Интеграциона прича у спеву Смрт Смаил-аге Ченгића

Епилошко певање Коб открива саму срж тј. интеграциону причу спева.
Накриљена барокном идејом о променљивости среће, она би се могла
интерпретирати као прича о борби два принципа, светлог и тамног, добра и
зла, правде и неправде, у којој или принцип врлине односи победу или
барем долази до задовољења више правде и промене поретка.

Конкретизујући наведене принципе, Мажуранић одлучује да приповеда о

тријумфу малог, али храброг, херојског народа над вишевековним
непријатељем. Тако Смаил-ага постаје симбол суноврата таме, а чета
Брђана оличење тријумфа врлине и испуњења божије воље.

Разграђујући интеграциону причу, аутор покреће радњу осветничким

побудама кључног лика чете, као и јунака Новице. Узрочно-последичним
збивањима откривају се дубљи мотивациони слојеви и читалац схвата да
спев не приказује само тиранију, муке и патње које трпи сироти народ,
његову борбу за очување идентитета, вере и територије, те коначну победу
над непријатељем односно охолост, жељу за доказивањем јунаштва,
унутрашњи расап и неизбежну смрт тиранина, већ и однос према пореклу,
питање конвертитности и издаје.

Романтичарско у спеву Смрт Смаил-аге Ченгића

Када је настајао и када је 1846. године спев Смрт Смаил-аге Ченгића

објављен, Иван Мажуранић је већ био под утицајем идеја хрватског
илиризма (романтизма). Слагао се се основним Хердеровим поставкама и
тврдо веровао да ће Словени тек писати историју. Стога је као тему спева
узео победу Брђана над Смаил-агом која треба да симболизује победу
једног малог храброг народа над вишевековним неоријатељем и
тиранином.

Свестан улоге коју књижевност игра у формирању националног

идентитета, Мажуранић приказује сложан црногорски народ, истичући да
његова монолитност почива на херојству, као и жељи за слободом
територије са које су поникли, али и за религиозном слободом. У
романтичарском духу њихову борбу против непријатеља мотивише борбом
за очување идентитета заједнице и религије која повезује ту заједницу.

Будући да је лик колектива карактеристичан за романтичарска остварења,

аутор се не зауставља на колективном лику чете, већ му супротставља
турски колектив, а њему опет подређује сиротињу рају. Осим поменута три
колективна јунака и носећи лик спева, Смаил-ага, окараткерисан као
типичан романтичарски антијунак и обележен унутрашњим расапом,
задовољава поетику епохе.

Ни месна ни временска локализација збивања остварене описима природе,

црногорских планина, стења и камења, турских шатри и одлучујуће црне
ноћи, не одступају од задатих поетичких оквира.

За крај, можда и најбољи показатељи књижевне атмосфере у којој настаје

спев јесу жанровски синкретизам самог дела, формална хибридност
(структурно смењивање десетераца и осмераца) и традицијска хибридност.

Епско у спеву Смрт Смаил-аге Ченгића

Иако већ само жанровско одређење Мажуранићевог дела као спева упућује
на његову епску природу, трагање за епским елементима је сложеније јер у
духу романтичарског начела хибридности жанрова и његов аутор преплиће
лирске, епске и драмске целине творећи жанровски синкретичку
структуру.

Прва потврда епског би несумљиво било постојање узрочно-последично

развијене фабулe која у паралелним токовима прати агино насиље и
тиранство над немоћном рајом и освету чете. Међутим, треба приметити да
је радња организована по драмским законитостима, те да се пет певања
спева могу изједначити са пет етапа драмске радње.

Да радња није типично епска, показује и чињеница да је епизодност

сведена на најмању могућу меру и да је свака од појединачних епизода у
функцији поспешивања кулминације радње. С друге стране постоје бројне
сцене, попут оне у којој је раја вучена по земљи или оне у којој свештенику
нестане гласа, које су стилизоване по узору на Хомерове, Вергилијеве и
Тасове епове и самим тим наглашавају епску компоненту радње као
доминантнију.

Носиоци те и такве радње, такође нису изграђени типичним епским

средствима, а о њиховој епској биографији се може само условно
говорити. Њихова карактеризација је веома фрагментарна и у многоме се
ослања на лирска средства, па се трагови епског могу пронаћи једино у
сталним епитетима преузетим из народних и дубровачких песама.
Поменуте традиције нашле су одјека и у специфичној форми дела, особној
комбинацији (епског) десетерца и осмерца. Аутор стих прилагођава
тренутку, те десетерац користи како би описао неке широке и замашније
секвенце радње, а осмерац када је потребна динамизација збивања. У том
смислу можемо говорити и о форми као карактеристици с епским
предзнаком.

Фигура свештеника у романтичарским спевовима

(Крштење на Савици, Смрт Смаил-аге Ченгића)

Романтичарски спевови Ивана Мажуранића и Франца Прешерна своју

фабулу плету око идеје изградње снажног националног идентитета,
утемељеног на јуначкој монолитности народа, али и на верској
монолитности хероја. Дакле, можемо уочити да је за њих значајна
компонента националног идентитета управо религијски идентитет и отуда
се у наведеним спевовима као круцијалне јављају фигуре свештеника.

Прешернова представа свештеника је помало необична, будући да је реч о

световном лицу које је конвертит, које је некада било друид и као паганин
служило Живи, богињи љубави. Као такав он је близак Богумили и
Чртомиру и помаже им (поглавито Чртомиру) да прихвате хришћанство
као своју нову веру. Он разуверава Чртомирову сумњу да је хришћански
бог бог рата, проистеклу из Ваљхуновог насилног ширења религије
Христове, објашњавајући да поменута ратна дејства нису последица
божије воље, већ Ваљхуновог застрањена. Пошто је овако идеолошки
оправдао прихватање религије која проповеда мир, љубав и једнакост међу
људима, свештеник упућује Чртомира у Аквилеју да од патријарха прими
свету тајну крштења.

С друге стране, Мажуранићев свештеник је веома конвенционално

приказан као испосник који је материјални аспект егзистенције свео на
минимум и који босих ногу тумара црногорским кршем. Аутор је у
његовом приказивању конкретизовао библијску симболику свештеника као
божијег пастира, те је свештеникову проповед чети локализовао у
пасторални амбијент. Апострофира се да је његова црква ливада, олтар
плаветно небо, а тамјан цвеће. Проповед идеолошки оправдава четину
освету, поцртава да је јединство чланова чете посредовано вером у истога
бога и да је њихова борба, борба за очување часног крста и задовољење
божије правде. Њоме свештеник подсећа чету на основне постулате
хришћанства и позива их да окају грехе пре одласка у напад, јер готово
извесно одлазе пред божији суд. Његове речи прекида долазак Новице и
свештеник преузима нову улогу, улогу прихватања и еманциповања
конвертера под окриље нове вере, а самим тим и чете. Он је тај који
Брђанима сугерише да Новицу приме у своје редове и да се заједно освете.

Иако у основи између свештеника у Крштењу на Савици и у Смрти

Смаил-аге Ченгића постоји темпорална, локусна и индивидуална тј.
карактерна разлика, њихова улога је истоветна: обојица учествују у
поступку акцептације конвертера унутар заједнице и пружају религијску
мотивацију за поступање ликова. Својим речима обојица доприносе
реализацији фундаменталне романтичарске идеје успостављања јединства
националног идентитета на темељима верског идентитета.