ЂУРА ЈАКШИЋ

Деретић + зоричино предавање

 1832 – 1878
 рођен у Српској Црњи у старој свештеничкој породици која се одвајкада борила
за српски народ и његов положај и опстанак унутар монархије и Баната, стога се
каже да је његов душевни одраз наслеђен од предака
 породица је желела да га да за свештеника, али је он то одбио; потом су два пута
покушали да га упишу у школу за трговце, али и то је прошло без успеха, па је
учио живопис код Константина Данила и био уписан на Бечку сликарску
академију коју није свршио јер је уместо похађања наставе посећивао музеје и
галерије уверен да ће му посматрање великих мајстора нидерландске школе
(посебно Рембрант и Рубенс) бити корисније него часови анатомије и
геометрије  умео је да одбије ауторитет наметнут споља, али и када изабере
оно што жели у њему остаје нешто недовршено тј. приватни живот не води
финализацији изабраног посла
 био је фасциниран старим барокним мајсторима (насупрот тада увреженом
грађанском бидермајеру), али се жељи да посвоји знања супротстављао отпор
да нешто учини на систематичан начин
 наведени биографски подаци показују да је апсолутна неодређеност и
неукорењеност Јакшићевог стваралачког бића утицала на квалитет његовог
песништва; да расцепљеност и осећање недостатности и незаокружености
којима је обележен лирски субјект одговара унутрашњем Јакшићевом осећању
 његов песнички хабитус, али и лирски субјект његових песама обележени су
унутрашњом располућеношћу између тежње ка усидрењу и одређеношћу и
тежње ка вечитом трагању што изазива висок степен анксиозности у песмама
и контрадикторност у животним одабирима
 иако се борио са пушком у руци 1848. године, обдарен осетљивом и живом
маштом, често бркајући стварност и маштања, он није могао корак по корак да
се приближи националним идејама, већ је веровао у бескомпромисну наглост
 његову дубоко личну поезију одликује контраст између жарке светлости и
мркле поноћи без нијанси и компромиса
 свој песнички рад започео је под утиском читања Петефија који ће остати његов
омиљени песник
 у делу Јакшића можемо пронаћи прави бајроновски мрачни фатализам, пркос
и прекор, гордо повлачење у себе пред ништавилом света, светски бол
утамничене индивидуе, култ неограничених индивидуалних и личних
слобода, осећање меланхолије...
 иако педесете године представљају најједрију фазу српског бајронизма,
унутар рецепције његовог песништва извршена је селекција, те већински
наши аутори не усвајају култ горде индивидуе која пати од светског бола и огрће
се мрачним фатализмом, већ силну љубав према индивидуалној и
националној слободи, отпор према свакој врсти ропства, као и његово осећање
за страдање хришћана у Грчкој од стране Турака које пролази кроз филтер
 незадовољства успесима 1848. године, лаганог изласка из српског ропства и
статуса Срба у Јужној Угарској и постаје ЛИЧНО, постаје ЛИЧНИ БУНТ тј.
изражавање УНУТРАШЊЕ ПОБУНЕ
 наши романтичари се већински инспиришу херојством и бунтом бежећи од
Бајронове разочараности, међутим код Јакшића разочарност постоји, не у
свим песмама и не као доминатно осећање (присутно је раслојавање и улазак у
простор обожења)
 романтичарско трагање и романтичарски бунт Ђуре Јакшића представљају
најуспелији израз бајроновског бунта у српској књижевности, јер није реч о
пуком угледању већ о истородном унутрашњем осећању и истоветношћу
перспективе посматрања
 Бајронова поезија је охрабрила Јакшића, потакла га да развије сопствену
индивидуалност и аутентичност емоције, да се опроба у новом жанру поеме и
исапољи иноватиност у епитетима
 није окусио горчину оспоравања, стекао је глас најбољег романтичарског
приповедача, драма му је донела велику награду Матице српске, сарађивао је са
најважнијим књижевним гласилима у Србији и Војводини
 за живота је објавио: Песме 1873, три драме: Сеоба Србаља, Јелисавета и Станоје
Главаш, четири свешчице приповедака
 био је песник-сликар, између његових слика и песама постоје мотивске и стилске
сродности: пиктуралност, оштри рембрантовски контрасти, конкретизација
просторних планова и извора осветљења

ЛИРИКА

 опсегом је најмањи, али по вредности најзначајнији део Јакшичевог опуса

 за његову лирику увек је важан однос догађаја и осећања
 он је песник ноћи, тренутка када ишчезну сви гласови живота, кад из дубоке
тишине допиру знаци тајанствених и претећих кретања
 важан је мотив стене, камена, крајљег облика стврднуте, наизглед умртвљене
материје и уједно симбола одбране и пркоса
 камен се јавља као метафора става, личног као у песми Ја сам стена и
националног у песми Отаџбина
 фасцинација мотивом страже, стражарења, будности, ишчекивања
 он није истински песник љубави (Мила – Девојка у плавом)и код њега није
присутна уврежена романтиларска поларизација између народа и драге
 лирска осећајност је усмерена у напред
 у анализи обратиту пажњу на: композицију песме, врсте лирског говора,
стилске фигуре, симболе, стих и строфу, статус лирског субјекта и боје

ПУТ У ГОРЊАК

 песма има четири композиционе целине (не говоримо о строфама јер су исувише
дуге), рима је парна, стих је александринац (6+6)
 наглашена је перспектива 1.лица, песма је оставрена у форми лирског говора,
лирски субјекат је индентификован кроз фигуру путника при чему је путовање
сам живот
 живот је описан као предестиниран, виђење света је фаталистичко, човека
судбина води по путу који је за њега одређен, а лирско ја не воли судбину, и иако
млад уморан је од тог далеког пута тачније од живота
 лирско ја је обележено пркосом и бунтовништвом, жељом да се супротстави
судбини, али и дубоком свешћу да његова људска природа није кадра за такав
чини, да то само може врховна божанска истанца именована као громовник
(можда Перун, Зевс, Свети Илија..) која он свакако није и без прекорачења не
може бити (Што громовник нисам да на судбу пуцам?)
 типично романтичарски унутар лирског субјекта показује се парадоксални
преплет безнађа и бунта, те свести да бунт није могућ (постоји жеља за
слободом, али је она ограничена свешћу да се само божанска сила може одупрети
вољи судбе)
 у песми је присутан ход времена од сумрака, сутона, до мркле поноћи, а
спацијалне карактеристике показују динамизацију кретања од хоризонталног
ка вертикалном, а онда натраг у хоризонтално
 пејзаш је обележен пиктуралношћу
 у првој целини лирско ја је на терирторији између Великог Села и Ждрела, у
равничарском идеализованом крајолику од којег одступа; гоњен тежњом ка
вертикалном, ка висинама он почиње да се успиње уз камениту гору (типичан
романтичарски пејзаж који усложњава песпективе, уноси призвук мистичког
значења и узнемирава)  пејзаж који активира алузије на време кнеза Лазара и
средњовековне Србије (што сам Јакшић наводи у напомени)
 у другој целини он се налази у простору горе где нема ширине, нема сунца, нема
неба, само планине  пејзаж је обликован у монотеистичком кључу, небо се
јавља симболом спаса, а гора се персонификујући (има болну главу, клецајућа
колена и срце у коме је река Млава обележена клетвом због које је гора болесна)
пореди са болесником коме је још само остало да се моли за помоћ неба
 пењање ка горе је симболично јер лирски субјект не тражи само излаз из
тескобног пејзажа, већ и из себе (пејзаж је само рефлексија унутрашњег стања
субјекта); обележено је егзистенцијалном неизвесношћу
 у трећој композиционој целини лирски субјект пада на простор некадашње
тврђаве, садашње развалине, рушевине (у романтизму су важни остаци
грађевина које прирпадају прошлим врменима, јер оне нису само простор који
указује на пролазност вредности већ и носилац мистичности; гуштери, змије,
жабе и паукови који се находе на оваквом простору носиоци су хтонског
одређења) и отвара опозицију некада : сада показујући да је некадашњи простор
сигурности и заштићености постао простор опасности, простор на којем је
природа победила и потиснула све што је људско
 у тој суровости природе лирски субјекат, ипак, очекује обележје човека (миран
кров, добар пастир стаду следи белом)
  у четвртој целини неочекивано долази до појаве белих кровова горњачке цркве
(пореде се са белином лабуда и снега) и крста који преузима улогу сунца, наде;
звоно које се огласи у лирском субјекту се три пута оглашава (симболика Светог
Тројства) и он охрабрен креће ка доле, ка цркви надајући се да ће пронаћи одмор
и размишљајући да ли ће добити благослов (тешко јер му је судбина клета)

НОЋ У ГОРЊАКУ

 песма није подељена на композиционе целине, испевана је у александринцу, а

рима је парна
 уводни стихови доносе темпоралну одредницу поноћи која стоји (нема протока
времна); поноћи као специфичног романтичарског топоса који нултом
кординатом представља граничник измећу оног што је било и онога што тек
треба да буде тј. тренутак статике у којем је све свршено, а ништа није почело
 романтичарима је поноћ била драга јер крије слободу: ако ништа нисам, имам
прилику да будем све, али и нужност да одлучим шта ћу бити и то узнемирава јер
морам све могућности да сведем на једну, морам изабрати да би време кренуло
 питање неодредивости кореспондира са идејом вере која се у песми постепено
гради контрастирањем слике поново онемелих стена, тихих звери, дивљег
страха, пусте горе и Млаве (Сама у свом страху природа се згрози) и мира побожне
обитељи манастира
 истиче се да су монаси нашли мир грешном телу, док се о души не говори, јер за
романтичаре смирај душе није могућ
 песма је прожета занемелошћу пред опасностима што вребају из мрака и
устрепталим ишчекивањем нечег непознатог, тајанственог, претећег што ће се
ускоро разоткрити (и што се заправо сваке поноћи изнова разоткрива)
 тајна се открива: звук звона и свеће које се саме упале наговештавају појаву
Лазара у светитељском ореолу која обнавља тајну клетве тј. потврђује дивљину
природе и снагу манастира који је припитомио ту исту дивљу природу
 сваке поноћи потврђује се да се манастир носећи у срцу снагу вере изнова
супротставља природи и захваљујући својем отпору припитомљава је
 калуђерима Лазареве задужбине је потребно Лазарево надахнуће, његова посета
како би се потврдила идеја вере која побеђује сурову природу и страх
 Латзаревим свакопоноћним доласцима време старо и време будуће се спајају у
једну садашњост која репрезентује једну трајну вечност

ВЕЧЕ

 ова дескриптивна песма је композиционо сливена тј. нема строфичну

организацију, већ је континуирано испевана у четрнаест стихова, рима је парна, а
стих је александринац
 основно расположење меланхоличности и елегичности је објективизирано
преношењем осећајности у слике природе; иако нема идентификације лирског
субјекта са 1. лицем, оно се због емоционалног предочавања поретка осећа
  песма је обликована из спацијалне перспективе одозго на доле, док је
темпорална перспектива удвојена: присутна је перспектива садашњег тренутка
(презент) и перспектива средњовековља
 почиње необичним поређењима у којима сасвим измичу добране сличности:
залазак сунца пореди се са златним, крвљу покапаним токама; потом долази до
антропоморфизације и изједначавања заласка сунца са падом најбољег витеза
 акценат ове апокалиптичне ситуације је у паду, у кретању доле док је читава
околина занемела (одсуство звука и покрета)
 будући да је све померено ка ирационалном, визионарском, отвара се питање
симболике:
сунца, витеза – душа аааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааа
заласка сунца, пада витеза, посвећења након борбе - пад душе који изазива страх
у срцу, али пад којим душа посведочава своју неумрлу, вечну природу
неба , бојишта – живот
славуја – ноктурна птица која жали тако да камени заплачу од њене песме
уздисаја, ветра
 песма нема догађаја, нема реализације ишчекиваног, већ остаје у ослушкивању
претеће тишине
 прометејски комплекс

ПОНОЋ

 песма почиње тачкама које симболишу запитаност, а онда следи одговор: Поноћ
је
 на одговор се нижу одреднице које прецизније дефинишу то доба
неодређености, апсолутне слободе која је извор психолошке неудобности за
лирско ја јер оно тежи да се одреди
 следи слика неме богиње у црном плашту која је заправо светиња ослобођене
душе, душе која се одлободила окова телесности (тело се препознаје у
временитости, под утицајем времена оно стари, пропада, мења се, а пошто је
поноћ временски зев који нема утицаја на тело, душа се одлобађа)
 међутим, као да душа истовремено осећа слободу од тела и условљеност њиме
што се изједначава са позицијом лирског субјекта који у ноктурно време (као и
у ониричко, сновито) може да размишља о телесним границама и спозна себе
изван ограничења тела тј. да проматра о сопственом одређењу изван времена
 ова слобода буди узнемиреност, анксиозност, неудобност јер ја има много
начина да се одреди, али избор укида ту слободу и зато се види да његов страх
није само страх од хтонског, већ и страх који посведочава потребу за
одређењем изван свих произвољности
 напето ослушкивање поноћне тишине испуњено је језом пред нечим
непознатим и претећим што се као огромни бешумни талас из најцрњих дубина
ноћи ваља према непомичном песнику и посведочено је бројним реторским
питањима (у тридесет стихова имамо деветнаест питања)
 реторска питања одређују глас који се чује спацијално тј. кроз опис кретања
(грдни талас се ваља, хуји, умире, извире) пружајући алегорију апокалипсе,
смакнућа
 од ових општих спацијалних слика песник се креће ка појединачним
квалитативно одређеним космолошким сликама неба тј. Бога који га оставља
јер је препознао да је он тај који се усудио и проклео небо, те се смак света
јавља као казна за његово примарно незадовољство, звезда које плачу, неба које
се последњи пут рукује са земљом, слома неба, таме
 интересантно је крило којем је омеђена ова слика, крило које се може тумачити
орнитолошки као крило птице која наткриљује земљу, али и као крило поменуте
богиње, као крило душе и антропоморфизоване поноћи
 у реторска питања се сада уводи звук хода, који лирско ја такође има потребу да
одреди и то чини низањем контраста позитивних и негативних одредица
(присутна је некаква амбиваленстбост): уздах болинка, мелем анђела, смрт,
љубав, злоба, чаша радости (?), жалост, тужна капљица, мртви које враћа
земља (асоцира на ускрснуће, на други Христов долазак)
 лирском ја је потребно да утврди какви су то ход и глас како би уклонио избор
хиперболисане анксиозности
 из реторских питања јасно се уочава живот лирског ја и његово однос према
њему, његово премишљање о животу и смрти, о упоришту у човеку и
освешћивање сосптвене слабости управо кроз слободу душе (као у песми На
Липару)
 након силних градативо устројених питања следи рарешење, растерећење које
води фокусирању гласа и хода на звук врата
 ненадана појава мајчиног духа делује као благотворни контраст том осећању
страха и стегнутости и лирски субјект испушта сузе и јадиковке због властитих
несрећа
 мајка доноси катарзичко прочишћење, али не и олакшање јер подсећа
лирско ја да је детињство као стање целовитости човека, апсолутбе сигурности,
слободе, уроњености у природу прошло, да је то време заувек изгубљено, да се
тај тренутак сигурности не може повратити (цикличност времена)
 лирско ја осећа да је препуштено себи, да је остављено и усамљено и да ће то
тако и надање бити и зато нагомилава горко животно искуство у којем је сажето
антрополошко зло које свет гаји према ја
 из првог дела песме открили смо да је природа равнодушна према субјекту, а
из овог дела да је свет зао према њему што наглашава трагизам његове
позиције
 мајка се јавња посредником између начела космологије и антропологије, јер
укида страх од космологије, али потврђује безизлазност антропологије
 Љубомир Недић је смтарао да осећање стрепње пред непознатим уметнички
надмашује догађај појаве непознатог и да друга целина доноси пад у мелодраму,
међутим, без другог дела не бисмо могли да разрешимо једини субјективни стих
прве целине (да моју клетву више не чује), не бисмо разумели на шта се односи
чаша радости итд.
НА ЛИПАРУ

 6 + 8 (четверац, парна рима) + 6 + 9 + 6 (смена једанаестераца и дванаестераца,

парне и обгрљене)
 песму карактерише удвојена перспектива лирског субјекта: перспектива птица
(персонификованих саговорника) и лирског ја
 недостатак правог дијалога надомештен је фиктивним дијалогом који лирско ја
у исповедном тону води с птицама
 прво реторско питање Јесте ли ми род, сирочићи мали? показује потребу
лирског ја да му буду род они који немају рода тј. да се идентификује са
саговорницима са онима који су као и он оставњени, препуштени,
незаштићени, напуштени
 лирско ја своја осећања прелива на саговорнике (полазећи од себе препознаје
оног који је дошао) и показује да је његов глас доминантан, што се види и по
завршоној строфи коју оно износи (његова је последња реч), али и по учесталој
употреби личне заменице првог лица и присвојне заменице мој
 у осталим реторским питањима у првој строфи наглашава да ако нису род, онда
свакако јесу слични по томе што их је прогонио свет, што су их јади отровали
(видимо да је његова осамњеност последична ситуација тј. да је обремењена
нимало пријатним животним искуством)
 видимо да је ја типично романтичарско јер оно идентификује себе кроз разговор
са птицама, јер њему свет (овде птице) служи да покаже како је њему
 наглашено је да птице долазе њему, да их он није звао то је важно јер
суштаствени елемент природе прилази човеку и запљускује га оригиналношћу,
аутентичношћу, непатвореношћу
 птице потврђују идентификацију, али откривају да су знале да ће их он волети и
да су дошле да га катарзички лече оно што је свет нанео као рану, да му
видају ране, да врате његово поверење у свет
 изражена је песникова чешња за лепшим светом, сан о повратку природи,
повратку безлобивом свету
 он птице именује својим јединим другарима указујући да је њихово
пријатељство јединствено, али и једино
 њему као да усепва да се за тренутак пренесе из једне у другу стварност, да
дође у непосредан додир са светом својих снова, али само зато да би још
снажније доживео величину несклада између жељеног и стварног
 последња строфа завршава се песимистички јер ја схвата да идентификација
није могућа јер птице верују у могућност рехабилитовања његвог срца; он
спознаје њихово добро срце и могућност да његово отопе, али такође схвата да
оне немају спознају да је то можда немогуће, да је његова безизлазност коначна
 ја баштини свест да додир са непатвореном природом не може да опорави
оно што су други људи нанели као бол и зато птице назива јадним
сиротанима, јер оне не виде да њему нема помоћи и да он мора остати са ове
стране егзистенције
  судар између два доживљаја света додатно је наглашен каталогом цвећа које
наводе птице и сликом увелог скрханог босиљка (биљка које се везује за лимске
ситуације) на којој инсистира песник
 спознајом немогућности идентификације је потреба за разговором
наглашеније неуспешна

ОРАО

 три катрена, непарни стихови симетричан десетерац, парни деветерац,

укрштена рима
 песма је кредо Јакшићевог романтизма
 орао симболише неукорењеног романтичарског јунака, који не жели ни на земљу
ни на небо, али се пред њега поставља изазов у виду вихора, он мора да се
одлучи
 небо се јавља као симболика изостанка трансцеденције, а према земљи се гаји
презир и она је извор бола (сетимо се Пуле и немогућности субјекта да се
дефинише преко света)
 он је у динамици у међупростору, испољава гордост и охолост, у свом доживљају
изједначава небо и земљу
 одлучује се за земљу, тај лет је стреловит тј. усмерен, брз, али је окарактерисан
глаголом ронити који сведочи да он сам одређује границу ствари, да он гради
своје спацијалне одреднице
 важни су атрибути, за које и Недић и Поповић кажу да се ређе чују (немарна
крила) у песмама других романтичара јер осликавају кондензовано емотивно
стање песника (оно што је у народној изражено дугим лирским нарацијама, овде
је контраховано), а срећемо и оне епитете из народне традиције којима Јакшић
даје естетску еманципацију (гора чарна, тавна магла)
 присутан је и карактеристичан ред речи (по тавној магли тешког вихора)
 важан је Јакшићев колорит: тама (чарна гора, тамна магла, земаљски мрак),
светлост (сунчев зрак) и црвена боја (крв)

ОТАЏБИНА

 родољубива песма (колективни субјекат)

 написана по налогу Владана Ђорђевића и штампана као текст у првом броју
његовог часописа Отаџбина
 отаџбина се јавља као огромна стена „што претећ сунцу дере кроз облак“,
гранични камен на вечној стражи
 необичан почетак везником и који указује да је постојало нешто пре почетла
песме (могле су стајати и тачке као у песми Поноћ)
 форма директног обраћања
 отаџбини прете са свих страна, а он је доживљава као неуништиву, као вечну
(вечно је истовремено и херојско)
 проблем инверзије; објекат је предикатом раздвојен од свог атрибута
  камен није само детаљ у пејзажу већ је он мера отаџбине; он доживљава
градативну метаморфозу од камен, ка пирамиди, бусији и на крају до бедема
 овај садашњи камен у себи баштини имагинарни камен који се формирао као
вечан и тиме посведочава да отаџбина постоји изван пролазности тј. унутар
вечности (унутар дела целине чува се суштаство целине)
 камен поприма титанске тимензије, он претећи дере кроз облаке, он се из праха
диже у небо...
 облици посесивног генитива указују потребу за припадањем и посведочава да се
песник једначи са отаџбином, а преко ње са природом и космосом
 херојском тону доприноси звучно Р (Недић: Јакшићев ротацизам) и јампска
инерција стихова (од 113, 97 је јампски инерцирано, а само 16 је трохејски !при
томе је трохеј у народној уобичајен; то показује његову иновативност)

*СОЦИЈАЛНЕ ПЕСМЕ настале под утицајем Светозара Марковића

 Ратар, Шваља
 унутрашњи конфликт разрешава на социјалном плану
 раденичке песме су објективне, наративне, једноставне
 мотивски су блиске свакидашњм животу, а по изразу разговорном језику
 означавају почетак социјалне и реалистичке традиције у српској поезији

ЕПСКА ПОЕЗИЈА

 изразити лирик, доминантне су поетска атмосфера, слике и силина емоција

 ликови су необични, титански, из једног комада, без психологије
 фабула је бизарна, исконструисана
 радња се збива у дивљим планинским пределима или на мору (Јакшић мора
видео није)
 еруптивна сликовитост разара ткиво нарације, а као последица настају лирслки
фрагменти
 Невеста Баја Пивљанина – права бајроновска песма о жени осветници
 Братоубица

ПРИПОВЕТКЕ

 као приповедач је прошао све оне мене кроз које пролази српска приповетка од
1860. године
 прва објављена приповетка 1860. године у Даници је Краљица, а последе око
1875. у Отаџбини
 у избору тема се осећа кретање од прошлости ка савремености, од нације ка
друштву
 у поступку је присутна еволуција од романтизма ка реализму тј. присутне су
реалистичке проседеје: хронотоп (путовање, крчма), социјални мотиви, сказ,
наративне стратегије
 разграната тематика и жанровска структура
  могу се издвојити три хронолошке фазе које показују сазревање, измену
тематике и приповедног жанра, смену романтизма реализмом:
1.романтично-историјске приповетке с темама из средњег века или турских
времена (Краљица, Неверна Тијана, Сужањ, Син седога Гамзе) – Јакшић није добар
зналац историје, ликови су без живота, доминантно је осећање неизвесности и
трагичког сукоба индивидуалних тежњи јунака и захтева доба, страха,
наративни елементи су сведени на најмању могућу меру, ликови и ситуације
само назначени; ближе приповедним поемама
2.савремена друштвена тематика (Комадић швајцарског сира, Моја љубав, Чича
Тима) – тематски је окренут селу аааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааа
а) приповетке с регионалним карактером/банатске приповетке - осећа се
присност завичајних предела, саживљеност наратора са судбинама сељака
(Сирота Банаћанка, Српско чобанче, Спахија, Поп Тихомир)
б) приповетке из сеоског живота у Србији (Једна ноћ, Сељаци) - осећа се гнев
против друштвених неправди и мржње на домаће тлачитеље, у њима је село
више позорница збивања него стварни предмет приказивања, у рпвом плану су
разни негативни ликови који се врте око села, а село и сеоски живот су дати у
позадини
3.приповетке инспирисане српско-турским ратом и новим таласом
ослободичаких покрета (На мртвој стражи, Капетанов гроб) – значајне по
хуманизму, племенитом родољубљу, актуелности и новинама у поступку (у
сукцесији покретних слика као у филму се приказује догађај)

Поповићева подела је мало другачија:

1. романтичарско-историјске
2. са социјалном тематиком из банатског живота (обележене мелодрамским
тоном, тј. у њима је присутна емоционална и морална
телеологија/сврховитост; везане су за 1848. или на симболичком плану или
посредним показивањем, осећа се блискост са Петефијем и утицај Игоа, диже се
глас у име социјалне неправде без типизације и продублљивања слика)
3. са социлајном тематиком иѕ србијанског живота (Једна ноћ, Рањеник, Рускиња,
Комадић швајцарског сира + слободарске прозне сатире игоовског-хајнеовског
типа) одликује се мање интензивним емотивним колоритом, а јаком
социјалниом тематиком поготову у вези са првом акумулацијом, на плану
мотивације напушта становиште лирске драматике и окреће се психолошкој,
социјалној и хередитарној (мотивација пореклом, породицом, родом) која је и
даље примитивно постављена у црно-белом кључу; најмање су успешни ликови
сељака који говоре поетичким језиком и сељанки које имају душу
маловарошанки; осећа се несклад колорита романтизма и сухе реалности
живота; јунаци су постављени у одређене класне релације; много наивности
 у анализи обратити пажњу на: приповедача, основне мотиве, статус јунака и
простор и време

НЕВЕРНА ТИЈАНА
  Зашто је важно да се посебно истакне да је њено неверство заправо
неверство према: вери, народу, породици, љубави?
 усложњавање неверства јача кривицу и умножава силину љубави (ако је могла
да устане изнад свега тога) и ту се осећа срце романтичарског наслеђа
 Косово је оквир унутар коеј Тијана изневерава и стога постаје негативно
одређена, али она није само негативна јунакиња, она је и трагична јунакиња
која поред сукоба свог приватног бића и свог јавног бића, осећа и унутрашњу
располућеност приватнбог бића
 трагички залог је и у ситуацији и у њој, чиме се спајају класицистички и
романтичарски тип трагедије
 на крају нема херојског завршетка, већ мистика као разрешење трагичког
чвора (самоубиство на које је практично наводи дадиља Магда, мада ми ен знамо
да ли ју је она звала, да ли ју је неко други звао и сл.)
 Тијана постаје ханума, али пред главом смрти Милана она осећа сву тежину своје
кривице
 њен одлазак у харем је смео и за романтичарске оквире и зато је потребан такав
крај
 она је негативан јунак који има пресенчавање трачним усред своје унутрашње
борбе
 у самој композицији може се препознату класичан облик трагедије у пет чинова,
који се углавном поклапају са целинама на које је сам аутор поделио приповетку:
експозиција – херојско платно: Косово поље на коме Тијана слична Косовки
девојки налази мртвог оца и браћу; разлика између ње и Косовке девојке је што
је она крај мртвог оца пробудила љубав према Сулејман бегу
заплет – унутрашња борба између оданости оцу, браћи и Милану и љубави према
Турчину, потенцијалном крвнику њене породице
кулминација – победа љубави
перипетија – одлазак у харем и кратак благодетан живот, појава Милана
расплет - самоубиство

ЈЕДНА НОЋ

 сусрет наратора и и непознатог трговца и њихово ноћно путовање кроз

планински предео
 клишетирана прича о необичном сеоском љубавном троуглу
 робијашица, сводиља своје кћерке која је прави кривац код Јакшића
 три композиционо структурирана дела:
први део – приповедање у првом лицу прераста у романтичарску слику горског
пејзажа
слика функционална јер антиципира да ће се догодити нешто необично
на путу кроз пусту планину наратор, сеоски учитељ, среће трговца и они се кроз
разговор зближавају
мркли пејзаж, прича о мртвој веверици и змији која као знамење најављује
нешто кобно
 други део - приповедање уз ватру, сељак казује историју свог побратима Живка
од идиличне љубави према Стани (као вешт, наратор полако уводи идеју коби
Станине лепоте сликајући Живкову душевну драму) до њених одлазака
похотљивом архимандриту, Живко се пропија и запушта имање
зло: похотљив архимандрит, подводачица мајка и лепотица Стана је
суротстављено добру: трговац, учитељ и Живко
илузија равнотеже је успостављена употребом уједначеног језика и сликама
романтичарског пејзажа (белих куле, мрке планине, студене воде, сиве даљине,
златних облака...)
прикрива се приповедачев немир
трећи део – епилог, у зору нестаје илузије хармоније, после сједињавања у ноћи,
разнородне ствари се разједињују
пружа се чудан призор потере (антиципира се сукоб архимандрита и Живка који
ће нам после испричати сеоски механђија)
смена приповедача доприноси живости и богатсву слика
расплет има пре сценски него наративни карактер, поготову слика пропале
Стане

ПРИПОВЕДАЧИ И ЊИХОВЕ ПРИЧЕ З. НЕСТОРОВИЋ

 посебност ове приповетке се препознаје у домену успешности повезивања

традиционалног и новог, романтичарског и реалистичког
 репрезентни круг мотива за Јакшића: деструктивна љубав, село-град
 тип јунака (неморална духовна лица, негативни женски ликови, побратим)
 симболи (планина, ноћ, камен)
 техника сказа као механизам фолклорног приповедања који је наговештај
реалистичке наративне концепције
 сказ – „руска народна прича о стварном догађају, савременом или скорашњем,
првенствено успоемна о личном доживљају, по правилу допуњена
појединостима из маште“
 увођење још једног приповедача техником сказа је у реализму гарант
објективноисти и веродостојности
 код Јакшића се осећа колебање између романтичарског захтева за
субјективношћу и реалистичког захтева за објективношћу
 романтистичком осећању је ближи свет предања по тој потреби да се представи
дејство сила, тајновити рад ирационалних сила
 обратити пажњу на недиференцираност говора два приповедача (Јакшић уме да
се служи говором као средством карактеризације, најбоље видимо на примеру
Вује који говори народним говором у прози)
 први приповедач, сеоски учитељ, је смештен у домен оквирне приче која говори
о догађају из његовог непосредног искуства
 други приповедач, трговац Миладин, шири причу износећи догађаје из личног
искуства
 у завршетну учитељ постаје сведок Миладинове приче и зато је овде реч о
СКРАЋЕНОМ СКАЗУ јер крај испричане приче постаје део његовог искуства
 приповетка је изведена у ја форми
 опис путовања је смештен у садашност, а о њему се говори перфектом и
приповедачким презентом што симулира оконости директног обраћања неком
скупу људи са којима је у простору приватности
 поднаслов из калуђерског живота указује да је тематско-мотивски центар у вези
са уметнутом причом
 свет тајне омогућен је симболиком планинског пејзажа, али и увођењем
опозиције село град која се огледа у степену изражавања искрености у
међуљудским односима, слободи човека и аутентичности његовог постојања
 ноћни амбијент испуњен чудним звуцима представља иделан декор за
приповедање о злој коби проузрокованој необичном лепотом девојке
 појава корњаче се различито тумачи: уведени приповедач је тумачи као знак
нечег неповољног за обојицу и то на основу свог пређашњег искуства са змијом
која је појела веверицу, а учитељ као повољну околност што нису срели медведа
или вука
 трговац наводи у градативној форми зла која су га снашла пошто му је змија
прешла пут (пропадање коња у јаругу, угинуће кога, рђаво пословање на вашару
и женина болест која се лечи бајањем, што указује на присуство коби)
 симболика крзнених животиња у љубави је важна, јер Миладин прво види змију,
па тек онда веврицу као највећи пошаст која га може сначи (смрт жене)
 учитељевим коменатрем успоставља се аналогија између животиња и типа
човека, медвед и вук се једначе с хајдуцима, а корњача с калуђерима (да је
калуђер опаснији од хајдука је искуство уведеног приповедача)
 повезивање животиња и људи је у вези са предањем о настанку корњаче, која је
настала тако што је један човек од свог кума сакрио печену кокошку и хлед и
која је сведочанство преваре и огрешења о светињу
 тако је и калуђер све оно што не сме да буде
 начин на који је Миладин испричао догађаје из Живковог живота непосредно
пре и након женидбе са Станом одређен је његовим личним погледом на судбину
несрећног побратима; често наглашава да је предосећао зло и тако припрема за
убиство архимандрита (ГЛАВНИ МЕХАНИЗАМ приповедања је наговештај, па
реализација тј. прикривање па разоткривање)
 Миладин потенцира да се мати и кћер са свештеником познају од раније, као и да
у станиној фаталној лепоти постоји нешто деструктивно (око и глас су носиоци
њене прељубности), али и нешто привлачно (лице, густа црна коса и крепак стас)
 Јакшићева јунакиња се одваја од романтичарских фаталних лепотица чије је
порекло тајанствено и племенито; Стана је хередитарно мотивисана као кћерка
жене која је покушавала да отрује мужа због чега је лежала
 Живко је активиран као „слаб човек“, он бежи с њом у ноћ
 њена појава у белој хаљини се изједначава са ноћном саблашћу и у вези са белим
лицем предочава демонитет фаталности
 Јакшић инсистира на њеном ћутању и приказује само смех као знак несувислости
(обамрлости, бесвесности у којој телесна страст представља део неразумног
понашања) и два плача (први је могући знак бојазни од надолазеће прељубе,
 немогућност да бегом побегне од прељубе, а други покајања у тренуцима
суочења са судбином)
 после архимандритове смрти лице се преображава у мртвачко, а очи постају
упале
 Живкова будућност је препознатљива у капетановој решености да га ухапси, док
се у Станином посртању и тужном деверовом погледу назначује разрешење
напетости
 моменат судбинског над којим човек није власан одређује се као генератор
несреће у свету
 Станина свест о несрећи доноси разоткриавње тајне и омогућава да се приче
окончају

КОМАДИЋ ШВАЈЦАРСКОГ СИРА

 гогољевски фрагемнт
 сатирична фељтонистика прелази у живу слику паланачке средине
 изведена у првом лицу, приповедач је учесник у догађају
 нулеус тј. приповедачко језгро ове приповетке је АНЕГДОТА која увек почива
натежи и против тежи, на различитом тумачењу исте ситуације (сир : депеша,
ови мисле да хоће да им поједу сир, а ови хоће да прочитају депешу; ту настаје
хумор јер ови поједу сир са хартијом)
 према Канту, анегдота доноси увек ОБРТ јер је она распрскавање велике ставри у
ништа (раскорак очекиваног и реализованог)
 остаје у оквиру форме цртице у којој за кафанским столом седе два пријатеља
којима дечак доноси швајцарски сир умотан у хартију, доушници које седе за
столом поред мисле да је реч о тајној депеши од Гамбете или Маркса, прилазе им,
а они уплашени за сир једу га са хартијом
 изненађујући смисао за реалистички детаљ, одбацује све сувишно и узима
карактер личности карактеристичне за средину
 специфичан назив Шарена кафана (шарени амбијент и шарени гости; вађан
распоред гостију – зеленаши у забаченом делу да прикрију своје радње, а онда се
први залажу да открију тајну депеше)
 инсистира се на атмосфери лажи у друштву (не пресликава чињенице, већ
преноси искуство, осећа се мржња према шпијунима)
 иако има доста од реализма, не може да обузда сасвим романтичарски гнев
 завршна порука је у циљу обесмишљавања целе ситуације

ДРАМСКИ РАД

 историјска тематика
 сукоб херојства и издаје
 слабост у историјској, реалистичкој и психолошкој заснованости ликова и
ситуација
 вредност у лиризму: „Јакшич лиричар спасава увек Јакшића драматичара“
  треба поредити с хладним декламаторским трагедијама Матије Бана и Јована
Суботића како би се увидела вредност

СЕОБА СРБАЉА

 епски десетерац
 долазак Срба из прадомовине „Бојке“ на Балкан

ЈЕЛИСАВЕТА

 лирски десетерац јамбски интониран

 Црне Гора пред крај 15. столећа, разапета између Истока и Запада
 најуспешнија драма утемељена у политоичкој драми Црне Горе
 кривица је бачена на жену, странкињу пореклом по узору на Проклету Јерину
 на крају главни опоненти Јелисавета и Радош Орловић долазе на исто: обоје
усред претрпљених несрећа изгубе разум

СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

 лирски десетерац јамбски интониран

 Србија у времену између Првог и Другог српског устанка
 главни лик је непомирљиви бунтовник, који после угушења Првпог српског
устанка доспева у турску службу
 у завршној сцени долази гласник кнеза Милоша с вешћу да је „Србија листом
устала“, али гласника нове буне не затиче живог (Главаш је пао издајом, од
турске руке)
 Главаш је нежни, романтични љубавник, а не само устанички херој и Карађорђев
друг

СЛИКАРСКИ РАД

 утицај Рубенса огледа се у Јакшићевој изразито дијагоналној композицији, а

Ребранта у односу светлог и тамног, преузимању црног, белог и црвеног
колорита, као и у усмеравању светлости (постоји извор светлости, она није више
дифузна)
 изузетно су важне њгове историјске композиције (Устанак Црногораца, Таковски
устанак, Ноћна стража у цик зоре, Убиство Карађорђа, Кнез Михајло на одру) које
нису рађене по наруџби, а које носе одраз разумевања савремене историје,
просветитељску поуку и имају немерљив значај у социјалном освешћењу народа
 у класицистичким портретима (Девојка у плавом, Аутопортрет, Марко
Краљевић) емоција изгара из слика, док форма често остаје занемарена
 иако у романтичарском сликарству примат има пејзаш, код Јакшића он има
позадинску улогу (рецимо на слици Таковски устанак) и одговара духу времена
 његова сликарса техника која није до краја изведена на школски начин јесте
била гарант његовог успеха
ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ

Ј.Деретић и предавања Зорице Несторовић

 1832 – 1904
 централна личност епохе романтизма и главни писац наше књижевности друге
половине 19. века
 везан за народну традицију и Бранка Радичевића, али поред њих се појављују
и друге поетичке претпоставке како домаће, тако и стране: анонимна
грађанска поезија (љубавна лирика, хумористичне и сатиричне песме),
дидактизам и морализам класициста и објективних лиричара, доситејевско
просветитељство, мађарско песништво (Петефи, Арањ, Мадач, Јоакиј, Ђулаиј,
Гарај и Тот), немачка лирика (Хајне и Новалис), источна традиција (Хафис)
 неуморан преводилац, најзначајнији преводи мађарских романтичарских епова:
Толдија Јањоша Арања и Витеза Јована Шандора Петефија, али и дела дванаест
европских и светских књиђевности
 посебно је интересантно интересовање за исток, које га приближава
европском романтизму, а које он упознаје на основу немачких превода и
сосптвеног опонашања тј. посрбљавања (збирка Источни бисер је на граници
оригинала и превода)
 иза себе је оставио збирке: Ђулићи, Ђулићи увеоци, Све дојакошње песме, Певанија,
Друга певанија, Снохватица, Девесиље, Чика Јова српској деци, Чика Јова српској
омладини
 покренуо је позамашан број књижевних гласила: Јавор, Невен, Змај, Жижа,
Илустрована ратна хроника, Стармали
 остао је веран песми као основној форми, а проблем већих песничких целина на
спољашњем плану је решио циклизацијом, а на унутрашњем плану мозаичком
организацијом песама унутар збирке
 посебну пажњу привлачи Певанија за коју се може рећи да има енциклопедијски
карактер јер у себе сажима „све видове и сва важнија збивања личног,
породичног и националног живота српског човека и српског народа“
 она подсећа на народне збирке лирских песама, иако је права грађанска епопеја
 основе одлике:
1. лирско надахнуће – чедно, чисто, патријархално, мелодично уз наглашену
компоненту објективизма народне лирике (треће лице или лирски разговор)
2. наглашеније породично од љубавног осећања
3. пева песме само једној жени
4. његова побуна и бол имају личну основу
5. чежња за миром, хермонијом, осећање породичне сродности и блискости с
људима
6. оставрени дијалог са другима
 Змај у себе сажима националног барда и сатичара, лирика и Чика-Јову омиљеног
дечијег песника
 писао је лако и брзо и никад се није посебно трудио над формом и изразом, те
има доста аљкавости и немара
ЂУЛИЋИ

 тематско одређење: песме које певају о испуњењу сна о срећној љубави

 71 кратка песма, нумерисана, без наслова
 у позадини је његов интимни роман: љубав, женидба, срећан породични живот
 у песмама се преплиће дух народне и грађанске лирике у ритму, мелодији,
речнику и песничким сликама, али и трагови петраркизма (Павле Поповић
инсистирао на подели in vita et in morte di Laura, али то је само један аспект), као
и немачке романтичарске поезије (поготову Хајнеовог Лирског интермеца) и
персиске поезије
 само жанровско одређење ђулић је пореклом из персијске традиције, као и назив
који је дошао преко турског, а поклопио се са именом Руже
 ђулићи нису само песме о Ружи, то су пољупци овековечени песмом, то су
тренуци среће које песма отима од пролазности, дарујући им вечни живот
(поетика овековечених тренутака)
 јединство кеиге је осим тематском и жанровском блискошћу посредовано
унутарњим развојем лирског осећања
 конкретна догађања ретко су тада, углавном смо само сведоци атмосфере или
душевних стања која могу бити наговештај догађања
 развој осећања од мрачним ка светлим, од туге ка раодсти, од меланхолије ка
ведрини условњен је појавом драге
 а

Разговор са срцем

64.

 осећање животне радости прелило се из песниковог срца на цео свет

ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

 наставак Ђулића, али су по тону и осећању супротни њима, јер су тематски

обележени смрћу најближих
 69 кратких лирских песама без наслова
 мање је окмпактна, појединачне песме стоје свака за себе, међу њима није
извршено повезивање по принципу низања, не постоји јединствена лирска
прича
 према кретању од смрти ка смислу који она има за песника самог ова књига се
може поделити на пет целина:
1. евокативне, догађајне, аутобиографске песме – представљају непосредан
израз егзистенцијалне збиље, у којима се сасвим одређено износе чињенице
што се односе на конкретне догађаје боловања, умирања, сахране,
посећивања на гробу, немоћног очајања које изазива приближавање смрти
вољене особе (бр.2, 4, 5, 6, 10, 15)
 2. песме туге – говоре о песниковом душевном стању после губитка најближих,
у којима се инсистира на страшним, ужасним, прекомерним осећањима (бр.27
туга постаје живо биће које доија сва својства умрле драге: она је његово лане,
луче, верна друга, миље – горка, иронична алегорија туге)
3. песме које кроз слику света посредују осећање туге – у њима се ослобађа
догађајног и алегоријског и постиже пуну лирску сублимацију догађајног тј.
субјективног доживљаја са метафизичким значењима (бр.25 све је око
песника у природи исто као некада, исто сунце, исти облаци, исте боје, исто
небо, иста земља, исти лузи, али опет другачије јер то више не говори већ
ћути или бр.8 у којој се стање душе пресликава на мртво небо, реч мртав се
помиљње 10 пута и обухвата не само свет, већ и Бога и песме које о њима
пева)
4. песме које карактерише окренутост оностраном – њих карактерише светлост
која означава свет мртвих; важна инверзија је да Ђулићи почињу сликом
мрака ка светлу, а Ђулићи увеоци сликом светла ка мраку с том разликом да
је овде светло знак оностраности (бр. 30 и 66 доносе слику о пролећном сну,
тј. сновидом састанку с умрлим драгим особама који је обележен
надземаљском светлошћу и музиком; сан има снагу да отвори небеса и
сневачу открије надземаљске лепоте, са неба долазе лица најмилијих,
породице која је организована као недељиво биће од којег је он привремено
одвојен ≠ код Костића и Бранка то је љубавни састанак, а овде породични;
такође у 66.увеоку дата је визија космичког причешћа у којем Христос болне
појединце причешћује путиром од крви и суза, доносећи земаљску и небеску
утеху)
5. песме с прагматичним порукама – драга даје поуку да се на место изгубљене
породице постави певање српској деци, те се корисно чињење за друге види
као утеха (поред небеске утехе о којој говори четврта скупина, овде је реч о
прагматичној утеси, о окретању другима и успостављању личног односа са
њима)
 први и последњи увелак имају посебну улогу у структури јер се они налазе у
контрастном односу,будући да су у њима изражени сасвим супротни смерови у
основној семантичкој релацији дела, релацији живот и смрт
 док први говори о преокрету од смрти ка животу, други представља прелаз од
Змајеве интимне лирике ка колективној и наменској, посебно дечијој поезији
 поред љубавне лирике испољио се у још четири основна вида поезије:
1. песме у народном духу – Снохватице и Девесиље
2. песме за децу - представљају први епос детињства и изражавају фини
лиризам који их приближава лирском песмама породичног круга
лак и непосредан израз приступачан је деци, али оне немају само педагошку
функцију, већ показују уздизање поетске форме на виши ранг
3. песме колективне инспирације – бит тих песама је у окренутости свету и
људима

СВЕТЛИ ГРОБОВИ
  карактеристична за активистичко схватање живота
 у њој је изражена вера у прогрес, стваралачка повезаност међу генерацијама,
неуништивост идеала јединство живота и смрти, гроба и колевке
 нагласак је на улози великих људи у вечитој тежњи човечанства према вишим
циљевима - њихови гробови, као и код Његоша, леже у помрачини
 песма је оставатена у форми дијалога песника са слушаоцима симболички
окупљенима око гроба другог песника, Ђуре Јакшића
 дијалог је остварен посредством светлих гробова међу мртвим генерацијама,
посредством између садашњости и прошлости, између живих и мртвих, између
младог живот и гроба
 време историје је испуњено динамизмом тих разговора који непрекидно трају и
делују од мртвих према живима
 смрт великана је привидна јер су они претворени у светле зраке, у више духовне
стварности која обухвата све људе и мртве и живе стварности
 песма надмашује домете пригоднице
 Змајево родољубље одступа од романтичарских стандарда јер је у њему мање
борбеног заноса и мање романтичних снова о некадашњој слави и величини,
него код већине песника његовог доба
 он је трезвен и реалан, често говори о народним потребама и националним
задацима на начин близак предромантичарима, просветитељима и
класицистима
 извор родољубља се налази у народној поезији, те су логично главни топоси:
песме, гусле, гуслар, вила
4. политичка поезија (Мајушни Брцко, Јуенв-ЈуенвМен-Јуен, кинески цар, Песма
при рођењу једног принца, Јутутанска јухахаха, Јутутанска народна химна) - за
разлику од родољубиве поезије где је садашњост повод за певање о херојској
прошлости, о средњем веку и ослободилачким борбама
ове песме призивају однос са сада - сада или сада- будуће, однос ми -ми (а не
ми-душмани), однос српски народ- његови непријатељи у њему самом
Змај употребљава сатиру да изобличи монархију и све што је окружује
у сатиру вешто уткива АЛЕГОРИЈУ (Да ли је то разлика Јакшићеве и Змајеве
сатире?)
у песмама откривамо слику земље у којој се све оне појаве које сатиричари
жигошу као деформације претварају у сасвим обичне, нормалне, свакодневне
појаве, слику која је антипод социјалним и моралним утопијама, па се зато и
назива САТИРИЧНОМ АНТИУТОПИЈОМ
Змај је одличан карикатурист који пружа свет окренут наопако

Змајеви Светли гробови - Драгиша Живковић

негација живота је опевана са метафизичком афирмацијом победе живота духа над

смрћу материјалне телесности
вера у идеалне вредности човека и живота- часно, честито и светло живљење у етичкој
повесници човека, нације и човечанства

филозофско-метафизички стоицизам је наслеђен од Његоша

Змајева мирноћа којом преговара о борби непрестаној, о животу-жртви проистиче из

искуства смрти најближих, беспомоћности човека пред суровим ударцима судбине
(што је опредмећено у Ђулићима усецима)

песма је написана као пригодница за Јакшићев у комеморацију 25 јануара 1875. и

објављена је у сатиричном часопису Стармали

представа о светлом гробу датира још од Ђулића увелака, али је она у песми посвећеној
Јакшићу претворена у светлост духовне традиције идеалног наслеђа, која зрачи нацији
и која повезује најдаља поколења, стварајући духовну подлогу за јединство народа и
човечанства, за јединствен идеал хуманитета

мотив светлог гроба присутан је и у песмама Памтите, децо и Споменик професору

Шандору Поповићу што показује зрење овог мотива у песнику

Светли гробови испевана су у форми НОВОВЕКОВНЕ ОДЕ

стихови неједнаке дужине организовани су у целине по смислу реченице

мисаони интензитет и напетост не изражавају личну исповест, већ хтење да се продре у

структуру света

мисли се ређају ступњевима логичког доказивања и развијања, те формално она

одговара схеми РЕТОРИЧКЕ ХРИЈЕ, РЕТОРИЧКЕ НАДГРОБНЕ БЕСЕДЕ:

1.УВОД: прва строфа у којој се у виду питања и одговора поставља основна теза песме
да је све гробље, али и колевка;

2.ИЗЛАГАЊЕ ТЕМЕ: у другој, трећој и четвртој строфи се у виду примера, аналогија,

дијалога и аргумената доказује исправност постављене тезе да гробови као звезде
спајају век са веком и да је борба за идеал смисао човековог живота;

3.ЗАКЉУЧАК: пета строфа затвара почетни круг, трансформација гроба у колевку

добија пуни смисао континуитетом у остваривању идеала;

4.ИНВОКАЦИЈА (треба на почетку, али овде има функцију ПОЕНТЕ, ЕМОТИВНОГ

ЗАКЉУЧКА): у шестој строфи позивање на окупљање око Ђуринот гроба

слика се идеална духовност, а до израза долази рационална инвенција (иако Змај није
песник логоса и филозофских дубина, осећа се инвентивна рефлексија рецимо у обрту
којим песма почиње, у обрту да је свака стопа гроб до гроба и да су људи од памтивека
окружени опоменом memento mori или у трансформацији мотива свеће на гробу у
мотив звезде, ватре догласнице, светлих млаза, светлих трага, а онда и у мотив
духовних гласова божанске силе)
мотив светлости има важно место у Змајевој поезији још од песме Разговор са срцем и
збирке Ђулићи увеоци, али се чини да се у овој песми он ослања и наставља Његошеву
трансцеденталну филозофију, исказану у Луча микрокозма, и једначи појам физичке
светлости с појмом духовне поруке, мисли, вере и идеала

такође, утицај Његоша присутан је и у стилизацији херојчине метафизике, какву

налазимо у Горском вијенцу, и који види највиши ступањ хуманитета у херојској борби
и херојској смрти за нацију и човечанство (видимо у усхићењу, изазваном појавом
новог светлог гроба)

морални борбени императив је стоички одговор на беспомоћну ситуацију човека

суочен са животом датим без тражења и одузетим без пристанка

занимљиво је да се овакав одговор налази и код Андрића у мотивима светлости, сунца,

рада и борбе

ипак, Змај се својим народним изразом, једноставношћу и лакоћом мисли разликује од

Његошеве дубине и Андрићеве рафинираности и приближава Вељку Петровићу

Змајев човек-борац, творац завета и идеала, умире са свешћу да се његов живот и дело
настављају животом и делима будућих поколења → овакав став утемељен је на
народној филозофији која свој трансцендентални оптимизам црпе из простог
емпиричког сагледавања вечне обнове у природи; тај мефанизма обнове примењен је
на веру у вечити живот духа, завета и идеала