Критика друштва у роману Кућа Марије помоћнице

Цанкарево критичко перо било је усмерено на истицање и укоравање „страшне

душевне мизерије која је као прљаво море разливена по целој отаџбини“,
друштвеног (не)морала и нарушених друштвених институција које више нису у
стању да чине потпорни стуб. Он се наругава моралној изопачености и
нефункционалности, те немарности друштва, потцртавајући да породица није у
стању да брине о болесном детету и да га припреми за даљи живот или барем
учини да оно мало од живота што дете има буде вредно живљења.

Већ почетни мотив романа Кућа Марије помоћнице, мотив болнице у којој су
хоспитализована неизлечиво болесна деца, деца која прижељкују и надају се
смрти указује на изопаченост друштвеног поретка који није био у стању да
болесној деци њихову болест представи на другачији, детету примеренији
начин. То је јасна критика немарности одраслих људи који су дозволили да тако
млада бића сама спознају однос живота и смрти, да се стиде себе, своје болести
и желе да дигну руку на себе.

У том кључу девојчице и презиру живот, често му се подсмевају, а неретко и

гаде. Узрок таквом понашању и размишљању треба тражити у ономе што су од
живота искусиле. Тако из епизода које тематизују одрастање девојчица
сазнајемо да су њихов живот пре доласка у болницу обележили насиље,
небрига, непримерно понашање родитеља, хомосексуалност, гладовање,
пијанства и лоши породични узори. Оне недвосмислено осликавају Цанкарево
укоравање дисфункционалних породица склоних раскалашном понашању, које
не припремају девојчице за живот, већ настоје да их изолују од њега.

Овакво поступање родитеља доводи до занемаривања детета, које Цанкар

најоштрије осуђује наглашавјући да је свака од девојчица одбачена на неки
начин, али да у Тининој причи долази до кулминативне тачке. Наиме, она је
била остављана по два дана на ђубришту без хране где је развила жељу за
смрћу коју не поима као нешто негативно, већ напротив, радује јој се и жељно
је ишчекује као милу старицу која дели поклоне. Стога је она (као и друге
девојчице) постављена у супериорни положај у односу на спољашњи свет пун
злобе, страхота и моралне нечистоте, чиме је додатно појачана већ изнета
критика друштва.

Инфантилно-наивна и морално неукаљана приповедна перспектива из које

Цанкар упућује критику друштву, критички проговара и о религији и оставља
отворено питањеостваривости хришћанске доктрине на ономе свету. На тај
начин аутор шири контекст и са друштвене прелази на свеобухватну
епистимолошку критику.

Симболи у роману Кућа Марије помоћнице

Цанкарев симболизам јесте питање које је окупирало бројне критичаре његовог

дела. Сходно сосптвеном критичком апарату и историјској перспективи из које
су проматрали ово питање, бележена су различита становишта. Међутим, сви
критичари су сагласни у ставу да је његово основно обележје различитост у
односу на западноевропски симболизам. Његови симболи су чисто отеловљење
идеје, што је супротно симболистичком принципу који не дозвољавања да се
доспе до сржи саме идеје.

Цанкар симболе гради постепено, прегледно и јасно, готово једнозначењски,

приближујући их алегорији. Тако се њихова симболичка вредност, у правом
смислу непреводива и неизрецива, декларативно изражава. Анализом симбола
романа Кућа Марије помоћнице, који је значенски утемељен на оваквом
симболистичком принципу, настојаћемо да поткрепимо наведене тврдње.

Централним симболима романа намећу се симболи којима су представљени

живота и смрти, а који су постепено грађени. На почетку њима доминира
светлосна симболика, која није једнозначно опредељена, већ се мотив светлости
може јавити и у позитивном и у негативном контексту. Примерице бела боја
доминира у опису екстеријера болнице и на сликама светаца, што ствара
сабласну атмосферу, али је у бело обучена и смрт која треба да донесе
олакшање. Изразит је контраст између светла спољашњег светла и светла у
болничкој соби које се приказује тињањем пламена свеће које наговештава
гашење и смрт. Сунчева светлост је осим у спољашњем свету, присутна и у
утопијским визијама девојчица, те оно носи значење вредносне животне
радости коју оне очекују после смрти.

Поред светлосне, још један вид симболике додатно семантички појашњава

сагледавање односа живота и смрти. Наиме, две епизоде са птицама, врапцем и
канаринцем, могу се на макроплану тумачити као симболи универзалне
судбине девојчица у болници, односно на микроплану као симболи животних
прича две одређене девојчице, Тине и Катице. У том смислу и анимална
симболика додатно расветљава страдање и патњу девојчица које су осуђене на
болест и смрт.

На анималну надовезује се хришћанска симболика која је посредована

манастирским аспектом болнице тј. идејом да је тај простор религиозно
уточиште наде у светлији загробни живот и посетама родитеља који пред њима
невиним окајавају своје грехе. Тако Цанкар открива да у моралној деградацији
породичног живота лежи узрок болести девојчица, те успостављену паралелу
између девојчица и сина Божијег продубљује симболиком жртве. Као што се он
жртвовао да искупи грехе свих људи, тако се оне жртвују да искупе грехе
својих родитеља.

Међутим, религиозна симболика има и своју тамну страну јер открива

иронијски однос према вери. Родитељи, болничарке, грофица се механички
позивају на Бога и његову милост и понављају молитве и обредне свечаности
по навици. И фигура мајке Божије и анђела који у божићној ноћи посећују
девојчице као што су пророци посећивали тек рођеног сина Божијег, одишу
иронијом будући да најављују смрт и уносе неспокој чиме се отвара питање
идеалног загробног живота у који девојчице верују.

Приповедање у Цанкаревом роману

Особеност приповедања у Цанкаревом роману огледа се у инфантилној

перспективи из које Малчика и и друге девојчице изражавају свој лични
доживљај живота. Дакле, виђење света преломљено је кроз њихову душу и
удаљава се од реалистичког идеала објективног приповедања, те нагиње
модернизму. Осетна је важна разлика између чињенице само постављене,
материјализоване и чињенице која је промишљена у дечијој глави.

Приче, сећања и реминисценицје девојчица повезане су интегришућим

приповедним овиром, који више нема фунцкију легитимисања исприповеданог,
већ само композициону улогу. Оквирна прича Малчикиног доласка у болницу
разгранава се у четрнаест паралелних прича о болесним девојчицама,
сагледаних из hic et nunc тренутка романа, али и ретроспективним освртом на
живот девојчица пре болнице.

Тако долази до смене приповедних перспектива, која уноси динамичност и

појачава интензитет доживљаја, те пружа подробнији увид у унутрашња стања
и расположења болесних девојчица. Посебно је изражена субјективност
приликом описа очекиване лепоте загробног, али и описа живота у породици,
где је праћена ироничном наивношћу кроз коју је преломљена критика
друштва.

Ироничност испреплетана са субјектовноћу као важан предзнак приповедне

перспективе наглашена је и у Тинином доживљају заљубљености, као и у
доживљају смрти када девојчице ваде сламку да виде која ће прва умрети, када
је називају баком која доноси дарове или док слушају свештеникове
безнадежне речи. Не треба заборавити ни субјективизирану перспективу врапца
и канарица која иронично открива да ни борбеност не обезбеђује излазак из тог
изолованог, изопштеног света.

Саставни елемент приповедног поступка чине и најчешће веома кратки

дијалози између девојчица и родитеља, девојчица и Цевилије и девојчица
међусобно који најчешће не доносе иновативне мотиве, већ представљају благу
варијацију већ приказаног или изреченог.

Гротескно у Цанкаревом роману

Са гротескним приказима читалац се сусреће на самом почетку романа, у опису

болничког ходника којим Малчи и мајка јој корачају до собе у коју ће девојчица
бити смештена. На зидовима висе слике светаца на којима се истичу телсени
атрибути (Свети Стеван наг до појаса, девица на тањиру држи своје одрезане
груди, мајка Божија истиче своју ногу) уместо духовних. Посредством таквих
приказа инсистира се на телесној патњи, па иконе уместо умирујућег дејства
уносе немир и језу.

Гротескни су и описи девојчица који су сведени на потанко каткад

натуралистичко приповедање о изгледу и стању њихових болесних ногу. Тако
се каже да болесне ноге висе у тешким папучама, да су чудно згрчене, танке као
у двогодишпњег детета... На ове описе ослањају се и слике физичког распадања
и одумирања њихових тела.

Ове слике метафорички успостављају паралелизам између болести девојчица и

болести друштва, при чему се трулеж њихова тела једначи са трулежом унутар
заједнице, а у ширем смислу и унутар религије, па се може закључити да је
читав свет преломљен и приказан из гротескне перспективе .