zbijenije, kao ovce, primakli buretu... Čovek u dronjcima, raširivši šaku, gurao je u nju prst i vikao:
Eto ovde, između palca i srednjeg, staviće car beleg, i u njega će verovati. Čujte, hrišćani, i počujte!.. U
Moskvi su već primorali da se meso jede o pokladama i o velikom postu. I u Solovecki manastir poslaše tri
pisara da uče monahe da jedu meso. I celom narodu, muškom i ženskom polu, car će stavljati žig, a kod
spahija i seljaka popisaće žito, i svakom će ostaviti najmanju količinu, a od ostalog popisanog žita davaće
onima koji su sa žigom, a onima koji ga nemaju, neće davati žita. čuvajte se tih žigova, pravoslavni. Bežite,
krijte se. Castala su poslednja vremena... Došao je antihrist. Antihrist!..
Krsteći se i pljuckajući, seljaci su uzmicali. Neki ločeše da beže. Žene histerično zakukaše... Oboriše dečka sa
asurom i preturiše mu korpu sa burekom. Dvadesetak vojnika udaralo je štapovima po glavama i po leđima.
Onaj u dronjcima siđe sa bureta i pođe nagnuvši glavu. Gomila se razmače pred njim i on nestade iza
naslagane građe.
Kada je Petar, koračajući krupnim koracima preko barica, prišao mestu događaja, vojnici su već rasterali
radnike, i samo je još upravnik grada Ivašin vukao za kosu nekog slabunjavog
seljaka iz Vjatke, poslednjeg koji dou je dopao šaka. Raširenih ruku i povijen vjatski seljak je pokorno vrteo
glavom na sve strane kako ga je drmusao starešina; a Ivašin je sa užasom iskosa pogledao na cara koji je
prilazio: tu nije bilo šale pobuna l njegov, upravnikov, propust.
Sad sam propao, propao, smrviće me na mestu , POMISLI ON, žurno vrteći seljakovu glavu za kosu na
slelročnici.
Šta? Ko? Zašto? upita Petar otsečno, a obraz u podrhtavaše, i uhvativši odostrag seljaka iz Vjatke za kožuh
približi svojim izbezumljenrgm očima njegovo mršavo lice upalih obraza, pokorno i spremno na nemi ovnu
smrt. Približi, upi se i pogledom prodre u njega, kao da je ispio svu njegovu prostodušnu seljačku istinu.
Gospode Isuse , promrmlja pomodrelim usnama vjatski seljak. Ali Petar ga već odgurnu i obrati se Ivacijinu.
Izvolite mi objasniti uzrok zašto su prekinuti radovi, gospodine upravniče grada.
Siva senka se navuče na izbrijano rošavo Ivašinovo. Istegnuvši, se koliko je god mogao on raportira:
Buregdžija je doneo burek, a narod je počeo da ga grubo otima, nastala je tuča i gužva, buregdžiju zamalo
nisu zadavili, a sve su bureke izgazili.
Slagao je Ivašin, i sam se docnije mnogo čudio kako se tako vešto izvukao iz te gadne situacije vrlo je vešto
slagao gledajući pošteno i pravo u carske oči. Petar upita nešto mirnije:
Sa čime su bili bureci?
Sa gljivama, vaše veličanstvo.
Pridržavajući sablju Ivašin hitro čučnu i, podigavši iz blata, pruži caru jedan burek. Petar ga prelomi, omirisa i
baci.
A ovaj, vaše veličanstvo, Ivašin čizmom udari u noge seljaka iz Vjatke kolovođa je svih lopova, galamdžija i
kradljivac.
Išibati! Petar se okrete i pođe nezgrapnim ali brzim korakom duž keja prema radilištu. Ivašin je kaskao za
njim pridržavajući šešir i sablju.
Duž močvarne obale, o koju su mutni ledeni valovi udarali i rasprskavali se, vrvelo je oko tri stotine ljudskih
prilika: tu su bili Orlovci i Tuljaci u visokim kapama od klobučine, Kirgizi u kapama Čpiljastim, kao njihovi
šatori, sa
naušnjacima od krzna; pomorci obučeni u jelenske bluze; Sibirci u bundama od ćsećeg krzna, i drugi skitnički
svet neko uvijen u krpe, neko prosto pokriven rogozinom.
Pazi... Pazi... Pazi... začuše se prigušeni glasovi duž čitave obale. Ne žaleći ni ruke ni leđa, potsticani od
desetara, a još više od budnog carskog pogleda, svi ti iznureni, bolesni od skorbuta, pokriveni lišajevima i
šugavi graditelji velikog grada čilo i veselo , kao što je pisalo u pravilima za radove, zabijali su kočeve, vukli u
trku brvna, zbacali ih sa treskom, testerili, kotrljali; pedesetak ljudi, stojeći do pojasa u vodi, tesali su
balvane za drvenu kaldrmu. Osećao se oštar miris mokrog drveta, katrana i dima od kolaca koje su prljili na
vatri.
Svi su ti ljudi ličili na neke duhove zemlje, izazvani iz nepostojanja da bi bez roptanja i bez umora gradili
zidove, utvrđenja, dvorce, savlađivali poplave, hvatali vetar u jedra i borili se sa vatrom.
Bilo je dosta samo jedna reč, pokret obrva pa da se nevska obala digne za jedan hvat više, da se okuje
granitom, da se u njega ušrafe bakarne alke, da se eno tamo, desno od tri zakržljale jele, podigne ogromna
zgrada s kanalima, arkama, topovima na ulZzu i visokim šiljkom na čijem će zlatu blistati severno sunce.
Grickajući nokat, Petar je ispod oka gledao na ono mesto koje je bilo određeno za zgradu Ministarstva
mornarice. Tamo su na niskoj obali stajale dugačke dereglije sa katranom, kudeljom i komadima livenog
gvožđa; okolo su se podizale skele, vukla su se kolica po grebenu zelenkaste zemlje koju su izbacivali iz
kanala, i koliko je još bilo potrebno gneva i nestrpljenja da bi se iz močvara i magle podigao divan grad!
A tu još smetaju i nekakvi bureci.
Na kraju gradilišta Petar je skrenuo na nameštene daske za prelaz, kroz koje je pod njegovim nogama
šljapkala voda. Tu je izvadio časovnik i crnim noktom otvorio poklopac bilo je tačno pola jedanaest i stavi
nogu u jedrilicu sa jednom katarkom koja se ljuljala i škripala tarući se o kočeve.
Mornar širokih jagodica u kratkom prošivenom kaputu i širokim mrkim pantalonama, koje su se ispod
kaputa spuštale u naborima, pogleda veselo Petra Aleksejeviča, gurnu u džep malu lulu od porcelana i radeći
živo rukama podiže jedro. Ijstog časa jedrilica, koja se dotle nemoćno ljuljala, kao da zateže
mišiće, naže se, a jarbol se sa škripom povi od jakog vetra. Petar diže ruku sa ograde komandnog mosta,
namesti krmilo, a jedrilica poče da klizi, uzlete na greben talasa i pođe preko Neve.
Petar kroz zube reče:
Ima vetra, Stepane, je li?
Osmehnuvši se, mornar zažmire prema vetru i otpljunu:
U zoru je duvao sever, a kad se razdanilo, eto okrenuo je severozapad.
Varaš se, severozapad zapad.
Na to se Stepan osmehnu, klimnu glavom, ali ne odgovori: ma da su on i Petar Aleksejevič bili davnašnji
prijatelji-moreplovci, ipak se s njime nije moglo prepirati.
Kod buduće zgrade Ministarstva mornarice, gde se već pružao na jedno sto pedeset hvati kej od jakih
balvana, koji je mirisao na smolu, Petar iskoči iz. čamca i još uvek žurno, mašući rukama u hodu, pođe do
stovarišta kudelje.
Mornari, činovnici, radnici i vojnici, kad su čuli izdaleka careve nezgrapne i teške korake nisko su se nadneli
nad hartije i knjige i užurbali se svaki na svom poslu.
Mutno sunce, kao mehur, stajalo je pola dana iza posečene jelove šume i zašlo. Tamnocrvena svetlost razlila
se po čitavom nebu; kao žeravica gorele su ivice olovnih oblaka, koji su se nagomilali na zapadu na hiljadu
vrsta: otuda su se podigli uvis kolutovi crveno-crne magle; Neva je proticala purpurna i mračna, barice na
trgu, kolotečine, prozori od liskuna na kućama i stabla borova na svemu je gorela vatra zalaska; i velike
vatre, iz kojih su izbijale varnice, zapaljene na radilištima, nisu izgledale svetle već blede.
Ali odjednom kao svetla igla blesnu vatra iz topa na bedemu tvrđave, pucanj se razleže i daleko odjeknu,
doboši zatreštaše, i dugačke povorke radnika pođoše ka barakama.
Kraj dugih i niskih brvnara sa visokim krovovima dimili su se kazani, koje su čuvali vojnici; u gomili koja se
približavala, i pored stroge zabrane, muvale su se salebdžije sa dobrim salepom, lopovi, torbari i propalice,
koji su pozivali na kockanje zrnevljem i kostima i na pušenje duvana, unjkavim glasom prosili su bogalji i
skitnice; gurao se svakojaki svet koji je gledao da nešto digne, ućari, prevari. Neke su, dabogme, i tukli, ali
sve ne možeš da istučeš i neke su puštali.
U drugoj vasiljevskoj baraci, kao i svuda, umorni i prozebli radnici opkolili su kazan i svako je pružao svoju
porciju brkatom podoficiru koji je neprestano ponavljao:
Lakše, momci, odbij!
Onaj koji bi dobio sledovanje išao bi u baraku, sedao na dušemu i jeo ćuteći; hrana se nije smela kuditi, jer je
carska. Hleb su kupovali za svoj novac, govorilo se da u carski dodaju konjsku balegu.
Luč koji je sa dve strane goreo nad čabrovima za nuždu slabo je osvetljavao dušeme, koje su se pružale u tri
sprata, neotesane zidove sa pukotinama i mnogo prljavih ggrnja obešenih ispod tavanice na kanapu od like.
Napunivši stomak, ljudi su se stenjući i krsteći se peli na dušeme, nabacivali na sebe kožuhe, rogozinu, prnje
i spavali do jutarnjeg doboša. Cele noći pored vrata šetao je vojnik u visokoj kapi sa unakrsnim kaišima na
grudima, sa velikom alebardom, kašljucao da bi ulio strah i s vremena na vreme stavljao nov luč. Strogo je
bilo naređeno da ne budu popustljivi, a naročito da ne mlate praznu slamu.
Ali nema života bez greha, i vojniku se može dati kopejka da ne sluša ono što ne treba, i tako se u baraku
uvlačio rđav čovek Montaton, koji nije bio Rus, peo se ispod samog krova i onde, pošto bi na maramici
izložio svu svoju imovinu: bocu sa rakijom, zrnevlje, duvan i kosti, počeo bi grepsti noktom: skr, skr, tu smo,
kao da veli, čekamo.
Svake večeri dopuzali bi do njega Semjon Zajac, Mitrofan takođe Zajac, pa Semjon Kuci, pa Anton iz Čerkasa
razgovarali bi šapatom, bacali kosti, zveckali bi novcem i oprezno, da ne bi bilo velike galame, šamarali bi
Montatona zbog varanja. Provodili su vreme.
I zar nije bilo svejedno pa nek zateknu i šibaju namrtvo: na carskom radu ionako još niko nije izdržao všpe od
tri godine.
Tako je bilo i danas.
Skupilo se društvance, zapalili su ostatak lojane sveće, spremili zrnevlje i počeli da se kockaju. Vojnik je
hodao pored luča i zevao od dosade. Najednom čuje kako negde dole na dušemi šapuću:
Oče Varlame, pa kako će on nas žigosati?
Velim ti, ludo, između palca i srednjeg prsta.
Oče Varlame, je li to istina?
Istina je, odgovori onaj malopređašnji histerični
glas, ti žigovi su od gvožđa, usijaće ih i pritisnuti, a na njima je krst, samo nije naš, nije hrišćanski.
Gospode, pa šta ćemo? A ako se ja ne dam?
A pre toga će opijati vinom, kaditi duvanom, skakaće oko tebe u maskama radi sablazni, jahaće na buretima
i pokazivati nage žene.
Istina, istina je, momci, prošlih poklada svojim očima video sam kako su jahali na buradima, a žene su igrale.
A šta vam ja kažem!
Videći da glasovi ne pripadaju Montatonovom društvu i da je razgovor veoma opasan, vojnik priđe, spusti
alebardu i zagledavši ispod tamne dušeme reče:
Hej, ko to lupeta, đavoli? Ne spavate!
Glasovi ,se najednom utišaše: neko je skupio bose noge. Vojnik je malo postajao, ušmrknuo duvan i još
dodao:
Đubrad, ne dajete drugima da spavaju. Zar ne znate strogu naredbu našeg gospodara: u radničkim
barakama ne razgovarati, samo sem ako treba zamoliti za hranu, iglu ili so. Sada je strogo.
I tek pggo se ,spremio da metne ispod brkova u obe nozdrve po drugi put duvana kad histerični glas povika
tako da se čulo u celoj mračnoj prostoriji:
Lažeš! Našeg cara su zamenili kad je bio kod Nemaca, a ovaj nije car, onomad sam ga lično video, on nema
lica, lice mu nije ljudsko, i glava mu se trza, i očima koluta, i zemlja ga ne drži, ugiba ,se. Nesreća, nesreća je
za svu rusku zemlju. Prevarili su nas, pravoslavni!..
Ali tada vojnik baci rog sa duvanom i alebardu, povika Straža ! i potrča ka izlazu rasterujući uplašene ljude
koji su silazili r gornjih dušema. Nastade žagor. Negde ispod rogozine ciknu žena; druga potrča prema luču,
pade u nastupu i zakrklja. Udri ga! vikali su jedni. Ama, koga da udarim? Jaoj, zgaziće me! Montaton,
ostavivši svoj alat, kao zmija provlačio se prema izlazu; njega su uhvatili i iščupali mu kose sa pola glave.
Najzad upade straža sa buktinjama i isukanim sabljama. Sve se stiša. Visok oficir, snažna lica, gledajući
seljake razbarušene kose i razjapljenih usta, natuče na čelo trorogi šešir i, okrenuvši se naglo straži, naredi
oštro i razgovetno:
Uhapsite sve. U Tajnu policiju.
Tajna policija zauzimala je dosta veliki prostor ograđen visokim kočevima. Glavna zgrada je bila od cigala, a
sporedne zatvori, šupe, kazamati od brvana i stalno su se dograđivale, jer nije bilo dovoljno mesta za
političke krivce koje su dovozili sa svih strana.
U glavnoj zgradi, niskoj i crvenoj, pokrivenoj crepom, sa debelim zidovima i malim prozorima sa rešetkama,
visoko iznad zemlje, bili su smešteni: pravo niska soba sa hrastovim klupama duž zidova za one koji su čekali
pod stražom, desno soba za pisare, levo kabinet upravnika Tajne policije, a otuda su gvožđem okovana vrata
vodila u mučilište, zasvođenu prostoriju sa hodnicima i ćelijama. Pozadi, u dvorištu, bili su razbacani: razni
alat, potreban i nepotreban, asure, svežnjevi pruća, zarđali okovi, kože, mrtvački sanduci; i stajale su čengele
najstrašnije oruđe mučenja koje se retko primenjivalo.
Sve sobe bile su maltercsane i već isprljane od vlažnih mrlja, dodira ruku i leđa. Svuda kameni pod sa
ugaženim blatom, čvrsti hrastovi stolovi i klupe.
Mesto je bilo turobno, samo je u upravnikovoj sobi danju i noću goreo kamin, jer je Tolstoj bio zimljiv i često
je, kad je saslušavao krivce, primicao stolicu vatri i zatvarao oči slušajući kako se okrivljeni zbunjuje i kako
pisar škripi guščijim perom.
U osam časova zalupiše se spoljna vrata, i Petar uđe u sobu gde su jedni pored drugih sedeli prestupnici i
vojnici; zažmire prema onom mestu gde je u gustom isparavanju lebdela svetlost lojane sveće nejasno
osvetljavajući ćelu pisara, koji se savio nad hartijom, i bleda lica prestupnika, koji su se prestrašeno digli,
pritisnu nozdrve prstima, bučno se useknu, izbrisa nos skutom mokrog kožuha i nagnuvši se uđe u
upravnikovu sobu.
Neka, neka, sedi, promrmlja car Tolstoju i, pošto sede pred kamin, pruži prema vatri crvene ruke sa žilicama
i ogromna pendžeta svojih čizama. Gadan svet, ne zna prostu stvar da namesti rogove na krovu, budale,
nastavi on sa očiglednom željom da se pohvali. Šafirov je doveo inženjera iz Rige, hvalisavac je, a uz to i
glupak. Ja sam se popeo na krov i pokazao mu kako se nameštaju rogovi. Inženjerčić je zacvileo: Das ist
unmeglih, her got! . A ja ga ščepao za slepoočnice ispod perike: ovo je, velim, meglih, je li ti ovo meglih?..
Smešeći se izvadi kratku izgriženu lulu, dohvati prstima žeravicu sa ognjišta, prebaci je s jednog dlana na
druti
i gurnu u lulu. Tolstoj reče:
Vaše veličanstvo, predmet crkvenjaka Guljtjajeva, koji je prošlog meseca kod Trojicke crkve video utvaru na
zvonari i kazao da će Piterburh opusteti, završen je, svi su svedoci saslušani, ostaje da vaše veličanstvo
donese odluku.
Znam, sećam se, odgovori Petar, odbijajući kolut dima. Da ne brblja gluposti, Guljtjajeva istući knutom i
poslati na robiju na godinu dana.
Razumem, reče Tolstoj nagnuvši se nad hartijama a svedoci?
Svedoci? Petar široko zevnu zagrejavši se kraj vatre. Izdaj im objave, pošlji u zavičaj i traži otuda potvrdu.
U tom trenutku neko zakuca na vrata. Tolstoj strogo pogleda preko naočara i skupivši usta reče:
Uđi.
Pojavi se malopređašnjc oficir snažna lica; isprsivši se, držeći jednu ruku na sablji, a drugu kraj mokrog
trorogog šešira, raportira da je zbog krivice protiv cara uhapsio devedeset i osam ljudi i žena, doveo ih u
dvorište i čeka za dalje naredbe.
Tolstoj zažmiri i malo mljasne usnama; njegovo krupno čelo sa neobičnim obrvama, crnim i čupavim, pokri
se borama.
A koga ti okrivljuješ? Koga ustvari? upita on.
Svih devedeset osam, ako sam dobro razumeo?
Oficirova ruka, koju je držao kraj šešira, počela je da drhti, stajao je kao kip i ćutao. Ispruživši noge, car je
okruglim očima gledao u vatru pljuckajući u nju s vremena na vreme. Sekretar uđe na prstima, pokloni se
carskoj fotelji, sede kraj svog stočića i poče pisati pomerajući krivi nos nad hartijom. Izašavši nasred sobe
Tolstoj sa uživanjem ušmrknu iz zlatne burmutice, povi prema ramenu lukavo i lenjo lice i, razgledajući
zabezeknutog oficira, reče kroz nos:
Krupnu stvar si namislio: okrivljuješ devedeset osam ljudi, a sa svedocima biće i puna hiljada. To je čitav puk.
Dakle, koliko ću ja morati potrošiti volujskih koža na knute? Koliko ćemo morati da potrošimo hartije? Ah,
bože moj, koliki si mi posao zadao! Pa što ćutiš, prijatelju, možda si se uplašio?
Pri tome on se osmehnu, pogleda cara iskosa i zasmeja se stresajući tankim prstima duvan sa kaftana. Oficir
promrmlja isprekidanim, uzbuđenim glasom:
Vaše prevashodstvo, u drugoj baraci na Vasiljevskom govorile su se po cara uvredljive reči, a govorio ih je
zločinac i skitnica Varlam sa svojim drugovima...
Još ne dovršivši, oficir se trže i ustuknu: tako snažno odgurnu Petar od vatre tešku fotelju i, ispravivši se
koliko je dug, poče teško da diše, pocrvene i sav izobličen, prosipaše vreo pepeo iz lule:
De, dovedi ga ovamo...
I Tolstoj se promeni u licu, kao da se u trenutku sav sasušio, i poče žurno:
Dovedi ga, zasad ga dovedi jSamog, ali ne ovamo nego pravo u mučilište. Drugove njegove odvedi u kasarnu
i dobro čuvaj pod stražom. Odgovaraš svojom glavom! oštro uzviknu on priskočivši oficiru koji, okrenuvši se
nalevo krug, brzo izađe.
Petar otkopča na vratu bakarnu kukicu od kožuha i reče sa kiselim osmehom:
Kazao sam vam, vaše prevashodstvo, da je Varlam u Piterburhu. Vi mi niste verovali.
Vaše veličanstvo...
Ćuti! Budalo! Pazi, Tolstoje, da i tvoja glava ne odleti.
Petar snažno gurnu vrata i sagnuvši se pođe uskim hodniksš u mučilište. A Tolstoj ostade za trenutak
nepomično, zatim prinese hladan i suv dlan čelu, protrlja ga i, žurno dohvativši hartije pod mišku, sitnim i
hitrim koracima izađe za gospodarem.
Tako je počela dugačka i strašna istraga o propovedniku antihrista, koja je trajala više meseci. Mnogo ljudi
platilo je u njoj glavom, i glas o tome raširio se daleko po celoj Rusiji.
Varlam je već četrde,set minuta visio na dibi1 . Njegove ruke, iščašene u plećkama i vezane iznad glave, bile
su kaišem pričvršćene za prečagu; glava mu je visila, zamršeni pramenovi kose pokrivali su mu čitavo lice i
mešali se sa dugom bradom; njegovo istegnuto telo, nago i prljavo, sa istanšutim rebrima, bilo je pokriveno
mrljama čađi, a sa strane je curila usirena krv: Varlamu su malopre udarili trideset pet knutom, a spreda su
ga prljili upaljenim metlama. Njegove prljave noge sa grčevito skupljenim prstima bile su stegnute ogrlinom i
vezane za gredu na kojoj je, istežući celo njegovo telo, stajao dželat snažan seljak u kratkom kožuhu.
Prema njemu, kraj stola, pri svetlosti dveju sveća koje su obasjavale svodove od cigle, sedeli su Petar,
zavaljen u fotelji, zabačene glave, s nabreklim žilama na vratu; u sredini Tolstoj, a desno od njega ogroman
mrgodan čovek koji je svojim crvenim licem potsećao na lava Ušakov; on je bio bez perike, sa lisičjom kapom
i somotskom bundom sa čupavim krznenim okovratnikom.
Da li da ga skinemo, da ne bi izdahnuo? progovori Tolstoj pregledajući malopre zapIjSanu izjavu. Gledajući
nepomično na onog koji je visio i šišteći grlom, promuklim od duvana i nazeba, Ušakov reče:
Dajte votke, povratiće se.
Tolstoj podiže oči na cara. Petar klimnu glavom. Dželat reče šapatom u mrak preko stolova:
Vaska, Vaska, desno u uglu je boca.
Iz mraka izađe kudravi momak okrugla lica sa ženskim ustima koji je oprezno nosio četvrtastu bocu s
rakijom. Njih dvojica zabaciše glavu onom koji je visio, pozabaviše se oko njega i odmakoše se. Varlam
polako zaječa, poče da mljaska ustima, zatim zavrte glavom... Na Petra su se, kao i ranije, uperile njegove
crne oči koje su sijale kroz pramenove kose. Tolstoj poče da čita glasno zapisnik saslušanja. Odjednom
Varlam izgovori slabim ali jasnim glasom:
Bijte me i mučite, zbog gospoda našeg Isusa Hrista spreman sam da odgovaram pred mučiteljima...
No, no, hteo je da ga zaustavi Ušakov, ali Petar ga uhvati za ruku, naže se preko stola i poče da sluša pažljivo:
Odgovaram za sav narod pravoslavni. Gospodaru, bilo je careva i svirepijih od tebe, ali se ja ne plašim
svirepoegi! nastavi Varlam sa predasima, kao da je čitao tešku knjigu. Uzećeš mi telo ali ja ću ti ipak izmaći,
caru. Možeš me prisiliti da idem četvoronoške, možeš mi staviti u usta đem i oduzeti mi jezik, možeš i za
moju zemlju reći da nije moja, ali ja ću ti ipak izMaći: Visoko sediš, kruna ti je kao sunce, ali me nećeš
sablazniti. Poznajem ja tebe. Kratak ti je vek. Zbaciću ti krunu, i sva tvoja sablazan pokazaće se kao smradan
dim.
Odlepivši usne, Petar reče:
Drugove, drugove otkrij!
Nemam ni drugova ni pomagača, ali mi je cela Rusija drug.
Caru se jako iskriviše usta, obraz mu zaigra i glava mu se
naže; teško dišući i stisnuvši zube, on je zadržavao i savlađivao grč, Ušakov i Tolstoj nisu se micali u fotelji.
Dželat se svom snagom navalio na gredu, i Varlam zabaci glavu. Čulo se kako pucketaju sveće. Najzad se
Petar podiže, priđe onom koji je visio i dugo stajaše pred njime kao da premišlja.
Varlame! progovori on, i svi uzdrhtaše. Momak sa ženskim ustima, ispruživši vrat, gledao je cara iza stuba
nežnim plavim očima.
Varlame! ponovi Petar.
Onaj koji je visio nije se micao. Car mu stavi ruku na grudi kraj srca.
Skinuti, reče namestiti ruke. Za sutra spremiti čengele tek završenoj dvorani za primanje kod presvetloga, sa
još vlažnim zidovima, visokim dotle neviđenim prozorima, pri svetlosti dvesta sveća igrali su grosfatsr . Četiri
svirača violina, flauta, truba i kontrabas dudukahu i strugahu oblivajući se znojem.
Bojarinje i njihove kćeri, ma da u nemačkim haljinama, ali na ruski način teškim čitav pud, bez ukrasa nakit je
u to vreme bio zabranjen, ali narumenjene kao jabuke, i sa gusto namazanim, ravno izvučenim crnim
obrvama, nezgrapno su se držale za svoje kavaljere, plesale i visoko potskakivale po voskom namazanom
podu u zajedničkom krugu igrača.
Usred kruta stajaše junak mode i lumperaja Franc Lefort, francuski mangup. Njegovo sbrijano fino lice sa
pijanim očima bilo je uokvireno ogromnom riđom perikom. čiji su se uvojci stuštali gotovo do pojasa. Zlatom
izvezen kaftan širio mu se na bedrima. Mašući rukom sa čipkama, koje su padale preko manšeta, on je
pevušio u taktu i lupkao crvenom cipelom.
Mimo njega su promicali poskakujući i preplašeni oznojeni gardiski zastavnik, sa plemićkim butinama, u
čvrsto zategnutoj čojanoj uniformi, i prezrivi dugajlija Pribaltijac sa ribljim pogledom, upalim grudima i
ogromnim čizmama, i drski carev sobar, pijan još od jutra, i bojarin stare loze koji nije znao gde je da li u
pijanom kolu, u daklu, ili je to samo ružan san...
Mlazevi dima prodirali su u dvoranu iz niske sobe, gde su za dugim stolovima Petrovi ptići 9 igrali šaha, pušili
na lulu, pili vino i lupali jedan drugog po snažnim leđima.
9 Puškinove reči iz opeea Poltava4 . Prim, prev.
A među igračima i pijanima šetkao se sa svojom kozjom bradicom suvonjavi čovek u đakonskom stiharu od
brokata i sa pozlaćenom mitrom od kartona na ćelavoj glavi knez Šahovski, čovek velike pameti i načitan, ali
najgori stvor i pijanica , drugi arhiđakon skupa drevnih pijanica i carska budala.
Bilo je veliko veselje. Čula se muzika, glasan smeh i topot nogu po podu namazanom voskom. U dvoranu
uđe Petar. Bio je za glavu viši od svih. Odgovarajući na duboke poklone kratkim klimanjem, uputi se pravo
stolovima, sede na kraj i stavi stisnute pesnice na stolnjak od brokata. Lice mu je bilo bledo i prezrivo, a crna
mu se kosa prilepila za čelo.
Gledajući cara iskosa, gosti su nastavili da se vesele da ne bi došlo do nesreće. Samo mu Šahovski smelo
priđe s leđa i isturivpš usnu progovori unjkavo.
Pa kako je, brate Pahome-Pihaju, šta ćemo da pijemo?
Petar se trže, okrete se pokazujući zube i reče sa izveštačenim osmehom.
Ljutu bibernjaču, vaša svetosti.
Nije šala pakleno je piće bila ljuta bibernjača. I da je čovek od kamena, srušila bi ga za petnaest minuta, te
njegova svetost odmah shvati da Petar nije tražio to piće radi šale nego zbog jeda. I kad je shvatio, odmah je
odredio svoje držanje: visoko podiže .stihar, pomače mitru na potiljak i potrča od gosta do gosta vičući
svakom u lice:
Sliniš, piješ mađarsko vino? Sam za sebe nisi siguran, vraški neprijatelju. Namrštio si se kao sovuljaga, a
misliš da ja ne znam zbog čega. A možda se gnušaš Hmeljnickog, nećeš da ideš u naše kolo, okrećeš njušku
od pića? A možda imaš opasne misli?
I otskočivši, upirao je u zglobovima otečeni starački prst u lice dvoranćna prebledelog od takvih aluzija i
smejao se piskavo, pa čučeći trčao drugima, kreveljeći se i s vremena na vreme pogledajući na onu stranu
gde je bio car.
Pred cara su stavili sud pun mrkog napitka. Presvetli sa otečenim u,stima, ali sa slatkim osmehom,
namirisan, u čipkama i svilenoj perici obasutoj zlatnim šljokama, točio je ljutu bibernjaču u poveće čaše i slao
gostima koji su se žurili da se što pre, makar i prividno, osvinje od alkohola radi careve zabave.
Čkiljeći kroz dim od duvana, Petar je prstima grabio iz činije sve što su mu nudili, glasno je žvakao gurajući u
usta
velike komade hleba, a u međuvremenu gutao ljutu bibernjaču teško se zasićujući i još se teže opijajući.
Mogao je mnogo da jede, uvek, samo da se neiggo nađe pri ruci.
Gosti SU čekali dok car posle večere počne sa šalama, koje su ponekad bile jače od bibernjače. Ali se njegovo
crveno lice sa debelim okruglim obrazima nije razvedravalo. On je već odmakao činiju i stavivši laktove na
sto grickao čibuk od ćilibara, ali izbečene careve oči, kao i pre, bile su kao od stakla i nisu cišta videle. Goste
je počeo da obuzima strah: nije li stigao kurir iz Varšave sa rđavim vestima? Ili je u Moskvi opet nemirno? Ili
je nešto skrivio neko od prisutnih?
Izvadivši čibuk iz usta, Petar pljucnu pod sto i reče, namrštivši se od podrigivanja:
De, arhiđakone, hodi ovamo.
Naduvši se kao ćuran, priđe mu knez Šahovski, odmičući žezlo na stranu.
U ime mog oca Baha i drolje Venere, ulične devojke grčke, onaj koji mi se obraća zasitiće se, a onaj koji me
zove opiće se, poče on unjkavim glasom zatvarajući žućkaste oči bez obrva.
Ne šalim se ja s tobom, prekide ga Petar, i najednom mu na čelu nabreknu žila; ukočenim očima pogleda
goste, zadržavši se malo duže na stolu gde su sedeli pruski oficiri. Nisam te pogađao da budeš budala, sam si
tražio.
On je frknuo i počeo da gura prst u lulu.
Nešto se prekomerno trudiš! Prekardašio si, prekardašio. To je to. Plašim se da će o meni i tebi pričati što ne
treba. Možda će reći da je carska budala...
Nije dovršio svoju misao, kao što je to često bivalo, i stisnuvši zuba škrgutnu savlađujući grč.
Bojim se da zbog tvog staranja, da, da, zbog prekomernog staranja, tvoju kapu ne stave jednom meni na
glavu... Sa rogovima... Nameravaju... Znam... Govori se, valjda jsi čuo da se govori... Kapa sa rogovima valjda
mi više pristaje nego kruna.
I opet okreiu glavu desno i levo gledajući prodirno. Njegove pijane, nepovezane reči i njihov nejasan smisao
pojačali su strah među gostima. Izgledalo je da je car opet ušao u trag nekakvoj zaveri i svak se uplašeno
osvrnuo i odmakao od prijatelja.
Manje od ostalih zbunili su se presvetli, koji je navikao na svašta, i Šahovski. Njegove oči, kao rupice,
prividno pijane, a sada pametne, napregnuto su pratile svaki nagli carev
pokret. Shvatao je kakve su tajne misli pekle gospodara i, primaknuvši se iznenada, reče seljački otegnuto:
Mani se, Pahome, naljutio si se zbog nekih trica. Eto uzmi, nije mi žao, i sa glasnim tužnim uzdahom skide
mitru i pruži je caru.
Petar se divlje osmehnu i sa iznenadnim kratkim kao kašalj kikotom stavi na glavu kapu od kartona.
Arhiđakone, povika on zemaljskom knezu se klanjaj, pokloni se, amin.
On uhvati Šahovskog za bradu ispod samog podbratka, triput povuče prema sebi, zabaci mu lice, dohvati sa
stola sud sa bibernjačom i poče da je rša knezu u otvorena usta.
Šahovski je pio klokoćući. Zatim se otrže, pogleda na cara psećim patničkim očima i ponovo se prihvati.
Najzad mu kolena počeše sitno i često klecati, ruke u širokim rukavima podigoše se nemoćno mičući
prstima; ljuta bibernjača curila je mimo usta po stiharu.
Dosta, prošapta i zaljulja se. Videlo se da je rakija i caru jako udarila u glavu. Ostavivši Šahovskog, izišao je u
dvoranu i viknuo sviračima:
Brže, brže! dohvati neku bojarinju, obuhvati joj leđa, pritište joj pune gole grudi o kaftan posut pepelom i
poče da brzo lupa teškim čizmama, da se okreće i skače po celoj dvorani, vukući za sobom i okrećući
oznojenu bojarinju, kneginju Trojekurovu, koja je jedva stizala za njim.
Za to vreme presvehli je brzo nešto smislio i, otrčavši dvaput, radi saveta do kneginje, pripremi sve što treba
Kupidonu i čekaše samo zgodan trenutak. Kad se Petar umirio, naslonivši se na stub i brišući se rukavom,
Menšikov mu pritrča na vrhovima prstiju i nešto mu šapnu. Čulo se kako je Petar u pijanom raspoloženju
uzviknuo:
Dobro, dobro, hajdemo, i krupnim koracima i klateći rukama pođe ispred presvetlog u nutrašnje odaje.
Prercetli, bez gornjeg kaputa, držeći ruku ispod grla i hlanjajući se, ispraćao je cara na ulazu i zahvaljivao se
na milosti.
Idi, idi gostima, otići ću i bez tebe progunđa Petar zakašljavši se od vetra i namesti kaiš na kratkoj bundici.
Noć je bila mračna, ukoso su padali cigančići. Pred ulazom, iznad smrznutih blatnjavih kolotečina njihali su se
fenjeri u rukama kočijaša. Malo dalje, takođe sa fenjerom, prolazila je noćna straža jedno sedam ljudi u
kožusima čije su alebarde
strčale na sve strane i nejasno svetlucale.
Prosvetlog je morao silom da ugura u vrata da ne bi prekomerno dosađivao svojom izveštačenom
ljubaznošću; iza prozora još uvek je svirala muzika; vetar je fijukao u granju zakržljalog bora blizu kuće;
ledena Neva, koja se sada nije videla, mrmoljila je i udarala o stubove; po njoj se samo videla žuta svetlost
brodskih fenjera koji su se ljuljali; u blizini su frktali i nejasno se nazirali jahaći i upregnuti konji, a Petar je još
uvek stajao na ulazu, navukavši kapu do obrva.
Sit i pijan, utešen svim što je ljudsko, car kao da je osluškivao kako se iz te zasićenosti ponovo, kad mu nije
vreme, kad treba prosto spavati, budi žudna, odvažna duša, nesmirena i gladna.
Nikakvo vino ne može je zaglušiti, ni jelo, ni veselje, ni ženska nežnost. Bez mira, bez odmora. Da Petar
možda od ovog besanog nemira ne juri zimi i leti u kolima i diližansima, na konju i u kolima sa arnjevima iz
Azova u Arhangelsk, iz Demidovih topionica do Viborga, u Berlin, u Olonjecku Banju? I gradi, zapoveda, sudi,
osuđuje na smrt, predvodi pukove i vidi da su dani kratki i da je jedan život nedovoljan...
Kola! reče Petar.
Kočijaši sa fenjerima ustumaraše se. Došle su pređašnje čeze sa rošavim vojnikom koji se šćućurio od
hladnoće... Petar se teško spusti na sedište. Vranac, koji se ustojao i koji je zame šo ranijeg starog dorata,
kopajući u mestu, poče da se spupgga na zadnje noge i da izbacuje prednje.
Mir! povika Petar, trgnu uzde i ošinu vranca, koji jedno triput koraknu u mestu u rukunicama, a zatim
krupnim lakim kajsom odveze u mrak klimatave čeze. Na putu prestrašeno uzmače ustranu noćna straža i
povika daleko za njim: Mirno! Vojnici su kasnije u krčmi šapatom pričali:
Što smo se noćas uplašili! Idemo, dakle, nas sedmorica, a on na vrancu prsjuri pored nas kao vihor, konj
grdosija, a on sedi kao plast sena. Zar je moguće da se čovek tako vozi: isuviše je ogroman, neshvatljiv .
Kod Tajne policije Petar baci uzde, klizeći i spotičući se priđe kapiji, podviknu stražarima: Protrljaj oči, zar ne
vidiš ko je... , i pretrčavši preko malog dvorišta, snažno zalupi spoljašnja vrata.
Varlama dovedoše i ostaviše sa carem u četiri oka. Na uglu stola plivao je u zemljanom čanku lojani žižak.
Drva na ognjištu su šištala razgorevajući se teško. Petar je u bundi i šubari sedeo duboko u fotelji, nalakćen o
naslon podupro je obema rukama glavu, kao da se odjednom strašno umorio. Isturivši glavu, Varlam je
gledao cara.
Ko ti je naredio da o meni takve reči govoriš? upita Petar tiho, gotovo mirno.
Varlam uzdahnu potapkavši bosim nogama u mestu. Car mu pruži otvorenu šaku:
Na, uzmi ruku, opipaj, čovek sam, nisam đavo.
Varlam se primače, ali se dlana ne dotače.
Ne mogu da dignem ruke, uvrnute su, reče on.
Ima li vas mnogo, Varlame? Reci, neću te sad mučiti, reci onako.
Mnogo.
Petar opet poćuta.
Čitate stare knjige, hoćete da se spasete krsteći se sa dva prsta? A šta je pisalo u vašim knjigama? Reci.
Varlam se još više primače. Njegova zapaljena usta ispod zamršenih brkova otvoriše se nekoliko puta, kao u
ribe. On oćuta. Petar ponovi:
Govori. Što ćutiš?
Nakašljavši se kao pred čitanje, i zatvorivši oči zapaljenim kapcima, Varlam poče govoriti o tome da je u
Kirilovoj knjizi rečeno da će u ime Simona Petra doći oholi gospodar ovoga sveta antihrist i da u glavnom
dvoru spasitelju nije naslikana ruka koja blagosilja, na
ikoni svete bogorodice nije naslikano dete, da je popovima naređeno da ne služe više sa pet nafora, i da
popovi cepaju i gaze nogama brzopisne nove trebnike gde su propuštene reči i duha svetoga , da je među
vernicima velika smutnja i sablazan, da je sinu grofa Golovkina crven obraz, a u sina Todora Čemodanova
crni mladež na obrazu i na tom mladežu dlake, i da je rečeno da će takvi ljudi živeti za vreme antihrista.
Izgledalo je da Petar nije slušao, poduprevši obraz pesnicama. Kad Varlam završi i ućuta, on ponovi nekoliko
puta zamišljeno.
Ne shvatam, ne shvatam. Zaista velika nesreća. Pazi šta su natrućali!.. Bezizlazan mrak.
I dugo je gledao na drva koja su se razgorela. Zatim se diže i stajaše ogroman i pitom pred Varlamom, KOJI
najednom poče da šapuće kao da se smejao celim svojim zbrčkanim isušenim licem.
Eh, brate moj...
Tada se car naglo naže prema njemu, uhvati ga za uši i, kao da ga želi poljubiti, zapahnu ga toplim mirisom
duvana i rakije, duboko mu ,se zagleda u oči, nešto promrmlja, okrete se, duboko natuče šubaru i nakašlja
se:
Dakle, Varlame, izgleda da u razgovoru nismo došli ni do čega dobrog. Sutra ću doći da te mučim. Zbogom.
Zbogom, brate!
Varlam se povi kao prema rođenom, kao prema ocu koga je obreo, kao prema svome bratu osuđenom na
još veće muke, ali Petar, ne okrećući se više, pođe vratima, zaklonivši ih uskoro potpuno svojim širokim
leđima.
Iza kapije, uhvativši jse za ručku čeza i oklevajući za trenutak da sedne, pomisli da je dan završen radan,
težak, pijan. I breme tog dana, i svih prošlih, i budućih dana, kao olovni teret, leglo je na ramena njemu, koji
je uzeo na sebe teret iznad ljudske moći: jedan za sve.
PORTRET
1
Sređivao sam staru biblioteku u Ostafjovu, porodičnom, sada propalom imanju grofova Ostafjovih, čiji
poslednji potomak još negde luta po svetu.
Među istoriskim i masonskim knjigama naišao sam na svesku od plavkaste hartije u veličini celog tabaka. Na
naslovnom listu bilo je napisano brižljivo nacrtanim slovima: Odvažnost duše ili istinit dnevnik... Ispostavilo
se da sversa sadrži beleške spahiskog otroka Ivana Višnjakova, koji je bio poslat u Petrograd da pokaže
uspeh u slikarstvu, pošto je od ranog detinjstva u toj oblasti Ispoljavao upadljivu obdarenost...
Za učenje u Petrogradu bio je određen rok od tri godine, do završetka tog roka morao je Višnjakov da naslika
portret samog grofa, i to po sećanju...
Ovaj zadatak piše Višnjakov podmuklo je i lukavo postavljen: gospodin želi da zna do koje je mere njegov lik
kao dobrotvora utisnut u mom srcu i kakva osećanja nosi u sebi rob koji je pupggen na prividnu i
kratkotrajnu slobodu .
Za put i školovanje izdato je Višnjakovu šezdeset i pet rubalja , što je bilo dovoljno samo za dva meseca u
Petrogradu, gde i otpočinje ovaj dnevnik.
Višnjakov na početku priča kako se nastanio u Blatnoj ulici sada Nikolajevskoj , kako se na mostu upoznao sa
nekim kicošem, koji mu je izdaleka pokazao akademiju a zatim vešto izmamio novčanicu od tri rublje
poslednju koja mu je još ostala u džepu... Kako je, dreždeći pred kapijom akademije, Višnjakov najzad
ugledao rektora, koji je brzo prelazio iz trema pravo u saonice; Višnjakov je gologlav potrčao za njegovim
saonicama i tek na sredini Neve je rektor, spustivši okovratnik, uperio pogled u njega; kako je tu, na ledu,
primio molbu i crteže; kako je posle nedelju dana užasnog iščekivanja Višnjakov primljen u naturalnu
klasu ...
Sa Blatne ulice Višnjakov se preseljava na Vasiljevski trg, kod Nemca Karla Karlovića preduzimača, i dobri
Nemac uči svog skromnog kirajdžiju da slika firme, s tim da za mesarsku firmu dobije meso koje je poslužilo
kao model, za piljarsku firmu voće i povrće, ukratko: plaćalo se naslikanim predmetima.
U tom radu i u posećivanju naturalne klase prolaze tri godine. Dnevnik je ispunjen rasuđivanjima poput
ovog: Mi u snu vidimo oblike i linije, a boje sazdo osećamo, na slici, naprotiv, vidimo boje, a oblike i linije
osećamo; ali između umetnosti i snoviđenja nesumnjivo postoji veza...
Na kraju treće godine Karlo Karlović, posvećen u čitav život Višnjakova, nastojava da njegov kirajdžija najzad
ćočinje da radi portret grofa.
Višnjakov bez volje započinje rad i izazivajući u sećanju, posle dugog prekida, poznati mu lik, počinje ponovo
da se oseća otrokom, robom, čovekom-stokom...
Sama ruka crta ca platnu krupno staračko lice, kukasti nos, otromboljene obraze, bore samovolje i gneva...
Čitavo slikarsko iskustvo i hladnokrvnost izneveravaju ga. Višnjakov sa strahom vidi kako se na strašnom licu,
koje se kao nekim čudom uobličuje, sve jasnije ističu nemilosrdne, buljave, zakrvavljene žive oči...
I Višnjakov zapisuje u dnevnik:
To nije portret, već čudovišna karikatura. Ne mogu da nađem u njemu nijednu plemenitu crtu. Jedini je spas
možda će grof shvatiti istiniti vapaj duše... Kada sam kretao na put, on je otvorio prozor i viknuo: Zapamti,
dajem ti slobodu na tri godine, ako je korisno upotrebiš, videću, razmiršću... ako li pak bez koristi, onda
okrivi samoga sebe... Zašto mi je dao tu nadu... Ja sam okovan i kao u bunilu...
Odavde navodim njegove originalne beleške koje se sdnose na neočekivan i za njega sudbonosan susret.
2
Karlo Karlović svratio je kod mene da mi saopšti da je u Morskoj ulici potrebna firma za neku gastronomsku1
trgovinu. Rekavši to, Karlo Karlović povuče dim iz porcelanske lule, na slepoočnicama1 mu se pojaviše dobre
sitne bore, pa namignuvši jednim okom udalji se na škripavim, brižljivo očišćenim čizmama...
Dobri, mili Karlo Karlović! Samo da nisam toliko potišten, šta sve ne bih uradia iz zahvalnosti za sve tvoje
staranje!
Poređao sam na dasci lončiće ,sa bojama, lak i kičice pa, postavivši sve to na glavu, odgegao u grad. Prolazeći
preko Nikolajevskog mosta, zaneo sam se, posmatrajući veličacstvenu reku sa dvorcima koji su se izvrnuto
ogledali u njoj, sa velikim čamcima koji su klizili i jedrenjacima u pristanipggu i, ne primetivši to ni sam,
skrenuo sam na kej, gde mi je stražar preprečio put: Skreni u Ksnjičku, moleru . Ushićen, gledao sam
perspektivu keja kojim je, udaljujući se, išao neki prguren čozek u cilindru i iznošenom ogrtaču
U Morskoj ulici odmah sam našao trgovinu i pozvao gazdu, koji me je odveo do tezge i prilično grubo
predložio da odaberem voće za mrtvu prirodu , pritom je podmetao natrule plodove, ali ja sam izabrao šest
krupnih jabuka, šesg krušaka, ananas, tri grozda i limunove sve bez ijedne mrlje, uveravajući gazdu da zdogu
da slikam samo sa dobrih uzoraka prirode, pa zgrabivši sve to, otišao sam u dvorište, gde je već bila
pripremljena firma.
Dvorište te kuće je prolazno; pod kapijom viču Tatari; verglaš svira, izazivajući tugu. Na senovitoj strani, na
otvorenim prozorima ispružili su se stanovnici, dovikujući se, ali ja sam se zaneo radom, misleći samo na
jedno: u gomili voća koja je stajala preda mnom naći večnu lepotu, ona je i u slatkom ,soku jabuke, i u mirisu
ananasa, i u linijama ženskog tela, i u slikarevoj mašti uvek ista. Odjednom sam osetio da je iza mojih leđa
neko zastao; okrenuo sam se i poznao onog gospo
dina sa keja. Bio je svetlosmeđ, poguren, u naborima njegovog ogrtača skupila se prašina. Desnu ruku sa
ispruženim prstom podigao je kao da poziva na pažnju, a maslinastocrne duguljaste oči prosto su mu gorele
od zadovoljstva.
Odlično reče on pomalo muklim glasom samo je priroda istinita i, bože moj, kako je lepa...
Pocrveneo sam od zadovoljstva; nepoznati se digao na prste, odmaknuo se, malo nagnuo glavu i pažljivo me
posmatrao.
Vi ste učenik akademije? zapita on. Tako je , odgovorih a ovo je samo koliko da zaradim; za firmu dobijam
svu ovu gomilu voća, pa ću je prodati . Nepoznati coknu jezikom: Eto, to mi je i potrebno. Hteo bih da
svratim do vas, da pogledam vaše radove...
Ja sam se živo poklonio i zahvalio, moleći ga da udostoji moju skromnu sobu...
Nepoznati se nasmeja i ode, vičući: Dakle, doći ću .
Uveče sam završio firmu, odneo voće poznatoj piljarki, uzeo od nje novac, kupio sveće i hleb od prosejanog
brašna, i u sumrak otrčao kući. Iz sobe sam morao iščistiti gomilu smeća i svuda obrisati prašinu; ispod
divana izvukao sam skice, položio ih na ivicu stola, a sveći sam primaknuo nagore sa portretom njegove
svetlosti... Gost, međutim, nije došao i ja sam celo veče džroveo gledajući u portret.
Ah. neka zna da nisam od njega sakrio ni jednu jedinu misao. Kakve li, ako ne užasne, moraju da budu
njegove oči. Sećam se kada su se u gnevu zaustavljale na čoveku koji je nešto skrivio donji kapak, zadrhtavši,
navlačio se na zenicu, gornji kapak bio je prekriven obrvom, a uglovi očiju prema slepoočnicama stisnuli su
se. Jednom je nešto pogrešila moja majka; on ju je tako pogledao da ona plačući pade na zemlju. Znam, ma
šta ja radio, kuda god se sklonio, te oči će me svuda naći i kazniti... Ne mogu ih naslikati spokojnim... One,
kao žive, same su se, na moju nesreću, razotkrile.
Zaspao sam s glavom na svesci. Sveća se rascvala kapajući... U ponoć sam se probudio, očistio sveću, ugasio
je i legao, znajući da će me sve do jutra mučiti snovi. Jer ja mogu sebe da vidim u snu kao slobodna čoveka,
kao slaćnog druga samog Ivanova1 ... Utoliko će gore biti buđenje...
Karlo Karlović probudio me je rano i pozvao na kavu. Ispričao sam mu o sinoćnom nepoznatom čoveku, i
dobri Nemac posavetovao me je da zasad ne odlazim u akademiju, već da radim
na portretu, kako bih gostu mogao pokazati dobar rad, svoju robu sa najlepše strane. Tako sam i učinio.
Nepoznati se tada oduševljavao mojom mrtvom prirodom, pa sam se rešio da stavim jabuku grofu u ruku a
za to je bilo potrebno podići mu ruku, savivši je u laktu. Ali ubrzo je nestalo mog veselog raspoloženja, kada
sam video da grofova ruka neće da se digne i uzme jabuku... Pošto sam radio do mraka, skinuo sam nožem
sve što sam novo naslikao i već pri svetlosti sveće vratio ruku na mesto... I meni se učinilo da se grofove
jogunaste ruke grčevito hvataju za okvir...
A gost je ipak došao jednog dana, oko podne. Pozdravivši se ljubazno, seo je na divan i počeo radoznalo da
razgleda sobu; kada je primetio portret, lice mu je izrazilo takvo iznenađenje, čak i preplašenost da sam istog
trenutka zapitao: Zar je zaista tako slabo?
Zadivio si me, bratac, zaista zadivio, progovori gost ta on je živ; naravno, ove oči vide i prate čoveka. Ko je
to?.. Zašto ga slikate? Vi ga se plašite?..
Gost je postavio pedesetak pitanja i ja sam pohitao da mu ispričam svoj život pa sam pročitao neke odlomke
iz dnevnika. Kada sam završio čitanje, oči mog gorta bile su okrenute prema prozoru, kao da ne vidi ni
prozor, ni sobu, ni mene. Na njegovim lukavim usnama poigravao je osmeh... Dugo smo sedeli ćutke. Najzad
se digao, rasejano mi stisnuo ruku i izišao, rekavši već na pragu: Opet ću doći .
...Portret motri na mene, njegove oči uvek nalaze moje zenice, ma kuda ja otišao. Pri svetlosti sveće one su
tako uporne da sam okrenuo portret zidu, ali odmah ga opet vratio, pomislivši da će se on uvrediti. Protekla
je nedelja dana. Ne mogu da radim, on me muči čak i noću.
h Aleisandair Ivanov 1806 1868 , rukži slikar, jedan od glšveih iretspavnika rsšantiama u ruskom sšikvJrstvu.
Prim. ured.
Sinoć, pokrivši se jorganom preko glave, dugo sam ležao bez sna... Činilo mi se da će se on pomoliti iz okvira.
Odlučio sam da ga uništim: svejedno je, ovako se živeti ne može... Uzeo sam nož od Karla Karlovića, na
prstima ušao u svoju sobu i, stojeći kraj portreta, probao oštricu prstom... Nož je pao i rasekao mi čizmu...
Ne mogu, uveren sam da će on sazcati kako sam digao ruku na njega, kao lopov, kao ubica...
Sinoć sam se probudio oko ponoći. San je odleteo, srce mi je lupalo, damari drhtali kao prut... On je izišao iz
okvira i naginjući sto prilazio meni. Kada je seo na davan, ja sam brzo podvio noge...
Gde su šibice? zapita on. Udario sam se, iskočila mi čvoruga.
Brzo sam đipio i raspirio sveću na divanu je sedeo moj gost u prašnjavom ogrtaču, u ruci je držao smotuljak.
On je još ovde? zapita gost, gledajući u mračni kutak na portret.
Pohitao sam da mu izrazim svoju najveću radost zbog njegovog dolaska, ali me on prekide:
Saslušajte prvi deo pripovetke, još ću je ja mnogo puta prerađivati. Namrštivši se, pogleda me, primaknu
svećnjak, kašljucnu i pročita muklim glasom: Portret... Portret , ponovi on, smešeći se čudno:
Nigde se svet nije toliko zaustavljao kao pred trgovinom slika u Ščukinom bazaru. Za mene je sve dosad
ostala zagonetka ko šalje ovamo svoje radove, kakvi su to ljudi, kakve vrednosti...
Slušao sam pripovetku stojeći i gledao u gosta, u njegov dugi nos, velik gotovo kao polovina lica, i čija
je ,senka padala do ivice šiljate brade, dok su mu se sa obe strane smešili uzvinuti uglovi usana; kako je
čitao, pramen kose namazane pomadom skliznuo mu je na oči, glas mu je postao jasan i izrazit... A zatim
sam počeo da shvatam i sadržinu pripovetke...
Gost je završio kada je sveća dogorela, pa je polako savio rukopis. Eto reče on i, poćutavši, zapita ljutito:
sviđa li vam se? Pritisnuo samrukena grudi, oči su mi bile pune suza... De, de , već smekšanim glasom
progunđa on jeste li videli kakva se sve čudesa dešavaju... I već odlazeći, nataknuvši cilindar, zaustavio se
pred portretom; rukopis mu je virio iz džepa od kaputa... I odjednom, gledajući n egov dugonosi profil;
cilindar i stražnji džep koji mu se naduo,
setio sam se svima dobro poznate karikature i strahovito preplašen shvatio ko je moj gost...
...Ovog časa je momak doneo pismo od grofs Grof je ovih dana stigao i traži da mu dođem, zajedno sa
portretom i dnevnikom .
Ovde se rukopis završava rečju Amin , a dalje se nalazi dodatak:
Grof je zatražio da dopunim poslednju stranicu. Nikad neću zaboraviti, nikad neću razumeti kako se sve
dogodilo... Došao sam kod njegove svetlosti u Sergijevsku ulicu, u osam sati izjutra i do dvanaest čekao u
kuhinji. Lakeji ,su, navraćajući, zapodevali razgovor sa mnom i na moje odgovore valjali se od smeha...
Najzad je jedan od njih uleteo sav zaduvan i zatražio da grofu odnese dnevnik i portret, a meni naredio da
čekam... Sedeo sam hraj prozora i čekao da svakog trenutka zagrmi grofov tlas, da zatutnje njegovi kao smrt
teški koraci... Predveče već ;sam jako smalaksao pa sam zamolio da mi dadu nešto da popijem... Iz razgovora
lakeja saznao sam da je grof otišao u pozorište. Posluga je legla da spava, ostavivši zapaljeno kandilo, a ja
sam i dalje sedeo, ne plašeći se više, jer mi je portalo svejedno... Na krilo mi je skočio mačak, pomilovao sam
ga, a on mi se pripio uz vrat i zagrlio me šapama...
Tada sam se zaplakao nad samim sobom... Najzad su u kući ponovo počeli da lupaju vratima grof se vratio i
legao da spava...
Ujutru je onaj isti lakej koji je odneo portret, opet zaduvan, dotrčao i viknuo: Višnjakove, idite grofu... Grof je
u donjem rublju stajao kraj peći i grejao zadnjicu... Gledajući me sa velikom radoznalošću, pripustio me je na
pet koraka i rekao dubokim glasom: Lepo! Ja sam ćutao, oborene glave. Napravio si od mene nakazu, kao
zlikovca prikazao za potomstvo nastavio je grof. Sinoć u pozorištu Nikolaj Vasiljević Gogolj1 pokazivao je
prstom na mene. A treba da znaš da je čak i caru poznato čiji je portret opisan u priči Nikolaja Vasiljevića?..
A?.. Po tvome, meni bi sad trebalo izbosti oči. A? grmnu grof... Nastupi tajac. Zatim se njegove ljubičaste
usne s gađenjem nasmešiše i ja videh kako on moju svesku polako izmrči iza leđa. Hajde pa dopiši reče on.
Zatim Vuk
svratiti u kancelariju i dobićeš otpusnicu, a svesku ćeš ostaviti meni... Noge moje počeše da klecaju; prišao
sam trofu i poljubio ga u ruku .
h Nikolaj Vasiljević Gshgolj 4 800 1 892 , veliki .r!Oki pisac, dao niz onažnih reali1Sti Č!K1ih i satiračnih d-ala
roman ,,Mrtve duše , komedije ,,Rešizo1r i ,,Ženid ba 4 i niz gvripsaedaka koja su mu donela ovetsko ime.
Napisao je pripov etku Io.rfretm, fantaSFIČNSKG oaDržaJJa, u kojoj je ottisao sudbiiu jedne stare slike,
portreta nekakvog čuodnog starca s maliski moFšim očima, remek-dela vepovnato 1 g majstora. Nortret u
Gogoljevoj prtšoveci oamo unekoliko može da potoeća na portret u ovoj prkipovecgi. Prim. u red.
252
III
255
pod vodom
Draga prijateljice, pokazalo se da ste vi u pravu, ja sam prosto čovek koji traži doživljaje. Shvatio sam to ovog
trenutka, kada vam pišem ovo pismo, u krčmi, na kraju stola koji je ispolivan džinom. Koliko je ovde natpisa,
ljubavnih izjava i kletvi na svima jezicima sveta? Prema meni sedi Tob, prva lepotica u pristaništu, crna i
pakosna kao majmunica. Pijucka kroz slamčicu likeru čas namešta češljeve u kosi, čas čupka bluzu; haljina na
njoj je svilena i ukradena, stoga tesna. Izjavila je da će biti nesreće ako je napustim.
U svitanje polazim podmornicom, kao zaštitnica. Moja se podmornica zove Ket . Najzad ću dospeti na dno
mora. A vi putujete po stranoj zemlji, po mestima svetlijih snova i to je sve.
Sećate li se našeg razgovora, pre godinu dana, u parku letnjikovca u okolini Moskve? Kukala je kukavicag a
medeno-sladak miris dopirao je odasvud sa poljana, od rascvetalih lipa, i iz vaše haljine. Kazali ste da postoje
dve vrste ljudi, u večitom kružnom kretanju kao noć i dan: jedni traže spokojstva, drugi uzbuđenja. Kao što
vidite, ja sam od ove druge vrste.
Za ovu godinu dana proputovao sam pola sveta. Na tri meseca ukotvio sam se u ovom pristaništu, gde se
boksujem zbog Tob i bavim naoružavanjem podmornice. I eto, u ovakve razuzdane noći, pred praznom
bocom džina, obuzima me želja za doživljajima... Eh, Tatjana Aleksandrovna...
Do svitanja još je daleko, no ako se vreme ne promeniu prodrmusaće nas propisno. Sa prozora vidi se celo
pristanište, u barama i lokvama od kiše. Njišu se fenjeri. Vetar je otkinuo ciradu sa čitave planine vreća.
Poigravaju svetiljke na katarkama. Zavija sirena kao prevarena devojka. Vetar i kiša gone po kaldrmi
nakresanog mornara u gumenom ogrtaču.
Tob veli, kad bi umela, napisala bi vam da sam stoka. Istrgnula mi je pero iz ruke.
Bez svetla i signala isplovili su sumareni na pučinu. Tačno u tri i po Andrej Nikolajević popeo se na mostić
podmornice Ket ; mornari i dva pomoćnika spustili su se u unutrašnjost brodića.
Ogromni crni oblaci, ozareni svetlostima pristaništa a
već prožeti bledim praskozorjem, gomilali su se nad lukom i morem. Oštra kiša šibala je prozore i zidove
kuća od opeka, buriće sa petrolejem, cirade kojima su pokrivene gomile vreća; šuštala je u granju brestova
na skveru, dobovala po čeličnom oklopu podmornice i lepila ogrtač za leđa Andreja Nikolajevića.
Nedaleko, iza zastora od kiše, zarumenilo se prozorče male krčme. Tamo je još jednako, iza prozora, na kraju
stola, sedela Tob, naslonivši opggri podbradak na svoje male stcsnute pesnice.
Andrej Nikolajević se osmehnu radosno i uzbuđeno: on je zauvek napuštao ovu obalu. U životu ništa nije bilo
slađe od osećanja rastanka i slobode.
On pogleda časovnik i naredi da se krene punom brzinom. Kostur Ket zadrhta i ona poče da klizi u susret
blagim talasima, pokrivenim mrljama svetlosti i obalskim smećem.
Svetla pristaništa, koja su hladnela i bledela u svetlosti zore, ostala su daleko pozadi, zaronila se u vodu i
sakrila. Duvao je oštar vetar. Popreko, brodiću u susret, dizali su se talasi i rušili iza podmornice.
Otkinuti delovi oblaka leteli su nad zapenušenim okeanom. Iznenada, u dugačkoj razderotini, pojavi se kolut
sunca. Široki zraci pružiše se i raširiše uvis i na obe strane. More postade zeleno. Blesnu čelik na mokrom
brodskom mostiću.
Sada je ugnuta površina talasa koji su navaljivali izgledala prozračna kao staklo. Ket bi uletala pod njihov
pokrov i jednrš zamahom se uzdizala na penušavi vrh, zatim bi se nagnula i skliznula dole. Propeler zadrhta u
vazduhu, zatutnji grdosija rušeći se s desna. Napred, na kraju neba i vode, ljuljale su se radiotelegrafske
katarke prednjeg sumarena.
Iz unutrašnjosti Ket pojavi se ćosavo lice prvog pomoćnika Jakovljeva.
Andrej Nikolajeviću, vreme je, reče on, podižući obrve svima nam se vrti u glavi. Kako glasi naređenje?
On se pope na mostić i zapali cigaretu. Andrej Nikolajević pomoću ekstanta odredi položaj broda, raskopča
bluzu i izvadi omot sa pet crvenih pečata. Na njemu beše označena geografska dužina i širina na kojoj je
trebalo otkriti tajno naređenje. On polomi pečate i razvi tanki listić
hartije, zaklanjajući ga ogrtačem od vetra. Na njemu becge napisano kratko i neverovatno naređenje poći...
u Hange, kroz Skagerak u Zund.
Jakovljev progovori klonulim glasom:
Andrej Nikolajeviću, pa zar da se sami nabijemo na ražanj?
To nije vaša i nije moja stvar.
Predavši komandu, Andrej Nikolajević se spusti strmim lestvicama u uski hodnik na koji su izlazile male
kabine. Sa tavanice su polukugle od mlečnog stakla osvetljavale belo obojene gvozdene zidove, linije
bakarnih cevi, niz obruča sprovodnih žica, poluge i debeli ćilim na podu.
Topao sladunjav vazduh, zasićen mirisom benzina i ulja, strujao je snažio nad njegovom glavom. Brujali su
ventilatori; muklo i odmereno, kao puls, radio je motor.
Kraj hodnika, sa vratima koja vode u mašinsko odeljenje, čas se dizao ča s je padao. Pridržavajući se za
zidove, Andrej Nikolajević uđe u kabinu sa tri uska kreveta postavljena jedan više drugog. Na najvišem
spavao je drugi pomoćnik, Belopoljski, ljuljajući se kao u kolevci. Lice mu je bilo kao od vojska, od groznice
koju nije potpuno izlečio. Duž spoljnjeg, ugnutog zida žuborile su vodene struje. Svež povetarac diže se
odozdo, odižući ugao karte na stolu i poigravajući se kosom spavača. Zagušljivi vazduh isisavan je kroz
rešetku u loptasto izdubljenoj tavanici, koja beše obasjana jakom električnom svetlošću. Na čistom stočiću
za sklapanje stajala je načeta boca konjaka.
Andrej Nikolajević, zviždeći tiho, sede za sto i obgrli rukama koleno. Naređenje se, naravno, moglo izvršiti, ali
sa velikom opasnošću. Poznato je da podmornica, kada roni pod vodom, ostavlja na površini periskop svoje
oko, koje se danju uvek može primetiti po tragu u vodi. Ako se spusti još dublje, to jest sakrije sasvim,
podmornica postaje slepa i kreće se pipajući, po kompasu, izlažući se opasnosti da naleti na plićak ili na
podvodne stene. Ali u poređenju sa podmornicama stare konstrukcije, Ket je imala preimuđstvo: u
prednjem delu, u kljunu, nalazili su se naročiti optički reflektori koji su suzbijali prelamanje vode. Stoga Ket
nije bila slepa, čak i kad se spupggala u znatnu dubinu. Na ove reflektore je Andrej Nikolajević i računao,
kada je razmišljao o teškoćama prolaza kroz moreuze, koje je držala neprijateljska flota.
U kabinu uđe stražar Kuricin, dobro razvijen mornar širokih vilica, i javi da Andreja Nikolajevića zovu u
kabinu telegrafiste. Primljen je radiogram sa pitanjem: da li je naređenje pročitano? Andrej Nikolajević
odgovori šifrom:
Da. Plovimo u smislu naređenja .
Dva čitava dana Ket se zagnjuravala u talase. Istrajna i brza, spojena zvucima sa celim svetom, ona je
radošću ispunjavala srce Andreja Nikolajevića. On nije mogao ni da zamisli mogućnost da se takvo blago
razori udarcem mine ili bombe, a Ket , činilo mu se, određena je za nešto više no što je potapanje brodova.
Posada, koja je na smenu izlazila na palubu, popušila bi cigaretu na blagom povetarcu, posle zagušljive
zapare u kabinama. Dani su bili vedri, i mnoštvo riba bežalo je ispred podmornice i poigravalo na vrhovima
talasa.
Kuricin se dosetio da usput lovi ribu ručnom mrežom. Mornari su se kikotali posmatrajući kako on, zasukavši
pantalone, prilazi do same ivice podmornice, baca mrežu, izvlači je i po kljunu koji se opet spuštao trči
natrag i vrti se kao da je đavo ušao u njega.
Pojavili su se delfini i jurili za podmornicom. Iz zelene vode, ispod samog kljuna, izbijali bi oni naglim skokom
u vazduh, opuštena repa, opisivali luk i ponovo zaronili. I sa strane, i pozadi, svuda su se slično kolutovima
vrtela njihova ljigava zelena tela sa belim trbuhom.
Po danu, Andrej Nikolajević je spavao ili sedeo kraj telegrafskog aparata. Sklopljenih očiju, zavaljen na stolici,
slušao je odlomke izveštaja o bitkama u Španiji i na Zapadnoj Dvini, na granici Austrije, u Dardanelima.
Ceo svet se usretsredio u kucanju, dugom i kratkom, u šupgganju i zujanju aparata. Prošlost zemlje i susreti
bila je kao san, budućnost se upirala na mine. Nije ostalo ni straha, ni radosti, ni žaljenja, samo voda, ova
čelična kutija, nabijena ljudima kao sardinama, i otkucaji bežičnog telegrafa u mozgu.
Kada bi zvono zazvonilo za večeru, Andrej Nikolajević bi se popeo na mostić, smenio pomoćnika, navlačio
kapu na oči i sa zadovoljstvom opažao kako se sve na istom otstojanju, na granici između neba i vode, njišu
dve kratke katarke.
More beše ljubičasto. Trag od podmornice po vodenim humkama caklio se kao tamnocrveno staklo.
Sutonska svetlost obasjavala je polovinu neba. Iz usijanih oblaka iskliznulo je sunce, spljoštavalo se i polako
tonulo u more.
A na istoku već se pojavljivao nevelik otsjaj, kao od zapaljenog broda, dizao se mesec, narandžast i ogroman.
Kada je, bledeći, beleći, a svetleći ;sve jače, stigao do zvezda, po vodi je pojurio srebrnast trag. Ovi trenuci
behu mučni za Andreja Nikolajevića. U njegovom samouverenom spokojstvu počinjala je da podrhtava neka
nespokojna, neizdržljiva žica. Zbog takvih nepotrebnih stvari kao što je zalazak sunca, počinjao je da oseća
kako nije sve još preživljeno i da je ono najvažnije, najpotrebnije, još pred njim.
Trećeg dana, posle podne, Andrej Nikolajević iziđe iz telegrafske kabine i naredi da se sve pripremi za
spupgganje. Posada je stala pred aparate za nabijanje vode. Pregledali su rezervoare kiseonika, ozonatore,
kompresore, sve otvore. Artilerci su prešli u torpedno odeljenje. Izdato je naređenje da se po mogućstvu
leži, pggo je mogućno manje kreće, ne razgovara. Jakovljev, koji je stajao na straži, viknu odozgo u cev da se
na severu vidi dim; zatim siđe dole. i otvor za izlaz zatvoren je hermetički.
Prešavši u kormilarsko odeljenje, Andrej Nikolajević naredi spuštanje. Zašume voda u cevima, unutrašnjost
podmornice oteža i ljuljanje se smanji. Ket zaroni i pođe pod vodom po periskopu. Andrej Nikolajević
pritisnu prekidač, električno osvetljenje se ugasi, iz cevi periskopa razli se kupa plavkastih zrakova.
Površnna ogledala ožive. Valjali ,su se po njoj majušni talasi zapenušenih vrhova, nicali oblaci, širio se dim.
Poduprevši glavu, zagledao se u more, koje je ležalo pred njim na prostoru od kvadratne stope. Oblačića
dima nestade i ubrzo se s desna pojavi tanka pruga kopna. Rešio se da noću opet izroni na površinu i da
plovi bez svetlosti.
Do jutra je stajao na mostiću. Vode behu tihe, samo tromi talasi zapljusnuli bi ponekad kljun brodića. Tanka
koprena prekrila je zvezde. Na jugu, u strašnoj daljini, kliznuo bi po oblacima plavkasti zrak reflektora.
Pažnja mu beše toliko napregnuta da je čuo kucanje časovnika u džepu. Pred zoru sa pcskom proleteše divlje
plovke
gotovo nad samom podmornicom. Primljen je izveštaj da je prvi sumaren sasvim zaronio. Ubrzo javi i druti
da se toga časa spušta. Približavao se pojas mina. Jedna za drugom iščezavale su pod njim podmornice,
možda zauvek.
Svitanje je trajalo dugo; njegova zelenkasta i naraidžasta svetlost razlivala se po oblacima -sličnim paperju.
Andrej Nikolajević najzad razabra nejasne konture stena nad mlečnom površinom zaliva i komandova: Stop!
Siđe dole i sam zavrnu otvor.
Ket je na tačno označenom mestu počela da -se spušta u veliku dubinu, zatim je polako, upravljajući se samo
po spravi za merenje brzine, kompasu i karti, krenula pod mrežom mina, pritisnuta stotinama hiljada
kilograma vode.
Obrtaljka sprave za merenje, koja se vrtela na uzici pozadi Ket , određivala je brzinu, hronometar je
pokazivao vreme okreta, a kompas njegov tačni pravac. Jakovljev je pazio na aparate, Belopoljski pomoću
tablica izračunavao ispravke u greškama plovidbe i donosio ih prvom mehaničaru, koji je stajao kraj motora.
Andrej Nikolajević, nagnut nad kartom, izdavao je zapovesti kormilaru udesno toliko i toliko stepeni, minuta
i sekundi, ulevo toliko i toliko.
Nije se osećalo ni ljuljanje ni kretanje. Mornari su ležali nepomično. Pa ipak je vazduh bio težak, gust, zvonilo
je u ušima. S vremena na vreme neko bi promrmljao: O, gospode, gospode! i uzdahnuo, sećajući se, svakako,
svoje tri desetine tamo negde pod Buguruslanom zasejane heljdom, ždrebeta kako rže i vetra kako šupggi U
vrbaku.
Stop! Stop! dreknu Andrej Nikolajević, iskačući iz kormilareve kabine. Začu se neki šum kao da je dno
podmornice zagreblo o nešto. Njeno telo zaškripa i nakrenu se... Stop!
Zaškripaše točkići mehanizma i motori stadoše. U tišini ljudi su teško disali. Smesta je zavladala vrućina kao u
amamu.
Andrej Nikolajević se probi u hermetičku komoru, u koju se pomoću reflektora razlivala žitka zelenkasta
svetlost, i prilepi se uz staklo.
U podvodnom sumraku nazirale su se senke i konture, rasplinute i nejasne. Jedna senka, zadrhtavši,
promače duž stakla. U Andreja Nikolajevića zurile su okrugle riblje oči.
Riba ;skliznu popreko, duboko dole. Znači: Ket se nije
nasukala na pesak, a teško da je ovde moglo biti podvodnih stena. Andrej Nikolajević naredi da se
podmornica podigne za nekoliko stopa. Tada se mnoštvo senki stropošta i jasno se ukazaše konture lestvica,
debelih konopaca i neko poluoglodano ljudsko telo koje se u njih zaplelo. Raširenih ruku, ono se klatilo sa
glavom nadole. Andrej Nikolajević se odvoji od stakla, u mozgu mu je zašumelo. Ket je naletela i zaustavila
se na ostacima potopljenog broda.
To zaustavljanje moglo je da bude kobno. Ravnomerno kretanje podmornice bilo je narušeno, pravac
izgubljen. Ket se za tren oka izgubila u vremenu.
Andrej Nikolajević poče da dobuje prstima po staklu. Ostati pod vodom bilo je nemogućno, pojaviti se na
površini značilo je odati se i izložiti neprijatelj skoj vatri. Pa ipak je to bio jedini izlaz da se tačno odredi
mesto gde se nalaze. On naredi sporo podizanje i vrati se reflektoru. Senke su se spustile i iščezle. Voda je
primetno postajala svetlija. I odjednom odozgo, njima u susret, poče da se spušta tamna kugla. Mina...
Odmah ćemo se sudariti... pomisli Andrej Nikolajević i, savlađujući ukočenrst koja mu je obuzela mozak,
viknu: Više ulevo, što je moguće više ulevo. Kugla se udaljila, a s leva se prebližavala druga. Ne podižući se,
pođoše napred. Ali i tamo, u zelenkastom polumraku, nicale su gvozdene kugle, čekajući kao u zasedi kada
će ih dodirnuti čelični oklop broda. Ket je zalutala u min!ske pregrade.
II
Sa velike visine morska je voda prozračna. Kako se docnije ispostavilo, Ket je bila opazila neprijateljski
hidroplan u trenutku kada je nastojala da se probije između mina na površinu zaliva. Hidroplan je pratio
njenu senku pod vodom i, kružeći nad tim mestom, poslao izveštaj bežičnim putem patrolnim brodovima. Ali
podmornica, napravivši krug, ponovo se spustila u veliku dubinu.
Sada je išla nasumce. Motori su pušteni da rade svom snagom. Stotine besova, nazvanih imenom konjskih
snaga, tukle su se u njima, okrećući besno poluge klipova, točkova, kolutove na trenje i talase. Trup
podmornice se tresao. Polunagi mehaničari mileli su oko mašina, dodirujući usijane delove koji su zujali. Bilo
je vruće i zagušljivo; u olovnim
rezervoarima ostalo je kiseonika svega još za jedan sat, ne više.
Jakovljev je sedeo na istom mestu, kraj aparata, nalaktivši se na kolena, hvatajući rukama glavu u kojoj mu
se mutilo. U torpednom odeljenju, u kabinama, po hodnicima duž zida ležali su i stajali mornari, nemi,
zadihani. I svakog je, kao da je plovak, ieodoljivo vuklo gore izroniti, udahnuti vetar, pogledati u nebo.
Belopoljanski, još uvek nagnut nad tablicama koje su sada' bile beskorisne, svaki čas je brisao lice kao da
uklanja paučinu; najzad se diže, ali pade na ruke i poče da povraća. Podigli su ga u besvesnom stanju.
Andreja Nikolajevića držalo je jedino strašno uzbuđenje. Njegov glas razlegao se po svima krajevima
podmornice... Pola sata, još pola sata , ponavljao je on. Pustivši podmornicu da plovi punom brzinom,
računao je da će proći ispod minskog pojasa. Kad bi bilo samo dovoljno kiseonika...
Najzad, kada je seo kraj motora, pred očima mu zaigra kao krv crvena svetlost i on udari zatiljkom o zid. Eh,
ne smem , prolete mu kroz mozak. On otpuza do rezervoara sa kiseonikom, sa naporom odvrnu slavinu i
povuče miomirisni mlaz gasa. Zavrte mu se u glavi, slatka vatra prodre u pluća. Andrej Nikolajević se diže,
klateći se. Svi su predmeti postali jasni. Sva su se lica okrenula prema njemu, sa nemim pitanjem, sa molbom
u očima. Široka, bradata mlada lica mornara izgledala su mu osobito čovečanska... A moraće se, očevidno,
umreti, nipgga tu ne možeš, mora se!
U prolazu nabasa na Kuricina mornar je stajao prislanjajući se uza zid i gutao vazduh kao riba. Žile na čelu su
mu nabrekle, rohavo lice pomodrelo.
Otrovao sam se malo ugljenom kiselinom reče on promuklim glasom.
Andrej Nikolajević, nagnuvši se nad njim, vide da su oči Kuricina prevučene samrtnom koprenom, pa namah,
okrenuvši se, naredi dizanje. Ket polete uvis. Četiri i po minuta trajalo je dizanje. Kao da je četiri i po godine
trajalo očekivanje sudara, udarca, treeka, vatre, propasti. Odjednom Ket stade. Na stočić periskopa pade
svetlost. Mornari otpuzaše do otvora, odvrnuše ga i u podmornicu poteče hladan slan vazduh, razdirući
grudi, muteći svest. Zabrujaše ventilatori i pumpe.
Andrej Nikolajević iskoči na mostić i kriknu zažmurivši. Nad gomilama toplih oblaka koji su se dizali kao dim,
visilo je večernje sunce. Ni vetra, ni talasanja, voda kao
ogledalo.
Držeći drhtavim prstima sekstant, Andrej Nikolajević poče merenje. Iza leđa pomoliše se Jakovljev, mornari.
U nebu se začu snažno zujanje, zatim se negde visoko razleže zveket mitraljeza i, kao od prosutog graška,
zvecnu oklop podmornice. To se u širokim krugovima spuštao hidroplan zaoštrenih krila.
Gledajući ga iskosa, Andrej Nikolajević produži da meri. Mornari su škljocali obaračima karabina. Hidroplan,
spustivši se gotovo do same površine vode, nagnu se koso i oštrim siktanjem pojuri nad podmornicom. U
njemu je pilot sedeo nepomično, držeći volan. Niže njega izviđač sa malom glavom u šlemu, sa crnim
brkovima, nagnuo se, gledao dole, čekao. Zatim se trgnu, obema rukama diže bombu i spusti je između nogu
u cev. Bomba se za trenutak zavrte, a zatim pade u vodu kraj ivice podmornice. Kuricin opali. Lice sa
brčićima se namršti, digoše se ruke u kožnom kaputu sa raširenim prstima. Hidroplan kliznu dalje i koso, u
krugovima, polete uvis. Mornari su otvorili paljbu, kao da su krenuli u poteru za njim.
Ranjen, ranjen! viknu Jakovljev.
Nad prugom crvenkastih gora pojavi se drugi aparat, koji se video samo kao crtica. Ket je lako, kao po staklu,
letela po mlečnoj vodi narandžaste boje.
Andrej Nikolajević navuče kapu i, šetajući se po mostiću na obrazima i u očima zablesnu šu crvenkasti otsjaj
sunčevog zalaska , reče:
Dakle, Jakovljeve, minsko polje smo prošli, a šta ćemo sada raditi?
Andrej Nikolajeviću, ovde ima podvodnih stena i sprudova...
U tom i jeste stvar, što ovde ima podvodnih stena i sprudova. Ne usuđujem se da plovim pod vodom...
Čekajte, on podiže ruku.
Sunce je zašlo za oblake, a oblaci, hraneći se njegovim ognjem, ozarivali su vodu. Otuda, iz tamnocrvenog
kruta svetlosti, sa najvećom brzinom doleteo je prodiran fijuk.
Poovećaj brzinu! Andrej Nikolajević uperi dogled na zalazak sunca.
Prošišta druga granata sa druge strane, otskoči stub vode. Ket se naglo okrenula prema liniji planina koja je
tamnela. Pozadi, nad njenim ljubičastim tragom u vodi, tresnu treća granata.
Ket se već opet okrenula na istok, ali sada su spreda, sa strana, svuda udarale kugle i prskale vatrom. I
najzad, po celom horizontu koji je tamneo pojavili su se oblačići dima. Njihov krug se zatvarao.
Senka hidroplana koji ih je pratio prelete nad podmornicom. Dva bleda lica gledala su odozgo, krijući se.
Zatim, nad samom krmom, buknu plamen i crnobradi artilerac, Šubin, cspusti karabin i preturivši se preko
pregrade, nestade pod vodom.
Svi dole! viknu Andrej Nikolajević i ne odvajajući usta od cevi za komandu, pogledao je iskosa gde granate
padaju gušće.
Ket se vrtela kao zver koju gone hajkači. Svuda su se sada gusto dimili odžaci torpednjača. Krug dima se
zatvarao. Odjednom, pristižući, dolete granata i zapahnu ih vrelinom; Andreja Nikolajevića obori na leđa.
Katarka za radiotelegrafiju srušila se u vodu.
Ket , zaronjena do samog mostića, jurila je ka stenovitoj obali.
U sumraku, strmoglavilo se, jedna za drugom, šest vatrenih iskri, rasprsnuvši se na površini vode, i nisko je
profijukalo nad podmornicom šest demona, zakovanih u čelične cilindre. Duž stena kretala se dugačka senka
broda.
Ket je zadrhtala i, odvojivši se od nje, pod vodom, klizio je torpedo u susret senki. Prođe dug trenutak, a
tamo gde su bili odžaci torpednjače, diže se razbarušena gora ognja i vode. Sruši se. I senka nestade. Ket uđe
među stene u jedan od dubokih malih zaliva, zaroni i leže na peščano dno.
III
Znam da nas smatraju propalim. Ležimo na dnu, u dubini od pet hvati, i sa najvećom predostrožnošću
dižemo se svake noći da dobijemo vazduha. Nema mogućnosti da popravimo katarku. La i onako ne smemo
trošiti gorivi materijal na električnu energiju da telegrafišemo. Hrane je takođe malo. Ali ipak se držimo;
kompresori rade odlič-no.
Ovo je, nedelju dana posle pomorske bitke, zapisao Andrej Nikolajević na stranicama brodskog dnevnika.
Izvukli smo se sa jednim poginulim Šubin i gubitkom katarke. A sami smo potopili torpednjaču i legli na dno
u fjordu propali kao igla. Neprijatelj se plaši da priđe blizu, ali stražari: ne smatraju nas propalim, kako sam
se u početku nadao.
Ovde, na dnu, u tišini, nedavni događaji udaljili su se u duboku prošlost. Mi .nismo ni živi a nismo ni mrtvi.
Spavamo po ceo dan. Niko ne razgovara, sem možda što u snu promrmlja nešto i uzdahne.
Rđavo je sa Belopoljskim. Posle one nesvesti ne može da se oporavi. Zabranio sam mu da silazi s kreveta, i
on čitave dane leži sa licem okrenutim zidu. Tišti ga otsustvo zvukova.
Tišina je zaista užasna. Nad nama je debeo sloj vode, visok kao četvorospratna zgrada.
I tek kada nastupi vreme dizanja, svi ožive, uzbuđeno zagledaju časovnike, očekujući taj trenutak kao
vaskrsenje iz mrtvih. I eto, u ventilatore je prodro svež vazduh, lupkam prstima po oklopu podmornice i
osećam da me od neba deli samo palac gvožđa, prijatno. Sinoć su se čuli daleki pucnji, stražare nad nama.
Napumpamo vazduh, legnemo na dno. i ljudima opet ovlada sanjivost. Vreme se prekida. Zavališ se na
krevet. Tama nije onakva kakva biva na zemlji, već je kao somot, savršena... Jakovljev mrmlja i s vremena na
vreme vikne u snu. Sanja o borbama, pristaništima ukrašenim zastavama, i o ženama. Još bunovan, saginje
se iz kreveta i priča o svim tim besmislicama.
Počinjem da razumem muve što dremaju među zamrznutim oknima. Ležim otvorenih očiju, ni sna, ni jave,
nema ni MIJSLI ni uspomena, samo osećam da postoji život, i nikad ranije sa takvom silinom to nisam
osećao. Ne javlja mi se u određenim događajima ili odvojenim slikama, već van vremena, u potpunoj celini;
negde tamo, iznad mene, -s one strane vodenog sloja, prostire se život. Ne mogu tačnije da odredim.
Ponekad počne srce da mi kuca, kao u predosećanju još jasnijeg poimanja. Čudno, i strašno; i možda je šteta
što mi ne nailaze prosto snovi, kao pggo je to slučaj kod Jakovljeva .
Belopoljski je sasvim oslabio. Danas, jedanaestog dana, počeo je da bunca i pao je sa svog kreveta. Položili
smo ga na donje ležište.
Kuricin ga kradom hrani. Pravim se kao da ne primećujem. Hrane nam je ostalo za nedelju dana, računajući
gotovo sa glađu. Mornari su smršali; većinom su, čini mi se, u istom stanju kao ja, muve iza okna.
Belopoljskog veoma žale. Prvi nišandžija izjavi da bi mu trebalo dati žalfije. Šteta, nemamo žalfije. A ova
travčica je, kažu, dobra. Čudotvorne trave rastu na zemlji.
Belopoljski bunca o nekoj Tanječki, kao ljulja se sa njom na ljuljašci, nad rečicom, i rđavo mu je od talasa. Da
je bar plitka, ali ne, ona je duboka; hajdemo podalje od rečice . Prestane, uzdahne pa opet o istom. Zatim se
u njegovim snovima pojaviše neka dva naročita čoveka, sa drvenim rukama.
Do mraka, on se borio sa njima, žalio se da mu je pod noktima trnje. Najzad poče da krklja, da se praćaka, pa
;se onda smiri.
Jakovljev, sasvim izmučen, zaspao je. Spopala me tuga, ubitačna, neizdržljiva. Kada sam se spustio da
pogledam zašto je Belopoljski ućutao, bio je već hladan.
Trinaestog dana, u ponoć, sa najvećom predostrožnošću smo se podigli. Telo mu je bilo umotano u grubo
platno, a za noge privezana granata. Posada je otpevala Večnaja pamjat .
Prvo što sam ugledao popevši se na mostić bile su zvezde: ogromne i česte, sijale su po celom nebu i
otsjajivale u vodi zaliva. S desna se dizala okomita obala.
Crneli su se vrhovi stena i grane niskog drveća. Otuda je dolazio miris pelena i cveća.
Iz otvora su uzdigli Belopoljskog. Pod pokrovom mu se isticao oštri profil. Telo je skliznulo po boku
podmornice i bez prskanja nestalo u vodi.
Ne razumem, ne razumem, gde je granica između živog i mrtvog, možda tamo gde se svršava mučenje a
nastaje tišina.
Iza ulaza u zaliv crođe senka broda sa četiri odžaka. ,,Oni se još nisu smirili. Kao iz vode iskrsnu svetlost
reflektora i krenu za nama u ponor, gde re pomoliše sasušene grane, kamenje i pukotine. Zatim snop
svetlosti jurnu opet put neba, pade i poče da šara po zalivu. Pisnuše ptice. Zapali se voda. Snop svetlosti,
klizeći, zaustavi se na nekoliko hvati od nas i obamre. Ukočili smo se i mi.
Negde na vrstu od nas, čovek je usporio svoj rad: da je on sada okrenuo samo za dlaku ulevo, bili bismo
otkriveni.
. Plavkasta svetlost osvetli vodu i jato riba u dubini. Njih je bilo toliko da je Kuricin viknuo. Opet polete slepi
miš
ošamućen letom, a mušice i noćni leptirovi tiskali su se u svetlosti.
Svetlost se zaljulja i odjednom skoči na vrh stene; zupčasti vrh stene se obasja i otuda zaklikta orao,
zasenjenih očiju, nezadovoljan. Mi smo opet utonuli u tamu, u nebitisanje .
Belopoljski je umro! - ponavljam mnogo puta i ne mogu da shvatim. Umreti tamo, na zemlji znači: prestati
videti, čuti, osećati. Tamo vele: otišao je od nas . Umreti znači ostati sam, u savršenoj - samoći. Tako
saznajem i ja, zalemljen u čeličnoj kutiji, potonuo na dnu mora. Ležim ne mičući se, u mraku, u mrtvoj tišini,
pridavljen sa svih strana vodom. Kada bih se sasvim ukočio i prestao da se krećem, da li bi se ma šta
izmenilo? Gotovo ništa.
Jelo mi je odvratno. Sa velikim naporom naterujem sebe da progutam nekoliko kašičica čorbuljaka. Vučem
se do mornara i pazim da svi budu za stolom i da jedu. Pokazalo se da je osećaj gladi mučan samo u prvo
vreme, zatim nastupa prelom, i telo kao da počinje da kopni. Ovaj osećaj fizičkog gašenja neobično je čudan.
Nailaze čudesni trenuci, počinju lakom drhtavicom, zatim jeza probija celo telo i ti prestaješ da je osećaš. U
napregnutoj svesti iskrsne osećanje slobode i tuge. Zaista, ceo svet, zajedno sa travom i zvezdama, nalazi se
u meni. Rastvoren sam u njemu najtananijom jezom. Slobodan sam od svega. Pa ipak mi je tužno, kao da
nisam ispunio onu poslednju, najglavniju dužnost. Kad bih je ispunio, moj duh se ne bi razlivao u ovoj jezi,
poznao bih nešto drugo ne znam da li je savršeno, ali prostije, zemaljsko, prisno. Ali kakvu dužnost? I šta
saznati?
Govorio jsam o tome Jakovljevu. On poćuta i zaplaka. Sada sve vreme leži sa licem okrenutim zidu i više ne
priča svoje snove...,,
Sličnim opširnim razmatranjima punio je sada Andrej Nikolajević stranice dnevnika. Događaja nije bilo
nikakvih. Stražarni brodovi produžavali su da budno motre na obalu, osvetljavajući je po noći.
Konzerve su se bližile kraju i konačno potrošile. Ostala je neprikosnovena rezerva za jedan dan, ali smeli su
da je dotaknu samo u slučaju ako bi samoj Ket pretila neminovna opasnost.
Andrej Nikolajević čak je dokonao da bi i šestorica, ako ostanu u životu, mogli još da povedu podmornicu i
da pokušaju da se probiju, a u slučaju neuspeha imali bi da razore Ket . Ali dok je u životu gotovo cela
posada, potrebno je ležati na dnu i čekati dok ne na;stupi spasenje.
Četvorica su već obolela od skorbuta, a peti umire , pisao je dalje Andrej Nikolajević, ali nijedan od njih mi
nije prebacio što se podmornica ceni više od ljudskog života. U samoj stvari, umiru za zastavu, za svilu
pribijenu za motku, a Ket i zastava samo su simboli, surovo potsećanje na to da se čovek čak ni u času
iznemoglosti ne smatra oslobođenim od dužnosti.
Mučno je i teško dovesti sebe u sklad sa njima, sa ljudima. Ja hoću da budem slobodan, da ne budem dužan,
oni traže plaćanje. Hoću da živim, a njima je potrebna moja smrt. Ali ako prestanem da se borim, predajem
se njima sasvim i smesta postajem nevaljao, nepotreban, kao trup; a ako se odreknem dužnosti, zaklopim
oči, zatvorim u sebe, pa i to je smrt...
Kuricin rešava sva ova pitanja mnogo prostije: Mora se, znači mora se, i to je sve . Ovog časa došao mi je
samo u zavrnutim čakširama, oko glave mu omotan kanap za udicu sa kukicama, preko leđa prebačena
mreža, i rekao je: Dozvolite, poći ću da pokušam sa ribama . Neka pokuša: ako uspe, održaćemo se još koji
dan.
U svitanje smo se digli na površinu. Pala je gusta magla, po njoj su klizile svetlo;Sti reflektora kidajući je.
Kuricin se bešumno spustio i počeo da pliva po mlečnoj. vodi koja se pušila. Trenutak docnije nestao je pred
našim očima. Obećao sam mu da ćemo jSe sutra, u isto vreme, opet podići.
Celog dana sam razmišljao: ako ostanem u životu, šta bi bila moja želja? Opet stranstvovanje? Doživljaji?
Kako je sve ništavno! Mora da sam pod vodom ostario za mnogo godina. Meni ništa nije potrebno, pa ipak,
nikad nisam tako silno želeo da se opet vratim onamo, na zemlju...
Gledam u maglu; odjednom začujem pljesak vode i na palubu penje se mokra glava Kuricina; preko leđa
prebacio mrežu punu riba. Otresa se, veli: Da mi je malo konjaka . I tek što je sišao dole i popio čašicu, srušio
se i zaspao. Ribu ,su izvukli na palubu, dovoljno za tri dana.
Pokazalo se da se Kuricin prosto probio po danu kroz žbunje i smreku niz obalu i opustošio ribarske mreže.
Obećao je
da će sutra poći u lov na jagnje. Lice, leđa, ruke izgrebani su mu, toliko je mršav da mu rebra štrče kao u
starog kljuseta; pritom je neverovatno zadovoljan. Zamolio je još za jednu čašicu konjaka i opet počeo da
priča posadi svoje podvige i pustolovine; pri kraju se toliko zapleo u laži da je prvi mehaničar pljunuo.
Događaj sa Kuricinom užasno me uzbuđuje. Ja sam u nečem duboko nepravičan i kriv. Za sve ovo vreme, dok
ležimo na dnu, umro je Belopoljski, vene Jakovljev, gase se mornari. A ja samo rasuđujem o vrlinama, o
dužnostima i o smrti. Sve je to neistinito, netačno.
Ne biti sam eto! Samoća eto to je najsmrtniji od svih grehova. Poći i uloviti ribe važnije je no u pomrčini
rešavati problem smrti... Đavo da ga nosi!
Pisati više neću.
Odmah se dižemo. Čuje se potmula, snažna grmljavina topova. Na moru se vodi bitka .
IV
...Tu se prekida dnevnik. Andrej Nikolajević nije imao mogućnosti da nastavi sa pisanjem: događaji u naišli
takvom brzinom da se i on sam, izišavši iz ponora duše, osetio ne drukčije nego kao bik koji je skočio u
arenu.
Ket je izronila u belu maglu koja se dizala u pramenovima. Od jeke i tutnjave drhtale su obale. Snažni, okrugli
plotuni i eksplozije ređali su se i smenjivali sa sitnim praskanjem. Činilo se kao da morski đavoli kašlju,
duvaju jedan na drugog, riču. Iznad Ket prelete ošamućen galeb.
Andrej Nikolajeviću, brže, vreme je, probićemo se! ponavljao je Jakovljev, držeći se za ogradu i škripeći
zubima.
Pripreme su bile završene. Jak vetar zatalasao je maglu i poterao je u iskidanim pramenovima, obnažući
mokra ispupčenja stena. Iz otvora ,se diže otečeno lice Kuricina.
Gotovo! viknu on takvom snagom da su mu žile nabrekle, ali glas mu se jedva čuo.
Andrej Nikolajević mahnu rukom i Ket punom brzinom izlete iz zaliva na pučinu. Odjeknuše pucnji pozadi i s
desna. Put u Hange bio je slobodan.
Sve što su za ove dve nedelje, ležeći na morskom dnu, pretrpeli Andrej Nikolajević i posada očajanje,
otsečenost, smrt na javi i pomirenost, sve se to sada preobrazilo u jednu jedinu volju, i kao da im je bilo
malo što podmornica juri punom brzinom, rasecajući maglovite vode na dva talasa.
Probiti se, dovesti Ket neoštećenu u luku, ispuniti samo dužnost sada to beše suviše ništavno. Volja je
zahtevala nešto stvarno, opipljivo. Tako i bik što stoji nasred arene okleva i diše teško pa odjednom se baci
na jahača da ga sa konja prebaci sebi na rogove.
Andrej Nikolajević još se kolebao; ali sada ga nije rukovodila smelost, ni rasuđivanje, ni zanos, već samo
pohlepnost. Lađe, ljudi, zemlja, ogromno bakarno sunce koje se pomalja u žutoj magli sve je to moje ,
opipljivo, željeno. A ono što je duša želela rušiti i razarati, njemu se nije činilo kao razaranje. Potrebno je bilo
izliti besnu živu sliku u ovaj divan, strašan život. Samo je ta jedna volja besnela u njemu žeđ, pohlepnost,
želja da oseti sve.
Sunce se dizalo, jačalo, a pod maglom se, još nejasno, zatalasala narandžasta voda. Negde blizu, s leva, gonili
su se i tutnjali nevidljivi brodovi. Vetar dunu jače. I odjednom se u oblacima i dimu pomoli siva grdosija;
zadimi i zagrokta, i namah se jasnije ocrtavahu kule, odžaci, katarke, ceo profil broda, nad kojim je lepršala
zastava sa crnim orlom.
Ne uzdržavajući ;se više, videći da je to mogućno, sa grlom stegnutim od uzbuđenja, Andrej Nikolajević skoči
u otvor, obori Jakovljeva i sam poče da puni bacač torpeda. Ket se spustila i sad je plovila pod periskopom,
da preseče brodu put.
Senka neprijateljskog broda klizila je trepereći po ogledalu periskopa i trenutno se pokrivala oblakom u
kojem bi blesnule iglice ispaljenih plotuna. Ket je ispustila torpedo, ali je on prošao onome iza krme.
Nagnute glave, sa do krvi ujedenom usnom, Andrej Nikolajević je posmatrao tu malu senku od broda, čiji
samo jedan plotun u neprijateljski bok udara ;Snagom od trideset miliona pudova. Ket i brod su se jedno
drugom približili, senka broda zauzela je polovinu stakla i odjednom je počela da se okreće...
Drugi! viknu Andrej Nikolajević.
U tom trenutku na Ket se sruči udarac, začu se tresak i stočić sa periskopnim ogledalom se ugasi. Andrej
Nikolajević, iskočivši iz kormilarske kabine, dreknu:
Periskop oboren! Punom brzinom napred!
Mehaničar, zgrabivši ručicu i ne osvrćući se, upita:
Kuda?
Napred, napred, pravo. prema đavolu!
Kraj torpednog aparata čučao je Jakovljev; on viknu nešto i pljunu krv. Andrej Nikolajević se priljubi uza
staklo reflektora...
Iza njega vrtele su se zapenušene struje. I eto, zaklonivši svetlost, pojavi se mračno dno broda. Bilo je
udaljeno manje od deset hvati. Andrej Nikolajević komandova: Stop! Puštaj druti torpedo. Plovi nazad,
najvećom brzinom! I zatvori oči. To beše kraj svemu. Kakva šteta pggo su morali da se upere na dno broda, a
imali bi snage za više no to...
... Andreja Nikolajevića nešto snažno izbaci u hodnik, podiže ga, lupi ga o zid i povuče dole. Krike i tresak
oklopa zaglušilo je potmulo šuštanje vode koja se rušila. Osvetljenje se utasi. Ket se zavrte i pođe na dno.
Silinom eksplozije i vode Ket beše daleko odbačena od broda koji je tonuo i povučena u veliku dubinu. Oklop
je napukao; curilo je kroz cevi razbijenog periskopa. Motori su prestali da rade. Uoppgge, podmornica je više
ličila na plovak, u čijoj su unutrašnjosti, u mraku, stenjali i krčali ogluveli, ranjeni ljudi. U dubini nije ostala
dugo: oslobođena tereta dvaju torpeda, polako se dizala dok nije došla gotovo do površine, pa se zaustavila i
postepeno, prema količini vode koja je kroz pukotine prodirala u nju, počela da tone.
Prvi se osvestio Kuricin, koji je pao na ćilim u pustom hodniku. Pažljivo se digao četvoronoške, osluškivao i
otpuzio u mašinsko odeljenje, gde je, paleći šibice, potražio mehaničara i počeo da mu trlja uši.
Kada to nije pomoglo, zgrabio je rezervoar kiseonika i otvorio mu slavinu pravo u lice.
Mehaničar se prvo uhvatio za razbijeno koleno.
Tonemo, Kuricin mu šapnu u samo lice možeš li da popraviš mašinu?
A ko to zna?
Kuricin zapali sveću i pusti kiseonik iz svih rezervoara. Od oživljavajućet gasa, kao od svežeg vazduha posle
nepogode,
pokrenuli su se mornari: neko je izmileo iz otvora, držeći re za glavu, neko se trudio da se digne i opet
padao.
Andreja Nikolajevića našli su u uzanom prolazu, jedva ga izvukli odande, ali nisu mogli da mu povrate svest,
pa su ga odneli na postelju.
Pozabavili su se oko Jakovljeva i pokrili kaputima i njega i još dvojicu artileraca. Kuricin postavi sve koji su još
imali snage na ručne pumpe. Samo su se pomoću njih mogli da bore sa vodom koja je probijala kroz
pukotine, dok mašina ne bude opravljena. Mehaničar i dvojica pomoćnika trudili su se oko motora, lupali
ključevima, i svi jSu sa tutom osluškivali taj zvuk.
Ket beše negde nedaleko od površine, ali gde nije se moglo znati, jer su periskop i pokazivač bili razbijeni.
Odvrnuti otvor i pogledati napolje bilo je suviše opasno, voda je mogla da provali unutra.
Najzad mehaničar izjavi da treba menjati cilindar, kada bi bilo dovoljno svećica. Kuricin poče da psuje
mehaničara, fabrike svećica, motore i onog ko ih je izmislio. Zatim se okomi na posadu kraj pumpi i naredi
da podignu podmornicu bar za lakat, pa makar crkli. Mornari su namršteni ćutali. Mehaničar pljunu, opsova i
baci ključ. Neko reče: Dosta, deco! i pumpe se zaustaviše.
Sada se čuo samo mokri, jednolični, smrtonosni pljesak vode koja je padala na sto od periskopa.
Promuklim glasom Kuricin progovori:
Hajdete dvojica, pođite sa mnom, da odvrnemo otvore, bolje no ovako da čekamo.
Dvojica, činilo se, ili trojica pođoše za njim pipajući, popeše se strmim lestvicama ka izlaznom otvoru i
uhvatiše za spajalice. Neko reče: Da, moramo . Ćuti, gledaj svoj posao , odgovori Kuricin. I još neko uzdahnu:
Vodurine svakako ima nad nama još koliko, pa kad pljusne!
U tom trenutku odozgo se začuše lupa i koraci. Tamo behu ljudi. Kuricin brzopleto viknu:
Marš ka zatvaračima! Pucaću otvaraj!
Zatim, držeći revolver u zubima, pritisnu spajalice, poklopac popusti i u pukotinu prodreše jaka svetlost i
vazduh.
Hej, ko je tamo? viknu Kuricin. Koji ste?
Svoji, svoji.
O, gospode!
Andrej Nikolajević, kada je onda udario glavom o gvozdeni zid, ugledao je oslepljujući snop varnica. Zatim je
pojstalo tamno i gluvo. Ali jedna iskrica ostala je u oku i polako je počela da se razliva u postojanu svetlost.
Ona beše ravna i plavičasta. Andrej Nikolajević dugo ju je gledao.
Zatim poče uznemirenost zbog toga što se u toj svetlorti nalazi i nešto strano. Bilo bi dobro, kada bi ono
iščezlo i rastvorilo se, ali ono nije propadalo već beše kao kamen.
Nije se smanjivala ni svetlost, ali više nije ulivala pređašnju radost: ono strano u njoj smetalo mu je trebalo
je posvetiti mnogo pažnje da bi se saznalo šta je to. I odjednom je sa čuđenjem, sa tugom shvatio da je ono
tuđe on sam. Tada se svetlost pretvorila u prostu plavičastu lampicu nad krevetom, a telo Andreja
Nikolajevića počelo je da ga boli na mnogim mestima. Kada je osetio teško ljuljanje torpednjače i lupu njenih
mašina, pokušao je da se okrene pa zastenja i zaroni u živu tamu sna.
Tako je počelo njegovo sporo vraćanje u život.
Ket je plovila vezana užetom za torpednjaču. Na njenoj donjoj palubi Kuricin je, držeći obazrivo čašicu,
mornarima koji su zinuli od čuda pričao o borbama i podvizima. Trudio se da se ne hvališe, ali to mu nije
polazilo za rukom, suviše je bio jak rum u čašici, a osim toga, malopre je zapovednik torpednjače,
Gromobojev, lupio Kuricina po ramenu, neko vreme pominjao sve đavole, zatim svoje i Kuricinove roditelje i
na kraju rekao suštinu: Junačina! Predložiću za odlikovanje!
Sa visokih nosila, koja su se klatila na ramenima mornara, Andrej Nikolajević je gledao vlažno, plavo nebo,
krovove kuća, tršavo drveće sa obeju strana čiste kaldrme.
Velika gomila sveta okružila je devet nosiljki. Sva lica behu mirna, reklo bi se sve dobra lica... Neko pogleda u
oči i reče začuđeno-radosno Živ... Gomila je šuštala od glasova kao lišće od vetra. Na grudi Andcrja
Nikolajevića pade beo karanfil. On spusti kapke, zamoren toplim, kao pečenim mirisom zemlje. Mesta,
mesta, mesta! vikali su mornari.
Na zavijutku ulice koja je vodila uzbrdo, on opet otvori
oči i, savlađujući bol pod zavojem, razvuče usne u osmejak. U ovalnom zalivu, koji je bio tamniji od neba,
ležali su ratni brodovi; nedaleko od pristaništa videli su se ostaci katarke i razbijeni mostić Ket . Dak beše
plavičast, čist kao kristal. To beše prijatna, stara zemlja.
Andreja Nikolajevića smestili su u bolnicu. Bele zavese na dugačkom prozoru behu navučene; one su
propuštale mlečnu svetlost i lelujale se na vetru. Ulica tiha, retko prođe kloparajući fijaker, ili pešak ne
žureći. A u daljini, u pristaništu, čuje se kako izbija sat ili trubač svira povečerje.
Budeći se, Andrej Nikolajević je slušao zvuke, daleki govor, šuštanje lišća, čežnjivi valcer na harmonici;
gledao je topli zastor na prozoru, i bez misli i bez uzbuđenja osećao samo blaženi mir...
Imao je mnoge snove: čas imanje sa ribnjacima i suncokretima, čas vetrenjače na brežuljku, čas kolibu
stražara i unaokolo žute, zrele dinje. Probuđen, pio je buljon i opet dremao uz zvuke i šuštanje.
Zatim su snovi prešli u sećanje ne bliske prošlosti, već davno zaboravljenih sitnih događaja, koji su sada
dobili osobit značaj. I sećanja, kao i snovi, bila su prožeta plavkastom svetlošću, koja je stvarima oduzimala
grubost i težinu.
Najzad su mu dozvolili da sedne u postelji i prvi put su razmakli zavesu. Na drugoj strani ulice ugledao je dve
topole, među njima kućicu na sprat i plavu tablu sa natpisom: Trgovina duvana . Kraj vrata je stajao Finac u
mrkom prsniku i pušio lulu. Prođe devojčica sa pegama na licu, grizući jabuku očigledno kiselu.
Andrej Nikolajević je pozva. Ona se sa jabukom u ruci pope na dasku pod prozorom, razjapi usta i oči i
podiže riđe obrve. On je zamoli da ode u radnju, da mu kupi hartije i omot.
Dragi, dobri čoveče, Tatjana Aleksandrovna,, pisao je sutradan sada počinjem da shvatam kako sam završio
put oko sveta i opet se vratio vama. Činilo se kao da za sve ovo vreme nisam mcslio na vas, ali vi ste,
nevidljivi, uvek bili prisutni, bili ste sa mnom i na dnu mora, i u bici, i u poslednjem očajanju. Otkrivao sam
vas u jutarnjoj zori i u zalasku sunca, i u veselim skokovima delfina iz talasa u talas. U svemu: i u čežnji i u
tuzi za bliskim i izgubljenim, vi ili, tačnije rečeno, ono što je niklo među nama u lipovoj aleji, a od čega sam,
ne shvatajući, lakomisleno bežao u poteri za doživljajima , vi ste mi ukazivali jedini put pogledati u sebe,
izmeriti varljivu, smrtonosnu pustoš samoće i odreći se sebe zauvek. Dok sam ja sam mene nema, ja sam
gluvo, oslepelo, beskrvno priviđenje! Mila prijateljice, ja tek sada počinjem da živim, a već mi je srce
ispunjeno neizrecivim osećanjem, kakvim, to još ne znam. Zahvaljujem vam na svemu, na svemu...,,
DOBRA DUŠA
I
Niste znali krojačicu Kaću? Bila je vrlo dobra krojačica, i nije skupo naplaćivala. A već šta napriča za vreme
probe, dok sa čiodama u ustima puzi po patosu dodaje, otkida sve ćete saznati što se desilo zanimljivo na
Maloj Molčanovci. A ako počnete da je grdite što je obećala, a nije donela haljinu, samo zatrepće očima.
Tako je, tako je, madam, vi ste potpuno u pravu da se ljutite.
Firmu Kaća nije imala, živela je u Maloj Molčanbvci, dole na uglu, prekoputa crkve Sv. Nikole na ,,kokošijim
nogama , kad uđete na kapiju njena su vrata desno.
Kaća je ceo dan sedela kod prozora, kidala zubima konac, tresla kovrdžama kovrdže su joj prirodne, ne
nameštene. Učenica, pegava devojka, udešavala je haljine na manekenu. U sobi dva kaveza s pticama, kutije,
zamotuljci svuda, pred ogledalom ruže od hartije i jevtine sličice po zidovima.
Gospođa Bondireva, doktorova žena, uvek kad pođe u šetnju zadrži se pored prozora i kaže:
Kaća, opet ste me prevarili, niste doneli haljinu. Vi, Kaća, nemate savesti.
Izvinite, madam, dobar dan. Ja vas potpuno razumem, vi konačno imate pravo da se ljutite.
Kaća je mala, u svilenim čarapama, s cipelicama na velike mašne, u plavoj suknji, tako kratkoj i lakoj da kad s
kutijama trči po ulici, svi je gledaju ispod oka: tako mila figurica. I uvek, kad izlazi iz kuće, navlači plavi topli
kaputić sa krznom makar bio mesec juli, vrućina: Kaći krzno do očiju.
A oči su joj bile vrlo lepe: jasne, neki put malo natečene, da li od suza, da li od nespavanja.
Ali niko nije smeo da je osuđuje. Kaća je bila samica, bez igde ikog, sama je za sebe zarađivala, a ako je i bila
neprestano zaljubljena, naročito s jeseni i u jesenjoj sezoni, može biti da ni sama nije volela takvu svoju
narav i nije se zaljubljivala da bi dosađivala svojim mušterijama.
II
Davno je to bilo leti. Šila je Kaća u kući doktorke Bondireve u Srebrnom Boru u letnjikovcu Đurđevak .
Od jutra okreće mašinu, smeši se nitima na platnu, sleže ramenima, zatim se nalakćuje i gleda kroz prozor.
Ah, uspomene!
Napolju vrućina, kokoške kunjaju, škripi ljuljaška, među borovima šetaju se gospođice, sestre Bondireve. Iza
žbunja, iza ograda dzin, dzin prođe kavalerist. Truba zasvira u Fanagoriskom puku. Ah! Uopomene!
Brzo, brzo, okreće Kaća mašinu. Zovu je na ručak. Ona seda pažljivo za sto skrstila ruke, usta skupila sve kao
što priliči devojci koja drži do sebe. Bondirev se izvinjava pred njom što je bez kaputa, pije votku, duva,
gledajući u supu. Gospođice od vrućine neće da jedu, mališani Bondirevi, nepristupačni svakom
vaspitavanju, mrve hleb i štipaju se ispod stola, doktorka miriše na valerijan, jedino Kaća sedi i sanjari. Na
pitanje: Kaća, hoćete li još supe? trgne se:
Hvala. Nemam apetita.
Kakvo jelo! U šest sati Kaća sređuje šiće, čisti suknju od konaca i trči na terasu, zove sobaricu Kapitolinu ona
je Kaći potpuno potčinjena i isto tako sanjari.
Kapitolina, hodite na čas igranja.
Kapitolina se pojavljuje iz podruma, usput briše ruke, baca kecelju na bagrem. Kaća govori-
Namestite se. Pa-de-katr. Slušajte muziku: Mamice, kupite mi top, ja ću da pucam tako su junkeri pevali na
balovima . Lakše, lakše, Kapitolina. Gracioznije. Ne tako, ne tako. Uh, bože!
Odgurne Kapitolinu i držeći se za suknju leti po balkonu.
I-ah! i-ah! i-ah!
A uveče još pre zalaska sunca, još dok se ne ospu zvezde iznad visokih borova, iznad Hadinskog Polja čuju se
izdaleka
zvuci valcera. Tu... tu... tu... sviraju fanagorijci u bakarne trube na obali reke Moskve, na šetalištu iza šume.
Kaća sa šalom od gaza, a s njom Kapitolina jure na šetalište na putu se pojavljuje iz mraka visoki junker,
raskorači se i uhvati pod ruku devojku koja juri.
Molim za valcer.
Pa kako da se ne zavrti glava? Vraća se Kaća sa Kapitolinom u svitanje, kad dogorevaju fenjeri u lišću, kad se
utišaju koraci, padne rosa na travu, na lišće.
Preskaču plot. Ležu u postelju. Kaća z baci ruke iznad glave, gleda u drvenu tavanicu:
Kapitolina, Kapitolina, niko ne može da razume moja osećanja.
Toga leta fanagorijci odoše u rat. Ujutru rano zasviraše trube u logorima, i gospođice, švalje, sobarice, koja u
papučama na bose noge, koja sa zaogrnutim šalom preko košulje, gologlave, neke zaplakane, a sve žalosne
skupiše se u polju.
Polako, u dugoj prašnjavoj koloni išli su fanagorijci. Na leđima do samog potiljka naslagana oprema, bajoneti
štrče kao bodlje, lupaju teške čizme, lica ozbiljna, tek ako s kraja neko od mlađih vikne: Oj, vi, golubice,
zbogom!
Na mirnoj kobili jaše komandir brkat, s ufitiljenim brkovima, sedi čilo, oči mu se ne vide ispod obrva. Pored
njega korača njegova žena, sva pocrvenela, s dečkom na rukama.
Najedared visoki glas zapeva: Poleteše sokoli kao orlovi i duboke grudi sa hiljadu glasova prihvatiše pesmu.
Zaplakaše žene, deca pojuriše za njima. I kolona se izgubi u daljini, u prašini.
Otišli su a natrag se nije vratio nijedan.
Kaća je stajala pored puta, a suze su joj tekle iz očiju.
Kapa, Kapa, ne mili mi se život, ponavljala je Kaća i polako, zajedno sa ženama i decom, vratila se u zapusteli
Srebrni Bor.
Zakucavali su letnjikovce. Ujutru je izlazilo bledo jesenje sunce. I ptice su pevale drukčije. Kaća je kupila
geografsku kartu i zabola čiodu na ono mesto gde krv lije poznanik junker.
A zatim se čioda izgubila, a kartu upljuvale muve. Zamalo što se nije od muke zaljubila u nekog kratkovidog
studenta, ali sama ga je napustila. Htede da pođe u milosrdne sestre, ali se predomislila poplašila se svoje
naravi.
Po kućama gde je pre šila, svuda nesreća. Kakvo sad
šivanje! Tada Kaća pređe na Malu Molčanovku, uze za učenicu pegavu devojčicu Sanjku i u sobi iznad
prozora namesti dve ptice zimovku i prepelicu: jedna je pevala lepo izjutra, druga s večeri razgonile su
dosadu.
Život žalostan. Ulice prazne. Na ženama crnina. Trgovački pomoćnici postali su zli, kao psi. Skupoća. Prođe
zima i leto. Godine prolaze. I još neprestano ratuju, ne mogu nešto da podele. A narod, narod gine!
Trojicu je Kaća za to vreme ispratila na stanicu. Nije bila vesela ljubav ni s jednim, više iz sažaljenja išla je na
sastanke; noću nije spavala, uzdisala je, grdila Sanjku što hrče i budi ptice.
Isprati, muči je dosada, zatim pročita u novinama: poginuo na polju slave.
Šije Kaća pored prozora, provlači iglu i misli: Gde je to polje slave na kom je toliko naroda pobijeno?
Posedela bih na tom polju, proplakala .
Šta? Ne može biti! Neverovatno! Brate moj, čestitam!
Dotrča u sobu, crven, zgrabio bradu pa je gura u usta.
Pa, Kaća, kaže čestitam, Katarina Nikolajevna. Sada ste slobodna građanka, dozvolite da vam stegnem ruku.
Zatim jurnu u svoju sobu za rad, ostavi vrata širom otvorena, na električnoj stolici vidi se sedi pacijent, a
Bondirev prevlači po njemu gvozdenim četkama, ne prevlači toliko koliko mu u lice gura, puigga struju, viče:
Dočekali smo, brate moj, lep dan!
Drugog dana otrča Kaća na Crveni trg da vidi kako vuku topove, kako se u Kremlju predaju rezervisti, kako po
Nikoljskoj vode policiske pisare bez kapa, s iskidanim epoletama, kako dižu crvenu zastavu na spomenik
Minjina, kako se na gomilu mokrog snega popela gospođica sa zgužvanim šeširom i sabljom i jednako
ponavlja tankim glasom: Drugovi, drugovi... A šta drugovi od larme se nije moglo čuti.
Jedared o velikom postu dođe Kaća kod doktorke Bon-direve i tek što je metnula u usta čiode i spremila se
za razgovor, u pretsoblju zazvoni telefon i sam Bon- direv piskavim glasom pita, samo što ne laje u telefon.
Zakucalo Kaćino srce od svega toga, kao da se led rastopio. I zaljubi se, na univerzitetu na mitingu, u
studenta. On je stajao kod stuba, gledao ispod oka, lice mu bledo, strogo, a oči kao u
žene, zavukao prst u mundir, očešljan na razdeljak, sav čist, a na Kaću uopšte nije obratio pažnju.
Kaća i drugog dana otrča na univerzitet njega nema. Trčala je dve nedelje na sve mitinge. Obuzela je ljutnja
samoljublje, a kako primeti studentsku kapu srce joj siđe u pete. Mupggerijama je na sve prigovore
odgovarala: Vi ste potpuno u pravu, madam, da se ljutite .
Najzad, na Tverskom bulevaru, vidi, sedi on. Novine od sebe odbacio, premišlja. Kaća sela na tu istu klupu,
jedva se savlađuje...
Izvinite, kaže što vam se obraćam, ja sam vaše lice videla na mitingu, odavno sam htela da vas pitam... 10
Pocrvenela je, zaplakala bi; šta je htela da pita ne zna ni sama, kao luda...
Tako sam pomislila srešću vas,. zapitaću, kakve knjige da pročitam. Govore, svima je sada naređeno da čitaju
knjige, a kakve ne kažu. Tako se vama obraćam izvinite...
On zapita ko je ona, kako se zove, novine metnu u džep.
Dođite k meni u Bronuju ulicu. Oprosti se učtivo i ode.
Živeo je u sobi sam. Kraj stola na polici knjige, iza pregrade čist krevet, na umivaoniku mirišljav sapun.
Svetlo, čisto. Zvao se Sergej Sergejević.
Kaća mu je već prvog dana ispričala svoj život i plakala. Sergej Sergejević je predložio da čita naglas istoriju
francuske revolucije. Sedne tako u naslonjaču, metne naočare, prevrne stranu i pogleda ozbiljno. Kaća sedi
prema njemu. Tako bi i da umre kraj njega. Posle čitanja su razgovarali.
Kaća, dopada li vam se Mara?
Šta vam je, onako krvoločan...
A šta vi Kaća, mislite, o savremenim događajima?
Pa šta, Sergej Sergejević, mislim slobodu smo dobili. Sada smo svi postali svesni. I eto odavno se spremam
da vas pitam za hoju listu da glasam? Pre neki dan je kod mene u radionici bio jedan koji stalno ponavlja:
Građanko, mi smo u vašim rukama...,, da glasam možda, za njega? Oh, tek se sad živi...
Ne, Kaća, od nas će malo ko ostati u životu.
10 Rukaki nvcioialni jumak iz XVII eka. P rim. ured.
Oh!
Ja, Kaća, imam veoma teška predosećanja...
O-oh!
U taj mah nad Moskvom se izlila jasna mesečina. Pod njezinom svetlošću po vlažnim bulevarima šetali su u
parovima vojnici s damama, grickali semenke od suncokreta, ljubili se. Iz mračnih suterena izlazili su vratari,
žudeći za svetlošću. Suterenski stanari izvirivali su kroz prozor iznad trotoara, gledajući nepomično u visinu.
U celom gradu cvetale su lipe.
Sergej Sergejević sedeo je na prozoru. Bio je u belom odelu, mahao je nogom, zatim podiže i spusti ramena.
Kakva glupa noć, Kaćuša, reče on dakle i za vreme revolucije sija mesec, mirišu lipe.
Kaća je stajala u njegovoj blizini i pomislila: Da li počinje divni roman?
I prošaputa:
Divan miris.
Onda Sergej Sergejević spusti ruku i Kaća opazi da njegova ruka mili i najedared dodirnu njen lakat. Kaća tiho
uzdahnu. On zapita, smeškajući se:
Vi gledate u mesec?
Ne znam.
Vi ste danas čudni. Ona zaćuta, srce poče udarati. Volite li muziku?
Zbilja, dole su svirali u klavir mučili su još nečiju dušu mesec i revolucija.
Kaća ne odgovori. On skoči s prozora, stade pored nje i nalakti se kao ona. Dole su ležali krovovi, sjajni od
mesečine s jedne strane a tamni s druge, množina krovova.
Sergej Sergejević se oprezno okrete Kaći. I ona se okrete, pogleda mu u oči bez osmeha, otvori usne.
Tada između njihovih lica zazuja komarac, pojavi se kao zlatna tačka. Sergej Sergejević se nasmeši i poljubi
Kaću u usta. Ona, ne otkidajući se, diže ruke, zagrli mu vrat i zatvori oči.
Posle te večeri Sergej Sergejević prestade da čita istoriju francuske revolucije. Njegovi su prsti bili sada
zabrljvni od mastila. Jedared pocrvenevši, a na čelu mu izbile graške znoja pročita joj pesmu:
I eto ljubav mrkom rukom Opet zakuca na moja vrata.
I sve se to neočekivano završilo prekinulo. Iz Rjazana stiže telegram. Sergej Sergejević je otputovao, nije
imao vremena ni da se oprosti, ostavio je samo pisamce: Desila se strašna nesreća. Zbogom. Nežno te
ljubim, Kaća. Hvala, mila, na prijateljstvu. Naša kuća i sve, sve je spaljeno. Šta je s majkom i sestrom ne znam
.
Kaći su ostali samo listići sa stihovima, ona ih je nosila pod košuljom. Mrmljala je ceo dan sedeći za poslom:
Neka me grob kazni i držala se vrlo ozbiljno... To je bila ljubav kao u romanima i da materije nisu bile tako
skupe, sašila bi sebi crninu tako joj je bilo i žalosno i slatko na duši.
IV
A život je postajao sve teži. Počele da se dešavaju tadne stvari noću. Opljačkali su madam Koške na Maloj
Molčanovci uvuklo se deset ljudi pod maskama, samog Koškea vezali, izbili, madam se od straha onesvestila,
nju su svukli do gole kože. Zatim su noću u kapiji pokrali pretsednika kućnog komiteta, razbili mu glavu. Nije
bilo noći a da se na Maloj Molčanovci ne dese obesti i pljačke.
Kaća se dosećala čije je to delo, ali još je ćutala... K njoj se počeo pod prozor da dovlači Pećka njegov otac
držao je tapetarsku radnju , hvaleći se, pokazćvao je zlatan sat. Dolazio je predveče s harmonikom, sedao s
ulice na prozorsku dasku, svirao nikako nije mogla da ga se otrese.
Zatim joj je počeo da nudi poklone. Hvalio se da će je obasuti novcem. Kaća je odbijala, terala ga s prozora.
Jedne jesenje vetrovite noći, Kaća je sanjala kao ulazi kod nje Sergej Sergejević, drži se rukom za čelo. Seda
na stolicu, nagnut, beo kao platno, a krv mu teče između prstiju.
Kaća vrisnu, poplaši Sanjku i tako poče plakati kao da joj je duša sa suzama izlazila.
Sanja, Sanjice, umreću. Težak je život. Hodi, daj mi vode. Nikoga na svetu nemam, Sanjka, , i zubima je
udarala o
čašu zakopaće me na groblju, samo će me vetar ožaliti.
Drugog dana, tek što je svanulo, probudila se od česte udaljene pucnjave. Sanjka istrča na ugao, vratila se
tako poplašena da su joj se pege još jače isticale.
Na Vozdviženci sve kolju, devojko, i zagnjuri glavu pod jastuk.
Kaća pođe na Arbat. Tamo je narod stajao u gomilama na uglovima, slušao, potsmevao se, niho nipgga nije
znao.
Pucali su topovi. Klokotali su zvonko mitraljezi. Proletala su tanad pevajući. Protutnjio je kamion pun vojske i
pušaka, za njim potrča student i pope se. Čekali su neke Kozake.
Mršava starica, uzdahnuvši, reče Kaći:
Boljševici kopaju rov ispod zvonare. Hiljade ljudi su pobili.
Predveče se pojaviše patrole i rasteraše besposlen svet kućama.
Kaća ne naloži vatru, sedela je u mraku i slušala. Prođo1pe polako dvoje ispod prozora, jedan reče: Našli su
ga na tavanu i zaklali, a bio je inteligentan čovek . Zasvetle iskra i nedaleko udari kao bičem. Najedared
zveknu gvožđe, prolazila su kola. Grubi glas viknu: Ko je? Lupa potkovica odmah prestade.
Kaća je čekala hoće li ga ubiti ili neće. Ali potkovice opet zazvečaše. Kaća je sedela klateći se, malo po malo
savlađivao je dremež.
Lako kucanje u prozor razbudi je.
Sanjka prošaputa:
Devojko, dolaze k nama, bojim se.
Kaća skoči s postelje, dođe do prozora. Iza prozora stajala je nejasna senka čoveka vojnik sa puškom, sam.
On opet oprezno zakuca. Kaća otvori okno.
Šta hoćete? Ne date spavati. Odlazite od prozora...
Kaća, reče vojnik potsmešljivo i ponovi umiljatije: Kaćuša!
Kaća se tako uplašila od toga glasa da su joj se kolena zatresla uhvati se za zavesu.
Sergej Sergejević, dragi moj, to ste vi?
On odgovori isto tako tiho:
Imate li vrućeg čaja? Mi smo strašno prozebli. Zdravo, Kaćuša.
Od zida se odvojiše još dvojica. Stali jedan do drugog i naslonili se na puške.
Da nam je sada čaja. Kazali bismo: hvala.
Kaća u kuhinji spremi čaj. Oprezno, škripnuvši vratnicama uđoše sva tfojica, u sivim šinjelima, u teškim
prljavim čizmama, sedoše za sto, puške metnuše među kolena, obesiše kačkete na bajonete, počeše duvati
u tanjiriće i iskašljavati se.
Sergej Sergejević se nije mogao poznati raširio se u ramenima, preplanuo, obrastao u mahovinu. Samo mu je
čelo bilo kao i pre, belo, čisto. Kaća čak nije smela sesti do njega kradom ga je pogledala. I nije stigla ni da
naspe drugu čašu ču se na ulici zvižduk. Oni skočiše, popraviše pojaseve, torbe i iziđoše.
U pretsoblju se Sergej Sergejević okrete, uze Kaću za ramena, pogleda je ozbiljno u lice i, ne ljubeći je,
privuče sebi. Nikad Kaća nije mogla zaboraviti miris njegovog vojničkog šinjela, kaiša, duvana. Ne uzdrža se,
zaplaka. On joj reče: Hajde, hajde, prestani , popravi kačket, prebaci pušku i ode.
Kaća je čekala celog idućeg dana. Predveče dođe vojnik sa pisamcetom od Sergeja Sergejevića, molio je vrele
vode, hleba i cigareta, i koliko god je vojnik odvraćao Kaću, ona je skupila sve što je imala za jelo i otrčala ka
Nikitskim vratima.
Daleko unaokolo osvetljavajući krive uličice, gorela je kuća Gagarinova. Groktali su plotuni. Sa svih tavana, iz
prozora, iza drveća, otskakivale su dugačke svetle igle od paljbe. S vremena na vreme neka tamna prilika
pretrčala bi od drveta ka drvetu. Na pesku bulevara, crveno osvetljenom od vatre i posutom komadićima
leda koji su se presijavali, ležali su kao džakovi sa stvarima pet šest poginulih. Kaću ne htedoše da puste, ona
odgovori:
Naći ću, naći ću ga, pa makar me ubili. Tražio je da mu se donese čaj i doneću ga. Pustite me.
Opotičući se, klizajući po zaleđenom bulevaru, Kaća dođe nekako do rova, izrivenog preko ulice. U njemu su
ležali ljudi u šinjelima. Pucali su iz rova, iz Nikitske, iz sporedne ulice sa svih strana.
Kaća je stajala iza drveta i gledala u strašnu kuću. Tamo iz prozora počinjao je da izbija plamen, pojavljivali
su se neki ljudi koji kao da su hteli da iskoče. Jedna figura zaosta u prozoru, raširivši ruke.
Kaća jauknu i poviče:
Sergej Sergejeviću, gde ste?
Nju niko nije hteo da čuje, terali su je, u hodu je stiže jedan promukli glas iz rova:
Nemoj tamo da ideš, ludo, on leži kod Čičkina.
Sergej Sergejević je ležao kod Čičkinovog dućana, uza sam zid. Šinjel mu je bio zgužvan, prašnjav. Glava
zaturena, usta malo otvorena, iz temena mu se po asfaltu razlila tamna lokva.
Kaća je sela pored njega i dugo, dugo, gledala mu je u lice. To nije bilo ono voljeno nije bilo njegovo lice.
Iskeženi mrtvac. Zatim uze čajnik i pođe natrag, skide s ramena maramu i baci je na glavu, spusti je na oči.
Uveče sedmog dana Moskva potonu u žućkastu maglu. Presta pucnjava. Ču se poslednja granata iz magle.
Završila se bitka.
Ujutru Kaća iziđe da kupi mleka.
Na raskrsnici stajao je bradati odlučni čovek u kapi, velik, s rukama crnim od baruta izdavao je propusnice.
Gospođa Bondireva za ovu nedelju sva se smežurala kao pečurka priđe Kaći i reče:
Pogledajte, draga moja, kakav je onaj s bradurinom, kako ćemo sada živeti?..
MRAZOVITA NOĆ
Sećate li se samog početka, prvih nedelja građanskog rata? Još pre Kornilovljevog ledenog pohoda... Bili su
to zanimljivi dani!.. Prva formiranja crvenih odreda.. Komešanje, nered, sabotaže, niko ništa ne zna, svuda
unaokolo izdaja... Tada su oficiri, pitomci vojnih škola, studenti, policajci stali da doleću u Novočerkask pod
okrilje atamana Kaleđina i počeo je da se ocrtava prvi, još neodređeni i kolebljivi front. Vojska im je brojala
do deset hiljada ljudi, a glavna snaga oficirska brigada. Dejstvovali su na razbojnički način ggrepadima.
Naročito se isticao odred esaula Černjecova. Razarao je rudarska okna, radnička naselja, saobraćajne
čvorove. Izazivao užasnu paniku. Pred sam Božić navalio je Černjecov na važni železnički čvor Debaljcevo;
njegovi ljudi pretražili su celo selo, izvlačili na sneg komuniste i tu na licu mesta posekli ih sabljama. Sve
unipggili i kao taoce poveli dvadeset i sedmoricu. Uterali stanovništvu samrtni strah u kosti. Natovarili šećer
i špiritus, ispred vagona postrojili sve železničare i staničnu poslugu i naredili im da se klanjaju sve dok voz
ne iščezne. Ukratko, u svojim obestima došli do krajnjih granica.
Tako... Glavkom Antonov šalje mi naređenje iz Harkova: poći s odredom u Debaljcevo i tamo držati front... A
moj odred je sasvim nov, još nije omirisao ni barut, tek što sam ga formirao u Kostromi. Bilo je tu žutokljunih
junačina, rukavi od šinjela klate im se oko kolena, a glavna im je briga da se dočepaju belog hleba na Donu.
Čuli su da krećemo na Debaljcevo, opšte uzbuđenje u furgonima. Izdajem naređenje: za vreme puta izdvojiti
dežurnu četu, rančeve ne skidati i ne spavati, još veće uzbuđenje, ljutnja... Politički komesari takođe dečaci,
nevešti i danju i noću umiruju moje borce. bodre ih, stružu čitave stranice po Engelsu... Ljudi moji,
razmišljam, pa ovo je univerzitet a ne ešalon...
Stigli smo u Debaljcevo. Na naše vagone odmah navali gomila žena, plač, vapaji: gledajte, kažu, šta su s
nama uradili... Zaista, odvratan prizor... Na seoskim kućama porazbijani prozori, na snegu ogromne lokve
krvi, prosut mozak... U vatrogasnoj šupi leži dvadeset leševa... Mi smo ih istog dana sahranili, uz odavanje
vojničkih počasti. Tu, na samom grobu, mnogi su se zakleli na osvetu i oko sto ljudi rođaci ubijenih, svedoci
pokolja stupilo je u naš odred kao dobrovoljci... Na ove sam već mogao da računam.
Pošto sam iskrcao odred, ostavio sam jednu četu kod ešalona, tri u rezervi na stanici, a sa ostalima zauzeo
sam front na čitavom prostoru železničke pruge i zaštitna utvrđenja pred mostovima. Stanica je nabijena
svetom, putuju begunci, demobilisani vojnici, razni špijuni, provokatori... Ma koliko da sam ih hvatao,
zatvarao probijali su se, došaptavali. Nije prošlo ni dva tri dana moj odred kao da su opčinili urokljivim okom.
Raspoloženje potišteno. Komandiri zaplašeni. Politički komesari zbunjeni, unezvereni... Počneš li da govoriš
sa borcima turobno ćutanje... No, mislim, oh... A vesti... jedna uzbudljivija od druge: i tamo su se digli Kozaci,
i otuda se valja teški oblak bele vojske sa samim Aleksejevim na čelu... A ja imam svega dva mitraljeza, bar
da mi je neki stari, zarđali top! Patrona imamo pedeset komada na borca... Telegrafišem Antonovu u
Harkov, molim ga da mi pošalje artileriju i mitraljeze. Preko direktne veze odgovara načelnik štaba
Muravjov, onaj isti, docnije znameniti komandant armije, koga su sedam meseci kasnije u Simbirsku, u
Trojickoj gostionici, streljali Letonci zbog izdaje... Muravjov odgovara: Dobro, smesta šaljemo . Čekam...
Sutradan, to je bilo tridesetog decembra dobijam protokol br. 1: Opšti skup delegata svake čete...
Komandantu odreda. Odluka. Do prispeća artilerije i mitraljeza ne zauzimati nikakve položaje.
Drugo: zamoliti vas da smesta otpremite odred u pozadinu, zamoliti isto tako da smesta udovoljite našim
zahtevima. Delegati: Suvorov, Zirajanov, Beljakov, Arkcopov, Lovkoj, Krutikov , i to je sve... Ah, vucibatine! Ja
rezoluciju: Hitno. Delegate uzeti na odgovornost. Utuviti: otstupanja ne može biti...
Cele noći nisam spavao. Sedeo sam kraj telegrafa. Ljut mraz. Dunem na prozor, pogledam mesec u krugu
duginih boja, a svud unaokolo mrtva pustinja i na kolosecima pod mesečinom cakli se staklo. Dođe mi žao
što sam juče postupio suviše plahovito: u vozu koji je prolazio našli su sanduke sa konjakom i ja sam naredio
da se sve boce polupaju o točkove vagona... Ljudi su plakali, posmatrajući to uništavanje... A sad bi taman
dobro došao gutljaj... Odjednom, gledam, ispod vrata proturena ceduljica, napisana svračjim nogama:
Odvedi nas u pozadinu, inače ćemo te ubiti . Potpisa nema. Lepo... Nastavljam da koračam gore dole po
sobici telegrafiste, pušim. Aparati otkucavaju. Oči u telegrafiste crvene kao govedina. Okreće se prema meni
i govori bez glasa: Primljeno sa stanice Zverjevo to jest sa belog fronta : Mi ćemo tebi, nitkove, Judo, crvena
vucibatino, prirediti doček Nove godine. Čekaj. Esaul Černjecov .
U redu, pomislim, čekaću... I drugi telegram u Harkov Muravjovu: Požurite s artilerijom, mitraljezima... Čim
je svanulo, razaslao sam trubače i objavio opsadno stanje: za nepotčinjavanje naredbama streljanje bez
suda, svejedio da li se radi o vojnicima ili stanovnicima. To je donekle delovalo. Položaje, rovove zauzeli su
bez ikakvih razgovora... A mraz sve ljući, sunce sitno, zamagljeno, vazduh škripi, zveči kao staklo, koraci se
čuju na vrstu ststojanja. Nad selom, po svima putevima beo dim. A meni ne izlazi iz glave kakav li mi doček
spremaju?
U tri sata posle podne Zverjevo saopštava preko telegrafa: Prema Debaljcevu krenuo rostovski voz br. 3...
Pa, krenuo, krenuo, pretražićemo ga, propustiti... Četvrt časa docnije iz Zverjeva: Krenuo rostovski 3 bis...
Ehe, pomislim, to, čini mi se, ne voze putnike... Petnaest minuta docnije opet: Krenuo rostovski broj dva
bis... Pa opet: Broj tri bis krenuo... I tako jedno za drugim sedam vozova...
Sad je i budali jasno: sedam ešalona bele vojske idu na Debaljcevo... To je dakle taj doček! Jurnem na aparat,
telegrafišem u Harkov. Otud umiruju: voz sa artilerijom je na putu... Pitam stanice u pravcu Harkova: gde je
naša artirelija? Pitam stanice u pravcu Zverjeva: gde su ešaloni? Raširio sam kartu, pratim kretanje vozova...
Prokleti ešaloni na krilima lete u Debaljcevo, a voz sa mojom artilerijom vuče se na nepodmazanim
točkovima.. Računam neće stići... Beli pojaviće se najmanje tri sata ranije...
A u glavi od besanih noći sve trešti kao u tkačkoj radionici, ništa ne mogu da smislim. Gledam, telegrafista
oborio nos, usne otromboljio. Razbudio sam ga, pokazao mu revolver: Šta je to? Sabotaža? Izbuljio na mene
goveđe oči i šapuće prigušeno: Dajte mi nešto za bodrenje, inače ću opet zaspati... Istrčao sam na kolosek,
sabljom iščecrkao komađe iz zamrznute lokve konjaka, doneo u kapi telegrafisti. On smesta ožive... Prima
telegram: ešaloni su na dve postaje od Černuhina. A Černuhino je poslednja stanica iotred Debaljceva. Bio
sam kao oparen... Istrčim napolje. Sunce je već zašlo iza belih dimova. Mraz još jači. Da nam je bar patrona.
Pozivam komandanta bataljona: Odmah uzeti vod pešaka, uzeti železničarske radnike sa instrumentima,
poći prema stanici Černuhino i odvrnuti sve skretnice...
Mrak se već sasvim spustio, mesec se ne vidi zastrt je maglom. Stojim na peronu, zubima kidam debelu
rukavicu. Najzad su svetla u fenjerima krenula u pravcu Černuhina... Ali kako mile! Noge im prebijene, šta
li?.. I u ledenoj tišini sve mi se čini da čujem lupu točkova. Čak sam legao na šine: čini mi se bruji zemlja...
Naredio sam da se pogasi svetlost na stanici i duž koloseka, da se zatrpaju vatre. I postade tako jezivo ni pas
da zalaje u tišini. Samo moje čizme ciče, plaču...
Ne sećam se koliko je vremena prošlo, dojuri konjanik. Osvetlim ga električnom lampicom: Stoj! Kuda? Na
svetlost se pomalja konjska njuška, sva u oblaku pare, s konja skače komandant bataljona: Nevolja! Šta se
desilo? Ne možemo da odvrnemo skretnice . Kako ne možete? Zgrabim revolver. Nitkove! Revolver mi
poigrava u ruci, vičem već nekakvim neljudskim glasom...
Konjče trza glavu. Ne viči , mirno kaže komandant bataljona čekaj, objasniću ti: radnici su sve ključeve
polomili na ovom mrazu, ne mogu valjda prstima da odvrću, dođavola!,,
To me je dotuklo. Pa šta sad da radimo?,, On ćuti. I mi čujemo: žaaaloono, daleeeko, diiivlje pisnu
lokomotiva. U mrtvoj stepi pod mrenom od mesečine zaurlale su lokomotive naših neprijatelja...
U tom trenutku glas: Druže komandante, dozvolite brzo ću ja rasturiti kolosek... Osvrnem se u lakom
kratkom kaputiću, sa kačketom na glavi stoji mašinovođa Šljapkin, a iz njega izbija zadah konjaka... Dajte mi
dvadeset praznih vagona...
I sad je nastala grozničava užurbanost! Skupili smo pedesetak praznih vagona, prikačili ih za snažnu
sormovsku lokomotivu. Komandant bataljona i petorica lovaca-crvenogardista uskočili su u lokomotivu, i
Šljapkin potera kompoziciju nizbrdo prema Černuhinu... Noć je zabrujala... A kada je u daljini zanemela lupa
točkova, još se jače čulo otegnuto pištanje sedmoro neprijateljskih ešalona... Hoće li Šljapkin uspeti? ZKivoti
tri hiljade ljudi zavise sada od toga hoće li on uspeti da razori prazni voz na skretnici. Svi koji su se nalazili na
stanici iskočili su, slušaju... Samo srce kuca i udara o bundu, otkucava neverovatne sekunde...
Najzad... Tresak, zveket, škripa... Visoko se uzvinuo plamen iza brežuljka... Ho-ho-ho, kotrlja setutnjava...
Skočim na konja komandanta bataljona, poletim na liniju koju zauzima moj odred. Stražari su svi na svojim
mestima. Iz rovova se dižu ljudi koji liče na deda-Mraza. Ja glasno pozdravljam: Čestitam vam Novu godinu!
Želim da dočekamo ovaj čas kao što priliči naoružanom proleteru kao pobednici!.. Upozoravam vas:
neprijatelj može svakog trenutka da se primakne. Iza tajne linije nikoga ne puštati, pucati u čelo... U
dvanaest časova stiže voz sa artilerijom i mitraljezima. Pobeda je osigurana... Odasvud kao odgovor ura . I ja
se, naravno, pravim kao da sam potpuno uveren u njihov borbeni žar. Ali topova, mitraljeza ipak još nema...
Zatrpavanjem černuhinskih skretnica samo smo dobili u vremenu... To su svi shvatili...
Vraćam se na stanicu. Tamo me već odavno poziva Černuhino na aparat. Telegrafista veseo, krevelji se.
Zgrabim pantljiku, čitam: Ovde Černuhino. Na aparatu komandant čeonog odreda pukovnik Kuzminski.
Komandant korpusa naredio je da podnesete raport: na osnovu čega vi kvarite narodno dobro, uništavate
vagone?
Odgovaram: Debaljcevo. Na aparatu vojni komandant
debaljcevskog rejona Ivanov. Saopštite korpusnom da ću ja za svoje postupke odgovarati pred radničkom
vladom, a vašeg korpusnog se to ništa ne tiče...
Černuhino: Tako ti, dakle odgovaraš mi drsko?.. Sad ću ja krenuti u nastupanje: videćemo gde ćete vi biti sa
vašom radničkom vladom .
Debaljcevo: Dozvolite da saznam kojim putem nameravate nastupati, jer je mrak pa hoću da vam osvetlim
put vatrom artilerije .
Na to nije došao odgovor. Telegrafist se ćutke trese od smeha. Pet minuta docnije poziva me Kolpakovo
stanica između Černuhina i Zverjeva: Na aparatu komandant ekspedicionog korpusa general kavalerije .
Odgovaram: Debaljcevo. Na aparatu komandant Crvene garde vojnik Ivanov. Dozvolite da saznam vaše
prezime .
Kolpakovo: Prezime ne igra nikakvu ulogu, druže moskovski komesaru. Kada budete dospeli u moje ruke,
smesta ćete odgovarati za sve bezobrazluke, za ruganje narodu, za kvarenje koloseka i vagona, za svoje
verolomstvo i kukavičluk. Uprkos vašim barikadama, dospećemo do vas, vi, crveni generale bez čina, i
odraćemo kožu s vas, tada ćete postati pravi crveni general. A sada mi odgovarajte, vucibatino, nitkove: zar
ovako ratuju pošteni vojnici? Ti, čivutska grdobo, kriješ se iza gomile polomljenih vagona. Još jedanput te
pitam: kada ćeš prestati da smetaš slobodnom kretanju vozova? Kada će prestati sav vaš bezobrazluk?
Debaljcevo: Pravoslavni generale, iskićeni mnogim ordenjem. Možete slobodno da psujete i da se hrabrite,
n'a daljini od stotinu vrsta. A šta će biti ako ne ja vama nego vi meni budete dospeli u ruke? Tada zaista
prezime neće igrati nikakvu ulogu: sve generale i pukovnike na koje naiđem lično ću streljati. A naš
bezobrazluk prestaće kada u republici Sovjeta više ne bude generala i sstalog oficirskog đubreta. To je moja
poslednja reč. A što se tiče čišćenja pruge, moja je odluka nesalomljiva. Na Debaljcevo nikog ne puštam.
Neka razgovaraju topovi.
Kolpakovo: Ti si bio čistač čizama u Rostovu, na Sadovoj, i opet ćeš to biti, ako samo umakneš mojim
rukama. A nas, generala, uvek je bilo i biće u Rusiji. Hoćeš li rata imaćeš ga, kučkin sine, majku ti tvoju...
I general tu poče da sipa takve prostačke reči da mi se
potiljak oznojio od besa. Ipak se nisam uplitao, nego ?sam zapalio cigaretu i izišao iz sobe, a njemu je
telegrafist počeo da uzvraća psovke. Već se približavala ponoć. Svakog trenutka smo čekali: hoće li blesnuti
zaslepljujuća munja u pravcu Černuhina, hoće li početi artileriska paljba. Zar je mogućno da neće stići
harkovski vozovi?
Na stanici su svetla bila brižljivo pogašena i sakrivena, prozori telegrafa zastrti ćebetom. Ali mutna mrena na
nebu postepeno se bistrila, raspadala: kad pogledaš bolje već se primećuju konture krovova i drveća. I ja
gledam u prokleti mesec: utasi se, pseto, pokrij se oblacima, gubi se, nemoj mi udešavati kontrarevoluciju!..
I odjednom, sasvim prosto, kao da je negde na stanici nekog moskovskog izletišta, polako nailazi starac u
kožuhu do peta, prilazi zvonu i dzin-dzin-dzindzin!.. Ja poletim: Jesi li poludeo? Što zvoniš? On mi iz zaleđene
brade odgovara mirnim basom: Harkovski je krenuo sa stanice Hacepetovke... A Hacepetovka je svega
sedam vrsta udaljena... Zgrabio sam ga za okovratnik, privukao k sebi: Čestitam ti Novu godinu, čičo! Odjurio
sam do telefona, pozvao vojnu muziku i dežurnu četu. Nastade lupa i treskanje vratima, sneg zaškripa,
pojaviše se ručni fenjeri. Postrojili smo se. I sad već jasno čujemo: ide, pevaju zaleđene šine...
Šumno, s tutnjavom, brekćući od vreline, u stanicu ulete lokomotiva brzog voza, pomoliše se jarko osvetljeni
putnički vagoni. Trube zasviraše Internacionalu ko u klin ko u ploču od rado:sti... Dok je voz još bio u pokretu
iskoči komandant odreda, preda mi paket, raportova: Dvadeset mitraljeza, sto hiljada patrona. Uz mitraljeze
posada, Moskovljani...
Sa voza se skidoše ti Moskovljani-mitraljesci, gledam ih kao u snu: okretni, veseli, dobro obučeni: Odredite
nam položaj, mi već odavno tražimo te generale... I u trku odvukoše mitraljeze na liniju mog odreda... A
deset minuta docnije već je stigao i drugi voz s artilerijom... Pred zoru su naše kolone krenule u napad na
Černuhino...
1925
USRED SNEGA
Noću se na vrhu snežnog brežuljka pojavio čovek u kožuhu, pogledao u otvorenu, mesečinom obasjanu
strmu padinu, popravio pušku na leđima i brzo sleteo dole na širokim smučkama, zasuo ga pršić.
Za njim se na grebenu pojavi drugi, pa još, i još, svi u potpasanim kožusima. Jedan za drugim, odbivši se,
raskrečenih nogu, sletali su dole, gde su na snegu ležale modre senke borova. Spustili se i nestali u šumi.
Posle kratkog vremena na isti taj brežuljak izišao je vuk, za njim čopor. Vuk je seo. Neki vukovi su legli,
položili njuške na šape, osluškivali, gledali onamo gde su u podnožju brežuljka, iza šume blistale dve ledene
pruge šina.
Vukovi su bili mršavi. Odavno su išli za tragom partizana. Partizani su kroz jaruge i šume nalazili duboko u
pozadinu ostataka vojske nesrećnog upravljača koji su otstupali. Na hiljadu vrsta dizali su se po majurima i
selima sibirski seljaci, jurili u poteru za bezbrojnim blagom upravljača koje je odlazilo na istok.
Iste noći, nedaleko od tog mesta, vukao se put istoka teretni voz obavijen dimom. Iz svakog vagona izbijao je
dim, izbijale su varnice. U nekima su gorele peći, mangale, a ponegde i vatre posred vagona.
Kraj vatre su sedeli čudni ljudi sasušeni na dimu, gladnih strašnih očiju, u pocepanim šinjelima, u hožusima,
poneko prosto u ženskoj bundi, smrznutih nojseva i nogu obmotanih krpama.
Ljudi su gledali u vatru. Odavno su već izređali sve šale, nije im bilo do šala. Već treća nedelja kako putuju od
same
Moskve u poteri za blagom, ono je, opkol eno ostacima upravljačeve vojske, sve dalje odmicalo na istok.
Odjednom su zatutnjali lanci, zaškripali odbojnici, stali vagoni. Vrata se široko rastvoriše. Izlazi!
Poiskakali su iz vagona. Posukljala je para. Od jakog mraza presekao im se dah. Oko meseca sedam krugova
dutinih boja. Iz snega su štrčali ogoreli stubovi stanice. Promuklim glasovima vikali su komandiri.
Borci su krenuli proređenim lancem po snežnoj ravnici, pravac nepoznat, kraj se ne vidi. Išli, legali u lancu.
Dizali se, opet gacali tvrdi, neravni sneg, spoticali se o snežne nanose.
Nekoliko ljudi videlo je te noći takav prizor da zatim, kada su se posle boja vratili u vagone, nisu mogli
odmah da ispričaju: cvokotali su zubima. Videli su, stoje u raviici goli seljaci, jedan od drugog udaljen oko
petnaestak hvati. Seljaci su radi sigurnosti preliveni vodom i podignuta im ruka pokazuje put. Kažu da je
upravljač postavio mnogo takvih putokaza duž puteva.
Okršaj te noći nije bio težak, neprijatelj nije ih pripuštao k sebi, povukao se. Tako nisu ni razabrali s kim su se
tukli: s upravljačem, sa Česima ili sa kozačkim atamanima.
Seli su u vagone, krenuli dublje na istok u poteri za blagom.
Blago dvadeset hiljada pudova zlata milelo je u dvadeset vagona po snežnim pustinjama put istoka. Za
vagonima je ostajao krvav trag. Voz se probijao napred kao zver opkoljena ljutim lovačkim psima.
Nevidljivi, prodirni zraci širili su se od tog zlata zalutalog usred snega. Ljude je obuzimala vrtoglavica, iz
države u državu leteli su šifrovani telegrami. Držani su u parlamentu govori o pohodu na Moskvu.
Odobravani su krediti za kupovinu oružja. Opremala se vojska.
Dvadeset hiljada pudova zlata kretalo se put istoka, sve bliže i bliže otvorenom moru. Još jedan napor i činilo
se zlato će biti iščupano iz oblasti poludele Rusije i tada će biti kraj njenom ludilu.
Ali, potisnuta do granica kneževine velikog kneza Ivana Trećeg, Sovjetska Rusija očajno se borila na četiri
strane,
probijala , se prema žitnim poljima, prema moru, prema zlatu.
Te iste noći, u Parizu, posle održanog savetovanja, upravljačev punomoćnik spustio se u ogromni, staklom
prekriveni trem ruske ambasade i, navlačeći tesne rukavice, 11 smejući se govorio generalu, punomoćniku
južne armije:
Uveravam vas: mi liberali, mi smo istinski republikanci. Posle vašeg izveštaja, naši starci su se zavukli pod
sto. Šta ste to napravili, vaše prevashodstvo?
General je zlim, mutnim očima gledao u punbmoćnika: lice rumeno, divna brada, vesele oči, klati se na
potpeticama, krupan, visok. Zgrabio je generala za ruku i uz glasan smeh povukao ga dole.
Vaše prevashodstvo, Francuzi na osnovu vašeg izveštaja neće dati ni četiri sua. Čemu ti hanibalski1 okršaji?
Mi moramo ići s razvijenim zastavama, stanovništvo nas oduševljeno dočekuje, crveni pukovi radosno
prelaze na našu stranu... Uveravam vas, Francuzima su dosadili ratni događaji, oni su željni nečeg idealnog.
Na primer: zlatni voz to je već nešto. Sa svakim danom on se približuje Vladivostoku, sa svakim danom
Francuzi postaju sve popustljiviji u kreditiranju. A kod nas samo gomile leševa. Bilo bi idealno kada biste se vi
dovili da dođete do Moskve bez ijednog pucnja.
Vi se rugate? zapita general, pogleda sebi pred noge, mrdnu brkovima, natače jevtin polucilindar, ogrnu
letnji ogrtač i iziđe. Februarski vetar dočeka ga na ulazu, probi do kostiju.
Punomoćnik, pridržavajući rukom meki šešir, iskoči iz taksija, pretrča preko pločnika kog je šibala kiša, baci
ogrtač na ruke vrataru i zapita: Čekaju me? Vratar, sa simpatijom za ljubavne pohode, odgovori: Madmoazel
samo što je stigla . Posle toga se punomoćnik popeo na drugi sprat restorana, osećajući se naročito lak od
večernjeg odela, od muzike, od svetlosti.
U kabinetu je goreo kamin, osećao se ugalj i neki opor miris. Na divanu je sedela madmoazel Bišar, u crnoj
haljini,
11 Me1g sG o!e1 franc. , sopstvenik ili upravitelj hotela. Prim, u r e d,
zaklonivši donji deo lica mufom od mačjeg krzna.
Kraj kamina je stajao njen brat, mladić izvanredno pravilna rasta, s brkovima. On se pokloni i ostade veoma
ozbiljan. Madmoazel Bišar, ne sklanjajući muf sa brade, pruži do lakta golu lepu ruku.
Punomoćnik uzdahnuvši poljubi njene prste, sede na divan, ispruži ogromne noge prema vatri, osmehnu se,
široko razvukavši zubata usta:
Po ovakvom vremenu prijatno je kraj vatre...
Brat madmoazele Bišar učini nekoliko značajnih primedbi o pariskom podneblju, zatim pohvali podneblje
Rusije, o kojem je negde nešto čitao.
Metr d' otel1 , a za njim kelner i šef podruma unesoše jelo i vino. Metr d' otel strogim pogledom obuhvati
sto, vrhom cipele popravi ugalj u kaminu i iziđe uzmičući natraške.
Madmoazel Bišar, mlada glumica pozorišta Žemje, položi muf na divan i vedro se nasmeši punomoćniku.
Imala je lepuškasto lišce široka čela i oštre brade, prćasta nosa i detinjih očiju. Pila je i jela kao amalin. Posle
drugog jela brat madmoazel Bišar smatrao je za svoju dužnost da ispriča nekoliko viceva koje je pročitao u
večernjim novinama. Madmoazel se očajno kikotala, sva crvena od vina i vatre u kaminu.
Punomoćnik je i sam tog dana pročitao te viceve i, ma da je znao da brat madmoazele Bašir uošpte nije njen
brat, već najverovatnije njen ljubavnik, i da je madmoazel čvrsto rešila da punomoćniku pokloni svoje čari
samo ako se bude obezbedila utovorom, ipak se danas osećao i veselo i bezbrižno.
Pogledajući do pojasa gola, mršava leđa madmoazele Bišar, sva jadna lukavstva njene haljine, ponavljao je u
sebi smejući se:
Ludice, ludice, neću te prevariti, ne boj se, svakako te neću hraniti gore već bolje, izlečiću ti rahitis, a kada u
tvojoj četvrti budu saznali za zlatni voz, postaćeš najslavnija mačkica u četvrti...
Posle šampanjca brat madmoazele Bišar jako nabra čelo i, posmatrajući snežnobeli stolnjak, reče muklo:
Loše vesti sa istočnog fronta, nadam se, nisu potvrđene?
Kakve vesti?
Pre jednog sata kurir našeg departmana pokazivao mi je radio izveštaj...
Brat madmoazele Bišar okrenu se prema kaminu, bacajući cikavac u vatru. Madmoazel Bišar, a to je bilo
sasvim čudno pa čak pomalo i strašno, pogleda punomoćnika ne detinjim već pažljivim, pametnim očima.
Ustašca su joj bila čvrsto stisnuta.
Zlatni voz upravljača tako mi je saopštio kurir pao je u ruke boljševicima...
Koješta! Punomoćnik se diže, učini tri koraka po kabinetu, gotovo ga sasvim zakrčivši svojim telom. Koješta,
provokacija iz Moskve...
A! Utoliko bolje.
Brat madmoazele Bišar prihvati se kave i konjaka. Ona uze muf i zevnu u mačje krzno. Punomoćnik poče da
tovori o neizbežnom slomu boljševika, o bliskom bratskom spajanju Francuske sa preporođenom Rusijom,
ali odjednom oseti da je zaboravio polovinu francuskih reči. On se namršti i stade mašicama da čeprka po
uglju u kaminu. Večera je bila pokvarena.
Te iste noći, dok su vukovi gledali sa vrha brega, smučari-partizani primakli su se železničkom nasipu. Jedni
su se raštrkali među stablima, drugi izvukli sekire iza pojasa, i zazvečjaše, kao staklo o staklo, sekire o
zaleđeno drveće.
Kao katarka visok bor zaljuljao se na nebu svojim snežnim vrhom, zaškripao i srušio na šine koje su blistale
obasjane mesečinom.
Zvonko su udarale sekire. I odjednom je čudovišan urlik rascepao hladnu noć. Zadrhtao je železnički nasip.
Kao vatreno crvene siluete pomrlili su se usamljeni borovi po strmim padinama.
Iza zaokreta, iz planinskog žleba, pojavi se ogroman voz sa dvema užagrenim lokomotivama, sa blindiranim
vagonima i platformama, sa topovskim cevima koje su mutno otsjajivale.
Izleteše zaslepljujući plamenovi. Otsjaji buknuše po snežnim vrhovima. Zarikaše topovi, zaklokotaše
mitraljezi, odjekujući nadaleko.
Voz nalete na povaljeno drveće i stade.
Iz mračne šume, iza svakog stabla, kresnu plamičak
pucnja iz puške; kao grah, udarali su meci o čelične oklope... Zavijale su dve lokomotive, obavijene paroda...
Te iste noći ešalon je, idući iz Moskve, istovario tovar na postaji usred polomljenih vagona, uginulih konja,
usred hiljade crvenoarmejaca koji su urlali.
Bio je ljut mraz. Sedam duga oko meseca. Iz ljudi, iz vatara izbijala je para. Iza šumovitog brežuljka svetleo je
otsjaj požara, tamo su gorela upravljačeva skladipgga.
Snežnom ravnicom odlazile su kolone. Pocikujući salincima odlazile su saonice s mitraljezima i oruđima.
U daljini, kuda su odlazile kolone, prozračna mesečina podrhtavala je od dvojnih udaraca, to je zlatni voz
upravljača, dospevši u zasedu, davao otpor partizanima.
Voz je okružen vatrom. Spreda i pozadi zatrpan je kolosek. Rasturaju šine. Nasrću gladni ljudi u konjskim
pokrivačima, u ćebadima, u ženskim bundama, skroz čađavi, sa strašnim sršma.
Sve tešnje se zbija njihov krug. Oklopna oruđa na platformama ućute jedno za drugim. Ljudi se dižu iz snega,
uspuzaju uz železnički iasip stotine i stotine, lepe se za vagone.
Te iste noći voz sa zlatnim blagom krenuo je natrag, na zapad. Nevidljivi zraci koji ,su iz njega izbijali izvršili
su fantastičan preokret u zimskoj atmosferi, mnogima su propale nade, razbili se planovi, beznadežno se
oboriše mnoge emigrantske glave...
Upravljačev punomoćnik, vrativši se iz restorana, gužvajući telegram u ruci, do jutra je prosedeo na postelji,
klateći se kao od zubobolje.
Vlažni vetar udarao je u gvozdene prozorske kapke. Kiša je dobovala po staklu. Ledena tuga stezala je srce.
Užasno, ponavljao je on užasno... Sve je kao kula od karata... Užasno...
1923 1924
304
FATAMORGANA
Kroz prozor vagona videlo se kako odmiče ravnica pokrivena tu i tamo humčicama, kako juri grmlje, ono
udaljeno polako, a ovo bliže utrkujući se. Moj sused je sedeo ukrštenih prstiju na rukama. Gledao je kroz
prozor.
Oči su mu bile sive, izbuljene. Žmirkao je dok je pušio cigaretu, a do polovine pokrivao oči kapcima, kada je
gledao humči c1e9 2i4 g rmlje. Činilo se da je zamoren od svojih očiju koje su mnogo štošta videle.
Na jedan sat pre no što ćemo stići do granice, stao je da gleda u kofer koji je ležao u mreži, sav oblepljen
hotelskim
etiketama, i počeo da govori tihim, muklim glasom.
Motao sam se po hladnim, opustelim, nepometenim gradovima na jugu, po kavanama sa polupanim
prozorima, gde su se prodavali i kupovali poslednji dronjci carstva. Pisao sam za novine. Noću se kockao. Pio
sam ne suviše mnogo, kokain nisam šmrkao. Zato sam dobro naučio da naslućujem evakuacije po
pucnjevima noću na ulicama, po tonu ratnih izveštaja, po naročitom pretsmrtnom veselju u krčmama.
Blagovremeno sam
izvlačio glavu.
Nisam pripadao ni crvenima ni belima. Prljavština, čemer, beznadežnost. To je bilo strašno. Toliko su mi se
ogadili ljudi da sam naučio da ne vidim ljudska lica.
Najzad mi je sve dojadilo. Ukrcao sam se na prljav parobrod nabijen ludacima i otputovao u Evropu. Nije
važno gde ,sam sve bivao, kako nabavljao sredstva za život. Nije važno. Živeo sam loše. Možda sam čak i
krao. Sve je bilo besmisleno, trulo... Petnaest miliona leševa raspadalo se na poljima Evrope, zaražavalo
smradom truljenja.
Pred kraj sam mirno, čak i sa radoznalošću stao da čekam čas kada će mržnja na samog sebe prevagnuti nad
navikom da pijem, jedem, pušim duvan, da se krećem, nabavljam pare i
tako dalje...
Sećam se, jedanaestog maja, izjutra, počeo sam kao obično da se brijem i bacio britvu na umivaonik. Moj čas
je kucnuo: neću. Izišao sam na ulicu i u juvelirskoj radnji prodao sat i prsten sve što sam imao. Zatim sam seo
na ulici pod lovorovo
drvce, popio kavu, zatražio od kelnera hrpu šaljivih časopisa. Pre no što ću ih čitati, brzo sam odlučio: svršiću
danas, u zoru, na mostu Invalida. Prvi put posle mnogo godina kava mi se učinila tako ukusna i časopisi tako
zabavni. Zabavljao sam
se, kako sam mogao, čitavog dana. Uveče sam pošao da se kockam u klubu u ulici Lafajet.
U četiri sata ujutru izišao sam iz kluba. Dobio sam četrdeset i sedam hiljada franaka. U meni se sve treslo kao
na mrazu. Jutro je bilo toplo, vlažno. Opipavao sam u džepu debelu hrpu novčanica, to su bile nekakve nove
mogućnosti. To je izmenilo moju odluku da sa mosta Invalida skočim u reku.
Zastao sam kraj ogromnog izloga prekookeanskog parobrodskog društva, gde je bila izložena reljefna, plava i
zelena karta sa šumama i brdima. Od kopna do kopna povučene su crvene niti. Po njima su plovili
parobrodići veličine kutije za šibice. Na njima su blistali prozorčići od sjajne hartije. Stajao sam i gledao,
dršćući od uzbuđenja.
Petnaestog maja ukrcao sam se u Havru na Akvitaniju . Šest dana sam proležao na šezlongu na gornjoj
palubi, među žbunovima ruža i palmama koje SU šumele na morsksm vetru. Dvadeset i drugog iskrcao sam
se na njujorškom keju. Srce mi je neprekidno, ushićeno lupalo: novi svet, novi život, Rusija i Evropa, rat i
revolucija bili su knjiga koju sam pročitao.
Na ulazu u hotel kofere mi je zgrabio dečak Crnac u svetloplavom kaputiću. Iz lifta koji je blistao kao ogledalo
kezio je zube, bele kao dirke na klaviru, drugi crnački dečak u otvorenocrvenom kaputiću. Na dvanaestom
spratu ušao sam u sobu svu od laka i tkanine. Utonuo sam u naslonjaču od safijanove kože i zapalio
zelenkastu vlažnu cigaru od dva dolara.
Sedeo sam i ponavljao u sebi: Ti si u matematičkom središtu kulture individualizma, đavo da te nosi . Jednim
pokretom malog prsta otvaraju se vrata, Crnci sa četiri reda zlatnih dugmeta na kaputima za tren oka
ispunjavaju želje iz Hiljadu i jedne noći12 . Evo tri telefona mogu se spojiti sa radnjom, sa restoranom, sa
berzom, s kojim god hoćeš gradom. Mogu da naredim: Kupite Pacifičku železnicu . Trideset sekundi docnije
berzanski posrednik će odgovoriti: Izvršeno je .
12 Hiljadu i jedna noć, velika zbirka istočnjačkih priča, pu-nih mašte i poezije. P r i m. u r e d.
Grickao sam nokte. Bajku o stvaranju zemlje nesumnjivo su izmislili bedni pastiri u sirotinjskoj Evropi... Ovde,
u naslonjači od safijana, čovek ima milion puta više mogućnosti no i sam Savaot.
Pošto sam oglodao nokte, spustio sam se u berbernicu. Zaogrnuli su me mirišljavim ogrtačem, okupali mi
lice u pari, obložili obraze vrelim ubrusima, obasipali mirisima, češljali, zatim su mi ponudili sladoled sa
breskvama, zatim obrijali.
Pošao sam na doručak u dvoranu sa stubovima, tako veliku da bi se u njoj mogao da smesti sreski gradić
zajedno sa vatrogasnom kulom.
Kakvo sam tamo video cveće, ćilime, lustere! Kakve su žene doručkovale u dvorani! Žene čudovišne lepote:
široko rastavljene ogromne oči, majušna usta, porcelanska, ravnodušna lišca... Takve fantastične slike nećeš
ugledati ni u tifusnoj groznici. Kuda tu da se denem sa mojim francima!..
Posle doručka sedeo sam u holu kraj kamina, pušio crnu cigaru. Razume se, razmišljao sam o tome kako ću
imati sto miliona dolara, ma po koju cenu. Potrebno je samo želeti, želeti i želeti... Steći ću tu raskošnu
gomilu dolara... Svu ću da utrošim jedino na sebe, do poslednjeg centa... Moja ličnost bila je isuviše dugo
zapuštena... hoću, najzad, đavo neka nosi sve da postanem ličnost sa velikim početnim slovom ispisanim
zlatom. Svaka dlačica na mojoj glavi biće svetinja... Najdragocenije Ja. Od svih današnjih lepotica obožavano
Ja. Moje reči, pikavac od cigare, ogrizine noktiju, pljuvačka iz mojih usta izazivaće pobožno poštovanje...
Uzalud su me gospoda primoravala da se šest nedelja valjam na carigradskom pločniku pred bivšom ruskom
ambasadom... Neka ide dođavola i Evropa, i rat i revolucija... Moja otadžbina to je, ovde kraj vatre kožna
naslonjača... Sit želudac, dim od cigare, zanos apsolutne slobode.
Nasuprot meni, u naslonjači je sedeo neki kiseli, koštunjavi čovek koji je očigledno patio od slabog varenja.
Pošto me je neko vreme posmatrao, on reče:
,,Evo već sedamnaest minuta razgovarate naglas. Prvo, vidim da ste Rus, drugo da imate nameru da se
bavite igrom na berzi. Ja se zovem Sajder. Mogu da vam učinim solidne ponude. Dobro ćete učiniti ako mi ne
poverujete, ali ja ću vam
podneti jemstva. Hoćete li da vidite Džipi Morgana?
...Naš razgovor kraj kamina trajao je dva sata i četrdeset minuta. Shvatio sam da treba igrati na pad cena,
samo na pad cena: u tome je istoriska, socijalna, čak i geološka istina. Sama zemlja igra na pad cena , govorio
je Sajder kisela lica, tamo je zemljotres, i tamo zemljotres, tamo ,suša, ovde uragan... Slušajte, čak i klima
igra na pad cena: kada je potrebna hladnoća, onda je toplo, a kada je potrebna toplota, onda je hladno .
Sutradan ujutru uložio sam sav svoj novac u banku i sa Sajderom pošao da pogledam Džipi Morgana. Kraj
granitnog ulaza u banku stajalo je pedesetak berzanskih glavešina. Ćutali su mračno ili s gađenjem, ili kratko
kevtali kroza zube. U svih napred isturena vilica kao od kamena. Sajder je takođe isturio vilicu, postao kiseliji.
Tačno u jedanaest iza ugla se pomolio čudovišan automobil. U njemu je sedeo elabunjav čovek kriva nosa,
uzana dremljiva lica, sa polucilindrom natučenim na oči... To je bio Džipi Morgan.
Sva pedesetorica berzanskih glavešina stadoše prodirno da gledaju u cigaru Džipi Morgana, u kojem je uglu
usana Džipova cigara ako je u levom, Džipi igra na pad cena, ako je u desnom Džipi igra na skok cena . Cigara
je bila u levom uglu. Sajder mi šapnu: U levom, tako mi života!..,, Automobil etade. Džipi širom otvori vrata i
prebaci cigaru u desni ugao usana. Berzanske glavešine zaurlaše, sasvim zbunjeni. Svi se u zbijenoj gomili
skupiše oko automobila i duboko spustiše šešire. Džipi prinese prst polucilindru, promrmlja nešto kroz cigaru
i uđe kroz granitna vrata.
Po Sajderovom savetu prodao sam za jun akcije Južnoteksaske nafte , koje naravno nisam imao. Živeo sam u
zanosu uverenja da će u junu u Južnom Teksasu ili biti zemljotres, ili će izgoreti svi izvori nafte, pa ću razliku
na kursu strpati u džep. U junu je u Teksasu sve uspevalo bolje no ikad, i razliku je strpao u džep Sajder. Tada
sam igrao na pad cena australiskog pamuka, i opet je razliku strpao u džep Sajder. Osamnaestog jula, u dva
sata i sedam minuta posle podne izudarao sam do krvi njegovu kiselu njušku na ulazu u hotel, iz kojeg sam
odlazio zauvek, ostavivši u sobi svoje kofere.
Sada mi više ni na pamet nije padalo da, na primer, skočim sa Bruklinskog mosta u vodu. Počela je da mi
izrasta donja vilica od kamena. Još sam svirepo verovao u pravo moje ličnosti na sto miliona dolara.
Mesec i po dana čistio sam obuću po ulicama, prodavao novine, stajao u prugastom fraku na ulazu u bioskop
i zlatnim štapom pokazivao na plameni reklamni natpis, i tako dalje... Dosadna priča. Čekao sam sreću, pisao
pisma, trčao na razne adrese... Najzad sam imao uspeha. Najzad mi se osmehnula sreća. Čistio sam nečiju
obuću i podigao glavu, kad ono sopstvenik obuće moj stari poznanik držao je neku kancelariju i nameravao
da trguje sa Moskvom.
Tog dana sam sa pločnika skočio na dvadeset i osmi sprat nebodera u kancelariju od dve sobe firme Eksport-
import, Hari i Vorobej Kompani . Seo sam za pisaći sto od hrastovine, rasklopio knjigu primanja i izdavanja, i
moja apsolutno slobodna ličnoct bila je sad kotirana sa dvadeset i sedam dolara nedeljno. Sav ostatak moga
ja nije se kotirao pokazao se nepodesnim za Eksport-kompaniju .
Šest dana u nedelji izgledali su ovako. Izjutra u sedam i trideset grčevito zgrabim trepggavi budilnik i nepun
minut sedim iskolačenih očiju. Oblačenje, brijanje, šolja čokolade deset minuta. Liftom dole, sto dvadeset i
dva koraka do podzemne železnice, liftom pod zemlju, sedam stanica pod zemljom, dva lifta gore, na ulicu,
sto četiri koraka preko ulice i trga, zatim ekspresni lift do tridesetog sprata, zatim juriš peške dva sprata niz
stepenice, sve to za sedamnaest minuta. Tačno u osam sati sedam za pisaći sto, useknem se.
Do jednog sata pišem, isecam makazama, lepim. Moj gazda, Vorobej Hari uopšte nije ni postojao , čita vrpcu
koja izlazi iz telegrafskog aparata. Izvoza, uvoza mi, naravno, takođe nemamo nikakvog ako ne računamo
sanduče sa manšetama i okovratnicima od gutaperke za ruske seljake . Vorobej, stavivši jednu nogu na
stolicu, stoji kraj telegrafskog aparata i vrti dugme na prsniku. Ja odgovaram na pisma. Sva ostala delatnost
kancelarije za mene je tajna.
U jedan sat skočim sa stolice i u lift,, dole preko ulice u restoran. Vorobeju se vazda čini da će, čim samo
okrene leđa, bezuslovno propustiti neko srećno kotiranje nekakvih hartija od vrednosti, on ostaje u
kancelariji kraj aparata, jede sendviče, izvlači vrpcu.
U restoranu dugačkom hodniku u pločicama ja u
prolazu zgrabim kontrolnu cedulju i poslužavnik. Trčim do tezge, na njoj se puši nekoliko stotina porcija jela
na tanjirima. Pokazujem prstom na najbliže. Kuvar mi ih tresne na poslužavnik. Okretna gospođica vešto
otkucava račun na kontrolnoj cedulji. Potrčim s jelom do slobodnog stočića. Kelner hitro stavlja preda me
bokal ledene vode, hleb i koturiće maslaca. Jedem. Trpam u stomak ribu, govedinu, sosove, pudinge.
Duž zida u pločicama pet stotina kancelariskih službenika, radnika, šofera itd. rade isto što i ja. Na ceo taj
obrok petnaest minuta. Skočim. Plaćam po ceduljici. Tačno u dva ja sam u kancelariji. Vorobej nastavlja sa
čitanjem stubaca cifara na telegrafskoj vrpci. Sav prsnik mu je posut mrvicama, na usnama se zapekao talog
od cigare.
Tako da šest sati teče maksimalno naprezanje radnog dana, koje se ne gubi ni za sekund. Vorobeju obično
polazi za rukom da sa vrpce otrgne nekoliko cifara, da ih preko telefona ili proda ili kupi, i dobije razliku:
pedeset ili sto dolara. Dan je završen.
U šest sati zalupim knjige, navlačim kaput, viknem Vorobeju: laku noć i krenem kući. U glavi mi trešte, bruje
točkovi. Usta suva. Pod kožom dršću sve žilice.
U šest i po okupam se u vreloj vodi, obrijem se, navlačim svilenu košulju nisam ja prostak , smoking i izlazim
na ulicu da se nauživam života.
Ja sam apsolutno slobodan. Jedem sporije no u podne. Popušim cigaru. Razmišljam kuda bih. Malo po malo
počinjem da shvata:: da me, bez obzira na svilenu košulju i smoking, večeras niko ne čeka, nikud nisam
pozvan, nijednom čoveku od svih ovih deset miliona ljudi nisam potreban. Idem u bioskop.
Na bioskopskom platnu još veća jurnjava nego u životu, ali zato bešumno, to je dobro. U pauzi jedem
sladoled. Pušim. Zatim idem kući ulicama prepunim isto takvih ličnosti u smokinzima kao što sam ja. Guram
se, gluvim od buke i treska, gušim se od ljudskih isparenja i smrada benzina, slepim od plamenih reklama
koje bukte po krovovrša i oblacima.
U dvanaest sati sam kod kuće. Ležim i pušim otužne cigarete. San me neće. Srce lupa kao motor na
motociklu. Pušim da bih se ošamutio. Mozak mi se sav isušio. Sve je čudovišno besmisleno.
Vorobej je rešio da Sovjetskoj Rusiji prodaje sijalice za džepne lampice pa me je poslao u fabriku po škart.
Putovao sam u kupeu sam. Gledao kroz prozor. Bio je vetrovit prolećni dan. Obuzeo me nemir. U kupe je
neko ušao, seo prema meni, kvrcnuo zatvaračem. Zatim je sunčev zrak odbijajući se od ogledala skliznuo
preko mog lica. Ja pogledah. Preda mnom je sedela devojka čudesne lepote od one fele koju sam video
prvog dana mog dolaska. Detinje zabrinuto lišce, svetla kosa nemarno začešljana uvis, široko rastavljene
plave oči.
Nisam bio na oprezu. Stao sam da gledam u te oči, plave kao vetrovito nebo.
Gde je ona ranija samouverenost! Nisam čak ni pomislio da započnem razgovor sa devojkom... Gledao sam
joj u oči kao polucrknuta ptica iz podruma prolećni dan... Uveravam vas u takve dane takve oči kod žena
izgledaju ti kao tvoj zavičaj. Gledaš i osećaš da si skitnica, da si lutao kao beskućnik, vreme je da se vratiš u
zavičaj. Bio sam uzbuđen, uznemiren, nesrećan.
Na prvoj stanici devojka je izišla. Zadrhtao sam, tako se ljutito osvrnula na mene... Trenutak docnije vratila
se sa policajcem, pokazala na mene čipkanim suncobranom i rekla:
Ovaj gospodin imao je nameru da mi oduzme čast. Gotova sam da dam iskaz .
Odveli me u komandanturu. Sastavili zapisnik na osnovu iskaza plavooke lepotice. Po zakonima Amerike to
je bilo dovoljno. Odveli su me u zatvor. Dvadeset i četiri časa docnije bilo je suđenje. Ja sam prostodušno sve
ispričao. Lepotica je bila zaprepašćena, nije bila rđava devojka, uz to su joj, očigledno, polaskale moje reči o
njenim očima. Odustala je od daljeg postupka. Platio sam peni i vratio se u Njujork bez sijalica.
Vorobej me je otpustio: u subotu sam dobio svoj uobičajeni ček na dvadeset i sedam dolara i belešku:
Zahvaljujem vam . Opet sam se našao na -pločniku. Ali sada više nisam imao volje da stičem sto miliona
dolara. Nije me za to majka rodila da poslednjom svojom snagom pomažem Vorobeju da s mukom izvlači
kursne razlike. Neću više svu tu besmislicu, ne primam je. Fatamorgana... Fatamorgana... Ja nisam lud.
Natrag, kući, u zavičaj...
Na granici je voz polako prolazio kroz drvenu kaliju
Rusije. Na neravnom polju, kraj železničkog nasipastajao je stasit crvenoarmejac sa šlemom na glavi i
puškom na leđima i ravnodušno gledao u prozore vagona. Vetar je dizao pole njegovog šinjela, koji je mnogo
štošta preturio.
Iza njegovih leđa humke, šume, polja, na mnogo hiljada vrsta daljine. Kao pruge na nebu, bez žurbe, plove
sivi oblaci.
ISKUSAN ČOVEK
Mračnom stepom širio se stubić dima. Vojnički kuvar razgrnuo je gomilu pepela pod njom su tinjale žeravice
suve balege. Tišina je bila takva da se na daljinu od jedne vrste čulo kako zriče zrikavac; a još dalje, u dolinici
postrani, gde je još malopre dogorevala večernja rumen, pućpurikala je prepelica. Bolje bi bilog ludo, da
poletiš na Don, na livade, ovde nećeš mnogo nakljuvati. U stepi je zemlja topla, suva, eh, kad bi bilo nečeg
da se položi pod glavu, a ovako leže ljudi kraj vatre, a poneko pod kolima sa rukunicom podignutom put
zvezda. Zvezde su se široko rasule nad stepom. Jedan čovek sedi, ostali slušaju.
Da, druže, došlo ti tako...
Srknuo si?
Pa šta ti misliš, naravno srknuo čemer...
Ispričaj sve po redu, čičice.
Ako ću pričati svepo redu biće ovako: jednegodine, zaboravio sam koje, šesnaeste.. Pa, lepo... Ušli mi, ruska
vojska, u Pariz. A mi, vojnici, uzeti smo za tu ekspediciju kao po izboru: stasiti, mladi, svi strašno otresiti.
Prolazimo kroz Pariz, kolona za kolonom, četrdeset hiljada ljudi nije to šala! I pevamo koliko nas grlo nosi.
Putem, na brodovima, izvežbali smo se u pevanju: nije ti milo da se rastaješ sa životom u tuđoj zemlji... Pa i
ženskinje na trotoarima otvoreno i krišom gleda nas... Lepo... Ah, fine su, lepe njihove damice...
E?
Ko je to tamo rekao e pod kolima?
Dosta, slušajte, momci.
Da. Idemo mi kroz grad Pariz i pevamo pesme. Počnemo da pevamo redom, četa za četom, u svakoj četi
imamo pevača koji započinje pesmu i drugi glas, mi prihvatamo sve zveče stakla... Komanda je namerno
odabrala grlate vojnike za tu ekspediciju, da zadivi inostrance: vidite kako je naš narod veseo, sva vojska je
sita, naočita, ako je u boj onda u boj, ništa to njoj nije: sa pesmom izlaže grudi za otadžbinu. Tako su i u
francuskim listovima pisali: Ruski , kažu, vojnik umire sa pesmom na usnama...
Kako to?.. Opet ispod kola. Vidite li, momci, a?..
Pripovedač pogleda iskosice pod kola, ali ništa nije mogao da razabere tako je bilo mračno. Mesec još nije
izišao nad stepom.
A kako da nas i ne hvale: doterali nas da umiremo za njihovu otadžbinu... Pa, naravno, naš ruski jezik nisu
razumevali, od toga je mnogo zavisilo... Kada smo prolazili ispod Trijumfalne kapije, damice su stale da
bacaju na nas cveće ruže. Mi, kao da su te ruže za nas obična stvar, isprsimo se, kao da smo se rodili takvi
orlovi, i grmnemo onu našu, vojničku: Baz-zdimo na katran, baz-zdimo na katran, na duvan... I šta mislite:
damicama suze u očima, i pružaju prema nama ruke... A naša gospoda oficiri samo krive usta, ali ništa se tu
ne može: parada...
Žestoko ste vi to za duvan... Pokazali...
Štošta bismo mi još pokazali da nas tog istog dana nisu poterali pravo na front... Kod njih je narod malog
rasta. Osvajaju samo umom, obrazovanjem. A kultura je kod njih visoka.
Visoka?
Nemci su još umniji, a Englezi sve poklope... Ne volim kad se pod kolima smeju onome što ja govorim. Malo
mi treba pa da otuda nekog izvučem za uši. Ne volim kada se smeju kulturi. Šta vi mislite kod nas je stepa
široka, pa ne možeš ni za šta da nas uhvatiš? Ne, mi smo pokušavali kapama da mlatimo neprijatelja. Nisu to
više ona vremena. Bacili nas na front, dve nedelje docnije boj. Oficiri u novim lakovanim čizmama tlatko
izbrijani, čisti, i nama po čašu konjaka i cigarete. Po zubima, naravno, niko ne udara, ali komandiri vele
ozbiljno: Momci, nećemo osramotiti rusko oružje, otstupanje je nemogućno jer, uzgred budi rečeno, na
zadnjim položajima su Francuzi sa mitraljezima...,,
To Francuzi, svoji, po svojima?
A šta si ti mislio?.. Nas su valjda za sparivanje doveli onamo?.. Pa, lepo. Mi u to vreme o kulturi još ništa
nismo znali. Naređenje: napad. Znači muzikanti napred, a mi urrra, i sav nam je posao da grudima krenemo
na bajonete... A nas i bombama, i bacačima plamena, i mitraljezima, i gasom, i smradom, i sa aviona odozgo,
i sa tenkova u čelo... A pozadi Francuzi: napred! napred! Eto ti, tako je Rus i dospeo u Evropu... Lako je vama
da tresete gaćama po stepi, vas bi trebalo tamo... Apropo, kako kažu Francuzi apropo izmrvi celu našu
diviziju. Nas to, naravno, vređa, neprijatelja smo ipak izbacili. Zauzeli položaj. A sutradan naređenje:
otstupanje. To nije bio boj, već demonstracija.
A šta je to?
Pa, nešto kao repeticija.
A to šta je?
Sa vama, momci, obrazovan čovek ne može da govori. Pa, nešto kao pokazivanje.
Aha!
Nama su, naravno, objasnili kao Nemci se prepali i sada je kraj ratu. Malo pametniji u to nije poverovao.
Smrviti diviziju mogli smo i kod kuće. A eto, komandanti su dobili velike nagrade za taj boj.
Sačuvali slavu oružja.
To je ono... Odveli nas u pozadinu. Zaista, i vina, i govedine, i duvana koliko god hoćeš. Ali u Rusiji je neki
zastoj s parama ili neuspeh na frontu savezn 1ci cočinju da krive njušku, nas opet bacaju na položaj i mi
grudima idemo na Nemce. Ne, momci, nije strašno umirati, ali je strašno umirati uzalud. Poneki seljak
otkako se rodio nije bio ni u sreskom gradu, a sad mu naređuju da umre s one strane mora: tamo mu
otkidaju ruke i noge i prže ga gasom, a francuska damica položi mu cveće na grob. Vojnici su krišom plakali
eto koliko je to bilo mučno. Ali mi zato podnosimo sve bez roptanja što nemamo kulture, imamo samo
pesme. I mnogi su u to vreme počeli da se druže sa Senegalcima, sa crnim ljudima, učili ih ruski, a oni nas
afrikanski. Zajedno tugovali. Zvali ih k nama u stepu.
Kako to crni? zapita neko ispod kola.
Pa kao katran, i snažni muškarci. I među njima ima veoma veštih ljudi. Raspitivali smo se: isto kao kod nas:
seju kukuruz, proso, imaju mnogo svinja. A ptice im, eto, nisu iste.
Nisu iste?
Nisu iste?
Kod nas su, recimo, ove sitne vrapci, čvorci, vrane. A kod njih pelikan ptica sa kljunom od jednog i po aršina.
Mada je bilo mračno, pripovedač oseti kako se jedan od slušalaca osmehnu, a drugi zavrte glavom. On
poćuta neko vreme, pa razgrnuvši pepeo zapali lulu na žeravici.
Da. Sećam se sedim u baraci. Dva zemljaka, Ivan Rindin, monter, šofer, električar, ukratko majstor za sve, i
Aleksej Kojstolobov pišu pismo u zavičaj. A mene je boleo trbuh. Napolju kiša, vetar, čamotinja. Odjednom
ulazi potporučnik, sav mokar, blatnjav:
Zdravo, drugovi vojnici! Ja , veli, dolazim pravo iz Pariza, doneo sam vam radosnu vest: čestitam vam veliku
beskrvnu revoluciju... I struže li struže... Mi se samo zgledamo. A Ivan Rindin se doseti. Izlazi i govori bez
okolišenja: To mi odavno čekamo, pustite nas sada što pre u zavičaj, jer tamo će bez nas zemlju razdeliti . A
potporučnik ti planu: Ah, kučkini sinovi, poslednji put vam ovo kažem... Ne, sada je vaša sveta dužnost da se
borite do poslednje kapi krvi za slobodu . Zalupi vrata i ode. Nagšu diviziju su odmah prebacili u duboku
pozadinu i tamo navalili da nas obrađuju na mitinzima, da ne tražimo da nas vrate kući, već da tražimo da
nas pošalju u borbu. A zar mi možemo da im odgovaramo bez kulture? Uzeli su nam čak i puške. Znači, opet
umirati.
A ja bih pobegao reče neko pod kolima.
Budalo. Ne znaš geografiju. I šta da vam kažem: ona gospoda u šeširima, koja su dolazila k nama da rukama
mlataraju na mitinzima bila su nam teža od vojne komande. Bogami. Brbljaju koješta, pokažu ti rukom na
vinograd: Vi , kažu nemojte zaboraviti da je ovo tle rodilo Dantona i Kamila Demulena...1 A nama je svejedno
koga je ono rodilo, mi hoćemo da znamo istinu ko zapoveda ruskom zemljom? Ko je sada gazda? Zašto nas
ostavljaju da trunemo u Francuskoj? Zašto nas obmanjujete, jer smo nekulturni?
Tako smo škrgutali zubima sve dok nisu došli boljševici. A u novembru, nazdravlje, sabili nas iza žice.
Postavili mitraljeze. Hrana slaba. A one damice: kad prođu pored nas, zaprete pesnicom. Mi se, naravno,
pobunimo. Nas iz mitraljeza, iz oklopnih kola. Kolovođe su po njihovom običaju streljali kraj stubova. Eto ti
ruski orlovi!
Sa zemlje se diže stasita prilika, sa bradom koja je rasla od samih ušiju, i zakloni zvezde. Zatežući gaće, reče:
Ja sam, momci, za Francuze i sam prolivao krv.
Gde je to tebe snašlo?
Pa na Mazurskim Jezerima. Tamo su pobili sto hiljada naših.
Seljaci ućutaše. Prepelica je doletela bliže ipućpurikala, činilo se, negde iza kola. Nad krajem stepe na
jednom mestu kao da je postalo svetlije to je uskoro trebalo da se pokaže mesec.
Čamili smo bezmalo godinu dana iza žica kao zarobljenici opet progovori pripovedač. A kod Francuza velika
nestašica radne snage. I mi primećujemo one damice prestale da prete, prolaze pored našeg logora,
zagledaju. Naravno, naši momci su snažni, plećati, mogu da rade... Što da sede bez posla? Samo seru iza žice
od rđave hrane.
To je obična stvar... Ispod kola.
Ćuti.
Dakle, eto, ove damice po naški seoske žene, udovice počeše da uzimaju naše uz jemstvo. Upočetku su
odabirale snažne, po njihovom ukusu.
Da ne kvare soj.
Sasvim tako. Naši nosevi nikako im se nisu sviđali. Poneki seljak sav beo i rumen, a nos đavo će ga znati šta
je, a ne nos: u nekog kao dulac, u drugog same nozdrve. Mi se dosetismo, stadosmo da se razabiremo u
nosevima. Nekom smo ga teglili, ništa iz toga nije ispalo. Damica uperi pogled na takav nos i nema
poverenja. Mi ispraćamo vojnika, zauzimamo se za njega: gledaj, velimo, kakav muškarac čitave dane može
da zamahuje kosom, veseo je i nije baš raspoložen za ždranje, a ako ti sumnjaš u nešto drugo prvi je ždrebac
u selu. I njoj se hoće i nos prolazi. Zatim su, naravno, počele da uzimaju i sa svakojakim nosevima. Tako su
mnogi momci od radnika postali gazde, oženili se udovicama, lepo počeli da gazduju. A te damice zaboravile
i kako se hoda jalovo: ne stižu dosta da se narađaju. Francuzi su se mnogo čudili.
A kako si se ti smestio?
Dospeo sam kod jedne veštice. Otresita žena četrdesetih godina; domaćina ubili u ratu. Rešila da me hrani
samo salatom, prokletnica. Viče ceo dan kao hajkač. Danju se namučiš, a uveče se ona napije crna vina pa se
u cipelama uvlači tebi u postelju. Pljunuo sam, vratio se u logor i s obzirom na primerno vladanje pustili me
da radim preko dana gde ja hoću. Rešim se ja da otputujem u Marsej. Tamo sam se našao s Aleksejem
Kostolobovom i s Ivanom Rindinom; i on je pobegao od žene: prebacivala mu rusko poreklo. Počeli mi da
tovarimo brodove. Za kratko vreme zaradili smo na tom poslu četiri hiljade dve stotine franaka, ali opet
samo svojom nekulturnošću: leđa nam jaka. Ivan Rindin veli: Nećemo mi, momci, celog veka sanduke vući,
hajde da potražimo finiji posao . Majice smo bacili, naručili čisto odelo, košulje sa mašnama, šešire. Na to je
otišlo bezmalo hiljadu franaka. Ali na ulici nas više ne guraju, dođeš u kafe Garson, ven-blan! Dotrči kelner:
Keskevule? To znači šta želite? I donosi belo vino. I mi se trudimo da među sobom govorimo francuski,
nikako drukčije.
Pod kolima neko frknu. Zatim neko u mraku, svakakog kvrcnu onoga po zatiljku. Pripovedač nastavi:
Doputovasmo železnicom do Tuluze. Pređosmo u voz uskog koloseka, siđosmo na jednoj stanici i krenusmo
peške u sreski grad, u zabačeno mesto. Idemo drumom po hladu, pod drvećem. Unaokolo polja, vinogradi.
Zemlja razdeljena kao bašta. Zaviriš u majur. Žive mirno, sitou i u tim mestima sve neki starci. Mladića
sasvim malo.
Pobijeni?
Neki pobijeni, a neki odlaze u gradove. Seoski rad sad im se ne sviđa: težak je. Svak bi hteo da se što brže
dočepa nečeg, da što veselije živi. Rat je kao kašikom izmešao ceo narod. Mi rmo mislili da nas je Rindin
doveo u ova mesta na poljski rad: nas su iza plotova neprestano zagledali starci i starice; naročito Alekseja
Kostolobova: dugajlija, snažan. Ali v ne. Seli mi da se odmorimo kraj jarka, a Rindin veli: Odavno su mi pričali
o ovim mestima. Ovde je takva čamotinja da ljudi u hodu zadremaju. Naravno, u Parizu, na primer, nama je
bez kulturnog obrazovanja teško da se probijemo, tamo će nas svak lupiti po glavi. Ali ovde možemo lako
proći kao prestonički avanturisti .
A šta je to?
Avanturist je, po naški, čovek sposoban za sve; drugi rade, a on skida kajmak13 .
Ima takvih.
U inostranstvu, uzgred budi rečeno, oni obavljaju velike poslove. Na kulturi se sve zasniva. Ti tamo, pod
kolima, znaš li šta je akcija?
13 Pripovedač upotrebljava reč avainturist ne sasšš u obič-nom smislu, očevidio izbegšzajuJš reč špekulant
kao suviše skučen pojam. Prim. auto rova.
Šta to? Kroza smeh. Idi ti...
Akcija to ti je, bratac moj, takva hartija: kad je kupiš za to ti plaćaju pare, kad je prodaš opet plate pare. Ti
ćeš godinu dana grbiti leđa avanturist će za minut više zaraditi. Namigne nekom: kupujem, veli, akciju... A u
njegovom džepu, vidiš, samo ubijena vaš. Sva je stvar u tome kome će namignuti... I njemu nose pare...
Posle tih reči ljudi opet počeše da vrte glavama. Pripovedač, veoma zadovoljan, šišti lulom:
Tako vam mi sedimo na ivici jarka i uzdišemo, a Rindin priča. Smislili svoj poduhvat, razmotrili ga sa svih
strana. Predveče stigosmo u grad. Lep gradić: rečica, bašte, kuće od kamena, u svakom dvorištu golubarnik.
Na ulicama čisto. Tišina i dosada. I mi se radujemo toj dosadi. Svratili mi u gostionicu, poručili večeru:
obarenog pitomog zeca sa pavlakom, žabe...
Pfuj! Dosta si brbljao koješta...
A jesi li jeo žabe? Onda ćuti. Kod nas po močvarama tušta je i tma te divljači, samo krekeće, ovamo nemate
šta da žderete, a to je najbolje jelo. Eh, nekulturnost! Pa, lepo. Gostioničar nam donosi večeru, vino, liker,
čokoladu, i sam se čudi kako mi bogato jedemo, pa pita odakle smo, zašto smo došli. Mi kažemo: doputovali
smo da pogledamo, možda će nam se dopasti, započećemo posao. I odmah se po gradu pronese vest:
doputovali iz Marseja inostrani avanturisti. Naročito je Kostolobov zadivio građane: visok kao vrata, oči mu
sitne, ručurde kao lopate, ide, spotiče se, stidi se što ga gledaju. Ujutru se probudimo opet topli doručak:
marinirani petao i puževi s belim lukom. I mi pođemo kao bajagi da se prošetamo po gradu. Gledaju nas sa
svih prozora. Lepo. Do ručka smo triput obišli grad. I kraj same reke, nedaleko od pijace, Rindin pokaza jedan
hambar od kamena, starinski, čvrsto građen: Tu je veli naša sreća . Taj hambar smo iznajmili na godinu dana
za ništavne pare. Nama odmah u gradu daju kredit: vide da su doputovali solidni avanturisti. Uzmemo na
kredit čamovinu, daske, pamučne tkanine, raznih kartona, boje, električni pribor. Gradić ožive, trgovina
krenu. Mi, ne gubeći vreme, počesmo sa prepravkama: popravili krov na hambaru, štukaturu spolja, iznutra
omalali zidove. Napravili klupe, prevukli ih pamučnom tkaninom, a kraj ulaza je Aleksej Kostolobov do rata
bio je kovač namalao na štukaturi što je mogućno šarenije, razne Kavkasce u šubarama, boljševike sa
crvenim bradama, noževima, Baškirce sa kosim očima... I topovi su tu pucali, i
na konjima se ljudi tukli, i kućerci goreli... Ove slike kaže Rindin to su naš glavni adut . I zaista Francuzi su
leni, ali čak iz okolnih sela su dolazili da gledaju, celog dana se oko hambara skuplja gomila. A šta će to pitaju
biti ovdekod vas? Rindin ćenjima: Milostive gospođe i milostiva gospodo, čekajte, uskoro ćete videti, a dotle
vam zahvaljujemo na vašoj časnoj pažnji . Kada se posao primicao kraju, uzeo je dve hiljade izdao nam
priznanicu i otputovao u Pariz. Otuda je poslao telegram: Uspeo, sve nabavio, malajte firmu . Za to vreme
smo izneli smeće, oko hambara počistili metlom, posuli peskom i latili se malanja firme. Nedelju dana
doccije Rindin se vratio sa dva sanduka. Dakle, momci, sutra otvaramo . I noću smo istakli firmu. Ujutru je
sav grad zinuo. Novost! Prvi put u gradu. Bioskop iz Pariza. Vesela i korisna razonoda za lica oba pola. Za
početak prikazaće se: 1 Jeziva drama iz života pariskih razbojnika. 2 Neodoljivo smešni doživljaji jednog
lekara. 3 U pauzi nastupa ruski džin Aleksej Kostolobov razbijanjem dasaka i drugih predmeta o glavu .
Za tu tačku programa dovezao je Rindin pletene čakšire, triko i trubu. U sedam časova bilo je kod nas sve
gotovo aparat smo postavili, filmove proverili, Alekseja obukli u crveni triko, naučili ga da škripi zubima kada
dođe do razbijanja dasaka. Rindin je seo u blagajnu, ja stao unutra da proveravam ulaznice, posadim
gledaoce na njihova mesta, objavljujem slike. Kostolobov je zaurlao u trubu čuje se s one strane rečice.
Gledam: nailaze Francuzi.
Trista franaka smo skupili te prve večeri, dali smo tri seanse, i četvrtu bismo dali, ali Kostolobov je odbio da
lomi daske nagnječio je glavu. Francuzima se veoma scidelo naše pozorište: zaista, do tog vremena k njima
nije navratio nijedan bioskop, zabačen kraj. Plašili se rizika. A nama je posao lepo krenuo. Rindin je dovezao
drugu seriju, i nama su i sa majura počeli da dolaze. Naročito su se divili Kostolobovu. To je kažu monstr1 , o
la-la . Zaista, snažan seljak: zgrabi dasku palac i po debljine patras s njom o glavu! Damice skaču i pipaju ga...
Pa, lepo. Novac ne trošimo. U gostionici nas poštuju. Šetaš po gradu ne stižeš svima da otpozdraviš. I počeli
mi da se gojimo, počeli da se dosađujemo.
Postali smo obesni, razmaženi. I pijemo samo benediktinac. U to naišla zima, kiše, mrak. Kostolobov kad se
napije odmah plače: Neću nikad ugledati tihi Don kaže
bolje bi bilo da živim u stepi kao neki beskućnik bez konja no što se kreveljim pred Francuzima, to je
nepristojno . Tako sedimo u duge večeri nas trojica u gostionici, pijemo benediktinac, govorimo francuski, a
vetar napolju duva iz sve snage, vetar zove u stepu.
Zaželeli se suve balege?
Gnezda svog.
A mi smo ovde imali pune ruke posla, dok ste vi tamo, u hladovini, uživali sa pozorištem. Nije to bilo kao sad,
samo su konjanici jurili po stepi. Topčići pucali...
Čim naiđeš na telegrafski stub i pogledaš: visi čovek.
Ponavljam, nastavi pripovedač da smo bili kulturni, mi bismo nakupili para pa u Pariz, na primer, trgovali
bismo akcijama, odlazili sa damicama u raskošne restorane. Ukratko, uživali. A mi samo pričamo o selu: kako
je tamo, pgga je, žive li... Možda ni Rusije više nema.
Hi! Pod kolima.
A šta ti misliš... Rindin je donosio iz Pariza novine, a one su pIjSale bez uvijanja: Rusija je propala, ostale su
samo krstače, a narod se sav razbežao na sve strane . U zimske večeri smo mnogo likera ispili od te tuge.
Nemamo s kim da progovorimo, ni da se ,svađamo, ni da larmamo... Eto stiže nekako o mesojeđu Rindin iz
Pariza. Otslužili smo seansu. Pogasili elektriku. I Rindin nas odvede iza hambara na obalu. Dakle, momci ,
kaže hoćete li da putujete u zavičaj? Kako? Šta? General Denjikin poziva dobrovoljce, daje opremu, novac za
put i trošak . A protiv koga da se ratuje? pitamo mi. Protiv boljševika, jer su oni od seljaka, od Kozaka oduzeli
zemlju i žito oduzimaju, a ti su boljševici u nemačkoj službi, rasprodaju Rusiju, hoće da je predadu Nemcima.
To mi je rekao pouzdan čovek u komitetu. A evo i novina , i pokazuje nam novine u njima to isto piše .
Nismo se dugo razmišljali, Kostolobov i ja: Idemo. Hoćeš li i ti s nama? Ne , kaže on stići ću ja vas docnije,
treba likvidirati posao . I mi, dve budale, nismo shvatili da nas on obmanjuje. Pohlepa ga je nagrizla žao mu
da s nama deli dobit, i on nas ispraća. Već je na mesto Kostolobova najmio Francuza, mađioničara koji guta
sablju, čoveka-zmiju skitnicu, za pet franaka za veče. A mi idemo te idemo . I šta vi mislite? Francuzi su
saznali da ja i Kostolobov
odlazimo da ratujemo, pa su došli da se s nama oproste. U gostionicI se pojavio pretsednik opštine, opasan
kao pri vršenju dužnosti trobojnim pojasom, i s njim deputacija. Pozvali nas. Pretsednik nam predaje hartiju
s pečatima i kaže: U ovoj hartiji grad vam zvanično zahvaljuje što ste uveli kulturnu razonodu u vidu
bioskopa. Mi sami veli nismo se toga dosetili, jer od rata nam se zavrtelo u glavi, i bilo nam je dosadno, a vi
ste nas zabavljali, sjedinivši prijatno sa korisnim . Ja mu odgovorim: Mersi, kad stignemo kući, pisaćemo vam
otud . Kostolobov, naravno, nije majstor u govoru ,samo plače. Tako mi ispismo čašu s deputacijom...
Pa šta dospeli ste na front?
Mesec dana docnije istovarili nas u Novorosijsku. Kad se brod približavao rodnoj zemlji šta ti sve nije bilo...
Prosto bih pušku bacio u more. Putovalo nas je dvesta dobrovoljaca, i mi smo se dogovorili: dok sve dobro
ne vidimo da ne pucamo uludo.
Pa to znači u svoje ljude.
Naravno. Mi smo to shvatili, nismo budale. Iskrcali smo se. Smotra. Komandant, kao što je red, kaže: Zdravo,
orlovi, grudima ćemo braniti jedinu, nedeljivu .
Ehe , pomislimo o tim orlovima mi već sedam godina slušamo priču . I već primećujemo da nismo dospeli na
pravo mesto: opet generali, opet gospoda, i mi kao da ništa ne pretstavljamo, opet smo mi bezbojna stoka.
A gospode kud god pogledaš tušta i tma, više nego seljaka, nemaš kud da pljuneš. Tako. Ja i Kostolobov
dospeli smo u odred koji treba da pođe po drva, s nama još dvadesetak ljudi, popeli se mi u planinu, u šumu,
zaklali oficirčića, carstvo mu nebesko, i prebegli zelenima. A otuda, pošto smo sve dobro razmotrili u selo...
Tu su vas i uhvatili u Crvenu armiju.
Zna se.
Pa pod Varšavu.
Pa šta s tim... Sada smo mi već znali zašto ratujemo. Reći ću vam ovako srknuli smo čemera, ali smo videli
mnogo štošta korisno. Ni u kom slučaju ne možemo mi bez kulture propašćemo... Zašto ne volim kada se
pod kolima smeju? Smej se onom što je smešno, ćubasto momče, a kad ti pričaju o vređanju čovekovog
dostojanstva... Tu se valja zamisliti...
Nad stepom je otskočio mesec, bacajući srebrnu svetlost po travi. Nedaleko su kao metal otsjajivali plastovi.
Zabeleo se put i na njemu, bacajući dugu senku, pojavio se konjanik. Jahao je korakom, bez sedla, i nosio
vreću s hlebom. Onima koji su ležali na zemlji izgledao je kao džin, iza leđa mu se dizao žućkasti mesečev
kolut. Nečiji glas reče tiho:
E, baš je đavo.
Drugi:
Ne samo dasku o glavu i osovinu će on prelomiti.
Pripovedač pozva konjanika koji je prilazio:
Aljoša, gde ti je ona? U kolima, ili valjda u torbi?
Ko? zapita konjanik dubokim glasom. Stoj! Ko?
Fotografija. Nas dvojica smo se fotografisali na doksatu, tu razne životinje oko nas, a mi sedimo sa knjigama
u rukama. Poslali smo sliku u Francusku, pretsedniku opštine.
SREĆA AVERJANA MIŠINA
Kažu da se u naše vreme ne može dogoditi ništa uzbudljivo, bleštavo neobično, pa makar glavu razbio o
kameni stub koji sve dosad još ukrašava dosadne ulice provinciskog grada. Pejzaž je žalostan kako samo
može da bude: olupane kuće u obliku sanduka, rđava kaldrma, vetar nosi prašinu u oči, umesto zelenog
drveća telegrafski stubovi. Idu svojim poslovima zabrinuti stanovnici, a crvenoglavi14 , stojeći na raskrsnici,
strogo gleda u firmu privatnog trgovca, koji se .smestio pored kooperative.
Apolon Apolonović Dudikin, njega zna kod nas svako pseto, jer je Apolon Apolonović u svoje vreme nekoliko
stotina hiljada straćio po raznim zemljama na strani i kod nas po rakidžinicama, dok je još bilo rakidžinica,
ovaj izvanredni čovek, koji je po sopstvenim rečima popio četrdeset vagona samo šampanjca, govorio bi u
pivnici:
Najznačajnije što se može dogoditi u našem gradu to je da ti donesu flašu piva, a u njoj miš ili neki drugi gad.
Dosadno!..
Ali čekaj... Koliko ovog leta, jednog divnog junskog dana, posle kiše, kada se slegla prašina i zamirisale topole
na bulvaru, u sedam sati uveče desio se tako neobičan događaj da stanovnici sve dosad u čudu šire ruke.
Iz sela Čeliščevke, koje leži tridesetak vrsta od našeg grada, krenuo je posle ručka kolima sa jednim konjem
seljak Averjan Mišin. U kolima je pored njega sedela nećaka Dunjka, sedamnaestogodišnja devojka rumenih
obraza u novoj cicanoj haljini modernog kroja, to jest s pojasom pozadi. Vozili su se seoskim putevima i
međama, mimo žita koje je kiša nedavno poprskala. Na konja su se spuštali pljosnati obadi, Averjan ih je
terao uzdama. Dunjka je grickala semenke.
Averjan Mišin bio je sasvim običan čovek. Takvu riđasto-sedu bradicu, takve stisnute oči neodređene
plavkaste boje, takve bore na preplanulom vratu srešćete na svakom koraku. U celom njegovom životu nije
se dogodilo ništa značajno ni naročita nevolja, ni naročita sreća. Ukratko, Averjan Ivanović bio je prosečan
čovek, ma da je imao lukavstva iznad osrednjeg.
Putovao je u grad iz dva razloga: da smesti Dunjku, da je udene u neku službu, i da od sina, Ivana
Averjanovića, zatraži pare. Ivan Averjanović služio je u fabrici i dobijao
14 Milicionor. Prim. ured.
platu po trinaestom razredu tarifne skale. To znači, mogao je da odvoji delić za svog oca. A tog proleća imao
je Averjan Ivanović mnogo rupa u gazdinstvu. Spustivši s kola noge u novim čizmama, po kojima je šibala
repa i detelina, žmurio je na jarku svetlost i naglas se prisećao svih nedaća, kako bi o njima mogao da priča
sinu.
Ti, Dunjka, slušaj. Konja sam četiri puta vodio marvenjaku to je prvo, ovca naletela na vile pa se rasporila to
je drugo, medved je našoj kravi odrao kožu sa zadnjice to ti je treće. A kakva je sada letina? Znaš kakva je
sada letina? Kapu da skineš pa da se zaplačeš. To ti je već četvrto. A porez? Od čega ću da platim? To je, koje
po redu?
Šesto, valjda, reče Dunjka.
Tako je, šesto. A tebe, budalu, treba obuvati, odevati. Vozim te u grad, a možda te niko neće uzeti, pa ću
morati da te vratim natrag. Razumeš?
Tako su se vozili seoskim putevima i razgovarali. Dan je bio prazničan, Averjan Ivanović je svakako računao
da će sina zateći kod kuće. Ali kada su stigli u grad i raspregli, ispostavilo se da Ivan Averjanović više nije kod
kuće: otišao je u šetnju po bulvaru. To im je saopštio nastojnik kuće. Pogledao kroz prozor, iza fikusa, i
rekao:
Zdravo! Šta je, došao si svom sinu? Potraži ga na bulvaru. Sigurno je tamo sa manikirkom Fenjkom.
Pa šta se tu može, Dunja, hajdemo na bulvar reče Averjan.
Na bulvaru, na klupi, sedeo je Apolon Apolonović Dudikin, levo od njega milicionar, desno Semjonptičar,
prodavac divljih plovki koje su mu visile na ramenima, o konopcu.
Čudim se ja tebi, bratac si moj, govorio je Dudikin Semjonu-ptičaru: obilaziš li, obilaziš čitavu nedelju dana i
ništa nisi prodao, i roba ti se već usmrdela.
Što se plovka duže drži, sve je slađa, odgovori Semjon. Mnoga gospoda...
Kakva to gospoda? odmah ga prekide milicio-nar.
Pa građani, po vašem... zahtevaju da divljač ima zadah, ja se toga i držim. A sada je, znači, vrućina, pa su
plovčice malko preterale.
Razgovor na klupi bio je najobičniji, svakidašnji. Sunce
se spuštalo na gusto zelenilo bulvara. Publika je šetala. U velikim prozorima jedne kuće od kamena zapalili
su se lusteri. Na jednom prozoru nameštali su transparent. Na balkonu se pojavio čovek u platnenoj
tolstovki15 sa mrljama od znoja pod miškom i zabrujao kroz trubu: Počinje izvlačenje poslednjeg zgoditka od
sto hiljada... Građani, počinje vučenje .
A nekakav kučkin sinak sigurno će dobiti, reče Apolon Apolonović. U poslednje vreme vidim jedan san, kao
držim u rukama srećku i broj na njoj je isti koji je dobio sto hiljada. Ali kad se probudim ja zaboravio broj.
Gadno.
Na to milicionar reče poučno:
Dobiti može svako, čak i takva skitnica kao što si ti. Eto šta je gadno.
Tako, reče Dudikin i poče da gleda ustranu. Ima raznih gledišta. Pa ipak, bez snova se teško živi. Seo bih na
avion pa pravo u Pariz.
Ćutali su neko vreme. Sunce je zapalilo požar među stablima. Sada su bili jako osvetljeni prozori na državnoj
zgradi. Tamo je muzika svirala valcer. Semjon reče:
Imam jednog poznanika. Radi što i ja raznosi ptice... Elem, nagovorila ga jedna gospođa da kupi...
Kakva to gospođa? zapita milicionar.
Semjon se zbuni i ućuta. Mimo klupe prođe Ivan Averjanović, stasit muškarac, praznično odeven. Lice mu je
bilo natmureno, gledao je sebi pred noge, kačket je držao u ruci. Pored njega išla je Fenjka-manikirka, toliko
lepa sa prćastim nosićem, u kratkoj haljinici da su se mnogi okretali za njom. Mahala je torbicom, a lice joj je
izražavalo dosadu.
Dudikin reče, gledajući za njima:
Oboje su iz mog bivšeg seoceta, bivši kmetovi mog tatice... On prebaci nogu preko noge i isturi crni palac iz
poderane sandale. Tako je to, druže milicionaru. Odvuci me u komandu, streljaj me, ali moj ded Apolon
Apolonović Dudikin batinao je njihove dedove u konjušnici.
Kako to batinao? zapita milicionar.
Razgovor na klupi nikako nije išao kako treba. U to;m trenutku začu se vika i na bulvaru se pojaviše Averjan
Ivanović Mišin i Dunja.
Milicionaru! vikao je Averjan. Pljačkaju ljude, a ti si se razbaškario.
15 Rubaška aJKvu je nooio L. Tolstoj. -P rim. prev.
Lakše, građanine, u čemu je stvar? Koga su opljačkali?
Ta meni su istrgnuli duvankesu s parama. Kakav je to red kod tebe? Zašto su tebe postavili?
Averjan ,se razgalamio, gurao Dunjku da se kune bogom, a sam je gledao ispod oka neće li negde ugledati
Ivana. Milicionar bez žurbe pređe na stvar:
Dosta ste škrgutali zubima, građanine. Bliže faktima. Jeste li zapazili razbojnikovo lice?
Video sam ga. Evo ovakav, sa kačketom, ološ...
Nikud on neće pobeći, možete biti spokojni za svrje pare. I milicionar ode.
Averjan se još neprestano udarao po džepovima i toliko je pao u vatru da je kapu tresnuo o zemlju. Iz kape
ispade višestruko presavijena hartija. Apolon Apolonović skoči sa klupe, podiže hartiju i, zainteresovan,
rastvori je:
Ispustili ste ovo, Averjane Ivanoviću. Lutrijska srećka, broj šest nula jedan, prva serija.
Daj ovamo reče Dverjan.
Ali Dudikin ne vrati odmah srećku:
Niste me psznali, Averjane Ivanoviću, pogordili ste se. A bilo je dana kada ste dolazili da čestitate praznik, i ja
sam vam nudio čašicu: pij, Averjane Ivanoviću, u gospodarevo zdravlje.
Ljudi moji! Averjan pogleda, zaista gospodar Apolon Apolonović. U očima Averjana Ivanovića zaigra
lukavstvo. On pruži ruku:
Pa, zdravo. Eh, slab si nešto. Pa, kako živišT
Ži-ivim, odgovori Apolon Apolonović i pogleda Averjanove jake čizme, prašnjave od deteline. Živim, i on
skupi nos kao duduk. Pa šta, nije vam baš loše sedeti na šojoj zemljici?
Da, nije loše, sedimo reče Averjak
I orete kao i pre?
Oremo.
Hm, lepo reče Apolon Apolonović.
Pa šta može biti lepše reče Averjan Ivanović.
A recite, Averjane Ivanoviću, ipak, nemate kajanja?
Ne, to nemamo. Ne kajemo se.
Zgodno reče Apolon Apolonović.
Pa šta može biti zgodnije...
Tako su neko vreme razgovarali. Dudikin je još uvek vrteo u rukama obveznicu. U tom trenutku kroz prozor
državne zgrade začu se žagor, jarko su blistali stakleni točkovi lutrije.
Neki ćelav čovek u bluzi od sirove svile podiže mališana na ruke i ponese ga prema točkovimg.
A odjednom, Averjane Ivanoviću? Dudikin rukom koja mu je zadrhtala pokaza ća točkove. A odjednom... Ne
nadate se da ćete izvući zgoditak?
Kakav zgoditak, dođavola! Eto, opljačkali me: ne znam ni kako ću otići iz grada. Treba za konja kupiti ovsa i
sena to je prvo, Dunjki nabaviti razne dronjke to je drugo...
I Averjan tada poče da priča o svojim nedaćama i o tome kako su ga malopre opljačkali. Moraće, očigledno,
da proda srećku, ništa mu drugo ne preostaje. Dudikin predloži svoje usluge. Sad odmah, dok se lutrijski
točkovi još nisu zavrteli i mališan nije izvukao fišeke sa srećnim brojevima, za to nekoliko minuta srećka se
još može prodati, pa čak i za visoku cenu.
Hajde, brže...
Čekaj, mladiću, reče Averjan a ti nećeš pobeći sa srećkom?
Ali Dudikin samo odmahnu rukom i nestade u gomili koja je blenula u osvetljene prozore.
Znate, prošle godine je isto tako izvukao zgoditak neki običan radnik, nemaš ga šta videti: hrom, ćorav, i
njemu sto hiljada govorila je Fenja, stojeći pored Ivana Averjanovića u gomili pred prozorima. Kad je saznao
za to, uhvatio se za glavu, pa kad poče da krklja! Naravno, nep je bio nezadovoljan, ali je ipak zanimljivo.
Hajde da svratimo, da pogledamo.
Meni sada nije do toga, Fenja. Vi se igrate s čovekom, Fenja, kao mačka s mišem, odgovori Ivan Averjanović
glačate nokte bogatoj buržoaziji, a srca nemate.
Fenja podiže ramena i zavrte torbicom.
Znate, nemojte vi meni propagandu da deklamujete, i budite zadovoljni što pristajem s vama da šetam.
Znači. odbijate ozbiljan razgovor?
Odbijam, reče Fenja, otvori torbicu, pogleda se u ogledalcetu baš sasvim kao u nekom inostranom filmu
napudrova nosić, škljocnu zatvaračem. E-he-he! uzdahnu i iskrivi usnice. Znate, ja bih se udala za vas, Ivane
Averjanoviću, ali vama, kao radniku, biće teško da se pomirite s mojom finom profesijom. Sem toga, još sam
isuviše mlada i nestalna, Jeste li razumeli?
Razumeo sam. Ivan Averjanović se natmuri kao težak
oblak i stade da gleda sebi pred noge. Fenjku je za to vreme uhvatila pod ruku neka njena
prijateljicamanikirka, one su nešto šaputale, nasmejale se i otrčale...
A u prozorima su se zavrteli, zavrteli jstakleni točkovi. Na sve strane su se ljudi dizali na prste... Tiše, tiše ,
prođe kroz gomilu. Moglo se videti kako zaplašeni, ošišani mališan prilazi točkovima. Oni su se okretali
sporije. Zaustavili se. Nečiji povišeni glas reče: Hajde, mali, uzimaj . Mališan iz svakog točka izvadi po jedan
fišek. Čulo se samo kako noćna lasta, leteći kao krpica u svetlosti večernje rumeni, jadikuje tužnim glasom:
Spim, spim .
Pa gde je? Apolone Apolonoviću, gospodaru! Odneo, bogami, odneo, ponavljao je Averjan, kaskajući mimo
gomile. Za njim je kaskala Dunjka. Utom on nabasa na Ivana.
Ivane, sinko, zdravo.
Zdravo, oče... Zdravo, Dunjašo.
Iza prozora je onaj isti povišeni glas nešto progovorio i tišinu prekide pljeskanje ruku, tapkanje nogu, urlanje.
Zasvira muzika. Gomila poče da se razilazi. U prozoru na transparentu pojavi se početak natpisa: Zgoditak od
sto hiljada rubalja pao je na... Ali dalje nikako da ispadne kako treba, svetiljke su treptale i broj srećke koja je
izvukla zgoditak nije se video.
Hajdemo k meni, ili u neku sajdžinicu, kako vi hoćete reče Ivan mračno. Averjan se trgnu.
Čekaj. Tu se neki čovek latio da proda moju srećku za červonjac. Ah, lele, zašto ram mu je dao? Dunjka, pa ti
si bila tu, trebalo je da ne dopustiš.
Ako je odneo nisu velike pare, nećemo propasti
reče Ivan.
A koji je broj izvučen, reci? Šta ako je moj...
Nisam dobro čuo. Nije meni do brojeva, oče.
Averjan Ivanović nije znao da li da ode ili da ostane da čeka bivšeg gospodara. Utom Apolon Apolonović
iskrsnu kao ispod zemlje, iskoči mu pred nos i pruži srećku.
Nisam uspeo, zadocnili smo.
Averjan stavi srećku u kapu.
Eh, ti, reče on buzdovanu!
I pođe bulvarom, lupajući čizmama.
Apolon Apolonović vrati se na klupu, gde je jopg uvek sedeo Semjon sa smrdljivim plovkama. Potraži u
džepu duvana nema. Zamoli Semjona nema. Danas mi apsolutno ništa ne ide od ruke, Semjone , i u tom
trenutku podiže oči i ugledau prozoru na transparentu cifre, broj srećke koja je izvukla zgoditak:
šest nula jedan, serija jedan. Apolon Apolonović diže ruke i uhvati se za glavu. Zatim divljački dreknu, skoči,
htede da pojuri, ali opet sede.
Semjone, Semjone, pročitaj, tako ti boga, je li tačno ovo je da čovek poludi...
'Tako je sedeo neko vreme sasvim klonuo duhom, zatim opet navali na Semjona:
Červonjec. Pozajmi mi, oče rođeni, ujutro ti vraćam. Proč prkaj, sigurno ti je negde sakriveno u gaćama.
Pašću na kolena pred tobom, ni sekunde ne smem gubiti.
Ej, reče Semjon saosećajno gde si se tako teško opio, gospodine?
I on izvadi iz duvankese i pruži mu tri novčića od po dvadeset kopejki sav svoj kapital. Dudikin ih stisnu u
pesnici.
Zamisli, prošaputa glasom koji je razdirao dušu zamisli, Semjone, u ovoj ruci sam držao sto hiljada, evo u
ovoj istoj ruci, evo ti: milion franaka. I nisam zadržao. Idiot!..
I Dudikin odmah, po treći put, skoči sa klupe, pritrča Fenji, koja je zamišljeno prolazila među drvećem. Čas je
hvatajući za ruku, čas puštajući, tapkajući u krugu kao đavo, Dudikin je govorio... O čemu? Semjon usled
buke na bulvaru nije mogao da razabere... Očigledno je tražio pare, i Fenja nipošto nije htela dati i čak je
ljutito zamahnula na njega torbicom... Ali zatim je on rekao nešto takvo da ona umalo nije sela... Uhvatila ga
za kaputić, zatresla svom snagom, unela mu se u lice, zatim ga gurnula i otrčala. On viknu:
Onda neka te pare ne budu ni moje ni tvoje. Nevaljalice, nevaljalice... Sve ću reći Averjanu...
I Fenjka se odmah vrati. Izraz lica bio joj je takav, kad bi joj sad neko pružio nož bilo bi svršeno sa Dudikinom.
I Semjon je čuo kako je ona ciknula:
Dobro, nitkove, uzmi polovinu.
Posle toga oni brzo nestadoše.
Averjan Ivanović pio je čaj u sinovljevom stanu, i ne žureći se, primicao se onom glavnom da izmoli
pedesetak rubalja za gazdinstvo.
I kod nas iz sela svi beže, govorio je, pružajući praznu čašu Dunjaši, seoski radovi izgledaju nm teški. Pa se,
eto, potucaju u gradu po prenoćištima. A ako se takav đavo vrati u selo opet nevolja. Vratio sam se kaže na
robiju, dosadno . Samo gleda kako da pritegne devojke. Pravi mangup.
Pa nisu svi takvi, reče Ivan Averjanović, zamišljeno posmatrajući kako se Dunjkino lice ogleda u samovaru.
Oh, da mi je da se tu ne ogleda Dunjka već jedna druga!
Kako da ti kažem, sinko? Svi ne svi. Uzmi, na primer, našu Dunjku: pogledaj je sedi, nadula obraze od vrele
vode. Rekao bi: krotka devojka, a znaš li ti pgga je u njenoj glavi?
Dunja pogleda ujka Averjana, otra usne celim dlanom i uze medenjak.
Da, a evo šta je u njenoj glavi. Naša popadija u selu poručila francuski žurnal, modni žurnal, i sve su devojke
kod nas poludele da se potšišaju... Da se potšišaju i suknje otseku do kolena. A tad se počelo pričati kako su
u Žukovki devojke u čitavom selu već potšišale kosu i potkusile suknje. Šta sve nije bilo kod nas! Seno je
nedelju dana ležalo nepokupljeno. Eto kakva briga mori Dunjku. Ni kravu ne može više da pomuze noge joj
se na potpeticama izvrću. Sada batine nisu dozvoljene. Pa sam je, eto, dovezao u grad, hoću da je namestim
makar kao sudoperu u narodnoj ishrani .
Ona treba da uči reče Ivan.
A kako će da uči? Ona je glupa.
Dunja opet pogleda ujka Averjana. Ivan poče da je brani. Dunja reče:
Glupa, glupa, a je l ti bivši gospodar vratio srećku?
Pa, vratio je.
Gde je?
Averjan skide s prozora kapu, izvadi iz postave srećku, raširi je, pogleda i ljutito opet baci u kapu.
Samo je ova ništarija i ostala, đavo da je nosi. Premeći se kako god hoćeš. A gazdinstvo znaš, kakvo mi je
sada: ovca je zadnjicom naletela na vile pa se rasporila to je prvo, medved je odrao kravu to je drugo. I
Averjan opet stade da priča o svojim nedaćama. Ivan je ćutao, pokunjen. Utom se u hodniku začu lupkanje
potpetica; pred vratima zastadoše. Ivan načulji uši.
Mogu li da uđem? mauknu iza vrata Fenjin glas. Ivan skoči, širom otvori vrata. Uđe Fenja oprezno, umiljato.
Izljubi se, kao na Uskrs, s ujka Averjanom, s Dunjom.
Gle ti nju! reče Averjan. Još nedavno bila si balava devojčica, a sad nep , i gotovo, mušice te uhvatile.
Pa šta je, Fenja, zarađuješ li mnogo svojom profesijom?
Pa sto i pedeset rubalja, što da ne.
Ah, ah! De, reci, molim te, sto i pedeset! Ah, ah! Averjan se nije šale radi čudio. Ivan je sedeo po strani, na
stolici, i netremice gledao u Fenju. Ona reče:
Ako vam treba novaca, ujka Averjane, ja uvek, pošto smo rođaci, mogu sa zadovoljstvom recimo, pedesetak
rubalja. U jesen ćete mi vratiti.
Averjan lupi rukama po stolu.
Ja? Gospode, pa kod mene je kao u banci i poslednju stoku ću prodati...
Ostavi, oče, reče Ivan i priđe stolu. Ostavi, oče, mi ne možemo da uzimamo novaca na zajam. Iz kakvih
kapitala da vratimo? Kako ću joj pogledati u oči? Nisu takvi naši odnosi sa Fedosijrm Pavlovnom.
Grešite! Vi moje odnose još ne znate sa naročitim naglaskom reče Fenja i manikiranim noktima uze srećku
koja je jednim krajičkom virila iz kape. Moj odnos prema vašoj porodici je najsimpatičniji što samo može biti.
Pa lepo, ako ste tako gordi i nećete onako da uzmete od mene, prodajte mi ovu srećku. Možda je to moja
sreća, pa ću jednom na nju dobiti zgoditak. Koliko tražite?
Averjan stade da se češe po potiljku, oči sasvim stisnu, pa, zaista prodavao je već konja nekom crnom
Ciganinu.
Šta da kažem? reče on. Malopre su mi na bulvaru davali trideset rubalja, ali ja sam tražio više.
Ali tada se opet umeša Ivan: uze od Fenje srećku, baci je u kapu i sve to uradi veoma odlučno:
Fenjička, nemojte da izigravate našeg dobrotvora, mi još nismo siromasi, ne prosjačimo. Izvolite malo čaja i
medenjaka i da promenimo razgovor.
Fenja sva planu, porumene i iskrivi usne:
Znate, Ivane Averjanoviću, ja sada ne razgovaram s vama nego s vašim taticom. Ona se živo okrenu Averjanu
Ivanoviću. Ja sam sovjetska devojka, ja sam slobodna devojka, Averjane Ivanoviću... Misli su mi vetrenjaste.
Ali srce mi je, Averjane Ivanoviću, strašno sažaljivo, plašljivo. I ja nemam nikoga svog, siroče sam kao
usamljen grm. Sem vas i Ivana Averjanovića ja nemam zaštitnika. Svakako, za mene je još rano, ali neka bude
onako kako me je Ivan malopre molio na bulvaru.
Fenja je govorila oštro ali određeno. Ivanu izbi znoj na čelu, ruka mu zadrhta. Fenja se isto tako žustro
okrenu njemu:
Jeste li sad shvatili moju tačku gledišta? Okrenu se ujka Averjanu. Udaću se za njega, odlučila sam se. Dok
sam još vruća, dok se nisam predomislila, sad odmah, evo, odmah hajdemo da se po svim propisima
registrujemo. Ona skoči, stisnu u rukama torbicu. Imate li svi svoje dokumente uza se?
Sve je to bilo tako neočekivano, nametljivo, da su Ivan Averjanović i Averjan Ivanović, pa čak i Dunjka
razrogačili oči i gledali Fenju. Vrata škripnuše i u sobi se pojavi Apolon Apolonović Dudikin. On se nekako
čudno smejuckao i trljao ruke:
Zdravo da ste, uvaženi. Kroz vrata sam čuo spremate se u rejon, da se registrujete. Mili moji, dockan je: rade
samo do pet, hi-hi. A mene je Dunjaša pozvala da popijem čaj sa zemljacima. Možda će i neku čašicu rakije
ponuditi bivšem gospodaru. Sećate se basne kako je medved došao na veštačkoj nozi: škrip-škrip... To se ne
odnosi na tebe, Averjane... Rasporili gospodara, pa lepo.
Stihijska beda. Mora se biti filozof, hi-hi. A moja basna se odnosi na Fedosju Pavlovnu. Škrip-škrip, Fenjička,
pamtiš li dogovor?
Fenja se zanjiha prema Ivanu Averjanoviću tako da bi je on mogao uhvatiti i pridržati.
Bojim se, bojim, da je ovaj poludeo žurno progovori
ona. Ivan se namršti.
Apolone Apolonoviću, dobro bi bilo da odeš da se pspavaš.
Dudikin se osmehnu neobično čudno i stružući sandalama priđe ujka Averjanu:
Da nije to tvoj konj što stoji u šupi, Averjane Ivanoviću?
Moj. A zašto pitaš?
Ja sam ustvari zbog toga i svratio, obuzela me sumnja: oko šupe šunjaju se neka dvrjidža na izgled ne baš
mnogo pošteni.
Dvojica? viknu Averjan.
Zanima ih katanac.
Odvešće konja, ljudi moji!
I ujka Averjan zgrabi kapu, pa polete vratima. Dudikin za njim. Fenja viknu:
Ujka Averjane, kuda?
Ali oni već nestadoše.
Prođe neko vreme. Ivan je uzdržano koračao po sobi i govorio, ispomažući se stisnutom pesnicom:
Moram se radovati svojoj sreći, Fedosja Pavlovna. Ja se radujem. Ali stavite se u moj položaj. Pre jednog sata
govorili ste: Ne, bezuslovno , a odjednom sami dotrčite sa povoljnim odgovorom, i sve nekako u žurbi, na
brzu ruku... Razumem ja tempo života... Ali ovo je stvar tako naročita, stvar srca... Zato sam se i zbunio,
Fedosja Pavlovna, umesto da igram od radosti...
On je govorio, a Fenja je gledala mimo njega u vrata, napregnute pažnje i još više uzbuđena. Već je prošlo
nekoliko minuta kako je Dunja otišla da pogleda šta je s ujka Averjanom.
Fenja! gotovo zastenja Ivan, hvatajući njenu ruku: Fenja, vi me ne volite, eto šta ja osećam.
Volim, volim, užurbano se osmehnuvši promrmlja Fenja, a ruka joj je kao komad leda ležala u njegovim
rukama.
Ivan uzdahnu, opet se ushoda:
Verujem, ali ne razumem, ne osećam... Čudni ste vi, Fenjička... Dete, valjda... Ili ja ne razumem, ili mi nismo
dovoljno dobri za vas.
Slušajte, šta je ovo? reče Dunjaša, pojavljujući se u vratima. Nema ih nigde, čitavo dvorište sam optrčala,
nema ni ujka Averjana ni gospodina. Nastojnik kuće mi je prišao: Ne traži ih , veli ovde, oni odoše u pivnicu .
I eto tada Fenja, kao da je nešto probode, sva zadrhta, pisnu tuđim glasom i izlete iz sobe.
Dalji događaji mogu izgledati kao buncanje, budalaština, besmislica izmišljena u pijanstvu.
Zaista, da se ovo dogodilo u nekoj savremenoj prestonici, gde su se ljudi izveštili da u hodu otseku đon, pa
da su čuli kako po gradu šeta običan mali seljak a u kapu strpao sto hiljada, i pritom mu nije ni na kraj pameti
da se doseti koliko je srećan... E, ne znam posredstvom aviona ili nekih nevidljivih zrakova odmah bi, za
sekund, prestonički veštaci ugrabili tu kapu zajedno sa srećkom šest nula jedan, serija jedan.
Ali, ponavljam, daleko od prestonice, u zabačenom mestu dogodio se ovaj neobični slučaj s Averjanom
Ivanovićem i kakvi avioni, kakvi nevidljivi zraci! dao bi bog odgovarajuću meru prostog lukavstva pa da se na
zakonitoj osnovi dođe do dragocene obveznice.
I ni u što druto, sem u lukavstvo, nisu se ni uzdali ni Dudikin, ni Fenjka. Pritom je Apolon Apolonović. ma da
se na bulvaru dogovorio, odmah krenuo da podmetne nogu Fenjki, radi čega je Averjana, pošto ga je izvukao
u dvorište, nagovorio da pođu u pivnicu. A tamo, u pivnici, događaji su uzeli sasvim fantastičan obrt, zadnjoj
sobi pivnice Jemeljan Pugačov , u prosto-riji odvojenoj lukom od opšte, bučne dvorane, sedela su trojica za
raznim stočićima i zabavljala se igrom u ručnu devetku.,, To su bili Kuzma Kuzmić Forafonov dućandžija,
uvažen, prilično punačak čovek s prostodušnim izrazom lica; zatim Lohankin, za koga se moglo reći gad :
mršav, tankonog, sav prožet nekim naročitim zagušljivim zadahom, zubi kvarni i tanka kosa kao prilepljena
za čelo, a iza svega toga veoma izdržljiv građanin, po profesiji klupski kockar. Ovde je sedeo zato što mu je
na nedelju dana bio zabranjen pristup u kockarski klub. Treći je bio Dudkin-Butkin, čovek strašna, čak
apokaliptička izgleda, sa crnom razbarušenom bradurinom, u pocepanom ogrtaču navučenom na golo telo,
sa divljim užagrenim očima. U čitavom okrugu bio je poznat kao propovednik skorog antihristovog dolaska.
Igra kojom su se zabavljali sastojala se u sledećem: bankar i ulagač istovremeno su ispružali prste na obema
rukama, zbir prstiju u obojice računao se brojem poena, kao u farbulama . Prvo su ispružali prste za ulagača
ako je bilo potrebno dokupljivanje, ispružili bi još jedanput , a zatim za bankara.
Igra je izgledala jednostavna, ali je zahtevala umešnost.
U ovu prijatnu prostoriju je Dudikin i doveo Averjana Ivanovića. Očigledno su ovde bili sve svoji ljudi. Dudikin
se pozdravio s njima, naročito toplo je stisnuo ruku Lohankinu, posadio ujka Averjana za stočić i stao da
priča o nekoj boci piva.
Ta nemojte se plašiti, Averjane Ivanoviću, progovori on, sve nekako namigujući, gladeći i tapšući Mišina po
ramenu ovde su sve ljudi osvedočenog poštenja. I on nazva svakog po imenu i očevom imenu. A eno onaj,
koji odbija svojom spoljašnošću, čak se i kod nas u predgrađu smatra kao svetac. Dudkin-Butkin, oče, hajde
da popiješ s nama čašicu.
On pritrča Dudkinu-Budkinu, šapnu mu nešto, pritrča i šapnu Kuzmi Kuzmiću a naročito dugo šaputao je s
Lohankinom. Averjan Ivanović sedeo je oprezno, video je da je svet ovde prepreden, spreman na sve. Ali
kako bi on mogao da se odupre? Ispio je flašicu; kelner donese još dve. U dvorani su, u duvanskom dimu,
istrajno svirala dvojica harmonikaša, lepotani ukovrčene kose i crnih obrva... Vreva, veselje, kikot... Averjanu
poče da se vrti u glavi, da mu nestaje opreznosti. Utom još priđe DudkinBudkin kao neki domaći duh s
ogromnim nosom. On opipa bradu Averjana Ivanovića.
Meka. Miriše na pavlaku, zabruja dubokim glasom. Pa, onda može. Zdravo. On sede i izbulji svoje crne oči na
Averjana Ivanovića. ,Ništa to nije, ne plaši se. Pij ovo pivo, pijane bog voli, i on primaknu svoja medveđa usta
Averjanu Ivanoviću pod samo uvo. Kad me pokrene sila ja idem i govorim, novaca ne uzimam... Tebi hoću da
kažem nešto tajno, zabranjeno.
Šta da mi kažeš? sasvim zaplašen, zapita Averjan Ivanović.
Evo šta, slušaj: ti, Averjane, ničeg se ne boj, ti ćeš biti ugledan trgovac, živećeš sto godina i nešto jače, i
umrećeš samo od sopstvenog lukavstva.
Dok je Dudkin-Butkin zaluđivao Averjana Ivanovića maglovitim rečima, ostali su se opet latili igre u ručnu
devetku. Lohankin viknu da se, sve orilo:
Pola rublje u banci!
Pokrivam odgovori Kuzma Kuzmić.
Važi! viknu Lohankin.
Važi! odgovori Kuzma Kuzmić.
I oni istovremeno, ispruživši ruke, isturiše prste. Jedan je imao osam dva prsta savijena , drugi sedam.
Imate pet poena. Kupujete? zapita Lohankin.
Meni dosta.
Važi! reče Lohankin, isturivši prste. Četiri. Vaše.
I Averjan Ivanović sa velikim čuđenjem vide kako Forafonov privuče k sebi pola rublje.
Pa šta vi to radite, momci? zapita on.
Dudikin potskoči:
Igramo u devetku, zabavljamo se.
Treba samo da su pare u džepu reče Lohankin.
Sve zavisi od sreće, kome je bog milostiv reče Kuzma Kuzmić.
Dudkin-Budkin opet se primaknu Averjanovom uvu:
Igraj, slušaj ti mene, ti si srećan. Bićeš ugledan trgovac.
A Dudikin se vrteo kao đavo i lupao nogama i potsticao. Prethodno je svakom šapnuo da seljak ima
sakrivenih para u sari od čizme. Srećku je pomenuo u tom smislu da ima i neku srećku, u krajnjem slučaju
mogu i nju uzeti. Po pravilima trebalo je prvo Averjanu dati da se raspali da dobije.
U banci ima šest novčića od po deset kopejki reče Dudikin, bacajući na sto tri Semjonova novčića od po
dvadeset kopejki. Averjan sede čvršće, raširi ruke kako bi spretnije mogao da izbacuje prste:
Pazite, momci, nemojte me upropašćavati, ovako pijana.
Počni.
Važi! reče Averjan. I kada je video da je dobio tri novčića od po dvadeset kopejki, on se začudio:
E, bratac, ovo ti je lak posao. Pokazao prst i odmah šezdeset kopejki. Za te pare u selu moraš dobro da grbiš
leđa, momče...
Pola sata docnije Averjan je sedeo sasvim kao u magli. Pred njim su ležale rpe bakarnih novčića i srebrnjaka.
On se razgalamio, lupao nogom i hvalisao da će naDCgrati celu pivnicu. Igrači su se sad primaknuli bliže k
njemu i počeli da igraju ozbiljno.
Dok je Averjan širio žuljevite prste, Lohankin ili Forafonov već su stigli da razaberu koliko prstiju on hoće da
isturi i svaki put su mu udešavali platku . Sad su čekali da se maši rukom za saru, ali Averjan, pošto je izgubio
sve što je
bilo na stolu, poče da jadikuje:
Eh, nadigrali ste vi mene, momci! A ja sam vaš hranilac, vaš otac. Svi me zglobovi bole, a vi ovde pijete pivo,
u ladovini sa devojkama. Nema pravde na svetu.
I on se diže da ode. Dudikin se grčevito uhvati za njega, zavapi:
Pa tebi je još ostala srećka! Stavi je za četiri rublje.
Gle ti njega...
Ali igrači, kao čopor kurjaka, saleteše Averjana i on se opet teško spusti na stolicu, brekćući od suvišne
količine ispijenog piva. Izvadi iz kape plavu srećku i raširi je među praznim bocama. Dudikinove oči divlje
zasijaše.
Va-bank! viknu on prigušenim vapajem, hvatajući se za srećku. Ali Kuzma Kuzmić ga dostojanstveno
odgurnu:
Ne navaljuj, nije na tebe red.
Dudikin je bio predvideo sve pojedinosti, smišljajući đavolski plan kako će oteti srećku. Ostajala je jedna
sitnica, ništarija, poslednji udarac šakom: raširiti devet prstiju i sto hiljada rubalja njegovi su, po zakonu
božjem i ljudskom, i on će iduće nedelje juriti avionom kroz plavetnilo letnjeg neba, među gomilama
snežnobelih oblaka, u Pariz, u grad iz bajki... Ali ne, ispreči se takva prokleta začkoljica, koju ni genijalni um
ne može da predvidi: nije na njega red da igra protiv bankara!
Dudikin zavapi. Preklinjući da mu ustupe red, grčevito se hvatao za drugove, lomio ruke, sav oznojen i
dršćući kao prut. Iskolačene oči bile su mu zakrvavljene. Ali šta je on mogao da ponudi u zamenu za vrednost
obveznice četiri i po rublje? Poderane čakšire ili neku maglovitu besmislicu u koju niko ne veruje? Ništa nije
pomoglo. Zakon igre to je okrutan zakon. Kuzma Kuzmić Forafonov red je bio na njega , gledajući kako
Averjan teško širi prste trome od piva, živo mu udesi platku , zatim izbaci svojih devet poena, uze srećku,
savi je i ne gledajući broj, odgurnu Dudikina, koga je žalost bilo pogledati, i iziđe iz separea, nestade u
duvanskom dimu pivnice.
Događaji su se razvijali neobičnom brzinom. Dudikin nije stigao da pojuri za Kuzmom Kuzmićem, Averjan nije
stigao da se sabere, šta sad da radi bez ijedne kopejke i sa neplaćenih pola tuceta piva nije stigao ni
premudri Lohankin da izračuna da li je dobio ili izgubio, a u separe ulete Fenjka, za njom Ivan. Ugledavši
pijanog Averjana, ona pljesnu rukama:
Napili ga, nitković! Tatice, odmah da ste otišli kući.
Nemoj ti da vičeš na mene, još si mlada, reče Averjan. Neću da idem dok ne povratim što sam izgubio.
I Averjan poče da priča kakva je to prepredena igra sa devet prstiju i kako on više neće da savija grbaču,
nego će samo da se kocka i stekne kapital, i kako je vešto u početku dobio, zatim načinio malu grešku:
Koješta, ne znate vi s kim imate posla. Povratiću sve, pa i srećku.
Kako? viknu Fenjka, uhvativši ga za košulju. Izgubio si srećku? Ko je dobio? Dudikin? Ne? Ta govori, stari
đavole! Malo je da te čovek ubije, pijanico!
Ona ga je drmusala, ali Averjan je samo vrteo glavom. Tada Ivan Averjanović odgurnu pobesnelu Fenjku:
Fedosja Pavlovna, vaše ponašanje mi je sasvim i konačno nerazumljivo.
Nerazumljivo? Fenja se munjevito okrenu prema njemu, sevajući očima punim mržnje. Glupak si ti, Ivane,
zazjavalo. I kog si mi đavola sada potreban!
Fedosja Pavlovna! reče Ivan još tvrđe. Na svoje najveće čuđenje primećujem da vam nisam potreban ja, da
vama nije stalo do naše ljubavi, već vam je potrebna nekakva tričava srećka. Nozdrve mu se raširiše, obrezi
pocrveneše. Da mi je ona sada u rukama, bacio bih vam je u vaše lepo lice.
Pa, baci je, baci... A gde ti je ona? Eh!
Fenja se okrenu i pođe iz separea. Ivan je sustiže:
Fedosja Pavlovna, to znači kraj?
Ona istrgnu ruku, vilica joj zadrhta:
Vrati srećku, pa ću se udati za tebe. Odjednom besno: Što si zinuo? Zar ne znaš čiji je broj danas izvukao
zgoditak? Zazjavalo! Čak joj i suze briznuše iz očiju i ona istrča kroz pivnicu.
Ove Fenjkine reči čuo je Lohankin i odmah je iskradajući se izišao iz separea u opštu dvoranu. Tamo je kraj
vrata koja su vodila u toaletu ugledao Kuzmu Kuzmića i Dudikina, koji samo što ne padne na kolena,
preklinjući plačevnim glasom:
Kuzma Kuzmiću, ustupite mi srećku! Ja ću vam sutra doneti za nju červonjec, kunem vam se svojom čašću!
Forafonov se potsmevao.
Prevarićeš, prevarićeš, spahijo. Pusti me, ne hvataj mi se za noge, staću ti na glavu.
K n ima pritrča Lohankin, vadeći u hodu novac:
Kuzma Kuzmiću, kupujem...
Ne dajte, meni prodajte, on ima falsifikovan novac vapio je Dudikin.
I tu, na vratima u toaletu, otpoče cenkanje. Lohankin je davao dva červonca, Dudikin je nadbijao. Lohankin
je nudio tri, Dudikin je nadbijao. Kuzma Kuzmić je sada već zbunjeno vrteo srećku u rukama: Kakvo je ovo
čudo? Šta se krije u njoj? Obična srećka! Tada mu nije bilo ni na kraj pameti da ta hartijica vredi sto hiljada.
Docnije se u gradu pričalo, ne znam da li je istina ili nije da je Forafonov posle te noći navodno pokušavao
čak i da se obesi u svom dućanu o konopče za đevreke. Ali ja mislim da su to komšiske priče.
Dakle, dok je on razmišljao, Lohankin pred samim njegovim nosom zašušta novčanicama od pet červonaca.
Svađajući se i cenkajući, sva trojica se opet pojaviše u separeu. Ivan i Fenjka više nisu bili tamo. Kraj zaspalog
Averjana sedeo je Dudkin-Budkin i opipavao mu sare.
Spor se završio u korist gotovih para, ma da je Dudikin uveravao da će sutradan nabaviti hiljadu, čemu se
Kuzma Kuzmić grohotom nasmejao. Predao je srećku Lohankinu, uzeo pet červonaca i kucnuo kelneru da
plati.
Dudikinu je preostala poslednja šansa u životu. Ćutke se bacio na Lohankina i ščepao ga za grlo. Lohankin je
samo stigao da vikne: Đubre i zajedno s Dudikinom odvaljao se pod sto. Otpočela je tuča. Povaljale su se
čaše, boce, srušile stolice, stolovi. Lohankin i Dudikin kotrljali su se po čitavom separeu, hvatajući se grčevito
kao dva mačka. Averjan se probudio, zgranuto osvrtao oko sebe i ponavljao:
Okanite se, ne valja to, dosta, momci.
Dudkin-Budkin, koji je bio na situ i rešetu, sakrio se u ćošak iza peći. Svršilo se, kao što se i moglo očekivati,
tako da se u separeu pojavio milicionar. Lohankin, sav pocepan, razbijena nosa, poleteo je pod njegovo
okrilje:
Druže, konstatujte razbojnički prepad, oteli su mi srećku klasne lutrije.
Laže, pustite me, nema on nikakvu srećku vapio je Dudikin, takođe sav pocepan, razbijena nosa.
Tražite srećku, građani, tražite ludački je ponavljao Lohankin.
Sve ćemo naći, ništa se ne može izgubiti, reče milicionar, s uobičajenim spokojstvom razgledajući mesto
ovog neobičnog zbivanja. A sada, građani, hajdete sa mnom.
I on odvede u miliciju Lohankina, Dudikina, zgrabivši reda radi i Averjana Ivanovića.
Dudkin-Budkin ostao je za sve to vreme iza peći. Kada se sve to stišalo, on oprezno proviri otuda. Pod lukom
je stajao kelner.
Da mi se plati pivo reče kelner.
Ni njegov glas. ni izgled nisu mogli da uliju spokoJstvo. Dudkin-Budkin već se rešio da igrd na kartu
antihrista, pa se razdrljio i počeo da busa u kosmate grudi. Ali kelner reče još određenije:
Batali to, plati.
I tada, na sreću, Dudkin-Butkin kraj peći na podu primeti izgužvanu i pocepanu srećku. Fantastičnost tog
večera nastavila se. Dudkin-Budkin pruži srećku kelneru:
Naplati, vratićeš kusur od četiri i po rublje.
Kelner razgleda srećku s negodovanjem i namršti nos Zatim je čak uze i u ruku, podiže prema svetlosti:
Ne mogu da je primim.
U tom trenutku u separe ulete Ivan Averjanović... Upravo je usput sreo oca, Dudikina i Lohankina. Ostajala je
nada da je srećka negde ispala za vreme tuče. I eto je u rukama Dudkina-Budkina.
Lepo te molim, daj mi srećku, reče on Dudkinu-Budkinu, koji je odmah počeo da uzmiče iza prevrnutog stola.
To je naša srećka, očeva, imamo dokaza..
Mene ne smeš vređati, ja sam duhovno čedo, duh mi je slab, rukama me nemoj dodirivati ponavljao je
Dudkin-Budhin, prateći pogledom Ivana.
Okani se gluposti! Ne izigravaj budalu! Ako uzmem silom, biće gore.
A ja ću se uplašiti, zaplakaću, pa greh ti na dušu.
Zaklanjajući se, Dudkin-Budkin se primicao izlazu; Ivan je krenuo za njim, obarajući usput stolove i stolice.
Tada je Dudkin-Budkin pribegao oprobanom sredstvu: čučnuo, izbekeljio se da izgleda što strašnije, prstima
napravio rogove:
A jesi li video ovo? A možda ja nisam sa ovog sveta? Možda sam nenormalan, lud?
Iskoristivši Ivanovu zbunjenost, on istrča iz separea i pojuri mimo opustelih stolova prema izlazu.
Iskazi svedoka se razlikuju. Jedni su pričali da je Ivan stigao Dudkina-Budkina tu, u pivnici, na samim vratima.
Drugi da je Dudkin-Budkin ipak uspeo da izleti na ulicu i da je
trčao, poskakujući i vičući: Ljudi božji, ubiše me! i, tek pošto je naleteo na noćnog stražara, pao je te ga je
Ivan uhvatio. Sve to nije bitno. Ivan ga je čvrsto ščepao za kosu. Dudkii-Budkin je nekoliko puta pokušavao
da se otme, ali kada je video da ne može pobeći od Ivana, otvorio je usta svi svedoci to jednoglasno
ponavljaju , strpao u usta srećku i, iskolačivši oči, pokušavao da je proguta.
Otvori usta! viknu Ivan tuđim glasom. Progutao si? Antihriste! Znaš li ti šta si progutao? Sto hiljada si
progutao! Treba tebi rasporiti burag, nitkove!
U krajnjem očajanju Ivan pusti Dudkina-Budkina. Ali ovaj nije ni pokušavao da pobegne. Opet je, još šire,
rastvorio usta i zavukao prljave prste u ždrelo.
Ist ? noći je Averjan pušten iz milicije. Pošao je sinu. Prošlo je već dva sata posle pola noći, ali Ivan se nije
vratio kući. E , pomisli Averjan Ivanović lep mi je ovo red, muve ih sve pojele zajedno sa njihovim gradom!
Glavu da ti ovde otkinu nećeš stići ni usta da otvoriš . Probudio je Dunjašu i naredio da se spremi kući.
Ali Dunjaša neočekivano, kao riba u basni, progovori ljudskim gla som:
Dosta si nam komandovao! Zatresla je potšišanom plavom glavom, spustila noge sa postelje i popravila
haljinu. Ne idem nikud odavde. Dosta mi je vaše nespretnosti.
Dunjka, a ako dohvatim uzde? po starinski zapreti Averjan.
I odmah da ti odgovorim na to: kratke su sad ruke za batine.
Tada se Averjanu Ivanoviću poslednji ne, pretposlednji put zavrte u glavi.
Pa šta ćeš ti, glupačo, raditi u gradu?
Savladaću nauke.
Zar ti, glupačo, i nauke?
Za nekog sam glupa, za nekog pametna. Nisam gluplja od Fenjke. I uspeću biću pretsednica mesnog izvršnog
odbora, kao tetka Avdotja u Sosnovci... Tada ćemo vam mi pokazati uzde...
Averjan poćuta. De, de! pomisli, pljunu i pođe da preže konja.
U svitanje se vozio onim istim međama. Pevale su ševe na nebu, udarala žuta detelina po sarama. Nisam
imao sreće na
putu , mislio je Averjan, gle, molim te, kakav neuepeh! Dremljivo je klimao glavom, kada su kola otskakala
na rupčagama. Nezauzdavani konj malo-malo pa je zastajao, čupkajući tuđi ovas kraj puta.
Pošto je stigao kući, Averjan je ispričao ženi Varvari kako je putovao, ali izražavajući se sasvim neodređeno.
Ona je samo jedno shvatila, da je Averjan žestoko oglobljen. I uveče, spremajući večeru stala je da grdi
Averjana, pretila mu da će ga vilama razvući po leđima i dugo je plakala, vrpoljeći se iza zavese.
Protekla je nedelja dana. Averjan je otkivao kosu u dvorištu. Varvara silazeći sa trema, držala je u rukama
zavežljaj sa dronjcima i ulubljeni samovar. Taj zavežljaj i samovar već je treći dan sakrivala čas u koprivu, čas
pod slamni krov u stočnom dvorištu, i sve se plašila da nije dobro sakriveno: neko joj je rekao da agent
obilazi sela, skuplja dužnu porezu. A čime da plati?
Trebalo bi da spustiš stvari na konopcu u bunar: tamo, valjda, neće zaviriti reče Varvara, gledajući u kapiju.
Averjan je samo lupkao čekićem. Utom se u daljini, na nasipu, začuše praporci. Varvara oslušnu, ruke joj
zadrhtaše. A praporci su zveckali, odjekivali sve bliže i već se čulo kako kroz selo juri trojka.
Poreski agent, prošaputa Varvara i ispusti iz ruke zavežljaj i samovar propali smo, Averjane.
I odjednom trojka se zaustavi pred kapijom. Čuje se neko se smeje, silazi s kola. Varvara sede na zavežljaj.
Averjan pomisli: Eh, trebalo bi tele poterati u lešnjak, sakriti ga .
Vratnice škripnuše i u dvorište uđoše Ivan s malim koferčetom i Dunjaša. Dunjaša drži u ruci beli suncobran,
ruke joj u rukavicama, na potšišanoj glavi šeširić s kićankom.
Tatice i mamice, reče Ivan zdravo da ste, doneli smo vam jedan mali dar. I on pruži Averjanu Ivanoviću
maleno ali teško koferče. Ne bojte se, otvorite ga, to je vaše zakonito pravo. Uzgred budi rečeno, izvinite što
se Dunjaša udala bez vašeg pristanka, nije bilo vremena da se pita, mi upravo dolazimo iz Moskve.
Ujka Averjane, povuci zatvarač udesno, pritisni oprutu, reče Dunjaša, pa otvori suncobran i udalji se.
Averjan pritisnu oprugu, otvori kofer. U njemu je ležalo deset paketa od po hiljadu červonaca. Averjan ništa
ne reče, samo sede na zemlju kraj panja na kojem je otkivao kosu. Kofer mu
pade s kolena, rpice červonaca prosuše se po zemlji, po balezi po kojoj su čeprkale kokoške.
PLAVI GRADOVI
Reč-dve umesto uvoda
Jedan od svedoka, student inženjerske ipsole Semjonov, dao je neočekivane iskaze o najmaglovitijem, ali
kako se docnije pokazalo, najosnovnijem pitanju čitavog isleđenja. Ono što je kod prvog upoznavanja svih
okolnosti tragične noći između trećeg i četvrtog jula isledniku izgledalo kao neshvatljiv ludački ispad ili,
možda, kao lukavo smišljeno simuliranje ludila, sada je postalo ključ za sve odgonetke.
Pravac isleđenja trebalo je sada izmeniti i poći od finala te tragedije, od onog komada platna tri i po aršina
veličine , koji je u zoru četvrtog jula bio prikovan za telegrafski stub na trgu sreskog grada.
Zločin nije izvršio ludak, to je utvrđeno ispitivanjem i ekspertizom. Tačnije: izvršilac zločina nalazio se u
stanju krajnje pomućenosti razuma. Prikucavajući platno za stub, on je nevešto skočio, uganuo nogu i
izgubio svest. To mu je spaslo život, gomila bi ga inače rastrgla. Prilikom saslušavanja u toku prethodne
istrage bio je izvanredno uzbuđen, ali islednik guberniskog suda već ga je zatekao umirenog: bio je svestan
onog što se dogodilo.
Pa ipak se iz njegovih odgovora nije mogla sastaviti jasna slika zločina, ona se raspadala na komade. I tek
priča Semjonova slepila je sve komade u jednu celinu. Pred islednikovim očima ukazala se slika stradanja
jedne mučne, nestrpljive i vatrene mašte.
Prvi podaci o Vasiliju Aleksejeviću Buženjinovu
Postrani od stanice Bezenčuk, u današnjem Pugačovskom srezu, po širokom blatištu protezala se komora
Crvene armije. Unaokolo mrka stepa, vlažni oblaci nad njom, u daljini mutna kao tristagodišnja tuga ruske
zemlje pukotina kroz koju se probija svetlost nad ivicom stepe, a kraj puta poduprti telegrafski stubovi. Bilo
je to u jesen 1919 god.
Čeoni odred konjice, koji je pratio komoru, naišao je u ovoj vetrom šibanoj pustinji na tragove nedavnog
okršaja: nekoliko crknutih konja, izvrnuta kola, desetak ljudskih leševa
bez šinjela i čizama. Čeoni odred, osmotrivši sve to letimičnim pogledom, već je hteo da projaše dalje, ali
komandir se odjednom okrenu u sedlu i pokaza mokrom rukavicom na telegrafski stub. Odred se zaustavi.
Kraj stuba, navaljen na njega, sedeo je čovek tamnocrven u licu i ne mičući se gledao u konjanike. S ošišane
lobanje visila mu je krvava krpa. Suve grozničave usne micale su se kao da nešto šapuću za sebe. Videlo se
kako se on strahovito napreže da se podigne, ali je ostao sedeći, kao da je od olova. Na rukavu mu je bila
prišivena crvena zvezda.
Kada su dvojica konjanika teško skočila s konja i krenula prema njemu, gacajući po blatu, on poče brzo-brzo
da miče usnama, njegovo ćosavo lice se namršti, oči raširiše, bele od užasa, od gneva.
Neću, neću, jedva čujno mrmljao je ovaj čovek žurno odlazite, nemojte mi zastirati vidik... Smetate mi da
gledam... Idite dođavola... Ta mi smo vas već odavno uništili... Nemojte mi tapkati pred očima, ne smetajte...
Evo, opet... Sa tog brežuljka preko reke... Gledajte, vi psi belogvardejski, okrenite se... Vidite, most nad
polovinom grada, luk, raspon tri kilometra... Od vazduha? Ne, ne, to je aluminijum. I svetiljke duž svoda na
tankim, sasvim tankim stubićima, kao igle...
Čovek je buncao u žestokoj tifusnoj groznici i, očigledno, svoje ljude smatrao za neprijatelje. Tako od njega
nisu ni saznali kakav je to bio odred iz kojeg je desetak ljudi ležalo kraj puta. On sam ostao je u životu samo
zato što je za vreme okršaja ležao ranjen u kolima, koja su sad prevrnuta tako da im točkovi štrče uvis.
Položili su ga u kola s ovsom. Uveče na stanici Bezenčuk previli su ga i prvim sanitetskim vozom otpremili u
Moskvu. Isprave su mu glasile na ime Vasilija Aleksejevića Buženjinovog, rodom iz Smolenske gubernije,
godine starosti: 21.
Taj čovek ostao je u životu. U proleće je ustao, a u leto su ga opet poslali na front. Sa stotinama drugih,
sličnih njemu, Buženjinov je ulazio i izlazio iz razorenih gradova Ukrajine; sklanjao se po orašjima i višnjicima,
braneći se od belih i zelenih pucajući u njih; sedeo u zvezdanim noćivda kraj vatre na obali Dona; tapkao
blato po stepama pod jesenjim vetrom, koji je setno fijukao među konjskim ušima i po telegrafskim žicama;
tukao se u vrelom pesku Turkestana; išao pod Perekop i u Poljsku.
Svega se tog docnije sećao kao sna: sukobi, pevanje gladnog trbuha zategnutog pojasom crvenoarmejca,
napola razvaljeni
furgoni koji su jurili ravnicom, zapaljeni krovovi sela na horizontu, drugovi čas grlati i bezbrižni, čas jarosno
ljuti u boju, čas smireni od umora i gladi. Drugovi, poput stubova i drveća što proleću mimo vagona, odlazili
su iz sećanja, iz vida, odlazili kući, u zemlju. Ljudi se nisu razlikovali u tim godinama, svi su bili braća. Evo
jednog od braće, komadima ćilima obmotao noge umesto čizama pa kašikom vadi iz kotla kašu tako da mu
se guke kotrljaju pod obrazima, a uveče, gle, leži zarivši glavu, opustivši ukočene prste U zemlju.
Eto zašto se tih godina seća kao sna.
Podaci o životu Vasilija Aleksejevića gube se u magli tih godina. Bolestan i ranjen nije bio, na otsustvo nije
odlazio. Jednom ga je Semjonov sreo u pograničnoj varošici, u krčmi, i uz rakiju proveo s njim nekoliko
časova u vatrenon razgovoru. Docnije je Semjonov ovako pričao o tom susretu:
Ja i Vasilije Buženjinov završili smo istu školu, on je bio za jednu klasu stariji. Zatim se upisao na arhitekturu,
šesnaeste, a ja sedamnaeste na inženjerski otsek.
U krčmi smo počeli da oživljujemo uspomene iz prošlosti. Odjednom je Buženjinov skočio, sav izmenjen: Što
da prevrćemo starudiju, hajde da govorimo o nečem drugom. Otada je prošlo sto godina. Ja, eto, -pamtim
kako je staramajka kod nas u kući, u provinciji, šibice zajedno s glavicom cepala na četiri dela, radi štednje, iz
jedne kutijice isterivala je četiri. Tako su štedeli! Dve i po hiljade lokomotiva valjaju se na dnu padina. Pitam
vas: rat je završen, treba li, dakle, sada opet cepati šibice na četiri dela? Povratka nema, sve što je staro niz
padinu! Ili ćemo propasti i otići dođavola, ili ćemo na mestima gde po čitavoj zemlji trunu naša braća,
sagraditi raskošne gradove, moćne fabrike, zasaditi bujne vrtove... Sada gradimo za sebe... A za sebe
veličanstveno, grandiozno...,,
Posle demobilizacije Vasilije Aleksejević se ponovo upisao na arhitekturu i proveo u Moskvi do proleća 1924
godine. Semjonov priča da je za sve to vreme Buženjinov radio pomamno, čak kao u nekom zanosu. Bio je
više gladan nego sit. Jedno vreme je, kaže, noćivao u kosturnici na Donskom groblju. Žene je, razume se,
izbegavao. I na koštunjavim, pogurenim plećima nosio je onaj isti šinjel crvenoarmejca, izrešetan mecima,
sav u tamnim mrljama, u kojem su ga nekada našli u stepama Pugačovskog sreza.
Početkom aprila Buženjinov se razboleo od živčane premorenosti. Semjonov ga je smestio kod sebe. na
divanu. Tada je Buženjinov dobio iz sreskog grada, iz svog zavičaja, neko pismo i
često ga je čitao, kao da je bilo napisano na jeziku koji on slabo razume. Pismo ga je strašno uzbudilo.
Nekoliko puta je rekao da mora otići u zavičaj, inače do kraja života neće moći sebi da oprosti. Očevidno, ni
njegova mašta nije bila u redu.
Semjonov je skupio novac među drugovima i kupio Buženjinovu kartu za voz. Dva dana pred njegov polazak,
u slavu prolećnih dana, priređena je večerinka na kojoj je Buženjinov, opijen, u krajnjem uzbuđenju ispričao
drugovima čudnu priču.
Njegova priča navodi se ovde onako kako su je shvatili drugovi, zbijeni u sobi Semjonova, dok se napolju, iza
otvorenog prozora, nad moskovskim krovovima, nad uskim ulicama prugasto išaranim reklamnim vrpcama,
nad drevnim kulama, nad prozračnim granama lipa na bulvarima razlivala plavkasta večernja svetlost i
prolećni mesec, potcenjivan od pesnika čitavog Saveza, kao uzak, leden srp lebdeo u večernjem
prostranstvu.
Sto godina docnije
Četrnaestog aprila 2024 godine napunio sam sto dvadeset i šest godina... Nemojte se ceriti, drugovi, ja
govorim sasvim ozbiljno... Bio sam ni star ni mlad: sed što se smatralo veoma lepim kosa sa prelivima
slonove kosti; koštunjavo sveže lice; snažno telo, sigurno u pokretima; lako odelo, bez šava, od vune i svile;
elastična obuća od kože veštačkih organizama takozvane cipelarske kulture koja se gaji po rasadnicima
Centralne Afrike.
Celo jutro radio sam u radionici, zatim sam primao drugove, a sada u sumrak izišao sam na terasu
stupnjevite kuće, nalaktio se pa gledam Moskvu.
Pre pola veka, kada sam već umirao u dubokoj starosti, vlada me je uvela u spisak mladosti . Dospeti u taj
spisak moglo se samo za izvanredne zasluge učinjene narodu. Nada mnom je izvršeno potpuno
podmlađivanje po najnovijem sistemu: zaledili su me u komori napunjenoj azotom i podvrgli dejstvu jakih
magnetnih struja koje menjaju i sam molekularni sastav tela. Zatim je sva unutarnja sekrecija osvežena
presađivanjem majmunskih žlezda.
Zaista, moje su zasluge bile znatne... Sa terase na kojoj sam stajao otvarao se u plavkastoj večernjoj izmaglici
pogled na deo grada koji su nekad iresecale prljave poprečne uličice Tverske. Sada, spuštajući se ka bujnim
vrtovima kraj Moskve reke,
stajale su na otstojanju jedna od druge terasaste kuće na dvanaest spratova, građene od plavkastog
cementa i stakla. Njih su okružavali cvetnjaci ispresecani stazama raskošni ćilimovi od cveća. Te živopisne
slike radili su znameniti slikari. Od aprila do oktobra ćilimovi cvetnjaka menjali su boju i crtež.
Rastinjem i cvećem bile su pokrivene stupnjevite terase kuća sa prozorima kao ogledala. Ni dimnjaka, ni žica
nad krovovima, ni tramvajskih stubova, ni reklamnih daščara, ni kočija na širokim ulicama pokrivenim povrh
kaldrme gustim sivkastoplavim travnim busenjem. Sav nervni sistem grada prenesen je pod zemlju. Iskvareni
vazduh iz kuća odvođen je pomoću ventilatora u podzemne komore za prečišćavanje. Pod zemljom su
ludačkom brzinom jurili električni vozovi, prebacujući u određene sate gradsko stanovništvo u udaljene
rejone fabrika, zavoda, poslovnih prostorija, škola, univerziteta... U gradu su samo pozorišta, cirkusi,
dvorane za zimski sport, potrebne trgovine i klubovi ogromne zgrade pod staklenim kupolama.
Takva je bila Moskva dvadeset i prvog veka izgrađena po mojim planovima. Prolećno vlažno isparenje
lebdelo je nad perspektivama otvorenih ulica, među stupnjevitim kućama koje su se dizale ka zvezdama, a
konture tih kuća lostajale su sve plavetnije, sve vazdušastije. Ponegde je s neba padao uzak zrak i na krov se
spuštao aeroplan. Sumrak je bio zasićen muzikom radija, to je na ostrvu u Tihom Okeanu orkestar svirao
povečerje.
Svega jedno stoleće odvajalo nas je od prvog pucnja građanskog rata. Bila je sto sedma godina po novom
računanju vremena. Demobilisane hemiske fabrike izmenile su surova i divlja prostranstva: tamo gde su se
nekad širile tundre i močvarne tajge šumela su sada beskrajna žitna polja. Naslage teških metala na severu,
uran i torijum, najzad su podvrgnute procesu molekularnog raspadanja i oslobađale gigantske zalihe radio-
aktivne energije. Od Severnog Pola ka Južnom, duž tridesetog zemljinog meridijana provučena je
elektromagnetska spirala. Njena cena koštanja iznosila je četvrtinu izdataka na Svetski rat 1914 godine.
Električna energija te polarne spirale napajala je centrale čitavog sveta. Između naseobina pojedinih naroda
više nije bilo granica. Nebom su plovili karavani teretnih brodova. Rad je postao lak. Beskrajne krugove
prošlih vekova borbe za komad hleba, taj žalosni žrvanj istorije, proučavali su učenici srednjih škola... Zbacili
smo sa sebe
breme koje smo s mukom teglili na pogrbljenim leđima. Uspravili smo se. Čovek prošlosti ne može da shvati
ta nova osećanja slobode, snage i mladosti.
Da, uveravam vas, život je postao veliko braženstvo a zemlja željeno prebivalište ljudi. Tako sam razmišljao
ja, gledajući sa terase na grad koji sam sagradio. U vazduhu se začu tanak zvuk, kao kad pukne struna. Signal.
I sav grad obasja svetlost električnih svetiljki: nizova okruglih svetiljki koje su se spuštale ka reci Moskvi,
svetiljki na terasama, i bujica svetlosti koje su sa ravnih krovova jurnule u ljubičasto nebo. Kao bleštavo
svetlo jaje dizala se na Trgu revolucije staklena kupola kluba. U dubinu, bešumno kao noćna ptica, zaronio je
odozgo mimo terase aeroplan i ženski glas viknu otud...
Buženjinov prekide pričanje i sa zbunjenim, gotovo tužnim osmehom pogleda drugove. U ruci mu je
podrhtavala čaša piva...
Pa šta?.. Zar nismo mi osamnaeste godine za čo pošli da ginemo, drugovi? progovori on muklim glasom.
Sećam se, o takvom gradu buncao sam u tifusnoj groznici. U nekakvoj stepi sedim kraj stuba... Kiša...
Unaokolo povaljani mrtvaci... A kroz kišicu, iz mokrih travuljina pomaljaju se kupole, divni lukovi, niču
terasaste kuće... Evo, čim zatvorim oči vidim... Eh! A mi gubimo vreme, pijemo pivo...
I ne srknuvši iz čaše, prilegao je na krevet, zaklopio oči. Zemljano lice mu je podrhtavalo. Nastala je prepirka.
Buženjinovu su govorili:
Ti si isuviše plahovit, Vasja... S takvom plahovitošću ništa nećeš uraditi. Graditi nov život nije isto što i pisati
stihove. Tu dejstvuju gvozdeni zakoni ekonomike. Tu treba prevaspitavati čitava pokolenja. A s utopističkim
socijalizmom, dok trepneš, brzo će te pregaziti točkovima. Drži pravac ka svetskoj revoluciji, a dotle su svi
dani sami ponedeljnici. Teže je izići na kraj s ponedeljnikom nego izgraditi tvoj grad...
Na sve te razborite reči Buženjinov, ne otvarajući oči, odgovarao je kroza zube:
Znam... Znam...
Drugovi su još neko vreme galamili, pa se razišli u zoru. Šesnaestog izjutra Buženjinov je otputovao u zavičaj.
Sav njegov prtljag sastojao .se iz kartona sa crtežima i sandučeta sa crtaćim priborom.
Nadežda Ivanovna
Pismo koje je uzbudilo Buženjinova poslala je posvojkinja njegove majke, Nađuša Nadežda Ivanovna. Sedeći
kraj prozora u vagonu, još jedanput ga je pročitao.
Dragi Vasja, tek smo nedavno saznali da si živ i da čak studiraš arhitekturu. Veoma smo se obradovale,
ponajviše što si živ. Jer tri pune godine nismo od tebe imale nikakvih vesti. Meni je već dvadeset i druga
godina, radim u Drvotrustu. Kućicu su nam vratili prošle godine, ali smo morali da izvršimo opravku. Sada
imamo kravu, kokoške pa čak i ćurke. Svakako pošalji poštom semenje za povrtnjak. Mama je sasvim rđavo,
ogluvela je i ništa ne vidi. S njom je vrlo teško neprestano se ljuti, ništa joj nije po volji... Ovih dana je
nazebla pa sada leži. Trebalo bi da dođeš, jer inače, bojim se, nećeš je više videti. Mene je o mesojeđu
prosio Utjovkin, naš knjigovođa, ali ja sam ga odbila, jer je on nepouzdan elemenat. Maštam da odem na
pozornicu, ali dok je mama živa, to je nemogućno. Ma da Utjovkin neprestano ponavlja da imam 'talenta, ja
smatram da on time samo pokušava da mi podiđe. Tako sam željna života! Proleće je kod nas u punom
cvetu. Voli te Nađa...,,
Čudno je bilo to pismo. Nešto kao presna dunja i ukusna je, ali od nje i zubi trnu. Buženjinov je posmatrao
kroz prozor kako se iza žica, koje su se spuštale i dizale, prostiru ravna jezera prolećnih voda. Jutro je bilo
maglovito, sunce je kao narandžasta lopta lebdelo nad povodnjem. Povijajući prošlogodišnju travu tekli su
potoci iz jezera u jezero. U daljini su iz razlivene vode nicala drveća, stogovi. Po ostrvcima usred vode lutala
je stoka, okretala su se od vetra očerupana krila vetrenjača...
Buženjinov je izišao na platformu vagona i, zažmurivši od oštrog uživanja, duboko udahnuo miris prolećne
zemlje i povodnja. Ćarlijao je svež povetarac. Prolazili su mimo stanica gde su u još golom granju visokih
topola graktali gačci, kružeći nad gnezdima. Gačci su pištali tako uznemireno da se Buženjinovu srce stezalo.
Opet je zažmurio, smešeći se: izgledalo mu je strašno smešno da Nađa ima dvadeset i dve godine. A bila je
devojčica milo lice, plave oči, kestenjava, kao svila meka kosa, spletena u kiku sa mašnom na kraju. Kad
razgovara, prilazi sasvim blizu, puna poverenja, opuštenih mršavih ruku, pa gleda pravo u oči.
Voz, usporavajući brzinu, prelazio je preko železničkog mosta. Duboko dole, nadošlom mutnom rekom
kretala se pomoću čaklje starinska barka, puna stoke, seljačkih kola i žena. Verovatno je ta barka dopala
seljacima još od Varjaga1 i plovi gotovo već dve hiljade godina, prevozeći u doba poplava stanovnike iz
seoceta u seoce.
Buženjinov je kroz prozor gledao barku iz Rurikovih16 17 vremena, jezero, gačja gnezda, stada ovaca,
blatnjave crne puteve, i svet mu je izgledao divan.
Kao čovek preterane osetljivosti, video je u svemu što ga okružuje samo ono što je strasno želeo da ugleda.
To je bila gotovo hulucinacija na javi.
Sreski gradić
Nije potrebno da ovde podrobno pričamo o nekaldrmisanim ulicama, trulim plotovima i kapijama sa
klupama postavljenim da bi se na njima grickale semenke od suncokreta, o kućicama krpljenim daskama, na
čijim prozorima cveta zdravac, za dokaz da, kako god hoćete, građani, ali u pogledu zdravca u ustavu nije
ništa izričito rečeno...
Svi znaju šta pretstavlja sreski gradić na obali reke: pijačni trg, gde moraš da gacaš po balezi, kantar za seno,
šatre, firma kooperative nad dućanom od cigala, pop u dubokim kaljačama, koji se uzdignute mantije probija
u sporednu uličicu;
16 Varjazi, Normani iz Skandinavije, upali u IXveku u Rusiju i osnovali prve kneževine. Prim. ured.
17 Rurik iormanski viking i prgai ruskgi kaiez, IX vek. Njegovi iaslednici, dinastija Rurikovića, vladali su
Rusijom čitavih 9 vekova. P r i m. u r e d.
milicionar ili, kako se na pijaci izražavaju ljutite žene paun , stoji i sve nešto čudno zagleda; stari vrt bivšeg
pretstavnika plemstva sada gradski park sa gnezdima na lipama i kao oblak crnim jatom gačaca, koji svojim
prolećnim gakanjem uznemiruju poneku devicu, pa onda još i požarnička kula... I nad tišinom, nad ovom
bedom pisak voza koji doleće izdaleka.
Idući peške sa stanice, Vasilije Aleksejević je možda za trenutak, đavo bi ga znao kakvom vijugom u mozgu
pomislio: Kakva je ovo čamotinja! ali je i dalje ostao u istom oduševljenom raspoloženju.
Majčina drvena kućica, sa četiri prozora na ulicu, utolegla je za ovo nekoliko godina u zemlju, naherila se,
ogulila. Ali iza ispupčenog stakla na prozorima stajale su saksije sa zdravcem i kaktusima. Vasilije Aleksejević
otvori vratnice. Malo dvorište bilo je čisto. Na pripeci su leškarile šarene kokoške i gledao u sunce dugonogi
petao, očigledno veoma glup. Kraj male šupe prostirala je starica u vojničkom šinjelu kuhinjske krpe. Ona se
ćutke pokloni Buženjinovu. On je trulim basamcima ustrčao na doksat, u mračni trem prožet zadahom plesni
i kiselog kupusa, otvorio poznata mu vrata, rogožina je na njima visila kao čupavo pramenje, otvorio širom i
u osvetljenom otvoru vrata, koja iz majušnog pretsoblja prekrivenog malim slamnim otiračima vode u nisku
trpezariju, gde je malograđanskim glasom cvrkutala pripitomljena ptica ugledao je Nađu.
Imala je na sebi kratak, nepostavljen kožuh od ovčevine, kratku, suknju i belu trouglastu maramu.
Šta želite, građanine? zapita ona, nabravši veđe.
On je nazva imenom od uzbuđenja ništa više nije izustio. Njoj zadrhtaše kovrdže koje su virile ispod marame.
Obrve se razmakoše. Pljesnuvši rukama, ona priđe Buženjinovu i smesta nešto kao čuđenje, kao sažaljenje
pređe preko njenog lepuškastog lišca.
Vada, zar si to ti? zapita ona tiho.
On je poljubi u hladni obraz. Prisloni uza zid karton i sanduče, odmota šal, raskopča šinjel. Prsti su mu
drhtali.
A je l' mama zdrava?
Mama sad spava.
Ti se nekud spremaš?
Na službu. Treba te napojiti čajem. Reći ću Matrjoni.
Blesnuvši plavim očima, ona istrča. Buženjinov je čuo
njen glas u dvorištu, zatim ona pređe koso preko ulice, birajući suvlja mesta gde će da stane, pa se okrenu,
mršteći se od sunca, i njena suknja promaknu iza ugla.
Vasilije Aleksejević predahnu i sede kraj prozora pod krletku, u kojoj je ptica šuškala prebirući zrna, pa iz
dosade počinjala sve iznova i iznova da cvrkuće jednu te istu pesmicu o tome kako je Nađa lepa žena, a ne
mala devojčica, o tome kako Nađa ima oči koje uzbuđuju, kovrdže na slepoočnicama, kako je malopre
zalepršala njena suknja iza ugla. Ptičji jezik je nejasan, svako ga može tumačiti na svoj način. Buženjinov je
gledao ledinu, plotove, kućice, pušio i uzdisao, kao čovek koji je osuđen da na nekoj bednoj postaji čeka brzi
voz... Razgledao je sobu. Evo pod ovom visećom lampom učio je nekad da čita i piše. Evo požutele
fotografije: on sedmogodišnji mališan, Nađa devojčica, i majka sa šeširom i neobično ljutitim izrazom lica.
Evo, sa šalom i u ogrtaču, staramajka, ona što je šibice cepala na četiri dela. Od prozora do olupanog niskog
ormana, na kojem je Nađino ogledalce, pudrijera i teglica sa kremom metamorfoza 18 , nema više od pet
koraka. Smešno! A činilo mu se da je kuća bila mnogo prostranija. Pod prozorom boce u koje voda sa
prozorske daske otiče niz zategnutu vunicu. Da, zastarela mehanika. Trebaće utrošiti mnogo snage da bi iz
ove bede iznikao plavi grad.
Iza zida je hrkala majka. Zatim je ušla starica u šinjelu, rekla mirno: Dobro došli, lepi naš baćuško . Postavila
je sto, unela poznati, ulubljeni ali strašno šumni samovar. Vasilije Aleksejević pio je čaj, pušio cigarete. Čitav
ovaj malograđanski mali svet bio je obavijen čarobnom ptičjom pesmicom. Iza oblaka pare koja se dizala iz
samovara, ptica je pevala Buženjinovu o neizrecivoj budućnosti.
Stopala se dotič u zemlje
Vasilije Aleksejević bio je strašno mlad. Razumljivo: sa sedamnaest godina ušao je u oklopna kola koja su
jurila niz Tversku ka Trgu revolucije. Ratovao je tri godine. Zatim akademija, crtaći stolovi, kosturnica na
Donskom groblju, snovi u budnom stanju o plavim gradovima. Životnog iskustva nije imao ni za groš.
18 Metamorfoza st. grč. , preabražžj. Prim. u red.
I odjednom se fantastični let vremena zaustavio. Stopala su zagrebla tle i stala na zemlju. Zaškripele su
vratnice, začuli se svakidašnji glasovi, osetio se zadah balege. Stogodišnja razbarušena vrana doletela je iz
nepomičnog neba, čučnula na plot prekoputa prozora: Karr, zdrravo da ste, Vasilije Aleksejeviću, šta
namerravate prreduzeti?
Pa šta se tu moglo preduzeti? Dizati se u jedanaest časova, napiti se čaja sa rastopljenom pavlakom,
posedeti pored gluve i slepe majke, koja je neprestano pokušavala da sazna nije li on, Vasja, boljševik. Zatim
prošetati do ručka, sanjariti nad rekom. Vratitć se u. pet, škripnuvši vratnicama... obrisati noge o mali otirač
na doksatu... i kraj prozora sačekati Nađu, trudeći se da ne pokaže kako je celog dana mislio na tu radost.
Eto sad je prošla mimo prozora, protrljala cipelice po otiraču, viknula zvonkim glasom: Matrjona, spremaj
ručak . Ušla s uvek istim rečima: Uh, kako sam umorna . Obesila o ekser u pretsoblju svoju kratku bundicu,
popravila haljinu, podmetnula svoj sveži obraz za poljubac.
Kako se osećaš, bolje?
Matrjona unosi kotlić sa čorbom od kupusa. Nađa kaže:
Jedi, ne ustručavaj se, treba da se oporaviš. Posle ručka Nađa je odlazila bilo kod drugarice, bilo u bioskop
pozvao je tako, neki, ti ga ne poznaješ . Vasilije Aleksejević je sedao u sumrak na divan, pod fotografije
ispljuvane od muva, i grickao nokte, teško je bilo zabaviti se ma čim drugim. Nađa je veoma štedela petrolej
i molila da se što je moguće duže ne pali lampa. Pušenje je morao da napusti iz dva razloga: zbog zdravlja
Nađa je još prvog dana izjavila da duvan škodi i usled pstpunog otsustva para. Kuću je izdržavala Nađa od
svoje mršave plate. Govorila je: Prosto da čovek padne u očajanje, ako ti, Vasja, ne budeš skoro počeo da
zarađuješ pa da nam šalješ pomoć . Vasilije Aleksejević nikako nije mogao da zaboravi Nađinu grimasu
čuđenja i razočaranja pri prvom susretu.
Izgledam gadno, znam, bolesno, zubi mi nisu u redu razmišljao je u sumraku, ali zar je baš to važno?.. Bilo bi
prijatnije da je upao onako snažan delija u jakim čizmama, veseo, sa punim džepovima červonaca... Ne bi
odmah nastalo razočaranje... Ah, gluposti, sitnice... Do maja ću se popraviti, izlečiću zube, pa ću vam onda
Nadežda Ivanovna, izgledati drukčije. Zato vaši mladići iz bioskopa neće graditi gradove čelo im je usko .
Vasilije Aleksejević pokušao je nekoliko puta da sa Nađom započne razgovor o svojim radovima, o
preuređenju Moskve
po novom planu, o veličini problema koje je ruska revolucija ubacila u čovečanstvo. Nije bilo sumnje, Nađa
će ga razumeti, oceniti, i sve te svakidašnje besmislice i oskudica novca pokazaće se kao ništavne.
Nađa se nije klonila razgovora, ali čim se on zanese, njeno lišce postane zabrinuto: Ah, oprosti, Vasja, sasvim
sa m zaboravila... brzo ću doći... I nema je, nestade iz dvorišta. A Buženjinov opet sedi u mraku, trudi se da
svoje misli sredi.
Jednom pomože kiša pljusnu kao da će sve da potopi. Nađa je neko vreme uzdisala kraj prozora, pa je
zapalila lampu i sela da krpi čarape. Naročito lepe bile su joj oči plave, mirne, s mekim trepavicama kao
taman pervaz. Vasilije Aleksejević gledao je u njih sve dok mu se nije zavrtelo u glavi.
Eto, ti si arhitekta, Vasja, pa kaži, poče Nađa, otkidajući zubima konac na čarapi navučenoj na drvenu kašiku
je li istina da u inostranstvu u svakoj kući ima kada? Juče sam videla u bioskopu divan film! Asta Nileen kupa
se svaki dan u kadi, umiva se. Je li to istina? Prosto te tuga spopadne. Ona mahnu glavom, nasmeši se. Sa
mnom u društvu bio je jedan, ti ga ne poznaješ, bivši ratni zarobljenik, pa on priča kako su u inostranstvu po
privatnim stanovima tobože sve postelje pod baldahinima. Eto, sagradi takvu kuću u Moskvi. Proslavićeš se.
Ma da ja nešto ne verujem u sve to. Ja život poznajem iz filmova. Svakako, glumci na filmu trude se da sebe
pokažu u najboljoj svetlosti, a ustvari su svi isti ovakvi kao kod nas.
Nađa, zapita Buženjinov iz mraka, sa divana reci mi otvoreno, to je veoma važno... Razumeš, ti voliš
nekoga?..
Nađa uzvinu obrve. Igla za krpljenje zastade. Nađa uzdahnu, pa opet zategnu konac.
Evo šta ću da ti kažem, Vasja... Kakva ljubav! Da mi je da proživim!... O-ho-ho... Mislišda se devojke udaju
zato što su se zaljubile? To je samo na filmu. Kakva ljubav! Sretneš slučajno čoveka, pogledaš: ako nečim
može da poboljša tvoj položaj ti ga izabereš... Mene je prosio jedan čovek iz Minska. Toliko sam želela da
živim u Minsku ipak je to prestonica. Tamo, kažu, ima magazina, trospratnica na glavnoj ulici. Zamalo pa da
pristanem. A kad tamo, ispostavilo se da je on prosto probisvet, uopšte nije iz Minska.
Ne, Nađa, ne, ti se šališ, čudno si ti stvorenje. Ja tebe poznajem bolje... Ti ne možeš tako da govoriš. To ne
leži u tvojoj prirodi... Život je ustvari divan, zanosan... Treba
graditi, boriti se, voleti...
Buženjinov je dugo govorio, dokle god je bilo petroleja u lampi. Nađa je slušala, zubima otkidala konac, nisko
obarala glavu, smešila se. Lepota mlade devojke opijala je Vasilija Aleksejevića kao prolećni vazduh. Zaspao
je odeven, na divanu, kao kamen potonuo u slatku tamu. A ujutru je pogledao kroz prozor: čuči vrana,
nakostrešena; isti plot; sivo nebo; na putu se valja zarđalo vedro. Ništa se nije izmenilo u toj noći. I od
sinoćnjih razgovora ostala je nelagodnost i nedoumica.
Život, običaji i ostalo
Sitnice u životu, koje same po sebi ne zaslužuju pažnju, počele su u svesti Vasilija Aleksejevića da dobijaju
bolesne razmere. Zato vam mi i predlažemo da letimično pročitate ove redove. Oni objašnjavaju mnogo
štošta.
U gradu su se zainteresovali za sina Buženjinove. Širile su se razne pretpostavke. Knjigovođa Utjovkin, kažu,
čak je i prebledeo, saznavši za njegov dolazak, i rekao više nego značajno:
Ah, tako... E, sad mi je mnogo štošta razumljivo. Kada bi se pogurena prilika Vasilija Aleksejevića
pojavila u dnevnim časovima u ulici Karla Marksa, koja izlazi na pijačni trg, prolaznici bi sa strašnim ljubopit
stvom zagledati akademika . Čak i milicionar smešio mu se blagonaklono.
Jednom je dućandžija Pikus na vratima svoje radnje skinuo kačket sure boje, zamolio ga da svrati i zapitao
kontrarevolucionarnim šapatom:
Hajde, recite šta je u Moskvi? Kako nep ? Kažu
očajno. Užasna vremena. Mi srljamo u propast. Dospeo sam u stalje takvog živčanog rastrojstva da noću
vičem koliko me grlo nosi. Vrlo mi je milo što smo se upoznali. A Nadežda Ivanovna nestrpljivo vas je
očekivala.
Pikus je učinio aluziju na ono o čemu se po gradu govorilo. U provinciji svet ne voli ništa što je nesvatljivo,
što uznemiruje maštu. Zaista, kog đavola je Buženjinov zapeo da dođe u ovu zabačenu palanku? Jasna stvar
došao da se ženi. Ali tu su iskrsle razne prepreke: Buženjinov se zaleteo na mesto koje nije sasvim slobodno,
tako su mu se u najmanju ruku potsmevali.
U Pikusovoj radnji upoznao se s njim Sašok, rumen mladić u kaputu seljačkog kroja, sa somotskim kačketom,
sin žitarskog trgovca naveliko. Počeo on da se raspituje o prestonici, o predavanjima i kabareu, o ženama sa
Kuzneckog bulvara, pa je poveo Vasilija Aleksejevića u pivnicu Renesans , na spratu, na trgu.
Časteći ga cigaretama, Sašok je smejući se žmirkao smeđim očima, krepak, odvažan, sraslih obrva.
362
Uostalom, Nadežda Ivanovna je zgodna devojka. Samo što se uzalud zanosi. U naše vreme ne treba suviše
misliti o sebi. Tako je to, Vasilije Aleksejeviću. Nailazi nov život, kako se to kaže. Razume se, s njenom
spoljašnošću kad bi otišla u Moskvu, na pozornicu, ili kao daktilografkinja u neki veliki trust, mogla bi da
napravi karijeru. Ali ovde...
Mrdnuvši obrvama, Sašok baci u usta pregršt kvašenih grahovih zrna, uhvati ih snažnim zubima i nasmeja se.
Da, interesantna devojka ovde nema šta da radi, ovo je za nju grob!.. Najpovoljnije što može da postigne to
je da se uda; muž ima platu od osam červonaca, a okt sama tri i po... Sivo!.. Ili, kad je već tako, bar da stupi u
komsomol. Pa šta... Kroz guste trepavice on lukavo sevnu zenicama na Buženjinova. ...To bih razumeo. A
ovako, ni uzmi ni ostavi. Ja se, eto, uzgred budi rečeno, spremam u Englesku, po tatinim poslovima.
Predložio sam, u šali, Nadeždi Ivanovnoj da pođe sa mnom, kao neka vrsta sekretarice. Snebiva se: šta će
reći svet. Baš ti se kod nas treba plašiti javnog mnenja! Smejurija!
Vasilije Aleksejević gledao je u svog sabesednika divljim pogledom: šta on to priča? Za takve reči, ustvari,
treba ga odmah izbiti. Ali Sašok, bez razmišljanja, preskoči na drugu misao, žustro sipajući rečenice:
Jedno ću da vam kažem, kao inteligentnom čoveku: čuvajte se Utjovkina. Taj podlac sposoban je na sve.
Pošto mu je Nadežda Ivanovna okrenula leđa, otrčao je u privredni otsek, u GPU. Pa to je, znate, glupo. Kad
nije mogao da deluje kao muškarac, odmah trči da prijavi devojku. Dobro je što su ga tamo poslali dođavola.
Znate li šta je za vas rekao tek što ste doputovali? Buženjinova kaže proterale su vlasti ovamo zbog ružnih
dela; ali pitanje je hoće li nam on dugo sedeti na vratu kao parazit... Taj Utjovkin je predmet za feljton, a ne
čovek... Šalu nastranu, bez politike, mislite li vi dugo da ostanete ovde u gostima?
Ne znam. Moram se lečiti. Potreban mi je odmor.
Svakako neko venerično oboljenje?
Živčana premorenost, ljutito odgovori Buženjinov i kucnu noktima o limeni poslužavnik.
To li je, hi-hi, reče Sašok i brzo ode u toa-letu.
Bužešinov je takođe hteo da ode, ali od piva je otežao, pa je ostao da sedi, turobno oborene glave. Vrata od
pivnice sad su
se svakog časa otvarala. Bio je pijačni dan. Ulazili su seljaci, preprodavci, trgovci, građani, koji su zaključili
neki sitan posao. Za malim stolovima žuborili su poslovni razgovori, tihi i jadni kao ono sivkasto nebo nad
trgom, nad šatorima od asure, nad ispregnutim kolima, nad gačjim gnezdima na lipama. Dim od ljute krce
lelujao se u debelim slojevima po dugačkoj prostoriji Renesanse . Na daščani pod navukli su čizmama đubre
sa trga. Vasiliju Aleksejeviću se učinilo da sedi na dnu neobično dubokog bunara, i samo šareni plakati
Dobroflota i Dobrohima 19 , crvena silueta radnika među crvenim dimnjacima, povešanih na okrečenom
zidu iznad glava ljudi koji su pili čaj i pušili krdžu, potsećaju na daleku Moskvu, gde bruji život.
Sašok se vratio iz toalete i pokretom glave pokazao na tezgu:
Eto, i zbog one damice tamo prebili su kod nas noge nekima, oko dvadeset tužbi raspravljano je u narodnom
sudu zbog nje. Znamenitost!
Zaista, iza tezge je lenjivo stajala prsata damica u prugastoj cicanoj haljini, široka napudrovana lica, mala
nosa, sa češljevima u sitno nakovrdžanoj kosi.
S njom je, nalakćen na tezgu, razgovarao onizak čovek u crnim pantalonama i građanskom kaputu. Njegov
dugački nos, tek što se bio zario u činiju sa prženom džigericom. njušio je sada teglicu sa haringama.
Kako bi bilo da pojedem, reče taj čovek i čežnjivo pogleda damicu za tezgom dajte mi džigerice i dajte mi
polovinu haringe. Koju polovinu? Pa koju god hoćete bilo s repa, bilo s glave.
Seo je za mali sto, položio nogu preko noge, zagrizao zubima cigaretu i zažmurio od dima.
Damica je nehatno stavila preda nj tanjire s džigericom i haringom, pa se ravnodušno okrenula. Ali on je
pozva:
Sedite, Rajsa Pavlovna. Vi mi nećete smetati, čak naprotiv.
Umesto odgovora, ona isturi donju usnu i poče da popravlja češljeve u kosi.
A ja sam juče u bioskopu otsedeo tri pretstave filma ,,3anemi, tugo, zanemi , vi se niste izvoleli pojaviti,
pitam
19 Pomorski savez, Hemiski savez. Prim. p r e v.
vas zašto?
Kobna damica slegnu ramenima i ode iza tezge. On okrenu prema njoj svoj dugački krivi nos i izvlačeći iz
zuba sitne haringine kosti, reče podrugljivo:
Hajde, priznajte, ja sam vas juče ipak pomalo zbu-nio.
Čime ste vi to mene zbunili? Ostavite ta vaša podilaženja.
Svojim pesmama, mala građanko, i veoma zadovoljan, iz sve snage poče da raseca džigericu.
Sašok reče Buženjinovu:
To je Utjdvkin, ženskar, najbolji igrač fokstrota. On računa na to da ćete sestri ispričati kako se on udvara. A
Nadežda Ivanovna i ova Rajsa ljute su neprijateljice, dohvatile su se prošle godine zbog jednog avijatičara.
Saški su prišla dva nepoznata čoveka u romanovskim kratkim bundama isprskanim drumskim blatom, pa sva
trojica sedoše za susedni sto, dogovarajući se o nekim poslovima sa žitom. Buženjinov napusti pivnicu.
Vetar na trgu njihao je đevreke i nizove sušene ribe u šatrama od asure, trzao za uvo kučence koje je čučalo
na kolima sena. Pištalo je prase koje je seljak za nogu vukao iz vreće. Osećao se jak miris posoljenog sala,
katrana i balege. Na suvom pločniku, kraj gomile pruća za kupatilo, sedela je punačka žena u vatom
postavljenoj suknji i, okrenuta golim leđima prema trgu, tražila vaši u košulji. Sed čovek u starom oficirskom
šinjelu sa koštanim dugmetima zaustavio se, bacio pogled na ženina leđa i zapitao sumorno:
Pošto je pruće?
Dve milijarde, ljutito je odgovorila žena.
Stari Jevrejin, tresući glavom, ćutke je vukao za vrat gušče koje je mršav seljak mrka pogleda držao pod
miškom. Gušće je bilo jadno, sa slomljenim kljunom. Jevrejin mu je tužno razgledao noge i krila, duvao na
kljun, nudeći svoju cenu. Seljak se cenjkao:
To je gusan, ako ga nakljukaš sav će se pretvoriti u salo.
I za vrat je vukao gušče k sebi.
Ta ono ne može ni da jede, kljun mu je odlomljen, šta će mi bolestan gusan govorio je Jevrejin i opet trzao
gušče.
Tebi je nos odlomljen, vikao je seljak ljutito gledaj kako ždere i turao guščetu koru u kljun, a gupgče se
pohlepno gušilo hlebom.
Kraj kola natovarenih zemljanim loncima počele su da viču dve žene koje su se posvađale. Milicionar
okamenjena lica prilazio im je ćutke, i žene su odmah zaćutale, buljeći pacovskim očima u crvenoglavog.
U čemu je stvar, građanke? Izvolite u miliciju.
Evo i časnog starca sa naočarima, prodavca lavova od kartona sa zelenim čeljustima i šarenih pištaljki; on
čita knjižicu, ne obraćajući pažnju na uskomešanu buku unaokolo. Pred njim stoji pijan čovek sa preko
ramena prebačenim prljavim valjenkama, koje je očigledno doneo da proda, i ponavlja zlokobno:
Luksuzni predmeti nisu dozvoljeni. To ćemo mi javiti gde treba.
Vasilije Aleksejević obišao je pločnikom pijačni trg, prošao mimo vrta, gde su od ranog jutra do mrklog
mraka neumorno graktali gačci nad svojim gnezdima, a na ozeleneloj livadi loptali se dečaci, i izišao na strmu
obalu reke. Tu je seo na klupu i posmatrao razlivenu vodu i pruge šuma u daljini. Otuda su kroz večernji
suton neba letele ptice. Izmaglica se dizala na širokoj ravnici nad jezerima, nad napola potopljenim selima.
Gurnuvši ruke među kolena, stisnutih usana, Vasilije Aleksejević je razmišljao:
Vekovni čemer, beda, životarenje... Gostionicasa
damicom, Utjovkin, Saške... Ništavni razgovori... Snašli se, prilagodili... Utjovkin igra fokstrot... Žive, žive...
Zašto?.. Ovde li će da izraste veliko, divno novo pleme?..
U tom trenutku neki čovek sede pored Vasilija Aleksejevića. Skide naočari, protrlja ih, useknu se.
Nekad smo se poznavali, druže Buženjinove, reče on prijateljski.
Iskazi druga Hotjainceva
U toku istrage drug Hotjaincev ispričao je svoj susret sa Buženjinovom, u sumrak, na strmoj obali reke.
Hotjaincev se nalazio u gradu na proputovanju, službenim poslom.
Njegovi iskazi bili su sledeći:
Islednik: Kada ste poznavali Buženjinova?
Hotjaincev: Dvadeset i prve. Bio sam političkg rukovodilac u diviziji.
Islednik: Jeste li kod njega zapažali neke nastranosti, prolome gneva, ukratko, nešto što izlazi iz okvira
normalnog?
Hotjaincev: Nisam. Bio je cenjen. Izvesno vreme radio je u pukovskom klubu. O njemu su drugovi govorili
eamo lepo.
Islednik: A tada, prilikom susreta na obali, takođe niste zapazili ništa naročito?
Hotjaincev: Učinilo mi se da je mračan i uzbuđen. Malo smo se prepirali.
I s l e d n i k: Je li njegovo raspoloženje bilo ličnog karaktera, ili je uzrok njegovom uzbuđenju bio više opšte
prirode, na primer, socijalna nezadovoljenost?
Hotjaincev: Mislim, i jedno i drugo. Bio je potišten zbog slabog zdravlja, zbog nemogućnosti da u skorom
vremenu nastavi studije, rad. Sem toga, i razlozi opšteg karaktera. Bio sam zaprepašćen kada sam iz njegovih
reči saznao kakav oštar i nepomirljiv stav zauzima prema prilikama u koje je dospeo. Počeo je razgovor
otprilike ovako:
Sećate li se, druže Hotjainceve, rada u klubu, referata, pretstava, koncerata? Kakvi su to bili momci! Kako su
svi plamteli! Nezaboravna, srećna vremena .
Stali smo da se sećamo drugova, života na frontu Govorili smo vatreno. On se okrenuo i, kako mi se učinilo,
rukavom obrisao oči. Pao sam s konja u blato, u kolotečinu, puk otišao, a ja sedim u blatištu, evo, tako se to
meni čini , reče on s velikom gorčinom. U toku današnjeg dana nagutao sam se tolikih gadosti ne živi mi se.
Malograđanstvo. Jadno životarenje. Grickaju se menke pred kapijom. Da, da, druže Hotjainceve, protutnjao
je topot naših konja. Prohujale velike godine. Srećni su oni koji trunu u zemlji...
Sećam se, ja sam ga tada ismejao. Vi , kažem, druže Buženjinove, pišete valjda pesme? Mnogo žalosno to
lspada kod vas . A on meni sa još većim naporom:
Prolom je potreban, razoran... Plamenom metlom iščistiti sve tosmeće. Tada je to bilo protiv kapitalista i
spahija, a sada protiv Utjovkina... Ja ću vam , kaže, ispričati
kako je Utjovkin danas Jeo džigericu . I počeo je da mi pretstavlja nekog svog poznanika.
Vidim, zaista je kod njega ozbiljna stvar. Vaša raspoloženja , kažem mu, druže Buženjinove, kod nas su
svrstana u naročitu kategoriju, to nije ništa novo, takvo rasuđivanje ne valja. Dok smo u sedlu, u rukama
nam puška, a iza brežuljka plamti otsjaj požara, taj čas rezslucije sav je sazdan od živaca, od emocije, od
zanosa. Juri, seci, viči koliko te nosi grlo romantičara! Propeo se riđi konj pa te poneo. Ali, eto, upregni konja
skakača u plug, teško ide, nema poleta svakidašnjica, naporan rad, znoj. A, međutim, to i jeste meso i krv
revolucije, njeno telo. A prolom samo njena glava. Revolucija to je čitavo postojanje. Od osvajanja Zimskog
dvorca do trideset i dve kopejke za aršin cica. Možete li da zamislite kakav to mora da bude čudovišan
zamah, kakav polet pa da se drug, borac sa četiri odlikovanja Crvene zvezde, natera da trguje đevrecima na
pijaci, gde je vaš Utjovkin jeo džigerigu? Na kraju krajeva, potrebno je više hrabrosti da bi se prodavali
dževreci no golim mačem poleteti na juriš. Malograđanstvo nećeš iščistiti metlom ni gvozdenom, ni
plamenom. Ono je duboko usađeno. Njega treba cicem, i knjigom, i klubom, i pozorištem, i traktorom
obrađivati. Prevaspitati pokolenja. I proći će mučne godine dok u glavi vašeg Utjovkina ne postane svetlije.
Za vas, pesnike, ako hoćete, slažem se naše je vreme tragično...
Trudio sam se da s njim govorim na njegovom jeziku. On je ćutao, uzdisao, i meni se činilo da sam ga ubedio.
U svakom slučaju, praštajući se, rekao mi je:
Hvala. Ako me posluži zdravlje i budem imao dovoljno hrabrosti i snage, potrudiću se da se borim na frontu
mira. U pravu ste to je tragedija: da uđem u svakidašnjicu, da se utopim u njoj, ne mogu, c da budem ličnost
i štrčim usamljen, takođe ne mogu .
Na drugoj obali reke
Zemlja se prosušila. Nastali su majski, sjajni dani, vlažno-plavim nebom zaplovile su snežne gore, plavkaste
pri dnu. U gradu se već dizala prašina sa uličica, širio se zadah od natrulih plotova. Zato je na drugoj obali
reke bilo divno, sve zeleno.
Vasilije Aleksejević se za tih nekoliko nedelja popravio, ojačao, nije više bio poguren. Osećao se mnogo
spokojniji, ne kao ranije kada su krajičci živaca plamteli i treptali zbog najmanje sitnice. Činilo mu se još
malo, pa će se nekadašnje zdravlje vratiti.
Teško mu je padalo samo nemanje novaca. Ma da Nađa nije čak ni izdaleka nagoveštavala, ipak se osećalo
da u kući sedi gotovan. Daj mu i čorbe od kupusa ,svakog dana, i hleba, i mleka, i šećera. Gotovana je
pomenula jednom Matrjona, dovikujući komšiskoj kuvarici preko plota.
Nađa bi mogla sebi da kupi cica za prolećnu bluzu, ali eto nije kupila. Bluzu je pojeo Vasilije Aleksejević.
Posla u gradu nije se moglo naći sve kancelarije su prepune, svi govore o smanjenju osoblja. Jedino razumno
bilo je da ne gubi vreme i da se oprema za jesenje ispite. Vasilije Aleksejević počeo je da radi sa izvesnim
strahom. Nađa ga je pohvalila.
Već sam rekla u kancelariji da si počeo da crtaš, inače su svi počeli da se smeju.
Vasilije Aleksejević sad se dizao u zoru. Matrjona mu je u dvorištu davala da se umije iz kotlića: Popij malo
vrelog mleka, nikom neću reći . Sedao je za sto, za crteže, češući bosom nogom drugu, koju su golicale muve.
Sav bi se odjednom pretvorio u uvo, kada se iza zida bu24 A. ToJgsggoj: Pritgoeetise
dila Nađa. Okrenuo glavu, otvorio usta, stisnuo olovku i gledao u zid. I hvatao sebe u tome: Fuj kako je to
glupo, nezgmesno . Kada bi u trpezariju ulazila Nađa, umivena, sveža, sa kovrdžicama, krv bi mu uzavirala i
dizala se uvis kao ona ružičasta tečnost u staklenoj cevčici sa kuglom na kraju, koju prodaju na vašaru.
Pokazivao joj je plan železničke stanice, Nađa je klimala glavom:
Lepo, sviđa mi se, Vasja. Samo nekako nije mnogo praktično. Ja volim male kućice sa vrtićem ispred njih.
Ljuljaška, na motci šarena kugla. Rezeda, mirišljavi grah... Eto to je moj san...
Vasilije Aleksejević nije se prepirao, smešio se. Rešio je da joj najzad otvori oči . Ona će morati da vidi plavi
grad. Glupo je pričati o njemu. Treba pokazati. Ona će shvatiti. Nisu četiri nedelje uzalud hranili gotovana!
Vasilije Aleksejević uzeo je iz majčinog sanduka grubo laneno platno, premazao ga osnovnom bojom i
oprezno, bez žurbe, ločeo da radi u časovima kada je Nađa na službi. Zatvarao je oči i u mašti su mu
iskrsavali perspektiva terasastih kuća, cvetni ćilimovi kojima su pokrivene ulice, staklene kupole, mostovi
kao duge nad gradom srećnog čovečanstva.
Kada mu je glava već suviše gorela od rada i drhtale ruke, sakrivao je platno pod divan, uzimao kačket i
odlazio na onu stranu reke, ne primećujući ni prašinu, ni trule plotove, ni Pikusa koji mu se ljubazno klanjao
na vratima dućana. Na drugoj obali reke koračao je neko vreme dolinom po mokroj travi pa bi se ispružio na
leđa, na zelenom brežuljku, skrstivši ruke pod glavom.
Plava svetlost neba tekla mu je u oči, sunce pržilo obraze, oko medne metlice ustumarala se pčela. Naletao
je vetar, šušteći u jasikama, skupljajući sa zemlje opori miris trave, meda, vlage. Sve je to bilo divno. Oči su
se zaklapale, blagi udarci blaženo su potresali telo, i on je zaspao...
...odozgo nadole, kao noćna ptica, skliznu aeroplan i ženski glas viknu otud: Čekam te, dođi ... Prozvučalo:
Čekam! ... Najzad... I on se penje širokim sjajnim stepenicama terasaste kuće penje se, spušta, mimo prozora
kao ogledala. Iza njih je noć, koju rasecaju plavkasti mačevi reflektora. Svetlucaju iznutra osvetljeni okrugli
krovovi... Svetiljke,
svetiljke... Opet stepenice koje vode dole. On trči, nestaje mu dah. I evo ogromne dvorane, na sredini basen.
Hiljade mladića i devojaka plivaju, rone... Blistaju zubi, oči, ružičasta ramena... On klizi po mramornoj ivici,
traži, zagleda gde je ona, ona koja ga je pozvala?.. Milo, milo lice... I on oseća plave oči, evo, tu su, negde su
pozadi, negde sa strane...
Vasilije Aleksejević se pridigao, seo, i sa brežuljka, žudno zurio u livade, razlivenu vodu, jasike, koje su se
igrale sa vetrom, sivkasti gradiH s one strane reke. I njegovo lice je u tim trenucima buđenja jsvakako bilo
obasjano svetlošću fantastičnih svetiljki.
Sitni događaji
U sumrak je Vasilije Aleksejević prolazio uličicom koja je nosila ime Marata. Kroz plot mu je neko doviknuo
strašnim glasom:
Udesićemo mi tebe!
I začu se bat nogu koje su se u trku udaljavale ledinom.
Kada je došao kući, Nađa je sedela za stolom i brisala nos maramicom zgužvanom kao loptica, otirala oči.
Ljutito je okrenula leđa Vasiliju Aleksejeviću. On se pritajio na divanu. Ona progovori:
Kako ne shvataš da me ti kompromituješ... Bog zna šta sve govore po gradu. Jutros ono đubre, Rajsa,
izjavljuje, i drsko me gleda vi ste se, dušice, nešto popunili. Utjovkin se od nekog vremena ponaša upravo
prostački, jedva mi se javlja. Život mi preseda... Veoma sam ti zahvalna...
Usne su joj natekle, kosa spustila preko očiju. Vasilije Aleksejević, potresen, reče tiho:
Nađa, ja ne razumem.
Ona se okrenu i tako ga pogleda crvenim očima da on odmah obori glavu.
Unapred sam znala da ćeš tako odgovoriti: ,,ne razumem . A šta ti razumeš?.. Hodaš po gradu kao mesečar...
Na pijaci već svi znaju, eto, ide mladoženja... Valjaju se od smeha... Mladoženja!
Nađa, meni se činilo da bi se to samo po sebi trebalo tako da desi...
Šta?.. Da se udam za tebe?.. Zaista, ne bi ti škodilo da se ozbiljno počneš lečiti...
Nađa odgurnu tanjir s jelom koje je ostavila, ode u svoju sobu, leže. U glavi Vasilija Aleksejevića nastala je
takva zbrka da je morao da posedi malo na tremu. Glavu kao da mu je pritiskivao olovni obruč. Prilepio se uz
basamak, ne rešavajući se da poleti Nađi, da je probudi i onako sanjivoj kaže: Nađa, volim te, Nađa, ja patim,
Nađa, imaj sažaljenja, ja te želim... Umirem... U mraku je prilazio pas Rundov, njušio koleno Vasilija
Aleksejevića i odjednom, stružući šapama po zemlji, izvio se i škljocajući starim zubima hvatao buve po
zadnjoj nozi. Iza niskih krovova, iza sandučića za čvorke, razlivala se još slaba narandžasta svetlost zore.
Nebo je bilo neprovidno. U hladovini iza komšiskog plota šuštalo je lišće. Razume se, Vasilije Aleksejević
ništa nije rešio i ništa nije shvatio te noći.
Sutradan je čekao nastavak razgovora. Ali dan je prošao kao obično vreo, pun muva. Vetar je terao pradšnu
po uličici. Nađa se za trenutak pojavila za ručak: nešto je okusila, u oči mu nije pogledala nijedanput, i
otrčala.
Čeznuti, čekati nju bilo je neizdržljivo. I Vasilije Aleksejević prvi put oseti žaoku sumnje, oštro, kao iglom,
ubacila mu je pod moždane vijuge: A kuda, ustvari, odlazi Nađa svake večerV?
On istrča u dvorište, nagnuvši glavu pođe prema Matrjoni; ona je cepala luč.
Kuda je otišla Nađa?
Mili moj, ne znam. Možda k Maslovima, uvek odlazi k njima.
Ko su to?
Je l' Maslovi? Dućandžije. Nekad su bili bogati, pa i sada su, hvala bogu, imućni. Trkni do njih, nisu daleko.
Nekadašnji vrtovi Maslovih protezali su se na tri vrste duž reke. Sada im je ostala okućnica, ograđena novim
plotom, a mestimično bodljikavom žicom, koja se zaplela u izdanke bagrema. Kraj tih bagremova se Vasilije
Aleksejević i zaustavio. Uhvatio se rukama za pojas, gledao u prašinu.
...Našao se tu kao u snu: posle Matrjoninih reči već je stajao kraj tih bagremova između ta dva trenutka
ničeg nije bilo. Ući ću i, ako je ona tamo, reći ću da... Uto se iza bagremova začu smeh. On se nagnu i između
stabala ugleda Nađu i neku punačku devojku rumenih obraza. Ležale su na livadici, na ćebetu i cicanim
jastucima. Pred njima je stajala postarija, kratkonoga žena, na ruci je držala haljinu, očigledno švalja. Široke
usne, razvučene, smešile su se dobroćudno, priglupo. Devojka rumenih obraza, vrpoljeći se na jastuku,
progovori:
Oh, prosto da umreš! Pa zašto se vi, Jevdokija Ivanovna, niste udali?
Porfirije Semjonić strašno me je često preklinjao, plakao: Jevdokija Ivanovna, promenite vašu odluku . Ali ja:
Porfirije Semjoniću, kako da se udam, kada se bojim golicanja, ne podnosim ga .
Oh, ne mogu... A on, šta?
Pa šta se tu može, ja ne popuštam. Tako se on, od jada, i verio s Čurkinom, Nastjom. Nastasja srećna,
presrećna, spremila miraz, sašila venčanicu. Eto i dan svadbe, a uveče došao Porfirije Semjonić svojoj
nevesti, pijan, naravno, i pobljuvao joj celu venčanicu. Ja, kaže, prvu ljubav ne mogu da zaboravim...
Švalja ih je nasmejala i otišla. Devojke su malaksavale od smeha i vrućine na jastucima. Udar predvečernjeg
vrelog vetra proneo je nad vrtom oblak prašine. Rumena Zoja Maslova se pridiže i, popravljajući do ramena
golim rukama kosu koja joj se rasula, reče:
Pa zašto on, stvarno, ne odlazi, budala zlosrećna. I opet leže, obgrli Nađu oko pasa. Pilence moje, mačkice,
ne obraćaj na to pažnju, pljuni na sve, nek češu jezike, kad ih ne mrzi. Živi, zečice, kako ti ište mlado srce.
Raspali, dok pali. Ona se nasmeja i ovlaš ugrize Nađu za vrat. Kad ostariš utulila si, kukavice.
Poćutavši, vrteći travčicu, Nađa odgovori:
Lako je tebi kad imaš para! A ja moram da se grbim hraneći staricu, pa još i tu blaženu ludu. Nadala sam se,
pozvala ga pomoći će, olakšati mi... Strašno razočaranje, Zojice. I uz to se zaljubio u mene, zamisli samo!
Zoja zapljeska rukama. Nađa nastavi uzdržano:
Odlučila sam, ako se podam čoveku, onda samo u zakonitom braku, neka mi obezbedi materijalni opstanak.
Onda ću, možda, otputovati u Moskvu, u pozorišnu školu.
Dobro kažu, vatreno viknu Zoja tebi se nešto zbrkalo u glavi. Nađi ti sada bogatu budalu u zakonitom braku...
Sto puta sam ti ponavljala: Sanjka se ne može ženiti, otac mu ne dozvoljava, ne sme. Tako ćeš ti čitav svoj
vek i prosedeti kao vrana u sokaku...
Zoja se odjednom okrene i mune Nađu. Prilazio im je Sašok u bledožutoj vezenoj košulji, prugastim
čakširama, žutim cipelama. Pod miškom je držao gitaru. Skinuo kockasti kačket, komsomolku po moskovskoj
modi, spustio se na travu pred devojkama i rukovao s njima:
Venete, građanke?
U svakom slučaju, za vama ponajmanje venemo otresito odgovori Zoja i smejući se zažmuri.
Nađa popravi suknju na nogama i malo isturi donje zube. Sašok pogleda u nebo, na kojem je vetar opet
proneo vreo oblak prašine.
Baš vrućina, građanke, i do čega ova temperatura može da dovede mladog dečaka, prosto da poludi...
A do čega da ga dovede, na primer? zapita Zoja.
Sašok pokaza glavom na Nađu, namignu, dodirnu žice na gitari i zapeva poluglasno, pomalo prozuklo:
Volim zgužvanog batista
miris od kog ludim...
Između strofa na motiv Ala Verdi 1 Sašok je zbijao šalu, kazivao smešne izreke, pogledajući oštro u
Nađu. Kada im je muzika dosadila, sve troje su zgrabili ćebe i jastuke i pošli da piju čaj.
Kako je tada seo kraj bagrema, tako je Vasilije Aleksejević jednim .gutljajem progutao sve te zajedljive
razgovore. U njemu je sve podrhtavalo, pošao je na reku i tamo seo na strmu glinovitu obalu.
Šta se dogodilo? Ništa se nije dogodilo. Kao i u prvim danima po dolasku, s užasnom oštrinom je video, čuo
svu sitničavost života. Danas ništa novo. Ma da, ne, ovi istureni zubi, glavica nagnuta ustranu, golo rame,
koje se kao slučajno pomalja iz cica... To je nešto novo... I ono o blaženoj ludi je novo... Hotjaincev je rekao:
Potrebno je više hrabrosti da bi se prodavali đevreci no golim mačem poleteti na juriš... Hrabrost je
potrebna, spokojstvo, volja. A za preosetljive smrt. Koješta, dve devojke i ona budala sa gitarom napričali
puna kola gluposti, i već mu se mrak spustio na dušu i olovni obruč pritiskuje glavu... Lep graditelj! Gluposti,
gluposti, od
sutrašnjeg dana radiće po dvadeset časova dnevno, a kroz dve nedelje u Moskvu...
Pa ipak, da je neki slučajni prolaznik sa strane pogledao Vasilija Aleksejevića, njemu bi pogureni mladić u
izbledeloj košulji, sa neočešljanom dugačkom kosom izgledao kao nesrećan čovek... Upali obrazi, ušiljeni
dugački nos, lice tako očajno da će taj mladić, sad evo, doći još do jednog zaključka i, pun protivrečnosti,
skočiti sa strme obale u reku...
Ali to se nije dogodilo. Kada se iza potamnelih livada ugasila večernja rumen i ponegde zapalile vatre u polju,
Vasilije Aleksejević krenuo je kući. U uličici nazvanoj po Maratu, sa fijukom prolete mimo njegovog nosa
kamen i opet se začu bat nečijih nogu koje su se lopovski, u trku, udaljavale ledinom.
Vreli dani
Ko mnogo grabi malo hvata , govorila je Nađa. Ona je bila veoma razborita. Ali dani su postajali sve vreliji,
noću je čak i čaršav opekao. I htela ne htela, Nađa se svakog dana našla u vrtu kod Maslovih, na jastucima
lod jabukom. Razboritost to je stvar za sebe, a vrelo veče, oštro zrikanje popaca u pokošenoj travi,
procvetale lipe i pčele, izmoreno telo pod batistanom bluzom Zojin dar i bezobrazni Sašok sve je to opet bilo
stvar za sebe.
Lukavo je šaputala Zoja o svojoj čak i neprirodno strasnoj ljubavi sa mladim oženjenim doktorom . Nađa se
uporno držala, ma da bi ponekad pomislila: Pa uvući će me vrtlog, julski dani , i nekako joj to i nije strašno.
Meštani odavno nisu pamtili takav pakao krajem juna. Drveće je počelo da vene. Nad livadama s one strane
reke lebdela je magla. Kažu, žito se zapalilo. Od suše su noću pucketali zidovi. Po kancelarijama su službenici
pili vodu, mlitavi kao skuvano meso.
Buženjinov je završavao ispitne radove. Od zore do mraka, u užagrenoj sobi, uz zujanje muva, merio je,
povlačio linije, crtao, bojadisao. Držala ga je neverovatna napregnutost. Platno sa planom plavog grada
zakucao je na zid i radio na njemu u trenucima odmora. Sa svakim danom grad mu je izgledao sve savršeniji i
lepši.
Odlučio je da iduće nedelje putuje u Moskvu. Kod majke se našlo tri zlatnika od po deset rubalja za put.
Uzmi, Vasja,
čuvala sam ih za svoj pogreb, ali ljudi će me već nekako sahraniti... Nemoj reći Nađki . I on bi zaista
otputovao, smršao, zanesen, u groznici mašte i rada, da nije bilo potstreka sa strane. Njegova napregnutost
probila je u drugom pravcu.
Život verovatno ne prašta fantastima, sanjalicama, zanesenjacima koji se udaljuju od njega. I hvata se
grčevito za njih i grubo ih mune u rebra: Dosta si dre,mao, protrljaj oči, visoko si se uzvinuo...
Nazvati to mudrošću života strašno je. Pre bi se moglo nazvati zakonom. Fiziologijom. Život, kao pakosna,
surova žena, ne voli zanesenost. Mudrost se sastoji u tome da se žena savlada, posadi na počasno mesto,
kako to traži red, zakon, tako je u najmanju ruku objašnjavao drug Hotjaincev, u sumrak, na strmoj obali.
Evo šta se desilo: Nađa je, kao uvek u osam i po, sa torbom pod miškom i belom maramom na glavi, pred
odlazak na službu zavirila u trpezariju, gde je potrbuške na stolu ležao Buženjinov, ravnodušno preletela
pogledom plavi grad, koji je zauzimao polovinu zida, i ćutke izišla. Škripnule su vratnice i odmah se čuo bolni,
tihi Nađin krik. Protrčala je kroz trem, širom otvorila vrata i pala posred knjiga na divan, uhvativši se za
glavu:
Nitkov, nitkov! poče da viče topćući nogama i glasno zaplaka. U dvorištu je grajala Matrjona, psovala: Ah,
nevaljalci, ah, razbojnici!
Odlazi, čuješ li, odlazi još ovog časa od nas! ponavljala je Nađa kroz suze koje su joj tekle iz očiju.
Ispostavilo se da je kapija na tri mesta bila izmazana katranom i na njoj je, opet katranom, ogromnim
slovima napisana gadna psovka. Matrjona je već prenela u dvorište oba krila kapije i skidala katran pomoću
ceđi. Nađa nije otišla u kancelariju, zaključala se u svojoj sobi. Vasiliju Aleksejeviću toliko su drhtale ruke da
je bacio olovku i pokušao da zakuca na Nađina vrata.
Gubi se, ti jedini si kriv za moju sramotu, još jetkije viknu Nađa odlazi u svoju Moskvu, gotovane suludi...
Ruke su mu sve jače drhtale. Nešto mu je podrhtavalo i uznemireno udaralo posred grudi. Vasilije
Aleksejević postojao je neko vreme u sobi, muve su mu milele po licu. Zatim tako je nekako ispalo našao se
na trgu. Opet mu je iz svesti iščezao delić. Nad njim u vreloj magli peklo je belo usijano sunce. Na trgu se
uzvitlao stub prašine i krenuo unaokolo po suvoj balezi. Vasilije Aleksejević gledao je u prozore Renesanse .
Neki gosti
već su pili pivo. I u tom trenutku na prozoru, iza zida, pomolio se izduženi, krivi nos. Buženjinova su
posmatrali.
On stisnu zube i potrča uz stepenice u gostionicu. Ali krivi nos je nestao. Iza tezge, sa strašnom
radoznalošću, gledala je bujna, napudrovana Rajsa, i njena ustašca, tanka kao konac, smešila su se značajno.
Buženjinov se uhvati za tezgu i zapita u toku istrage Rajsa je iskazala: Zaurlao na mene, prevrćući očima :
Je li Utjovkin bio ovde?
Rajsa odgovori: Otkud ja znam, gostiju je mnogo .
Lažete! To je on, znam ja...
Vi, građanine, vičite malo tiše.
Ali Buženjinov je već opet .stajao na trgu pod zamagljenim usijanim suncem. Osvrtao se. Po vreloj prašini
čeprkale su samo dremljive kokoši. Rajsa je videla kako je podigao pesnice na slepoočnice i tako, stežući
glavu, krenuo ka reci.
Uveče su ga videli na livadi, kako sedi na humci. Tamo je i ostao preko noći.
Iz saslušanja Nade žde Ivanovne
I s l e d n i k: Zašto je Buženjinov bio ubeđen da je kapiju zamazao Utjovkin i da je opet on bacio kamen u
ulici Marata?
N a đ a: Ne znam.
Islednik: A vi ste uvereni da je to učinio Utjovkin?
N a đ a: Ko bi drugi? Razume se, on.
Islednik: Kakav mu je bio cilj? Utjovkin je bio ljubomoran na vas, valjda?
Nađa: Pomalo i to. Da, bio je ljubomoran.
Islednik: Pa kakvog je imao razloga da bude ljubomoran zbog vas baš na Buženjinova?
N a đ a: Ismevali su ga... Aleksandar Ivanović Žitaljov pričao mi je jednom kako je sreo Utjovkina i narugao
mu se, kao Utjovkin je ostao nasamaren... Ja sam se tada naljutila, ali Žigaljov me je umirio, rekao da je sve
to samo šala...
Islednik: Govoreći Utjovkinu da je nasamaren , Žigaljov je pomišljao na Buženjinova, ne na sebe, svakako?
Nađa: Da.
Islednik: Prema tome, Utjovkin je bio uveren da vi živite sa Buženjinovom?
Nađa: Ja ni s kim nisam živela.
Islednik: Vaš raniji iskaz bio je nešto druk-čiji.
N a đ a ? Ja ništa ne znam... Ne sećam se... U glavi mi se sve zbrkalo...
Islednik: Je li Buženjinov imao običaj da nosi uza se šibice?
Nađa: Ne, on nije pušio.
Islednik: Vi ne možete objasniti na kojc način su se na dan trećeg jula kod Buženjinova našle šibice?
Nađa: Kada je potrčao, zgrabio ih je sa ormana za posuđe.
Islednik: Vi ste to videli i sećate se kako je on zgrabio šibice. To je veoma važna tačka u iskazima.
Nađa: Da, da, sećam se... Stvar je u tome da kada su nam izmazali kapiju, sledećeg dana, bilo mi je vrlo teško
otišla sam Maslovima. Usput ga sretnem... Oči usplahirene, i sav je strašan. Priđe mi: Kuda ćeš? Šta se to
tebe tiče? Idem kod drugarice . On: Ja ću im Se osvetiti, spaliću ovaj gradić ... I zapreti pesnicom. Tako da
sam se setila njegove pretnje, kada je ono zgrabio šibice...
Islednik: Kuda je on otišao posle toga?
Nađa: Kući. Matrjona mu je dala čorbe od kupusa. Pričala je: on je pojeo dve kašike čorbe i kao da se
zamislio, ili kao da je zaspao kraj stola. Zatim je pošao u moju sobu i razgledao moju fotografiju, čak je i
legao na postelju, ali odmah opet skočio i otišao.
Islednik: To je bilo one večeri kada je izvršeno ubistvo?
Nađa: Da.
Islednik: Zatim ste ga videli kada je uleteo pokazujući krvave ruke, i tada je i zgrabio šibice?
Nađa: Ne, nije odmah... Zaboravila sam...
Ubistvo Utjovkina
Povišeno raspoloženje, napregnut rad, spremanje za odlazak u Moskvu sve se to pokazalo kao čista obmana.
Čitavo njegovo omršavelo telo, sve njegove misli žudele su za Nađom. Buženjinov se budio u zoru sa sve
zaglušujućom, pritajenom radošću. Celog dana, pri radu radost je uzavirala u njemu i bila je tako velika, tako
ga je opijala, da je čak i razgovor koji je prisluškivao u vrtu kod Maslovih utonuo u njoj kao trunčica prašine.
Sitnica, ne voli ga, pa neka, zavoleće... Nađa zapravo još ne živi, nije se otvorila, još joj nije vreme.
Preko cele te slike koju je stvorila njegova mašta premazali su katranom prostačku psovku. On nije odmah
shvatio sav čudovišni smisao katrana na kapiji. Noću, na livadi, na pokošenoj humčici, obgrlivši glavu
opuštenu na kolena, gledao je zatvorenim očima kako prolazi povorka preživelih dana. U njemu je uzavirala
uvreda, jetka gorčina, želja za osvetom.
Vraćajući se ujutru sa livade, ugledao je Nađu kraj vrta Maslovih. Ona mu se učinila sitna, poražavajući
jadna, otečene plave oči! On je snažno uhvati za ruku i zaurla da će se osvetiti. Ona nije razumela i poplašila
se.
Kod kuće, pred tanjirom sa čorbom, mislio je o osveti. Misli se kidale, previše je razmišljao te noći. Pošao je
majci, ali ona je dosadno hrkala u zagušljivoj sobi sa zastrtim prozorčićem. Tada se kao lopov uvukao u
Nađinu sobu, zgrabio njenu fotografiju sa niskog ormana, i u njemu se sve potreslo. Čak je i legao za časak,
ali odmah opet skočio i izišao iz kuće. Vojničkim pokretom zategao pojas. Sada je bio miran. Operativni
zadatak je dat, misli su radile kao po šinama: tačno, jasno.
U Maratovoj ulici preskočio je plrt i krenuo ledinom obraslom između rupčaga i gomila šljunka visokom
divljom lobodom. Presekao je stazicu koja se jedva primećivala u korovu, rekao aha i skrenuo njom ka
razvalinama šupe od cigala.
Bilo je već mračno. Noć još nije bila osvetljena mesečinom. Buženjinov je obišao razvaline i na pedesetak
koraka ugledao dva osvetljena prozorčića drvene kućice, koja je zadnjim delom izlazila na ledinu. Svetlost je
padala na gomilu šljunka, zarđale gvozdene starudije, razbijenog posuđa. Buženjinov je obišao tu gomilu i na
prozoru ugledao Utjovkina kako puni cigarete, očigledno se nekud žurio. Na glavi je imao kapu od debelog
platna sa službenim širitom bez kokarde. Njegove usne, pomažući punjenje cigareta, smešile su se ispod
krivog velikog nosa, s jednog kraja usta do drugog širio se samozadovoljni osmeh.
Utjovkin je spretno zavijao krajeve nabijenih cigareta, slagao ih u tabakeru, poslednju je zapalio na lampi,
popravio kapu, uzeo štap sa stola, zamahnuo njime i dunuo u cilindar lampe.
Buženjinov je otskočio od zatamnjenih prozora, poleteo iza
ugla kuće plot mu je bio više glave... Poleteo je desno plot... Za njim su živo odjekivali Utjovkinovi koraci.
Docnije, na saslušanju, Buženjinov se neobično trudio da se priseti svih pojedinosti te noći. Prekidao je
iskaze, čudio se, bio krajnje uzbuđen islednikovim jednostavnim p tanjem: kakve je on, Buženjinov, imao
realne podatke za pretpostavku, da je baš Utjovkin izmazao kapiju? Bio je ubeđen to je sve.
Da ste samo videli kako je punio cigarete, kako se smešio... Pa, naravno, on je... Ne, vi me nećete zbuniti,
druže isledniče... Boriti se tri godine da bih video kako Utjovkin stoji sa kapom na glavi... Ne, ne... Kakvi
realni podaci!.. On je sve vreme građanskog rata mirno otsedeo u svojoj kući na ledini, a sada maže kapije,
puni cigarete... Ne samo što sam se uverio da je to on, već sam prosto video kako se kikotao dok je mazao...
Potrčao sam duž plota, preskočio na ulicu. Utjovkina nema. Bio sam u Renesansi , na bulvaru, u gradskom
parku nigde ga nema... Druže isledniče, ja sam zločin unapred smislio... Tamo gde su počeli da kaldrmišu
ulicu, odabrao sam kamen sa gomile i s tim oružjem tražio Utjovkina...
Buženjinov se pojavljivao u raznim krajevima grada. Nekim stanovnicima koji su imali belu kapu na glavi
prilazio je tako strašna izgleda da su u užasu uzmicali i dugo gunđali, gledajući pogurena leđa pod
prilepljenom košuljom akademika koji se trčeći udaljavao.
Noć je postala svetlija, iza livada, iz julske izmaglice izdigla se polovina meseca, po gradu su polegle sumorne
senke od krovova. Najzad je Buženjinov našao Utjovkina. Stajao je kraj vrta Maslovih, kapa mu na potiljku,
zadnjicom se oslanjao na štap... Usta su mu bila otvorena, kao da se gušio...
E, baš je to koješta, sa najvećim čuđenjem progovori Utjovkin, da li samom sebi, da li Buženjinovu, koji je
prilazio u mesečevoj senci bagrema stisnutih zuba, ;sa rukom na leđima baš je nevaljalica ta Nađka... A ja
sam budala, ah, trah-tararah... A Saška se s njom, kako vidim, vrlo prosto mota...
Buženjinov naglo jurnu napred i iz sve snage udari Utjovkina kamenom u slepoočnicu...
Kutija šibica
Tog dana je Sašok očevim poslovima putovao u srez i dockan se pojavio u vrtu Maslovih. Sav je još bio vreo
od poljskog sunca, preplanuo i veseo. Džepovi su mu bili nabijeni maunicom, grahom koji je ukrao usput.
U vrtu pod jabukom ležala je na jastucima Nađa sama. Od jada koji je iskusila toga dana, izmoreka zaparom,
sva mokra, uzbuđena, ona je zaspala, podmetnuvši dlan pod obraz. Takvu ju je našao Sašok, veoma ljupka,
bonbonica... On se prikrao, uklonio Nađi kovrdže sa lica i loljubio je u usta.
Nađa u početku ništa nije razabrala, otvorila je oči i uzdahnula. Ali kakva sad razboritost! Ruke ne može da
savije toliko je malaksala. Od Saške se širio miris pelena, klasja, svežeg graha. Legao je kraj nje i počeo da joj
šapuće slatke reči na uvo.
Nađa je odmahivala glavom, to je bio sav njen otpor. Pa i čemu, i onako je već osramoćena u celom gradu...
A Saška je nešto šaputao o Hamburgu, o modernim haljinama... O svilenim čarapama mrmljao na uvo,
prokletnik. Već je i ruku položio na Nađin kuk.
Baš u tom trenutku progovorio je Utjovkinov glaspod bagremom:
Ah, trah-tararah!
Nađa je ciknula, potrčala. Sašok je stigao, počeo da se kune kako će se oženiti njome. Ona je drhtala kao
prut. I oni nisu čuli ni kratki razgovor između Utjovkina i Buženjinova, ni udarac, ni vrisak, ni gušanje.
Nađa je ponavljala:
Pustite, ta pustite me, moram kući.
Sašok je rekao značajno:
Kući, pa lepo, i pustio njene oznojene ruke. Nađa je otišlZ, ali ne uličicama kao obično, već zaobilazno preko
utrine, gde su se pod mesečinom crnele senke humčica odavno već zapuštenog groblja. Sašok je izdaleka
išao za njom.
Vasilije Aleksejević nije bio kod kuće. Matrjona je spavala na sanduku. Nađa je zatvorila vrata svoje sobe
rezom, svukla se i sedela na postelji, pesnicama podupirući bradu. Čudna svetlost od mesečeve polovine
padala je kroz prozor. Nađa je gledala u rezu na vratima i neprekidno je podilazila laka jeza po leđima. Nisu
se uzalud smejali u gradu da joj se nešto zbrkalo u glavi.
Ne prođe mnogo vremena, a vratnice škripnuše. Neko dodirnu vrata koja su vodila u pretsoblje, uđe. Nađa
promrmlja:
Neću ga pustiti.
U njena vrata neko poče da struže noktom.
Ne sme se prošaputa Nađa. Saškin prst provuče se u pukotinu, napipa rezu i podiže je. Nađa samo pokrenu
usne. Uđe Sašok, mesečina mu pade na krupne bele zube. On ćutke, brzo sede pored nje na postelju, i Nađa
na ustima oseti koštanu hladnoću tih zuba.
Sašok je umeo vešto da se ophodi sa devojkama. Odjednom je brzo raširio ruke i ustuknuo ustranu, Nađa je
otvorila oči i toliko se uplašila da joj se presekao dah, u vratima je stajao Buženjinov... oči mu bez zenica,
rukama se uhvatio za dovratak, ruke pokrivene tamnim mrljama, i košulja mu umrljana. Sašok napred
nagnute glave ćutke jurnu na Buženjinova, obori ga i istrča na vrata, zalupi vratnice. Sve se to odigralo za
nekoliko sekundi. Nađa se zavukla pod jorgan i skupila u klupče. Neko je nešto vikao, lupao, ona je pod
jorganom, pod jastukom zažmurila, zapušila uši.
Pitanje kojem je islednik pridavao velik značaj: kada se i pod kakvim okolnostima u džepu nepušača
Buženjinova našla kutija šibica, ostalo je nerasvetljeno. Sam Buženjinov odgovarao je i ovako i onako, iz
pamćenja mu je ispala ta sitnica. Ma da se dobro sećao mesečeve polovine nisko je padala kroz prozorče
Nađine sobe, Nađe i Žigaljova u gustoj senci na postelji. On čak nije odmah ni shvatio ko je na postelji. Seća
se kako je viknuo: Ubio sam Utjovkina Ni Nađa, ni Sašok to nisu čuli. On nije mogao da otkine ruke sa
dovratka, a zatim je pao nauznak, oboren udarcem Sašine glave u trbuh. Sećao se kako mu je u pameti
sinula reč napasnik , i ona ga je i bacila u još veću jarost.
Očigledno se nije odmah mogao da izvuče iz mračnog, starudijom pretrpanog hodnika. Nešto je lomio i
treskao, dok nije izleteo u kuhinju. U mraku su počele da zuje probuđene muve. On je kolenom udario u
ivicu štednjaka i pipajući zgrabio malu peglu; osetivši u ruci težak predmet, opsovao je majku i istrčao na
ulicu. Pri trčanju, jasno se seća u džepu su mu bile šibice: lupkale su u kutiji.
Islednik: Vi tvrdite da sve do trenutka kada ste sa peglom u ruci poleteli u poteru za Žigaljovom, uopšte niste
pomišljali na požar?
Buženjinov: Možda sam i ranije govorio: Dobro bi bilo spaliti ovaj gradić , sigurno sam to govorio...
Islednik: Dakle, vaše misli su se i ranije vrtele oko požara?
Buženjinov: Mnogosampatioodunutarnjeg nesklada, to jest nesklada između samog sebe i prilika u koje sam
dospeo. Naviknut sam bio samo na jedno na rat. Razmišljao sam kao borac: ono što ne valja ukloniti. Ali
posle razgovora sa drugom Hotjaincevom, ja sam se smirio. Počeo sam da radim, trudio se da savladam
sebe. To mi je pošlo za rukom. Da ste mi tada rekli: Prestani da postojiš, to je potrebno društvu, revoluciji,
budućnosti , ne bih ni trepnuo... Ali uhvatili su me na udicu.
Islednik:Jasnije.
Buženjinov: Može se u sebi potisnuti strah od smrti, častoljublje, žudnja za živetom... Životinjska sreća... Sve,
što god hoćete... Volja savlađuje sve... Dokazao sam to svojim životom, druže isledniče. Ali ma šta ja hteo
srce će mi udarati onako kako ono samo bude htelo... Život mog tela, sav do poslednjih tajni, nije u mojoj
vlasti... Kada mi iščupaju srce sa žilama, sve leti dođavola... Pitate na kakvu sam se udicu uhvatio?.. Na
ljubav... Na oko što nije u mojoj vlasti. Pobunili su se u meni životni sokovi. I ne znam kakve su žlezde, kakvi
toksini otrovali moj mozak... Možda, i tako... Ne znam, ja nisam fiziolog... Od mene su otkidali s krvlju, s
mesom, ženu koju sam voleo, nisam čak bio ni svestan koliko sam je želeo. Sve se u meni pobunilo, ja više
nisam vladao sobom. Udario sam Utjovkina kamenom i osetio olakšanje. Ne znam da li pesnici istinito pišu o
ljubavi, ja to nisam iskusio. Sagorevao sam tri godine u građanskom ratu... Sagorevao i mučio se dve godine
u institutu, video u snu plave gradove... Možda je to takođe bila ljubav... Ne znam... Ali kada se kamen zario
u Utjovkinovu slepoočnicu meni je za trenutak postalo lako... Ako je to ljubav, ako je to od ljubavi, onda
neka je ona prokleta! Oprostite, druže isledniče, vi neprestano hoćete da saznate otkud su mi se u džepu
našle šibice... Pa eto. kada sam video ono što se odigravalo u sobi Nadežde Ivanovne, ne znam kako da vam
ispričam: pred očima mi je sve zaigralo, sve mi je bilo crveno pred očima... I kada sam sa peglom trčao za
Saškom, za napasnikom, i čuo kako lupkaju šibice, ta crvena svetlost pretvorila se u misao da spalim, sve,
istog trenutka... Ah, da,
vi sve o šibicama... Đavo će ih znati otkud su se našle... Verovatno sam ih usput podigao... Kada je Utjovkin
pao, ruka je poletela i u ruci mu je bila kutija šibica. Zgrabio sam je. Zašto? Kresnuo sam šibicu i pogledao mu
u lice, dugo sam gledao, sve dok mi nije počela da žeže prste...
Islednik: Dakle, vi tvrdite da ste podigli šibice sa zemlje u cilju da osvetlite lice Utjovkina, kog ste vi ubili, to je
veoma važan iskaz i da niste imali unapred smišljenu nameru da zapalite grad? Je li tako?
Buženjinov: Vidite li, druže isledniče, sve su to pojedinosti. Sada mislim da se katastrofa, ovako ili
onako, nije mogla izbeći. Da nije bio Utjovkin, bio bi neko drugi... Da nije požar, bilo bi nešto drugo... Sudite
po suštini, osudite mene, a ne neke slučajne postupke.
Islednik: To ćete vi reći na sudu. Sada vas molim da ispričate šta se odigralo od onog trenutka kada ste
istrčali iz kuće, držeći u ruci evo ovu peglu...
Noć od trećeg na četvrti juli
Priča Buženjinova zbrkana je i protivrečna. Bespomoćni su mu pokušaji da obrazloži svoje ponašanje. Tu je
sve nelogično. On istrčava iz kapije, razmahujući peglom, a već posle tridesetak koraka više i ne misli na
napasnika. Njime vlada nova, ogromna želja. Strast u njemu nadire talasima, koji gone jedan drugog, sve su
brane probijene, sada je sve mogućno. To počinje od trenutka kada je pomislio na šibice.
Buženjinov zastaje u trku. On se čak počeo da vrti na prašnjavom putu i, ukoliko se pri nejasnoj svetlosti
moglo videli, razvukao je usne u širok osmeh.
Mesec se u to vreme dizao na kraju uličice. Njegova žućkasta svetlost, nad samom zemljom, padala je na
Sašku Žigaljova, koji je stajao na raskršću, tridesetak koraka od kuće. Tada su se misli Buženjinova opet
vratile napasniku i on je počeo da mu prilazi, ali više ne s gnevom, već moglo bi se pre reći sa divljom
radoznalošću.
Saška je bio veoma ljut i, kada je ugledao peglu u ruci Buženjinova, odlučio je da se nepoštedno razračuna.
On je prvi jurnuo na Buženjinova, izvrnuo mu ruku, istrgavši i bacivši ustranu peglu, i tako je snažno udario
Vasilija Aleksejevića pesnicom u oko da se ovaj zateturao.
Ne mešaj se u tuđe poslove, prokleti balavče, nedonošče, ovde za tebe ni onako nema života reče Saška i
drugim udarcem obori Buženjinova. Posle toga krenu uličicom, ne osvrćući se.
Vasilije Aleksejević za trenutak izgubi svest od udarca gvozdene pesnice. Ali odmah se pridigao na ruke i
gledao kako se u uzanoj uličici, između dva reda plotova koji su se caklili na mesečini, po dugačkim senkama
od lopuha, udaljuje crna Sašina prilika, zaklanjajući mesec. Na mahove se dizao vetar, vreo i zagušljiv kao iz
peći, i bacao prašinu i smeće Buženjinovu u lice. S one strane reke, u neprozirnoj tami, namignulo je belo
oko
munje. Saška se okrenuo i zapretio pesnicom. Tada je Vasilije Aleksejević, dlanom zaklanjajući razbijeno oko,
pošao za Saškom u pravcu trga.
To je opet bilo potpuno besmisleno. Isledniku je objasnio ovako: Da su mi obe noge bile prelomljene, i tada
bih otpuzao za Saškom .
Vetar je duvao jače. Zlokobno, preteći, zašumelo je drveće u mraku. Oblak prašine obavio je uličicu. Saška je
iščeznuo u pravcu trga.
Sutradan je trebalo da bude velik pijačni dan. Još od sinoć razapeto je mnoštvo šatora duž gradskog parka,
gde su stare lipe, povijajući se, mahale granama i gačjim gnezdima. Bliže reci stajala su seljačka kola
natovarena senom. Prašina, seno i lišće okretalo se u kovitlac nad trgom.
Buženjinov je opet ugledao Sašku na pločniku pod osvetljenim prozorima Renesanse . Nekoliko ljudi, među
njima i dva milicionara, uzbuđeno su o nečem razgovarali s njim. To je on ubio Utjovkina doleteo je Saškin
glas sad sam ga video, sva mu je košulja u krvi . Ljudi su zagalamili. Kroz prozore gostionice izvirivale su glave
ljubopitljivaca, zaklanjajući se od prašine. Opet je oblak obavio i ljude i gostionicu.
Nekoliko trenutaka je Buženjinov stajaa iza ugla. Brzo je razmatrao, procenjivao situaciju. Događaj sa
Saškom ponovo je prekrio talas besne želje. Škrgutao je zubima od nestrpljenja. Kroz prašinu pade crvena
munja s one strane reke. Nebo se rascepilo od tutnjave. Buženjinov je, nagnuvši se, potrčao preko trga ka
kolima sa senom. Iza leđa su mu zafijukali zvižducič Vetar je donosio odlomke glasova. Eno ga... Hvataj...
Hvataj ga... Nad glavom mu je proletelo nešto, verovatno gačje gnezno. Ala je bura, gnezda lete , sinulo mu
je u svesti. Šmugnuo je među kola, probijajući se, čupao rukama seno, podvlačio se pod tarnice. Čučnuo je,
slušao, zadržavajući dah... S desne i s leve strane pištali su zvižduci. Glasova je bilo sve više... Tu je on... neće
umaći... traži pod kolima... ovamo, momci... pohitajte . Svakako je sva gostionica poletela u poteru,
pretraživala, čekala ispod kola.
Tada Buženjinov kresnu šibicu i baci je u seno. Zapalilo se nekoliko bezazlenih stabljika i suvog lišća.
Buženjinov kratko uzdahnu, protisnu se malo dalje i zapali seno desno i levo od sebe. Otpuzao je pod kolima
do strane izložene vetru, gde se završavao red kola, i tamo gurnuo u seno poslednju rpicu šibica.
Između kola izbi beo dim. Buženjinov se okrenu bežeći.
Digao se plkmen. Zaurlaše glasovi gonilaca. Na tri mesta odjednom uzvinuše se plameni jezici. Vetar ih je
pritiskivao, raznosio i u.ogromnom stubu crvenog plamena buknuše desetine kola. Plamen je jurnuo u mrak
vetra koji je pomamno hujao i razvejavao ga. Varnice, snopići zapaljenog sena poleteli su nad gradom. Udari
zvono na uzbunu. Osvetliše se vrhovi drveća povijajući se i oblak gačaca nad njima.
Buženjinov je stajao na klupi, na bulvaru nad strmom obalom reke i gledao na ono što je uradio. Po gradu se
već na nekoliko mesta izvijao plamen. Drveni krovovi, plotovi, usamljena drveta, kolibice za čvorke sve su se
jasnije pomaljali iz mraka, obasjani pomamnom svetlošću. Preko celog pijačnog trga igrao je plamen.
Pokrećući se, bukteći, kao živi, skoturavale su se i padale kotarice i šatre. Kroz krov Renesanse provirivale su
tavanske grede kao usijano ugljevlje. Gust dim valjao se od požarne kule.
Bulvarom su trčale žene sa smotuljcima, deca koja su plakala. Na Buženjinova niko nije obraćao pažnju.
Odvratnim glasom vikala je neka žena, plačući, i pala na zemlju. Uzdignute ruke potrčao je bradat čovek u
gaćama. Nekog su proneli, položili pod drvo. Sve je to prolazilo pred očima Vasilija Aleksejevića kao nešto
nestvarno, kao plod njegove mašte, kao šarene slike na bioskopskom platnu. Nesumnjivo je njegov razum u
tim trenucima bio pomućen...
Grad je buktao čitavim svojim četvrtima. Bulvar je opusteo, tu se nije moglo ostajati od vreline. Ali
Buženjinov je stajao na klupi i gledao.
U svim iskazima Buženjinova na ovom je mestu provalija, praznina. On se ničeg ne može da seti, sem
mučnog osećaja nekog bola u mozgu kada je ugledao telegrafski stub, sa žicama što su visile s obeju strana,
na trgu sred daščara koje su dogorevale.
Njega obuzima jedna nametljiva ideja. Teško je shvatiti kako je mogao da se probije kroz zapaljene četvrti do
svog stana. Tu se seća kako je ušao kroz prozor u trpezariju i otkinuo sa zida plan plavog grada. Krov kuće
već je buktao.
Preko utrine i starog groblja vratio se na bulvar. To je već bilo u zoru. Na mestu pijačnog trga, svuda
unaokolo pušilo se crno zgarište, štrčali su nagoreli dimnjaci, valjale se limene ploče i usamljen nad pepelom
stajao je telegrafski stub, sa kojeg su visile žice.
Druže isledniče, uveravam vas, u tom trenutku obuzelo me je osećanje ushićenja i oštre tuge. Bio sam jedan
usred pustinje. Strašno osećanje sebe, svog ličnog ja , tog slova koje svojim šapicama stoji na usijanom
ugljevlju, dok mu je okrugla glava u oblacima, u jutarnjoj zori. Sada mi je ponekad mučno da priznam: uvek
mi se činilo da sebe učvršćujem kroz stvaralaštvo, kroz izgradnju... A ja, vidite, kroza šta. Ili ja možda nešto
ne shvatam?.. Nedostaje mi neka vijuga u mozgu?.. Ili živim u nekom drugom vremenu neispitanom,
nepoznatom, čudovišnom?.. Ili je u pravu drug Hotjaincev?.. Ne znam... Ali pošteno sam vam sve ispričao...
A plan plavog grada moram da učvrstim na zgarištu, da stavim tačku...
Držeći platno sa planom u zubima, Buženjinov se popeo na stub, ali se srušio i izgubio svest. Sve što se dalje
dogodilo poznato je. Istraga po ovom besprimernom delu završena je.
Buženjinov, Vasilije Aleksejević, pretstao je narodnom sudu.
SAVEZ PETORICE20
1
Jahta sa tri katarke Flamingo , raširivši kao sneg bela košna jedra2 , kosa velika jedra i ustreptale trouglaste
prečke, polako je prošla duž mola, okrenula se, šepureći se svojim jedrima, uhvatila vetar i klizeći poletela na
plavu pučinu Tihog Okeana.
U dnevniku lučke kapetanije zabeleženo je: Jahta Flamingo , vlasnik Ignjatije Ruf, sa posadom od osamnaest
ljudi, izišla je iz luke u 16.30 u jugozapadnom pravcu .
Nekoliko besposličara ravnodušno su pogledom pratilc skladna jedra Flaminga kako tonu na kraju horizonta.
A dvojica sivookih lučkih radnika, šišteći kroz lule za stočićem u obalskoj kafani, rekli su jedan drugom:
Bile, da je Flamingo krenuo na krstarenje zabave radi, bilo bi dama na palubi.
I ja tako mislim,Džo.
Bile, ta nije se uzalud čitava družina reportera od jutros vrtela oko jahte.
I ja sam tog mišljenja, nije to uzalud.
A znaš li ti oko čega su se najviše vrteli?
De, reci.
Oko onih dugačkih sanduka koje smo tovarili na jahtu.
To je bio šampanjac.
Počinjem da verujem da si glup kao prazno burence, Bile.
Nije potrebno da me vređaš, Džo. De, po tvom mišljenju, šta je to bilo u onim dugačkim sanducima?
Ako reporteri nisu mogli da nanjuše šta je bilo u sanducima, onda znači da to niko ne zna. A sem toga,
Flamingo je uzeo vode za tri nedelje.
Onda je, znači, Ignjatije Ruf nešto naumio. Nije on čovek koji će se tek onako vrteti tri nedelje po okeanu.
Pošto su tako završili razgovor, momci popiše pivo i, opirući se golim laktovima o stočić, nastaviše da sisaju
lule od morske pene.
Flamingo je punim jedrima, lako nagnut, sekao plavo20 Svi astronšški i fiaizčzš: podadi u ovoj pričš, a tako
isto i pojava kom-ete Vijele 1963 god., poptguio odgovaJraju, stvar- nosti. P rim. autora.
a Košna jedra su mala jedaa kod koše va koji se nalaze kod Jeodrenjaka na mestima tde se lojedini jaJrboli
oastju. P r i m. u r.
zelene talase. Mornari u širokim platnenim čakširama, u belim majicama i belim kapicama sa kićankama
ležali su na uglačanoj palubi, koja je sva blistala od mesinga, gledajući škripave poprečnice na katarkama,
kao strune zategnutu užad i hladne talase koji su se pod uskim kljunom jahte razdvajali na dve penušave
struje.
Krmar, Šveđanin koščata lica, stajao je poguren kraj točka krme. Vetar je povijao uetranu njegovu vatreno-
riđu bradu, koja je rasla ispod okovratnika. Nekoliko galebova poletelo je za jahtom pa zaostalo. Sunce se
spuštalo u bezoblačnu, zelenkastu, zlatnu prašinu zalaska. Vetar je bio svež i ujednačen.
U brodskoj trpezariji kraj pravougaonog stola sedela su šestorica, nemo oborenih očiju, nabranih veđa. Pred
svakim od njih stajao je širok pehar, sav oznojen od ledenog šampanjca. Svi su pušili cigare. Vetar je
zahvatao i odnosio plavi dim, koji se dizao uvis, u staklenu kupolu. Treperavi odblesci sunca kroz svetlarnike
poigravali su na crvenom drvetu. Od ljuljanja broda blago su se ugibale opruge naslonjača od safijana.
Prateći pogledom mehuriće koji su se dizali sa dna pehara, petorica ljudi, svi već u zrelim godinama sem
jednog, inženjera Korvina , svi odeveni u beli flanel, usretsređeni, sa snažnim vilicama i tvrdim potiljcima
slušali su ono što im je već više od jednog sata govorio Ignjatije Ruf. Niko za to vreme nije ni dodirnuo vino.
Ignjatije Ruf goBorio je gledajući u svoje ogromne ruke koje su ležale na stolu, u sjajne pljosnate nokte nA
njima. Njegovo rumeno line sa ogromnim donjim delom bilo je veoma izrazito u svojim pokretima. Po
pomorskom običaju, grudi su mu bile razgolićene. Kratka seda kosa pomicala se na lobanji zajedno sa
duboko utisnutim velikim ušima.
... Za sedam dana ovladaćemo železničkim prugama, saobraćajem na vodi, rudnicima i izvorima, zavodima i
fabrikama Starog i Novog Sveta. Držaćemo u rukama obe poluge sveta: naftu i hemisku industriju.
Razorićemo berzu i zgrnućemo poda se trgovinski kapital...
Tako je govorio Ignjatije Ruf, ne glasno ali s ubeđenjem, cedeći kratke reči kroza zube. Izlažući plan akcije, on
se nekoliko puta vraćao na ovu vrtoglavu sliku budućnosti.
... Zakon istorije to je zakon rata. Onaj ko ne napada nanoseći smrtonosne udarce, taj gine. Onaj ko čeka da
ga drugi napadne gine. Onaj ko ne prednjači protivniku u obimnosti ratne zamisli gine. Hoću da vas ubedim
da je moj plan razuman i neizbežan. Petorica prisutnih sem Korvina bogati su i
odvažni. Ali, eto, sutra će eskadra nemačkih vazdušnih krstarica baciti na Pariz hiljadu kperitnih bombi i
dvadeset časova docnije cela će zemljina kugla biti obavijena smrtonosnim oblacima. Onda ja neću dati
nijedan cent na otpornost čeličnih kasa, ni moje, ni vaših. Sada je čak i deci poznato da rat vuče za sobom
revoluciju...
Kod tih reči četvorica od prisutnih za stolom izvadiše cigare iz usta i osmehnuše se. Inženjer Korvin je
netremice, slepim očima bez sjaja gledao u izduženo kao u ispupčenom ogledalu lice Ignjatija Rufa.
... Uprkos toj opasnosti, ima priličan broj džentlmena koji rat smatraju glavnim potrošačem industriske
pijace. Ti džentlmeni su šakali. To su kukavice. Ali ima i drugih džentlmena: oni u ratu vide neizbežni ventil
kroz koji se prazni kriza u industriji, neku vrstu pulsirajućeg srca sveta, koje periodičnim udarcima tera
fabrikate po arterijama pijaca. Ti džentlmeni su veoma opasni, jer su konzervativni, uporni i politički moćni.
Dokle god oni, neposredno ili preko radničkih vlada, stoje na krmi državnog broda, mi nijedne noći ne
možemo mirno spavati. Nas uvek samo jedna dlačica deli od industriske krize, od rata i revolucije. Prema
tome, mi moramo da istrgnemo inicijativu iz ruku industriske buržoazije konzervativnog shvatanja. Ovi
džentlmeni, koji rasuđuju kao dućandžije i epohe francusko-pruskog rata, ovi prepotopski buržuji, koji sami
sebi kopaju grob, moraju biti uništeni. Mi moramo ovladati svetskim industriskim kapitalom. Dok komunisti
tek mobilišu svoje snage, mi ćemo se neočekivanim udarcem oboriti na buržoaziju i osvojiti tvrđave
industrije i političke vlasti. A onda ćemo lako zavrnuti šiju i revoluciji. Ako tako ne postupimo, brzo,
munjevito, dućandžije će najdocnije u aprilu iduće godine zakuvati hemiski rat. Evo kopije poverljivog
cirkulara napisanog u Vašingtonu, o otkupu svih zaliha indiga21 s one strane okeana. Kao što znate, od
indiga se pravi otrovni gas...
Inženjer Korvin izvadi iz torbe list hartije. Ignjatije Ruf položi ga na sto i prikri dlanom. Na čelu mu se nadula
poprečna žila, uglovi plavih usta opustili su se, rumeno lice izražavalo je odlučnost i svirepost.
... Zamisao našeg nastupanja je ova: mi moramo
21 Indigo, orngakska, lepa plava boja, dobija se od biljaka, u novije vreme i sintetički. Prim. ured.
zaprepajStiti svet nevidljivim i nepodnošljivim užasom...
Četvorica od prisutnih za stolom opet izvadiše cigare iz usta, ali ovog puta se ne osmehnuše. Oči inženjera
Korvina polako trepnuše. Ignjatije Ruf snažno uvuče vazduh kroz nozdrve.
... Mi moramo izazvati ukočenost, privremenu paralizu čovečanstva. Oštricu užasa uperićemo na berzu. Za
nekoliko dana oborićemo cenu svih hartija od vrednosti. Kupićemo ih za koji groš. Kada se nedelju dana
docnije naši neprijatelji budu osvestili, biće već dockan. I tada ćemo objaviti manifest o večnom miru i o
kraju revolucije na zemlji...
Ignjatije Ruf uze pehar šampanjca i odmah ga opet vrati na sto. Ruka mu je pomalo drhtala.
... A na koji ćemo način postići potreban efekat svetskog užasa? Gospodine, on se svom težinom okrenu
prema inženjeru Korvinu pokažite vaše nacrte...
Dok se u trpezariji jahte vodio ovaj čudni razgovor, sunce je zašlo za okean koji je sve više tamneo. Krmar,
držeći se naređenja koje je dobio još na obali, okrenu ka
jugu.
Flamingo je, nadimajući jedra, pod jakim nagibom veselo leteo, čas zarivajući se do palube među crne talase,
čas snažno i elastično uzlećući i otresajući se na njihovim grebenima. Bila je to dobra lađa.
Pena je pod svetlošću reflektora ključala, s velikom brzinom padajući niz ivice broda. Iza krme ostajao je
uskovitlan plavkast trag morskog svetlucanja. U pomrčini su grebenovi talasa svetlucali tom plavkastom
svetlošću.
Krmar, Šveđanin, navalio se grudima na mesingani točak krme. Vetar mu je izbijao varnice iz lule. Vetar je
jačao. Morali su skratiti jedrila i spustiti košna jedra. Mornari su se uspuzali uz užad i, podvezujući jedra,
ljuljali se na katarkama kao gačci za vreme nepogode.
Sa ivice okeana dizao se mesec, kao ogroman bakarni kolut izronio je iz mutnog svetlucanja. Njegova
svetlost posrebrila je jedra. Tada su na palubu izišli Ignjatije Ruf i petorica njegovih gostiju. Zaustavili su se
kraj desne ograde broda, podigli doglede i gledali, sva šestorica, u mesečev kolut, koji je lebdeo nad
ustalasanom pučinom okeana.
Krmar, koji je začuđeno posmatrao ovo jalovo zanimanje tako uglednih i poslovnih džentlmena, začuo je
oštri glas Ignjatija Rufa:
Ja to vrlo dobro raspoznajem kroz dogled. Greške ne može da bude...
Oko tri sata noću probudili su kuvara: u trpezariji su zatražili hladnih jela i vrućeg groga. Gosti su još uvek
razgovarali. Zatim, pred svitanje, šestorica ljudi opet su gledali u mesečev kolut, koji je već visoko plovio
među bledim zvezdama.
Idućeg dana su se Ignjatije Ruf i četvorica gostiju odmarali u platnenim stolicama za ležanje na palubi.
Inženjer Korvin išao je od kljuna do krme i stezao ruke da su mu prsti pucali. Dan je prošao u ćutanju.
Sutradan ujutru na ivici okeana, iz sunčane krljušti pomolilo se malo ostrvo. Ignjatije Ruf i njegovi gosti ćutke
su gledali u njegove stenovite konture. Korvin je sgajao postrani, skroman, ćutljiv i bled.
Flamingo je uplovio u zaliv koji je imao oblik srpa, bacio kotvu i spustio goste u veliki čamac, koji je poleteo
po zelenkastoj, kao vazduh prozračnoj vodi lagune. Tromi talas izbacio ga je na peščanu obalu.
Tu su se među odlomcima bazalta povijala tanka stabla kokosovih palmi, iza njih je sva padina bila pokrivena
vekovnom bukovom šumom, a dalje se dizao okomiti venac stena. Ignjatije Ruf pokazao je na njizJ rukom, pa
su on i njegovi gosti krenuli nedavno prokrčenim prosekom u dubinu ostrva.
Zakupio sam ostrvo na dvadeset i pet godina sa pravom eksteritorijalnosti reče Ignjatije Ruf. Tu ima slatke
vode i građevinskog materijala u dovoljnoj količini. Radionice ćemo sagraditi u brdima. Ta brda obrazuju
pravilan prsten, okružavajući ostatke ugašenog vulkana. Njegov krater kilometar i po u prečniku pretstavlja
izvrsno mesto za montiranje aparata. Moraćemo samo da očistimo dno od kamenja bolja platforma ne može
se ni zamisliti. Delovi aparata poručeni su u fabrikama Amerike i Starog Sveta. Brodovi su zakupljeni i
delimično se već vrši utovar. Ako danas potpišemo ugovor, od iduće nedelje krenuće posao punom parom.
Prosek ih je doveo do glatkog jezera slatke vode. Na obali su stajale nove drvene barake. Kraj ulaza u jednu
baraku čučao je Kinez-radnik i pušio dugačku lulu, drugi radnik prao je rublje u jezeru. U daljini se čulo
udaranje mnogih sekira o drveće. Između stena pentrala se povorka magaraca natovarenih vrećama sa
cementom. Inženjer Korvin objasni da se sada grade putevi i
polažu temelji za radionice. Štapom je pokazao na planinska sedla, gde su se mogle raspoznati sitne ljudske
prilike kako mile.
Gosti četvorica najkrupnijih industrijalaca, prijatelji Ignjatija Rufa slušali su sa uzdržanim uzbuđenjem
inženjerova objašnjenja. Donje vilice postajale su im kao od kamena. Jučerašnji fantastični plan koji im je
predložio Ignjatije Ruf danas im je izgledao kao solidan poduhvat, opasan i đavolski smeo. Radovi u brdima,
sav brdski masiv koji je pripadao Ignjatiju Rufu, njegova uverenost, inženjerova tačna objašnjenja, realnost
celog tog ostrva obasjanog vrelim suncem, zapljuskivanje talasa na žalu i šuštanje palmi, čak i Kinez koji je
mirno ispirao rublje sve je to izgledalo ubedljivo. A, sem toga, bilo je jasno da Ignjatije Ruf neće odustati od
svoje zamisli i upustiće se u posao čak i sam.
Industrijalci su ušli u praznu baraku i dugo se savetovali. Ignjatije Ruf je za to vreme sedeo na panju i bacao
kamičke u jezero. Kada su se ortaci vratili iz barake, otirući maramicama čelo i potiljak, on divlje pogleda
njihova crvena lica i ogromna čeljust mu se opusti.
Idemo s vama do kraja, rekoše oni odlučili smo da potpišemo ugovor.
2
Ljudi kojima plaćaju za to da trpaju nos tamo gde ih niko ne zove, reporteri američkih novina nanjušili su
nešto o plovidbi Flaminga,,J o brodovima koje je Ignjatije Ruf zakupio, o radovima na ostrvu, pa su počeli da
puštaju senzacionalne vesti.
Sve te novinarske beleške vrtele su se oko izvanredno zanimljive tajne triju dugačkih sanduka natovarenih
na Flamingo Tajna triju sanduka , Tajanstveni sanduci Ignjatija Rufa . Idućeg petka naš će list odgovoriti na
pitanje koje uzbuđuje ceo svet: šta je bilo u sanducima na jahti Flamingo . Pseće njuške novinara nabasale su
na tačan trag: sadržina sanduka pretstavljala je ključ za odgonetanje grandioznih i neshvatljivih radova
započetih na ostrvu Rufa.
Jedan mornar iz posade Flaminga ispričao je reporterima da su na dan dolaska jahte na ostrvo sanduci
istovareni i na magarcima otpremljeni u brda, kuda su se uputili i Ignjatije Ruf i njegovi gosti. Ali evo šta je
bilo čudno: u brdima su džentlmeni ostali celu noć, po danu su se
vratili na jahtu, ispavali se, pa i druge i treće noći ponovo odjahali na magarcima u pravcu ugašenog kratera.
Neki propali listić, koji nije imao šta da izgubi, izdao je vanredni broj:
, ,Tajna je otkrivena. U Rufovim sanducima bila su spakovana tri čudovišno unakažena leša igračica iz
njujorškog Mjuzik-hola .
Uragan članaka, telegradoa, beležaka uzvitlao se po američkoj štampi. U redakcijama su fotografisali
sopstvene daktilografkinje i objavljivali njihove slike pod vidom žrtava tajanstvenog zločina.
Drugi listić, koji takođe nije imao šta da izgubi, odlučno je istupio protiv verzije o igračicama. Objavio je
snimak leševa trojice agenata Kominterne, koje su izmučili i ubili članovi Kju-Kluks-Klana1 . Trojica Jevreja,
koji su pretrpeli brodolom na okeanu života, pustili su da ih u tu svrhu snime u sanducima za pakovanje
kanadskih jaja.
Filmski sindikat žurno je doterao neki stari italijanski film iz života krvave Kamore22 23 . Čarli Čaplin, pod
pritiskom aktuelnosti, pojavio se u lakrdiji: Čarli se boji dugačkih sanduka . Na kraju nedelje Rufovih sanduka
održani su grandiozni mitinzi. U Filadelfiji su linčovali dvojicu Crnaca.
Ali Ignjatije Ruf vratio se na kopno i nije bio uhapšen. U svima novinama pojavili su se njegovi portreti i
kratka biografija. Besmislica o leševima bila je odlučno demantovana. U sanducima su se nalazili samo i
jedino astronomski instrumenti. Ignjatije Ruf saogaitile su novine oduševljava se u poslednje vreme
astronomijom i gradi na ostrvu Nebesku laboratoriju .
Tako je nečija iskusna ruka unela reda u novinarsku zbrku i usmerila je u određenom pravcu. Nisu pustili da
se uzbuđenje u zemlji slegne. Ime Ignjatija Rufa opet je stalo da se obavija tajnom. Pisalo se o gigantskom
stodvadesetpalačnom refrakturu24 montiranom u brdima na ostrvu Rufa. Saopštavalo o neobičnoj jačini i
osetljivosti astronomskih aparata.
22 Kju-Kluvs-Klav, tajno udruženje organizvano u Americi oosle Secesionog rata 1360 05 protiv Crnaca;
izrazito šovinističko i krajnje reakcionarno. P r i m. u r e d.
23 Kamora, raabojničko udruženje, postojalo u Napuljskoj kraljevšii do druge pološše XIX eka. P r i m. u r e d.
24 Refrmator, teleskop, napralza za šžamatran e dalekih predmeta. P r i m. u r e d.
Sve je to interesovalo samo stanovništvo. Berza i finansiski krugovi ostajali su mirni. Pored sve obazrivosti
nije se mogla naći ni najmanja veza između astronomije i ekonomike. Doduše, ljudi bliski Rufu bili su u
nedoumici: kakvim je to čudom čovek koji se interesovao samo za naftu i hemisku industriju odjednom
počeo da šara očima po nebu, gde sigurno ne može naći baš nijedan cent?
Tako je prošlo oko pola godine. Ignjatije Ruf je najzad već pripremljenoj javnosti naneo prvi udarac.
3
Od stena, šiljatih kao hrptenjača aždaje, polegle su ugljeno-crne, guste senke prostirale su se dole do sredine
kratera. Tu i tamo su među pukotinama otsjajivala stakla na barakama, obasjana mesečinom. Ocrtavale se
šupljikave konture gvozdenih stubova žičane železnice. Oštro su zrikali zrikavci. Bešumno je letela sovuljaga
stanovnica brdskih klanaca. Ovamo je jedva dopirao dremljivi šum okeana.
Na ivici male ravni stajao je inženjer Korvin i gledao dole, odakle se čulo teško disanje i škripa kamičaka. To
je nailazio Ignjatije Ruf. Lobanja mu je bila pokrivena tankom maramom, prsnik raskopčan. Uspeo se na
ravan, izduvao i podigao glavu ka mesečevom kolutu.
Jarki mesec, činilo se, privlačio je i vode okeana, ispresecanog svetlucavim putevima, i neverovatne zamisli
Rufa.
U redu? zapita on i okrenu se prema prizemnoj zgradi od kamena. Po njenim rapavim zidovima klizile su
senke guiggerova. Kroz ovalnu kupolu štrčala je put neba ogromna metalna cev.
Inženjer odgovori da je sve u redu: novi refraktor je montiran i, pokretan mehanizmom časovnika, klizi
prateći mesec. Uveličavanje je čudovišno: mogu se raspoznavati površine do kvadratnog kilometra.
Hoću to da vidim reče Ruf.
Ušli su u mračnu opservatoriju. Ruf je seo na lestvice pred masivnim okularom. Korvin je zastao kraj drugog
instrumenta, koji je nekad dovezen na Flamingu U tišini je kucao mehanizam časovnika. Korvin reče:
Objektiv je usmeren na Kišno More. Sedite udobnije, bez naprezanja. Skinite kapak sa stakla.
Ignjatije Ruf približi oko mesinganoj cevi okulara i
odmah povuče glavu nazad: zasenjujuća srebrna svetlost udarila mu je u zenice. Ruf odobravajući zamumla i
opet se primaknu staklu.
Pokrivajući celo vidno polje, mesečeva površina izgledala je tako bliska da je čoveka obuzimala želja da je se
dotakne. To je bio severni deo mesečeve kugle ohlađena, pusta ravnica Kišnog Mora. Sa severozapadne
strane Duginog Zaliva spuštali su se u nju poslednji ogranci Mesečevih Alpa. Daleko na jugu ležali su
gigantski Arhimedovi i Timoharisovi krugovi tajanstvenog porekla.
Vidite, desno od kratera brazdu, s juga na sever. To je takozvana Poprečna Alpska Dolina. Širina joj je oko
četiri kilometra, a dužina sto i pedeset kilometara reče Korvin. Ta pukotina se napravila od udarca nekog
velikog nebeskog tela o površinu meseca.
Da, vidim tu pukotinu progovori Ignjatije Ruf.
Sada gledajte malo južnije. U oblasti Kopernikovog kruga nalazi se čitav sistem pukotina. One su sitne i
krivudave, i drukčijeg su porekla. Drugi sistem pukotina, Trisnekerov, nalazi se zapadno od Okeana Bura.
Treći u oblasti kruga Tiho. U svemu se obično nabraja tri stotine i četrdeset osam pukotina. Ali kroz naš
refraktor ja sam u toku samo jučerašnje noći nabrojao više od tri hiljade.
Uvereni ste da te pukotine nemaju veze sa obrazovanjem planina?
Da. Neeumnjivo su docnijeg porekla. Sem toga, one se povećavaju po dužini, broj im se u toku pola veka
namnožio. Tokom četrnaest dana u kojima je mesec vidljiv njegova površina koju zapažamo usija se sd
sunca. Pošto sada tamo nema atmosfere, vrelina dostiže ogromne temperature. Zatim sunce zalazi i
mesečeva polukugla tone u četrnaestodnevnu noć, u eteričnu hladnoću, koja nastaje trenutno posle
sunčevog zalaska. Uzmite kuglu od kamena, zagrejte je do belog usijanja pa je bacite u ledenu vodu...
Raspući će se u sitne komade, đavo da je nosi! uzviknu Ruf i dugo je zatim još teško disao: srce mu je lupklo.
Isto tako puca i mesečeva kugla. U postojeće pukotine dospeva ili vlaga, koje je još ostalo na mesecu, ili
ugljena kiselina. Zatim, hladeći se, one u znatnoj meri produbljuju pukotine.
Razdiru do samog središta...
Da. Mesec se sastoji od srazmerno lakih materija bez čvrste kohezije. Ranije ili docnije planeta mora da se
raspadne.
Ako u njoj još postoji usijano jezgro utoliko bolje: u slučaju suviše brzog prodiranja hladnoće kroz proširene
pukotine ono će eksplodirati kao bomba...
Neka da bog, neka da bog, prošaputa Ignjatije Ruf. On je žudno razgledao udubljenjima izrivena i kao oD
tragova rasprslih mehura tmurna prostranstva mesečevih ravnica. Ovaj leš jednog dalekog sveta biće bačen
u kovitlac strasti, volja i častoljublja, odigraće odlučujuću ulogu u igri koju su smislili!
S uzdahom pregora Ruf se odvoji od okulara.
Smatram za potrebno da se ovamo dovedu novinari i da im se pokažu pukotine, ali treba biti siguran da će ta
fukara videti samo ono što treba da vidi, a da neće zavlačiti nos u naše poslove.
Odvešćemo ih u opservatoriju noću, odgovori Korvin prikupljene aparate i sve što treba da bude skriveno
smestićemo u mesečevu senku ona se spušta do polovine kratera.
Ruf i Korvin ponovo iziđoše na ravan. Zaista, u tom času stenovita brda izgledala su pusta. Duboko pod
nogama video se samo haos kamenja. Gusta senka pokrivala je katranom premazane krovove radionica na
dnu kratera, stovarišta materijala i prikupljene aparate .
Radovi su se izvodili u najvećoj tajnosti. Niko od radnika na ostrvu nije imao prava da se udaljuje. Pisma su
pregledana. Brodove su istovarivali na otvorenom sidrištu, odakle je materijal žičanim putem prenošen u
brda. Sa brodova se niko nije spuštao na obalu.
Vrlo dobro reče Ignjatije Ruf, raspaljujući cigaru. U zoru ću otploviti na kontinent. Sam ću dovesti novinare.
Pripremite materijal za članke i vodite radove punom parom. Imajte na umu, ako se prevarimo u računu, to
će biti potpuno uništenje i propast... Na kartu su stavljene milijarde dolara. Ako stvar propadne, onda...
Plamičak cigare u njegovoj ruci opisa osmicu u vazduhu.
4
Strašno otkriće u opservatoriji Ignjatija Rufa , tako je glasio naslov članka koji se 14 maja pojavio u svim
severnoameričkim novinama i istog dana prenesen putem radija i u Evropu.
Opširno i naučno govorilo se u tom članku o kobnom približavanju kraja zemljinog satelita. Proces njegovog
raspadanja teče užasnom brzinom. Za kratko vreme otkako re kroz Rufov refraktor vrši posmatranje
mesečeve površine pojavilo se na njoj nekoliko hiljada novih pukotina. Raspadanje mesečeve kugle može se
očekivati svakog trenutka. Mi ne garantujemo rečeno je u članku da neće naše mlade sanjalice iduće noći
umesto drevne pokroviteljice zaljubljenih na noćnom nebu ugledati usijane odlomke. Ali ipak se nadamo da
milostivi bog neće dopustiti propast našeg divnog sveta propast, jer je gotovo verovatno da će zemlja privući
te odlomke...
...Shodno našim shvatanjima o stvaranju sveta rečeno je dalje u svoje vreme su u blizini nebeskog puta
zemlje morale, sem meseca, da kruže i druge mase prilično velikih razmera. Jedan njihov deo, privučen
mesecom, pao je na njegovu površinu, tragove tih strašnih sudara vidimo u obliku krugova na mesecu. Drugi
deo se sudario sa zemljom. Poslednji takav sudar dogodio se u srazmerno nedavnoj prošlosti. Promena
klime u geološkim epohama, naročito postojanje tropskog rastinja na mestima gde je sada oblast polarne
noći, nesumnjivo ukazuju na to da je postojao i drugi satelit koji je pao na zemlju krajem paleozoika i iskrivio
zemljinu osovinu. Kolebanja polova koja se zapažaju nisu ništa drugo nego poslednji tragovi koji su 01, li od
takvog udarca u obliku postepenog usporavanja kretanja zemljine osovine po površini konusa. Sada ćemo,
možda, morati da budemo svedoci konačnog osamljivanja zemljine kugle usred nebeskih prostranstava...,,
Članak je izazvao očekivani utisak. Srce čovečanstva brže je zakucalo toga dana. Telegraf je pobrkao adrese i
sadržinu telegrama, usled čega je nastalo bezbroj raznih neprijatnosti. Telefon se pretvorio u ludačku zbrku
brojeva i mnoge telefonistkinje živčano su obolele od besnih grdnji pretplatnika. Tramvaji su krenuli
pogrešnim linijama. Bilo je bezbroj gaženja svim vrstama prevoznih sredstava. Radnje su zatvorene, jer niko
tog dana ništa nije kupovao, sem popularnih knjiga o astronomiji.
Državni aparati su se ukočili. Iz mnogih zatvora bežali su zatvorenici. Vozovi su kretali prazni, i to je bila
sreća: samo tog jednog nezaboravnog dana dvadeset procenata lokomotiva i voznog parka naletelo je jedno
na drugo, srušilo se niz padine. I, najzad, iz zemlje prokletih boljševika začulo se preko radija već sasvim
neumesno zlurado: Aha... Dočekasmo...,,
Ukratko, 14 maja na celoj zemljinoj kugli nastala je neopisana panika. U užasu i izbezumljenosti čekala se
noć. Sve su oči gledale u zvezdano nebo. Kada se nad krovovima, nad železničkim mostovima, nad šiljatim
vrhovima zvonika, nad gigantskim dizalicama fabrika digao mirni i stari kolut običnog meseca, prostrujao je
uzdah olakšanja i razočaranja. Postalo je čak nekako malograđanski dosadno.
Tako su nekoliko dana čekali propast sveta. Bilo je i opklada. Mesec je i dalje mirno plovio nebom.
Raspoloženje se popravljalo. Po ulicama su počeli da prodaju džepne teleskope,, i zadimljena stakla.
Ogroman uspeh su postigle igle i broševi koji su pretstavljali mesec kako namiguje. Novine su se šarenile od
adresa hiromanata koji tačno pretskazuju dan kog se treba plašiti.
Mis Sesil Esper, jedinica kralja anilina, pojavila se na banketu jaht-kluba u haljini mesečeve boje, sa
bezbojnom ogrlicom i dijademom od mesečevih kamenova. Gospe su bile zapanjene. Sopstvenici modnih
trgovina su bili zapanjeni. Veliki krojači i juveliri su bili zapanjeni. Svila mesečeve boje i mesečev kamen
proglašeni su modom.
Spevani su stihovi o mesecu. Hemiskim putem izvlačene su plave boje. U elegantnim restoranima pojavio se
čak i mesečev sladoled , neobično težak za stomak. Ime Ignjatija Rufa proletelo je širom cele zemlje. Ali
berza, mudra i oprezna, nije na ovu ludačku uskomešanost odgovorila kolebanjem cena ni za jedan cent.
5
Kao staklasta ravnica prostirao se bezbojni okean pod zracima zrakastog, užarenog sunca. Nad planinama je
treperilo vazdušno strujanje. Opustilo se lišće na drveću. Visoke metlice palmi, činilo se, predale su se zapari,
rasplele se na plavo-usijanom nebu. Flamingo sa svoje tri katarke lebdeo je kao priviđenje nad prozračnom
lagunom. Nepodnošljivo su blistala čelična užad po kojima su, u pravcu zupčastih stena, vagoneti mileli
vazduhom.
Ostrvo je izgledalo pusto. Ali s one strane brda, u krateru, napregnuto se radilo. Tuda se belim drumom
dizao automobil, rasterujući preplašene guštere i zmije. Šofirao je Ruf. Okrećući se četvorici svojih ortaka,
koji su se gušili od vrućine, govorio je:
Sada radimo u četiri smene, pa i to radnici jedva izdržavaju: juče se srušilo petnaest ljudi od sunčanice.
Krater se usijao kao peć. Kinezi, u gomilama traže obračun. Morali smo po prevojima da postavimo
mitraljeze. Još gore stoji stvar sa američkim majstorima. Oni prete sudom. Đavo da ga nosi, na ostrvu nema
ni ženZ ni razonode. Naredio sam da se sagradi krčma kraj potoka još je gore: za nedelju dana popili su sto
sanduka viskija i likera. Inženjer Korvin odlazi na posao sa napunjenim revolverom. Sutra će, najzad, stići
brod sa prostitutkama. Nadam se da će to poboljšati stanje na ostrvu.
Ortaci su brektali, otirući lice maramicom. Ove dve nedelje posle objavljivanja znamenitog članka usadile su
u njih najveću nadu i najvvći nemir. Javnost je reagovala jače no što su očekivali. Berza uopšte nije
odgovorila na udarac. Radovi su uspešno napredovali i probni eksperimenti su pošli za rukom, ali sve je to
stajalo ogromnih para i, sem toga, Ruf očigledno ne poštuje krivični zakon.
Sa prevoja otkrio se pogled na radove u dnu kratera. Pušio se dimnjak električne centrale. Snopovi svetlosti
širili su se od staklenih štitova sunčanih prijemnika. Žuti i ružičasti pramenovi dima dizali su se kao oštri
oblaci iza krovova hemiskih laboratorija. Prugama uskog koloseka kretali su se vagoneti sa materijalom i
dizalice slične vešalima. Pod kosim nastrešicama treštale su pneumatične bušilice i vazduh se prolamao od
metalnih udaraca čekića. Među gomilama gvožđa i brdima buradi i vreća provlačili su se goli ljudi sa
kupastim šeširima.
Postrani, tamo kuda je noću padala ,senka od mesečine, ležala su u nizovima od deset metara dužine
metalna jaja sa račvastim oštrim deračem na jednom kraju i širokim levkom na drugom.
Šezdeset aparata već je gotovo, reče Ignjatije Ruf, pokazujući jaja pokretom glave treba ih samo još napuniti.
Moramo njihov broj povisiti do dve stotine, ma da bi po proračunima bila dovoljna i polovina. On pusti
automobil niz vijutav put i nekoliko minuta docnije zaustavi ,se pred prizemnom zgradom od neotesanog
kamena. Na njenom ravnom krovu stajala su dva mitraljeza. Inženjer Korvin prišao je automobilu i, kao uvek,
bez osmeha, bez reči podigao tropski šlem.
Džentlmeni su poželeli da se upoznaju sa gotovim aparatima, reče Ruf džentlmeni hoće da vam postave
nekoliko pitanja tehničke prirode.
Svi su izišli iz automobila i za Korvinom se uputili prema aparatima. Prelazeći u trku preko puta neki goli
Kinez se okrenu i iskezi žute zube. Trojica belih radnika u blizini počeše da viču mičući ramenima, ali. Korvin
ih pogleda mračnim pogledom i oni gunđajući odoše.
Svaki aparat ležao je na kraju šina koje su vodile u središte kratera, ka betonskoj platformi sa nagnutim
metalnim kolutom montiranim na njoj. Crtajući štapom po pesku i lupkajući njime po obručima čeličnih jaja,
inženjer Korvin reče:
Prvi slični aparat podešen za dva putnika izgradio je u Petrogradu hiljadu devetsto dvadeset i prve godine
inženjer Los. On je njime prešao pedeset miliona kilometara međuplanetarnog prostora i vratio se na
zemlju. Na žalost, njegovi nacrti su propali. Drugi aparat, napravljen od jako eksplozivne materije,
otpremljen je pre tri godine iz Južne Amerike na mesec i stigao je do njegove površine. Princip je sasvim
jednostavan. To je raketa. U unutrašnjosti jajeta je komora sa zalihom ultralidita. Ovde, Korvin pokaza na
cilindrični rep jajeta nalazi se niz otvora kuda prodiru gasovi ultralidita koji eksplodira postepeno, u
delovima. U gornjem delu, tamo gde je inženjer Los montirao komoru za putnike, mi smeštamo pet tona
nitronaftalina. Poznata vam je strahovita eksplozivna snaga te materije. Zatim, on lupi
štapom o izlivene račve piradimalnog derača na drugom kraju jajeta, ovo je glavica koja probija oklop.
Napravljena je od sibirskog molibdenovog čelika. Ako pretpostavimo da će granata stići do mesečeve
površine brzinom od pedeset kilometara u sekundi, to on pri udaru mora izvanredno duboko da prodre u
mesečevo tle.
Čvrsto se opirući nogama o zemlju, industrijalci su slušali. Jedan od njih, onizak, ugojen, kukasta nosa, reče:
Pa ipak, kako će dođavola da poleti?
Isto kao i raketa: potiskujućim dejstvom gasova koji se stvaraju pri dužem iksplodiranju odgovori Korvin. Pri
dizanju rakete vazduh ne učestvuje u dejstvu, on samo koči brzinu. U bezvazdušnom prostoru raketa po
zakonu tela koja se slobodno kreću leti uz postojano ubrzavanje. Teoriski, njena brzina mora dostići granice,
to jest brzinu svetlosti. Ali kod velikih brzina oko tela se razvijaju magnetska polja koja mogu čak i da
zaustave telo u prostranstvu. Tih magnetskih uticaja se naročito plašio inženjer Los, ma da mu je pošlo za
rukom da postigne brzinu od hiljadu kilometara u sekundi.
Tada drugi industrijalac, melez, mračan i svirep, reče:
Dvesta granata! Ali to je malo za razaranje prokletog meseca! Mi ćemo ga samo izrovati.
Granate će sa matematičkom tačnošću sve pasti na istu tačku, odgovori Korvin svaka će, dospevši u sferu
mesečeve teže, dobiti pravac ka njegovom središtu, čak i kad bismo ih mi otpremili sa različitih tačaka
zemljine površine. Prema mojim proračunima, granate će pasti u oblast Okeana Bura. Jedna za drugom, u
razmaku od sedamdeset minuta, one će se zarivati u dubinu mesečeve kugle. Mi ćemo je dubiti kao nekim
čudovišnim dletom. I sa svakom granatom eksplozija od pet tona nitronaftalina. Ne bih želeo da u to vreme
tamo pušim svoju lulicu.
Ova duhovita šala primljena je sa snishodljivihM osmesima. Treći industrijalac reče, zarivši nokte u bradu:
Vrlo dobro. Ali mi iz iskustva evropskog rata znamo da su zrna čak i najvećih topova napravila samo
neznatne levkove. A mi treba da razbijemo kuglu koja je samo trideset i po puta manja od zemljine.
Živa snaga zrna ispaljenog iz velikog brdskog topa približno je ravna deset miliona kilograma odgovori
Korvin. Ako sva naša jaja računamo kao deset tona i brzinu, sa pedeset kilometara u sekundi, onda će živa
snaga, to jest pritisak izazvan udarcem našeg jajeta o mesečevu površinu biti izražen sa sedamdeset i pet
triliona kilograma. Plašim se jedne stvari: da će granate probijati mesec kao list kartona.
Industrijalci su čvrsto stisnuli usne. Četvrti, sitan, sa naočarima, sličan starom zrikavcu, stade uporno da
posmatra Korvina sedim očima:
Hteo sam da postavim jedno bitno pitanje, gospodine, prošišta on visokim glasom mi se spremamo da
priredimo nedelju užasa , drugim rečima da ošamutimo najpametnije i najlukavije ljudi na celom svetu,
gospodine... Ali u nama se rodila sumnja: a šta će biti ako se prevarimo? A šta će biti ako se ova šala sa
mesecom pretvori u ozbiljnu opasnost? Mi ćemo zaraditi, ali mesec će tresnuti o zemlju, gospodine... Jeste li
uvereni da on neće tresnuti, gospodine?
Inženjer Korvin je ćutao. Pod njegovom suvom, preplanulom kožom kotrljale su se guke na vilicama.
Vrlo dobro, reče on kratko na to pitanje odgovoriću vam kroz jedan sat.
6
U trpezariji Flaminga pri kraju ručka, kada je poslužena kava i likeri, inženjer Korvin odmaknu malo svoju
stolicu, položi na oštro koleno listić hartije ispisan matematičkim formulama, i poče da govori:
Mesec, kao i zemlja, kao i sve planete našeg sistema, kao pojas asteroida, repatica i bujica zvezda-padalica,
stvoren je od jednog gigantskog prstena koji se nekadf okretao oko sunca. Delovi tog prstena su se raspali,
postali čvrsta tela i obrazovali leteće svetove mala sunca.
Oko svakog od tih svetova počeo je opet da se okreće prsten usijane materije, ali koja se već hladila, slično
prstenu oko Saturna, poslednjeg ostatka tog gotovo završenog procesa.
Maleno sunce zemlja bilo je isto tako obuhvaćeno sistemom prstenova koji su se okretali sa različitom
brzinom. U srazmeri sa hlađenjem prstenovi su se raskidali, njihovi delovi postajali čvrsti i obrazovali male
planete, ili nebeska tela. Najveće takvo telo bio je mesec; on je privlačio mase koje su dospevale u njegovu
blizinu, te mase su padale i održavale ga u
usijano-tečnom stanju.
To isto se dogodilo i sa zemljom. Ona je uvlačila u sferu svoje teže ostatke raskinutog prstena i, pošto se
možda već više puta gasila, pod dejstvom tih čudovišnih udara opet i opet bi planula kao zvezda.
Postepeno se proces skupljanja materija završio. U blizini zemlje ostala su još dva slobodna sveta mesec i
drugi satelit, koji se srušio u doba paleozoika. Zemlja je vladala njihovim kretanjima snagom svoje teže. Oba
tela su se po spiralnoj krivulji postepeno kretala ka zemlji.
Mesec, još tečan, okretao se oko svoje osovine. Alk pri svakom obrtaju, pod dejstvom zemljine teže, preko
njega se razlivao ogroman talas plime grčenja jednog sveta koji umire, koji pada u ropstvo. Mesečevo
obrtanje kočile su, usporavale, te plime. Mesec je dobijao oblik jajeta koje je svojim širokim krajem okrenuto
prema zemlji.
Najzad je prestalo njegovo obrtanje oko osovine. On se ohladio i postao zemljin satelit, približivši se njoj na
otstojanje od tri stotine osamdeset i četiri hiljade kilometara. Pošto je mesečeva brzina ravna jednom
kilometru u sekundi, uzimam brojke približno onda je, po Njutnovom1 zakonu, iks, to jest vrednost za koju
se mesec svakog trenutka približuje zemlji, pada na zemlju, jednak je 1 3 10 milimetru. Ali sila protuteže pri
mesečevom otstojanju takođe je ravna 1 3 10 mm. Na taj način, prema zakonu gravitacije, mesec izgleda
kao potpuno uravnoteženo telo. I to bi tako i bilo kada bi zemlja i mesec pretstavljali matematička tela u
idealnom prostranstvu.
Ali Njutnov zakon traži ispravku: u formuli.
odbačen je kvadrat jedne male količine, koji je koban za zemljinu sudbinu. Primajući tu ispravku, primajući
zatim uticaj mesečeve teže na vode zemljinih okeana plime i usporavanje kretanja same zemlje koje on
izaziva, Darvin25 26 je pokazao da se mesec bliži zemlji, težeći da se s njom čvrsto spoji, to jest,
25 Ioak Njuggn 1Š43 17127 , veliki entesžJI matvmatavčar, fi- zitčar i aetroiom, pronašao zažoi opigge
gragaitacije, posggavio osšhve racionalne mehanike učššo i niz drutih kšgitalnih otkri- ća. Prim. ured.
26 ZDordž Darvin -1845-JŠŠ , englekži matealatičar i astroiom. poanat po ovoJim radovima iz nobesgme
mekanšse i astronomije. Prim ured.
prema trećem Keplerovom zakonu, da se približi toliko da vreme njegovog obrtanja oko zemlje bude
jednako danu na zemlji. Tek tada, kao spojeni nevidljivim vezama, oba tela će među sobom ostvariti
potpunu ravnotežu.
Ali i taj zakon je čisto matematički; uticaj teže repatice Bijele, jačanje čvrstoće zemljinog jezgra, ustreptalost
magnetskih polja pod uticajem sunčevih pega, zatim druga ispravka Njutnovog zakona dovode nas do
zaključka da se oba nebeska tela moraju konačno zbližiti.
Inženjer Korvin pogleda svoje sabesednike, koji su slušali zadržavajući dah. Obrazi su mu porumeneli, na
uvek tvrdim usnama neočekivano se pojavio osmeh.
Pedeset hiljada godina, u najgorem slučaju, odvajaju nas od poslednjeg časa naše zemlje. Ignjatije Ruf i
četvorica njegovih ortaka slobodno odahnuše, obrisaše čela, natočiše zlatne, zelene, ružičaste likere u
čašice. Pad mesečeve kugle na zemlju izazvaće razvijanje takve ogromne količine toplote da će obe planete
buknuti, rastopiti se i sliti u novo telo. I možda će drugi život, koji će se roditi na novoj zemlji, uveličanoj u
svojim razmerima i obogaćenoj požarom, biti lepši od našeg. U to ja takođe verujem. Eto vam svi podaci. Što
se pak tiče našeg poduhvata, mi zaista donekle približavamo rok padanja mesečevih odlomaka na zemlju...
To jest, mi baš to i želimo da čujemo od vas: na približno kakav rok...
Izračunao sam: na jedno deset hiljada godina...
U svakom slučaju, četrdeset hiljada godina stoje nam na raspoloženju! gromoglasno viknu Ignjatije Ruf i prvi
put za sve vreme ovog izlaganja glasno se nasmeja, isturajući preterano veliku vilicu. Ruf i njegovi ortaci bili
su zadovoljni inženjero- vim objašnjenjima. Tog istog dana, 26 maja, pregledaii su i utvrđeni spiskovi fabrika,
transportnih društava, izvora nafte i hemiskih industrija za koje je bilo odlu- čeno da ih prisvoje u nedelji
užasa .
Na sve strane sveta bili su poslati agenti da vode pregovore sa preduzećima zabeleženim u spisku. Prego-
vori su bili samo maska. Savez petorice , pripremajući
se da opljačka ceo svet, oprezno je i brižljivo ispitivao stanje berze i pijace: otvarao je račune; postavljao na
određena mesta svoje senzale; otkupljivao novine i osnivao nove, davao čudovišne avanse naučnicima-
popularizatorima i piscima koji su imali makar i trunčicu mašte.
Knjižarska pijaca prepravljena je bujicom astronomskih pripovedaka, utopija, mračne mistike, apokaliptičkih
poema. U Švajcarskoj je vaskrslo teozofsko1 društvo. Njegovi članovi razleteli su se po gradovima, govorili o
pretstojećem danu strašnog .suda i osnivali lože za borbu sa antihristom.
Krajem jula nastao je mali zastoj: kao obično u to doba godine sa Balkana je počeo da se širi zadah lešine,
kružile su uznemiravajuće vesti i histerična strelica berzanskog barometra pokazivala je buru .
Tada je Ignjatije Ruf pojurio u Evropu kao divlji vepar u trščak. Udesio je zajam Italiji. Oborio vladu u
Jugoslaviji. Sa čudovišnom spretnošću pritisnuo je tajne opruge, sazvao konferenciju Male antante. Davao
prijatna obećanja
Germanskom savezu. Objavio falsifikovan dokumenat
Moskovskog revolucionarnog vojnog saveta, čime je u Poljskoj izazvao besni prolom mržnje i odvratio njemu
pažnju sa događaja na Balkanu.
U toku nepunih pet nedelja sprečio je uzastopnu ratnu opasnost pa se vazdušnom lađom vratio u Njujork.
Tada se u svim listovima pojavio drugi članak potpisan od astronoma JJikske opservatorije:
Povratak komete Bijele .
Kao što je poznato, svake godine 30 novembra zemlja preseca put komete Bijele. O tome svedoče bujice
zvezda padalica, malih nebeskih tela razbacanih po celoj putanji te komete. Svake dvadeset i treće godine
Bijela prolazi blizu zemlje, gotovo u tački presecanja njihovih putanja. Tada zvezdane bujice, potičući iz
sazvežđa Lava, kao plamena metla pojure po čitavom nebu i pružaju čaroban prizor.
Poznat je u istoriji slučaj kada se 1783 godine usled netačnih proračuna očekivao sudar zemlje sa Bijelom.
JBude je zahvatio užas. U Parizu je bilo smrtnih slučajeva od straha. Nedostojni pretstavnici sveštenstva,
nudeći za dobre pare potpuno oproštenje grehova, napravili su lepe poslove.
Veliki geometar Laplas27 pisao8 j e u to vreme:
...Nije teško zamisliti dejstvo takvog sudara: položaj osovine i karakter obrtanja zemlje neminovno će se
izmeniti, more bi napustilo svoje dosadašnje korito i ustremilo se ka novom ekvatoru, ljudi i životinje
poginuli bi u tom sveopštem potopu, svi narodi bili bi uništeni, svi spomenici ljudskog uma razoreni...,,
Ali sudar se nije dogodio i nije se mogao dogoditi, jer zemlja sa zadocnjenjem od nekoliko časova stiže na
tačku presecanja nebeskih putanja i nailazi samo na rep komete u vidu bujice zvezda padalica.
Međutim, sudar je mogućan, ali samo onda kada prolaz komete kroz perigeju, to jest kroz suncu najbližu
tačku njene putanje, pada na 28 novembar. Takav slučaj biva samo jedanput u 2.500 godina. Sadašnja 1933
godina baš je takva godina.
Ali nema razloga da se plašimo, kao što je to bio ranije slučaj. Masa kometine glave suviše je ništavna i
razređena da bi nam nanela nevolje, vazdušni omotač zemljin isuviše je pouzdan oklop. Možda će besneti
magnetske bure i mi ćemo biti svedoci najveličanstvenijeg svetskog vatrometa.
Drukčije može očekivani sudar da se pokaže na našem satelitu. Mesec nije zaiggićen atmosferom. Njegova
kugla ispresecana je pukotinama. Bombardovanje meseca meteorima Bijele počeće 29 novembra. Ovog
puta ne možemo sa sigurnošću da jamčimo za srećnu sudbinu našeg satelita .
Članak je izazvao potreban utisak. U Vašingtonu je došlo do parlamentarne interpelacije o neodgovornoj
mesečevoj literaturi . Ignjatiju Rufu bilo je jasno da je berza ovog puta zagrizla. I zaista, berzanske vrednosti
doživele su ni na čemu zasnovano kolebanje nadole i nagore, pa su ostale da vise u labilnoj ravnoteži.
Došlo je vreme odlučnih akcija.
27 Pjer-Simon Laplas 11749 1827 froncuski matematičar i astronom. Prim. ured .
Ujutru 28 novembra Ignjatije Ruf stigao je motornom polupodmornicom od sto pedeset tona u zaliv ostrva i,
ne silazeći na obalu, predao inženjeru Korvinu naređenje Saveza petorice da te iete noći otpočne sa
bombardovanjem mesečeve kugle.
Zatim je brodić stao na spoljnom sidrištu i spustio se tako da se nad talasima videla samo ovalna korpa
kapetanskog mostića sa čvrsto zavrnutim oknima.
Duvao je jak vetar na mahove. Nisko su leteli oblaci nad mračnim morem. Talasi su uskipeli i razbijali se o
stene ostrva. Kiša je lila bez prestanka. Daleko u brdima penušali se vodopadi.
Ignjatije Ruf stajao je sam u kajiti, pogledajući kroz svetlarnik, koji su zapljuskivali zeleni talasi, na očerupane
palme što su se povijale na vetru, na potamnele, iskidane i uskovitlane oblake među stenama nad kraterom.
Spuštalo se veče. Odozdo, iz brodskog trupa koji se zagnjurio u vodu, dopirali su glasovi mehaničara, koji
nisu podozrevali nikakvo zlo.
Ruf približi hronometar očima. I odmah rukavom obrisa oznojeno staklo svetlarnika. Sada je slušao kako mu
colako lupa srce. Trideset sekundi je ostajalo do označenog roka.
Da li od ljuljanja, od teškog i vrelog vazduha u hermetično zatvorenom brodiću, ili od premorenosti
poslednjih dana za ovih trideset poslednjih sekundi Ignjatije Ruf oseti takav iznenadni nesklad sa samim
sobom da je to gotovo premašilo njegove duševne snage. Grlo mu je stezao gvozden grč. Ugojeno telo mu
onemoćalo, pa se naslonio na čelični optok. Za trideset sekundi, on je to shvatio, neće uspeti da se spusti u
donju kajitu pa da preko radija naredi icženjeru Korvinu da napusti bezumni, prekomerni, čudovišni
poduhvat...
I, eto, koso iza stena, on je to video samo u magnovenju kroz svetlarnik skliznu ovalna senka po iskidanim
oblacima... Njen crvenkasti trag ugasnu na nebu.
Ignjatije Ruf navali se svom težinom na bronzani zavrtanj okna, odvrnu ga, zbaci, i do pojasa se nagnu iz
brodića. Lice mu ošinu talas i vetar, poigravajući po penušavim grebenima talasa, fijuknu mu između krutog
okovratnika i ušiju. U sumraku se čula oamo teška tutnjava od udaranja talasa o obalu.
Zatim je nešto jeknulo, zagrmelo negde u brdima i
zašištalo... Sve češće, sve brž8 e... Udarci groma slili su ,se u riku čudovišne sirene i šišteći iza zupčastih stena
poletela je u nebo druga granata.
Ignjatije Ruf zatresao je pesnicama nad sedom glavom i viknuo izvan sebe:
Hip, hip, hura!
Ali glas mu se izgubio u šumu talasa i vetra, kao zujanje komarca.
9
Za to vreme je na dnu kratera, gde su se na stubovima ljuljali električni fenjeri i vile po stenama senke od
pramenja žutog dima i od dizalica u pokretu, inženjer Korvin rukovodio otpremom međuplanetarnih
granata. Lice mu je pokrivala gasmaska slična svinjskom rilu. Nekoliko desetina probranih radnika, takođe sa
gasmaskama, zakačinjali su čelično jaje kukom dizalice, drugi su vešalima sličnu dizalicu sa visećim jajetom
primicali platformi za uzletanje, treći oprezno spuštali granatu ždrelom nadole, na čelični, lako nagnuti krug
platforme i žurno se udaljavali.
Inženjer Korvin približavao se jajetu koje je stajalo uspravno, okretao masivne zavrtnje kruga, postavljajući
ga na potreban ugao, i razbijao eksplozivnu kapislu... Jednu sekundu su se rasipale varnice, zatim se razlegao
udarac sličan gromu, gigantsko jaje otskakivalo je na nekoliko metara u vazduh i tamo, vrteći se kao da
počinje da se hrve, ne uzlećući i ne padajući, sve učestanije pucajući i eksplodirajući, još jedna sekunda pa
se, zahvaćeno uraganom eksplozije, teško dizalo njegov šišteći trag nestajao je u oblacima...
Tako su, jedna za drugom, u razmacima od dva tri minuta, granate odletale u međuplanetarni prostor.
Gust i oštar dim napunio je krater. Nastala je noć, a bilo je otpremljeno svega šezdeset jaja. Ljudi su izne
mogli. Jedan, pa drugi, tetura1j0u ći, vukli su se ka potoku da otečenu glavu spuste u vodu. Drugi su iz
razbijenih sanduka uzimali boce i, odlamajući grlić, gutali rakiju.
Korvin je požurivao, pritrčavajući iznemoglima, vadio iz džepa svežnjeve dolarskih novčanica, obećavao
ogromnu nagradu za svaku otpremljenu granatu. U idućem času uspeli su da pošalju dvadeset i pet jaja. Ali
zatim je nekolicina zderala sa lica maske i pala gušeći se. Jedno jaje, primaknuto krugu otkačilo se sa dizalice
i odvaljalo. Svi su polegli od straha. Ali inženjer skoči na prikucani optok granate i napisa na njemu kredom:
Otprema minut i po 1.000 dolara...
Burna kiša koja je pljusnula nad kraterom za kratko vreme je osvežila vazduh i broj mesečevih razarača
premašio je stotinu. U dva sata noću kišni oblaci su se raskinuli za trenutak i pojavio se mesečev kolut. Bio je
zaslepljujuće jasan.
Te noći je stanovništvo ostrva, nešto preko četiri hiljade radnika bilo udaljeno od radilišta u barake na obali.
Ljudi su u gomilama stajali u mraku. Gledali su u plamene repove raketa koji su se izvijali iz kratera. Niko nije
znao zašto su pravljene te granate i kuda.su odletale te burne noći. Samo su osećali da se radi neki opak
posao.
Sujeverni su šaputali molitve. Ogorčeni se dogovarali da objave u štampi čim steknu slobodu i vrate se na
kopno sva bezakonja i zločine izvršene na prokletom ostrvu. Plašljivi su se krili među stenama na obali,
zapušili uši kada je nepodnbšljiva rika granate zaglušavala graju gomile i tutanj talasa koji su udarali o obalu.
Nekolicina svesnih govorili su među sobom, mračno i jetko, da granate ove noći preko Atlantskog Okeana
bombarduju neki grad Sovjetskih Republika.
Usred noći zapalili su ponegde vatre i kuvali jelo. Mnogi su se radovali završetku zamornih radova i lepim
parama koje će odneti kući, u zavičaj.
A za to vreme je na jugozapadu, nad okeanom, ispod niza oblaka koji su nadirali u nizovima, počela da se
razliva krvavocrvena, nezemaljska svetlost. To se, sa repom napred, iz eteraste noći nad zemljom dizala
kometa Bijela.
Ma koliko da je to čudno, Ignjatije Ruf čvrsto je zaspao u čeličnoj kapetanskoj kabini. Probudio ga je oštar
udarac o optok više njegove glave. On prisloni svoje krupno lice uz peris op i ugleda mali čamac koji je
poigravao na čudno osvetljenim talasima; u čamcu je stajao čovek i mahao veslom.
Ruf otvori okno. Čovek iskoči iz čamca, provuče se kroz otvor oede pored Ignjatija Rufa i samo usnama
progovori:
Smesta!.. Punom parom na otvoreno more!
To je bio inženjer Korvin. On uze cigaru iz kutije i kresnu šibicu. Odelo mu je bilo progorelo, ruke, vrat, lice,
sem belog kruga traga gasmaske, crni, kao ugljenisani. Kada je brodić, brujeći od snage motora, krenuo
severoistočno od ostrva, Ruf zapita poluglasno:
Posao je završen?
Još nije, nije sve završeno inženjerove oči tako su sevale da se Ruf okrenuo od njega.
Pa šta je još preostalo?
Umirite se, preostalo je ono od čega kroz deset minuta više ništa neće ostati.
Ne razumem, Korvine.
Lažete, Rufe.
Vilice Ignjatija Rufa zadrhtaše i stadoše da se opuštaju. U nejasnoj svetlosti od komete njegovo lice izgledalo
je modrikasto-bledo. Korvin reče otsečno, sa gađenjem:
Imajte hrabrosti pa priznajte da ste vi to hteli, neprestano mi to nagoveštavali i da sada to očekujete.
Ostrvo?
Da! Sa svima stanovnicima. Sa svima tragovima zločina...
Korvin brzo pogleda sat i polete ka kapetanovoj trubi.
Halo! Punom parom, najvećom brzinom do krajnjih granica mogućnosti! On se sruši na kožnu klupicu i
zatvori oči. Ruf, poguren, gledao je u periskop. Mračan i divlji bio je okean, izriven burom, obasjan sijanjem
komete, koja se u obliku petlovog repa raširila preko polovine neba.
Granate stići do meseca sutra u ponoć, reče Korvin spremajte novčanik.
Odjednom Ruf ustuknu i sede na pod. Na jugozapadu, tamo gde se prostiralo ostrvo, iz okeana se izdiže
ogroman kuštrav stub praha. Zelenkaste munje brzo su ga prosecale u svim pravcima. Blesnu zaslepljujuća
svetlost.
Minut docnije brodić oseti udarac vazdušnog pritiska. Razleže se grmljavina. Velik talas prekri kapetanski
mostić.
11
Već treće noći se stanovništo velikog grada skupljalo da dočekuje pojavu komete Bijele. Negde po
zabačenim selima ili u stepama među ostacima nomada, ljudi su drhtali i molili se bogu, služili molepstvija u
starim crkvama ili sedali u krug da slušaju čarobnjake i prikazivače duhova, koji su udarali u bubnjeve u
susret ognjenom perju kometinog repa. Afrički Crnci igrali su svoje igre i udarali u tamtam. Mudraci žute
kože na visoravnima Pamira28 izračunavali su samo za njih važne rokove sudbina i smešili se Budinim
osmehom na bujice zvezda padalica. Decu i životinje obuzela je tuga. Ali po velikim gradovima cele su noći
svirali orkestri. Pod otvorenim nebom, među stočićima i jesenjim cvećem, u polutami zamračenih ulica,
smejale su se nagizdane žene, pevale su aktuelne pesmice o kometi, o mesecu, o Ignjatiju Rufu, koji je celom
svetu uterao strah.
Tek što je zašlo sunce, po nebu su iz jedne tačke iz sazvežđa Andromede vrtoglavom brzinom poleteli nizovi
zvezda padalica. Kao da ih je nečija ruka bacala poput varnica. One su jurile prema zenitu i nestajale. Druge
su se ustremile ka zemlji, buknuvši zelenkastom svetlošću, i rasipale se u pramenje. Izgledalo je kao da u
visinama besni ognjena vejavica. Njeni otsjaji treperili su u peharima s vinom, u zaprepašćenim,
nasmejanim, uzbuđenim očima, u dragom kamenju u kosi gologlavih žena.
Oko deset časova ulicama su se rastrčali prodavci novina. Neviđena katastrofa u Tihom Okeanu. Propast
Rufovog
28 Ialgir, kissiraša.n u Orednoj Aziji, 4 5.000 metara. P r i m. u r e
d.
ostrva sa svima ,stanovnicima .
Ta vest dala je još veću oštrinu divnom i jezivom prizoru. Mnogi i mnogi su danas prvi put gledali u seda
sazvežđa. Orkestri su svirali Šopenov pogrebni marš. Nad glavama je bešumno besnela vejavica nebeskih
tela. Po ogolelim alejama, u skverovima gde se širio miris uvelog lišća, po čisto pometenim ulicama i
trgovima, muškarci sa večernjim cilindrima i žene u namirisanim krznima osećali su oštru žudnju kao nikad
ranije.
Sa čuđenjem su se oči zagledale u oči. Ženske ruke, ramena koja su se videla kroz rastvoreno krzno,
namirisana kosa obećavali su, činilo se, nedoživljenu i vrtoglavu nasladu. I žene su sa nežnošću i uzbuđenjem
gledale u svoje saputnike. Zavaljene u pletenim naslonjačama, sa prepunim srcem su ,se osmehivale
svetlosti komete koja se dizala. Laka jeza neočekivane i od svih željeno-prijatne žudnje izbijala je te
novembarske noći na trgu, poluosvetljenom raznobojnim abažurima lampica na stolovima restorana.
Bujice zvezda sve gušće su izbrazdale nebo. Počelo je padanje aerolita. Izvijajući se kao zmije, usijani do
zaslepljujuće zelenog sjaja, naprezali su se da probiju vazdušni oklop zemlje i raspadali u prah. Njih su
dočekivali uzvicima, kao rvače koji kreću na finiš. Evo, jedan, drugi, treći aerolit ustremiše se sa strašne
visine pravo na trg. Tu i tamo su ljudi uplašeno skočili. Trg zaneme. Ali, ne doletevši, raspade se vazdušno
kamenje i samo izdaleka zatutnji grom. Među stočićima zakovitlaše se vrpce serpentina. Crnci-dečaci
raznosili su korpice sa voćem.
I gle, nad krovovima poče da se pomalja bleštavi rep Bijele. Ona se dizala sve više, sve šire. Najzad se
pojavila njena glava, slična tupoj ptičjoj glavi. Orkestri zasviraše tuš. Prema nebu se digoše ruke sa peharima
šampanjca. Dvanaest časova docnije, po cajtačnijim proračunima opservatorija celog sveta, Bijela je morala
da prođe svega na hiljadu kilometara nad pustom južnom oblasti Velikog Okeana. Očekivale su se bure,
velika plima, pojačana delatnost vulkana pa čak i padanje u okean krupnih odlomaka od kojih je sastavljena
rastresita, usijanim gasovima obavijena glava komete.
Sve je to bilo neobično, lepo i uzbuđivalo je, naročito žene. Bezbroj gluposti je bilo rečeno i još više učinjeno
te noći.
Neočekivano je na trg, u široki prolaz među stočićima uleteo motocikl. Bezobzirno i drsko kliznuo je
zaslepljujući zrak njegovog reflektora po očima. Motor je stao. Motociklcsta u kožnoj kapi nešto je promuklo
viknuo. Zavio se smrdljivim dimom, zatreštao i kao vihor pojurio u bočnu ulicu.
Odmah se uskomeša nekoliko ljudi. Nešto se, očigledno, dogodilo. Nastade gunđanje. Dizali su se
uznemireni glasovi. Orkestri su uporno ućutali. Svuda su ljudi ustajali sa stolica, skakali na stočiće. Zazvečalo
je staklo koje se razbijalo. Sav trg se digao. Još nisu shvatili, nisu znali zbog čega je nastala uzbuna. I
odjednom se usred muklog žagora začu dubok, odvratan ženski krik. Sa stotine mesta odgovoriše vapaji.
Gomila uzavre. I isto tako neočekivano trg zaneme, prestade da diše.
U daljini, iza besmisleno šiljaste kule zgrade od osamdeset spratova izroni mesec. Bio je bakarne i mutne
boje. Izgledao je veći nego obično i takoreći sav obavijen dimom. Najstrašnije na njemu bilo je to što se
njegov kolut lelujao kao meduza.
Prošlo je mnogo minuta ćutanja. Visok, pun čovek u fraku, sa svilenim cilindrom na potiljku, zatetura se
stojeći na stolu i oruši se nauznak. Posle toga poče bežanje, gurnjava, divlje vikanje. Ljudi sa uzdignutim
palicama naletali su na gomilu muškaraca i žena i udarali po glavama i ramenima. Stolice su počele da lete
kroz vazduh. Odjeknuše pucnjevi iz revolvera.
Mesec, to se sada jasno videlo, raspao se na nekoliko komada. Kometa Bijela uticala je na njihove nejednake
delove i oni su se odvajali jedni od drugih. Taj prizor jednog na treščice razbijenog sveta bio je tako strašai
da je u prvim časovima mnogo ljudi poludelo, bacali su se sa mostova u kanale, dizali na sebe ruku,
nesposbbni da savladaju užas.
Ulice se osvetliše. Odredi policije i vojske zaposedoše
raskrsnice i trgove. Kola stanice za hitnu pomoć rkupljala su ranjene i mrtve. Te iste noći u mnogim
gradovima proglašeno je opsadno stanje. Umesto muzike i veselog smeha čuli su se teški koraci odreda u
pokretu, oštri povici komande, udarci kundaka o pločnik.
SADRŽAJ
Ignjatije Ruf i inženjer Korvin ležali su u naslonjači salonskih kola specijalnog voza koji je jurio prerijama
zapadnih država obasjanim kometom. Obojica su pušili cigare, gledali iz mračnog vagona u dimljivu,
kolebljivu mesečevu kuglu koju su oni razorili. S vremena na vreme Ruf je hvatao slušalicu radio-telefona,
slušao i usta su mu se jednim svojim uglom uzvijala. Inženjer Korvin reče:
Dok sam bio dete, gonio me je jedan san, kao bacam kamičke na mesec, lebdeo je sasvim nisko nad poljima,
tada nisam znao da taj san znači zločin.
Priberite se, reče Ruf, namrštivši se pretstoji nam da nekoliko noći ne spavamo, a posle nedelju dana daću
vam otsustvo za lečenje.
12
U noći 29-og kometa Bijela razorila je mesec , Požar meseca , Mogućnost pada meseca na zemlju , Hoće li
zemljina atmosfera izdržati udarce mesečevih odlomaka? Takvi su bili naslovi u novinama od 30 novembra.
Likska opservatorija izdala je saopštenje da se mesečeva kugla raspala na sedam glavnih komada i svi su
obavijeni oblacima pepela. Dalja sudbina meseca zasad još nije jasna. Telegrame o nevoljama koje je Bijela
prouzrokovala na zemlji niko nije čitao. Primorski gradovi koje je ogroman talas plime preplavio i odneo u
more, zemljotresi, nekoliko naseljenih ostrva koja su aeroliti komete uništili, skretanja toplih struja, te
sitnice nikog nisu zanimale. Mesec! Poslednji dani sveta koje doživljujemo! Iznenadna propast čovečanstva
ili čudo, spasenje? Eto o čemu se govorilo, šaputalo, mrmljalo preko telefona u toku dvanaest časova
tridesetog novembra. A noću su svi prozori, balkoni i krovovi bili posednuti jadnim ljudima koji su se plašili
smrti.
Ulicama, kuda je bilo zabranjeno izlaziti posle sunčevog
zalaska, kretale su se patrole velosipedista, dovikivali se odredi. Vladala je nečuvena tišina po gradovima,
samo je tu i tamo s krovova dopirao plač. Oblaci što su zaklanjali mesec proređivali su se i prizor odlomaka,
koji su se još uvek skupljali u nepravilan, zamračen kolut, izazivao je smrtnu tugu.
U noći prvog decSe mA bDr Ra ŽR uAf J je sazvao Savez petorice . Izračunali su razliku koju je proteklog dana
dala berzanska igra na pad cena. Sume dobitka pokazale su se tako velike da su Ruf i njegovi ortaci osetili
oštru radost. Zaista, panika na berzi prevazišla je granice razuma. Po redakcijama listova sastavljani su dugi
spiskovi najslavnijih imena oglašenih za bankrota.
U zoru su počeli da stižu radio-izveštaji od senzala iz Evrope, Azije i Australije: kratka saopštenja o
neopisanoj panici, o crnom danu berze, o propasti kapitalista, krahu banaka, o samoubistvima finansiskih
kraljeva. Bilo je i neprijatnih vesti o masovnom ludilu, o početku požara po evropskim prestonicama.
Bilo je nečeg ponižavajućeg, nemoćnog, detinje jadnog u ovoj ljudskoj pometnji. Novac, vlast, vera u
stabilnost ekonomskog poretka, u nepokolebljivost društvenih slojeva, u svemoć, sve ono čemu je težio
Savez petorice , odjednom je u čitavom svetu izgubilo svoju snagu i čar. Milijarder i ulična devojka peli su se
na krov i otuda razrogačenim očima gledali u .rascepljeni mesec. Zar je mogućno da prizor te razbijene
kugle, koja ne vredi ni jednog centa, može da liši ljude razuma? Član Saveza petorice , starčić što liči na
starog zrikavca, ponavljao je trljajući suve dlanove:
Očekivao sam borbu, ali ne ovakvu kapitulaciju. Žalosno je postati mizantrop u mojim godinama.
Inženjer Korvin odgovori mu na to:
Čekajte, mi još ne znamo sve.
Na sednici Saveza petorice rešeno je da se deo dobijenih milijardi opet baci na berzu, igrajući ovog puta na
skok cena, i otpočne otkupljivanje preduzeća označenih u spisku od 28 maja.
13
Ignjatije Ruf zaustavio je automobil pred ulazom u mnogospratni univerzalni magazin i dugo gledao živahnu
gomilu žena, muškaraca i dece. Mnogo štošta je počinjalo da mu se -ne sviđa, u poslednje vreme u gradu su
se pojavili ružni znaci, i evo sada, posmatrajući pažljivo ove devojke koje su bezbrižno istrčavale na vrata
Trgovačke kuće Robinson i Robinson , Ruf se uhvati celom šakom za donju vilicu i po njegovom krupnom licu
pSo lAe Dg oRš Že Ab oJr e krajnje uznemirenosti.
Prošlo je tri meseca od dana kada je mesečeva kugla, koja je mnogo hiljada godina služila samo za sanjarenja
pesnika, najzad iskorišćena u poslovne svrhe. Za sedam dana užasa Savez petorice ovladao je sa dve trećine
svetskog kapitala i dve trećine industrije.
Pobeda je postignuta lako, bez otpora. Savez petorice raspolagao je kao gospodar sa milijardu i po ljudi.
Tada su oni dali u novine članak pun krajnje životne radosti O četrdeset hiljada godina u kojima zemlja može
mirno i bezbrižno da dela i da se razvija, ne plašeći se sudara sa mesečevim ostacima.
Članak kao da je izazvao povoljan utisak. Posmatrači su napustili krovove, trgovine su se otvorile i ponovo je
pomalo zasvirala muzika po restoranima i parkovima. Ali neka jedva primetna senka tuge ili rasejanosti
spustila se na čovečanstvo.
Napregnuta zabrinutost, borba častoljublja, volje, gvozdeni pritisak, disciplina, poredak sav uobičajeni, za
upravljanje udobni organizam velikog grada počeo je malo pomalo da se pretvara u nešto manje tvrdo,
nešto što se rasplinjavalo, teško moglo da uhvati.
Po ulicama sve više se videlo ljudi koji besposleni šetaju. Pločnike i kolovoze počeli su slabo da čiste,
namnožile se ulične kavanice, poneke radnje stajale su danima zatvorene, u druge se čovek teško mogao da
progura, i u ovoj gužvi, među devojkama koje su brbljale koješta, mogli ste da sretnete direktore banaka,
članove parlamenta, solidne džentlmene.
U poslovnim četvrtima grada, gde se ranije nije čula druga muzika sem šuma motora, klopotanja pisaćih
mašina i zvonjenja telefona, sada su od jutra do jutra po raskrsnicama svirali mali orkestri, i liftboji, činovnici,
lepuškaste daktilografkinje igrali su šimi i fokstrot, a kroz prozore kancelarija naginjali su se poslovni ljudi i
bezbrižno se dovikivali sa igračima.
Policija to je bilo već sasvim uznemiravajuće nije
imala ništa protiv nereda, dobrodušnog i bezbrižnog veselja po ulicama. Policajcima su štrčali cvetići u
rupicama bluze, lulice u zubima; poneki od njih, prilazeći raskrsnici gde je bradat Jevrejin na sastavljenim
stolovima škripao na violini i rumen Nemac duvao u kornet, i igrale razbarušene devojke, pogledao bi i
pljunuo, paS s Ae Di Rs aŽm Ah vJ atao u kolo.
Po kancelarijama, železnicama, brodovima zapažala se ta ista bezbrižnost i lakomislenost. Primedbe su
dočekivane dobroćudnim osmesima, ukor ili otkaz tužnim uzdahom: Pa, šta može da se radi , i čovek nije
čestito ni izišao na vrata već čuješ kako zviždi nešto veselo.
Savez petorice osećao ,se kao okružen mekim perinama i jastucima. Pooštravao je strogost, ali ona nikog
nije plašila. Štampao je naređenja, dekrete, gromoglasne članke, ali novine više niko nije čitao. A u isto
vreme su po kavanicama i ulicama, skupljajući oko sebe gomilu, neki mladići raskopčanih okovratnika
deklamovali stihove maglovite i uzbudljive sadržine.
Po zavodima, fabrikama, rudnicima zasad je još sve bilo u redu, ali se već osećalo usporavanje tempa rada,
kao da počinju da se razmiču čelične karike Tejlorovog sistema... Savez petorice odlučio je da ne okleva: u
najskorijim danima da izvede politički prevrat, da stane na čelo vlade, objavi diktaturu i makar potekla i krv
pozove čovečanstvo na red i disciplinu.
Ignjatije Ruf, zagledajući posetioce magazina, odjednom shvati šta je neobično u ovoj gomili veselih kupaca.
On iziđe iz automobila i zastade kraj ulaza. Svi muškarci i žene iznosili su svoje kupovine neumotane u
hartiju. Prebacivši ih preko ruke ili nabivši ih u džepove, mirno su prolazili pored policajca, dobroćudnog
džina sa cvetićem zataknutim za uvo.
Ignjatije Ruf se zajedno sa gomilom provukao u magazin. Na tezgama, su ležala brda materije, raznih stvari,
luksuznih predmeta. Muškarci i žene rili su po njima, uzimali što im se sviđalo i odlazili zadovoljni. Pljačkao
se i razvlačio magazin. Ignjatiju Rufu stegnu se grlo kao u gvozdenom grču. On teško koraknu prema devojci
sa naherenim šeširom, koja se nežno smešila sivim očima, i reče gromoglasno, tako da su mu se reči
prolamale pod gigantskom kupolom magazina:
Gospođo, vi se bavite krađom.
Devojka odmah trepnu i popravi šešir.
Zar ste vi tek sad doputovali? reče ona kratko.
Zar ne znate da mi već tri me,seca sve uzimamo besplatno?
Ruf krvavim očima pogleda bučnu gomilu grabljivaca redom i krupne graške znoja izbiše mu na licu.
Ludaci! Grad je poludeo! Svet je poludeo! progovori on izvan sebe. S A D R Ž A J
14
Pet hiljada sudanskih Crnaca ogromnih, zubatih, s granatama za pojasom i brzometkama od dvadeset funti
na ramenu prođoše bez otpora od stanice do trga Parlamenta.
U sredini kolona u nastupanju kretao se otvoren, beo automobil. Na jastucima od jelenske kože sedeo je
Ignjatije Ruf u crnom ogrtaču zakopčanom do vrata i crnom cilindru. U rupici mu je bela ruža klimala uvelom
glavicom.
Ignjatije Ruf okretao je desno i levo svoje bledo, strašno lice, kao da upalim očima traži uznemirene gomile
naroda, pa da ih umiri pokretom ruke u beloj rukavici. Ali prolaznici su bez čuđenja, kao da sve to gledaju u
snu, pogledom skliznuli po redovima sudanske vojske koja je išla teškim korakom. U gradu nije bilo ni straha,
ni uzbuđenja, niko nije pozdravljao izvršeni politički prevrat, niti mu se protivio.
Sudanci su opkolili parlament i poseli trg pred njim. Ignjatije Ruf, stojeći u automobilu, gledao je u kao
ogledalo sjajne prozore velike dvorane za sednice. Trubač, Crnac-džin, izišao je pred lanac vojnika na trgu i u
rog zasvirao signal poziva na predaju. Tada je niz mermerne stepenice parlamenta strčalo nekoliko ljudi,
pokušavajući da: se rkriju; njih su odmah uhapsili. Ignjatije Ruf, podigavši ruku i odmahnuvši njome kao
palicom, primaknu lanac vojnika uza samu zgradu. Sada se kroz prozor moglo videti kako u dvorani, na
klupama amfiteatra, sede članovi parlamenta: neko se nalaktio, neko sanjivo podupro glavu, na govornici je
govornik nešto mrmljao gledajući u svoje beleške, za pretsedničkim stolom na uzvišenju dremao je debeli,
redi spiker, položivši ruku na zvonce.
Ignjatija Rufa spopade bes. On navuče cilindar na oči i kratko, kevćući, izda naređenje. Prednji redovi
Sudanaca digoše teške puške, truba zasvira, i trg zadrhta od plotuna. Bleštava stakla pokriše se pukotinama,
prosuše se, zazvečaše.
Deset minuta docnije parlament je bio zauzet, poslanici, koji kao da su sa najvećim olakšanjem primili te
događaje, odvedeni su u zatvor. Zatim je Ignjatije Ruf sa malim odredom Sudanaca opkolio Belu kuću, ušao u
nju sa po jednim revolverom u svakoj ruci i sam uhapsio pretsednika, koji je tim povodom s učtivim
osmehom rekaoS iAs tDo Rr Žis kA eJ reči: Ja re povlačim pred silom .
Sat docnije odredi motociklista i aviona razbacali su po gradu proglas Saveza petorice o državnom udaru. Sva
vlast u državi prelazila je u ruke petorice diktatora. Tog istog dana, tog istog časa oni su sa odredima afričke
vojske zauzimali gradove Njujork, Čikago, Filadelfiju, San-Francisko. Novi parlamentarni izbori zakazani su
kroz šest meseci. U državi je proglašeno opsadno stanje. Zatvoreni su svi restorkni, pozorišta, bioskopi,
zabranjena muzika po javnim mestima, a tako isto i besciljno šetanje ulicama. Proglas je potpisao pretsednik
Saveza petorice Ignjatije Ruf. Prevrat je bio odlučan i surov.
Savez petorice je otsad neograničeno i bez kontrole vladao svima fabrikama, zavodima, saobraćajem,
trgovinom, vojskom, policijom, štampom, celokupnim aparatom vlasti. Savez petorice mogao je da natera
čitavo stanovništvo Amerike da dubi na glavi. Od vremena drevnih azijatskih imperija svet nije video takvu
koncentraciju političke i ekonomske vlasti.
Nad ovim čudnim svetom noću se dizao razbijeni mesec kao velik, neravan kolut, raskinut crnim pukoginama
na sedam odlomaka. Njegov ledeni mir bio je narušen i nagrđen ljudskim strastima. Ali on je ipak i dalje
smerno izlivao na zemlju svoju srebrnkastu svetlost. I dalje je noćni prolaznik dizao glavu i gledao u njega,
misleći na nešto druto. I dalje je uzdisao i u plimi jurio prema,obalama okean. Rasla je trava, šumele su
šume, rađali se i umirali infuzorije29 , mekušci, ribe, sisari.
I samo petorica ljudi na zemlji nikako nisu mogli da shvate da u kružnom kretanju života njih petorica,
diktatori i gospodari, nikom ni za šta nisu potrebni.
15
29 Imfuzorije, trešBaJre, sitne taraživotinje P r i m. u r e d.
U kabinetu pretsednika, leđima okrenut zapaljenom kaminu, rastavivši skutove da bi zagrejao zadnjicu,
stajao je Ignjatije Ruf. Pred njim su sedeli diktatori. On reče: U prvim danima još se moglo zapaziti nešto
slično strahu, ali sada se oni ničeg ne plaše... Eto vam vaše polumere... Oni, to jest ljudi, stanovništvSo .A DO
Rn iŽ sAu Jn am bez otpora predali svoje pare, nisu se oduprli kada smo mi prigrabili vlast, oni ne žele da
čitaju moje dekrete, kao da ih ja pišem štapom po vodi... Ali, đavo da ih nosi, ja bih više voleo da imam posla
sa pobesnelim slonom nego s ovim poludelim ološem koji je prestao da voli novac i da poštuje vlast. Šta se
dogodilo, pitam ja vas? Oni su preživeli nekoliko časova samrtnog etraha. Svi. Mi smo im izvrnuli džepove, to
je istina, ali posle toga trebalo je da se još poklone pred idejom koncentrisanog kapitala...
Jedan od diktatora, koji je ličio na starog zrikavca, zapita:
Jeste li vi uvereni, gospodine, da smo mi tako bogati kao što zamišljamo, gospodine?
Devet desetina svetskog zlata leži ovde ispod zemlje, Ruf udari nogom po ćilimu ključ od toga zlata je ovde,
on se lupi po džepu od prsnika u to niko ne sumnja.
Zadovoljan sam vašim objašnjenjem, hvala vam, gospodine, odgovori diktator koji je ličio na zrikavca.
Ruf nastavi:
Oni i dalje žive kao da se ništa nije dogodilo. Fabrike rade, farmeri rade, činovnici i službenici rade. Vrlo
dobro, ali kakve to veze ima s nama, pitam vas ja? Jesmo li mi gospodari zemlje, ili smo sami sebe izmislili?
Sinoć u parku zgrabio sam za jaku nekog prolaznika. Razumete li vi, gospodine,, doviknuo sam mu da ste vi
sav moj, s kostima i mesom, sa vašom dušicom koja staje dvadeset i sedam dolara nedeljno?,, Nitkov se
osmehnuo, kao da se jakom zakačio za grančicu, oteo se i otišao zviždućući. Mi smo razorili prokleti mesec,
ovladali svetskim kapitalom, uzeli na sebe čudovišnu vlast samo zato da bi se prema nama držali kao prema
prirodnim pojavama: duva vetar podigni jaku. Zabranio sam muziku po javnim mestima, sav grad ide
zviždućući. Zatvorio sam krčme i pozorišta, u gradu su počeli da se sastaju po stanovima, zabavljaju se
besplatno. Mi smo opsena. Mi smo bogovi kojima ljudi više ne žele da prinose žrtve. Ja vas pitam: imamo li
mi nameru da se do guše zarijemo u naše zlato, ili da se pred ovim kaminom
nadimamo od gordosti, u zanosu što smo mi vlast kakvu svet još nije video? Ja vas pitam: kakav je praktičan
zaključak o našoj moći?
Diktatori su ćutali, gledajući krvavu žeravicu u kaminu. Ruf ispi malo kisele vode.
Ako ćete vi pSe sAn Di cRa Žm aA Ju darati po vazduhu, na kraju krajeva ćete pasti i razbiti nos. Treba stvoriti
otpor sredine u kojoj dejstvuješ, inače neće biti dejstva. Mi smo na ivici ponora, tvrdim ja. Čovečanstvo je
poludelo. Treba mu vratiti razum, treba ga vratiti prirodnoj borbi za opstanak, sa svima oblicima koje je
istorija osveštala, gde u slobodnoj borbi ličnosti protiv ličnosti izrasta zdrav primerak čoveka. Mi moramo
izvršiti masovno odabiranje. I desno i levo.
Bliže stvari. Šta vi predlažete? zapita drugi diktator.
Krv, reče Ruf. Sve te ljude nepopravimo izvitoperenih mozgova, sva ta zviždala, sanjalice, malte ne
komuniste rashodovati! Objavićemo rat Istočnoevropskom savezu, to će podići raspoloženje, objavićemo
upis dobrovoljaca u vojsku, to vam je prvo odabiranje najzdravijih ličnosti... Objavićemo rat svih protiv svih,
mi ćemo rukovoditi tim pokoljem u kojem će poginuti slabić a snažni čovek steći vučje mišiće... I tada ćemo
gvozdenom uzdom zauzdati preporođenu zver...
Ruf pritisnu dugme električnog zvonceta. Iza zida, u tišini zatrešta. Prođe minut, dva, tri. Ruf podiže obrve.
Diktatori se zgledaše. Niko nije dolazio. Ruf sa kamina zgrabi slušalicu telefonskog aparata, reče kroza zube
broj i stade da sluša. Lice mu je pomalo tamnelo. On oprezno spusti slušalicu na aparat, priđe prozoru i
podiže tešku svilenu zavesu. Zatim se vrati kaminu i ponovo otpi gutljaj kisele vode.
Trg je prazan, reče on promuklo nema vojske na trgu.
Diktatori su, gledajući u njega, duboko utonuli u naslonjače. Nastalo je dugo ćutanje. Samo jedan zapita:
Je l' danas bilo kakvih znakova?
Da, bilo je, odgovori Ruf škripeći zubima inače vas ja ne bih sazvao ovde, inače ne bih govorio kao pggo sam
govorio.
Opet su kraj kamina dugo ćutali. Zatim se u tišini Bele kuće izdaleka začuše koraci. Oni su se približavali,
zvučno,
veselo lupajući po parketu. Diktatori stadoše da gledaju u vrata. Bez kucanja široko se rastvoriše vrata i uđe
plećat mladić veselih očiju. Bio je u vunenoj beloj košulji, širokim pojasom od kartona opasao je mrke
somotske čakšire na snažnim nogama. Lice mu je bilo obično, dobroćudno, nos malo prćast, na
gornjoj usni tanke
ansko rumenilo na jakim
jagodicama. Zastade tri koraka ispred kamina, navlaš klimnu glavom, osmeh mu otkri zube.
Dobar dan, džentlmeni!
Šta tražiš ovde, nitkove? zapita Ruf, polako izvlačeći ruke iz džepova,
Potrebne su nam prostorije za klub. Ne bi li se mogle isprazniti?
Str.
ZORAN JOVANOVIĆ: Aleksej Tolstoj 7
I
ARHIP prevela Vera Stojić 25
JARUGE tirevela Vera Stojić - 48
GLUMICA prevela Vera Stojić 75
MRLjA OD MASTILA prevela Vera Stojić 89
NIKITINO DETINjSTVO preveo Kiril Toranovski 97
II
POVEST IZ MUTNOG VREMENA lreveo Svetozar Matić 197' DAN PETRA VELIKOG preveo Petar Mitropan 217
PORTRET prevela Vera Stojić 244
III
POD VODOM prevela Vera Stojić - 255
DOVRA DUŠA prevela Vera Stojić 278 MRAZOVITA NOĆ prevela Vera Stojić 289 USRED ONEGA prevela Vera
Stojić -- 297
FATAMORGANA prevela Vera Stojić 304 ISKUSAN ČOVEK prevela Vera Stojić 313
SREĆA AVERJANA MIŠINA prevela Vera Stojić 325 PLAVI GRADOVI prevela Vera Stojić 348
SAVEZ PETORICE prevela Vera Stojić 390