ЈОВАН РАЈИЋ

 1726 – 1801
 са Орфелином представља главног писца рускословенске епохе
 потицао је из скромне породице која није имала презиме, па му је патроним
Раја постао презиме
 ерудита: ђак Емануила Козачинског (учествовао у изведби
Траедокомедије); језуитске гимназије у Коморану и протестантске
гимназије у Шопроњу и питомац Кијевске духовне академије код Теофана
Прокоповича (сачинио регулативу којом је Петар Велики раздвојио црквену
и духовну власт)
 из Кијева је, још као мирјанин, отишао на Хиландар где је проучавао српске
историјске списе, а потом се преселио у Нови Сад и радио као наставник
 замонашио се у средњим годинама, а до краја живота постао је и
архимандрит манастира Ковиљ
 слављен је као најученији Србин свога доба (атрибут учени), бавио се
историјом, теологијом (Теологическо тело и Катехизис мали),
филозофијом и књижевношћу

Цветник

 морално-поучно дело
 збирка прича и анегдота преведених с немачког језика подељених у две
групе: оне које говоре о врлинама и оне које говоре о пороцима (успешније)
 давао је наравоученија која је називао „библическим“
 збирка је написана (преведена) с намером да буде пандам Доситејивим
баснама, да насупрот његових рационалистичких наравоученија пружи
народу поуке у духу средњовековља и тзв. црквене просвећености у којој
се разум користи да се докажу унапред задате библијске догме

Трагедија сиреч печалнаја повест о смерти последњег царја сербскаго

Уроша пјатаго и о паденији сербскога царства

 ова драма представља измењену и допуњену драму Емануила Козачинског

 Рајић је исптравио историјске грешеке, избацио комичне интермедије и
свечану пригодну сцену којом се драма завршавала
 свео је број чинова са тринаест на девет и појачао улогу Србије као главне
личности драме, те је она од пригодне историјске драме постала својеврсна
драмска историја
 поетски и мисаони апстракт његове историје

Историја разних словенских народов најпаче Болгар, Хорватов и СЕРБОВ

 најважнији Рајићев историјски рад, јер пре ове историје није постојала
целовита историја нашег народа
 на историји је радио десет година, завршена је шездестих, а објављена 1794.
(прва три тома) и 1795. (четрврти том) на инсистирање његовог ученика, а
у том тренутку митрополита Стевана Стратимировића (до објављивања је
уносио корекције)
 напсиана је високим стилом на рускословенском са примесама
реформисаног руског
 иако су у наслову Срби на крају, историја је доминантно посвећена и говори
о Србима
 за нас је најважнији део Предсловије због својих етичких и поетичких
вредности, али и посебно занимљиве алегорије пчеле којом је представио
себе
 у изради овог дела користио се многим домаћим и страним изворима:
Бранковићеве Хронике, Летопис попа Дукљанина, Живот архиепископа
Данила, Краљевство Словена Марва Орбина (два пута га је цитирао јер га је
читао у дијаметрално различитим варијантама)
 историја је писана приповедно, али је и модерна јер упућује на изворе и
доноси њихов списак
 за Рајића легитимитет имају подаци који су објављени у склопу неке
књиге и он не сагледава и не сумња у њихову валидност (тек
седамдесетих година са Иларионом Руварцем и Љубомиром Ковачевићем
тј. критичком историографском школом ће се променити однос према
чињеницама)
 ако се случајно деси да две различите књиге објаве разлилите године за
исти догађај, Рајић узима средњу вредност или ако постоје два различита
 описа догађаја он наводи оба и оставља читаоцу да сам просуди, јер је њему
била најважнија ПРИЧА О ПРОШЛОСТИ
 за историју није важна само тачност, већ и прича, јер чињеница без
контекста не значи ништа (ако кажемо да је Урош умро 1371. године то
нама ништа не значи, али ако објаснимо да са њиме нестаје лоза Немањића,
да почиње суноврат српске државе пред налетом Турака, тај догађај има
значај)
 иако је одбацивао наше народне песме као лажљиве сведоке историје,
најважнији делови су обликовани у складу са народном традицијом (нпр. да
је Вукашин убио Уроша) јер он у оквиру књига које је читао није могао да
препозна усмену традицију која је ушла у тај писани спис и служио се њиме
као веродостојним
 такође, треба напоменути да ми када размишљамо о народној традицији,
размишљамо о Вуковом канону, који није постојао у Рајићево време, јер
иако је већи део песама Вук записао на простору данашње Војводине, ти
људи су дошли на тај простор после неуспеха Првог устанка
 Рајић је писао посебне коментаре у којима скреће пажњу на поуке и
морално усавршава читаоце
 посебно је коментарисао и прекретничке догађаје и управо ти коментари
представљају основну вредност књиге
 он у Историји износи скоро па органско схватање друштва у којем монарси
треба да воде рачуна и о свом и о општем добру (можда реферише на
Орфелина и критику елите која брине само о свом, али не и о општем
дорбу) и органско схватање државе која је слична телу човека у којем сваки
орган има одређену улогу (сетимо се Платона и извођења класа на основу
делова тела), иако не изводи последице као Монтескје и Русо
 настојао је да историјским примерима упути сународнике како да користе
своја историјска искуства; да схвате грешке и да их исправе (идеја којом је
обележена и Стеријина историографска поезија)
 видео је историју као учитељицу живота и морала
 сматрао је да је једини начин да се избегну погрешке из прошлости управо
подизање науке и просвећивање народа
 композиција, језик и стил су веома непрегледни и била је тешка за читање,
те се о њој више говорило и нагђало
 ипак дело је имало изузетан значај јер је било права ризница мотива
јужнословенске прошлости из које су потоњи писци црпели грађу за своја
дела