Naziv originala:

Sinekli Bakkal
Halide Edib Adivar

Copyright © Ozgiir Yayinlari

Copyright © za SiC G Alnari d.o.o, 2005

Štampano u saradnji sa PS-EDITOR-IP, Beograd

Sa turskog preveo: Hamid Hadžibegić

I
llACiđe Gđi6 AđivAR

RABllA

EDITOR, 2005
Ji

'^'Ч,
''"Ч, %\
t'
\\
 и jeku velikih previranja u Otomanskoj imperiji početkom X IX
veka došlo je do novog zamaha na književnom polju. Otvaranje škola po
evropskom uzoru, a naročito tursko-francuskog liceja u Galata Saraju
(„Sultanija” - 1868), imalo je presudan značaj za formiranje turskih
intelektualaca. Oni koji su se školovali po medresama, sprečavali su
sve reforme, medutim Ijudi školovani u modemim školama bili su
svesni da se Turci nisu koristili renesansom i da zato moraju bržim
tempom ostaviti srednjovekovna shvatanja i pripremiti se za moderno
mišljenje. Uporedo sa otvaranjem škola išao je i razvoj štampe,
otvaranje muzeja i biblioteka, izdavanje školskih udžbenika i, najzad,
osnivanje Univerziteta 1869. godine. Sem toga, pojedini studenti su
upućivani na školovanje u Evropu.
Obično se za osnivača turske modeme književnosti uzima Ibrahim
Šinasi (1827 - 1871), koji je kao siroče jednog oficira vaspitavan u
Parizu. Po povratku iz Pariza svoja nova shvatanja, svoju borbu za nove
ideje i novu kniiževnost, Šinasi je provodio u život publicistikom.
Osnovao je list Tasviri efkjar {Obrazovanje ideja - u smislu javno
mišljenje), a uređivao je i druge listove. Godine 1859. objavio je malu
knjigu izabranih prevoda [Munthabat') nekoliko francuskih pesnika.
Ovaj prvi književni prevod sa jednog evropskog jezika na turski smatra
se početkom turske moderne književnosti.
Međutim, najsvetliji lik i najhrabriji borac tanzimatske književnosti
je Namik Kemal (1840 - 1888), čovek smelih misli i originalnih ideja.
Godine 1865, kada je Šinasi morao da beži u Evropu, ostavio je svoj
list Namik Kemalu. Mladi književnik piše vatrene političke članke i
raspravlja o raznovrsnim književnim i društvenim problemima. Као
takav morao je doći u sukob sa apsolutističkim vlastima i zato beži u
Pariz, gde sa pesnikom Zija-pašom (1825 - 1880) nastavlja borbu za
napredne ideje. Zbog svih tih okolnosti razumljivo je da je nova škola
sva pod uticajem raznih načela i pokreta u Francuskoj. Pristalice ovog
pokreta oštro su napadale feudalnu književnost, koju su samo visoki
krugovi razumeli i zahtevali novu, razumljiviju, građansku, buržoasku
književnost.
5
 Namik Kemal je oprobao svoje pero skoro u svim književnim
rodovima: u poeziji, romanu, drami, kritici, žurnalistici i istoriji. On
je svojim radom istinski pomogao kulturnu i političku revoluciju u
Turskoj. Imao je silan uticaj i mnogo imitatora. On se može, za ono
doba, smatrati ocem turskog pozorišta, a donekle i romana. Njegovim
dramama i romanima nedostaje prirodnost i psihologija, a i stil mu je
iskićen metaforama i poređenjima, ali su zato puni patriotskog patosa i
sentimentalnosti. U poeziji se nije mogao emancipovati, jer su tradicije
bile isuviše jake, ali je to, donekle, učinio njegov učenik Abdulahak
Hamid (1 8 5 2 - 1937).
Put koji je prošla turska književnost od Tanzimata do naCionalne
književnosti vrlo je krivudav, kao što je uostalom krivudav i put kojim
je koračalo tursko društvo, pa i Turska u celini. Međutim, ono što
je naročito naglašeno jeste: uticaj Zapada. A na Zapadu, naročito u
Francuskoj, javlja se škola za školom, pokret za pokretom. Svi su se
oni, razumljivo sa zakašnjenjem odrazili u turskoj književnosti. Тај
zamah modernizacije turske književnosti doveo je do pojave pokreta
kratkog veka, ali vrlo plodonosnog, nazvanog „Serveti funun” („Riznica
nauka”), po imenu časopisa koji je počeo izlaziti 27. marta 1891.
godine.
Servetifunun i njegovi urednici, pesnik Tevfik Fikret i romanopisac
Halid Zija, okupljali su oko sebe napredne elemente koji su bili za što
tešnje veze sa zapadnom Evropom u kulturi, pa i u književnosti. Čitava
ova grupa književnika pod pritiskom sve jačeg apsolutizma napustila
je socijalni pravac, prišla estetskom i sasvim prihvatila geslo L’art
pour l’art. Ipak, ova grupa predstavlja poslednju fazu u evropeiziranju
turske književnosti i ima velike zasluge za literaturu i formiranje nove
pesničke generacije.
Posle Mladoturske revolucije 1908. godine pojavio se u Turskoj
jedan drugi književni pokret, nazvan „Fedžri ati” („Zora budučnosti”),
ali on u stvari nije ništa drugo nego nastavak pokreta oko Serveti
fununa, samo što se još više priklanja Zapadu i nadahnjuje novim
uzorima (simbolistima).
Ovom književnom krugu pripadalo je dosta pisaca, ali su se oni,
naročito posle Balkanskog rata, priklonili turskom nacionalizmu koji
je i poeziju i celu književnost upućivao na novu, jedino opravdanu,
nacionalnu osnovu. Turski nacionalizam dobio je tada i svog teoretičara
u ličnosti Zije Gekalpa (1876 - 1924), koji je svojim predavanjima,
člancima i pesmama mnogo uticao na čitavu omladinu, a i na tadašnje
i buduče pisce i pesnike. Nacionalna književnost počela je da se
intenzivnije razvija naročito posle dolaska na vlast Kemala Ataturka.
Bivalo je sve veće interesovanje za narodnu književnost i njene
6
tradicionalne forme, naravno i za narodni stih, koji je Mehmed Emin
(1869 - 1944) već uveo u umetničko pesništvo. Ideja o uprošćavanju
jezika dobila je u nacionalnoj književnosti sve više maha i pristalica. U
prozi ovog perioda opaža se još veći napredak. Bolećiva sentimentalnost
ranijih pisaca ustupa mesto temama bližim životu i stvarnosti. Literatura
podstaknuta uticajem Pariza gubi svoj značaj pred novom literaturom
nacionalnog karaktera, koja je dala vrlo snažne, čak prvoklasne pisce,
medu kojima je i Halide Edib Adivar, koja zauzima istaknuto mesto
među modernim turskim piscima.
Rodena 1883. godine u Istanbulu i školovana u američkom ženskom
koledžu u Uskjudaru, sasvim je neobična pojava za svoju sredinu, kako
po svom životu, tako i po svojim političkim strastima. Po završetku
školovanja bavila se žurnalistikom i stajala u prvim redovima duhovnog
i političkog preporoda Turske. Vrlo rano je počela da se bavi književnim
radom, u početku pripovetkama, kasnije romanom, ali potpuni uspeh
osigurala je romanom Handan (1912). U ovom romanu ona je našla
način da junakinji, po kojoj knjiga nosi i naslov, udahne samu sebe,
sve svoje mladalačke ideale i stremljenja. Duhovna snaga koja zrači iz
junakinje, kod koje se smenjuju osećajnost i razum, Ijubavni zanos i
uzdržanost, dali su odmah utisak da se radi o jednoj jakoj i originalnoj
ličnosti. То je odmah potvrdila i romanom M ev’ut Hukum („Obećana
odluka”, 1912), gde nalazimo ništa manje zanimljivu ličnost Sare, koja
je od početka romana, i pored svih epizoda, uvek u prvom planu. Ona
izvanredno opisuje teško psihološko stanje Sare posle smrti njenog
muža, koji je svoj bumi život tragično završio. Koliko god je njen lik
majstorski, neposredno i u tančine analiziran, toliko je dosta nevešto
i naivno dala lik mladog lekara Kasima, koji pokušava da ponovo vrati
Sari veru u sebe i Ijude.
lako Koprulu kaže da veruje da se ovakvi tipovi žena nalaze samo
u romanima, a ne i u životu, mi ipak osećamo simpatije prema ovim
ličnostima jer su iskreno opisane i doživljene.
Mada se u svojim prvim romanima bavi uglavnom majstorskom
analizom ženske duše, uporedo s tim i svoj prvi politički entuzijazam
izražava perom. Ona je u početku bila oduševljeni pristalica turanizma,
političkog i kulturnog pokreta „koji vidi sve Turke sveta politčki i
kulturno moćne i nezavisne”. Pod svežim utiscima koje je u njenoj
mašti izazvao novi pravac, Halide Edib Adivar piše roman sa političkom
tendencijom Yeni Turan (Novi Turan, 1912). Za nju turanizam nikako
nije utopija, a još manje reakcionaran pokret. Naprotiv, on je nosilac
socijalnog i državnog napretka. То što se turski narod vraća na ono
odakle je potekao služi mu samo kao podstrekač i izvor odakle on
crpe snagu da bi sam sebi, to jest sopstvenim snagama omogućio
7
 napredak. U svom idealizmu ona je stranku „Novog Turana” opisala sa
najvećom Ijubavlju, u kojoj Каја, glavna junakinja, istupa kao slobodno
i samostalno biće, koje se ponosno i požrtvovano zalaže za svoje ideale,
dok nam Oguz-bega crta kao oličenje turske budućnosti.
Nesrećni ishod svetskog rata po Turke i borba za nezavisnost
uključuju Halidu Edib u pokret oslobođenja gde ona aktivno
učestvuje. Ona osniva škole, upravlja bolnicama u Siriji, drži vatrene
govore na zborovima u Istanbulu, odlazi u Anadoliju, gde kroz štampu
i propagandu sarađuje sa Vrhovnom komandom, a neko vreme čak
provodi i na frontu, što joj donoosi čin desetara. U ovom periodu i
njeno književno stvaranje usmereno je u drugom pravcu. Umesto
romana Ijubavi i strasti, ona ništa manjim žarom crta tragične trenutke
u kojima se rađala nova Turska. U zbirci pripovedaka D aga cikar kurt
iznosi u malim, punim života, slikama svakodnevne nevolje i teške
patnje koje su pratile turski narod u ovom periodu. Njen TomanAtesten
gomlek (Plamena košulja, sinonim za teško iskušenje, bedu), za koji joj
je kao inspiracija poslužio rat za nezavisnost, snažan je dokument toga
vremena, a u isto vreme oda oduševljenoj omladini, koja je zajedno
sa njom u bojnim redovima na anadolskim brdima nosila „plamenu
košulju”. Rekonstruišući turski ambijent odmah posle poraza, uz tihe
senke vojnika u povlačenju i ruševine ucveljenog anadolskog sela,
ona nam priča Ijubav dvojice oficira prema Ajši, izbeglici iz Smirne,
okupirane od Grka.
Posle proglašavanja Republike Halide Edib našla se u opoziciji,
napušta Tursku i više godina provodi u Evropi, Americi i Indiji. U tom
periodu objavila je nekoliko knjiga na engleskom jeziku, među kojima
naročiti značaj imaju Memoirs (Memoari) i The Turkish Ordeal. Oba
ova dela su u stvari njena sećanja, od kojih u prvom, koje se završava
polaskom iz Sirije 1918. godine, daje svoje detinjstvo, školovanje i svoj
udeo u kulturnom, naročito pedagoškom životu svoje zemlje. Na to
se nadovezuje druga knjiga uspomena, u kojoj opisuje Istanbul posle
turskog sloma, nacionalni ustanak, teška iskušenja oslobodilačke borbe
i, konačno - rat. Oba ova dela, zbog svoje forme i istančane umetničke
vrednosti i divnih slika, imaju posebnu vrednost i kao kulturno-
istorijski dokumenat. Ona nam otkrivaju život u turskoj porodici,
kao i u Turskoj uopšte, i verna su slika političke i kultume sredine
ovog burnog perioda, gledane očima jedne Turkinje. Pored ovih
memoarskih dela iz tog perioda datira i njena prva, engleska verzija
prevedenog romana, pod nazivom The cloum and his daughter (Klovn
i njegova ćerka), izdata u Londonu 1935. godine. Uskoro posle ovoga,
nakon petnaestogodišnjeg izgnanstva, spisateljica se vraća u domovinu
i objavljuje tursku verziju pomenutog romana.
8
 и romanu Rabija, još više nego u ranijim delima, ona pokazuje
visinu svoje umetnosti. Како su njena ranija dela izgubila draž
političke aktuelnosti, napušta to polje. Nacionalizam i junaštvo,
koji su bili u središtu njenih prethodnih dela, ustuknuli su ovde
pred narodnim životom, majstorski uobličenim sa svim njegovim
pozitivnim i negativnim osobinama, tako da je roman bogat živim
slikama istanbulskog života na početku dvadesetog stoleća. Osnovni
motiv njenog dela je suprotstavljanje orijentalnog duha, jednostavnog
i vekovima utvrđenog, i zapadnog, kompleksnog i dinamičnog. Како
je ta antiteza jasno naglašena u muzici, to su i protagonisti umetnici:
Rabija, Ijupki interpretator muslimanskih svetih pesama i Peregrini,
bivši monah, pijanista otmenog španskog porekla, koji je za Ijubav
Rabije prihvatio islam. Najveća pažnja u romanu posvećena je junakinji,
kako je to već manir spisateljice, koja je oličenje turske narodne žene
čvrsto vezane za svoj kraj, za tadašnji moral, za veru koju više prihvata
iz odanosti nego iz revnosti, za fatalizam, a puna prezira prema taštini.
Njena Ijubav je instinktivna i stalna, retki su kod nje sentimentalni
izlivi. Nas čak malo i zbunjuje njena uskogrudost, ponekad i mržnja
prema majci i dedi, koji su zaista bili vinovnici ovakvog njenog stava,
podižući je na jedan sebičan i osoran način. Ona se udaje za Peregrinija,
čoveka sasvim drugog karaktera i shvatanja, ali se tu i završava roman,
tako da ne znamo kako je njihovo dete pomirilo u sebi svetove svojih
roditelja.
Drugi motiv romana je onaj istorijski. Književnica nije propustila da
nam i ovog puta iznese trulež Abdulhamidova doba, krizu despotizma,
njegova poslednja proganjanja, netrpeljivost intelektualne omladine
i skriveno neprijateljstvo naroda. Kroz ovakav svet kreće se jedan
veliki broj ličnosti: Tevfik, pasionirani interpretator ženskih uloga
u narodnom pozorištu, Emina, njegova žena, sva u okovima starih
shvatanja i vaspitanja, koja nije u stanju da shvati umetničke sklonosti
svoga muža, Vehbi Dede, derviš mevlevija, kruti i podmitljivi imam,
haremska robinja, Ciganka, šef dvora, dama iz višeg društva, itd.
Književnica ceo ovaj svet posmatra sa osećajem simpatije, pa čak ni
prema šefu policije ne oseća odvratnost, koja je bila toliko naglašena u
njenim ranijim romanima. Ona prikazuje ceo ovaj svet kao u ogledalu,
naročito reakciju Tevfika, Rabije i Peregrinija na društvene odnose u
doba Abdulhamida. Ona zapravo ne traži uzroke tom stanju, ne upušta
se u analizu uzroka takvih odnosa, ona se zadovoljava da da samo
sliku tadašnjeg društva kako ga ona vidi, i da nam da Istanbul uvek
u pokretu, kao nešto što se događa, a ne nešto što se samo naslućuje,
kako ga čitalac doživljava čitajući dela Pjer Lotija ili Klod Farera.
Ipak treba napomenuti nekoliko činjenica koje osvetljavaju
idejnu potku ovog romana, pa i celog životnog dela Halide Edib. Njen
nacionalizam ne vidi reakcionarnu, osvajačku suštinu turanizma kao
pokreta koji orijentira sultanski, pa i podsultanski Carigrad da se posle
poraza i povlačenja sa Balkana, iz Severne Afrike i Srednjeg Istoka
- ka Azerbejdžanu, Turkestanu, Centralnoj Aziji, na „legitimnim”
aspiracijama da se to sve ujedini u „tursko carstvo”. Pored deplasirane
sentimentalne ushićenosti verskim obredima, naročito se ovoj
književnici može prigovoriti da nije videla koliku su socijalnu boljku
za onovremensku Tursku predstavljale besmisleno velike gomile
besposličara - derviša, softi - koji su predstavljali rezervu svake
reakcije i mračnjaštva, tako da je i Kemal morao da pribegne krajnjim
sredstvima u borbi protiv njih u prvim danima posle rata. Naprotiv,
Halide Edib idealizira taj sloj suvišnih Ijudi u liku oca Vehbija, koji
se javlja kao stabilizator stanja u Ijudima kroz mistične maksime i
refleksije. Nadalje, u romanu se prilično idealizuje Istok u odnosu
na Zapad, što je za ondašnje stanje u Turskoj teška zabluda, a to
dobrim delom predstavlja i otpor pisca prema Kemalovom laicizmu
i evropeizaciji života u Turskoj. Pored toga, u romanu ima i lažnog
mirenja klasa (Rabija i Selim-paša) i sl.
Halide Edib je svakako nacionalna vrednost Turske i njen velik
književnik. Ona je, ipak, u suštini zakasneli romantičar iz vremena
mladoturskog preporoda, sa mnogo zabluda i još neraščišćenih
shvatanja, ponesena ponekad izmišljenim vrednostima, ne otkrivajuči
stvarne vrednosti u životu, nego idealizirajući često jedno stanje,
naročito u oblasti duha i ideja, koje mora da se menja.
Za ovaj roman joj je 1942. godine dodeljena prvi put turska
književna nagrada.
Ova plodna kniževnica, koja je bila profesor engleske književnosti
na Univerzitetu u Istanbulu, obraćala se turskoj čitalačkoj publici
člancima i studijama u časopisima AMam i Yedi Gun. Napisala je još
sledeča dela; Seviy Talip (1909), Son Eseri (Njegovo poslednje delo,
1912), RaikinAnnesi (Rakovamati, 1914), KalbAgrisi (1924), Vurun
Карћеуе! (Udri nevaljalicu,1926) Zeyno'nun oglu ( Zejnin sin, 1928),
Volpalas Cinayeti (Zločin u Jolpalasu, 1937) i Tatarcik (1939), ali
je bez sumnje učinjen dobar izbor što če se našoj čitalačkoj publici
predstaviti baš ovim delom. Blagodareči ovom prevodu, upoznače
se takode i sa jednim, svakako boljim delom turske savremene
književnosti, koja je velikom broju čitalaca bila do sada skoro sasvim
nepoznata i nepristupačna.
Dr М. ĐUKANOVIĆ

10
 na svetu je zabluda i
priviđenje, zapravo sve su
to refleksi ili senke koje se
odražavaju na ogledalima.”

Ova zabačena ulica Sinekli Bakal dobila je ime po kraju u kome

se nalazi.
Kuće su sve drvene i dvospratne. Krovovi trošni. Starinske strehe
izdužile se kao da se naslanjaju jedna na drugu. Da nije bilo jednog
procepa koji se ispružio kroz njihovu sredinu od početka do kraja,
sokak bi bio mračan, bedan hodnik. U svitanje i pri izlazu sunca, ovaj
procep bio je putanja sunčanim zracima, koji su često menjali boje
svetla. Medutim, strane sokaka ostajale su uvek sveže u tami.
Ako se zaustavite na uglu i pogledate, videčete na svakom prozoru
crvene zemljane saksije i pocrnele sandučiće, u kojima se nekad
nalazio gas. U saksijama crvene, bele, Ijubičaste pelargonije, minđušice
i karanfile. A sandučići puni zelenog bosiljka. Na samom uglu, ispod
senice s tamnoplavim grozdovima, nalazi se najprometnija česma u
okolini. Iza svega ovoga vitka, visoka, bela munara, koja podseća na
dekoraciju u nekom pozorišnom komadu.
Iza rešetki vide se glave starih žena. S vremena na vreme ostavljaju
posao i preko prozora glasno pričaju sad o ovom, sad o onom. Na ulici
žene u nanulama, pokrivene šamijom, s posudama u ruci odlaze na
česmu i vraćaju se.
Devojčice s pletenicama žvaću smolu na pragovima kućnih vrata;
bosonogi i gologlavi dečaci u poderanim čakširama kleče oko lokvica
vode između raspuklog kamenja i potiskuju male lađe od hartije.
Ovo mesto se ne razlikuje mnogo od ma koje sirotinjske ulice u
bilo kom delu sveta. Ovakva ulica je više mesto sastajanja nego prolaza.
Tu njeni stanovnici razgovaraju, svađaju se i zabavljaju. Као da nema
nijedne strane Ijudskog života koju oni ne pretresaju, a stari Ijudi bi
smejući se čak pričali da se jedna žena porodila kraj česme.
Ako kakav stranac zastane i počne da razgovara sa ženama koje toče
vodu, sigurno će mu pokazati dva mesta: Mustafa-efendinu bakalsku
radnju „Istanbul,, i imamovu kuću, čiji se zadnji prozori otvaraju iznad
česme. Bakalska radnja se uvukla kao izba ispod jedne kuće na sredini
ulice, a imamova kuća je jedina trospratnica u ulici. Istina, njena se
II
vrata otvaraju iz druge ulice, ali mali Sinekli Bakal želi da je prisvoji, jer
svi stanovnici okoline, bogati i siromašni, moraju doći u tu kuću, bilo
da se radi o smrti ili rodenju, venčanju ili nečem drugom.
Mustafa-efendi je škrt ulični bakal, ali strastven pušač, to bi svako
o njemu rekao. A imam? Ako se površno o njemu sudi, reklo bi se da
je sličan imamu bilo koje ulice, međutim on ne liči ni na koga, osim
na samog sebe.
Dve debele obrve štrče mu kao dlake trepavica, a dva mala upala
oka, oštra kao svrdlo i crna kao ugalj, peku kao žiška. Nos mu dug
kao u lisice, cma brada proseda, niskog je stasa i slabunjava tela. Ali
omot belog turbana, njegov gipki lagani hod, ogrtač širokih rukava,
odaje čoveka naročitog dostojanstva. Njegovom jakom krupnom glasu
pozavideli bi i mnogo snažniji muškarci. Kad govori, čini se kao da drži
propoved, štaviše obične, svakodnevne reči tako izgovara kao da uči
Kuran. Svako „а” oteže se iz njegovih usta kao „а” u reči „dallin”.
D abi dobili potvrdu za sahranu ili odobrenje za venčanje, stanovnici
ulice se mnogo natežu i nagađaju s imamom, i zato ga obično nazivaju
škrti imam, tvrdi imam. Ali oni koji posećuju njegove propovedi u
maloj džamiji osećaju pred njim strah i uznemirenost.
Da imam Sinekli Bakala ne živi u doba strahovlade Abdulahamida
II, nego da se rodio u X IV veku, on bi svojim vatrenim očima, svojim
ortodoksnim dogmama, a naročito snagom svog izlaganja mogao biti
jedan od onih zanesenjaka koji okuplja oko sebe gomilu sveta i vodi ih
kudgod zaželi.
Reči koje je navodio u svojim propovedima bile su oštre kao
sečivo. Covek u životu ima dva puta, govorio je. Jedan vodi u raj, drugi
u pakao. Put u pakao imam obrazlaže jasnije i življe. Nema ugla u
paklu koji on ne zna, niti vrste kazne koju on ne hi mogao opisati.
Putnici pakla su zalutali. То su svi oni koji su se odali uživanju i zabavi.
Ali on to tako objašnjava da mlađi svet odmah zaželi da se priključi
tim zabludelim stanovnicima pakla. Putnici raja su sasvim drugačiji,
neobični Ijudi. Oni se ne smeju, ne znaju za igru, ne vesele se, niti
drugom pružaju razonodu. Za njih je greh sve što pruža uživanje i
veselje. Sve ono u čemu ima igre i zabave spada u veliki greh. Putnici
raja su smrknuti, srca su im tužna, svaki čas su zauzeti mišlju o drugom
svetu. U svojim propovedima imam se ne dotiče moralnih pitanja, kao
što su: činiti dobra dela, kloniti se zla, pomoći sirotinji, ne iagati, ne
vređati. Nešto sasvim drugo on želi da prikaže i usadi svetu, a to je
večita mržnja, zakleto neprijateljstvo prema uživanju i veselju, prema
svim strastima ovoga života. Zbog toga, čim se on pojavi osmesi se lede
na usnama stanovnika ulice, razdragani smeh postepeno zamire; deca
se razilaze kao mlade prepelice.
12
 No, taj imam, koji želi da u ulici Sinekli Bakal stvori stalnu
atmosferu zagrobnog sveta, oseća se nemoćan prema navikama i
sklonostima Ijudi za greh. Stanovnici ulice su veseli, bučni Ijudi. Oni
su već skrenuli s božjeg na đavolski put. Ali imam po svojoj prirodi nije
čovek koji pada u očajanje.

Još u mladosti izgubio je ženu i nije više stupio u bračni život. Nije
imao nikog osim jedne kćeri, koja se zvala Emina. Bila je to devojčica
bela tena, rumena lica, kao mišolovka čvrsto pripijenih tankih usana
i malih cmih očiju. Emina je čista, marljiva, škrta. Nikad se nije
ponižavala da se igra sa decom iz ulice. Bila je sumorna, nije se smejala,
kao da je bila simbol imamovog shvatanja. Ali se dogodila nesreća, i to
s one strane odakle se najmanje nadao. Emina mu je zadala najbolniji
udarac. U sedamnaestoj godini pobegla je jednom mladiću, zvanom
„Devojka Tevfik”, koji je u ulici bio poznat po manguparijama koje
je izvodio i koji je igrao uloge žena na predstavama. Као deca sedeli
su u istoj klupi, išli u školu zajedno i na čelu povorki pevali iz jednog
glasa pobožnu pesmu „Reka toga raja”. То dvoje dece, koja nisu nimalo
jedno drugom ličila, priroda je sjedinila po nekoj čudnoj mudrosti
koju je teško shvatiti.
ievfik je još tada bio nestašan dečak, dugih nogu, punačak,
kestenjastih očiju, umiljat kao devojčica, toliko brbljiv da mu se crvene
usnice nisu nikad smirivale.
Od časa kad je počeo da hoda i govori, zasmejavao je celu ulicu
oponašajući sve redom.
Stanovao je u kući svoje majke, udovice, i ujaka bakala Mustafa-
efendije. I pored nastojanja starog ujaka nije postao šegrt, niti je
učio bilo kakav zanat. Uvek besposlen, on se neprestano skitao
instanbulskim ulicama. lako je olako prelazio preko mnogih stvari, on
je ipak pokazivao i osobine vešta glumca, nalik na one komedijante
koje je kao samonikle odgojio Istanbul.
Тако je vrlo rano postao poznat kao glumac, još u vreme kad je
u ujakovoj bašti za vreme ramazanskih noći prikazivao igru lutaka.
Mustafa-efendi je računao da će dečak od tog posla dobijati džeparac,
pa mu nije prigovarao. Cim je isposlovao odobrenje da se bavi tim
poslom, a dobio ga je mnogo lakše nego što je očekivao, Tevfik je
prikupio stare kutije od kartona i skinuo ih s tavana. Iz dućana je krišom
uzeo desetak bojica, pa je čitavu nedelju dana rezao, krojio i bojio. Od
hartije je napravio čitav red „glumaca”. Cak je grupi „Karagoz” dodao
i dve nove uloge.
Glavne uloge tumačile su lutke koje su predstavljale jednog
bakala sličnog Mustafa-efendiji, jednog starog hodžu, samoukog, s
13
 velikim turbanom, nalik na imama, a dodao je i lutke, jednu malu
mahalsku lepoticu koja je bila slična Emini. Kad je one noći Tevfik
podigao zavesu, zapalio sveću i poćeo da prikazuje igru lutaka, medu
gledaocima se pored dece pojavila ćitava grupa starijih Ijudi. U ulici
je ubrzo postao popularan, pa je jednu noć u nedelji poćeo davati
predstave samo za žene.
Kad bi se na sceni pojavila karikirana prilika bakala i imama, nastalo
bi među starijim tiho šaputanje, a ćim bi izašla ulićna lepotica, deca bi
stala lupati nogama dižući buku i dovikujući „Emina je, Emina”.
U devetnaestoj godini Tevfik je postao najpoznatiji medu glumcima
koji su tumaćili ženske uloge. Kada se igra prenela na Čirpidži livadu,
stanovnici ulice - ma šta radili - išli su tamo da ga gledaju.
Muškarci to nisu odobravali. Njihov ponos je vredalo to da jedan
mladić, koji je odrastao u njihovom kraju, stavlja na lice mladež od
smole, da na obrve navlaći cmu boju, podvlaći oći surmom i da se
previja. Ali i najozbiljniji među njima smejali su se i te kako njegovim
lakrdijama.
I ministar policije, Selim-paša, ćiji se konak nalazio u bogatijem
delu okoline, došao je da gleda Tevfika, i grohotom se smejao tako
naivno kako nije dolikovalo njegovom položaju.
Iste godine Tevfik je, jedno za drugim, izgubio prvo ujaka, a kasnije
i svoju majku. Od ujaka mu je ostao dućan i kuća, a iza nje bašta s
vrtom. Gubitkom majke, nastala je u njegovom srcu tuga i praznina
koja se nije mogla ispuniti. No, ova dva dogadaja su iz različitih razloga
pojačala vezu između Tavfika i Emine, koja je živela iza rešetki.
Bakalska radnja „Istanbul” dobro je radila, a bakal koji bi poznavao svoj
posao, mogao bi dobro da zarađuje. То je Eminu navelo na razmišljanje.
Ona se stvamo bila potpuno okrenula Tevfiku. Po svojoj prirodi ona
je želela da ima muža nad kojim može imati potpunu vlast, pa joj se
Tevfik, koji se kao vosak stalno menjao, učinio kao idealan muž. Kad
joj je on obećao da će napustiti igru i da će se baviti trgovinom, pobegla
je iz imamove kuće. Na taj naćin pomogla je mladićima iz ulice, koji su
podupirali tu vezu, da se narugaju imamu. Njihov brak je sklopljen u
dragoj mahali. A istog dana kad je Emina ušla u Tevfikovu kuću, imam
se pred celom ulicom odrekao svoje kćeri.

II
^ evfik; je brzo uoćio razliku između Emine, imamove kćeri koju
je nekad često išćekivao na uglu, i ove Emine, svoje žene. One mekane
ramene usne, koje su mu nekad uzbuđivale srce, sada su neka stara usta
14
која zađevice i brbljanje uzdižu na stepen umetnosti... Umesto topline
crnih očiju, koja je nekada rastapala krv u Tevfikovim žilama, sada se
u tim očima primećuje gotovo kao led hladno i neverno svetlucanjel
Zar je trebalo da se zbog ove žene prihvati posla kao što je bakalski,
koji za njega ne predstavlja ništa drugo do teški kuluk? Da još uvek
nije uprkos svega toga zaljubljen u nju, napustio bi sve ovo i vratio se
na scenu.
Sta da radi? Skrta je, čudna, ali opet vlada njim. Bezosečajna,
proračunata, samo čoveka pecka, ali se Tevfik nje još nije zasitio.
Razmišljajući o svom bračnom životu, Tevfik zastane čim pomisli na
to. Trgovina ne ide baš tako rđavo, iako je trgovao kako je hteo. Bilo je
u njegovom trgovanju katkada i vrlo šaljivih momenata.
Eminino razočaranje bilo je mnogo bolnije nego Tevfikovo. Ubrzo
je počela da se sa čežnjom seća očeve kuće. Istina, Tevfik se nije mnogo
promenio, njegova privrženost Emini nije se smanjila. Postala joj je
dosadna šala koja joj se nekad činila duhovita, kao i nestašluci kojima
je stalno zabavljao Eminu... Sećala se svoga oca i upoređivala Tevfika s
njim. Cinilo joj se da je Tevfik mnogo „niži”. Imam je bio čist, uredan,
rano je ustajao, u kući skoro nikako nije govorio. Molio se Bogu i sticao
novac. Ceo svoj život i sav svoj razum je tome posvetio.
A Tevfik?
Bio je prljav, nije mu se znalo ni kad ide da spava, ni kad ustaje i
radi. Trebalo ga je vući za nogu da bi ustao iz postelje. Najviše se Ijutila
što je pušio u postelji i prljao posteljinu pepelom od cigareta. То je
Eminu dovodilo do besa.
Kad bi se digao iz postelje, uvek bi je zadirkivao. Emina je to teško
podnosila.
Da je barem u poslu bio vredan... Radnja neuredna, roba zastarela,
bolje mušterije povlače se jedna po jedna, a besposličara svaki dan
sve više. Roba ide na veresiju, a mušterije umesto da prvog u mesecu
vrate dug, žale se Tevfiku da im malo daje. Uvek mu dolaze drugovi sa
kojima je zajedno glumio i traže novac na zajam, iako je dao reč Emini
da će s njima prekinuti vezu. Ako bi pet minuta ostao sam u radnji,
Tevfik bi izleteo na ulicu i umešao se medu decu koja su se igrala pale
i klisa.
Cesto bi oponašao mačku, psa, petla i kokoš, i to pred radnjom,
pa bi se okupila čitava gomila Ijudi i pravila galamu. Ukratko, Tevfik je
svoju bakalsku radnju i tu ulicu pretvorio u vašar.
Od svega, Eminu je najviše Ijutilo to što za njenog muža novac
nije predstavljao nikakvu vrednost. Kad bi mu rekla da će prosjačiti,
ako bude ovako nastavio, on bi odmah počeo da glumi slepog prosjaka
koji u petak naveče moli od prolaznika milost; a kad bi mu žena rekla
15
 како је njen otac dobro radio, on odmah uvlači usnu, menja glas i
neverovatno ve/no oponaša imama kako se cenka sa nekakvom ženom
za potvrdu o ukopu.
Emina je najzad rekla svoju poslednju reč: ako se Tevfik ne popravi,
ona će stati za tezgu i sama prodavati, a njega uzeti za pomoćnika. I
jednog dana, obukavši mantil, s pokrivačem na glavi, Emina je stvarno
to i učinila.
Nije prošlo mnogo vremena i dućan je počeo da radi bolje. Sad
uspešnije nego kad je trgovao Mustafa-efendija. Radnja je postala
vrlo uredna i cista, roba na svom mestu i u većem izboru; svakoj se
mušteriji sada poklanja posebna pažnja, pa je sve veći broj onih koji
kupuju za gotov novac, veresije više nije bilo; više niko nije dolazio u
dućan iz dokolice.
Emina je počela da se smiruje. U stvari, ona je imala toliko posla
da nije nalazila vremena da prigovara Tevfiku. Njega je sada upošljavala
samo kao svog pomoćnika i šegrta, i to u poslovima koje nije mogla
sama da obavlja.
Eminin postupak nije toliko mučio Tevfika koliko mu je bila
nesnosna nova atmosfera u radnji. Nove mušterije koje su kupovale
za gotov novac nije podnosio. Čim bi neko lepo odeven ušao u radnju,
Emina se sasvim menjala. Njeno namrgođeno lice začas se razvedravalo,
stisnute usne se razvlačile u osmeh, a Tevfik je morao pokomo da
poslužuje.
Tevfikove siromašne mušterije ulazile su sada u radnju skrušeno,
kao kakvi grešnici, a Emina nije propuštala nijednu priliku da napadne
dužnike. Tevfik, koji se u svojoj radnji sad osećao kao stranac, često je
nestajao. Na Eminine prigovore nije više odgovarao šalom, sklanjao se
u jedan kutak i razmišljao, a katkad bi je krišom posmatrao.
Mirnoća i predanost nisu potpuno zadovoljavale Eminu; počela ju
je obuzimati sumnja. Osećala je da taj nemoćni čovek, koga je smatrala
kao deo svoje imovine, nešto skriva. Da bi saznala šta radi kad je na ulici,
šta misli kad je kod kuće, služila se svakakvim varkama: zadirkivanjem,
pohvalama i svađom, ali bez uspeha. Srećom, dnevni rad ju je toliko
zamarao da bi se odmah posle molitve povlačila i spavala.
Jedne noći Eminu je probudila galama koja je dolazila odozdo.
Uspravila se na postelji i opazila da je Tevfikovo mesto pored nje bilo
prazno. Navukla je papuče i sasvim lagano sišla niz stepenice. Vrata
koja vode iz hodnika u radnju bila su odškrinuta, a u radnji je gorela
lampa. Pogledala je kroz otvor i pregledala radnju. Pri žutom svetlu
petrolejske lampe videla je kolutove dima od cigareta koji su ispunili
vazduh. Smešno odeveni Ijudi seli su na sanduke šećera i sapuna i pušili.
Većina su bili Tevfikovi besposleni drugovi koje je ona oterala iz radnje.
16
Jedan patuljak u žutom ogrtaču s vezenim turbanom sedeo je mudro
na ^ećiji. Njega nije poznavala. Bili su svakako veoma raspoloženi,
pljeskali su i smejali se; uprli oči u sredinu radnje kao da gledaju neki
čudan i neobičan dogadaj.
Emina je brzo shvatila taj čudan dogadaj. Tevfik je nju oponašao.
Na njemu istkan crni prekrivač - tobože ogrtač, vreća od šećera napred
kao pregača, peškir na glavi kao povezača... Tevfikovo široko lice bilo
se skupilo, krupne lepe oči zatvarajući se postala su dva mala, kao igla
oštra oka, koja probadaju čoveka. Tankim primamljivim glasom pazari
suvi grašak. Ali glas često menja prema mušteriji koja ulazi u radnju.
Emina nikako nije mogla da skine oči s Tevfika.
Kada se završila scena u dućanu, Tevfik je počeo da oponaša
Eminu kakva je u spavaćoj sobi. Uzeo je limenu kutiju što je stajala
na tezgi, okrenuo je prema sebi kao ogledalo, ovlažio usne jezikom
i zamišljenom pincetom čupao dlačice iznad usta. Ovo je bio pravi
prodor u najintimnije tajne jedne žene. Koji bi čestiti čovek mogao
obelodaniti ovakve stvari?
Nastala je zbrka i uzbuna. Kuhinjska vrata udarila su patuljka.
Promukli ženski glas je kričao: „Cankolisci, pasja stoko...”
Među prvima Tevfik, a među poslednjima patuljak, spotičući se
jedan o drugoga, izleteli su na ulicu i izgubili se u mraku.

III
^nabica Zehra je skoro do podne čekala Tevfika na vratima
bakatske radnje „Istanbul”. Posle sinoćne sramote Emina se sklonila u
imamovu kuću, a zaklela se da će se ubiti ako je ne primi.
Imam je vrlo dobro poznavao tvrdoglavost svoje kćeri, pa je pred
zoru našao Zehru i poslao je Tevfiku. Poručili su mu da se odmah
razvede od Emine. Na kraju su dodali da se ona neće više vratiti u
radnju, bio on saglasan sa razvodom ili ne.
Tevfik je znao da je dirnuo Eminu nanajosetljivije mesto. Razmišljao
je šta da radi da bi mu oprostila, pa je došao u radnju što je mogao
kasnije. Kada je pred vratima ugledao staricu smrknuta lica, zbunio
se. Zena ga je povukla u radnju i objasnila šta su mu poručili, a on,
slušajući je, postajao je sve više zbunjen. Pored sve teskobe nije mogao
ni zamisliti život bez Emine. Koliko je god bio navikao na potucanje i
besposleno skitanje, toliko je osećao potrebu da se veže za nekog, da
mu bude sluga. Otkako je izgubio majku, nikad se nije toliko uplašio
samoće. Zehra je bila njegova pomajka i mnogo ga je volela. Tapšala ga
je po leđima i umirivala. Pri kraju je obećala da će nastojati da ga izmiri
s Eminom. Pošto je dala mladiću tračak nade, povukla se i otišla.
17
 Mesec posle ovog događaja bio je za Sinekli Bakal najromantičniji
što se tiče odnosa izmedu Emine i Tevfika. Za žene je to bilo kao priča
o Romeu i Juliji, dok su muškarci bili nezadovoljni.
Tevfik je svaki dan slao Emini pozive, koji su, istina, bili pisani
rđavim rukopisom, zatim je počeo da hoda ispred njenih vrata, a
kasnije da ispod rešetki visokim glasom izjavljuje Ijubav svojoj ženi.
Kad ni tako nije ništa postigao, počeo je naveče da pije i da se tuži
ženama kod česme. Radnja je sve to vreme bila zatvorena... Išao je
satrven ulicama i u takvom stanju da je njegovo ponašanje „remetilo
javni moral”. Građani su bili prisiljeni da se žale komesaru policije.
Jednog dana komesar ga je pozvao u stražaru. Bio je to pobožan,
konzervativan čovek, koji je stalno posećivao imamove propovedi. Za
njega Tevfik nije bio ništa drugo do nevernik koga treba ubiti i lažljivac
korne treba glavu stući. Kad je dobio prvu pritužbu, on je Tevfika u
stražari dobro išibao. Zapretio mu je da ako ga još jednom vidi pred
imamovim vratima, ili čuje da se tužaka ženama, neće mu ostaviti
nijednu čitavu kost.
Tevfik je radnju posve zatvorio. Izgubio se nekud iz Sinekli Bakala.
Ali, nije prošlo mnogo vremena - njegova popularnost je ponovo
ustalasala ulicu. Sad se pojavio na sceni u ulozi žene, sa pripremljenom
igrom koja se zvala „Bakalski šegrt”. Bio je to vrlo uzbudljiv događaj
između bakalinove žene i njenog muža koji joj je bio šegrt. Ceo Istanbul
se tresao od smeha, štavise i stranci su išli u Goksu da vide tu igru.
Pozivali su ga ne samo u velike konake, već i u sam dvor.
Jf^dnog dana Emina je saznala za to pošto se odnekud vratila u očevu
kuću. Bila je trudnica, što joj je od svega bilo najteže. Za to je saznala
tek pošto je napustila radnju, a sad je trudnoća već dosta odmakla.
Citav Sinekli Bakal ju je prepoznao i otvoreno govorio da je žena u igri
„Bakalski šegrt - Emina. Kada bi prolazila ulicom, besposličari bi se
gurkali i smejali. Imam se obratio sudu radi razvoda delimično zbog
Emininog navaljivanja, a delimično zbog srdžbe na Tefvika.
Pred kadijom, pred sudskim većem, govorio je takvom rečitošću
da su njegove propovedi u džamiji prema ovom bile posve blede.
Izlagao je šta je Emina podnosila od Tevfika. „Је li ikad gospodin sudija
video muškarca koji bi najskrivenije intimnosti svoje žene iznosio pred
celim svetom? Ne daj božel... Ne, nije video”.
Imamove reči toliko su potresle prisutne da su na Tevfika bili besni
čak 1 oni kojima je do tada priređivao vesele časove, pa je na kraju bio
prisiljen da se razvede od Emine... No, to još nije bila prava tragedija,
jer su govorkanja i komentari sve više uzimali maha. Pod izgovorom da
se napušta vera i verovanje, da se događaju stvari suprotne islamskim
propisima, svako je slao izveštaje caru. Da bi umirio javno mnjenje
18
dvor je, između ostalog, doneo odluku da Tevfika jedno vreme udalji
iz Istanbula, pa je odveden u Galipolje.
Nije prošla ni godina dana od tada, a već se činilo da je veseli
i neverni Istanbul zaboravio umetnika, koga je u svoje vreme toliko
voleo, i umetnikov greh. Jedino Sinekli Bakal, čim bi u Emininom
naručju video Tevfikovu kćer, sećao se njega. Tevfikovoj kćeri nadeli
su ime Rabija.

IY
c^abija je, kao i sve njene vršnjakinje, u petoj godini počela
prosipati pepeljare i prati šoljice od kafe. U sedmoj godini bila je prava
devojčica i obavljala je kućne poslove. Cak je sama služila svoga dedu.
U to vreme u ulici Sinekli Bakal nije to bilo ništa neobično. Ono što
je Rabiju odvajalo od ostale dece bilo je to što je vrlo rano potpala pod
uticaj imama.
Druga deca njenih godina znala su i za bajramsku Ijuljašku i za
igru lutkama, a Rabija je znala samo za mesta zvana raj i pakao. Hadži
Ilhami-efendi upoznao je svoju unuku s ova dva mesta i sa svim njihovim
pojedinostima. Kod nje je pakao pobudio veći interes. Kad bi deda
govorio, ona je stiskala zube i drhtala. Ali bi otvarala oči i slušala. Imam
je znao tako realno dočarati sliku kazne u paklu da je u poređenju sa
njim Dante daleko zaostajao; zatim je govorio sa čvrstom sigurnošću
da je tamo večito prebivalište njenog oca. Devojčica se plašila pakla,
ali je ni raj, kakvog je opisivao imam, nije privlačio. U mašti bi videla
dolinu kroz koju teče potok, u njoj mršave natmurene žene slične
njenoj majci, i imami s velikim turbanima nalik na njenog dedu, koji
od jutra do mraka uči molitve čija melodija uspavljuje čoveka.
Ova devojčica provodila je prve godine svog života u toj sredini,
okružena sa svih strana visokim zidovima, a prva razmišljanja njena
bila su tako tužna. Možda je zato naučila da savladuje samu sebe, svoju
volju, da vlada izrazom svog lica, da sva dečja maštanja sačuva samo za
sebe. U ovim godinama samo se jedanput pobunila. Uprkos dedinoj
zabrani, koji je pravljenje lutke smatrao velikim grehom „stvaranja
lika”, sašila je od krpica bebu, napravila joj usta od jedne crvene, a
oči od dve plave perle, dugu kosu od kukuruzne svile. Cim je Emina
svojim oštrim očima primetila ovaj greh, odmah ju je odvela pred
dedu. Već je zaboravila prve i poslednje batine koje je dobila dok joj
je deda Ilhami-efendi bio učitelj verske škole, ali nikako nije mogla
zaboraviti kako lutka gori pod kazanom rublja. Gledajući kako se žute
kukuruzne vlasi savijaju i gore u vatri, kako se od belog platna odvajaju
19
 plave perle, njoj se činilo da gori dete. Grlo joj se stezalo, oči su bile
suve, i najednom je pala potrbuške na kameni kuhinjski pod i jezivo
zavrištala.
Posle toga „greha” bila je potpuno mirna, te nije bilo potrebno da
se na nju žale ni mati ni deda. Shvatila je svoju nemoć i postala toliko
mirna da su je sve žene u ulici pokazivale svojim kćerima kao uzor.
Da bi sebe odbranila, ona je —kao ptice i insekti koji primaju boju
svoje okoline - udesila svoje ponašanje i glas prema mučnoj kućnoj
atmosferi u kojoj se niko ne smeje niti zabavlja.
Hadži Ilham-efendi nije poslao svoju unuku u uličnu versku školu
da joj ne bi pričali o avanturi Emine i Tevfika. Preuzeo je sam brigu
oko verskog vaspitanja svoje unuke i odmah shvatio da je devojčica
vrlo bistra. Još nikoga nije video ko je tako brzo naučio napamet
duge odlomke iž Kurana. S druge strane, Emina je zapažala da dete
lepo, obzirom na njene godine, dosta krupnim glasom peva pesmu
koju samo jedanput čuje. Otac i kći su se sporazumeli da mala Rabija
postane hafiz. Zar imam nije bio poznat u Istanbulu kao izvrstan učitelj
hafiza.
Jedno vreme Rabija je svako jutro, sedeći pred dedom i držeći
ruke na kolenima, napamet učila Kuran. Pri tome se Ijuljala na obe
strane, a njene velike oči boje meda bile su uprte u imamove.
U početku joj je bilo teško da tako dugo uči napamet tekstove
na nepoznatom jeziku. Ali i to je brzo prošlo. Melodičnost arapskog
jezika, tonovi što su proizilazili iz poluglasova koje je iziskivao način
učenja Korana, udar glasa na poslednjem slogu kao nekog grozničavog
bila, sve je to stvaralo u njoj uzbudljivo muzičko raspoloženje. Zelene
oči sa zlatnim pegicama prevuku se senkom, nežno lice bledi, usne se
osuše, njen glas žubori kao da se sliva vodopad i prodire do srca, a malo
telo talasa se napred-nazad, u stranu u širokim zavojima po taktu ove
umirujuće melodije kao telo kakve plesačice.
Тако je Tevfikova kći u jedanaestoj godini bila rado slušana i
poznata kao najmanji hafiz u Istanbulu, koji recituje divnim dirljivim
glasom i veoma prijatno. Pozivana je na velike svečanosti povodom
Muhamedovog rođenja, a za Ramazan uz velike nagrade u sultanske
džamije da uči odlomke iz Kurana.
Za vreme prvog Ramazana zaradila je više novca nego imam za
dve godine. Hadži Ilhami-efendija je trljao ruke od radosti i na svakom
mestu ponosno pričao da je devojčicu privukao više nego Tevfik. Tih
dana je i Rabija bila zadovoljna. Као umetnik koji je postigao uspeh,
ona je nesvesno osecala vehko zadovoljstvo zbog skupa koji se gomilao
oko nje i oduševljenja koje je prouzrokovao njen glas.
Prvi veliki uspeh i popularnost postigla je u Valide džamiji,
privukla je pažnju Selim-pašine žene.
20
 Y
^ ^ ila je od onih žena koje se odlikuju dobročinstvom, milosrđem,
srdamom pristupačnošću i darežljivošću. То je bilo, s jedne strane,
naličje Selim-pašine žene, gospode Sabihe. Drugi njen lik davao je
povoda ogovaranjima: volela je muziku i razgovor, pa je okupljala
oko sebe čitave grupe pridvorica koji bi joj vrlo brzo dosadili; bila je
žena koja se nije držala za jednu granu. Ogovaranja su dolazila najviše
od pridvorica koje su joj dosadile i koje je od sebe odstranila. Ali je
ogovaranja nisu mnogo žalostila. Uvek se slatko smejala, pa je njeno
veselo raspoloženje prelazilo i na prisutne.
Bila je prijatelj sa svakim ko joj se dopada, bez obzira da li joj po
godinama i društvenom položaju odgovara ili ne. Prijatelji su dolazili
na konak u svako doba, i ulazili pravo u njenu sobu. Prema onima koji
joj nisu bili po volji, makar to bile i žene ministara, držala se veoma
hladno. Uvek je bila uglađena i učtiva i držala se ukočene etikecije toga
vremena.
Među onima koji nisu bili prijatelji gospođe Sabihe, već su samo
na Bajram i za prazničnih večeri dolazili da je poljube u ruku, bila
je i Emina i njena kćerka Rabija. Eminu nije volela. Ne zbog njenog
smrknutog lica, niti zato što je imamova kći, već, začudo, samo zbog
Tevfika. Kada je gospođa Sabiha došla u konak kao nevesta, poznavala
je Tevfika kao dete ulice i njegove šale smatrala prijatnim. Cesto je
zaustavljala svoja kola na ulici i pozivala dečaka izazivajući ga da joj
govori, a na polasku bi mu stavljala u ruku po jedan svetli srebrni
novčić. Kad bi saznala da se Tevfik pojavio na sceni, Selim-pašina žena
je bila od onih koji su najčešće dolazili da ga gledaju. Pažljivo je pratila
mladićev sukob sa imamovom kćerkom i kada su hteli da ga proganjaju
molila je pašu da ga spase. Ali Selim-paša nije bio takav čovek koji bi
za Ijubav žene zanemario svoju dužnost, i Tevfik je otišao. Gospođa
Sabiha je tada izgubila volju za pozorištem.
Pašinica je već bila u poodmaklim godinama kada je jednog dana
videla Rabiju u Valide džamiji. Počevši od muža, svi su joj govorili da
je već vreme da izmeni svoj način života, da se više posveti molitvi i
da misli na drugi svet. Medutim, takve primedbe su još više skupljale
njeno ionako naborano lice. Nikako nije volela misliti na drugi svet:
crna i hladna zemlja, uz to još vlažna sa mnogo puževa, štipavaca... Sta
ako joj duša odatle ode u raj? Ni to nije baš tako ugodno mesto. Tamo
je svakako zabranjena muzika, pesma, šala...
21
 Žena se prosto plašila takve sredine, koja ne razume šalu, koja se
ne smeje, niti drugog nasmejava. Možda je zbog toga počela pohađati
mevlevijske tekije.
Njihove starešine vole šalu. Osim toga, govorili su joj da postoji
tvorac koji zna slabosti svojih Ijudi, koji prašta, voli. Među njima je
upoznala jednog mevlevijskog poznavaoca muzike, zvao se Vehbi
Dede, koji je upravo od onih Ijudi koje je volela.
Vehbi Dede je razumno gledao na svet i s osmehom. Život mu
je^izgledao kao bozanska igra. Gospođa Sabiha ga je odmah uzela za
učitelja muzike svojim mladim sluškinjama i pastorki Mihriji. Pošto
je Dede bio skroman, govorio malo i živeo kao asketa, ona s njim nije
tako često razgovarala. Znala je da bi prisustvo dobroćudnog Dedea u
konaku poremetilo kućni red. Njenoj prirodi je odgovaralo Dedeovo
učenje po kojem je Bog popustljiv, ali je ipak znala da neće moći živeti
Dedeovim asketskim životom. lako već u godinama, volela je odabranu
dervišku versku muziku isto toliko koliko je volela narodne pesme i
igre, a zanosila se i Rabijinim glasom. Iznenadila se kada je saznala
da je Rabija Eminina kći. Jedva je poverovala da je to ono plašljivo
dete, koje je za vreme bajramskih praznika ulazilo u sobu skrivajući se
iza majčina leđa. Znači da je i kćerka, kao i njen otac, imala urođeni
smisao za umetnost. Koliko je u ovom lepom glasu bilo nečega što
potresa čoveka iznutra i pobuđuje u njemu osećaj tuge i usamljenostii
I odjednom je stara žena otkrila u Rabiji sirotu devojčicu, koja je bila
lišena dečjih radosti^ pa ju je to istinski uzbudilo. Još iste večeri za
stolom rekla je Selim-paši:
- Danas sam u Valide džamiji slušala imamovu unuku. Trideset
godina nisam čula takvo učenje. Javi imamu da pošalje devojku da mi
nešto prouči, ali dobro pazi da joj se ne pridruži njena mršava majka.

izrovanoj kaldrmi ulice Sinekli Bakal Rabija je poskakujući

sledila Sevket-agin fenjer. Cim je izašla na široku ulicu Selim-pašinog
копакз^ bila je ra.dosns. kao da je otkrila novi svet. Sa. obe strane ulice,
izrneđu velikih bašti, bili su konaci, a iznad svih vrata visio je po jedan
veliki fenjer... Na jedna vrata ušla je Rabija za slugom. Svuda uokolo
širio se miris jasmina i akacije i čuo se žubor vodoskoka... Dečje srce
je jako i radosno zakucalo.
^ ulazu čekala ju je nadzornica kuće. Rabija je pošla za ženom
ograde dvostrukih stepenica. Nastojala je da oživi sliku stare
pašine žene. „Zašto su me ovamo zvali?” Sinulo joj je u glavu kad joj
je majka na polasku stavila pod pazuho poveću knjigu. Та velika knjiga
je objašnjavala zašto je tako iznenada pozvana. Učiće Kuran, a možda
i još nešto. Istina, ona je u ovaj čudni konak došla da uči tekstove iz
Kurana, no atmosfera u konaku bila je sasvim drugačija.
22
 Na prvom spratu noge su joj upadale u meke ćilime. Na dugim
ogledalima, na kojima su se kao svetlosni venci odražavali lusteri koji su
visili, pokazivali su se čitavi redovi Rabija i nestajali. Tamo, iza jednih
vrata, čulo se da neko udara u doboš i igra. Kakve je veze ovo imalo s
Kuranom, mislila je u sebi.
Тек u sobi gospođe Sabihe došla je sebi, kao iz nekog sna. Nelagodno
i postiđeno pogledala je staru ženu koja je ležala opružena na divanu.
Kolena joj pokrivena mekim pokrivačem, a za leđima naslagani jastuci.
Ne mičuči se sa svog mesta, posmatrala je Rabiju. Na prvi pogled nije
odavala utisak ohole i stroge žene. Podvaljak nad podvaljkom kao da
visi, lice naborano, a mestimično rumenilo i belilo izmešalo se među
borama. Detetu se ovo činilo malo neobično. Ali to čudno lice imalo
je prijateljske oči koje su ulivale sigurnost. Bele ruke sa smaragdom u
prstenu pružila je Rabiji da je poljubi.
- Ostavi knjigu na sto i sedi ovde.
Ruka s prstenom pokazala joj je mesto na divanu.
- Како ti je ime?
- Vaša ponizna Rabija.
- E baš si ti... Zar tebe ne zovu sestra Rabija?
Oči deteta se slatko nasmejaše.
Cuvari džamija, ulični besposličari, koji vole da druge devojke
potegnu za kose, štaviše, i oni na vratima dučana, obraćali su joj se
katkada sa omalovažavanjem, a ponekad blago „sestro”. Razmišljajuči
odakle je pašinica za to saznala, Rabija se nije nasmejala. Setila se đa
sedajuči nije podigla haljinu. Eminin glas je govorio u njoj; ,,Zar opet
gužvaš haljinu?” Као da je učinila neki greh, ustala je, pažljivo podigla
haljinu od debelog svilenog platna, koja je napravljena od majčinog
iznošenog ogrtača.
- Како je tvrda i zatvorena ta haljina, sestro Rabijal Као kora od
kornjače...
I Rabija isto misli, ali ovde nije mesto da se smeje. Rekla je,
vrlo ozbiljno, da su sve njene haljine napravljene od majčine i dedine
stare odeče. Zagledala se u cvetove čilima i ponovila večitu imamovu
uzrečicu: - Naš božji poslanik je oblačio zakrpljeno odelo.
Pašinica se od srca nasmejala.
- Zar i kad je kod kuće imam-efendija govori kao da drži
propoved?
Znači da ima Ijudi koji olako govore o njenom dedi, pomislila je.
Nije imala dovoljno vrmena ni da digne oči, a več je postavljeno još
čudnije pitanje.
- Sestro Rabija, da li ikada u kuči govore o tvom ocu?
Zašto je ispituje? Hoče li da sazna šta skriva u srcu prema ocu, pa
da ga o tome obavesti? Zastala je i nesigurnim glasom ponovila odgovor
23
 koji je naučila od imama, i kojim je odgovarala svima koji su je pitali
za oca:
- Мој je otac bio rđav čovek, gospodo, nikako nije išao u džamiju...
Kad umre... otići će u pakao.
Podrugljive oči žene koja je inače uživala u šali i radosti pomutile
su se i zagledale u daljinu. Rabiji se činilo da je ova trenutna dobrota i
sažaljenje u nekoj vezi s njenim ocem. Upitala je nešto što se do sada
nije usuđivala, ali što je kao crv grizlo njenu malu glavu.
- Gospođo, ako moj otac umre, da li će zaista otići u pakao?
- Zašto da ide, dete moje, pa on nikom nije ništa loše učinio...
Ovaj razgovor stara žena nije volela i odmah je prešla na drugo.
Svoja reumatična kolena je protrljala rukama i malo se ispravila.
Počela je da priča o Tevfikovom detinjstvu. Koliko je zanosno pričala o
U^govim uličnim predstavama i igrama na Goksu.
Čim je nadzornica ponovo ušla u sobu, gospoda Sabiha je
zaboravila imamovu unuku, koja ju je toliko zainteresovala, ona je —kao
komandant koji čeka izveštaj iz štaba —upravljala konakom oslanjajući
se na vesti koje joj svaku veče donosi nadzornica. Hronični reumatizam
ju je u poslednje vreme gotovo potpuno privezao za postelju, ali je bila
radoznala i ne bi se smirila sve dok ne bi saznala šta radi i misli svaki
pojedinac koji je pod njenom zapovešću. Nadzornici je postavila neka
pitanja koja Rabija nije mogla shvatiti. Odgovori nadzornice ostali su
za Rabjju zagonetka.
- Sta radi bradati večeras?
- Opet struže dasku, čula sam glas pile na balkonu.
- Zar nema igre?
- Prolazeći pored vrata gospođe Durnev, čula sam jedan takav glas.
I Kanarija je tamo. Čovek nikako ne može da shvati kako se ponašaju
ovi mladi.
Nadzornica je podigla oči prema tavanu. Molila je Boga da oprosti
grehe mladih žena Durneve i Kanarije. Gospođa Sabiha je prešla opet
na drugo:
- Sta radi brkati?
- Opet za klavirom u haremskoj sobi sa ona dva gospodina. Samo
ispijaju kafe.
- Jesi li prisluškivala?
- Како da ne? Vrat mi se ukočio, pola sata sam držala prislonjeno
uvo na vratima. Ali, neka postanem Arapin, ako sam išta razumela.
- Govore li o ženama?
- O, nei...
- Valjda o politici... Da li spominju reč dvor?
- Aman, nek vetar odnese tu reč iz tvojih usta. Zar će naš mladi
gospodin i spomenuti tu reč?
24
 Bradati je bio Selim-paša. Njegova dužnost kao ministra policije
vladara nasilnika bila je i teška i osetljiva. U slobodno vreme pravio
je stalke za cigarete, kazaljke za sat i češagije od indijskog drveta.
Posebno su mu bile lepe češagije. Drugih posebnih navika nije imao.
Narod koji je mrzeo Selim-pašu kao ministra policije nije imao šta da
kaže o njegovom privatnom životu.
Paša je bio dobar otac u porodici, a naročito je bio vezan za ženu.
U toku trideset godina zajedničkog života imali su jedan gorak slučaj,
koji njegova žena nije mogla zaboraviti. A to se može pripisati jednom
vrlo shvatljivom uzroku.
Paša, kao i svaki muškarac, uveren u svoju veličinu, želeo je sina
koji bi ličio njemu. Međutim, njegov jedini sin, kome su dali nadimak
„brkati”, da prisutni ne bi znali o kome se govori, nije imao ništa
zajedničkog s ocem. Istina, Hilmija je bio uljudno i dosta dobro dete.
Ali je bio slabunjav, malen, velikih očiju, još od detinjstva voleo je
muziku, a uz to je tepao. Ove dve poslednje osobine Selim-paša nije
nikako podnosio. Како gospoda Sabiha i posle deset godina nije rodila
drugo dete, paša se potajno venčao sa ćerkom jednog trgovca žitom, i
u kraju udaljenom od konaka smestio svoju mladu ženu. Ali je i druga
žena prvo rodila ćerku, sada manju od Hilmije, a posle toga, dve godine
kasnije, rodila je mrtvo žensko dete i umrla na porodiljskoj postelji.
Posle toga slučaja, Selim-paša je shvatio veličinu karaktera gospođe
Sabihe, koja je ovo dostojanstveno podnela, iako je bila razmažena. Pre
nego što se usudio da je upozna s tim, žena mu je rekla da je znala za
njegovu ženidbu, štaviše, da poznaje kuću u kojoj je stanovala, kao i ime
male ćerke. Nije ga prekorevala. Predložila je samo da Mihriju, koja
je ostala bez majke, uzme kod sebe i da je odgaja kao svoje dete. Paša
nije mogao pretpostaviti koliko vređa ponos žene kad ima supamicu,
i kolika je to za nju nesreća. Uz to, iznenadilo ga je da žena može
čuvati tajnu dve godine. То je za njega vrlina koju nemaju ni mnogi
muškarci.
Odlučio je da se više ne ženi, pa makar ne dobio sina kakvog je
odavno želeo. Promenio je ponašanje prema ženi. Pažljivo je slušao
njene savete, a ponekad se i dogovarao s njom. Ako bi se u muškom
društvu poveo razgovor o besposlenim ženskim pričama, on bi uz
osmeh klimnuo glavom.
Ako se izuzme ovaj događaj, koji je već pripadao prošlosti, gospođa
Sabiha u svom porodičnom životu nije imala više ništa da prigovori
svome mužu. Najviše ju je mučilo i zabrinjavalo neslaganje između sina
Hilmije i Selim-paše. Paša je bio čovek starog kova... Smatrao je sebe
iskrenim i poštenim čovekom. Carevo vladanje smatrao je kao bogom
25
dato pravo i držao da je dužnost ministra policije da zgnječi svakog, ma
ko to bio, ako je protiv cara. Najviše ga je bunila reč „Mladoturčin”.
Najsrećniji je bio onih večeri kada bi naredio da premlate nekog
Mladoturčina, ili kada bi ga izmučenog ugurao u lađu i proterao. Cesto
bi govorio; „Kad bi saznao da je Hilmija Mladoturčin, dobro bih ga
potkovao, a zatim proterao u Fizan”. Hilmija je opet čitao svojoj majci
neke čudne knjige, pričao o mladotuskom pokretu, štaviše, govorio joj
i protiv cara. Družio se sa čudnim i ozbiljnim mladičima. Neki od tih
njegovih drugova nosili su dugačke kose i govorili stranim jezikom...
lako je gospođa Sabiha smatrala da je sve to prolazno, u nju se već
bio uvukao neki crv. Mishla je: ako Hilmija ne bude oprezan, ako ga
zadesi kakva nesreča, šta onda... Paša, ne samo da ga ne bi zaštitio,
naprotiv, baš zato što mu je sin još bi ga više prignječio. Ali gospođa
Sabiha nije volela opterećivati svoj razum tegobnim mislima i brzo je
zaboravljala tu tajnu brigu. I dalje je upravljala konakom u kome su
ukućani provodili svoj uredni i veseli život.
U to vreme, kada je Rabija došla u konak, Sabiha je imala još
jednu brigu. Između nje i neveste Durnev vodila se potajno borba,
ali se nije znalo na čijoj će strani ostati pobeda. Durnevu je gospođa
Sabiha uzela kao malu devojčicu, odgojila je, dala joj l ^ o obrazovanje
i venčala je za svoga sina. Nadala se da če joj mlada Cerkeskinja biti
uvek pokorna i da se neće suprotstavljati, te je odlučila da mladu ne
uzima sa strane. Stvarno, glas neveste se nije čuo dokle god je pašinica
mogla da zaviri u svaki kutak konaka. Ali, otkako ju je reumatizam
vezao za divan, štošta se izmenilo, mlada žena se usudila da bez njenog
odobrenja izdaje naredbe desno-levo.
Da bi nevesti pokazala dokle sme biti nezavisna, gospođa Sabiha
je smislila plan: kupila je jednu plavu, lepu Cerkeskinju koja se
zvala Kanarija. Devojci su davani časovi igranja, a govorilo se da će
biti poklonjena jednoj od Abdulahamidovih žena. U stvari, pašinica
je time htela da zastraši svoju nevestu. Međutim, Durneva je prva
prešla u protivnapad na način koji stara žena nije očekivala. Postala je
Kanarijina srdačna prijateljica, interesovala se za njene časove muzike
i igre, a počela je zvati u sobu svekra, koji se, da bi stalno kontrolisao
igru i ponašanje devojke koja treba da ide u dvor, uvek prema njoj
pokazivao blag i popustljiv.
Kada bi gospođa Sabiha prigovorila Selim-paši kako njemu
ne dolikuje da se brine za odeću i igru jedne mlade robinje, paša bi
najozbiljnije rekao:
- Ja sam zadužen da obezbedim sigurnost i bezbednost ličnosti
cara, moram ispitati svaku osobu koja ulazi u dvor.
Dve stare žene, koje su razgovarale o tim zamršenim poslovima u
konaku, na trenutak su zaboravile na prisustvo Rabije.
26
 Na kraju nadzornica Šukrija reče;
- Dosta je kasno, da pošaljemo dete.
Gospoda Sabiha je pogladila Rabiju i rekla:
- U subotu naveče je svečanost u slavu Muhamedova rođenja,
imam goste, dodi, učiće Kuran... Reći ću da te dovedu pre većere.
Zatim je doviknula za detetom;
- Kaži svojoj majci neka i ona dođe posle večernje molitve.

VI
Li svilenoj haljini sa dugim skutovima i izvezenom kratkom
šamijom na glavi ukrašenoj draguljima i odlikovanjem Gran Kordon
ispružila se pašinica na fotelji. Cim bi neko došao na čestitanje, ustala
bi polako odupirući se o štap. Bila je dostojansvena kao kraljica...
Rabija se skupila na niskoj sećiji pored fotelje, i kao da ne veruje da je
ova ugledna žena ona koju je upoznala tek pre dve noći, tako pametna
i prijatna starica.
Prva je došla pastorka, bleda šesnaestogišnja devojka, a zatim
ostali ukućani jedno za drugim. Pristupaju pašinici s rečima ,,Za puno
godina”, pa se povlače jedno po jedno. Ceremonijal čestitanja nije
trajao duže od deset minuta i ukućani su svi izašli za nadzornicom.
Jednu od njih gospođa Sabiha je zadržala.
Rabija je odmah uprla oči u ovu devojku visoka stasa, širokih
ramena i uskih kukova kao u malog deteta, tena kao meka svila, a očiju
kao dva velika plava cveta morske Ijubičice... Na njoj je jednostavna
ružičasta haljina, oko struka srebrni pojas. Od sluškinja jedino ona nije
vezala glavu. Svoju plavu kosu je isplela u jednu pletenicu. Rabija je
gotovo otvorenih usta gledala ovo krasno stvorenje. Ali, najviše su joj
upale u oči uzdignute, izvučene smeđe trepavice^ od kojih je jedna bila
viša od druge. Ona nije znala da je to tipično u Cerkeskinja. То je bila
Kanarija.
Gospoda Sabija je upita:
- Gde je Durnev?
- Sad će doći, gospođo.
I Durnev je ubrzo došla. Sićušna mlada žena stalno je uzdizala
kapke da bi svojim kestenjastim očima dala dečji izraz. Njene crne
obrve, kao dva tanka polumeseca, pažljivo su doterane. Na njoj je
ogrlica, narukvice, duge minđuše, prstenje sa smaragdima; da bi
odgovaralo brilijantima, odelo je od zelene kadife s naborima...
Suknja duga, a cipele od zelenog atlasa s visokom petom... Suknju
odbacuje nogom, te joj se krajevi i nabori motaju kao zmija. Rabija
27
u svom životu nije videla tako mnogo ukrašenu i raskošno odevenu
osobu.
Као da nema pojma da je praznična noč, nije čestitala svekrvi, iako
je tako svečano odevena. Pošto je nekako lakonski i gotovo službeno
rekla ,,Ne ureklo se, kako vam je boja danas lepa]”, stala je ispod
lustera i zamislila se. Bez obzira šta je nevesta mislila, gospođi Sabihi
je smetalo to što se mlada žena poigrava kukovima kao da je igračica.
Uzrujavao ju je zamišljen i neprirodan izraz njenog lica, kao da je uzet
iz ko zna kojeg ilustrovanog časopisa.
U sebi je progunđala; „Bezobrazna bivša služavka, kako se sada
uobrazila”, ali, ipak, smireno reče:
- Zeliš li me nešto pitati, kćeri?
Brižljivo doterane obrve se podigoše, sa prikrivenom ironijom u
glasu odgovori:
- Ah, kako ste pogodili, gospođo. Htela sam nešto da pitam za
Kanariju. Nije li dvorska dama pozvana za sledeću nedelju?
- Da.
- Večeras ćemo imati probu da vidimo kako Kanarija igra. Paša će
doći u moju sobu, biste li i vi došli? Ja ću svirati na klaviru.
- Je li to večeras?
- Da, večeras... Posle večernje molitve.
- E baš čudno... Ко čuje, neće verovati da si muslimanka... Jesi
li zaboravila da je praznična noć? Svi su susedi pozvani, devojka-hafiz
učiće Kuran.
- Која devojka-hafiz?
Kestenjastim očima, koje je otvorila kao malo dete, pogledala je s
visine devojku na niskoj sećiji, zatim je rekla:
- Моје odeljenje je čak na drugom kraju konaka, ne vidim zašto ne
bismo mogli održati probu.
- Meni treba Kanarija, ona će služiti goste, a zatim hoću da mi i
kolena izmasira.
Gospođa Sabiha se trudila da sakrije Ijutnju. Тај dan je postila i
molila se; bila je odlučila da popravi poslednji postupak kojim je htela
da naljuti nevestu. Ali svako strpljenje ima granica.
Durnev je, nemarno gledajući u luster, nastavila:
- Zar nema druge služavke koja bi masirala kolena? A jedno će
dete učiti Kuran, čemu ovoliki teret?
- Svejedno je da li će umrlima učiti Kuran dete ili odrasli]
Mlada žena je na to slegnula ramenima, što je značilo da nema
nikakvog interesa za duše umrlih. Lice njene svekrve sasvim je
pomodrelo.
- U čerkeskim selima nema hafiza...
28
 Gospođa Sabiha je prekinula sagovornicu želeći da je podseti
na njeno poreklo, pa je s velikim zadovoljstvom posmatrala kako se
zelena suknja ponovo savija kao otrovnica koja se sprema da napadne.
U očima mlade žene nestalo je one tobožnje nevinosti, lice joj se
promenilo, i upravo kad je otvorila usta da odgovori, nadzornica s vrata
reče: „Dolazi presvetli paša”.
Prepirka je odmah prestala, ali je u sobi atmosfera ostala napeta.
U sobu je ušao čovek u uniformi. Bio je visoka stasa. Da bi ga bolje
videla, Rabija je podigla glavu. Selim-paša, sa ponekom prosedom
dlakom u bradi i brkovima, izgledao je mnogo mlađe od svoje žene.
Duboka bora između gustih obrva odražavala je više njegovu strogost
nego starost, oči svetloplave, gornji deo nosa normalan, ali je dole bio
savijen i davao licu orlovski izgled. Ovo lice je nekad izgledalo Ijutito i
ozbiljno, nekad blago, prijatno, štaviše, nežno. Те večeri imalo je blag
i prijateljski izraz.
Oslanjajući se na štap, gospođa Sabiha je ustala; muž i žena čestitali
su jedno drugom. Paša nije video da mu je pašinica pokazala mesto gde
treba da sedne, i malu devojčicu koja je sedela. On nije odvajao oči od
neveste koja je u tom trenutku bila kao dete koje se naljutilo što mu
je igračka uzeta iz ruku.
- Sta je, lepa ćerko?
Gospođa Sabiha je odgovorila:
- Naša lepa kćerka, ne gledajući u kalendar i ne sporazumevši se s
nama, odlučuje da na prazničnu noć priređuje zabavu...
Uprevši oči u pašu, a obraćajući se svekrvi, Durnev reče:
- Kad glasovi iz moje sobe neće dopreti dovde... onda, zašto ne?
Zar ne poznajem vaše goste? Citava grupa gluvih, starih žena... Možda
će u sobi čuti glas deteta, a možda i neće.
Govoreći, ona se približila paši i gladeći malim rukama pozlaćeno
poprsje njegove uniforme, zamolila je pomalo drskim glasom:
- Ali vi dodite, dobri oče, pašo...
- Dobro... dobro... Ali, ako gospođa dozvoli...
- Naravno, ako vi smatrate podesnim...
Nevestin uspeh je učinio da je gospođa Sabiha postala umerenija i
otmenija. Okrenula se Kanariji:
- Odvedi Rabiju dole, nek s tobom jede.
Bila je odlučila da kaže svojoj nevesti da imamovu unuku pozove
za svoju trpezu. Ali to više nije bilo moguće.
Pošto su svi izašli, paša je još malo ostao u sobi svoje žene.
Pretpostavljao je da će sjaj zbog pobede u Durnevinim očima uticati
na nju, pa je želeo da to otkloni.
- Dakle, taj mali hafiz će učiti Kuran gostima... Ко bi mogao
pomisliti da će se kći onog komičara tako razviti.
29
 - Paša, gde je sada Tevfik?
. - Nije politčki krivac, pa se nisam za njega više interesovao. Biće
da je još u Gelibolu.
- Možeš li ga osloboditi?
Paša je ućutao, zatim je rekao;
- Prognan je carskom zapovešću.
Potom je dodao:
- Ako dovedem Tevfika, imam nam neće više slati tvog malog
hafiza.
Oduprevši se na štap, gospođa Sabiha ustade:
- Da se pripremim za molitvu dok nisu došli gosti...
Selim-paša je zastao na vratima sobe, svojim očima potražio je
ženine i rekao;
- Pre nego što legnem doći ću i do tebe, moja hanumo, da popušim
jednu cigaretu.

Na sećijama unaokolo već su bile posedale stare žene. Na glavama

im bele šamije, a njihova naborana lica i skupljene oči bili su zaneseni
molitvom... U rukama im brojanice raznih boja, prsti se kreću, blede
se usne miču, a tela im se lagano njišu s jedne strane na drugu.
Dirljivi glas devojčice odzvanja konakom. Ona čita tekst iz Kurana
na pravi klasični način, vezujući glas, ma koliko bio dug, za drugi. Cita
po odrešenim pravilima, ali takvim glasom koji pokazuje da ona vlada
svojom veštinom i da u to unosi nešto lično svoje.
Sve je iz konaka izašlo na hodnik i skupilo se kod vrata. Među
njima i Selim-paša, čak je došao i Hilmija.
Kad su se gosti razišli i Rabija vratila s majkom kući, gospođa
Sabiha se pružila umorna na divan. Dok je Nazikter masirala njena
kolena, upao je u sobu Selim-paša sa šamijskim ogrtačem na leđima i
belom kapom na glavi.
- Imaš pravo, i glas deteta i recitovanje je izvanredno...
- Како si čuo iz Durnevine sobe? —Ijutito je upitala pašinica.
- Nisam išao. Došao sam do sobnih vrata da malo poslušam, ali se
posle nisam mogao odvojiti.
I sada jebio podjakim utiskom onoga šta je video, pa se osmehnuo:
služavka je bila otvorila vrata i on je primetio devojčicu ispred malog
stalka na kome su tinjala dva plamička postavljenih sveća. U njenim
otvorenim, plamenim očima gorelo je zeleno blistavo svetlo. Primetio
je da je dugoljasto lice deteta, koje mu se, dok se nalazio u sobi svoje
žene, činilo obično i bledo, bilo vedrih i pravih crta. Ovo bledo lice,
posuto rumenilom, činilo se kao da je iz stare persijske minijature.
- Trebalo bi svakako da učitelj muzike školuje ovaj glas.
30
 - Šta će na to reči imam?
- Treba da bude zadovoljan, jer će devojčica kao hafiz biti poznatija
i čuvenija.
Selim-paša je pogladio bradu i mislio kako bi onaj glas lepo pevao
Dedeove pesme. Promrmljao je:
- Divan glas za stare melodije.
- Ali, pašo, da li če imam ikad dozvoliti svojoj unuci da peva
pesme? On smatra da je to greh.
- Ja govorim o pesmama koje su sastavljali sultani i Ijudi kao što je
Dede... Како može tome prigovarati jedan ulični imam...
Dok je paša opširno objašnjavao šta če učiniti da se školuje Rabijin
glas, otvorila su se vrata na koja je ušao Hilmija.
Gde god bi se susreli otac i sin, izraz njihovih lica bio je isti.
Hilmijine se obrve tada malo naberu, a paša, da bi prikrio unutrašnji
bol i razočaranje, poprima podrugljiv izgled, kao da ga sin nimalo ne
interesuje.
Ministar policije, u svoje vreme, zamišljao je svog sina kao primer
„pašinskih sinova”, koji su svojom pojavom i vladanjem bili slični jedan
drugom, kao beli srebrni novac. Svojom nošnjom on je ličio njima,
previše je pazio na linije pantalona, prsluk i kaput bili su mu skrojeni bez
zamerke. Ali je birao zatvorene boje; u biranju kravata nije se povodio
ni za kakvim ukrašavanjem, imao je sasvim drugi ukus, pokazivao je
u tome neku krutost. On je na prvi pogled ličio na pašinske sinove.
Imao je tanke uglađene brkove i bledu, nežnu i pomalo degenerisanu
fizionomiju. Ali ako se pažljivije pogleda, vidi se da se razlikuje od njih.
Prvo oči i dubina njegovog pogleda, a drugo, usta i izraz njegovih usana.
Za razliku od drugih, njegove su oči bile kao u čoveka koji razmišlja
i to duboko. Crte njegovih usana su jasne i čiste, njegova usta lepo
negovana znak su urednog života. Sve je to njegovoj pojavi davalo utisak
privlačnog i nežnog čoveka. Та snažna usta nisu ni nalik usnama ostalih
pašinskih sinova, kojima su zbog neurednog i razvratnog života usne
ružne i široke. Ali to paša ne primečuje. Ovaj njegov sin, koji nije imao
ništa zajedničko sa njegovom živom, krvavom i zverskom prirodom, po
pašinom mišljenju je primer generacije koja ide pogrešnim putem. Da
li je moguče nači u njemu nešto dobro?
Hilmija je pozdravio svoga oca hladno, ali uljudno. Uzeo je obe
majčine ruke i poljubio ih. Stavio ih je zatim na glavu, prislonio na
svoje obraze i malo ih tako držao, kao da time želi da izrazi ne samo
poštovanje nego i dubinu svoje Ijubavi.
- Tvoja devojčica hafiz je pravo otkriče, majkol
То je bilo jedino zajedničko mišljenje koje je prvi put sjedinilo oca
i sina. Pašinica je zbog toga uzdrhtala od radosti.
31
 - 1 otac ti tako misli, moj sinel
Ne želeći da bude istomišljenik sa ocem, a i usled uzbuđenja,
Hilmija je uveličavao pohvale govoreći:
- Kakav kontraalt... Kakav bogat glas... Ali kako je ujednačen. Uči
zanoseći se kao kakav Arapin iz Egipta... Treba je svakako osloboditi
onog stalnog legatol
Paša nije znao šta znači „kontraalt” ni „legato”. Ali mu se dopao
devojčin glas i nije želeo da ona ispravlja svoj način recitovanja, nego
da ga samo još usavrši. Zato je podrugljivo upitao:
- Како da oslobodi glas od toga što ti nazivaš legato?
- Da se ja pitam, odmah bih joj uzeo Peregrinija za učitelja. Za
dve godine taj bi glas postao izvanredan... Ко zna, možda bi postala
primadona i mogla bi se pojavljivati na evropskim pozornicama? Ali to
se ne može učiniti... Ova naša zaostalost...
Njegove su oči ovlažile za nedostižnom fantazijom da se ostvari
civilizacija u kojoj primadona peva na pozornicama.
Selim-paša je mislio: luda li mladića! Pamet mu je bila zaokupljena
Peregrinijem. Peregrini je bio Evropljanin, učitelj klavira u bogatim
porodicama. Pošto je i gospodi na dvoru davao časove, paša je morao
da ga drži pod nadzorom. Kad se posle izvesnog vremena uverio da je
učitelj bezopasan i pomalo zanesenjak, ostavio ga je na miru. Učitelj
je bio čovek šiljaste brade i vražjeg lica i nije bio mnogo sličan drugim
Evropljanima, učiteljima klavira. Turski je govorio kao da mu je
matemji. U Istanbulu se govorilo da je jedan od onih koji su najbolje
poznavali orijentalnu filozofiju i kulturu. Pričalo se da je napustio svoju
zemlju i svoju veru. То nije bilo baš bez osnova. U Italiji, Peregrini je
bio monah u manastiru i odatle je pobegao i došao u Tursku. Papin
je zastupnik stalno harangirao protiv njega i zbog toga uznemiravao
Selim-pašu. Staviše, njegovi su prijatelji govorili da pripada nekoj
tajnoj sekti. Ali Selim-paša je u ministarstvu policije s rezervom primao
svaku prijavu koja nije bila potkrepljena podacima. Како bilo da bilo,
Peregrini je od onih Ijudi koji nisu odgovarali Selim-pašinom ukusu...
Paša je bio uveren da je učitelj nevernik, a smatrao je da je svaki čovek
koji napusti svoju veru sumnjiv.
- Da li Peregrini osposobljava žene koje nastupaju na evropskim
pozornicama?
- Nisam to hteo reći... Razumljivo, teško je ovo objasniti vama.
Како da opišem prefinjenost evropske muzike kad vi ne možete da
osetite njenu lepotu...
- Ко kaže? Kada dolaze strane grupe, ja se ne odvajam od Tepebaša.
Као ministar policije želim da vidim koliko se svet interesuje za ovu
stranu „robu”... Teško je to slušati do kraja, ali i pored toga zaista je
vredno posmatrati čitav niz gledalaca koji se zanose.
32
 - Prirodno, svako ko razume pravu muziku...
- Veliš, pravu muziku? Kad bi se moglo, uhvatio bih za šiju i svirače
i gledaoce i bacio ih na ulicu. Citav red napola golih, bezobraznih i
starih evropskih žena koje pevaju poput zvižduka lokomotive... Prevrču
očima kao da ih je snašla padavica, deru se kao kakav čopor mačaka u
martu. Kada bi Rabija uzela da svira uz saz i da peva pesme, učinila bi
kako treba.
- Zašto diskutujete o predmetu koji ne razumete?
- Pazi, Hilmija, ostavi mudrovanje, poslušaj me... Ti si rekao da
i evropska muzika i književnost predstavljaju život. Ali, pitam ja tebe
jesi li u životu video čoveka koji s toliko buke izjavljuje Ijubav kao da
glumi na maloj pozornici. Ne znam jesi li ti ikad video mrtvog čoveka?
Ja sam ih mnogo video. Ali nisam video da je iko držao tako dug i bučan
govor. То je kao kad se čovek bori s dušom i mašući rukama i nogama
kao da viče... Je li to život? Како možeš preporučivati da malog hafiza,
tu imamovu unuku, podučava besposlicama onaj sa šiljatom bradom?
Preporučuješ čoveka za koga se ne zna ni šta je.
Hilmija, kao da nije čuo svoga oca, govorio je sam za sebe:
- Njihova je umetnost učinila Zapad Zapadom. Kod njih ima
života, ima umetnosti...
- Kakvih nedostataka ima kod nas?
- Lenjost našeg naroda, shvatanje koje uspavljuje, odavanje visokih
krugova štetnom i niskom razvratu, sve to ima uticaja na našu muziku
koja ječi, plače. Neshvatanje i ponižavanje naših žena...
- Ne ubacuj žene u ovaj razgovor. Naše su svakako vaspitanije i bolje
od evropskih... Ja kod njihovih žena ne vidim ništa osim bezobrazluka
i pohlepe za novcem.
Paša ustade, nakašlja se, zatim Ijutito reče:
- Zašto u svakoj prilici omalovažavaš tradiciju i civilizaciju našeg
naroda?
- Mi nemamo civilizaciju, pa da je ja omalovažavam. Као što veli
Zija-paša, druge zemlje koje vi omalovažavate pune su građevina i
gradova; u našoj zemlji je s kraja na kraj pustoš...
- Neka im se te građevine na glave sruše. Ako i ti, kao onaj nevernik,
izdajica cara, pretpostavljaš da je civilizacija u zgradama i gradovima,
onda žalosno za tebel
Paša je ućutao. Zevnuo je. Mislio je zašto se upleo u diskusiju s
ovim tepavim mladićem. Da li je to bilo vredno? Vetrenjača koja se
okreče prema svakom vetru koji duva iz evropskih zemaljal
- Obrazovanje malog hafiza poveriću učitelju koga ja izaberem.
Kad ti budeš imao dete, radi kako hoćeš. Bojim se da tvoja deca ne
budu slična Asim-begovim kćerima... Као lutke kod Bomaršea... Od
onih lutaka koje, kad im dotakneš stomak, pevaju mama, tata.
33
 Ovo je bio poslednji pašin napad. Ne čekajući Hilmijin odgovor
i ne pridajući neku važnost srdžbi koja je plamtela u njegovim očima,
paša se povukao i otišao.
Gospođa Sabiha je uzdahnula. Pogladila je sina po ruci:
- Zašto, sine, prkosiš ocu? Ocu koji te nikad nije uvredio, nikad te
nije udario, štagod zaželiš, to odmah bude...
- Kamo sreće da je moj otac bio od onih koji svaki dan tuku...
Kamo sreće da naša kuća nije konak, nego da je koliba... Ima pompe,
ceremonijala, ali ja se stidim oca, majko, zar ne shvataš, stidim se. On
je samo oruđe nasilja u rukama krvavog cara - ubice... Kadgod na to
mislim zaželim da u zemlju propadnem.
Gospoda Sabiha je gundala u sebi:
,,Iz Galatasaraja izašao je kao najbolji, ali šta to koristi kad je još
samo pisar u finansijama. Ono što prima nije mu dosta ni za šivanje
odela. Odakle troši novac, kad mu se otac ne svida?” Ali Hilmiji nije
ništa rekla. A ovo jedino dete, koje je od svega najviše volela, sve bi
učinila samo da ga ne uvredi.
Hilmija je u sebi mislio: ,,Sva je majčina briga da okuplja oko
sebe laskavce, da kupuje brilijante i da uludo troši novac”. Ali je i ovo
mišljenje sakrio od majke. Како bilo, ona mu je mati i Ijudsko biće
koje je jedino voleo. Ova slabost prema majci bila je jedini razlog što
nije pristupio pokretu i što su mu bile i ruke i noge vezane. Као da je
star, ramena su mu bila upala, a očajanje mu oduzelo glas, sam je sebi
govorio:
- Točkovi koji okreću državu su defektni, društveni život truo, a
naše žene...
- Zašto stalno napadaš žene?
- Zašto da to ne činim? One su samo za uživanje i za radanje dece...
Којој od njih možemo reći da je u pravom smislu čovek? Kad bi im
lanci bili i od zlata, svaka bi od njih bila zarobljenikl
- Ebaš si til U toj tvojoj Evropi muškarac ne može roditi dete... I
kod njih radaju ili žene ili metrese.
U ovim kritičnim, gorkim momentima teško mu je padalo ovo
hladno izrugivanje od strane njegove majke... Hilmija je još većom
tepavošću nastavio, a oči su mu se bile zamaglile:
- Jedna polovina naroda služi samo da zadovolji životinjsku
pohotnost druge polovinel Ко rada decu, neka rada. Kamo sreće da
izlazimo iz jajeta kao pilići. Ali ko ih zapravo odgaja, razmisli jednom
o tome: bogataši, nakićena stvorenja praznih glava, koja se razmeću
time što pripadaju toj klasi, i bedni narod koji se eksploatiše kao stado
životinja. Teško je medu njima naći nekoga da nešto misli...
- Cim se povede reč o ženi, uvek izlaziš iz kolotečine, govoriš
koješta. Sta ti je žena učinila? Durnev...
34
 - Durnev, Durnev... I ona je bez glave, i ona je samo „mašina”
ženskog roda. Naša soba je pretvorena u ženski sajam. Dan-noć tu je
puno žena koje se zabavljaju i razmeću svojim kukovima i trbuhom.
Slušaj, majko! Hoćeš li ti što pre tu Cerkeskinju uputiti u dvor, šta
ćeš učiniti?...
- Zašto ti je Kanarija toliko odvratna?
- Odvratnost - to je malo rečeno. Ja se toliko uznemirim... Ako
ovu devojku budeš držala u konaku, ja ću se udružiti sa Durnevom i
baciću je ocu u naručje.
Као polivena hladnim tušem, gospođa Sabiha je zadrhtala. Da li
ima nešto stvarno u tome što se o Kanariji i Durnev priča u konaku?
Da li Hilmiju muči Ijubomora? Zašto je mladić toliko neraspoložen
prema ženama? Između mnogih kontradiktornih „zašto”, „zbog čega”
njeno se razmišljanje zaustavilo na odluci: Kanariju odmah te sedmice
treba predstaviti dvorskoj dami i uputiti je iz konaka u dvor. То se
mora što pre izvršiti.

VII
(y?Vlnogo sveta odlazi petkom da vidi svečanu paradu, da posmatra
pompeznu povorku, odabrane i lepe adutante u raskošnim i bogatim
uniformama, konje plemenite pasmine koji mašu grivom i kopaju
zemlju, luksuzne kočije... Sav taj dekor zaseniće bilo koju operu. No,
sav taj prizor tako preleti ispred očiju kao blesak munje.
Ali, gledaoci ne znaju šta se krije iza zavese ovog ceremonijala,
ne vide i drugu stranu te parade koja izmuči i oznoji Selim-pašu.
Njegova uloga u ovoj manifestaciji je velika i složena. Na prvom mestu
- sprečiti da neko ne ispali kakav metak ili baci bombu na verne sluge
i gospodu Abdulhamida II, osigurati da ova visoka povorka prođe bez
kakvog nemilog događaja, zatim obezbediti caru, koji se bojao kao od
more svake parade, da povorka mirno prođe u sigurnosti i sa srećom;
nadalje, svake sedmice čitati laži koje izmišlja čitava vojska špijuna, da
bi opravdali svoje plate, ili denuncijanti, koji izazivaju sumnju jednog
vladara, apsolutiste, kako bi zaradili novac...
Kad bi na povratku carska kočija ušla kroz dvorska vrata, Selim-
paša bi duboko odahnuo. Obično bi tada bio primljen u audijenciju i
vraćao se u konak s jednom debelom, crvenom kesom od atlasa u džepu.
Uveče toga dana paša bi primao goste koji nisu mogli ni pretpostaviti
kako je taj dan pašinog života protekao. Tog zadnjeg petka, pošto su
drugi gosti otišli, paša je zadržao imama i načeo pitanje obrazovanja
Rabije.
35
 - Versko vaspitanje koje si dao svojoj unuci; po mom mišljenju,
zaslužuje priznanje.
Tim rečima otpočeo je paša razgovor.
- Ja sam, presvetli pašo, učio od hodža, koji imaju smisla za
osposobljavanje, naročito hafiza.
- Neka je bog poživi, vaša je unuka i bistra i talentovana, pa sam
nešto namislio. U dvor dolazi čitav red učitelja za arapski, persijski,
francuski, muziku i drugo... A niko se toliko time ne okoristi. Sta
velite, da to Rabiji omogućimo?
Imam je protrljao ruke, nakašljao se, ali nije odgovorio.
Paša je nastavio:
- Ako pristaješ, neka dete, osim večernjih časova kada ide gospođi,
dolazi u konak i posle podne.
- Ja sam je odgojio i obrazovao u granicama mogućnosti. Ne daj
bože, ne želim da se protivim željama našeg paše, ali...
-Ali?
- Ali dete se moli bogu pet puta dnevno, a kao što je poznato,
današnja omladina sva je bez vere. Ako se Rabija odvoji od majčinih
očiju...
- Naša čeljad u dvoru obavlja pet dnevnih molitvi.
- Da, da... Nisam to mislio reći. Onda još jedno: ja dete oblačim
kako odgovara islamskim propisima. Međutim, poznato je, sredina
katkada iskvari čoveka. Novotarija naših savremenih žena. То se zove
moda’ ...
Paša je imamovu reč malo oštrije presekao:
- Nečemo menjati način oblačenja deteta.
- Želim da izložim još jednu činjenicu koja za našeg pašu ništa ne
predstavlja, a za mene je vrlo važna. Dete za Ramazan uči odlomke iz
Kurana, običnim danima pozivaju je da peva pesme u čast Muhamedova
rođenja. Ja izdržavam kuću delimično i njenom zaradom. Ako...
Paša je ustao:
- Reći ću upravitelju dobara. Osiguraćemo da ti ne budeš na šteti
zbog toga što dete uči.
Imam je bio zadovoljan. Nije samo zbog novca nego i zato što time
dobija položaj kod uticajnih Ijudi. I pored Emininog suprotstavljanja,
imam je te sedmice počeo redovno da šalje Rabiju u konak. Тај novi
način života za Rabiju je bio kao da se spasla zarobljeništva. Nije više
učila kod imama, nije slušala o paklu, a naročito one ružne reči o svom
ocu. Sad je imam potpuno prisvojio dete, počeo se njime ponositi.
Istina, još je izjutra obavljala kućni posao i slušala majčine stalne
prigovore. Ali posle ručka izlazila je iz kuće, a vraćala se samo na
spavanje. O materinim sitničarijama sada se brinuo samo imam. On se
36
Ijutio i govorio: „Kćerka nam je omogučila udoban život, nemoj je više
mučiti, nemoj dete gnjaviti”.
lako prve sedmice nije otpočela s učenjem, Rabija je provodila
pola dana u konaku, upoznavajući život koji se ne uči od učitelja.
Vreme koje je provodila uz gospođu Sabihu za nju je značilo baciti se
na izvor života, života koji se rukom može opipati, očima videti, i koji
se večito menja dobijajući nove oblike.
Gospođina naređenja u konaku većinom je ona prenosila. Тако je
izbliza upoznala stanovnike konaka. Milo lice deteta, njene prijateljske
oči često su ublažavale naređenja; isto tako, drske i bezobrazne
odgovore iz konaka nije saopštavala gospođi. Ova uzdržljivost i mirnoća
osvojila je i Durnevu, koja se ispočetka s omalovažavanjem ophodila
prema njoj. Onog dana kada bi izašla lista unapređenih, gospođa bi je
nekoliko puta slala u pašinu sobu i preko nje bi ispitivala povodom čega
je neki beg ili paša odlikovan. Rabija je nalazila pašu u njegovoj sobi u
poznatom ogrtaču i beloj kapi kako mirno poput veselih, bezbrižnih
Ijudi češe potiljak. Pevušio bi starinske pesme glasom koji kao da je
dolazio iz velike dubine. Cim bi paša ugledao dete, odmah bi ućutao
i počeo šalu s njom. Objašnjavajući prave uzroke unapređenja bio je
vrlo smešan. Nos bi mu se u znak nekog omalovažavanja izdužio i savio
kao kljun orla, pa bi se sam u sebi smejao. Slušajući ove razloge, Rabija
bi zastala u nedoumici. Svako odlikovanje izgledalo je kao nagrada za
neko izdajstvo, za neku smutnju.
Jednog dana paša je škiljeći rekao:
- Reci učitelju muzike nek uvežba s tobom pesmu „О, zlatno
uživanje”.
- Presvetli pašo, ja još nisam počela solfeđo... „О, zlatno uživanje”
šta bi značilo?
- „Zlatna zabaval”
- Nije li to pesma koju peva gospođica Kanarija?
- Ti, nevaljalče...
Zašto je paša smatrao dečije pitanje smešnim? Njegov grohotan
smeh je prestao, lice mu se uozbiljilo:
- Gospođicu Kanariju staviće sledeće nedelje u zlatnu krletku...
Ona neće više u našem konaku pevati ovu pesmu...
- Zaista?
U pašinim rečima ona je naslutila neku nesreću za lepu devojku s
kojom je zajedno jela i koju je mnogo volela.
- Zašto ti se oči pune suzama? Nije loše, ići će u dvor, biće dvorska
dama. Zlatna krletka nije toliko rđava stvar, kćerko moja.
U Rabijinoj glavi iskrsnu predstava dvora, te zlatne krletke, gde
plave lepotice, naslonjene na ogradu pevaju u jedan glas: „О, zlatno
uzivanje!
37
 Sutradan, kad ju je gospođa Sabiha poslala paši, prvi put je tamo
zatekla Kanariju. Paša je sedeo na visokoj stolici, zanesen i melanholičan.
Kanarija je svirala i dirljivim glasom pevala jednu pesmu koju Rabija
nikada više nije zaboravila:
„Srce, kome da se tužim na te?”
Reč „srce” Kanarija je dugo otezala, a beli prsti devojke iz\^odili su
tužnu melodiju.
Kada je paša ugledao dete, malo se uznemirio:
- Traži li štogod gospođa?
Dok je Rabija govorila, Selim-pašino lice je bilo zbunjeno, kao da
ništa od toga ne shvata.
- Reci gospođi, ja ću joj stvar večeras sam objasniti.
Izlazeći iz sobe Rabija odjednom ču da je zovu da se vrati. Kanarija
joj napravi mesto u uglu svoje sečije. Glava mlade Cerkeskinje bila
je sagnuta. U njenoj pojavi očitavala se poniznost i žalost, glas joj već
promukao, a iz njenih očiju slivale su se suze, kap po kap, niz bledo
lice. Najednom je uspela da se nekako na šilu osmehne i progovori:
- Sledeće nedelje nećemo jesti za istim stolom
Malo kasnije Rabija je ustala. Na izlazu pratio je paša i polako
rekao:
- Nemoj reći gospođi da je Kanarija plakala... Nikako nemoj
govoriti da si je ovde videla, bolje je.
Tri dana posle tog događaja Rabija je provela u konaku jedno
svečano veče, koje je zasenilo njene oči... Svi su lusteri plamteli, svi su
bili odeveni u svilene haljine s dugim skutovima, a hodnicima gotovo
da se nije moglo proći od šuštanja svile. Те noći gospođa Sabiha je
priredila gozbu dvorskoj dami koja je došla da uzme i odvede u dvor
Kanariju, živi dar koji joj je poklonjen.
U salonu, iza zavese, svirala je grupa svirača. Sve je napeto
očekivalo Kanarijinu igru.
U sobu je za dvorsku damu bio napravljen visok podijum, i na
njemu od zlata ukrašena fotelja.
Sa krunom na glavi i skupocenom ogrlicom sedela je na stolici žena
potpuno sama. Na sećijama prema njoj poređale se pomalo zvanično
nešto uznemirene žene ministara s odlikovanjima i draguljima, s velikim
pernatim lepezama u rukama. Ali Rabiju su najviše zanimale dvorske
žene. Starije su bile ispod podijuma, mlađe iza vrata u hodnicima,
hodale su povijajući se. Svoje duge skute prebacivale su preko leve
ruke, a hotoz na glavi spustio se gotovo do levog uha, kao da će sad
spasti... Govorile su mešanim turskim i čerkeskim jezikom, koji je
više ličio ptičijem jeziku nego turskom. Kod svih je jedna obrva bila
uzdignuta, i sve su bile slične lutkama izvajanim od kamena, koje kao
da su u serijama izašle iz ruku umetnika.
38
 Čim je svirač počeo da svira kolo, Kanarija se pojavila na sredini
sobe. Bila je u ružičastim dimijama, tesnom prsluku od Ijubičaste
kadife i papučama u boji dimija. Dimije i prsluk bili su ukrašeni zlatnim
i srebrnim leptiricama. Siroki krajevi dugih rukava njene košulje od
tila talasaju se kao dva krila, a zlatne kose prosute po leđima pod
lusterom lepršaju kao svileni šal. Odmah su počele da klepeću male
žute kastanjete na njenim prstima, zatim je poskakivala, okretala se,
muzika ju je nosila kao vetar, a njene noge, ruke, vrat titrale su kao
instrument, savijala se i uspravljala. Na njenom telu u celoj igri ipak se
primećivala neka čudna ukočenost.
Ples, muzika, razgovori - sve je završeno, i dvorkinje su otišle. Na
kraju je otišla i dvorska dama sa Kanarijom. Na raznobojnim feredžama
bele tanke koprene, plave, zelene, kestenjaste oči koje su gledale kroz
koprenu... Svetlucanje ovih očiju Rabiji je izgledalo kao da to nisu oči
Ijudskih bića. Plave oči Kanarije, koja je išla za grupom, uputile su joj
poslednji pozdrav.
Svi su sišli u predvorje da isprate goste. Rabija je videla kroz
otvor spoljnih vrata od bašte kako haremske age, kočijaši u ukrašenim
uniformama otvaraju vrata od kočija. Grupu dvorskih dama progutale
su crne zatvorene kočije.
Sabiha je upitala:
- Како ti izgleda Kanarijina igra?
Oči deteta su bile užarene:
- Izvanredno lepol
Obrve gospođe Sabihe su se navukle:
- Ко kaže? Okretala se i obilazila potpuno ludo kao paun. Da ti je
videti igru ciganke Pembe...

VIII
J^abija je znatno kasnije počela da uzima časove muzike kod
Vehbi Dedea, nego časove arapskog i persijskog jezika. Kada joj je
Šukrija rekla: „Poljubi učitelja u ruku”, a Vehbi Dedeu: „Vaša nova
učenica, gospodine”, pa se povukla i otišla, devojka se ukočila nasred
sobe. Rabijini obrazi zapalili su se kao vatra. Razmišljala je u sebi: „Gde
li su mu ruke?”, i nije se usuđivala kročiti napred.
Gde li će naći Dedeovu ruku i poljubiti je? Svakako će biti sakrivena
negde ispod ogrtača boje kamilje dlake, koji se na njemu izdužio od
vrata do zemlje. Zašto i on, kao drugi stariji Ijudi, ne pruži ruku sam
od sebe? Sasvim polako podigla je svoje oči prema učitelju. Visoki stas
Dedea u ogrtaču malo se nagnuo napred, glava pod mevlevskom belom
39
kapom bila je iskrivljena na levu stranu. Primećivalo se na njemu da
nešto očekuje.
Kada su na kraju dečije oči videle Dedeove, dve mršave ruke
su ispale iz ogrtača, sklopile se unakrst na njegovim prsima, a on je,
sagnuvši se, pozdravio Rabiju mevlevskim pozdravom, kao da je ona
veliki čovek...
Ispitujući otmenost u stavu Dedea, Rabija je primetila sasvim
drugi izraz njegovog lica nego što je očekivala, i gledala ga je kao da je
videla nešto novo. Vebhi Dedeove oči su tamne, a on bezbrižno gleda
oko sebe kao dete, njegovo lice podseća na trougao, čelo mu široko,
a brada šiljasta. Nos mu je bio tanak i pravilan, usne malo prkosne,
crvenkasto-smeđa brada nešto retka.
Dede joj je pokazao nisku sećiju i rekao; „Sedi, kćeri”. Zatim se
sagnuo, stavio joj ruke na kolena i razmakao joj prste. Ovim pokretom
je Rabijino telo, koje je stajalo potpuno ukočeno, olabavilo, malo se
smirila, nestalo je treme i straha. Pošto je svoj ogrtač bacio na sećiju,
privukao je prema detetu drugu sećiju i seo. Vunene šalvare na njemu
istančale, košulja na laktovima zakrpljena, prsluk bez rukava pohaban.
Ali i pored tog spoljnog siromaštva, u njegovoj odeći bilo je nešto
posebno... Odmah, tog trenutka, počeo je čas.
,,Dum, tek-tek, dum-tek...” Istovremeno je govorio i udarao
dečijim rukama po njenim kolenima. Pošto se dete naviklo na takvo
vežbanje, uzeo je „пеј” sa sećije i počeo da svira jednu laku melodiju.
Тако je protekao prvi Rabijin čas muzike. Navikavala se i usvajala
muzičke taktove kojima ju je iz dana u dan podučavao Vehbi Dede, a
koji su bili sasvim drugačiji od onih kad je učila Kuran. I kada je naučila
da udara po kolenu najsloženije taktove, učitelj joj je dao doboš. Dok je
prelazila i udarala prstima po zategnutoj koži, oduševljavala se skladom
glasova izvedenih uz zveket kastanjeta.
Čim je Emina čula da njena kćerka udara u doboš, koji je prezirala,
tvrdeći da je to „ciganski instrument”, Ijutito je nasrnula na oca:
- Da vidimo kakve će još sve bezobrazluke ovaj konak dati našoj
kćerki da nauči... Zbog novaca načinićeš od unuke ciganskog svirača.
Imam je pogladio bradu:
- Ко te uči da sviraš na dobušu, Rabija?
- Vehbi Dede.
Imam je odahnuo i oštro gledajući u Eminu rekao;
- Zašto zabadaš nos u ono što ne razumeš, ženo? Vehbi Dede je
kao sveti čovek. Mevlevije ne sviraju uz doboš da bi služili svetskom
užitku... Time je počeo i ušao u duga tumačenja.
Imamova podrška dala je Rabiji punu slobodu da posećuje časove
muzike, pa je posle doboša naučila skoro sve orijentalne instrumente,
40
 pokazujući takvu sposobnost da je čak iznenadila i Vehbi Dedea. Posle
izvesnog vremena, iako nije svirala tako vešto kao njen učitelj, ipak je
svirala sa posebnim darom.
Sada je ostajala u sobi gospođe Sabihe tobože radi učenja Kurana,
a u stvari je gotovo svake večeri pevala pesme. Umorna od rada po
dugom danu, dolazila je u sobu stare žene, naslanjala bi se na sećiju,
ispružila bi noge, držala doboš u rukama, a njen umiljati glas bi s jedne
pesme prelazio na drugu. Naveče je obično dolazio i Selim-paša, donosio
svoju nargilu i slušao je. Slušajući je, s lica bi mu nestajalo oštrine i
grubosti, oči bi se zanosile u daljinu, pa bi se sam u sebi smejao.
U dvoru je Hilmija s najvećim interesom pratio koliko je Rabija
uspevala u muzici kod Vehbi Dedea. S vremena na vreme je bivao vrlo
nesrećan što je taj lepi glas žrtvovan za „Tenten terani”, i to nesrećan
do te mere da je gotovo čupao kose. Ali, kad bi devojka pevala pesme,
i on bi se, hteo ne hteo, došunjao u majčinu sobu i zamišljao kako bi
taj lepi glas pod rukovodsvom jednog učitelja zapadne muzike, kao što
je Peregrini, postao izvanredan.
Peregrini je dolazio u konak svakog četvrtka naveče, jer bi te večeri
paša provodio do pola noći u kancelariji. Okupljali su se obično u
Hilmijinoj sobi u kojoj su razgovarali i svirali. Hilmija je tek posle osam
meseci, otkako je Rabija počela da uzima časove, odlučio da omogući
Peregriniju da čuje devpjku. I pošto je dobio pristanak svoje majke,
jednog četvrtka uveče, Sukrija je dovela Rabiju u Hilmijinu sobu.
Rabija se pela uz stepenice, a noge su joj išle nazad. Malo se
plašila Peregrinija. Ona je s velikom pažnjom pratila prepirku između
Selim-paše i njegovog sina o školovanju njenog glasa. U sobu je ušla na
prstima.
Pred klavirom su bile četiri osobe. Na stolici je sedeo Hilmija, s
jedne strane stajao je visok, oštra lica, smeđ i mlad čovek, a s druge
strane mlađi čovek, plav, bleda lica, a za njim je sedeo gost niska stasa
naslonjenih ruku na Hilmijina ramena. Mada su bili pored klavira,
razgovarali su nešto što ni|e imalo veze s muzikom. Naročito je smeđi
čovek, inženjer, gospodin Sevki, gestikulirajući, stalno ponavljao imena
Macinija i Namik Kemala. Tapkanje dečiijih nogu koje su upadale u
meki ćilim prvo su čule osetljive uši Peregrinija i on se odmah okrenu.
Bio je sičušan čovek. Njegovo suvo lice, kao paučina, prekrile su bore
jedna preko druge, oči mu upale, obrve debele, brada šiljasta, crna
kravata nemarnošću umetnika prekrila pola grudi. Imao je trideset,
možda četrdeset godina.
- Ovo će naše dete postati umetnik. Rekavši to, pružio je Rabiji
ruku.
Devojka je - možda zato što je bila navikla Ijubiti svaku ispruženu
ruku, možda zato što nije poznavala običaj rukovanja, a možda i zbog
41
toga što je zbog Peregrinijevog besprekornog turskog jezika mislila da
je on musliman —poljubila ruku umetnika i stavila je na čelo.
Trojica mladića su pokrila rukama usta, a Peregrini je izgledao
zadovoljan. Dete je u njegovim mislima izazvalo poređenje sa bogatim
zapadnjačkim vaspitanim devojčicama kojima je davao casove. Sve
su one bile kao i evropska deca. Međutim, ova devojčica sa tri guste
smeđe pletenice, otvorenog lica, sa žućkastim cipelicama, bila je
tipičan predstavnik grada Istanbula, njegove civilizacije i kulture, koju
je vekovna evolucija donela.
Njene smeđe, zelene, talasaste oči bile su ozbiljne i blage, nešto
poveća usta i rumene usne mirne i čvrste. Oči učitelja klavira su se
smanjile, osmeh koji se pojavio na njegovim usnama produbio je
sve crte na njegovom licu. I Rabija se nehotice osmehnula. Drugi su
raspravljali o tome koju će pesmu dete otpevati učitelju. Hilmija je
jednim prstom počeo da svira na klaviru pesmu „Srce, kome da se
tužim na te ”...
- Da zamolim da nam ovu otpeva, ona lepo peva.
Učitelj je klimnuo glavom;
- Je li ona taj hafiz koji uči u džamijama? Pustite je neka prouči
jedan odlomak iz svoje knjige, na svoj način.
Ovo učiteljevo mišljenje mladići su smatrali njemu svojstvenim
i odmah su pristupili pripremama. Plavi mladić, Galib, sin Osman-
bega, člana Državnog saveta, našao je i doneo jedan stalak. Sevki je
zapalio dve sveće i postavio ih. Hilmija je iz ženine sobe dohvatio i
doneo jedan pokrivač od bele čipke i stavio Rabiji na glavu. Gledajući
lice devojčice između titrajućih plamenova sveće, uokvireno u belinu,
Peregrini se predao mirisu „drame” u atmosferi. Uvrnuo je lampu na
klaviru. Najednom se Rabijino lice, među stvarima koje su upale u sene
i čije su se linije u polutami izmešale, pokazalo kao slika majke Marije.
Tada je učitelj trljajući ruke rekao: „Možda se Beatrisa Danteu prvi put
ovako pokazala”. Oči trojice mladića bile su uperene u Peregrinijevo
lice, da ne bi propustili da vide kakav će utisak izazvati dečji glas na
učitelja, ali Peregrinijev pogled se nije skidao sa devojčice.
Као da se sledilo, devojčino telo je ostalo nepomično jedan duži
trenutak. Zatim, kao da se živa voda uliva u nju, poče se neosetno
gibati - prvo glava, onda ramena i na kraju čitavo vitko telo, a s njenih
usana poteče neka čudna harmonija polovine i četvrtine glasova. Pvro
se lagano gibala, a glas joj je bio ispočetka dubok, kasnije se postepeno
pojačavao. Pri završetku glas se smanjivao i najednom prekinuo.
Sada je devojčica hafiz, kao da se opet sledila, stajala nepomična,
kao da joj je ponestalo snage koja se prilikom recitovanja nakupila u
njenom telu.
42
 Tri para očiju malo su se začudila da je to izazvalo utisak na
Peregrinija, jer im je recitovanje izgledalo sasvim obično. Oni su ga
smatrali filozofom, ateist je kao i svi filozofi, ali je njegov ateizam isto
tako snažan kao i fanatizam jednog teologa. Ličio je na sveštenika koji
se pognute glave i skrušena lica kaje za svoje grehe.
Kad je podigao glavu, u njegovom izrazu lica nije bilo ni traga
nekom oduševljenju. Uzbuđenim glasom rekao je detetu:
- Hoćeš li mi reći značenje onog što si recitovala?
Rabija je slegla ramenima. Ona još nije poznavala toliko arapski da
bi to mogla shvatiti.
Hilmija je opet potrčao. Doneo je iz pašine biblioteke jedan
komentar Kurana. Citajući na turskom prevod odlomaka koje je Rabija
recitovala, pijanist je izvadio iz džepa notes i pisao.
„Kad je Gospod rekao anđelima - mi ćemo poslati na zemlju
jednog (Adama] koji će njom vladati - oni su rekli: Zar ćeš tamo poslati
nekog koji će praviti smutnju na zemlji i prolivati krv? Mi te slavimo
zahvaljujući tebi, i veličamo te.”
Pijanist je stavio u džep svoj notes i rekao:
- Ono što je mene odvojilo od mog boga, sveštenstva i manastira,
bila je, eto, ova logika i prigovor anđela.
Hilmija i njegovi drugovi su zaćutali. Upoznali su ga i sa sasvim
druge strane. То što je on pažljivo pratio idejna strujanja na Zapadu,
imalo je jak uticaj na njegove mlade učenike, više nego njegovo
poznavanje filozofije, istorije i istočnih nauka. Ali oni su ga najviše
voleli zbog neverstva, zato što je napustio crkvu i svoj red. Pošto su
držali da u turskim zemljama zaštitnici vere sprečavaju svaku promenu,
svaki pokušaj napretka, smatrali su sebe slobodnim od vere. Zbog toga
su smatrali da između bivšeg sveštenika i njih postoji prijateljstvo u
mišljenju i jedinstvo shvatanja. Zbunila ih je osetljivost koju je umetnik
pokazao prilikom Rabijinog učenja Kurana.
Hilmija je upitao:
- Zelite li, dragi učitelju, školovati ovaj glas?
Rabijine su se oči zapalile nepomirljivošću, ali Peregrini je
iskrenošću, koja je devojku umirila, rekao:
- Cezaru Cezarevo, a bogu božje... Ja sam od Cezarove, đavolske
trupe. Dete je od božje, pusti je nek ostane gde je...

Posle nedelju dana, opet u četvrtak veče, Rabija je po naređenju

gospođe Sabihe izašla u Hilmijinu sobu. Peregrini i Vehbi Dede
razgovarali su okrenuti jedan drugom. Dede je bio miran i sređen,
pijanista vatren i uzbuđen. Peregrini je govorio o đavolu, za koga je
pre nedelju dana tvrdio da pripada njegovoj grupi. Đavo i bog bili
43
su razgovori koje je Rabija od pete godine svaki dan slušala u svojoj
sredini. Ona se nije plašila, sela je i slušala.
Peregrini je govorio:
- Nije li đavo prvi put potakao čoveka da pojede plod sa drveta
saznanja? Da nije njega, čovek bi ostao stvorenje koje samo jede, pije
i koje se kreće na dve noge. Ispitivanje je ključ svakog znanja. Prvi
posednik ovog ključa, a i prvi koji nam je dao ovaj ključ, bio je đavo.^
Pijanista je govorio mašući rukama, povisivao je glas, njegove oči
su se kao reflektor kretale po licu Dedea. Međutim, Vehbi Dede ga je
mirno slušao s blagošću zrelog čoveka koji posmatra uzbuđeno dete.
Pijanista je nastavio:
- Bar potvrdi odvažnost đavola, Vehbi Dede. On je začetnik
smelosti u mišljenju. On se prvi pobunio protiv srdžbe božje, prvi koji
je predvideo da će biti izbačen iz raja i lišen rajskih blagodeti i užitka.
Eto Prometeja, koji je prvi ukrao vatru s neba i doneo je na zemlju - on
je preteča svih filozofa, svih velikih revolucionara, čak i jednog prostog
čoveka koji se pobunio protiv crkve kao što sam ja. Gledaj kako je lepa
ova moja kompozicija za đavola.
Digao je ruke u vazduh, a pre nego što ih je spustio na klavir,
rekao: ,,U čast onoga koji se, u ime slobode misli, žrtvovao da postane
istaknuti anđeo u raju”, i počeo kao lud prelaziti prstima preko dirki
klavira.
Rabiji se činilo da u toj melodiji svi đavoli sveta, slobodni i opijeni
slobodom, viču i dovikuju se.
Plavi Galib je zapljeskao:
- Како bi bilo, učitelju, da narod ove zemlje uputimo da se klanja
đavolu da bismo ga navikli da misli?
Ševkija je progunđao. On se nikad nije slagao s Galibom i njegovim
mišljenjem. * ■ -
- Pod vidom da oponašaš učitelja, nemoj nipošto da se usuđujes
da govoriš našem narodu o đavolu; smatrace da si izašao iz Zuhurinog
reda.
- Šta god ja kažem, ti se rugaš, dragi^moj. Da pitamo još i Vehbi
Dedea. On nije od onih hadžija i hodža... Sta veliš, Vehbi Dede? Treba
li da za napredak naroda uzdižemo ime đavola?
Dede se vrlo slatko nasmejao:
- Ja mislim da ne postoje dve sile —bog i đavo. Sve je samo jedno,
odraz samo jedne istine, samojedne snage. Odatom a donajvećeg sunca,
od čoveka do nevidljivih insekata, sve je to delo samo jedne stvaralačke
snage. Dobro, rđavo, lepo, ružno, bog, đavo —to su izmišljena imena.
Iza svega toga postoji jedna moć, koja je samu sebe stvorila i koja sama
stvara... On, on... Da bi svoje senke odrazio na zavesi koja se naziva
44
 svemir, stvoritelj nastavlja da stvara... Njegovo je ime bog, gospodar,
bilo kako. Postoji najsjajnije mesto, gde se odvajkada nalazi njegovo
svetlo - nešto što je odraz njegove tajne: Ijubavl
Pošto je to izgovorio, kao da čita Mesneviju, izrecitovao je jedan
stih oponašajući persijsku melodiju „aširan”.
„Ljubav je dovoljna, ona je večna težnja.”
Peregrini je i sada istim uzbuđenjem vikao:
- A mržnje, odvratnosti, sukobi, svađe, divljaštva... Ne treba li njih
primiti kao delo jednog boga nevaljalstva?
- Ne... Sve je senka istog svetla, sve su to različite boje koje
upotrebljava jedan božanski slikar...
- Prema tome, Dede, ti veruješ u jedan odvojeni i jedinstveni
duh.
Dede je slegao ramenima:
- Da li je kap, koja se vraća svome izvoru, i tračak svetla, koje
se vraća suncu, odvojen ili nije? Ja verujem da je to samo deo jednog
veličanstvenog jedinstva koje nas sve obuhvata u sebi. Niko s ove strane
zavese ne može shvatiti šta je tamo dalje.
- Prema tome?
- Prema tome, toliko je dosta. Dalje tamo... Sve što postoji, zemlja,
čak i sunčani sistem, koji ispunjava nebesa, to je po jedna senka, igra
jedne prolazne senke.
Oči Peregrinija su se ublažile. Sastavljene Sevkijine obrve su ušle
jedna u drugu, Vehbi Dede je izrecitovao persijski tekst na turskom:
„Budi kafanski čovek, pij, sruši mihrabe, zapali Kabu. Ali, čoveče,
nemoj mene, svoj rod, uznemiravatiP’
Na kraju Vehbi Dede se okrenuo nekadašnjem svešteniku i niskim
glasom završio:
- Ja bih, gospodine, mnogo želeo odgonetnuti šta u pogledu
postojanja sveta znače ono „zašto” i „zbog čega”, ali to nikad nisam
mogao saznati u celini, niti barem delimično. Тај veličanstveni svet ne
stoji ni jednog časa, uvek se menja, menja. Dođi, Rabija, kćeri moja!
Putnik svakako putuje. Pre nego što odem, da i mi zapevamo našu
pesmu.
Rabija je uzela doboš, Dede nej. Devojčica je zapevala pesmu
Galib Dedea, najvećeg među derviškim starešinama, koji zemaljsku
brigu i pohlepu menja za pamučnu odeću i obični sukneni ogrtač.
„Opet je moje srce slomljeno i palo u zaborav.”
Zadnje redove, koji sadrže svu Dedeovu filozofiju, završila je
takvom tugom da je sve uzbudila.
„Neki napuštaju čast i slavu,
Neki se bore za ugled.”
45
 Čim su Vehbi Dede i Rabija izašli iz sobe, Peregrini je upitao;
- Čija je ova divna devojčica?
Hilmija je ispričao; i i rv
- Jednog lutalice, koji na malim scenama glumi ženske uloge. Uva
zemlja još nije videla glumca koji tako realistički interpretira ženske
uloge i karikira ih.
-Je liu m ro ?
- Nije... Ali devojka ne poznaje svog oca. Kad se rodila,^ otac
joj je bio u progonstvu. Osim moje majke, niko se više ne seća tog

Peregrini se setio Jorika u „Hamletu”. Jorik je bio voljen dok je

bio zdrav, a kad je umro, usta su mu se napunila zemljom.
- Zašto su ga proterali, ima li veze s politikom?
- Odakle bi to bilo? Nije on čovek koji se bavi politikom^ On je
žrtva fanatizma i konzervativaca. Smatralo se da njegove uloge donekle
truju našu društvenu tradiciju. Na kraju je zbog neopreznosti pocinio
grešku. Po običaju, posredstvom moga oca, prognan je u Gdibolu.
Dok je govorio o svom ocu, gorčina, koja je izbijala iz Hilmijinog
glasa, sada je, valjda, bila još dublja. Malo je zaćutao, a zatim nastavio;
- Dete stanuje kod svog dede. То je imam, koji se dnevno pet puta
moli, koji proklinje svog bivšeg zeta, koji ne zna da govori drugo osirn o
đavolu, paklu i zmijama. Nemoj nipošto, učitelju, otići Љ ga vidis. Un
je sasvim drugi tip pobožnog čoveka nego što je Vehbi Dede. Uii ce i
tebi pa i nama, reći da smo nevernici, a i da ga pozovemo, nece doci.
Sledeće sedmice svakako opet zovni Vehbi Dedea, Hilmija^ on
je vrlo privlačan čovek. Melodija koju je svirao najlepša je od istočnih
melodija koje sam dosad zapisao.
Ševki je promumlao;
- Opasanje.
- Zašto, Ševki? ^ j т-« J
- Mislim da je imam za našu zemlju manje stetan od Dedea.
Uspavljujući otrov u derviševoj filozofiji mnogo je opasniji od
imamovih priča o raju i paklu. Imam samo ponavlja čitav niz prica,
koje su proizvela pogrešna verovanja, Dede ukida razliku između
dobra i zla. On iznosi pojam o bogu-umetniku, koji na svojim tablama
upotrebljava dobro i zlo kao boje. Znate li kakva je logična posledica
takvog verovanja? Ono čini Ijude pasivnim i nehajnim prema nasiiju
i nasilnicima... Na primer, kad bi do naroda doprlo verovanje da su
sva dela našeg sultana u stvari božja dela... koliko bismo uza se nasli
Ijudi za obaranje ovog diktatorskog režima? Mislim da na prvom mestu
treba u ovoj zemlji ukinuti tekije. тл j
- Ti, Ševki-beg, govoriš kao budući graditelj jedne drzave... Uede
nema nikakve veze sa državom. Njegovo područje je duša pojedinca...
46
Duša koja ima svoju specifičnu glad, žeđ, istraživanja i zagonetke! Kad
bi Ijudi bili samo delić jedne nazovi države, onda bi se svet preokrenuo
u neko društvo mrava, u društvo pčela. Dede nema nikakve veze s
budučim turskim režimom koji vi predstavljate.
Те večeri Peregrini je prvi put upoznao svoje mlade prijatelje i s
druge, i to vrlo ozbiljne strane... On ih je zamišljao kao besposlenu
i bezbrižnu, bogatašku, malo knjišku, malo uobraženu decu, koja
razgovaraju o revoluciji jedino da im prođe vreme. Večeras ga je naročito
nateralo na razmišljanje jasno izneseno Sevkijino mišljenje. Da li su,
možda, na pomolu neke tajne istorijske snage, koje če posredstvom
ovih govorljivih i povodljivih mladića otvoriti nov put turskoj zemlji?
Hilmija je bio izrazit tip jednog zbunjenog, nemoćnog Hamleta, koji
nije realno mislio. Takvog Hamleta ne bi, za odredeni ideal, mogla
pokrenuti na teror, čak ni na najmanji pokret, ni hiljadu i jedna vražja
fantazija. A Sevkija, koliko je samo izgledao drugačiji od njega! Sasvim
tiho pijanista je gunđao u sebi:
- Možda su novom dobu potrebni rušilački i vatreni Ijudi... Da bi
se pristupilo izgradnji, treba zbrisati ruševine starog...
- U ovom svetu punom patnji i nasilja duši pojedinca treba nekad
mir, lepota i razgovor. То mogu dati samo skrivene snage.
- U dobro postavljenom državnom mehanizmu nikome nije
potreban takav razgovor. Stetna filozofija „tajnih snaga”, kao što je
Vehbi Dede, stvara nemoćne, fantaste, a naročito neprijateljske duše.
U našoj državi, koju ćemo mi uspostaviti, neče biti ni nasilja ni patnje.
Mi ćemo ugušiti sve snage koje bi kvarile ozdravljenje i ravnotežu naše
države.
Galib je ustao na noge i rekao:
- j^bdulham id ne misli drugačije, gospodine.

Vehbi^Dede je zajedno sa Rabijom izašao iz konaka. Pogled im je

padao na Sevket-agin fenjer, koji se ispred njih lagano Ijuljao. Ćutali
su oboje i uživali u letnjoj noći, koja je širila lepotu i mir. Rastajući se,
Dede je detetu pokazao nebo:
- Bog je noćas zapalio sve svetiljke.
Rabija je i posle odlaska Dedea stajala na istom mestu i posmatrala
nebo. Njeno srce se sve više uzbuđivalo, kao što se uzbuđuju oni
koji očekuju da dožive velike, srečne događaje. Која zvezdana noć
u Istanbulu ne uliva u Ijudsko srce osećaj da se nalazi pred velikim
dogadajima? Kojem usamljenom skitnici neče pokazati put bezbrojne
zvezde, rasprostranjene i prilepljene po tamnoplavom nebu, svojom
prijatnom svetlošču?
U hladu senke tamnoplave akacije, iznad česme na uglu ulice
Sinekli Bakal, čija se voda njiše kao modroplavi talas, širi se ugodni
47
miris; u žuboru vode, koja kaplje u korito, postoji neka harmonija, od

‘ ° ’'g d l t l ” r r g i ? o d n ,a h skrenuti u uhcu u kojoj se nalaze vrata

r m a l t k u S . Alfi ševket-ag. i dete su htel. da uhcu S.nekh Bakal

’” “ ^Тато‘и daljtai zalajao bi poneki pas. A ulica je potpuno spavala.

Ševket-aga je najednom zastao nasred ulice.
- Zašto večeras na ovom prozoru gon svetlo.
Rabiia ie podigla glavu prema prozoru ko]i ]e pokazao sluga br
ioi o S o m t o f f d f lupa Osvetljeni prozor bio је iznad bakalske
’r a d t koja je godinama bila zatvorena... Bio je to prozor „а kuc. njenog
oca. Uhvatila je Sevket-agmu ruku i uzviknula.
- Ко je to?
- Možda je kradljivac ušao.
- Da odemo da vidimo.
D ettovfuzbuđenje ganulo je agu. Тај «ovek Seh.^^^^^
petnaest godina i zna napamet sve tajne ulice Smekh Bakal. Kad se
izdaleka začula toljaga noćnog čuvara, koja je povrerneno u a p
k a ld r iS ^ o b S su n k l i l i u š fi čekaU. Noćni čuvar Ramadan-aga se
približavao udarajući toljagorn po kaldrmi. „ ,,„ „ ,7
^ - Ramadan-aga, jesi li video svetlo na onom prozoru.
- Nije li to Tevfikova kuća? Već je nedelju dana otkako se vratio.
Тт-deda da će uz Ramazan otvoriti radnju.
^ Čuvar se povukao i otišao. Ali su dečije oči ostale prikovane u

^'^°^Dečje ruke su pritiskivale prsa na mestu gde je srce tako jako

kucalo, kao da u njemu sve previre.
- Vreme je da idemo, Rabija.
Krenula je za Ševket-agom kao da ju je povukao za ruku.
- Sigurno je gospoda tražila od paše da ga oslobode.
rS to nije čula. Mislila je na sutrašnji dan kada ce videti
svoga ocl Sve se najednom izmenilo, za nju je to bio najlepsi san u
n je L m životu. Malo žuto pseto, koje je nju uvek cekalo pred vratim ,
pomirisalo joj je haljine i dotaklo glavom ^ en a kolena R jija^je dug^
grlila pseto i jecajući govorila: „Sarman, Sarman, mo]

"^°'"čim su iznutra povukli konopac, vrata su se otvorila, i je ш1а

Zaustavila se na hodniku pored male lampe 1 sacekala. Zelela ]e d ] ]
majka opet zaspi.

48
 IX
lašući korpom za povrće Rabija je rano skrenula u ulicu Sinekli
ВакаТ. Za tren oka je stigla do sredine ulice i stala prema radnji. Ploča
„Istanbul Bakaliyesi” bila je obnovljena... na vratima radnje stajao je
čovek, podigao glavu i gleda u natpis; čudan neki čovek... Као da je
dete, ali spoljašnjost odaje sasvim drugi utisak. Na njemu ružičast
kaput, a na glavi vezen turban. Cim je iza sebe čuo topot nogu, odmah
se okrenuo i Rabija se našla licem u lice sa sredovečnim čovečuljkom.
Na njegovom naboranom licu bile su tužne oči, kao u svih pravih
komičara.
- Tevfik, došla je mušterija, doviknuo je.
Visok čovek sagnuo je glavu da bi se provukao ispod niskih vrata i
na ulici se našao s malom umiljatom mušterijom koju nije očekivao.
Zeleni talasi plamenih očiju plamteli su svetlucajući, tanko lice u
belom prekrivaču bilo je posve crveno od nekog uzbuđenja, koje Tevfik
nije mogao da primeti.
Rabiju je odmah nešto privuklo ovom čoveku koji je izašao iz
radnje. Uprla je svoj pogled u njegove tople kestenjaste oči. I ona se
smešila istovremeno kad i on.
- Radnja još nije potpuno spremljena, ali izvoli, gospođice. Da
učinimo sefte... Ako bog da, vaša će noga biti sretna.
Rabija je podigla i pokazala sepet pun pasulja i luka:
- Jutros je kupoprodaja svršena.
- Steta, sutra izjutra uzećete od nas.
- Svako jutro, svako jutro...
Tevfika je malo uznemirilo čudno uzbuđenje u dečjem glasu. U
njegovoj glavi kao da je dunuo orkan. Kome bi ličila ova devojčica?
Emini] Ista, njene usne nisu skupljene, a ni oči joj nisu malene, ali to
usko lice i njegova nežnost... Njegova kći mogla bi biti tih godina. Glas
noćnog čuvara Ramadan-age još je zvonio u njegovim ušima:
„Tevfik, kćerka ti je mnogo poraslal Postala je hafiz...”
- Како ti je ime ocu, devojčice?
- Tevfik.
Tog časa dogodilo se štošta. Patuljak se naslonio na vrata i
zaplakao. Tevfik, uzburkan kao Dunav, kao ciklon okretao se oko svoje
kćerke, hvatao je i dizao rukama, nosio po radnji gore-dole kao sulud, s
vremena na vreme bi je za momenat pustio i, pošto bi se malo zagledao
u njeno lice, ponovo bi je uhvatio, buncao i plakao kao ludak koji je
imao napad.
49
 Kad se malo smirio, posadio је Rabiju i patuljka na jedan sanduk
sapuna, a on seo između njih, jednom rukom zagrlio kćerku, a dmgu
ruku stavio na rame patuljku, pa ih pritiska redom i Ijubi oboje. U tom
srećnom i iznenadnom događaju opet je Rabija najviše vladala sobom.
A on Tevfik, sa svojom dečijom dušom, i patuljak isknvljenog i
bednog tela, bili su kao dva beskućnika koji očekuju milost i Ijubav...
Rabija je sada postala gospodar obojici. _
Čim je Tevfik seo, počeo je pričati o prohujalim godinama ceznje
u tuđini. Pričao je bez reda, zbrda-zdola, ali tako živo da se Rabiji
činilo da je sve te godine provela zajedno sa svojim ocem. Prve godme
u bedi Da bi pribavio nešto novaca, zabavljao je narod na trgovima.^
Često nije imao mesta da glavu skloni pod krov... Hodao je ispred
pekara gladan i zbunjen, dok su se oči i usta kvasila... ^
Tevfik je najednom primetio da su, dok je on pncao, vese e
oči kćerke zasuzile, pa je počeo da govori o dmgoj strani svojih

pustHovi^ gospodin Zati postao okružni načelnik Galipolja, nastah

su za prognanike bolji dani. Odmah sam mu se obratio i sklonio glavu
pod krov. Telo mi je dobilo odeću, a zeludac hranu. Ali sam ipak sve to
stekao znojem svoga lical I u kući i van nje radio sarn dan i noc
- Како je on dobar čovek, neka je bog njime zadovoljan, ali zar se
nije plašio cara? ...
- Šta ja znam, slatka moja. Prognanici su govorili da on to namerno
radi. Tobože, ako s prognanicima bude dobro postupao, bojao se da
će ga osumnjičiti kao „Mladoturčina”, pa će ga postaviti za obicnog
činovnika. Okružno načelništvo je, navodno, dobio po kazni, jer
je, tobože, bio u Istanbulu visok činovnik... Shvatas h, ipak ima tu

Tevfik je prevrtao očima ne bi li joj bolje objasnio, ali ona opet nije
ništa razumela. Ali, da on ne bi prekidao pričanje, klimala je glavom

^^lianjT fam pumpao vodu, odvodio decu u školu i dovodio Љ.

Čak sam čistio i povrće. Ali, čim bi nastala noć - u vocnjake ... Do
zore... uživanje, svirka, igra...
- E... zatim... . ■ i - i•
Tevfik je ućutao, jer kako bi mogao ispricati svojoj kcerki sve
proste šale na tim zabavamal , , . . ■ i
- Bila je jedna ružna i ospičava Ciganka koja je svirala i igrala, prav

Rabija je govorila suvo i podsećala ga na Emihu.

- Znači Ciganka... rdava žena.
Tevfikovo se lice naboralo:
50
 - Nemoj tako, Rabija, jedina je ona, Ciganka, nosila u grudima
Ijudsko srce. Da nije bilo nje, šta bih ja bio? Pseto, medved, kome je
obruč stavljen na njušku i koga teraju da igra da bi zabavljao gospodu.
- Ako je tako, ona nije rđava žena. Ali kad si ti došao, Tevfik?
Otkako zna za sebe, svako je njenog oca zvao Tevfik, pa joj se
činilo prirodnim da svoga oca zove imenom. Тако je milo izgovarala
Tevfik da bi je on svaki put grlio i Ijubio kosu.
- Како su te pustili u Istanbul?
- Zar nisu čula da je gospodin Zati postao ministar unutrašnjih
poslova?
- На... ha...
- On me doveo. Dao mi je i malo novaca.
- Sta si radio do sada?
- Tražio sam posao. Naša se ekipa rasturila... Mnogi su moji
prijatelji postali glumci. На... ha... ha... Kakva je to igra? Oni uče iz
knjiga ono što će govoriti. Ja to nikako ne razumem. Ako glumac sam
ne nađe odmah ono što će reći, ako to ne zna, on će igrati kao kad
recituje neki odlomak koji je naučio napamet?
Tevfik se Ijutio što su se stari drugovi razišli, naročito zato što
su u barakama od dasaka igrali prevedene pozorišne komade. On nije
nikako mogao da shvati da će drugi Ijudi, da će život stranih Ijudi koje
oni predstavljaju na sceni, pobuditi interes u našem narodu. Mnogo
se radovao što je našao svog najstarijeg druga sa male scene, poznatog
patuljka Rakima. Neće se do smrti od njega rastavljati. Posadio je
patuljka na svoje koleno i ponovo ga predstavio Rabiji rekavši: ,,Evo
ti strica od šest prstiju”. Oči patuljka, kao da su se izvinjavale zbog
degenerisanosti njegovog tela, grubosti i ružnoće, i kao da su tražile
naklonosti. Koliko su bile slične žutim očima psa Sarmanal Obavila je
ruke oko patuljkova vrata i poljubila ga u oba obraza. Ali je patuljak
odmah okrenuo na šalu. Trljao je mesta gde ga je Rabija poljubila i
grohotom se smejao.
Kad su se ispričali, Rabija je skočila i počela razgledati radnju.
Uvlačila je nos u svaku vreću, u svaku kutiju i mirisala.
- Mi ćemo otvoriti radnju. Možda ćemo sa stricom Rakimom
prikupiti novac i skupiti družinu od dva člana. Ovih ramazanskih
noći prikazivaćemo „Karagoz”. Ako se čovek malo ne našali, zarđa
mu jezik. Rabija je slušala kao da će zajedno sa Tevfikom provoditi
život u radnji, davala savete za uređenje polica. Probudila se iz slatkog
sna kad je Rakim prevrnuo sepet, pa su se glavice luka otkotrljale po
zemlji. Ali podne se približilo... I kad se na vreme vraćala kući, Emina
bi prigovarala, a šta će tek danas reći? Uhvatila se za sepet, iskočila iz
radnje, potrčala i okrenuvši se doviknula:
51
 - Posle ručka opet ću doći. r> - •
Tevfik je stao na vrata radnje i^ mahao rukom. Rabija je vec
poodavno zaokrenula za ugao, on je još mahao.
Kad je popodne došla, otpočelo je čišćenje. Krajeve haljine zavila
je za pojas; jednu nogu oslonila je na četku za ribanje a drugu na
pod; jednom rukom držala se za pojas, a druga joj je bila ^ vazdu
radi održavanja ravnoteže i počela ribati sobu iznad radnje. Rakim j
bosonog donosio u zarđaloj šupljoj kanti vodu iz bunara, koji se nalazio
u bašti. Rabija mu pokazuje, a on prosipa i samo trckara između kuce

Tevfik je zaposlen u radnji pripremanjem kostima za predstavu

„Karagoz” i samo se s vremena na vreme javlja. Svo troje su srecni ao

'^^''^iako se namučila perući nečistoću, prljavštinu i prašinu koja se

godinama gomilala, Rabijino srce ie bilo lagano kao pero. Prvi put se
u njenom životu srušila do temelja ograda zabrana koja ju je vecit
opkoljavala. Као da je neka ruka odvezala sve čvorove njenog srca i
govori joj „Smej se koliko hoćeš, igraj, veseli se i živi.
Kad se tog dana oko podne vratila kući, Emina ju je ostro napala.
Posle prvog susreta sa ocem, koji joj se učmio tobko drag i bbzak, da
bi mu se uvukla u dušu, majku više nije volela kao ranije, sad je prema
njoi osjećala mržnju. Na sva Eminina navaljivanja da joj kaze zbog cega
je ostala do kasno, ona je uporno ćutala. Da nije imam stip o na vreme,
možda bi je Emina istukla. Ali je sad inat otvorio Eminina usta^ Ona
je govorila da sve Rabijine mane potiču od oca. Pricala je o Tevfiku sve
što joj je na um palo. Prvi put je Rabija Ijutito pogledala ^ oci svoje
majke i uzviknula; „I ja i moj otac smo rđavi... Sta ces... Pusti onda da
idem svome ocu.” j i „о
- Ocu? Samo nek zakorači u Istanbul, leci cu pod careva kola na
paradi, obilaziću vrata ministara i reći ću kakav je on. Ako ga ponovo
ne oteram u dno pakla, nek me ne zovu Emmom
Rabija se uplašila, njene su se usne zatvorile. Da bi saknla od
majke da se njen otac vratio, odlučila je da ide u konak. Ali opet nije
mogla odoleti, vratila se s vrata konaka i došla u rfonju.
Ribajući daske tako jako da se čmilo kao da ce ih odvabti, misbla
je- nije moguće sakriti od Emine da mi je došao otac. U tom slucaju. ..
Dete se setilo da je samo gospođa Sabiha može spasti оуе opasnosti.
Objasniće joj i skloniti se kod nje. Odmah te noći trebalo bi joj reci.
Ко će primetiti da nije otišla u konak... Otići će na veceru, a posle jela
izjadaće se u sobi gospode Sabihe. ..............
Pošto је te večeri gospođa Sabiha imala goste, Rabija joj nije nista
kazala. Sledeće večeri se nije usudila reći. Emina nije često izlazila na
52
ulicu, a i susedi su vrlo retko dolazili u kuću, pa ona nije mogla ništa
saznati o Tevfikovom dolasku. U konaku se nije primetilo da je Rabija
izostajala posle podne. Тако je protekla cela sedmica.
Svakog dana ove sedmice Rabija je posle podne čistila kuću iznad
radnje i uređivala kuhinju. Njen otac, patuljak i ona, toliko su se
srodili i postali bliski kao da su godinama živeli zajedno. Za to vreme
su razmišljali šta će se dogoditi ako to bude saznala Emina. Rakim je
objašnjavao Rabiji da ona ima pravo da bira između oca ili majke. Rabija
se tada zaklinjala da će doći ocu, a Tevfikovo lice bi se razvedrilo.
Dan pre nego što je sve bilo otkriveno, oni su proživljavali
najveselije časove. Kuća je već bila doterana, radnja obojena, očišćena,
roba poređana, police ukrašene.
Tevfikova ekipa „Karagoz” bila je spremna. Njih troje odredili su u
bašti mesto za zavesu i za fenjer. Ramazan je bio u leto. Zatvorenoplavi
svod, o kojem noću vise zvezde, smejaće se grešnicima. Tevfik reče:
- Rakime, nemamo doboša da napravimo buku.
Rabija se umeša:
- Ja ću doneti iz konaka. Pevaću i udaraću uz doboš. I još kako ću
lepo udarati, onesvestićeš se.
Mladi otac zažmuri i nasmeja se ovom predlogu svoje kćeri. Ali,
odjednom je s bolom klimnuo glavom:
- Ti si, Rabija, hafiz, kako ćeš pevati ove šaljive pesme. Jesi li kad
čula da hafiz peva: „Dragi, meni jedna zabava, dragi”.
- Prvo poslušaj kako udaram u doboš, pa onda govori... Ja sam
učenica Vehbi Dedea.
- Onda pogotovu... Tebi ne priliči da učestvuješ u uličnoj igri
„Karagoza”.
Rabija je zbunjena ušla u kuhinju, ali se ubrzo vratila sa dobošem
od limene table, po kojoj su počeli da udaraju njeni dugi prsti. Otac
joj je uzeo tablu iz ruku vičući iz svega glasa: „Nisam li ti rekla, nemoj
voleti devet dragih”. То je pevao, a uz to udarao u tablu za kafanski
probor. Zatim je bacio tablu kćeri.
- Како bi bilo da ti nabavimo jednog majmuna da igraš s njim po
ulicamal Kad si tako obdarena, s prozora će ti na glavu padati groševi
i mi ćemo se hraniti.
Та ju je šala podsetila na prizor kad je s prozora posmatrala
majmuna. Koliko joj je bilo teško što nije mogla da se priključi grupi
dece na ulici, dok je gledala sa prozora Ciganina s majmunom. Ostala
je taj dan uz prozor sve dok joj se ne bi nos prilepio za staklo.
Sagla se i podigla tablu sa zemlje. I najednom počela da oponaša
Ciganina koji izigrava majmuna. Udarala je oštro po tabli, tam, tam,
glavu je zabacila na jednu stranu, grudi napred, a jednom nogom je
53
udarala i izigravala zamišljenogmajmuna i tako trčkarala pobasti. Rakim
nije mogao odoleti, a da se ne umeša u igru. 1 on je „postao majmun.
Hodao je na četiri noge, prevrtao očima, kreštao kao majmun hvatao
tobože bačene lešnike, lomio ih zubima i bacao Ijuske u lice Tevhku,
koji se kao najjači oganski majmun prevrtao pored nje i tako obletao
baštu s jedne strane na drugu. i •
Tu su nedelju završili predstavom ispunjenom smehom i igrom.

Nadzornica je tek u četvrtak saznala od Vehbi Dedea da Rabija

te nedelje nije dolazila na časove. Ona je svake večen posmatrala
dete za trpezom, a posle jela u gospođinoj sobi. Тако marljiva i mirna
devojčica ne može bežati s časova. Sigurno ju je Emina zadrzavala kod
kuće. Odmah se obukla i otišla u imamovu kuću.
Kasno posle podne vreme je podnevne molitve. Kad ]e Suknja
pokucala na vrata, odmah je kucanje čulo inače napeto Emmino uho.
Emina je prala rublje... Misli su joj bile zauzete promenom u Rabijinom
ponašanju poslednjih dana... Zbunila ^,^kad ju je nadzornica
pre nego što ju je i pozdravila, zašto zadrzava Rabi]u da ne dolazi posle
podne na časove.
- Zar Rabija nije u konaku?
- Nije... Imanedeljudanakakonedolazi.
Eminine se oči smanjiše kao dva vrha igle, usne se skupile, postade
ioi sve tesno, i ona je rekla nadzornici šta joj je sve na um pa o.
Otkako se prošlog petka devojčica vratila s trga u n]u ]e usao
crv Ко zna u kakvu je nesreću upala... Zalosno. Uzima]u u kona
sirotinjsku, poštenu, nevinu decu pod izgovorom da ce ]e odgajati, i

’" '" '^ K a r je ''š iij'a rekla da je Rabija još dete, ona je uskipela... Dojke
joj porasle kao jabuke, čitava je devojkal Gospođu Sabihu, ko]a]e njenu
edinicu pustila na ulicu, obasula je svačim; govorila ]e o n]enom belilu,
ružu, crnoj boji, Ijubakanju, i o čemu ne još. Nadzornici ]e kazala da ]e

cankohza imam, kome se san poremetio zbog ove galame, sleteo

dole, dve bi se žene na dvorištujočupale i potukle Ne saznavsi gde
je Rabija boravila posle podne, Sukrija se vratila u konak. Ali kad ]e
stupila nogom u gospođinu sobu, čula je neku buku Rabija je pricala
gospodi Sabihi o očevom povratku. Tog momenta uletela je Emina u
konak. Da se nije gospođa Sabiha u tom trenutku savladala i ostala
hladnokrvna, bilo bi nesreće. ,
Upravo kad je Emina, zadihana i sa penom na ustima, htela da
napadne gospođu Sabihu, jer je čula da se Tevfik vratio, iznenada je
pala i onesvestila se. Kad je došla sebi, skocila je na Rabiju da je zadavi.
54
govoreći da je i to bolje nego da svoje jedino dete da onom komedijašu.
Dok je posluga u konaku zadržavala Eminu, gospoda Sabiha je naredila
da pozovu imama. Imamu je govorila da detetu u ovim godinama
islamski propisi omogučuju da se opredeli i pripadne majci ili ocu.
Umesto da se povlače po sudu, zar nije podesnije uzeti Selim-pašu za
arbitra i stvar prijateljski rešiti.
Imam je odmah pristao. Tevfik je imao zaštitu ministra unutrašnjih
poslova Zati-bega. Imam je to znao, pa je želeo da se dodvori Selim-
paši, koji je bio politički takmac Zatije, i da izazove kod njega sažaljenje
prema sebi, i ako uspe, da malo zavadi dva takmaca ne bi li ugrabio
neki položaj od cara. Osim toga, dogovorili su se da do okončanja spora
Rabija ostane u konaku, jer je to bilo najbolje rešenje.
U petak posle dvorske parade Selim-paša je dugo razgovarao sa
svojom ženom, pa je kasnije izašao u salon za primanje, gde je primio
imama. Hadži Ilhami-efendija je toga dana odavao utisak starog,
skrušenog čoveka suznih očiju. Rekao je:
- Spreman sam da odluku našeg paše primim kao da je donesena
po islamskim propisima. Bojim se da će dete više voleti da ode ocu.
Najviše žalim što će posle toliko truda i muke onaj tip odvesti nevino
dete u kuću pijanog prostaka, kao što je gospodin Zati.
Pašine guste obrve su se smešile jedna u drugu:
- Ja ću reći Tevfiku da ne vodi Rabiju u Zati-begov konak. Ako je
odvede, devojčica neće moći više da stupi nogom u naš konak.
Imam je protrljao ruke i spustio glas:
- Da izložim i ovo, stanovnici ulice se čude odakle je Tevfik našao
pare da otvori radnju... Svako veli da se upisao u Zati-begove špijune.
U Sinekli Bakalu, svakako, neće špijunirati sirotinju kao što smo mi...
Paša se nasmejao. Shvatio je imamov trik.
- Ostavi ti politiku velikim, imam-efendija. Ti gledaj svoj posao.
Tom prilikom imam nije govorio više o politici, iako je sam
pokrenuo razgovor o tome. Glavni cilj mu je bila briga koju je otvoreno
izneo paši:
- Ako dete ode svom ocu, otpašće i zarada od hafizluka. Mi smo
uložili toliko novaca, toliko truda. Ako pak otpadne prihod koji donosi
dete, mi ćemo ostati pola gladni, pola siti. Poznato je da se svet više ne
plaši boga. S jednim siromašnim imamom, kao što sam ja, Ijudi se za
svaku potvrdu pogađaju kao trgovci.
U međuvremenu je nadzornik uveo Rabiju, zatim Tevfika.
Paša se prvo obratio detetu:
- Kćeri moja, eto ti oca, eto ti dede, kod koga želiš da živiš?
- Kod svog oca, gospodine.
55
 - Deda je u tebe uložio dosta trada, on te je štitio toliko godina^
Tvoj otac nema ženu. Za sada ostani kod dede, a kadgod zaželiš, možeš
otići i videti svoga oca.
Rabija je odjednom uhvatila Tevfikovu raku:
- Мој otac nema nikoga osim mene, gospodine.
- Jesi li u mogućnosti da se brineš o svojoj kćeri, Tevfik?
Rabija mu je upala u reč:
- Otvaramo radnju, presvetli pašo, svako će kod nas kupovati, i vi
ćete, zar ne?
Iz devojčinih očiju kapale su suze. Imam je, videlo se, gubio tlo
pod nogama.
Izustioje:
- Upro je oko u dečju zaradu, pa je izgubio pamet. Da li je za
toliko godina bar jednom potražio svoje dete, da li je upitao za nju? ^
- Neka se Rabijina zarada opet daje imamu, gospodinel Ja ću
hraniti svoju kćer.
Prihvatili su taj predlog. Paša je uputio Rabiju u harem, otpustio
imama, a Tevfika zadržao.
- Ja sam dosta učinio da se odgoji tvoja kćerka, Tevfik... Hoćeš Ii
dozvoliti da nastavi...
- Samo naredite, pašo.
- Kad je tako, onda i ja imam jedan uslov. Nećeš svoju kćerku
voditi u Zati-begov konak?
- Da bog sačuval
Znači, Zati-beg je niskog morala i za jednog skitnicu kao što je
Tevfik. Paša se nakašljao:
- Pravo reci, Tevfik, je li ti Zati-beg dao kakvu dužnost u ulici?
- Kakvu dužnost gospodine?
Izraz čuđenja na Tevfikovom licu bio je iskren.

X
^ ivnt utroje u radnji bio je za njih veseo kao u prazničnim danima.
Oni su učinili da je tamni, smrdljivi Sinekli Bakal, sa razbijenom
kaldrmom, postao duša i centar jedne žive atmosfere ispunjene
veseljem. Igrali su se životom kao mačiči svilenim klupčadima, a ni na
pamet im nije dolazilo da će im se jednog dana svila omotati oko raku
i nogu.
Bakalska radnja „Istanbul” ponovo je postala najprometnija, broj
mušterija je odavno premašio onaj kad je trgovala Emina.
Starešina je bila Rabija, a mozak i organizator patuljak Rakim.
Nedelju dana pred Ramazan radnja je dobila jednog dobrog prijatelja i
56
gosta, koji je takođe mnogo učinio da se nastavi život u zabavi i veselju.
Bila je to Ciganka Pemba, koja se vratila iz Galipolja... Pod izgovorom
da zabavlja gospodu Sabihu, ona se odomačila u konaku, i svaki dan
jedanput zalazi u Sinekli Bakal, šali se na uglu sa ženama, i pošto se
posvada s decom, ulazi u radnju.
Rakim je otišao da kupuje robu, a Rabija u konak. Bila je subota
predveče. Dok je Tevfik sam sedeo u radnji, jedan visok mevlevijski
starešina, naklonivši se, uđe u radnju.
- Je li ovo Tevfikova radnja?
- Ja sam Tevfik.
- Ja sam Rabijin učitelj muzike.
- Vi, vi ste verovatno Vehbi Dede.
-D a.
Mevlevija se nasmejao:
- Hteo sam da kažem da uz Ramazan ne dajem časove. A i u konak
ne idem toliko. Zeleo bih da napravim jedan izuzetak zbog Rabije, jer
za trideset godina nisam naišao na tako darovitu učenicu. Ako ovde
ima podesno mesto, ja ću dolaziti četvrtkom uveče i davati časove.
Ovo je značilo preneti Rabijine časove muzike iz konaka u Tevfikovu
kuću i da će Dede besplatno davati Rabiji časove... Tevfikova su se prsa
nadimala, a oči napunile suzama.
- Kakva dobrota...! Ne biste li se odmorili u našoj bašti i popili
jednu kafu?
- Doći ću drugi dan, da vas ne zadržavam.
- Ne, gospodine, u ovim časovima slabo se trguje.
Tevfik je otvorio zadnja dućanska vrata. Kroz urednu i čistu
kuhinju proveo je Dedea u baštu i posadio ga na rogozinu pod orahom.
Pošto je pred njega stavio kesu s duvanom, otišao je da ispeče kafu.
Bašta je bila jedino mesto gde je Tevfik veselo i s užitkom radio. Bilo je
dosta gusto zasađenih smokava, badema, jabuka, dunja. S druge strane
zida nalazi se vrt sa patlidžanima, krompirom, lukom, salatom... Dede
se okrenuo licem prema kući. Prozor iznad kuhinje i čardaka bio je
prekriven listovima loze, a sunce na zalasku, koje ga je obasjavalo,
činilo je da je izgledao kao obojen krvlju. Jasmin i cveće „kozja krvina”,
koji su se omotali oko čardaka i vrata od kuhinje, širili su u teškom
večernjena vazduhu miris koji je opijao. Unaokolo nije bilo nikakvih
zvukova. Culi su se samo golubovi koji su gugutali na granama akacija
na levoj strani. Prava stambolska bašta. Dede se osećao prijatno, kao
da je u svojoj bašti.
Pijući sasvim polagano kafu, koju je doneo Tevfik, posmatrao je
domaćina kuće i nalazio da mu je vrlo drag. Тај čovek s dečijim očima,
koji neprekidno govori, bio je jedan od božjih lutalica. Dede je video
57
mnogo raznih lutalica. Vedna njih su njegovi poznanici, koji provode
svoj burni život ispunjen pustolovinama, koji zemaljski život i
napuštaju na pragu neke tekije i ulaze u red onih koji su se približili
spoznaji... Vehbi Dede je, odlazeći iz radnje, video u Tevfiku budućeg
člana svoga reda.
Dva dana kasnije, nekako oko podne, dok je Rakim bio sarn u
radnji, došao je još jedan stranac koji je bio mnogo drugačiji od Vehbi
Dedea. Pošto patuljak nije poznavao takvog čoveka u Sinekli Bakalu,
otvorio je oči i pažljivo motrio stranca u crnoj kabanici, s velikim
trouglastim šeširom, niskog rasta i čvrstog držanja.
Како hriščani, koji su živeli u okolini Sinekli Bakala, nisu riosili
šešire, Rakim je za tog stranca mislio da je mušterija iz Pere, možda
neki putnik.
- Šta želite, gospodine?
Peregrini, koji nije bio od onih koji se ustručavaju, ušao je ovamo
ustežuči se...' Ovaj nekadašnji sveštenik, koga je katolička crkva
anatemisala, proveo je več petnaest godina života među muslimanima.
Ali njegovi, turski i muslimanski prijatelji živeli su u modernoj i
bogatoj sredini. Tom čoveku, koji je, štaviše, redovno ukzio u dvor,
kuča siromašnih i srednjeimučnih muslimana bila je do sada kao neka
zatvorena tvrđava. Тај umetnik, iz sasvim druge sredine, počeo je da
se interesuje za ovu novu malu radnju u koju je sada, ustežuci se, usao.
U oku, koje je vrlo pažljivo rasporedilo robu —specijalno za Ramazan,
bilo je ukusa jednog deteta iz grada s prefinjenom kulturom. Dok je on
obilazio oko patuljka, kome su oči treperile i kružile kao gumena lopta,
i okruglih listova od testa sa zeleno-crvenim trakama, koji su visili o
tavanu^ Rakim je ponovo upitao:
- Sta želite, gospodine?
Pokazao je na okrugle listove testa:
- Od ovog želim uzeti jedan sa crvenim, a jedan sa zelenim
omotom. i_. • j L j
On uopšte nije došao da nešto kupi, ali ovaj nastup bio je dobar da
bi našao povod za razgovor.
Dok je Rakim zamotavao okrugle listove od testa, najednom su
mu se obrve navukle. U nošnji tog čoveka i testa koje kupuje siromašni
svet nije bilo nikakve veze. Takođe ni između njegove nošnje i turskog
jezika, kojim je govorio, nije bilo nikakve veze. Prema tome...?
Da nije špijun? Govorilo se da nekad obilaze „prerušeni .
Sa nepoverenjem, koje se uočavalo u njegovom glasu, upitao je
vrlo jasno i oštro:
- Znaš li ti ovo ispeći?
- Ne. Моја je kuvarica Grkinja. Možda i ona ne zna. Ali ove bele
kolače želim rado da kupim. Možeš li mi ti opisati kako se peku?
58
 Peregrini je izvadio notes iz džepa. Dok je pisao, kazivao je;
- Ja sam učitelj klavira Selim-pašinog sina.
- A...
Rakim je uzdahnuo.
- Vehbi Dede je moj prijatelj. Slušao sam i Rabiju u Hilmijinoj
sobi. Več dva četvrtka ne dolazi. Kažu da joj je došao otac. Navodno je
artist, i vi ličite na artista, jeste li vi njen otac?
- Ja ne znam šta znači artist, ali nisam njen otac. Ja sam njen
stric.
Stao je.
I pored toga što mu je odeća smešna, Rakimu je postajao simpatičan
taj čovek koji tako lepo govori turski.
Glasom malo gorkim, malo šaljivim, dodao je:
- Ponekad sam i Rabijin „majmun”. Devojčica je divna. lako Vehbi
Dede ne daje časove uz Ramazan, dolazi ovamo četvrtkom naveče
samo zbog nje.
Peregrini je povukao malu stolicu i seo.
- U kojim džamijama Rabija uči Kuran?
- Danas u Aja Sofiji, subotom na Fatihu, četvrtkom u Valide
džamiji, ostalim danima u maloj džamiji Sinekli Bakala. Dosta zarađuje
novac. Ali novac uvek ide imamu. Paša je tako rekao. Mi ovde pomalo
trgujemo, ovog Ramazana prikazujemo „Karagoz”. Hvala bogu,
izdržavamo se.
Malo je zastao, zatim su mu oči zasvetlile;
- Ne možeš, gospodine, nigde na svetu naći glumca kao Tevfika.
Ako uveče želiš doći, ja ću te uvesti besplatno.
- Odmah ću doći sutra veče, moj prijatelju.
Rekao je to sav radostan. Sa mesta gde je sedeo, gledao je na
ulicu i slušao zujanje muva, koje su kao crni oblak prekrile prednju
stranu vrata. Kuće preko puta kao da su spavale pod crnim strehama,
a stanovnici ulice, koji poste, sigurno provode ovo vreme u postelji, jer
niko ne prolazi ulicom.
Peregrinija je obuzela radost kao Ijude koji su otkrili neki nepoznati
tajni kutak. Drag, poseban, intiman Ijudski kutak. Тај svet je najpre
osetio dok je slušao Rabijin glas. U tom času mu se učinilo da je sve
što je izvan ove radnje i ulice veštačko i strano. Cinilo mu se da za
stanovnike ove tesne ulice nema nijedne materijalne vrednosti, da oni
polaze od srca i nalaze vrednost u duhovnim bogatstvima i lepotama.
Čim je to zaključio, poželeo je da čuje Rabiju u istorijskim
dekorima Aja Sofije. S čudnim osmehom, koji je sa njegovih usana
prešao na svaku crtu njegovog lica, upitao je:
- Hoćeš li me sledeće nedelje odvesti u Aja Sofiju kada Rabija
bude učila?
59
 Rakimove oči su pale na trougli šešir, koji je po njegovom shvatanju
bio naročiti znak pripadnosti hrišćanima:
- Kad se Ijudi mole, nisu naviknuti da ih stranci posećuju.
Peregrini, koji je pratio kretanje Rakimovih očiju, skinu šešir i baci
ga na zemlju:
- Ići ću bez šešira. Ja poštujem verska osećanja... Bio sam
svojevremeno neka vrsta derviša.
- Da nisi bio nekad musliman, pa postao hrišćanin, jer bez razloga
ne govoriš naš jezik ovako. ^
Peregrini je zaboravio da je Rakim jednostavni, prosto, obični igrac
sa sajma. Smatrao je prirodnim da stupi s njim gotovo u filozofske
rasprave, koje on neće moći shvatiti.
- Ne, ja nisam musliman. Ako ste čuli za sveštenike koji se
zatvaraju u manastire, ja sam bio jedan od njih. Petnaest godina živim
među vama. Jezik, vera, nacija nisu ništa drugo nego duhovna klima
Ijudi. Duhovna klima Zapada meni je dosta hladna, ja u klimi Istoka
tražim mir i lek... ^
Peregrini je ućutao. Rakim je govorio sam u sebi: šta sve on u sebi
meša?... Ali kada je ponovo počeo da govori, otvorio je oči i slušao...
- Ja ne pripadam nijednoj vjeri. Već je petnaest godina otkako sam
pobegao iz manastira i kako sam anatemisan od pape.
- Pobegao si, je li?... Uh, majko...
- Sada ja ni u šta ne verujem. Ali ako vera kao bolest jednom uđe
u krv čoveka, više ne izlazi. Jesi li i ti pobožan, moj prijatelju?
- Hvala bogu, musliman sam. Ali nikako ne volim razgovore o veri...
Od crkava se plašim, u džamiji mi je tesno... Kad slušam predavanje,
zaspim. Bojim se pobožnih Ijudi kao babaroge. Nikad se nisam molio.
I Rabijin je otac takav.
- Zar se ne moliš ni uz Ramazan?
- Ne, samo za Ijubav kćerke obojica formalno postimo.
- Na primer, kako?
Rakim se nasmejao; uživao je da priča o sebi ovom starom
hrišćaninu, beguncu iz manastira.
- Zajedno s Rabijom nocu jedemo kao da ćemo postiti. Sutradan
ništa ne jedemo dok ona ne ode u džamiju. Ne tražimo hranu, ali ovaj
prokleti duvan? Bilo kako bilo, čim ona ode u džamiju, otvaraju se
kutije i pale cigarete. U radnji otkinemo od svega pomalo. Naveče se
zajedno s Rabijom „omrsimo”, večeramo:
- Cudno, čudno...
- Nekad kćerka posumnja... Kod nas muškarci koji poste postanu
nervozni i Ijuti, mi smo uvek veseli. Ali ću uoči Bajrama stvamo postiti
i to za Rabijinu Ijubav.
60
 Zatim će Peregrini, glasom koji ga je podsećao na dane kada je bio
sveštenik:
- Zašto ne za spas svoje duše?
Patuljak se nasmešio. Bio je to gorak, prevrtljiv smešak.
- Zar poste deca? Majmuni nikako ne poste. Mene je bog stvorio
kao biće između majmuna i deteta. Ja nisam za molitvu, nema od
mene ni molitve, ni posta...
Od tada je, četvrtkom uveče u vreme kada je dolazio Vehbi Dede,
dolazio i Peregrini. Sasvim prirodno, učitelja su pratili Hilmija i njegova
dva nerazdvojna druga. U siromašnoj sobi iznad radnje počele su
rasprave koje su podsećale na duhovite razgovore Ijudi iz osamnaestog
veka.

Da bi se shvatilo kakav je uticaj na Rabijinu dušu proizveo novi

način života, trebalo bi izbliza i pažljivo zagledati se u njeno lice. Rezultat
takvog posmatranja zaslužio bi da se čovek njime pozabavi. Cinilo se
kao da su to dva kultuma sloja jedan iznad drugog, koji predstavljaju
stari i novi način života, ali tako da jedan nije izbrisao drugi.
Na dečjem licu ostao je vidan izraz želje za životom. lako je ona
uživala obavljajući dužnosti domaćice i starešine, iako je na to sve
gledala kao na igru, ipak je posao svršavala mirno i ozbiljno.
Lice „stare” Rabije imalo je dve urezane crte s obe strane usta,
jednu duboku liniju između obrva. Tužna nepomičnost prekrivala je
njeno tanko lice. Pre nego što su se ove crte izgubile, pre nego što se
izraz lica izmenio, novi život je počeo da na „staru” ličnost ucrtava
svoje tragove. A njeno novo lice izgledalo je ovako: u očnim dupljama
vide se tragovi čestog smejanja, oči joj plamte i svetlucaju punim
zadovoljstvom, a kada se smeje, nos joj se dražesno nabora. Pošto se
prepustila novom životu, izgubili su se tragovi starog lica, izmenio se
onaj teški izraz njenih očiju, kao i crte oko usana i između obrva. Ali
pri sećanju na prošle dane odmah se jasno ponovo pojavi stari otisak.
Као da je vesela maska njenog novog života prekrila prozirnim svilenim
velom tužnu fizionomiju starog života. То mešanje ovih suprotnosti
na mladom licu sačinjavalo je svu njenu zagonetku, suprotnost koja je
delovala kao čarolija.
Peregrini je prvi uočavao i analizirao promene koje su u Rabiji
nastajale iz dana u dan i nije puštao iz vida izraz koji je dobijalo njeno
lice. Sukobljavanje suprotnih uticaja na ovom malom licu čovek je
pratio s pohlepom jednog Spanca, koji je navikao da gleda borbu s
bikovima. Osećalo se da je devojčica po prirodi sklona asketizmu,
nekom duhovnom ustezanju, bila je očigledna i sposobnost da brzo
misli i donosi zdrave zaključke. Sve je to bio rezultat oštre borbe za
61
strogo vaspitanje i uticaja nasleđenih od imama i Emine. Valja reči
da je dosta osobina nasledila od svoje majke, koja je živela sasvim
povučeno. Bila je vrlo osetljiva i nikada nije praštala onima koji su joj
u životu zadavali teškoće.
Toplu i veselu narav, sklonost za umetnost, nasledila je od Tevfika.
Više od jedanaest godina dan i noć su nastojali da joj uliju osecanje
vere i misao o drugom svetu - to su bila dva primarna pojma. Ali je ona
bila od onih žena koje su, pre svega, vezane za Ijude, za žive stvari, koja
kad voli, voli ih bezgranično, bila je žena... čije srce kuca najnežnije.
Peregrini je pažljivo kao naucnik, koji radi u laboratoriji, istraživao
svaki elemenat ove zamršene i žive zagonetke, razgovarao s njom čim
bi se ukazala prilika i postavljao joj pitanja. Njegove male oči probadale
su lice devojke, gledao je u Rabijine oči kao da žeii prodreti u njene
misli. Najviše ga je oduševljavao njen talenat za muziku... Njene su
uši hvatale svaki ton, njen izvanredni glas bio je takav da je mogao
zadovoljiti svakog učitelja. Zato je Pcregrini svaku novu kompoziciju
svirao prvo njoj, ozbiljno je pitao za savet i prihvatao njeno mišljenje.
I Vehbi Dede je bio zauzet Rabijom. Ali nije pokazivao interesovanje
kao Peregrini. Nije nastojao da upozna devojčicu kao Peregrini, već je
Rabijinu naklonost primao onako kakva jeste, kao stvar njene prirode.
Iz iskustva je znao da je čovek složena priroda, sastavljen od hiljadu i
jednog kontrasta. Ona je razborito rasuđivala, bila je suzdržljiva, a to
je moglo da izmeni nestašluke i da suzbije strasti ove devojčice, čije
je srce bilo puno oduševljenja i topline. Dede je nju poceo smatrati
nekom vrstom svog duhovnog deteta i budućom sledbenicom, koja će
njegove misli i filozofiju uprostiti i prosiriti u narodu. Zato je, misleći^
o Rabiji, govorio u sebi: ,,Ne treba da se gasi polet i Ijubav njenogj
srca, ali treba da se očuva njena težnja za asketizmom i jednostavnir^
životom”.

XI
J^abijin bi stric došao u kuhinju i upitao:
- Koga najviše voliš?
- Tevfika.
- Zašto?
Šta zna ona? Ко može opisati veze srca koje su pustile koren
u suštinu čovekovu? Tevfika je našla u vreme kad joj se činilo da je
njen život prava pustinja. Ona je u njemu našla materinsku toplinu,
koje je bila lišena, i radost zamišljenog druga, sa kojim je htela da se
igra. Možda zbog toga sa tolikom pažnjom uslužuje svog oca i razume
62
 njegove želje. Као što je svojevremeno sipala vodu imamu, kad se ovaj
umivao pred molitvu, tako isto priprema Tevfiku tepsiju s rakijom, i
svaki dan mu je u isto vreme donosi. Ali pošto donese pred Tevfika
„опо što je zabranjeno i greh”, trči ,,da joj molitva ne prođe” i smatra
prirodnim da obavi večernju molitvu.
- A posle oca koga voliš?
- Vehbi Dedea.
- Zašto?
Otkud ona zna? Kad bi znala, rekla bi da joj je Vehbi Dede
potreban kao čovek koji razume Ijudske slabosti i prašta, ali koji je
poput sveca uvek teši i krepi.
- Zatim?
Sada je, kolebajući se malo, Rabija odgovorila: - Gospodina
Peregrinija.
Rakimov glas se menjao.
- Zašto?
Rabija ni to ne zna reći. Kad bi znala, rekla bi da njen odnos s
Peregrinijem liči na igru „skrivača” i da joj uliva strah i uzbuđenje.
- Zar mene ne voliš ni koliko onog kaurina?
Oči patuljka ispunila je neka beznadežna tuga, kao oči bedne
životinje, koju je istukao njen gospodar. Rabijine male ruke obaviše se
oko njegovog vrata:
- Ja od svih najviše volim tebe, mili moj striče, moj majmun-
striče.

Jednog dana poslednje nedelje Ramazana, Rabija je videla

Peregrinija u skupu Ijudi koji su je slušali u džamiji Sulejmaniji. Ni
Peregrini, ni Rakim, koji je gledao zanosno kao da joj se klanja, nisu
tog trenutka privlačili njenu pažnju. Као i svaki umetnik, i ona je bila
opijena zanosom koji je pobudila svojim glasom.
Raznobojno svetlo koje je prodiralo kroz prozore i staklo raznih
boja milovalo je kandila prednjeg kubeta; pred njom je skup Ijudi, koji
su ushićeni svi do jednog čoveka; na tom bleštavom svetlu činilo joj
se da sanja. Vehbi Dede, osetila je neku nesigurnost u glasu. Usne
su počele da podrhtavaju. Zbunio ju je taj veliki učitelj, nenadmašni
majstor verske muzike. Zastala je za trenutak, krajem pokrivača
obrisala znoj sa čela i nastavila da uči tekstove iz Kurana. Prvi put je
počela da razmišlja o arapskim tekstovima koje je recitovala, i činilo joj
se da tek sada razume i shvata svoj glas.
„Оп je stvorio čoveka od blata, od onog istog koji upotrebljavaju
lončari. Stvorio je nebesa od vatre hez dima... Gospodar oba istoka...
Alah oba zapada... Njegove se lađe na moru uzdižu kao brda... Sve što
je na zemlji, prolazno je, a večno ostaje lice tvoga Gospodara!”
63
 Nien glas je sastavljao čudan mozaik harmonije poluglasa
tekstovima^ je davao neku skrivenu lepotu, a ove odloinke, ko]i su
t e S u A im skoj religiji, Dede je smatrao da su baš izabrani pukim

'^''"^гГпебо što je završila poglavlje iz Kurana Peregrini i Vehbi Dede

su izSh 1 posmatrah neko vreme golubove u dvonštu. Pijanista ]e bio
uzbuđen ali je nastojao da to saknje saljivim razgovorom.
- Da staviš ovu devojčicu pod kupolu ma koje dzamije, na j ]
gore dve sveče, muzika njenog glasa zbunice cak i
fam ja. Da li iz njenog glasa govori bog, ih ^ v o ,
umetnostl Vehbi Dede je ostao i dalje ozbiljan. Као da resava jedno
samo se tada spajaju - u Jasovima
kada u J t n J S d d olvljavi ono što izvodi, dete se slaze sa vecnoscu,

Pošto bi uveče iscepala ulaznice grupi dečaka i devojčica i odrasliK

stanovnika ulice, čiji se broj neprekidno povećavao Rabijabi zatvonk
vrata i otišla do svog oca. Bila je ushićena veštim pokretima Tevfikovih
X коТе su znale da udahnu dušu komadima papira od kojeg je prav o
figure & oduševljavala ju je njegova veština u menjanju g W
_ kad je oponašao glas muškarca, zatim žene,
a ponekad je odjedanput oponasao glasove razmh l^udi, zena i dec .
fa Je ^
Ali se najviše čudila i oduševljavala, kao uostalom i drugi gledaoci,
jednoj skoro neobičnoj melodiji u Tevfikovom glasu, koji nikada nije

" " ^ 'Т а Ц П е iza zavese udarala u doboš, a kad bi na tribinu izašle
lutke ko e su predstavljale đavole, vile i bezimene prikaze ona bi
zajedno sa patuljkom izbacivala glasove, rnrmljala ^vilila, brbbala
Tllko stvarala potrebnu atmosferu. Na jednoj stohci ispred tnbine
uvek je sedeo Peregrini, a pozadi, među grupom dece na rogozi ,
video se visoki ćulah Vehbi Dedea. Obojica su se valjala od smeha,
alfje Rabijin veseli smeh najglasnije
Tevfik ie rnalim gledaocima besplatno podeho secer. Skupih su se pred
radnjoL i udarfjući u svoje male bubnjeve opraštah se s R^amazanom
Ts ^ v fik o m peiajući u jedan glas: „Eto dođe, eto odlazi Posle su
otišli mašući fL jerim a i
naherene krovove. Kad su odlazih, Vehbi Dede ^
- Sve je na ovom svetu osvetljeno samo jed an trenutak, onda
dclazi «£п 'а tmina..... E.o dođe, eto
fantastična je predstava koja se u svetlu vidi jedan cas i utrne... g

' “ ‘'č im so gosti izaSli gore, došla је Ciganka Pemba sa Setk.t-agom

i donela tepsiju voća. Dok su u kuhinji spremah za goste dorucak,
64
 gore se vodio razgovor življi nego ijedne večeri. Jedni su pušili, drugi
se još i sada smejali, a Tevfik je još uvek brisao znoj jednom velikom
maramicom.
Dede reče:
- Peregrini, prijatelju moj, dok je Tevfik komadima papira
udahnjivao život, jesi li razmišljao koliko misao vlada materijom? Cim,
nestanu misli i čovek, kao hartija, postaje bez duše, bez značenja.
Večeras sam se setio ovih Isusovih reči: „Alah nije bog mrtvih, već
živihl”
Prvi put u svom životu Peregrini nije hteo da učestvuje u jednom
filozofskom razgovoru. Trudio se da ponovo oživi u sebi glas koji je
izvodio Tevfik prikazujući igru davola i vila. Galib reče:
- Slušajte, prijatelji. Како bi bilo da ovog hiljadugodišnjeg
„Karagoza” obnovimo nošnjom koja odgovara vremenu... Sta velite, da
izvedemo na tribinu crvenog sultana i njegove pomagače, da prikažemo
njihove zločine, njihova nedela, da li bi u zemlji nastala revolucija?
Patuljak je iskolačio oči:
- Galib-beg, ne pružaj jezik na cara, jer će svima živim kožu
oderati, napuniti je slamom i osušiti.
Tevfik se počešao po bradi:
- Rakim se uzalud brine. U ovo vreme dovoljno je da čovek oponaša
samo svoju ženu, a ne glavare, pa da ga oteraju u izgnanstvo. Ja želim
živeti i umreti u Istanbulu.
Glas mu je bio tako promukao da se gotovo nije ni čuo, a oči su
mu bile pune suza. Setio se zatvora u koji je bio zapao, i nemaštine
koju je podnosio. Kroz odškrinuta vrata opazio je Rabiju koja je prošla
kroz hodnik s tanjirom u ruci.
- Čoveku neznalici i bez ičije zaštite, kao što sam ja, potrebna
je naklonost velikih, a na početku svakog posla treba im proučiti
molitvu...
Ali ga je temperament umetnika nagonio da razmišlja o predstavi
koju bi mogao izvesti o Zati-begovim razvratnim noćima u Galipolju.
Dva meseca posle tog razgovora došao je u radnju vlasnik čitaonice
Kabasakal. Bio je ponovo obojio čitaonicu i obložio je crvenom
kadifom. Upitao je Tevfika da li bi mogao doći bar jednu noć u sedmici
i održati humorističko veče? U očima starog igrača zasijale su zenice,
zamucao je. Vlasnik čitaonice je mislio da će ponudu odmah prihvatiti.
Ali, odjednom je u njegovim očima utrnula vatra, mahnuo je glavom i
odlučnim glasom rekao:
- Ne mogu...
Nedelju dana kasnije ponovo je došao isti čovek. Predložio mu je
da se petkom naveče prikazuje Karagoz u čitaonici. Činilo mu se kao
65
da ga je ovom prilikom uhvatila za gušu nevidljiva ruka „сгпе sreće
Rekao je:
- Može.

Ћ
(^im je Rabija otišla ocu, sva je ulica otvorila oči. Svi su se
živo interesovali šta će imam i Emina sad uraditi. Ali i oni koji nisu
podnosili imama i njegovu kćer morali su priznati da su njih dvoje bili
dostojanstveni, i da se na njima nije primećivala nikakva promena.
Imam je očekivao sa interesovanjem da, preko pašinog ekonoma,
primi novac koji je Rabija zarađivala. То je značilo da je sa Tevfikom
i Rabijom sklopio neku vrstu primirja. Znao je da mu nikakav zakon
ne bi mogao davati Rabijinu zaradu, pa mu nije bilo u cilju da raskine
ugovor koji je zaključen pristankom paše. Strogo je upozorio Eminu.
Ona neće uopšte prolaziti ulicom Sinekli Bakal i neće pričati komšijama
o Rabiji. Ako na ulici ili na drugom mestu sretne Selim-pašinu ženu,
neće joj praviti nikakve neprijatnosti.
Emina je morala prihvatiti te uslove i prvih meseci se zadovoljavala
time što je Ijutnju i gnev na Rabiju iskaljivala na taj način što ju je uz
molitvu pet puta dnevno klela.
Ali je znatiželja —šta sad radi Rabija, i s kim je i kako živi —iz dana
u dan sve jače pekla. Svakako je lutnja na Rabiju bila žešća od mržnje
koju je osećala prema Tevfiku. Ako se i nesvesno nadala da će joj se
jednog dana Tevfik vratiti, ta se nada sada potpuno ugasila.
Koliko je god bežala od Tevfika, opet ga je smatrala svojim; bila
je uverena da bi joj on pao na kolena onog momenta čim bi mu ona
dala povod za to. Možda to njeno uverenje i nije bilo bez osnova. Ali je
sada bila sigurna da je Rabija uzela oca u svoje ruke i da ga nikada neće
prepustiti Emini.
Priče o bogatstvu bakalske radnje „Istanbul” i blagostanju u kojem
su živeli sipale su so na živu ranu. Bednik i lutalica Tevfik... nesrećna
Rabija, koja se kaje... Ako im ne bi ni oprostila, mogla bi bar ostati
nezainteresovana. Ali je njihovo blagostanje, o kome se pričalo u ulici,
pretvorilo Emininu srdžbu u vatru. Trovalo ju je to što nikom nije
mogla ništa pričati i što se nije mogla nikom izjadati.
Četiri do pet meseci posle Rabijinog odlaska htela je, i pored date
reči imamu, da se malo izjada susetkama. Ali je njihovo interesovanje
bilo odavno iščezlo. Susetke bi zevale i odlazile, izgovarajući se poslom.
Čak je i imamu dosadila priča o Tevfiku i Rabiji. Cim bi Emina povela
razgovor o tome, povlačio se u svoju sobu.
66
 Emina je često posle molitve dizala ruke - kao da se nalazila
pred bogom koji je sišao s neba da je čuje - i vičući, žalila se na
Rabijinu nezahvalnost i bezobzirnost, na Tevfikovo ponašanje, na svoju
potlačenost. Ali je imam učinio kraj i ovom razgovoru i rekao:
- Ako nastaviš ovako, susedi će predati molbu da te zatvore u
ludnicu, moli se u sebi, ženol
Jednog dana, kada je bila do ludila Ijuta, došla joj je u posetu jedna
mlada žena iz ulice Sinekli Bakal. Zagledavši se u Eminine oči, rekla je:
- Tetka Emina, ovih dana se mnogo razvilo Tevfikovo prijateljstvo
sa Cigankom Pembom.
Dirajuči vatru, upitala je:
- Je li s tom mrskom Cigankom, ospičavom ženom?
Mlada se žena zagledala u Eminino lice. Duge i gorke godine, koje
su prešle preko nje, već su je osušile, njene obrve, koje je uvek čupala,
postale su kratke, a u malim očima nestalo je sjaja. Ali najstrašnije
na ovom ružnom i propalom licu bila su usta. Ravne usne su se upile
jedna u drugu i postale samo jedna tanka crta. Zatvorene, modre usne
kao da su bile stara rana od noža. Mlada susetka se začudila i mislila
šta je nekada tako lepi Tevfik našao u ovom ružnom licu, u šta se bio j
zaljubio? Rekla je:
- Ovi igrači postaju čudnovati, tetko. Teško je odrediti ko če se
njima svideti. Neću se nimalo začuditi ako se ovih dana venča sa onom
ospičavom ženom.
Emina je Ijutito mašicama prodžarala vatru i zamislila se. I dok
ugalj nije sagoreo u pepeo, nije pustila mašice iz ruku. Sledećeg jutra
otišla je u čaršiju, ali su je noge odnele u ulicu Sinekli Bakal. Zavirivši
u radnju, pogledala je unutra.
Tevfik još nije bio ustao. Rakim je u kuhinji spremao kafu. Rabija
je brojala na sečiji prosuti sitni novac iz one iste limene kutije koja je u
tu svrhu služila dok je Emina trgovala.
-^Kakav je to ponos, gospođice Rabija?
Cuvši taj glas Rabijino lice je požutelo i dobilo boju limuna.
Okrenu oči prema Emini i učini joj se kao da vidi mitvaca.
- Zašto me gledaš ukočeno kao zmija? Као da me nisi poznala...
Kad se tvoj otac venča sa Pembom, potrčaćeš materinoj kući... Ali ću
ti onda pokazati gde ćeš se moći skloniti.
- Šta se tebe tiče? Hočeš li se ti udati za mog oca?
- Da se nasmejem... I kada je lajao kao pas na mojim vratima,
nisam se okrenula, niti mu u lice pogledala...
- Ne brini se, neće te od sada ni sa strane pogledati...
- Videćemo, gospodice Rabija...
Emina je navukla veo na lice i otišla. Cula je na ulici korake i
pomislila: ako je ko iz mahale vidi i kaže imamu... То joj nikako nije
67
odgovaralo. Zalazeći za ugao ulice što je mogla brže, ona se obradovala
što joj je to uspelo. Rabija će ispričati Tevfiku da je ona dolazila u
radnju, u njemu će se probuditi stara slabost i ponovo će obilaziti
ispred vrata... Emina će se opet grohotom smejati. Како će to biti
slatka osveta!
Dok je Emina zamišljala tu lepu sliku, ona nije mogla ni naslutiti
da je Rakim čuo prepirku izmedu majke i kćeri. Cim je Emina otišla,
utrčao je u radnju i ispitivao o tome Rabiju... On je od svakog bolje
poznavao Tevfikovu slabost. Bilo bi opasno kazati Tevfiku da je Emina
dolazila u radnju. I Rabija nije rekla ni reči ocu o ovoj čudnoj poseti
njene majke.
Prošla je zima, došlo je i proleće, ali niko sličan Tevfiku nije hodao
pred Emininim vratima. Bila je još bešnja, jOŠ tvrđa, možda pomalo
bolesna. Često joj se prekidao dah, nešto ju je probadalo, pa se hvatala
za trbuh. Glava joj je sada bila potpuno nalik glavi mrtvaca. Dve stare
susetke zaustavile su jednog dana imama na uglu. Rekle su mu da
Emina iz dana u dan sve više propada i da bi valjalo pomiriti ženu s
njenim jedinim detetom. Imam je promrmljao ,,da me bog sačuva”,
okrenuo ženama leđa i otišao. Malo kasnije te iste žene su našle Tevfika
na vratima radnje i istu stvar i njemu ispričale. Na njega je to mnogo
delovalo. Pobledeo je, usne su mu zadrhtale. I pored jakog Rabijinog
otpora, on ju je poslao sa ženama da poljubi Emininu ruku.
S brojanicom u ruci Emina se skupila u uglu sobe i sedi, a njene
modre, poplavele usne, kao nikada dotad, bile su kao neka zaceljena
rana.
I pored toga što je bilo toplo, pred njom se nalazila mangala. Cim
je ugledala Rabiju, skočila je sa sećije kao mrtvac iz groba. Modra,
poplavela usta se odjednom otvoriše: dočekala je Rabiju sa čitavom
kišom prokletstava i takvom srdžbom, koja se ne može uporediti sa
onom iz prošlih dana. Reči uvrede i poniženja koje je čula u prisustvu
susetki učinili su da Rabija nije zapazila koliko je njena majka bedna
i bolesna. Njeno oronulo lice, njene upale oči, nisu u Rabiji pobudile
sažaljenje, već su je samo podsetile na teškoće koje je podnosila u
detinjstvu.
Prvi put je Ijutito viknula na svoga oca koji je gore-dole hodao u
radnji i sa nestrpljenjem je očekivao:
- Ona nas neće... Nisam li ti rekla? Rekavši to, počela je grcajući
da jeca.
Ovo je bio poslednji susret majke i kćeri.

68
 XIII
^ la v n i Selim-pašin baštovan bio je prešao šezdesetu. Njegova su
leđamila još uspravna, telo vitko, hod siguran kao u mladosti; kad bi
bacao kamen na vrane, činio je to okretno kao dečak, a kad bi išao,
koračao je kao tigar. Ulicom je išao ponosno kao veliki vezir, a u
bašti poskakivao kao da mu je je tek dvadeseta godina. Istina, koža
na licu bila mu je preplanula i naborana, ali se vatra u plavim očima,
koje su sakrivale guste trepavice, još nije bila ugasila, čak je imao i
oštre, potpuno bele zube. Njegova bela brada i brkovi su bili pažljivo
potkresani, a po nešto kraćoj gornjoj usni i uzdignutom nosu bio je
sličan Ijutom buldogu. Telo ispod crvenog pasa, umotano od trbuha do
pazuha, još je i sada snažno, mada je tanko.
Nekada je ovaj čovek, nekadašnji stanovnik jednog sela blizu
Bitolja, imao toliko ušteđenog novca da se mogao smatrati bogatim.
Strastveno je volio lepu baštu koju je vlastitim rukama podigao, ali je
istovremeno osećao potrebu da osposobi sebi zamenika kome će je bez
brige moći ostaviti.
Pošto je imao samo žensku decu, smatrao je svog bratanca Bilala
podesnim za taj posao. Onog dana kada je stupio na stanbolsko tle,
uspeo je da zaposli Bilala kao najmlađeg slugu u Selim-pašinom
konaku.
Ne uzimajući u obzir sasvim male razlike, taj petnaestogodišnji
mladić bio je isti kao baštovan Bajram-aga iz Rumelije. Bedra prekrivena
kratkim plavim pantalonama nešto su tanja i elastičnija, a noge kao u
tigra, telo oko kojeg je omotavao crveni pojas je još nežno, duga plava
kićanka na crvenom fesu je obesno padala na njegova ramena. Iste
stričeve svetloplave oči i bele obrve, samo nos sasvim drugačiji. Vrh
mu dug, rupice otvorene i zavrnute, usta više prkosna... Umesto divlje
prirode, prkosni profil sokola...
Pošto je bio maloletan, sluge su pokušale da ga opterete poslom.
Ali se on prvog dana pobunio. Bio je ponosan, vatren. Od šamara i
udaraca bežao je kao strela i spasavao se, a ako bi bio pritešnjen i ako
je postojala opasnost da ga uhvate, popeo bi se kao majmun na neko
drvo, gde je kao tigrovo mladunče koje je prkosilo lovcima, režao
govoreći „ја ću vama pokazati”. Čak i starije age su se plašile njegovih
svetlucavih očiju i ostavljale ga na miru.
Pomoćnik kuvara nije mogao da podnese da se mladić Bilalovih
godina šeta besposlen, a da on u kuhinjskoj bašti tegli vodu, pa ga je
pojurio jednog jutra s tiganjem u ruci. Mladić je preskočio ogradu i
bežeći pao među sadnice ruža. Došao je upravo pred jednog čoveka
69
visokog stasa u ogrtaču i beloj kapici. Bio je to Selim-paša, koji je posle
jutarnje molitve došao u rasadnik da se nadiše vazduha i da se namiriše
retkih ruža. Kad je paša ugledao pomoćnika kuvara s tiganjem u ruci
iza Bilala, koji je izleteo pred njega kao lopta, paša Ijutito viknu;
- Sta je? Sta je?
Pomoćnik se odmah potužio na Bilalov nestašluk i lenjost. Paša je
upitao:
- A odakle je ovaj mladić?
- Bratanac Bajram-age, vašeg sluge, pomoćnik baštovana...
- A ko si ti?
- Vaš sluga - pomoćnik kuvara. Glavni kuvar je zatražio vode, pa
sam rekao mladiću da donese kantu-dve vode.
- Gubi se, ludo... Idi i sam tegli vodul
Pomoćnik se izgubio. Selim-paša je osmotrio dete, koje je
naslonjeno ledima na zid, uzbuđeno grickalo nokte. Dopala mu se
oholost plavokosog čoveka, smirenost na ospičavom crvenom licu i
snaga plavih očiju.
- Da li bi više voleo da budeš činovnik nego baštovan?
- Како da ne? A u sebi je govorio:
,,Sad ću ja njima pokazati”...
- Reci stricu da me podseti da te, kada prođu praznici, upišem u
gimnaziju.

Тај događaj je spasao Bilala i sluge ga nisu više uznemiravale. Ali,

kad bi završio posao u bašti, dosadilo bi mu samovanje, pa bi odlazio iz
jedne ulice u drugu i tražio društvo.
U početku bi se rado priključio grupi dece koja su se igrala u ulici
Sinekli Bakal. Deca su brzo zapazila u njegovim očima želju i sklonost
da se ističe kao starešina u svakoj igri, stoga odrasli nisu hteli da se s
njim druže. Rugali su se njegovoj odeći i izgovoru, i na taj način hteli
da ga udalje iz ulice. Ali on je dolazio svaki dan, stiskao zube i pesnice
i govorio; „Ја ću vama pokazati”. Čim bi zašao u ugao ulice Sinekli
Bakal, odmah bi sva deca povikala: Dolazi „Ја ću vama pokazati’ .
I tako je Bilal otkrio bakalsku radnju „Istanbul”. Trudeći se jednog
jutra da pročita pismo na ploči, zapazio je robu koja je bila stavljena
pred radnjom. Čitave korpe grožđa „čavuš”, lubenice kao krv crvene
i kore kao smaragd; dinje iz čijih je kriški tekao med, suvo voće, sve
to poređano na prozoru... Hteo je da uđe unutra i kupi rogača, ali se
uplašio devojčice u bakalnici, koja je izašla na vrata i terala muve s voća
velikom muvolovkom u ruci i vratio se natrag. Devojka je pokrila glavu
belim tankim platnom, na leđima joj tri smeđe pletenice, od kojih je
polovina bila otkrivena, a njihovi krajevi visili preko pojasa.
70
 Zelenotalasaste zlatne oči devojke nisu ni pogledale Bilala...
Prodavala je devojčicama koje su pošle u školu hartiju, pera, smolu
i drugo.
Njena se odeča ne razlikuje od odeče ostale školske djece, samo
su joj noge duge, viša je za glavu i deblja od svih ostalih. Dok govori,
njene mršave ruke pakuju brzinom koja zadivljuje Bilala. S vremena na
vreme podiže tanke obrve i oči joj se zadrže na nepoznatom stranom
mladiću. Cinilo se da se bakalovoj devojci nije svideo ovaj dečak iz
provincije, koji je ostao i posle odlaska dece, stojeći na jednom mestu
i gledajući je upomo u oči. Oštrim glasom ona ga upita:
- Неј ti, kako ti je ime?
- Bilal...
- Zašto me gledaš tako tupo kao vo? Odlazi...
Mašući dugim rukama, polaganije i ponosnije nego inače, Bilal je
izašao iz ulice.
Prvi put je s puno bola osetio da se njegova nošnja i govor razlikuju
od stanbolskog, pa je to u njemu izazvalo osećaj odvratnosti prema
tom gradu. Sećao se Bitolja, koji mu se sad učinio kao grad iz bajke, i
u sebi se zaklinjao da će ovom oholom gradu jednog dana dokazati da
i Bitolj nešto vredi. I pored toga, dolazio je svaki dan u ovu ulicu, koja
mu je toliko gorčine zadavala.
S bakalovom devojkom gledao se popreko, kao da su jedno
drugom objavili rat. A jedno za drugo nisu znali u kakvom su odnosu
s konakom.
Kad je jedne večeri Rabija izašla u baštu da gospođi Sabihi donese
ruža, riašla je Bilala u rasadniku.
- Sta ti tražiš ovde?
I Bilal, koji je bio zabavljen sisanjem prsta u koji mu se zabo trn od
ruže, zbunio se čim je tu ugledao Rabiju, pa je ponovio isto pitanje:
- Sta ti tražiš?
- Gde je Bajram-aga? Gospođa traži ruže.
Način na koji je govorila devojka učinio mu se kao da je i ona iz
konaka, pa je to zabrinulo Bajram-aginog bratanca. Da ovo nije hafiz
- devojka o kojoj sluge govore s ushićenjem - pomislio je.
Odrezao je ruže i napravio buket. Zatim je otkinuo samo jednu
žutu ružu - od sramote lice mu se zacrvenelo - i ne usuđujući se više
da pogleda u devojku, pružio joj je.
Rabija je htela da pogazi ružu, da mu je baci u lice, ali je žute ruže
toliko volela da je onu koju joj je pružio Bilal nehotice pomirisala.
Tihim glasom je rekla.
- Ako još jednom dođeš u našu ulicu, navrati u radnju... Daću ti
bombona.
71
 ш
^ e v f ik је postavio podijum u čitaonici Kabasakal i zapalio
sveću. Ali, sene koje su se odražavale na podijumu istovremeno su i
zabrinjavale i nasmejavale gledaoce.
Bila je to stara igra koja je redovno počinjala i završavala se
molitvom caru. I u kostimima lutaka nije bilo neke promene. Ali je
bio izmenjen njihov smisao. Na primer, „Rasipnik nije bio mladi beg,
onaj tradicionalni suludi fićfirić. Laskavci mu nisu uzimali novac, niti
ga pravili maskarom. Tevfikov „Rasipnik” bio je spretan i lukav. Novac
mu nije nikada nedostajao.
Nije se mnogo razlikovao od Abdulhamidovih korumpiranih
i surovih činovnika; štaviše, ne bi se moglo reći da nije bio sličan
sadašnjem ministru unutrašnjih poslova Zati-begu, koji je ranije bio
okružni načelnik u Galipolju. Lutka koja je predstavljala Albanona,
mnogo je podsećala na tadašnjeg starešinu puškara. Nošnja, način
izražavanja, sve je bilo staro, ali su simboli bili novi. Samo je Tevfik
to pokazivao tako zapleteno da se nisu mogli direktno povezati sa tim
ličnostima, pa nikako nije bilo moguće uhvatiti i optužiti ga da ismejava
ovoga ili onoga.
Ljude iz nižih slojeva naroda Tevfik je predstavljao otvoreno
i realistički. Naizgled pokorne pridvorice, smejale su se u lice
velikanima, a u njihovom odsustvu ismejavale su ih i prezirale, u
srcima im je buktala neka mržnja koja je dolazila više od Ijubomore
nego od protesta razvijenog iz osećanja pravednosti. Bio je to narod iz
Abdulhamidovog doba, koji govori i živi više u pasivnom iščekivanju.
Sam Karagoz u Tevfikovoj ruci postao je simpatičniji i izrazitiji od svog
originala. On je ulizica, kao i sav ostali nemoćni svet, brbljivac kao i
drugi. Mirno podnosi šamar koji puca po njegovom licu, pesnicu koja
pada na njegovo teme, ali se pokazuje kao praktičan narodni filozof,
koji hoće da kaže da ne može iz te kože izaći.
Na zahtev posetilaca Kabasakal čitaonice, kojih je iz dana u dan
bilo sve više, Tevfik je obećao da će dvaput nedeljno davati predstave.
Duhovitost iz scenskih igara, koje je prikazivao, brzo se pročula i dalje
se širila od usta do usta. Tevfik je ponovo postao najinteresantnija
ličnost na skupovima uglednih porodica. Nekoliko pisaca, koji su
stalno dolazili u čitaonicu, predlagali su mu da dramatizuju svoje priče.
On je to odbio. Uporno je nastojao da likovi, koje je kreirao, svaki put
govore drugačije.
Kad bi Tevfik mogao da objasni svoj pogled na umetnost, rekao bi
da ne potiče iz knjiga nego iz života, koji se svakog časa menja. A da je
72
 znao za vrednost novca, mogao je tih dana postati bogat čovek. Ali, on
to nije znao i njegova zarada se trošila kako je i dolazila.
Više nije imao vremena da se bavi trgovinom i nju je prepustio
Rakimu i Rabiji. Nedeljno je tri večeri provodio u Kabasakalu, izjutra
do podne bio je u krevetu, a poslepodne mu je prolazilo u pripremanju
dijaloga. Rakim i Rabija grejali su se na Tevfikovom suncu sreće, koje je
ponovo zasjalo, i mnogo se zanosili njegovim uspesima i njim samim.
A Rabija je rasla. Nisu joj samo ruke i noge postajale duže, već
se razvijala i sazrevala, upijajući nove snage koje su u njoj nastajale.
Ona je budila mnogo veći interes u Sinekli Bakalu nego otac. Bila je
za glavu viša od svojih vršnjakinja, potpuno uspravna, smela pogleda,
nije se ustručavala da svakom pogleda u oči, bila je devojka, koja se
kreče ponosno kao čempres... Još od detinjstva se oblačila kao radnica
iz siromašnog staleža. Nosila je dug, širok, crni ogrtač i beli pokrivač
od batista, koji je padao ispod pojasa; imala je i veo, ali je uvek bio
zabačen nazad i nije se nikad spuštao na lice. U stvari, zar je neka
radnica, prodavačica pokrivala svoje lice?
Koža joj je od sunca preplanula, pa je izgledala kao bronza, a udobni
i srećni život skoro je potpuno izbrisao stare bore na licu, prolepšala
se tako da su o njoj sanjarili svi mladići u Sinekli Bakalu. lako je bilo
obično da mladići zadirkuju devojke koje su dorasle do udaje, a to su
činili zavrćući izazivački svoje brkove, a kada su bili nasamo, ponekad
bi ih štipnuli, ipak, nijedan mladić nije imao hrabrosti da joj priđe.
Njen upola povlašćeni položaj, zato što je bila hafiz, njeno slobodno
ponašanje, a naročito njen, kao s nokta oštri odgovor i nasrtljivi jezik,
prisiljavao je svakog muškarca, bio mlad ili u godinama, da je ceni.
Starije žene, koje smatraju svojom dužnošću da provodadžišu
svakoj devojci tih godina, nisu mogle ni misliti da joj mogu naći muža
koji bi joj odgovarao. Muškarci su želeli da se ona što pre uda, jer se
pročulo da prkosi mladićima u Sinekli Bakalu. Ali, ni oni između sebe
nisu nalazili nijednog srčanog mladića koji bi mogao biti njen momak.
Ovih dana se o Rabiji, kao o kakvoj čarobnici, mnogo govorilo,
pa je i Sabit, starešina dobrovoljnih vatrogasaca skupio oko sebe svoju
družinu i u uglu ulične kafane raspravljao o Tevfikovoj kćeri. U Rabiji
je on gledao „crnkinju” maskiranog lica i ona mu je bila mrlja koja
umanjuje ponos mladića.
Jedan mladi šaljivdžija, koji je tek pristupio družini, dobaci:
- Ti si, brate, na čelu uličnih momaka... I još si neoženjen. Trebalo
bi da je ti osvojiš. Ко se drugi sme usuditi da joj prkosi?
Brat Sabit pljunu u dlanove i protlja ruke:
- Samo da se jednom pokažem u radnji, posle je lako...
Podrugljivi mladić se nasmeja:
73
 - Da vidimo posle...
Brata Sabita su među starešinama dobrovoljnih vatrogasaca
najviše uvažavali. Čim bi se pojavio znak na Bajazidovoj kuli i požarnik
sa crvenim fenjerom u ruci viknuo na uglu ulice, članovi druzine
Sinekli Bakala obukli bi crvene majice bez rukava, navukli opanke,
bacili pumpe na ramena i trkom bi potrčali za crnim konjern starešine
Sabita. Kad bi on podviknuo, toliko bi zaglušio glasove ostahh druzina
da bi njihovi krici dopirali do ušiju kao mjaukanje mački, a snažne noge
njegovih mladića uvek bi prve stizale na mesto požara.
Као i članovi ostalih napola besposlenih družina, i oni se nisu
ustručavali bilo kakvih postupaka. A isto tako i članovi drugih takvih
organizacija i oni su bili hrabri i imali svoj moral. Oni koji su pnpadali
družini „која diže prašinu... koja pali dušu”, ipak subili odani moralnim
obavezama svoje družine.
U jedan sat posle podne, kada je ulica Sinekh Bakal bna pust^
pojavilo se na uglu nekoliko mladića. Starešina Sabit se odvojio od njih
i ušao u bakalsku radnju „Istanbul”.
Rabija je bila sama. Nije ni pogledala starešinu Sabita u bogatoj
nošnji, koji se za ovu priliku naročito doterao. Da bi pokazao staru ranu
na čelu, koju je dobio u jednoj od brojnih junačkih pustolovma, zabacio
je fes još više nazad, pa mu je kraj svilene maramice omotane oko fesa
pao na rame, usta iskrivio kao da viče, ruke podbočio sa strane, pa
došle kao ručke od testije, kretao se što je mogao više izazivački.
Bilo mu je krivo što je Rabija nezainteresovana. Našao se nasred
radnje. Malo se nakašljao, ali devojka kao da ga nije čula, savila je oči
na knjigu dužnika koja je bila pred njom otvorena. Okrenuo je glavu,
pljucnuo ispod pazuha daleko dva metra i obrisao rukavom duge
brkove.
- Pogledaj me, sestro Rabija, čuješ?
- 1 vidim i čujem, nisam ni gluva ni slepa. ,. . . . ,
- Znaš li ti ko sam ja? Sta ja mogu učiniti coveku.
- Da vidim, da vidim ko si ti? Starešina običnih vatrogasaca.
Šta bi ti to napravio čoveku? Juče ti je sestra dolazila u radnju, slornio
si joj ruku, hoda sa zavojem. Da vidim šta ćeš još učiniti? Plašiš devojke
na česmi, gaziš štenad... Šta bi još drugo mogao napraUti?
Zeleni plamenovi njenih zlatnih očiju prešli su preko lica staresine
Sabita. Je li ovo ona devojčica koja je do juče hodala ulicom mašuci
pletenicama. Ako bude pobeđen, kako če pogledati u lice svojih
pomoćnika? Iskrivio je još više usta i počeo da govori strašnijim

^ - Ja od čoveka mogu da napravim zalogaj i da ga prožderem... Ali

nije stigao da dovrši, Rabija je skočila i jurnula na njega.
74
 - Je li tako? Ali, ja nisam taj zalogaj za tvoja usta’ Ti, strašilo štenadi,
ti, plašljivi besposličarui Gledaj, oko tebe nema niko. Da vidimo, šta
ćeš mi učiniti? Eto ti, tu... tu... tuuu...
Brat Sabit se stvarno uplašio. Ako Rabija nastavi da viče, susedi će
pomisliti da je provirivao i da je došao da je zadirkuje, baš sada kad je
sama. Međutim, on je nameravao da je samo malo zastraši.
Zamuckujući, nastojao je da umiri devojku:
- Sestro Rabija, ja nisam došao da te zadirkujem... bio pas, ako
mi je tako nešto bila namera. Zivog ću pojesti svakog ko dotakne tvoj
skut. Тако mi boga...
On je želeo da u to uveri Rabiju, hteo je da ispolji svoje junaštvo,
ali čim je počeo da govori i da se zaklinje: „Тако mi družine koja diže
prašinu, koja pali dušu”, Rabija se potpuno rasrdila. Tražeći po dućanu
nešto da mu baci na glavu, s druge strane je vikala:
- Cuti, pseto, životinjo, gubi se, zar je meni potrebna tvoja zaštita?
Zar ne mogu pokazati psima, kao što si ti, dokle smeju da idu?
Cinilo se da je devojka pobesnela. Starešina Sabit je video da je,
umesto da ispoljava junaštvo, bolje da se povuče, i to hitro. Sasvim
zadihan potrčao je do ugla, gde su ga čekali drugovi. Naredio je: ,,U
drugu ulicu” i odveo ih čak do vrata Selim-pašinog konaka. Tu je stao
i počeo najozbiljnije da govori:
- U ovoj ulici nema muškarca, koji bi bio dostojan da obriše
papuču sestri Rabiji. Završio je rečima da će slomiti kosti svakome ko
je popreko pogleda i da će mu majku rasplakati. Mladići su pljunili dva
metra daleko i obrisali brkove rukavima, kao i njihov starešina. Rekli
su: „Kad pođemo da gasimo požar, svi ćemo pred radnjom viknuti:
živela...”
Starešina Sabit će uplašeno:
- Nikako, kad budemo prolazili ispred radnje, ne smemo se čuti
jače od miša... Je li jasno?
Shvatili su. Od tada članovi grupe nisu gledali ni levo ni desno,
niti su se očešali ni o čije rame dok su prolazili ulicom Sinekli Bakal...

XV
^ - ^ to je jasnije sijala zvezda novog ministra unutrašnjih poslova,
sve se više gasila ona ministra policije Selim-paše. Istina, on je još uvek
verni carski sluga, on i sada tlači carske neprijatelje, ali nema više one
careve naklonosti, niti prima debele kese od crvenog atlasa. Plata više
nije bila dovoljna da bi se i dalje održavala raskoš u konaku. Počeo
je rasprodavati redom sve što mu je ostalo od predaka: han, banju,
radnju, a odlučio je i da smanji kućne izdatke.
75
 Као ministar policije, Selim-paša je ipak mogao doći do novca s
druge strane. Ali, je i on imao neke svoje moralne principe.
Carev dar je bio zakonit; jer država - to je car: on je mogao
nagraditi svoga zaslužnog slugu kako je hteo. Mito je vrsta izdaje, to je
ukradeno iz narodnog džepa. Ко mu je ovih dana ponudio mito, kajao
se do kraja života.
U tim teškim danima paša je shvatio da car sve brzo zaboravlja kao
i narod. Smatrao je svojom dužnošču da i dalje služi cara kao čobanski
pas. Bio je vrlo zabrinut, pa bi, da koliko-toliko odagna brige, svako veče
išao u sobu gospođe Sabihe, gde ga je najviše razveseljavalo prisustvo
Rabije. Čuo je govorkanja iz Sinekli Bakala. Večeras je podigao debele
obrve i malo podrugljivo rekao:
- Како bi bilo, sestro, da se ti povučeš iz radnje?
- Nikako] Tevfik ne okreće glavu trgovini. Ко će gledati radnju kad
Rakim ode da kupuje i kada odnosi robu mušterijama?
- Tevfik zarađuje toliko da vas sve može izdržavati.
- Istina, ali taj novac samo preleti iz ruke u ruku i nestane... Osim
toga, zašto tražite da se povučem?
Selim-paša se nasmejao u sebi. Šta da kaže? Како da joj kaže da
je odrasla, da se prolepšala i postala primamljiva za mladiće iz ulice?
Istina, ovoj devojci se moglo i to reći. Po glasu i uspravnom stasu ličila
je na odraslog muškarca. Koliko se samo razlikovala od žena koje je paša
navikao da viđa u konaku, koje su se večito hvalile svojim poreklom
i nastojale da to poreklo koriste. Ona je bila tako simpatična i draga i
oku i srcu - bez belila, bez ruža, bez one crne boje, bez surme. Kose
su bile čvrsto opletene i lepo stajale, a uski kukovi kao kod muškog
deteta; neznatna oblina njenih grudi nije naročito upadala u oči, bile
su privlačne kao pupoljak divlje ruže. Paša je pogladio bradu. Rekao je
malo nesigurno:
- U radnju nekada dolazi i ološ. U ovom kraju devojka tvojih
godina ne bi trebalo da se bavi trgovinom.
- I mati mi se u mladim godinama bavila trgovinom. Cmkinja
Zarafet prodaje na Aksaraju punjene paprike.
- Ona je stara, i Arapkinja je.
- Žena koja u dvorištu Bajazida prodaje brojanice mlada je i belja
od mene.
Gospoda Sabiha se umešala:
- Aman, paša... Želela bih da vidim taj ološ s kojim Rabija ne bi
mogla izaći na kraj.
Rabija je kroz smeh ispričala slučaj sa starešinom Sabitom od
pre dva dana. То je gospodu veoma zabavilo, ali je paša opet navukao
obrve.
76
 Ljubav, priznanje, protest - sve se u njemu izmešalo. Sililo ga je
da štiti veru i ženski rod. Bunilo ga je da jedna devojka preuzima bilo
kakvu odgovornost čoveka.
- Uz tebe treba da bude dobar čovek. Pored imama, on je dužan
da te štiti. Kada u radnju uđe pseto, šakal, gde ti je otac?
Za trenutak je zastao, nasmejao se i nastavio:
- Uostalom, grupa članova starešine Sabita sedeće mirno u Sinekli
Bakalu. Bilo kako bilo, došlo je vreme da ti postaneš domaćica i
majka.
Na Rabijinom nosu ukaza se ona dražesna naboranost, ona se
nasmeja:
- Pa i ja da mislim na to? Ali, ko će uzeti mršavu devojku, koja
izgleda kao brezova metla, kakva sam ja?
- Videćeš, ako se Tevfik oženil
- E, to se neće desiti. Namera tetke Pembe je osujećena i ja sam
joj najozbiljnije zapretila da ću joj oči iskopati, ako bude računala na
mog oca. Ona ne gleda više onako vatreno Tevfika.
Gospođa Sabiha je zevnula:
- Aman, pašo, ti hoćeš svakog da udaš. Ко će mene zabavljati ako
se Rabija uda?]
Тај razgovor je duboko zabrinuo Rabiju. Znači, njena okolina
već misli o tome da je ona odrasla. I upravo zbog toga počeli su se
ređati jedan za drugim događaji koji su pokazivali da su Ijudi u njenom
susedstvu počeli da se više interesuju za nju.

Rabijini časovi muzike, koji su već sada imali karakter koncerta

u Hilmijinpj sobi, održavani su četvrtkom veče, kada je Tevfik bio
slobodan. Cinilo se da su se Hilmija i njegovi drugovi navikli na tursku
muziku. Pre nego što bi se razišli, Peregrini bi im odsvirao ponešto
na klaviru. Dok bi on svirao, Rabija bi se naslonila na klavir i slušala.
Pijanista se toliko bio privikao na nju, da mu se njeno prisustvo
činilo prirodnim, kao i ostali predmeti u sobi. I večeras je gledao
nezainteresovano. Najednom je primetio da ona, koja je pre četiri
godine jedva doticala klavir, sada razgleda sobu preko klavira. Prsti su
mu stali, kao da je nešto otkrio.
U trenutku kad je zapazila promenu u očima pijaniste, Rabijini
obrazi su se zarumeneli, a duge trepavice zatvorile su sjajne oči. Shvatila
je da je i on otkrio da je odrasla, da je žena, pa je osetila čudan stid.
Jednostavna, ali i neobična spona koja je između njih tinjala godinama,
prvi put je uzburkala njihova srca.
Pijanista je stavio ruke na kolena. Osetio je greh čoveka koji
prljavim nogama ulazi u bogomolju. Njegove oči potražile su Vehbi
Dedea koji je stajao pozadi:
77
 - Zapazih koliko је naraslo naše dete, pa me to malo zbuni
Videlo se da je to saznanje što je Rabija narasla bilo uzrok koji ih
je sve zabrinuo.
Hilmija je rekao tužno mucajući;
- Ne želim da mislim na dan kada sestra Rabija neče biti među
nama. Како su ružni naši običajil
Patuljak Rakim je govorio uhvativši se za Rabijin skut;
- Svakako od mene neče bežati, ja sam njen stric.
Posle te Rakimove izjave, Rabija je nazirala u tim njegovim rečima
mučno osečanje što je on patuljak i čudovište, i to ju je mnogo potreslo.
Posve zanesena, potapšala ga je po ramenu.^
Те večeri Rabija je razmišljala o tome zašto je odrasla, kad to menja
i otežava život. Teško joj je bilo rastaviti se od sredine koju je volela
i na koju se toliko navikla. Ali zašto se toliko uznemiravala? Hilmiju,
koga je volela kao brata, gledače i dalje u sobi gospođe Sabihe. Sto
se tiče Vehbi Dedea, o tome se nije ni govprilo, jer gotovo i nije bilo
žene koja se krila od njega. Da li če viđati Sevkiju i Galiba, bilo joj je
svejedno... Onda? j • n 11 •
Glas je povisila kao da želi da izazove nekoga na dvoboj. Rekla je;
- Kriti lice i bežati od muškaraca - to je za bogate. J a sam sirornašna
devojka. Viđam muškarce u radnji, u džamiji, zašto bih onda bežala od
Hilmi-begovih prijatelja? , . i •n j
Tevfik je duboko uzdahnuo. Ako se pokrije njegova kcerka i bude
morala nositi feredžu, to če izazvati promene u njegovom životu.
Međutim, njemu je bilo najteže da donese neku odluku, jer je, u stvari,
on nikada u svom životu sam nije ni doneo. Neka se devojka pokrije
kad sama bude htela...
O d te noči Rabija je dugo razmišljala o Peregriniju.
Godinama se navikavala i vezivala za njega. Sasvim je drugačiji
od ostalih, bio je vrlo živ čovek. Izraz njegovog ružnog lica menjao
se munjevitom brzinom, pogled vatrenih crnih očiju bio je neobično
prodoran, plaha narav odražavala se kao u ogledalu na njegovom licu,
prelazeći iz mirnoće u najvatrenije uzbuđenje... Sve su to bile njegove
karakterne osobine. Ali je Rabija najviše volela njegove ruke, koje su
bile kao dva biča, čiji su životi različiti sami po sebi... Ruke sa oštrim,
smežuranim, tupim prstima... Као da se u njima krije teška tajna koje
se Rabija plašila, ali svaki pokret je izazivao u njoj jače udaranje srca.
Tih dana, dok je neprestano o tome razmišljala, postavila je jedno
pitanje pašinici, koje je nju zbunilo;
- Gospođo, šta bi bilo kad bi se neka muslimanka udala za
hriščanina? ^ .
- Како je to čudno pitanje, kčerP. Ne bi bilo ništa, jer ih niko ne bi
venčao, pošto islamski propisi to ne dopuštaju.
78
 - Ако bi se venčali i mimo tih propisa?
- Stanovnici ulice bi ih oboje zasuli kamenjem.
- Ali, zar nema muškaraca muslimana koji su se oženili
hrišćankama?
- Muškarci su drugo... zar nisi znala?!

m
C /V em a grada pod ovim nebeskim svodom koji se na Đurđevdan
toliko ustalasa, niti pak ulice u kojoj se toliko izmešaju razni glasovi,
kao u Istanbulu. Na današnji dan nigde stanovništvo ne ispeče toliko
jagnjadi, niti skuva toliko alve.
Tevfik se lenjo okrenuo u postelji. Mislio je na Ciganku Pembu,
kako sada na zelenim livadama Kathane medu okupljenim svetom
izvija svojim crnim trbuhom uz zvuke bubnja, kastanjeta, doboša i
zume. Mislio je kako če se i posle ručka ponovo ispružiti na krevetu
i odmarati do poslepodnevne molitve, jer tek tada prodavači dečjih
igračaka prestanu da stvaraju graju čegrtaljkama, i stišava se buka u
ulici. Tad će ustati, ispeći jagnjetinu i skuvati pilav. Pozvao je na večeru
Vehbi Dedea i Peregrinija.
U prvi sumrak došli su gosti. Rabija je zavrnutih rukava i zadenutih
skuta za pojas pomagala Tevfiku u kuhinji. Gosti su sedeli u bašti ispod
loze. Bademi i šljive, okićeni kao neveste, uvukli su cvetove u kuhinju.
Kuhinjska vrata su bila otvorena, odakle su dopirali glasovi i smeh
Dedea i Peregrinija.
Večeras je Rabija prvi put osetila usamljenost među ovim Ijudima
na koje se toliko bila navikla. Oni su joj se činili kao Ijudi koji su zašli
za suprotni ugao i idu putem kojim je ona tek bila pošla, kao saputnici,
koje malo kasnije neće moči ni videti, niti će ih moći slušati. Osetila je
da se postepeno gubi godinama stvarano prijateljstvo s njima. Večeras
na vrata njenog srca kuca mladost i priroda. Jedan list badema vetar je
doneo iz bašte i prilepio ga za njeno lice.
Vehbi Dede je razgovarao sa svojim prijateljem.
- Sta kažeš, Peregrini? Zar nije vesela naša muzika? Ко bi to
rekao?
Zatim je Rabija čula kako su se dve ruke udarile dlanovima, a
potom Dedeovu pesmu: „Dunuo je prolećni ugodni vetar”.
- Kakva je to prolećna pesma, prijatelju?! Као da je posmrtni
marš... Poslušaj, ova pesma se peva u Veneciji na gondolama.
Pijanista je pevao jednu veselu pesmu. Dok je slušala pesmu,
Rabija je na momenat zaboravila svoju usamljenost.
79
 Čuo je kloparanje Rabijinih nanula po sitnom kamenju, koja je s
poslužavnikom u ruci nosila kafu gostima, i ućutao. Mlada silueta u
hladu loze podstakla je Dedea da ponovi Vasifov stih;
,,Da potražim sebi jednu Ijubavnicu od petnaest godina.
- Jednu Ijubavnicu od petnaest godina, jednu Ijubavnicu od
petnaest godina...
Šoljice na tepsiji se zaljuljaše i zaigraše. Rakim je doviknuo;
- Rabija, prolićeš kafu...
Rabija je prolila kafu. Peregrini kleknu, svilenom maramicom,
koju izvadi iz džepa, obrisa Rabijinu haljinu od običnog platna, na koju
se prolila kafa. Rakim uhvati tepsiju i ponese je Dedeu. Dede se i ne
pomače s mesta... a Rabijini obrazi bili su pocrveneli od stida i dobili
boju vina.
Tevfik utom izađe iz kuhinje, izvadi šibicu iz džepa i zapah sve
fenjere od hartije narandžaste boje koji su visili u hladnjaku.
- Jagnjetina je gotova, gospodo. ^
Sa modroplavog neba sija veliki beli mesec, činilo se velik koliko
tepsija. Gosti su s nekom obrednom ozbiljnošću sasvim lagano večerali
prženu jagnjetinu i pilav.
Rakimova usta su glasno mljackala... Rabijini živci nisu izdržah do
kraja jela, završila je pre svih i počela nostiti tanjire u kuhinju.
Rakim stalno trčkara po kuhinji, hoće da pomogne Rabiji da opere
posuđe. Devojka kao da ga jos vidi kako na narandzastom svetlu glođe
jagnjetinu. Šta će sada tu ovaj patuljak, to čudovište, u ovim prolećnim
noćima, kada na nebu visi pun mesec... Rabija je bila Ijuta na njega, pa
ga je grubo odbila i na kraju mu dala posluzavnik s kafom i oterala ga
u baštu. Spuštenih ramena, pognute glave i tužnih očiju, kao oterano
pseto, jedva idući, priključio se gostima na rogozini.
Na širokoj rogozini zavalila se tri čoveka. Naslonili glave na jednu
ruku, a drugom puše cigarete. Rakim ležeči podvio jednu nogu i sedi u
sredini. Iz nosa mu izbijaju kolutovi dima. Š vremena na vreme vraća
se u kuhinju i nervozno sve brže izbacuje dimove koji su sve gušći.
Peregriniju se patuljak večeras pricinio kao utvara nekog potistenog
genija. Zašto je ta drska devojka večeras tako grubo oterala ovog
bednika? . i. j. , • ■ j ■
Iz drugih bašta preko zidova dopiru glasovi Ijudi koji jedu i piju.
Čuje se kako jedan čovek kašlje, neko dete plače, jedna žena grdi muža
koji je zakasnio. U vazduhu se oseća oštar miris tek natopljene zemlje.
Ako se predveče natopi, svaka bašta tako miriše, ali prolečne večeri
imaju i drugačije mirise, kao što su mirisi jela prženih na ulju i od
džadžika, a pored toga i mirisi cveća.
Sa ulice se čuje graja, kao da dolazi iz neke dubine, izdaleka. Tamo
je druga atmosfera, čovek se drugačije oseća na ulici i u bašti.
80
 - Так, tak, tak...
Neko je pokucao na vrata, Rabija povuče konopac i okrenuvši se
prema vratima, upita:
- Ко je?
- Ja.
То se vraća Pemba, pevajući neku cigansku pesmu. Za uši joj
zadenute crvene ruže, a na leđima joj se klati vezeni pokrivać. Pređe
kroz kuhinju, ne obazirući se na Rabiju koja je radila.
- U bašti su gosti, tetka Pembo!
Pemba se ponašala kao da nije ćula te reći, pa je ušla u baštu.
Ponovo se zaćula razdragana i vesela pesma...
Neko je opet zakucao;
Rabija ponovo povuče konopac i upita:
- Ко je?
Nije se niko čuo...
Rabija je otišla u radnju, pogledala je kroz vrata napolje: ulica je
izgledala kao platno s tri razne vodene boje: tamnoplavo nebo, koje
proviruje između streha, beli mesec i mrakom obavijene kuće. Pred
vratima cmo pseto maše repom i pruža nos prema radnji.
- Jesi li ti kucao na vrata, Sarman?
Za vratima se neko nakašlja, stidljivo i nervozno. Rabija zaviri i
vide tanku siluetu na zidu i ču grubi, tek okrupnjao muški glas:
- Ja sam...
- Ja? Ко je to ja?
- Ja. Bilal. Hilmi-beg pozdravlja i poziva Tevfika i njegove goste u
konak.
- Dobro, sad ću reći. Ti... ti Bilal, je li?
- A ti, Rabija? Koliko si odrasla!?
Mladić je u mraku tražio Rabijine oći. Devojka je primetila da se
izgubio njegov strah i bojažljivost. Izašla je na prag.
- Da vidim, da vidim... Како je lepo to odelo!
Njene crvene, od pranja još mokre ruke, koje i sada mirišu na
sapun, brojale su žute širite na Bilalovoj kragni.
- Rabija, ko je došao? - upita Tevfik.
Rabija se vrati u kuhinju i reće:
- Hilmi-beg nas sve zove u konak.
Ali ona nije htela otići: bolela ju je glava, pa je htela da završi posao
i rano legne, a oni opet nisu navaljivali da ide sa njima. Stariji, među
njima i Pemba, povukli su se i otišli. Osetila je duboki, tamni ponor
koji je deli od Bilala i ćinilo joj se da taj ponor neče nikada nestati.
Cim završi posao, ponovo je neki čudni osećaj odvuće do vrata radnje,
otvori ih i pogleda na ulicu. Tanka silueta još je bila na svom mestu,
prišla je devojci u belom pokrivaču i potražila njene oči.
81
 - Šta radiš ovde, Bilale?
- A šta ti radiš sama unutra?
- Sredujem kuhinju. Bašta divno miriše... Vazduh se toliko
zagrejao...
lako ga nije otvoreno pozvala, Bilal ipak uđe u radnju za devojkom.
Sasvim lagano prodoše kroz kuhinju i sedoše jedno prema drugom na
rogozinu. Skrivali su oči jedno od drugog i želeli da govore, ali iiisu
nalazili reči da otpočnu... S vremena na vreme podizali bi oči prema
mesecu i nastojali da sakriju kucanje srca, koja su, činilo im se, udarala
kao kovački nakovanj. Rabija je zapazila da se tesni Bilalov kaput pomiče
kao meh. Najednom, Bilal ustade i prođe ponovo ispred devojke lagano
kroz kuhinju i radnju. Na vrtima su zastali. Rabija je izbrojala širite
najpre na rukavima, pa na kragni, zatim njeni prsti dotakoše Bilalovu
bradu... Bio je hladan kao led i drhtao. Bilalove usne dotakle su njene
prste i tu se zadržaše.
Nešto muklim glasom Rabije reče:
- Iduće nedelje, kad izađeš iz škole, videću te u konaku.
Čim ostade sama, ugasi lampe i protežući se izađe uz stepenice.
Izvadi svoju posteljinu iz ormana i prvi put leže ne obavivši noćnu
molitvu. San joj nije dolazio, pa je mislila da ustane i da se bogu moli.
Razmišljala je očiju uprtih u tavanicu i u tome su je uhvatile za ramena
dve naborane ruke kratkih prstiju. Nešto toplo dotaklo je njene usne.
Bio je to san, njeno napeto telo je popustilo, pa je zaspala tvrdim
snom.

ХУ11
^ o s l e nedelju dana gospođa Sabiha joj reče:
- Rabija, zadesila te sreća, sutra će paša razgovarati s Tevfikom.
Oponašajući ciganku Pembu kako gata u pasulj, promumla:
- Da li da kažem paša... da li da kažem...
- Ne šalim se. Prosi te Galib-beg. Šta se praviš, majmunel Gde
ćeš naći boljeg? Otac mu bogat, nećeš imati ni svekrve, ni zaove, bićeš
gospodarica kuće.
Rabija mirno odgovori:
- Ja ne želim muža.
Те večeri je Tevfik primetio tamne podočnjake oko Rabijinih očiju,
pa je upita za vreme večere u bašti:
- Jesi li bolesna, Rabija?
- Izgleda da me prosi Galib-beg, paša će sutra s tobom
razgovarati.
82
 Tevfik se namrštio.
Mnoge su se tegobe skupile u njemu, razdirale ga, suze su mu
navirale i pekle oči. Da Rabija, koja jedina zagreva njegovo srce, koja
ispunjava njegovo biće, napusti ovu dotrajalu kuću i ode... I to da ode
u veliki konak, da se odvoji od Tevfikovog društval A pored svega toga
on treba da donese neku odluku. Gledajući je ispod oka, upita;
- Sta ti veliš?
Ona je odsećno odgovorila:
- Ja sam gospodi rekla da neču.
Tevfikovo se lice razvedri. ,,Ah, vidi ti đavolal U tim godinama,
pa tako brzo donosi odluke.” Oći mu se sretoše sa Rakimovim velikim
oćima,^koje su ih oboje posmatrale.
- Sta ti veliš, striće?
- Ja velim da Galib-beg može da joj donese sreću i ne bi trebalo
odbiti ga tako odjednom.
- Nosi te dobrota, mali striće, znaći ti želiš da idem iz ove kuće?
- Ne budi dete, Rabija. Ti si devojka bez odela i miraza. Nemaš
hana ni banje. Imaš samo jednog malog strica... Ako se udaš za Galiba,
možeš me uzeti kao slugu. Nećeš naći takvog muža koji će ti ugađati
kako sama želiš. Drugi me možda ne bi ni u kuću pustio.
- Svinjo jedna, patuljćel Uvek gledaš samo svoju korist.
Tevfik je udario Rakima po leđima. Njih troje su se približili
kao drugovi koji su prebrodili opasnost da će se rastati. Тај događaj
prouzrokovao je prvu promenu u Rabijinom ponašanju u konaku: Rabija
nije više ulazila u Hilmijinu sobu kad su u njoj bili Galib i Sevki.

U petak je Bilal u školskoj uniformi izašao da okopava ruže mladice.

Sećao se da se tu prvi put sreo s Rabijom. Nadao se da će devojka
ponovo doći i zato nije hteo da skine uniformu. Iskrslo je sećanje na
prvi susret. Tanki devojćini prsti brojali su širite na njegovim rukama
i okovratniku, vrh njenih prstiju dodirnuo je njegove usne. Dok je on
svim žarom mladića od sedamnaest godina ponovo preživljavao ono
drhtanje, kao i posle prvog dodira, pojavio se njegov stric. Gornja mu
se usna povuće malo naviše, nasmeja se malo neobićno. „Ко je video
da se u ukrašenom kaputu okopavaju mladice ruža?”
Mladić baci kaput, savi rukave i pred stricom se prihvati motike.
Bajram-aga se kasnije povukao, a on je i dalje okopavao. Niz ospićavo
lice iznad dugog belog vrata tekao je znoj sa crvenog ćela, njegove su
oći tražile nekoga između mladica.
- Gospođa traži ruže.
Glas joj je bio ozbiljan, ali su se usne smejale, na vratu joj ona
simpatična naboranost. Dok su brali ruže, prsti su im se stalno mešali
i to su bili njihovi najradosniji trenuci tog dana.
83
 Koliko god je Bilal nastojao da povede razgovor, ipak je bilo uzalud.
Nije mogao naći nijednu reč da progovori. Ali, to Rabija kao da nije
ni očekivala. On joj se činio kao rascvetali behar koji dode i prođe.
Privlačilo ju je njegovo zdravlje, njegova gruba lepota, a i to što je on
bio jedini čovek s kojim je prvi put došla u dodir.
Rabija je pomirisala ruže i otišla, a Bilal je osetio sav očaj čoveka
koji nije postigao ono što je želeo. Njegova osećanja prema Rabiji bila
su tako prefinjena, to nije bio pohotljivi osećaj mladića. Nasuprot
mišljenju koje je Rabija o njemu imala da je sirov i bezglav, da ne bi
znao razumno misliti, on je vrlo suptilno i duboko osećao.
Rabija se mladiću činila kao neki veliki grad od koga je bežao, ali
kome se i divio. Osećao je da je ona nešto posebno.
Те godine Bilal se u svojoj školi nije potpuno predao đačkom
životu, jer je došao u dodir s tajnom, a ta tajna je - žena. Njegov
sportski talenat omogučio mu je da postane prvak rumelijskih, pa čak
i bugarskih đačkih grupa. Hodajući sa starijim dacima, upoznao je na
Peri nekoliko žena uličarki - Grkinja i Jevrejki. Kod jedne je čak otišao
i u kuću. Tih je dana on i formirao svoj sud o ženama. Smatrao je da
postoje samo dve vrste žena: jedno su prostitutke Pere, a drugo poštene
devojke u porodicama... Odlučio je da Rabiju svakako oženi. Jednog
dana on će uzeti Rabiju i pokazati joj koliko je on vredan poštovanja...
Kad god bi se petkom našao s njom u bašti, trudio se da joj dokaže
da on nije običan đak iz škole. Dok su u gaju pevali slavuji, a na granama
zbog sunca goreli cvetovi behara kao raznobojni beli plamenovi, on je
uvek nastojao da otpočne razgovore. A za njega su ozbiljni razgovori
bili jedino: konj, kola, konak, sluge, sluškinje... i to šta će on postići
u budućnosti. Mladićevo srce bilo je kao motor od hiljadu konjskih
snaga, a glava skladište baruta koje svakog časa može da plane... Njegov
unutrašnji osećaj snage i želja da vlada buktali su kao da će se svakog
časa preliti i podaviti one oko njega... Nijednog časa nije posumnjao
u svoju budućnost ispunjenu slavom. Još samo da može presaditi ovo
uverenje u Rabijinu glavu...
Rabijina osećanja prema Bilalu bila su kao prolazna prirodna želja
za mladićem, slično ptici koja leti sad ovom, sad onom stablu.
Njeni tanki prsti - već je navikla sebe i mladića - pri svakom susretu
pređu oko okovratnika, dodiruju njegovu bradu i dotiču se zlatnih
nausnica, koje se tek primećuju na njegovim usnama. Ali, u Bilalu se
bunilo nešto od ovog dodira od koga su mu kolena klecala. Smatrao je
Rabiju „lakom”, a u sebi je držao da njen karakter ne odgovara devojci
iz ugledne porodice, devojci koju če kasnije venčati. Nije znao da
objasni njeno slobodno ponašanje: da li je to sve iz naivnosti, ili otuda
što joj njena bujna fantazija nije otkrivala i opasne strane života. I čim
84
bi se toliko uzbudili, mladić bi odmah počeo da priča o budućnosti. Ali
bi takav razgovor mučio Rabiju... jer je odrasla među zrelim Ijudima
koji imaju određeni životni poziv, odredenu struku i koji su stalno
zamišljeni. Ona je htela samo da se zabavlja s Bilalom. Da bi prekinula
njegove izjave o budućnosti, nekad bi počela da priča o Vehbi Dedeu i
Peregriniju. Bilal bi tada napravio ironičan izraz lica i rekao;
- Zašto da govorimo o sviračima... Ah, što se tiče Hilmi-bega i
njegovih drugova, oni su, svaki pojedinačno kicoši.
- Onda, o kome da govorimo, da li samo o tebi?
- O Selim-paši... Jesi li samo videla tog čovjeka? Istuče koga hoće,
progna koga hoće, svačiju majku natera na plač, a opet niko ne sme ni
zucnuti. Pogledaj mu konak, njegov sjaj. Ja ću biti kao on. Brilijanti,
moja žena, kola, konji... sve će biti kao kod njega.
Rabija odmah prekida tu priču, jer ne voli da se Selim-paši sve to
pripisuje.
- Paša uopšte nije takav čovek, kako ti veliš, da rasplače svačiju
majku, da tuče Ijude...
- On tako izgleda u haremu. Nedostaje mu jedino to što nije
školovan... Da on zna stvari koje ja znam, da uči malo francuski...
Tu bi Bilal ućutao. Uvek je zamišljao da će postati ministar
policije. Batinaće Ijude, progoniti ih, ali će državnu sigumost održavati
efikasnije i mnogo savremenije. Rabija bi tada ironično odgovorila
izrazom lica kao kad su se prvi put sreli:
- Po svoj prilici ti ćeš biti kao starešina Sabit.
Teror i nasilje činili su se Rabiji kao postupci nedostojni čoveka.
Njega je do srca bolelo to što je Rabija prikazivala njegove tako sjajne
želje kao obest i oholost starešine običnih vatrogasaca. Tada bi on
stiskao pesnice, zanosio se i škripeći zubima govorio:
- Pokazaću ti jednog dana ko sam ja.
Тако su razgovarali u bašti poslednjeg petka letnih praznika.
Zelenilo je već bilo uvenulo, listovi požuteli, slavuji zamukli, a hladan
vetar počeo da duva.
Bilal je bio očajan što ne može da objasni Rabiji te svoje planove
i ideje, koje su ga nosile i koje su buktale u njemu, i sumnjajući da
će joj ikad moći objasniti, po prvi put je, kao da navaljuje na kakvog
neprijatelja, zagrlio devojku svojim snažnim rukama - i prvi i poslednji
put poljubio joj usne.
Cim su se Bilalove tople usne sa svilenim nausnicama dotakle
Rabijinih usta, probile su se od usana do njenog srca, kao kljun ptice
koja leti, pa ju je to slatko opeklo. Zeleni plamenovi njenih očiju gore
kao oganj. Brzo je išla između golih grana i sama sebi žaleći govorila:
„Zašto ovaj mladić voli da govori kao Tuasuz Bekir-aga u
„Karagozu”, zašto želi da rasplače svačiju majku?”
85
 Njihovi česti sastanci za vreme letnjeg raspusta nisu ostali
nezapaženi posluzi u konaku. Istina, oni i nisu krili da se sastaju. Bili
su zaljubljeni i nisu tražili skrivena mesta. U muškom delu konaka se
ipak pričalo. Sluge su smatrale devojku ozbiljnom, za baštovanovog
bratanca su govorili da trči za njom da je pridobije, jer su je u konaku
cenili i paša i pašinica. Poznavali su je svi i smatrali da će mladić biti
srećan ako ga devojka bude htela.
Sa svim tim su upoznali Bajram-agu. Mislili su da će stari baštovan
zadignuti nogavice i pasti paši na kolena da bi se Rabija udala za njegovog
bratanca. Ali, dogodilo se sasvim obratno. Bajram-aga se naljutio i sav
besan udario pesnicama o zemlju. Zar je Bilal spao na to da se ženi
devojkom jednog igraća lutkama, devojkom jednog bakalina. Ко bude
0 tome progovorio, izbiće mu oko - zapretio je. Starešina baštovana
je iz zemlje „bese”, a oni svi - anadolske sluge, Ijudi blagi, ćutljivi,
posebno otkako su došli u Istanbul, još više su smekšali. U sobi u kojoj
su pekli kafu niko više nije ponovio ovaj razgovor.
Bajram-aga je preuvelićao ono što je saznao od sluga. Verovao je u
blistavu Bilalovu budućnost koliko i sam mladić. То što se paši svideo
1 što ga je dao u školu, bio je prvi znak njegove srećne budućnosti. Zar
u svoje vreme pašini zetovi i veliki veziri nisu bili Ijudi koje su oni sami
odgojili? Možda mu paša želi dati svoju kčer, možda če ga uzdignuti i
postaviti kasnije umesto sebel Hilmi-beg je tako bled, tih... a Bilal kao
vatra. Možda je paša govorio i caru o Bilalu. Zar sve te planove da smši
Rabija?
Tog jutra Selim-paša je skidao puževe s mža, bacao ih na zemlju
i gnjećio ih mršteći se. Nikad to ne bi činio da toliko ne voli mže.
Mnogo je žalio životinje, a bio je od onih Ijudi koji u životu nisu ni pile
zaklali. Oduzeti nekom život, surovo postupati s nekim* - ako je to iz\^an
njegovog delokraga, izvan njegove dužnosti - smatrao je odvratnim.
Da bi privukao na sebe pažnju, Bajram-aga se nakašlja.
- Sta ima, Bajram-aga? Verovatno želiš da nešto kažeš?
- Da, naš presvetli pašo. Jedno pitanje ćasti.
Iz pašine ruke ispade puž. Njegovo do tada blago lice obuze žestoka
srdžba. Da je bilo ko drugi bio na baštovanovom mestu, manje hrabar
i plašljiv, pokupio bi se i pobegao.
- Sta hoćeš da kažeš, ćoveće?
Baštovan mu isprića kako Bilal i Rabija vrlo ćesto razgovarju u
bašti. I sluge su ih videle, reče mu. То je vrlo zabrinulo Bajram-agu.
Paša odahnu. Lice i glas ponovo poprimiše blag izraz i uglađenost
kakvu je imao kad nije na dužnosti.
- Slušaj, Bajram-aga. То nije toliko ružno. Njih dvoje su jedno
dragom prilika. Gospođa će kupiti Rabiji kuću, a ja ću mladića, ćim
izađe iz škole, postaviti na neku dužnost.
86
 Baštovan klimnu glavom. Gospođica Rabija, po njegovom
mišljenju, nije povoljna prilika za Bilala. Ona je, doduše, vrlo dobra
devojka, ali to što se tiče udaje, može poći u najboljem slučaju za
nekog imama, bakala, ili za nekog majstora muzike. Pašine obrve se
ponovo navukoše.
- Ко li je to Bilal? Ко li je on?
Baštovan rnu objasni. То je dečak čiji je talenat sam paša zapazio i
lično ga upisao u školu. On je od onog soja od kojeg su, u svoje vreme,
nicali carski zetovi, veziril U najmanju ruku Bilal može biti pašin zet.
Navodio je okolišeći sve moguće razloge da ne naljuti pašu. Dok je
stari baštovan ovo iznosio, ponovo je na pašinom licu nestalo Ijutnje.
Shvatio ga je i nije se Ijutio. On je bio demokrata starog turskog društva,
smatrao je da titulu plemstva treba davati sposobnim pojedincima. Do
sada nije razmišljao o svojoj kćeri, ona je od Bilala starija, a i slaba
devojka. U najboljem slučaju mogao bi je uzeti neki siromašni mladić
koji želi da na taj način iskoristi pašin položaj. Nije smatrao da njegova
kćerka odgovara pristalom, temperamentnom Bilalu. Pogotovu ako se
Rabijino srce, koju je toliko voleo, vezalo za mladića... Obn/e mu se
ponovo navukoše:
- Ako se Bilal bude zabavljao s Rabijom, izbatinaću ga. Možda su
u bašti samo razgovarali, a siuge stvar uveličale. Zar Rabija ne govori
sa svakim? „Mi...
Bajram-aga se uznemiri. Zaključio je da do sada u toj vezi nema
ništa rdavo. Inače, inače... I Bajram-aga je imao neku meru kad je u
pitanju čast. I to opasnu rumelijsku meru. Kad bi znao da je Bilal učinio
nešto rđavo, svojom bi rukom rezao Bilalovo meso, da ga njegova
rođena mati ne bi mogla poznati.
- Da malo razmislim. Reče paša i napusti ruže i baštovana, pa ode
u harem. Sedeći u svojoj sobi, do večere je samo o tome mislio.
Odvažna, ponosna i simpatična Rabijal Ako u njenom srcu bude i
najmanje osećanja za Bilala, paša će im omogućiti da se uzmu. Inače...
Tada može misliti da Bilala uzme sebi za zeta, ali prvo Rabija treba da
odabere.
Uveče je otišao u sobu svoje žene. Tamo je naSao Rabiju i Ciganku
Pembu. Devojka je nešto pričala, a gospoda Sabiha i Pemba se smejale.
Cim je Rabija ugledala pašu, povukla je do sećije jastuče, na kome je
uvek sedela, donela mu njegovu pepeljaru i šibicu.
Paša je ispočetka gledao milo i nežno smeđe pletenice koje su se
njihale na ledima devojke, vitke pokrete i lepe oči.
- Rabija, jesi li zapazila kako lepo stoji Bilalu školska uniforma?
- Da, da ga vidi car, dao bi mu kćer.
Glas joj je bio Ijutiti, opor, podrugljiv. Dolazeći te večeri u konak,
srela se sa starim baštovanom. I u tom razgovoru devojka je osetila
87
misli vrlo slične Bilalovim. Govorio je kako će mladić biti veliki ćovek.
Nepovezano i bez veze spominjao je kako će Bilal postati pašin zet. U
starćevom glasu bilo je nešto slićno pretnji. Hteo je da kaže: „Otvori
oći, nije mladić za tebe”. Rabija je taj razgovor povezala s Bilalovim
rećima i izvela —ali pogrešno —zaključak na Bilalovu štetu. Znaći da
mladićevi razgovori o konjima, kolima, slugama i sluškinjama dolaze
od njegove zamisli da bude Selim-pašin zet.
- Znaći da je mladič toliko lep da bi mogao biti carev zetl
Rabija se nasmeja pokazujući zube. Dohvati Hilmijin fes koji je
ostao na sećiji i stavi ga na glavu. Oponašala je Bilala i govorila reći koje
je čula od njega. Počela je kako će svakom pokazati ko je on, kako će
rasplakati svaćiju majku, a završila njegovim rećima, kojim je izražavao
divljenje prema Selim-paši.
Gospođa Sabiha se tresla od smeha, ali se paša nije više smejao.
On je znao da ga sadašnja omladina ne voli, pa ćak ni njegov sin. Znaći
da u Galatasaraju ima samo jedan mladić koji želi da mu on bude
uzor:
- Rabija, zar ti ne voliš Ijude koji su moćni i na položaju? Zašto
ismejavati mladića koji ima velike ciljeve?
Rabija sleže ramenima. Pemba poče da pevuši jednu pesmu.
- Pevaj brzo, Pembo, pesmu ćija će melodija biti prikladna za
igru.
„Prozor se otvori, mladić Bilal opali pištolj;
Kome li opet dođe do glave krvavi Bilal?
Ja za te neću poći, mladi Bilal,
Ja za te neću poći;
Da preda mnom stojiš i sedam godina,
Opet te neću moliti.”
- Rabija, da li se slažu tvoja osećanja sa onim što Pemba peva u
pesmi?
Rabija se malo zagleda i zaškilji na jedno oko:
- Potpuno, presvetli pašo.
Pesma se prosu konakom... Da bi zabavila gospođu Sabihu, Pemba
je pratila pesmu igrom.
Čim je Tevfik čuo tu pesmu od Pembe, poćeo ju je pevati u
„Karagozu”.
Ulićna deca u Sinekli Bakalu pevala su je ujutru i uveće.
То je Bilala mnogo Ijutilo. Dosta mu je bilo njegove brige. Rabija
ga više nije htela ni pogledati. On nije mogao shvatiti pravi razlog tome.
Osim toga, stric ga je privukao na svoju stranu prićajući mu kao da mu
je obećana pašina kćerka, kao da će sigumo biti pašin zet. A na kraju je
zapretio da će mu polomiti rebra, ako ga vidi da razgovara s Rabijom.
88
 Bilal nije nikako voleo stara i ružnu pašinu kčerku... Još uvek nosi
u srcu Rabiju... lako devojka sa njim ne govori, iako ga izbegava, on se
mota kroz Sinekli Bakal kao kakva utvara. Cak je dva-tri puta ušao i u
radnju, tobože da nešto kupi. Ali ga Rabija nije ni pogledala.
- Striče Rakime, pogledaj šta želi gospodin Bilal - rekla bi i odmah
otišla u kuhinju.
Kad je sve to video, a želeći da se osveti Rabiji, pomirio se s tim
da će postati pašin zet.
Najzad, jedne mesečinom obasjane noći, došao je na vrata radnje.
Sećanja na nekadašnje prolećne večeri toliko su ga uzbudila da se nije
mogao odvojiti od njih. Naslonio se i čekao. Iz sobe, iznad radnje, čuo
se Rabijin zvonki glas;
„Ја za te neću poći, mladi Bilale,
Ja za te neću poći;
Da stojiš preda mnom i sedam godina,
Opet te neću moliti.”

XYIII
J C z d je pesma o Bilalu prošla ulicom Sinekli Bakal, svi osećaji
koji su je vezivali za njega potpuno su izbledeli.
Tevfik je ležao bolestan od tifusa. Pričalo se da ima groznicu u
glavi. Lekar iz konaka dolazio je svaki dan, davao mu dosta sulfata i
engleske soli, pa bi se naveče preznojavao. Rabija se nije odvajala od
svog oca; toga Ramazana nije išla po džamijama. I imam nije dobio ni
pet para. Као i svaka promena u Tevfikovom životu, tako je i njegova
bolest postala glavni događaj u ulici. Poslednjih godina niko nije umro
od neke teže bolesti, izuzev dece od šarlaha i boginja ili sasvim starih
Ijudi. Jedino je mladi Tevfik, snažan kao lav, jedini majstor u igri
lutkama i komičar, ležao od teške bolesti. Više nego ikada žene su
s ponosom pokazivale radnju strancima. То je sve trebalo da poveća
slavu ulice i pokaže koliko su njeni stanovnici solidami.
Kad je lekar preporačio tišinu, ulica je odmah zaćutala. Deca su
uzela čigre i lopte i prešla u dragu ulicu.
Svaka kuća je redom kuvala jela i donosila Rabiji. Niko nije bio
toliko siromašan da ne bi mogao skuvati bar jednu čorbicu, a niti je hteo
isključiti sebe od učešća u velikoj „drami”. Та je „drama” izazivala kod
svih susedsku pažnju i dobrotu, i svako je to činio jednostavno. Rabija
je bila Tevfikov, a Rakim Rabijin zarobljenik. Da bi pomogla Rakimu,
Ciganka Pemba je boravila u kući po celi dan... Peraći stepenice, čula
bi kako Tevfik viče, bunca, sve o Emini... O prvim danima mladosti...
89
Jednom-dvaput o onim noćima u baštama u Galipolju, kad je zabavljao
Zati-bega. Tih dana Rabija je shvatila da je napunila dvadeset godina.
Na kraju je bolest učinila svoje, i prošla. Tevfik je smršao, bio
je kao kostur. Za vreme dok se oporavljao, nije hteo pustiti Rabiju s
očiju. Za sve vrerne bolesti pašinica se raspitivala za njegovo zdravlje i
svakog dana slala Sukriju s korpom voća.
- Večeras treba svakako da dođeš, a kod Tevfika možeš osta\dti
Pembu.
Rabija je kuvala kafu u kuhinji, a Sukrija je sedela prema njoj na
maloj stolici.
- Sta ima večeras?...
- Blaga noć i svadba. Gospođica Mihri i Bilal su se verili. U četvrtak
će biti venčanje.
- Konačno, baštovanski šegrt je uspeo da postane pašin zet.
- Zašto tako govoriš, moja mala Rabija? Mladić se tako prolepšao...
Gospođica Mihri je ostala ista. Za Bilala smo spremili sobu u muškom
odeljenju. Gospodin zet se šeta slobodno gore-dole... Samo da vidiš
koliko je mladić ponosan.
Šukrija je znala za Rabijin odnos sa Bilalom, o kojem se dosta
pričalo, ali nije htela da uvredi devojku, jer je i Rabija kao i ona, devojka
koja pripada siromašnom sloju. Nije smatrala da treba tražiti podesan
čas, niti praviti nekakav uvod, i saopštiti joj tu vest. Govorila je o tome
samo da bi s njom nešto pričala.
Rabija nije dizala oči s vatre. Po njenom licu se nije moglo razabrati
šta misli. Mislila je na Mihrinu upalu bradu i oči bez sjaja, na njene
blede i zategnute usne. Naročito usne... Те usne će Bilal Ijubiti —kao
što je i njene jednom poljubio. Bio je to dodir kao ubod ptičjeg kljuna,
koji je dopro do njenog srca... Uznemirila se.
- Gospođo Šukrija, još ne mogu ostaviti oca.
Iz korpe je povadila voće na tanjir. Uzela je šoljicu od Šukrije i
žurno ode gore u sobu.
Dede i Peregrini došli su predveče da obiđu bolesnika. Dede je
otišao u sobu, a pijanista je seo na stolicu na kojoj je sedela Šukrija.
Nastojao je da zabavi djevojku koja je ponovo kuvala kafu. Devojčine
oči bile su zanesene, a lice bledo. Kad je kafa bila gotova, upitala je:
- Da iznesem i vašu kafu gore?
- Ne, ja ću još malo sedeti.
Rabija je stavila šoljicu pred njega, uzela poslužavnik i odnela kafu
Dedeu. Dok je Peregrini milovao prugastu mačku koja se opružila
pored mangale, čuli su se glasovi iz radnje. Zbunjenih očiju Rakim je
uletio u radnju.
- Gospodine, sinoć je umrla Rabijina majka, kako da joj se kaže?
90
 - Ja ču joj reći.
Veoma se čudno nasmejao:
- Pa ja sam vršio i svešteničku dužnost.
- Striče Rakime, Vehbi Dede traži nargilu. Ostavi odškrinuta
vrata radnje, pa mu je donesi, a ja ću za to vreme pripaziti ako dođe
mušterija.
Pripremila je nargilu i dala Rakimu. Obrazi joj se zacrveneli, oči
su joj nešto svetlije.
Pijanista je pomislio da se nešto desilo, zbog čega se izmenilo
njeno lice, jer je do malopre bilo sasvim mirno.
- Tevfik je mnogo veseo, pa se kao i ranije šali sa Vehbi Dedeom.
Kad ćete vi izaći?
Peregrini nije odgovorio. Njegove se oči orosiše. Pogleda devojku
pravo u oči. Možda je u ovom pogledu bilo nešto više od samilosti,
možda je u njemu bilo nekih osećanja prema devojci za koje ni on sam
nije znao. No, bez obzira na to, devojka se zbunila, spustila trepavice i
gledala u svoje ruke na kolenima. Као što ju je trenutak ranije uzbudilo
sećarrje na Bilala, tako je i ovaj čudni Peregrinijev pogled izazvao prijatni
bol. Sta to znači?
Kad pijanista ustade sa svog mesta, njeno srce poče snažno da
kuca. Od nekog straha pokri lice rukama.
Pijanista priđe, dve tvrde ruke dotakoše Rabijina ramena, a onda
skide ruke sa njenog lica.
- Kćeri moja, majka ti je umrla.
Rabija nije zaplakala. Njene oči bile su potpuno suve, ali je u
njenom pogledu pijanista video mnogo jada i gorčine... Zašto ne plače?
Како to da ništa ne govori?
On čitav čovek, a suze mu naviru na oči. Zašto, zašto se ne usuđuje
da pomiluje ramena ovog deteta, koje je odraslo na njegovim rukama?
Najzad je Rabija otvorila usta:
- Da И će Tevfik umreti?
- Zašto da umre? Ali dok ne ozdravi, nemoj mu saopštiti ovu tužnu
vest. Biće ti to teško, ali... Ako poželiš da se izjadaš, možeš sa mnom
govoriti, ja znam šta je majka, i ja imam majku u svojoj zemlji.
- Zaista?
- Da, rađaju li se stari svirači bez majke?
-Pa, vi niste stari...
Zašto se on toliko obradovao što ga Rabija ne smatra starim?
Je li to staračka slabost? Rabija je s dubokim sažaljenjem pitala:
- Zar nećeš otići da vidiš svoju majku?
I sada je ova „opasna” dečja ruka cepala mrtvački plašt uspomena,
koje je Peregrini već bio zakopao.
91
 Како će slatko ispričati ovom detetu svoju prošlost, o kojoj
več petnaest godina nije nikom reči rekao. Večernji mrak je ušao u
kuhinju. Sve je bilo u senci, sem što je vatra u mangali u toj tmini bila
još crvenija; prugasta mačka na zemlji polagano je prela.
Na srednjim vratima ukaza se Rakimova glava.
- Zove vas Vehbi Dede.

XIX
<;>Z!)ok je Rabija uređivala Tevfikovu postelju, umivala mu ruke
i lice, činilo se da je njeno raspoloženje kao i obično. Ali, otac je ipak
zapazio modre kolutove oko njenih očiju.
- Ovog Ramazana nikako nisi učila po džarnijama. Sta li je imam
uradio? Govore da je starac mnogo osiromašio. Cudnovato, nočas sam
video u snu Eminu.
- Svaku noč sanjaš drugi san, dosadili su mi tvoji snovi.
Pogledala je zamršenu očevu kosu:
- Rakime, jutros mu treba obrijati bradu i brkove. Sve mu se
izmešalo jedno s drugim, pa je došao kao strašilo. O, neee... Ne mogu
te poljubiti, tvoja mi brada...
- Emina je htela da nešto objasni.
- Emina, Emina... Začuti več jednom, molim te. Striče, počni ti da
sapunjaš. Ako ne budeš sedeo mimo, držaču ti ruke.
- Slatka moja, jesi li Ijubomorna na majku? Za inat tebi, ja ču je
spominjati. Na Kurbanski bajram svakako ćeš priči i poljubiti joj ruku,
razumeš li?
Zatim je potpuno zaneseno govorio:
- Šta li je htela reči? Nikako ne mogu da se setim.
- Hoču li ja, striče, držati kesu sa sapunom?
Tevfik je slušao glasove koji su dolazili s ulice.
- Prolazi pogrebna povorka, Rabija, pogledaj kroz prozor je li umrla
žena ili muškarac?
Rabijino se lice prilepilo za staklo i tako ostalo. Mislila je: da li je
u tankom sanduku ispod tih šalova to ona žena, koja ju je godinama
mučila? Na sanduku je bio crvenkasti svileni krep. Možda, možda
je taj krep ona vezla da bi Tevfiku izgledala lepa. Na imamovoj glavi
največi turban, na leđima najširi cmi ogrtač, imam nije baš kao slamka
mršav, kako se to činilo. Oko njega još nekoliko starijih imama njemu
sličnih. Pogrebna povorka nije velika. Kovčeg je nosio siromašni imam
na upalim ramenima i promuklim glasom učio Kuran.
Rabija je potrbuške legla i, grcajući u suzama, muklo ječala.
92
 - Nemoj ti, Tevfik, umreti, nemoj ti umreti.
Bolesnik se nasmejao. Nestalo je brige na njegovom licu.
- A zašto sam se ja toliko uplašio? Znači, umro je muškarac. Ne
brini, lepa Rabija, dok si ti živa, ja nikako neću umreti.
Toga dana je posle podne veoma dugo spavao. Rabija je u kuhinji
dugo sređivala račune koje je zanemarila. Gledajuči zamoran izraz
njenog ispijenog sumornog lica, Rakim je tužan hodao po radnji.
U radnju je ušao stranac u dugom crvenom fesu, lica kao u hijene.
Bakalinova kćer podiže glavu i pogleda. Zatim, kao da nije ništa videla,
ponovo ovlaži olovku i poče da piše.
Као da je mušteriji bilo dosadno, Ijutito je posmatrao oko sebe.
Rakimove oči bile su strašno otvorene, ukočio se i ostao na mestu gde
je bio. Ali, brzo se snašao. Poče da se okreće oko mušterije. Covek
izbuljenih očiju poče da gleda patuljka kako se ispod njegovih nogu
mota.
- Je li ovo Tevfikova radnja?
- Da gospodine.
Rabiju je posebno ražestilo to što Rakim sa strahom gleda ovog
oholog^ čoveka izbuljenih očiju. Najgrubljim glasom upita:
- Sta hoćeš?
Stranac nije hteo da odgovori devojci, pogleda patuljka i naredi
mu:
- Reci mu da dođe ovamo.
- Da idem, da obavestim, gospodine. Spava.
- Gledaj, oca mu njegova... Je li on bakalin ili paša?
- Bio je bolestan, gospodine. Ako želite, da vas odvedem do
njega?„.
- Sta? Zar da mu ja idem na noge?
Oči mu se smanjile, malo se sagnu. Ličio je na pobesnelog bika,
koji se sprema za napad.
- Znaš li ti s kim razgovaraš, čoveče? Ja dolazim od Zati-bega.
- Je li tako, sestro?
Zavmu brkove i pogleda devojku grubim očima.
- Ti li skitalačko pseto, ti... Gde zamišljaš da se nalaziš?
Stranac malo ustuknu, pa se okrene patuljku:
- Da li sestra zaista zna ko je Zati-beg?
- Otkud bi znala, brate, očeva bolest toliko je zbunila dete, ne
zameri.
- Brate, а?1 Nitkove, krtico, ta...
- Idi preda mnoml
Rakim napred, a stranac pozadi peli su se uz stepenice. U vazduhu
se osećala tegoba neke nesreće.
93
 Neki promukao glas upita s vrata:
- Sestro Rabija, jesi li sama?
- A... ti si, starešina Sabit.
Rabija se obradova i ohrabri:
- Zeliš li štogod?
- Onaj namrgođenog lica, svinja svinjina, pita za radnju. Svoja je
kola ostavio na uglu. Došao sam... možda ću biti potreban. U ulici je
grobna tišina, napolju ni žive duše... Prokleti fes onog psa uplašio je
svet.
- Brate, znaš li ko je?
- Po fesu sam shvatio ko je. Sta je hteo ovde?
Konačno je i Rabija shvatila. Čula je da duge crvene fesove nose
špijuni. Ali, pošto nije videla sličnog čoveka u Sinekli Bakalu, bila je
to zaboravila.
- Zati-beg poziva mog oca.
- Na grob njegovih predaka... Veru mu...
- Ne psuje se vera, brate.
Rekavši to, najednom stavi ruku na usta i dade znak.
Topot nogu dolazio je sa stepenica. Brat je bio naslonjen na
tezgu:
- Jednu oku sapuna, oku luka... naručivao je čega se seti.
Između stranca i Rakima, teturajuči se, sišao je Tevfik u radnju:
- Rabija, doči ču uveče, ne brini, biče da je neka greška.
Time je nastojao da umiri kćer.
Špijun ga je povukao za ruku. Izašli su na ulicu, Rakim je išao za
njima.
Dok god nije prestao topot kola, Rabija je sa starešinom Sabitom
stajala pred vratima. Zatim su se izvukli napolje i pogledali po ulici.
Bila je grobna tišina, nigde ni žive duše. „Crveni fes je dunuo Sinekli
Bakalom kao vetar nesreče i uterao sirotinju pod krov.

п
j/Vlinistar unutrašnjih poslova deseti put je čitao izveštaj koji je
bio pred njim:
,,Vaš ponizni imam Sinekli Bakala... S obzirom na pokornost i
privrženost.” Pošto je analizirao i sredio ovaj stereotipni izveštaj, koji
je uvek tako počinjao, podvukao je crvenom olovkom one navode koji
če mu trebati, a neke podatke je zapisao na posebnom papiru.
Koji su to bili najvažniji navodi koje bi starac mogao upotrebiti
protiv Selim-paše - njegovog suparnika? Paša, navodno, uznemirava
94
 svet, čini zulum muslimanskim vernicima... Pih, kao da je do toga
stalo caru i Zati-begu. Pašin sin je, navodno, Mladoturčin, noću se
sastaje sa drugovima, oni pripremaju metež, bunu... То je navod koji
će upotrebiti... Crvenom olovkom obeležio je tekst koji je bio ispisan
ispod tih navoda. ,,Ne bojeći se Alaha, ne stideći se božjeg poslanika
Muhameda, koristeći moć i položaj koji mu je dao naš gospodar, sakriva
ovakve smutljivce...” Ispod tog teksta bile su dve crte.
Zati-bega je posebno zanimao onaj deo izveštaja koji je govorio o
Selim-pašinom konaku. Pašinica je prema tim podacima Ijubavnica,
vraćara. Da bi svog muža što više približila caru, ona vraća... Ispod
tih redaka opet po jedna crta. Njegovo velićanstvo uznemiravaju te
tajne snage. Inače, zašto bi sakupio oko sebe čitavu grupu prosjaka, kao
što je Ebulhuda i njegovi pomoćnici, jedino zato da bi vračali, pravili
čarolije^ zapise?
- Sta je to?
U izveštaju se govori i o nekoj plavoj služavki, zvanoj Kanariji. Та je
devojka darovana dvoru, tobože, kao igračica... Cilj je da se pomoću nje
utiće na cara direktno. Devojka zna sve spletke i varke koje se pripisuju
ženskom svetu... Crvena olovka ostala je u vazduhu. Јег, kad se radi
o ženama, Zati-beg je bio slab. Što je dalje ćitao, ministar unutrašnjih
poslova je smatrao da su podaci o Selim-paši upali u ovaj izveštaj sasvim
slućajno i, da su drugostepeni, bez znaćaja. Glavna imamova briga je,
kako se vidi, da sahrani Tevfika. Za njega je pisao: „Otkako je došao iz
progonstva, svojim prisustvom on prlja našu blagoslovenu zemlju”, a
time taj nevaljalac kvari moral poštenog sveta.
Stvami razlozi, koji su naveli imama da denuncira svog nekadašnjeg
zeta, iako se ne bi mogli opravdati sa stanovišta morala, mogli su se
barem shvatiti. Imam se napatio zbog siromaštva od onog dana kada
su otpali prihodi od Rabije. Ubrzo je obolela Emina... Njena smrt u
nemaštini i bedi... Imama je najviše poremetilo to što je Emina do
zadnjeg dana svog života proklinjala Tevfika, a to je ne samo uzdrmalo
ne baš zdrave nerve, već i njegovu srdžbu prema Tevfiku. Ali, uprkos
svemu, pre nego što je preduzeo poslednje mere, ponovo se obratio
paši i objasnio mu svoje stanje.
Paša, koji je tih dana bio zauzet svojom brigom, odsečno je
гекао:
- Neće te valjda do kraja života izdržavati leđa jednog deteta,
potraži sebi neki izlaz.
Тако je paša oterao imama od sebe. То je bilo odlućujuće da
imam, hadži Ilhami-efendija, uvrsti i Selim-pašu u Tevfikovu listu, i da
saćeka pogodnu priliku da mu se osveti. Upravo tih dana se pročulo
da se Selim-pašina zvezda postepeno gasi, a da počinje da sija Zati-
begova.
95
 Imam piše da je Tevfik Selim-pašin čovek. Hilmija i njegovi
pomoćnici okupljaju se u sobi iznad radnje... То i ne vredi čitati. Praveći
šale u čitaonici Kabasakala, pisalo je dalje u izveštaju, Tevfik iznosi
sasvim novu priču „о čoveku koji je pojeo nasledstvo”. Svako priča da
je Zati-beg taj novi „čovek što je upropastio nasledstvo’b Pod vidom,
„zabava u baštama Galipolja” on izvodi razvratne i ružne prizore...
Те informacije o sebi nisu Zati-begu bile povoljne. Odlučio je da
uništi Tevfika. Ali kako? Da je doba starih careva, a on moćan vezir,
koji kad hoće može da obesi, da udavi, bio bi spreman žrtvovati deset
godina svoga života. Ali to nije više moguće.
Za to vreme je popio dve kafe, popušio oko deset cigareta. Mislio
je: ako ga ne može sasvim ukloniti, barem ga može prognati kud hoćel
Dobro, koliko ima valija u vilajetima koji su uprli oči u ministarstvo
unutrašnjih poslova... Ako se Tevfik uvuče jednom od ovih... Ne,
ne... Najispravnije je Tevfika uplašiti i zabraniti mu da izvodi svoje
predstave... Ako bude moguće, može ga upotrebljavati i kao doušnika
da proveri podatke o pašinom konaku i njegovom sinu. То bi mogao
biti mudar politički potez. Pametnom čoveku, kao što je Zati-beg, taj
potez može doneti koristi. То je ministar odlučio da uradi onog dana
kada je poslao svog civilnog činovnika da mu dovede Tevfika.
Držeći se ograde, Tevfik se teško popeo na treći sprat. Kolena
mu klecaju, na oči mu se navlači mrak, gotovo je izgubljen od straha.
Zbunile su ga promene koje je uočio u novoj Zati-begovoj kući. Bila
je mnogo drugačija od one u Galipolju. Ona je bila gotovo prazna i
neuredno nameštena, a u ovoj na svakoj strani mnoštvo pozlaćenih
ogledala i stolova. Prostirke zastrte bez ikakvog reda jedna na drugu,
kao da je čovek preneo trgovačke radnje sa Pere u svoju kuću. Na
zidovima vise Zati-begove slike. Na nekima je ministar u uniformi,
na drugima bez uniforme, neke su u boji, a neke obične. Bila je to
nova, bogata kuća, uređena prema tadašnjoj evropskoj modi... Gde
je Selim-pašina uredna, ukusna, jednostavna široka i osvetljena kućal
Cak i Zati-begova soba, zastrta i uređena kao „stara turska soba” liči na
neki ugao staretinarske Hajimove radnje.
I sluge u kući, isto kao i nameštaj i raspored predmeta po sobama,
kao da su tu samo dekor. Bila je to nepotrebna gomila Ijudi. Pred
Tevfikom i iza njega kreću se robovi i promiču gore-dole. Neki zastali
na stepenicama i ćaskaju, a neki se bez razloga smeju dočekujući
Tevfika, drugi su opet drski.
Као što nevešti orkestar uznemiri sluh pravog umetnika muzike,
tako je i Tevfikovo čulo ukusa bilo uznemireno greškama i neskladom
ovog nameštenog Ijudstva i stvari. Čim je stao pred Zati-bega, primetio
je promenu u nošnji, i stavu svog starog gospodara. Kravata starog
96
 Zati-bega bila je zgužvana i prljava, dugmad na njegovom kaputu retko
kad su bila zakopčana, fes uvek malo zabačen nazad. Bio je to čovek
komotan i dosta grube spoljašnosti, ličnost sama za sebe. I sada, u novoj
odeći, u novom ukočenom stavu i držanju, nazirale su se crte starog
Zati-bega, iako novi Zati-beg nije više bio potpuno odredena ličnost.
Crni kaput bio je dobro zakopčan, cipele sjajne, uštirkana košulja sa
brilijantnim dugmadima na rukavima bila je još svetlija. Novog Zati-
bega, kao i njegov nameštaj i kuću Tevfik je zamislio kao glumce koji
su izašli na pozomicu, ali ne mogu da izvedu svoju ulogu.
Pokazao je Tevfiku mesto prema sebi. Nastojao je da Tevfik stekne
utisak kako je on plemenit, jer kako bi se, inače, veliki čovek, koji se
bavi državnim poslovima, ponižavao vodeći razgovor s jednim čovekom
kao što je Tevfik. Koliko ima otmenosti u tom postupkul?
- Vele da tvoja bakalska radnja dobro radi... Uz to, i verno služenje
Selim-paši donosi ti dosta novaca... Stari je to bogatašl
- Ja, gospodine, bolje poznajem njegovog sina.
- A kćer ti je postala pridvorkinja pašinice. Ako se od nje traži,
ona, navodno, igra i trbuhom. Oboje zarađujete dosta novaca, zar ne?
Jagodične kosti na Tevfikovom žutom licu, kao da se nanovo
zapalile, zacrvenele su se tu i tamo. Progutao je pljuvačku i pomerio
ruke na kolenima.
- Ja od njih ne primam novaca, gospodine...
- Zašto?
- Mnogo su dobra učinili mojoj kćeri dok sam bio u progonstvu.
Pazili su na njeno vaspitanje, na njeno učenje.
- Ostavimo sad pitanje kćeri. Ti hvali boga da sam ja ministar
unutrašnjih poslova... Inače?...
- Kakav sam greh učinio, gospodine?
- Denuncirali su te caru preko mene, dobro je da još nisam podneo
izveštaj...
Rekao je to pretećim glasom, udarajući rukom po papirima na
stolu.
- Hilmi-beg i njegovi drugovi skupljaju se u tvojoj sobi, do pola
noći kuju planove protiv cara, pripremaju metež, bunu. Znaš li da mi
svuda imamo oko, uvo?:
- Sve je laž, gospodine, oni nisu takvi Ijudi. Cim se vratim, reći ću
im da mi više ne dolaze.
- Ne, ne govori...
Zati-begove su oči pogledale Tevfika.
- Nek dolaze češće nego do sada, nek govore, nađi se sa njima, pazi
šta govore, dođi i javi mi šta govore. Oživećeš, Tevfik.
- Kažete da špijuniram, gospodine, taj posao ne ide mi od ruke.
97
 - Vidi koliko je nos našeg starog šaljivčine u vazduhu...
- Izvinite, gospodine, ali ja takve stvari ne mogu činiti.
j nekim Ijudima prevrne u stomaku kad im se ponudi da
jedu žabu, puža —pa makar to bilo u najvećim restoranima i u zlatnim
tanjirima —tako isto ima Ijudi koji se slično osećaju kad im se ponudi
da špijuniraju. Tevfik je bio jedan od tih. Sve mu se to gadilo, bilo mu
je odvratno, a naročito sada kada je bio iscrpljen, nemoćan, bolestan.
Nije mogao da se uzdrži, počeo je plakati kao dete.
- Vrlo dobro, vrlo dobro... Da ovu stvar za sada ostavimo. Da se
vratimo na predmet. Ti, navodno, prikazuješ igru lutaka, izvodiš šalel
Tevfikove suze se osusiše. IConačno mu je pao na glavu udarac
koji je očekivao i od koga se upravo plašio. Ipak je na svaki način hteo
da sakrije od Zati-bega zbunjenost čoveka koji je pogrešio. U sebi je
mislio „Otkud sam se upleo u ovaj posao, zašto sam oponašao ovog
čoveka? Mislio sam da sam to prikriveno činio, a njegovi špijuni su to
nanjušili. Oči su mu glupo gledale u Zati-bega, a usta izgovarala: „Ако
narediš, sve ću napustiti, gospodine.”
- Ne napuštaj, ali se pazi! Seti se šta je zadesilg Mefi-efendiju kad
je počeo velikane izvrgavati ruglu.
- Ja ne poznajem Mefi-efendiju, gospodine.
- Naravno, to je bilo davno. I on je hteo da izvrgne ruglu jednog
ministra, pa su ga udavili na Visokoj porti i telo mu bacili u more. Ni
grob mu se ne zna. Osim toga, on nije bio obični komičar kao ti, bio
je veliki pesnik. Sta bilo da bilo, nema potrebe da strahuješ. Jer, takvi
postupci sa Ijudima pripadaju proslosti. U ovom veku te stvari su već
prošle. Treba da znaš da te, ako hoću, mogu poslati u pakao. Ali, ti
imas dete, pa te zalim. Poznato je da smo mi Ijudi koji imaju srca...
Tevfik je gledao u svoje ruke. Stiskao je zube i nije mogao da
progovori. Zati-beg mu priđe, potapša ga po ramenima kao nekada.
- Da te pitam, nezahvalni čoveče, dok nisam zaboravio: zašto nisi
doveo kćer i rekao joj da poljubi skut moje gospođe?
Glas mu je bio promukao i, ne dižući očiju, Tevfik odgovori:
- Ona nije tako vaspitana da može izaći pred Vašu gospođu.
- A odgajala se u pašinu konaku?
Kći... kći... Ah, da može jednom ovaj odvratni čovek smetnuti s
uma da ja imam kćer... Zauzevši opet stav naivnog čoveka, gledao je
Zati-bega:
Istina, ali mada je tako, ipak je moja kći unuka mahalskog
imama... Uz to, kao što je poznato, ona je hafiz, gospodine.
- Meni kažu da lepo peva.
Zati-beg je bio u nedoumici. Da li je u izveštaju bilo govora o
pesmi?
98
 - Gde bi to bilol Jedino peva svete pesme. Ide u džamije gde uči
Kuran, peva pesme u slavu Muhamedovog rođenja i drugo...
Zati-beg je presekao rukom dalji razgovor. Predstava o Rabiji, koja
mu se najednom pojavila, nestala je istom brzinom.
- Mene takve stvari mnogo gnjave. Znaš i sam da s verom nemam
nikakva posla.
Pogledao je na sat i skočio:
- Idem u dvor. Za tvoje dobro da ti još jednom ponovim; nastavi
sa igrom lutaka, pravi šale, to je sve. Ako još jednom dođe tužba,
znaćeš.
I Tevfik ustade. Poljubi skut crnog kaputa i pozdravi. Ovom
prilikom se jeftino izvukao.
Zeti-beg udari u dlanove, špijun izbuljenih očiju uđe u sobu.
Odvedi Tevfika kolima do kuće. Uzmi ovih pet lira i daj svojoj
kćeri od mene. Možda se dete uplašilo. Idi sa srećom, Tevfik. Ako
budeš imao kakvu teškoću, dođi meni.
Izlazeći zabačenih ramena i spustenih ruku iz sobe, poverovao je
da je ovaj čovek zaista plemenit i darežljiv.

П1
mu je bilo kao u Isusa, kakvo je mogao zamisliti samo jedan
od velikih slikara četrnaestog veka. Izgledao je kao da je sišao s neba
da bratimi Ijude i čini dobra dela. Po svojim shvatanjima pripadao je
sedamnaestom veku. Ali, on je živeo na dvoru Abdulhamida II i bio
njegov drugi komornik.
Dvor ga je znao kao coveka koji svoju duznost obavlja nepogrešivo
kao mašina. Nije imao nijednog iskrenog, pa ni najobičnijeg prijatelja.
Inače, u privatnom životu je bio ćutljiv i služben, a u kabinetu dvora
jos ćutljiviji, još službeniji. Ali, kao što svetlost proviruje iza zavesa,
tako se i on na svoj način ipak isticao.
Kod svoje kuće je sastavljao kolekcije noževa, korica od knjiga
i engleskih satova, a u bašti svoje vile gajio retke ruže, pravio
češagije od žutog mahagonija. I upravo zbog tih njegovih strasti, od
svih Ijudi koji su dolazili u dvor, najbliži mu je bio Selim-paša.
Međutim, svi ti poslovi bili su sporedni u njegovom životu. Celim
svojim bićem u svom slobodnom vremenu bio se posvetio izučavanju
nauke sedamnaestog veka; u njegovoj duši bilo je jedno skriveno
mestašce - nejasno, mistično. U njemu je tinjala živa čežnja da jednog
dana napiše nešto slično Mevlanatovoj Mesneviji.
То ga je čvrsto vezivalo za Vehbi Dedea; zato je u svojoj biblioteci,
gde su bila dela francuskih autora, sakupio i smestio bogatu kolekciju
99
knjiga turskih, persijskih i arapskih mističnih pisaca. U ovoj bogatoj
istanbulskoj biblioteci nije bilo nijedne knjige koja obrađuje njegovo
doba.
Nije teško objasniti što je car bio naklonjen upravo takvom čoveku,
što je imao u njega bezgranično poverenje, i - što je bio njegov komornik.
Тај je čovek smatrao da je društveni poredak apsolutan i nepromeniljiv,
isto kao i poredak u prirodi. Car je, po njegovom shvatanju, predstavnik
društvenog i političkog poretka. A on je uglađen čovek. Ne viče, ni
prema kome nije grub, čak i najmračnije zločine priprema sa osmehom
na usnama i u prijatnoj atmosferi. Drugi komornik, koji je pomanjkanje
vaspitanja smatrao neoprostivim grehom, pravio se da ne vidi tu ružnu
osobinu svoga gospodara. Intrige među Ijudima na položaju, njihove
česte svađe koje su prelazile granice, pljačkanje zemlje i Ijudi do gole
kože, otvoreno kupovanje i prodavanje kompromitovanih položaja,
podmićivanja, pogađanja... Na sve to gledao je kao na zakonite pojave
toga vremena. I, kao što bi spuštao zavese kad grmi i seva na nebu,
a uvlačio prste u uši da ne čuje grmljavinu, tako bi, dok bi oko njega
duvali ovi vihori nemorala i nesreće, imao gust zastor, koji se spuštao
da bi prekrio njegov mozak i dva nevidljiva prsta, koja su zatvarala uši
tog mozga.
Drugi komomik, u stvari, i nije imao nikakve veze sa nedelima koja
su dolazila iz dvora. Pošto je car voleo da razgovara sa dostojanstvenim
Ijudima, obraćao bi se njemu i naređivao mu da izriče careve ukaze o
odlikovanjima, da daje poklone, izražava careve pohvale i pozdrave.
Drugi komornik nije morao misliti kakva nedela su učinjena da bi se te
nagrade uručile. Uz to, on nije ni mislio šta je potrebno da se uspostavi
red, da se nešto u tom poretku izmeni - on čak to nije ni hteo. Svaku
promenu smatrao je anarhijom, poremećajem utvrđenog reda. Zbog
toga je ovaj čovek, koji se nije zanosio popularnošću, ugledom, imenom
i čašću, imao u tom prevrtljivom dvoru jači položaj nego iko drugi. Jer,
samo pored takvog čoveka bez nekih ambicija, car se mogao osećati
sigurnim i zaštićenim od atentata.
Današnja naredba, koju je trebalo saopštiti, teško ga je dimula.
Nije se radilo o izricanju priznanja za zasluge, već je trebalo da se
saopšti ukor, i to Selim-paši, koga je voleo, a pred Zati-begom, koga je
teško podnosio. Stajao je za stolom u tesnom kaputu, tanak, uspravan;
boju njegovih očiju teško je bilo utvrditi iz daljine i tankim prstima
igrao se oštračem. Као da nije slušao čoveka u fotelji, koji je govorio
mašući i rukama i nogama i derući se kao ulični prodavac.
U sobu je ušao Selim-paša. Ramena mu opala, obrve nabrane.
Hladno pozdravi čoveka koji je sedeo u fotelji. Komomik mu pokaza
fotelju pored samog stola, a sam ne sede, i poče:
100
 - Izveštavaju cara da u poslednje vreme, više nego obično, ulaze u
zemlju novine i brošure koje unose zbrku i pometnju.
Selim-paša ozbiljno i podrugljivo pogleda Zati-bega i, koristeči se
komornikovim nedovoljno jasnim pitanjem, reče;
- Ulaze stranim poštama. Naš brat, mladi ministar unutrašnjih
poslova, koji zna šta vreme traži, brine se o stranim poštama (uhvati
se za bradu). Моје godine, moja stara glava sile me da što strože
postupam prema carevim neprijateljima, makar bili i stranci. Ako se
radi o carskoj sigurnosti, ne ustežem se da po tabanima istučem i strane
poslanike. Ali, oprostite, mnogima je poznata slabost i blagonaklonost
našeg druga prema strancima, naročito prema Mladoturcima.
Zati-beg odgovori na to:
- Sta ćemo ako i sin vaše ekselencije bude Mladoturčin? U
poslednje vreme sve takve brošure dolaze na adresu gospodina sina.
- Molim, dokažite.
- Nažalost, ne mogu. Spisi koji dolaze na ime gospodina sina idu
kanalima stranih pošta. Nama je nemoguće pretresati strance. Gorka
je činjenica da nas u tome sprečavaju kapitulacije.
Selim-paša pogleda drugog komornika.
Sa svom svojom učtivošću on reče:
- Car ne sumnja u vašu privrženost. Možda vaš sin i ne zna za
opasne spise koji dolaze na njegovo ime. Prema izjavi gospodina
ministra, o tome nas je obavestila strana osoba koja radi kao činovnik
u francuskoj pošti. Neophodno je da se ime drži u tajnosti. Vi ispitajte
vašeg sina.
- Oprostite, gospodine. Ako se moj sin bude zaista priključio
carevim neprijateljima, on će po svaku cenu nastojati da to od mene
sakrije. Ako bude saznao da sam o tome informisan, ne samo što
će poricati, već će obavestiti i svog druga, možda i ostale učesnike.
Najprostije policijsko pravilo kazuje da krivac u početku ne sme znati
da se sumnja u njega.
Selim-paša je ućutao.
Njegova privrženost caru ne zasniva se, kao kod Zati-bega, samo na
materijalnim interesima. Za njega je postojao pojam države, s kojom je
bio vezan gotovo mističnim oduševljenjem. Nije bio u stanju da odvoji
cara od države.
- Bog zna, možda bih istukao po tabanima svakog izdajnika države,
tako da bi mu meso postalo kao pamuk, pa ma ko to bio. Ne samo
moj sin, nego kad bi izdajnik bio i princ, koji je zenica u oku njegova
veličanstva, ne bih se ustručavao da ga pošaljem peške u Fizan.
Dok je govorio, vatra mu je sevala iz očiju, a onda se smirio i
zauzeo dostojanstveniji stav. Okrenuo se komomiku:
101
 - Molim vas da prenesete caru ova moja izlaganja... Neka mi
oprosti, ja mislim da u ovom slučaju gospodina ministra nije izvršio
svoju dužnost. Čim se posumnjalo, trebalo je paziti na moga sina i
njegove prijatelje; ako su ulazili u francusku poštu, trebalo ih je
pretresti čim izađu.
Zati-beg ustade da se odbrani. Ali je drugi komornik već prilazio
vratima i zatvorio ih za sobom. Ulazeći u sobu za audijencije, mislio je
koliko je neumesno i neuljudno govoriti „о tabanima, čije će meso od
udaraca štapom postati kao ispucani pamuk”.
Vratio se posle dvadeset minuta, stao nasred sobe i saopštio još
jedno carsko naređenje:
- Njegovo veličanstvo šalje obojici svoj carski pozdrav. Za istragu
o unošenju štetnih spisa za sada je odredio svog slugu Selim-pašu.
Za rešavanje tog toliko osetljivog pitanja ne smatra da Zati-beg ima
dovoljno iskustva. Nažalost, medu dacima, naročito medu đacima
- vojnicima, zapažena su štetna strujanja.
- Ekselencijo - obratio se Selim paši - ispitajte stvar, preduzmite
potrebne mere i obaveštavajte cara svakog dana... Pretpostavljam da
ćete obojica biti zauzeti, pa vas više neću zadržavati.
Krenuo je prema vratima i otvorio ih. Zati-beg je prvi izašao. Jedna
crvena kesa od atlasa opet se spustila paši na dlan, drugi komornik
sagnuo se do njegovog uha i prošaptao:
„Znak carske nakonosti.”
То je bila prva kesa koja je opržila pašine prste. Učinilo mu se da
je uhvatio žeravicu, koja ga je do srca opekla. Privrženost državi i caru
dovela ga je u težak položaj, koji ga je silio da progoni svoga sina. On
je to primio, ali uzeti novac za to...? Koliko je u pravu pesnik kad kaže:
„Vladareva blizina je vatra koja prži.”

пп
„(J^očeli smo da pratimo osobe koje su osumnjičene da unose
štetne spise - što je Vaše veličanstvo prepustilo mojoj malenkosti. Na
osnovu izveštaja gospodina ministra unutrašnjih poslova, sva lica koja
imaju bilo kakvu vezu sa sinom vašeg sluge nalaze se pod nadzorom.
Jednom od njih, Peregriniju, učitelju muzike, koji najčešće posećuje
francusku poštu, dok je izlazio iz pošte, „džeparoši” su oteli iz ruku
spise i paket. Da bi se to shvatilo kao običan kriminal, otet mu je i sat.
Na njegovu pritužbu obećano mu je da če mu se otete stvari pronaći
i vratiti. Pisma su od nekog francuskog muzičara, knjiga u paketu je
na italijanskom. Sadržaj knjižice govori o paklu, pisac je neki Dante.
102
Izveštavam da prilikom praćenja nećemo napraviti nikakav incident sa
stranim predstavnicima i ustanovama i...”
То je bio prvi izveštaj Selim-paše. Drugi počinje ovako;
„Vaš sluga Hilmi tražio je odobrenje da ode u Bejrut radi promene
vazduha da bi odveo ženu koja ima problema sa plućima. Odobrenje
je dato. Za njim su upućena dva civilna činovnika; u slučaju da pokuša
bekstvo, naređeno je da se odmah uhapsi. Ispitaće se s kim održava
veze u Bejrutu, njegovo dopisivanje biće podvrgnuto strogoj kontroli.
Kroz deset-petnaest dana uhvatićemo krivce i...”
Da je Selim paša stekao carevo poverenje, bilo je sasvim jasno,
pa je to mogla zaključiti i gospođa Sabiha. Ali je i pored toga bila
zabrinuta. Cim bi se našao sa njom, okretao bi glavu, izbegavao bi da
joj pogleda u oči.
Takvo stanje je potrajalo sve dok nije dobio prvu šifrovanu depešu
iz Bejruta. Zatim se malo smirio. Prvih dana Hilmija se nije sastajao
ni sa kim. Istina, ako se utvrdi da je njegov sin izdajnik, kazniće ga kao
i svakog Mladoturčina, čak i strože. Međutim, ako bude nevin i čist
zaklaće kurban Ejub Sultanu.
Та se mogućnost povećavala iz dana u dan. Nadajući se takvom
ishodu, postajao je sve raspoloženiji. Те večeri obnovio je svoj stari
običaj koji je bio davno napustio. Došao je u ženinu sobu da pije kafu
i puši nargilu. Hteo je da se šali sa Rabijom i da je upozna sa dve
melodije.
Nije našao Rabiju u sobi svoje žene. Kad su poslali po nju, došla
je, ali je bila zabrinuta.
- Očekivala sam Tevfika, gospođo. Još nije došao. Brinem se.
- Gde je otišao?
Rabija se nasmejala;
- Као dete je. Kod nekog starog druga, glumca u Kadikoju.
Njegova pamet i misao samo su obuzeti igrom.
- Kakva igra?
- Pretražio je tavan i našao jedan stari sanduk, izvadio žensko
odelo, obukao ga i, šepureći se u njemu, otišao. Navodno, prijatelj mu
se ponovo oženio i hoće da izazove Ijubomoru njegove žene... Obrijao
je brkove, jer kaže da mu posle bolesti opadaju. Da ste ga videli, i vi
biste pomislili da je žena.
Paša reče;
- Reci ocu, ako ga uhvatimo u ženskoj odeći, biće izudaran po
tabanima.
- Ovih dana ga nećeš dirati. Na oproštajnoj večeri kod Hilmi-bega
pio je neku penušavu tečnost koju je tako zavoleo da stalno o tome
govori. Inače, otkako ga je Zati-beg pozivao i ukorio, ni nož mu nije
mogao otvoriti usta.
103
 и to nadzornica otvori vrata i reče;
- Pomoćnik, Rana-beg, želi da vidi pašu u muškom odeljenju.
Rana-begov dolazak u konak u ovo doba značilo je da se nešto
dogodilo, svakako važno. Selim-paša je u nočnoj odeći otišao u
odeljenje za muškarce.
Pomoćnik je imao dug nos, kao ptičji kljun, i uzdignutu bradu.
Upale oči bile su bez trepavica i ta golotinja mu je davala zmijski izraz
lica. То što mu je brada bila toliko uzdignuta i malena, nije značilo, kao
što se inače mislilo, da je neodlučan. Naprotiv, po njegovom izgledu i
naravi ličio je na neku lovačku pticu.
- Kakvo dobro, Rana-beg, da nisi došao u ovo doba da obavestiš
kako je jedan muškarac uhvaćen u ženskoj nošnji!
- Odakle znate?
Paši laknu. Njegovi Ijudi su uhvatili Tevfika u ženskoj nošnji, i po
svom policijskom „shvatanju” pridali tome neko posebno značenje. Još
veselije upitao je:
- „Devojka” Tevfik, zar nije on?
- Upravo on, ali otkud ste vi saznali?
- On je bakalin u maloj ulici. Poznajem ga još dok je bio dete. U
malom pozorištu je igrao ženske uloge. Njegova bolest je da se oblači u
ženske haljine. Upravo sam se šalio sa njegovom kćeri, koja je odrasla
na mojim rukama. Ja sam joj omogućio da uči. Тај čovek ima još jednu
strast: oponaša ministra unutrašnjih poslova.
Očigledno je paša odobravao tu Tevfikovu strast. On se na te reči
nasmeja, dok je pomoćnik bio hladan.
- Stvar je mnogo ozbiljnija, pašo. Uhvatili smo ga u ženskoj nošnji
u trenutku kad je izlazio iz francuske pošte. Kod njega smo našli veliki
paket zabranjenih spisa...
Као da ga neko šakom udari, Selim-paša oseti neku nesvesticu.
Najzad se ugasila nada koju su davale šifrovane depeše iz Bejruta.
On je u glavi rekonstruisao ceo slučaj koji se mnogo podudarao sa
stvamim dogadajem. То je ta „penušava stvar”. Zatim ga je ubedio da
prokrijumčari zabranjene spise. Ah, jadni sine... Strašljivac se ponizio
i sakrio iza leđa jednog komedijaša... bedni muškarac! Selim-paša se
nije nikada nadao da će doživeti tako težak udarac. Hilmija može da
bude izdajica... Mogu ga prognati... Može biti i obešen. Sve to može
da raskomada očevo srce. Ali, saznanje da mu je sin strašljivac, da je
toliko bedan... Pod nebeskim svodom nije postojao otac koji je trpeo
toliku muku.
Rana-beg nije primetio na pašinom licu kakav je utisak izazvala
ova gorka vest. Naprotiv, Selim-paša je ostao onaj službeni, energični,
budni ministar policije.
104
 - Sedi, Rana-beg, ispričaj slučaj od početka.
- Znate da imamo svoje Ijude i pred francuskom poštom. Jedan
od njih je prodavac kestena. U poštu često ulaze i izlaze lepo odevene
žene, ali ih činovnici ne diraju, jer ste vi tako naredili. Kad je u poštu
ušla visoka „žena” u mantilu i u staroj nošnji, to je probudilo sumnju
i pažnju činovnika. Mislili su da bi to mogla biti dadilja, pa nisu ništa
preduzeli. Cim je „žena” izašla, stala je pred prodavca da kupi kestenje.
Kosmatost ruku privukla je njegovu pažnju. Kad je podigla suknju
da izvadi novac, videli su muške cipele. Odmah su pošli za njom. U
jednoj pustoj ulici iscenirali su krađu i povukli joj pokrivač s glave.
U rukama im je osim pokrivača ostala i umetnuta kosa. Doveli su ga
danas predveče u policiju. Pogledao sam spise i video da su važni.
- Imate li adresu?
- Razume se da ju je uništio u pošti. Nismo ga mogli naterati da
prizna. Predali smo stvar našem Muzaferu, „Izbijaču očiju”. Cudi nas
čvrstina tog čoveka u ženskoj nošnji... Ukratko, nismo mogli postići
rezultat.
Paša je ustao na noge i rekao:
- Sačekaj trenutak da se obučem.

пш
^.-^ve su lampe u policijskoj zgradi upaljene. Cinovnici su veseli
i zadovoljni kao lovci koji su se dočepali retke zverke. Dva krupna
čoveka doveli su tu uhvaćenu „zverku” pred Selim-pašu.
Tevfikova odeća bila je neuredna, još su se zadržali ostaci ženskog
odela. Na licu su ostali tragovi belila i ruža koje se pomešalo. Sa očiju
se spuštaju crne linije - tragovi suza; lice i nos sve u crnim modricama,
kestenjaste oči blage kao u žene. Prvi put u životu zbunjen i ukočen,
kao da je zaboravio da se smeje. Donji deo odeće iscepan i uprljan
blatom, na ramenima se vide mrlje krvi. Poznaje li ga? Da li ga razume?
Teško je to utvrditi.
Videvši ga u takvom stanju, izmenjene spoljašnjosti, poremećenog
uma, Selim-paša je prepoznao potpis „Izbijača očiju”, koji je naslonjen
jednom rukom na Tevfikovo rame gledao Selim-pašu u oči, pokorno i
nestrpljivo poput lovačkog psa koji očekuje naredenje gospodara.
Тај gojazni čovek, kome je povereno da ispituje opasne političke
okrivljenike, nije nimalo izgledao strašan. Više je ličio na kakvog starog
cirkuzanta, koji se na povratku iz rvačkog ringa bacio na jelo i piće.
Cvrsto i visoko zakopčanu kragnu pritiska debeo podvaljak, obrazi
mu se obesili, a čelo tupo, kao u Ijudi koji ništa ne misle... Iz malih
105
 upalih očiju izvirivala je nekablagost, koja je podsećala na dobroćudnost
slona! Ali, padnu li mu šake na uši okrivljenika, učiniće ga ne samo
gluvim, nego i slepim. Те su ruke nekoliko puta „pomilovale” Tevfika.
- Dajte jednu stolicu i cigaretu.
Posadili su Tevfika na stolicu i dali mu cigaretu. Pomoćnik Rana-
beg zapalio je šibicu svojom rukom, ali Tevfikovi prsti nisu mogli držati
cigaretu, ruke su mu ostale na kolenima.
Muzafer je bio spreman da nastavi.
- Pravi se, nije mu ništa.
Paša ga ućutka oštrim glasom.
- Vi se povucite, pustite ćoveka na miru. Ispitaću ga sa Rana-
begom.
Kad ostadoše sami, paša se sagnu. Pogleda izbliza Tevfika u lice i
prvi put, otkako je na dužnosti, ponese ga sećanje. Iz prohujalih godina
detinjstva pojavi se slika ždrebeta na kojem je, dok je bio dete, jahao, i
koje je voleo više i od majke i od oca. Jednog dana životinja je slomila
nogu i sluga mu je rekao da nema drugog izlaza sem da mu ispale
metak u glavu. Sada su ga Tevfikove oči gledale pogledom tog ranjenog
ždrebeta i molile za pomoć. Nesvesno mu je ruka pomilovala rame po
crnom kaputu na kome je bilo tragova krvi.
- Kaži meni sve. Ко te je tako obućenog poslao u francusku poštu?
Ako je moj rođeni sin, kazniću ga... Mi smo ti kojima je car stavio u
dužnost da rade pravedno.
Preko lica, koje je pre jednog ćasa bilo smrtno bledo, ukazali su se
znaci života. Možda je razumeo ono što je paša rekao. Ali se u dubini
njegove podsvesti budila neka predstava. Bio je to govorljivi i nasmejani
Tevfik sa slatkim, penušavim pićem u ruci. Prijateljski, bratski glas,
govorio mu je:
„Nemoj nikom reći da sam te ja poslao u poštu; u pošti iscepaj
adresu i baci.”
Sada je taj glas odzvanjao u njegovim ušima. Tevfika nije toliko
potreslo ono šta je taj glas govorio, nego znaćenje samog glasa. Glas
je apelovao na Tevfikovu ćovečnost, na njegovu vernost, bratstvo,
hrabrost, glas koji mu je govorio poverio mu je svoju ćast, svoj životi A
koliko ima Tevfika jošl
Koliko ima Tevfika koji se goste za trpezama velikana, koji
zabavljaju i nasmejavaju okolinu... Ali svaki od njih bio je samo
komićar... lakrdijaš koga otpozadi udaraju nogom, koga po potrebi
pljuju u lice] Као i Tevfik, i on se mnogo ne razlikuje od medveda,
od majmuna, kome je u nozdrvi obruć, na vratu lanac, koji na trgu
zabavlja mnoštvol То je većiti umetnik Istoka... Ali, taj glas i taj Tevfik
za ovom trpezom - to su Ijudi, kao i svaki...
106
 Zatvori oči, usne se jedva pomakoše.
Rana-beg i paša sagnuše se istovremeno, približiše se ustima koja
su se jedva micala.
- Neću reći, neću reći, tako mi boga, tako mi boga... Pašine ruke sa
tankim prstima, koje su ličile šapi tigra, ponovo su pomilovale njegova
ramena:
- Ali meni kaži, Tevfik. Ako te je moj sin poslao u poštu, nemoj
kriti. Je li Hilmija? Reci... Kunem se, neću dopustiti da te više tuku...
A tvoja će kazna, ako kažeš, biti laka. Proteraću te u jedno obližnje
mesto, daću ti platu. I Rabiju ću ti poslati... Reci, je li Hilmija?
Cim je čuo Rabijino ime, ramena su se zatresla, ruke su
zadrhtale.
Paša se ponovo sagnu i pogleda u Tevfikovo lice. Preko crno-belih
pruga tekle su suze, a pomodrele usne su igrale. Ali, iz usta nije izlazio
nikakav glas.
- Rana-beg, danas je dosta. Reci neka mu operu ruke i lice, neka
mu obuku nešto što odgovara muškarcu. Bez mog odobrenja neka ga
Muzafer više ne ispituje.
- Hočemo li doneti odelo od kuće?
- Ne, kupite u radnji. Ja ću dati novac. Neka mu kćer za sada ne
saznal
Tevfika su poveli iz pašine sobe. Paša je seo za sto i čitao spise koji
su nađeni kod okrivljenika.
Bile su to turske novine koje su izlazile u Svajcarskoj i Parizu.
Selim-paši se činilo da je to od početka do kraja obična ludorija, bez
ikakvog značenja, činilo mu se to kao trabunjanje starih žena. Ali ono
što ga je zabrinjavalo, nisu bile novine i brošure, već nepoznatom
rukom napisano pismo. Navodno sprema se velika buna protiv cara.
Ima, tobože, za to dosta pristalica. Staviše, spominje se i dosta poznatih
imena. Možda su to obmane... Koliko puta je bilo takvih pojava. Sad je
paša znao da će se izvršiti hapšenja velikih razmera. Biće mnogo istraga
koje će uposliti „Izbijača očiju”... A možda, možda će se među njima
nalaziti i Hilmija.
Paša odgurnu spise, izabra sa stola jedno pero, pažljivo pregleda
njegov vrh i napisa izveštaj dvoru.
- Pošalji ovo po jednom činovniku... Zatim reci nek mi donesu
lavor, bokal i sedžadu. Posle molitve leći ću na ovu fotelju i odmoriti se.
Svitalo je, Istanbul se budio. Čim je paša završio molitvu, opružio
se u fotelji, naslonio glavu i zamislio se.
Na ulici se povećavala buka. Iz daljine se čula muzika, paša je
sanjao. Bio je Bajram. Hilmiji je bilo šest godina. Na njemu je bila
pašinska uniforma... Nogavice su mu bile malo duge, epolete na
107
ramenima nešto poveće... O pojasu visila je sablja od pleha. Hodao je
mašući rukama kao mladi paun. Jedna mlada žena sa prstima punim
prstenja aplaudira, a njene otvorenoplave oči sjajno plamte.
Muzika se sve bolje čuje. Dečak stoji i osluškuje ulicu, hteo bi da
otkine i baci plehanu sablju, viče koliko ga grlo nosi:
- Ja hoču muziku... Hoču muziku...
Selim-paša se sav oznojio. Zašto ne ućute to drsko detePi Zašto
on sam ne učutka ta usta šamarima.
Muzika se više nije čula. Sunce prži glavu ministra policije. Otvori
oči, znoj mu curi sa čela niz obraze. Osečao je neki težak pritisak.
Napola budan govorio je onom detetu:
- Ovoga puta ču te ja kazniti.

(^etiri dana Rabija nije znala ništa o ocu. Rakim je posetio sve
Tevfikove stare prijatelje koji su stanovali u Kadikozu. Kad bi ih upitao
da li im je pre četiri dana dolazio Tevfik odeven u ženske haljine, svi bi
odmahnuli glavom i čudno gledali u patuljkovo lice. Rakim je shvatio
da misle da nije pri čistoj pameti. Bilo mu je najteže što se svake večeri
gasio tračak nade koji je titrao u očima koje su ga čekale na vratima
radnje.
Sinekli Bakal je ponovo doživljavao novu dramu. Svaki dan su
susedi navračali u radnju i pitali za vesti. U svakoj kuči, na ulici, na
česmi govorilo se o Tevfikovom nestanku. Ulična deca su odigravala
igru „Dignuti strica Tevfika na brdo”.
Da nije bila toliko zbunjena, Rabija bi uočila nešto u ponašanju
gospode Sabihe. Та njena prijateljica, koja se uvek interesovala za
Tevfika, sada se o njemu nije više raspitivala. Dok bi joj se devojka
žalila i molila je pokorno da paša naredi da se pronađe Tevfik, ona bi
upirala oči u tavan i ne bi ništa odgovarala. Rabija je četiri dana trčala
u pašinu sobu, ali su vrata bila uvek zaključana.
Međutim, gospođa Sabiha je sutradan posle Tevfikovog hvatanja
saznala za nesreču koja je pala Rabiji na glavu. Pašino upozorenje da o
tome ne govori Rabiji moglo se shvatiti. Ali, kad je pri tom rekao: ,,Da
saznamo njegove saučesnike, pa da onda kažemo”, posumnjala je. Zašto
su pašine oči najednom pobegle kad je izgovorio reč „saučesnik”?
I žena je odmah shvatila. Тај čovek, koji se kretao u spletu praznih
reči, pojmova: car, država, dužnost, sumnjao je u svog sina. Ah, da
ona i sama u to ne sumnja, šta bi sve učinilai Ali, ona je bila odviše
zastrašena... Na svih pet dnevnih molitava molila je da Tevfik umre
108
pre nego što oda svoje saučesnike... Sa kakvom je dubokom žudnjom
molila boga da mu se uhvati jezik. Ako Rabija sazna, ako vidi svog oca,
možda će ga ubediti da oda saučesnike. Rabija ne treba da sazna...
Dakle, Tevfik...
Mučna atmosfera u konaku proširila se posle četiri dana i na
ulicu. Cak se prenela po celom Istanbulu. Otpočela su hapšenja
velikih razmera. Vest se prenosila šapatom od usta do usta, od
ušiju do ušiju, govorilo se da je Selim-paša najfatalnija, najstrašnija
ličnost u Istanbulu. Ali, da li car želi takav obrt događaja? Svi Ijudi
u njegovoj okolini povećavali su njegove sumnje. Ко zna kakve sve
spletke pripremaju? Neka ih zemlja zasiti, ne mogu da se zadovolje ni
položajem, ni odlikovanjima, ni novceml
Stanovnici Sinekli Bakala u vreme najžešćih represalija povukli su
se u svoje kuće kao životinje kada osete da se približava bura. Kad bi se
ponekad iskupili na uglu i šapatom razgovarali o tome, svačije bi oko
plašljivo lutalo, svakom se činilo da čuje topot nogu i svi bi odjednom
ućutali... Kad bi se čuo topot Selim-pašinih kola, žene sa česme bi se
razilazile hvatajući se zidova.
Pošto su svi osim Rabije znali da se i Tevfik nalazi među
zatvorenicima, gospođa Sabiha ju je nakon nekoliko dana obavestila o
nesreći koja je zadesila njenog oca.
- Paša je uveren da je on nevin... Verovatno su ga uvukli, a i
sam nije shvatio šta je učinio. Ne brini, Rabija. Paša će učiniti šta je
potrebno. Ne znam da li će dozvoliti da ga vidiš, ali mu ti sutra izjutra
odnesi malo duvana i rublja.
Sledećeg jutra, sa zavežljajem pod pazuhom, pojavila se Rabija na
vratima ministarstva policije. Rakim se čvrsto uhvatio za skut njenog
mantila. On je čuo u uličnoj kafani za mučenje, i to uveličano, pa i
za „Izbijača očiju”. O tome nije ništa pričao Rabiji. Ali su mu kolena
klecala kao dve prazne cevi od gume, a vilice drhtale. Neurednog
turbana, izbuljenih očiju, vukući papuče po iskvarenoj kaldrmi išao je
za Rabijom.
U hodnicima policije bilo je dosta prestravljenih žena, držale su
zavežljaje u ruci, nepomične i neme. Niko se nije interesovao za tu,
kao čempres visoku, dečijeg lica mladu devojku i bednog patuljka koji
se prilepio uz njen skut.
Sa spisima u rukama ili s tablama za kafu sluge su ulazile u sobe i
izlazile, ali se nijedan nije zaustavio niti upitao Rabiju šta želi.
Jedan debeo čovek nasmejanog lica približio se Rabiji:
- Sestro, koga tražite?
- Zelim da vidim „Devojku-Tevfika”.
Debeli čovek se počešao po glavi, njegove, kao u slona sitne oči
utonuše u mesnato lice.
109
 - То ne dozvoljavaju nikome. Ako hoćeš, ostavi zavežljaj, ja ću mu
ga dati.
- Ali, ja sam njegova kći.
- Ako od paše ne doneseš napisanu cedulju, neće te pustiti njemu,
pa bila mu kćerka, ili mati, svejedno.
- Ako je paša ovde, on će mi dati dozvolu.
Devojčin glas bio je pun nade.
Debeli čovek se ponovo počeša po glavi i skupi oči:
- Da vidim kod gospodina pomoćnika...
Brzo uđe u sobu pred kojom su stajali. Posle jednog minuta, koji
se devojci učini dug, otvori vrata, uze je i povede unutra, a patuljku
pokaza mesto za vratima gde će čekati.
lako je Rana-beg imao posla preko glave, primio je Rabiju samo
zato što je znao njene veze s konakom. Ali je kategorički bio odlučio
da je što pre skine s vrata.
- Danas ne možeš videti oca, devojko. Kad odobre posete, ja ću
te obavestiti.
Usko telo u širokom mantilu izgledalo je kao da se još malo
izdužilo, tanka brada se podizala:
- Ja hoću svakako danas da ga vidim.
- Ne možeš... A eto paša dolazi, gledaj, pa njemu reci. Ako ti da
dozvolu, videćeš ga.
Rabija nije primetila razliku izmedu, Selim-paše, ministra policije,
i ugladenog prijatnog starčića kakav je bio u konaku. Njene oči kao
da su se zapalile od nade. S potpunom sigurnošću rekla mu je svoju
nevolju:
- Neće da mi pokažu oca, presvetli pašo...
Mršavo telo se previjalo u crnom mantilu, lepe oči iz dubine su
molile pomoć, s pouzdanjem i Ijubavlju gledale u Selim-pašu... Ipak,
te oči nisu promenile izgled ministra policije, ali su mu osušile grlo.
Nakašljao se:
- Danas ne može, Rabija. Ostavi zavežljaj i idi. Za nekoliko dana...
Ne plači... Ne plači... Nemoj plakatil...
Pašin glas nije bio grub, ali je bio toliko odlučan, da je odmah
ugasio vatru u očima devojke. Njene oči su se utapale u suzama koje su
u potocima tekle. Noge joj se odjednom odsekoše, magla obavi njene
oči. S jecajima, koji su joj razdirali grlo, pala je paši pred noge, njene
mršave ruke savile se oko pašinih kolena, kao kad se utopljenik hvata
pojasa za spasavanje:
- Ne mogu otići, presvetli pašo... Bar kroz otvor vrata da mu vidim
lice... Samo da vidim je li živ... Toliko. Ili ste vi... Da li ste mi oca
ubili?
110
 Како da se paša spase ovog smešnog položaja?
Kroz odškrinuta vrata oči mu se zaustaviše na Rakimovom licu.
Dade znak rukom. Patuljak je kao gumena lopta uskočio nasred sobe,
uhvatio devojku za ramena, želeći da je odvuče:
- Ne Ijuti pašu, Rabija, opet ćemo doći... Hajde, dete moje... -
Nastojao je da je odvede.
Rekao je to ucveljenim glasom, hteo je da zagovori jadno dete! Bio
je to glas iskrivljenog patuljka, ali istovremeno glas čoveka velikog srcal
Rabija ga nikad nije mogla zaboraviti. Prostrane grudi visokih Ijudi, koji
su stajali poređani u onoj velikoj sobi, činile su joj se potpuno prazne.
Među njima Rakim je bio kao krtica, ali je samo u njegovim grudima
kucalo Ijudsko srce.
Rabija je ustala, držala je patuljka za ruku i ophrvana izašla iz sobe.
Za njima je paša vikao patuljku:
- Da vidim kako ćeš se ponašati. Pazi da u ovoj ulici ne napraviš
glupost, razumeš lil
Umesto da patuljak nju vodi, ona je vukla patuljka po hodniku.
Sve što je doživela u ministarstvu policije učinilo joj se kao strašan san
od koga je želela da se spase što pre.
Gotovo je zaboravila i uzrok boli koji ju je pekao. Pred vratima je
neko iza njih viknuo:
- Sestro, ostavi zavežljaj. Tevfik se previja tražeći duvana, pre
jedan sat ispraznio sam svoju kutiju pred njega.
Devojka se hitro okrenu i pruži zavežalj. U ovom zmijskom leglu,
koji je stvoren za mučenje Ijudi, jedino je taj debeljko ličio na čoveka.
Rabijine oči pogledale su ga sa zahvalnošću:
- Dobro mi pazi oca, hoćeš li, brate?
Naravno da će ga paziti. „Izbijač očiju”, Muzafer, dok je na
dužnosti, izvršavao je naređenja i silio okrivljenike da priznaju zločine,
a posle je i on hteo da se pokaže čovek.
Dok nije zašla za ugao ministarstva, Rabija nije pogledala oko sebe,
a kad je skrenula u drugu ulicu, devojci se odsekla kolena. Spustila se
na mermernu stepenicu ispred jedne kuće i počela da grca od plača.
Prolaznici su pomislili da prosjači vodeći patuljka pored sebe. Jedan je
čak pružio novac.
Vratili su se kući ne zaustavivši se da se odmore. Nije više
plakala. Spustila se na sećiju i ćutala. Ječala je kao životinja koja oseća
nepodnošljiv bol, čiji uzrok ne razume.

111
 ш
■ је, Bilale? Je li kod kuće neko bolestan? Da možda nije
majka bolesna?
Hilmija je ispitivački gledao Bilalovo lice kad je na pristaništu
otvorio vrata od kola. Pokušao je da odgonetne njegov ozbiljni i tamni
izraz lica.
Тек je bio došao iz Bejruta i sišao s lađe. Toliko ga je uplašilo
ponašanje budućeg zeta da nije ni upitao ko su ta dva civila iza Bilala.
- Nema ništa, stvamo nema ništa. Vi sačekajte u kolima. Dok
pošaljem stvari po Sefket-agi, doći ću.
Dok je Hilmija uprtih očiju u kočijaševa leđa bio zanesen mislima,
otvorila su se vrata kola u koja je uskočio Ševkija, uzeo Hilmiju ispod
ruke i seo. Gledajući dvojicu Ijudi koji su čekali deset koraka dalje od
kola, počeo je da priča, ali tihim glasom, šta je zadesilo Tevfika. Bez
uvoda, izbegavajući detalje, pričao mu je o onom pismu koje je uplašilo
dvor i Selim-pašu.
- „Izbijač očiju”, Muzafer, koji je bio određen da ispita Tevftika, još
ga nije mogao prisiliti da nas oda. Molim te, budi ćutljiv i ne pokazuj
izrazom lica da si u to upleten.
Pre nego što je Hilmija stigao da odgovori, došao je Bilal i seo
nasuprot njih. Nisu progovorili nijednu reč sve dok nisu kola prispela
do Aksaraja.
Hilmija, koji nije mogao da shvati da je situacija vrlo rđava,
neprekidno je u sebi ponavljao reči; „Čast... čast...” Ševkijina ruka mu
je hitro zatvorila usta i, činilo se da psuje Hilmiju, govorio je kroz zube:
„Kad su u pitanju veliki ciljevi, čast pojedinca je kruta oholost.”
Те reči izazvale su veći utisak na Bilala nego na Hilmiju. Као munja
prešle su Bilalove plave oči s belim trepavicama ргеко Ševkijinog
smeđeg lica, koje je bilo od fanatizma podivljalo. Vaspitavan u
Makedoniji, bio je navikao da za postizanje uspeha u borbi smatra
svaku varku zakonitom... Ali, kako čudne stvari predaju u gimnaziji na
časovima književnosti iz doba Tanzimata? Stambolija Sevkija, jedan od
đaka te škole koji su iz nje izašli u prvoj generaciji, knjiški je izrekao
ono što bi njegov ujak Bajram-aga rekao. Usne su mu se pokrenule, u
sebi je ponavljao Ševkijinu rečenicu.
Kada su kola stala pred konak, Hilmija nije zadržao svog druga.
Da bi pre video majku, peo se preskačući po dve stepenice. Ali, čim
je ušao u materinu sobu, primetio je da je i ona, isto kao i Ševkija,
zabrinuta.
112
 Sabiha nije upitala za Durnevu, niti kako je on doputovao. Od
straha oči su joj bile povećane, a glas joj od uzbudenja drhtao. Stalno je
gledala u vrata, činilo joj se da će sad neko doći i otrgnuti Hilmiju.
- Jesi li čuo šta se dogodilo s Tevfikom? Neka je bog zadovoljan
njim, nikog nije odao. Ко su ti Ijudi, treba ih obavestiti, neka se paze,
neka se nikako ne odaju... Staviše, štaviše, neka bežel
- Znaš li ti, majko, ko su oni?
- Ne, ne, niti želim da znam. Dan-noć se molim za njihov spas.
Kad bi ih Tevfik i odao, opet se on ne bi spasao kazne. Još bi mnogo
žena zaplakalo i mnogi dimnjaci bi se ugasili.
Dok je isprekidano govorila, njene su se ruke obavile oko Hilmijinog
vrata, stiskala ga je kao da će ga udaviti, jecaji koje je htela da zadrži
u svojim slabunjavim prsima, sad prilepljenim uz Hilmijine grudi,
razdirali su joj grlo. Suze su joj tekle i padale pravo na okovratnik,
a onda na vrat njenog sina, a ona je - kao da će sprećiti da Tevfikovi
saućesnici ne budu uhvaćeni i odvedeni - molila Hilmiju govoreći:
- Nemoj da ćiniš nešto nepromišljeno, dete moje, robinja da ti
budem, nemoj ćiniti, ne ubijaj staru majku...
Hilmija je skinuo majčine ruke sa svog vrata, povukao se malo
unazad i pogledao u lice stare žene. Od plaća oći su joj bile nabrekle,
njeno žalosno lice bilo je deset godina starije.
Sminka sa lica bila je opala, te se nije mogla više popraviti, pa je
tako podsećala na dotrajali kreč neke stare kuće. Bol i strah, koji su
se videli u njenim modroplavim oćima, koje su ostale još žive i mlade,
cepali su Hilmijino srce. Osetio je da svoju majku nije nikad voleo
tolikom dubokom nežnošću kao u ovim ćasovima.
Prema majci, koja je tražila da žrtvuje svoju čast da bi živeo, bio je
toliko slab, toliko slab...
- Paša vas zove, Hilmi-beg.
Iznenadni ulazak Sukrije u sobu naveo ga je da se pribere. Rekao
je da će otići u svoju sobu da se opere i da se presvuće, zatim će videti
oca. Ali je iz majćine sobe izašao toliko skrhan da je u sebi govorio;
„Kakvog ima smisla povući u nesreću još čitav niz Ijudi, i to zbog
detinjarije koja nema osnova. Како se može srušiti ovaj režim jednim
komadom hartije? Time što ću reći da sam Tevfika uputio na poštu,
ne mogu spasti ćoveka od kazne... Као što je rekao Sevkija, zar ovde
junaštvo ne bi bilo ništa drugo do prazan ponos?” Ali se istovremeno
javljala i druga crta njegovog karaktera, koji brzo podleže stranim
uticajima, a to je neka skrivena snaga koje ni sam nije bio svestan. Тај
glas govorio je u njemu:
,,Da li to ustezanje potiće iz samilosti prema majci, ili zbog
neodlućnosti da se ostvari cilj, ili je iz straha?”
113
 Kada je ušao u svoju sobu, misli u njegovoj glavi, koje su jedna
drugu gonile, izgubile su svoj smisao i suštinu, ličile su ludorijama koje
su se medusobno sukobljavale.
Oprao je lice i očetkao se. Seo je da se malo pribere. Više nego
ikad osećao je mržnju prema despotizmu, sili, nasilju, prema svemu
što je Ijudima zadavalo bol. I kad bi se sve to upotrebilo za rušenje
kule nasilja —opet je štetno, opet je odvratno. Život mu se učinio kao
poprište odvratne borbe. Oni koji se bune protiv cara, protiv vlade,
koji žele podići revoluciju, sve su to organizacije i Ijudi istog kova.
Samo je pojedinac bio nevin, samo je pojedinac bio jadan, a ponekad
i dobar.
Како je Hilmija nekada mogao verovati da Ijudi na Zapadu uživaju
pravdu? Francuska revolucija o kojoj su raspravljali u sobama, u kojima
se pilo ledeno piće, u koje je dolazio miris jasmina, protekla je u nasilju
i mučnoj atmosferi, i prouzrokovala mnoge promene u životu Ijudi.
Ustao je. Pažljivo je na ogledalu uredio kravatu i uputio se u očevu
sobu.
Selim-paša je upitao sina za zdravlje neveste, interesovao se kako
je putovao i ponudi mu mesto da sedne. On sam nije seo. Bio je miran
i uglađen, ali i služben više nego ikada. Posle duže pauze paša je počeo
da priča šta se dogodilo s Tevfikom. Njegovi saučesnici budili su u
njemu mržnju. I to u tolikoj meri da je remetilo njegov mir.
Da samo mogu uhvatiti strašljivca koji se sklanja iza jednog
komedijaša...
Hilmija je primetio da su se pašini tanki prsti skupili kao da davi
grlo kakvog kriminalca. Na licu mu se pokazao gorak osmeh:
- A ako ima više od jednog saučesnika?
Neka se svi nitkovi javno pokažu, neka budu kažnjeni za
zločine.
Zašto bi bili nitkovi? Zar je zločin buniti se protiv carevog
nasilja?
- Ne razumem.
- Na primer, i Ijudi koje vi nazivate zločincima mogu vas smatrati
zločincem.
- Sta si rekao? Šta si rekao?
- Pretpostavimo tako nešto.
- Ne mogu. Ne mogu nijednog trenutka. Postoji samo jedna
pravda, i ono što je suprotno tome. Ono u šta ja verujem, pravo je, ono
u šta oni veruju, krivo je. Razumeš li? Ili si i ti od onih podlih Ijudi koji
se sakrivaju iza leđa onog jadnika?

- Odgovori.
114
 - Neću. Veruj u šta hoćeš, učini šta god možeš... Je li jasno?
Neposlušni Hilmija mu je odgovorio oštro, bez predaha, kao da
nije bio mucavacl
- Da si čovek, ti bi i sada bio uz Tevfika, Hilmija. Ali, ti se ne bi
mogao pokazati toliko hrabar kao čovek koji se obukao u ženske haljine.
Kad bi ti podneo sve ono što je on pretrpeo... Kad bi se Muzaferova
pesnica spustila na tvoje uši, odao bi i majku i oca, Ijubio bi mu ruke i
noge, molio bi... Ti si zečjeg srca, prljavi strašljivčel
Prekinule su se veze između oca i sina, a priče o poštovanju i
vaspitanju izgubile se kao dim. Postali su dva neprijatelja, koji teže da
se uhvate za grlo i unište jedan drugog.
Pašine ruke bile su spuštene. Nije smatrao da njegov sagovomik
zaslužuje da se digne ruka na njega, i da bude tučen. Mladićeve ruke
bile su podignute...
- Ti se, Hilmija, povuci u svoju sobu, ja ću sama razgovarati s
ocem.
Oni nisu videli ženu koja je, naslonjena na štap, već dva minuta
stajala na vratima. Obojica su se osvestili i malo pribrali.
U ženinom glasu nije bilo nemoći koju je pokazivala pre pola sata,
moleći Hilmiju.
Sin je prema ocu osećao takvu mržnju, da bi mu svojim rukama
iščupao grkljan. Ali se pokorio majci i otišao.

Ш1
C^^rugi carev sekretar započe razgovor:
- Znači, Tevfik još nije rekao ko ga je poslao u poštu. Možda je
otišao za svoj račun.
Selim-paša mahnu glavom:
- Kad biste ga poznavali, ne biste tako govorili. Тај čovek prikazuje
„Karagoz” i ništa dalje ne razume, on je obični uličnibakalin, neznalica...
Ne, ne... Iza njega stoje drugi.
- Zeti-beg je govorio da je Tevfik, prikazujući igru lutaka, oponašao
velikane i da je pravio na njihov račun prefinjene aluzije koje su unosile
zabunu. On može da bude samo spletkar, bistar anarhista.
- Zeti-beg misli, što neko kaže rđavo, da je to upućeno njemu.
Onoga koji to učini, hoće da progna. Sest stotina godina, kako u igri
lutaka Ijudi oponašaju.
Za momenat su obojica ućutali, gledali su dim cigareta i razmišljali.
Zatim je Selim-paša počeo da filozofira, kako je uobičavao poslednjih
dana.
115
 - Srce tog čoveka je kao u žene... On kao žena rasuđuje o državi,
vladi, politici, caru... Ništa od svega toga ne razume. Doveo sam ga
ispred sebe i razgovarao. Nastojao sam da mu usadim u glavu da je
čovek bez vrednosti, da je sitan kao mrav. Pojedinac je kao zmo pšenice,
a vlada i država - jedan mlin... Oni svako zrno samelju, daju mu oblik
kakav hoće. Otkako smo počeli oponašati Zapad, otkako smo počeli
da prihvatamo njihova trula mišljenja, zaboravljamo tu činjenicu. Ne
drži do moje reči, gospodine. Pretpostavimo ono što je nemoguče, da
jednog dana Mladoturci dođu na vlast, i oni bi kao i mi, možda više od
nas gušili pojedinca]
Paša je obrisao znoj. Oči mu se zanele nekud daleko. Као da je
gledao predstavu na kojoj je zajedno s njim osuđena da propadne stara
državna mašina. Posle kraćeg vremena počeo je da govori o istom...
- Zene... Sreča da one ne ulaze u državne poslove. Jer, nijedna ne
razume to. Nije to zato što nemaju pameti] Koliko je bilo žena koje
su upravljale iza kulisa. U njima ima nešto zbog čega podležu svojim
osečanjima kao naš Tevfik. Da je Tevfik obični šaljivdžija, odavno bi
priznao. Kad bi bio snažan čovek, ne bi plakao kao žena. Nije ni jedno,
ni drugo. Podnosi pesnice „Izbijača očiju”, a plače, pada u nesvest,
i opet ne odaje čoveka koga voli. I žene su takve. Na primer, moja
žena... Da je ona veliki vezir... Budi uveren, upravljala bi bolje nego
današnji vezir. Ali, ako se dužnost i materinska osečanja sudare, srušila
bi sve države na svetu, samo ne državu kojom upravlja.
Na usnama dvorskog komornika titrao je osmeh koji je podsečao
na Vehbi Dedea;
- Moral Ijubavi: ko zna, možda će u budučnosti to biti regulator u
Ijudskim odnosima... Pa, neka bude.
Učutao je. Hteo je da iz sebe istrese sve ono što ga je razdiralo.
Prijateljski i po prvi put, bez ikakve formalnosti reče:
- Zašto želiš da budeš uveren da je tvoj sin krivac?
Pašino suvo lice, koje se poslednjih dana izdužilo kao skelet,
potamnelo je od briga i nespavanja. Poslednje reči dvorskog komomika
tako su delovale, da mu se jabučice zacrveneše kao da ima groznicu.
- Dok je boravio u Bejrutu, i ja sam gotovo poverovao u njegovu
nevinost. Ah, kad bih opet mogao verovati u njegovu nevinost] Da
znate da smo sada ja i on dva prava neprijatelja. Cim mi se ukaže
prilika, pričam mu šta je Tevfik pretrpeo tokom istrage. Da ima trunku
savesti, priznao bi, velim mu. Zubi mu tad zaškripe, oči mu se nemirno
prevrču, ali umesto da prizna, on vređa. A jednom zamalo što nije
digao ruku... Na mene... Na svog oca... Da znate? U kući mi je gotovo
kao u paklu. Sa ženom živim četrdeset godina, sakata je, a sad me
gotovo i ne gleda. Umreće od žalosti. Tevfikova kči, dete koje sam
116
odgajao kao rođeno, ne dolazi više u konak. Šta sam učinio? Postao
sam prava napast za svet. Zaslužuje li stari čovek, koji je spreman da za
državu žrtvuje i svoje dete, da se prema njemu tako ophode?
Skupi usta i ućuta. Činilo mu se da bi ispričao sve do kraja da je
nastavio. Lice mu ponovo poprimi staru masku, onakvu kakvu je nosio
kao ministar policije. Ustade, a za njim i dvorski komornik.
- Vreme je da izložite caru šta mislite sa zatvorenicima. Suvišno je
da dalje insistirate da Tevfika prisilite na priznanje...
Paša mu pruži kovertu i odsečno reče:
- Мој izveštaj.
U sredu je dvorski komomik saopštio Selim-paši carevu naredbu
o zatvorenicima.
Viši i niži činovnici se proteruju u Trablus i Jemen, a s njima i
veliki broj đaka. Istina, istraga nije utvrdila da su uhapšenici spremali
ustanak, ali ako ih ne udalje iz Istanbula, car se neće smiriti. A da bi
ta visoka ličnost, koja je kamen temeljac države, jedini predstavnik
vere i države, imala mira, neka se žrtvuje sve što treba, makar i stotinu
pojedinaca. Тако je mislio Selim-paša.
Tevfika će proterati u Damask. Pustiće ga da se u gradu kreće
slobodno. Paša je bio zadovoljan. Začudilo ga je samo zašto je prema
njemu bio milostiv, pa ga odvaja od ostalih.
Drugi komornik reče:
- Car je zadovoljan što ste zauzeli nepristrasan stav prema sinu.
Da umiri vašu savest, a uz to da otkloni Hilmijino interesovanje za
kompromitovanu literaturu, smislio je ovaj izlaz:
Paša se zamislio: „Zašto je potreban taj uvod. Sta će to učiniti
Hilmiji?” Ali je ćutao. Komornik je nastavio:
- Car je voljan da postavi Hilmi-bega za pomoćnika valije u
Damasku. Razume se, to je počasno mesto. Hilmi-beg mora jedno
vreme da stanuje u gradu. Da bi zadovoljio vas, car će mu uskoro
oprostiti grešku koju pripisuje njegovoj mladosti, i postaviće ga na
drugu dužnost.
Selim-pašina savest se malo smirila. Greška drugih, koji se
proteruju, nije toliko ni bila otkrivena kao Hilmijina. Grlo mu se bilo
osušilo, a ruke ohladile. Komomik ponovo nastavi:
- Svi treba da se sutra rano ukrcaju. Naredićemo da se za njih spremi
„Ševketi Derya”. Molim vas, učinite što treba. Kada suveren izađe u
petak na svečanu paradu, lađa treba da je već izvan Moreuza...
Selim-paša je i dalje ćutao.
- Naravno, vi ćete izvršiti pripreme i obavestiti porodice. Niko
neće voditi sa sobom porodicu. Pre nego što lađa krene, porodice će
moći da se s njima oproste. Car je naredio da osigurate da sve to prođe
u tišini.
117
 Paša je zvanično pozdravio:
- Zapovest Njegovog veličanstva biće u potpunosti sprovedena.
Pošto to reče, priđe vratima. Bio je poguren, ali je glavu držao
uspravno.
Komornik je došao do vrata:
- Predložite činovnike za koje smatrate da treba da budu
unapređeni.
Pošto to reče, stavi ruku na pašino upalo rame. Iz njegovih očiju i
glasa izbijala je neka blagost, i to ga podseti na Vehbi Dedea.
- Nemoj toliko primati sve srcu, pašo. Svi smo mi samo prolazne
sene.
Izlazeći iz dvora sa bolno skupljenim usnama, Selim-paša je
govorio.
- Neka komornik dođe, pa da vidim kako će objasniti Sabihi da je
njen sin samo jedna sena.
Crni konji, zapregnuti u kola, silazili su u letu niz puteve Jildiza,
dižuči belu prašinu cestama koje su krivudale kao duga zmija. Paši se
činilo da vidi svoju ženu i njeno kretanje u vreme dok je Hilmija bio
dete. Svake večeri žena bi zavukla svoju belu ruku ispod kragne deteta
i gledala da li su mu leđa vlažna. Onda bi tražila da promeni rublje i
zahtevala da popije šoljicu toplog lipovog čaja.
Čim uđe u kancelariju, prihvati se posla hitrinom mašine od hiljadu
konjskih snaga. Trebalo je prvo osigurati da „Ševketi Derya” izađe na
more. Како je dugo njen trup u Zlatnom Rogu obavijen školjkamal
Kapetana su našli u jednoj gostionici na Galati, a posadu po raznim
čoškovima Kasumpaše. Kada je sve bilo uređeno, paša se vrati kuči.
Mislio je na Hilmiju, zapravo više na svoju ženu, kojoj mora
objasniti da če joj sin ići u Damask kao prognanik.
Prvo pozva Hilmiju u sobu i reče mu:
„ - Njegovo veličanstvo te je postavilo za pomočnika valije u vilajetu
Sam.
- Neka mi oproste. Ja ne želim da budem pomočnik valije, niti
sam za to sposoban.
- То se zna. Ali, sposobnost ti nije potrebna, uostalom i nečeš
imati šta da radiš. Posao se ne razlikuje od posla pisara u finansijama.
Sastoji se samo u tome da redovno odlaziš u ustanovu.
- То je specijalno progonstvo za pašine sinove...
Hilmijine usne poprimiše podrugljiv i bolan izraz.
- Zahvali što si pašin sin. Drugi idu u Fazan i Jemen.
- Kud ide Tevfik?
- 1 on ide u Damask.
Hilmiji je laknulo, kao da mu je s prsa pao veliki kamen. Tamo če
nastojati da taj bedni čovek, koji je zbog njega stradao, zaboravi ono
II8
 što je podneo, možda će uspeti i Rabiju da dovede. Gotovo sa žurbom
upita;
. - Kada krećemo?
- Sutra izjutra će te poslati na lađu malim brodićem. Naredio sam
da večeras očiste tvoju kabinu.
- Kojom lađom idemo?
- „Sevketi Derya”.
Hilmija je pobledeo.
- Cak i kad prolazim u Kadkoy, more me hvata. A kako ću preći
Sredozemno more u onoj olupini? Ako čuje majka da ću u ovo jesenje
doba putovati u onoj olupini, srce će je zaboleti.
- Nećemo valjda praviti izuzetak... A što ti se ne sviđa „Sevketi
Derya”? Već dvadeset godina prenosi vojsku i prognanike u Jemen.
Hilmija nije odgovorio, spremao se da izađe iz sobe.
- Pre nego što odeš hoću da te vidim, Hilmija.
- Zašto, presvetli? Naređenje ste izdali. Izaći ću na ulicu da se
oprostim s prijateljima.
- Iz kuće ćeš ići pravo na lađu, pre ne možeš izaći.
- Тако... Vrlo dobro... Kad je tako, naći ćeš me večeras u majčinoj
sobi.
Како je odjednom postao ponosan taj mucavi bledi mladić? -
pomislio je.
- Како bi bilo da ti odeš i ne obavestiš majku? Ja ću joj kasnije
sve reći.
- Ne mogu otići bez njenog blagoslova.
- U svakom slučaju biće ti potrebno novaca...
Paša se okrenu i premetnu sedefastu ladicu svog pisaćeg stola.
Nije primetio srdžbu i mržnju u očima svog sagovornika, nije opazio
stid na licu svoga sina zbog ovakvog očevog stava. Hteo je da uteši svoje
srce. Mislio je da Hilmiju, рге nego što ode, poljubi u čelo, posavetuje
ga i da se s njim oprosti.
Paša se okrenu sinu i pruži mu debelu crvenu kesu. Hilmijine oči
se izobličiše, drhtavim rukama prekri usta da spreči reči koje su mu
navirale. Та crvena kesa... nagrada za nasilja koja je njegov otac činio
celom narodu!
Pola minuta, možda i više, gledali su se hladno. Bledilo njegovog
lica prekrila je neka crvena boja. Ali, kad otpoče da govori, glas mu je
bio miran. Bio je toliko smiren da Selim-paša prvi put nije primetio da
je Hilmija mucavac.
- Stavite kesu u svoj džep. Ne mogu više od tebe da uzimam novac.
I očinstvo i sinovstvo - sve su te veze danas potpuno prekinute.
Hilmija se odrekao svog oca, Selim-paše, kategorički, s
dostojanstvom sudije koji izriče osudu. A Selim-paša je prvi put osećao
II9
 prema sinu poštovanje i priznanje. Mladi čovek, potpuno bleda lica i
drhtavih usana, okrenu se i ode. Izlazeći, povuče tiho za sobom vrata,
kao da zatvara mrtvačnicu. Stari paša, kome je crvena kesa pržila prste,
ostade nasred sobe skamenjen. I sam se čudio da taj sinovljev postupak
nije izazvao srdžbu - već bol i gorčinu. Njegove misli odlutale su daleko,
na česte bure na Sredozemnom moru. Primače se prozoru i otvori ga.
Blaga i zvezdana noć... Nebo modro, plavo, vazduh prijatan, miriše kao
ruža... Nema vetra ni toliko da bi mogao osušiti žensku maramu.

Ш1
^^Svitalo je. Grad je bio obavijen dimom belim kao biser.
Minareta, kule, svi oblici s vršcima ili bez njih bledi su kao stvari koje
vidimo u snu... Modrosiva površina mora mirna. Istanbul je sanjao u
srebmastom jutru.
Кеј na Galati... Na njemu Ijudi u crnim odelima, na rubu keja
mnogo čamaca i jedrilica. Veslari se igraju veslima, nestrpljivi su. Ljudi
u cmim odelima pažljivo osluškuju topot kola koja dolaze izdaleka.
Jedna iza dmgih nizala su se kola i zaustavljala. Ljudi u cmim
odelima otvarali su vrata i iz njih izvodili žene u crnim zarovima sa
zavežljajima u mci. Bilo ih je sa decom i bez dece, u pratnji nekoliko
starijih Ijudi i jednog mevlevijskog starešine. Izlazili su iz kola i prilazili
jedni dmgima; oni kojima su ruke bile zauzete, stajali su jedan do
drugoga, a oni koji su bili praznih mku, prislanjali su se jedno uz drugo
i silazili u čamce, u jedrilice, kao živa potištena gomila, koja želi da
dobije snagu.
Na keju su se utišali koraci. Čamci su se razmileli i sekli modre
talase, udaljavajući se od obale prema „Ševketi Darya”, koji se usidrio
pred Selimijom.
Na jednoj od najvećih jedrilica, u skupini čamaca i jedrilica, Rabija
je sedela uz mladu ženu koja je dojila dete. Bilo je sveže. Vehbi Dedeov
ogrtač obavio ih je obe. Rabija je slušala kako dete pod ogrtačem sisa
i mljacka ustima. Jedan slabunjav starac šiljate bele brade tatarskog
lica, koji je sedeo prema njoj, otvori oči kao da se probudio iz nekog
strašnog sna i poče da viče:
- Моје unuče, progone moje unuče, nevernici, neka im se na domu
zasade smokve.
Dete, koje je pod ogrtačem sisalo, ostavilo je sisu. ,,Uva... Uva
Uva...”
U čamcu do njih jedno muško dete je zavijalo kao mali čučić.
- Tata... Tata... Hoću tatu...
120
 Opet se sve utišalo. Starcu bele brade poigravaju vilice. Njegove
upale usne drhte. Veslari povlače vesla... Hod bez kraja...
Najposle su čamci i jedrilice pristali uz „Sevketi Derya”. Pratioci
u crnim odelima izveli su, gurajući žene u cmim zarovima s pokretnog
pristaništa na lađu. Muška deca su se popela hitro kao majmuni, a
ženska su plakala i jecala.
Na vrhu stepenica stajala je posada poderanih nogavica i bosonoga.
Та posada već deset godina ovom lađom odvodi prognanike i vojsku u
Jemen i Trablus.
Mornari su počeli da psuju. Odabirali su naročite psovke i na
kraju posebno naglašavali reči. Psovali su one koji u zoru gone na brod
„Sevketi Derya” dedu, žene, starce, mnoge bednike i samohrane,
psovali su one koji kao otpatke slame razbacuju na sve četiri strane
sveta; decu, porodice, očeve i braću, te tužne gomile; one koji su
preuzeli da im ruše kuće, domove, da gase dimnjake i da na taj način
zarađuju novad
Psovke su bile upućene i onima koji su u prošlosti ugnjetavali,
zulumćarima i njihovim dedovima, čak do praoca Adama. Pljusak
psovki preneo se s potomstva zulumćara na njihove potomke u
budućnosti, čak do poslednjeg zulumćara koji će mučiti Ijude.
Nema sumnje, psovka je bila upućena najviše caru i velikanima oko
njega. Pratioci u cmim odelima dobili su naređenja da ne odgovaraju
na psovke. Prave se da ne čuju.
Na palubi se buka i vika dizala do neba. Rabija je zbunjeno
posmatrala kako se mlada žena s detetom sastaje sa svojim mužem.
Po svoj prilici,^bio je to neki siromašni mladi činovnik, slabo obučen i
mršav čovek. Covek bele brade, koji je u čamcu probudio dete, ponovo
je uzdignute brade vikao, kao da bunca:
- Neka im se na domove zasade smokve...
Jedan mlad student medicine spušta starčeve ruke i šapuće na
gluvo uvo:
- Dragi tata, pustiće nas na Bajram. Ako nas ne puste na Bajram,
pustiće nas na dan ustoličenja...
Mornari iz jedne slomljene posude dele putnicima vodu i miluju
decu, šaleći se sa starim ženama. Ali, gde li je Tevfik usred ove buke?
Na kraju su ga primetile Rabijine oči. On je zabavljao u svom krilu
dete jedne debele žene, koja je htela da napravi mesto mužu. Čim
je ugledao Rabiju, potrčao je s detetom. Otac i kćerka zagrlili su se,
gotovo zgnječivši dete između sebe. Zena pritrča i zgrabi svoje dete.
Tevfiku je brada narasla, obrazi upali, oko očiju podočnjaci. Pre
nego što su otac i kći stigli da progovore, čuo se sa kapetanskog mosta
glas kapetana:
121
 - Svršite brzo... Za deset minuta u čamcel
- Rabija je izvadila iz marame okrugao zavežljaj, i stavila ga Tevfiku
u nedra. То je bila zarada radnje za posledni mesec. Zatim je i ona
počela svome ocu da pravi mesto na sredini palube, pored muža debele
žene. Smestila je sepete, koje je Rakim teglio, znojeći se.
- Ima punjenih paprika, ulja, sira, kuvanog mesa... Čim dođeš u
Damask, piši nam.
- Zar ja idem u Damask?
Niko još nije znao kuda će biti proterani. Svi misle da će biti
proterani u Jemen i Fizan.
Те noći Vehbi Dede je došao Rabiji i obavestio je da će joj otac
ići u Damask. Тако je ona cele noći bila zabavljena pripremanjem jela
i rublja za Tevfika. Čim se razdanilo, ukrcao je nju i Rakima u kola, i
doveo ih na pristanište.
Lađi se približila jedna barka. Još jednom se začuo glas kapetana
kao poziv za bitku.
- Idite u čamce...
Pratioci u crnim odelima došli su na palubu. Još jednom su potisli
gomilu, koja se sada digla.
Dete koje je sisalo počelo je ponovo da plače. Dok je dete plakalo,
starac je sipao prokletstva. Nabujao je talas Ijudi na palubi i uskomešao
se. Opet ista potištena gomila, oslanjajući se jedno na drugo, sišla je u
jedrilice i čamce.
Na palubi Ijudi su se kao živa piramida nagomilali jedni na druge
i mahali raznobojnim maramicama onima u jedrilicama koji su se
udaljavali.
Voda seuzburkala, vesla i trup čamca su se gibali i zapljuskivali. More
i sunce su se poigravali, s jedne strane modričasta ostrva s rubinskim
sjajein, s druge carigradsko pristanište u obliku polumeseca...
Čamci su se uputili prema Istanbulu. Utišali su se svi glasovi. Žene
u crnim zarovima, napola zatvorenih očiju, šaputajući su se molile
uzdignutih ruku prerna nebu. Zatim su okrenule glave i duvale prema
mestu gde je je bio „Sevketi Derya”.
Rakim je upitao Dedea:
- Iz zadnje barke izašao je Hilmi-beg. Zašto li je došao na lađu?
- I njega proteruju. I on je Tevfikov drug.
Rabija reče na to:
- A ja ću gospođi Durnev biti sluškinja.
Vehbi Dede je okrenuo oči prema moru. Na plavim vodama s
belim penama, što se prelivaju, prošao je čitav red delfina skačući,
motajući se i igrajuči se.
Rakim reče:
122
 - Tevfik je od mene tražio pribor za Karagoza. Hoće li možda na
lađi prikazivati lutke?
Vehbi Dede, potpuno udubljen, odgovori:
- Vizija obilazi razne zemlje, kao i čovek - o, sinel

123
 I
O d \[ jutra do mraka žene nisu ostavljale devojku na miru. Tobože
da je razgovore, da zaboravi ocal Ali, ko bi to mogao?
Počinjale su od onih dana kad joj je Tevfik tepao i njeno pričanje
nazivao gugutanjem. Cim bi jedna prestala, druga bi preuzela da joj
govori o njenom životu do dana kad je Tevfik otišao u progonstvo.
Trebalo je imati snage pa to izdržati. Rabija se pretvprila u živog
mrtvaca.
Rakim je sedeo na visokoj stolici, koju mu je svojevremeno Tevfik
napravio, kako bi mogao da dohvati pult; pričao je mašuči glavom
desno-levo. Svetlost koja dopirala kroz vrata udarala mu je u glavu.
Njegova glava je izgledala kao da je uveličana, jer su se primečivali svi
nabori, a i najsitnije crte u uglovima očiju. Peregrini je bio zanesen,
posmatrajući vatreni sjaj zenica na tom širokom i žalosnom licu.
Poslednja reč je zastala u suvom patuljkovom grlu. Ruke su mu
nemimo pretraživale džepove i gornju površinu pulta. Prsti su drhtali,
oči se sve više caklile. Peregrini izvadi iz svog džepa kutiju sa cigaretama
i pruži mu je.
- Dva dana su prošla otkako sam ostavio cigaretu, tobože...
Prsti su mu dohvatili cigaretu iz kutije i on je drhteči prineo do
usta, i kad je zapalio šibicom, koju je gost prineo, uvukao je dva dima
i ponovo nastavio;
- Ubuduće treba ovako upravljati. Ne možeš se rasipati. Mi ćemo
izdržavati Tevfika u Damasku.
- Hoče li Rabija trpeti oskudicu u novcu?
- Možda neće. Bakalnica radi. Tevfikova bolest da daje na veresiju,
a da se kasnije ustručava da traži novac od dužnika, znatno je kvarila
naš posao. Sada sam ja postao bakalin.
- Ide li Rabija Selim-pašinima?
- Ne ide. A ne da ni da se protiv njih govori. Juče je paša poslao
svog upravitelja konaka. On joj je doneo platu, ali devojka je nije
primila.
Cutao je i razmišljao. Njegove bore na licu su se namreškale.
Cinilo se kao da se smeje.
125
 - Dolazio je i starešina Sabit. Često navrati u radnju i nudi novaca
na zajam. Njegova trgovina ugljem napreduje. Leti zarađuje prodavajuči
lubenice. On je u svakom slučaju dobar komšija.
Guste Peregrinijeve obrve se nabraše kao dve bube koje se
spremaju da navale jedna na drugu. Ali, glas mu je bio smiren i malo
podrugljiv:
- Cini se da je bacio oko na Rabiju.
- На, ha, ha] E, baš si pogodio. On se Rabije mnogo plaši. I kad bi
devojka htela da pođe za njega, on bi se plašio da se njome oženi. Ako
to nije, onda žudi za našom tetkom Pembom. Otkako je Tevfik otišao,
ona stanuje s nama. Nije to ružno. I dobro nam dođe što se tiče posla.
A uz to Rabija ima drugaricu. Ali je čudna, hal
Rakimov gost je mislio o nečem sasvim drugom:
- Kad bi se Rabija udala za kakvog dobrog čoveka...
- Njoj se ukazala dobra prilika, kao što je Galib-beg. Ni devojci iz
uglednije porodice ne dolaze takvi prosci. Rabija je navršila osamnaest
godina. Njena je svagdašnja briga da Tevfik u progonstvu ne podnosi
oskudicu.
Oštre Peregrinijeve oči ispitivale su polutamne uglove radnje:
- Može li sve vas izdržavati ova radnja?
- Izdržavaće... Pogotovu ako Rabija bude češće nalazila posla,
izdržavaće nas vrlo dobro. Ali, ovih dana devojku boli grlo. Bile su dve
svečanosti na koje su je zvali da peva pobožne pesme, ali nije mogla
otići. Nema snage da peva ni obične pesme. Jela je dudovo lišće kao
slavuj...
Među plamičcima dveju belih sveća, uokvireno belim pokrivačem,
videlo se dugo, tanko lice devojke. U medastim očima su titrali zeleni
odblesci. Grozničavglasjoj je silazio sapovećihrumenihusana. Govorila
je iz usta anđela koji se tuže bogu što je učinio Ijude gospodarima na
zemlji... Opet glas, opet onaj glas... Као što leptir, dok raste, dobija
razne oblike, i taj glas se iz dana u dan, iz godine u godinu menjao,
produbljivao, dobijao neku posebnu lepotu koja uzbuđuje Ijudsko
srce. Peregrini se sada prisećao boje njenog glasa kakav je bio u ranijim
godinama. Rabija je za njega bila možda samo jedan glas. Glas, koji u
vremenskim dugim razmacima daruje priroda, da bi se Ijudsko uho i
srce nasladili. Како taj glas može promuknuti? Како može presušiti
onaj slap melodija?
- Treba pozvati doktora, odmah mu treba pokazati njeno grlo...
Rakim, koji je navikao na takve Peregrinijeve bezazlene reči, nije
ni slušao. Za Rakima je Rabija bila nešto sasvim drugo nego što je
glas. Та devojka je bila jedina Ijudska vrednost koja ga je privezala za
zemlju. On je Rabiju više voleo nego Tevfika, voleo ju je kao što pseto
126
voli svoga gospodara. Rabija, koje se sećao iz prošlosti, nije bila nikakav
odjek, ona je za njega u sviim prilikama bila živa stvarnost...
Koliko je prošlo godina od onog dana kad je ona prvi put došla
u radnju sa sepetom u rucil Како je to bio prekrasan dan, i koliko je
lepih dana prošlo? Sad su se u njegovoj glavi ređali dogadaji koji su bili
povezani sa Rabijom, do onog strašnog dana kada su išli u policiju da
vide Tevfika. Како su se od jecaja tresla slabunjava ramena devojke,
kad ju je on vukao da bi je odvojio od pašinih kolena. Još i sada oseća
na vrhovima prstiju kako ona drhti. Kad bi se zbog nečeg skupila srca
celog sveta, ne bi volela Rabiju onoliko koliko je voli srce u njegovom
degenerisanom malenom telu. Govorio je u sebi:
- Ah, kad bi samo zaplakalal Ali, njene suze teku samo u njenu
unutrašnjost.
Skupljeni nabori na njegovom licu razvukoše se. Ali, ne da se
nasmeši. Као da se čudi nečemu. Iz njegovih otvorenih i okruglih očiju
počele su da padaju suze. Patuljak velike glave plače, a Peregriniju se
čini kao da gleda neku staru sliku. Nije puštao glasa, niti se micao...
Suze su padale, njegovo lice bilo je zaneseno unutrašnjim bolom...
Peregrini je Ijio potresen. Hteo je da nešto učini, da zagovori i
Rakima i Rabiju.
- Želeo bih da vidim Vehbi Dedea i da ga zamolim da češće navrati,
on može da utiče na Rabiju, da zaboravi sve.
- Vehbi Dede je kao svetac, ali on uliva tugu, kao kad čovek sluša
pevanje pobožnih pesama. Rabiji u ovim danima nije potrebno tako
nešto. Devojka treba da se uteši, da zaboravi, da se smeje... (Pogledom
je tražio Peregrinijeve oči). Ne bi li nam ti katkad naveče svratio?
Rabija će se razveseliti čim te ugleda.
Peregriniju se učinilo da tim rečima otvara vrata neke velike
tvrđave pred kojom je čekao. Naslutio je pobedu. Znači on bi bolje
od Vehbi Dedea mogao zabaviti tu izvanrednu djevojku. Kad drugi
put dođe, doneće Raldmu kutiju cigareta. Od pamtiveka, činilo mu se,
nije bilo tako pametnog patuljka, pa ni u knjigama ne bi mogao naići
na takvog čoveka.
- Sutra naveče ću doći, imam predavanje ovde u susedstvu.
Ali, sutra naveče, posle predavanja nije ni svratio u Sinekli Bakal.
Pošto je večerao, otišao je Vehbi Dedeu.
U Šahin-aginoj ulici, u blizini mevlevijske tekije na Galati, u
jednoj uličici, u velikoj bašti, nalazila se kuća od trošnog materijala.
Obe strane ulice bile su zatvorene baštenskim zidovima, koji su
ograđivali male kuće sa baštom. Kaldrma je izlokana, ali je na brdu
sijao mesec, pa je Peregrini bez poteškoća nalazio put i mogao da se
preda svojim mislima... S jedne strane, zamišljao je sebe kao starijeg
prijatelja, koji želi da pomogne jednoj nesrečnoj devojci. A s druge
127
 strane, smatro je da bi moglo biti sumnjivo da se toliko brine oko jedne
osamnaestogodišnje devojke.
Vehbi Dedea je našao pred crvenom bakrenom mangalom.
Prekrstio noge na beloj koži i sedi. Na stalku za knjige, koji je bio
pored njega, ležala je otvorena Mesnevija zelenih korica i žutih listova.
Dve velike sveče su gorele, ali on nije čitao. Ogrtač mu je prebačen
preko ramena, u ustima cigareta, a oči uperene u vatru. Peregrini ga
je zatekao rasejanog. I kao i uvek, dočekao je pijanistu sa prijateljskim
osmehom u očima i pokazao mu mesto pored sebe.
Jedno vreme su obojica ćutali. Njihovo šestogodišnje prijateljstvo
zbližilo ih je toliko da se nisu osećali obavezni kad se sastanu, da
nešto kažu. Peregrini je neko vreme posmatrao Dedeovu senku na
belom zidu na kome se ocrtavala dugačka kapa i ogrtač. Dede je u
međuvremenu podizao oči prema gostu, micao usnama kao da će nešto
reći, ali je i dalje ćutao. Bilo mu je drago što je Peregrini došao. Počeće
diskusiju o metafizici, zabaviće ga svojim mislima o derviškom redu,
a diskutujući s njim, možda će naći put pomoću kojeg će se spasti iz
bezizlaznog položaja u koji je bio utonuo. Jer, od dana kada je ispratio
Tevfika, Vehbi Dede je proživljavao neku krizu. Тако se s vremena na
vreme uzdrma njegova životna filozofija, do koje je došao asketskom i
misaonom borbom u toku minulih petnaest godina.
Svemir je niz priviđanja i sena, koje tvorac slikar stalno crta
i kvari, koje svakog časa zajedno sa sobom stvaral Obzirom na to,
trebalo bi mirno posmatrati bilo koju buru u životu. Međutim, nekada
ove sene imaju tako iskonske nevolje... Ovaj čovek doživljava mnoge
stvame tragedije... Onaj primer na ladi uzdrmao je njegovu unutrašnju
ravnotežu. Bilo je potrebno opet od početka razmišljati, naći stari mir
i verovanje, bez postavljanja pitanja.
Pijanista je došao da otvoreno razgovara o jednom Ijudskom
problemu. Počeo je rečima; „Juče sam video Rakima”, i preuveličavši
malo, izložio šta je patuljak rekao za Rabiju. Dok je govorio, posmatrao
je vatru u mangali i očekivao s napregnutom pažnjom da čuje Dedeov
odgovor. Ali, Dede nije ništa rekao.
- То kažem, jer mi se čini da je Ijudima, naročito ženama, kada
su tužni, potreban duhovni razgovor. Na primer, moja majka... Nije
se odvajala od tamnih uglova u crkvama... kao da je nastojala svake
sedmice da se reši greha.
Nastojao je da mu glas bude podrugljiv, ali u tome nije uspeo.
Priviđenje, koje mu se mutilo po glavi, pričinjavalo mu je bol. Vidi
grupu brižnih žena, na čelu je njegova majka, na kraju Rabija... Zene u
sredini su bile bleda i nejasna vizija... Samo njegova majka i Rabija žive.
Nestrpljivo, skoro nepristojno, rekao je:
128
 - Zašto ne odgovaraš, prijatelju?
- Razmišljao sam. Ti misliš glavom hrišćanina i Evropljanina. Kod
nas, može se reći, nema reda duhovnika kao kod vas... Između boga
i pojedinca nije potreban posrednik... Svaki pojedinac samo svojom
voljom može da se približi bogu, i da nade utehu i mir.
- То je teoretska strana stvari... Ali, zar i kod vas duhovnici
nemaju uticaja kao kod nas... Pogledaj jednom na tekije. Čini mi se
da se pripadnici religija, naročito katoličke, vežu najviše za onu stranu
koja je najbesmislenija. Uveren sam, ako postoji greh, da ga ni papa,
niti bilo koji drugi sveštenik ne može skinuti. Ali me nešto uznemirava
i želim da ti to jednom kažem. То je jače od mene. Na primer tebi...
Možda zato što malo ličiš na našeg porodičnog sveštenika, koji je neki
duhovni vodič duše moje majke, želim da ti to kažem...
Između derviševih obrva pojavila se duboka bora, usne mu se
skupile. Peregrini je mislio da če Dede pružiti ruku i zatvoriti mu usta,
kako bi ga sprečio da ne kaže ono što je hteo priznati.
Delimično iz potrebe da iznese ono što je nosio u sebi, delimično
iz znatiželje da vidi kakav če utisak ostaviti na Vehbi Dedea, nastavio
je žurno da govori;
- Na primer, u meni se često, kad mislim na Rabiju, javi jedan
čudan osečaj... Predajem se smešnim mislima, kao da sam počeo da je
volim. Onda mi se i sama pomisao učini grešna. То sam ti toliko puta
hteo reči...
Učuta. Pogleda u Dedeovo lice. Nestalo je one crte između
njegovih obrva, usta su ponovo našla stari mir. U njegovom izrazu
nazirao je pomalo ironičan smeh.
- Pogrešno je misliti da je to greh... Voleti nikad nije greh. То je
smisao našeg postojanja... Znam, želiš nešto reči. Da, i u Ijubavi može
da se ispolji nešto bolesno. Ali, i to prođe... Do tebe je da to savladaš.
Da bi postao atleta, čovek prisiljava svoje telo da izvodi neshvatljive
pokrete. Asketizmom i voljom on može da nadvlada i svoj duh. Budi
uveren da če to odricanje i asketizam čoveka jednog dana učiniti
zadovoljnim. Na stare plamenove svoga srca gledače hladno, kao da sa
brda pokrivenog snegom gleda vulkan.
- Jesi li ti ikad voleo?
- Kad ne bih voleo, ne bih bio čovek. Uvek volim, i to koliko
mnogo...^
- Žudeči za tim da bude moje...
- То je primitivno... Niko nikog ne može posedovati. Čak ni
stvari nisu naše. Pravo vlasništva, o kome ti govoriš, ne bi trebalo da se
prizna čoveku. Sve što volimo, naše je. U našem je srcu. То je toliko
naše lično, da nam ni sve vojske sveta ne mogu to iščupati iz našeg srca,
ni izbaciti...
129
 Peregrini je mislio u sebi; ,,Na koji se način mogu, kad neko tako
shvata, objasniti faze gramzivosti u životu Ijudi kroz koje oni prolaze”
i ućutao je.
- Ti treba da se oženiš, Peregrini. Biti neženja nije za svakog dobro.
Uz to, ti si od onih Ijudi koji su stvoreni da žive u porodici.
- Ne želim da još jednom uvučem ženu u svoj život.
- Zašto?
Ispred njegovih očiju promicale su slike iz prošlosti. Kada mu je
bilo šesnaest godina, pustio je da ga zahvati i ponese putenost one
mlade majčine služavke. Posle je sretao besposlene, bogate, histerične
žene, koje su žudele za mladićima! То je bilo u Madridu, u vreme kada
je sedao za trpezu života s apetitom seljaka, kada se odavao uživanju
do iznemoglosti. S kolikom je odvratnošću u dvadeset četvrtoj godini
ustajao s Ijubavnih terevenki. Zanesen sećanjem na te dane, nije video
kako Vehbi Dedeove oči pažljivo gledaju njegovo lice, čuo je samo
pitanje koje mu je on postavio. U njegovom prijatnom glasu osetio je
da ga je zainteresovao.
- Sest je godina kako se poznajemo. Ко si, šta si, ne znam. Shvatio
sam samo da ne potičeš iz staleža koji mora da se brine za svoju životnu
egzistenciju.
- Mnogo si pronicljiv. Smatraš da sam ja iz besposlenog razuzdanog
plemićkog staleža.
- Obeležja vašeg staleža ista su u svakoj zemlji. То je stalež koji
može da pribavi sve što hoće, ne gledajuću kako da to ostvari. Najviše se
čudim zašto si se ti, koji si takvog temperamenta, zatvorio u manstir.
Otpočeo je podrugljivim glasom. Videći da je sagovornik
znatiželjan, on je počeo da toplo i dečjom jednostavnošću priča o svom
životu.
Bio je sin španskog plemića. Rodio se i odrastao u Madridu. Nije
poznavoa oca, odgojila ga je mati. Otkako je saznao za sebe, do danas,
bio je pod uticajem suprotnih žudnji, on je prelazio iz jednog stanja u
drugo.
- Svako ima dve ličnosti, a ja tri.
- Ne dve ili tri, nego svako ima stotine ličnosti.
- Ja poznajem tri. Prvo je moj mozak. [Rukom je udario po čelu).
Tu stanuje. Na životnu trpezu nikako ne seda sa mnom. Ali, to je
posmatrač, koji mi uvek stoji nad glavom, koji me posmatra, kritikuje.
On me je uvukao u univerzitetske klupe, u biblioteke i u sve vrste
naučnih izvora. On se igrao mojim materijalnim slabostima, u sve je
sumnjao, ni u šta nije verovao. Večni davo u meni, kako se to u crkvi
kaže.
Drugo je moja duša. Ne znam gde joj je mesto u mom telu. Ona
se ne pokorava hladnoj prevlasti mozga. Та snaga je od mene napravila
130
umetnika i vezala me za muziku. Ona utiče da volim lepotu, pa iako
sam nevernik, sili me da se opet klanjam nečemu.
Treče je moje srce. [Udario je rukom po levoj strani gurdi].
Vrlo dobro znam njegovo mesto. Ono ne priznaje ni mozak, ni dušu.
Njegove ocene Ijubavi nemaju veze ni s ružnoćom, ni s lepotom.
Njegove ocene o dobru i zlu nisu ni u kakvom odnosu s pravednošću,
ni s logikom. Bez razloga voli i mrzi, bez razloga čini dobro i zlo. Ono
je snaga koja na svoj način zapoveda. Jedini njegov sudija bila je moja
majka. (Pogledao je u Vehbi Dedeovo lice i osmehnuo se). Bila je od
onih žena koje zaslužuju da se upoznaju. Bila je tanka i visoka. Glava
- kao stari medaljon. Svaka njena kretnja bila je njoj svojstvena. Uvek
je nosila pokrivač na glavi od crne španske čipke. Njen svet bio je
crkva. Ako bi trebalo da iščupam svoje srce i da ga bacim, da bih nju
zaboravio, ni časa se ne bih kolebao.
- Zašto?
- Jer me je svojom Ijubavlju i verom uništila. Nije se pokoravala
nikakvoj želji izvan vere, niti je mogla shvatiti one koji im se pokoravaju.
Želeo sam da idem u Milano da studiram muziku. Pristala je posle
mnogih molbi. I sama je napustila našu vilu u Madridu i došla zajedno
sa mnom. Nastanili smo se u Milanu. U ovom gradu se okružila
mračnijom crkvenom sredinom nego u Madridu. Primila je italijansko
državljanstvo, zato što je papa Italijan. Ti, moj prijatelju, nikad ne
možeš razumeti shvatanje religiozne žene - katolikinje. Vaše su žene
mnogo uravnoteženije, imaju mnogo više interesa za zemaljski život.
Katolička crkva je ispila svo biće moje majke i uvukla je u sebe. Cim bi
čovek pogledao u njene crne oči, njenu odlučnost i izraz blagih crta na
licu, zapazio bi u njoj neobično jaku ličnost. Ali, za nju su ličnost i volja
bili vražja klopka. Njeno shvatanje vrednosti bilo je neobično. Položaj
u društvu, ime, čast i slava nisu za nju ništa predstavljali. Ugled i moć
koju je želela svom jedincubili su izvan ovoga sveta... Od dana kada sam
otvorio oči, živeo sam u mreži koju je splela takva volja i Ijubav. Možda
je još onog dana, kada sam se rodio, mislila da me zatvori u manastir.
Ali, kada sam se povukao iz društva i postao redovnik, ne mogu reći da
sam bio samo pod majčinim uticajem. U dvadeset četvrtoj godini bio
sam siguran da sam se nauživao svih užitaka. Nije ostalo ništa vredno
da se doživi. Lišiti telo svega, živeti povučenim životom, živeti samo
za dušu... Eto, zato sam zatvorio vrata zemaljskog života i povukao se
u manastir.
Ponovo su mu se nabrale obrve, kao dva dlakava insekta, koji se
spremaju da navale jedan na drugog. Proživljavao je život u manastiru.
Prisećao se molitava, kada je satima klečao na kolenima na tvrdom
i hladnom kamenu. Cinilo mu se da oseća miris tamjana, da čuje
131
zvona, tonove orgulja, duboke i duge glasove, koji su se odbijali
od mračnih zidinai Sečao se svojih dubokih razmišljanja, života u
beskrajnom asketizmu, kojim je živeo da bi slomio u sebi svoj vatreni
temperament.
- Posle prevlasti mozga i mučenja organizma došla je prava
razuzdanost dušel
- Dobro. Ali, dodijala mi je i duševna razuzdanost. Zatvorio sam
manastirska vrata i vratio se životu. Da mi je majka bila normalna
žena, i ja bih se vratio u normalan život. Vremenom bi se razvio
sklad, harmonija između ove tri suprotnosti koje su bile u meni. То
se nije moglo dogoditi. Ona mi nije oprostila... Sad ona živi zatvorena
u jednom manastiru... Evo, ima petnaest godina kako sam došao u
ovu zemlju. Budi uveren, prvi put u životu osećam da sam slobodan.
Nemam nikakve dužnosti ni veze. Mislim šta hoću, živim kako hoću.
I zarađujem, radim. Postao sam sasvim drugi čovek. Uzeo sam novo
ime... Sada sam primio i državljanstvo ove zemlje. Ako hoću, mogu da
živim srcem, mozgom, ili dušom... Nema snage koja bi me privezala da
živim samo za jedno. Neka živi moja nova sloboda!
Glas mu je bio nešto gorak, a nova sloboda možda nije bila ništa
drugo nego život u ogradenoj žici, koja ga je odvajala od okoline.
- Veliš da su ti preci bili Spanci. Možda su od neke stare
muslimanske porodice, koja je primila hrišćanstvo kada su muslimane
terali iz Spanije.
- Možda si u pravu. Možda u meni postoji neka nasledna mržnja
prema hrišćanskoj crkvi. Ali, posle svega toga ne želim ući u okvir
nijedne vere.

Mesec je zašao, ulice su bile tamne. Dotičući se rukama zidova i

idući, osećao je u sebi radost, kao oni koji su se spasili neke provalije
u koju samo što nisu pali. Večeras je jasno shvatio pitanje koje ga je
toliko vremena mučilo, kao zamršen san. Postojala je jedna žena koja
se pojavila da zavlada njegovim srcem. Onako kao što je majka bila
ovladala njime, možda još jače od nje. Мајка ga je bila zatvorila među
tesne manastirske zidove. Та mala devojka, to dete, čija glava do juče
nije dosezala klavir, hoće da ga učini prognanikom, da se nastani u ulici
Sinekli Bakal, da postane bedni buržuj, vezan za hiljadu i jedan uslov
koji će mu oduzeti slobudu.
Povukao je nogu i spotakao se. Pokušao je da se uhvati rukom
za zid, ali je pri tom ogrebao dlan. Setio se kada je ležao na zemlji
u drugoj ulici kako mu je svetlost plavog osvetljenog puta, između
streha, zasijala u oči.
Bio je letnji dan. Muve crvenih i zelenih krila... Na stotine ih se
lelujalo po ulici Sinekli Bakal. I sada je čuo njihovo zujanje.
132
 Udario je rukom po gradima i rekao:
- Neću ići putem kojim me ti vodiš, glupa, slepa snagol

II
^ ^ o sle petnaest dana Peregrini je došao i doneo tri paketića. U
jednom su bile cigarete za Rakima, a u dragima bombone za Pembu i
Rabiju.
Prošlo je petnaest dana kako nije navraćao u Sinekli Bakal. Sada
je išao izgovarajući se prijateljskom dužnošću, ili je tako mislio, da bi
se opravdao pred samim sobom. Zašto je toliko podložan sumnji u sve
što mu je u glavi. Zašto ne bi posetio kćer svoga prijatelja, u danima
kada je žalosna? Na kraju, nije ni on mašina od mesa i kostiju, i on je
čovek.
Cepenci na radnji bili su spušteni, vrata odškrinuta. Gurnuo ih je.
Radnja je bila mračna. U malom hodniku koji vodi u kuhinju gorelo je
svetlo. Iz kuhinje je dopirao Rakimov glas. Peregrini pokuca.
- A gde si bio?
- Rekao si da ćeš doći one večeri, od tada je prošlo petnaest dana,
nisi navraćao. Kakva je to nevera!
S cigaretom u raci Pemba je otvorila kuhinjska vrata... Rakim
je ostavio svoju šoljicu kafe kraj mangale i ustao. Pod žutim svetlom
petrolejke u velikom fenjera, koji je visio o tavanu, video ih je sve na
okupu. Na polici iznad ognjišta sijalo je bakreno posuđe. Oko mangale
poređane tri pletene stolice. Dve su prazne, jer su Pemba i Rakim još
stajali. Sa treće Rabija polako ustade. Na sebi je imala dugi prošiveni
ogrtač, bradu podvezala tankim belim platnom, pa joj lice još više
izgleda isceđeno i izduženo. Ispod očiju modri podočnjaci, a sjaj u
očima kao da se ugasio. Cinilo se da je potištena što je Peregrini nije
tražio posle očevog progonstva.
- Jeste li bolesni?!
- Krajnici mi često otiču.
Seo je i stavio na njeno koleno kutiju s bombonama. Dok je ona
rastreseno odvezivala traku s kutije, Pemba je jela mekane bombone i
coktala ustima. Dok je posmatrala sliku majmuna na poklopcu kutije,
na Rabijinim usnama se pojavio iskrivljeni osmeh. Bio je to osmeh u
kome su bile odsutne njene oči.
Rakim je doneo iz radnje rogozinu za gosta. Pemba je rekla:
- Istukla sam maslina, zagrejala ih i stavila Rabiji na grlo. Uoči
spavanja daću joj lipov čaj i još ću je iznojiti.
Peregrini je primakao stolicu do Rabije.
- Meni se čini da imaš temperatura, Rabija.
133
 Devojka nije odgovorila. Na njenom slabunjavom licu ocrtavao se
izraz kao da je nešto očekivala i osluškivala.
Oštra severna bura besni, suve grane u bašti udaraju jedna o drugu.
Cuje se njihova škripa, sitni pesak kovitla se pred vratima koja škripe
od naleta vetra. Rabija ustade i ode do vrata. Dok je uvlačila svoju
mačku unutra, Peregrinijeve su oči zapazile da je iza odškrinutih vrata
sve pokrila tama.
- Da bog pomogne onima koji su na moru!
Pembino ospičavo lice kao da se moli, iz malih crnih očiju vide se
suze. Čudne li žene! Ima li smisla podsetiti Rabiju da je Tevfik prešao
more? Sa mačkom u rukama devojka je stajala kao ukopana.
- Odavno je Tevfik stigao u Bejrut - rekao je patuljak.
Rabija je ponovo sela na stolicu. Peregrini poče da priča o
nekadašnjem svom putovanju u Bejrut, kako je išao preko mirnog
mora, kako je iz Bejruta putovao za Damask. U vazduhu su tada,
pričao je, mirisali cvetovi narandže i limuna, a Liban, sa mekanim
zelenim obrnocima, seo je i zamočio svoje noge u plavo more pred
sobom...
Rabija uzdahnu. Usiljeni osmeh je još titrao na njenom licu, a izraz
lica poče da se menja.
- Jeste li ove nedelje videli Vehbi Dedea?
- Dolazio je jutros. Veli da će za dan-dva doći pismo od Tevfika.
Treba da dode neki derviš, njegov prijatelj. Ako dobijemo pismo,
imaćemo tačne vesti.
Trebalo bi učiniti nešto da Rabija ne misli na Tevfika.
- Hoćete li nastaviti da primate časove muzike?
- Nisam ih ni posećivala redovno. Dede kaže da bi trebalo još
raditi. Preporučio mi je da dajem časove muzike. Smatra da nije
zgodno da ostanem i dalje u radnji.
Peregrini je govorio u sebi:
„Devojku ne treba prepustiti samoj sebi. Znači, i on smišlja nešto
čime bi zabavio devojčine misli. Nije loše, videće nova lica.” S druge
strane, bio je potišten misleći na devojčin promukli i opori glas. Dok
je izgovarala reči, na licu su se ocrtavale bore, ruke su joj išle prema
vratu, kao da joj je nešto zapelo u grlu.
- Zar nećeš za Ramazan učiti po džamijama?
- Ako mi glas ne ostane hrapav kao zurna.
- Za dan-dva neće od toga ništa ostati.
Opet je mislio u sebi:
„Bolje bi bilo i da umre nego da joj ostane takav glas.” Ali mu je
misao na Rabijinu smrt ovlažila oči. Teško je zadržavao suze koje su
mu navirale.
134
 и prijateljstvu је otišao predaleko... Zar nije došao da je malo
zagovara? Međutim, on nije nalazio nijednu pogodnu reč.
Sedeo je dosta dugo. Cinilo se da spava u ovoj mlakoj kuhinjskoj
atmosferi. U njoj se osećao spokojan kao dete koje je pre mnogo
vremena izgubilo svoj put i konačno ga našlo.
Како bi to bilo lepo da uzme duge prste koje su milovale mačku
po leđima i da ovde ostanel Od detinjstva nije osetio toliko sigurnosti
i spokojstva. O sebi više nije mislio. Kuhinjska atmosfera i Rabijina
blizina pomirile su suprotnosti koje su se u njemu oštro sukobljavale.
Na kraju je ustao. Uzeo je devojčinu ruku i ispitao njen puls.
Pogladio je ruku očinskom nežnošću. I Rabija je postajala nežnija.
Njeni isceđeni, bledi obrazi zacrveneli su se, a oči polako budile.
- Rabija ima temperaturu. Mora odmah da legne, a sutra rano
svakako pozovite doktora - rekao je Pembi.
Iza njegovih leđa Pemba mu je isplazila jezik:
- Ludi nevemik. Cim zaboli grlo, misli da treba zvati lekaral
Rakim je ukorio:
- Ali, on je dobar nevemik.
U Rabijinom glasu ponovo se osetila pređašnja toplina, koje već
mesec dana nije bilo.

III
J^abijin život već se kretao novom stazom. Dani su prolazili bez
ikakve promene. Potpuno se posvetila muzici i sve slobodne časove
provodila u sobi iznad kuhinje. Grlo joj je potpuno ozdravilo. Dok je
kuvala, pevala je, a Pemba je slušala pesme, i to sve one iz poglavlja o
Muhamedovom rođenju. Bile su to vesele i žive pesme. Slušajući ih,
Ciganka bi mahala glavom. ,,Sta ti je mladostl Nema ni dva meseca
kako je Tevfik otišao, a Rabija je tako vesela i peva!”
Rabija je čvrsto odlučila da ide novim putem koji joj je određivao
život. Vehbi Dede je dolazio dva puta nedeljno. Hteo je da joj prvom
prilikom prepusti nekoliko đaka, koje je nameravao ostaviti. I Peregrini
ju je preporučivao kao učitelja orijentalne muzike onim porodicama
kojima je on davao časove. Za to je saznala još ranije od Vehbi Dedea,
jer Peregrini od one večeri više nije dolazio. Тај je kao vetrenjača koja
se okreće prema svakom vetru! Jednog dana je najbliži saučesnik u
bolu, drugog dana stranac...
Ovih dana ju je obuzimalo neko osećanje, slično oduševljenju, koje
je dolazilo otuda što joj je Vehbi Dede rekao da će moći od poćetka do
kraja pevati spev o Muhamedovom rođenju. Do sada je samo pevala
135
 pobožne pesme. Bila je ponosna što će moći, ovako mlada, postati
interpretator stihova o Muhamedovom rođenju... Sve s polovinom i
četvrtinom glasova, muzika teška, duboka, po naročitim pravilima...
Stihove o Muhamedovom rođenju će pevati na turskom. Ujutro rano
otvara knjigu ružičastih korica i odeljak o rodenju čita pažljivo. Ona
neće pevati obično kao ostali. Ni tužno, ni po pravilima o izgovoru...
Pevaće veselo, s oduševljenjem, glasom koji odzvanja, onako kao niko
do sada. U tim jutarnjim časovima razmišljala je o novoj melodiji,
nastojala je da se seti nečega što je Peregrini svojevremeno svirao.
Posle podne bi pisala note i odvajala prve jednostavne odlomke
pesme koju će učiti buduće učenice. Naveče bi sređivala račune u
radnji i pomagala Rakimu.
O Tevfiku nisu više pričali. Činilo se da su ga zaboravili. Ali, on
je u njoj bio prisutan i njegovo odsustvo paralo je Rabiju kao nož.
Nije se ona od djetinjstva uzalud prepuštala sudbini i događajima.
Ipak nije uzalud, kroz niz godina, učila ono što naziva strpljenjem i
samopouzdanj em .
Pemba je spavala u sobi iznad kuhinje zajedno s Rabijom. Izvadila
bi iz spremišta svoju postelju, prostrla je pored devojčine, zapalila
uljano kandilo na svećnjaku, pa se uvukla u postelju. Ali, ne bi zaspala
dok Rabija ne legne. Posmatrala bi kako se devojka moli bogu i čudila
se kako je to mogla uz sav ovaj dugi i zamorni posao. Ona se u svom
životu nije bogu molila. Ne zato što nije verovala, već zbog toga što je
bila lenja. Uz to, mislila je, bog je velik i uzvišen, pa šta će mu molitva
jedne bedne Ciganke. Ako obični čovek treba da se moli bogu, šta će
onda raditi sveti Ijudi? Zar ona ne pali kandila po turbetima? Ako se
čovek klanja i moli bogu, zar time ne traži nešto od njega? Sveti Ijudi su
dužni da bogu iznesu molbe živih. Međutim, živi Ijudi kolju im kurbane
i osveštavaju svećama tamne odaje turbeta. Kada Pemba poželi nešto,
obraća se vilama, džinovima ili vračarama i čarobnjacima.
Koliko im je petlova odnela, koliko porodiljskih bombona uvezanih
u svilu. Pemba je smatrala da su džinovi i vile u jačoj vezi sa živima,
i da su svakog momenta u kući, da se interesuju za svaki posao. Ipak
je lakše pridobiti njihova srca. lako se ne vide, oni žive, obilaze nas, a
sveti Ijudi nikako ne izlaze iz turbeta. Ciganka Pemba je više poštovala
vile, od njih se više ustručavala. Kod svake reči pljuckala bi u svoju
kragnu, pvorila bi : „Neka su u dobri čas.” Kad bi se zarekla da će
nešto učiniti, a svetac joj ne bi brzo svršio stvar koju je od njega tražila,
onda bi stalno mrmljala. Kada je poslednji put išla „Dedi koji brzo
daje”, otvoreno je rekla svoje mišljenje:
,,Zar je tvoje ime ’Koji brzo daje?’ Džinovi i vile brže svršavaju
poslove. Koliko sam ti sveća obećala ako se Tevfik oženi sa mnom. A
136
ti si učino da ga pošalju u progonstvo] Bar ga brzo dovedi! Ako tako
postupaš zbog toga što sam ja Ciganka, misli bar na Rabiju. То je hafiz
koji se pet puta moli.”
Pemba je videla da je Rabija krenula sasvim drugim putem. Ona
ne posećuje turbeta, ne ide vraču. Moli se isključivo bogu. Sve Rabijine
pokrete vidi na dugoj tankoj senci na zidu. Vidi je kad se moli bogu.
Duga crna senka se pregiba, pada na kolena i glavom dodiruje zemlju.
Na belom zidu neprekidno igra cma senka. Na kraju se moli. Како li
samo gori od molitvenog zanosa dok sedi na kolenima. Kada podigne
ruke gore, crte njenog lica se izoštre. Dugo se moli, kao da kaže: „Eto,
izvršila sam svoju dužnost i daj mi to što želim”. Dlanovi su joj i dalje
otvoreni da bi primila pomoč koja će doći s neba.
Pemba je bila navikla da na toj tankoj seni čita promenjive
devojačke želje i da razaznaje vreme kada devojka nije imala želja.
Ponekad je na ovoj seni nejasan i zamoran izraz lica. Cim bi svršila
molitvu, ruke bi se spustile na kolena, a sena se gibala kao i jedna vizija.
Pemba je uvek učestvovala u Rabijinom „amin”, koji je izlazio kao da se
otkida iz nje, a zatim bi pokušala da je navede na razgovor.
Rabija se ne bi upuštala u razgovor koji bi Pemba odmah posle
molitve otpočinjala. Ućutala bi, ili bi nešto tiho rekla. Uvek je dugo
zevala. A razgovor koji je Ciganka htela da pokrene, nikako se nije
menjao: konak i gospođa Sabiha...
- Paša nije progovorio sa svojom ženom otkako je Hilmi-beg
otišao u progonstvo.
- Ко u Sinekli Bakalu ne bi saznao za to?
- Prekjuče su se pomirili. Gospođa je otpočela pripreme za
svadbu.
- Zar tako brzo!
- U tome ima nečega. Služavke obleću oko Bilal-bega, kao mušice
oko svetla. Osim njega u haremu nema nikoga od muškaraca, pa se one
zanose njime. Mladić je kao slika. Hiljadu puta mu više odgovara titula
bega nego Hilmi-begu isplakanpg lica.
- On je skorojević, pseto! Sta radi gospođica Mihrija?
Večeras je Rabija prvi put odgovorila na Pembine reči, jer se
zainteresovala za konak. Hvaleći i uveličavajući sve, Ciganka je
govorila:
- Stalno plače. Sto pre bude svadba, tim bolje. Poznato je devojke
koje ostanu kod kuće... Ako se gospođica Mihri uda, ti ćeš ostati jedina
devojka u kući.
Nije joj odgovorila.
- Jesi li zaspala, Rabija?
- Sta je opet, tetka?
137
 - Hoćeš li ići na svadbu?
- Zar nisam rekla da u konak neću više zakoračiti?
- Gospođa je obećala za te zaklati kurban Sultan Ejubu, ako samo
dođeš na svadbu.
Rabija će podrugljivo:
- Sta je tebi obećala, tetka?
- Jedan par minđuša od merdžana.
- Vrlo dobro... Molim te, ostavi me da spavam...
Ciganka je zaspala čim se okrenula. Rabija je ostalabudna. Pemba je
imala pravo. Kad Selim-pašina kći postane nevesta, najstarija devojka u
tom kraju biće Rabija. U aprilu će navršiti osamnaest godina. Međutim,
u Sinekli Bakalu nema neudate devojke iznad petnaest godina. Ali, za
koga bi se Rabija mogla udati? Jedini neoženjeni mladić je starešina
Sabit. Nasmejala se u sebi. Stvamo nema nijednog muškarca za koga
bi se mogla udati. Тако je ona govorila, ali je u dubini njene svesti
oduvek postojala jedna osoba. Jedan mali čovek sa mnogo bora na
licu, čije su oči kao žeravica. A rukei Као da i sada gleda kako lete
po klaviru, svirajući melodije koje čoveka iz dubine potresaju. Svako
svira samo po jedan ton, samo jednu melodiju. Cak i Vehbi Dede. A
one ruke koliko raznih melodija sviraju odjednom, kako ih sliva jedne
u druge harmonijom koja zapanjuje čovekal... Davno nekada postavila
je gospođi Sabihi pitanje, koje kao da i sada čuje, jedna devojčica od
trinaest godina...
- Sta će biti ako se muslimanka uda za hrišćanina?
Da li je ta devojka bila Rabija?

IY
W itro je zaokrenuo iza ugla Sinekli Bakala i ušao u radnju
„Istanbul”. Približavalo se veče. Dan je bio vetrovit. Svetlostni put
iznad ulice svetlocrven. Crvenkasta svetlost dopirala je do uglova,
mešala se s polutamom i prodirala u mrak koji se skupio po uglovima
dućana. Predmeti su bili u nekom narandžastom crnilu.
Poslednje mušterije, jedna stara žena i dve devojčice, čekale su da
budu poslužene.
Peregrini je želeo da sam izvesti Rabiju o jednom unosnom poslu
koji joj je našao... Rabija je ponovo u crnom kaputu sa širokim rukavima
i vezenim pokrivačem na glavi trčkarala po dućanu i posluživala kupce.
Peregrini je čekao na uglu, dok devojka ne završi posao. Cim je izašao
poslednji kupac, pružio je ruku.
- Ruke su mi prljave...
138
 Obrisala ih je o kaput.
Sve crte na Peregrinijevom licu su se smejale. Rabija je mnogo
volela taj osmeh. Ali, u mraku nisu mogli dovljno raspoznavati lice
jedno drugom. Crvenkasti sjaj na horizontu se gasio, voda je postajala
crnja.
- Jeste li ponovo počeli da radite u bakalnici? Gde su stric i
tetka?
- Nema ih. Zaslužili ste ukor. Kakva je to nevera? Koliko je
vremena prošlo otkako nas niste tražili i pitali za nas?
Dok je govorila, skupljala je predmete i raspoređivala ih po radnji.
Znala je gde treba smestiti svaki predmet. lako se u devojčinom glasu
nazirao prekor, Peregriniju je izgledalo da je vesela, činilo mu se da vidi
sjaj u njenim očima. То ga je toliko obradovalo, kao što se raduju oni
koji najednom iz mraka ugledaju svetlost. U Rabijinoj glavi kovitlaju
se nove misli. Promenila se. Та promena nije nastupila one večeri kad
ju je video tako očajnu. Ona se mnogo promenila, kao da to nije ona
devojka koju je ranije poznavao. Rabija je sada mnogo hitrija. A ranije,
iako je bila dosta okretna i spretna, nije mogla sakriti izvesnu sporost,
zbog koje ju je Peregrini zvao andante. Sad bi je mogao zvati presto.
Osećao je da mora da se kreće bržim tempom, ako želi da ide uporedo
s ovom devojkom.
Devojka je pomolila glavu na vrata i bacila pogled na ulicu.
- Stric je otišao da uzme robu. Izgleda da je svratio u Balikpazar.
Otkako je Tevfik otišao, nije popio ni kapi rakije. Neće ga valjda doneti
u sepetu. Ah, patuljak, stric, ah...
Smejala se govoreći.
- Pije li mnogo Rakim?
- Kad je Tevfik bio ovde, pio je. Sada nikako ne pije i ne puši.
Molim te, pridrži kraj roletne da zatvorim radnju. Ne vidi se ni prst
pred okom. Da pređemo u kuhinju i popijemo kafu?
Sta je bilo povod ovom veselju i živosti? Da li je njegovo prisustvo?
Srce mu je ubrzano kucalo.
U kuhinji se Rabija popela na jednu pletenu stolicu. Peregrini
je kresnuo šibicu i zajedno su zapalili lampu. Тек sada na žućkastom
svetlu mogli su da vide bolje jedno drugo.
Rabija je bila mnogo smršala. Bila je kao sena. Kad se kretala, još
više je izbijala njena mršava figura ispod pohabanog crnog mantila, a
naročito tanki laktovi i kolena. Ali je to telo, i pored mršavosti, imalo
neku posebnu čar, upravo neku otmenost. A možda to dolazi od velikih
očiju na njenom dugom mladom licu zategnute kože?
- Našao sam ti, Rabija, jedan dobar posao.
- A, tako]
139
 Zeleni odsjaji u njenim medenim očima se zapališe.
- Dajem Nežat-efendiji časove klavira. Preporučio sam da u dvoru
formiraju tri orijentalna orkestra. On ne voli orijentalnu muziku, ali je
voli njegova gospođa, pa je zato i pristao. Ja sam preporučio vas i sad
sam došao da se dogovorimo o tome. I Vehbi Dede je gospodi učitelj
muzike. Та sjajna ideja meni je pala na pamet pre nego njemu.
lako je imao bore na licu i prosedu kosu na slepoočnicama, činilo
joj se da ima pred sobom jednog od onih dečaka kojeg bi najradije
povukla za nos. Devojka se nasmejala onim njenim osmehom koji
je stvarao primamljive bore oko očiju. Zapljeskala je. Ali, trenutak
kasnije, njene oči su se zamaglile.
- Ja dvorove nikako ne volim. Plašim se njihovih imena.
Peregrini je mislio da to govori zbog toga što smatra da je za
progonstvo njenog oca i za njegovu nesreću kriv dvor...
- Videćete ako odete. Nema mesta strahu.
- Како nam je srećna ova nedeljaP
Rabija je načas zaboravila tu ponudu i skrenula razgovor na
drugo.
- Umro je hafiz Pejami-efendija, koji je svake godine pevao
odlomke speva o Muhamedovom rođenju u konaku drugog dvorskog
sekretara. Vehbi Dede je mene preporučio da ga zamenim. Рг\п put
ću pevati pesme u slavu rođenja Muhameda. Zao mi je siromašnog
hafiza, ali...
Peregrini je više nije slušao. Bio se sasvim smirio. Mislio je da
devojka nije bila vesela zbog njega. Korio je samog sebe zašto je sa
onako smešnim ponosom došao ovamo? Tihim glasom je rekao:
- Vrlo dobro. Nežat-efendija je sused i stanuje uz letnikovac
dvorskog sekretara. Obojica su na Bebeku. Ja ću njegovom bratancu
davati časove klavira.
Rabija je planirala:
- U četvrtak veče pevaću pesme u slavu Muhamedovog rodenja
i preko noći ću tamo ostati. U petak izjutra otići ću i videti Nežat-
efendijinu gospođu.
Skidala je sa police tablu za kafu i sve vreme posmatrala gosta.
Na usnama joj je još uvek lebdeo osmeh. Ali, to sad nije bila samo igra
mišića, kao pre tri nedelje.
- Malo imam tremu što ću pevati pesme u slavu Muhamedovog
rođenja. Dosad sam pokazivala svoju veštinu jedino kad sam učila
Kuran po džamijama.
- Ne bojte se, u ovom gradu nema glasa ni osobe koja bi se mogla
takmičiti s vašim glasom i vašim znanjem.
140
 То priznanje izrekao je pijanista iskreno, od srca. Bledi devojčini
obrazi su pocrveneli kao dva maka koja su procvala između zlatnog
klasja.
- Shvatate !i koliko ste lepa devojka?
Ah davola! Ah! Odakie mu tolika sloboda?! Crvenilo na Rabijinim
obrazima obuzelo je čitavo lice, koje je postalo crveno kao staro vino
tamne boje rubina. То crvenilo se spustilo do njene šiljate bradc. Njene
trepavice, kroz koje su sijale oči, spustiše se na obraze. Neko bi rekao
da je to zbog stida. Naprotiv, bilo je to zbog radosti što ima lice koje
se dopada drugima. Peregrini nije mogao izdržati. Sagnuo se i poljubio
prste koji su mu pružili šoljicu s kafom. Učini mu se da je zadrhtala
ruka s dugim prstima i brzo se pokaja. Devojka može da pomisli da je
nevaspitani nevaljalac, i zato taj utisak treba po svaku cenu popraviti.
- Ovih dana me mnogo podsećate na majku. Dolazim ovamo kao
svojoj kući.
Те reči su bile samo donekle tačne. Rabija je promenila temu
razgovora:
- Još ti nisam rekia najradosniju vest ove ncdeije. Juče sam iz
Damaska dobiia opširno pismo.
- Pa, daj da pročitamo.
- Posiaia sam ga po tetki Pembi u konak. Ima o Hilmi-begu mnogo
vesti. Pismo je doneo jedan Vehbi-efendijin prijatelj. Tevfik stanuje s
Hiimi-begom. Uzeće pod kiriju jednu radnju na trgu, pa će prikazivati
igru iutaka. Eto novih troškova. Traži nekoiiko iutaka od kože i piše
da mu treba novaca da bi piatio najamninu za radnju. Ti časovi koje ću
držati na dvoru doiaze u pravo vreme.
Suznih očiju Rabija ga pogieda sa zahvalnošću koja se ispoijava
prema dobrom prijateiju. Peregrini ustade, iz radnje ču Rakimov gias.
I Rabija ustade. Nije stigia ni da odgovori, patuijak uđe u kuhinju
noseći zembiij. Bio je pijan. Na žutom svetiu iičio je na cirkuskog
patuijka. Naborani obrazi se zacrveneii, a otvorene sjajne oči čini se da
gore, turban od abanije zabacio pozadi.
- Oh, oh, vi ste već ovde. A ja sam kupio skušu. Sam ću je ispržiti.
Sto će biti... ostanite da zajedno uzmemo koji zaiogaj.
Obradovao se što je našao Peregrinija. То je čovek koji uveseljava
svoju okolinu. Devojčini obrazi su sasvm crveni, oči joj sijaju poput
zvezda. Ко zna šta je sve pričao iudi hrisčanin!
Peregrini nije ostao na večeri. Rakim je odbacio ogrtač i zasukao
rukave. Pembu nisu čekaii da bi jeii. Verovali su da će je pašinica
zadržati. Toga dana Ciganka je, noseći pismo u nedrima, radosno otišia
u konak.
Pemba se obradovaia. Misliia je da to što je Rabija posiaia pismo
u konak znači da se malo smekšala. Možda će otići i na svadbu. Neka
141
živi petao koga je odnela „vračari porodilja”. Na kraju nisu u pitanju
samo minđuše od merdžana, obećana joj je i crvena haljina od svile.
Poslednjih dana Rabija je veselija. Sreća se ponovo nasmejala svima u
bakalskoj radnji „Istanbul”.
Rakim je ispržio ribu i pripremio trpezu. Jeli su okrenuti jedno
prema drugom. On je prićao, ali ga devojka nije toliko slušala. Као
da-su joj oći utonule u neku unutrašnju viziju. Rakim je pospremio i
trpezu. Devojka se nije ponudila da mu pomogne da opere posuđe.
Sela je lenjo na stolicu i posmatrala patuljka. Pijući kafu, zapitala je:
- Koliko dobijaju oni koji pevaju pesme u slavu Muhamedovog
rođenja?
- Poznati hafizi dobijaju po pet lira.
- Meni neće dati toliko, zar ne?
- Možda i više. Ко ima glas kao ti?
- То je istina.
Govorila je samouvereno. Zar i ćuveni umetnik, kao što je
Peregrini, nije to rekao?
- Za pet stotina groša možemo kupiti pribor od kože za „Karagoz”,
zar ne?
- Svakako.
- Idem gore da još jedanput prelistam svoju knjigu.
Rakim je izneo mangalu. Penjući se uz stepenice, podsećao ju je na
majmuna odevenog u Ijudsku odeću. U sobije zapalio lampu, prineo
mangalu kraj Rabije i zapalio na njoj sveće. Cekao je dok Rabija stavi
pokrivač na glavu i sedne. Dok je devojka okretala žute listove knjige,
on ju je molio:
- Da i ja ovde sednem, da te slušam. Ni glasa neću pustiti, neću
te ometati.
- Ali, ja ne podnosim ovde dim od cigarete, striče.
- Dobro.
Као mladi majmun uspeo se na drugu sećiju, prekrivenu sa strane
belim platnom. Seo je na crvenu prostirku i prebacio nogu preko noge.
Okrenuo je upale oći prema Rabiji i ćekao.
Osećao je averziju prema verskim obredima - kako je jednom
otvoreno rekao Peregriniju - gotovo ih se plašio. Ali je pevanje
odlomaka o Muhamedovom rođenju bilo izuzetak. Pesma o rođenju,
izvanredno delo turskog narodnog jezika, zanosila ga je više nego rakija
prepeka, nekom opojnošću koja je dolazila više iznutra. Ništa mu nije
znaćilo žrtvovati cigaretu samo da bi slušao Rabijin glas. Као Peregrini,
i Rakim je znao da Rabija, kad se pokrije belim pokrivačem i sedi
između plamenova sveća, liči na neku sveticu. Nićije srce nije moglo
biti mekše od njegovog u časovima kada se zanosio lepotom. Ali, niko
nije mogao sakriti oduševljenje i slabost kao on, šaleći se.
142
 Rabija је odmah zaboravila na Rakimovo prisustvo. Bila je zanesena
mislima kako će pevati novom melodijom, koju je sama našla... Bilo
je potrebno naći melodiju koja će biti izraz pobede i radosti. Ima li
uopšte veće pobede nego što je trenutak radanja čoveka. Deo o smrti
pevaće na stari, konvencionalan način. Tužno, polako, po pravilima.
Time se ne treba naročito baviti.
Oči su joj bile uprte na žute listove persijskog papira.
Pevala je tiho, oko jedan sat, prelazeći s jedne melodije na drugu.
Glas se širio i razlegao na sve strane. Rakimu se činilo kao da slepci idu
ulicom, udarajući štapom po zemlji da bi našli svoj put.
Cim se devojka uverila da je našla melodiju koju je tražila, stala je.
Krajičkom pokrivača obrisala je ovlaženo čelo.
- Zašto me tako čudno gledaš, striče?...
- Jer nikad nisam video tako lepo lice kao tvoje.
- То mi je i Peregrini rekao.
- Gle, svinje! Sta se on razume u lepotu? Njihove su žene kao
drške od metlel
- A, tako?
Zaškiljio je očima i počeo da mu se ruga. Što je lopovl
- Slušaj, Rabija, svakako treba da se udaš. Treba decu da odgajaš,
da u njima ostaviš svoj lik, svoj glas.
- Тако, a da li će me iko uzeti? Ja toliko ne želim muža, ali bih
htela dete... I te kakol
Od uzbuđenja glas joj se prekinuo. Ono što je Emina govorila, dok
je podnosila porođajne bolove, Rabija nije mislila da se to odnosi samo
na Muhamedovo rođenje. Ginjenica je da te snage rađaju i umnožavaju
Ijudski rod... То je ta stvarna snaga materinstva... Ovo je nju taklo u
dubinu srca, ta stvarnost je potresla celo njeno biće. Sagla se. Prešla
je prve redove očima, onda je digla glavu. Izgovarala je svaku reč kao
da ih je sama stvarala, a glas joj treptao od čežnje i zanosa i odzvanjao
pobedom. Rakim se nakostrešio kao da mu je neki plameni jezik lizao
kičmu. Gunđao je;
- Zar ja ne znam šta žene govore kad rađaju? Hoćeš li da kažeš da
žene tako veselo razgovaraju? Kad je rađala žena staretinara Fehmi-
efendije, čuo sam jaukanje čak sa česme.
Rabija nije odgovorila. Zatvorila je knjigu. Pokrivač je prebacila
na ramena. Poslednjih dana više je sređivala kosu i lice. Na smeđoj
glavi s razdeljkom na sredini čvrsto su se obavile dve svilene pletenice,
kao debeli venac. Ona će uspeti da izrazi željenu harmoniju, pobedu,
radost. Obrazi su joj bledi, koža zategnuta prema slepoočnicama, usne
se osušile, a iz njenih očiju titraju zeleni odsjaji.
„Zdravo, utočištu grešnog naroda,
143
 Zdravo, najveći zagovorniče bespomočnihl”
- Cuti, Rabija, raspaljuješ mi dušul
Iz njegovih upalih očiju kotrljale su se suze niz naborane obraze, a
velikom maramicom za burmut brisao je čas oči, čas nos.
- Dobro, neču više pevati. Da razgovaramo o nečem drugom. Ali,
o čemu?
- O udaji, o rađanju dece. Zašto nisi pošla za Galib-bega?
- Ostavi tog dosadnog čoveka. Kad bih postala njegova žena,
razbolela bih se od zevanja.
- Svi su muževi takvi.
- Kad bi mi Peregrini postao muž, on ne bi bio dosadan.
- Pusti tog đaura...
On je korio devojku, ali njegova Ijutnja nije bila iskrena. Zar bi
tako otvoreno razgovarao o tome da u Rabijinom srcu ima bilo kakve
slabosti prema Peregriniju. Kada bi u to i verovao, ne bi večeras
pridavao tome toliko važnosti. Ni sa kim na svetu Rabija nije bila toliko
prisna kao s njim.
Kada se Pemba vratila iz konaka, našla je Rabiju na nogama.
- Gospođa ti mnogo Ijubi oči. Kad je pročitala pismo, toliko je
plakala, plakala...
- Je li ga i paša pročitao?
- Nije bio tu. Bio je Bilal. Kad god odem, nađem Bilala pod
gospođinim nosom. Toliko su bliski da između njih ni voda ne bi
procurila. Svadba če biti u aprilu. Pripreme su otpočele. Ako ne odeš
u konak, mladi Bilal če zauzeti tvoje mesto u gospođinom srcu.
- Nek zauzme!
- Ne zavidiš?
- На, ha, da se bar nasmejem.
Ali je zavidela. Те večeri bila je toliko gladna da se ničim nije mogla
zasititi. Činilo joj se da ima hiljadu ruku... Htela je zagrliti tim rukama
sve dragane, i postati njihov gospodar. Те noči duvao je jak vetar.

V
C^Z^rugi carev sekretar stanuje u jednoj vili u blizini Robert
Koledža. Tu zgradu, staru dve stotine godina, nasledio je od dedova.
lako je bila prepravljena i popravljena, ipak je sačuvala jednostavnost
domače arhitekture, posebnu otmenost i osečaj širine. Iza te zgrade
nalazi se gaj od omorika i platana, koji se pružaju do vrha obronka
brda. Iza gaja, među drvečem, sakrila se mala bela vila, naslonjena na
obronak.
144
 Rano ujutro - bio je četvrtak, meseca decembra - Rabija je otišla
u tu vilu. Cim je ušla u kuću, setila se Selim-pašinog konaka. Hodnici
su bili veliki, stepenice dvostruke, prozori raskošni. Vila je bila sva
osvetljena. Nameštaj brižljivo i ukusno odabran. Nije bilo mnogo
tepiha i lustera, ali su i oni, kao i svaki predmet nameštaja, svaki za
sebe, bili jedno umetničko delo. Dok je prolazila hodnicima, oči su joj
se zadržale na dva crteža na zidovima koji su prikazivali Period lala.
U toj vili Rabija je prvi put videla otvorene kamine, koji su bili
izrađeni od obojenog mermera. Videla je i naslagana drva kako gore.
Rabiju je dočekala mlada služavka i pokazivala joj put. Približavajući
se salonu za goste čula je da neko u salonu svira na klaviru. Služavka
reče:
- Arif-beg svira. Gospodinov bratanac. Nijedna susetka se ne krije
od našeg malog bega. I vi se, verovatno, nećete na to osvrtati.
- Razumljivo.
Na njoj je bio novi crni kaput bez postave, od materijala koji
je izgledao kao vunena tkanina, na glavi joj beli pokrivač padao do
ispod pojasa. Као i uvek, dugi crni veo bio je zabačen nazad. Ruke u
parnučnim rukavicama čvrsto su držale tašnu. Тако obučena, mogla je
otići i u vojsku. Kroz vrata, koja je otvorila mlada služavka, ušla je u
salon mirno i pribrano, kao i uvek.
Vlasnica ove veličanstvene vile bila je gospođa Ikbal, pomajka
drugog carevog komornika. Drugi carev sekretar, Safet-beg, nije se
ženio.^ Ziveo je u ovoj velikoj kući sa pomajkom i Arifom, svojim
sestrićem, koga je sam othranio i odgojio.
Cim je mlada devojka stupila u sobu, suva i mala stara žena,
u zelenoj haljini, ispustila je sav iz ruke, ustala s fotelje na kojoj je
sedela i pošla pravo prema vratima. То je bila gospođa Ikbal. Dce joj
je bilo posve naborano, u ustima nije imala nijednog zuba. Ipak je iz
ove stare žene zračila neka njoj svojstvena toplina. U znak pozdrava
duboko se naklonila. Njene crne oči susretljivo su pogledale Rabiju.
То što je odala poštovanje gošći, pobudilo je u njoj sećanje na običaj
koji je zadržala još dok je bila ropkinja. Stavila je ruke na prsa kao da
stoji pred nekim kome treba odati počast. Stara Cerkeskinja nije znala
ni to šta znaci reč vera, nije znala pravilno da izgovori ni ime božjeg
poslanika, cak nije mogla zapamtiti ni krace delove iz Kurana koji se
izgovaraju pii molitvi. Cetrdeset pet godina živi u Istanbulu, a još
uvek je pogrešno izgovarala mnoge reči, jer se nije mogla naviknuti da
pravilno govori turski. Ali je ipak bila fanatično religiozna. Posle božjeg
poslanika, andela, o čemu ima potpino mutnu predstavu, u svom, kao
seme smokve sitnom mozgu, jedini koga je do sada poštovala, gotovo
da mu se klanjala, bio je Vehbi Dede, prijatelj njenog sina po mleku.
145
Verovatno je Rabija pobudila u njoj još veću poniznost i čuđenje. Hafiz
u tim godinama poziva se da sam peva pesme u slavu Muhamedovog
rođenja.
- Sestričina moga sina, gospođa Behira.
Тако je predstavila ženu koja je lagano ustala s fotelje ispred
prozora, a koja bi se još mogla smatrati mladom. Rabijine se oči za
momenat zaustaviše iza prozora na plavim penušavim uzburkanim
vodama zimskog Bosfora. Zatim se odmah pribrala i ozbiljno pozdravila.
Treće lice u sobi bio je sekretarev sestrić i Behirin mladi brat Arif.
Verovatno zato što ga je smatrala još detetom, gospoda Ikabal ga nije
predstavila devojci.
- Ako bog da, nisi ozebla.
Njeno naborano lice još se više skupilo, tanke usne i usta takođe su
se nabrali, a oči se smanjile. Dok je ona dopratila Rabiju do kamina, Arif
je već doneo stolicu. Posadili su je prema plamenovima u mermernom
kaminu. Okrenula je leđa kaminu i osmehnula se crvenkastim ribama
koje su lenjo plivale oko vodoskoka.
,,Što će ovaj mladi čovek u haremu? Zar nema nikakva posla?”
- mislila je. A stvarno i nije imao. Svirao je na klaviru i drugo nije
ništa radio. Istina, posle Nežat-efendije on je bio najbolji pijanist. Ali,
pošto se u društvu kojem je pripadao smatralo da je sramota zarađivati
sviranjem, bio je osuđen na besposličenje. A možda je to bilo i zbog
toga što je bio pomalo i lenj. Ziveo je kod svoga ujaka, a ponekad je
osetio želju da radi, pa bi se upisao kao đak u Robert Koledž. Ali, posle
malo težeg umnog rada od nekoliko meseci ponovo bi se vraćao svom
besposličarskom životu.
Arif je pažljivije od pomajke posmatrao Rabiju. I Peregrini i Vehbi
Dede su mu mnogo o njoj govorili. Ali, čim bi neko spomenuo reč
hafiz, njegova je uobrazilja predstavljala neuglednu, ružnu devojku.
Obilazio je oko Rabije i tražio neki povod da razgovara s njom. Ali,
pošto je njegova starija sestra tada razgovarala s Rabijom, nije našao
drugog izlaza nego da sedne na stolicu i da čeka svoj red.
Iz sasvim drugog razloga gospođa Behira je našla da joj je Rabija
vrlo bliska.
Gospođa Behira je bila od onih žena koje su, kao devojke, bile
vaspitane i obrazovane u duhu narodne kulture i klasike. I ona je, kao
i Arif-beg, odrasla u Safet-begovoj kući i iz nje se udala. Stanovala je
u Kandiliji. Muž joj je bio inženjer i bio je školovan u Evropi. Bio je
naklonjen mišljenju da je sve što dolazi iz Evrope mudro i da je palo s
neba. Nije čak smatrao
da treba da Behirine kćerke znaju turski, već su ih, kada su porasle,
odgajale francuske vaspitačice.
146
 Bile su dobre devojčice. Ali su i one, kao i njihov otac, mrzovoljno
skupljale usne kad je bilo govora o svemu što je domaće i kad bi im
majka zapevala poneku tursku pesmu, začepile bi uši i bežale smejući
se. Dok su one bile zadovoljne i srećne, Behira je bila tužna. I možda
je to budilo u njoj preteranu naklonost prema domaćim tradicijama i
lepotama. Како su godine prolazile, ona je sve ćešće posećivala ujaka
i sve duže ostajala kod njega. Nije nikad propuštala da sluša pevanje
u ćast Muhamedovog rođenja i orijentalnu muziku. Rabija, koja je
ćitavim svojim bićem vezana za prošlost svoje zemlje, slućajno se setila
devojaka koje su u svom stavu pomalo neprirodne, i koje vole da se
pretvaraju. Uzdahnula je:
- Sinoć nam je Peregrini prićao da vi dobro poznajete muziku.
- Dugo vremena nisam slušala Peregrinija. Ne sviram evropsku,
ali volim tu muziku. Nekad davno sam pokušala da jednim prstom
izvedem Peregrinijeve melodije.
Ustala je i otišla do klavira. Sagela se preko Arifovog ramena i
jednim prstom nastojala da odsvira jedan Sopenov nokturno.
- Како je to čudno? Nokturno koji je malopre svirao Arif... U
našoj se kući ne svira ništa drugo do kabaretske pesme i valceri.
- Jeste li vi Peregrinijeva ućenica?
- Kada smo bili mlađi, bilo je u modi biti Peregrinijev đak. Jedno
vreme sam mislila da sam se zaljubila u tog ćoveka. - Gledala je sa
strane gospođu Ikbal i namigivala Rabiji. - Ali je to nekakav osobenjak,
rekao mi je u lice da nemam talenta za muziku i odbio me. Sav muzićki
talenat naše porodice koncentrisao se u ovom mladiću.
Arif je poćeo da svira. Otkako je Tevfik proteran, Rabija je sada
prvi put slušala klavir. Slušajući muziku oživljavala je sve one večeri
provedene u Hilmijinoj sobi. Peregrini nije voleo Sopena i zato nije
želeo da ga svira. Da bi naljutio Hilmiju, govorio bi: „Zapalo mu više
šećera, ali zato nema nimalo soli.” Bio je više naklonjen orkestru s
mešovitim glasovima u kome ima raskoši, požude. Zašto su Arifovi
prsti pobudili ta davno zaboravljena sećanja.
Talasi su zapljuskivali morsku obalu, činilo se kao da propadaju
i da se lome o izlokane hridine. Dok napolju zavija vetar, nokturno
se meša sa slatkom tugaljivošću voda koje izbijaju iz vodoskoka. Bila
je to neka divlja harmonija. Koračajući na prstima, Ikbal se približila
Rabiji:
- Od jutra do mraka sve isto - govorila je tužeći se na Arifa.
Mlada služavka, koja je čekala da Arif prestane da svira, rekla je s
vrata: „Izvolite ručak”.
Posle podne gospođa Ikbal je odvela Rabiju pravo u sobu, jer je
trebalo da se pripremi za večeru. Nastojala je koliko je znala da ukaže
Rabiji koliko je važno da što lepše peva Safet-begovoj vili.
147
 - Na hodniku će biti jedna devojka. Ako ti bude potrebna voda...
Konačno je Rabija ostala sama.
Bila je u sobi na gornjem spratu s pogledom na more. Rabija se
nakanjivala da se skine. Povukla je jednu stolicu i sela ispred prozora.
Rešetka na prozoru je bila dignuta. S prozora se video Bosforl Iznad
sobe vetar je tresao strehe i oluke, gomile crnih oblaka krstarile su
vazduhom; vode boje baruta uzburkano su tekle; a zavoji suprotne
obale tek se naziru u dimu. Njene oči i uši pratile su to, ali su misli
otišle nekud dalje.
Danas su je deca Safet-begove sestre još više približila tim
mislima. Valjda zbog toga što poslednjih dana nije slušala njegov klavir,
što nije slušala njegove razgovore o muzici, počela je da se navikava
da Peregrinija smatra kao svog starog prijatelja. Safet-begov sestrić
i sestričina su je najednom podsetili na Peregrinija kao umetnika,
čoveka koji ju je sve više zanosio. Glasovi melodije, koje je s tolikom
požudom i snagom oživljavao Peregrini, što ju je do pre godinu dana
toliko uzbuđivalo, rađali su se u njenoj memoriji, kao mora koja diže
kamenje i izlazi iz grobova, tako da ne može da čuje ni buku vetra ni
mora.
- Kad bi bio musliman i oženio se sa mnom... - izustila je.
Тај čovek je ličio mori koja napada čas stare kuće, čas srca devojaka.
Da bi ga se rešila, čini se da nema drugog izlaza nego da se uda za njega.
Možda će se spasti od njega ako bude mislila na Tevfika. Cim je počela
da razmišlja o životu svoga oca u Damasku, odmah se malo smirila.
Ustala je i zatražila vode. Pripremila se i obavila popodnevnu molitvu.
Onda je, sedeći na stolici i udarajući rukama po kolenima, razmišljala
o početku pesme o Muhamedovom rođenju. Zamišljala je da početak
bude dinamičan i snažan, a da kasnije prelazi na visoke tonove kojima
odražava Ijudsko oduševljenje. Nije ni pomislila koliko je bila pod
uticajem Peregrinija.

VI
rospođa Ikbal je bila u pravu. Pevati pesme u slavu Muhamedova
rođAfja za dušu Safet-begovih predaka nije bio običan događaj. Bila
su otvorena vrata od tri salona koja su međusobno vezana, tako da
je prostorija bila šira od one u džamiji Sinekli Bakala. Žene sa belim
pokrivačima posedale su po niskim sečijama. S tavanice triju salona
njihala su se tri venca sveća.
Za Rabiju su napravili mesto u srednjem salonu ispred prozora.
Tamo je bila oniska sećija sa stalkom i svećama pred njom. Dok je
148
 gospođa Ikbal krčila put, govoreći „Dozvolite, dozvolite” i vodila je,
žene s belim pokrivačima saginjale su se desno-levo da joj vide lice.
Na njoj je bila vunena haljina s bledožutom podlogom i tamnoplavim
lalama, a ogrtač je bio od istog platna. Тако ovde nije bio niko odeven.
Zene su bile u suknjama i bluzama ili haljinama manje-više prema
tadašnjoj modi. Ali niko nije obratio pažnju na njenu odeću. Smeđa
tanka koža kao da se prilepila za slepoočnice. Zeleni odsjaji njenih
medenih očiju plamte, ona svom snagom nastoji da odvoji misli od tog
skupa i da se preda onome što će pevati.
S prvim tonovima koji su se odvajali s njenih usana zatalasao se
skup žena u belim pokrivačima kao beli cvetovi na livadama. Culi su
se lagani uzdasi, zatim pojedinačni jecaji, na kraju plač. Као da ništa
ne primećuje, Rabija je melodijom, koju je sama stvorila, iznosila
uzbuđenje žene koja oseća porodajne bolove, a onda pobedu majke
koja rada.
Večeras su žene na ovom skupu bile uzbuđene više iz Ijudskih
nego verskih pobuda. Sve su preživljavale one časove kad žena oseća
porođajne bolove i svoju pobedu, i osećale su da je to najuzvišenija
stvamost njihove budućnosti. Deo pesme o rođenju Muhameda je
završen.
Pre nego što je prešla na poglavlje o smrti, Rabija je videla jednu
zavesu na desnom kraju salona odakle je najednom dvorska grupa
počela da peva svete pesme. Та je muzika smirila Rabijine istrošene
nerve. Pevali su po Vehbi-Dedeovom metodu, bez uzbuđenja, ali je
to bio čin koji čoveka dovodi do zanosa. Muškarci inače tako pevaju.
Umetnost im je bezlična, mislila je Rabija.
Ružina voda i miris muzičkog instrumenta otežavali su ionako
tešku atmosferu. Između venaca svetiljki i glava zabrađenih žena dizao
se sloj dima. Mlade devojke sa prskalicom u rukama saginjale su se da
bi svakom nasule u ruku ružine vodice. Preko puta gomile žena nalazile
su se tri stolice. Zene koje su sedele na njima bile su evropski obučene
i nisu mogle sedeti na tlu, a možda... Gde li je Rabija videla onu u
sredini? Glava joj bela kao mermer, preko čela uvila zlatne uvojke...
Jedna joj obrva malo uzdignuta.
Dvorska grupa je prestala da peva. Rabija je odmah otpočela
poglavlje o smrti. Prisutnima se učinilo da se nad njima nadvila
senka smrti. Pevala je konvencionalnim stilom, tiho, s poluglasima,
s četvrtinama, sasvim polako, kao da je pevala svetu pesmu. Zene su
plakale za božjim poslanikom, koji je umro pre hiljadu i trista godina.
Možda su plakale zbog sebe ili zato što je svima, svakoj pojedinačno,
suđeno da i same umru. Sad njihovo uzbudenje i suze nisu dolazile zbog
veselja i osećanja pobede, nego iz straha. Bio je to strah koji guši. Dve
149
 se žene protegle i onesvestile se, pa su ih izneli iz sobe. U atmosferi je
kružila opšta histerija.
Rabija je bila potpuno iznemogla. Do poslednjeg atoma svoje
snage rasula je svu smoju umetnost, celu svoju dušu na ovom skupu.
Kada je ustala, kolena su joj klecala, oči su joj bile potpuno prazne.
Dve su je žene uzele ispod ruke i izvele iz salona. Nije ni pogledala ni
one pored nje, niti žene koje su se skupile na hodnicima da je vide.
Odveli su je u jednu malu sobu. Тек je tu pogledala u lice žena koje su
bile pored nje.
Jedna od njih bila je Safet-begova sestričina, gospođa Behira.
Druga, druga...
- Kanarija.
Njene tanke ruke čvrsto su se obavile oko njenog vrata, a suve
usne Ijubile su mermerne obraze.
- Gušiš me, Rabija.
Arifova starija sestra tiho se nakašlja.
- Jeste li poznavali Nežat-efendijinu gospođu?
Bila je to žena koju je malopre videla u salonu na stolici. Učinila
joj se poznata. Znači, to je bila Peregrinijeva tajna.
Kanarija ju je posadila na stolicu, hladna ruka stegla joj je ugrejano
čelo.
- Mi smo stare prijateljice. Nekada smo zajedno jele za istom
trpezom. Zar ne, Rabija? Ti tada nisi bila tako poznata, niti si mogla da
sedaš za trpezu sa gospođama. Jeli smo s nadglednicom služavki, zar
ne? Како je lepo sastati se posle toliko godina ponovo za trpezoml
Na sredini je bio sastavljen okrugli sto, na kojem je bio srebrni
samovar za čaj, a u malim tanjirima su bila nasuta razna mirisna jela
koja su podsećala na obroke meseca posta. Arifova sestra primakla je
pred Rabiju tanjir s kavijarom, govoreći: „Sigurno ste ogladneli...”
Jedna žena prosede kose, mladalačkog izgleda, otvorila je vrata
i, ne kucajući, ušla unutra. Govorila je anadolskim dijalektom. Pošto
jedino ona nije imala pokrivač na glavi, Rabija je zaključila da je to
hrišćanka.
Verovatno neka velika prijateljica Nežat-efendijine gospođe i
gospode Behire.
- Hvala vam što ste me doveli, princezo.
Okrenula se Rabiji i dohvatila njenu ruku:
- Dočarala si mi božićno veče.
- Cospođa Hopkins, supruga gospodinovog učitelja engleskog
jezika, koji dolazi iz Robert Koledža. Rabija je moja velika prijateljica.
Za stolom Rabija je razmišljala. Ponovo naći Kanarijui Како se
ponovo našla s Kanarijom za istim stolom. Ali, koliko se Kanarija
150
promenila! Ti Ijudi su^ kao raznobojni konci koji se isprepliću u
zamršenim vezovima. Covek za koga misliš da je potpuno zameo
svoj trag, najednom izlazi ispred tebe, sastaje se s tobom, i ponovo
uspostavljate kontakt. Ко zna, možda će i Tevfik jednog dana, tako
iznenada, izaći pred nju. Zagrliće je upravo onako kao nekada u radnji,
uzeće je u naručje i nositi je po sobi kao malo dete...
- Nisi se mnogo promenila, Rabija. Ali, šta ti je, dete moje? Oči
ti se pune...
- Nije mi ništa. Kad sam vas videla, vrlo sam se uzbudila. Vi ste se
mnogo promenili. Koliko, koliko si se prolepšala!
Као da joj je ta lepota bila teret, lanac koji je steže, gorko se
nasmeja:
- Cerkeskinji je naročito potrebno da bude lepa.
Gospođa Hopkins:
- Zašto?
Gospođa Behira:
- Jer one postaju careve žene.
G đa Hopkins:
- Zašto te Abdulhamid nije uzeo, nego te dao svome sestriću.
- Teško je dobiti stare Ijude, jer svi imaju stare veze i...
Na niskoj sećiji sedela je mlada plava Cerkeskinja i svirala na
muzičkom instrumentu. Niz njeno izbeljeno lice tekle su suze, dok je
gotovo nečujnim glasom pevala: „Srce kome da se tužim na te...” Sada,
posle toliko godina, Rabija je shvatala uzrok devojčinog unutrašnjeg
bola. Arifova starija sestra reče:
- Gospođa je bila pomoćnica jedne žene koju je naš gospodar
mnogo uvažavao. Verovatno da ju je zbog toga i dao svome sestriću.
Obrve gđe Hopkins su se malo podrugljivo uzdigle:
- Misle li vladari o tim stvarima? Sta velite, princezo?
Као da je zaboravila Abdulhamida i dvor, Kanarija se potpuno
predala svojim mislima. Napregnula se da odgovori gđi Hopkins:
- Ne znam šta misli naš gospodar, ali je naša gospođa sasvim
drugačija. Ako još jednom dođe, omogućiću vam dajeupoznate, mnogo
ćete je zavoleti. Prisvaja male devojčice na dvoru, sama ih vaspitava i
školuje. Njena je zasluga što neka gospoda imaju dobre žene. Nesrećna
žena imala je samo jednog sina koji je vrlo mlad umro.
- Zanimljivo bi bilo kad bi nam ispričala kakav je bio prvi susret
sa Abdulhamidom.
- O, pričaću vam o tome. Vi samo slušajte. Bilo je to prve nedelje
mog boravka na dvoru. Jednog jutra mi je gospođa rekla da odvedem
njenu posvojčad u carsko odeljenje. Izgleda da je devojka koja ih je
svako jutro vodila bila bolesna. Decu bi prvo odveli caru, jer ih je on
inače mnogo voleo.
151
 G đa Hopkins je razmišljala: „Čudne li su želje krvavog сагаГ
Kanarija je nastavila:
- Pustila sam pred sobom grupu dece i odvela ih u carsko odeljenje.
Sećam se toga kao da je danas bilo. Prošli smo kroz četvorouglasti
hodnik bez prozora. Jedna su vrata vodila napolje, druga u carsko
odeljenje. Preko celog dana tu je gorelo svetlo, jer je inače bio potpuni
mrak. Iznad vrata, koja vode u carsko odeljenje, visila je krletka s
papagajem.
Kanarija je zastala. Učinilo joj se kao da vidi pticu. Imala je ružan
glas i Kanarija je nije podnosila. Uvukla bi glavu pod zeleno krilo,
stajala na štapiću, te se činilo da spava. Ali bi pre svih čula topot
Abdulhamidovih nogu. Najednom bi se prenula, otvorila male crvene
oči i kad bi car prolazio ispod vrata, zaUepetala bi krilima i tri puta
zakričala: „Mnogo živeol”
Dok je pričala, Kanarija je oponašala glas papagaja i malih devojčica
sa velikim mašnama u zlatnim kosicama, koje su se uzbudivale pred
dolazak cara.
- Cim me je vladar ugledao, navukao je obrve. Verovatno je
posumnjao, jer kad bi u svojoj blizini video neko nepoznato lice,
mnogo bi se uznemirio. Morala sam mu odmah objasniti da pripadam
osoblju naše gospodarice. Tada se promenio. Rekao je da dobro pazim
decu, zatim je malo razgovarao s papagajem, pa se povukao i otišao.
Kanarija je tiho izustila ,,oh”. Ponovo je preživljavala ono nesrećno
jutro. Abdulhamida ranije nikad nije videla. Bojala se njegovih velikih
crnih očiju, obojene brade, koju je bojio da bi delovao autoritativnije, a
naročito se plašila njegovog krupnog despotskog glasa. Pošto je bila vrlo
lepa, devojke u dvoru su govorile da će postati carska robinja. Tog jutra
drhtala je od straha da se ne dopadne tom čoveku, koji joj je bio toliko
odvratan, iako je nosio carsku krunu. Koliko je samo proklinjala sebe
što je lepal Kada je toga dana saznala da nije privukla Abdulhamidovu
pažnju odahnula je.
- Uzmite, princezo, taj topli čaj i popijte ga. Malo ćete se odmoriti.
Ali se nas nećete tako lako otarastiti. Ispričajte nam kako se zaljubio u
vas Nežat-efendija.
- Cim neko spomene dvor, samo mislite na Ijubav, gdo Hopkins.
Niti se gospodin u mene zaljubio, niti je, opet, moja lepota uticala na
naše venčanje. Dvor je pun lepih devojaka. Sve su pomalo histerične,
pa ne ostavljaju na miru mlade prinčeve, a naročito Nežat-efendiju.
Pošto se nesrećnik nije zanosio ženama, nikako ga nisu ostavljale na
miru. Tražile bi mesta kuda će proći, sakrivale se iza vrata, pa se čak i
bacale na njega. Govorile su samo o tome kako da pronađu način da bi
došle pod njegovo okrilje... Zbog toga se i dvor uznemiravao, nesretno
152
 dete nikako nisu puštale na miru. Ja ga jedino nisam uznemiravala.
Zato sam i postala njegova žena. A ja sam, opet, od onih žena koje paze
na svoje muževe i štitim ga od drugih žena. На, ha, ha, devojke misle
da mu se ne mogu približiti zato što sam Ijubomorna, međutim...
Ućutala je. Zabola je viljušku u jednu maslinu, pokretom kao da
zabada u glavu jedne od ovih dosadnih devojaka.
- Imam još jednu jedinu želju. Ako i nju ispunite, neću vas više
uznemiravati, princezo.
- Pitajte, kada imate prilike. Nećete me uvek naći ovako
raspoloženu, gđo Hopkins.
- Sva su vaša gospoda ćutljiva, čuvaju ih špijuni, kako to da vi
slobodno hodate i razgovarate s kim hoćete?
Kanarija je progutala drugu maslinu i namignula Rabiji:
- Sta veliš, da li da odgovorim?
- Draga moja, draga moja...
- Zato što je naš gospodin sin svoga oca.
- Je li to neka zagonetka, princezo?
- Govorim vam otvoreno. Мој svekar je imao narav kao i dete.
Imao je čudne želje. Nikad se nije mešao u dvorske intrige, čak se nije
ni razumeo u takve stvari.
- Molim vas, ispričajte nam šta ga je na^više interesovalo.
- More i lađe. U bašti njegove vile na Camilidži nalazio se veliki
bazen. On je naredio da se oko bazena naprave tobožnja pristaništa.
Njegova bi deca obukla mornarska odela, a on sam vršio bi dužnost
konduktera i cepao bi karte na jednom od tih pristaništa. Mnogo je
želeo da postane kapetan broda. Umro je, a taj mu se san nije ostvario.
Jednom je navodno vršio dužnost kapetana na brodu koji je sa Uskudara
uplovio u Istanbul. Ali, koliko je to istina, ne znam.
Gđa Hopkins je govorila u sebi: „Glupi degenerik.”
Možda je i Kanarija tako mislila. Ali se trudila da dokaže da njen
muž nije lud:
- Nežat-efendija nema takvih detinjastih želja. Ali se ni on, kao ni
otac mu, ne meša u dvorske intrige. Ni za čim nije pohlepan. Jedino se
interesuje za muziku. (Glas joj je malo tugaljiv). Da bi čovek bio miran,
u dvoru nema podesnijeg interesovanja od toga. Naročito voli nemačku
muziku. Car takođe voli nemačku muziku. Pošto je rano izgubio i oca
i majku, odrastao je kod naše upraviteljice. On caru vrlo često svira na
klaviru. Nije govorljiv. Toliko je stidljiv da, kada ga pogledate, odmah
zamuca. Како vidite, nije nimalo opasan čovek. Čak i саг zna da on
sluša predavanja iz književnosti pesnika Kudret-bega, koga dvor smatra
nepoželjnim, ali mu zato nikad ne prigovara.
Pružila je gdi Hopkins šolju s čajem. Neko vreme svi su pili čaj.
Niko nije govorio. Na kraju se Kanarija ponovo obrati Rabiji.
153
 - Pričaj nam nešto i ti, jagnje moje. Šta radiš kada istanbulskom
stanovništvu ne pevaš pesme o Muhamedovom rodenju?
- Prodajem u bakalskoj radnji mirišljave stvari, kao što su crni i
beli luk, sir...
- Šta radi naša stara gospođa?
- Ne idem više u konak. Otkad mi je Selim-paša proterao oca,
nisam videla gospođu.
- Nije to dobro. Paša te je voleo kao rođeno dete. Veruj mi,
dobar je čovek. On je samo vršio svoju dužnost. Ne postoji ništa što bi
dužnosti mogao suprotstaviti.
I Kanarija se sukobila s onim što šelim-paša naziva dužnošću, pa
je najednom postala umorna, kao da je pobeđena. Pogledala je na sat
iznad ognjišta i skočila:
- Koliko sam dugo ostala? šutra ćeš rano doći, zar ne? Poslaću ti
kola da ne bi pešačila uzbrdo.
Poljubila je nežno Rabiju u oba obraza i, izlazeći iz sobe, doviknula
je s vrata:
- 1 gospodin se interesuje za tebe...

VII
O ospođa Behira i Arif još nisu bili ustali. Obučena za izlazak,
R a b ^ je rano sišla u salon, gde je našla gospođu Ikbal koja je bacala
crvenim ribama mrve od hleba; oči i usne bila je skupila i tiho šaputala
ribama. Cim je ugledala Rabiju, odmah se uozbiljila i stavila svoje
naborane ruke na prsa:
- Dobro jutro, gospođicel
Ispod prozora bio je spremljen doručak za dve osobe. Sele su njih
dve jedna prema drugoj i popile belu kafu. Ikbal je neprestano pričala
0 sinoćnjem utisku koji je ostavila Rabija. Ali, sad se to veče učinilo
Rabiji vrlo daleko. Na licu joj je titrao osmeh kao da je slušala, jer
je mislila na Kanariju i njen dvorac. Kada joj je gospođa Ikbal rekla
da ju je sinoć slušao komornik, zajedno sa Vehbi Dedeom, odmah
je na to obratila svu svoju pažnju. Ona se sinoć mnogo udaljila od
tradicionalnog načina pevanja tekstova o Muhamedovom rođenju. I
sama se čudila toj svojoj hrabrosti. Ako joj Vehbi Dede ne prigovori,
biće mirna. Ali joj gospođa Ikbal nije o tome ništa govorila. Svako je
bio zadovoljan i potresen, ali Vehbi Dede nije ništa rekao. Međutim,
1 Dede je bio pozvan kod gospodina Nežata na ručak. Prema tome,
može tamo saznati.
154
 Na obalu je prispela kočija sa dva konja. Stala je pred vilom, dva
dorata mahala su grivama, repovima i nestrpljivo kopkala zemlju. Та
kola je poslala Kanarija da dovedu Rabiju.
Gospođa Ikbal je sišla da je isprati. Na polasku stavila joj je u ruku
jednu kovertu koju je Rabija otvorila u kolima. U njoj je bilo deset lira.
Više nego novcu, ona se obradovala tome što je to predstavljalo visoku
nagradu. S tim novcem može mnogo štošta kupiti i poslati Tevfiku,
ali zar joj Rakim nije rekao da se pet lira daje onome ko najbolje peva
pesmu u slavu Muhamedovog rođenja?
U nje se pobudio detinji ponos, kao u vreme kada je postala hafiz
i počela sticati popularnost. Cudan li je život, mislila je. Ne zato što se
ovde živi drugačije nego u Sinekli Bakalu. Rabija se osmehnula na to
poređenje. Kad skrenuše iza jednog ugla, sretne te tesna mračna ulica,
a onda ponovo izlaziš na drugi ugao i opet vesela, široka i prostrana
ulica. Као što veli Dede: „Nekoga napušta glas i slava, a neko tek
postiže ugled.”
Nežatov gaj se nalazio uz posed gospodina Safeta, ali pošto je vila
bila na bregu, kočija se morala popeti dugim i zaobilaznim uzbrdicama,
prekrivenim drvećem s obe strane. Konji su bili oznojeni, ali su brzo
kočiju izvukli na breg. Rabiju su dočekala dvojica haremskih aga
i predali je dvorkinjama. Kad se našla između te dve lepo odevene
žene, videla je koliko je bila skromno obučena u crnom ogrtaču od
vunene tkanine s belim pokrivačem na glavi, i koliko je odudarala od
te sredine. Kad se pogledala u ogledalo, isplazila bi jezik sama sebi da
je nije bilo stid.
Uvele su je u sobu da je skinu. Objasnili su joj da u dvoru nije
običaj sedeti s pokrivačem na glavi. Kada je progovorila „gospodin...”,
žene su se nasmejale. Otkako svet postoji, niko se nije krio od cara,
niti od prinčeva. Rabija je predala svoj ogrtač i svoj pokrivač. Jedna joj
je devojka pridržala srebrno ogledalo. Nijedna vlas njene razdeljene
kose se nije odvojila, njene smeđe pletenice, koje su sasvim čvrsto
stajale obavijene oko glave, bile su u potpunom redu. Ali se u ogledalu
to dugo stvorenje u vunenoj haljini i prošivenom ogrtaču učinilo još
čudnije bez ogrtača. Cim je ušla u Kanarijinu sobu, zaboravila je i sebe
i svoju odeću.
Divno ukrašena Kanarija, samo je za trenutak uplašila Rabiju.
Odmah je dovela devojčice koje će Rabija učiti pismu i predstavila
ih. Jednu malu Etiopljanku, koja je imala lep glas, podučavaće samo
pevanju. Kada je Kanarija rekla da joj je ime Gulbeyaz, malo se
nasmejala. Imena drugih dveju plavih, sasvim malih devojčica, bila su
Nevgice i Mahpeyker. Njih će instruirati na kemenčetu i još jednom
muzičkom istrumentu. Eto, to je ta orijentalna trio grupa koju će
155
podučavati u Kanarijinoj vili. Svakog ponedeljka dolaziće u vilu i ostaće
do srede ujutro; danju će ih podučavati lepom pisanju, a noću će sedeti
sa Kanarijom i njenim gospodinom...
- Dakle, počnite. A kad se završi čas, dovešćete učiteljicu ovamo.
Ti, Rabija, nemoj previše otezati čas, imamo goste na ručku.
Za vilom, u jednoj sobi iznad bašte, Rabija je radila dva sata. Kad
je otišla kod Kanarije, bilo je vreme jelu, pa su obe otišle u trpezariju.
Kanarija reče:
- Gospodin i gosti još nisu došli.
Iz trpezarije odvela je Rabiju do staklenih vrata koja su vodila
na balkon. Oči su im odletele na sive vrhove brežuljaka na suprotnoj
strani, i na Bosfor koji se proteže izmedu dveju obala. Kad su čule iza
sebe topot nogu, obe su se okrenule. Između Vehbi Dedea i Peregrinija
dolazio je gospodin Nežat.
Rabija se snebivala:
- Bože moj, oprosti mi. Na glavi nemam nikakav pokrivač. Ne
bežim od Vehbi Dedea, jer on je derviš, od prinčeva se navodno ne
beži, ali ovaj... A uz to đaur.
Obuze je najednom osećanje greha. Ni to što je i Kanarija bila
otkrivene glave nije moglo da odstrani ovaj mučni osećaj. Da je još
u detinjstvu nije imam strogo vaspitao da bude suzdržljiva, skočila bi
i izašla iz sobe. Spustila se do tla da pozdravi gospodina. Pošla je da
poljubi Vehbi Dedea u ruku. Ali on, uglađeni mevlevija, nije voleo da
ga Ijube u ruku, pa je samo pozdravio. Stisla je ruku koju je pružio
Peregrini. Ali su njeni prsti bili hladni kao led, a oči su joj bežale od
pijaniste.
lako je Peregrini živeo petnaest godina u Istanbulu, on nije mogao
shvatiti koliko je Rabiju obuzeo strah od greha. Ne zato što bi on znao
kolikim se grehom smatra otkrivanje kose. On je Rabiju poznavao
toliko godina. Istina, kada je postala starija, devojka je stalno pokrivala
glavu. Ali, on je često viđao ispod pokrivača krajeve njenih pletenica.
Zapažao je da devojka vrlo vešto savija kosu na glavi. Govorio bi:
„Као zlatne zmije. Prava Meduza...”
Upravo kada je to hteo da kaže Rabiji, primetio je da je okrenula
glavu od njega i da gleda gospodina. Istina, Nežat je bio čovek
impozantne spoljašnosti, ali je Peregrini smatrao da u njegovoj lepoti
ima nešto neobično za muškarca. Samo degenerik može biti tako lep.
U sebi je govorio: ,,Da sam žensko, ne bih dopustio da mi se taj mladi
čovek približi.”
Peregrini je imao pravo. Gospodin Nežat je bio izvanredno lep
čovek, jedan od onih koje s vremena na vreme rađa istrošena carska
dinastija. Imao je tanke izdužene obrve, kao u mlade devojke. Duge
crne trepavice oko tamnoplavih očiju kao u neke devojčice. Usta su bila
156
 mala, usne zaokružene, male i upadljivo doterani žuti brkovi. Nos mu
nije bio kao kod ostalih članova njegove porodice. Bio je sasvim mali.
Njegovo lice bilo je kao sa neke slike na zidu. Sedeći pored Rabije,
izgledao je malo zbunjen dok je s njom razgovarao.
Та lepota zatvorena među četiri dvorska zida, koja je palila i
uzbuđivala srce bolesnih žena, nije ostavila nikakvog posebnog utiska
na Rabiju. Ona je, u stvari, smatrala da niko u dvoru ne liči na obične
Ijude. U vezi s tim, njoj je to što je gospodin bio stidljiv i što je nastojao
da ne muca, bilo posebno simpatično. Možda je tome bio povod i to
što je gospodin veoma otvoreno pokazivao zanimanje za nju. Ali tome,
što su pokazivali zanimanje jedno za drugo i što su se zabavljali za
trpezom, nije bio povod ni simpatija ni fizička privlačnost. Niko ne bi
mogao pretpostaviti s koliko interesa taj stidljivi mladić želi da upozna
Ijude izvan dvora. Gospodina je posebno privlačilo to što Rabija
nije pripadala nijednom od onih društvenih slojeva, čiji pripadnici
povremeno dolaze u dvor po dužnosti ili iz drugih razloga. Da ga nije
stid, rukom bi je pomilovao po prošivenom vunenom ogrtaču, toliko
mu se svidela ta devojčina nošnja, koja je bila drugačija od onih koje su
žene nosile na dvoru. Govorio je u sebi:
„Unuka jednog mahalskog imama, kćerka glumca sa lutkama,
sama stanuje u jednoj od malih kuća, čiju unutrašnjost nisam imao
prilike da vidim”. Zatim se okrenuo Rabiji:
- Gospođa mi je rekla da je ime vaše ulice Sinekli Bakal. Како je
drag taj nazivl - Dok je to govorio, smejao se onim pomalo usiljenim
smehom, svojstvenim dvorskim Ijudima.
Peregrini je sedeo prema njima. Otkako su seli za trpezu, on
nije uspeo da privuče pažnju devojke. Toliko se naljutio da je ostao
ravnodušan prema Vehbi Dedeovom nastojanju da i njega uključi u
razgovor sa Kanarijom.
Čudni smeh gospodina Nežata ispunio ga je osećanjem pobede.
Како to da do sada nije primetio taj ludi smeh. Ali, učinilo mu se da
Rabija nije pokazala ničim da je to zapazila]
- Da vidite koliko leti ima muva u našoj ulici, ne biste ni njeno
ime ni nju samu smatrali toliko dragom. Da li ste ikad prošli našom
ulicom?
- Ne. Ali me mnogo interesuje i unutrašnjost kuća u tim zabačenim
ulicama i njihovi stanovnici.
- Nisu to mesta za koja bi se trebalo interesovati. Naročito zbog
toga što je ulica i prljava i bučna. Na česmi je svaki dan svađa, a deca
se od jutra do mraka valjaju po blatu.
- Izvanredno, izvanredno.
157
 Njemu je Rabija izgledala kao putnik koji se upravo vratio iz
neke neviđene zemlje. Sta god ona kaže, on se smeje nervoznim i
neprirodnim smehom. Rabija se malo naljutila. Sta ima u Sinekli
Bakalu toliko smešnog da se tako smeje? Izvali se u svojoj vili, pa sluša
kakav zanimljiv roman o životu bednika koji se od jutra do mraka muče
za koru hleba. Cudna li čoveka! Između njenih obraza pokazala se mala
crta. Zaključila je da stvar namerno uveličava:
Da znate koliko su neki Ijudi u našoj ulici siromašni, ne biste je
smatrali toliko izvanrednom, gospodine. Na primer, krpedžija Fehmi,
koji radi dnevno dvanaest sati. Nesrečnik stavlja na oči dvostruke
naočare. Nekad je i noću u radnji. Ima četiri kćeri i ženu. Svi žive u
dve sobe. Uz to, nemaju uvek da pojedu nešto toplo. Ima dana kad
jedu samo suvi hleb.
- Ah, bednici, ah, bednici!
Gospodinove su se oči napunile. Ali, on je bio zadovoljan, ta ga je
priča toliko impresionirala da mu je naterala suze na oči. U tome što
ima Ijudi koji nemaju ništa drugo da pojedu, osim suvog hleba, i čije
tako velike porodice moraju da stešnjene spavaju u jednoj sobici, on je
nalazio neku posebnu draž. U dvoru su i bolovi i žalosti sve po jednom
uzoru: zavist, intrige, lakomost, čulni prohtevi od kojih mu se gadilo.
Rabija je promenila temu razgovora... Počela je o starešini
Sabitu:
- Izvanredan, izvanredan...
Malo potom i on je pričao Rabiji;
- Мој stric, Raif, oduševljavao se dobrovoljnom službom u
vatrogascima. Naredio je da mu naprave neku naročitu pumpu. S
vremena na vreme obukao bi se i on i njegovi sinovi u vatrogasna odela.
On je bio starešina i stupao bi napred. Iznutra bi žene davale znak za
požar. Sinovi bi bacali pumpu na ramena i trčali po dvorskoj bašti.
Gospodin se opet smejao, a Rabija je i dalje bila ozbiljna. Grta
između njenih obrva se udubila. Како je to tužan, bedan život? Otac
gospodina Nežata igra se dužnosti kapetana broda, a gospodin Raif
vatrogasac. Da li je uvek tako dosadan život među dvorskim zidinama?
Zar ош stalno igraju igru nestvarnog života?
- Šta govori starešina Sabit?
- Ne mogu pred vama ponoviti, gospodine.
On nije na tome insistirao. Rabija se sećala ponekih psovki
starešine Sabita. Stiskala je usne da se ne nasmeje. Gospodin je još
malo primakao svoju stolicu do Rabije. Izgledali su kao dvoje dece koja
nešto tajno šapuću.
- Na Camlidži, blizu naše vile, bila je jedna bakalska radnja. Bio
sam sasvim mlad. Dok bih prolazio kolima pored te radnje, istrčalo bi
neko dete s plavom keceljom, koje je tu učilo zanat, i trčalo za kolima.
158
Da znate koliko sam želeo da se poigram sa njim. Izlazio bi mi noču u
snu.
Sada je Rabija prvi put videla da je i njen sagovornik od onih Ijudi
kojima se, kao ni njoj^ nisu ispunile želje u životu. Počeo je još tiše
govoriti. Bilo je jasno da ne želi da iko čuje taj razgovor.
- Kada sam bio dete, nikad se nisam igrao. Nisu me pustili da se
igram. Oko mene je bilo mnogo odraslih Ijudi. Ujutru i uveče stalno su
mi punili glavu nepotrebnim stvarima. Svi su bili više lutke nego Ijudi.
Kakve sam koristi imao od njih?
Rabija mu je isto tako šaptala u uho;
- 1ja se kao mala devojčica nikako nisam igrala. Nisu mi dozvoljavali.
Dok mi otac nije došao iz progonstva, nisam se, kako treba, znala ni
nasmejati.
- Da li devojke mogu odneti tanjire, ekselencijo?
Bili su davno obedovali. Devojke, koje su pozadi čekale sa srebrnim
poslužavnicima, ustručavale su se da uzmu tanjire, da ne bi uznemirile
gospodina. Cim ga je Kanarijin glas opomenuo da je zadržao goste,
postideo se. Mucajući, rekao je:
- Na... na... naravno...
Peregrini je gunđao u sebi. „Koliko će nas još zadržati za trpezom
taj degenerisani princ?”
Kanarija je govorila Vehbi Dedeu:
- Sinoć je Rabijin lepi glas onesvestio dve žene. Како je lepo
pevala, zar ne? Vi ste zajedno sa Safet-begom slušali.
Rabijino srce počelo je jače kucati. Sagla se i gledala u Vehbi
Dedea. On se gotovo podrugljivo osmehnuo:
- Nije bilo loše. Ali, mnogo se udaljila od tradicionalne
interpretacije.
- U njenom sinoćnjem učenju osetio sam jak uticaj našeg učitelja.
Kanarija je pogledala Peregrinija u lice. On je pljeskao rukama.
- Bravo, gospođice Rabijal Koliko sam želeo da budem tu i da te
slušam.
- Niste mogli, jer niste musliman.
Kanarija:
- Ali ni gđa Hopkins nije muslimanka. Ona je došla i slušala.
- Ali, ta je gospođa pobožna. (Pogledala je u Peregrinija da bi mu
stavila do znanja da se to na njega odnosi). Vi ste ateista, zar ne? Kad
biste došli da slušate pesme o Muhamedovom rođenju, verovatno
biste se izrugivali.
Vehbi Dede nije nikad video da se Rabija tako neuljudno ponaša.
Naročito je prema Peregriniju uvek bila obazriva. Gotovo oštrim
glasom rekao je Rabiji;
159
 - Nisi u pravu.
Rabija se zacrvenela, ali se nije pokajala. Da bi bocnula Peregrinija,
da bi ga uznemirila, u njoj je buktela neka žestoka strast koju nije
mogla savladati.
lako se moglo očekivati da zbog tog postupka bude potišten,
Peregrini je izgledao potpuno zadovoljan. Posle ravnodušnosti, koju
je prema njemu pokazivala čitav jedan sat, i pažnje koju je pokazivala
prema gospodinu Nežatu, čak ga je obradovalo to što se sad obratila
njemu.
Cim je gospodin ustao od trpeze, upitao je:
- Kojim će danima dolaziti hafiz?
- Od ponedeljka do srede biće ovde. Zar ponedeljkom naveče ne
dolaze Vehbi Dede i gospodin Peregrini? Ali, vi ste zakasnili, danas je
trebalo da svirate na klaviru našem gospodinu.
Muškarci su se povukli. Kad je Kanarija ostala sama, stavila je ruke
na Rabijina ramena. Pogledala je u njene oči, kao da moli;
- Nešto ću te moliti, Rabija.
- Učiniću, što želite.
- Svakako otidi u konak. Za moju Ijubav. Ono što je prošlo,
zaboravi. Ako paša bude pitao za mene, reci da ga nisain zaboraUla i da
mnogo brinem za Hilmi-bega. Obećavaš li mi?
- Poći ću ove sedmice.
Rabijina mržnja prema Selim-paši se sve više gubila. Toliko se
zanela Kanarijom da je Selim-paši lako mogla oprostiti.

м
Uaaaa, jaaaa... Cerekao se patuljak Rakim. Od smeha, Rakimove
bore se namreškale, razrogačene oči bile su izbuljene... Rabija mu je
pričala o dvorcu i Nežat-efendiji. Zatim, o lepim dvorkinjama i njihovim
dugim haljinama, čiji se skutovi vuku hodnicima šušteći, o tome kako
se previjaju kad hodaju, pa se čini kao da će im lepo vezene marame
pasti sa slepoočnica. Pričala je o Etiopljanki Gulbeyaz i njenom glasu,
čistom kao kristal, i njenom oblom telu, koje je kao neki bakreni kip] I
šta sve još nije pričala? Rekla mu je još kako se Nažet-efendija zanosio
dok je Rabija pričala o životu Ijudi u Sinekli Bakalu. Rakim je požudno
sve slušao. Gospodinu Nežatu je stvarni život naroda bio nepoznat;
Rakimu se život na dvoru učinio kao bajka iz neke divne priče.
Sedeli su u Rabijinoj sobi, u kojoj su zavese od batista visile
spuštene. Svo troje su se okupili oko mangale. Rabija u spavaćici pustila
pletenice na ramena i greje prste na vatri. Mašući glavom tamo-amo
160
 i cmokćući usnama govori kao da detetu priča priču. Njena priča je
bila duhovita i smešna, a u njoj je bilo i mudrih opažanja, tako je time
podsećala na svoga oca. Dvor je u njenoj priči bio čas veličanstven, čas
smešan, a nekada jadan i bez života...
Severni vetar je sve jače duvao. Sitno kamenje zasipalo je
kuhinjska vrata. Pemba je pušila, nju uopšte nije zainteresovala priča o
dvoru. Zato što se Rakim oduševljavao pričom, smatrala ga je naivnim.
Posmatrala je srećno Rabijino lice, njeno zelenožuto svetlucanje očiju
i mislila je da se na dvoru nešto dogodilo, a Rabija da se ne bi odala,
priča te bapske priče.
Iza ovih rumenih usana koje nikako ne miruju, stoji sasvim dmga
Rabiia. Ona se u sebi bori sa čovekom srednjih godina, niska stasa,
šiljate brade, čije se lice ponekad nabora. Као što se u svoje vreme
presvetli Alija borio sa aždajom, i najposle je bacio na zemlju, i Rabija
će se boriti s ovim jedinim „đavolom” u njenom životu.
Vera i tradicija su štit i topuz u njenoj ruci. То je najmoćnije
oružje koie će baciti tog đavola na zemdju i proterati ga u ponor zemlje,
ako ne primi njenu veru. Како mu je lepo sinoć prebacila za njegovc
neverstvol Neka taj đavo zna da se medu njima isprečila široka i
neprohodna prepreka. Та je prepreka - vera...
Као što tigar u kavezu hoda unezvereno gore-dole, tako je i Peregrini
šetao po svojoj sobi. Mislio je o dvoru i o tome kako je gospodin Nežat
lukavo vukao svoju stolicu do devojke i kako se saginjao toliko blizu
da su im se glave mogle dotaći. Cak je i šaputao nešto devojci na uvo.
Poput plamičaka, plavi odsjaji njenih očiju palili su mu srce.
Najednom, kad mu se srce smirilo, bio je ispunjen nekom
prijatnom nežnošću prema Rabiji. Njegove misli su se sasvim sredile
i smirile. Како se ne stidiš, korio je sebe. Da si se oženio na vreme,
imao bi kćer odraslu kao Rabija. Nesrećno dete! Zar ne bi bilo nasilje
onemogućiti ovoj devojci da provede mladost kad je ionako svoje
detinjstvo, mladost, pa i prve dane provela sa starim učiteljima miuzike,
patuljcima i nekakvim starim pašama.
- Zar vam nisam govorila, pašo? Ipak je Rabija danas dolazila. Sutra
ću poslati Sukriju na trg da kupi za Pembu minđuše od merdžana i
crveni taft.
Paša je ćutao i razmišljao. Rabija je dolazila preko dana, upravo u
vreme kada on nije bio kod kuće. Još je i dalje Ijuta na njega. Koliko
je duboka i neugasiva mržnja u tim mladim grudima! Otvorivši vrata,
Bilal ude u sobu.
- Kakve vcsti, dete?
- Ništa, gospođo. Došao sam samo da pitam da li vi, majko, nešto
žeiite.
I6I
 Očigledno је sada Bilal popunjavao onu prazninu u Sabihinom srcu
koja je nastala Hilmi-begovim proterivanjem. Pošto je mladić poljubio
ruku, žena ga je privukla i celivala u oba obraza. Zavukla mu je ruku
ispod okovratnika i leđa.
- Leđa su ti vlažna, Bilale. Treba odmah da se presvučeš i pre
večere da legneš, narediču da ti skuvaju čaj od lipe.
Тај gest je evocirao paši jednu staru, gorku uspomenu. On ju je
godinama nosio u sebi, ona ga je mučila i razdirala. Okrenuo je glavu s
namerom da Sabiha ne prozre te njegove misli.
- Zašto Rabiju niste zadržali na ručku?
- Predložila sam joj, ali devojka ide ponedeljkom Nežet-
efendijinima i tamo drži časove. Sta veliš, pašo, naša Kanarija postala
princeza?
- Zašto da ne? Ona je vrlo lepa ženal
- Da, da. Ali je suviše hladna, kao mermer. Nije Ijupka, kao
mlada žena, bezbojna je. Ali je ipak verna. Pozdravila nas je. Rabija
je predložila da je pozovemo na Bilalovu svadbu. Zašto se tako Ijutiš,
sine Bilale?

U ponedeljak naveče Nežat je opet želeo da sam zabavlja Rabiju, i

za vreme jela i posle. Та želja i prijateljstvo, koji bi svakom bili sasvim
prirodni, uznemirili su Peregrinija.
Vehbi Dedeovom oku nije promaklo da je Nežatovo i Rabijino
ponašanje izazvalo u Peregriniju duboku krizu. Razmišljao je o tome:
„Peregrini bi dobro učinio kada bi otišao na neko duže putovanje.
Došao je dotle da neće moći vladati sobom. Bilo mu је jasno da se taj
čovek mnogo muči. Samo da to Rabija ne primeti. Cemu nove bure
u smirenom životu te devojke?” Peregrinija je opet smatrao pravim
detetom,^i to veoma neiskusnim. Zašto i on, kao Vehbi Dede, ne može
da voli? Cudno je to da se čovek njegovih godina ponaša kao da je tek
počeo da živi. Како je nazadno smatrati da ono što voliš pripada samo
tebi. Je li Ijubavnik zarobljenik? Na svetu svi imaju pravo i svima je
dostupno bogatstvo, lepota i Ijubav...
Kanarija i Vehbi Dede primakli su stolice i prišli Rabiji i Nežatu.
Skupili su se oko ognjišta i napravili između sebe mesto i za Peregrinija.
On je bio пг prozoru, okrenuo im leđa i gledao napolje. Nežat ga je
posebno pozvao da sedne do njega:
- Zar vi nećete doči, dragi učitelju?
- Izvinite, ja ću svirati klavir.
Izašao je iz sobe. Dok je on hodao u susednoj sobi, crveni Rabijini
obrazi se još više zaplamteše. Ali je i dalje ostala hladnokrvna. Njen glas
i oči bili su kao i pre hladni. Razgovarala je sasvim mirno i sređeno.
162
 Peregrini nije hteo sesti do njih. Umesto da razgovara s njima,
radije će svirati. Neka ga. Sta se to tiče Rabije? Za nju se intcresuju
veliki Ijudi, kao što je Vehbi Dede, prinčevi i gospođe. Ко je u svom
gradu u svojoj dvadesetoj godini postigao toliki uspeh? Da li je igde
zapisano da je devojka rodena u tako bednoj periferijskoj ulici, кзо što
je Sinekli Bakal, postala toliko popularna.
U susednoj sobi prsti pijaniste udarali su po dirkama klavira
užurbano i jako, pa se činilo kao da neka četa dobrovoljaca kreče u
iznenadni napad. Kakva buka, kakva lupa! Nel Toga uopšte nije bilo.
Svaki ton bio je izvanredan, svaka melodija nešto novo, kao bura čiji se
huk razleže bezizlaznim ulicama, kao zavijanje uragana koji se probija
tesnim klancima, brišuči i preturajuči sve pred sobom.
Odjednom je iščezla Rabijina oholost i ponosni prkos koji je do
malopre pokazivala. Та neshvatljiva i veličanstvena harmonija toliko
ih je privukla da su ustali i otišli u sobu u kojoj je pijanista svirao. I
Rabija je bila s njima, zaboravili su na sve i potpuno se predali muzici
slušajuči Peregrinija. U tim glasovima Rabija je osetila nežan i pun
osečanja motiv. Тај čovek je puštao iz lanaca hiljadu i jednog đavola i
terao ih da krešte. Ali, u buri toga kreštanja neopažen mali ton izdvajao
se kao slavuj koji je ostao bez ženke i luta tugujuči pustim šumama.
Peregrini je zastao za čas. Kada je ponovo počeo da svira, njih
četvoro su se zagledali. Svirao je samo jednim prstom i izvodio
zatvorenc teške i duge tonove. Mineri. Tu melodiju su svaki dan slušali
i dobro poznavali. Sasvim je bila slična onoj kojorn Rabija počinje
početnu rečenicu iz Kurana. Uvek je tim glasom otpočinjala i tako
učila. Njeno telo, a da i sama nije primetila, počelo se lagano Ijuljati, a
usne su počele da se miču.
Cim se pijanista vratio u salon, ona je zpljeskala.
Nežat je mucao od uzbuđenja:
- Izvanredno...
Kanarija je stavila ruku na Rabijino rame:
- Како bi bilo da nam Rabija peva početak speva o rođenju
Muhamedovom. Ni gospodin, ni Peregrini to nisu čuli.
Klimnula je glavom. Smejala se tako da su se na gornjem delu lica
oko očiju pojavili oni dražesni nabori.
- Ne, ne, gespodo. Večeras ne mogu pevati takve tekstove. Ali,
ako mi donesete doboš, zapevaču vam jednu pesmu.
Nežat je sam potrčao i doneo doboš. Rabija je sišla sa stolice i sela
nasred salona na čilim. Doboš joj je dopirao iznad glave. Njeni prsti,
koji su se kretali po zategnutoj koži, izvodili su veoma duboke tonove,
a kastanjete su sasvim lagano zvečale. Malo kasnije se doboš, kastanjete
i glas devojke sjedinio u pesmi: „Samija mi je izradena s tugrama”.
163
Zabacila glavu, kao kad Pemba peva. Glavu, telo i ruke je mahinalno
podešavala melodiji i, ne znajuči šta time čini, počela da igra. Iz očiju
joj izbija oduševljenje, radost. Iz dubokih tonova njenoga glasa izbijala
je neka hrapavost. Na kraju je u onaj kristalni i produhovljeni glas
prodirala zemaljska pohlepa.
„Моја crvena šamija, moja Ijubičasta šamija.
Maši mojom šamijom iz jedne bašte u drugu.”
Peregrini je ustao sa stolice. Otišao je pred Rabiju i mahao belom
maramicom koju je izvadio iz džepa.
Kanarija je razmišljala: „Između njih se nešto događa. Neka im
bog učini kraj srećnim.” Nežatove male usne su se smešile. Govorio
je: „Devojke iz Sinekli Bakala uvek tako pevaju.” Peregrini se sam sebi
čudio: „Kuda ideš? Zar ne vidiš da ona ne popušta, da se ne predaje. Je
li ta njena pesma znak da popušta? Čemu mahati maramicom iz bašte u
baštu kao mahalski mladić?” Rabijino grešno srce skrušeno je govorilo:
„Bože, oprosti mP.” Vehbi Dede je zabrinuto gunđao: „Najposle, Eva
je došla da se suoči sa zmijom u rajskoj bašti.”
Ali se hiljadu i jedna ruka Rabijinog srca otvorila da zagrli samo
jednog čoveka.

Nedelju dana kasnije, u ponedeljak naveče, Peregrinija nije bilo u

dvoru. Rabija nije upitala zašto nije došao. Njen ponos nije dozvolio da
se toliko ponizi. Ali, nije više bila ni onako odvažna. Nežatovo prisustvo
počelo joj je dosađivati. Kada će prestati da se izveštačeno smeje? A
veče je sve duže i duže, casovi teško prolaze. Ona ipak razgovara, smeje
se. Pobledela je i pomodrela ispod očiju. Nekoliko puta je žmirkala
očima kao da joj smeta previše jako svetlo:
Kanarija je uzbuđeno upitala:
- Boli li te glava, dete moje?
- Ne... Ove sam sedmice previše umoma. Malo me grlo boli.
Stavila je ruku na grlo.
Nežat ustade:
- Da ja večeras sviram na klaviru. Vi se malo odmorite, nemojte
razgovarati.
Kanarija je otišla s Nežatom. Gledajući u ćilim sagnute glave,
Vehbi Dede je ispričao zašto večeras nije došao Peregrini:
- Umrla mu je majka... Prekjuče je dobio depešu. Otišao je da
sredi svoje stvari. Izgleda da će mu ostati ogromno bogatsvo u nasleđe.
Ne znam da li će uzeti pravo prezime. Smatram da neće doći mesec-
dva...
- A, možda se neće nikako vratiti.
Glas joj je bio bolan. Gledala je u lice Vehbi Dedea, htela je da
pročita njegove misli. Ali, derviš nije odgovorio. Ustao je i otišao do
164
prozora. Čim se Kanarija vratila u salon, odmah joj se priključio. Dok
je Nežat svirao^ oni su razgovarali tihim glasom.
Rabija se nije pomakla s mesta. Naslonila je glavu na klavir i
zatvorila oči. Nežatovo nastojanje da odsvira ono isto što je Peregrini
nedelju dana ranije svirao, ostalo je bez uspeha. A možda je izvodio
višu, složeniju muziku. U suštini, prava i najsavršenija muzika nije
ona koja govori srcem, nervima, nego ona koja govori mozgu. Jer, ta
privlačna i trajna jasnoća misli spasava čoveka od svih nasilja i terora
njegove strasti. Dok je Rabija to pomalo nejasno osećala, Kanarija je
govorila Vehbi Dedeu:
- Nisam slušala čoveka koji bi svirao nemačku muziku kao moj
muž. Ništa ne razumem. Da li je to Bah ili Betoven?
- Ne znam. Ni ja se uopšte ne razumem u tu muziku koja govori
samo mozgu. Inače, mnogo volim evropsku muziku. Naročito kad
svira Peregrini. Da vam ispričam šta mi dočarava muzika koju izvodi
gospodin. То je spomenik tonovima koje je izveo genijalni umetnik.
Samo asketski genij može tako nešto stvoriti.
- Sta vi osećate da se nalazi u unutrašnjosti ovog spomenika?
Vehbi Dede se zamislio. Odgovorio je tako kao da ne priča o
spomeniku tonova nego kao da upoređuje stanove običnih Ijudi na
Istoku i na Zapadu.
- Biće da im je unutrašnjost udešena po nekoj strogoj logici. Svaki
deo ima određenu svrhu. Kod njih verovatno nema uglova ni uglića kao
kod nas. То su mesta koja su napravljena bez ikakvog cilja, ali kako se
samo Ijudi prijatno osećaju u njimal
Kanarija se nasmejala.
- Jesam li Vam dodijala?
Nežat-efendi se bio već povratio.
Iz Rabijinih očiju se čitala topla zahvalnost. Po izrazu njenog lica
moglo se uočiti da se smirila i potpuno sabrala. Vehbi Dede je pošao u
susret gospodinu Nežatu.
- Upravo pričam gospođi da uopšte nisam shvatio onu partituru
nemačke muzike koju ste vi svirali.
- Mi samo delimično shvatamo misaonu muziku.
Jedino o tom pitanju mogao je autoritativno govoriti, počeo je bez
mucanja:
-Ali, ono što nas rastavlja od zapadne muzike nije ta njena misaona
strana, jer je i u zapadnoj muzici veoma malo misaonog. Ono osnovno
što nas sprečava da je shvatimo je pitanje našeg unutrašnjeg tempa i
harmonije.
- Zapadna muzika nije melodična.
Kanarija upade:
165
 - Samo se vama tako čini. Jer, upravo ova nama nejasna harmonija
koju stvaraju kombinujući razne melodije, po mom mišljenju, je najveći,
možda i jedini uspeh. Melodije koje se kod nas večito ponavljaju
ostavljaju kod čoveka osećaj samoće. Kad neki čovek peva orijentalne
melodije, imam utisak da se zatvorio sam u sebe.
Idući u svoju sobu, Nežat se priseti retka jednog odlomka iz
„Magbeta”, što ga je učio kod profesora Hopkinsa - koji slika život:
„Priča koju sam sebi ponavlja jedan sulud čovekl”

vin
СУ^ ebeski se točak okreće. Deli Ijudima sudbine i određuje
njihovu sreću. Ali, nije to onaj stari dolap s drvenim zupcima što škripi
dok vuče vodu iz bunara u Selim-pašinom vrtu. Nije to onaj drveni
točak koji možeš usporiti kad sam hoćeš. То je točak od čistog čelika.
Jak je stotine hiljada konjskih snaga i kreće se bez pauze, bez odmora,
ne da ti ni oči da otvoriš, jer nema srca, pa juri gazeći nemilosrdno.
Rabija je osećala da je u rukama takve slepe snage i između zubaca
tog strašnog točka sudbine.
Udes je darovao neverniku srce jedne devojke muslimanke. A
nevernik je nestao, jer mu je umrla majka. Možda se neće vratiti. Ко
kaže da je nebeski točak slep, gluv, a srce koje steže i glava koju gazi
da je posledica slučaja?! Ne, ne. U svemu tome je neka mudrost. Smrt
Peregrinijeve majke je znak koji je Rabiji poslat s neba. Božji znak
koji je upozorava da se pokaje, da moli za oprost, da očisti svoje srce
od greha. Rabiju je božanstvo stavilo u iskušenje. Ocenjuje snagu i
vrednost njenog verovanja.
Rabija je od onih devojaka koje sve što im se desi u životu pripisuju
nekoj nevidljivoj tajnoj snazi. Svoja gledišta i sudove nije nikada
ispoljavala. Vodila je duhovni životl Sva dela čovečanstva koja se mogu
videti očima i rukama opipati su senka, a pravi drug je senka onog
izvora koji vlada životom. То je bilo njeno shvatanje, koje je formirala
još prvih dana njenog života kad je počela logički da rasuđuje.
Ni imam, koji ju je prvi upućivao u rasuđivanje, nije se u svom
strogom verskom vaspitanju oslanjao na materiju. Prvi tvorac o kome
je pričao Rabiji je silnik i despot, ali stvoritelj. Ljubomoran je na sva
Ijudska veselja i Ijubavi. I čim se Peregrini izgubio iz njenih očiju, to
verovanje se počelo sve više urezivati u njenu podsvest. Pošto ju je
takvo shvatanje dosta izmučilo, ono je upravo učinilo da se Rabija
počela menjati, čistiti zatrovanu dušu, počela je u tom novom shvatanju
nalaziti utehu, počela je da se teši. Okrenula je lice prema izvoru
166
Ijubavi, o čemu joj je govorio Vehbi Dede, koji je suvoparne citate,
koje je navodio njen deda, tumačio s puno Ijudskih osećanja. Ali, s
koje god strane pogleda na svoju veliku želju, koja se najednom razbila
u komadiće, dolazila je do istog rezultata. Smrt Peregrinijeve majke je
opomena s neba. Stvoritelj koji je voli podesio je ovu smrt na vreme da
bi je spasao greha. Sad nema drugog izlaza nego kajanje i molitva.
Dva duga meseca u Rabijinoj glavi vodila se borba koja ju je
razdirala. Srećom, dani su joj bili ispunjeni radom. Učila je đake u svim
delovima grada. Trčala je s jednog kraja na drugi, a uveče bi se vraćala
nemoćna od umora. Jedva da dušu povrati. Glas joj je bio promukao.
Njenu ćutljivost i namrgodenost Rakim i Pemba su pripisivali
umoru, pa su je ostavljali na miru.
Bora izmedu njenih obrva, koja se do sada pojavljivala samo kad bi
je obuzimale teže brige, sad se prilično urezala... Njene oči prodorno su
gledale u daljinu, kao da se mučila da reši neko teško pitanje. Misleći
da je preterani rad doveo Rabiju u to stanje, Pemba i Rakim su je molili
da ne održava toliko časova. Ona bi tada samo slegla ramenima.
Rabijine noći su bile teške i mučne da ih gotovo već nije mogla
podnositi. Počela je da čita. Vraćajući se posle održanih časova,
svraćala bi na Biabiali u knjižaru na Bajazidu i donosila kući više knjiga.
Tada bi do pola noći gorelo svetlo u njenoj sobi. Pemba je gunđala, ali
se tvrdoglava devojka nije dala urazumiti da ne radi tako. Kad bi se
Pemba probudila, često bi čula kako Rabija još prevrće stranice knjige.
Nekad je čitala gotovo do zore.
Rabiji ni san nije pružao nikakav odmor. Ona je inače i ranije sanjala,
obično od momenta kad bi zaspala pa dok bi ujutro otvorila oči. Ali, to
sada nisu više bili snovi, već more. Sad su se u njoj svom snagom borile
suprotnosti koje su sačinjavale njeno biće. Ređale su se najstrašnije
mračne misli u njenoj podsvesti, oživljavale su joj uspomene, a iznad
svega pojavila se i Emina. Od te se vizije Rabija prestrašila. Као da je
videla sablast, srce joj je i sada jako kucalo. Како je to samo ružan san.
Još kad je videla majčina usta, sva se naježila. I sad su je pripijene usne
razvučene preko lica podsećale na tek zaraslu ranu od noža. S vremena
na vreme usta su se otvarala i Rabiju je obuzimala strava. Tada bi videla
da su nepce i jezik, koji je plazila Rabiji, hrapavi i beli kao u krokodila.
I imama je gotovo redovno sanjala. Uvek ga vidi kako u uglu svoje
sobe sedi na sećiji. U beloj kapici na glavi, krupnim, jakim glasom uči
iz Kurana samo one odlomke koji govore o paklu i kazni, od kojih se
Rabija nekada toliko plašila.
„Možda”, govorilo je nešto u njoj, „Eminina duša traži da joj
proučim nešto. Molim se za duše mnogih umrlih, a zaboravljam svoju

167
 majku. Sve što podnosim, možda je upravo zbog toga što sam se
suprotstavljala svojoj majci.”
Da bi umirila dušu koja je muči u snu, počela se svako veče dugo
moliti. Sela bi u ugao pored prozora iznad radnje i učila; učila je i na
mestu odakle je videla mrtvački sanduk u kojem su nosili njenu majku.
Prolaznici nisu znali zbog čega je njen glas tako dirljiv kad je učila ove
molitve. Ко god bi prošao - čak i ulični prodavači - zastao bi i slušao je.
U noćima u kojima je mnogo buncala retko bi joj u snu dolazio
Vehbi Dede. Njegove dobroćudne kestenjaste oči malo bi je smirile.
Dok bi on stajao zaogrnut u ogrtaču, Rabija bi mu se bacila pred noge i
- kao u detinjstvu - nastojala da mu nađe i poljubi ruke, i sasvim tiho
bi ga pitala i molila: „Kad će doći? Reci, nek se već jednom vrati.”
Međutim, kad bi joj Dede došao u posetu, nije se usuđivala da
progovori nijednu reč o Peregriniju. Као po dogovoru, nisu mu ni ime
pominjali, kao da ne postoji među živima.
Prošao je prvi, drugi, pa i treći mesec. Naizmenično su se smjenjivali
proleće, leto i jesen. Rabija se bila smirila. Kad bi upitala sebe otkud ta
smirenost, shvatila bi da to nije zbog toga što je zaboravila Peregrinija
i što se nije nadala da će ipak jednog dana doći.
Ne, ne zbog toga. U onim mučnim noćima, koje su već prošle,
ona je došla do saznanja da je život vredniji i prirodniji od ma kakvih
tumačenja koja se zasnivaju na religioznoj filozofiji, zaključila je da će
ipak jednog dana jedna od hiljadu i jedne ruke njenoga srca sigurno
zagrliti Peregrinija. Nateraće ga da postane musliman i da je venča.
Krajem meseca marta Peregrini je iznanada došao u Sinekli
Bakal.
Rakim se toliko obradovao da je igrao po radnji kao dete. Otkako
je Peregrini otišao, svi su bili tužni. Srećom, nije im se desila neka teška
nevolja. Rabija se mnogo izmenila, bila je namrgođena i nerazgovorljiva.
Možda će taj veseli čovek povratiti njenu pređašnju živost.
Peregrinijevi obrazi bili su upali, pramenovi kose na slepoočnicama
još su više osedeli. Ali, oči su još tople kao žeravica, te je upravo zbog
toga izgledao podmlađen. Nije se obratio Rakimu onako Ijubazno
kao što je navikao. Možda zato što mu nije izrazio saučešće u vezi sa
porodičnom žalošću koja ga je odvojila od Istanbula.
- Da ti bog da dug život, ne zameri, zaboravio sam da ti izjavim
saučešće. Godinu dana nismo te videli. Како si?
Njegove oči su gledale nekud, razmišljao je. Jedva je procedio:
- Zdrav bio Rakimei - onda je nestrpljivo dodao - hteo bih da
vidim Rabiju.
- Svakako. U svojoj je sobi iznad kuhinje. Tetka pere rublje. Nije
potrebno da te najavljujem. Izađi, pokucaj na vrata.
168
 - Re sol, la sol, la sol...
Sa zabačenim šalom preko ramena Rabija je pisala na papiru
naslonjenim na koleno zadatak - note za jednu svoju učenicu. S vemena
na vreme bi podigla šal koji je padao i kvasila olovku pljuvačkom.
- Re sol, la sol, re sol, la sol... la sol! Ako ti se ulazi, striče, uđi.
Како to da sada kucaš na vrata?] Re sol, la sol, re sol, la...
Skočila je i prišla vratima. Naučiće patuljka pameti da zapamti
kad treba kucati na vrata. Kad je ugledala Peregrinija, zbunila se, ali je
moć navike naterala da se pokrije šalom.
lako se trudio da bude ozbiljan, Peregrini se nije mogao uzdržati
od smeha.
- Zar ja nisam video vašu kosu, Rabija?
- Da, videli ste, ali zbog toga što pred princom nije običaj pokrivati
glavu.
- Ostavimo danas Nežata. Ja sam došao radi jednog vrlo važnog
pitanja.
- A, takol Izvolite ovde pred prozor.
Pokazala mu je mesto na drugoj sećiji prekrivenoj batistom. Ona
je sela s druge strane. Peregrini je bio ozbiljan i uznemiren..
- Izjavljujem saučešće... Cula sam od Vehbi Dedea.
Nastojala je da glasom i izrazom svoga lica deluje poput Ijudi koji
izjavljuju saučešće. Ali, nije uspela. U njenim žilama kn^ je kružila kao
bujica. Znala je da će taj momenat biti presudan u njenom životu.
- Mnogo sam samovao, Rabija.
- Zelim da vas bog učini strpljivim - rekla je dosta ozbiljno.
Cinilo se da gleda ruke na kolenima, ali su njene oči kradom ispod
trepavica posmatrale Peregrinija.
Peregrini je danima razmišljao kako će saopštiti devojci svoju
odluku, koja je bila rezultat jednogodišnje unutrašnje borbe. Tog
momenta nije nalazio nijednu reč.
- Shvatio sam da ne mogu živeti bez vas, želim da se oženim
vama.
,,Sto je vragolastl Kakva je to ponuda za venčanje?”
Njene svilene trepavice se najednom uzdigoše. Iskrenost i
odvažnost koja se videla u njenim očima zbunili su Peregrinija.
- I meni je teško bez vas. Ali, kako da se venčamo? - Zastala je,
očekujući da Peregrini odgovori. - Vi ste druge vere.
- Otići ćemo u jedno mesto gde je svejedno ko je koje vere. Vi
i dalje ostanite u islamskoj veri, a što se mene tiče, ja ne želim ući u
okvire nijedne vere.
Odgovorila je hladnim, vrlo odlučnim glasom:
- Onda je nemoguće bilo šta započeti.
169
 Okrenula se prozoru. Činilo se da u njenom licu nema nijedne
kapi krvi. Ali je u glasu bilo neke čvrste sigurnosti, kao kod Ijudi koji
su o svojoj odluci dugo razmišljali. Rabija je mislila da je njenoj sreći
zadat posledni udarac. U svojim mislima videla je sada sebe u nekoj
neobičnoj svetlosti koja je zaslepljuje.
Rabija je previše živela u duhovnim sferama da bi se mogla tako
jednostavno iščupati iz njih. I kad bi Peregrini postao musliman, odveo
bi je negde gde se drukčije živi. Međutim, njoj se činilo da ju je Sinekli
Bakal toliko vezao uza sebe da je jači od njene Ijubavi, pa čak i od njene
vere. Njeni su koreni urasli u to tle, i ako se iščupa odavde, osušiće se
kao trava bez korena.
Peregrini je bio predvideo i takav ishod razgovora, pa je i za taj
slučaj bio spremio odgovor. Možda zbog toga što su Rabijini koreni
toliko duboko prodrli u tu zemlju, činili su mu ovu devojku još
privlačnijom. Već je bilo nemoguće presaditi ovu njemu dragu biljku
na neko novo zemljište, da bi tamo pustila mladice. Peregrini je bio
stara lutalica. Na njemu je sada bilo da savlada sve prepreke i da dođe
do devojke. Ali, to što će postati musliman, da bi uzeo Rabiju za ženu,
neće ipak biti dovoljno. Sad treba živeti sa njom u istoj ulici, čak u istoj
kući, i prilagoditi se sredini u kojoj je Rabija do sada živela. Peregrini je
o tom razmišljao još pre nego što je došao u Sinekli Bakal. U Rabiji je
našao nešto više od onog što je nalazio u ranijim djevojkama. Za njih ga
je vezivala gotovo isključivo seksualna pohota... Veza sa Rabijom bila
je jaka, poput veze koja ga je nekada vezivala za njegovu majku. Bile
je to veza kojoj je kratak jedan vek da bi je zadovoljio, da bi se iživio.
Čvrstina devojke, pravičnost koja izvire iz njenog srca, budili su u njemu
poštovanje do poniznosti. Rabijine Ijudske vrednosti siromašne sredine
smatrao je mnogo temeljitijim, trajnijim i njemu lično potrebnijim od
vrednosti njegove bogate, kulturne i umetničke okoline.
lako su Rabija i njegova majka bile različitih vera, kultura,
civilizacija, on je nalazio mnogo sličnosti između njih.
Rabija se nije makla sa svog mesta. Stalno je gledala pred sebe.
Bore na njenom licu, koje su se produbile još u detinjstvu pre nego što
je došao Tevfik iz progonstva, prava udubina među njenim obrvama,
još su se više urezale na njenom bledom licu. Da se ne bi odala koliko
pati, njena snažna volja pokazala je svoju moć... Ali je Peregrini ipak
video u izrazu njenog lica bol kakav do sada nije poznavao. Ona je tako
dostojanstveno i odlučno odgovorila na udarac koji joj se sručio na
glavu da su iz Peregrinijevih očiju potekle suze.
- Rabija, pristajem da pređem u tvoju veru, da živim tamo gde ti
želiš i kako ti želiš. Primaš li me?
-D a.
170
 Ustao je. Poljubio joj ruku i stavio je na svoje čelo. Otići će Vehbi
Dedeu da sa njim utanači pojedinosti oko prelaska u islamsku veru.
Sad je govorio tiho;
- Kad se možemo venćati? Kad ćeš me primiti u svoju... u moju
kuću?
- Biće bolje da što pre to završimo.
Sa vrata se okrenuo;
- Jednog dana majka me je donela na ovaj svet, a sad me ti uvodiš
u sasvim drugi. Како će mi biti novo ime?
- Osman.

X
d ^ d svih Ijudi u Sinekli Bakalu jedino Rakimu nisu zamerili što
petkom ne ide na molitvu. Možda zato što je patuljak, što je smešan,
i to ga je izdvajalo od ostalog sveta, pa su ga ubrajali u privilegovane
stanovnike ulice. Ali, on je morao da plaća porez za to izostajanje od
molitve. Naime, da ne bi petkom izjutra trgovao, on je ćepenke radnje
držao napola spuštene. A tek posle molitve dizao bi ih i nastavljao da
radi.
Petkom izjutra Rakim je obićno bio raspoložen. Izneo bi svoju
stolicu pred vrata i posmatrao ulicu. A ulica je bila puna sveta i sve
je drukčije izgledalo nego obićnim danom. Deca su manje galamila
samo iz poštovanja prema starijima koji su ih posmatrali sa prozora.
Možda zato što su im majke temeljno očistile uši i noseve, a možda se
nestašna deca pomalo ustrućavaju i skrivaju, jer su umivena i oćišćena
sada postala uljudnija. Ah, taj Sinekli Bakal - jedini Rakimov svet. A
bakalska radnja „Istanbul” - centar svetal
- Striće Rakime, majka traži sapun.
- Dođi posle molitve.
- Znam, ali moja majka danas pere veš za neko^ samca. Ostalih
dana redovno čisti prljavštinu po kućama bogataša. Sta će sirota ona?
Može li sirotinja, kao što smo mi, ikada praznovati?
Rakim pogleda popreko malu mušteriju od glave do pete. Maloj
mušteriji je bilo ime Muharem. Bio je sin pralje, Bosanke Aiše,
najnestašnije, najdosadnije dete u ulici. Pošto nije zapamtio svoga
oca, ulica mu je dala nadimak „kopile Sinekli Bakala”. Psovao je
tako prostaćki da bi čak družini starešine Sabita terao vodu na usta.
Rakim ga nije mazio, i to ne zbog njegovih psovki, niti zbog njegovih
nestašluka. Rakimu je to godilo. Kad god bi taj nestašni dećak prošao
ulicom, on bi ga oponašao;
I7I
 - Čiste su ti ruke, lice. Izgleda da si svratio na česmu kad si pošao.
Ili si dobio nasledstvo od svog nestalog oca.
- Krepao nitkov jedan... Kad bi mi živ pao u ruke, krepao... na
njegovo mrtvačko platno...
- Uvuci jezik, nitkove, gde si?
- Ne zameri, striče Rakime. Ljutim se na tog čoveka koji je ostavio
moju majku i pobegao, toliko se Ijutim... Samo da postanem zanatlija,
i vlasnik radnje...
- Како to zamišljaš, ispričaji
- Primljen sam na zanat kod strica Fehmije. Sutra ću rano početi.
Zasad me neće plaćati. Ali, svejedno. Stric je ostario, ne vidi. Samo da
ja izučim zanat.
U sebi je stvarao planove (uzeće mu kćer, postaće vlasnik radnje,
pa će zasesti) - dodao je: - Da me ti uzmeš za šegrta, dao bi mi nadnicu,
zar ne, striče?
- Meni je potreban šegrt. Pogotovo takav kao što si ti, koji tako
psuje. - Rakim se malo smirio. - Ako ti Fehmi-efendija dozvoli da tokom
podneva raznosiš robu kupcima, dođi, davaću ti pet-deset para.
- Ako još jednom opsujem, neka mi se psi u usta...
- Bilo, pa prošlo.
Rakim je ustao. Otišao je do police na kojoj su se nalazili petlići
od šećera i popeo se na stolicu. U ulici je bilo nekoliko dečaka kojima
bi ponekad petkom rado darovao petla. Ali, Muharem još nije mogao
pripadati grupi te dece. Upitao je sa stolice:
- Želiš li crveni ili zeleni?
- Živeo, striče... Neka bude zeleni.
- Je li Rabija kod kuće?
Dok je Rakim skidao s police petlić od šećera, Vehbi Dede je
zaobilazeći ugao stolice stao pred radnju.
- Izvolite, Rabija je otišla preko da potraži babicu, gospođu Zehru.
Sad ću je dozvati.
Vehbi Dede se sagnu, uđe u radnju i pope se u Rabijinu sobu.
Muharem, ližući petlića, iskoči na drugu stranu ulice, prihvati se
rukom za stub Zehrine kuće, uvuče glavu kroz izbočeni niski prozor s
rešetkama i viknu iz svega glasa: „Неееј, sestro Rabijal”
Stojeći pred radnjom, patuljak se zamisli. Nije bio raspoložen kao
jutros. Vehbi Dedeova poseta u nevreme malo ga je zabrinula. Da nisu
prispele neke loše vesti od Tevfika? Како je sinoć bila veselal Posle
toliko meseci prvi put je sinoć ostala u kuhinji i rezala Rakimu šarenu
hartiju kojom bi svakog meseca dekorisali bakalnice...
Rabija se pojavila na suprotnim vratima. Dečak joj je podrobno i
dugo ispričao zašto je zove. Dete se razveselilo kao da je postalo pisar
u finansijama.
172
 - Kakvo dobro, striče? Došao nam Vehbi Dede.
S ^ e la se i pogledala patuljka.
- Sta je? Sto si neraspoložen?
- Sta ja znam. Тај je čovek kao zatvorena kutija.
Dohvatio je suknju devojke.
- Nije ništa što bi nas zabrinjavalo, setio se čovek i došao. Možda
neki novi čas...
Devojka se već bila udaljila. Kada je Rakim ponovo seo na stolicu,
ulica ga više nije interesovala. Mislio je na Tevfika. Da li da izade i da
prisluškuje na vratima? Eto ti čudna vrata. Dolazi starešina Sabit...

- Dobro došli, gospodine.

- Hvala, Rabija.
Vehbi Dede je sedeo pored prozora i gledao u baštu. Cim je Rabija
ušla u sobu, okrenuo se vratima. Bio je bled, ali su mu oči kao uvek
mime i prijateljske.
- Približava se april, a tako je hladno. Ja još ne mogu bez vatre. I
danas sam naložila mangalu. Dobro sam uradila.
Još nepresvučena hoda po sobi u neodumici šta bi uradila.
Najposle se spustila kraj mangale. Ispod cmog ogrtača nazim se
malo pognuta ramena, njeno lice povezano belo-crnim pokrivačem
bilo je crveno od jutarnje hladnoće. Koliko se to lice smanjilo, a kako
joj se oči čine velikel Ali, ona nikako ne može da digne oči s vatre da bi
pogledala Vehbi Dedea. Na tankim prstima koji se igraju s mašicama
vidi se da je uzbuđena.
Zašto Vehbi Dede ništa ne govori? Minuti teku kao godina. ,,Što
god bude rekao, opet ću se udati za Osmana.” Ali, ako se uda bez
pristanka Vehbi Dedea, njena sreća neće biti potpuna, ostaće nešto u
srcu što će je peći. Mada od njega nije bila zavisna, nikada nije toliko
osećala da joj je potrebna potpora i zaštita bez koje se njen život nije
mogao zamisliti. Ako se taj čovek povuče iz njenog života i ode, njen
će život biti kao lađa koja je osuđena da nikada ne vidi pristaništa, da
se kreće na otvorenim morima, na kojima se ne može predvideti kad
će nastati bural
- Sinoć mi je dolazio Peregrini. Hoće da postane musliman... Zeli
da te uzme... Tebi se pre obratio i, navodno, dobio tvoj pristanak.
Namerno je prekidao rečenicu, očekujući da Rabija kaže kakvu
novu vest. Da mu možda nije krivo što je pristala, ne posavetovavši se
prethodno s njim? Pogledala je Vehbi Dedea. Iz njenih očiju čitao je
molbu - bio je to pogled koji je tražio da joj se oprosti. Vehbi Dede se
prijateljski osmehnu;
- Jesi li sigurna da nisi pod uticajem trenutne želje?
173
 Rabija je odmahnula glavom. Igrala se sama sa sobom, a uz to joj je
srce silno udaralo. Izraz njenih usana bio je tužan i podrugljiv.
„Još dok sam bila devojčica, verovala sam da ću se udati za onog
nevernika. Ako me on ne uzme, neću se udati do kraja života.”
„Bila bi sreća da je ne uzme. Kamo sreće da se Rabija nije ni
rodila. Kamo sreće da njena duša nije spoznala slasti koje su povezane s
prljavštinom crne zemlje! Da li će razum ikad saznati zašto je, crtajući
zagonetne slike koje se zovu Ijudi, upotrebio toliko suprotnih boja? Jer,
jedna djevojka, muslimanka, rodena u nekoj zabaćenoj ulici... Uz to i
hafiz i - jedan bivši redovnik, plemić... Zbog ćega bi se vezali jedno za
drugo? Kakav će biti rezultat, kakav će novi tip ćoveka ostvariti? Ali,
nema vremena za razmišljanje i to tako duboko filozofsko razmišljanje.
Vehbi Dede je dao reć Tevfiku da će Rabiju uzeti u zaštitu, kao da joj
je otac.
Pokušao je sasvim prijateljski da savetuje Rabiju. Jedno drugom
nisu prilika. Postoje sasvim oprečne razlike: društvene, kulturne,
i na kraju verska. Jednog dana Peregrini se može povesti za svojim
nekadašnjim životom. Upravo zbog toga što je odrastao pod drugim
okolnostima, može nekad između njih doći do razdora.”
- Vi potićete, moje dete, iz sasvim drugaćijeg sveta, iz Sinekli
Bakala, koji mu se danas čini toliko privlaćan, a jednog dana mu može
postati tesan. Ovaj život mu može dosaditi brže nego što misli. Како
sam razumeo, ti si postavila uslov da ovde živite. Како bi bilo da se bar
preselite u neki drugi deo grada i u takvu kuću u kojoj neće osećati
prazninu što je išćezao stari naćin života. Ti znaš iz kakve on porodice
potiče, koliko... koliko je bogat, zar ne? U jevanđelju se kaže: „Kamila
može proći kroz iglene uši”, bogataši...
Rabija je slušala s beskrajnom strpljivošću. Opet se pokazao onaj
njen kosi osmeh.
- Sta se mene tiče njegov novac? Ja ne gledam ni njegovo plemstvo,
ni bogatstvo. Ко mene hoće, živeće kao i ja...
Prešla je prstom preko čela:
- Sta je ovde zapisano, to ću doživeti. Prema tome, iluzorna je
svaka moja dalja rečl
- Ako bog da, zapisano je dobro, moje dete. AJko bog da, bićeš
srecna.
- Pošto je tvoj otacpdsutan, ta dužnost pripada meni. Do venčanja
ne treba da se viđate. Sta da radimo, takav je obićaj! Procedura koja
je potrebna da bi on postao musliman, neće dugo trajati. Како sam
obavešten, on se više neće zvati Peregrini već Osman.
- Koliko će trajati spremanje?
- Nema tu mnogo priprema. Biće završeno za jednu do dve
sedmice.
174
 Izračunala je na prstima. Želela je da se venča na Đurđevdan.
- Večeras ću pisati tvome ocu. I ti pripremi jedno opširno pismo.
Jedan od naših derviša uskoro ide u Damask. Po njemu ćemo mu
poslati pismo.
Cim je Vehbi Dede izašao iz sobe, Rabija skide ogrtač i pokrivač i
baci ih u spremište. Potrča vratima
- Striče, striče...
- Sta želiš, Rabija?
- A, zbunio si me. Kad si izašao uz stepenice? Dođi, nešto ću ti
reći.
Uhvatila je Rakima i povukla ga u sobu.
- Šta je?
- Udajem se.
- Oh, bezobraznice, i ne stidiš se! Za kogal
- Za Osmanal
- Biće da je neko od Nežat-efendijinih mdadića. Otkako si tamo
počela da daješ časove lepog pisanja, ne možeš da se obuzdaš. Ti li,
nevaljalice jedna...
- Ovaj nije beg.
Hodajući po sobi, napola u šali, reče mu:
- Da bi me uzeo, mora ppstati muslima.
- На, taj naš mali đaur. Šta ima za njega lakše nego da promeni
veru. Тај begunac iz crkvel
- Zašto si ti zavidan, patuljče? Ako ti još jednom kažem, striče...
- Reci, Rabija. Uvek reci striče. Ja sam se obradovao. Šalim se.
Nek ostane medu nama, ti si mnogo ostarila. Prelaziš več dvadeset i
prvu, zar ne? Ostala u kuči mlada devojka...
Malo se zamislio, pa kolebljivim ali ozbiljnim glasom reče:
- Ne Ijuti se, malo sam se uplašio da se ne udaš za Vehbi Dedea.
Blagosloven je čovek, ali nije kao onaj. Nikako ne mogu da budem pred
njim otvoren.
- Ti li, bezobrazni striče. Ja Vehbi Dedeu ne mogu biti ni papuča.
Kad bih mogla da se udajem za svakog koga volim, i za tebe bih se
venčala.
Uhvatila je Rakima za ramena. Sagla se i cmokćući izljubila ga u
naborano lice. Patuljak je, tobože, pokušavao da se spase iz devojčinih
ruku. Brisao je maramicom, koju je izvadio iz džepa, mesta koia ie
Rabija Ijubila.
- Onaj bednik i ne zna šta će mu pasti na glavu. Da zna, pokupio bi
prnje i odavno napustio ovu zemlju. Kad bi običaji dozvoljavali, ti bi se
zaista za sve nas udala... Svima bi natakla kopče na nos. Nisi ti devojka,
već začarani bunar. Ne daj bože da se kome omakne noga i da padne,
ne bi ga nijedna kuka na svetu mogla zakačiti ni izvući.
175
 Dok je govorio, njegove su oči tako nežno gledale Rabiju. Onda
je počeo pljuckati u svoju kragnu govoreći: „Ако je bog tako zapisao,
neka sada to pokvari. Da bog sačuva i moga neprijatelja od tvoga zlal”
- Ne urekao se, striče, govoriš kao da čitam roman.
Najednom su iz Rabijinih bistrih, od sreče zažarenih očiju, potekle
suze. Počela je da jeca. Brišući rukavom oči, nos, jecajući je govorila:
- Ah, kad bi sada ovde bio Tevfik, kad bi bio...
Rakim dobaci Rabiji svoju crvenu veliku maramicu koja mu je bila
pri ruci.
- Nemoj se prljati. Obriši se tim. Za Tevfika se nemoj brinuti. Na
dan svadbe on će u Damasku skuvati bolje jelo od nas i toga dana če
se i on veseliti.

XI
P e 7.eć\, gospoda Sabiha je pričala Selim-paši da je Peregrini
presao u islam da bi mogao uzeti Rabiju. Istina, Rabija još nije došla da
im to ispriča, ali je poslala Pembu.
Bilo je veče. Svetla su gorela. Paša je toga dana bio mnogo umoran
i pri povratku, pre nego što je ušao u svoju sobu, navratio je do žene.
- Та devojka toliko vredi da se za nju i vera promeni. Neka im bog
da sreću. Rekavši to, upita znatiželjno:
- Da li je Rabija ikad ranije dala povoda da naslutiš da mu je bila
naklonjena?
- Sad se upravo prisećam. Bila je još malena. Od tada je prošlo
oko osam godina. Jednog dana me je upitala: šta bi bilo kad bi se
neka muslimanka udala za hrišćanina? Još tada je verovatno volela
toga čoveka. I sviđa mi se ta devojka. Šta zamisli, sigurno će ostvariti.
Shvatila je da se ne može udati pre nego što taj čovek ne postane
musliman, pa je prisilila četrdesetogodišnjeg, već ostarelog hrišćanina,
da prirni islam.
- Čudno. A nije htela tako zgodnog mladića, kao što je Bilal, a
hoće tog starog čoveka. Ćovek često nije u mogućnosti da shvati neke
postupke žena...
Tog momenta, kad se o njima govorilo, pojaviše se na vratima
Rabija i Bilal. Susrela ga je na hodniku, zastala i malo razgovarala.
Otkako su se u detinjstvu rastali, ovo je bio njihov prvi susret posle
onog dogadaja izmedu njih. Bilal se malo zacrveneo, dok je Rabija bila
potpuno prirodna, čak je bila i Ijubaznija nego ranije. Toga dana je
njeno srce kucalo još plemenitije. Oprostila bi svakom sve, čak da se
srela i sa crnim đavolom, bila bi Ijubazna. Jer, to je bilo nakon što ju je
176
 posetio Vehbi Dede, a dva dana nakon što se odlučila da stupi u novi,
sretniji život.
I Selim-paša ju je danas prvi put video posle onog bolnog susreta u
policiji. Ali, devojka nije ničim pokazivala da nije zaboravila onu gorku
uspomenu. Rabijina mržnja prema Selim-paši je bila potpuno usahla.
Jer, kao da su se juče rastali, čim je ušla, prišla je i poljubila pašu u
ruku.
- Cestitam, Rabija. Čujem da dovodiš u Sinekli Bakal novog
suseda... Nek bog blagoslovi.
Skupio je oči kao nekad, obrve mu nakostrešene kao u ježa, nos
mu se odužio i pomalo savio, kao uvek kad joj je objašnjavao listu
unapređenih i novopostavljenih činovnika. То je bio jedan od radosnih
dana u njegovom životu.
Rabija je mislila: „Ко bi rekao da je to onaj silnik bez srca, ministar
policije, koji nas je kao pseto izbacio iz svoje kancelarije? Znači, taj
čovek, kad pođe u svoju kancelariju, obesi svoje srce o vrata, a kad se
vrati, uzima ga i stavlja na svoje mesto.”
Gospođa Sabiha je pričala Bilalu da je Peregrini postao musliman
i da će se venčati s Rabijom. Rabija je naćuljila uši.
- Možda će Rabijina svadba biti pre vaše, Bilale.
Bilal se namrštio. Zadrhtale su mu nozdrve. Vilice su mu poigravale,
stisnuo je zube da ne bi nešto progovorio. Ali, i pored toga nije se
mogao^uzdržati, a da ne upita podrugljivo: „А, to li je taj čovek?”
- Sta možeš prigovoriti tom čoveku, gospodičiću? Zar ti se ne
sviđa?
Sedeli su jedno prema drugom i gledali se Ijutito. Selim-paši su
izgledali kao dva mlada petla koji se spremaju na borbu. I pre nego što
je otpočeo dvoboj, on je znao na čijoj će strani biti pobeda.
Bilala je pekla Rabijina ravnodušnost i njena udaja. Као da je svaki
trag prošlosti iščezao iz devojčinog srca. Istina, i Bilal je verovao da
je davno zaboravio Rabiju, ali čim ju je video, srce mu je opet jače
zakucalo - zacrveneo se. Međutim, Rabija nije ni zapazila koliko se on
promenio. Koliko je odrastao i kako se elegantno odeval Као da nije
videla razliku između ovog čoveka i grubog mladića iz provincije.
Као kratki spoj na električnoj struji sudarile su se Bilalove plave
oči sa belim trepavicama i Rabijine medene oči sa zelenim tačkicama.
Bilalove oči povukoše se s poprišta borbe. Oružja im nisu jednaka.
Rabija je hrabrija od njega. Bilal je u njenom životu bio kao neka prva
crta, koja se na jednom mestu okrznula o nju i prošla, dotakla se nje
samo u jednoj tački i nestala. Rabija je u Bilalovom životu bila kao neka
spirala, koja obavija tu pravu crtu sa svih strana.
Kad ju je pre nekoliko trenutaka ugledao na hodniku u skromnoj
haljini, pomislio je da je nekada voleo tu devojku, pa i sada ga nosi srce
177
za njom, i nasmejao se. Srce mu je kucalo jače kao nekada i moglo se
primetiti kako udara.
- Oprostite, gospođice Rabija. Namerno sam upitao. I ja vam
čestitam. Ako bog da, bićete srećni. - Okrenuvši se gospođi Sabihi.
- Ako dozvolite, ja bih otišao, majko. Vi ćete razgovarati.
- Nema potrebe, zašto da izlazite iz sobe, gospodine Bilale.
Nećemo ništa tajno razgovarati. Donela sam pismo, koje mi je danas
došlo od oca. Pročitaću ga i odmah otići.
Bilal privuče stolicu do sećije. Donese stalak pred Rabiju i zapali
svećnjak sa stola. Hteo je da na taj način pokaže Rabiji svoj novi položaj
u pašinoj kući, pa neka mu zavidi. Hteo je da joj stavi do znanja koliko
je on sada važna ličnost. Naročito se trudio da Rabija zapazi njegovo
vaspitanje i pažnju prema ženama.
Dok je Rabija vadila listove iz nedara, Bilal je gledao ovlaženu
tanku povezaču, koja se prilepila uz njene obraze. Zaželeo je da dohvati
njene smede pletenice, koje je kao zmija splela oko glave. Bajram-agin
bratanac, pređašnji Bilal, zaželeo je da razmrsi te pletenice, da čvrsto
stisne njen tanki vrat dok joj duša ne izađe.
Bio je zadovoljan što će ga odmah po venčanju premestiti u
unutrašnjost i udaljiti ga od opasne ulice Sinekli Bakala... Inače...
Da bi odabrala mesta koja će pročitati gospođi Sabihi, Rabija je
prvo sama pročitala pismo. Neke je listove odvojila na stolicu. Ostale
je počela da čita.
Tevfik je dosta opširno pisao o životu gospodina Hilmije u
Damasku. Mnogo se izmenio. Da ga vide, ne bi ga mogli prepoznati.
Stanuje na periferiji Damaska, u jednoj kući s velikom baštom. Živi
vrlo ekonomično i skromno. Sam gaji povrće za svoju kuću. Gospođa
Dumev, ona mondenka, mlada drska žena, kuva jelo i pere rublje.
Prognanicima u Damasku Hilmija je kao otac ili stariji brat. Za
svaku nevolju Ijudi lete njemu, a Hilmija - da bi im mogao pomoći -
otkida od svojih zalogaja. Nema ni traga od onog pređašnjeg elegantnog
gospodina Hilmije. Pustio bradu i hoda u običnoj košulji.
То o košulji napravilo je, ko zna zašto, najmučniji utisak na sve
prisutne. Bilal je mislio u sebi: „Budala! Imao je konje, kola, položaj,
bogatstvo, a on otišao u Damask da gaji lukl” Gospođa Sabiha je
zagrcala. Selim-pašine oči se zamutiše. Uhvatio je rukom ženino rame
i nastojao da je umiri.
Rabija je skupila listove. Ali, pre nego što ih je vratila u nedra,
gospođa Sabiha je zamoli:
- Još malo čitaj, Rabijice. Šta radi Tevfik?
Staričine oči čežnjivo su gledale listove papira, kao da su bili deo
Hilmijinog bića. Rabija ponovo poče da čita:
178
 Tevfik i tamo, kao i u Istanbulu, prikazuje igru lutaka. Na trgovima
Damaska svako ga poznaje. Arapski jezik nije dobro poznavao, ali je
svoju nameru objašnjavao onako kako je znao. Najveća mu je strast da
oponaša životinje, dajući im moć govora i tako prikazuje čoveka. Još
u Istanbulu njegova najbolja predstava bila je ona u kojoj je oponašao
ulične pse. U Damasku prikazuje neku zanimljivu predstavu „Odlazak
kamila na hadž”, koja je toliko popularna da je privukla i ugledne
stanovnike iz Damaska da dodu u Tevfikovu kafanu.
„Hilmijina kuća je kao moja vlastita. Kad uveče pomažem gospodi
Durnev da opere posude, zamišljam da sam u Sinekli Bakalu. Koliko
imam snage, pomažem i gospodinu Hilmiji u bašti. U bašti smo
napravili senik sa divnim pogledom na rečicu Bereda. Pred zalazak
sunca sednemo, gledamo sunce i slušamo žubor vode. Тако provodimo
večernje sedeljke. Upravo tada najviše osećamo prazninu bez vas, bez
Sinekli Bakala. Mnogo sam vas se uželeo. Kad se ne bih bojao toga da
će se Hilmija rastužiti, viknuo bih na sav glas; u tuđini opet, i opet se
spušta još jedna noć...
U gradu me prijatelji iz Istanbula stalno obleću, nemam mira. Neki
žive u velikoj bedi. Prose za zalogaj hleba. Inače samo dremuckaju,
prebivaju u džamijskim dvorištima i po kafanskim klupama. Mnogi ne
znaju koliko ima godina kako su proterani, neki čak ne znaju ni zbog
čega. Ponekad ih sve skupim i odvedem na ćevapčiće...”
Rabija najednom prekide dalje čitanje, pokupi listove i stavi ih
u nedra. Gospođa Sabiha je plakala. Rabijine oči bile su potpuno
suve, lice ozbiljno, ali je bila hladna i dostojanstvena. Takvo Rabijino
ponašanje pobudilo je duboko poštovanje i kod Selim-paše i kod Bilala.
Osmehnuvši se, Rabija ustade. Neprimetno je posmatrala pašino lice.
Starčeve jagodice se zacrvenele, ali nije pokazivao nikakvog drugog
znaka.
Dok je Rabija čitala, on je razmišljao koliko je Ijudi u toku svog
službovanja od dvadeset godina proterao i raspršio ih kao plevu na sve
četiri strane imperije. Možda ih je bilo na hiljade... Poneke je oterao u
progonstvo i dalje od Damaska, u pustare gde trava nikad ne niče, gde
nema ni ognjišta. Do sada nikad nije razmišljao ni o jednom čoveku,
koga je prognao, kao o Ijudskom biću. Jer, on je bio zadužen da okreće
točak državnog mlina. Sto god je učinio, učinio je to po dužnosti.
Savest ga nije grizla. Ali, sada ga je bolelo. Hilmija, Tevfik... Mislio je:
„и mesecu avgustu Gospodar će proslaviti trideset prvu godišnjicu.
Ako bude kakve amnestije povodom carskog ustoličenja, predložiću
prognanike iz Damaska...” Otpratio je Rabiju do stepenica.
- Nastojaću da ti dovedem oca na dan carskog ustoličenja. Ja bih
želeo da to bude pre svadbe, ali... Kad će biti svadba?
179
 - Krajem aprila. Da ste zdravo, presvetli pašo.
Sagnutih ramena ispod crnog ogrtača Rabija je lagano silazila niz
stepenice, gledajući preda se. Paša se nije vratio u sobu svoje žene, već
je izašao gore, u svoju sobu, držeći se stepeništa.

Dok se u ulićnoj kafani, kraj ćesme, i po svim kućama u ulici

Sinekli Bakal, svaki ćas živo raspravljalo o Rabijinoj udaji, u grupi
mladih besposlićara starešine Sabita pojavila se zavist. Teško njenoj
dušil Како je mogla pristati da se ta mlada, nemirna devojka, pored
koje su prolazili gledajući preda se, kao pored prozora neke svetinje,
uda za starog ćoveka naborana lica.
Čim je to ćuo, Sabit je odmah naredio da se sakupe, videlo se
da se ne šali, da neće hteti da ćuje nijedne ružne reći koja bi bila
upućena Peregriniju. Pljunuo je ispod ruke dva metra u stranu. Sasvim
polako, brišući duge brkove o rukav od kadife, povišenim glasom rekao
je neotesanim mladićima.
- Muža sestre Rabije svi ćemo zvati stric Osman, je li jasno?
Odmah su to shvatili. То je naređenje, i to takvo, da će zaštititi
Peregrinija od uličnih besposlićara sigurnije od bilo kojeg zakona.
Тако je Rabijin muž, bez obzira na njegovu prošlost, bio u ulici
Sineldi Bakal zaštićen od svakakvih napada, pa i fizićkih.
Čim su to rešili, mladi besposlićari su se dogovorili kakav će
svadbeni dar pokloniti sestri Rabiji. Zakljućili su da urede da se napravi
model ulićne pumpe i da joj to donesu. Drške će biti pozlaćene, a
sanduk obojen crvenom; na njemu će izgravirati zlatnom bojom grb
njihove grupe:
„Prašinu diže, srce pali!”
Kanarija je preuzela da sama pripremi svadbu. Ali, znajući koliko
je njena nekadašnja gospodarica, gospođa Sabiha, pretenciozna i
povodljiva, tražila je od nje savete za najmanje sitnice, pa su njena
kola nekoliko puta u nedelji stajala pred Selim-pašinim konakom. Kad
ju je posluga iz konaka videla sada kao princezu, bila je, razume se,
vrlo oduševljena. Utoliko više što se ona ponašala prema nekadašnjim
saradnicima u poslu Ijupko i bez oholosti. Za vreme tih njenih poseta
Selim-pašinom konaku, samo se dve osobe nisu mogle prikljućiti velikoj
grupi koja je opkoljavala Kanariju. Bilala su slali u muška odeljenja
konaka, druga osoba, a to je bio Selim-paša, ako bi se slućajno zatekao
kod kuće, zatvarao bi se u svoju sobu. Kanarija je otvoreno rekla
gospođi Sabihi da gospodin Nežat nije fanatik i da ona pred njegove
prijatelje može slobodno izlaziti otkrivene glave, te prema tome nema
potrebe da se Selim-paša zatvara u svoju sobu. Ali se ipak Selim-paša
zatvarao u svoju sobu, a svoje poštovanje prema Kanariji izražavao je
preko gospođe Sabihe.
180
 и Rabijinoj kući sve je bilo u znaku priprema; krečili su je od
radnje do potkrovlja - tavan, vrata, sve redom. Misleći o navikama
koje je Peregrini stekao u životu, Kanarija je predložila da gornje dve
sobe urede evropski. Gospođa Sabiha se usprotivila. Rabija je, razume
se, prihvatila mišljenje gospođe Sabihe. I nakon duge rasprave, koja
zamalo što nije prešla u svađu, one su se sporazumele i našle rešenje
koje će zadovoljiti obe strane. Soba iznad kuhinje i dalje će biti Rabijina
soba za spavanje i sedenje. Tamo će postaviti Peregrinijev klavir, jer
on svira i kad jeste, i kad nije vreme. Kad bi klavir smestili u sobu
iznad ulice, prolaznici i susedi bi bili uznemiravani. Tamo će za njega
postaviti jednu udobnu fotelju, ali će duga sećija ipak ostati na svom
mestu. Dobro je da je soba široka, pa će namestiti krevet za dve osobe,
jer Peregrini ne može ležati na patosu. Rabija se u početku bunila:
- Baš na to ne mogu pristati. Cinilo bi mi se kao da sam se popela
na munaru. Mutilo bi mi se u glavi i ne bih mogla zaspati.
Zene su u tome bile saglasne. Nisu joj dale da dalje govori. Тај
čovek je tako običavao da spava četrdeset godina, a zbog nje je i veru
napustio. Kakva je to oholost?
Rabija je na kraju popustila - pristala je. Ali je niko ne bi privolio
da mu dozvoli da veša slike u sobu u kojoj se obavlja molitva. Kanarija
joj je to odobrila. Pristala je jedino da jednu ili dve slike, koje Peregrini
mnogo voli, stavi u sobu iznad ulice. Uz to, Rabija se složila da se soba
iznad ulice uredi evropski, ali se sve vreme molila: „Samo nemojte ići
tako daleko da me obrukate pred ulicom.”
Jedan deo potkrovlja će pregraditi da naprave sobu za Rakima.
Njegovu malu sobu iznad bašte ustupiće Pembi.
A gde napraviti trpezariju? Stara kuhinja će je nadomestiti. Za šta
se sve ne bi mogla upotrebiti onako široka i prijatna. Patos su pokrili
crvenom ciglom i ukrasili ognjište. Samo će na sredinu postaviti jedan
sto i prekriti ga mušemom. Na njemu će se služiti viljuškama, noževima,
tanjirima. Ako Pemba i Rakim i dalje žele, mogu jesti rukama. Zar
Rabija, kad je u gostima, ne upotrebljava viljušku i nož? Zašto onda ne
bi tako radila i kod svoje kuće? Tri su žene jednoglasno odlučile da se
u trpezariji više ne upotrebljava bakarno posuđe.
Poslednja prepreka i spor nastao je oko Rabijine venčane haljine.
Kanarija je želela da nevesta bude savremenije odevena, i to u beloj
haljini i prekrivaču sa cvetovima limuna i narandže. Uh, ne daj božel
Gospođa Sabiha neda drugačije nego haljinu od Ijubičaste kadife, sa
cvetovima od susama, izvezenu srebrnim nitima. Kruna, prekrivač,
tanka srebrna nit, sve treba da bude... Uostalom, venčanu haljinu će
joj ona pokloniti i šta se ko ima u to mešati? Neka đaursko oko vidi
kakva je mlada. Na kraju je primljen predlog gospođe Sabihe. Što se
181
tiče Rabije, nju nisu i onako o tome mnogo pitale. Jer devojka koja se
udaje, ipak treba da se pomalo stidi, da vodi računa o obzirima. Cim bi
ona zaustila da nešto kaže o tome, one bi odmah rekle; ,,Ti bar čutil”
Ali je Rabija uporno insistirala da se ne priređuje svadba. Како bi to
izgledalo kad joj je otac u progonstvu? Samo da se venča. Svadbena
jela, koja stanovnici Sinekli Bakala očekuju, ješće u konaku.
Sve vreme kako su trajale pripreme Rabija je držala časove, kao da
se ništa ne događa. I dalje će paziti svoga oca u progonstvu. lako neće
podmirivati sve kućne troškove, ipak će o Pembi i Rakimu i dalje voditi
brigu. Jer, ona se ne udaje za Peregrinija zato što je bogat. A svoju
čast, autoritet, svoje ja, ona može sačuvati samo radom. O svim tim
praktičnim pitanjima razmišljala je preko dana. Noću je zaokupljaju
beskrajne fantazije.
Što se pripreme više otežu, to je i Peregrini u svojoj sobi nemimiji,
noću hoda po sobi i razgovara sam sa sobom. Mnogo se uželeo Rabije,
ali je obećao Vehbi Dedeu da neće ići u Sinekli Bakal dok se ne obavi
venčanje. Često bi glasno razgovarao sam sa sobom.
„Treba se pokoriti običajima jedne nove sredine. Ali, to su tako
lepi običaji s mnogo Ijudskih osobina. Ovde svako ima svoju kuću,
svoju baštu, kao vlastitu zatvorenu tvrđavu. Najsiromašniji čovek je
slobodan u svojoj kući.
Svaki dan ću razgovarati sa ženama, koje se rashlađuju pod senikom
razgranatog grozda. Svaku noć ću ležati u Rabijinoj beloj postelji.
Izjutra ćemo se probuditi i bićemo jedno pored drugog. Dane ćemo
provoditi držeći se za ruke. Lepi dani... Lepe noći... Možda ćemo imati
dece. Želeo bih da bude komičar kao njegov deda. Daćemo mu ime
Tevfik. Drugo - kao ja... Ne, ne, bolje da bude umetnik kao njegova
majka. A možda će biti bakalin. Nek bude.
Rakima ćemo zadržati u radnji. Ah, dragi Rakim] On nas zabavlja
kao cirkuzant. Pemba će nam kuvati. Како je Ijuta ta cma žena - kao
biberl A živa kao na sajmištu...!”

Ћ\
ilal se oženio na Đurđevdan. Tog jutra Rabiju su probudili
ZVUl ovi bubnja i kastanjeta koji su dolazili izdaleka. Na ulicama je bilo
toliko bučno, kao da prolazi vojska, prodavači su okretali čegrtaljke i
duvali u zurle. U kafani na uglu čula se zurla i udarci dobošara. Pod
blagim podnebljem navirao je život kao bilo mladog Ijubavnika. Gde
li je sada Tevfik? Gde su oni dani kad su zajednički pripremali jelo.
Divan li je bio onaj dan kada su beloružičasti cvetovi doletali iz bašte
i padali u kuhinju.
182
 Pod senikom Pemba je već plesala, izvijajući svojim starim
trbuhom i često dozivala Rabiju iz bašte: „Rabija, ženi se tvoj stari
dragan. Ustani, obuci se, doteraj se.”
Rabija se udala prvoga maja. Toga dana žene u ulici Sinekli Bakal
pišu izvode iz narodnih pesama na listiće papira i stavljaju ih u lonac,
te ih pored drveća mešaju i otvaraju.
Brak je sklopljen pre podne u sobi iznad radnje. Vehbi Dede je
zastupao Rabiju, staretinar Fehmi Peregrinija. I starešina Sabit je,
između ostalih, bio prisutan. Rakim je počastio goste šerbetom.
Те večeri konak je bio pun kao košnica. U ženskom odeljenju
je gospoda Sabiha priredila ženama večeru. I u muškom odeljenju
postavljene su trpeze. Svi muškarci iz Sinekli Bakala bili su pozvani.
Do paše je sedeo s jedne strane Peregrini, s druge staretinar Fehmija.
Starešina Sabit i Rakim sedeli su prema paši. Vehbi Dede je bio na
čelu posebne trpeze. On je obavljao dužnost Rabijinog oca.
Selim-pašajebioraspoloženiljubazan.Biojeposebnorazgovorljiv...
Peregrinija je oslovljavao sa „gospodine zete”, upadao odmerenim
šalama, učestvovao u dobacivanju na račun bračnog života i pričao
interesantne priče. Momci su se smejali sakrivajući usta salvetama.
Oženjeni su mahali glavom kao da žale Peregrinija šta će mu pasti na
glavu. Pri kraju večere paša se obratio prisutnim i izrazio im srdačne,
prijateljske i najlepše želje. Gosti su klicali paši tako glasno i bučno da
je odzvanjalo konakom.
U nočnoj molitvi Vehbi Dede je vršio dužnost imama. Odabirao
je najkraće odlomke iz Kurana. I to većinom one iz poglavlja „Nisa”
i poglavlja ,,Nur”, koji su najbolje odgovarali za tu priliku. Sve je te
noći bilo, više nego ikad, mistično i patetično. Da li je svadba jednog
majstora muzike mogla imati lepši svršetak?
Pašin upravitelj dobara zapalio je fenjer, a gosti iz ulice su odveli
mladoženju njegovoj kući. Svako je nosio po jedan feryer. Družina
starešine Sabita mahala je fenjerima i nakašljavala se. Sale, koje su
inače otvoreno govorili odvodeći druge mladoženje, šaptali su jedni
drugima na uvo i time se zadovoljavali. Sve dok Peregrini nije ušao i
zatvorio vrata, Ijudi su čekali pred Rabijinom kućom.
„Neka je blagosloveno, neka je blagosloveno...” Zatim se čuo topot
nogu, jedan ili dva čoveka su se nakašljala, pa je ulica ponovo zapala u
dubok san...
S lampom u ruci Pemba je čekala u radnji. Obukla haljinu od
crvene tkanine i stavila u uši duge minduše od korala. Prvi put na glavi
nije imala pokrivač, jer je Peregrini već domaćin...
Pemba mu je osvetlila put do Rabijine sobe. Otvorila je vrata i
rekla: „Da vam bog da lep život.” Potapšala je mladoženju po ledima.
183
 Mlada je čekala naslonjena na klavir. U haljini od Ijubičaste kadife
izvezene sa srebrnim cvetovima od susama, izgledala je viša za čitavu
glavu. Iza koprene njeno lice se ne raspoznaje toliko, a njen visoki stas
u haljini od Ijubičaste kadife izgleda kao stabljika Ijiljana koja izlazi iz
starinske vaze.
Peregrini je zastao kao ukopan. Devojka mu se učinila kao Devica
Marija, kakvu je predstvljao sebi jedan srednjovekovni umetnik. Oči
mu se napuniše suzama.
Ciganka zatvori vrata i ode. Peregrini se uputi prema svojoj ženi.

XIII
^^ljusak... Rabija potrča, zatvori prozor u uglu sobe i spusti
zavese. Peregrini se izvalio u fotelju ispod plavog zastora iznad klavira,
a na kolenu mu prede Rabijina prugasta mačka.
Те noći su se malo duže zadržali posle večere u kuhinji. Rakim je
rekao:
- Osmane, izađi bar jednom u sedmici u uličnu kafanu, jer u konak
navraćaš svaki dan. Ako te naša ulica upiše u spisak uglednih i bogatih,
imaćeš posla s Ijudima iz družine starešine Sabita.
Pemba se Ijutila:
- Sta ste požurili. Nisu prošle ni dve sedmice otkako je mladoženja
došao.
- Sutra ću otići, striče Rakime. Sta ti veliš, Rabija?
- Jesam li ja rekla da ne izlazi u kafanu, striče?
Ali je Rabija ipak bila zadovoljna što je Peregrini odložio izlazak u
kafanu sutra uveče.
Sada su bili u svojoj sobi. Peregrini je sedeći lenjo posmatrao kako
Rabija ulazi u zaklon da se presvuče i smejao se u sebi. Како se ta
devojka još detinjasto ponašal Eto je izlazi iza zaklona u beloj spavaćici.
Vadi pred ogledalom igle iz pletenica i pušta ih niz leđa. Na kraju se
naslanja na dugu sećiju, pruža noge i seda na prostirku. Као i svako
veče, uzima šiće, ali ništa ne radi.
Svake večeri seda na isto mesto, sa istim šićem u ruci. Ali ne
šije. Očekuje nešto da bi otpočela šiti. Cekala bi da Peregrini sedne za
klavir i da je zabavlja svirajući lagano jednu fantaziju za drugom.
Ali, večeras bi on radije razgovaro. Razgovor je njegova bolest koje
se neće nikad izlečiti, to mu je prešlo u strast. I jedino je to tražio u
Sinekli Bakalu. U stvari, on na ulici razgovara sa mnogim ženama i
muškarcima, kod kuće Pemba i Rakim ne prestaju da mu pričaju, a
u konaku gospođa Sabiha mu je iskreni prijatelj. U svim tim Ijudima
184
 nalazi prijateljstvo, jednostavnost, svi imaju poseban pogled na život,
koji je pomalo neobičan i čudan, ali je u skladu s njihovom narodnom
filozofijom. Svi su prijatni i vrlo privlačni. Ali, ni sa jednim od njih
Peregrini ne može da vodi ozbiljne razgovore. Tu njegovu potrebu
ispunjava jedino Vehbi Dede. Vehbi Dede je nedelju dana po njihovom
venčanju otišao u Konju, i još se nije vratio.
Rabija nije mnogo volela da priča, ali kad bi govorila, pričala bi
iskreno. Bistro i lepo je izlagala najinteresantnije, najbogatije slike iz
života. Ali, možda devojka ne voli zamršene diskusije. Kad bi Peregrini
započeo takav razgovor, moglo se uočiti, iz nabora koji bi nastali na
njenom čelu, da se ona napreže da bi ga shvatila.
Peregrini je nervozno dirao svoje papuče, shvatio je da večeras
neće biti u mogućnosti da Rabiju pokrene na razgovor. Znači, ne
preostaje mu ništa drugo nego da svira. Rabija je naćulila svoje male
uši i čekala kao mlado ždrebe kome je došlo vreme da jede. Peregrini
ustade i sede za klavir.
Večeras je stvarao i svirao. Те večerašnje melodije, koje je svirao
Rabiji, najbolje su pokazivale koliko se on približio stanovnicima Sinekli
Bakala. U visokim tonovima i u tome što je svirao orijentalne melodije
videlo se do kojeg je stepena prihvatio nove oblike života. Rabiju je
zabrinjavalo što sada nije više slušala one poznate melodije i tonove.
Kad je sinoć svirao, činilo joj se da sluša ulične prodavače. Ali, u ove
večerašnje fantazije ne ulazi nijedan poznati motiv. То je neka nejasno
izmešana harmonijal U njegovoj glavi duva neki strani vetar. Možda
mu se Sinekli Bakal učinio stranim, možda se oseća usamljen. Siće
joj je ispalo iz ruku. Cinilo joj se da je nešto guši. Svakako, svakako
Peregrini treba da se uživi u ovu Rabijinu atmosferu, treba ga privezati
za Sinekli Bakal. Ali kako?
Dok su Peregrinijevi prsti leteli po dirkama klavira i interpretirali
melodije koje su zabrinjavale Rabiju, on je razmišljao i pravio balans
dvonedeljnog bračnog života. Bio je to za njega veliki događaj. Ali,
ipak, ne onakav kakav je zamišljao. Cak ni Rakim, mali patuljak, koji
ih uveseljava kao cirkuzant, nije mu onakav kakvog ga je zamišljao, ni
Pemba sa svojim smeđim licem, koje odiše mirisom sajmišta. Ni to
dvoje ne pružaju ništa naročito što bi ispunjavalo njegov život. Zivot
teče bez događaja, a svaki dan je jednak drugome. Ali je on i pored
toga još onako jednako zaljubljen u Rabiju do potpune odanosti. Jer, ta
devojka ne liči ni na jednu drugu ženu koju je pre voleo. Ne sumnja da
mu je Rabija potpuno privržena. Nijedna žena ga nije gledala s tolikom
pažnjom i brižljivo kao Rabija. Та ga je brižljivost podsećala na njegovu
pomajku. Ako ga devojka voli, u toj Ijubavi najvažnije je bilo to što je
prema njemu osećala privrženost. Međutim, on je sasvim drugačije
185
zamišljao ženu sa Orijenta, Rabija mu više liči na neku ženu sa severa,
jer je hladnog temperamenta i ima umetničkog duha. Ako zasvira nešto
stvarno dobro, onda Rabiju taj slobodni duh zanese i postane mekana
i popustljiva. A čovek ne može večito stvarati nove melodije i svirati
ih da bi se neko oduševljavao njima. Ako prestane da svira i počne da
ispoljava svoja osećanja, odmah se na njenim usnama pojavljuje onaj
kosi osmeh. Da li razlika u godinama između njega i devojke stvara tu
hladnoću? Peregrini je okrenuo stolicu i tražio Rabijino lice.
Ona je bila još uvek na istom mestu. Nigde se nije pomerila, niti
su joj ruke doticale šivenje. Lice joj se zgrčilo, oko obrva i usana videle
su se vrlo izrazite bore.
Peregrini je ustao. Sede pored svoje žene, nasloni leđa na sećiju i
opruži noge. Devojka mu se lagano primicala; da bi joj lakše obuvatio
rukom struk, nagla se napred. Da li je to pokret pokorne, popustljive
žene, ili žene koja voli, koja oseća radost od njegove blizine?
- Ovde večeras osećam nešto novo i strano, Rabija.
Njegovi su prsti prešli preko nabora na ženinom čelu.
- Tačno, Osmane. То sam osetila po tvom sviranju. Setila sam se
Vehbi Dedea, koji mi je jednog dana rekao: „Možda će način života
na koji je Peregrini navikao između vas jednog dana otvoriti neki
bezdan.”
Rabijina donja usna je zadrhtala, zatim se napućila kao kod deteta
kad hoće da zaplače.
- Da ispunimo taj bezdan, Rabija. Pričaj mi o svome detinjstvu,
o svojoj dragoj majci i dedi. Naročito o dedi. Najviše me on zanima.
Ovog ću petka ići u džamiju da bih ga video.
- Kad bi ga poznavao, ne bi se tako interesovao. Strašan je to
čovek...
Rabija je zaista uspevala da popuni prazninu koja ih je odvajala.
Pričala mu je o svom detinjstvu i spomenula slučaj kad joj je imam
bacio lutku pod kazan od rublja. Bio je to za nju tužan doživljaj, ali ga je
Rabija ispričala u šali. Oponašala je imama kako uči odlomke iz Kurana
dok spaljuje lutku da bi tom događaju dao karakter verskog obreda.
Peregrini se grohotom smejao.
- Hajde da spavamo, Rabija. Sutra ću te odvesti u Bomarše. Kupiću
ti lutku koju odabereš.
Kad su se zavukli u postelju, tiho joj je šapnuo na uvo:
- Možda ćeš jednog dana dobiti živu bebu. Bebu s kojom ćeš se
igrati zajedno sa svojim starim mužem.
- Tu bebu niko, niko neće baciti u vatru. Тако mi bogal
- Vidi, vidi kako je lepa nova haljinal
186
 - Da, zar ne vidiš, svilena jel Prava svila... Naručila sam je samo
zato da je imam kad s tobom izadem na ulicu. Ti bi se stideo kad bih
izašla u vunenom ogrtaču, zar ne?
- Ne, ne bih se stideo. Obuci šta god želiš, jer ti svakoj haljini koju
obučeš daješ nešto od svoje ličnosti.
Danas je bila obukla crni svileni zar. I to zar starog kroja, dug do
kolena, i s učkurom na struku. Bila je radosna da bar jedan dan ne
nosi ogrtač. Veo je zabacila unazad. Nema sile koja bi je naterala da
pokrije svoje lice. Njeno duguljasto, rumeno lice, zabrađeno tim crnim
povezima izgledalo je Peregriniju kao u kaluđerice. Tanke noge, koje
su inače koračale prirodno, kao u čoveka koji ide na posao, sad su u
toj teškoj feredži bile nesigurne i slabe kao u kaluđerice. On je pažljivo
pogleda. Izraz njenog lica bio je tako ozbiljan da joj nijedan muškarac
ne bi smeo ni reči reći. A kad bi na tim smelim očima, koje bez ikakve
bojazni netremice gledaju u čoveka, bio veo, možda bi se neko i
usudio... Svaki Rabijin pokret, njeni ženstveni postupci, ograničeni su
na njen intimni život koji provodi među četiri zida. Ко bi je video na
ulici, nikad ne bi mogao odrediti njenu rasnu pripadnost.
Peregrini je išao pored nje kao dete koje je pobeglo iz škole; želeo je
da je uhvati ispod ruke, ali se nije usudio. Rabija je fanatično poštovala
pristojno ponašanje žene na uiici, ali je bila srećnija od Peregrinija.
Most na Galati prešli su peške. Nad glavama im pravo istanbulsko
nebo, plavo kao vizantijski mozaik, kao paun. Nijednog oblačka. Zuti
kazan što ključa svetlom na nebeskom svodu baca na zemlju zlatne
zrake. Iznad svega je ta zlatna svetlost. Na levoj strani vidi se Zlatni
rog. Na njemu se njišu jedrilice i jarboli na žutom svetlu. Desno od
njih su brodovi za Bosfor i čamci koji se igraju na plavoj vodi. Preko
mosta prelazi vojna muzika. Sav narod ide za njom.
Najzad pređoše tunelom u Peru. Peregrini poče da joj pokazuje
izloge. Gori od želje da joj kupi jedan brilijant i svileni štof, ali se ne
usuđuje. I minđuše od smaragda, koje joj je poklonio kao svadbeni dar,
zaključala je u ladicu od stola, pravdajući se da joj uši nisu probušene.
Kad joj je Pemba predložila da joj probuši uši, rekla je: ,,Da je bog
hteo da stavljamo minduše, stvorio bi nam već probušene uši.” Ako
joj predloži da je odvede nekom poznatijem krojaču i da naruči jednu
modernu haljinu, opet će napućiti usne, kao devojčica koja samo
zbog svoga vaspitanja i uljudnosti neće da kaže da su to nelogičnosti i
budalaštine starijihl \
Као i svakog petka, ulica jVbila puna elegantnih dama i gospode.
Svako ih je zagledao i piljio u njih као da su došli odnekud iz provincije.
Na visokim potpeticama, previjajući se u hodu, išle su im u susret dve
187
mlade žene. Donji deo feredže im je bio tesan i kratak, a veo providan
i spušten na lice. U prolazu obe pozdraviše Peregrinija.
- Ко su, Osmane, te žene? . „ j
- Asim-begova kći Handan — Husni-pašina žena. Ona druga je
njena nećakinja... ^ d i • u-
- Koliko samo pokušavaju da oponašaju evropske zene. Kakim bi
više uspeo kad bi oponašao majmuna.
- Zavidiš li im, draga Rabija?
- Ко? Je li ja? На... ha... , i i. j
Stvarno se videlo da im ne zavidi. Ona je sebe smatrala boljom od
njih i nije ni pomišljala da se s njima upoređuje. Ona ih je gledala kao
Što zlatar gleda lažne brilijante, koje mu je neko doneo da i
kao prave. , „ v хт
Peregrini se teško odvojio od igračaka u Bomarseu. Narocno mu
se svidelo jedno sivo magare sa zvoncetom, koje se Ijuljalo čirn mu
se dotakne vrat. Kad je prodavac dotakao magarca za trbuh, čulo se
nešto nalik na magarčevu riku. Rabija ga je odmah kupila. Govorila
je; „Staviću ga pred ogledalo.” Za Rakima su kupili jednog majmuna
smede boje, tužnih očiju. Pembi su uzeli medu.
То veče pozvali su Rakima i Pembu u svoju sobu. Oboje su
zaboravili da je Peregrini obećao da će izaći u kafanu.
Rakim uze Pembinog medu u naručje, napravi takav izraz hca
da je mala lutka u njegovom naručju izgledala gotovo kao mladunče
medveda. Rabija odreši svoj pojas, natače ga patuljku na vrat i dohvati
doboš sa klavira. Rakim poče da oponaša medveda, a Rabija Ciganina
koji izigrava medveda; igrali su tako vešto da se Peregrini do suza

Peregrini je svako veče odlazio u uličnu kafanu. Rabija je bila

zadovoljna, jer je to bio jedan od dokaza da se njen muž privikava na
atmosferu ulice Sinekli Bakal. U časovima njegove odsutnosti Rabija se
odmarala, jer su je zamarali misaoni razgovori koje je vodila s mužem_
Čemu takvi razgovori koriste, osim što u njima čovek traći vrerne.
Peregrini nije znao kraja razgovorima. Bio je čovek koji u životu v ^ ito
teži novinama, ali bi se brzo zasitio svake novine i obično bi je brzo
zanemario. Vehbi Dede je sasvim tačno tvrdio za njega kad je rekao da
leti za onim što prija njegovom oku i srcu. Rabija je^ p^k> bila vezana
za sredinu na koju je bila navikla, na poznate Ijude s kojima zajedno
živi, i koji su se srodili s njom. Možda Peregrini nije mogao da podnese
da ga kao lanac stežu te ustaljene navike. Možda će mu jednog dana
dosaditi sve u Sinekli Bakalu, ostaviće Rabiju i pobeći. Ah, kad joj ne
bi dolazile te kobne misli, kako bi bila srećna sedeći u svojoj sobi sa
šićem u ruci. Zašto se, otkako je Peregrini došao, udaljila od navike da
čita knjige?
188
 Iz susedne sobe uzela je Dževdet-pašinu istoriju. Čitala je u fotelji
dok nije zadremala.

- Jesi li budna, Rabija?

Polubudna Rabija se prenula i iskočila iz tople postelje. Peregrini
je bio već zapalio lampu. Svetlost i njegova topla predusretljivost
odstranili su mračne slutnje, koje su je bile obuzele pre spavanja. Eto,
on je onakav kakav je i ranije bio. Ко može tvrditi da će jednog dana
otići i izgubiti se? On će biti njen životni drug...
Те su je misli smirile i navele da polubudna sanjari. Као mesečar,
onako još sanjiva, pokušavala je da ga svuče i da mu obuče spavaćicu.
- Zašto, dete, ustaješ iz postelje da me svučeš? Zar se ne mogu
sam svući?
Rabija nije odgovarala. Njegov glas joj se učinio stran, kao da
dolazi iz neke dubine. Trepavice su se polako spustile, a oči su gotovo
zatvorene. lako sanjiva, njene su okretne ruke slagale i stavljale na
sećiju prsluk, košulju. Bila je upoma u tome da mu skine cipele i da
mu obuje papuče. Uzalud je on odbijao, ona ga nije slušala, samo je
nešto promrmljala. Njemu su ipak bili vrlo prijatni dodiri njenih toplih
prstiju po nogama i kolenima. Ah, ove žene koje stalno samo paze svoje
muževel Zar i to nije jedan od načina nadvladavanja, prisvajanja?
Seo je na stolicu i namestio noge da mu Rabija skine cipele.
Vukući cipele ona nasloni glavu na njegovo koleno i prene se iz sna.
Како joj miriše smeđa kosal Oseća miris jedrenskog sapuna, deteline,
putenosti. Podseća ga na svežu travu na njivama, na divlje Ijubičice
koje rastu među pustim šumama, na čisti i sirovi miris prirode. Glava
joj potpuno pala na njegovo koleno, tako da oseća ispod spavaćice
pritisak njenih malih tvrdih dojki.
- Spavaš?...
- Hm... izustila je nekim snenim glasom.
Ugasio je lampu. Čim mu je navukla papuče, Rabija se popela na
krevet i pokrila se jorganom. Odmah je zaspala, on je zagrlio njeno
toplo telo, koje je sad bilo u dubokom snu. A to telo se nudilo bez
ikakvog otpora kao što se nudi malo mače.
Pokrio joj je ramena, i sam se povukao na drugi kraj postelje. Nije
mogao da spava, pa je prisluškivao Rabijino lako disanje.

Tog petka staretinar Fehmija je došao da zajedno s Peregrinijem

ide na molitvu. Rakim je kao obično bio otišao.
Pošto Fehmija nije znao da Peregrini ide na molitvu samo iz velike
znatiželje da vidi imama, bio je zadovoljan. On je mnogo voleo tog
novog suseda, koji je sa interesovanjem ulazio u javni i društveni život
189
Sinekli Bakala. Та Fehmijina naklonost, buduči da je bio uvaženi član
uličnog odbora, bila je korisna Peregriniju. Od one večeri kad ga je prvi
put video u kafani, taj mirni čovek je pokazivao prema njemu naročitu
Ijubav i prijateljstvo. Nije trebalo ispitivati da li je to prijateljstvo
dolazilo otuda što je on Rabijin muž ili zato što mu se svideo on kao
čovek.
Dok su išli uporedo, staretinar ga je upozorio da se kloni družine
starešine Sabita i da se s njima ne upušta u razgovor. Nema sumnje, ti
su mladiči od reči i odlučni, ali su nestašni i katkada prelaze dozvoljene
granice. Posle tog upozorenja Peregrini je shvatio da je potrebno da se
pažljivo ponaša, balansirajuči između konzervativne grupe, kojom je
upravljao Fehmija, i nestašne omladine, koju je predstavljao starešina
Sabit, i da nijednoj ne bude posebno naklonjen. Ali, srce mu je bilo
na strani omladine. Oni su bili živahni i snažni. Svaki od njih odisao je
snagom poput mašine od dvadeset konjskih snaga.
Sunčevi zraci su danas pržili otvoreni deo ulice kao vatra, a krajevi
ulice su se ispod streha činili još tamniji, još hladniji. Na ulici nije ostalo
nijedno dete, samo je na česmi bila jedna žena koja je zakasnila.
Na kraju su zaokrenuli za ugao i ušli u džamijsko dvorište.
Nekolicina Ijudi su se oko vodoskoka umivali, spremajuči se za molitvu.
Drugi su brisali ruke i noge svojim maramama, spuštali rukave košulja
posle umivanja i ulazili u džamiju noseči papuče u rukama. Sena starog
bresta u dvorištu istegla se čak do džamije.
Peregrini je krenuo prema grobovima na drugoj strani dvorišta.
Nadgrobni kameni spomenici s velikim turbanima i fesovima, na
kojima su natpisi bili več izlizani, ležali su po zemlji, a neki su bili
izlomljeni; sve je prekrila mahovina. On je razmišljao:
- Mrtvaci u ovoj zemlji su stvarno mrtvaci. Pošto ih okupaju i
zakopaju u zemlju, i kad im iznad glave usade kamen ili čempres, niko
ih se više ne seča. Istina, za njihove duše pevaju se često pesme i čitaju
odlomci iz Kurana, ali to nema nikakve veze sa telom koje trune u
zemlji... Mrtva tela za ovaj svet ne predstavljaju ništa drugo do mrtvu
materiju, sačinjenu od kamena i zemlje. Možda ovaj narod najispravnije
postupa sa svojim mrtvacima.
Ali, to ne znači da nema grobova koji ne interesuju žive. То su
grobovi „dobrih” Ijudi. Svojom smrču oni nisu prestali da utiču na
život. I ovde je bio jedan tako brižljivo čuvan i uređen grob. Crvene
ruže obavile su u zeleno obojenu drvenu ogradu oko njega. I među
bršljanima, čempresima, mahovinama na kamenju, ove crvene ruže
izgledale su kao poneki plamen.
Za prozor u zidu dvorišta sa zarđalim gvozdenim rešetkama bilo je
zavezano mnogo krpa. Iza njega izvirivala su ženska lica. Možda su one
190
 donele sveće na grob. Sada su tamo stajale otvorenih ruku i molile da
im dobri ispuni želju i da ih nagradi za ove njihove darove.
Fahmija ga poteže za rukav:
- Hajde u džamiju...
Pred zastorom obojica skidoše cipele, uzeše ih u ruke.
Kad bi zastali pod kupolom, dolazeći spolja, Ijudi su osećali da im
je svežije od neke prijatne hladnoće koja se širi po čitavom njihovom
telu. Ređali su se redovi Ijudi koji sede na kolenima s golim stopalama.
Peregrini je sa Fehmijom prošao u prvi red.
Bili su upravo za mihrabom. U polutami mogao je tek da nazre
imamova leđa. То je nejasna, nepokretna crna gomila, na glavi mu
turban od belog tankog platna. Ispod turbana primećivala su se samo
dva imamova uzdignuta i od turbana pažljivo odvojena uveta.
Ove uši, koje su bile toliko slabe, prozirne i beskrvne, bile
su prilepljene pozadi i izgledale kao dva oka... One su sa tolikom
osetljivošću osluškivale šta se sve događa u skupu iza njih... Peregrinija
su neko vreme zanimale samo te uši. Zatim je i sam osetio iza sebe
neku kretnju, koja se nije dobro čula ni razabirala. Možda je to dolazilo
od usana koje su se micale ne dajući od sebe glasa. Ovaj tihi život, koji
ga je skoro zamarao, podsetio ga je na tajni život u začaranoj šumi koji
se oseća, ali se ne vidi.
Na kraju su vemici sedeli na ^kolenima dok se imam sasvim
polagano peo uz stepenice minbera. Sto se više peo, na svetlu se bolje
video njegov zakrpljeni ogrtač i izbledela mesta koja su vremenom
izgubila boju. Ali, čim se okrenuo Ijudima, čovek bi odmah zaboravio
njegovu oskudnu odeću. On je svojoj okolini ulivao jak osećaj snage.
Upale očne duplje na njegovoj, kao skelet mršavoj glavi, činile su se
kao otvor vulkana iz koga večito kulja lava. Bela brada mu pažljivo
obrezana, brkovi kratko podrezani, a iz usta mu sipa srdžba i žestina.
Peregriniju se činilo da će on sad kao tigar, čim otvori usta,
zaškripati i zarežati vemicima. Ali, imam je bio bez zuba i iz te
upale crne duplje izlazile su arapske reči, koje je on izgovarao starim
uobičajenim načinom.
Eto, došao je i video Rabijinog dedu. Šta je još drugo hteo? Da ode
i vidi kuću u kojoj se Rabija rodila... i... i da pomogne ovom bednom
usamljenom starcu. Kada je imam silazio niz stepenice minbera, još
više ga je žalio. Bilo je jasno da između vernika i imama nema Ijubavi.
Dok se oslanjao na ogradu, izgledao je tako iscrpljen i umoran. Ipak,
ničim nije pokazivao nikakav znak svoje usamljenosti. Njegova srdžba
i Ijutnja bila je uzrok da se odvojio od svojih vernika, pa ipak im je
prkosio. Misleći na imama, govorio je u sebi:
„Ljubav i mržnja, isto kao tmina i svetlost, to su stvarnosti koje
jedna drugu dopunjuju... Vrh klatna na satu, koji se kreće s jedne
191
strane na drugu... Sve drugo je tu drugostepeno. Samo Ijubav i mržnja
su večne...”
Uskoro je završena hutba i otpočela je molitva. Peregrini je slušao
imama i čudio se otkud iz tog slabunjavog, istrošenog, malog tela izlazi
taj krupni, snažni glas. Činilo mu se da taj glas kao čekić udara po
određenom taktu po mermernim stubovima. On nije razumevao šta on
govori, ali je osećao^u svakoj njegovj reči jed i srdžbu, koja je dolazila
iz imamove duše. Čak je i tekst molitve vernicima, kojim obećava
milost, samilost, čitao s nekom golemom mržnjom, koja je izbijala iz
tog sićušnog tela, govorio rečima koje Ijudima nikada ne praštaju...

Peregrinija su očekivali na ručak, pa su kuhinjska vrata otvorili da

u nju uđe miris bašte.
Rabija je brzo ručala. Trebalo je da ide u Jenikej da se dogovori
kojih će dana držati časove. Peregrini je bio neraspoložen što ga ostavlja
samog u petak, koji su inače provodili zajedno. Ali, nije ništa rekao, a
ona ga nije ni pitala kakvi su njegovi utisci iz džamije. Као da nije
htela da započne razgovor. Rakim je otišao u radnju, a Pemba u konak.
Ostavili su ga samog da razmišlja.

ш
JCuča je bila malo uvučena s dvorištem ispred, pa je njen izgled
u Sinekli Bakalu odudarao od izgleda drugih kuća. Prva dva sprata
sakrivali su visoki zidovi. Samo se na prozorima trećeg sprata zapažalo
da tu neko živi.
Peregrini se povukao malo nazad da pogleda treći sprat kuće.
Ispod jedne rešetke virio je vrh zavese od belog platna, koja je lepršala
na vetru; jedan prozor je bio otvoren. Pomislio je da bi to mogla biti
imamova soba. Uhvatio je ručku na vratima i počeo njom udarati, ali
se niko nije javljao.
- Povucite, gospodine, konopac sa strane.
Peregrini se okrenuo. Bio je to Muharem, koji ga je gledao zavučenih
ruku ispod kožne kecelje. Peregrini priđe vratima i povuče za konopac.
U dvorištu odjeknu zvono, a iza rešetaka otvorenog prozora cuo se
neki glas. Bio je to glas Rabijinog dede.
- Ко je?
Muharem odgovori:
- Imam-efendija, jedan čovek je došao za potvrdu i želi da vas
vidi.
Zatim okrenu glavu i namignu Peregriniju:
192
 - Kad obavite posao, platite mu, gospodine, inače nemojte
ulaziti.
Obojica su prisluškivali. Cim je Muharem čuo da neko ide preko
dvorišta, udaljio se, oponašajući imamov tihi glas kojim je pitao one
koji su mu dolazili.
Starac otvori vrata, mumlajući:
- Sta želiš?
- Imam-efendija, ne mogu vam ovde reći.
- Onda uđi unutra.
Prošli su kroz uređeno dvorište na kome su visili zategnuti redovi
žice, sada već zarđali po vrhu. Nekada je u ovoj kući živela neka žena
koja je volela da pere rublje. Po dvorištu je bilo razbacano zemljano
posude u kome se nalazila voda. Nekoliko vrabaca i golubova skakutalo
je ispod imamovih nogu. Peregriniju je bilo neobično da taj ćovjek
prijateljski postupa prema pticama.
- Skini papuće.
Na kučnim vratima on skinu svoje papuće i pređe za imamom
mermerom poploćani hodnik. Popeli su se uz stepenice ćuteći. Imam
se pridržavao za ogradu i ćesto se odmarao. Sa belom kapom na glavi
i šamskim noćnim ogrtaćem na sebi izgledao je mršaviji i pogureniji.
Uveo je Peregrinija u jednu malu sobu na trećem spratu.
Sećija u uglu, stari ormar od orahovine i jedan stalak, saćinjavali
su sav nameštaj sobe. Seli su na sećiju u uglu jedan prema drugom i
pogledali se.
Imam ga nije upitao ni za zdravlje. Grubo je upitao:
- O kakvom se poslu radi? Reci, šta želiš?
- Ja sam Rabijin muž, vaš zet Osman.
Dok je govorio, Peregrini je prabacivao sebi da je lud i ćudak što
je došao ovamo.
- Ja nemam nikakve veze sa Rabijom.
- Ja bih želeo da vam pomognem.
- Spomenuo si pomoć?
Imamova adamova jabućica na mršavom vratu poćela je da se
kreće.
- Hoćeš da mi vratiš moje pravo? Na kraju se pokajala i želi da mi
se oduži, je li tako?
- Rabija i ne zna da sam došao ovamo. Ja ću vam za svoj raćun
pomoći, oće.
Pošto je starac shvatio da je ta pomoć njegovo pravo, nije više
imalo smisla da ga muči i u razgovoru upotrebljava reč „pomoć”.
То propitkivanje bila je najslabija Peregrnijeva strana u razgovoru sa
imamom.
193
 - Zašto smatrate da vam pripada Rabijina zarada? Oprostite, ali ja
to pitam samo iz znatiželje.
- Како zašto? Potrošio sam na nju novac, trud, vreme i učinio je
hafizom. Ona je samo mojom pomoću zaradila novac, a u godinama
kada joj otac nije slao nijedne pare, spavala je u mojoj kuči, ja sam je
hranio, oblačio i odevao. Pa ipak, ona me je ostavila da sam čamim u
starosti, gladan i bez pomoći. Svaki groš koji zaradi učeći Kuran, moj
je, razumeš li? Inače će joj, na sudnjem danu mojih deset prstiju biti
za vratom.
- Ja ću vam davati mesečno po pet stotina groša. Vi ste ipak deda
moje žene, ne želim da podnosite nemaštinu.
- Time mi vraćaš moje pravo, razumeš li? Ja ne primam milostinju,
jer za to nema potrebe. Možda si došao da me iskušaš? Ako je tako,
onda odlazi...
Odškrinuo je vrata i sasvim ozbiljno terao Peregrinija. Ali, on se
nije pomakao s mesta, izvukao je iz džepa svoj novčanik, izvadio pet
zlatnih lira i pružio ih imamu.
Starčeve ruke, kao skelet mršave, neverovatnom brzinom su
zgrabile lire. Njegove tamne sumorne oči su zasvetlucale. Koliko godina
nije video zlatni novacl Koliko se pogadao s Ijudima koji su mu dolazili
samo da bi iskamčio pet groša. Izvadio je iz nedara istrošenu pletenu
kesu. Dok je stavljao zlatnike u nju, ruke su mu drhtale. Pritegao je
otvor kese i pažljivo ga omotao, pa ju je ponovo stavio u nedra. Тек je
onda, čudno se osmehujući, upitao Peregrinija;
- Zarađuješ li toliki novac podučavajući muslimansku decu
muzičkim instrumentima, tim đavoljim izumom?
-D a.
- Jaaa... Zar nemaš drugog posla?
- Ne. Nekada sam i ja bio neka vrsta imama.
- Hoćeš da kažeš popa. Vodiča niskih nevernika u pakaol
- Akohoćeš, nekbudetako, oče. (Uvideo je dajeizlišnooslovljavati
staroga sa vi.) Ali sam primio pravu veru da bih uzeo tvoju unuku.
(Malo se nasmejao, bilo mu je smešno što je to rekao.)
- Možda čemo u raju biti komšije, oče.
Imamove se usne skupiše u znak nekog omalovažavanja.
- Fantaziraš... I Rabija, i ti, pa i stanovnici Sinekli Bakala, svi skupa
ste vi za pakao, nijedan od vas nije shvatio šta je prava vera.
Citirao je rečenicu „Nevernici će u grupama biti upućeni u pakao.”
Pošto je izgovorio taj citat na arapskom, Peregrini ga nije razumeo,
ali je bio uveren da bi rasprava sa starcem o raju i paklu bila vrlo
interesantna. Da bi ga podstakao na dalji razgovor, rekao je:
- Oče, meni se čini da se stanovnici Sinekli Bakala boje boga.
194
 - Ni njihov strah in ne može spasiti od vatre...
Starčeva krezuba usta su se uvukla unutra. Sa zadovoljstvom i
zlobno smejao se na pomisao da će svi ti Ijudi goreti u vatri.
- Zašto, oče?
- Како zašto? Srce vernika treba da bude ispunjeno uzdasima,
plačem i kajanjem. U ovoj se ulici ne može proći od svirke uz soz, od
pesme i bučnog smeha. Zar i tvoja žena nije đavo? Dok je bila koliko
pedalj, oči su joj bile okrenute muzici, igri. I kad je učila za hafiza, oči
su joj se smejale. Niko se neće spasti od vatre... Niko...
Imam je u tom raširio ruke, a pred Peregrinijevim očima pojavile
su se beskrajne povorke Ijudi na putu u pakao. Raj mu se učinio kao
pusto mesto u kome nema nikoga osim imama. Starac se najednom
prenuo kao da je zaboravio i ulicu i Rabiju:
- Ко će mi prvog doneti mojih pet lira?
- Opet ja, oče.

Na ulici se Peregreniju učinilo kao da je lično doživeo sve one

godine koje je Rabija provela s tim strašnim starcem. Pomislio je: Da
li u Rabijinoj vedroj, mirnoj naravi ima nešto skriveno od imamove
tamne i osvetoljubive ličnosti? U to nikako ne veruje. Devojka je bila
Tevfikova kći. Kći onog milog i privlačnog komičara, čijeg se slatkog
osmeha najednom setio. То ga je utešilo.

U mesecu junu grad je zahvatio veliki talas vrućine. Na ulici je bilo

kao u hamamu, zapara je prodirala do kostiju, Ijudi su se preznojavali
kupajući se u znoju. I Ijudi i životinje, sve živo je tražilo hladovinu gde
će se skloniti da odahnu.
Psi se istegli ispod streha, mala štenad, koja bi htela da se igraju,
čim izađu iz hlada, plaze jezik, a trbusi im se nadimaju kao meh.
Da bi se mogla igrati, deca se sklanjaju u zeleni hlad čempresa
u malom groblju džamijskog dvorišta. Na osvetljenom putu između
streha ulice Sinekli Bakal zuji hiljadu i jedna muva. I ulica zaudara...
Neki teški smrad...
Peregrini je uporno molio Rabiju da iznajme letnjikovac na Bosforu
i tamo provedu vreme dok ne prođu vrućine. Rabija mu na to nije
odgovorila, samo je odmahnula glavom. То je značilo da ne pristaje.
Zar je iko u Sinekli Bakalu otišao na letovanje? Hoće li oni uvesti time
neku novotariju u njihov život i naterati Ijude da im se smeju? Zar nisu
sveže noći? Da, bašta je zaista bila prijatna. Petkom su i inače išli u vrt
u konak...
Kolo dolapa se okreće, teče voda bistra kao kristal. Rabija stavlja
svoje noge u kanale vode koji su otvoreni za navodnjavanje povrća.
195
Ali, Peregrini nije mogao da se smiri. Mučio bi se dok bi otišao na
časove u udaljene ulice. Iz kola, na koja bi se popeo na mostu, silazio
je ispred Sinekli Bakala dve ulice i dolazio peške. Nije se usuđivao da
dode kolima jer „javno mnjenje” Sinekli Bakala to nije dozvoljavalo,
jer nijedan od bogataša, koji je imućniji od stanovnika ove ulice, nije
mogao ući u njen začarani život. Mnogi od njih u svom životu nisu
ušli u kola. Peregriniju je bilo teško i dve ulice preći peške po tom
vremenu, jer su ulice zaudarale.
Rabija je uvek išla peške. Vraćala se toliko oznojena da joj je znoj
probijao odeću, a trepavice bi joj bile bele od prašine. Onda bi ušla u
kupatilo, tuširala se hladnom vodom i izlazila ćista i odmorna. Peregrini
je tada prvi put osetio tegobe u svojoj igri i ulozi siromašnog stanovnika
Sinekli Bakala, ali Rabiji nije ništa rekao. Vrlo ćesto se Ijutio i ćak je
napadao što već jednom ne prestane da daje ćasove. Ućiti Kuran i
pevati svete pesme bilo je njeno zanimanje, ali ćemu davati časove - to
je prkos deteta. Peregrini je bio toliko bogat da ih je mogao izdržavati
sve, pa i Tevfika.
Jedne većeri je hteo da o tome porazgovara s Rabijom razumno i
mimo, ali je ona ćutala. Usne su joj bile zatvorene kao da su zaključane,
gledala je nekud daleko i nije htela ni reći da izgovori. То prkosno
ćutanje, kada su govorili o nećemu u ćemu se nisu slagali, nerviralo ga
je. Izletelo mu je iz usta ono što nije hteo reći, glas mu se ćuo dva puta
iz kuhinje, i to samo njegov glas.

ХУ
^^etnaestog juna došao je Vehbi Dede u Sinekli Bakal. On se
tek tada bio vratio iz Konje. Otkako je bila svadba nije video Rabiju
i ona mu se mnogo obradovala. Ali je Peregrini bio ipak oduševljeniji
njegovim dolaskom. Zagrlio ga je i poljubio u oba obraza. Sad će moći
da razgovara s njim, jer ga se tako zaželeo. Molili su ga da ostane kod
njih i da zajedno provedu veće.
Pemba je pomelabaštu i zalila je pažljivije nego obićno. Na rogozinu
ispod oraha prostrla je ćilim i na njega poređala niske sećije. Та vesela
žena zapazila je još ranije da je Peregrini naklonjen ugodnom životu.
On je smatrao da je ćovekova prva dužnost da okuša sve životne slasti.
Rakim je iz ormara izvadio narandžaste papirnate fenjere, a Pemba
je donela merdevine pa su zajedno osvetlili senik, jer te većeri nije
bilo mesećine. Na tamnoplavom nebu sijale su zlatnosvetle taćke kao
vrhovi sasvim male iglei
196
 Rabija je ispržila paradajz i pripremila krastavce s kiselim mlekom
i stavila dosta belog luka. Peregrini i Vehbi sedeli su gore u sobi i
razgovarali. U meduvremenu, Rakim je kuvao kafu.
Posle večere svi su se ponovo skupili pod starim orahom. Vehbi
je zatražio nargilu, naslonio je leđa na stablo i napola zatvorenih očiju
pušio. Bio je zamišljen i ćutljiv. Ispitivao je o Rabijinom bračnom
životu. Ali se njihovom životu još ne može ništa prigovoriti. Osećalo
se iz svakog Rabijinog pokreta da je zadovoljna. Тек je počela da na
život gleda kao sredovečna udata žena, i da se smiruje u duši. Njena
mladalačka životna snaga počela je pomalo da jenjava i sve se manje
osećaju nekadašnji izlivi njene duše. Ulozi domaćice Rabiji se nije moglo
prigovoriti. Zadovoljavala je svog muža u domaćinstvu do najmanjih
sitnica. Takav prženi paradajz, takvo kiselo mleko s krastavcima nije
mogla napraviti svaka žena.
Nije se moglo saznati kako je na Peregrinija uticao novi život. Kad
su razgovarali u gornjoj sobi, više je pričao o svojoj prošlosti, a kad bi
sišao u kuhinju, u krugu porodice, postao bi ćutljiviji. Leži opružen na
ćilimu, glave malo uzdignute na rukama, okrenut nebu. Teška zapara
širila se sa zapada i pritiskala ih. Ni daška vetra...
Peregrini je prvi počeo razgovor:
- Konačno sam video Rabijinog dedu, tog poznatog čoveka. То je
imam u pravom smislu reči. Glas mu je krupan kao bubanj u orkestru.
Covek se mora čuditi koliko strašna mržnja izbija iz njegovog glasa dok
uči Kuran.
Reč „mržnja” izgovorio je sa gotovo osvetničkom pobedom. Rabija
mu grubo odgovori:
- Tebi kao da se sviđaju Ijudi koji čine nepravdu i muče svoju
okolinu.
- Zar tako? Ipak u mržnji tvoga dede ima neke veličine i
strahopoštovanja. Nisam video da neko tako strastveno mrzi, da ne
prašta Ijudima i uživa u veselju, smatrajući ih grešnicima koji će na
kraju dospeti u pakao.
- Gospodin Osman govori kao iz knjige. Ali, da si bi bio njegov
unuk i učenik, otišao bi u ludnicu još u mladosti, gospodine Osmanel
Rabija se sve više uznemiravala. То je Rakima zabrinulo. Tada je
Pemba počela da peva veselu pesmu.
„Idući u Uskudar uhvatila ga je kiša.” Cim je ućutala, Rakim je
upao:
- Ako boga znate... počnimo neki veseli razgovor.
Ali, Peregrini nije hteo pustiti Rabiju na miru. Primetio je da se
unutrašnja zavesa njene duše otkriva, pa je zaželeo da podigne kraj
te zavese i zaviri unutra. On je bio dete Zapada. Bio je plod tla na
197
kome učenjaci cepaju unutrašnjost bića u želji da saznaju tajne života.
Da bi saznao tajne čovečije duše; bio je takav zarobljenik misaonog
istraživanja da bi pristao da razreže žive grudi i da ih otvori.
- Na primer, kad bi se tvoj deda razboleo i bio na samrti, zar ne bi
htela da mu poljubiš ruku i da dobiješ njegov blagoslov, oči moje?
Još jače je zabadao žalac u Rabijinu dušu.
- Zar se njegov blagoslov može nazvati tom rečju? Neka umre, ne
bih se ni osvrnula na to. Neka mu zamlja napuni usta, ako bog dal
- Cuti, Rabija.
Zbog te Rabijine tvrdokornosti Vehbi Dede se ožalostio, ali je nije
mogao ućutkati.
- Ali, on je svaki dan plašio decu, gospodine. Da znate šta sam
podnosilai Nije mi davao mira ni spokojstva. Celi bi dan govorio o
smrti, paklu i zmijama. Ne mogu da se otresem straha koji je ulio u
mene, možda ga se do smrti neću rešiti.
U teškom toplom vazduhu činilo se da se trese. Njeno se lice na
narandžastom svetlu skupilo u gorčinu kao kod onih koji su okusili
patnje u paklu.
Vehbi Dede je izvadio nargilu iz usta i uspravio se. Cuteći je slušao
svadu izmedu muža i žene. Ali se Rabija doticala i njegove ličnosti.
Pomagala joj je u tome bolesna strana njene duše, koju su grizla suluda
buncanja njenog dede. A Vebi Dede je smatrao sebe čuvarom Rabijine
duše.
- Slušaj me, Rabija. Nikad nemoj dopustiti da strah uzme maha
u tvom srcu. Veruj da su prve životinje, prvi Ijudi zbog svoje slabosti
i svoje nemoći stvorili strah sami sebi. Strah nije ništa drugo nego
umišljena aždaja.
Peregrini je uzviknuo s mesta gde je ležao;
- Cemu je slična ta aždaja?
Као da priča priču znatiželjnom i neotesanom detetu, Vehbi Dede
je počeo sa osmehom i podrugljivo glasom koji se postepeno sve više
pojačavao i počeo da se razleže u tišini bašte koja je bila tako mirna da
bi se čulo kad bi se igla bacila.
- Liči polipu sa hiljadu pipaka. То je vlažan i strašan polip bez
očiju, bez ušiju, bez oblika. Njegovi su pipci omotani u srcu svakog
čoveka. Ako jedan od njih prerežete, naraste ih deset. Duhovnici,
kao što je Rabijin deda, da bi uplašili Ijude, daju tom polipu oblik
lažnih božanstava, zmija, vila. Svaki vladar-tiranin, koji je nesreča za
ovaj svet, upotrebljava taj polip sa hiljadu pipaka. Pojedinačne ubice
u čovečijem liku s povampirenom dušom i krvavih namera, sličnih
vampiru, izvršavaju nedela pipcima tog polipa. Ljudski rod neče imati
mira ni slobode dokle god ne ubije tog polipa.
198
 Peregrini je upao:
- Bogatog li materijala za jednog ruskog kompozitora.
Vehbi Dede je ućutao. U toj tišini bašte kao da kuca neki tajni
misaoni život. Podigao je oči prema nebu i u sebi molio:
- U tom božanskom prostoru nema straha, o ti najmilostivijil Daj
nam snage da zgnječimo hiljadu i jednu glavu tog ružnog straha, koji
smo sami sebi izumeli, tvojoj decil
Pemba je na to rekla:
- Zar bi Ijudi bili mirni da nije straha, gospodine? Na primer ja,
kada se ne bih bojala pakla, davno bih ukrala prsten od smaragda
gospođe Sabihe. I Rabijine minduše od smaragda, takođe.
Rakim je povukao Pembu za suknju, taj ga je razgovor uznemirio:
- Ti si, tetka, neka čudna Ciganka. Zašto se mešaš u razgovor koji
ne shvataš?
Vehbi Dede je susretljivo, a ipak pomalo ironično, nastojao da i
Pembi objasni svoju misao:
- Smatraš li ti, Pemba, da su našem stvoritelju potrebne tamnice,
vatre, krvnici? On će kako sam zna svojim putevima uputiti dobro i
blagostanje ovom svetu.
- Ustani, tetka, donesi limunadu.
Velikom maramicom Rakim je obrisao čelo.
- Izgleda da nas vrućina tera da mislimo o tim aždajama i paklu.
Otkako znam za sebe, ne znam za ovakvu vrućinu.
Vehbi Dede:
- Kad me je Rakim podsetio, reći ću vam. Pre mog odlaska u Konju,
Safet-begova pomajka, gospođa Ikbal, predložila je da provedete leto u
beloj kući u njihovom gaju. Razgovor o vrućini me je podsetio; Sinekli
Bakal je ovog leta previše vruć.
- 1 meni je rekla. Ali ja nisam pristala.
- Aha, nisi mi ništa reklal (Peregrinijev glas bio je oštar. Govorio je
kao čovek koji ne može više da izdrži.) I ja sam nastojao da nagovorim
Rabiju da ovog leta idemo nekuda. Ali je imamova unuka tvrdoglava
kao i on.
Vehbi Dede se obratio Rabiji:
- Na tvom mestu ja bih pošao, Rabija. Odvešćeš i Pembu, Rakim
će gledati radnju i kuću.
Pemba je molila:
- Jagnje moje, jagnje moje, Rabija. Da ti budem pseto...
Rabija odgovori:
- Vrlo dobro, vrlo dobro.
Као da se pokorava sudbini, Rabija je pristala na njihovo navaljivanje.
U sebi je mislila „Došao je gotovo dotle da neće moći podneti Sinekli
199
Bakal. Ako budem prkosila, možda će me ovog puta zbilja napustiti i
pobeći. Bogatstvo i gospodstvo je izgleda neka bolest.”

XVI
C^V edelj u dana se u Rabijinoj porodici govorilo samo o beloj
kući. Kad je već doneta odluka, Rabija je i sama razmišljala o toj kući u
zelenom gaju. Ona če sad prvi put u svom životu provesti letnji odmor.
Dok bude na Bosforu, neće moći davati časove.
Dvadeset peti je juni. Komornikova zatvorena kola u koja su
upregnuti crni konji stala su pred bakalskom radnjom „Istanbul”.
Oko kola su se začas iskupile žene, u rukama im posude za vodu, a
na nogama nanule. Njima su se pridružili i slinavi bosonogi dečaci.
Starešina Sabit ih rasteruje. Previjajući se od radosti Pemba unosi u
kola bošće i zavežljaje.
Prilazi im Rabija.
- Zdravo, mali!
- Sestro Rabija, nemoj ostati dugo.
- Sta vam je? Ne idem valjda na hodočašćel
То je bilo prvo Rabijino udaljavanje iz Sinekli Bakala. Crni konji
prošli su ulicom kao da lete. Patuljak proli za njima testiju hladne
vode.
Pemba i Rabija su se ponašale u kolima kao deca posle školskog
raspusta. Prošli su most i Galatan, a onda još ni oči nisu kako treba
otvorile ukaza se Bebek.
Vrata od komornikovog letnjikovca otvarala su dvojica sluga u
crnim kaputima.
Crni konji uzleteli su uz uzbrdicu kao ptice. Na slobodnom prostoru
pred kućom čekala ih je cma starija sluškinja. Dok je s Pembom vadila
iz kola zavežljaje i bošće, Rabija je posmatrala okolinu.
Sunce je zalazilo u tamnoplav, crvenkast bazen. Najednom, kao
da neki čarobnjak oduva boje iznad njega, pa ono izbledi, na vodu se
spustiše tamnoplave sene, a na nebu se ukazaše razbacane zvezde.
Rabiji se sve to nije svidelo. Uzdahnula je, okrenula se i ušla u
kuću. Na popločanom hodniku goreo je fenjer. Jedna od ove dve sobe
je određena za Pembu, a druga, popločana, za kuhinju.
Na drugi sprat se uspinje stepeništem od nekoliko stepenica. U
predsoblju je postavljen sto i napravljena trpezarija. Dve velike sobe
su smeštene jedna prema drugoj. Као da je vila sva u staklu, prozori
su postavljeni jedan uz drugi. То su gradili komornikovi dedovi, koji
su bili poznati kao učeni Ijudi i majstori muzike. Ima i knjiga. Oho, i
200
to one koje Rabija najviše voli. Sve iz oblasti istorije. Evlija Čelebija,
Niam... Ima i sazova... tambura, doboša, klavir...
Stala je pred otvorenim prozorom. Noć na Bosforu spuštala se na
suprotne obale kao crna svilena zavesa. Hladni valovi mraka milovali
su Rabijine zaplamtele obraze. Horizont je okružen grebenima brda,
drvećem i vodama, čije se konture samo naziru. Sve kao da pliva u
senama od tamnobele do potpuno, kao abonovina crne boje.
Peregrini će se oduševiti tom lepotom, ali je Rabiju pritiskala neka
usamljenost. Pokunjila se i zažalila za Sinekli Bakalom. Za tom malom
ulicom, čije se granice mogu rukom dohvaiti i obuhvatiti očima. Ti
oblačići, ti mali i izmešani oblici, koji se ne mogu dohvatiti, koji beže
od oka... Okolina je potpuno tiha, bez Ijudi. Ali, u Sinekli Bakalu se
Ijudi sada vraćaju sa večernje molitve i razgovarju jedan s drugim.
Prodavači kiselog mleka su se razmileli...
Rabiji se učinilo da je napravila još jedan zaokret u životu. Ona
nikako ne voli te promene. Praveći zaokret, čovek samog sebe ostavlja
u pozadini, a s druge strane, najednom postaje drugi čovek. No, njeno
biće koje je ostavila za sobom nije je napustilo. Како koji zaokret
napravi, iskrsava jedno novo biće. Najlepše je ono prvo, najstarije, ono
koje je najviše u pozadini... Čitav red Ijudi idu jedan za drugim... Svi
oni zajedno - to je Rabija.
U pomrčini se čuo zvižduk, onda vide nešto crno i dugo. Bila je to
lada osvetljena s kraja na kraj u tamnoj crnoj praznini, rezala je vodu i
plovila. Pomislila je da je Osman u njoj. Sletela je niz stepenice, zastala
pred kućom i čekala. Potom je čula topot nogu kroz grmlje.
- Jesi li ti, Osmane?
- Čekaš li, Rabija?
Jedna sena joj se približi. Rabijine tanke ruke čvrsto je zagrliše.
Peregrini je mislio: večeras je Rabija sasvim druga žena. Čim se odvojila
od svoje sredine, ona, koja se stalno interesuje za svoju okolinu, sada se
koncentrisala na jedno. Možda će on prvi put ovde potpuno ovladati
Rabijom. Srce mu poče jako da kuca.
Za trpezu su sele samo tri osobe. Zauzeti svako svojim mislima
večerali su, ne progovorivši nijednu reč. Као da su upijali tišinu
prirode, posle večere niko se nije pomerio sa svog mesta. Najednom je
neki bariton počeo da peva Miseovu pesmu „Rastati se znači delimično
umreti”.
Rabija skupi čelo nastoječi da se nečega seti, pa reče:
- То je Hilmi-beg jedanput pevao gospođi Sabihi.
Bilo je to onda kada je poveo Durnevu u Bejrut. Nije mogla shvatiti
značenje te pesme, ali je Hilmijino pevanje dirnulo Rabiju te večeri.
Peregrini je nabrao usne:
201
 - Ah, ta pesma rastanka.
- Ne voliš je?
- Nema nikakvo značenje. Rastati se, umreti, sentimentalnost
neke stare devojke.
- Ali, čovek mora da oseća kad se odvoji od onoga što voli.
Sada se sećala dana kada se na Sevketi Derya rastajala sa Tevfikom.
Nju je bila pritisla neka tugaljiva tama. Možda rastanak ima i različite
gorčine. Možda ima i takvih rastanaka koji iz korena čupaju Ijudsko sce
i bacaju ga. Ustala je.
- Hajde da idemo u baštu.
Dok su stigli na ravan ispred vrata, glas je prestao da peva, otišli
su iza kuće i zaustavili se izmedu borova. Osluškivali su. U mraku je
cvileo neki sasvim drugi glas. Dopirao je iz velike kamene kuće koja se
nalazila na brdu. Svi prozori te kuće bili su osvetljeni.
- Sta je ono, Osmane?
- Orgulje. Sviraju u Robert koledžu.
Rabija je prvi put slušala zvuk orgulja. Тај zvuk ju je dirnuo u
srce.
U zapadnoj muzici, koju je do sada slušala, štaviše, koju je najviše
volela, nisu joj se toliko sviđali oni glasovi, koji su većinom stakato,
koji se odvajaju jedni od drugih. Međutim, u ovoj se ne oseća prelaz
s jednog tona na drugi. То su povezani neprekidni glasovi, kao da su
jedni u druge upleteni. Podsećala se svog učenja Kurana.
- Ako budemo imali sina, daću ga u ovu školu.
- Bože sačuvaji
- Cuvaj svoje dete i drži ga daleko od svega što nije Sinekli Bakal.
Dosta je zadirkivanja i prepiranja sa onima u čijim je žilama pomešana
krv.
- Zar ti, Osmane, nisi čitao našu istoriju? U žilama svih nas ima
toliko pomešane krvi. Međutim, kod nas nema takvog zadirkivanja.
- Ne radi se samo o krvi, oko moje... Postoje razlike i u kulturi, u
civilizaciji. Možda to razdvaja mnoge Ijude iste krvi. Stvara u njihovim
glavama i srcima pakleni metež.
Ućutao je. Као da je htela da umiri njegovo uzburkano srce, Rabija
se dotače njegovog ramena i pomilova ga.
- Zelim da u mislima i srcu moga sina vlada harmonija i mir. Želim
da ga zaštitim od uticaja koji razdiru čoveka na razne strane.
- Ali, Osmane, dobro će biti ako čovekova unutrašnjost bude što
mnogostranija, jer se tada neće dosađivati.
Ona se glasno smejala. Zamišljeno dete, o kome su raspravljali,
učinilo joj se kao stvarnost. Samo ju je zabrinjavala pretpostavka da su
u Osmanu prisutni uticaji drugih zemalja.
202
 То jutro ih je probudila pesma ribara koja je dopirala sa suprotne
obale. Ribari su se vraćali Bosforom sa ribarenja.
Dan koji su proveli na Bosforu činio im se kao praznični. Na sve
strane zurle i doboši i Ijudi koji idu u Goksu i poskakuju u velikim
čamcima... Zivot vri, kuca žestinom koja diže prašinu i na zemlji i u
vazduhu.
Rabija je drhtala, kao da sedi na motoru. Srce zemaljske kugle je
jako kucalo.
Те večerei izašli su pred kuću. Rabija je donela za Peregrinija
jednu fotelju, a njima je prostrla ćilim. Pemba je uspravila kolena i
sela. Rabija je opružena na leđima gledala zvezde. Peregrini je takođe
sa svog mesta posmatrao zvezde kako se osipaju u zaliv i padaju u vodu
kao zlatna kiša.
Svaku veče su tu provodili. Nekad bi se Rabija naslonila na fotelju
i svirala. Uvek bi počinjala dugom, dirljivom uvertirom. Sve pesme
koje bi pevala bile su vesele i neobične. Najčešće bi pevala pesmu
„Pegavi petao”, koj su prolazeći petkom kroz Sinekli Bakal pevali
prodavci slatkiša.
Cim bi ona počela „Rep moga pevca je manjkav”, Pemba bi odmah
prihvatila svojim muklim glasom.
То što je Rabija bila staložena, uticalo je na promenu plahovite
Peregrinijeve naravi, ali ga nije uvek zadovoljavalo. U najvatrenijim
trenucima osećao je kao da u devojci ima neki vrag koji se poigrava s
njim. Da bi sebe utešio, govorio bi;
„Тако se ponaša, ali znam da me mnogo voli. One druge žene koje
su me volele bile su vatrenije, ali je njihova Ijubav bila kratkotrajna,
brzo se javljala i nestajala. Rabijina privrženost meni i njena Ijubav
pojačavaju se svakog dana. Njena vernost trajaće godinama.”
Arifova starija sesta je često dolazila u vilu i nije ih puštala na miru.
Naveče, dok bi sijala mesečina, tražili su da im Rabija peva. Те godine
na Bosforu Rabijina pesma je bila najomiljenija. Zaton u Bebeku bio
je pun čamaca koji su dolazili sa svih strana. Jednom je Rabija pevala
pesmu „Gazel”. То je bila najmističnija Vehbi Dedeova pesma. Ovu
Fuzulinu pesmu, koja je protkana teškim i dubokm mislima, pevala je
po želji dvorskog komornika, koji je te večeri bio u kući.
Počela je:
„КоИко godina očekujemo prekor s vrha glavnog puta,
Mi smo carska vojska spoznaje, očekujemo duhovno vođstvo.”

Kad je ispevala stihove:

,,Mi ne tražimo strvinu na zemlji kao orlušine.
Mi smo jato anka ptica, očekujemo skromnost Kafa...”
203
 Ijudi su se usplahirili od uzbuđenja.
,,Mi smo karavani na putu odanosti, mi osećamo strah od
opasnosti.
Nekad zaneseni Ijubavlju, nekad samo mrlje u ciklusu, očekujemo
smenu.
Nemojte misliti da je uzaludno naše pomaganje u noći.
U carstvu Ijubavi mi očekujemo da zavlada pravda.”
Kada je ispevala ove stihove, odjeknuli su glasovi:
- Zivelal Zivela!
Ova grupa sitih i dobro obučenih Ijudi, koji su izašli da se
zabavljaju i traže užitke, posredstvom Rabijinog glasa, najednom su
osetili tajanstvenu pohlepu kao Ijudi koji teže za idealima i zbog toga
udaraju glavom o zid.
Jednom nedeljno bili su na večeri kod Kanarije. Rabija tada nije
htela da peva. Na Bosforu je gospodina Nežata više interesovala ona
nego njen glas. Vodio bi je na balkon, po kome su šetali i razgovarali.
Peregrini ih je mirno posmatrao sedeći, ne ispoljavajući ničim
Ijubomoru, jer je Rabija bila njegova, a svi ostali su stranci koji su došli
da se dive njenom daru. Tih dana dogodilo se nešto što ga je ispunavalo
osećanjem pobede i zadovoljstva. Jedini njegov takmac u Rabijinom
srcu bio je Vehbi Dedeov uticaj, koji je bio jak.
Jedne večeri Vehbi Dede je zamolio Rabiju da mu otpeva pesmu
„Opet je moje srce slomljeno i palo u zaborav”. Ona je stavila ruku na
grudi i zamolila da je izvini, smešeći se.
- Ne znam zašto bih tu pesmu ponovo pevala. Hoćete li da zapevam
pesmu „Nemaš stasa ni izgleda, o čoveče, sićušan si, sićušan”.
Peregrini je u sebi govorio i veselio se:
„Bosfor i ja na kraju smo uticali na Rabiju da shvati da je i ona kao
i sve druge žene; pomogli smo joj da spozna kako treba živeti u zemlji
toplog sunca.”
Tih dana nije zanemarila samo Vehbi Dedea, sve ostale stare veze
su oslabile. I mali patuljak, koji se svakog petka sav zadihan penjao na
brežuljak Bebeka, bio je malo zaboravljen.
Тако je prošao juli i prva sedmica avgusta.

U drugoj sedmici avgusta Rabija je htela da se vrati u Sinekli Bakal.

Avgust je po svoj prilici bio druga prekretnica u njenom životu, utoliko
više što je Selim-paša govorio o mogućnosti da Tevfik bude pomilovan
prilikom godišnjice ustoličenja.
- Dobar glas se brzo čuje, Rabija. Prvi put u svom životu uživamo,
draga moja, ostanimo još do kraja meseca.
- Dobro, Osmane.
204
 Ali ni njene misli nisu više upučene samo njemu. Tevfik treba da
zauzme njegovo mesto. Rabiji je dosadilo lenčarenje. Zato ne silazi
više u vilu, već sedi u beloj kući i čita staru istoriju. Kad nije zauzeta
čitanjem, na njoj se jasno opaža da je nestrpljiva, da se dosađuje.
Kada se jednog jutra tako dosađivala, Peregrini ju je odveo na
morsku obalu. Seli su na jednu hridinu ispred groblja Rumelihisara.
Voda ih je do nogu zapljuskivala, talasi su lenjo udarali o sitno kamenje
i povlačili se. More je još bilo tiho.
- Ove talase treba videti u martu, oni se tada kao pobesneli
razbijaju o hridine i tako snažno i harmonično udaraju.
- Nisam još čula da ti godi mir i tišina.
- Mir? Kakve veze ima more s tim? Zamisli koliko je miliona
Ijudi umrlo na morul Ко zna koliko se sada miliona lutalica kreće po
njemu.
Те reči koje je Peregrini izgovorio u nekom pesničkom
zanosu, pokazujući rukama prema pučini, pokrenule su Rabiju na
razmišljanje.
- Otkako sam došla ovamo, zaboravila sam da se četvrtkom i
ponedeljkom pomolim za duše umrlih.
- Kakva ti posla imaš s umrlima, ti se moliš za žive. Ti...
- Ako bog da, posle svake jutamje molitve moliću se posebno za
duše utopljenika na mom.
- Rabija, ne upuštaj se u razmišljanja o mrtvacima.
Rabija ga nije više slušala. Oživele su stare uspomene na drage
prijatelje, uspomene koje su bile izbledele u njenom sećanju. Cinilo
joj se da su je ti prijatelji prekorili. Voleti svoj kraj i Ijude, i misliti o
njima, to je jedino bilo stvarno o čemu su joj govorili Vehbi Dede i
Tevfik. Eto, mislila je, to jedino čoveku daje mir i zadovoljstvo. Rabija
je čitav mesec dana bila zaokupljena mishma o sebi i svojoj sreći, ali tog
jutra joj se sreća nije nasmejala.
Lagano se Ijuljajući dubokim glasom otpočela je da recituje
odlomak: „Život na zemlji je obična igra...”, u kome se kazuje
smrtnicima da život nije tako zabavan.
Pod tom teškom impresijom vraćali su se kući. Peregrini je pred
kućom uzeo svoju ženu za ruku i rekao:
- Da sednemo pod ova stabla?
- Pođi i lezi na lišće. Odmori se. Ja ću doći.
Camove iglice ispod njega bile su topk kao zagrejana opeka. Ni
ispod zelenog drveća nije bilo hladovine... Sto se više bližilo podne,
vrućina je kao usijana lava zagrevala zemlju. Ležao je na leđima
zatvorenih očiju. Bio se zaneo kad je čuo topot udaljenih kola. Rekao
je „verovatno idu u školu” i zaspao.
205
 Učinilo ши se da je dugo spavao. Kad se probudio, video je iznad
glave Rabiju kako ga posmatra. Na njoj je svileni crni zar, a u ruci tašna.
Bila je odevena kao da želi nekoga zvanično posetiti. U crnom zaru
njeno lice je izgledalo zategnuto prema slepoočnicama, a usne su joj
bile skupljene.
- Kuda ideš, Rabija?
- Gospođa Sabiha mi je poslala kola sa nadzornicom. Sinoć je
imala srčani napad i traži da je posetim.
- Izgovorl
Kleknula je pored njega i ispričala mu: „Gospođa Sabiha se
rabolela kad je čula vest da je Hilmija dobio odobrenje od valije da
leto provede u Libanu. Tamo je s Tevfikom, odveo je i svoju porodicu,
a odatle je pobegao u Evropu. Navodno mu je Tevfik osigurao mesto
na nekom francuskom brodu i prokrijumčario ga obučenog u ženske
haljine. Nesrećna gospođa Sabiha zamalo da od žalosti nije umrla.
Bila je uverena da će Hilmija biti pomilovan prilikom godišnjice
ustoličenja.”
- Da li je mogao pobeći i tvoj otac?
- Ne.
Rabija se bolno osmehnula. Nije joj se dopadalo da beži u strane
zemlje. Zbog toga što je Hilmiju prokrijumčario, Tevfika će verovatno
poslati u Taif na robiju. Tužno i gorko se nasmešila.
Peregrini se uspravi. Ruke mu se pokrenuše da je zagrli.
- Dokle će tvoj otac ispaštati zbog Hilmije?
Rabija mahinalno raširi ruke i ustade. S njenog lica nestade onog
mučnog izraza.
- Tevfik mnogo voli gospodina Hilmiju. Voleti nekog u ovakvim
uslovima znači unapred se pomiriti s tim da možeš biti kažnjen. Ко zna
koliko je sada radostan što ga je prokrijumčario. Oh, dobro je učinio
što je to uradio...
Tevfikovo požrtvovanje smatrala je dobrim delom, i to ju je
oduševljavalo, ali se nije mogla uzdržati od plača i njeno se lice kupalo
u suzama koje su se slivale s njenih dugih trepavica.
- 1 ja ću s tobom, Rabija. Neću te pustiti samu.
- Ne, ne. Ja ću večeras ostati u Sinekli Bakalu, a sutra ču se rano
vratiti.
Otišla je. Peregrini je bio tužan i Ijut. Тај događaj je prekinuo
sreću tih nekoliko lepih dana na Bebeku.

206
 XVII
više neću videti ovim očima svoje dete... Мој Hilmijica...
Cvrsto zagrlivši Rabiju oko vrata, gospoda Sabiha je plakala i jecala.
Као da umiruje neko dete, Rabija je miluje po leđima;
- Zašto se ne biste videli? Dok oči otvoriš, godine dolaze i
prolaze. Setite se da se Hilmija ovde osećao kao u tamnici. Sada će
jutrom i večerom otvoreno, i bez bojazni da ga neko prati, govoriti o
Mladoturskom pokretu.
Rabija se smejala. I starica se nasmeja kroz suze^ pa zatim leže.
Rabija obrisa njene obraze i pokri je pokrivačem. Zena se ponovo
uspravi. Gledala je Rabiju stidljivo, poput deteta koje je pogrešilo.
- Proklinješ li Hilmiju, moja Rabijice?
- Nikakol Ostala bez očiju ako i pomislim na to. A vi sada nemojte
brinuti za Tevfika. On će taifsku tvrđavu brzo pretvoriti u malo
pozorište.
- Stvarno?
- A sada spavajte. Treba slušati lekara. Hoćete li da vam dodam
lek?
- Hoćeš li ostati pored mene dok ja budem spavala, hoćeš li me
čekati?
- Cekaću.
Gospođa Sabiha je brzo zaspala. Rabija je sedela uz njeno uzglavlje.
Nesrećna žena se celu noć prevrtala od nervnih napada i čupala svoje
kose, jer pored teškog udarca, koji je podnela zbog Hilmijinog bežanja,
bilo je tu još nečega što ju je mučilo, a to je nesreća koja se sada svalila
na Rabijinu glavu. Na glavu oca ovog nesrećenog deteta nailazi nesreća
za nesrećom, i to sve zbog Hilmije. Ako Rabija više ne dođe u njihovu
kuću... A ona je toliko navikla na Rabijino prijateljstvo da njen gubitak
ne bi niko mogao popuniti u njenom srcu. Sada je tako Ijubazan i
prijateljski Rabijin postupak smirio bolesno i istrošeno njeno srce bolje
od bilo kojeg leka.
Idući na prstima, Sukrija je ušla u sobu. Paša je želeo da vidi
Rabiju. U međuvremenu, ona će pripaziti gospodu.
Rabijajenašlapašuunjegovoj sobi. Pognuteglaveinaslonjenihruku
na kolena sedeo je i razmišljao. Pašino graviranje češagija u slobodnom
vremenu, njegovo tiho pevuckanje starih melodija izgovarajući ,,ten,
ten, teranni” odavalo je, toliko neprirodan, toliko tužan izgled... Rabija
ga nije nikada videla tako oronulog i očajnog. Videti tako bednog
Selim-pašu bilo je isto toliko bolno kao i prisustvovati obaranju nekog
stogodišnjeg veličanstvenog bresta.
207
 - Како је gospođi, Rabija?
- Spava.
- Oh, oh, hvala.
Njegovo se tmurno lice malo razvedri. Njoj do tada nepoznatom
skromnošću upitao je: •. j *
- Мој je sin opet upropastio Tevfika. Možeš li nam oprostiti, dete

Nemojte tako... Мој otac toliko voli gospodina Hilmiju... Mnogo

više nego mene. Sigurna sam da on sam nimalo ne očajava... Sta da
radimo? Тако nam je zapisano na čelu.
Paša je sa osmehom gledao kako devojčina drhtava ruka prelazi
preko nevidljivog pisma na mladom čelu.
- Sedi, kčeri. ..
Sedeli su jedno prema drugom i gledali se. Izmenjeni izraz pasmin
plavih očiju bio je neobičan. lako su bile duboko upale, ipak nisu bile
ugašene. Iz zenica iskrio je neki sasvim drugi sjaj. U ovim očima nije
više bilo one sile i oholosti koja je pritiskivala okolinu, iz njih je sada
zračila neka nova smirenost. ^
- Nisam toliko tužan zbog Hilmije, Rabija, ali bih sve zrtvovao da
spasem Tevfika iz Taifa. Nažalost, to što sam Hilmijin otac, veže mi i
ruke i noge. Od sada neču moći ni pogledati cara, a kamoli da od njega
nešto zatražim.
- Nemojte kriviti ni gospodina Hilmiju, presvetli pašo.
- Ne krivim, pamet mi se zanela. Nekada sam na ovome svetu
verovao samo u jedno: snagu i državni poredak, koji predstavlja snagu.
Međutim, sada mi se čini da čovekovom sudbinom vlada još hiljadu i
jedna snaga. Čak i najslabiji čovek, koji u rukama vladara i vlada izgleda
sičušan kao mrav, ima skrivenih snaga, koje se ne mogu u njemu ni
zgnječiti ni ubiti. (Učutao je, a zatim nastavio još otvorenije.) Nisam
više toliko siguran u ispravnost svoga prosuđivanja i u to, da li je ono
u što sam toliko godina verovao i čemu sam služio pravilno i’i A
potrebno je saznati, Rabija. Upravo sada treba znati više nego ikada...
Jer, približio se dan kada valja položiti račun саш svih careva.
Dok je govorio, na paši su se još snažnije osečale promene. Izgledao
je kao da je odjednom preskočio hiljadu godina. Ali, te ga godine nisu
zbunile, nisu upropastile, nisu pomutile njegove misli... Naprotiv,
kao da su mu darivale zrelost, razboritost, i sada šire i staloženije
shvata. Takvu zrelost koju postižu Ijudi sedamdesetih godina mogu
steći mladiči od dvadeset pet godina. То je zrelost životnog iskustva,
razmišljanja i poštenih misli. lako Rabija nije bila u rnogučnosti da
analizira postupke tog čoveka, i pored te njene nemoči, ona je ipak
primećivala kod starog paše dublju snagu nego ikada do tada.
208
 Odakle ta snaga - Rabija nije mogla da shvati. Nije to bila ona
stara pašina snaga, koja je ličila na neobrađeno sirovo gvožđe, već
čelična snaga koja je iskovana i koja je dobila svoj oblik pod nakovnjem
i vatrom. Dugogodišnje iskustvo i promene učinili su da u njegovim do
tada praznim grudima zakuca Ijudsko srce.
Rabija je uzdahnula:
- Тако je zapisano na našem čelu.
Njeni mršavi prsti ponovo su prešli preko tog nevidljivog pisma na
njenom mladom čelu. Toga trenutka, dok je ona ponavljala ove reči,
paša je osečao neku čudnu utehu. Prvi put je razmišljao da je verovanje
u sudbinu jedan od činilaca što bespomoćni pojedinci na Orijentu nisu
uništeni u životnoj borbi. Bura, koja najjače i najokrutnije vladare vitla
kao pepeo i prelazi preko njih, koja obara čoveka kao brest, nije mogla
da iščupa iz korena kao trska slabe i nežne Ijude koji pred sudbinom
saginju svoje glave. Ко će negirati da unutrašnja predanost duhovnim
snagama nije najefikasnija snaga? ^
- Ja sam dao ostavku, Rabija. Cim je sultan primi, poći ću u Damask
da dovedem Dumevu. Potrebno mi je malo i samoće, razmišljanja.
Zelim da se vidim i da razgovaram s prognanicima o kojima nam piše
Tevfik. Ali, o tome gospodi još nisam ništa rekao.
U sobu je ušla devojka i donela jelo na poslužavniku. Rabija
ustade i privuče jedan sto. Jeli su jedno prema drugom. lako su bili
neraspoloženi ručak im je bio prijatan. Posle jela sišli su zajedno dole.
Na donjem stepeništu paša zastade i reče:
- Car je prešao šezdesetu, a Tevfik upravo navršava četrdeset
godina. On ima mnogo svetlije perspektive u budućnosti. Svakog časa
mogu se prilike izmeniti, pa da se i ti Rabija sastaneš sa svojim ocem.
Gospođa Sabiha se bila probudila. Sedela je na sećiji i jela čorbu.
Izgledala je umorno, razmišljala je o tome na koji bi način uspostavila
vezu za dopisivanje sa Hilmijom. Da li joj neki Peregrinijev prijatelj
može to osigurati? Dok je razgovarala o tome s Rabijom, pogledala je
pašu ispod oka.
Starac je pogladio bradu. Hrapavim podrugljivim glasom reče:
- Možete pripremati kakvu god hoćete spletku, jer ja više nisam
ministar policije.
Gospoda Sabiha nabra obrve:
- Sta hoćeš da kažeš, pašo?
- Podneo sam ostavku.
- Pogrešio si. Sta god da se dogodi, čovek ne treba da gazi svoju
sreću vlastitim nogama, pašo?
- Тако je, ali ja sam došao u takav položaj da ne mogu više udarati
po tabanima Mladoturke, ja ih više ne mogu progoniti.
209
 Gospođa Sabiha se sagnu, uhvati ruku svoga muža i prinese je
svojim usnama. Rabija ustade.
- Vračaš li se, Rabija?
_ |s[e, Večeras ću biti u Senekli Bakalu. Sutra cu poslati strica
Rakima, pokupiće naše i dovesti ih.

Rabija i Rakim pili su u kuhinji kafu. Rakim je govorio:

- Kamo sreće da sam danas otišao i doveo Osmana.
Rabija je mahnula glavom. Те večeri je htela da bude sama i da
mirno razmišlja. Kad je Osman bio prisutan, njegov temperament i
nemirna priroda onemogućavali su joj takvo razmišljanje. On je hteo
da Rabijine misli budu usredsređene samo na njega. Od tih misli
zarumeneše joj se obrzi. Ona se bunila, istina, ali dani koje je provela
na Bosforu su događaji koje neće zaboraviti dok je živa. No, Ijudi ne
mogu provoditi dane samo u iživljavanju kao deca. Pogotovu Rabija.
Koliko osoba treba njeno prijateljstvo, njenu odanost? Nije ona tek
onako rođena u Sinekli Bakalul Gospođa Sabiha, Selim-paša, koji
se primakao kraju svoga života, patuljak Rakim tužnih očiju... Bio bi
tužan kad bi samo pomislio da ga je ona zanemarila. Ali, iznad svih bio
je Tevfik.
Gde li su sada one njegove kestenjaste oči, zanosne kao u zene,
njegovi dugi brkovi, one usne koje se uvek smeju? Učinilo joj se kao
da Tevfik hoda u kuhinji. Reči koje je čula od Selim-paše, davale su joj
tračak nade, pa ih je nesvesno ponavljala:
- Tevfik je tek prešao četrdesetu, car ulazi u šezdesetu. Svaki se dan
stanje može promeniti... Možemo se nadati onima koje želimo. Nemoj
nipošto o tome ni pred kim govoriti, Rabija. Covek nema poverenja ni
u svog oca, jer i zidovi imaju uši. Toliko si se godina uzdržavala. Strpi
se još malo. j - j
- Strpljenjem i dudov list postane ravan... Ah, kad će doci dan,
striče, da se jednom sastanemo sa Tevfikom.
- Možda je taj dan veoma blizu, Rabija. Riba smrdi s glave. Već se
oseća smrad onih što su nam na glavi, sigurno će doći dan čišćenja.
То veče su ostali u kuhinji do duboku u noć. Svaki čas bi se Rakim
ili Rabija sećali neke poslovice u želji da jedno drugo raspolože.

Kad je Peregrini, očekujući Rabiju, ugledao Rakima, opsovao je

rečnikom starešine Sabita:
- Rabija žrtvuje našu sreću zbog one stare babe.
Rabija neće moći uživati na Bosforu sve dok se Tevfik nalazi u
taifskoj tamnici.
- Imaš pravo, Rakime. Ja samo o sebi mislim. Као životinja sam, u
Sinekli Bakalu su i psi čovečniji od mene.
210
 Prošla ga je srdžba, kajao se. Razmišljao je samo o tome na koji će
način zagovorati svoju ženu, kako će je zabaviti.
Cim je Pemba spremila zavežljaje, krenuli su na put. Seli su u kola
na mostu. Kad bi mogao, Peregrini bi Ijubio te zavežljaje koji su mu
bili izgovor da kolima dođe do pred vrata. Kakva sreća doći do kuće,
ne spotičući se o izlomljenu kaldrmu i ne gutati prašinui Činilo mu se
da čak u oblaku muva, koje zuje na uskom osvetljenom prostoru iznad
tamne ulice, čuje reči neke pesme.
-^Striče... Eej... stričel
Cim je starešina Sabit ugledao na uglu kola, počeo je vikati
Peregriniju, mašući rukom. On je iskočio iz kola i doviknu Rakimu:
- Reci Rabiji da ću doći malo kasnije.
Seo je pod senik i sa starešinom Sabitom popio kafu. Starešina
Sabit mu se otvorio:
Došlo je vreme izbora uličnog odbora. Sabitova grupa je htela
da umesto staretinara Fehmi-efendije u odbor izabere Peregrinija. U
životu ulice taj mali događaj je bio vrlo važan. U vreme careva nasilja i
apsolutizma imati pravo da biraš odbor od nekoliko lica, iako oni nisu
imali naročito važnog uticaja na život ulice, ipak je nešto predstavljalo,
a njima samim podizalo autoritet vlasti.
Peregrini je bio uzbuđen kao i starešina Sabit. Na kraju je ipak
ubedio ovu nestašnu malu grupu, koja je toliko verovala njegovim
rečima, uvažavala njegove savete, da ponovo izaberu Fehmi-efendiju.
Biti zapažena ličnost u toj maloj siromašnoj ulici, učinilo mu se toliko
privlačnim i Ijudskim, kao onih dana kad se tek oženio. Starešina Sabit
je lupio šakom po kafanskom napuknutom stolu. Fehmi-efendija
će biti ponovno izabran. Došao je do pred radnju rame uz rame s
Peregrinijem.
Rakim je bio u radnji spreman za trgovinu.
- Dušo moja, skini cipele, jutros sam rano izribao stepenice.
Skidati cipele pod stepenicama?! Na taj se običaj nije mogao
naviknuti. Izuzevši dane kada se brisao pod, Peregrini je izlazio u
cipelama do vrata svoje sobe.
- Da ja malo prohodam dok se daske osuše. Zelim da vidim
staretinara Fehmi-efendiju. Video sam starešinu Sabita.
- Bolje bi bilo da odeš u konak. - Rabija mu je upala u reč. -
Nesrećnoj gospođi Sabihi je loše. Zeli svakako da te vidi.
- Poći ćemo posle večere zajedno. Jesi li me poželela?
Potapšao je R.abiju po ramenu, hteo je da je pomiluje po bradi, ali
mu ona srdito odbaci ruku. Obrazi joj postadoše crveni kao mak.
- Zar ti nisam rekla da pred svetom nema milovanja?
Opet je stara, tvrdoglava hafiz-devojka iz Sinekli Bakala! Činilo se
da se na Bosforu bila navikla na Ijude!
211
 Izašavši iz radnje, Peregrini ne pođe u dućan Fehmi-efendije nego
. u imamovu kuću. Tri dana su prošla otkako je trebalo ma mu donese
novac. • j u
Jedna stara pokrivena žena mu je otvorila vrata i odman ga

^ - Imam leži već tri dana. Mnogo je bolestan. Dobro je da ste došli.
Ja sam mislila da ste na Bosforu. Ja sam mu skuvala čorbu i donela.
Danas ga ne možemo ostaviti samog.
- Idi ti, neću ja ostaviti starog oca dok se ne vratiš.
Dao je ženi dve medžidije, pa pošao gore.
Nasred sobe bila je prostrta imamova postelja. Za leđima mu
naslagani jastuci jedan na drugi, ali je ipak teško disao.
Kolena je pokrio vezenim jorganom, na leđa stavio ogrtac koji je
opasao preko struka platnom, ispod kapice viri mu bela povezača. Na
slepoočnicama i na čelu jedna izbočina... . . * i
Oči mu grozničave, obrazi upali. Nos kao da je izrađen za rnasku,
Peregriniju je ličio na namešten nos koji se upotrebljava u pozorištima.
Kada su se nozdrve proširivale videlo se da mu disanje donosi velike
muke. U grlu mu je čudno roptalo. Starac je bio mnogo bolestan,^ ali
i pored iznurenosti i nemoći u njegovim upalim očima sijala je oštra
i nepokolebljiva volja. Na stalku više glave stajala su tri rukopisa, od
kojih je jedan otvoren pokazivao da je imamu potreban, i da još moze
da čita. i • i '
Peregrini ugleda ispod stalka tri pijavice kako se 1еп]о krecu u
boci, pa se nehotice nasmeja. U sobi se osećao miris luka izmešan sa
mirisom cveća.
Da li ga je imam poznao? Osornim glasom ropćuci upitao je.
- Sta hoćeš?
- Bolestan si, očel
- Konačno si došao? Zakasnio si tri dana.
Da bi udobrovoljio starca, Peregrini je stavio pet zlatnika među
njegove prste koji su se micali brojeći ih jedan po jedan. Prsti primakoše
zlatnike bolesnikovim očima. Zatim je dršćući izvadio kesu iz nedara.
I dok nije vratio kesu na svoje mesto i zakopčao ogrtač, nije ni reči
progovorio. 1 , V
- Како ćete sami kad ste tako bolesni? Da zadržim onu zenu sto
sedi dole, neka ostane uz vas? ^ .
- Da bog sačuval Ко će to plaćati? Ona mi i čorbu kuva. Jesi li ]oj
možda rekao da si doneo novac?
- Nisam. i-u- •
- Pazi da niko ne sazna da u mojoj kesi ima novaca. Prerezali bi mi
grkljan kao ovci. Prokleti, hajduci, nitkovil
212
 Grudi mu se spuštaju i nadimaju kao kovački meh.
- Ja ću dovesti lekara, oče. Ne brini, ja ću mu platiti.
- Šta si rekao? Svi su oni nevernici i stavljaju vino u lekove. Bože
sačuvaj!
Glas mu se prekinu. Grudi i nozdrve užurbano su radili. Stezao je
prstima slepoočnice.
- Osećam kako mi u glavi udaraju čekići. Privio sam luk, ali nije
pomoglo. Noćas ću pustiti pijavice na leđa.
- Dobro, dobro, ti se malo odmori, a ja ću sačekati.
Bolesnik zatvori oči, glava mu pade na jastuk, usne su mu šaputale
kao da zviždi:
- Daj đavolu malo mrvica.
,,Da li bunca? N e.” Peregrini je stvarno video kraj postelje tanjir
mrvica. Onda je čuo sa prozora „Dživ, dživ”, i okrenuo se. Ispod rešetki
izađe vrabac malen kao prst. Pređe na unutrašnju stranu prozora,
okrenu se prema njemu, pogleda ga i mahnu repom. Sasvim lagano
Peregrini pođe napred i prosu mrvice na prozor. Opreznost je ovde
bila suvišna. Vrabac je, gledajući samo na jednu stranu, mahao malim
repom i skakao s prozora na sećiju. Bez obzira ko se nalazio u sobi, on
se ponašao slobodno i nije nikud bežao.
Као da bunca, bolesnik promrmlja:
- Bliži se dan sastanka sa Eminom.
- Da li bi želeo da vidiš Rabiju, oče?
- Šta si rekao? Šta si rekao?
Otvorio je oči. Ali, više nije video Peregrinija, pred njim se
rastvorila prošlost. Ubrzo se zanese i opet utonu u san krkljajući.
Peregriniju su se minute činile kao godine. Podne je došlo i
prolazilo, Rabija će se brinuti. Dok je razmišljao o tome, imam je
buncao o nečem što je doživeo kao učitelj u staroj uličnoj verskoj školi:
„Štap je izašao iz raja... Моје meso, tvoje kosti...”
Najzad je prestao da bunca. Iz njegovih grudi izlazili su glasovi kao
iz neke nepodmazane i pokvarene mašine. Usta otvorio, pa se čine kao
kakva crna jama.
Čim je Peregrini čuo ženske nanule u dvorištu, sišao je dole.
Upozorio je ženu da ga obavesti ako se imamovo stanje pogorša. Kad
je izašao na uhcu, pogledao je na sat. Da ne bi zakasnio na čas u dvoru,
nije otišao kući na ručak, počeo je da trči.
Те noći Rabija je izgledala iznemoglo. Dok su išli u konak, on se
nije ni usudio da joj kaže za imamovu bolest.
Kad su se vratili iz konaka, hteo joj je to saopštiti, ali nije znao
kako će početi. Da otpočne o gospođi Sabihi. Možda tako.
Zagrćući rukave, Rabija mu reče:
213
 - Osmane, sutra ćemo razgovarati, ne mogu od sna oči da otvorim.
Zaspaću moleći se na ćilimčetu.
Peregrini je legao u postelju. Cekao je da ona završi molitvu.
- Rabija, tvoj je deda mnogo bolestan.
Ona je skupila ćilimče sanjivim pokretom. Zevajući reče:
- Da mu bog da zdravljel
- Ne bi bilo loše da odeš da ga vidiš.
- Sad sam digla glavu sa ćilimčeta, nemoj me terati u greh. Hoćeš
li da me oteraš?
Legla je u postelju misleći na onaj dan kad je poslednji put videla
svoju majku. Peregrini je zaključio da treba da sačeka do sutra ujutro.

- Sta je, striče?

Тек je bilo svanulo, Rakim je pokucao na vrata. Probudio je Rabiju.
Ona bosonoga potrča na vrata.
- Da si zdrava, Rabija.
- Brzo govori ko je umro, ko je umro?
Sigurno su Tevfika ubili. Sklopi ruke na prsa i izbulji oči.
- Umro ti je deda. Došla je žena koja ga je posluživala i donela tu
vest. Probudi Osmana.
Rabija nije osećala prema imamu nikakav dug zahvalnosti. Učinolo
joj se da je Tevfik trebalo da umre, pa je umesto njega umro imam.
- Nek mu se bog obilno smiluje.

ХУШ
(^im je dvorski komornik saopštio Selim-paši da mu je ostavka
primljena i izručio carski pozdrav u nekoliko laskavih reči, kojima mu
car odaje priznanje na službi, njemu, starom ministru policije, paša
je napravio uobičajeni naklon, seo i rekao da ga je carsko priznanje
podstaklo da se seti imama kad stoji sa Ijudima pored mrtvačkog
kovčega i daje o mrtvacu mišljenje da bi ih upozorio kako se o mrtvima
govori samo dobro.
Sedajući, paša gotovo nije mogao da poveruje da je on taj koji tako
slobodno govori o caru. Као da se nasmejao i te reči izgovorio neki
stranac koji se uvukao u njega. Osećao se lagano kao da mu je s ramena
spao nekiteret. Mislioje: „Državni teret, državnitovar.” Akako jeranije
ponosno, uzdignutih ramena i isturenih grudi išao i nosio taj teret. То
držanje bila je samo maska koju je pokazivao Ijudima; „službeni kalup”
koji je davao Ijudima oblike kakvi se ne mogu ni zamisliti. Sada je bio
spasen i od pritiska tog kalupa. Do najmanjih delića svog organizma
214
moći će da uzme oblik kakav hoće. Od onog dana kad je prognao
Hilmiju, razdirale su ga sumnje, kolebao se, razmišljao i rasudivao, ali
ga je sve to spaslo od obožavanja sile. Onaj nesrećni ministar policije,
Selim-paša... Kratkovid, glup, napola mašina, zarobljenik... U tom
okrutnom paši živeo je ćovek željan slobode. Snaga koju je obožavao
ministar policije Selim-paša - država i car - samo je jedan deo snage
koja vlada svetoml Snaga koju sada obožava Selim-paša je svemir, zbir
svih snaga.
Dok je Selim-paša razgovarao smejući se, dvorski komornik ga je
pažljivo posmatrao.
- Verovatno se ovih dana češće viđaš s Vehbi Dedeom, paša?
Da, u turskoj zemlji, naročito u danima kada su vladali carevi,
lanac oko duša mogu da skrše samo snage kao Mevlana Dželaludin
Rumi. Selim-paša otrese pepeo sa cigarete i odgovori:
- Idem u Damask, pa mi je potreban jedan prijatelj, koji će mi
paziti kuću i porodicu. Da li je moguće naći boljeg prijatelja od Dedea.
- Nasmeja se. - Ovih dana smo zauzeti likvidacijom pompe i sjaja iz
prošlihgodina. Zatvarammuško odeljenje i prodajem nameštaj. Cim se
nađe podesan stanar, izdaću ga pod najam. Osim Sevketa, upravitelja
dobara, i jednog jedinog baštovana, otpuštam sve sluge. I vrt sam izdao
pod najam. Od Idradžije neću uzimati novac, pod uslovom da povrće i
voće za kuću daje besplatno. Kola i konje, oboje smo prodali.
Uzdahnu. Konje je voleo kao decu.
- Šta ćete učiniti s robinjama u konaku?
- Sve sam ih oslobodio. Sve imaju dovoljno ušteđenih novaca.
Većina ih je školovana i poznaje muziku. Već sad ih traži čitav Istanbul
za učitelje muzike i nazivaju ih vaspitacicama. Gospođa ce zadrzati za
sebe dve starije oslobođene robinje.
- Primaćete dosta gostiju, razgovaraćete sasvim slobodno, pašo.
Selim-pašine se usne skupiše, oči su mu se smejale:
- Ovo vreme i naša volja podesni su za duge razgovore, ali niko od
starih prijatelja ne otvara moja vrata. Jedina kola koja ponekad uđu
u baštu konaka jesu kola gospođe i pspodina Nežata, ali ja ću se već
pobrinuti da se zbližim sa susedima iz ulice Sinekli Bakal.
Sinekli Bakal? Rabijina иИса... Dvorski komornik se setio da se
pre mesec dana u zatonu Bebeka razlegao jedan glas, čist kao kristal.
Promrmljao je u sebi:
,,Ne tražimo na zemlji strvinu kao orlušina.”
Paša je klimnuo glavom:
,,Mi smo odred anka ptica, očekujemo skromnost Kafa.”
- Rabija je sa mužem svakog dana kod nas. Dok budem odsutan, ni
oni, kao ni Vehbi Dede, neče ostavljati moju ženu samu.
215
 - А zašto vi lično idete po nevestu? Zar ne bi mogli poslati Šefket-
agu?
- Mogao bih, ali želim da promenim mesto.
Prineo je ruku do glave i udario se po temenu:
- Došlo je vreme da se mnogo više razmišlja, da se, brate, ovde
prečisti. Toliko se taloga nakupilo u mojoj glavi, da je smeće na
Kasumpši mnogo čistije od nje.

Те večeri je Selim-paša izašao iz konaka i upitio se pravo u kafanu

Sinekli Bakala. Uzbuđen, Ševket-aga je odmah dohvatio Selim-pašin
kišobran i pošao za njim kao ranije.
Paša se okrenuo i kad ga vide, viknu kao nekada:
- Jesam li ja dete, čoveče, da za mnom idešl
Zatim, napola u šali, napola podrugljivo, dodade:
- Ja nisam više ministar, Ševkete. Ja sam običan čovek.
Kad Ijudi u kafani opaziše Selim-pašu, počeše se ustručavati,
bilo im je neprijatno. Ali, on se nije osvrtao na to. Mislio je, oni če
se svakako naviknuti. Pošto je popio kafu, otišao je pravo u bakalsku
radnju „Istanbul”. Prošao je kroz radnju, kao da je dolazio u tu kuću
četrdeset godina. Rakimove krupne, otvorene oči pratile su ga sa
čuđenjem i strahom. Ali, Rabiju i Peregrinija koji su zalivali jasmin iza
kuhinjskih vrata njegov večerašnji dolazak nije nimalo zbunio.
- Rakime, iznesi paši stolicu.
- Da li biste, deco, večeras došli k nama na večereu?
Držeći kantu u rukama, Peregrini mu kroz smešak odgovori:
- Večeras vi ostanite kod nas da zajedno večeramo u bašti. -
Pogleda na nebo. - Malo je oblačno. Možemo jesti u kuhinji. Sta vi
kažete, presvetli pašo?
Idući prema rogozini pod orahom, paša mu reče:
- Ja sam i očekivao ovaj poziv.

Тако je Selim-paša provodio vreme do devetnaestog avgusta.

Dvadeset drugog je hteo krenuti, ali ga je učtivost prema starom
gospodaru prisilila da provede dan ustoličenja u Istanbulu. Kuću će,
kao i ranije osvetliti, ali neće priređivati svetkovinu orezivanja, niti će
dovoditi mađioničara. Umesto toga, izračunao je koliko bi u tu svrhu
utrošio novaca, pa je toliko novaca predao izabranom odboru Sinekli
Bakala da nabavi za zimu drvo i ugalj sirotinji te ulice.
Popodne, na dan svetkovine, Rabija je prvo došla u konak.
Četiri mlade sluškinje, zapravo bivše_^sluškinje, kleknule su oko
bazena, brišu fenjere i raspoređuju sveće. Šefket-aga otvara pakete sa
svećama i deli im jednu po jednu. Osim žubora vodoskoka i zveckanja
fenjera nije se ništa čulo. Svi su ćutali. Sa ulice se još nije čula buka.
216
 Neko vreme Rabija je posmatrala sluškinje, koje su radile stojeći.
Ševket-aga je osluškivao radeći. Možda je čuo tandrkanje točkova kola,
koja su prilikom proslave prolazila jedna za drugim putem zasutim
sitnim kamenčićima. Devojke bi se okretale desno-levo i zagledale
- naročito balkon, pa su se, kao da su videle utvaru, okretale i saginjale
napred. Možda zbog toga što su se sečale muzičke grupe, bifea i Ijudi
koji su se ranije tu nalazili.
Tišina je postala još dublja. Tišina u kojoj vladaju priviđenja i
vizije. Rabiji odjednom sve postade dosadno. Poče da duva jak jugo
i vrhovi akacija se zatalasaše. Podivljao južnjak poče da briše noseći
crvene oblake na nebu. U atmosferi neko bolešljivo crvenilo. Vazduh
je topao kao dah groznice, a na strehama neko duboko i stalno cvili.
Sa prozora Hilmijine sobe gospođa Sabiha pomoli glavu.
- Pasa je ovde, Rabija. Čim dođe Osman, molićemo ga da nam
svira na klaviru. Šta da radimo, ove godine nemamo saza, muzike...
Staričin glas bio je veseo. Detinjom živahnošću u ovoj bolnoj
promeni, u ovom padu, ona je nalazila veselih reči da ih nasmeje.
- Ja ću se vratiti kad Osman dođe, gospođo. U međuvremenu,
idem da obiđem baštu.
Tražeći hladovinu, a i da bi bila sama, Rabija je otišla čak do vrta. U
vrtu nije bilo nikoga. Ali, nije našla ni tišine, jer je nešto uznemiravalo i
mučilo srce. Pa ni hlada nije našla iako ga je tražila. Treperavo crvenilo
još je više zamračilo zelene senke, tu i tamo između lišća nazire se
kretanje oblaka. Vrt je tužan, neka omora pritiska čoveka. Istina, visoki
zidovi su zaklonili vrt od vetra, ali je cvilenje južnjaka tu još strašnije.
Као da je vrt uhvatila groznica, kao da bunca. Као da iz dubine izvire
neka teška vrućina, pa potresa i drvo i zemlju.
Krajem pokrivača s glave Rabija obrisa znoj s čela i prstiju. Očima
je tražila točak za natapanje vrta; točak je bio nepomičan, malo magare
se nije micalo. A kada se točak okreće, iz kanti sipa voda u ovo zelenilo
i ugodno rashlađuje čoveka.
- Deeehl... - Viknu Rabija magarcu.
Rabija je terala magarca, ali se on nije makao. Da nije mahao
repom i ušima i tako rasterivao muve, ne bi se razlikovao od igračke
koju je Rabija kupila u Bomaršeu.
Gledajući u jarcima zaostalu, plesnivu i prljavu vodu, Rabija
najednom oseti neko gađenje. Činilo joj se da se zemlja diže i spušta
kao uzburkano more ispod lađe za Kadikoj.
Ali, te večeri nije smela biti bolesna. Zašto se u nju uvuklo to
neraspoloženje? Kakav je bio razlog? Selim-paša i njegova žena su veseli
i bezbrižni kao deca. Verovatno je snuždenost devojaka, koje su brisale
fenjere, prešla i na nju. U njihovim tmurnim, brižnim očima video se
217
pogled koji je kazivao da nijedna pompa, nikakva sreća nije trajna. Bio
je to pogled onih koji su uplašeni životnim tokom koji donosi večite
promene.
Takav je bio život. I Rabijina sreća bila je vezana za taj surovi zakon
stalnih promena. Tevfik joj se izmakao, a da ni sama nije znala kako.
Možda će sutra i Osman otići? Ко zna šta joj sve priprema budućnost?
Slučaj... Sudbina... Prokleta da je ta sila koja se iživljava na taj način
što svojim tajnim rukama uništava Ijudsku sreću. Nasloni se na jedno
stablo. Nije ni primetila da je njeno srce molilo onu silu, koju nazivamo
slučajem, ili sudbinom, da joj više ne oduzima njoj drage osobe.
Razvedrila se čim se udaljila od tog usamljenog mesta u vrtu. Zbog
čega da bude tako žalosna? Možda će se Tevfik pojaviti mnogo pre nego
što je očekivala. Osman je toliko zauzet poslovima u ulici Sinekli Bakal
i potpuno se odomaćio. Više nego što mislimo, ipak je ovaj život pun
sreće i veselja. Treba se setiti samo kako je Osman sahranio imama,
kako je bio pažljiv prema tom osornom i naopakom starcu, a da Rabija
nije ni znala. Ima mnogo dobrih Ijudi...
Da bi što pre stigla u konak, gotovo je trčala putem oko koga su
bile zasađene akacije i brzo utrčala u Hilmijinu sobu.
Peregrini je svirao na klaviru. Paša i pašinica sedeli su u foteljama
jedno pored drugog i slušali. Da li je to onaj čovek koji je u svoje vreme
ispoljavao neraspoloženje prema modernoj muzici?
Upravo kad je Rabija prelazila prag vrata, Peregrini poče da svira
Abdulhamidovu himnu. Као da ih je neko pritisnuo na dugme, starac i
starica ustadoše na noge. Naslonjena na štap gospođa Sabiha je gledala
na pod; paša je stajao uzdignute glave gledajući nekud u daljinu. Potom
je zabacio ramena unazad, isturio grudi napred, po njegovoj visoko
dignutoj glavi prepoznavao se stari ministar policije. Možda je tog
momenta ispred pašinih očiju defilovala povorka i car išao u džamiju.
Video je sjaj boja, pokreta i glasova. A sve je to pripremio i raspored
izvršio ministar policije, koji je bio moćan i silan. Starčeva brada lagano
zadrhta, potom paša uspravi glavu i krupnim glasom ispeva stihove
himne. Mala ramena gospođe Sabihe počeše da se tresu, a suze da
kupaju njene naborane obraze. Selim-paša se strese, kao da iz sebe
odstranjuje sve ono što je bilo u vezi sa državom i njenom moći.
Odjednom postade onaj dobroćudni starac kakav je bio poslednjih
dana.
- Zašto plačeš, luda ženol Nije ovo svečanost Muhamedovog
rođenja, već proslava!
Rabija tiho reče:
- Možda će caru ovo danas biti poslednja proslava!
218
 - Sada da ne govorimo o tome, Rabija. Sviraj, Osmane. Ovaj če
klavir sutra u bezistan. I onaj iz selamluka takođe. Dovoljan nam je
onaj pijanino što je u Durnevinoj sobi.
Како će ovaj klavir u bezistan? Da ide u tuđe ruke? Zar njim nije
merio kako Rabija raste iz godine u godinu kao mladi bor? Peregrinijeve
oči se pomutiše;
- Ovaj nemojte prodati drugome, pašo?
- A kome da ga prodam?
- Koliko ima đaka koji jedva čekaju da kupe jedan ovakav klavir?
- Ti to uredi sa Sevketom da ga sutra ne nosi u bezistan.
Rabija i Peregrini su izašli, otišli su da vide klavir u muškom
odeljenju. Gospođa Sabiha viknu za njima:
- Nemojte dugo ostati, deco, rano ćemo večerati.
Muško odeljenje je bilo napola prazno. Ali, poput atlete koji se
svukao njegova je lepota postala izrazitija.
Kroz prozor bez zavesa blešti poslednje nebesko crvenilo i zelenilo
akacija. Svetlost se preliva i prodire u rujnim bojama kroz raznobojna
prozorska stakla - kao u džamiji. Najednom ovlada tišina u predvečeiju
koje se spuštalo na zemlju. Samo je jedan slavuj na grani akacije dugo,
dugo pevao. Rabiji se činilo da nekome peva.
Ali, nekada ovo odeljenje nije bilo prazno. Onog dana kada je
posetila svog oca, u ovoj istoj sobi je prkosila Selim-paši. Učinilo joj
se da sada gleda Tevfika i njegove kestenjaste oči. A taj čovjek sada u
tamnicama Taifa možda misli na Rabiju i plače kao žena. Onog je dana
sišao sa njom niz ove stepenice držeći je za ruku. Како se to desilo da
je Tevfik sada u Rabijinom srcu samo jedna vizija? Da bi zadržala suze
koje su se skupile u njenim očima, Rabija je stisnula očne kapke. Ali je
jedna tvrda, snažna ruka uhvati za prste:
- Sta je, Rabija? Drhti ti ruka. Jako si pobledela.
- Ako ćeš da gledaš klavir, učini to brzo. Idemo odavde. Ovako
prazna kuća me nervira.
Ali se Peregriniju nije nimalo žurilo. Otvorio je vrata od sobe.
Rabija vide sebe u ogledalu. Videla je i Peregrinijevo smrknuto lice,
njegove nervozne pokrete, koji su se ocrtavali na ogledalu. Svirajući
jednim prstom, govorio je Rabiji:
- Reći ću ti nešto što će te jako razveseliti. Imam jedan plan.
- Dobro, reci brzo.
Glas joj je bio nestrpljiv, oštar. Gemu ovde raspravljati o
Peregrinijevim planovima kojima nema kraja?
- Ja ću kupiti Hilmijin klavir.
- Dobro, ali gde ćeš ga smestiti? Je li u radnji?
219
 - Odlučio sam da uzmem ovo muško odeljenje pod kiriju. Urediću
ga tako, iznenadičeš se. Nemoj se protiviti, dušo moja. Primićemo
jednog od pašinih oslobođenih sluga. Da malo ugodnije živimo, moja
Rabijice, da malo odahnemo, da živimo za nas, kao u Bebeku.
Uhvatio je Rabiju za ramena, gledao je pravo u oči.
Devojka skide njegove ruke sa ramena kao da će ih otkinuti i
odbaci ih, pa mu okrenu leda. Krenu prema prozoru govoreći srdito:
- Ne, nikakol
Peregrini je bio skršen kao dete koje je majka istukla bez ikakvog
razloga. A kako je bio veseo dok je razmišljao kako će razgovarati s
Rabijom o tom sjajnom planu. Mislio je da će Rabijine oči zasjati od
sreće i da će s njom zajedno rapravljati o tome.
Ali, ona ga je gotovo uvredila. Sta je bilo u njegovom predlogu
da se toliko naljuti? Kada će ga ta Rabija jednom shvatiti? Koliko je
to stvorenje vezano za mnoge stare pojmovel Као istočna melodija
koja sama sebe večito ponavlja, i koja se stalno udaljujel Jedan jedini
glas, jedna jedina želja... A on je jedna sasvim neshvatljiva zapadna
simfonija... Hiljadu i jedna želja, hiljadu i jedna težnjal
Rabija prilepi nos na stako. Razmišljala je o njegovom predlogu.
Otkako ga poznaje, nije joj se učinio toliko stranim. Selim-paša je
imao pravo. Biti Evropljanin, znači biti vezan za materijalna dobra. Zar
nije mislio kakva bi to bila nepažnja uzeti pod najam pašino muško
odjeljenje? Uz to je, tobože, dete neke ugledne porodice u svojoj
zemlji.
Prvo, možda paša od njih neće naplaćivati kiriju, izdaće im konak
besplatno. Zatim bi ih uočili da žele da se istaknu kao otmeni Ijudi,
koji su bacili oko na starijrašin sjaj. Rabiji se učinilo da sluša ogovaranje
žena iz Sinekli Bakala: ,,Sta bi Rabiji? Cim se udade za bogatog muža,
zaželi se konaka, sluškinja. Da bar uzme i agu za žensko odeljenje. Sto
će joj služavka? Zar njene ruke ne mogu raditi? ”
Osim toga, to znači da se Osmanu ipak ne sviđa kuća iznad radnje.
Kada je to pomislila, ražalostila se i još više ražestila. Ponovo je osetila
vrtoglavicu, smučilo joj se kao u vrtu. Tavanica, pod, crvenozeleno
svetlo borova, akacije, sve se izmešalo jedno s drugim i počelo okretati
pred očima.
- Šta ima, gospodo Rabija, u onom što sam rekao, da bi se Ijutila?
I pored toga što se uzdržavao, u njegovom glasu osećala se ironija.
U njegovim očima ona je sada bila unuka jednog imama, kći običnog
bakalina koja je rodena i odrasla u tamo nekoj zabačenoj ulici. Zašto se
toliko žrtvovao i vezao svoj život za ovu tvrdoglavu devojku. Do kraja
života prisiljeni su da žive u tako tesnoj kući, a jednog dana će biti
prinudeni da se jedno drugome popnu na glavu.
220
 Rabija se okrenu, iz njenih očiju izbijao je neki gotovo divlji sjaj,
njene se usne skupiše u oštri crtu:
- Trebalo je, oko moje, da uzmeš devojku koja je navikla da živi u
konacimal Ja se neću pomeriti sa mesta gde stanujem ni pedlja. Je li
ti jasno?
- Razumljivo, gospođo. Ti misliš da sam ja bacio oko na konak,
varaš se. То je odeljenje za mene, odeljenje za sluge.
Cutao je. „Zašto se ponaša kao neki mladić s ulice, hvali sam
sebe?”
Rabija se još više rasrdi i povisi glas za jedan ton:
- Još bolje! Zašto si otišao iz svog mesta? Ti si plemić-beg. Sa
nasledstvom... Još ćeš mi se i sad hvaliti svojim konacima u tvojoj
zemlji? Kakva ti imaš posla među Ijudima koji sve zarađuju znojem
svog lica? Ti, ti, da postaneš ono što smo mi, treba ti četrdeset peći
hleba. Ti, skorojeviću bogatog nasledstva...
Poslednje reči sipala mu je u lice kao zmijski otrov. Po Rabijinom
shvatanju razlika u kulturi, civilizaciji pojedinih zemalja i naroda za
Ijude iste vere nije bila nikakva razlika... Ali klasna razlika... Na to je
ona bila osetljiva.
Dok se ona vajkala govoreći: „Bože, ne rastavi me od siromašnih
slojeva”, Peregrini j e prvi put osetio prema Rabiji žestoko neprij atelj stvo.
Osetio je odjednom odvratnost i prema Rabiji i prema Sinekli Bakalu.
Dok mu je vikala u lice da je „plemić, naslednik bogatstva”, Rabija mu
je izgledala tako gorda i ohola. Dovoljno je izgleda biti bakal u ulici da
možeš omalovažavati i izvrgavati ruglu Ijude koji pripadaju plemićkoj
klasi!
Srećni dani koje je proveo s Rabijom najednom su se izbrisali iz
njegovog sećanja. Sada je tek razmišljao o teskobi tog mesta, te ulice
Sinekli Bakal, njenoj prljavštini, tegobnom životu njenih stanovnika,
smešnoj oholosti i svojoj privrženosti tom mestu, kao da je večni
zarobljenik. Ledenim glasom reće:
- Idemo.
Išli su uporedo, ali se nisu ni dotakli, niti pogledali jedno drugo, i
došli do poploćanog hodnika. Jedna od devojaka koje su brisale fenjere
dotrća i u prolazu reče im:
- Trpeza je do ruža, oćekuju vas na većeri. I Vehbi Dede je tamo.
Fenjeri su goreli. Trpeza je bila postavljena usred rasadnika ruža
koji je paša voleo. Zeleno lišće i crvene ruže bili su osvetljeni.
Rabija sede pored paše i poljubi Vehbi Dedea u ruku. Peregrini ga
zagrli oko vrata. Jedini znak njihove svađe, koji se mogao uoćiti, bio je
u tome što su izbegavali da im se pogledi sretnu.
Rabija je sasvim prirodno sedela do Vehbi Dedea. A taj je
ćovek po svojoj naravi bio takav da je nastojao da kod Ijudi otklanja
221
zabrinutost, uzbuđenje i da im uliva raspoloženje i mir. Večeras je to
Rabija osetila.
Selim-paša reče svojoj ženi;
- Devojke žele da posle večere siđu sa Sevket-agom do Bajazita,
hoćeš li im dozvoliti?
- Неј, haj.
Rabija se pridruži.
- 1 ja, dušo moja, i ja...
Vehbi Dede izvadi iz nedara jednu kovertu:
- Ti Rabija ostani, došlo je pismo od tvog oca. Pročitaću ga posle
večere.
- Nemoj Rabiju lišiti šetnje, pročitaj ga sad.
- Je li Tevfik u Taifi?
Paša ućuta. Vehbi Dede odgovori:
- Možda. Ali je ovo napisano pre polaska iz Damaska. Doneo ga je
lično jedan derviš.
- Čitaj mi ga, Vehbi Dede, oči moje.
Osim Rabije, svi su ga pažljivo slušali. Ona je posle svade u muškom
odeljenju bila toliko uzbuđena i mučila se da se koncentriše kako bi
mogla pažljivo pratiti čitanje pisma. Uz to je primetila Peregrinijev
podrugljivi, hladni osmeh i dosta ironije u njegovom glasu. On nije
čovek, već đavol
AJi, posle prvih redaka glas Vehbi Dedea smiri devojku. Malo-
pomalo, ona poče da pažljivo sluša čitanje očevog pisma.
Pošto je pismo doneo putnik, Tevfik je pisao po običaju, otvoreno.
Opisujući Hilmijino bežanje iz Bejruta, pisao je; „Najzad je i nesrećni
Hilmija postigao svoj cilj. Ali je prvih dana bilo vrlo teško umiriti i
razgovarati sa Durnevom. Trebalo je da paša pošalje čoveka i da je
dovede. Nije tačno znao kada će ga prognati u Taifu. Za sada, dok
je pod prismotrom, valija mu je odobrio da ostane u Hilmijinoj kući.
Neka se Rabija ne brine za mene, pisao je. Taifa, Damask, Halep, sve
mi je isto. Osim Istanbula svako mi je mesto na svetu jednako. Bio
dvorac ili tamnica.”
Peregrinijeve oči su se susrele s Rabijinim. Ona je gledala u tanjir.
Da li je bila žalosna? Nije to pokazivala. Како je nezgodno što su se
večeras svadali. Nesrećna Rabija... Nesrećno dete! A u tim godinama
bi mu mogla biti kćer.
Posle večere došao je Rakirn sa Pembom. Stajali su u maloj grupi
koja se spremala da ide u šetnju. Četiri pokrivene devojke sa prigrnutim
ogrtačima i Husnija jednako su se šalile. Paše nije bilo.
Najednom odjeknuše pucnji. Rakete, mesečina... Sa neba se
prosipaju raznobojna svetla. Gomila osvetljena raznobojnim bojama:
222
crvenom, narandžastom, plavkastom, oduševljeno je izlazila na ulicu
smejuči se i vičući. Među njima Rabija je za pola glave sve nadvisila.
Čvrsto je uhvatila Rakivomu ruku, a patuljak se prilepio za skut njenog
ogrtača. Pemba i Rakim sa svojim ogrtačem i vezenim turbanom daju
tom skupu izgled grupe nekog malog pozorišta. Udarajuči rukama,
Ciganka se previja trbuhom. Jako osvetljeno Rabijino dugo i lepo lice
svakog časa je menjalo boju. Patuljak se ponašao kao majmun. Sva ova
tribina liči na cirkus.
Peregrinijevo srce poče tako jako kucati, kao da če se otkinuti. Pre
nego što se oženio Rabijom, on je stvarno tako zamišljao život u Sinekli
Bakalu, ali onog časa kada je to postalo stvarnost, najednom je između
njega i Rabije nastao dubok bezdan. Ко zna, možda je sve to bio san.
Probudiče se. Možda više neče nači Rabiju pored sebe.
Grupa Ijudi koja je odlazila u šetnju več se izgubila. Pucnji se sve
ređe čuju. Samo se izdaleka čuje gomila Ijudi koja vri kao košnica.
- Da malo zasviram na klaviru. Vaš orkestar večeras ne radi.
Ustade, smejuči se i ode u konak.

Kad bi se Peregrini kasno noču vračao iz kafane i ugledao Pembu u

radnji pored male lampe, on bi se Ijutio i prigovarao. Večeras nije bilo
nikoga u radnji, ali je mala lampa gorela. Znači da su je Pemba i Rakim
ostavili odlazeči u konak. Još se nisu vratili.
U njegovoj sobi gorela je lampa, papuče sklonjene, spavačica na
krevetu. Biče da je to Pemba večeras uredila.
Skidajuči se, zaželeo je Rabijine tanke prste koji su se kretali po
njegovim ramenima, po telu. Njeni su prsti vršili svoju dužnost vešto
i brzo i kada je bila rasejana. Cak i kada Rabijina glava kao uveli cvet
na svojoj stabljici padne na njegovo rame, ti su prsti spretno odvezivali
njegovu kravatu.
Ali, zašto su toliko zakasnili?! Ulice su bile opustele. Samo se čuo
zakasneli topot nogu koje idu kao da ih je bujica poplavila. Da li da
legne ili da čeka?
Vika nekog pijanice koja se čula izdaleka pojačala je njegovu
zabrinutost. Odlučio je da ode u sobu iznad ulice i da pogleda po
ulici.
Kad je otvorao vrata svoje sobe, zaškripaše i otvoriše se i Pembina
vrata. Cu se promukli glas Ciganke:
- Rabija je bolesna. Bilo joj je zlo, vrtelo joj se u glavi. Namestila
sam joj postelju u drugoj sobi. Sada je zaspala, a ja sam bila toliko
umorna da te nisam mogla čekati. Zeliš li nešto?
- Ne, ne želim.
Zatvorio je svoju sobu. „Bolest je bila samo izgovor. I kada bi to
bilo tačno, šta znači iči u drugu sobu?” Odmah je ugasio lampu i legao
223
u postelju, ali nije mogao zaspati. Osluškivao je na vratima i očekivao
da Rabija polagano otvori vrata i uđe.

Rakim i Pemba su odmah primetili zategnutost između njih, ali

to nisu pokazivali. Sledeče večeri Rabija se vratila u svoju sobu, ali je
svoju postelju skinula s kreveta i ležala na podu. A Peregrini, opet,
tvrdoglav i namrgoden, nije ništa govorio. Ako je neko bio prisutan,
razgovarali su jedno s drugim, ali bi zaćutali čim bi ostali sami. Posle
jela, što je moguće više, ostajali su i sedeli u kuhinji.
Rakim je mislio: „Cini mi se da mu je stala na žicu.” Stvarno je
teško bilo živeti sa Tevfikovom kćerkom. Peregrini trpi sada što je
prvih meseci dao svojoj ženi više slobode, to je sigurno. Ali, ni ova
beskrajna namrgođenost nije toliko dobra.
Peregrini i Rabija ispratili su pašu do lađe. Те večeri bio je
grub i prema mački. Stepen njegove Ijutnje prema Rabiji ogledao
se u njegovom postupku prema mački. Dosadna životinja je stalno
pokušavala da mu skoči na kolena, a on bi je odgurnuo nogom. Rabijini
se obrazi zacrveneše, ali ne reče ništa. Pemba pogleda u tavanicu i
upade:
- Ко ne može ništa magarcu, udara po samaru.
Rakim pogleda u tavanicu:
- Ako hoćeš da te žena sluša, rastrgni joj mačku one večeri kad
ulaziš kao mladoženja.
- Ti, striče, govoriš nepromišljeno.
Peregrini uhvati mačku za vrat, diže je:
- Hoću li je sad rastrgnuti, striče?
Pemba se nasmeja grohotom:
- Zakasnio si godinu dana^ dragi moj.
Rabija se ugrize za usne. Zena i muž se pogledaše i nasmejaše se.
- Ja idem da sviram.
Ciganka izlete:
- Koliko vremena ne sviraš? I ja ću doći da slušam.
Rakim je uhvati za skut:
- Molim te, ne idi. Rakimov šećeru - patuljkov crni biberu.

- Rabijice moja, za one koji se vole nije loše da se ponekad i

posvadaju, razbije se napetost u vazduhu. Ali, mrgoditi se, eto, to me
izbacuje iz kolotečine. Pogotovu ležati u zasebnoj sobi pod izgovorom
„bolesna sam”.
- Zaista se nisam pretvarala. Zaista mi se vrtelo u glavi, bilo mi je
zlo u stomaku. Osećala sam da mi je potrebna zasebna soba, svakako
mi je trebala, kako da ti to objasnim?
224
 - Da pozovemo lekara?
- Bože... bože... U svom životu nisam se pokazivala lekaru. Onog
je dana duvao rđav vetar, gotovo kao da je duvao samum.
Peregrini šapnu svojoj ženi na uho:
- Da li...
- Ne, ne.
Ali, on je počeo da sumnja još pre toga.
- Danas je lep dan, blagosloven dan. Oko moje, hoćeš li da te
odvedem na Bejoglu? Jutros sam besposlen.
- Ne mogu. Idemo danas da vidimo kuću moga dede. Nisam je
videla osam godina. Stanari će izaći sledeće sedmice.
- Dobro.
Rabija skoči s kreveta i povuče jorgan s Peregrinija:
- Hajde, ustani, lenštino. I od Tevfika si veći slabić i lenština.
Posle jednog sata zaobilazili su ugao ulice Sinekli Bakal.
Dan je bio sunčan, nebo izrazito plavo, krovovi pokriveni crvenim
crepom, bela kupola na uglu dobro se isticala. lako je Rabija bila vesela
zbog toga što se pomirila s mužem, mislila je na kuću u kojoj se rodila
i odrasla.
Vrata sa ulice otvorili su velikim starim ključem koji su godine
dosta dobro nagrizle. U pustom dvorištu još su stajale razapete
žice za sušenje rublja. Gledajući razbacane zemljane lonce u koje
je stavljana voda za ptice, Peregrini se setio poslednjeg dana koji je
proveo sa imamom. Dvorište je bilo prazno, samo su vrapci i golubovi
poskakivali.
Rabija ga je najpre odvela u kuhinju. Na policama nije bilo
poredanog kuhinjskog posuđa koje se nekada istrljano peskom sijalo
kao ogledalo, ali je pored rupe gde se pralo prljavo posuđe stajala
Eminina daska za seckanje mesa. Na njoj je Rabija prepoznala zareze,
linije. Pričala mu je kako je Emina seckala meso. Svaki posao je radila
hitro i temperamentno. Kad bi radila, njeno bi se telo uspravilo, dok
bi seckala sečivom, oči bi joj se tako brzo okretale tamo-amo, tada bi u
sebi nešto mrmljala, pa se činilo da to mrmljanje dolazi ispod zemlje i
to je Rabiju mnogo plašilo.
Peregrini se nasmeja:
- Verovatno je tempo moje punice bio uvek furiozo, ali sam, kad
smo se svađali, uvideo da je i tvoj.
Rabija više nije slušala. Uhvatila ga je za ruku i vodila ka bunaru
ispod paučinastog svoda mračnog ognjišta.
- Ovaj je bunar začaran.
Uhvatila je konopac i kantu, koji su se nalazili pored mermernog
otvora bunara. Spustila je kantu dole, naćulila uši na otvor bunara i
slušala.
225
 - Ако do posle pola noći izvučeš četrdeset kanti vode, u četrdesetoj
kanti če izaći vila i doneće ti riznicu blaga.

- Sve te glasove uneću u svoju operu.

- Koju operu?
- Zar ti nisam rekao? Pišem jednu muzičku dramu, daću joj naziv
„Začarani bunar”.
- Ako moj lik uneseš u igru, neću te više ni pogledati.
- Ne samo u igru, želeo bih te izvesti na sve evropske pozornice,
slatka moja.
- Hajde, makni se odatle, nek nosi vrag tu evropsku pozornicu.
Izlazili su na prvi sprat uz škripu stepenica. Kroz prozore bez
zavesa sunce je grejalo i pržilo kuću sa svih strana.
Kuća je bila potpuno prazna. Iz Rabijinih očiju, njenog glasa
i ponašanja Peregrini ju je video onakvu kakva je nekada bila u
svakodnevnom životu, među osobama koje su se nalazile u ovoj kući.
Као da su on i Rabija došli u goste Rabijinim danima detinjstva.
U sobi u kojoj je Rabija spavala sa svojom majkom našli su kolevku
kojoj je jedna noga bila slomljena. Pošto je bila potpuno dotrajala, nije
je niko hteo kupiti na licitaciji. Rabija je zastala i pogledala je. Nikako
nije mogla zamisliti Eminu kako Ijulja kolevku i peva uspavanku. Njene
ruke mahinalno uhvatiše dasku od kolevke i lagano je zaljuljaše.
A u Rabijinoj utrobi sasvim lagano zaigra novi život koji je tek
bio začet. Lagano, gotovo toliko lagano da se jedva osetio. Bila je to
plašljiva i sićušna kap života.
Izlazeći iz sobe, Peregrini joj reče:
- Ubuduće spominji svoju majku samo po dobru, sa milošću,
Rabija.
- Od sada biće tako.
- Gde si je videla poslednji put?
- U mrtvačkom sanduku. Na njoj je bio šal, a imala je i neki vezeni
krep. Nosili su je na ramenima starci s velikim turbanima na glavi.
Rabija je osetila da joj kolena klecaju. Isto kao kolena staraca koji
su na ramenima nosili Eminin kovčeg. Ali, to nije bilo pretvaranje. Bilo
joj je toliko pozlilo da ju je Peregrini gotovo na svojim rukama izveo
uza stepenice na treći sprat.
I za imamovu sobu su je vezale uspomene. Našli su mali stalak
na kojem je Rabija učila napamet tekstove iz Kurana. Uzbuđenje
se stišalo, ona je povraćala i oporavljala se. Obrve su joj se nabrale,
ugodnim kontaaltom pokušavala je da oponaša krupni starčev bas.
Uzdržljivo i fanatično, posebno naglašavajući slogove, učila je odlomke
koji se odnose na pakao, a koje je imam najviše voleo.
226
 Ne, tu nije bilo ničeg izveštačenog. Ona se u mislima nehotice
prenela u dane svog najraniijeg detinjstva. Sada je ona znala značenje
svake reči tih odlomaka na arapskom jeziku, koje tada nije razumela.
„Dan kada nebesa postanu istopljeni bakar... i brda će postati
kao ispucani pamuk... to je nesumnjivo rasplamtela vatra... I dan kada
iskoče i izađu iz grobova... Okrenutih očiju zemlji...”
- Sta znači to što si govorila, zenico oka moga - kao da nebesa
grme.
- Cuti... Sudnji danl
Hodala je po sobi kao nekada imam i njegovim glasom opisivala
drugi svet. Peregrini je nije dalje raspitivao za značenje tih odlomaka.
Bio je dirnut harmonijom u njenom glasu koja je odzvanjala kao
kazaljka na satu. Uzbuđena je, i glas joj podrhtava kao bilo na ruci. I
život se svakako sastoji od takvog udaranja ravnomernih, harmoničnih
otkucaja. Večiti puls koji udara na bezbroj načinal
Rabija ućuta. Nekako trijumfalno - što je zbunilo Peregrinija - pa
reče:
- Već su imam i Emina postali zemlja, kao da nikada nisu ni
živeli.
Peregrini je te reči pripisao Rabijinoj bezosećajnosti. Tkli, Rabija
nije tako osećala. Učinilo joj se najednom da se spasla, izlečila od
strašnih vizija koje su se javljale kad bi sanjala. Ona nikada ranije
nije ovoliko osetila stvarni život. U njenim žilama tekla je krv kao
neobuzdana bujica, koja kao da se rastače. Svako je samo sena, vizija,
odjek koji se samo na momenat dodirne zemljine površine i nestane.
Ali, ona, Rabija, živi. Ona je osećala da je deo života, koji se protegao
u beskrajnu večnost. Vreme se stalno menja. Godine teku kao bujica,
dolaze i odlaze. Ali, u svakom novom obliku je Rabija. U njenoj utrobi
još jednom se pokrenuo novi život. Eto, to je Rabijin lik, koji dolazi
posle nje, to su Rabije koje se produžuju u beskrajnu budućnostl Eto,
život koji se javlja u njoj daje joj tu večnost. A u toj večnosti učestvuje
s Peregrinijem. То je bio jedini trajni san njenog života. Sve drugo su
lažne vizije koje dolaze i prolaze.
Peregrini gumu prozor. Priklešten ispod rešetke mali vrabac pređe
na ovu stranu prozora. „Sivi đavo” - kako ga je imam zvao, bio je jedino
živo biće na zemlji koje je imam voleo.
- Rabija, treba da upozorimo stanare da ne zanemare tog malog
prijatelja tvog dede.
- Mi ćemo ga gledati, Osmane.
- Kako’to, draga moja?
- Ja sam odlučila da se preselimo u ovu kuću.
- Zašto, draga? Ti si vezana za onu kuću. I ja sam vezan. Budi
sigurna da ni ja više ne želim neki veliki dvorac.
227
 - Tačno, ali ja ću svoje dete doneti na svet u kući u kojoj sam i
sama rodena.

XIX
(^m am ova kuća popravljana je od krova do temelja. Menjan je
crep, adaptirani zidovi, popravljene su rešetke, bojena vrata i plafoni,
uredivana fasada. Zgrada od koje su se stanovnici ulice Sinekli Bakal
bojali kao od policijske stanice menjana je i doterivana i postajala
svima draga. Dvorišna vrata na koja su ulazili majstori i radnici u
grupama bila su otvorena od rane zore do mraka. Odjeci ćekića i škripa
testera razlegali su se okolo. Тако temeljita opravka bila je neobična
stanovnicima ove ulice. Istina, svaki domaćin bi jednom godišnje okrpio
krov, žene bi kupile pomalo kreča i obojile kuhinju, ali, već dvadeset
godina niko nije menjao spoljni izgled kuće. Strehe su iskrivljene i
nagnute, a krovovi propuštaju vodu čim padne sneg.
Preko dana i vlasnici bakalnice „Istanbul” dođu na gradilište
bar jedanput. Jer, kad se gradi ili popravlja, to uliva ćoveku veru u
budućnost, i daje mu posebno raspoloženje. То je raspoloženje prešlo
čak i na mahalsku decu, pa samo što po ulici prave male kućice. S
korpama i starim vrećama ispod pazuha žene obilaze gradilište,
kupe otpatke dasaka, a neke krišom uzmu malo kreća u kantu da
okreće kuhinju ili ostavu. Sto gradnja dalje napreduje, sve je vedrije
raspoloženje novih gospodara. Nestaje imamovog duha koji je odisao
zagrobnim životom, paklom, brigom i tugom.
Stanovnici Sinekli Bakala su smatrali da je sasvim prirodno da
Rabija pređe u kuću svojih predaka. Zar Rabija nije upravo tu prvi
put ugledala svet? A za ovaj temeljiti popravak kuće treba zahvaliti
Peregriniju. lako je za tu kuću vezano dosta gorkih i mućnih uspomena,
ipak je ona jedina trospratnica Sinekli Bakala. Neka vrsta njenog
arhitektonskog spomenika.
I u ovim danima simpatije stanovnika ulice prema Rabiji stalno
su rasle. Ona je trudna, a živi u zabaćenoj maloj ulici u kojoj se sa
velikim poštovanjem odnose prema trudnicama. Rabija će doneti
na svet potomstvo. A žena tada ima najviša prava. Međutim, njen je
položaj bio posebno znaćajan i stoga što je ona imamova unuka. Istina,
dok je imam bio živ, nisu ga voleli, plašili su ga se. Ali, bez obzira
na to, on je bio ćovek za koga su ih vezivale uspomene na veru, na
verski ceremonijal. Peregrini se ćudio da je o Rabijinoj trudnoći svako
govorio prirodno i sasvim otvoreno. Cak je jednog dana starešina Sabit
usred kafane rekao:
228
 - Како bi bilo da sestru Rabiju postavimo za imama?
- Nije običaj da žena bude imam, ali ako bog da, ako rodi sina,
postavičemo ga za imama.
A prema Peregriniju, kao ocu Rabijinog deteta, Ijudi su se još
intimnije odnosili, još više ga zavoleli. Možda je i on sam uspevao
da njegova reč redovno prodre kod grupe uličnih besposličara, i
pronicljivošću pravog sudije rešavao je ulične sporove i nesuglasice, i u
dobroj meri pripomagao da Ijudi zauzmu takav stav.
Ali je Peregrinijev život u porodici postao tako mučan, toliko se
uznemiravao da gotovo više nije mogao da izdrži. Cas više nije ličio
na čas. Rabija je postala sasvim drukčija žena. Pemba se prema njoj
ponašala kao prema majci Mariji.
Cim se Peregrini našao sam sa Rakimom, reče mu:
- Ah, tek sad shvatam šta je sve morao da podnosi Josif kao muž
Marijinl
Rakim otpuhnu:
- Budi srećan što sam ja tu, Osmane. Da ponekad ne zategnem
uzde tvojoj bezobzirnoj ženi, video bi šta znači biti muž trudne žene u
ovoj zemlji.
I zaista, Rakim je ovih dana znatno uticao na Rabiju. Jer, njena
sređenost se poremetila. Neprestano je išla iz krajnosti u krajnost; njena
veselost bi u času prelazila u žestoku Ijutnju. Ponekad bi se zatvorila
u potkrovlju i satima ne bi dozvoljavala ni Pembi ni Peregriniju da joj
priđu. Ali, takve njene postupke bilo je donekle moguće i shvatiti, jez
znaci trudnoče nisu uvek prijatni. Poput neke izdržljive životinje i ona
je osećala potrebu da svoje stanje sakrije od svakoga. Ali, i pored toga,
Rakim je mogao ući kad god je hteo, pa ju je i korio kako je hteo.
Jedne večeri, dok su jeli za trpezom, Rakim je pogledao Rabiju i
stresao kragnu. Onda se okrenuo Peregriniju i rekao:
- Ima jedna stara uzrečica: ,,aš ermek”, znaš li šta znači, Osmane?
-N e.
- Odnosi se na žene: priča se da su one svoje muževe mogle
upotrebljavati kao čergaške konje samo da bi im život dosadio. Kad bi
tako postupale samo prema svojim muževimal One su napast za ceo
svet.
Rabija se nasmeja.
- Ispričaj, striče, Osmanu šta ti se desilo.
- Siušaj, sine moj! Bilo je to onih dana kad sam bio najpoznatiji
patuljak malog pozorišta. Stanovao sam na Kadikoju. Jednog dana
prolazio sam ulicom kad iza rešetki čuh glas: „Brate, bi li se jednom
prevrnuo onako preko glave?” Pomislih: sigurno neka devojčura kojoj
su omiljena moja poznata prevrtanja preko glave. Htedoh proći, ali glas
229
iza rešetaka ponovi još jače: „Žena traži da se po svaku cenu prevrneš
preko glave, inače ćeš naterati tuđu ženu da pobaci dete”. Prolaznici
se okupiše oko mene. Shvatih da nema drugog izlaza i ja otpočnem
prevrtanje s jednog kraja ulice na drugi. Žena iza rešetaka od srca se
smejala i stalno ponavljala: „... još jednom, još jednom...”

п
^^eregrini, koji je bio vrlo zauzet pripremama za useljenje u novu
kuću, počeo je postepeno da shvata promene u Rabijinom zdravlju.
Jer, ne samo njeno telo, već su joj i rnisli bile bolesne.
Rabija je potpuno izgubila san. Cim dođe noć, obuzima je čudno
neraspoloženje i nemir. Inače, trudnoća utiče dosta i na razum žene.
То se na Rabiji naročito ispoljavalo. U njenim mislima nije bilo mnogo
logike; izraz lica joj je bio umoran, izgledala je ukočeno. I baš zbog
takvog stanja Rabija je često trabunjala bez veze, poput suludog
čoveka. Ako bi nekad i zaspala, plašila se da se probudi. Kad bi izgubila
kontrolu nad razumom u glavi bi joj nešto hučalo kao more, činilo joj
se da se kreću neke čudne i strašne prilike, mnogo gore nego mora.
Preko dana bi joj bilo bolje. Nastojala je da i dalje daje časove. U
danima kad ne bi bila previše bolesna, išla je po celom gradu i učila
decu. Naveče bi padala na postelju iznemogla, bez snage da izusti
jednu jedinu reč. Više je ličila na senku nego na čoveka. Telo joj je bilo
gomila kostiju, očni kapci natečeni, nisu podnosili svetlo, pa je poput
novorođenčeta stalno treptala očima.
Kad god Peregrini predloži da dovede lekara, ona se doseti da
skrene razgovor na drugu stranu. Tada obično priča o novom domu.
Radnici su napuštali kuću. Uklanjali su kamenje iz dvorišta.
Peregrini je nastojao da se što lepše uredi.
- Molim te, Osmane, nemoj kuću uređivati previše po zapadnom
uzoru da nam se ne smeje ulica.
- žašto si toliko fanatična, Rabija? Prosto se uzbudiš kad izgovoriš
reč „zapadni uzor”.
Fanatizam? Ona nije bila nimalo fanatična. Samo je ona drukčije
shvatala pojam lepote. Lepota jedne zgrade se, po njenom shvatanju,
sastojala u tome da bude dovoljno široka, osvetljena i jednostavna.
Peregrini je, opet, voleo građevinu podignutu sintezom raznih, pa
i suprotnih elemenata. U njima dvoma su se večito sudarali uticaji
Istoka i Zapada. Jedino su u razgovorima o muzici nalazili zajednički
sud: za Istok je karakteristična jedna melodija, za Zapad - orkestar i
simfonija.
230
 Sve je to jako zamaralo Rabiju, čija se misaona oštrica počela tupiti.
Već je počela odobravati sve što bi joj Peregrini rekao. Jednostavno bi,
ne otvarajuči oči, odgovarala; „dobro, dobro”.
- Oči moje, tetka Pemba ne može više kuvati za sedmoro, i uz to
čistiti kuću od sedam prostorija. Uzeću Jelenu, moju staru kuvaricu.
Ona če joj pomagati pri spremanju i čišćenju kuće.
- Dobro.
Jednog jutra Rabija nije ustala iz postelje. Peregrini je izleteo iz
kuće i otišao Kanariji. Nije otišao po lekara, jer se bojao Rabije.
Kanarija ga je saslušala i nasmejala se. Obećala je da će još u toku
dana doći u Sinekli Bakal sa dvojicom lekara specijalista. Samo on
ne bi tada trebalo da bude u blizini. Pošto će Kanarija prisustvovati
pregledu, Rabija se neće usuditi da se suprotstavi.
Toga dana su joj očni kapci bili prilično natečeni, u ušima joj je
stalno zujalo. Ipak je čula kad su ušla dvojica lekara koje je Kanarija
dovela.
Bili su to dr Kasim i dr Selim. Dva poznata lekara koji su prenosili
turskoj medicinskoj nauci iskustvo iz Nemačke. Jedan je internista, a
drugi ginekolog.
Internista Kasim nije imao brkova, a pošto je on bio prvi čovek bez
brkova koga je Rabija videla, mnogo se uplašila. Bio je vrlo uspravnog
stasa i čovek bi pomislio da je progutao štap. Mada je bio dosta mlad,
na njegovom licu su se kao paučina urezale bore. Govorio je reč po
reč. Kad govori čini ti se da pruski oficir komanduje nekom nemačkom
bataljonu. Dok govori, njegove bele, brižljivo manikirane ruke drhteći
gestikuliraju da bi bio što jasniji.
- Budimo mirni, nemojmo se micati, udahnimo, ne dišimo -
govorio je i naređivao.
Koliko je njegov postupak bio nov i neobičan za ovu sredinu koja
poznaje i velika nasilja učinjena preteranom učtivošću! Kad je rekao
da će pregledati Rabiju potpuno nagu - kao što je radio i u Nemačkoj,
nesrećnoj Rabiji je stao dah. Lice joj je potpuno pomodrelo.
Drugi čovek, koji ju je zatim pregledao, nije je toliko uplašio.
Imao je blage prijateljske oči i podugu bradu. Rabijine se oči zalepiše
za ovu bradu kao za spasioca. Kad je pregled bio završen, lekari izadoše
iz sobe. Kanarija je obuče, popravi jastuke i položi bolesnicu. Pođe u
susednu sobu da čuje dijagnozu.
- Tvoj je muž kod lekara.
Čula je kad je Kanarija ušla u sobu, ali nije otvorila oči. Izgledala
je kao bolesno dete koje se naljutilo.
- Sigurno je Osman pozvao onog lekara koji izgleda kao pravi
evnuh. Kakav je to bezobrazluk?
231
 - Psst] Zar te nije stid? Zašto toliko uznemiravaš nesrećnog čoveka.
Od briga kosa mu je ovih dana još više pobelela.
- Dobro, ali zar nijedna žena dosad nije bila trudna? Cemu toliko
uznemirenje?!
Kanarija se nakašlja;
- Misle da imaš u mokraći albumina. Daće je na analizu. Potrebna
ti je stroga dijeta.
- Je li to sve?
Ispod natečenih kapaka dve medaste svetlucave crte upijale su
se u Kanarijino lice tražeći odgovor. Bilo je jasno da je toj ženi teško.
Okrenula se prozoru.
- Dalje nisam mogla saznati. Doći će muž da ti objasni.
Strastveno je Ijubila Rabiju u oba obraza kao da želi da što pre ode.
Cvrsto je stiskala bolesnicu oko vrata, jače nego ikada, kao da želi da
je zaštiti od neke umišljene opasnosti. Pođe. Zatvarajući vrata, okrenu
glavu i doviknu:
- Budi pametna, poslušaj lekarski savet.
Rabija opet zatvori oči, ali je slušala. Sta li razgovaraju u susednoj
sobi? Najzad se otvoriše vrata. Na hodniku je Peregrini razgovarao sa
lekarima. Ali na francuskom.
Cim on uđe, obasjaše ga one dve tanke svetle crte. Nije vladao
sobom ni koliko Kanarija. Bio je nestrpljiv, Ijutit. Obrve mu se navukoše,
njegove male ruke hitro su se pokretale, kao da žele da nešto objasne,
kao da se Ijuti.
- Sta su rekli lekari, Osmane?
Ponovio je ono što je i Kanarija rekla, nasmejao se. Ali je u njegovim
očima bila velika tuga.
- Sigurno su i nešto drugo rekli.
Kad je to rekla, zatvorila je oči. Plašila se odgovora. Peregrini
se prislonio kraj postelje i svojim je rukama, kao malopre Kanarija,
stiskao.
- Da, rekli su još nešto. Slušaj me dobro, Rabija. Rekli su da treba
izvršiti carski rez da bi se dete spaslo.
Како je strašna ta reč.
- Sta ta reč znači?
- Zašto toliko zatvaraš oči? Ličiš na noja koji zavlači glavu u pesak
da bi se spasao od bure u pustinji. То znači da će naše dete doći na
svet na druga vrata. Treba razrezati tvoj trbuh i izvaditi ga. Međutim
sada...
Ako bih pobacila, onda ne bi trebala operacija. Da li je opasna
operacija na trbuhu?
232
 Oči su joj bile još i sada čvrsto zatvorene, govorila je sabrano, ali se
ne samo na njenom natečenom i zgrčenom licu, već i celom slabašnom
telu, videlo da iščekuje nešto veliko. То telo je bilo napeto kao strela.
Peregrini joj je govorio; ima žena koje su spasene operacijom.
Operacija je povezana sa opasnostima. Mada to nije velika opasnost,
on je ipak ne sme tome izložiti. Srce mu se cepa.
On je\uveren da tu ženu sada voli milion puta više nego što je
pretpostavljao. Ako umre, ugasiće se svetlo njegovog života. Plače kao
kakva žena. Govori rečito, unoseči mnoge argumente, kao advokat
koji hiljadu i jednim dokazom daje odbranu da bi svog klijenta spasao
vešala.
Ali, Rabija ga ne sluša. Ona nije svesna ni svoga postc^anja. U nju
se uvukao $trahpd smrti, strah... Тако je slatko živeti. Cak i kad se
čovek mučn kad proliva suze. A Rabija je tako mlada, tako živa. Krv
u njenim žilama teče kroz njeno telo kao bujica, život snažno bije iz
svakog delića njenog tela.
Da bi ostala živa, potrebno je oduzeti život koji se rodio u njoj.
Ali, ako sada oduzme i ubije taj život, neće biti moguće da još jednom
bude majka. I svojom rukom će srušiti most koji bi je mogao odvesti
u večnost.
U njenoj utrobi kreće se nešto kao polip, koji se sasvim lagano
Ijuljuška u mimoj vodi. Као da taj novi život traži zaklon od smrti
- život koji još nema ni oblika, ni imena.
Pred Rabijinim zatvorenim očima pojavi se staklo neke apoteke.
U njoj niz pljosnatih flaša, a u prljavom, žutom, mutnom špiritusu,
koji je u tim flašama, komadi mesa od kojih bi trebalo da postane
čovek, čija se ruka, noga, usta, nos ne raspoznaju, čije se oči nisu nikad
otvorile. Na flašama vidi etikete sa crvenim okvirom na kojima je
napisano „Embrion do tri meseca”.
U Rabijinim zatvorenim očima te se boce umožiše na hiljade.
Špiritus u njima postade veliki bazen, u njemu plivaju embrioni bez
oblika, ružni, zatvorenih očiju... Bili su ružni, odvratni i gušili su čitavo
Rabijino biće nežno i puno samilosti. Škripeći zubima procedi;
- Da mu ne nikne kosa, da ne otvori oči, da ne vidi dana - ja
svoje dete neću ubiti, neću pobaciti... - U njenom glasu osećala se
neka čudna volja. - I, i... kad bi mi hiljadu puta rezali trbuh, ne, neću
umreti, neću umreti.
Insistiranje, molba, pretnja —sve će biti uzalud. Iz Rabijinih reči
je progovarala neka tako snažna volja, reči su izlazile takvom snagom
da se činilo kako joj cepaju grlo. Najbolje je smirivati je i razgovarati
sa njom ...
233
 - Da bog sačuva, zašto bi umrla... Ako bog da, spasičeš se, ostaćeš
i zdrava i živa!
Najzad je Rabija otvorila oči. Peregrinija je jako uzbudilo njihovo
svetlucanje. Ličile su na oči tigrove ženke koja pred svojim brlogom
brani mladunče od lovaca. Oči između natečenih kapaka svetlucale su
i nisu se ugasile čitav dan - čitav dan ih nije zatvorila.
Pošto je te večeri svojom rukom napio Rabiju kiselim mlekom i
stavi čašu na zemlju, Peregrini reče:
- Večeras ću izaći na ulicu, Rabija. Nemoj brinuti ako malo
zakasnim.
- Dobro...
Glas joj je bio promukao, ali oštar. On je želeo da čuje onaj topli
glas koji bi, kada bi ranije izlazio u kafanu, dovikivao iza njega „Dušo
moja, nemoj ostati kasno”.
Pošto je izašao, Rabija je odmah poslala Pembu u konak. Rekla joj
je: „Tetko, dobro objasni gospođi ono što su lekari rekli...”
U stvari, Pemba je jedva čekala da može nekome objasniti neobični
događaj tog dana.
Тако je... Razrezati trbuh i izvaditi dete. То je nešto neverovatno
što pomućuje um. Cim je čula da treba da ide u konak, izašla je kao
strela izbačena iz luka.
Rabija je jedva čekala da ostane kod kuće sama s Rakimom. U
svakom nesrećnom trenutku njenog života patuljak joj je bio saveznik
u koga se najviše pouzdavala. U srce tog patuljka mogla se više pouzdati
nego u srce nekog rvača.
- Ugasi lampu. Zapali sveću kraj mojih nogu. Svetlo mi bode oči,
striče.
Rakim je shvatio da je to naređenje samo uvod i da hoće da mu se
izjada. Pošto je izvršio naređenje, povuče stolicu i sede pored Rabije.
Soba je bila napola tamna. Trebalo se sagnuti da se vidi lice bolesnice.
Rakim se sagnu. Lice joj je bilo bledo, obrazi upali. Ali je bio vidljiv
izraz odlučnosti i volje. Rakim se malo razvedri. „Na licu čoveka, koji
će umreti, nikad nema tako živog izraza. Osman preteruje.”
Saslušao je do kraja njeno izlaganje. Kad je ućutala, reče:
- Тако je, mnogo se žena tako porađalo. Nemoj se brinuti. - То je
rekao, ali se zabrinuo.
- Znaš li ti striče, ijednu ženu koja je ostala živa posle operacije?
- Da. U malom pozorištu bio je jedan mladić koji je glumio uloge
hrišćanina. Zvao se Redžep. I on je došao kroz pogrešna vrata, a majka
mu je bila zdrava i krupna žena.
U zelenom odsjaju Rabijinih očiju nalazio je po jedan tračak svetla.
Rakim se gotovo uplašio. Ali, ne treba prepustiti trudnicu samoj sebi.
234
 - Dobro, Rabija, ali zašto se ti toliko ustežeš da pobaciš? То se
može dogoditi svakoj ženi. Upitaj nanu Zehru.
- Ona vrši pobačaje vanbračne dece.
- Uopšte nije tako.
- S brakom ili bez braka. Cak i kad bi bilo vanbračno, ja svoje dete
neću pobaciti. Razumeš li?
Parajući grlo, vikala je u lice Rakimu.
- Svakako, svakako, slatka moja.
Rakim je bio slomljen, Rabija je bila gotovo poremetila pameću
- pravi ludak. Ali je ta ludost zajednička svim trudnim ženama. Rakim
je bio prisiljen da taj poremaćaj primi kao najprimitivniji, ali najvažniji
zakon života. Prirodni nagon materinstva koji vlada od divljih naroda
do najcivilizovanijh zajednica!
- Ti malo opameti Osmana, striče. Neka mi više ne dosađuje s tim
zahtevima da se moje dete u trbuhu raskomada.
- Ne brini, objasniću mu koliko to budem umeo i mogao.
Bolesnica je uzdahnula. Od jutros prvi put je napetost celog njenog
bića malo popustila.
- Da ugasim sveću i da se povučem, Rabija. Treba da malo zaspiš
i da se odmoriš.
- Ne... Bez svetla mi dolazi zlo. U mraku osećam da se spušta
na mene mora. Do svanuća ne mogu zaspati. Sedi, striče, razgovaraj.
Ako i zaspim, nemoj otići. Dok ne dođe Osman, nemoj me ostavljati
samu.
Patuljak se spusti sa stolice na pod. Drhtale su mu ruke dok je
vadio tabakeru. Malo kasnije bolesnica se javi iz postelje;
- Ко ti je bila majka, striče?
- Nikad je nisam video, slatka moja. Stid je bilo što je rodila
kretena, kao što sam ja, to joj je teško palo na srce. Rađajući mene,
ona je umrla.
- Pričaj dalje, striče. Pričaj o svom detinjstvu.
I Rakim je pričao sedeći. Glas mu se postepeno spuštao. Rabija je
gledala na zavesi jedan po jedan čin Rakimovog detinjstva. Komično,
ali toliko žalosno, da je izazivalo suze na oči!
Prvi čin: dete-patuljak se igra s grupom zdrave, razvijene, ali
nestašne i bezosećajne dece, sa svojim stričevićima. Oči deteta-patuljka
su tužne kao u malog majmuna.
Ali, da bi stekao pravo na hranu koju jede, odelo koje mu prekriva
leda, mora da zasmejava svoju okolinu, da je zabavlja. Noću njegovi
stričevići, s kojima leži u jednoj sobi, ne daju mu da spava. Vuku jorgan
i dižu ga. Udaraju ga, biju, kad zapomaže, oni se smeju. Ali ih dete-
patuljak najviše zasmejava tankim piskutaljivim glasom koji pušta iz
sebe kad ga golicaju. Ciči kao miš uhvaćen u mišolovku.
235
 Drugi čin: nestašni, punački dečaci nad detetom-patuljkom, jedan
mu seo na trbuh, jedan mu zatvara usta, drugi ga golicaju ispod pazuha
i po tabanima. Piskutavi glasovi. Dolazi otac deteta. Васа patuljka u
kuhinju.
Treči čin: dete-patuljak u sedmoj godini. Ali dug kao ruka, kao da
su mu dve godine. Na Bajram ima crveni ogrtač. Veseli se, kada ostane
sam, Ijubi ogrtač, Ijubi... Sada je dadilja najmlade svoje rođakinje,
devojčice od godinu dana. Nju, koja je odrasla gotovo koliko on, nosi
stenjući. Niču zubi devojčici, slini po bajramskom crvenom ogrtaču,
pokušava da češe zube na patuljkovom nosu, na vilicama. Kezi se,
plačljivo i prljavo dete.
Cetvrti čin: patuljku je petnaest godna, beži iz stričeve kuće.
Doživljava razne promene... Najzad postaje patuljak malog pozorišta.
Tevfikov drug i prijatelj. Već postoje mišice, koje će ga braniti, ima
jedno Ijudsko srce koje će ga voleti...
Rabija se slatko nasmeja. Tevfik od sedamnaest godina... Bedni
patuljak se spasao i usrećio...
Spušta se zavesa na Rabijin mozak. Spava.
U svom životu Rakim nije ništa tako lepo i istinito ispričao. Ugasio
je cigaretu i osluškivao na postelji. Rabija je sasvim slobodno disala.
Sigruno spava bez strašnog sna.
Ne treba se toliko plašiti...
Vehbi Dede nije ni podigao oči sa Mesnevije. Peregrini je pričao
ne odvajajući pogleda od Dedeova lica, čije su tanke vilice i široko
čelo podsećali na Isusa. Ali, koliko god je on sa uveličavanjem i
temperamentno pričao o Rabiji, Dede je toliko izgledao mirniji, štaviše
nezainteresovan.
Ućutao je tek kad mu je stao dah. Bio je razočaran. On nije došao
u Džihangir iz Sinekli Bakala samo zato da bi ispričao Vehbi Dedeu
svoju muku. Imao je određeni cilj. Hteo je da iskoristi dervišov uticaj
kod Rabije. Ako Vehbi Dede hoće, on će ubediti Rabiju. Odvratiće je
od lude tvrdoglavosti. Međutim, Vehbi Dede je njega saslušao, ali mu
se nijedan mišić na licu nije pomerio. A sada odobrava Rabijin stav.
Pošto je ona odlučna i jake volje, pošto je predvidela smrtnu opasnost
da bi sačuvala svoje dete, znači da u tome ima neke mudrosti. Vehbi
Dede izlaže svoju filozofiju, koja je večeras uznemiravala Peregrinija.
On prekide Vehbi Dedea:
- Ali, ja ni po kakvu cenu ne mogu izložiti Rabiju toj opasnosti.
- Večna volja...
- Kad bi bila i večna volja, koja će ubiti Rabiju, ja bih joj se
suprotstavio. Ja sam večeras došao nadajući se da ćeš mi pomoći,
prijatelju moj. Svaku tvoju reč Rabija smatra mudrošću. Dođi,
236
razgovaraj, savetuj. Ubaci malo logike u njenu glavu bez mozga.
Današnja žena je primitivna kao i žena starog plemena.
Peregrini obrisa znoj sa čela. Vehbi Dede mahnu glavom:
- U ta pitanja nije se dobro mešati. Ja tu ne mogu ništa pomoći.
Sta znam, možda je njena upornost neko nadahnuće.
- U svakom pitanju bio si Rabijin vodić u životu, prijatelju moj.
Pa i prilikom udaje. Како sada ostaješ tako nezainteresovan kad je u
pitanju njen život?
Peregrinijev glas bio je tužan. Borio se da ne ispolji revolt koji je
osećao. lako je odavno prijatelj s Vehbi Dedeom, mnogo mu je zavideo
što ima uticaja na Rabiju. U stvari, to što sam nije uspeo, pa se obraća
Dedeu da je ubedi, rušilo je njegov ponos. Ali, za spas svoje žene on
je podnosio i ovu žrtvu. Sada se mnogo Ijutio na tog čoveka, kome je
Rabijin život manje važan od njegove konfuzne filozofije.
- Ti, dragi prijatelju, nisi ćovek, ti si filozofija. Za tebe su milost
i Ijubav vezani za metafizićka mišljenja. Како je to okrutna, divlja
filozofija. A ja sam smatrao da ti voliš Rabijul
Digla se mirna Isusova maska s lica Vehbi Dedea. Setno i s
ćudenjem otvori oći:
- Ja Rabiju mnogo... veoma mnogo volim. - Reće i ućuta. Na
njegovom čelu, koje je do malopre bilo kao mirna voda javiše se duboke
bore od brige.
Peregrini ga je prepustio samom sebi. Da hiljadu godina ostane
na Istoku, neće shvatiti koliku važnost mistici pridaju duši. Како je to
patološka, naduvana misao. Da li će Istok jednog dana u potpunosti
poricati snagu duše i time iznenaditi Zapad?
Vehbi Dede zatvori Mesneviju:
- Ne sutra, doći ću prekosutra, razgovaraću sa Rabijom. Možda
dete misli da je greh pobaciti, te se zbog toga usteže. То je od njenog
skućenog vaspitanja u detinjstvu. Opazio sam, ona je takva, sklona
je mnogo štošta smatrati grehom. Ja ću joj objasniti da je dozvoljeno
ćiniti sve što preporuči lekar. Bog nije opteretio ćoveka onim što je van
njegove mogućnosti.
Peregrini je bio prisiljen da se zadovolji time. Ali je znao da
Rabijina upornost i tvrdoglavost ne dolazi od verskog fanatizma. Rabija
je znala da će toga dana doći Vehbi Dede. Cak je i naslutila zbog ćega
dolazi.
Tog jutra ustala je iz postelje. Obukla se i pokrila kolena jednim
ćebetom. Peregrini je seo u fotelju. Dede je nije našao zbunjenu,
poremećenog uma, kao što je Peregrini govorio, bila je sabrana i
odlućna kao retko kada. Cak se, dok se ćešljala, po oštrim potezima
njene ruke primećivala odlućnost njene volje. U svetlucavim očima
237
 videla se sigurnost Ijudi koji idu ka odredenom cilju. Rabija je bila
slična komandantu koji pred odlučnu bitku proverava snagu i koji se
priprema isključivo za pobedu.
U Rabijinim očima koje su bile okrenute Vehbi Dedeu prvi put
nije bilo traga predanosti i pokornosti. Gledala ga je gotovo tako kao
da ga poziva na dvoboj. Dede se zbog toga ražalostio.
Pre dva dana rekao je da je Rabija duhovno samostalna, da on u
suštinskim pitanjima neće moći uticati na nju. Ali je danas u njoj bilo
nešto više od samostalnosti. Као da je bila prekinula duhovnu vezu sa
Vehbi Dedeom. Ona je uzela svoju sudbinu u svoje ruke. Teško onima
koji joj budu prigovaralil
Pre nego što je počeo da govori, bio je uveren da je njegove reči
neće moći odvratiti od odluke. Ali, da bi održao reč, koju je dao
Peregriniju, pokušaće ako mu bude pošlo za rukom.
- Bog ne opterećuje čoveka ničim što ne bi bilo u njegovoj
mogućnosti.
Time je otpočeo. Objašnjavao je da ne samo mistici, nego i
islamski propisi mogu dopustiti pobačaj deteta. Dok je on govorio,
zeleni plamenovi u očima majke-vučice - koje su uplašile Peregrinija i
Rakima - pržili su lice Dedea. Govorila je izazivajući:
- Vi... Zar mi i vi to predlažete? Tvrditi da nije greh raskomadati
nevino dete kome ni kosa nije porasla?
Vehbi Dede je shvatio da, ako misli da očuva prijateljstvo sa
Rabijom, mora od sada odobravati njen stav. A zar on nije odobravao
njen stav? Da Peregrini nije bio navalio na njega kao ludak, zar bi došao,
zar bi joj sve to rekao. A možda je Rabija odavno prekinula i duhovnu
vezu koja ju je vezala za njega. Možda je veza koja ih je držala od onog
dana kad je Rabija kao mala devojčica počela primati časove kod njega
- bila samo jedna vizija. Obrati joj se sav očajan:
- Poslušaj svoju savest, Rabija. Sta ona kaže, pravo je. Dete kome
ćeš ti biti majka, biće mudro dete. Neka ga bog učini blagoslovenim.
Hladna čelična zavesa, koja se malopre bila spustila između Vehbi
Dedea i Rabije, najednom se digla. Rabijina duša postala je pred Vehbi
Dedeom jedna otvorena, široka visoravanl
Neka derviš hoda po toj visoravni kako sam hoće. Rabijine oči,
koje su ga gledale, postadoše dva svetla puta koja su vodila Dedea u
njeno srce.
Vehbi Dede ustade. Lice mu je bilo potpuno bledo.
- Dobro se pazi, Rabija. Ne samo tvome telu, nego i tvome mozgu
i detetu treba zdravlja.
- Ne brinite.
Idući putem, Vehbi Dede je razmišljao:
238
 - Ne zaboravi, Vehbil Ljubav se nikad ne može vezati za materiju.
Ime i lice koje njoj dajemo, to je zavesa stvoritelja sveta. Rabija je
jedan mali odraz svetlosti moga Gospoda.

П1
c/^abija se brzo oporavila. Prosto je zbunila lekare. Pazi na dijetu.
Ono što su lekari rekli, izvršila je s velikom pažnjom do u tančine.
Oba lekara su osetila da taj brzi oporavak nije samo rezultat fizičkog
lečenja. Njihova bolesnica u Sinekli Bakalu nije bila nalik nijednom
drugom pacijentu koji im je dosad dolazio.
Najjači interes doktora Selima možda je bio u tome što će mu
Rabija biti prva porodilja kojoj će izvršiti operaciju carskog reza.
I doktor Kasim, koji je u svoje vreme bio najsavremeniji intemista
u Istanbulu, zapazio je da je Rabija bila drugačija od njegovih ostalih
pacijenata.
Doktor Kasim je bio prvi lekar koji je u Istanbulu bio uveren da se
na bolesnika može psihološki uticati. Inače, još nije bilo psihijatara u
to vreme, iako je ta grana medicine bila uzela maha u Evropi, naročito
u Engleskoj. Ali metod, koji je doktor Kasim hteo primeniti, naročito
je zainteresovao besposlene bogataše u Istanbulu, posebno one na
Nišantašu, pogotovo njihove žene. Društveni život činovničkog staleža,
koji je živeo u izobilju, tek se počeo menjati. Pošto su žene i muškarci
tek počeli da se druže, taj je period bio dosta kritičan. U porodicama su
se javljala nova pitanja, krizne tajne o kojim se nije pre govorilo, sada se
sve to iznosilo na videlo. Mnoge mlade žene su otkrile da ih muževi ne
razumeju, a da muž njene školske drugarice ili susetke više „odgovara
njenoj duši”. U ovom mladom lekaru, koji se nije nikad udvarao svojim
pacijentkinjama, žene su našle oduška da mu se izjadaju, da mu kažu
svoje nevolje, koje su se većinom odnosile na seksualna pitanja.
A Rabija nije imala onih briga od kojih su Kasimove bolesnice
patile, i u tome sve ličile jedna na drugu. Rabija nije imala seksualnih
kriza, onih koje bi predstavljale problem. Možda je njeno zanimanje i
njena sredina nisu od mladih dana navikli na izmešano društvo. Zene
njenog staleža nikad ne bi ni pomislile da lekaru pričaju o takvim
stvarima.
Osim za bolesti koje se jedino leče operacijom, one su se za svoje
zdravlje obraćale vračarama i nadrilekarima. A kad bi trebalo da se
izjadaju, to su činile najdiskretnije, pričajući o tome jedna drugoj, kod
česme, na ulici, u tramvaju, bez obzira na to da li su se poznavale ili
nisu.
239
 Rabija, koja je bila malo naprednija od tih žena, pristala je da negu
svoga zdravlja potpuno prepusti lekaru. A što se tiče borbe da se sačuva
od psiholoških poremaćaja, ona je tu sama našla rešenje, jednostavno
i primitivno, ali vrlo pametno... То je bio metod pomalo vezan i za
snagu volje.
Izbegavala je svaki tužan razgovor, sve ono čega bi se mogla
uplašiti, kretala se stalno u veselom društvu i vodila razgovore. Nije
dozvoljavala nikakav razgovor o imamu i Emini.
Тај način lečenja sprečavao je da ožive njene podsvesne vizije
koje su je mučile i remetile joj san. Njene su oči tražile samo lepotu.
Od davnina je ta sredina preporučivala trudnicama takvo ponašanje.
Cim bi ugledala lepo dete - bilo gde, stala bi i gledala ga, nastojeći da
zapamti kakve su mu obrve, oči... Imala je divnu kolekciju dečjih slika
koje je Peregrini izrezivao i sakupljao iz francuskih novina, sa kutija, pa
ih je Rabija svake večeri, uoči spavanja, pregledala. Peregrini bi je u tim
trenucima upoređivao sa slikarem koji se sprema da izradi lepu dečju
sliku, pa radi toga razgleda mnoštvo dece.
Svake nedelje dolazio je doktor Kasim. Rabija je s njim razgovarala
samo o pitanjima koja se tiču zdravlja. Ona se sama uverila i uspela da
i njena sredina shvati da je vadenje deteta operacijom sasvim prirodno.
Najviše se čudila što su zbog njene operacije više strahovali stanovnici
ulice Sinekli Bakal nego njeni ukućani.
Bila je obećala Peregriniju da neće učestvovati u spremanju njihove
nove kuće i održala j e obećanj e. A kad je onog dana ušla u kuću, potpuno
se razvedrila. Dvorište koje je sada postalo lepo uredena bašta, potpuno
je izmenilo izgled kuće. Na dnu zida od kuhinje vidi sadnice jasmina
i kozje krvi, što obećava lepe mirise i divne cvetove. Ispod njenog
prozora s kraja na kraj prostire se senik. Neće više tražiti sobu u kojoj
je nekad spavala. Da je samo još orah okrenut njenom prozoruj bilo bi
kao da se kuća ništa nije promenila. Ali, umesto oraha, na sredini bašte
je divan bazen. Okolo je mermer, dva lava sede podvijenh repova, a iz
usta im izbija voda... Koliko će to voleti Rabijino detel
U takvom raspoloženju stara Peregrinijeva kuvarica, Jelena, učinila
joj se još draža. Та žena, koja je na gornjoj usni imala velike brkove,
a duge, prosede dlake na mesnatim obrazima, izgledala je vrlo ružna.
Jedino, čim joj tetka Pemba pripremi rastvoreni šećer, njeno lice se
razvedri i ona je tada potpuno drugačija. U dekoru kuće u kojoj su
živeli bila je jedina izmena u tome što su mesto mangala bile bele peći
koje su zagrevale kuću, pa čak i popločani hodnik.
- Dođi da vidiš moju radnu sobu.
- Која je to soba, Osmane?
Та soba, koju je bio uredio, nalazila se prema imamovoj. Tu je sobu
Emina upotrebljavala za ostavu. Rabija se sećala da je to bila mračna
240
soba bez vazduha, u kojoj su do plafona bile naslagane stare stvari. A
Osman je tamo uneo svoje najdragocenije predmete. Soba u kojoj radi
i živi umetnik sa Zapada...
- Osmane, koliko imaš knjiga?
Nije znala da li da više gleda slike na zidovima ili knjige. Kad je
ugledala klavir iz konaka, setila se svađe sa Osmanom na dan proslave.
Bilo joj je neprijatno. I osetila je da je Osmanu tada učinila nepravdu,
da ga je lišavala potpuno prirodne potrebe. Za godinu i po dana
njihovog zajedničkog života Osman nije imao svog kutka gde bi radio,
razmišljao, gde bi se odmarao. U kući iznad radnje, kao i u Rabijinoj,
Pembinoj, pa čak i Rakimovoj... Osman se osećao kao neki gost.
- Ovde ću pisati „Začarani bunar”. Koliko ga vremena nosim u
glavi.
- Tu se možeš odmarati, radićeš koliko želiš, mi ćemo te ostavljati
na miru.
- Ipak si dobro uradila što nisi pristala da iznajmimo muško
odeljenje u konaku. Bilo je to lepo mesto, ali privremeno. Ovo je naša
kuća, naš dom.
Rabija je shvatila da je odnela najveću pobedu koju može odneti
žensko srce. Konačno je uspela da najvećeg lutalicu priveže za jedan
kutak.
Ozbiljnim glasom reče:
- Као da smo na prekretnici u našem životu, zar ne, Osmane?
- Ne, nego kao da smo izašli na put spasa. Nema više ništa što bi
trebalo obilaziti.
Stajala je iza klavira i gledala kroz prozor koji je bio okrenut prema
Sinekli Bakalu s pogledom na senik i na modre zidove. Cinilo joj se da
će dohvatiti munaru ako samo ispruži ruku. Na ulici se spušta večernji
mrak, čuje se klepet nanula, uzvici prodavača kiselog mleka, glas
mujezina s munare.
- Vreme je večeri. I ovde ćemo zadržati taj običaj.
Те večeri za trpezom svi su bili ozbiljni kao Ijudi koji prisustvuju
nekoj svečanosti. Rakim je obukao nov ogrtač, Pemba stavila naušnice
od korala.
Posle večere Rabija je uzela Rakima za ruku i sa njim obišla celu
kuću. Tačnije, podsetila ga je na dane njenog detinjstva, na njene
uspomene.
Dok je prala sude u kuhinji, Jelena je čula da se Rabija od srca
smeje, kao i čudne glasove koje je izvodio patuljak.
- Hristo ke Panaiya...
Čim bi videla patuljka, čim bi čula njegov glas, uvek bi tako izvadila
krst i molila se Hristu.
241
 и novoj kući vreme prolazi —teče kao voda. Čim Rakim zatvori
radnju, odmah dolazi i zaliva baštu. Kad se Rabija vrati iz posete od
gospođe Sabihe, redovno čuje klavir iz Peregrinijeve sobe. Ali, ne izlazi
gore. Šije u svojoj sobi. Dugo ćuti, pa se najednom nasmeje. Stavlja na
prozor malu košulju od tankog platna i zagledajući je, govori u sebi:
- Mom sinu će biti ime Redžep, a Osmanovo delo će se zvati
„Začarani bunar”.
Jedno vreme nije mogla dići glavu od popodnevnih poseta. Nije
više išla na časove. Šamo bi primala goste koji bi joj govorili: „Srećno
stanujte”.
Najzad joj je došla u posetu gospoda Ikbal. Stara pomajka retko
je izlazila iz vile... Niko osim Rabije ne bi je mogao izvući tako daleko.
Nosila je u ruci jedan divan beli paket, omotan plavom trakom. Nije
ga mogla poveriti Pembi na ulazu, već je sama izašla uz stepenice kao
dete.
Ušla je u Rabijinu sobu. Pošto su se pozdravile i upitale za zdravlje,
stara je odmotala paket.
- Nek ti je srećna kuća, Rabija...
Dečje rublje, svileni delovi platna izvučeni sa dna sanduka, lepršali
su se kao ptica, svaki šav je bio pravo umetničko delo. Sa svoja dva
para naočara to je starica mesecima radila. Njena upala bezuba usta,
njene oči - sve se smejalo.
- Ako bog da, biće sin, Rabija. Мој je bio sin... Od tri meseca...
Ima od tada pedeset godina. Imao je sastavljene obrve.
Smežurana ruka prede preko naboranog čela. Isprekidanim rečima
ona je, unoseći u pričanje osobenosti svoga govora, oživljavala sliku
svog tromesečnog deteta, od pre pedeset godina, a naročito njegove
sastavljene obrve, duge od jedne do druge slepoočnice.
- Gde vam je sada sin?
Stara se pomajka nasmeja. Bilo je to nervozno i tiho smejanje. То
je Rabiju veoma uzbudilo. Kad joj je starica još rekla da ima pedeset
godina otkako je ostavila svoje dete u selu, a da tom selu nema možda
ni traga, Rabija se teško ražalostila.
Pleme gospođe Ikbal pobeglo je od Rusa sa Kavkaza i tako su
ovamo došli kao izbeglice. Nastanili su se oko Sabandže. Ona je bila
kćerka nekog roba plemenskog starešine. A starešina je mogao ne samo
robove, već i njihovu decu prodati.
Kada je muž gospođe Ikbal poginuo u ratu sa Rusima, njenom
detetu su bila tri meseca. Upravo tada je došao upravitelj dobara
komomikovog oca u selo da traži pomajku, jer je majka dvorskog
komomika po njegovom rodenju sasvim malo živela. Starica je s
ponosom pričala: bila je najsnažnija, najzdravija mlada žena u selu;
242
како su је prodali... како је došla u vilu i postala pomajka... Sada više
ne govori o svom sinu od tri meseca koji je imao tako divne obrve, već
za dvorskog komornika uvek kaže: moj sin.
- Како se zvao vaš sin?
- Toktamiš...
Toktamiš, dete koje je bilo rođeno pre pedeset godina, dete crnih
sastavljenih obrva - izbrisalo se iz sećanja svoje majke.
- Ropstvo je veoma ružno... Odvaja majku od njenog deteta, otkida
deo nje... Kakvo je to nasiljel
Rabijin glas je drhtao dok je starica bila mirna, i naslućivala je
da će joj progovoriti: suprotstavlja se jednom drevnom običaju. Jer,
običaj je kao i zakonski propis... On je kao neumoljiva ruka slučaja i
sudbine.
- Cerkezi prodaju svoje kćerke, gospođo...
Rabija, kojoj se sve do danas ropstvo činilo kao obična pojava,
najednom je shvatila kako je to teška tragedija. Dosad je tako mislila,
jer nije imala prilike da vidi kako se sa robovima loše postupa, a čula
je da su neke robinje bile na višem položaju od slobodnih žena. Kad
su u Hilmijinoj sobi razgovarali o borbi protiv ropstva, ona taj razgovor
nije ni pratila. Sada ju je sudbina Toktamiša suočila sa tom ružnom
činjeničnom stvarnošću.
Možda je Rabijino raspoloženje i grč na njenom licu podsetilo
gospodu Ikabal na jedan mučan događaj - naročito kad je Rabija
upitala: ,,Da li ste plakali kad su vas hteli odvojiti od vašeg deteta?”
Starica je pričala o tome.
Da, plakala je. Čupala je kose i udarala se po glavi. Čak je i
starešina, bojeći se da će ona izgubiti mleko od žalosti i da će joj tako
pasti cena, došao njenoj kući i činio sve da je smiri.
Kad je došla ovamo - prisećala se starica - bila je ponosna što joj
je na noge došao lično starešina orlovskog nosa sa srebrnim nožem o
pojasu. I u daljem izlaganju nije više spominjala Toktamiša, to dete
sastavljenih obrva.
Rabija je čekala da stara pomajka završi priču. Kad je ustala da
ide, nije ni pokušala da je zadrži, ustala je i ispratila gospodu Ikbal do
uličnih vrata. Pred vratima su konji, upregnuti u kola, kopkali zemlju
i mahali grivama. Jedan uglađeni kočijaš otvorio je vrata od kola i, čim
je gospođa Ikbal ušla, konji su odjurili kao u letu.
Rabija se pela uz stepenice, prelazila jednu po jednu, oslanjajući
se pri tom na ogradu kao dete koje je tek prohodalo. Kolena su joj
klecala, osećala je potpunu prazninu - plakala je kao da je neko udara.
Bez sumnje, priča gospođe Ikbal je do dna srca potresla. A otkud je
poticala priča te starice?
243
 Sudbina... Sudbina i vizija koje je Rabija htela da pokopa u sebe,
da ih zaboravi. Slepa, gluva, bezuba vizija nasilja koja odvaja majke od
njihovih sinova, od dece divnih, sastavljenih obrval Ко zna kakvu će
imati budućnost dete koje nosi!
Ne treba misliti na to... Ali, ona ne upravlja mislima. Možda
joj ta crna misao nije došla samo zato što je govorila sa staricom. Те
sedmice nije uzimala lekove, čak je dva puta jela šnicle. Govoreći joj
da se osušila kao fenjer, Pemba ju je naterala da jede meso. Međutim,
doktor Kasim je bio rekao da je za nju meso otrov.
Sela je na stepenice i pogledala svoje ruke. Као da su malo
natečene. Opet belančevina... U mislima je računala: tek je prvi
decembar, ima još oko dvadeset dana. Da jednom gore izađe... Sad će
Pemba doći da kadi crni kim, rutino seme. Luda Ciganka. U njenim
mislima motale su se vile i đavoli. Ona je razgovarala sa njima kao sa
Ijudima. Sama sebi govori: „Rabija, tvoja je vila đaurka.” I ne ustručava
se da toj đaurki kaže otvoreno svoje mišljenje. Noću, dok je tama svud
unaokolo, otvorila bi Rabijin prozor i tom priviđenju, koje je stajalo
pred njom, govorila grdeći ga: ,,Ti bezverna đaurko, ti...”
Rabija bi se smejala. Ali, nije bila raspoložena. Sta sve može
zadesiti čoveka! Ali, ako on želi da mu se ne sruči nesreća na glavu,
mora se uzdržati od suprotstavljanja i vidljivim i nevidljivim snagama
svih vrsta.
Kad je Rabija htela ustati sa stepenica, čula je glasove, shčne
ječanju, koji kao da su dolazili ispod zemlje. Bio je to Peregrinijev
„Začarani bunar”. Како je to čudna melodija! Bunar se stalno pra2uii.
Naslonila je glavu na ogradu. Zaboravila je strah koji ju je malopre
potresao, tegobu koja joj je pritiskivala grudi. U toj melodiji bio je on,
koji se smejao, koji nije verovao ni u šta drugo osim u ono što se može
videti i opipati. То što se on gore nalazio hrabrilo je Rabiju.
- Sada će on izvesti buku sličnu buci koju stvara kanta kada udara
o dno.
Govoreći, ona je mislila o pojedinim odlomcima njegove opere.
Ipak se dosta zalagala u stvaranju tog dela. Provela je noći slušajući
kako on peva stare melodije, a i sama je izvodila pojedine glasove,
naročito one koji podsećaju na hujanje vjetra.
- A šta će sada uraditi? На, ovo je četrdeset i prva kanta. Izlazi vila.
U ruci nosi riznicu. Plava devojka, koja vadi vodu, stala je ukočena...
Ne, ne! То Osman ne može savladati. Vile, koje izlaze iz bunarske
kante donoseći riznicu, ne pevaju tako zapadnjačke pesme.
Kakva li je to vila? U svojm mislima videla je vilu u liku čerkeskog
mladića crnih, sastavljenih obrva, na tankom struku vile visio je srebrni
nož. Plava devojka, koja je vadila vodu, a sada stajala ukočeno, bila je
244
mladost gospođe Ikbal. Uzdahnu. Odrešio se čvor nesrećnog slučaja na
Kavkazu. Njena imaginacija sastavila je majku i sina, koji čeznu jedno
za drugim pedeset godina. То je smirilo Rabiju. Onda su njene misli
bile zaokupljene nastojanjem da nade melodiju koja će dočaravati vilu
koja donosi blago. Neće to biti melodija, već nekoliko glasova. I to
nekoliko sasvim novih glasova. То treba da bude oštro, snažno. I ta dva
glasa treba da se stalno ponavljaju u zamršenom, strašnom i burnom
orkestru. A takav orkestar treba da bude bure koje se čuje i vani. A glas
vilel N ašlajel... Našlal...
Dva, ne, dva i po glasa koji su se sakrili u jednom uglu njenog
sečanja^ Те glasove je izazvalo sećanje na udaranje čekića o kamen
nekog Šiptara koji je radio na kaldrmi.
Sva zadihana gurnula je vrata Peregrinijeve sobe. Ogmut starim
radnim kaputom od cme kadife, u beloj košulji raskopčane kragne,
rasutih prosedih vlasi, šetao je pijanist gore-dole, od klavira do pisaćeg
stola i obratno.
- Osmane, našla sam vilinu pesmu o riznici.
Ruke je podigao prema glavi, kao da će sebi počupati kose.
- Pst... pst! Zatvori vrata, idi... Prekidaš mi misli.
Govorio je strogo, nestrpljivo.
Rabija nije izašla. Naslonila se na vrata. Njen kristalno čisti glas
otpevao je ono što je „našla”. Jedan glas je buo dubok, dmgi visok, a
onda poluglas.
- Ovo Osmane. U burnom orkestru ova dva glasa treba da se čuju
kao kad čekić udara.
Peregrini je stajao na mestu i slušao. Ponovio je glasove sam.
Otišao za klavir i odsvirao... Izvanrednol
Naglo se digao. Pisao je i pisao na listovima note koje su bile
razbacane po stolu.
Ponosna i prisebna, jer mu je predala dragocen materijal, sela je u
fotelju nečujno, plašeći se da ne diše glasno, da ga ne bi zbunila.
Peregrini je na kraju došao i seo prema njoj. Nekim novim izrazom
pogledao je u Rabijine oči. On do sada nije tako duboko osetio njeno
telo, već njeno unutrašnje biće koje se skrivalo u telu. Ona nije samo
njegova žena i Ijubavnica. То je večiti dmg koji shvata život kao što ga
i on sam shvata...
Rabija nije ništa govorila. U sobi je bila polutama. Peregrini se
sagnuo da potraži njene oči. U tami mu se učinilo da je njeno lice
potišteno. Usne su joj bile skupljene, vatrene oči bile su kao u ranjene
tirgice kad je uhvate u stupicu.
- Šta ti je, jesi li bolesna?
-N e...
245
 Obrisao joj e rukom znoj sa čela. Bez sumnje, bilo joj je zlo.
- Ali, još ti je rano. То ne bi mogli biti bolovi.
- Budimo mirni...
Oponašala je doktora Kasima. Peregrini ne shvata koliko su teški
bolovi koji dolaze i prolaze, razdiruči njenu utrobu. I pored pretvaranja
kojim je želela da prikrije svoje stanje, ona se ipak plašila, plašila se
sene smrti, s kojom će se suočiti za petnaest dana.

пп
(^^^vadeseti je decembar. Obilazeći ugao Sinekli Bakala, Peregrini
se suočio licem u lice sa starešinom Sabitom.
- Zaželeli smo da te vidimo, stričel Nisi svratio kod nas otkako si
se preselio.
Peregrini se osmehnuo. Toliko se predao „Začaranom bunaru”
da je i zaboravio da postoji mala kafana u Sinekli Bakalu. Cak ga ni
Rabijina bolest poslednjih dana nije zabrinjavala mnogo.
- Ovih dana ne mogu da ostavim samu sestru Rabiju. Nemoj mi
zameriti.
- Imaš pravo, striče... - Starešina Sabit pljucnu ispod ruke. - Ako
noću ustreba lekar, ti samo dođi pod moj prozor i zovni. Stići ću makar
mi ruke bile u crvenoj krvi.
- Da si nam zdravo, brate! Samo me nešto zabrinjava. Ako kola
budu potrebna da se dovede lekar posle pola noći, gde ćemo ih naći?
- Ti nemoj brinuti za to. Iza naše kuće je štala. Baciću čitav prozor
na vlasnika i probudiću ga kad budem hteo. Za pet minuta biće kola
spremna. Ako ne bude dovoljan jedan konj, pozvaću čitavu požarnu
grupu. Ti samo naredi, striče.
Peregrini pogladi Sabita po iskrivljenom ramenu.
- Biće dovoljan jedan konj; nezgodno je buditi grupu iz sna... -
Nasmejao se i odlazeći doviknu - večeras ću doći u kafanu, sve sam
vas se uželeo.
- Ja ću posle večere svratiti po tebe, striče!
Vraćajuči se kući, Peregrini je cvokotao od zime. Na ulici nije bilo
nikoga. Bilo je tiho, ali dosta hladno. Nebo se spustilo toliko da se čini
da će dodirnuti krovove. Neko olovno nebo boje dima. Gde li počinje,
a gde li se završava? Uliva strah u kosti čoveka.
Za večerom Rabija nikako ne otvara oči, samo zeva. Poslednjih
dana su joj očni kapci jako natečeni, čini se da stalno spava. Od onog
dana kad je ulazila u Peregrinijevu sobu i otpevala neobičnu Siptarovu
pesmu o kaldrmi, postajala je razdraženija, sve nemoćnija, lice i oči joj
246
stalno natiču. Lekari su postali zabrinutiji, jer od tada u mokrači nalaze
sve više belančevina.
Svaka dva dana dolazi doktor Kasim. I on saopštava Peregriniju
neprijatne vesti o Rabijinom zdravlju. Ali, na to ne treba misliti... I
pored lekarevog nastojanja, on opet misli na mogučnost krize za vreme
porođaja. Ružna mogučnost....
- Rabija, dušo moja, ti večeras lezi ranije. Oči ti se zatvaraju. ^
- A kad mi se otvaraju? Sklapaju se svake noći, kao kod kokoške.
Govorila je tiho, kao malo bolesno dete. Žali se skupljajući usne:
- Plašim se da rano legnem. Već nedelju dana, čim sklopim oči,
sanjam ružne snove.
Pemba znatiželjno upita:
- Šta sanjaš, Rabija?
Za Ciganku je svaki san, a naročito san žene kojoj je vreme poroda
blizu, imao posebno značenje. Smatrala je da će se taj san svakako
ostvariti.
- Sanjam jednog krupnog čoveka u belom turbanu.
- Bog te sačuvaol
Pemba i Rakim pljucnuše u stranu, kuvarica na vratima izvadi
krst.
- Potpuno liči mom dedi. Turban na glavi, obrve kao njegove. Sto]i
okružen crvenom svetlošću koja zaslepljuje. Patnje zagrobnog života, o
kojima je pričao, čini mi se kao da su sve skupljene, da su tu. Ja to ne
vidim, ali osečam, sve mi se čini da je tako.
Rabiji se poče jako štucati. Hvatajući se rukama za trbuh, počela
je da viče: „Bacite u vatru dete ove žene.”
Pred vratima Jelena se i dalje krstila govoreći: „Hristos ke
Panaiya.”
Rakim pokušava da smiri Rabiju:
- Ne brini, draga moja, sigurno si mislila na imama pred spavanje.
Ovih se dana ponašaš kao dete. Neki dan si mi pričala kako ti je imam,
dok si bila dete, bacio lutku u vatru. Zbog toga tako i sanjaš.
- Тако je, striče.
Peregrini namršti čelo:
- Možda si u mojoj sobi gledala slike koje prikazuju Danteov
pakao. ^
- Bogami nisam. Znaš i sam da odavno ne gledam ruzne slike.
- Slušaj me! Kad pođeš na spavanje, misli samo na Vehbi Dedea.
Тај te čovek smiruje više od bilo koga, jer po njegovom učenju u
zagrobnom životu nema ni patnji ni pakla.
- Tačno! A zašto mi to nisi ranije rekao?
Те Peregrinijeve reči su je smirile. Da Vehbi Dede nije otišao u
Konju, on bi ga odmah sutra pozvao. Kad bi se Rabija s njim cesće
247
 sastajala, sigumo bi manje patila. Inače, ovih dana se toliko moli bogu
da gotovo ne diže glave s poda.
Slušali su bat njenih nogu dok je išla preko popločanog hodnika.
Svi su ćutali zabrinuti. A Pemba ponajviše. Izbuljila je oči i gledala
potpuno zanesena. Tiho je rekla:
- Као da je žena nagazila na nešto. U dobri čas, pfu, pfu, pfu.
- Cuti, crna veštice, brbljivice jedna!
Rakim se toliko naljutio, pa se čini da će je zadaviti.
- Zašto da ćutim? Zar može tvoja kratka pamet sve to shvatiti?!
Svaku trudnu ženu napadaju đavoli i vile. A kako ne bi Rabiju kad je
njena vila daurka. Prosula sam po ćoškovima bašte slatku vodu, toliko
sam petlova odnela bogomoljcima, svako veče palim i kadim, a svinja
ništa ne pomaže. Izgleda da sam zasladila usta nevemice.
Peregrini se nasmeja:
- Како si to učinla, tetka Pembo?
- Pitaš kako? Znaš za lek što ga je dao onaj lekar, koji liči na štap u
vrtu? Pronašla sam ga dole po njenom temenu.
- Како si joj videla teme, tetka?
- Zar je potrebno to videti? Znam kao da sam je i videla. Noću,
ispod Rabijinog prozora... Rekla sam sa srećom i bacila pet-šest kašika
gorkog leka.
Pemba ućuta. Mahnu glavom:
- Kamo sreće da sam slomila ruku. Ah, nevema, nevema, kučka
Pemba. - Udara se po glavi, mkama, oči joj pune suza pokajnica. -
Ako se nevernica bude zbog toga naljutila i nastavila da napada Rabiju,
nikad, nikad se neće spasti. Nema porodilje koja bi bila spasena...
Slušajući je, Rakim je iskolačio oči koje sad postadoše velike kao
šoljica, ustade sa svoje stolice, stisnu pesnice i zavika sav izvan sebe:
, ' J^szahvalna, bezvema Ciganko. Da se samo Rabija spase,
nećeš mi živeti ni jedan dan. Stisnući ti crni grkljan, ubiću te.
Peregrini uhvati Rakima i posadi ga:
- Dodi sebi, striče Rakime... Lek što ga je tetka Pemba prosula je
za smirenje živaca... Umiriće živce i najljućih vila.
Kroz bele zavese u sobu prodre nekoliko tračaka svetlosti. Neko
je išao kroz baštu mašući fenjerom. Pemba i Rakim su se svađali i niko
od njih nije čuo škripu vrata.
Peregrini ustade:
- Daj mi kaput, tetko. То dolazi starešina Sabit. Idem u kafanu.
Na ulici je bilo toliko hladno da su trnuli vrhovi prstiju. On je
rame uz rame isao sa Sabitom. U svetlu fenjera osećali su da se olovno
nebo spustilo na njihova temena, gotovo da ih dodiruje. Izgledalo je
kao neka debela, teška zavesa barutne boje.
248
 Starešina Sabit progovori:
- Dolazi jaka bura.
- Čim su se otvorila vrata kafane, iz svakog ugla su se čuli
glasovi: „Dobro veče.” Те noći kafana je bila puna. Ali su se lica teško
raspoznavala. Dim od cigareta ispunio je svaki kutak kafane. Stakla
se rose kao prozori u kupatilu. Lupa šoljica i tanjira pored tezge, šum
tople vode iz samovara, meša se sa klokotanjem nargile koja se čuje iz
svakog ugla. Šegrt, vadeći ruke ispod zastirača crveno-belih pruga i ne
osećajući potrebu da pogleda one što su došli, viknu:
- Jednu sa šečerom, jednu bez...
Raspukline oko prozorskih ramova i oko vrata čvrsto su začepljne.
Nijedan talas vazduha ne može ući unutra. Jak miris kafe, izmešan
mirisom tumbekije duvana i teškom zaparom Ijudskog daha ulazi kroz
nos u pluća.
Peregrini je te večeri malo govorio.
On je došao u kafanu pod utiskom Rabijinog stanja i sna koji mu
je pričala kao i rđavog vremena na ulici.
Najednom dunu snažan vetar, stakla i okviri se zatresoše. U jedan
glas svi povikaše:
- Snežna vejavica.
Peregrini ustade, nije mogao dalje sedeti. Rabija se plašila bure.
Briga i očaj sa njegovog lica pređoše i na ostale. Као da je s njim na tom
smrdljivo i zagušljivo mesto došla i Rabijina sena. Misli ovih Ijudi bile
su obuzete Rabijom. Vreme poroda je došlo, danas-sutra prorezaće
trbuh nesrećnoj ženi...
Izlazeći iz kafane, Peregrini je u toj opštoj tišini oseti da ga ti Ijudi
vole i sažaljevaju istovremeno. Ljudi su jedan drugom polako šaputali
na uho: ,,Da joj bog olakša.”
Fenjer se ugasi. Starešina Sabit uhvati ga ispod ruke i povede.
Vetar je duvao takvom snagom, činilo se da će iščupati strehe. Peregrini
je očekivao svakog časa da mu padne dimnjak na glavu.
U kuhinji je gorela lampa, Rakim je sedeo uz mangalu i pušio
cigaretu.
- Šta ima novo, striče Rakime?
- Sve dobro... Odozgo se ne čuje ni najtiši glas. Ako hoćeš, sedi i
ti i zapali cigaretu.
- Ne, bolje da izađem gore. Možda će se Rabija probuditi. Како
je strašan vetar.
- Ako bude šta potrebno, ja sam u kuhinji. Bura mi ne da da
spavam.
Rakim je inače te sedmice vrlo malo spavao. Ležao je na gornjem
spratu u sobi u kojoj je u svoje vreme ležao imam. Poslednje sedmice
249
mnogo je razmišljao o strahotama koje je imam pripovedao Rabiji u
njenom detinjstvu.
Rabijin san i Cigankino brbljanje su ga učinili još osetljivijim. Cinilo
mu se, ako izade gore, da če pred njega izaći imam s turbanom.
Večeras je odlučio da čeka. Plašio se, ako samo sklopi oči, da će
neko uzeti Rabiju i odneti je. Sada se smirio, jer je Peregrini otišao u
sobu. Zaspao je sa cigaretom u ruci.
Počeo je da sanja. Samo Rabiju. Maše svojim dugim pletenicama,
u ruci joj korpa s povrćem, kao onog dana kada je prvi put došla u
radnju. Tevfikova ludost... U snu je više zauzet Tevfikom. Njegove
kestenjaste oči su natopljene suzama, kao oči u žene. On mu govori:
,,Ne boj se, Tevfik, dok sa tu ja, Rabiji neće ništa nedostajati.”
Napolju je bura sve jača. Crepovi na krovovima se tresu. То
patuljku dočarava bubnjanje kao u vreme Ramazana prošlih godina.
Ulična deca u jedan glas viču:
- Eto dođe, eto odlazi; eto dođe, eto odlazi, dum dum da dum
dum, dum dum da dum duml
Vetar čupa limene oluke na kuhinji. Ne, to Rabija udara uz
doboš. Okreće se, okreće, njena noga u crvenim potpeticama i belim
čarapama udara patuljka. A patuljak odigrava ulogu majmuna. Lomi
orahe, prevrće se preko glave, vrišti, sve brže i brže...

Peregrini se spusti na jednu stolicu i zagleda u Rabijino lice. Njeno

lice ne raspoznaje se na slabom svetlu noćnog kandila, ali izgleda vrlo
čudno. Stalno se trza, ječi.
Duva, duva] Kućni se temelji tresu, čini se da se ruše. Izlila se
neka slepa srdžba, divlja, podivljala i strašna snaga, kao da će svojim
noktima iščupati sve što je na površini zemlje.
Peregrini ubaci drva u peć. Oči mu se zaustaviše na plamenu.
Mislio je: hoće li Rabija umreti? Ako ona umre, njegov život u Sinekli
Bakalu biće završen. Možda je ova noć poslednja u ovom životu.
Zajednički život trajao je godinu i po. Pun je događaja... Svi detalji,
kojih se Peregrini setio, puni su sreće. Као da nije bilo nijednog ružnog
dana. Тако je bio lep njegov život sa Rabijom! Ali... možda će se večeras
okončati]
Rabija neprestano ječi, i to joj para grlo. Upalio je lampu i odlučio
da je probudi.
Cim se približio postelji, ustuknuo je. Nikad neće moći zaboraviti
taj izraz straha i bola na Rabijinom licu, izraz kao u životinje koja se
zgrčila da bi izbegla smrtni udarac, ali koji je nije mogao promašiti,
te tako ostala kao ukočena. Sada se Rabija bila oznojila. Lice joj je
natečeno, boje potpuno modre. Oči otvorene, jedno kao mrtvo, drugo
svetluca kao komad obojenog stakla.
250
 - Rabija, Rabija, Rabijal
Peregrini je prodrma jednom, drugi put. Ali ga ona nije čula. Nije
došla sebi. S bolom je došla kriza, kako je lekar predviđao. Potrčao je
dole, uhvatio Rakima za oba ramena i jako ga prodrmusao. Rakim se
probudi iz prijatnog sna: video je sebe u ulozi majmuna koju je igrao sa
Tevfikovom kćerkom.
U kući su gorele lampe na sve strane. Cuo se topot nogu koje
idu žurno tamo-amo. Masirajući kolonjskom vodom Rabijine ruke,
Peregrini se sav pretvorio u uvo i osluškivao. Očekuje kola. A vreme se
ne miče, bura se pojačava... Vreme stoji. Zar će ostati večito okrenut
licem u lice sa ovom paćeničkom maskom koja prekriva lepo Rabijino
lice...

Rabija poče da dolazi sebi sva u nekoj prijatnoj toplini koja je

ispunjavala svaki deo njenog tela. Nalazila se u kupatilu. Jedna starija
žena držala joj je glavu. Bila je to bolničarka, koju je doveo doktor
Salim. Iz dvorišta zakukurika petao. Belo svetlo poče da osvetljava
zavese. U sobi je još gorela lampa, Ijudi su ulazili u sobu i izlazili. Neko
šapuće: „Soba je gotova.” Susednu sobu spremaju za operaciju. Sada,
sada...
Čula je kad su je izneli iz kupatila. Osetila je jednu jedinu bol,
koja je prostreli kao munja. Dok je u mislima želela više svetlosti, ta
bol, koja joj je kidala utrobu i stezala struk, ponovo je skupi kao ježa.
Ubode je jedna igla u ruku, u nosu oseti neki čudan miris. Zatim dođe
praznina, duga...

Crveni crepovi bili su potpuno beli. Sneg se spuštao u pahuljicama,

lepio se za staklo i zadržavao se.
Peć u Peregrinijevoj sobi gori jako, hukće. Lekari doručkuju. On
ih posmatra iz fotelje.
- Vaš sin će biti muzičar, dragi učitelju. Мајка mu je pod
hloroformom ispevala nekoliko pesama. Operacija s muzikom... На,
ha, hal
То je govorio doktor Selim. A Peregrini je osluškivao sve vreme
operacije. Kakve je čudne glasove izvodila Rabijal Neki su mogli biti
muzički. Deo o „rođenju”, mesta iz Kurana, a iznad svega ona dva i po
neobradena strašna glasa... Pesma vile koja donosi riznicu.
- Jeste li sigurni da će živeti?
Doktor Kasim je suvo odgovorio:
- Lekari ne vole da ponavljaju.
Selim se nasmeja:
- Nemojte slušati njega. On nema dece... Da, živeće.
251
 - Pozivam vas obojicu da dođete kad se Rabija pridigne. Žena i
muž prirediče vam koncert. Reći ću Rabiji da vam otpeva melodiju o
riznici iz „Začarnog bunara”.
- Која je to? Jesu li ti „glasovi” slični bunarskom čekrku koje
ponekad izvodi.
- Da. Preksinoć je ona to otpevala sa orkestrom bure.

пш
^ u l a 1908. bila je revolucija. Dunula je kao bura; iščupala korenje
ustanova koje su vekovi uspostavili; srušila tiranina, kao što se ruši drvo;
potpuno izmenila društveni red i poredak. Nastala je takva smutnja da
se nije moglo razabrati ko je ko, ni šta je šta.
I prognanici, koje je stari režim proterao, počeše da se vraćaju,
dolazi parobrod za parobrodom. U jednoj od tih lađa bio je Tevfik.
Okrenuo leđa suncu, opružio noge, pa uživa na palubi. Za jedan sat
treba da udu u luku.
Među prognanicima na ladi j edino se Tevfik zaneo brigom o porodici.
Drugi su bili opijeni vetrom slave koja im je najednom dunula u glavu.
Као izdajnici cara, izbačeni s noge na nogu, i proterani iz Istanbula, oni
su sada svi heroji. Ne samo oni koji su proterani iz političkih razloga,
nego i obični kriminalci, koji su činili prevare, ucenjivali, i zbog toga
proterani iz Istanbula, i oni su se grejali na suncu današnje časti i slave.
Prolazeći kroz Dardanele, jedan fantasta-pametnjaković došao je na
sjajnu ideju, koja će mu doneti novaca. Govorio je prognanicima i
organizovao udruženje „Žrtve politike”. Udruženju nisu bili potrebni
neki politički principi i slično. Prilikom izbora narod će ih izabrati ne
pitajući ih šta misle, u šta veruju. Jedino što će biti potrebno to je da
se na ulici popnu na jedan sanduk i ispričaju, uveličavajući malo, šta su
podneli u progonstvu. Odmah zatim postaće poslanici. A onda će doći
dobre plate, privilegije!
Tevfik ih je slušao leđima okrenut suncu. Na tom parobrodu jedino
Tevfiku nije predloženo da se upiše u udruženje „Žrtve politike”. Тај
čovek je komičar. Ne može valjda i on postati poslanik.
Najzad su pristali u luku. Grad Istanbul ih je srdačno dočekao. A
Tevfik, čim je ugledao Istanbul, počeo je da plače kao dete.
Sam nije znao kako je izašao na pristanište. Cinilo mu se da pliva u
moru Ijudstva. U mnoštvu sveta pao mu je pogled na starešinu Sabita.
Iza njega stajala su mnoga poznata lica iz Sinekli Bakala. Sav Sinekli
Bakal je došao da dočeka junaka slobode iz svoje ulice. Tevfik im je
prišao gurajući se ramenima.
252
 Čim ga je ugledao starešina Sabit, izdao je naređenje. Stanovnici
Sinekli Bakala su razdiruči grlo počeli da viču i aplaudiraju: „Ziveo,
živeooo”, čuo se uzvik jedan za drugim.
Tevfika su toliko uplašile te ovacije da je tražio mesto gde će se
sakriti. Potom su mladići Sinekli Bakala uhvatili jednog debelog čoveka
i digli ga na svoja ramena. Jedna mu noga na jednom, druga na drugom
ramenu, taj čovek je nosio zastavu u ruci. Bio je to jedan od mnogih
uličnih govomika, koje su dani revolucije izbacivali. Starešina Sabit ga
je slušao na Bajazidu. On mu se mnogo dopao, jer je novi režim veličao
s najvećim žarom.
Danas ga je doveo da održi govor u čast Tevfikova povratka.
Stanovnici Sinekli Bakala obećali su govomiku deset zlatnih lira. On
je počeo rečima:
- Došao sam da pozdravim junaka, kojeg je dao Sinekli Bakal,
oduševljenog pristašu slobeode.
Glas mu je bio кшрап, jak. I ostali Ijudi iz drugih ulica su prišli i
slušali ga.
- Ovaj je junak žrtva vladavine apsolutizma i nasilja, čega više nema.
On je od onih slavnih junaka slobode koji su nas spasli [pokazivao je
ш к о т na Tevfika), ti, oduševljeni pristašo slobode i pravdel Kunem
se pred tobom, da ko god digne шки na ustavnost koja je zalog naše
slobode, da ću mu ovim ш к а т а stisnuti grkljan, rasplakaću mu majku.
Oba ću mu oka odjednom izbitil
Govornik pmži svoje шке narodu kao dobrovoljni čuvar slobode,
dve široke, dlakave i strašne ш ке kratkih prstiju. Tevfik prepoznade
ш ке „Muzafera koji izbija oči”.
Zaljulja se. Те шке su u zatvo^ učinile da je video svojim očima
hiljadu i jednu zvezdu, i sada mu se činilo da pljušte po ušima, da ga
udaraju po glavi.
Dve osobe iz gmpe Sinekli Bakala priđoše mu iza leđa i uzeše ga
pod ruku. Bili su to Peregrini i Vehbi Dede.
- Sta traži taj tip ovde?
- Govornik ustavnosti... Veliča novu upravu.
- Šta, šta?
Peregrini ga povuče za шки:
- Da izademo iz ove gomile.
- Gde je Rabija?
- Oblači tvog unuka... Мајка i sin čekaju j[paka iz Sim|^li Bakala.
- Unuk? Unuk? •
Dve suze iz Tevfikovih očiju potekoše mu n iž>ltgsi^
Vehbi Dede reče:
- Tevfik, u svoju igm lutaka uvešćeš i jedno dete.
253
 R A B IJA
H a lid e E d ib A divar

I Izdanje

Izdavač: P S-E ditor-IP , Beograd

Z a izdavača: Jelica Petković

Urednik: Ivan Jovanović

Prevod: H am id H adžibegić

Redaktura prevoda: A d ela M erdović

Lektura i korektura: Bosiljka D elić

Štam pa: Plavo slovo, Beograd

0 1 1 /3 9 4 -7 5 3 5

Plasm an: 0 II/4 8 9 -I5 3 0

Tiraž; 1 000 kom.

ISB N ; 86-7710-128-4

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије. Београд

821.1512.161-31

ЕДИБ Адивар, Халиде

Rabija / Halide Edib Adivar ; (sa turskog
preveo Hamid Hadžibegić). - 1. izd. -
Beograd : PS-Editor-IP : Alnari, 2005
(Beograd : Plavo slovo). - 256 s t r . ; 21 cm

Prevod dela: Sinekli Bakal. - Tiraž 1.000 -

Str. 5 - 10 : Predgovor / М . Đukanović

ISBN 86-7710-128-4

a) Едиб Адивар, Халиде (1883 - 1964) -

,Рабија”

COBISS.SR-ID 127885068
 БИБЛЖ,,

I 53616
Osnovni motiv ovog romana 300137128 CO BISS

orijentalnog duha, jednostavnog i veKovima

utvrđenog, i zapadnog, kompleksnog i dinamičnog.'
Како je ta antiteza jasno naglašena u muzici,
tako su i protagonisti umetnici. Rabija, Ijupki
interpretator muslimanskih svetih pešama, i bivši
monah, pijanista otmenog španskog porekla,
Peregrini, koji je za Ijubav Rabije prihvatio islam.
Najveća pažnja u romanu posvećena je junakinji,
koja je oličenje turske narodne žene, čvrsto vezane
za svoj kraj, za tadašnji moral, za veru, a puoa
prezira prema taštini. Ona se udaje za Peregrinija,
čoveka sasvim drugog karaktera i shvatanja, ali
tu se roman završava, tako da ne znarao kako
je njihovo dete pomirilo u sebl dva sveta svojih
roditelja.

ISBN:86-7710-128-4

9788677 101282

www.alnari.co.yu