Филолошки факултет Универзитета у Београду

Катедра за српску књижевност са југословенским књижевностима

Семинарски рад из Средњовековне књижевности

Књижевни лик Светог Саве у Доментијановом Житију Светог Саве

Ментор: ма Ирена Плаовић Студент: Јована Ђуричић

Број индекса:2017/1150
Студијска група: 05

Београд, април, 2019.

 Садржај:

1. Увод ..........................................................................................................................стр. 1
2. Књижевни лик Светог Саве у Доментијановом Житију Светог Саве...............стр. 4
3. Закључак...................................................................................................................стр. 10
4. Литература................................................................................................................стр. 11
 Увод

Књижевност средњовековне Србије тесно је повезана са успоном државе Немањића,

развојем саме династије, али и њеном даљом судбином. Обухватала је другу половину
и крај средњег века (сам крај 12./13. век). Та књижевност била је по својој форми
духовна, религиозна. Њени творци су, углавном, црквена лица, калуђери, а нека од
њених највреднијих дела створена су у интернационалној монашко-аскетској клими
Свете Горе. Наши стари књижевници су најчешће обрађивали исту тему, историју
српске државе и цркве. Основна књижевна врста била је биографија, која је настала на
основу светачких житија, хагиографија, тиме што се у ову форму старохришћанске
литературе уносила политичка, историјска садржина. Истом циљу, утврђивању
основних установа феудалног друштва, државе и цркве, служиле су и остале књижевне
врсте попут похвала, литургијских химни, хроника, летописа, хронографа, родослова и
наравно житија светаца и биографија владара . 1

Житије, као жанр који је настао из опширније писаних сведочанстава о првим гоњењима
хришћана, тзв. мартирија, временом се развијао и мењао свој облик и сврху у складу са
променама и збивањима која су се у том периоду дешавала. Мартирији су постепеним
развијањем попримили уметнички облик, заснован на византијском укусу, и све више
су се бавили описом живота светитеља. 2
Првенствено су писци житија своје изворе
проналазили у библијским јеванђељима у којима је описано Христово мучење, али и из
тесно повезаних теологије и филозофије. Мартирији су, готово потпуно истискујући
своју пређашњу форму, постепено постали животописи (мада су мартирији, упоредо са
житијима и даље били писани). 3

1
Јован Деретић, Историја српске књижевности, БИГЗ, Београд, 1983. стр. 11
2
Ђорђе Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, ,,Вук Караџић'', Београд, 1974,
стр. 46
3
Ђорђе Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, ,,Вук Караџић'', Београд, 1974,
стр. 48

1
 Немањићи су својевремено били они који су стварали књижевна дела, али и они о којима
су дела писана. Па тако на почетку средњовековне књижевности стоји један правни
спис, Хиландарска повеља, издата у две верзије, прва од Стефана Немање (тада монаха
Симеона), 1199. године, а друга од његовог сина и наследника Стефана. У повељи се,
поред њене примарне сврхе, предочавају и подаци о Немањином животу, попут
одрицања од престола и опредељења за скромни монашки живот, у чему му је (што је
истакнуто у другој верзији повеље) узор био син Сава, а самим тим се остварује и
основна идеја култа његове личности, коју ће сваки на свој начин развити Немањини
биографи, његова два сина, Сава и Стефан.4 Затим следи веома богат књижевни опис
Светог Саве, који се прво бавио писањем манастирских типика и црквених законика
(Номоканон или Законоправило), као и већ поменутим Житијем свог оца. Сава је творац
наше старе биографије као жанра, писац прве литургијске химне и зачетник српског
средњовековног законодавства. 5
Надаље ћемо се највише бавити Савом, прецизније,
његовим књижевним ликом.

Започета биографијама оснивача државе, књижевност немањићког доба наставља се

биографијама оснивача цркве. Пратећи постепени развој и сопствени смер кретања
књижевних појава, долазимо до два светогорска монаха, чија дела, истог имена и теме
(Житије Светог Саве), обликују Савин лик, премда на веома различите начине. Његов
лик књижевно су обликовали светогорски монаси који су се звали Доментијан и
Теодосије. И један и други написали су Житије Светог Саве, две књиге које стоје у
специфичном односу: Теодосијева је написана на основу Доментијанове.

Доментијан, ,,последњи ученик Светог Саве'', како је себе назвао, а чему сведочи
познавање бројних чињеница из Савиног живота, као и верно приказивање догађаја, био
је јеремонах манастира Хиландара, а у свом Житију Светог Саве (1254) угледао се на
Првовенчаног, развијајући даље његове погледе, стил и поступак. Основне чињенице из
Савиног живота он износи јасно и прегледно, али без тежње ка наративном развијању

4
Јован Деретић, Историја српске књижевности, БИГЗ, Београд, 1983. стр. 12
5
Димитрије Богдановић, Историја старе српске Књижевности, Српска књижевна задруга, Београд 1980.
стр. 151

2
 појединости. За Доментијана догађај није важан сам по себи, већ је он само повод за
откривање више, божанске сврхе делатности главног јунака. У своје излагање често

уноси перспективу целине, у сваком догађају из биографије свог јунака, он види цео
његов прошли и будући живот.

Тиме се у први план ставља значај личности јунака и смисао његове делатности. На тај
начин се наративна структура преображава у симболичку, која је стилистички остварена
разним средствима. Од њих треба посебно истаћи два: библијске паралеле и цитате, те
светлосне симболе. Првим поступком остварена је библијско-хришћанска перспектива,
а другим се у причање уноси перспектива надисторијског, натприродног, божанског
света. Нарочитост дела је у овом другом, у светлосној симболици. Симболи као што су:
Сунце, звезда Даница, зрак, светилник, надземаљска светлост, провлаче се кроз цело
дело, откривајући нам његов најдубљи смисао и суштину. Савин животни пут
симболички је представљен као кружење Сунца од истока ка западу, од Свете Горе, у
којој је започео свој духовни живот, до његова отачаства. Доментијан је с правом назван
песником светлости.6 Са друге стране, Теодосије је прерадио Доментијаново дело
уносећи психолошке и реалистичне слике, и на много живописнији и топлији начин
представио јунаков лик и његова дела, дајући му свој особени и препознатљиви изглед.7

6
Јован Деретић, Историја српске књижевности, БИГЗ, Београд, 1983. стр. 14
7
Јован Деретић, Кратка историја српске књижевности, треће, прерађено и допуњено издање, ,,Адреса'',
Нови Сад, 2007, стр. 25

3
 Књижевни лик Светог Саве у Доментијановом Житију Светог
Саве

Доментијан је био јеремонах манастира Хиландара, Савин ученик и сапутник на првом

ходочасничком путовању. Старији је од Теодосија и живео је средином 13. века. Написао је
два житија – Житије Светог Симеона (1263/1264) и Житије Светог Саве (1242/1243). Дела
која је проучавао била су религиозног карактера. На његово стваралаштво и уметничко
обликовање утицала је и апокрифна књижевност, али и народна поезија. О томе сведочи
податак који оставља у свом житију како су људи жалили због Растковог одласка- тужећи
појаху о одласку богомудрога младића.8 О Доментијану знамо и да себе назива последњим
Савиним учеником, али ту треба бити опрезан имајући у виду да су топоси скромности
(грешан, недостојни, последњи) главна одлика средњовековне књижевности. Стога не
можемо са сигурношћу тврдити шта тачно значи последњи ученик. Да ли је у питању топос
унижења или је дословно био Савин последњи ученик остаће под велом средњовековне
мистерије. Доментијан даје детаље Савиног живота и захваљујући њима, можемо да
тврдимо да је био Савин сапутник на првом путовању. Савино житије пише у Карејској
ћелији, чак и у самом житију оставља мали пасаж о Карејској ћелији.

Настало по жељи краља Уроша, дело је проткано библијском симболиком и метафориком,

молитвама, унутрашњим монолозима, бројним сложеницама које су махом биле
непреводиве, потом инверзијама у оквиру реченице, неологизмима... Доментијан је
разрадио унутрашњу топографију јунака и посветио велику пажњу хришћанској
симболици. Житије Светог Саве има 33 поглавља, у чему се огледа симболика броја-број
Христових година.9 Затим се Сава, Симеон и Стефан пореде са Светом Тројицом. Важно је

8
Доментијан, Житије светога Саве, Предговор, превод дела и коментари, Љиљана Јухас-Георгиевска,
Издање на српскословенском Томислав Јовановић, Српска књижевна задруга, Коло XCIII, књ. 614-615,
Београд 2001. стр.32
9
Симболи су значајни за средњи век, готово да све боје, бројеви, биљке, животиње и слично имају неку
библијску симболику.

4
истаћи и значај библијских паралела које се јављају у Доментијановом делу и које иду у
прилог тези о његовој учености и његовом сложеном

стилу. Преко библијских паралела Доментијан индиректно портретише Саву поредећи га са

Мојсијем и Христом. Истиче како је Сава могао да чини иста, чак и већа чуда од самог
Мојсија. Мојсијево претварање кише у град и реке у крв, може се упоредити са чудом када
Сава претвори кишу у лед код византијског цара. Такође и укроћивање таласа на Сиријском
мору, чудо са Стрезом где је Сава приказан као инструмент Божијег деловања, тј. има
Божију заштиту. 10 Доментијан пореди Саву и са Јованом Крститељем (Јован Претеча)
управо због самог чина његовог рођења. Самим тим се предочава да је јунак рођен божијом
вољом. Стефан Немања и његова супруга Ана молили су се да добију још једно мушко дете
(Господе, дај нам да родимо чедо по вољи Твога милосрђа и по Твоме божаственом
самотрењу, да безбројном силом Твојом испуни своје отачаство, богољубним твојим
доброверијем), а исти случај је био и са Јованом чији су се родитељи такође молили за
мушко дете.11 Дакле, и један и други су обележени специфичним рођењем.

Време о ком говоримо, тј. српски средњи век, је време када се свет и догађаји посматрају из
религијског угла, па се сматра да је све што постоји божија воља, све има свој виши смисао
и скривено значење, а Бог је тај који одлучује о свачијој судбини. 12 Код Доментијана
предодређеност (антиципација догађаја) заузима важно место. Читав Савин живот је
одређен унапред, све је део вишег плана и све се дешава са разлогом. У својим беседама и
посланицама приповеда о правој вери и хришћанским врлинама које свако треба да поседује
и чува. Беседе Саву оцртавају као духовног пастира и кроз њих је изражен његов
беседнички дар. У жичкој беседи Сава свесно говори о својој мисији-спасење људског рода,
и себе истиче као настављача делатности отаца, На тај начин успоставља се паралела са

10
Доментијан, Житије Светог Саве, Предговор, превод дела и коментари Љиљана Јухас-Георгиевска,
издање на српскословенском Томислав Јовановић, Српска књижевна задруга, Коло XCIII, књ. 614-615,
Београд 2001, стр. 71
11
Исто, стр. 3
12
Ђорђе Трифуновић, Стара српска књижевност, Основи, Треће, проширено издање, ,,Чигоја штампа'',
Београд 2009. стр. 11-48

5
Исусом.13 Када говоримо о сцени Растковог бекства у Свету Гору, треба поменути да је
Растко одувек био окренут духовном животу, упућиван на црквене књиге од ране младости.
Код Доментијана Бог је заслужан за његово замонашење, које се смара чудом. Бог шаље као
свог гласника неког чрнца (монаха) који познаје Свету Гору, а млади Растко заволи Богом
послани му савет , и разумеде Богом послани му глас од Свете Горе и пресвете
Богородице.14 Појављивање монаха само је убрзало његову, већ раније, донету одлуку, за
коју је био темељно припреман, али на начин да то буде његово опредељење. У својој
седамнаестој години остварује своју жељу, одлази на Свету Гору и замонашује се у руском
манастиру Светог Пантелејмона. Тада Растко добија име Сава. За светогорског монаха Сава
је семе Божије.15

Мотив јелена се јавља у овом делу, то је важна фигура из Псалама, душа која тражи господа.
Јелен је слика и пример побожности и монашког позива. Код Доментијана се са овим
мотивом сусрећемо у делу када описује Савину жељу да посети пустињаке- И спреми топле
хлебове престојавши ноћно бденије и уранивши ујутро натовари мазге, и сам пред њим
пешице идући босим ногама, великом журбом жураше, горећи Духом светим; као што и
јелен жели на изворе вода, тако и овај жељаше да се трудници Христови насите топла
хлеба, јер беху свети велики постови четрдесетни и дан суботни, желећи да топлотом
светога Духа буде благословен од њих.16 Такође, приликом обиласка Светих земаља,
Доментијан Савину усхићеност и жељу да сва света места обиђе пореди са јеленом који
свагда жели на изворне воде, тако и овај жељаше да види сва дела Владике свога... 17

Доментијан Саву назива Христовим јагњетом што има важну библијску симболику. Јагње
је симбол жртвене животиње. Сава се жртвује зарад Христа, њега не може ни звер ујести,
не може га ни љубав родитељска, ни слава земаљска нити било која друга ствар одлучити
од љубави Христове.18 Када су родитељи звали Саву да их обиђе, јер су га се зажелели, и
иако је и он желео да види њих ипак је победила Савина љубав према Христу и

13
Доментијан, Житије Светог Саве, Предговорм превод дела и коментари Љиљана Јухас-Георгиевска,
издање на српскословенском Томислав Јовановић, Српска књижевна задруга, Коло XCIII, књ. 614-615,
Београд 2001, стр. ''5
14
Исто, стр. 31
15
Исто, стр. 36
16
Исто, стр. 41
17
Исто, стр. 161.
18
Исто, стр. 34

6
подвижничком животу која је њему била важнија. Сава је био истински предан свом позиву
и заиста ништа није могло утицати на њега, па се ово може тумачити и као врста уцене. У
писму које пише оцу описује и колико га љубав према Богу испуњава и чини срећним и
спокојним, али и позива Немању да му се придружи и да се и он замонаши. Немања одлучује
да му се придружи, одржи беседу и опрости се од свог народа. Сава непосредно велича
делатност свога оца, истиче његова залагања за хришћане, за непросвећене, његову
просветитељску делатност и значај у ширењу праве вере, обнављање и подизање манастира.

Да је јунак изузетан и да поседује све хришћанске врлине, читаоцу се приказује кроз

ситуације у којима јунаку Бог пристиже у помоћ и избавља га из опасности, чува га када је
у невољи и услишава његове молитве. Молитве представљају лирски слој овог дела, у
којем се изразитом емоционалношћу и експресивношћу приказује Савин однос према Богу.
Молитве се појављују у тренуцима када Сава жели нешто изузетно, као на пример да оживи
свог брата, а у Библији се оживљавање сматра једним од највећих чуда. Оно што
представља можда најбитнији део читавог житија јесу чуда која светитељ чини.Чуда која
Сава чини су доказ његове светости и она за циљ имају изједначавање Саве са највећим
библијским личностима попут Христа, Мојсија и Јована Крститеља. У делу су присутна
чуда која Сава чини за живота, али и она после смрти. Доментијан бележи како је Сава
оживео умрлог, свог рођеног брата Стефана Првовенланог, како би се овај замонашио и
упокојио као Симеон. Када је дознао за Стефанову смрт, Сава је био на путу, спустио се са
коња на земљу и подигао руке ка Господу и моли га да заповеди анђелу своме да врати
душу у тело онога (Стефана), Сава дошавши на двор-нађе га опет оживела, и сатвори на
њему сву вољу Божију, целивајући његова свељубазна уста, и квасећи топлим сузама
богољубиво лице његово, узашиљући из дубине срца свога душевно ридање ка Вишњему, и
својим светим рукама обуче га у анђеоски образ, назвавши га Симон монах.19 Као што сам
раније поменула, библијским паралелама постављају се паралеле са Христом и Мојсијем.
Чудо у коме Сава утишава буру на мору има паралелу у јеванђељу, где Исус смирује ветрове
и море који су претили да ће потопити чамац којим је путовао са својим ученицима по
језеру. 20 Такође Сава преображава разбојнике, у тренутку када су га разбојници, који су
пљачкали манастире, заробили, свети их је преобразио у монахе. Свети Сава утиче и на

19
Исто, стр. 81
20
Јеванђеље по Луки, гл.8, 23-24

7
климатске промене, то на показује чудо са ледом. Сава је помагао брату у вођењу државних
послова, био је на преговорима код Угарског краља како би успео да мирним путем избегне
сукоб. Како је напољу био јако топло, Свети је затражио лед да расхлади вино, међутим,
леда није било. Доментијан акценат ставља на молитву. Сава уставши стаде на молитву,
Отворивши умне и душевне и срдачне очи, и пружи преосвећене руке на небесну висину ка
Ономе који влада небом и земљом, ка милосрдноме и премилостивом човекољупцу,
послушатељу свога угодника, вапијући му у молитви.21 Свети Сава убија Стреза-ово чудо је
веома специфично, Сава је сматран великим чудотворцем и овде се види паралела са већ
поменутим ликом из Библије, Мојсијем.22 Готово у свакој прилици у којој се јунак нађе, на
видело излазе његове особине попут скромности, милосрђа, захвалности, самилости,
богобојажљивости...

Симеонова смрт један је од бољих показатеља односа који су отац и син имали. Сава је тада
плакао и од туге, зато што је био лишен доброг животног сапутника и богоумног учитеља,
али и од радости, јер је видео свог родитеља са свим савршеним врлинама и био је спокојан
јер је знао где Симеон одлази, а Доментијан је то приказао овако- Христос, љубитељ његов,
примивши пресветлу душу његову, уведе у небесни спокој и у светла места, и у рајске
обитељи, у станове праведних, у бесконачна добра, спремљена од почетка света и од
самога Господа заштеђена онима који га љубе, и све обећано му дарова, и живот вечни
који не свршава на векове..23 Након очеве смрти, са којим се опростио уз молитву и похвалу
за истицање светог мира из моштију Симеонових, Сава се још строже препушта самовању
у ћелији. Када му се у сну јави отац, говори му да треба да се радује, да научи своје отачаство
побожности, буде многима узор и учврсти веру. 24 Након тога Сава се окреће својој
просветитељској улози, постаје свештеник, онда ђакон, јереј, архимандрит, игуман и
коначно-први српски архиепископ. Свети Сава је приказан и као онај који мири завађене,
преображава и замонашује уморне и намучене.

21
Доментијан, Житије Светог Саве, Предговор, превод дела и коментари Љиљана Јухас-Георгиевска,
Издање на српскословенском Томислав Јовановић, Српска књижевна задруга, Коло XCIII, књ. 614-615,
Београд 2001, стр. 140
22
Исто, стр. 71
23
Исто, стр. 9'0
24
Исто, стр. 97

8
Као доказ Савине светости може послужити свечево непропадљво тело после смрти. Лежао
је као у роси, чак је забележено и да му је коса остала очувана. Доментијан, за кога се
сматрало да је био присутан, пише како је Атанасије, Милешевски игуман, скочио у раку и
почео да казује плач. Он је био Савин ученик и био је везан за њега, сахрањен је у
Милешеви. Његов плач прелази у похвалу чуда, Атанасије је био истински задивљен (И
отворивши гроб преосвећенога, нађоше га по истини света телом и духом, као што су га
и пре у животу видели. И свељубазни син богоносни Атанасије, подижући га са љубављу, и
са топлим сузама пророчким гласом вапијаше...).25

Доментијан нам показује и Савину ктиторску активност, градњу манастира Хиландара, али
и Савин рад на црквено-правним списима. Хиландар представља и симбол духовног
уздигнућа српског народа и мисао о самосталној српској цркви и слободној држави.
Обилазећи сва света места и упућујући молитве Богу, Свети се увек молио за добро свог
отачаства, па га Доментијан описује као истинитог пастира који и на крајевима своје земље
бди над стадом свог отачаства. За Доментијана је Сава наставник, учитељ, односно особа
која показује прави пут, свакако у пренесеном значењу, пошто се мисли на пут правог и
истинитог хришћанског живота и придржавања свих начела хришћанске вере и етике. Под
појмом учитеља мисли се на особу која може дати неке поуке о суштини, понашању и
деловању овоземаљског живота. Однос између учитеља и ученика, Доментијан илуструје
односом између Исуса Христа и његових апостола, којима је предато наслеђе да шире
Христово учење. Путопис је саставни део житија, а сама тема путовања је врло
интересантна у контексту средњовековне књижевности. Тада се није путовало ради
уживања, већ је путовање имало неки циљ ( ходочашће, дипломатија, трговина). Путовања
су обогатила нашу културу. Сава иде по реликвије желећи да створи ново сакрално
средиште у Србији, по угледу на Јерусалим. Христос је такође био велики путник, као и
апостоли. Било је важно показати да је свети обишао сва предвиђена места. Овде се поново
ствара могућност да Доментијан уз помоћ библијских паралела пореди Саву и Христа као
велике путнике. Житије се завршава Савином смрћу и чудима која се након тога дешавају.
Смрт је приказана као достојанствена и права хришћанска, а јунак проналази свој мир и
спокој.

25
Исто, стр. 210

9
 ЗАКЉУЧАК:

У овом развијеном делу, какво је Доментијан написао, преплићу се похвала и

путопис, верски занос и патриотизам, али са увек присутном поуком о правој вери,
побожном животу, моралу и хришћанској етици. Доментијан је Савин књижевни лик
изградио на начин на који може да изазове дивљење, страхопоштовање и прави
пример понашања код народа. Закључак житија није уобичајен, не садржи похвале
и библијске паралеле, као већина дела, оне су већ виље пута изречене у самом делу,
већ садржи податке о писцу. Овакви исповедни аутобиографски моменти налазе се
на још једном месту у делу, а то је када се говори о зидању Карејске ћелије.
Канонизацијом Светог Симеона, а касније и Светог Саве, српска црква и српски
народ стекли су угледне и свима познате светитеље који су, како за свога живота
тако и после канонизације, штитили интересе српске државе и српског народа.
Доментијан је пратио Светог Саву на путовањима, па на крају и у преносу његових
мошти у Милешеву. Он после Савине смрти одлази на Свету Гору, где живи у
Савиној ћелији и ту пише житије.
Он пише право просветитељско житије и изузетно сложено дело које обухвата
неколико микрожанрова(похвале, беседе, посланице, путопис, чуда, Савину личну
беседу о правој вери, посланицу коју Сава пише оцу и Стефану, а за коју се сматра
да је аутентична, те се користи као средство директне портретизације Савиног лика,
молитве...). Тек је у 20. веку житије рехабилитовано и Доментијан бива назван
песником светлости, због његове изузетности и јединствености.26

26
Ђорђе Трифуновић га тако назива у свом раду Доментијан песник светлости, Трифуновић Ђорђе, Стара
српска књижевност, Нолит, Београд, 1963.

10
 ЛИТЕРАТУРА:

Доментијан, Житије Светог Саве, Предговор, превод дела и коментари Љиљана Јухас-
Георгиевска, Издање на српскословенском Томислав Јовановић, Српска књижевна
задруга, Коло XCIII, књ. 614-615, Београд 2001.
Јован Деретић, Кратка историја српске књижевности, треће, прерађено и допуњено
издање, ,,Адреса'', Нови Сад, 2007.
Ђорђе Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, ,,Вук
Караџић'', Београд, 1974..
Димитрије Богдановић, Историја старе српске књижевности, Српска књижевна задруга,
Београд, 1980.
Јован Деретић, Историја српске књижевности, Београд 1983.

11