Mirjana Stojisavljevic - Na Kraju Zapadn

Мирјана Стојисављевић
НАНАКРАЈУ
КРАЈУ
ЗАПАДНОГ ПУТА
Поетика и коментари
КЊИГА 2
НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА
Издавач:
Филозофски факултет Универзитет у Бањој Луци
За издавача:
Драго Бранковић
Рецензенти:
Дијана Црњак
Младен Шукало
Лектор и коректор:
Драган Драгомировић
Штампа:
Графид, Бања Лука
За штампарију:
Срђан Иванковић
Тираж:
300 примјерака
НА КРАЈУ
Књига друга
Бања Лука, 2015.

Мојој кћерки Ани
Из баште сљезове боје
Шта је тражио на Христовом гробу у Јерусалиму?
Да ли је то Павле ишао у свој нови Дамаск?
Б. М. Михиз
Драги наш Бранко,

Ево ти пишем писмо из баште сљезове боје, сто љета од твога рођења,
утјешена сазнањем да ће га прочитати барем читаоци ове збирке студија
из поетике којима се повјеравам како често у мислима залутам пред ону
нашу школу у Хашанима, гдје су нас у раном дјетињству знали плашити и
пријетити шибом:
- Чек, чек, поћи ћеш ти у школу, па ће ти учитељица одерати кожу с леђа,
а поп ће ти одсјећи језик.
Пишем ти у име бројне литерарне братије која те и данас воли и спремна
је попут дједа Раде да те брани, ако дође до боја и чека иза живице, а ти само
да викнеш и ево их одмах. Стигло је још једно млако прољеће у наш убоги
хашански завичај. У сунчаној измаглици заплавио се дуж хоризонта моћни
старина Грмеч, а ја ево стојим пред нашом школом што врви од успомена
на босоного дјетињство и питам се: „Шта је стварност, а шта бајка, шта је
игра, а шта живот?“
- Шта је прошлост, а шта садашњост, шта је било, а шта није било? Шта
лаж, а шта истина? - одзвањају и сада, након стотину љета од твога рођења,
вјечна питања живота која су те још младог опхрвала и на која си упорно
тражио одговоре у пребогатој литературној ризници.
Бијаше ли оно стварност и оно живот, витеже луталицо и насмијани му-
драцу тужног лика, кад апокалиптична неман с косом у овом посљедњем
разбојишту разнесе у даљи незнане твој разред пун слика, гдје некоћ стајаше
зец, тамо вук, онамо змија, па медвјед, лав, камила? Гдје се дјену она таб-
ла и глобус што личио је на бостан, па и школска клупа на којој ножићем
коричњаком уписани бијаху иницијали Б. Ћ.?
И док вјетар развигорац шумором разгони тмасте облаке над нашим
Грмечом, грије ме топло сазнање да је све то заувијек сачувано у твојој
5
златној бајци о људима коју си журио да испричаш прије но што те одведу

пути недоходи. Неким чудом, башта сљезове боје васкрсава сваког прољећа
ту, у долини Јапре, око зидина твоје порушене родне куће, као клица новог
живота, јављајући нам да се још није расточила бајка занесеног дјечака који
се једне ноћи спремно запутио да грабљама дохвати мјесец. Обновљена је
и наша црквица на бријегу, са које су оног сњежног пријеподнева у бијелу
пустињу отпловили ударци звона, усамљени и тешки, навјешћујући пут без
повратка јединог твога животног заточника, дједа Раде.
Чујем и сада твоје мало дјетиње срце како дрхти и лупа уз потмуло
бубњање смрзнуте земље која затрпава сандук доброг старца. Тог зимског
дана догодило се на Михајлића брду, може бити, чудо преображења што те
је заувијек начинило пјесником да би читавог живота потом трагао за оним
крупним ријечима којима би описао тог усамљеног дјечака кога је вијест о
дједовој смрти затекла баш ту, у разреду наше школе, из којег си излетио
сав збуњен и `застао насред пуста школског дворишта, и било ти је жао и
другова и топле школске собе, и ужарене пећи, што је поваздан тутњала у
ћошку у разреду, баш као да неко далеко напољу јури с тешким претоваре-
ним колима`.
Од тада па до оног смраченог кишног понедјељка, априла 1984, корачао
си сам и, наједном, сит самоће, вајкајући се: „Тужан сам ти, брате. Не ваљам.
Ништа не ваљам.“ - пожелио дједу своме да се вратиш. Сустао од горких
успомена, застао си за трен, ухвативши се за ограду оног моста под којим
си некоћ давно, прошло ти је кроз главу, преспавао прву ноћ у Београду,
кад дође из Хашана у ту београдску кошницу на толико жељене студије
књижевности.
Узалуд су ти, кад си постао славан, па те развлачили као народног писца
по читавој „оној“ држави, тамо неки надобудни кројачи наших судбина до-
викивали:
- Стој, Ћопићу!
- Не стој, оштро, брже од одјека, узвраћао си им ријечима свог Луке
Каљка из завршнице романа Глуви барут.
- Не стој, Ћопићу, одговарамо им и ми данас, након стотину љета од
твога рођења помињући се славне Пионирске трилогије, у којој си записао:
„Шта желим да постигнем својим књигама? Желим оно исто што је народна
револуција стварала од нас: да одгајам срећно и здраво покољење наших
младих људи који ће знати да воле, цијене и чувају човјека, своју земљу и
културу.“
6
НА КРАЈУ ЗАПАДНОГ ПУТА Поетика и коментари - Књига 2
Још ћемо се ми сретати, о-хо-хо, драги наш Бранчило, него шта! Пролетје,
ево, читав вијек, а као да је гавран махнуо крилом у висовима над стари-
ном Грмечом. Опет у ову нашу котлину свраћа покоји путник намјерник
утјешитељски тражећи неку своју башту сљезове боје, преплављен топлом
мишљу да још није искована сабља која може да сијече наше мјесечине,
насмијане зоре и тужне сутоне.
7
Смртно руво Соје Чубрилове са становишта
критике извора
Пут умјетности је искривљен пут,
пут на коме нога осјећа камење,
пут који се враћа уназад.
Виктор Шкловски
Садашњост је њихова, али је будућност

моја за коју сам тако напорно радио!
Н. Тесла
Духовни дарови
0. У вишегласју теоријских поставки о језику најистинитија је она која

говори да се језик појавио одједном, у тоталитету, а не, како је тврдио руски
лингвиста Мар на трагу несрећних еволуциониста, па је ту траљаву теорију
морао да помете са лингвистичке сцене лично друг Стаљин. Тако се и Творац
јавио првом човјеку Адаму у свој сили и сјају, као Онај који је одувијек био
ту, од искона. Причао је са њим у Еденском врту као са себи равним све док
Адам није доживио онај страшни духовни пад па се наједном почео стидјети
пред Господом своје голотиње.
Слично је и са духовним даровима попут списатељског, који се или
посједује или га нема. Стога би свака интерпретација књижевног текста
морала отпочињати са становишта критике извора и одговора на питање
препознају ли се у тексту ти духовни дарови? Ако се не препознају, нема те
похвалне критике која их може надомјестити.
9
1.У томе погледу као пробуђена искра у камену сјаји Ћопићев првенац
Смртно руво Соје Чубрилове, објављен када је писац имао свега 22 године у
београдском листу „Политика“, који је одмах на непосредан начин објавио
Ћопића као даровитог приповједача.
Ова кратка прича калеми се на очигледно дубоко личан ауторефлексив-
ни прототекст којем је писац подарио властиту најунутарњију приповједну
аутоинтерпретацију1. Сама приповијетка, богата метакомуникативним по-
рукама, тако долази као нека врста постанализе, у којој се аутотематизације
трауматски догађај спознаје себе као ствараоца који, имајући ту врсту
самосвијести, одлучује да по сваку цијену настави школовање на студијама
Одлазак у Београд након завршене учитељске школе намеће се Бори Чу-
брилу, мимикријском Ћопићу, као императив самог живота па већ и тиме
он у себи носи жиг издвојености од свијета живота у забити села Стабанџа.
И кад се више и не нада да би се та ствар са одласком због сиромаштва не-
како могла да ријеши, дешава се чудо избављења када, док исповиједа кроз
писмо, које задобија метакомуникацијски статус, своју муку пријатељу из
учитељске школе - у собу улази мајка Соја носећи му новце, и то оне које је
чувала за своје смртно, укопно руво ` јер није ред да чо`ека сарањују прњава
и гола ко каква просјака`:
-Узми, сине, и то ... боље је да теби живу потреба, а шта ће мени: ни
живој ми више не треба, а камоли мртвој ... моје је било и прошло, а твоје
тек настаје.
Успостављања умјетничког предмета
1. Тајанство умјетничког стварања у најтјешњој је вези са креативном

моћи успостављања умјетничког предмета, која се одвија на основама два
супротстављена принципа, сличности и својеврсне аналогије спрам прао-
блика који умјетник моделује или пак у отклону, специфичној различитости
према прекњижевној егзистенцији. Конституисање умјетничког предмета
одвија се на фону те игре сличности и разлике у односу на извор, поетске
игре пуне напетости и динамизма. Стога откривање тих миметичких елеме-
ната које писац мисаоно преосмишљава издвајајући их из природног кон-
тинуума, не престаје да интригира тумаче поетског стварања. Смртно руво
1 Н. Морањак-Бамбураћ, Аутоинтерпретација / Постанализа Аутотематизација, Израз,
Сарајево, 1991, бр. 9-10,123.
10
настало је као својеврсна постанализа, постфактум аутентичног догађаја

од којег писац гради поетски метатекст уводећи нас у властити свијет
стварања, у сам стваралачки процес, излажући нам у исти мах своју поети-
ку којој ће остати вјеран у свом дугом стваралачком путу. Чудо креативне
аутоинтерпретације одвија се управо на релацији фикције и чињеница из
стварности, у шта су укључени неумјетнички облици који, уведени у при-
чу, чувају своју самосталност и језичку особеност, посебно када је у питању
карактеризација споредних ликова. За поетичара је нарочито интересант-
на хомогенизација разнородне прекњижевне грађе у процесу спајања не-
фикционалних елемената у скоро драмске дијалоге кoји одзвањају овом
приповијетком гдје је на својеврстан начин детронизована „тајна заната“ и
сам стваралачки чин. Прича је у себе апсорбовала аутобиографске елемен-
те, али и карактеристике кратке народне приповијетке те нефикционалну
дијалошку форму разговорног идиома типично подгрмечког човјека. Карак-
терише их препознатљив денотат, завичајни подгрмечки говор, који наступа
као својеврсни прототекст који писац невјероватно вјешто цитира.
2. Уведени у књижевну творевину под маском самообјективизације, ти

нефикционални елементи прототекста на својеврстан начин гарантују ис-
тинитост, аутентичност испричаног, док у исти мах сјенче границу између
метатекста и прототекста. Преплићући скоро документаристички говор
ликова метакреативним секвенцама, писац потцртава једну вишу аксио-
лошку парадигму дату као самокоментар: како изван посвемашње биједе
материјалног свијета у којем су заробљени животи актера ове приповијести
негдје другдје сигурно постоји један виши свијет којем тај младић са крајње
обичним именом Боро тежи; он који, рекло би се, сублимира све каракте-
ристичне одлике младића потеклих из убогих босанских забити, али се по
једној битној особини од њих и издваја, јер је осијан вишим даром, зарад
кога по цијену живота мора да иде у свијет како би га усавршио те се по-
том, на вишој стваралачкој равни поново вратио своме убогом завичају. У
жижи приче је одсудни тренутак у којем се један свршени учитељ налази на
животном раскршћу, а кога унутрашњи глас зове да мора наставити своје
школовање.
Бору Чубрила упознајемо тако што је прво `пропуштен` кроз визуру свог
земљака, кума, који у њему види сеоског учитеља са завидном животном
перспективом:
- Еј, соколе мој, нек он узме, ево ову нашу школу, на нолка башча и воћар
око ње: море лијепо држати своју кравицу, своје крмче, своју кокош; драго-
11
сти моја, море сваке године испећи седам-осам котлића добре ракије, а нек
још доведе какву добру миражџику, постове јој њезине, па море живјити
ко мали бан. Е, сретна си, кума Сојо (ми смо ко и неки даљњи кумови) ко
што`но кажу, једна по једна. А, боме, доста му је било те његове школе, не
би му се ље, у њу више рачило поћи.
Од такве судбине Боро се узалуд брани:
- Није мени, ђеде Миле, још доста школе, идем ја и даље...
Са кумовим ријечима, међутим, саглашава се и његова мајка:
- Даље, та какво даље, Боро, брате – сневесели се мати – и ово смо једва
измогли, дала сам, и сам знаш, све и од онога што сам из Америке добила
иза твог покојног оца, а и блага сам урвала што сам могла, само да те до
краја догурам.
У младићу се све буни против таквог живота:
„Зар њега тако млада и зелена да закопају ту, у Стабанџу, да га окруже
кравицама и кокошима, па да за годину-двије пијанчи и натпијева се по сла-
вама и свадбама са попом Лукицом и запристаје по раскршћима и перилима
за снашама као онај несрећни учитељ Бјелопољац.(...) Никад.“
Тренутак катарзе наступа када мајка коначно пристаје на посљедњу
жртву, свјесна да Бори нема живота међу њима:
- Сине Боро добро ја све гледам и виђам шта је с тобом. Знам ја добро,
дијете, да су теби ноћи брез сна и грке ко пелин ... Видиш, ја сам једна про-
ста и кукавна тежакиња, што сам знала, нег ако си ми ти кад штогођ казо;
не разумијем се ја у те твоје ствари (ђе сам ја, а ђе си ти), али јопет, мило
ми је и драго све то твоје, све то за чим си ти пошо. Нека свијет дивани
што оће, докон је, али ја знам да ти нећеш загазити у никакво непоштење
и бреспослицу... Ја добро видим да за те вође нема више мирна и сретна
житка...Тебе вуче у свијет, за твојом срећом. Ајде сине и нек ти је сретно и
благословљено од мене. Ја ћу вође таворити и мучити се брез тебе ко и до-
сад што сам радила, а ти, брате, ајде; што би ти, да прости Бог, због нашије
трбува укидо своју срећу ...
На крају га испраћа ријечима: - Боже ти, сретан пут, сине ... Па пиши,
немој да се мајка брине ... и чувај се.
3.Како се успоставља умјетнички предмет ако не кроз обраду си-

рових чињеница које имају аутопоетички2 и ауторефлексивни карак-
тер? Конституисање умјетничког предмета, а посебно са елементима
2 С, Шаранчић Чутура, Бранко Ћопић, Дијалог са традицијом, Библиотека Змај, Нови Сад, 2013,
7.
12
препознатљиве књижевне биографије, аутоцитатности, по природи је ис-

постављање, екстраполација прототекста из његовог природног лежишта.
Шта друго ради писац већ издваја лик Боре Чубрила из његове сеоске сре-
дине из које је он издвојен већ тиме што жели да из ње оде, понукан жељом
за књигом, за знањем? То издвајање, међутим, никада није потпуно, већ ће
са том средином Боро успоставити још чвршће односе, али на вишем нивоу
тиме што ће да о њој цио живот писати, тако да тежачки живот из кога Боро
одлази, остаје заувијек у њему; он му се враћа, али као врелу непресушне
литерарне инспирације. Тако испада да се јунак Боро Чубрило никад неће
потпуно отргнути из средине из које је потекао, већ ће са њом успоставити
још јаче, нераскидиве креативне односе. Тежачка мука његових земљака
постаће то живо врело литерарне обраде у којој ће упорно трагати за тим
`тешким и крупним ријечима` којима би исказао муку голог живота под
суровом Грмеч планином и `проговорио „тамо“ умјесто њих, неуких`.
4. У успостављању умјетничког предмета писац прави отклон спрам

прекњижевне стварности, што је услов без кога се не може када је у питању
умјетничко конституисање приповједног свијета, које увијек значи његово
својеврсно преобликовање. То поетско уздизање изнад гмизавог фактици-
тета свијета живота не тиче се само преименовања у којем је Ћопићево
родно село Хашани преименовано у село Стабанџа, а лик Боре Чубрила био
поетска аутопрезентација самог писца, док је у лику кума Марка дијелом
укодиран ехо Ћопићевог ујака Андрију Новаковића, који га је као сеоски
трговац школовао у учитељској школи, али не и на факултету рачунајући да
му је то довољно. Највиши ниво идентитета према тзв. објективној ствар-
ности затичемо у метастварном лику мајке Соје, како је гласио надимак и
Ћопићеве мајке Софије, док је отклон у именовању, као услов литерарне
егзистенције, начињен у њеном презимену.
Пут умјетности – пут којим се враћа назад
1. За анализу књижевног дјела са становишта критике извора поетичар

мора веома добро да познаје изворе према који је писац, у идентитету или
диференцији, преобликовао свој умјетнички предмет; да помно прати како
то пјеснички рукодјеља удахњује живот своме јунаку, на који начин дефор-
мише животне чињенице да би оне постале двосмислене - другостепене у
литерарном штиву, у којем се оне динамизују, почињу да лебде изнад ствар-
13
ности универзализујући се; како преобликује и кроти грађу, дезаутоматизује

и стилизује ликове у односу на протоликове. Предмет интерпретације овог
типа управо су поступци књижевног обликовања у саздавању поетске мета-
стварности, који су на први поглед невидљиви, а које срећемо, хронолошки,
већ у првом поетском достигнућу. Њима ваља прићи веома брижљиво како
бисмо установили начине којим се „стварност“ препорађа у поетску мета-
стварност задобијајући конотативно стилистичко значење3.
Пут откривања умјетничког чина са становишта критике извора вео-
ма је сложен интерпретативни поступак о коме је велики херменаутичар
Шлајермахер дијелио став да сам умјетник на питање о извору свога лите-
рарног стварања није позвани интерпрет. Према његовом суду, критика са
становишта извора захтијева да тумач писца мора разумјети боље него што
је он сам себе разумио, будући да акт разумијевања значи реконструкцију
стваралачке продукције како би се учинило свјесним оно што је самом ау-
тору остало несвјесно. Овај захтјев у најтјешњој је вези са референцијалним
знањем о писцу, његовом животу и дјелу, лектири и могућем пољу утицаја,
али и са интуитивним знањем о култури из које је писац потекао, њеним
многоструким комуникационим и симболичким кодовима, свјесним, али и
несвјесним, који су писцу послужили као градиво.
Отуда се намеће захтјев да тумач са писцем по могућности треба да дијели
интуитивно знање везано за заједничко колективно мњење, то огромно
знање о култури које је скоро без ријечи, а тиче се својеврсног погледа на
свијет који писац путем језика насљеђује као својеврсну слике свијета, коју је
скоро немогуће накнадно научити. Управо њу писац нужно евоцира те уко-
лико са писцем не дијелимо његов заједнички „трећи дискурс“, ону локалну
језичку слику свијета, тај уско схваћени колективни велтаншаунг, не може-
мо ваљано да дешифрујемо његову тачку гледишта из које именује стварност
и, што је нарочито битно, да ваљано одгонетнемо индиректни смисао чи-
тавих поетских секвенци јер се не умијемо да снађемо у привидном нереду
језичких чињеница „који прикрива један ред, тајанствен, скривен и диван“
(Г. Гијом).
Показује се, наиме, да се не може ваљано протумачити пуни директни и
индиректни смисао ако се познаје само површинска стуктура поетског језика
без микросимболизације у тзв. „трећем дискурсу“, што је моћно средство у
тумачењу позадинског плана књижевног дјела.4 Поетици су досад били не-
3 Б. Тошовић, Стилистичке категорије, Стил, БањаЛука, бр. 2, 2003, 47.
4 У свом теоријском тражењу поетика је оперисала појмом феноменолошког раслојавања који је
почивао на претпоставци о постојању реалног плана, чулно датог кроз језик, који тек омогућује
14
дохватни овакви специфични поступци анализе настанка књижевног дјела,

за шта је неопходно познавање закона језичког обликовања у пишчевом
прекњижевном дискурсу, његовом идиолекту који је институисан, успре-
миштен у његовој меморији као вид менталног и језичког архива добијеног
рођењем и одрастањем у одређеној социо-културној заједници.
Ко може да препозна поступке симболизације ако добро не познаје
пишчев прекњижевни језик који он надограђује, стилизује, превреднује,
час опонаша, час крши његова правила, поигравајући се са њим у игри
сличности и разлика, а који има одређена унапријед дата правила која се
не могу открити ако се нема моћ поређења поетског према првостепеном
језику? Та игра односи се и на везу унутар означитеља и означеног, при
чему писац расклимава конвенционални однос који постоји у протомоделу,
првостепеном знаку који је од употребе поступно упао и клише, избацујући
природнојезички знак из његовог равнотежног положаја и перцептив-
ног аутоматизма који је временом завладао између имена и појма на који
се дати знак дноси. Писац то чини тако што једном денотату који је био
похрањен у његовој језичкој меморији, оној која је заједничка за све говор-
нике одређеног идиома, у Ћопићевом случају, подгрмечког завичајног иди-
ома, у пјесничкој игри придружује означено из неког другог знака. Управо
поступци метафоризације и метонимизације најдјелотворнији су у творењу
поетског антропонимског и топонимског знака у односу на протознак.
У оваквој врсти интерпретације показује се сва дјелотворност Хумбол-
тове теорија велтаншаунга, нарочито у тумачењу генезе поетског језика,
па и самог поетонима у односу на онај првостепени језик и првостепени
протознак. Та теорија о језику као погледу на свијет не односи се на неки
апстрактни језик којим је писац говорио у објективној стварности, већ се
понајприје тиче погледа на свијет одређене уске језичке заједнице коју је пи-
сац наслиједио рођењем и управо њу узео за предмет поетске актуелизације.
Ако са писцем не дијелимо његов тодоровљевски назван, „трећи дискурс“,
у којем је уписан тај карактеристични поглед на свијет какав посједује под-
грмечка говорна заједница, нећемо бити у могућности да до краја ваљано
приступимо декодирању поетског знаковља.
Често путем само једног знака писац преосмишљава читав један
предјезички, позадински свијет који је нечитљив ако не познајемо
прекњижевну стварност која је увијек језичка, на коју се одређени знак одно-
си. Уласком у сам поетски знак, ми упознајемо како га је писац енкодирао, од
појављивање позадинског, идеалног плана, при чему би предмет поетике били поступци
књижевног обликовања.
15
којих то језичких слика, спознајући тако унутрашњу структура поетонима,

означитељско-означеничку у односу на ону коју посједује протомодел. Ако
се то интуитивно не опажа, у опасности смо да поетски знак и сам поетски
текст „читамо“ и тумачимо у погрешном кључу не препознајући оно што је
језику онеобичено, стилизовано, а шта је опет неутрално. Не вриједи нам да
будемо „што ближи поетском тексту“ да бисмо га разумјели, већ да бисмо га
ваљано разумјели, морамо да будемо што ближи пишчевом првостепеном
језику. У томе је сва тајна поетског тумачења са становишта критике извора!
Стога је дијељење са писцем заједничког тзв. „нијемог језика“ или „трећег
дискурса“, на који с разлогом упозорава Тодоров, услов без кога се не може
када је у питању успјешна интерпретација поетског текста и поетског зна-
ка, која у пракси тражи својеврсно „сабесједничко саучесништво“, како би
се изразио Тодоров. Да би се дешифровале танане асоцијације и алузије на
језичке и културне кодове свијета живота о којем писац приповиједа, бројне
референце, експлицитне и имплицитне, неопходно је да се, као прво, оне
умију да препознају, а тек потом и правилно разумију и протумаче.
2. Настојећи да на овој невеликој приповијеци-првенцу установимо на-

чела Ћопићеве поетске семантизације и стилизације, те откријемо извјесне
семасиолошке законитости у генези поетонима које су карактеристично
својство његове наративне поетике, установљујемо да је са становишта
критике извора ауторски допринос у Смртном руву Соје Чубрилове ап-
солутан. Тема је потекла из најунутарњијег доживљаја, који писац потом
фрагментизује и преобликује збијањем у густо приповједно штиво. Пратимо
првотну тему очишћује од одвећ реалних наноса сировог аутобиографизма
преосмишљавајући је у метастварност књижевне творевине, у својеврсном
поетском напредовању од личног до општег искуства, од референцијалности
ка конотативности књижевне чињенице, када се те филтриране естетске
чињенице реструктурирају, универзализују и депрагматизују у стваралач-
ком чину успостављања умјетничког предмета.
Ако је пут умјетности, по ријечима Шкловског, пут којим се враћа назад,
зар то није и обавезујући интерпретативни пут, којим се враћамо уназад са
другостепене равни ка првостепеној, у протомоделе, тематизујући „ствар-
ност“ у умјетничком дјелу према оној првостепеној, спрам које се нипошто
не може ставити знак једнакости, али се може трагати за реминисцентним
траговима, „ожиљцима“ на поетомиму и мотивима који су сачували успо-
мену на ту првостепену моделативну стварност која је такође превасходно
језичка.
16
Тим враћањем на поетске изворе и узоре поетичар најнепосредније ула-

зи у простор до сада неистраженог првостепеног језика, чије је поимање
одавно завршило мање-више у историјско-позитивистичкој канти за смеће
тартуске школе семиотике, која је само апроксимативно претпостављала
постојање првостепеног моделативног језика, али се њиме, као сљедбеница
руског формализма у поетици, уистину никад није бавила.
Истраживање самог Ћопићевог поетског семиозиса по настанку, почев
од исходишта његове ране умјетности, Смртног рува, неизоставно налаже
враћање уназад, у потрагу за језичким праоблицима, прафигурама поетске
егзистеције. Ћопићева константа, показује критика, у томе је што код њега
скоро да нема теме која није производ јаког личног доживљаја и подстицаја,
коју писац потом ломи, деформише, очуђује, али и иронизује, натапа
самосвојним хумором, осмијехом и подсмијехом; у чему су његови јунаци
сјециште диференцијалних раскршћа, аутоидентични у својој хетерономији,
поред осталог и зато што је у њиховом оживотворењу писац каткад пре-
ломио по неколико ироничних успомена на протоликове земљака. Његови
поетоними често имају наглашено препознатљиве алузије на прелитерар-
не парњаке и „имењаке“ у пишчевој „равници аналогног“, у подгрмечкој
говорној стварности његовог доба, у том дивном и страшном животу, како
га је писац именовао у свом опроштајном писму.
Писмо Соје Чубрилове - поетички тестамент
1. У поетском узрастању, узношењу у стваралачкој еманципацији, пи-

сац се не зауставља само на Смртном руву Соје Чубрилове већ овој првој
приповијеци одмах метапоставља сљедећу, која из ње тематски происходи
чинећи са њом својеврстан поетски диптих. Зове се Писмо Соје Чубрилове
и сва је, речено Шкловским, очуђена.
Наиме, умјесто очекиваног писма од Боре из далеког Београда куда се за-
путио на студије књижевности, поштар мајци Соји доноси новине, које су
могле да буду, али у стварности, лист „Политика“, у којем је Ћопић објавио на
десетке кратких новинских приповједака са темом из подгрмечког завичаја,
и то у недјељном издању, а од тог хонорара се фактички издржавао. Мајка
Соја у новинама тако чита Борину приповијетку у којој је, у виду својеврсног
текста у тексту, писац укратко `препричао` садржај своје прве збирке Под
Грмечом. Након што прочита причу, Соја, `која свијем тежацима пише пис-
ма`, сину одговара писмом, отпочињући га ријечима вајкања:
17
„Еј, неука сам ја и проста жена да бих све то умјела исказати, ту би тре-
бале нечије тешке и крупне ријечи. А ти добро знаш, рођено моје, да си ти
наше дијете, и ред је да ти испред нас тамо проговориш. Сјети се нас и наше
тежачке патње и реци им све то. Немој заборавити да кажеш и како су...“
Оснажена сусретом са бјелином писма, у некој врсти властитог ства-
ралачког надахнућа мајка смјело пише властиту опоруку сину писцу која
прераста у тестаментарно завјештање предака, свих оних неписмених,
обесправљених и анонимних тежака у име којих нема ко да проговори већ
управо он, Боро. Сојино писмо тако прераста у позив да у име свих њих
сиротих, напаћених, опише тегобни живот под Грмечом. С друге стране,
писмо је својеврстан Ћопићев поетски тестамент, исписан већ у другој
објављеној приповијеци, његов лични поетички завјет дат управо мајци која
се одрекла посмртног рува да би га послала на студије књижевности. Тако
писац на самом почетку свог властитог пута у умјетност, тог мукотрпног,
искривљеног пута, на коме ће нога да осјећа камење, како се метафорично
изразио Шкловски, наилазећи често на непремостиве препреке, исказати
највишу свијест о важности свога позива, али и дара који ставља у службу
свога обесправљеног народа Поигравајући се тачкама гледишта тако што ће
своје литерарно вјерују да искаже не непосредно, него посредно, кроз перо
мајке Соје, писац маестралним потезима мајчиног пера исписује свој завјет
прецима, да никад неће да заборави одакле је потекао. На то га заклиње и
Соја обраћајући му се не као свом него као „нашем“ дјетету, потеклом од
напаћених тежака задајући му тему за цио живот, о чему то неизоставно
мора да пише и тако спаси од заборава тежачку муку, завршавајући свој
својеврсни тестамент ријечима клетве: Све то напиши и кажи, сине, и про-
клето ти од нас свију било ако затајио и не рекао онако како јест. Ето, то
ти каже твоја мајка ...
Тиме завршава писмо Соја Чубрилова, та интроспективна двојница
Ћопићеве велике мајке Соје, пишчево друго ја, која га је као удовица шко-
ловала до краја, а на чијој се сахрани велики писац од туге био онесвијстио.
И још један мали допринос критици извора кад је у питању овај Ћопићев
првенац звани Смртно руво Соје Чубрилове: како је „парњак“ Боре Чубрила,
његов хроничар Бранко Ћопић имао новаца само за пут до Београда, куда
је кренуо на толико жељене студије књижевности, то је прву ноћ у великом
граду преспавао под мостом, скупа са другом градском сиротињом; оним
истим са кога ће пола вијека касније искорачити у амбис и на тврди бетон.
Страшни синхроницитет у којем се сустижу стварност и литература - шта
ли - остаје нам да одгонетамо вјечну тајну живота?
18
Транстекстуална реконструкција поетонима
Јоваш и Гагеља Ђак
(Име се) тешко добија ко радиј.
За један грам – године труда.
Извадиш само једне ријечи ради
хиљаде тона лексичких руда.
И поред ријечи – сировине мокре
страшна ватра ових ријечи врца.
Ове ријечи стављају у покрет
хиљаде љета, милионе срца.
Мајаковски
Поступак карактеризације ликова подразумијева умијеће надијевања имена

својим јунацима, тако да поетоними, поетска имена имају изнимну важност
у стваралаштву Бранка Ћопића. Овај рад тематизује темељни интердисци-
плинарни проблем ономастике књижевног текста: однос литерарног имена
и могућих протоимена, лика и протоликова из пишчевог говорног модела.
Транстекстуалном реконструкцијом, као видом семантичке анализе поетског
знака, ушли смо у унутрашњу структуру денотата доводећи га у релацију са
`сличним` антропонимским знацима из пишчевог говорног модела, чиме смо
у прилици да утврдимо сам поступак поетског кодирања поетонима. Унутар
ванредно богате Ћопићеве ризнице поетске антропонимије издвaјају се ли-
кови Јоваша и Гагеље Ђака, који се у Ћопићевом првенцу, роману Пролом 5
појављују само једном, на 237. страни овога романа и нигдје више.
5 Б. Ћопић, Пролом, Београд – Сарајево, 1975.
19
Интуитивно знање о култури
1. У техници карактеризације ликова предоминирајућим се показује

именовање као `најједноставнији поступак карактеризације`. Име тако
постаје ‘формално-садржински центар умјетничког виђења’ (Бахтин),
које каткад прати крајње онеобичена творбено-семантичка структура
као у примјеру Ћопићевих ликова Јоваша и Гагеље Ђака. Транстекстуал-
ном реконструкцијом ових другостепених антропонимских знакова која
обухвата њихову формално–граматичку и семантичку реконструкцију,
установљујемо да они нису никакав „имагинарни крпеж“ на нивоу
означитеља већ да је њихова стилогеност резултат комплексног стваралачког
поступка моделовања неколико протоозначитеља и протоозначених. Наш
семиотички задатак био је да одредимо мотивацију таквог пјесмотворства
која обухвата творбено-семантичку и лексичко-семантичку мотивиса-
ност за настанак оваквих очуђених облика што је значило да морамо да
уђемо у унутрашњу структуру денотата као изражајног средства доводећи
у релацију функцију другостепеног знака са ‘сличним’ знацима из пишчевог
говорног модела.
Избор денотата у односу на које су ови поетоними били изведени било
је могуће одредити зато што смо у рашчлањивању поступака књижевног
обликовања посједовали, између осталог, „интуитивно знање“ о култури
из које је писац црпио језичку и прекњижевну грађу будући да смо рођени
у Ћопићевом родном селу Хашани. То значи да са писцем дијелимо ако не
баш истовјетну, а оно и данас веома сличну језичку меморију па тиме и
бројне танане конвенције локалне подгрмечке културе похрањене у пишче-
вом унутрањем говору, како га именује Лав Виготски. „Унутрашњи говор“
у блиској је вези са интуицијом поводом које је Густав Гијом закључио:
„Интуиција: привидни неред језичких чињеница прикрива један ред,
тајанствен, скривен − диван − ријеч не потиче од мене него од великог Мејеа
који је написао: Један је систем у којем је све повезано и посједује план
чудесне строгости“ 6.
Интуитивно знање о језику дате културе јесте знање посебне врсте
похрањено у колективном памћењу као памћењу комуникационих кодо-
ва, али и симбола одређене културе и конвенција њихове употребе. Оно
нам омогућује да стекнемо увид у сву тананост поетског семиозиса као
специфичног начина повезивања ознаке са означеним, ‘појма са акустич-
6 Г. Гијом, Принципи теоријске лингвистике, Загреб, 1988, 11.
20
ком сликом’. Без њега би нам често било немогуће да одгонетнемо бројна
означитељска и означеничка тамна мјеста, а камоли сложени поступак
онеобичења, па и путем имена, будући да се „поступак књижевног очуђења
може ваљано разумјети само у општем контексту културе“7. Интуитивно
знање које упућује на симболизам колективног памћења које говорници
одређене културе добијају у насљеђе рођењем, омогућује нам да поуздано
утврдимо смјер евокације у дословном смислу, али, што је необично важ-
но, и „индиректни смисао, било у његовом продуковању, било у његовој
рецепцији“8. Без њега би нам било онемогућено да препознамо већ давно
заборављене означитељске трагове који упућују на протознаке, што позна-
валац пишчевог прекњижевног дискурса у виду неписаног шифрарника
посједује на начин скоро подсвјесног, архетипског знања о властитој култу-
ри, вербалној и невербалној.
Захваљујући овом чудесном знању које се односи не само на експлицитне
већ више имплицитне референце везане за унутрашњост ријечи нарочи-
то поетонима, које тешко могу да се науче јер имају карактер митолошке
свијести и митолошког поистовјећивања имена и именованог, у прилици смо
да вјеродостојно „прочитамо“ однос који се успоставља између књижевне
конструкције и грађе за бројне Ћопићеве поетониме. То долази отуда што
познајемо пишчев „унутрашњи говор“ који је у правом смислу говор скоро
без ријечи; у којем поетски знаци за нас постају двоплански и двосмислени
јер их можемо да видимо из обичног и необичног угла. Другим ријечима,
уз проосјећано референцијално знање о бројним протоликовима који су
уграђени на наћин евокације у наглашено историјски подтекст романа Про-
лом, у могућности смо да те протоликове „преломимо“, учитавајући их у
поетониме, и на тај начин одредимо њихову стилску валентност, баш зато
што добро познајемо историјски контекст, али и конвенције које владају
у култури коју писац описује и из чијег угла именује метастварни свијет
својих књижевних јунака.
Дијелећи са писцем заједнички културни контекст, ми дијелимо и његову

тачку именовања, тако да препознајемо када „обична“ имена, условно
говорећи, онеобичава, а необична, опет, чини обичним; када поштује језичке
конвенције именовања, а када их опет разграђује и деформише, „где раз-
миче ознаку од означеног и ствара нове ознаке којима тек треба придру-
7 Н. Петковић, Књижевни поступци и мотивација, у: В. Шкловски, Грађа и стил у Толстојевом
роману „Рат и мир“, Београд, 50.
8 Ц. Тодоров, Симболизам и тумачење, Нови Сад, 1986, 67.
21
жити означено“9. Наиме, за онога ко не познаје конвенције именовања у

култури коју Ћопић описује, неко име почесто је необично, на формалном
и значењском плану, док је за опет нас који са писцем дијелимо простор
заједничке културе, то име обично, „необиљежено“, али управо зато што је
обично, умијемо да откријемо његов пренесени, ‘необични’ смисао и афек-
тивни садржај.
У том препознавању бројних међутекстовних и транстекстовних
повезивања књижевног и ванкњижевног свијета пресудно мјесто има упра-
во интуитивно знање, посебно оно о унутрашњости ријечи, што је знање на
граници вербалног и невербалног, без кога тешко да бисмо могли поуздано
утврдити гдје и на који начин писац „деформише“ имена из властите култу-
ре и уграђује их у поетски семиозис. То питање посебно се актуелизује када
је посриједи систем личних имена и презимена, трансформисан по вишим
поетским захтјевима, у чему се, поред осталог, исказује стваралачка, обли-
ковна моћ једног писца.
Унутрашњост ријечи
1. Што значи познавање „унутрашњости ријечи“, тј. унутрашње форме

ријечи10?
То је познавање знака окренутог изнутра, његовог „значења“11. О
унутрашњост ријечи, о v e r b u m i n t e r i u s u први је расправљао Авгу-
стин у De Trinitate (О Тројици) тврдњом да се „a c t u s s i g n a t u s (озна-
чени чин) никад не поклапа са a c t u s e x e r c i t u s о m (изведени чин)“12.
Ово учење претходи Хумболтовом учењу о унутрашњој форми језика који
је разликовао интелектуалну (унутрашњу) и гласовну (спољашњу) форму,
при чему су у чисто интелектуалној форми садржани појмови, а у гласовној
облици ријечи. Кад ријечи настају, у њиховој унутрашњој форми, у кретању
од споља ка унутра, важну улогу има и етимологија па стога на Хумбол-
товом трагу Лео Шпицер унутрашњу кохезију књижевног дјела назива
етимологијом. Ово учење оснивача философије језика, који је поставио
темељ њемачкој стилистичкој школи теоријом о велтаншаунгу, битно је
утицало на Штајнталову интерпретацију, као што је било опредјељујуће и
9 Н. Петковић, Публицистичка стилистика, Српско Сарајево, 2003. 18.
10 И. С. Башић, О унутрашњој форми речи у руској лингвистици, зборник Матице српске за слави-
стику, бр. 78, Нови Сад, 2010, 203.
11 Л. Виготски, Мишљење и говор, Београд, 1977, 42.
12 Ж. Гронден, Увод у филозофску херменаутику, Нови Сад, 2010,10.
22
за најпознатијег руског проучаваоца језика и поетике из деветнаестог вијека

Александра Потебњу, који је поставио основ учења о поетској форми и по-
етском језику. Кадa говори о унутрашњој форми језика, Потебња13 мисли
на Хумболта не слиједећи га толико колико самостално развија поједине
идеје. За њега унутрашња форма ријечи представља однос између садржаја
мисли и свијести; она показује како човек замишља своју сопствену мисао.
На Потебњином трагу свој непроцјењив допринос анализи унутрашњости
ријечи даће психолог и лингвиста Лав Виготски. Хајдегерово опет читање
Августина и његово снажно прихватање од стране представника савремене
херменаутике зрцали се у закључку да „оно што се изговори увијек заостаје
за оним што се жели исказати, за унутрашњом речју, те да се оно изговорено
може разумети само кад се схвати унутрашњу језик који вреба иза њега. То
значи старомодно и веома метафизички: поред језика постоји позадински
или унутрашњи свет v e r b u m i n t e r i u s a “ 14.
2. У унутрашњост ријечи и њено значење дуго се није смјело крочити јер

га је утопијски формализам и предуго претворио у свој строги забран који је
почивао на Сосировом учењу по којем се језички знаковни систем показује
као у себе затворени систем који се не протеже даље од реченице као највише
инваријантне јединице. Наспрам ограничења француске стилистике, једини
који им је одолио био је Густав Гијом, који под унутрашњости ријечи види
онај „специфични номинациони семиозис када се знаци не приписују, него
се познају, и када је сам акт номинације истоветан са сазнајним актом“15.
Шире, унутрашњост ријечи значи познавање нијемог језика који је писцу
послужио као градиво у сложеном менталном процесу сигнификације не-
сиболичких у симболичке кодове, немотивисаних прекњижевних знакова у
мотивисане поетске знакове. Те управо безбројне кодове припадници нпр.
подгрмечког ареала разумију већ тиме што припадају истој говорној групи
којој и писац, тако да су распознавали поетониме које је писац пресликао
из стварности за разлику од оних ‘направљених’. Без овог типа познавања
које се непогрешиво чува у Ћопићевом „трећем дискурсу“, како га именује
Ц. Тодоров, мислећи на колективно мњење, којем пријети нестанак и трајно
падање у заборав узрокован тиме што је у посљедњем рату живаљ који је
насељавао простор испод Грмеч-планине расељен, немогуће би било одре-
13 Р. Симић, О унутрашњој форми језика, Научни састанак слависта у Вукове дане бр. 39, Београд,
2010, 9.
14 Ж. Гронден, нав. дјело,10.
15 Г. Гијом, Принципи теоријске лингвистике, Загреб, 1988, 11.
23
дити интертекстуалне и транстекстуалне везе и смјер симболичке евокације

поетонима Јоваша и Гагеље Ђака.
3. Ове антропонимске знаке тумачили смо као вишеслојне феномене

код којих смо сваки од асоцираних ентитета, на нивоу означитеља и означе-
ног запажали и интерппретирали независно. Ваљало је да одредимо могући
темељни разлог за такво надјевање имена лику, да откријемо означитељски
предсмисао због којег је поетски знак био управо тако моделован по чи-
сто допунском, књижевном коду у односу на прекњижевни знак имајући у
виду да се „ [...] суштина уметничког моделовања састоји у истовременом
постојању одређеног броја сличности и одређеног броја разлика: претезање
једних или других није једносмерно, него двосмерно. Осим тога, уколико се
сличност увећава, утолико расте и значај разлике“16.
Тумачењем са становишта v e r b u m i n t e r i u s a одбацује се анализа
саме форме, што је предуго била одлика иманентне поетике, у настојању да се
уђе у домен поетског кодирања, а то значи истраживања генезе антропоним-
ског знака као двоструко моделованог, једном по природнојезичком, а други
пут према чисто књижевном коду. Овакво истраживање било је могуће про-
вести зато што се ради о књижевном дјелу нама временски блиског савреме-
ног писца код кога се период сличности у односу на прекњижевну стварност,
фукоовски речено, још није го краја затворио. Показало се да се „уснули“
литерарни антропонимски знаци у корицама његовог романа Пролом (1952)
и данас, чак и након више од пола вијека, уз неопходно референцијално
знање могу да читају у односу на оне према којима су били моделовани.
То говори да се у Ћопићевој „равници Аналогног“, у подгрмечкој култури
и његовом завичајном прекњижевном дискурсу још ни данас није потпу-
но затворио „период сличности“ и раскинула ‘стара веза са стварима’ која
је писцу својевремено била материјал за настанак таквих ликова који су у
правом смислу ‘чеда свога имена’, попут Јоваша и Гагеље Ђака, који својим
онеобичним именима просто позивају на тумачење. Позив долази отуда
што овакве структурно онеобичене антропонимске знакове нигдје не нала-
зимо „овјерене“ у прекњижевној стварности, тако да се и на овом примјеру
потврђује истина на коју је скренуо пажњу мој велики учитељ, семиотичар
умјетничког текста Новица Петковић, да начин интерпретације увек зависи
од степена разумевања језика по чијим је правилима дати текст сачињен.
16 Н. Петковић, Од формализма ка семиотици, Београд, 1984, 250.
24
4. Транстекстуалном реконструкцијом са становишта v e r b u m

i n t e r i u s a , 1 7 на коју је пажњу посебно скренуо управо Ханс Георг
Гадамер, ми улазимо у тамни предио унутрашњости ријечи, у предио
протоозначитеља и протоозначеног датог знака, о чему поетска семиотика
до данас тако мало зна. То није „никакав „предјезички свет“, него само, пре-
ма Гронденовим ријечима, један на језику саздан свијет, који покушава да
кроз ријеч изрази оно што се кроз ријеч жели изрећи, не успијевајући у томе
потпуно. Сав проблем досадашњих тумачења био је у томе што се занемари-
вао средишњи елеменат у генези поетског знака у односу на протознак, а то
је асоцијација, било по сличности или супротности, као трансјезички процес
који није дословно језички, али зато јесте посредован језиком. Асоцијација
шири семантичко поље поетског знака тако што се кроз присутно књижевно
име са његовим ономатолошким изразом и значењем асоцира одсутно про-
тоиме, а кроз књижевни лик асоцијативно призивају протоликови који су у
процесу моделовања били „у дну пишчеве мисли иституисани и спремиш-
тени“ (Г. Гијом).
Наш задатак био је да „пробудимо“ име лика и одредимо обликотворне
поступке које је писац вршио на језичком градиву и ‘претходном’ знаку кроз
игру идентитета и разлике, протоимена као модела у односу на оно изведено
које наступа као својеврсна реплика првостепеног знака уз увијек нужни от-
клон од потпуног идентитета. Однос означитеља и протоозначитеља, имена
и протоимена, али и лика и протолика увијек је простор за установљење
својеврсне асиметрије будући да између ових полова никад не долази до
потпуне подударности, не наступа a d e q u a t i o већ се увијек постиже, пре-
ма Сергеју Карцевском, тзв. асиметрични дуализам, а то значи сужавање,
проширење или дјелимично преклапање плана израза поетског знака према
протознаку, књижевног лика у односу на протолик, када ознака мијења свој
устаљени и аутоматизовани однос према означеном.
Као пионири у истраживању ономастике књижевног текста, дошли смо
до закључка да је основна разлика између поетонима и протоонима у томе
што је његова означитељско-означеничка веза расклимана у односу на модел
код кога постоји, рекло би се, механичка веза у знаку. Код поетонима се она
динамизује тако да он више није прост, него сложен, мозаичан знак у коме је
дошло до деформације првостепеног знака који је послужио као „сировина
мокра“. Унутрашња означитељско-означеничка веза је динамична будући да
17 У једном хајделбершком локалу Жан Гронден се сусрео са Хансом Георгом Гадамером и од овог
на питање у чему се састоји универзални аспект херменаутике добио кратак и сажет одговор: „У
verbum intereriusu“.
25
у њој долази до помјерања односа „између формалнога и садржинског дела

у језичким јединицама“18 и до настанка асиметричног дуализма на који је
скренуо пажњу Карцевски, Сосиров семинарац из Женеве, који је први донио
његово учење о језику као систему у Русију и учествовао у формирању линг-
вистичких погледа руских, тачније, совјетских формалиста. Карцевски је
слично Тињанову заступао тезу да у живом језику постоји стални динамизам
језичких знакова, при чему ознака и означено у знаковима непрекидно клизе
и помјерају се зато што свака индивидуа при употреби знака „уноси донекле
другачији садржај у означено и унеколико другачије реализује ознаку“ 19.
Транстекстуална реконструкција као метод који смо примијенили у
интерпретацији поетонима ове врсте, са становишта могућих протоони-
ма, потврдила је да су у овим поетонимима сачувани бројни асоцијативно-
евокативни трагови у односу на пресликана протоимена и протоликове, те
да изведено име чува у њега уграђена значења наступајући као знак слич-
ности, али и специфичне разлике у односу на протоиме. Притом је формална
сличност у односу на протоиме претпостављала по правилу специфичну
семантичку разлику зато што писац у „пресликавању“ увијек будно пази
на границе мимезиса чинећи извјесни отклон, помјерајући асоцијативно-
мотивациону везу означитеља и означеног у односу на ону коју има модел,
творећи на тај начин о т е ж а н у форму која се опире перцептивном ауто-
матизму. Управо та понешто модификована и стилизована означитељско-
означеничка веза коју писац конструише у поетском имену као присутном,
шаље нас ка оном одсутном протоимену које је као такво на својеврстан
начин присутно у одсуству. Само пак одсуство протоимена није ма које од-
суство, већ је та одсутност привидна будући да су „слојеви знака исто тако
сложени и исто тако их је тешко раздвојити као и геолошке слојеве“ 20.
„Читање“ поетонима
1. Главни лик Ћопићевог романа П ролом, Тодор Бокан, на волшебан на-

чин остаје жив након ликвидације кулучара на „понору“ како, тодоровљевски
(Ц. Тодоров) казано, подгрмечки „трећи дискурс“, пишчев завичајни говор-
ни идиом именује бездане, вртаче у које су у крвавом усташком злочину
18 Н. Петковић, Књижевни поступци и мотивација, у: В. Шкловски, Грађа и стил у Толстојевом

роману „Рат и мир“, Београд, 61.
19 Н. Петковић, нав. дјело, 54.
20 Ч. Морис, Основи теорије о знацима. Београд. 1975, 43.
26
бацани Срби, посебно у јунско-јулском геноцидном покољу21 године 1941.22

Као ријетки преживјели који се чудом спашава, Тодор данима лута по шу-
мама, далеко од људи, страхујући да се иком више јави. И тада: „Паде му
на ум стара прича о хајдуку Јовашу и његовом нераздвојном другу, лукавом
Гагељи Ђаку“ (П, 232). Након дугог самовања помишља како би можда било
добро да има неког уза се јер би тада, чини му се, личио на одважног хајдука
Јоваша, а овако, угледавши зеца, као да види самог себе. Пролази му кроз
свијест: „Ето ти, као зец.“
У нашој стратегији читања назначених антропонимских јединица намеће
се утисак да је Тодорова интроспекција прије хајдук Јоваш, а не лукави Гагеља
Ђак, који све више постаје свјестан да послије страхота које је доживио на
понору мора да буде и лукав жели ли да сачува живу главу. Остављајући по
страни неизбјежно поређење ова два, условно речено, јунака, са Дон Кихо-
том и Санча Пансом, тим литерарним двојцем који је романописцу био и
остао трајна инспирација, пада у очи да је њихова литерарна егзистенција
сведена искључиво на стилогене означитеље који се у правом смислу те
ријечи доимају као тамно мјесто због крајње онеобичене форме.
Њихову транстекстуалну реконструкцију започињемо тиме што своју чи-
талачку пажњу задржавамо на говорној теми званој стара прича о хајдуку
Јовашу и Гагељи Ђаку. Намјера нам је да по могућности реконструишемо
ту ‘стару причу’, а са њом и свијет на који се прича односи имајући у виду
референцијалну концепцију поетског језика коју је прокламовао Пол Рикер,
а која се неизбјежно мора увести у истраживање поетског текста и самог зна-
ка како би се допрло до свијета на који се првостепени језик односи и који
је писцу био литерарни предложак. Тек тада могуће нам је да ваљано истра-
жимо сам поетски семиозис као поступак преосмишљавања и уопштавања
прелитерарне грађе, а који управо карактерише депрагматизујући однос
према стварности.
21 У стогодишњици од рођења великог писца увелико су пали у заборав трагични историјски
догађаји, прави геноцид над српским народом у јунско-јулским данима 1941. почињен од стране
усташа, који му је послужио као градиво за његову романескну фреско-епопеју устанка у родном
Подгрмечу, о чему је оставио тестаментарни запис у роману Пролом из 1952. године.
22 Ликвидацију скупа са кулучарима и осталим на превару похватаним подгрмечким српским
живљем у живој ономадној стварности Видовдана 1941. године у Босанској Крупи једва је
избјегао и сам писац, чију је главу мајка Соја откупила од логорника новцима добијеним за
Ракићеву награду, уочи самог почетка рата. Усташки логорник га је пустио, да би потом исти дан
усташе поново дошле у родно село да га хапсе. На срећу, Ћопић се скривао по шумама, далеко
од куће тако да су се укољице из сусједног муслиманског села Дубовика вратиле празних руку.
За успомену на само једну ноћ проведену у казамату скупа са похватаним кулучарима који ће
одреда бити поклани или бачени у Црно језеро поред Крупе тада двадесетшестогодишњи писац
је напола посиједио!
27
Први протолик – поп Јово Гак
1. Транстекстуална реконструкција свијета на који се „стара при-

ча“ о хајдуку Јовашу и Гагељи Ђаку односи подразумијева семантичку
реконструкцију унутрашњег значења ових ријечи. Отварамо је упоред-
ним ишчитавањем другог текста, старе хронике о босанскохерцеговачком
устанку године 1875. Сјећање на тај славни устанак ‘сиротиње раје’ било је
веома живо у колективном памћењу подгрмечког човјека до мјере да се и
устанак 1941. године доживљавао као наставак ове народне буне подигнуте
својевремено у Црним Потоцима.
У хроници тако пише: У прољеће 1876. године ојачао је устанички по-
крет око планине Грмеч. Изнад Крупе и у Грмечу у мјесецу марту налазиле су
се чете Триве Јерковића-Амелице, попа Карана, попа Јове Гака и четовође
Ристе Дукића23.
Задржавамо нашу интерпретативну пажњу на помену попа Јове Гака.
Историјски, Јово Гак бијаше поп, али стицајем историјских околности и
хајдук који је четовао на истим теренима изнад Крупе и у Грмечу гдје се као
зец скрива и Тодор Бокан, најизравнија пишчева интроспекција, будући
да је и сам на идентичан начин „хајдуковао“ 1941. године након што је у
задњи час измакао судбини кулучара, који су редом били ликвидирани, а
он се у страху данима скривао по шумама родног Подгрмеча. Поп Јово Гак
упамћен је у старим причама као четовођа уз раме са прослављеним Голу-
бом Бабићем, вођом устанка, чије евокативне означитељске трагове такође
налазимо у бројним Ћопићевим јунацима, почев од антијунака, знамени-
тог Јовандеке Бабића, тог иронијског двојника славног харамбаше Голуба
Бабића, познатом више по јунаштву да ‘умије туђу ствар да узме без питања’.
Литерни двојник познатом Јови Гаку је хајдук Јоваш, али је презиме Гак
Ћопићу сигурно послужио као литерарно градиво у преосмишљеном по-
етониму који такође има функцију чудесног презимена, а гласи Ђак.
Други протолик – хајдук Јованчић
1. Још једна ‘стара прича’, локална такође, и данас живи у Ћопићевим

родним Хашанима. Неизбрисиво је сачувана у историјском памћењу
захваљујући микротопониму познатом као Јованчићев гроб. Односи се на
23 Зб. Босанско-крупска општина у рату и револуцији, Бос. Крупа, 1969, 34.
28
хајдука Јованчића кога је у већ помињаној босанској буни из 1876. године,

по причању мога дједа Николе Стојисављевића, ‘сколила турска потјера
на самом крају села Хашана према Дубовику, и ту га убила. Издао га друг
са којим је хајдуковао, неки Кресоја. На мјесту гдје је погинуо био је и
сахрањен, а зараван се и данас зове Јованчићев гроб`24. Ова у Хашанима и
сада жива прича о хајдуку Јованчићу евокативно је присутна у литерарном
двојнику, хајдуку Јовашу, при чему је антропоним који је послужио као
модел претрпио неопходни означитељски отклон па је префигурирајући
хипокористички облик у пишчевој мајсторској радионици задобио аугмен-
тативну форму – од изворне ријечи као лингвистичке јединице,25 хајдука
Јованчића постајући хајдук Јоваш. Дакле, ова два протолика, и поп Јово
Гак и хајдук Јованчић, имају заједничко аналошко језгро26 у народној буни
подигнутој у Црним потоцима. У исто вријеме, лукави Кресоја, који издаде
Турцима хајдука Јованчића, присутан је у одсуству у одредници „лукави“,
па био то и Гагеља Ђак.
Трећи протолик – Драган Гак, звани „Вилаш“
1. Судбина сваке народне приче јесте да брзо застаријева осим ако се

не ради о нечем изнимном попут приче о хајдуку Јованчићу, којем Турци
дуго нису смјели да приђу кад су га одстријелили јер су га се и мртвог
бојали. Таква је и мање спектакуларна прича о једном догађају, али из буне
1941. године, која се у односу на вријеме публиковања романа Пролом и
годину 1952. доживљавала већ помало старом. Односи се не на Гагељу
Ђака већ на извјесног Драгана Гака, званог „Вилаш“, који се на почетку
устанка понашао као прави хајдук, како подгрмечки говорни идиом каткад
именује разбојника, што је поменути Драган Гак и био. Па тако, истражујући
помно историјски претекст за Ћопићев роман Пролом у историографској
монографији Први крајишки НОП одред Бранка Бокана наилазимо на пода-
так о Драгану Гаку, криминалцу из Горњих Ступара, из села Руишка, који је
24 У роману за дјецу „Орлови рано лете“ хајдучки вођа зове се Јоваче, управо по хајдуку Јовачићу!
25 Р. Симић, Реч као лингвистичка јединица, Књижевни језик, бр. 1, Сарајево, 1978, (16– 24).
26 Аналошко језгро појмовно исходи из теорије сличности коју је развио Михаило Петровић Алас у
Феноменолошком пресликавању (1933). Према овој теорији која је позната у свијету, свака поетска
ријеч, па тако и име, на својеврстан је начин моделована и пресликана. Петровић је пресликавање
у исти мах тумачио и на теоријској равни и према облицима у којима се она појављује у људској
култури, при чему је основни или полазни облик налазио у језичким тропима. Теоријске поставке
српског математичара и епистемолога, признате као теорија пресликавања, полазе од ‘оригинала’
који се пресликава у његову ‘слику’ тако да се ствара заједничко ‘аналошко језгро’.
29
прије рата убио човјека па зато три године одлежао на робији, а који је уста-
ничке 1941. скупа са жандармом Лазаром Богуновићем кренуо да разбије
омладински курс у Великој Руишкој којим је руководио, како су говорили,
„Турчин“ Хајро Капетановић.
У Ћопићевој стваралачкој радионици хајдук, у значењу ‘разбојник’, Драган
Гак, чији је хипокористик могао да гласи Гаги, доживио је преосмишљавање
унутрашње форме27 у поспрдни облик Гагеља. Овај пежоративни етимолош-
ки облик28 писац је могао да начини и од презимена Гак, премда је тако не-
што у говорној стварности искључено, али зато није забрањено писцу којем
је допуштено да крши задати ред и правила језичке употребе. Само прези-
ме Гак још једном се појављује као модел који је уз незнатну фонолошку
интервенцију и семантичко онеобичавање писац преименовао у поетоним
Ђак. Литерарна реплика Гагеља Ђак тако у себи чува укодиране и конден-
зоване творбене, али и семантичке врхове оригинала званог Драган Гак.
Четврти протолик – Јошан Гак
1. Испричаћемо још једну „стару причу“ из Подгрмеча о х а ј д у к у

Ј о в а ш у и Г а г е љ и Ђ а к у , овога пута везану за догађај из 1945. годи-
не, која је Бранку Ћопићу могла да падне наум док је исписивао своју рече-
ницу у Пролому о Тодору и његовом необичном хајдуковању. Приповиједала
ми је моја мајка, а говори о томе како је у селу Велика Руишка, удаљеном
десетак километара од Хашана, живио угледни домаћин Јошан Гак који је
имао шест кћери и једног сина, Драгомира. ‘Том Драгомиру умре жена, а
он намјери да се поново ожени, и то дјевојком. Западне му за око млада и
лијепа Ружа Ћопић, из Хашана која је имала свега шеснаест година. Ружа је
иначе била сестра стричевка Бранка Ћопића. Овај Драгомир ти се привуче
кад је она чувала овце па је на силу отме. Ружа, јадница, била боса код оваца
и такву необувену, на силу је натјерају да пропјешачи десетак километара
до Руишке.’
Прича о хајдучки отетој Ћопића цури, која је једно вријеме препричавана
по селима као ружно разбојништво, давно би пала у заборав да је случајно
није упамтила моја мајка, може бити и зато што је њена породица била у
27 И. С. Башић, О унутрашњој форми речи у руској лингвистици, Зборник Матице српске за сла-
вистику, бр. 78, Нови Сад, 2010, 203.
28 М. Шимундић, О етимологији неких фреквентних имена, Књижевни језик, бр. 1, Сарајево, 1978,
Књижевни језик 1, Сарајево, 1978, 38.
30
блиском роду са фамилијом Ћопићевог ујака Андрије Новаковића. Тако је

име домаћина Јошана (Гака) из Велике Руишке, одакле је и протолик Драган
Гак, евокативно присутно у поетониму Јоваш, претрпјевши незнатно семан-
тичко оштећење лингвистичког поља29 и његову незнатну трансформацију,
али сачувавши карактеристичну аугментативну форму, док је презиме Гак,
често у Подгрмечу, формално и значењски онеобичено у Ђак. Такође, име
Јошановог разбојничког сина Драгомира, званог Драган или Гаги, који је
на силу отео Ћопића цуру, асоцијативно је призвано кроз поспрдни хипо-
користик Гагеља и кроз апелатив лукави јер је подмукло украо скоро па
дјевојчицу и на силу је узео за жену. Као што видимо, два лукава разбојника
потичу управо из села Руишке, Драган Гак звани „Вилаш“ и Драгомир/Дра-
ган Гак, протознаци за Ћопићевог лукавог Гагељу Ђака.
Прича о Симеуну Ђаку
1. Стара прича, посљедња у низу коју вежемо уз име хајдука Јоваша и

лукавог Гагеље Ђака јесте она која и сама долази из литературе, те је као
таква већ двоструко кодирана, а односи се на приповиједање о хајдуцима,
њиховим јунаштвима у борби са Турцима и славним прошлим временима,
које код ракијског котла прича прослављени зулумћар Петра Кочића Симеун
Ђак из манастира Гомионице, хајдук из литературе, који је јунак још једино
у властитим причама, а и то кад се поднапије. Кочићев дијак Симеун Ђак
трајно је сачувао семантичку компоненту30 у Ћопићевом евокативном из-
бору презимена за лукавог Гагељу Ђака. Код обојице великих крајишких
писаца апелатив ђак добио је функцију презимена којег у Крајини нема.
Семиогенеза поетонима
1. Примарно, нестилематична форма у којој је сачуван идентитет који

смо локализовали као антропоним који припада „разреду властитих имена“31
јесте поп Јово Гак, прослављени четовођа из босанске буне, наспрам кога
29 Ј. Мелвингер, Теорија лингвистичких поља у семантици, Метод стилистичких поља Пјера Ги-
роа, Прилози прочавања језика 2, Нови Сад, 1966, 23.
30 Ј. Ј. Кац, Семантичка теорија и модел семантичке компоненете, у зб. Граматика – Семантика
– Знање, Сарајево, 1977, 151.
31 Б. Ћорић, Антропоними и творба речи, Књижевност и језик, Београд, 1992, 29.
31
стоји стилематични поетоним Јоваш, док је специфична разлика убиљежена

у апелативу хајдук наспрам протоапелатива поп.
У другој старој причи, оној о протолику хајдуку Јованчићу, кондензовано
је колективно памћење на борбу против Турака, али и историјско искуство
нашег човјека да ти издаја увијек сједи уз кољено, па и таквим јунацима как-
ви су били хајдук Јованчић који је као протолик са својим живим лексичким
значењем управо најближи својеврсном „расредиштеном идентитету“ по-
етонима хајдук Јоваш. Он наступа као скривено уопштавање испод чије коре
означитеља проговара не само један лик него цијела група или категорија
ликова које су стицајем животних околности постали хајдуци. Заједничко
аналошко језгро лика и протолика сачувано је и у имену и у апелативу, а
специфична разлика (нужни отклон спрам књижевне преегзистенције)
брижљиво је уписан у деминутивно-аугментативној разлици.
Четврта, локална прича, она о отетој Ћопића цури и није била толико
„славна“, али јест у ироничном смислу да се неко прославио не по до-
бру него по злу. Она је за писца, чија је аутопрезентација у роману управо
лик Тодора Бокана, имала лични печат и унутрашње значење јер је блиско
везана за његово фамилијарно памћење. У семантичкој анализи као „ме-
тоду проучавања значења ријечи“32, аналошко језгро се појављује у виду
заједничког простора између два знака. Налазимо га у имену Јошан како се
звао отац разбојника који је отео Ћопића цуру, наспрам експресивног по-
етонима Јоваш. Поред тога што су оба облика аугментативна специфична
разлика је у томе што је протолик Јошан отац хајдука, у погрдном значењу
разбојника, док је „прави“ хајдук његов јединац син.
Јоваш је изведен од мушког двосложног хипокористика на -о, Јово, који у
ономатолошкој стварности подгрмечког завичајног говора има варијетете у
хипокористику Јошо или Јоша, а истом антропонимском гнијезду припадају
и Јован, Јоваз, Јовеља, Јојица, Јоле, Јошица, Јошина, са аугментативно-пе-
жоративном формом или пак оном деминутивно-хипокористичком, типа,
Јованчић. Све ове ликове познаје антропонимија Босанске крајине. Говорни
модел, онај подгрмечки, не познаје облик Јоваш, а управо тако гласи овај
Ћопићев поетоним. Међутим, овакву структуру антропонимске лексеме
познаје говорни модел Ћопићевог „старог краја“, онај лички у којем постоји
као фреквентан управо облик Јоваш. Његова стилематичност, тј. структурна
онеобиченост је управо у томе што се Тодор попут самог писца сјећа старих
прича о јунацима личких досељеника па и оних о некаквом Јовашу, који се
32 Л. Виготски, Мишљење и говор, Нолит, Београд, 1977, 43.
32
у ономадној живој (језичкој) стварности постварује у антијунаку чији на-

димак је гласио Вилаш, који је носио четнички настројени силник Драган
Гак, али и отмичар сеоских цура Драгомир Гак.
2. У читању лексичког и граматичког значења ових поетонима који

пружају отпор, улазећи у семантику унутрашњости ријечи закључујемо
како је у имену Јовашевог нераздвојног друга Гагеље, богатим пренесеним
значењем, у дубинској структури знака кондензовано и потиснуто неколико
протоозначитеља и протоозначених са њиховим елементима значења која
су се седиментирала творећи у правом смислу те ријечи сложен поетски
знак. Прије свих, испод коре означитеља помаља се протопрезиме Гак, које
носи и протолик поп Јово Гак и Драган Гак звани Вилаш и Драгомир Гак,
син Јошана Гака. С друге стране, фреквентно је и име Јово са изведеницама,
које носе протоликови поп Јово Гак и хајдук Јованчић,
Аналогијом према аугментативно-пејоративном облику Јовеља писац
исти творбени модел примјењује не на име него на презиме градећи од
протопрезимена Гак чудесни поетонимски надимак Гагеља, који није нигдје
овјерен у српској антропонимији. У поспрдном, пејоративном надимку
Гагеља кондензована су у једном тананом асоцијативно-мотивационом по-
ступку, имена двојице протоликова, обојице лукавих разбојника, једног,
убице, а другог, који је отео на силу сеоску цуру, Драгана и Драгомира, чији
хипокористик гласи Гаги. Очигледно, „г“ у надимку постаје дио означене
ствари, дио је идентитета према протолику и као такво је високо мотивиса-
но, иако је у исти мах и простор диференцијалног раскршћа. Оно је фоно-
стилемастично јер уопштава у себи не само творбену базу надимка већ и по-
четно „г“ из презимена Гак које је средиште идентитета, како гласи презиме
и попа Јове, али и Јошана, Драгомира и Драгана Гака, које спаја заједничко
село из којег су потекли – село Рујишка.
Читајући поетоним у односу на протооним установљујемо да име Јоваш
није потврђено у подгрмечкој, али зато јесте у личкој антропонимији, за раз-
лику од стилизованог, изузетно дескриптивног, али и асоцијативног надим-
ка Гагеља, који није овјерен у говорној стварности, а поготово не онеобичено
презиме Ђак, већ само у корицама књига двојице водећих крајишких писаца
Кочића и Ћопића. Ови облици наступају као чисти поетоними настали у
сјецишту поетске игре различитих протоозначитеља и протоозначених из
првостепеног пишчевог говора, завичајног, дакако, за чије ваљано тумачење
је било неопходно да посједујемо, поред референцијалног и тзв. интуитивно
33
знање о локалној поратној подгрмечкој култури из времена настанка романа

Пролом.
3. Зашто је Гагеља Ђак лукав?

Пренесени смисао атрибута лукав у унутрашњој форми33 поетонима
Гагеља Ђак који се одликује изузетном језикотворном снагом реконстру-
ишемо преко текста романа да бисмо мотивацију за њега пронашли на 46.
страни Пролома, кад Тодор Бокан као дјечарац присуствује сцени одвођења
испребијаног оца и дједа у затвор. Гутајући рођене сузе, он се зариче да
никад више неће отићи од куће ни у школу ни у род. Након повратка из за-
твора Тодоров дјед одобрава унуку: „Имаш и право синко, шта ће ти школа,
што више школе, више лоповлука и бездушности“. Зато је за Тодора сваки
ђак – Гагеља, лукав, разбојник и бездушник, можда чак и ђак манастира Го-
мионица, Симеун Ђак! А ето, само такви, школовани за лоповлук и бездуш-
ност, чини се Тодору, могу да преживе ратне страхоте какве подгорински
сељак нити је чуо ни упамтио. Зато се Тодор мјесецима скрива по беспућима
Подгорине, сам, попут свог романописца Бранка, који је једини од устани-
ка у цијелом српском Подгрмечу имао факултет, али не и лукавост јер су
и њега попут Тодора такође ухапсиле усташе и затвориле у Соколски дом
у Босанској Крупи да би све похватане Србе потом одреда поклали, а само
један чудом побјегао и спасао се.
Пишчев голи живот откупила је од усташког логорника мајка Соја нов-
цима које је писац уочи рата добио за Ракићеву награду. У својој лукавости,
још исти дан кад су га пустили, усташе су поново дошле да га хапсе, али
га нису затекле јер се писац попут свога јунака Тодора скривао у шумама
око куће. Кад се коначно јавио својима, мајка Соја му је предала позивницу
којом је требало поново да се јави крвницима, на шта је он на другој страни
хартије одлучно отписао: Једном сам вам допао шака и више никад!
33 Р. Симић, Унутрашња форма језика, Научни састанак слависта у Вукове дане, 39, Београд, 2010,
7.
34
Семиогенеза поетонима Николетина Бурсаћ
Ко би више волео децу од оног чија су деца били
Николетина Бурсаћ, Вук, Пепо, Станко Веселица?
М. Прелевић
Многобројни поштоваоци Ћопићевог књижевног пера34, а уистину правог

крејиног пера шеретски задјевеног за његов изношени сламнати шешир, када
проговоре о дјелу овог засањаног чаробњака поетске ријечи не могу, а да
на помен његовог имена не закаче неку звечку, како је то и сам често радио
– шалио се на свој рођени рачун и да им у том часу не падне на памет чедо
његовог имена, неустрашиви митраљезац голубијег срца, Николетина Бурсаћ.
Сви ликови су стварни!
1. Међу педесет страница Ћопићеве литературе које вријеме неће из-

брисати35 несумњиво би се морале наћи и оне у којима је опричао ту кракату
момчину голубијег срца, свог митраљесца Николетину Бурсаћа. Овај јунак
34 Тај пјесник који је читав живот остао жељан свога завичаја у који се враћао до задњег часа
стиховима: Пребројавам потопљене дане и враћам се у моје Хашане“, потекао је по мајчиној
линији од дједа Стојана Лукића који је писао шаљиве пјесме и клесао надгробне споменике,
указујући попут каквог путоказа будућем писцу да живот и смрт, штавише, поезија и смрт иду
некако под руку. Тако је и Бранко, за потребе свога пјесничког посла често знао сјахати с крилата
Пегаза и осамарити какву држећу кобилу па не само Јовандеки, већ животу одистинском – право
у госте. Само тако његова литература могла је да буде убједљива слика живота, оног „дивног
и страшног живота“ о којем је посљедњи кривудав траг исписао у своме опроштајном писму.
35 Овај пјеснички великан, чије вријеме тек долази и кога у свој његовој раскошној тек треба да
упозна и та прецијењена „учена“ Европа, поријеклом је био из камене Лике, од Коренице и села
Велика Попина, одакле су потекли и моји Стојисављевићи, који су скупа са још неколико лич-
ких породица одмах послије великог сељачког устанка 1875–1878. године доселили у Хашане,
о чему сам Ћопић казује: „И ћаћа и матер били су ми родом из камене Лике, из весела краја гдје
су људи поспрдљивци и шалџије, мајстори у приповиједању.“ Такав је био и сам наглашавајући
како не воли много да уједа. „Више волим један простосрдачан хумор“. Управо тим само њему
својственим хумором увијек помијешаним са покојом сатиричном бувом, од које су неки знали
да праве слона, обилато је натопио пет хиљада страница своје литературе уздајући се да ће од
35
кога срећемо у бројним прозним дјелима па и у првом роману Пролом, по-

стао је заштитни знак цјелокупне пишчеве литературе. Ево како га писац
уводи у причу:
Ко би знао докле би тако наивно-бездушна дјеца задиркивала и кињила
малог Тодора, да однекле не испаде четворошколац Никола Бурсаћ, незграпна
крупна дјечачина, и поче отпасавати дебео каиш начињен од старе коњске
узде.
– Марш одатле срам вас било! Оставите дјечака на миру!(...) Ајде ти,
брате, са мном, па се не бој. Нека га само одсад ко дирне, па ћу се ја с њим
старати.36 (П 40)
Потом нас писац обавјештава:
Познат као најјачи дјечак у читавој школи, проводећи школску годину

код своје тетке, јер је био родом из далеког засеока Вргеља, испод саме
планине, Никола је одавно био за осталу дјецу ауторитет пред кога су
изношени ђачки спорови и тужбе и од њега тражила заштита. (П 41)
Транстекстуална интерпретација, као метод тумачења поетског зна-

ка коју смо изградили и примијенили у тумачењу ономастике Ћопићевог
књижевног текста, односи се нарочито на анализу семантичких обиљежја
антропонимије. Ослања се на Женетов интерпретативни поступак у којем
он наглашава важност транстекстуалног становишта који обухвата све оно
што нам може помоћи да доспијемо до седиментираних поетских значења
како бисмо успјешно провели означитељску и означеничку реконструкцију
поетонима, а то значи ону са формално-граматичког и семантичког аспекта.
Поетонимом Никол(етин)а Бурсаћ као „јединством значења, фор-
ме и функције“ (Н. Мар) у поетском тексту отварамо велику тему одно-
са стварности и умјетности у Ћопићевом дјелу, посебно када је у питању
најједноставнија карактеризација ликова, она непосредна, путем имена.
Показаћемо одакле је писац црпио инспирацију за овог свог јунака полазећи
од првог помена у тексту Пролома, за који бисмо се могли сагласити са Цве-
таном Тодоровом како у малом садржи сав лик, као што `у извјесном смислу,
прва реченица Ане Карењине садржи у малом остатак књиге`. Због изним-
не важности овог јунака у цјелокупној пишчевој литератури, семиотичку
тог непрегледног мноштва за покољења да остане бар свака стота страница! „То би било педесет
страница литературе коју не би вријеме збрисало“, изјавиће пред смрт негордљиво саговорнику
Владимиру Буњцу, као најжешћи критичар властитог дјела, подвлачећи тим судом оштру црту
испод свога стваралачког пута.
36 Б. Ћопић, Пролом, Сабрана дјела, Јубиларно издање, Београд – Сарајево, 1975.
36
реконструкцију овог поетског знака, денотативну и дијелом конотативну,

отварамо писцем самим, који нам као једини посједник `истине која гово-
ри`, лично „тумачи“ означено, одајући нам, канда, ономатолошко значење
које је пребивало испод историографске метафикције митраљесца голубијег
срца званог Никола Бурсаћ.
Приповједачева самоинтерпретација Николетине Бурсаћа са становишта
протолика нам је драгоцјена јер смо се понадали да ће нам сам писац пру-
жити одгонетку једне од тајни своје поетске радионице. Не стављајући на
„пробу истинитости“ књижевно дјело и његовог јунака који се појављује
и у Глувом баруту, Делијама на Бихаћу, Не тугуј бронзана стражо те у
Доживљајима Николетине Бурсаћа, али зато то можемо учинити са пишче-
вим ванлитерарним исказом који обезује на истинитост, а који је забиљежио
Владимир Буњац уочи пишчеве смрти 1984, долазимо до закључка како пи-
сац није права адреса за одговор на питање о својствима његове мајсторске
радионице!
Наиме, писац остаје писац чак и кад прича о своме стваралаштву те нас
је и овога пута Ћопић увео у још дубљу непознаницу у рашчлањивању
вјеродостојности пишчевог „признања“, посебно зато јер је по властитом
признању ‘имао толико материјала да није морао да измишља, а да му је сва
машта одлазила само на комбинације тих животних података којих је имао
већ много’. Сви ти подаци које он комбинује и, речено подгрмечким дискур-
сом, „спера“, припадају „заједничком мњењу“, подргрмечкој „стварности
трећег дискурса“37, како се назива кроз колективно мњење превреднована
та иста стварност. Писцу је требало само да има довољно маште да их све
сажме под један знак пренапучен симболичким значењем.
Протолик Перо Кецман - Мукоња
1. Наш задатак од кога у реконструкцији имена и лика Николетине

Бурсаћа полазимо – а што би нам у исходу омогућило да обновимо сам се-
миотички процес значењског пуњења овог поетског знака, као непоновљиве
литерарне вриједности настале склапањем мноштва палимпсестних зна-
чењских слика које су у њега укодиране, јесте да путем интертекстуал-
не и транстекстуалне анализе установимо границе Ћопићевог реализма
потражујући означитељске трагове који нас са равни романа воде ка могућим
37 Ц. Тодоров. Поетика, Библиотека Епистеме10, Београд, 1998, 20.
37
прототиповима – моделима за магичну истинитост Николетине Бурсаћа.

Стога смо сабрали и критички селектовали чињеничне истине и „истине
фикције“, многобројне доступне податке из обимне историографске и пу-
блицистичке литературе која нам је служила као транстекст у утврђивању
унутрашње форме овог поетонима. Њу смо поступно откривали путем про-
толикова који су били уграђени у овај знаменити лик, чија су комунико-
лошка својства до данас остала неистражена. Бројни елементи значења су,
нажалост изгубљени, али су извјесни до данас сачувани у тананој евокацији,
почев од „приповијести“ самог писца, који нам, које ли симболичке игре,
описује „свој сусрет“ са Николиним протоликом као сусрет са „текстом“
односно, као сустрет са његовим именом уклесаним на споменику, а који
ће код Ћопића накнадно евоцирати „стварни сусрет“ са протоликом за Ни-
колетину Бурсаћа.
Писац пред смрт признаје Владимиру Буњцу да је Перо Кецман Мукоња
био нека врста миметичког прототипа за Николетину Бурсаћа.
Ко је био Мукоња у оном страшном животу када се ратовало и гинуло
прије него што је постао предмет подражавања за безвремени књижевни
лик, стваран и популаран колико и његов творац? На ово питање, које је
интригирало многе, а не само његове књижевне критичаре, ко му је то био
предложак према коме је градио свога знаменитог јунака, писац пред смрт
признаје да му је народни херој Перо Кецман Мукоња био „нека врста про-
тотипа за Николетину Бурсаћа“, па поводом тога изјављује:
„Био сам више пута у Војводини, у посјети својим земљацима који су се
одмах послије рата тамо колонизирали. Обрео сам се тако и у лијепом ко-
лонистичком мјесту Челареву, које је данас највише познато по индустрији
пива. Дошао сам тамо на позив Дома културе и срео многе људе из под-
грмечког краја. Неке од њих нашао сам, богме, и на спомен-плочи на коју су
уклесана имена палих бораца и жртава фашистичког терора. Док сам читао
та имена, наиђем на једно које ме је искрено узбудило. Било је тамо, а и сада
је, записао име Перо Кецман – Мукоња. Знао сам Мукоњу врло добро, а и
од бораца сам слушао о њему занимљиве, узбудљиве и потресне приче. Тај
Мукоња ме је зато, у великој мјери, инспирисао за грађење лика Николети-
не Бурсаћа. Он је, дакле, како се каже, био нека врста прототипа.“38 Ћопић
потом додаје, и по ко зна који пут као мајстор приповиједања кроји истину
на свој калуп, да је Мукоња родом око Петровца, док је, сви знамо, „његов“
Никола, из подгрмечког засеока Вргеља с ове стране Грмеча.
38 В. Буњац. нав.дјело. 215-217
38
„Код Пере, горе, око Петровца, нема ријеке. А прва велика ријека на
коју је наишао била је Врбас. Партизани треба да се пребаце преко брзог и
леденог Врбаса, јер другог начина нема да би се дошло до одређеног циља.
Мукоња, кога су сви цијенили по изузетној храбрости, сада, гле, не смије да
пређе ријеку. Плашио се да уђе у чамац. Једва га другови некако угурају а он
у том часу погледа у небо и завапи: Јој, помози боже, ако те има! Знам, вели,
боже да те нема и да у тебе не вјерујем, са сујевјерјем сам давно раскрстио,
али ето кунем ти се из навике! Како то рече, Мукоња стави пушкомитраљез,
као дијете, на сред чамца и леже потрбушке, затварајући очи и уши. Тад
поче да лелече: „Јој, људи ’оће л’ брзо та мајчица земља?“ Кад удари чамац
о другу обалу, Мукоња искочи као зец, пружи се по ледини, пољуби земљу
под собом и залелека: „Никад више неће Мукоња на воду! Преко Врбаса ме
можете пренијети само мртвог! Жив само преко моста!“39
2. Након што из „прве руке“ описно сазнасмо `име и очинство` и туж-

ни спомен протолика Николетине Бурсаћа, рекло би се да смо писцем са-
мим одгонетнули загонетку поетонима звану Николетина, да би нас један
његов битно другачији коментар, опет у форми ауторизованог текста, дат
Енесу Ченгићу, поново вратио изворишној недоумици у вези с протоли-
ком. Наме, писац Ченгићу даје другачију верзију о Николином протојунаку
напомињући да му је „додавао“ особина, да би се испоставило како су управо
те додате особине оне због којих је Николетина до данас остао најживотнији
лик изишао из Ћопићеве мајсторске радионице.
У Ченгићевом запису о пишчевом хумору и збиљи тако стоји:
„Међутим, ускоро загрми четврта непријатељска офанзива. По највећој
зими, из магле и сусњежице, сјурило се сто хиљада непријатељских војника
на Крајину. На пету дивизију (за коју је Ћопић написао марш: „Петокрака
звијезда сија, гура пета дивизија“) навалила жестоко добро опремљена 717.
непријатељска дивизија и гура преко Санског Моста према Кључу. (...) Тада
сам, ето, на Клековачи, хладне зимске ноћи упознао јунака и делију према
коме сам градио лик Николетине Бурсаћа и, разумије се, додавао му особине
и других хероја, мираљезаца и бомбаша, које сам познавао.“40
Из пишчевог дескриптивног исказа, који само на први поглед има хрони-
чарски жанр, а у ствари је препричан давни литерарни увод за незаборавну
књигу прича Босоного дјетињство41, сазнајемо да је Перу Кецмана Мукоњу
39 Исто
40 Е.Ченгић,Ћопићев хумор и збиља, књ. 2, Глобус, Загреб, 1987, 61-62.
41 Босоного дјетињство, Сабрана дјела, књ. 11,17.
39
писац упознао у четвртој непријатељској офанзиви, и то на Клековачи. Да

ли је ово признање са становишта истине вјеродостојно, или је баш оно
прећутано управо најважније, односно не свија ли нам писац `куке на седме-
ро`, како је и сам често имао обичај да каже? Наиме, богата историографска
литература о устанку у Подгрмечу прошлог рата (ко ће историографски
забиљежити овај посљедњи устанак или ћемо се сви правити као да није ни
био?) поуздано нас упућује на један сасвим другачији траг у тумачењу, а по
коме је Бранко Ћопић заиста упознао Мукоњу, „хладне зимске ноћи“, децем-
барске, додуше, али никако не на планини Клековачи, како тврди Ченгићу,
већ у брдима око села Будимлића Јапре, у самој близини Ћопићевих родних
Хашана.
„Сусрет“ са протоликом Мукоњом, поуздано можемо тврдити, десио се
за вријеме опсаде и напада устаника на то јако усташко упориште које је
држано у блокади непуна три мјесеца од 24.12.1941. до 13.3.1942. године.
Зна ли се да је писац најдиректније учествовао у подизању устанка у Под-
грмечу и био један од устаничких вођа, невјероватном се чини и претпоста-
вити да за та непуна три мјесеца није чуо или чак упознао тада већ славног
пушкомитраљесца Мукоњу, који ће са својом Петровачким одредом одлу-
чити битку за Будимлић Јапру. Уосталом, не признаје ли и он сам да му је
баш Мукоња био нека врста прототипа!
Историјски извори тако свједоче:
„У правцу непријатељског гарнизона, низ планину, поставили смо
једну десетину с пушкомитраљезом. Командир те десетине и уједно и
пушкомитраљезац био је Перо Кецман Мукоња. Десетина се смјестила у
кућу на заравни, испод које су били њени положаји, а затварала је једину
пртину којом је непријатељ могао кренути према Антонић брду. Двије десе-
тине с једним пушкомитраљезом и једна полудесетина без пушкомитраљеза,
распоређене су на планини према Овањској. Команда вода се смјестила на
највишем узвишењу Антонић брда, изнад куће Ћулибрка.“42
Потом: „Чим је почела борба, посада из Будимлић Јапре кренула је према
Антонић брду, гдје је одмах наишла на снажну ватру десетине Петровачког
вода, којим је командовао Перо Кецман Мукоња, уједно и пушкомитраљезац.
Изненађена и са губицима, посада се брзо повукла у упориште.“43
Напокон: „Када је непријатељ из Будимлић Јапре избио пред зараван на
којој су били положаји десетине Пере Кецмана Мукоње, дочекан је тако
42 В, Бајић, Петровачки вод, 3б. Подгрмеч у НОБ, књ.2, Београд, 1972, 239.
43 Б. Ј. Бокан, Први крајишки НОП одред. Војноиздавачки и новински центар, Београд, 1988, 319.
40
снажном и изненадном ватром да је био просто збрисан, те је побјегао на-

зад у упориште.“44
„Завршну борбу на десном крилу, у рејону Антонић брда, посматрало је
око 200 људи, жена и дјеце са висова Слатине, узвицима храбрећи борце.
Као и раније, Слатињани су након ове борбе борцима Петровачком донијели
доста јела и намирница захваљујући им на успјешној одбрани ослобођених
села. И сељаци села Марина и Српских Агића – из неколико кућа које су
биле под самим положајима овог Петровачког вода – снабдијевали су борце
разним намирницама.“45
3. У другој половини децембра 1941. на обронцима око усташког

упоришта у Будимлић Јапри био је Петровачки одред, који је учество-
вао у блокади и херојском ослобођењу овога села, а једним водом је као
пушкомитраљезац командовао, као што видимо, прослављени Мукоња.
Важно је нагласити да је у тим борбама учествовао и хашански вод у саста-
ву Љубијско-приједорске чете, коме је политички комесар био Бранков брат
од ујака – Ратко (Андрије) Новаковић, док се на списку Хашанског вода као
пето налази и име Бранковог млађег брата Рајка.46
Сам Ћопић, као претходно политички комесар „Штаба герилских одре-
да Крупа – Сана“, а тада члан Партизанско обавјештајног бироа (ПОБ),
смјештеног у сусједном селу Велика Рујишка, био је у сталном контакту са
Штабом Првог крајишког народноослободилачког партизанског одреда
који су сачињавале партизанске јединице Подгрмеча и дрварско–петро-
вачког подручија и непосредно имао увид у ову за народ Подгрмеча важну
партизанску акцију. Тада је посигурно упознао и Мукоњу, већ прослављеног
митраљесца. Зашто ово тврдимо?
– На основу ојконима Вргељ, одговарамо, као „родног“ засеока Николе-
тине Бурсаћа.
Брдо Фргељ - заселак Вргељ
1.Писац је за име Николиног засеока – што је већ по себи необично да

крупна делија и славни пушкомитраљезац нема у свом родослову неко ве-
44 В. Бајић, нав. дјело,, 240.

45 Б, Ј. Бокан нав. дјело, 319
46 Босанско–крупска општина у рату и револуцији , Зборник, Хашанци у љубинско–приједорској
чети, Босанска Крупа, 1969, 95.
41
лико село, већ тамо неки сироти заселак прибијен уз планину – навео Вргељ
под Грмечом. Ни село, а ни заселак са овим именом у ширем подручју Пог-
рмеча не постоји, али зато постоји, управо насупрот Грмеч планине, а изнад
Будимлић Јапре, коју је у Мукоња ослобађао – не село већ брдо Фргељ, у чему
препознајемо пишчево асоцирање појмова по супротности, у роману „испод
Грмеча“ – заселак Вргељ, а у стварности, „насупрот Грмечу“ - брдо Фргељ?
Историографска литература сачувала је помен на брдо Фргељ:
„Непријатељ је држао положај на брду Фргељ, Наиловом брду, Чехића брду,
Алијионом рову ...“47
„Након заузимања Будимлић Јапре сви заробљени непријатељски војници
прикупљени су на Антонића брду гдје их је војни суд Првог КНОП одреда
појединачно саслушавао. Пошто се 15. марта у Будимлић Јапри окупило мно-
го свијета, војни суд је своју одлуку јавно саопштио. На смрт стријељањем
осуђено је 25 усташа и жандарма, за које је доказано да су били злочинци,
па је истог дана, на Фргељу, пред окупљеним народом казна извршена.“48
Будући да подгрмечки колоквијални српски говор има као карактери-
стичну црту да „ф“ преиначава у „в“, тако ће и писац као њихов својеврсни
хорничар брдо Фргељ звати – Вргељ. Као такво, биће и евоцирано у
књижевном тексту, „по народски“, при чему писац по свом обичају увијек
направи незнатни отклон, бјежећи од дословности, а то значи по правилу
превреднујући протознак, означитељски или означенички, или и у једном
и другом погледу, тако што од брда Фргељ гради – заселак Вргељ. А зашто
би брдо Фргељ (у народу, Вргељ) Ћопић „тијесно“ везао за Николетину
Бурсаћа није потребно ни тумачити кад знамо да је управо „његов“ про-
толик, прослављени митраљезац Мукоња, понајвише помогао ослобађању
Будимлић Јапре тукући усташе са Антонића брда, које се географски на-
лази насупрот брда Фргељ. Попут брда Фргељ и заселак Вргељ ће, гледајући
„одоздо“, из низине – бити негдје горе, испод доминантног „оца“ Грмеча који
својим висовима наткриљује и брдо Фргељ и Николин Вргељ.
На трагу изнесених историјских чињеница које ћемо још елаборирати,
постављамо питање: из које је то просторне тачке гледишта Ћопић посма-
трао Фргељ? Односно, није ли несмјело претпоставити да је међу оних 200
„душа“ које су посматрале као у једној античкој трагедији (али са срећним
крајем!), херојску борбу устаника на Антонића брду предвођених Мукоњом,
био и његов потоњи хроничар и приповједач, и није ли га управо та првот-
на просторна тачка гледишта једном за свагда заледила негдје „доље“, у
47 Б. Ј. Бокан, нав. дјело 341.
48 Исто, 344.
42
срамежљивој заштићености свеопштом устаничком грајом, док су „горе“

„ломљена копља понајгушћа“?
2.Бурсаћев заселак Вргељ многоструко је симболизован. Управо он

нам помаже да се што више приближимо Николином протолику, отварајући
нам још једну реконструктивну могућност. Наиме, при подизању устанка у
Подгрмечу, уочи устаничког напада на усташко упориште Велики Дубовик,
(село надомак Хашана) „усташе су биле обавијештене да се нешто припре-
ма, да је заузета жандармеријска станица у Бенаковцу (то заузеће писац
ће подробно описати у Пролому), па нису дошле уобичајеним путем, него
пјешке шумом преко Причеља.“49 Тумачећи индиректни смисао поетонима
Вргељ питамо се да ли шуми преко брда Причеља дугујемо што се Вргељ код
писца налази „горе“ испод саме планине, при чему историографски запис
посвједочује поред брда Причеља још један протооним, пропланак Врљају:
„Увече смо се скупили на Врљаји да се договоримо како да нападнемо.“50
„Кад је зора сванула и кад смо видјели да усташе не долазе, почели смо се
повлачити горе према шуми Раковцу и изашли на Врљају. Ту смо добили
извјештај да седам усташа иде уз Причељ са намјером да нам зађе за леђа
(…). Кад смо дошли на Врљају, позвао сам и моје мјештане који су одсту-
пили у Бијеле Потоке да се врате.“51
Као што се увјерисмо, на Врљају (пропланак на планинској коси) се стиже
стрмином уз брдо Причељ, које се налази на косама Подгрмеча, баш као што
се у роману Пролом и у другим приповијеткама „смјестио“ Николин Вргељ.
Писац нам текстом романа Делије на Бихаћу 52то директно „посвједочује“:
Николина права кућа налазила се у засеоку Вргељ, прибијеном под саму
планину. Како тамо није било основне школе, Николина мати послала је
дјечака у наше село, својој сестри да одатле похађа школу.
– Видиш оно тамо је мој Вргељ, испод оне жуте пјеге – показивао ми је
Никола далеку планинску косу.
– Ено, ено пази, оно је доље под шумом моја кућа. Ено и моје матере носи
нарамак дрва. Ено моје сестре Јелке, гони метлом лисицу... (ДНБ 9)
Није ли име пропланка Врљаја и његов стварни географски положај ек-
сплицитно учествовао у настанку Вргеља и помогао да писац асоцијативно
писац повеже брдо Фргељ, наспрам кога је Мукоња ратовао (на Антонића
49 Р. Шкондрић, Поткалиње и оближња села у устаничком валу, Подгрмеч у НОБ-у, књ.1,626.

50 Исто, 594.
51 Исто, 626.
52 Б, Ћопић, Делије на Бихаћу, Сабрана дјела, Јубиларно издање, књ, 9.
43
брду), али које је географски смјештено баш насупрот Грмечу, са брдом

Причељом који се налази изнад Хашана (који су у котлини), гдје је Никола
ишао у школу, а преко кога је пјешке, шумом морао проћи да би изишао на
пропланак на коси звани Врљаја, односно Вргељ, матери Марији и сестри
Јелки.
Додамо ли нашој „анализи вјероватног“ чињеницу да Ћопићев Никола
„није живио код своје праве куће“ већ код тетке – то само значи да је његов
заселак био толико далек да из њега није могао да иде у школу. И доиста,
Врљаја је од Хашана удаљена неколика сата хода.
Протолик Илија Бурсаћ
1. Пошто смо изнијели својеврсну „приповијест“ о Мукоњи као једном

од протоликова за Николетину Бурсаћа, и то из уста самог писца, који нам
је хтио да замете трагове што би директно водили од литерарног имена, по-
етонима – до протоонима и од литерарног јунака до протолика, истражујући
помно историографску и другу литературу о почетку устанка у Подгрмечу,
а након невиђеног усташког геноцида почињеног у јунско-јулским данима
1941, када је на ужем подручју Подгрмеча звјерски убијено 5500 хиљада не-
виних Срба – открили смо још једну реконструктивну могућност.
Она нам је указала на могућност да је овај многозначни поетоним, по
свему судећи, са становишта формалног и садржинског стваран на основу
неколико протоликова, али и протоозначитеља чије јединице значења су
додаване овоме литерарном јунаку. Путем транстекстуалне реконструкције
овог литератног јунака, чије су референције на Николетинин протолик више
него очигледне и допринијеле су семантичкој поливалентности овога по-
етонима, означитељски трагови одвели су нас ка још једном прослављеном
пушкомитраљесцу који је такође учествовао поред Мукоње у поменутој
бици за Будимлић Јапру, а који је књижевном лику „могао“ дати, ако не душу,
а онда бар славно презиме Бурсаћ. Његово име је Илија Бурсаћ, који је по-
сигурно учествовао у моделовању свог литерарног двојника. У овом рекон-
структивном поступку драгоцјено нам је било истријско свједочење уста-
ника Владе Булајића који нам у свом свједочанству о овој бици не оставља
само траг протопрезимена већ и још једног протолика за Ћопићевог Нико-
летину Бурсаћа. Према Булајићевим сјећањима, Илија Бурсаћ је већ 1941.
био прослављени пушкомитраљезац и, што је индикативно и упућујуће, био
је командир чете, што је у романима Пролом и Глуви барут и Николетина
44
– као да је бити командир чете за овог распојасаног и простодушног делију

био крајњи домашај командовања.
Булајић тако биљежи: „Њих двојица (бораца) су успјели да ватром задрже
непријатеља све док нисам стигао да их појачам с пушкомитраљезом Илије
Бурсаћа (М. С.), за кога Бајић додаје: „Био је већ прослављен као борац и
нишанџија пушкомитраљеза; погинуо у Првој крајишкој бригади на Какњу
1943, као командир чете.“53
Ако је за лик Николетине Бурсаћа писца „у великој мјери инспирисао“
Мукоња и протолик Илије Бурсаћа засигурно је учествовао у грађењу овог
већ одавно „уснулог“ пишевог поетског знака званог Николетина Бурсаћ
који нам након безмало 65 година наново проговара у свим његовим
протоозначитељским и протоозначеничким манифестацијама. Путем њих
настојимо да освијетлимо бит процеса номинације у књижевном тексту као
другостепеном моделативном систему у односу на првостепени. Желимо
указати на сву сложеност Ћопићевог стваралачког поступка моделовања
протоликова тако што ћемо одредити мотивацију којом се писац руководио,
а која обухвата творбено-семантичку и лексичко-семантичку мотивацију.
2. Протолик Илије Бурсаћа није значајан само по томе што је његово

презиме могло писцу да послужи као протопрезиме већ и зато што је Мукоња
Петровчанин, док је овај изузетно храбри пушкомитраљезац и нишанџија
„његов“, пишчев Подгрмечлија (Подгоран). Петровчанин Мукоња је са
оне стране Грмеча, што је за погрмечког човјека као и писца у просторној
равни колективног поимања значило међу према другој страни свијета
подијељеног непремостивим Грмечом. Илија Бурсаћ, опет, родом је са ове
`наше` стране Грмеч планине, од Бурсаћа, којих има у многим подгрмечким
селима, посебно у муслиманско-српском селу Будимлић Јапра, коју је Илија
и нападао.Тачније, нападан је био „турски џемат“ усред села у којем је био
смјештен јак вод усташке милиције која је већ у јулу 1941. починила страш-
не злочине по околним српским селима. Осим тога, Бурсаћа има и у селу
Горњи Пертовићи. Тако смо наишли на историјски траг да су „устаници код
Бурсаћа у Горњим Петровићима били прекопали цесту“, вјероватно зато да
усташке моторизоване снаге не би лако могле да долазе у село.
53 Подгрмеч у НОБ-у, књ.224.
45
3. Ћопић нам је оставио у аманет још један запис поводом презимена

свог славног јунака по коме су се сви Бурсаћи „прославили“ у којем каже:
„Многи Бурсаћи су се на мене наљутили и дигли нос“54, а само зато што је
народ све Бурсаће доводио у везу са хуморним и „врнтавим“ Николиним ли-
ком у чији је литерарни живот `уградио своје кости` савим извјесно и Илија
Бурсаћ, командир чете, и тако у Ниџин споменик насред Бурсаћева у роману
Не тугуј бронзана стражо ваља уписати и овог `нашег` човјека, без кога
Николетина не би постао синоним Подгоранина са голубијим срцем. Одно-
сно, не треба ли на споменику у Челареву на коме је Ћопић први пут про-
читао Мукоњино име дописати и име погинулог пушкомитраљесца Илије
Бурсаћа као храброг „делије“ с којим се раме уз раме борио на истим котама
око села Будимлић Јапра?
У „стварности“ књижевног текста, оног званог Делије на Бихаћу, Нико-
летинин лик најтјешње је везан управо за Будимлић Јапру:
- Е буразеру, нема више мрдања, сад су дошле гаће на решето! – говорио је
својој четној братији Николетина Бурсаћ из Вргеља, она незграпна отво-
рена момчина, која је у првом устаничком јуришу на Будимлиће разлупала
радио апарат у жандармеријској касарни. (ДНБ 19)
У овај лик уграђен је још један имплицитни податак по коме судимо да
су се његова два протолика, Мукоња и Илија Бурсаћ, скупа борила и по-
знавала што дедукујемо из чињенице да Ћопић у предговору за Доживљаје
Николетине Бурсаћа и не само у том дјелу – стално `среће` Николу, као
што је у стварности, у оној бици око Будимлић Јапре, сретао његова два
протолика. Дугујемо ли те пишчеве хроничарски литераризоване „сусрете“
чињеници да је у стварности често сретао његове протоликове, да не каже-
мо и узвицима бодрио у борби за Будимлић Јапру скупа са оних 200 људи,
жена и дјеце, тада као члан ПОБ-а (Партизанског обавјештајног бироа) и
већ прослављени писац са три збирке објављених приповједака.
Протолик Николетина Дрљача
1.Наша транстекстуална реконструкција протолика и протопрезимена

за славног Николетину Бурсаћа покренута с циљем откривања семантич-
ких аспеката овог Ћопићевог гласовитог поетонима захтијевала је поред
референцијалног и специфично „интуитивно знање“ о култури из које је
54 Е.Ченгић, Ћопићев хумор и збиља књ. 2,170.
46
писац црпио језичку и прекњижевну грађу у моделовању овог јунака. Стога

смо потражили могуће заметене трагове протоимена за овај књижевни лик
ослањајући се поред референцијалног и на интуитивно знање о подгрмечкој
култури. На наше изненађење, наишли само на траг могућег протоимена
спремни да кажемо: „Ево још једног Николетине! Скоро да смо повјеровали
на ријеч писцу када је на питање „шта је измишљотина а шта истина у
његовој литератури“55 и „колико су јунаци његове прозе, Николетина Бурсаћ,
Пепо Бандић и други, стварни, колико нестварни“, Ћопић одговорио: – Па
сви су они стварни!56
Једно такво тумачење о поријеклу имена и лика Николетине Бурсаћа
налазимо у нама драгоцјеној књижици Друговање са Бранком Ћопићем из
пера Бранковог доброг пријатеља, комшије и земљака из старог краја Јове
Јакшића, који нам свједочи:
„Једном приликом дошао сам код Бранка и он ми је показао њемачки
превод Доживљаја Николетине Бурсаћа. Питао сам га ко му је био узор
за Николетину и рекао му своје мишљење да му је, вјероватно за узор по-
служио Никола (звали смо га Николетина) Дрљача, који је са мном ишао
у основну школу, а био веома крупан и висок. Био је миран и добричина да
ни онима нејачим од њега, није узвраћао шамаре које је од њих добијао.
Бранко ми је рекао да му Никола (Николетина) није био узор за његовог
Николетину Бурсаћа и испричао ми како је дошао на идеју да овјековјечи
ову јуначину. Наиме, Бранко је спјевао пјесму о Петој крајишкој дивизији
која почиње стихом: Петокрака звијезда сија, гура Пета дивизија … коју
су борци ове дивизије назвали химном Пете дивизије.Том приликом пи-
сац је земљаку Јови Јакшићу приповиједао сљедеће: У четвртој њемачкој
офанзиви на Босанску крајину, главнина Пете крајишке дивизије нашла се
у окружењу њемачких снага на планини Клековача. Био је фебруар мјесец и
веома висок снијег. Бранко се нашао у колони бораца која је стајала и чекала
даље наређење. Поред њега стајала је крупна момчина с пушкомитраљезом
испред себе, тапкајући у мјесту и дувајући у руке. ʻСви смо цвокотали од
зиме’, присјећа се Бранко. Са чела колоне везом ʻод уста до уста’ стигло
је наређење: ʻМитраљесци напријед’. Стављајући митраљез на раме овај
крупни момак је одмах кренуо напријед, говорећи: ʻДошле су гаће на реше-
то кад митраљесце зову’. ʻЕх, да ми је сад видјети онога Бранка Ћопића
што пјева да гура Пета дивизија’, а Бранко му је рекао: ʻИ ја бих га волио
55 В.Буњац, нав.дјело.226.
56 Исто
47
видјети’. Тај плећати и снажни митраљезац Бранку је био узор у стварању

лика Николетине Бурсаћа.“57
2. Овај Јакшићев текст био нам је драгоцијен из више разлога: као прво,
писац је, као што се и очекивало, `одбио` претпоставку свога земљака и
пријатеља да се, кад је о Николином узору ријеч, ради о Николи (Николети-
ни) Дрљачи упркос више него упечатљивој подударности са ликом Николе-
тине Бурсаћа. Радило се о томе да сваки писац „срамежљиво крије властито
својство дискурса.“58. Поред бројних сличности, нарочито се истиче она да
је Дрљача ишао у исту школу у коју и Ћопић (па и ја као његов тумач!), а у
којој ће `учити слова` и Николетина Бурсаћ, велики Бајин (Бранков надимак
из дјетињства) заштитник у првим школским данима. Скупа са писцем у ту
исту школу ишли су многи Ћопићеви јунаци завршно са Тодором Боканом
и Десницом Браном и `сједјели` у тим истим школским клупама! Симптома-
тично је ипак што је писац Јакшићу као земљаку одбио да именује протолик
за Николетину, већ га је до краја обезименио.
Чак и под претпоставком да скупа са писцем одбијемо било какво евока-
тивно присуство протолика Николетине Дрљаче у градњи Николиног лика,
упркос бројним аналогијама не може се оспорити да је Дрљача – ако је и
одсутан као протолик, а није – и те како присутан по свом карактеристич-
ном имену, што нам пружа основ за тумачење како је овај Ћопићев земљак,
Хашанац, оставио неизбрисив траг на Бурсаћевом разбарушеном лику у
његовом необичном имену. У игри сличности и разлика лика наспрам про-
толика, поред бројних подударности које дедукујемо из Јакшићевог текста,
нарочито се издваја она да је Дрљача ишао у исту школу у коју и Бранко, а
у којој ће `учити слова` и Николетина Бурсаћ, велики Бајин (Бранков на-
димак) заштитник у првим школским данима (у Доживљајима Николетине
Бурсаћа).
3.Два пута писац себе `веже` за Николин литерарни лик не стави-

мо ли у заграду да је у Пролому Никола и Тодоров заштитник у школском
дворишту за који је утврђено да је умногоме аутопрезентација самог пис-
ца. Испоставља се тако, када се мало растворе границе стварности и лите-
ратуре и занемари граница између писца и његовог приповједног „ја“, да
је Николетина „његов“, Бајин заштитник не само у Доживљајима него и у
изванкњижевном казивању, датом опет у виду хуморне „приповјести“ фа-
57 Ј.Јакшић, Друговање са Бранком Ћопићем, 69
58 Ц.Тодоров, Поетика, Библиотека „Епистема“ , Београд, 1998, 37.
48
булизована на ћопићевски начин да среће ту `крупну момчину` у Петој

крајишкој дивизији у цјелцу Клековаче.
Показује се да су Ћопићева `појашњења` и `објашњења` у вези са про-
толиком за Николетину Бурсаћа „водила у само још потпуније прикривање
предмета исказивања“, што се да тумачити чињеницом да је писац „посебно
слеп за извесне видове свог рада, којег је нужно несвестан – осим ако се не
преобрази у читаоца сопствених дела.“59 Он нам је још једном признао да
је Николетина Бурсаћ из књижевног дискурса – Николетина у том истом
дискурсу, настављајући пред својим саговорницима да као и обично, крије
властито својство дискурса. Наш задатак у потрази за својствима дискурса,
што у конкретном случају значи потрагу за својствима најмање јединице по-
етског дискурса – поетонима који припада језику властитих имена, као што
видимо, нимало се не олакшава ако одговор потражујемо од самог писца.
Напротив, пишчев `одговор` само усложњава проблем, што не значи да и
даље нећемо `консултовати` писца, јер нам он, често посредно, увијек „ода“
понеко од својстава свог антропонимског знака.
4. Настојећи и даље да откријемо каква су својства ономастичког про-

тознака прије његовог уклапања у књижево дјело’60, односно да протумачи-
мо пишчево властито својство ономастичког знака Николетина Бурсаћ, наш
задатак подразумијева и надаље откривање преегзистирајућих својстава тог
знака које је он посједовао прије но што је био актуелизован у неколико за-
себних књижевних цјелина и одвојитих дискурса: у романима Пролом, Глуви
барут, Не тугуј бронзана стражо, Делије на Бихаћу, у збирци приповједака
Доживљаји Николетине Бурсаћа, а потом у многобројним књижевним црти-
цама, полукњижевним, публицистичким и изванкњижевним свједочењима
(Е.Чегићу, В.Бунцу и Ј. Јакшићу), а у којима овај лик са својим карактери-
стичним поетонимом и надаље наставља да носи све битне особине појма Ни-
колетина. Откривање значењских својства знака Николетина прије његовог
уклапања у књижевно дјело нам је важно зато што на најмањој јединици у
микроструктури пишчевог дискурса – поетском имену, откривајући њена
преегзистирајућа својства која су у тој ономастичкој јединици сажета – от-
кривамо седиментиране слојеве значења.
59 Ц.Тодоров, Симболизам и тумачење, Библиотека Светови, Нови Сад, 1986,165.

60 Ц Тодоров, нав.дјело, 21.
49
5. Враћајући се на полазну Јакшићеву поставку изнесену писцу о Ни-

коли Дрљачи као потенцијалном и вјеродостојном Николином прототипу,
чије су физичке и психичке особине засигурно биле аналошки уграђене
у ’својства појма’ Николетина Бурсаћ, а коју је писац „одбио“ – и његово
одбијање у себи садржи велику мјеру признања, у оном смислу у којем Ц.
Тодоров каже да писац „само срамежљиво крије властито својство дис-
курса“. Односно, писац нам преко Јакшића признао како се боји да неко
открије „ужас утицаја“ што нема свој „приватни“ језик што писац превла-
дава одбијањем утицаја. Међутим, симптоматично је што је писац Јакшићу
као земљаку одбио, за разлику од исказа датог Буњцу, да уопште именује
могући протолик за Николетину, иако је он очигледан.
Наиме, чак и под претпоставком да скупа са писцем одбијемо било какво
учешће Николетине Дрљаче у градњи Николиног лика упркос многобројним
и недвосмисленим аналогијама које се евоцирају кроз овај лик, не може се
оспорити да је Дрљача, ако је и одсутан као протолик, а није, и те како при-
сутан као име и то на равни чистог означавања, што нам даје повода да ус-
тврдимо како је Дрљачино протоиме засигурно оставило трага на Бурсаћев
лик. Ставимо ли у заграду сваку подударност са протоликом Дрљача, остао
је један неупитан траг: ефекат евокације на равни чистог означавања,
настањен на плану његове творбене структуре, за нас сада и убудуће врло
важне, а то је агументатив Николетина, који аналошки директно евоцира
протоагументативну форму.
Колективно памћење пишчевог говорног модела у коме је ово име било
чврсто настањено оставило је на њега сугестиван траг, трајнији но што је
писац сам себи (и Јови Јакшићу) хтио да призна. Наиме, у Хашанима, гдје
је име Никола било доста често, био је један Николица Ћук и сви су у селу
знали да је то Николица Којин (по оцу), јер је био мален; мој дјед био је Ни-
колета Стојисављевић (зато што је као кршни Личанин био висок и снажан);
његовог сина, а мога оца зову Ниџе, а Николетина Дрљача је једини у селу
носио овакво име по коме су га сви познавали и до дана данашњег памтили
– јер је био, како је појаснио његов школски друг Јово Јакшић, веома висок,
крупан, а притом – добричина.
6. Посматрамо ли ову означитељску анталогију забиљежену нарочито

у аугментативној форми, на равни чисте денотације, пишчево одбијања мо-
жемо превести са – да, заправо не! Ријеч је, наиме, о категоријалном неспо-
разуму будући да пишчеви саговорници траже од писца у имену његовом
књижевног јунака „истину“, док је писцу истина тек полазиште јер је у лите-
50
ратури ријеч увијек о нечем другом, а то друго је другостепеност те истине,

при чему она објективна - име као мјесто истине о бићу – само преегзистира
књижевној истини имена, чији је превасходни циљ изразити лик (директни
ономатолошки смисао) или сугерисати (индиректни ономатолошки смисао).
Утолико оно „Не“ као пишчев одговор о Николином протолику, будући да је
са становишта истине Дрљача у Бурсаћевом лику само сугерисан те би зато
срамежљиви писац признање са „Да“ сматрао одвећ прекомјерним.
Само одбијање, с друге стране, имплицитно у себи садржи признање да
Ћопићеве протоликове ваља увијек тражити ту, око њега, али не и од њега
јер тада писац, по правилу, послужићемо се његовим упечатљивим фразе-
мом – савија куке на седмеро.
Писац нам је оставио опис како су настајали његови јунаци:
„Гледао сам како се до јуче сиви и неугледни људи претварају у коман-
дире, комесаре, бомбаше ... За сваког сам прије рата знао какав је, знао
како спава, шта једе, гдје ће најприје ногом кад устане, а сад су одједном из
безимених прерасли у хероје ... Тако само остао везан за тло, за живот тих
људи, пратио сам их, да тако кажем, од „прве пушке.“61
Пишчево одбијање да потврди да је баш о Николетини Дрљачи ријеч
индикативно је има ли се у виду да је знао како овај спава, шта једе, гдје ће
најприје ногом кад устане. Наједном у свом свједочењу комшији Јакшићу
потпуно деперсонализује протолик чак и у смислу протоимена, не помињући
Јакшићу ни Мукоњу ни Дрљачу, већ неког неименованог крупног момчи-
ну који је стајао с пушкомитраљезом испред њега тапакјући у мјесту и
дувајући у руке.
Није ли то можда и зато што драгом пријатељу, али и добром познаваоцу
„стварности трећег дискурса“, оног завичајног, није могао да призна очи-
гледно поље утицаја протолика на књижевни лик?
7. Једна аналошка подударност лика и протолика остаје нереконструи-

сана: пишчев Николетина „нестаје“ на Сутјесци.
Реконструишемо ли историјско вријеме и мјесто Бурсаћеве смрти – да је
погинуо у Петој непријатељској офанзиви, познатој као „битка на Сутјесци“,
која се одиграла у љето 1943, не можемо а да не запазимо како писац у два
различита исказа остаје при тврдњи да је крупног момчину упознао у Петој
крајишкој дивизији. Зашто би он Николетину упознао баш у Петој дивизији,
односно због чега нам писац потура овај, по свему фикционалан податак?
61 Е.Ченгић, Ћопићев хумор и збиља, књ. 2, 206–207.
51
Стављајући на пробу истинитости пишчево свједочење изречено у маниру

хронике, поетичар се непрестано саплиће о пишчеву одредницу – пета.
Након што смо дедуковали њено преегзистирајуће значење, постаје нам
јасно да је управо „пета“ та одредница – симптом који имплицитно асоцира
и повезује два разнородна појма: Пету непријатељску офанзиву у којој Ни-
кола гине и Пету крајишку дивизију у којој писац наводно среће свог прото-
лика. Симболички смисао појма пета, до кога смо стигли реконструкцијом
преко пишчевог поетског текста Химна петој дивизији која је у Подгрмечу
пјевана као народна пјесма, а по којој се Ћопић прославио не само у овој
дивизији већ и у народу – тај евокативни смисао је уистину велики. Ово није
први пут да писца асоцијација одвуче на властити књижевни текст, те да му
као таква буде повод да исконструише причу о наводном сусрету са прото-
ликом Николетине Бурсаћа у Петој дивизији. Односно, није ли Химна петој
дивизији, коју је писац саставио, асоцијативно код писца призвала Пету
офанзиву, у којој ће Бурсаћев лик да нестане и Пету крајишку дивизију, у
којој ће писац наводно срести и „упознти“ свог јунака Николетину Бурсаћа,
чији преовлађујући протолик Мукоња гине управо на Сутјесци.
8. Гдје је сличност – ту је и разлика! Друга симптоматична историјска

неподударност са пишчевим исказом управо је суштинска: крупни момчи-
на Мукоња никад није био у Петој крајишкој дивизији, као што нам је из
историографије познато, него у Крајишком ударном батаљону, састављеном
од најбољих подгрмечких (непотребно је говорити српских) устаника –
тзв. пролетера. Тај Крајишки батаљон био је организован са искључивим
циљем да разбију јаке четничке снаге на планини Мањачи, гдје је тај батаљон
доцније претрпио тешке губитке, а послије попуњен новим снагама стигао
и до Славоније.
Зашто писац бјежи од помена Крајишког ударног батаљона, већ га
расредишћује замјењујући његово име Петом крајишком дивизијом? Заси-
гурно зато што је име тог батаљона за писца било трауматски неизговорљиво.
Наиме, у томе батаљону, састављеном од цвијета подгрмечке младости, све
„момака младих нежењених“, о којем је писац испјевао Пјесму мртвих про-
летера, био је и у њему погинуо млађи Бранков брат Рајко. 62
Пјесма почиње стиховима:
62 „Мој син Рајко погинуо је 1942. године. У једном окршају са четницима, у Чемерници, негдје у
средњој Босни, био је у партизанској претходници, наишао на групу четника и био заробљен.
Причало се да се и у задњем тренутку живота јуначки држао.“ Соја Ћопић, У грмечком збјегу,
3б. Подгрмеч у НОБ, књ. 3.Војноиздавачки завод, Београд, 1972, 781.
52
У нашем крају жита класају, рукама нашим сијана,

Жетва нас чека, жетва дјеојачка,
А ми смо пали, друже,
Пало је жито, младо, зелено, прољетна жетва рана,
Магле туге, уз шапат кише, над мртвом пјесмом круже.63
Трећа аналошка подударност: и саговорнику Јакшићу, а и Е. Ченгићу пи-

сац каже да је „неку врсту протолика“ упознао на планини Клековачи, ’кад
се главнина Пете крајишке нашла у њемачком окружењу’. Гдје да дјенемо
његов помен планине Клековаче уз Николин прототип? Испоставиће се
још једанпут – никако у простор измишљеног. Јакшић, који (ни)је вјеровао
Ћопићу, консултовао је команданта Пете дивизије Милутина Морачу, који
му је рекао да је „то (окружење) било на планини Шатор“. Овакав Морачин
одговор, који потире пишчев, дедукује питање зашто писац двапут у иска-
зима о свом сусрету са протоликом тврди да га је срео на Клековачи. Зашто
нам је стало да сазнамо истину о мјесту сусрета писца са протоликом, а на-
кон што смо као сасма вјероватно мјесто сусрета навели Будимлић Јапру?
Ваља одмах истаћи: пишчеви изванкњижевни искази подложни су
вриједоносном критерију истинитости, те када том критерију искази не
удовољавају значи да је „ријеч о нечем другом“, што ће рећи да су и они
симболизивани. То значи да име планине Клековаче за писца има поред
објективног и дубоко субјективно, симболичко значење, тј. у њеном озна-
ченом обитава више од једног значења појма, што упућује на закључак да за
писца има вишезначан смисао.
Протолик Марија Бурсаћ
1. Име планине Клековаче у прошлом се рату у народу прочуло зато што

је под њом, на Пркосима, погинула храбра дјевојка и партизанка Марија
Бурсаћ, народни херој, којој је писац још 1945. године спјевао пјесму Марија
на Пркосима са посветом:
Народни херој Марија Бурсаћ с Каменице, смртно рањена заузимајући
трећи бункер на Пркосима, умрла је с пјесмом на уснама.
Уно, дјевојко из дјетињске бајке,
запљускуј, запјени, зашумори мени
63 Сабран дјела Бранка Ћопића, књ. 9,11
53
о поносној тузи Маријине мајке...

А ти, вјетре с горе, огласи се јаче,
да чујем срце што освету кује,
и сваке ноћи бурније се чује,
срце другова с моје Клековаче.64
Име планине Клековаче, судећи по последњим рјечима пјесме, у писцу

изазива изузетан емотивни набој. Индикативно је да писац у књижевнм
дјелу никад није везивао Клековачу за Николетину, али зато јесте у својим
ванлитерарним исказима, за које смо већ рекли да само опонашају хрони-
чарски стил, али да је њихов подтекст такође приповједно литераризован.
Управо нас је пишчева хроника посредно, преко помена планине Клековаче,
коју је писац упорно везивао за стварни сусрет са Николиним протоликом,
довела до још једног од прототипова за лик Николе Бурсаћа – а „њено“ име
је Марија Бурсаћ. И пишчев земљак Јакшић склон је претпоставци да је
Ћопић Николетини Бурсаћу „сам дао презиме познате породице из које је
народни херој Марија Бурсаћ са Пркоса. Ова дјевојка је рођена у Каменици
код Дрвара, а погинула је у борби против Нијемаца на Пркосима.“65
Знамо ли да је у прошломе рату у Четвртој непријатељској офанзиви на
Грмеч и Подгрмеч у фебруару 1943.66 погинула и Бранкова рођена сестра
Смиљка Ћопић – Рашета67, са свега 23 године, коју су Нијемци стријељали
на лицу мјеста тако да јој се ни гроб не зна, а да је са њом била ухапше-
на и њена пријатељица, млада дјевојка Лепа Радић, народни херој (као и
Мукоња и Марија Бурсаћ), коју су Нијемци јавно објесили у Босанској Кру-
пи – схватамо пишчево прапотискивање трауматски неизговорљивог имена
Смиљка као ’најунутрашњијој препреци’ да садржај трауме ако већ не може
да изрази, а оно бар сугерише. Потиснута унутрашња баријера, трауматски
неизговорљива, наткомпензује се кроз „биљег Симболног“, путем Марије
Бурсаћ – „срце другова с моје Клековаче“.
64 Сабрана дела, књ. 9, 121.

65 Ј. Јакшић, нав.дјело, 69.
66 „Са мном су у збијегу у Четвртој непријатељској офанзиви била и моја два сина из другог брака,
затим Зора Ковачевић, Вахида Маглајлић, Јела Перовић (Бранкова прва жена, прим. аут.), моја
Смиљка и Невенка Новаковић (Бранкова сестра од ујака, позната активисткиња)“. Соја Ћопић,
У грмечком збјегу, Подгрмеч у НОБ, књ. 3. Београд, 1972, 779.
67 „Смиљка, моја кћерка јединица, погинула је у Четвртој непријатељској офанзиви. Са њом је
било још другова и другарица, али нико није могао да ми тачно опише њену трагичну погибију.
Ваљда су сви они који су у тренутку њене погибије заједно са њом били, отишли у смрт. (...) Ја
сам узалуд касније тржила тај гроб, никада га нисам успјела пронаћи, нити ћу га пронаћи, сем у
пјесми Бранковој.“ С. Ћопић, нав. дјело, 799.
54
„Сјећање на трауму“ имена Смиљка, које почива испод означитеља

Марија Бурсаћ – добија своју алтернацију у имену Марија из исте пара-
дигме трагичних женских ликова. Трауму писац надраста у монументалној
поетској рационализацији Марија на Пркосима, коју ће потом још једном
у мајсторској радионици превредновати тиме што ће Марију Бурсаћ на-
кнадно 1950. године у роману Пролом превести у вјечиту садашњост давши
јој, у некој врсти метафизичке побуне против смрти, мушко име (мушка
смрт мање боли!), преименујући Марију Бурсаћ у Николу, чак Николетину
Бурсаћа.
Трагични протолик дјевојке – борца Марије Бурсаћ у патријархалној
подгрмечкој заједници, у којој су први пут у народној буни, како је народ
доживљававао устанак, раме уз раме са младићима „бој водиле“ и дјевојке,
оличавао је у себи херојику свих жена у том рату. За писца пак у Маријиној
славној смрти сакривена је била и једна анонимна, а у њеном гробу један још
тежи гроб, онај непознати, сестре му Смиљке, али и – Николетине Бурсаћа.
То тјескобно сазнање симптоматски је проговорило у аналошкој асоцијацији
према полу, што ће се на равни текста исказати тако да ће се дјевојка Марија
Бурсаћ преобразити у неустрашивог митраљесца и момчину Николетину
Бурсаћа којем ће дјевојка „позајмити“ своју „дјевојачку душу“ и „голубије
срце“, па и страх од воде, али, нажалост, и своју смрт, свој тужни крај.
Шта још повезује протооним Марију Бурсаћ и поетоним Николетину
Бурсаћа, посредно смо сазнали од самог писца – када је Буњцу признао да
је Николиног протолика Мукоњу упознао у Четвртој непријатељској офан-
зиви. За нас је помињање Четврте непријатељске офанзиве, чије је значење
незаборављено похрањено у сваком подгрмечком човјеку, било утолико
индикативније јер смо знали да су пишчева сестра Смиљка Ћопић Раше-
та, а потом и Марија Бурсаћ и Лепа Радић, погинуле управо у тој офанзи-
ви, познатој по томе што се читав народ Подгрмеча усред зиме морао по
строгој партизанској директиви да наводно „склони“ од здружених њемачко-
усташких страна68 управо у сурову планину Грмеч, гдје је био просто десет-
кован, а највећи дио се заувијек посмрзавао у збјеговима. (У Пролому је ту
„офанзиву“ и „збјег“ писац подробно описао)
68 Ова офанзива покренута је након кратког трајања тзв. Бихаћке републике. Ослобађање Бихаћа је
организовао Коста Нађ да би обрадовао „врховног команданта“ у част Октобарске револуције.
Војници су били мотивисани тиме што су у предњи план комесари изнијели освету над усташама
за страшни злочин почињен на Гаравицама, када је у неколико дана побијено 14 000 Срба. Након
освајања Бихаћа побијено их је око 150. Жртве су у оба случаја биле искључиво српске,
55
Протолик Марија Дрљача
1. Сабирањем потенцијалних Николиних протоликова наишли смо на

још један индикативан податак који посредно доводи у везу већ помињани
протолик Николе Дрљаче, подгрмечког пушкомитраљесца из битке за
Будимлић Јапру са ликом Николиним, а и са протоликом Марије Бурсаћ.
Ради се о Марији Дрљача. Њено име и презиме евоцира два Николина
протолика.Наиме, име Марија евокативно призива Марију Бурсаћ, а пре-
зиме Дрљача протолик Николу Дрљачу. У својој исповијести о Четвртој
непријатељској офанзиви име Марије Дрљаче помиње управо Бранкова мајка
Соја, која каже: „Ту је била (са њом, у збјегу) и Марија Дрљача, члан КПЈ,
а око ње група дјеце сирочади“69, који су иначе са Козаре били покупљени
и смјештени у дом за ратну сирочад у селу Јасеници, да би потом и они у
Четвртој офанзиви завршили у Грмечу.
Дакле, у збјегу у Четвртој непријатељској офанзиви била је скупа са пиш-
чевом мајком и активисткиња Марија Дрљача, избјегла у Грмеч са ратном
сирочади са Козаре. Да је писац познавао ову активисткињу – не сумњамо,
тим прије што се у збјегу налазила скупа са његовом мајком. Била је ко-
муниста као и Бранко, а њих је тада у Подгрмечу било мало и сви су се
међусобно знали. Рам у којем видимо овај женски лик окружен ратном си-
рочади несумњиво је одражен у Николином лику тим прије јер је симпто-
матично што Ћопићев Никола стално као старији узима млађе у заштиту,
бранећи од злочесте дјеце нечије унуке између осталим и Бјелова (још један
Бранков надимак у дјетињству – по свијетлој коси) дједа Раде Ћопића, и
самог – сирочета без оца. Управо ту карактеристичну црту Николине при-
роде, коју писац у Делијама на Бихаћу приписује свом јунаку још док је
био четверошколац, овај књижевни лик засигурно дугује Марији Дрљачи
– штићеници козарске ратне сирочади.
–Хајде, Ниџо, душо припази ми на овога мог унука. Видиш још је нејачак.
Иди с њим у школу, из школе, да га не би срело нечије пашче ил угрдило говече.
Хоћеш ли, брате? (ДНБ 7)
2.Било да је писац за Ниџин протолик могао да узме већ претходно по-

етски обрађиван лик (у пјесми Марија на Пркосима, објављеној 1945. годи-
не) што је њему својствено, да једном кодиран лик – прекодира; да се након
пет година са накнадном свијешћу њему врати у Пролому (1950), протолик
69 С. Ћопић, У грмечком збјегу, Подгрмеч у НОБ, књ. 3, 779.
56
Марије Бурсаћ оставио је сигурно свој упечатљив траг у грађењу Николе-

тининог лика: у презимену Бурсаћ и посебно у имену Николине мајке за-
штитнице, која се у роману зове Марија, (не помиње ли и у пјесми писац
Маријину мајку пјевајући о поносној тузи Маријине мајке?), вјероватно по
протоимену и протопрезимену Марија Бурсаћ, али по свему судећи, и по
протоимену и, нарочито, по протолику Марији Дрљача.
Коначно, протолик Николине мајке Марије налазимо опет ту негдје, око
писца, у лику Ћопићеве мајке Соје, која је попут Николине Марије сирочету
без оца, Бранку, једини заштитник. Као што видимо, козарску дјецу у Грмечу,
коју штити Марија Дрљача, са Николиним ликом кога штити мајка Марија
те напокон, са приповједачем Ћопићем кога штити његова мајка Соја, али
и његов „литерарни јунак“ Никола, спаја заједничка тегобна судбинска
одредница – сироче, која код писца носи „биљег Симболног“. Аналогију
као најчистији вид метафоре установљујемо, дакле, на формалном нивоу,
на плану Николиног презимена и имена мајке, док се квалитативна разли-
ка – као асоцијација по супротности, коју одликује игра сличности и раз-
лика, огледа у чињеници да је протопрезиме дјевојке процесом књижевне
симболизације дало презиме мушком лику, младићу, а с друге стране, про-
тоиме дјевојке послужило да се аналошки, по супротности, надјене име ста-
рици, Николиној мајци.
Подједнако тако, као потенцијални протолик Николиној мајци Марији
писцу је могла да послужи и Марија Дрљача, мајка ратне сирочади са Ко-
заре, неустрашива и храбра жена попут Николине мајке, која се не боји ни
непријатељских метака, већ сама креће у потрагу за својим Ниџом налазећи
га и на ватреном положају. Овога пута, као што се види, аналогија протолика
према књижевном лику није установљена само преко имена протолика, већ
и преко одреднице – заштитница сирочади.
3. Када је у питању поетоним Николине сестре Јелке – анализом

књижевног текста с једне, и историјских података с друге стране, његову се-
миогенезу реконструишемо преко имена Ћопићеве погинуле сестре Смиљке,
односно српско женско име Смиљка нашло је свој аналошки одраз у имену
Николине сестре Јелке. Аналогију установљујемо на значењском нивоу жен-
ског имена: оба имена, и Смиљка и Јелка, фитонимског су поријекла и имају
истовјетну творбену структуру. У народу је име Смиљка било симболизо-
вано кроз пјесничку слику из народне пјесме у којој „дјевојка бере смиље
и босиље“. Из породичне хронике породице Ћопић, а од мајке Соје о тра-
гичном крају кћерке Смиљке, сазнајемо: „Бранко се распитивао о погибији
57
сестре, па су му казали како је једна дјевојка погинула под дрветом и касније

сахрањена на њиви, у житу. Наводно, ту дјевојку су пронашле жене. То је
Бранка инспирисало да напише потресну пјесму посвећену нашој Смиљки
– пјесму Гроб у житу.“70 Из мајчиног свједочења сазнајемо да је „дјевојка
погинула под дрветом“ испод кога су „жене“ пронашле у Грмечу мртву
дјевојку Смиљку. То дрво могло је бити само јелика, јер у Грмечу искључиво
расте ово дрво. Алегоријске слике из народне пјесме „Два су бора напоредо
расла и међ њима танковита јела“ – преведена на дословни смисао евоцира
нам сестру Смиљку, „међ“ двојицом браће, млађим Рајком и старијим Бран-
ком. И сам писац о удјелу народне пјесме у свом дјелу признаје: „Ја сам
доста ʻотимао’ од народа, од народне пјесме.“71 Ћопићева сестра Смиљка
сахрањена је на њиви, у „житу“, у смрти се вративши „у смиље и босиље“ о
чему ће писац да остави неизбрисив пјеснички траг у већ поменутој пјесми
– Гроб у житу.
У вијавици слијепој гуши се бијели дан,
Подмукла вељача, фебруар у магле замотан.
Колоне цестом и камиони, гмиже оклопини воз...
Рђави, друже знаци.
Даљине пријете, даљине брује, с обзорја тутњи сива.
Дошла је легија црна ... и Латин с пјетловим перјем...
Гази охоли Наци...
Долази офанзива...(...)
А у сам залазак сунца: – Повлачимо се, друже!
Узмак, огњене руже и земља разривена,
Хумка крај цесте у хитњи начињена,
На њиви, у пољу оснијеженом, пала је једна жена.
Јагода, дјевојка
пркосна, народна кћерка поносна:
(…) Јагода партизанка на стражи вјечитој 72.
4. У пјесми Смиљка добија име Јагода, које је такође женско име фито-
нимског поријекла. Тумачимо ли асоцијативно – мотивациони план у на-
станку имена Јагода, а потом Јелка, увиђамо да јагода расте при земљи, док
је дјевојка Јагода сахрањена под земљу, али је и мртва остала „на стражи
70 С. Ћопић, У грмечком збјегу, Подгрмеч у НОБ-у књ.3. Београд, 1972. 779.

71 В, Буњац, Јеретички Бранко Ћопић, 186
72 Б. Ћопић, Пјесме, Сабрана дјела, књ. 9, 38.
58
вјечитој“. Стража појмовно подразумијева „стајати усправно, чврсто“, а

тако у Грмечу стоје јелике, у народу – „јеле“.
Семиогенетски пут до имена Николине сестре Јелке води од имена
Смиљка као имена Ћопићеве погинуле сестре, које је у првој поетској
актуелизацији дало име Јагода, такође фитонимског поријекла, да би сим-
боличка слика дјевојке Јагоде на стражи вјечитој произвела име Јелка – по
јеликама грмечком, тим вјечним стражарима народне слободе. Сигнификант-
на је и чињеница да се Ћопићева прва жена звала Јелена – Јела Петровић,
учитељица из Хашана, која је његовој сестри Смиљки била снаха, али и као
сестра, те да је протоиме ове Црногорке и чувене активисткиње АФЖ-а,
понешто понарођено појмовно и фигуративно присутно у поетониму Ни-
колине сестре Јелке.
Николетина – пишчева аутопрезентација
1. Слиједом транстекстуалне реконструкције, чији је циљ откривање

семиогенезе поетонима Николетина Бурсаћ, која сужава поље могућих про-
толикова на најближи пишчев породични круг – долазимо до још једног
протолика за Николетину Бурсаћа. У Глувом баруту пишчев јунак Николе-
тина у једном јуришу опрезно, као да су му рањаве ноге, гази по тек изниклој
пшеници и сажаљиво бобоњи:
– Јадан ти је онај ко те сијао, а и ја који те газим. (ГБ 141)
Ко ли то сажаљиво бобоњи са Николом или кроз Николу – ако не сам
Бранко Ћопић, брат дјевојке Смиљке, чији непознати гроб остаде заувијек
„у житу“? Дугујемо ли чињеници да се Смиљкин гроб никад није прона-
шао и то што Никола нестаје негдје на Сутјесци, тако да му се „ни гроб
не зна“, што за нас опет значи да Смиљку Ћопић као протолик Николине
сестре Јелке налазимо и у Николином лику. Иначе, немотивисана би била
метафора „голубије срце“ за Николин лик; она се не постварује само у про-
толику јуначки погинуле дјевојке Марије Бурсаћ и објешене Лепе Радић, већ
подједнако и преко протолика сестрињски њежног голубијег срца пишчеве
сестре Смиљке, која је такође погинула и пала попут Николе у анонимни
гроб.
59
Протолик Никола Ниџе Ћопић
1. Хипокористички облик имена Ниџо, донекле побосанчен, будући

да је уобичајен облик пишчевог „трећег дискурса“ био Ниџе, за лик једног
митраљесца такође је пребивао у протоимену, али и протолику из пиш-
чевог најближег окружења, призивајући нам Бранковог „стрица заштит-
ника“, Николу, Ниџу Ћопића из млађих дана, када је још живио са дједом
Радом у заједничком домаћинству. Да појаснимо: Ниџе је био син дједа Ра-
диног рођеног брата Јове, који је Ради Ћопићу био синовац, али је са њим
скупа живио до одласка у колонизацију у Војводину, коју је као солунски
добровољац добио након Првог свјетског рата.
Протоиме (протохипокористик) и овога пута није дословно репродуко-
ван, већ је писац начинио незнатан отклон – у говорном моделу протоиме
Никола је за хипокористички облик имало облик Ниџе (према личком го-
вору, Дане, Мане) док су код писца стриц, а и „мали Никола Бурсаћ“ на-
звани Ниџо, што је уобичајенија форма у Босни. Тако творбени наставак
–о у односу на –е постаје на нивоу само једног слова раскршће идентите-
та и дистинктивног значења: рекли бисмо, да се лички Ниџе у Ћопићевој
пјесничкој радионици „побосанчио“, што не умањује аргументацију по којој
облик Ниџо своје „о“ дугује идентитету са обликом Ниџо – јабуко! – како
овоме јунаку тепа његова мајка Марија.
Дон Кихот као литерарни протолик
1. Овакав семантички пребогат књижевни лик продукт је ствара-

лачког процеса сажимања палимпсестних значења получених од бројних
протоликова, при чему су референце према протомоделима за овог јунака
проосјећане тако да у њему препознајемо његовог творца, који је своме
јунаку позајмио властиту голубију пјесничку душу. Приводећи крају семи-
огенезу поетонима Николетина Бурсаћ, враћамо се на пишчево „признање“
како су сви Ћопићеви књижевни јунаци „стварни“!
Приликом додјеле Ракићеве награде, коју је Ћопић добио уочи самог
свјетског рата, предсједник жирија Исидора Секулић поручиће писцу:
„Ћопићу, зар ви не видите нашег Дон Кихота који не мисли да су ветрењаче
људи, али мисли да су људи ветрењаче? Не одлажите Ћопићу!“73
73 В. Буњац, нав. дјело, 204.
60
Помињући овај проницљив Исидорин савјет упућен младом писцу,

посљедњи повлаштени пишчев саговорник Владимир Буњац упутио је
питање из контекста Исидориног савјета: „Рекла је за Вас да би требало да
пронађете нашег Дон Кихота. Да ли сте то учинили? Да ли међу ликовима
Ваше прозе налазите Дон Кихота и Санчо Пансу?“
„Чудно је то да је Исидора то рекла и не знајући да је у младости, а и
касније, на мене снажно утицао Сервантес, посебно његов „витез тужног
лика“ Дон Кихот. Не знам да ли сам у праву, али мој Николетина Бурсаћ
мени личи на неку врсту Дон Кихота јер је занесењак који је заљубљен у
племените особине човјека и свијетле стране револуције. Он је Дон Кихот
зато што у све вјерује бескрајно и непоколебљиво се предаје тој љубави. Зато
је он увијек спреман да се жртвује, а то значи да је и он јунак револуције као
што је Дон Кихот био јунак оне своје револуције. Други Дон Кихот је мој
стриц Ниџо ... Имам ја пуно Дон Кихота. Ево и Пепо Бандић дојучерашњи
сељак, а онда чиновничић у Београду, пре бих рекао да је Дон Кихот него
Санчо Панса“.74
И као што је писац „имао пуно Дон Кихота“, тако је имао и пуно њихових
прототипова, понајвише за Николетину Бурсаћа, незаборавног јунака за кога
је `имао толико материјала да му је сва машта отишла само на комбинације
тих животних података`.
Семиогенеза поетонима
1. У времену настанка романа Пролом његови апсолутни читаоци,

Ћопићеви земљаци, другачије су читали овај историјски роман него они
данашњи, а све зато што је значење појединих ликова и литерарних низова
имало препознатљив евокативни траг на протоликове и историју саму, на
чему је и сам писац у стварању овог романа-епопеје о устанку у Подгрмечу
на својеврстан начин инсистирао. За данашњег читаоца то изворно значење
протоонима, које је његовим земљацима било познато, временом је пало у
заборав и било избрисано да би остало само симболичко значење. Наша
транстекстуална реконструкција обновила је те затомљене значењске слојеве
који су уграђени у овај надстварни лик показавши који су то протоликови
и протоимена оставили свој траг у овом јунаку који своју књижевну „не-
74 Исто.
61
стварност“, поред осталог, дугује бројним стварним историјским јунацима

и херојима из пишчевог најближег ратног видокруга.
У игри сличности и разлика, означитељских и означеничких, они су
доживјели своју поетску метаморфозу транспонујући се у необично жив
поетски лик.
Тако је семантика и прагматика поетске ријечи зване „пушкомитраљезац
Николетина Бурсаћ“, богата асоцијативним значењима, имала своју лите-
рарну преегзистенцију у народном хероју, Петровчанину Пери Кецамну
Мукоњи, али и пушкомитраљесцу, Подгмечлији Илији Бурсаћу, који су ску-
па учестовали у нападу устаника на Будимлић Јапру и јуначком ослобађању
српског народа од усташког терора, о чему је у Пролому остављен трајан
литерарни запис.
Семантема митраљезац – али „голубијег срца“, за прелитерарни узор,
неку врсту денотативног протомодела има добричину Хашанца Николети-
ну Дрљачу, али и јуначки погинулу дјевојку, народног хероја Марију Бурсаћ.
Напокон, своје голубије срце Николетина „дугује“ и Ћопићевом погинулом
брату Рајку као и своме аутору, Бранку Ћопићу те његовој погинулој сестри
Смиљки, која је протолик и за Николину сестру Јелку.
Николина неустрашива мајка Марија означитељски је „присутна у одсу-
ству“ у Марији Бурсаћ и Марији Дрљачи, а означенички поново у пишчевој
мајци Соји.
Семантема „Николетина као заштитник млађих“ своје широко лексичко
поље са разуђеним денотативним и асоцијативно-евокативним значењским
траговима који воде до Николетине Дрљаче, као и штићенице козарске
ратне сирочади Марије Дрљаче те Бранкове мајке Соје, која је као удовица
у рат увела петоро дјеце и била им заштитница, да би јој двоје погинуло.
Своје лексичко значење, у нападној дословној означитељској референцији
овај прослављени литерарни јунак „дугује“ Николетини Дрљачи, али
и Ћопићевом стрицу Николи – Ниџи, а протопрезиме јунацима Илији
Бурсаћу и Марији Бурсаћ, док своју књижевну метастварност, метафизич-
ки „плус“ са пребогатим пренесеним значењем получује, поред осталог, од
литерарног јунака из крајишке муслиманске народне пјесме Будалине Тале,
до ненадмашног метафизичког Сервантесовог лика Дон Кихота, у односу
на кога и он има свога нераздвојног Санчо Пансу, жгољавог Јовицу Јежа.
Сви ови потиснути протознакови доприносе симболичком набоју овог
поетонима, учествујући слојевито урађењу његове богате унутрашње слике
која је временом истопила означитељске трагове протомодела. Настојали
смо управо да обновимо ту меморију која је пала у заборав; да поетони-
62
му вратимо онај смисаони набој који је носио у вријеме свог настанка, а

који су препознавали пишчеви апсолутни читаоци, његови земљаци, док
су га оптуживали да је у роману „све испретурао“. Показали смо својеврсну
историју настанка симбола Николетина Бурсаћ, начине реструктурирања
овог поетског знака у односу на протознак у својеврсном вербалном миме-
зису идентитета и разлике у односу на сирову материју; историју кретања
поетског знака који се значењски пунио од бројних протоликова које је пи-
сац дереализовао додајући му све нове особине како се ширио простор при-
че о Николетини дуж пишчевог дјела.
Проблеми генезе књижевног јунака тешки су за проучавање јер се ради о
комбинованим елементима значења неколико протознакова од којих сваки
носи своју животну причу коју је креативни ум великог писца транспоновао
у књижевну иновацију невјероватне аутентичности и истинитости која већ
деценијама плијени читаоце. Стога је реконструкција овог типа захтијевала
својеврсну креативност у тумачењу, чији труд би био узалудан да и сами
нисмо ишли у школу у чијим клупама је као дјечак „сједио“ Николетина
Бурсаћ, потоњи митраљезац голубијег срца као и његов творац, „насмијани
мудрац тужног лика“, како је Ћопића окарактерисала Десанка Максимовић,
најтанкоћутнија српска поетеса.
63
„Јунаштво“ Скендера Куленовића
Те умножавајуће мржње, које једна другу коте,
можда су зато такве, што је сву тројицу,
(православног, муслимана и католика)
не у давној давнини, иста мајка родила.
А. Исаковић
Августа мјесеца 1950. године, након објављивања Јеретичке приче, одиграо

се прави монтирани, клеветнички напад на Бранка Ћопића, поред осталих и
од стране литерарног сабрата и ратног саборца Скендера Куленовића који је у
Књижевним новинама као „органу Савеза књижевника Југославије“ објавио
два „пријатељска“ текста против њега – Истина и слобода и Отворени финале
једне анонимне дискусије. У њима ће Куленовић изнијети `неколико мисли по-
водом Ћопићеве Јеретичке приче, а у вријеме кад се, како каже, наша мисао смјело
ослободила од маларичних идејних наноса из земље (СССР) гдје се кастинство
и све оно што га прати као сјена зацарило у систем, к о ј и с е б р а н и с в и м
о б л и ц и м а с и л е и л а ж и 75.
Јерес Јеретичке приче
1. Велика револуција била је већ иза леђа пјеснику Ћопићу. Била, а

није прошла. Некадашњи револуционари реформишу се наједном у револу-
ционарну власт. Противрјечност у појму просто зато што револуционарна
власт не постоји. Постоји само власт у коју Ћопић вјерује јер је и сам учес-
ник револуције. Тачније, он жели да у њу вјерује. Из чежње за вјеровањем
у ту толико очекивану врхунарну правду, плаћену безмјерним мајчинским
„аљинама црним“ и „момцима без наусница“, он ће 1950. написати неколике
своје сатиричке приче као баштиник њихове и властите вјере у „дан славе
који ће доћи“. Биће онај први који је проговорио како је истина и слобода за
коју су изгинули најбољи синови оскрвњена и скоро па претворена у лаж. Тај
75 В. Буњац, Јеретички Бранко Ћопић, Народна књига, Београд, 1984, 16.
65
зачетник сатире у н о в о ј Југославији учинио је то без идолатрије, на начин

који није анатемисао, већ горкохуморно упозоравао на актуелне појаве у
посљератном друштву као што су раскош скоројевића, каријеризам, биро-
кратско изрођавање, као што је кроз завичајни глас свог Пепе Бандића знао
да прикричи како се за овакве ствари није ратовало и гинуло. Јеретичка
прича настала у времену Информбироа, као прва свјетлост послије дуге
ноћи идoлопоклонства, била је повод велике књижевне и политичке афере.
Сав њен „гријех“ садржан је у томе што је на тераси предратне виле писац
окупио друштванце које се одвојило од бучне општенародне плаже. Ова
кратка прича била је сатирички израз колизије стварности и идеала у вре-
мену гомилања све самих „значајних“ догађаја који су се помпезно, одреда
проглашавали историјским, а младо ново друштво у свему видјело светињу
`и револуцију, и мост који је саградило, и цесту и школу`.
2. У нарастајућој поратној кризи морала, која се појављује као пу-

котина, напрслина у свијету дотад једнородном, тада већ прослављени
тридесетпетогодишњи бунтовни писац поставио се управо камијевски: „До-
вде да, даље не. Идете предалеко!“ Јеретичка прича одмах је изазвала буку
и бијес и била дочекана не као друштвена сатира већ као „друштвена лаж“
и „прљави памфлет“ у којем се писац у `смијешној претензији` представио
као `анђео спаситељ народне власти`. Према ријечима наручених тексто-
писаца, Ћопић је к л е в е т н и к `који је раскинуо са партијском линијом и
спроводи своју линију`, свој `ситнобуржоаски, анархистички став, у суш-
тини реакционаран и непријатељски према данашњици`, наступајући као
`распуштени малограђанин који гази све дубље у негативно, штеточинско
критизерство` и још притом `ужива у антикомунистичким и информбиров-
ским клеветама наше земље`. Па и послије мамутског писма ЦК, а све у
варљивој нади да би се могао сам да одбрани од политичких, литерарних и
моралних напада на своју личност и дјело, према критизерским ријечима
партијских истинобранитеља он `вуче назад као сваки реакционар` и још
више `пооштрава своје противљење линији Партије` тиме што објављује
двомјесечну серију друштвене сатире у „Борби“, серију која је, уистину, пре-
ма Ћопићевим ријечима, сва проистекла из Јеретичке приче као њихове м
а т е р е, у варљивом покушају одбране свега онога што је писац замишљао
под својом јереси.
66
3. Узалуд: јер док се за ову „јеретичку“ у први мах могло помислити да

је „подношљива“76 и да му се омакла, тим другима које је „заређао једну за
другом“77, он је, према ликвидаторском суду оних који су добили директиву
да о њему и његовим сатиричким причама дају негативну оцјену - `корак
по корак, и то трчећим кораком газио све дубље у своје негативно, штето-
чинско критизерство` и тако се `срозао до клеветника земље и партије`.
Његова „јерес“, због које су га `на врло драстичан начин зауст ављали`78,
садржана је била у томе што је писац дрско се јуначећи опричао `како се
живи и одмара на Јадрану недалеко од бројних радничких одмаралишта
група функционера из високог друштва, проводећи одмор у вили грађеној
у вријеме старе, труле ненародне итд. Југославије`.
„Прилично смјело“, признаје доцније Ћопић, „распалим по тој
имагинарној привилегованој дружини. Ударим по припростом министру,
дојучерашњем сељаку, по његовој свастици и министровом помоћнику,
његовој жени и другима што ту љетују“. Резултат те `смјелости` био је да пи-
сац, који се дотад надао да ради `због опште користи`, доживљава наједном,
како рече свом посљедњем повлаштеном сабесједнику Владимиру Буњцу,
`велику гунгулу`. „Почела да туче тешка артиљерија“79, која га је `необично
изненадила`, јер је мислио да ће га похвалити због тога, а и иначе у овој
сатири, која је накнадно задобила изразито политичко обиљежје, Ћопић је
према свим јунацима приче који су „неки друштвени фактор“ у ствари био
веома обазрив, проналазећи у њима увијек нешто позитивно са само њему
својственим хуманитетом. Упркос томе, она ће од стране бројних критичара
бити окрштена за јерес која се према политикантским ријечима Велибора
Глигорића, огледала `у анархо-индивидуалистичком схватању слободе лите-
рарног стварања кроз коју је пробила реакционарна малограђанска стихија`.
Почели су да по њему „клепећу и лупају“ (Б. Ћопић) многи, `да ударају
штапом, горе него штапом`, посебно кад је `бранећи се, нападајући` заређао
једну за другом хумореске „Судија с туђом главом“, која је осванула у „Јежу“
9. септембра 1950, а одмах затим „Ко с ђаволом тикве сади“, 21. октобра исте
године и у истом листу, те на концу „Однијећеш ти гаће на штапу“ и „Избор
друга Сократа“. Били су то одреда сатирички комади који су изазвали бијес
поретка који је страховао да га сатира може срушити, иако се хуморист и
77 Исто.
78 „Почели су да ме саслушавају, да ми праве комисије, испитивали су шта сам мислио том својом
„Јеретичком причом“. А шта сам мислио: просто сам видио нешто, уочио, и почео о томе да
пишем причу без неке нарочите жеље да неког извргнем, не знам ја, руглу.“ Исто, 40.
79 Исто, 39.
67
хуманист Ћопић `борбом на литерарном пољу` у њима само `подсмијавао

догодовштинама и грешкама у нашем развоју` .
4. Догађаји су, међутим, потврдили да пребрзо дотрајала идеја кому-

низма не трпи ни најмање подсмијавање на свој рачун и да је спремна да се
` брани свим облицима силе и лажи`. Улоге књижевног критичара прихватио
се и сам Велики Вођа, као у случају Ђиласове сатире „Анатомија једног
морала“, за коју ће овај, пошто „метафори није био вјешт“, добити девет
година „смишљања да смисли“ у Сремској Митровици. Све је вукло на то
да се у обрачуну са Ћопићем од њега направи „случај“ за примјер који, по
ријечима Бране Петровића, по својој беспризорности може да уђе у сваку
антологију бешчашћа. Писац се, међутим, `бранио све очајније, нападајући
све жешће` и то хумореском „Ко с ђаволом тикве сади“, која је представљала
сатирички осврт на дотадашње доживљаје које је имао поводом Јеретичке
приче: „Давно су казали паметни људи: ђаво нит` оре нит` копа , нит` иде на
масовне радне акције, али зато користи сваку прилику да обрлати честиту
фронтовску душу. Тако се десило и са мном. Наставио се ђаво око мене, те
причај данас, те шапући сутра, те убјеђуј прекосутра, док ме није најзад
заагитовао да напишем неколико сатиричких прича и да у њима прилично
нагрдим разне наше људе и њихове слабости.“80 У основи, Ћопић се у овим
рецима самоиронијски горко шалио на свој рођени рачун, како је често умио
да чини, али је све навјешћивало да га `изједа и пече нешто много важније`.
То нешто важније, у њему самом, што га је, према ријечима пријатеља Васе
Поповић много стужило, било је спознаја природе и граница слободе
коју сатиричар може да ужива, слободе као централног мјеста сваке сати-
ричке мисли. Озбиљујући Јеретичком причом једну у основи друштвену
накарадност у оскудном поратном времену, Ћопић ће се први пут срести
са цензуром искусивши све `благодети агитпроповске свемоћи`. Он који,
по ријечима непогрешивог вође, `у неким својим причама натјерује воду
на млин непријатеља`, по другим, `истрчава пред руду`, `жели да себи отме
заслугу откривача зла`, `храни малограђане повлађујући ситној буржоазији
и чаршији`, `са литературом , све самим сељацима, Јовандекама и осталом
сеоском братијом`, `а гдје ти је партија, ње код тебе нема“, он, тај засањани
Бранко, излазећи из градског комитета гдје је добио укор, резигнирано ће
признати Зуки Џумхуру, карикатуристи своје Јеретичке приче: „Ја само о
домаћем животу и могу да пишем. А како ћу сада, то једино Бог зна.“
80 Исто, 32.
68
5. Доказујући како се `кастинство и све оно што га прати као сјена заца-
рило у с и с т е м ` и да су ти `маларични идејни наноси` почели да плаве и
прву земљу пролетерску, кренуо је оркестрирани напад на писца на начин
„Баћушкиних“ чистки, али без смртне пресуде (зашто га не „самоубити“?).
На писца се окомљују све саме бирократске културтрегерске удворице,
правовјерници нове вјере, ти апостоли материјалног раја у свијету без Бога,
исказујући богоборачко отпадништво од истине, у исти мах кад и празно
знање које надима, одабрани по немуштом агитпроповском кључу: Душан
Поповић у „Књижевним новинама“ објављује поругивачки напад са насло-
вом „Клеветничка сатира“, Велибор Глигорић „Јерес Бранка Ћопића“, Ми-
лован Ђилас и Моша Пијаде, анонимно, додуше, у партијском листу „Бор-
ба“ „ʻЈунаштво’ Бранка Ћопића“, у коме бране од Ћопићеве сатире „наш
данашњи систем, сав државни и партијски апарат“! Управо из тог посљедњег
наслова, према тврдњама Милована Витезовића, „вући ћe се неки давни
рабоши“ јер писац као да `није разумио писмо ЦК или га је наопако раз-
умио, остајући упорно при својој линији`, `пооштравајући до краја своје
противљење линији партије и изопачавање линије партије’“.
6. Упркос настојању да се заклони за паролу `слободног писца у слободној

земљи`, лавина догађаја нагнала га је да крене путем самом себи постављеног
питања о границама пјесничке слободе, никад сигуран да ће сачувати „своју
лијепу насмијану главу витеза-луталице“, пјесника и занесењака или мож-
да залутати на неки Бранков мост, неког кишног понедјељника. Рећи ће
послије: „Сатиричарима обуставе рад кад то захтијевају виши бирократски
интереси“. Подсмијехнуће се: „Од једне моје сатиричке буве некад се не-
ком чинило да је нососрог“. Браниће се: „Имао сам најбољу намјеру, а као
што је познато, и ђаво је пут до пакла калдрмисао најбољим намјерама“.
До краја шерет, упозоравао је: „У нашој цвјетној литерарној башти сатира
се најприје плијеви као неки штетни чичак.“ Признаће: „Тешко ми пада
ако понекад морам да тупим неку оштрицу или да нешто сјајно прећутим.
Па, ипак, најапсурдније је кад видим да неко почиње да се боји писца. То
је најбољи знак да са њим нешто није у реду и да се боји умјетничке ис-
тине о себи“. „Трудио сам се“, каже, „да не само из своје свијести већ и из
своје подсвијести, уклоним све туторе, све „бабице“, вртларе и повртларе.“81
Његово књижевно вјерују гласило је: „Што се мене тиче, ја свој књижевни
посао добро знам, и мени нису потребни никакви књижевни тутори и вође.
69
Свој књижевни посао обављам максимално савјесно и себи сам најстрожи

судија када је у питању умјетнички морал.“82 Други ће, додуше много
касније, попут Егерића устврдити: „Ћопић је свакако наш најзначајнији са-
тиричар који је свој најзначајнији сатирички опус остварио у првих петнаест
поратних година“, не проблематизујући зашто је од бритког сатиричара који
је у њему морао да заћути, постао само доброћудни лирски хумориста. Тек
се понеко одважио да каже како је у периоду најцрњег администрирања у
умјетности и литератури, „пун неспокоја, унутра, у себи, једини Ћопић мо-
гао што други нису ни могли ни смјели“ (Васа Поповић). Јер, било је: ДА
сатири, „али само по млекаџијама, пекарима, ситним шверцерима и осталим
мрачним елементима ненародне прошлости“, како је јетко прокоментарисао
Брана Петровић. Али НЕ по „врхушци са Дедиња, раскомоћеној по туђим
отетим и заузетим кућама“, НЕ о другу који је оградио море, НЕ против
бирократског устоличења и свемоћи, НЕ – друштвеној критици понашања
„другова“ и „другарица“!
„Истина“ и „слобода“ Скендера Куленовића
1. Као зачињавац свег прљавог посла у излагању порузи пјесника

Ћопића, тог августа гладне девесето педесете појавиће се неко ко се најмање
могао очекивати – његов најближи пријатељ, земљак и саборац из ратних
дана, књижевник Скендер Куленовић, онај који је више него ма ко други
знао да је Ћопић „заљубљен у литературу као у нешто своје једино“. Мора-
лан кад се мора, Куленовић ће по декрету свемоћне партије у два наврата
у „Књижевним новинама“ објављивати текстове против Јеретичке приче,
„Истина и слобода“ и „Отворени финале једне анонимне дискусије“ као
вјеровијесник историјске истине која се у књижевности не смије искривљавати,
а у име истине и слободе у умјетничком стварању, оне слободе о којој нам
је Ћопић оставио у аманет и овај јетки коментар: „Можда би требало бити
мање увјеравања о слободи стваралаштва. У високим планинама нико не
говори о чистом ваздуху нити пише трактате о смогу.“83 У свом првом по-
лемичком памфлету Куленовић тако пише: „Но ја не налазим да је с м и -
с а о слободе умјетникове у томе: неограничени избор ликова и теме тек је један
спољни знак те слободе. А смисао слободе умјетничког стварања ја видим
у неограниченом откривању и с т и н е. Слобода која не ослобађа истину
82 Исто.
70
чини саму себе јаловом и излишном; без истине је она само воћка нероткиња
...“84 Потом, као прави `писац наше, социјалистичке земље`, он наставља:
„А виле, аутомобили, магацини? – можда ће ми неко одговорити и таквим
питањем. (...) Нажалост, у социјализму су извјесне разлике још неминовне,
али оне се темеље не више на капиталу него на р а д у. (...) Лицемјерно би
било јавно не рећи да се те разлике, и послије „баћушкиног курса“ могу и
те како да извргну у нешто што је социјализам без социјалистичке душе, ако
се само скрене са лењинског пута. Кукавичлук би био, недостојан нашега
књижевника, не узимати и под сатирички бич и саме зачетке тих појава. (...)
Само, што ја њему и читаоцу, кад је ријеч против тих опасности, постављам
питање: има ли опасности по истину , па и по умјетничку истину, дакле, и по
успјех те борбе, када се те прилично сложене ствари не сагледају из шире,
него из бабје перспективе? Да ли је то Ћопићево ʻомање друштво’ заиста
такво какво је у Ћопићевој причи?“85
2. У наредном тексту као наставку претходног насловљеном Отворени

финале једне анонитне дискусије Скендерова псеудоодбрана „смисла“, „сло-
боде“ и „неограниченог откривања истине“ била је међутим на флагрантан
начин п р о к а з а н а, и то од стране (осам) „анонимних дискутаната“, који су
се јавили редакцији стајући у Ћопићеву одбрану. Увидјевши да његова адвокатски
направљена оптужница звана „Истина и слобода“ пропушта на све стране, Скен-
дер у свом правдоодступништву, у којем се истина протјерује и прозива за лаж,
креће у „отворени финале“ не само против Ћопићеве слободе у откривању истине
већ и против „господе другова и анонимаца“, чија су три писма била аноним-
на, а остала нечитко потписана. Сви су се они као људи из народа ставили у
одбрану писца из народа и били против својеврсног јавног линча који је под-
ржао и сам „Скендерчина“, како га именује Ћопић у роману Делије на Бихаћу86.
Тим чином анонимни дискутанти су према Куленовићевој исконструисаној
аргументацији лишеној сатрудништва са Ћопићем „унапријед дигли руку
да таквим књижевницима запљешћу“, мада према његовом морализаторском
суду – „прави писац ... не тражи таквог аплауза“, већ је „њему права награда
само онај болни грч у грлу, она суза смијеха у оку, што их у читаоцу изазове
магична искра његове ријечи“.87
84 Исто, 16.
85 Исто, 16.
86 Б. Ћопић, Делије на Бихаћу, Сабрана дела Бранка Ћопића, Просвета, Свјетлост, Веселин Масле-
ша, Београд – Сарајево, 1975, 108.
71
Бранилац слободе умјетничког стварања коју види у неограниченом

откривању истине88, кога ће Ћопић у посљедњем роману за одрасле Делијама
на Бихаћу (1975) не случајно назвати „комплетан домаћин и бранилац наше
заједничке велике куће Југославије“ (ДБ 79), немајући куд, `са болним грчем у
грлу и сузом у оку` увиђајући да су читаоци његовог памфлета остали недирну-
ти изнесеном „истином“ и „магичном искром његове ријечи“, по посљедњи пут
„у својој адвокатској (вјерујућој) души“, како сам себи тепа Скендер, напашће
„митраљеском пјесмом из торбака“ (ДБ 79) не више Ћопића као „јавног
мегданџију“ већ његове анонимне браниоце ријечима: „Народе, народе, иако
си ти навикао да ствараш анонимно, слабе ли си вајде видио, колико ја знам,
од овакве работе оваквих ʻљуди из народа’!89 Анонимна „дискусија“, колико
год била диригована, пробила је оквир расправе о „истини“ у Ћопићевој
Јеретичкој причи када се увидјело да са њом и није тако лако манипули-
сати премда се по опробаној рецепту у хајку на писца позвао глас народа у
виду „анонимних“ писмописаца. Њихов став је у завршној ријечи („отвореном
финалу“) осуде требало да „у име народа“ образложи лично адвокат Скендер
Куленовић, који је јавно суђење писцу због искривљавања истине номинално и
започео. Међутим, побунили су се неочекивано управо „људи из народа“ које
Скендер описује ријечима: „Бива овако: Хајде да напишем, а да се не потпишем,
па ако збиља овако анонимно штампају, значи да је Устав збиља гаранција, а не
преваранција, па када је већ гаранција, зашто да се онда накнадно не откријем
...“90 У својим „дискусијама“ они су мислили управо супротно од оног у шта је у
својој адвокатској души в ј е р о в а о Скендер „а ви у својој далековидости н и с т
е“ - да је „Ћопић искривио историјску истину“. Куленовић се пред `дискутан-
тима` брани посљедњим реторским аргументима након што му је вехементно
најављивана борба за „истину и слобооду“ у умјетничком стварању пала у
воду: „Чему је ʻљудима из народа’ била потребна анонимност кад и сами у свом
писму кажу да је потребно отворено комунистички ударити по појавама које
заслужују да се по њима удари?“91
3. Након препричавања анонимних писама пристиглих од „људи из на-

рода“, чији дар разумијевања истине и слободе код Ћопића Скендер доводи
у питање тако што их свјесно изврће и погрешно тумачи, писама пристиглих
не против писца већ против њега самог као адвоката система, који је на миг
88 Исто, 85.
89 Исто. 19.
91 Исто, 19.
72
„одозго“ покренуо својеврсно јавно суђење писцу због једне сатиричке приче,
више је него занимљиво како је на ту денунцијантску, потказивачку работу на
посредан начин и са временском задршком реаговао сам Ћопић, и то у Делијама
на Бихаћу92 објављеним тринаест година након знамените Јеретичке приче. У
њима писац Скендера, не без сарказма, назива „стаменим и бркатим“ „делијом
са Бихаћа“, „сличног давном освајачу Бихаћа, Хасан-паши“ (ДБ 78), „у најмању
руку, славном турском војсковођи Мехмеду ел Фатиху, освајачу Цариграда“ (ДБ,
93), са његовим „з е л е н и м (!) торбаком“ (ДБ 78), са својом „силом и ордијом“
(ДБ 93) од, писац то не казује, али се дâ наслутити, истине и слободе!
Између осталих сатиричких бува, пребирући по Делијама ... наилазимо и на
ове редове: „извалио је Скендер као да је ишчупао најдебљу букву“ (ДБ 93), у
свом „мудром коњском објешењаклуку“ (ДБ 96), „натуштено као да ће из њега
киша ударити“ (ДБ 108), тај „пијевац“ „не фалећи му вјере“ (ДБ 122)!
Умјесто да напад усмјере на Ћопића, писмописци из народа, охрабре-
ни аутором Јеретичке приче, почели су неочекивано да прозивају сам „си-
стем владавине „нове аристократске касте“, а онда и њиховог унајмљеног
расправљача, „правдобрана“93 Скендербега – за шта ће их овај оптужити
како њихова дискусија „није искакала из насљеђених предрасуда, скуче-
ности и ниске мржње каквим кипте ваша писма“.94 Замијенивши поетски
садржај Ћопићеве сатире идеолошким, Скендер је пожелио да као Кочићев
сљедбеник који, истина, никад није `неутралисао` своју вјерску суштину па ни
у часу изласка на слободну српску територију 1941. године, када су многи мус-
лимански активисти узимали српске псеудониме, већ је изабрао муслимански
псеудоим Омер Ћемаловић, Скендер је у доказивању своје правовјерности
пожелио да као такав неутралише, то јест, потуче Ћопића као на Мишару
Карађорђе Кулин-капетана, али му је овај у својим Делијама ... „као из пушке“
доказао да је тамо Карађорђе удесио твог (Скендеровог) чукундједа Кулин–
капетана (ДБ 127)!
Такозвана дискусија открила је читалишту и `далековидним писмопис-
цима` истину да су оба писца, како накнадно обзнањује Ћопић – „исте горе
лист, а један другом очи ваде“ (ДБ 127), „један је Муслиман, а други Србин
(...) за исту земљу бојак бију, истим језиком говоре”’ (ДБ 127). Истодобно, на
видјело је изашла још једна истина, коју ни вјешти правник, писац Стојанке...
и син „бабе, Салих-бега“ (ДБ 170) није могао да сакрије: да се напад `анони-
маца` није, како се програмирало, устремио на „јеретичког“ Ћопића, већ су
92 Б. Ћопић, Делије на Бихаћу, Сабрана дјела, Јубиларно издање, Београд – Сарајево, 1975.
93 Тако је отац Николе Тесле у једној својој пјесми ругалици називао адвокате.
73
се и сами слободоумно почели бавити `неограниченим откривањем истине`

и `сликати „оне горе“ као „угојене, безбрижне људе“ који већ не знају шта да
измисле за своја уживања, а „оне доље“ као људе који се „сигурно много више
жртвују за своју земљу него сви они горе“95. При томе су „садашњи животни
стандард приказивали као систем владавине „нове аристократијске касте“96
и што је нарочито индикативно, да оптужују Скендера како је то „покушао
да забашури.“
4. Онај који је високопарно навијестио линч на пријатеља `неколиким

мислима о истини и слободи у Јеретичкој причи завршиће је слично догађају
из Делија на Бухаћу, у коме Скендер у једној сцени романа говори дјечарцу,
момчићу Ђурајици Орајару, који ће у нападу на Бихаћ и погинути: – „Што
си се ти, друже Ђуро, нахоризио као онај мали пјевчић „ђуђан“? (ДБ139 ).
Управо попут пјевчића ђуђана нахорозиће се још једанпут „друг“ Скендер,
али сада у стварности, на „јеретичког“ Бранка намјеривши да буде самопро-
кламовани бранилац свакако нове „истине и слободе“ ријечима: „Кад би мени
данас, просто речено, ма ко ма само и намигнуо, или чак припријетио: Не шали
се, чујеш мене, или овога и онога, или то и ово, не узимај под перо! – ја га
сасвим сигурно не бих могао (М.С.) да послушам, него бих га једном ипак
„узео под перо“, наравно ако бих само у њему нашао нешто што виче да се, ре-
цимо, извргне руглу. Али бих настојао, морао бих да настојим, да га ухватим
што т ачније, што истинитије (дакако не у фотографском смислу); па ако
би се том лику из моје сатиричке пјесме, комедије, приповијетке, и сличним
људима у животу, свијет смијао, нека им се смије, ја сам баш и хтио да им се
смије, и да им се смије најдубљим смијехом, и још више – да се такви људи
можда једном сами себи насмију, кад се препознају у лику који им ја доно-
сим. Тај смијех од кога се здрави неће зависити само од пишчеве духовитости,
него од духовито казане т ачно сти и истинито сти. А како то изгледа у
„Јеретичкој причи“? 97
5. Кад је `добивши директиву да о Ћопићу и његовим сатиричким причама

дâ негативну оцјену` `једном ипак узео под перо` доброг друга, али тек када
је у његовој литератури нашао, како пише, „нешто што виче да се, рецимо,
извргне руглу“, а који иначе никада и никога `не би могао да послуша` осим кад
је по свему судећи, `једном ипак` у свом неморалу „морао“, тј. кад су му „на-
95 Исто.
96 Исто.
74
мигнули“ на Ћопића, аутор Стојанке... морао је да настоји, а у име високих

принципа „истине и слободе“, да га „ухвати“ (није ли ријеч ипак о хајци?)
што т ачније, што истинитије! По наређењу „оних горе“98 који су, како их
оквалификоваше људи из народа, „толико побјешњели“, Скендер је био спреман
да „ухвати“ вјечитог бојовника и бјегунца тако што га „није отворено кому-
нистички ударио“ на терену литературе (његов дискурс заражен удбашким
невјерјем, како видимо, постаје све агресивнији!) већ на идеолошком плану,
тако што би пронашао `нешто појава` у Ћопићевој причи које заслужују да
се по њима „удари“. На томе терену, којим је за разлику од Ћопића мислио да
суверено влада, синак Салих-бега Куленовића у својој се стратегији не више
читања и тумачења Јеретичке приче, тог Ћопићевог умног бисера, већ потјере
и хватања слободноумног писца џилитнуо – на срећу истине непогодив`
циља! И не само да није успио да `ухвати` писца, већ ће као награду за труде
бити оптужен од стране писмописаца из народа, који се нису дали обману-
ти лаковјерним резоновањем овог адвокатског умника ни упасти у једну од
бројних замки постављених у име нове социјалистичке „истине“ и „слободе“
– како је покушао да то забашури. Још једном се освједочујемо да ако је ико
`забашуривао` и умањивао вриједност Ћопићева дјела поступком системат-
ског одрицања његовог национал-идеолошког карактера, онда су то у првом
реду чинили његови идеологизовани тумачи који би нашли нешто појава
што по њиховом суду заслужују да се по њима `удари`, а онда би кренули на
цјелокупно литерарно дјело настојећи да га тако оклеветају да се „свијет смије,
нека му се смије, ја сам баш и хтио да му се смије, и да му се смије најдубљим
смијехом, и још више“; на концу пожељевши у својој острашћености, која гра-
ничи са најприземнијом злоћом – да се и сам Ћопић `можда једном самом себи
насмије` кад се препозна у лику који су му Скендер и ини „бранитељи“ ис-
тине и слобооде, односно „историјске истине“ намијенили. Тај `смијех од кога
се здрави` и од кога би, мишљаше сујетно адвокат црвене буржоазије Скендер, и
Ћопић можда оздравио, а од кога је наш најталентованији лирски хумориста
и сатиричар послије Домановића заувијек заћутао, тачније, био ућуткан , тај
скендеровски злобни смијех не би зависио само од пишчеве духовитости (
којом је Ћопић по признању „лијечио своје и туђе ране“) него и „од духовито
казане т ачно сти и и стинито сти“.
Аутор памфлета на крају нам у име „Партије која данас одлучно води борбу“
открива како је то замислио да пред народом писца изргне руглу. Наиме, док пи-
сац, према Скендеровом мишљењу „има обавезу да смисао слободе умјетничког
98 Према тврдњама Милована Данојлића, оне године кад су Ћопића искључили из партије он је на
љетовању у Хвару први пут размишљао о самоубиству.
75
стварања види у неограниченом откривању истине. Слобода која не ослобађа

истину чини саму себе јаловом и излишном“99, дотле је задатак оних који
једном узму „под перо“ писца оптуженог за „антидржавну ствар“ (Ћопићев
појам), да без обзира на пишчеву духовитост „настоје да духовито кажу т ач-
но ст и стинито ст својих запажања“ – да би им се `свијет смијао`! Која су
то запажања која би ваљало духовито изрећи о Ћопићевој сатири и зашто их
фељтонист Скендер није изрекао, то нам дични Петровчанин није оставио у
насљеђе, осим тек пуку жељу да се Ћопићу о коме једном саркастично напомену
да је „по поријеклу сељак, ал` се ничимм у његовим текстовима не би дало доказа-
ти да је то и у литератури“100, након његовог удворичког текста спрам „оних горе“
свијет смије, нека му се смије, ја сам баш и хтио да им се смије, и да му се
смије најдубљим смијехом, и још више ...! Међутим, кад је о смијеху ријеч,
пишчев завичајни дискурс би рекао: „Ко се задњи смије - најслађе се смије!“, па
је и онога пута било тако јер су бројни анонимни писмописци за његов напад,
удар, хватање јеретичког Ћопића устврдили да он само „забашурује си-
стем владавине нове аристократске касте“ тиме што као њихов адвокат настоји
да забашури тачност и истинитост Јгретичке приче! Како ју је то он настојао
да „забашури“, открива нам сам језуитски101 схоластичар:
„А сада бих се вратио на постављено питање: има ли ова Ћопићева сличица
магију животне истинитости, је ли она, према томе, и умјетнички истинита?
Горки је говорио да је све што је читао – читајући поредио са животом; он
је уствари радио исто што чини сваки добар читалац. А може ли Ћопићева
цртица да издржи такво једно суочење са животом? (...) Ево примјера из кога
се види како ни врло талентован писац на животно неистинитом не може
дати ништа умјетничко истинито, ништа – ни сатиричку цртицу! Ево, уједно
примјера који показује како се „гмижући по стварности“ из бабјег кутка, без
једног врхунца са кога се види шире – не може ухватити врло сложена истина
нашег живот а, ни умјетнички, мислим, ухватити. И, најзад, ево примјера
који, иако ситан, врло јасно казује врло крупне ствари о слободи умјетничког
стварања. Која ми вајда од слободе као уставноправног прописа и од слободе
као страсти и храбрости мога духа, ако ја сам себе (рекао сам како) ослободим
од истине!“102
99 Исто.
101 С. Куленовић је завршио језуитску гимназију у Травнику.
76
6. Ево како у својој дедукцији наступа овај фељтонист и памфлетист:

тако што грубо изврће и погрешно тумачи пишчеву наводну несагласност
са стварношћу. Како с агласно сти с а стварношћу нема бе з губитка
с ебе (Борислав Пекић) то је Ћопићева литература, за коју признаје да у њој
„има врло мало измишљеног“103, била једини начин да ту „несагласност“ из-
рази и критички превлада, и то кроз бројне књижевне жанрове, од сатире,
приповједака, романа за дјецу и одрасле, драмских игроказа, безбројних хуморе-
ски и наравно, поезије. Како опет наступају ликвидаторски настројени књижевни
критичари када на наговор времена (на миг „оних одозго“) наводно „вреднују“
књижевно дјело у односу на у њему исказану сагласност или несагласност са
истином: тако што за дневнополитичке потребе побркају категорије „животна
истинитост“ и „умјетничка истина“, литературу као „поређење са животом“
и њено „сучељење са животом”, „животно неистинито“ и „умјетнички ис-
тинито“, „слободу као уставноправни пропис“ са слободом као „страшћу и
храброшћу духа“, изводећи из те вјешто подметнуте к а ш е појмова (Скендеров
израз) „нимало пробављив“ (опет Скендеров појам) закључак како је резултат
овог Ћопићевог спорног сатиричког дјела, „гмижућег по стварности из бабјег
кутка“ ситан – ништ а умјетнички истинито, ништ а – ни сатиричка
цртица! Да би се дошло до тога НИШТА као вредносног суда за „ цртицу“ звану
Јеретичка прича, из кога проговара сам дух злобе, лажни пријатељ Скендер је
ипак м о р а о да „стави под перо“ свог књижевног сабрата, за шта ће овај
пред смрт признати како су га избубетали добро додајући: „Никада не могу
заборавити шта сам све преживио пре више од тридесет година.“104 По свему
судећи, никад није могао да заборави ни Скендерову отровну „дискусију“
мада је нигдје није отворено спомињао, али је више него јасно да ју је посебно
тешко поднио, што „читамо“ из његовог посљедњег романа Делије на Бихаћу,
у којем, када приповиједа о Скендеру и себи као „делијама“ и „пијевцима“/
пјесницима на Бихаћу, Ћопић поред осталих самоиронијских „чашћавања уз
Скендеров лик веже управо ону горку опаску да су „исте горе лист, а један
другом очи ваде“, прећуткујући ко је то коме „очи вадио“, он Скендеру или
„Скендерчина“ душмански њему!
Куленовићево ситно „ништа“ за „умјетнички дојам“ Јеретичке приче
која се данас налази на челу „Антологије српске послератне сатире“, имало је
значење сумарне оцјене донесене након најшире и најпрљавије кампање која је
икад вођена „преко новина“ против неког писца на јужнословенским простори-
ма, уз учешће највиспренијих књижевних полемичара и уз отворену политичку
103 Исто, 125.
104 Исто, 72.
77
подршку партијских препирача из врха тек формиране државе, у вријеме авети

Информбироа и најцрњег комунистичког безвјерја. Сву ту „дискусију“ изазвала
је тек једна сатиричка цртица, то „ништа“ обима дволиснице која је одмах пре-
расла у књижевну и политичку аферу, `узбудила књижевне духове и заталасала
јавност` нове Југославије, да би на крају, у отворени финале била укључена и
„база“ у виду анонимних писмописаца. Како би поништио сваку умјетничку
вриједност тог ситног ништа, које на свијет гледа из „бабје перспективе“105,
а које је и као такво у себи носило „опасност по истину, па и по умјетничку
истину“106, унајмљени правни заступник `нове аристократске касте` морао је
у својој адвокатској вјерујућој души да лукаво замијени тезу о „умјетничкој
слободи“, у име које је наводно и кренуо у дискусију о Јеретичкој причи и коју
је тобож бранио, а која као „слобода“ не ослобађа писца од обавезе да се „ос-
лободи“ од истине“ – са „слободом као уставноправним прописом“! Про-
нашавши у овој умјетнички неистинитој цртици „нешто што виче“, како
мудријаши Скендер, против „истине“ чији је он прокламовани `уставноправни
бранитељ`, он се реторски пита – може ли ова Ћопићева цртица да издржи
једно суочење са животом?
Ћопић поново на црној листи
1. Зачудо, то исто питање постављају и у данашњици, која као и свака

друга `има своје велике лажи, своје велике понесености` (Ћопић) понеки
паушални тумачи Ћопићева књижевног дјела, и то управо они потекли из ре-
дова нове „аристократске касте“ коју је изњедрио посљедњи крсташки поход
бојовника новог свјетског поретка против српства и православља, који су
попут Туђмана и његовог ХДЗ ставили Ћопића као пјесника и приповједача
на црну листу и избацили га из свих лектира. Постављају га они који, трајно
затровани комунистичким безвјерјем, никако да се „отресу“ својих старих `ту-
тора и вођа` и тако изађу из душевног ропства у које су упали. Према злоб-
ном коментару којим се унапријед обезвређује Ћопићев литерарни таленат,
они езоповски мнију како ће „можда доћи вријеме када ће се наћи неки
надобудни и препотентни књижевни критичар који ће тврдити да није
само листао већ и ишчитао и анализирао цјелокупна Ћопићева дјела“107.
У жалосној претензији да можда буду скендеровски духовити, испада да
106 Исто.
107 В. Максимовић, Бранко Ћопић – некада, сада и сјутра, Српска вила, Бијељина, 1998, (46-50), 50.
78
су, по свему судећи, управо они, надобудни и препотентни, само л и с т а

л и покоју Ћопићеву књигу, извлачећи из тога на видјело овакве екстремне
судове, разједене таштином. Зашто је то деценијама свјесно чинила плејада
књижевно-историјских бескичмењака и струковних удворица изашлих ис-
под комесарског шињела појединих абдулхамидовских лижисахана (Ћопићев
појам) и братије коју су чинили најученији српски синови, доушнички и без-
божнички, дакако, Душан Поповић, Велибор Глигорић, Милован Ђилас и
„ковачи“ наше среће, Ђуро Пуцар108, Моша Пијаде и Тито, темељитије по-
знаваоце живота и дјела „чувара народне душе“, а по некима и дисидента,
више не чуди, али зато запрепашћује да се неки наши савременици, у име
старих агитпроповских хушкања из времена Информбироа, ни након овог
посљедњег одбрамбено-отаџбинског рата, не либе злурадог и још и дрскијег
изругивању, како би, бива, „Бранко Ћопић схватио посљедње ратно вријеме у
коме је још једном његов народ доведен пред смакнуће? Да ли би био на н а ш
о ј страни. Да ли би вјеровао да смо пред жртвовањем морали да прихватимо
оружану борбу ʻдо истраге наше ја л` њихове’?“109
У своме грехопаду они110 признају без стида да је ово „прво што им је на
ум пало“ и „што су обликовали у питање“111! Очигледно, ови идолатријски
партијци који су се као протагонисти нове лажне свијести већ, мишљаше,
„уписали“ у историју тиме што су по ароганцији према Ћопићу били гори
од оних из времена богоборачке комунистичке власти, преносећи у аманет
новим генерацијама књижевних критичара наслијеђена упутства за погреш-
но читање која се повлаче из прошлог система, на самољубиво постављено
питање да ли би Ћопић био на „њиховој“ страни гордљиво и „позерски“
пресуђују како „одговоре не очекујемо, јер их нема ко да дâ, а у Ћопићево
име нема нико право да говори, јер се он довољно и јасно опредијелио,
изјаснио и исказао на вријеме и у својој литератури.“112
108 Када је 1952. године из штампе изашао роман Пролом, Ђуро Пуцар, комунистички идеолог Босне
и ковач по занимању, напао је Ћопића ријечима да „написано пас с маслом не би појео“ јер је у
роману „нагрдио наше муслимане“ на шта му је Ћопић одговорио да је описао само једно стра-
тиште, а гдје су остала? На то му је Пуцар одбрусио: „Знам ја да ти имаш језичину!“ и лупио му
слушалицом.
109 В. Максимовић, нав. дјело, 50.
110 Они не виде да је само један Ћопићев јунак, непревазиђени Јежурка Јежић „најљепше и
најједноставније описани патриота у југословенској књижевности“ (М. Прелевић)
111 Исто.
112 Исто.
79
2. Ти неморални потираоци пишчевог лика113 и дјела у својој

политикантској умишљености и критизерству ипак се за сваки случај
унапријед ограђују од могућих усамљених опонентних гласова исприком
која у најмању руку звучи дволично и управо је негација претходног, ре-
золутно изнесеног става – како ипак „још нисмо успјели да створимо нова
пол азишта у којима бисмо вредновали његово дјело“114, будући да „наше
вријеме још није погодно, јер није ослобођено мјешавине већ изречених
ставова, предрасуда и предубјеђења, да на другачији и нов начин размишља
о Бранку Ћопићу и да беспристрасно суди о његовом укупном дјелу“115.
Признајући како су и „сада превише збуњени и неодређени у изрицању но-
вих судова о Ћопићу“116, ови фрагментарни познаваоци Ћопићевог опуса,
који се никад истрајније нису позабавили ниједним од обимнијих дјела из
његовог романескног петокњижја о судбини српског човјека под Грмечом
од 1941–1946, јер да јесу, не би се питали на чијој би страни био Ћопић у
посљедњем антисрпском рату са својом „прецијењеном литературом“, ти
псеудосрпски културидеолози, куленовићевски ускогруди када је у питању
њихова партијска истина и елаборирање властите идеолошке исправности, у
својој подлости раде оно шта су једино научили: да се кочоперно „нахорозе“
на Ћопића не би ли га поново ставили у запећак, а са њим и истину изречену
у његовом дјелу – и тако је поново умртвили! Тиме потврђују, како једном
рече Ћопић позивајући се на Крлежу, да се „од историје никада нико није
ничему научио!“117„Кроз читаву историју“, поучава нас писац `са чуперком
на врху главе`, „познато је да никад нису имали право они који су гњавили
списатеље. Мени се чини да се исте грешке понављају јер савременици
признају велике умјетничке истине тек од оних писаца који су поодавно
умрли. Живом писцу никада не дозвољавају да буде пророк. Чак ни на кра-
тком размаку. Макар само мјесец дана унапријед. Увијек се добро зна ко је
пророк: онај који има браду и моћну трубу.“118
113 Најсудбоноснија одлука у пишчевом животу, према властитом признању, била је она из 1941, када
се нашао „између двије могућности – или се борити са својим народом или изгинути без борбе.“
„Када је српском народу под Грмечом запријетио, што би се рекло, геноцид, потпуно истребљење
рекао сам себи: Остаћу са овим народом да са њим дијелим и добро и зло јер се бори за опстанак
и за своје мјесто под сунцем. Учешће у тој борби дало је дубљи смисао читавом моме животу и
књижевном раду“, ријечи су слободољупца Бранка Ћопића.
115 Исто,17.
116 Исто.
117 Исто, 85.
118 Исто.
80
Имајући једно вријеме моћну трубу, културидеолози из владајуће касте

поновили су грешке комуниста и наставили да „гњаве“ овог писца учинив-
ши да `смјехови у Бранку заћуте, а бјесови у њему нарасту` (Љ. Ршумовић).
Показивали су и тиме колико је тај `писац, који се воли цио живот тако да
желите да будете његови јунаци чак кад их одавно прерастете`, колико је
Бранчило уистину жив. И овога пута видјело се `у ком Грмечу лежи зец`:
да су се поново били ваздигли посједници права на идеолошку истину да се
на властиту срамоту позерски питају шта би Бранко мислио о својој Босни
коју поново газе црни коњи и црни коњаници, које је управо он више него
и један пјеснички визионар предосјетио у својим ноћима без звијезда. Упра-
во они доказују да се, нажалост, наше вријеме ни за јоту није измијенило
од времена (комунистичког) Навуходоносора, тог `великог бога-вола или
вола-бога из Вавилона` (Св. Николај Српски), иако смо се плиткоумо зано-
сили да ћемо коначно моћи да изрекнемо идеолошки непристрасне судове
о овом обимном, разноврсном и пребогатом књижевном дјелу, онако како
то захтијева један од најталентованијих српских приповједача. Не бисмо ли,
макар и са вишедеценијским закашњењем, некако истјерали страх који су
титовци утјерали у кости генерацијама српских књижевних критичара када
су у питању велике умјетничке истине овог најомиљенијег, најпопуларнијег
и најпревођенијег српског и југословенског писца.
3. Умјесто да се коначно покајемо за гризодушје учињено према Ћопићу

под комунистичким џелатима који су га и навели на Бранков мост тог 26.
марта 1984. године, а зарад свенародне моралне, друштвене и духовне об-
нове, ти сијачи кукоља поново дирају у рану, остајући у дослуху са ста-
рим управљачима у мундирама демократским; поново устају на Ћопића
свједочећи да се прогон одавно мртвог пјесника и даље наставља, а успо-
мена тог „најстаријег детета наше земље, најздравијег сина српског језика,
најдужег смеха Београда“ (М. Бећковић) и данас разапиње. Замагљујући нам
вид демонском копреном „нове“ вулгарно посрбљене културе, они и даље
спречавају да тек што смо изашли из бољшевичког ропства не упаднемо у
друго, још горе, оно под именом „новог свјетског поретка“. Исказујући бо-
лест карактера, али и политике и културе коју презентују, ти „нови“ Скен-
дербези у својој подлости показују се горим од оних комунистичких поли-
тиканата који мишљаше да су једном заувијек на својим зарђалим кантарима
измјерили стварне домете Ћопићевог литерарног мајсторства. Сплеткарећи и
данас против њега у име никад неукинутих јавних и тајних агентура, на концу
су ипак пред тим литерарним изобиљем принуђени да признају капитулирају
81
и тако сагледају непријатну истину о ништавности свог потхвата – да су за-

право `превише збуњени и неодређени у изрицању нових судова о Ћопићу.`!
– И не били, као да чујемо глас неутихле и још и сад многобројне Ћопићеве
свенародне читалачке публике.
4. У „Аутобиографији“ велики писац оставио нам је у аманет и овај

шеретски запис у коме се расцвјетава његов осебујни смисао за осмијех и
подсмијех: „Сад, шта му је, ту му је , ваља газити набујалу ријеку Сану , па
таман да је вода и преко главе“, по сто пута сјећајући се Кочића и његове: –
Уздај се у се и у своју памет, ако је имаш! Несигуран да опет „неће налетјети
на неку мину“ „из прикрајка је посматрао терен“, дубоко свјестан „да не
може једна књижевност без сатире“. Ријетки ће бити писци његовог вре-
мена који су хтјели да „гризу“, а сам није могао, није пристајао „да пише
сатиру у копродукцији са неким форумом“. „Сатира је“, толкује нам послије
Домановића најзначајнији писац српске сатиричке приче, баштиник Чехо-
ва, Гогоља и Сервантеса, Хашека и „Доброг војника Швејка“, али и богате
традиције народне хумористичке приче, „чудна ствар: један пише, други се
чешка,трећи се смије, а сви уче. Сви. Зато су сем смијача потребне још двије
стварчице: таленат и атмосфера погодна да се тај таленат развије. Талента
би се још и нашло, али атмосфера никако да погодује сатири.“ Са тешким,
непријатним и тмурним успоменама које је годинама потискивао када су
у питању клевете око „Јеретичке“ и других прича, чији јунаци `нису били
подесни за бронзане споменике`, којима је отпочео његов крсни пут, чији
се сатирички одјек донекле укоричио у комедиографским драмским игрока-
зима „Одумирање међеда“ и „Вук Бубало“, сувише луцидан да се приклони
пролазној идеолошкој истини и без резерве прихвати налоге `људи одозго`,
Ћопић зарана открива узнемирујућу суштину слободе која се негдје измет-
нула; слободе без које сатира не може, без које ће његов сатирички таленат
бити трајно укољенчен и окренути се против себе. Једино што га је занимало
у вријеме његове „највеће“ јереси било је зашто му сви редом телеграмом
отказују позиве, јер се сале наводно крече. Са само њему својственом сати-
ричком бувом знао је да приупита: – Занима ме само, можда може неко да
ми каже, докле ће то да се кречи?
Чак ни након посљедњег крвавог рата, ужасног и узвишеног, који је
бјесомучно затро његову Крајину и родне му Хашане, али и начео бројне
давно преживјеле идеолошко-пропагандне клишее, ни сада са пуном
сигурношћу не можемо да му одговоримо: „Драги наш Бранко, сале су окре-
82
чене!“ И без циничког мудровања ваља, нажалост, да признамо како се сале

за Ћопића код Срба још и сад крече, крече ...!
5. Једно је неспорно: Бранко Ћопић био је први који је већ 1950, на самом
почетку друге „петољетке“ у отпадништву од вјере, изишао из идеолошке
опијености и привезаности мртвоузицом за догматско схватање истине и сло-
боде у умјетничком стварању. Он је први који се у посљератној приповједној
прози побунио, али тако да нам непрестано измиче од признања како се по-
бунио. Зато „остали“, сваковрсни безбожни књижевни учењаци, политичари
и покварењаци нису могли а да не осуде његов јеретички искорак и покушају
да ликвидирају овај усамљени глас разума, дајући компромитирајућем при-
сташи ужасну прилику да `још даље дотјера логику своје побуне`, како би то
рекао Ками у „Побуњеном човјек“. Овај поступак друштвене самоодбране
генерисаће у исходу и његову властито изабрану „јавну смрт (у по бела дана,
на највећем мосту у центру главног града)“ (М. Бећковић) као крајњу ин-
станцу метафизичке побуне остављајући нас да ћосићевски мнијемо: „Шта
нам, самоубиством на једном видиковцу поручује Ћопић?“119 „Храбрији од
многих литерарних псовача и лажних критичара који, сви заједно, чезну оре-
ол мучеништва , а уз велики аплауз и обимну лову“, како га је окарактерисао
пријатељ Васо Поповић, тај беспријекорни пјесник „ноћи свијета“ каквог
га памтимо по предговору за његову ненадмашну Башту сљезове боје којом
већ језде црни коњи апокалипсе, искорачиће посљедњи пут из себе да својом
„смрћу заврши дјело“. Не чекајући да смрт дође по њега, сам ће јој приско-
чити „стрмоглавом у бетон“, као још један од умјетника `који није подносио
збиљско`, посебно оно и онакво какво су пропагирали и проводили идејни и
духовни тровачи заводећи бољшевичко ропство. Он који је смисао живота
видио у литерарном стварању био је самоубијен друштвом као још једна
његова невина жртва. Који је од оних „горе“ добио лице своје жртве? Није
ли управо надмени Скендер чија га је прејака ријеч посебно забољела,
када је накљукан фарисејском учевношћу кренуо да черечи Јеретичку при-
чу у име дволичне „истине“ и „слободе“, озакоњујући тим идолатријским
чином управо стрмоглав истине и суноврат слободе?
119 На годишњици пишчеве смрти одржан је комеморативни скуп у САНУ на коме ће Добрица Ћосић
изрећи ријечи: „Није ли Бранко Ћопић, песник велике партизаније и огњеног рађања домовине,
својим суновратом у бетон испод савског моста, пао на подножје историјског лука своје земље
и своје генерације; није ли се он стрмоглавио у стену наше велике наде, у тмину наше велике
стрепње и неизвесности.“
83
Андрић између хрватства и српства
Бити будала на Балкану је данас
врлина и испољавање права човјека.
Милорад Екмечић
Ми се у Србији морамо понашати

као у земљи коју смо окупирали.120
Јосип Броз
У раду износимо разлоге из којих је Андрић, као један од идеолога

српско-хрватског уједињења, у језичком смислу остао једини хрватски
скерлићевац, што је у стварности значило најконсеквентнији антивуко-
вац, а ипак је своју књижевност сврстао у корпус српске књижевности.
Након изнесене аргументације закључујемо да је то био чин католич-
ког лаика за кога хрватство није било историјски и национални мит;
зарад кога је био спреман да цјелокупну своју књижевну умјетност ста-
ви у сврху ширења хрватског имена којим се на исти начин брисало и
потискивало српско. Ако се призна етнолингвистички критеријум на-
ционалне диференцијације, Андрићево дјело припада систему српске
књижевности будући да је написано на српскоме језику.
Јагићево хрватизовање српства
1. Системска асимилација Срба у хрватску нацију провођена је у првом

реду путем католичења. Међутим, покатоличени Срби тешко су прихватали
хрватство јер нису знали хрватски језик, те стога нису имали осјећај при-
падности хрватској нацији. Беч се досјетио да ријеши проблем тако што ће
120 Према изјави Душана Биланџића, на сједници Политбироа комунистичке партије, десет дана по
заузимању Београда, Тито је изрекао ове ријечи које кипте од србомрског хабзбургизма. Биланџић
је такође забиљежио његову изјаву из 1974, године поводом оптужби да новим уставом Србију
жели да сведе на београдски пашалук: „Па то и хоћу“, рекао је. „Да буде што мања, Србија је
добила двије аутономије, Војводину и Косово!“
85
хрватски језик, под лажним именом „дијалекат“, просто избацити из служ-

бене употребе и увести српски, који су звали српскохрватским, тако да су
Хрвати једини народ на свијету који не користи свој национални језик него
језик покатоличених Срба. Да би се тим лажним Хрватима, који су били из-
абрани да постану темељ вјештачке хрватске нације, обезбиједио легитими-
тет, кренуло се у крађу српског духовног блага, коју је пратило беспоштедно
хрватизовање. Отпочело се са српским језиком тако што је за степен „сниже-
но“ његово значење, на ниво штокавског дијалекта, какав статус су задобили
и чакавски и кајкавски језик. Потом је штокавски „дијалект“ дигнут на ниво
језика и проглашен хрватским, што су Срби католици здушно прихватили.
Био је то начин да се Срби преведу у Хрвате, при чему су у увјеравању да
је штокавски дијалект хрватски предњачили римокатолички свештеници.
Под привидом научности, објашњено је како се сваки народ мора да осло-
боди неког од дијалеката да би се за књижевни језик стандардизовао само
један. И док је старохрватски као аутентични језик пропадао, хрватско име
се незаустављиво ширило на све српско, посебно на српску књижевност.
Хрватизовање српске књижевности отпочео је да проводи Миклошичев ђак
Ватрослав Јагић, одмах у години након Вукове смрти; тај по рођењу кајкавац
из Вараждина, као и Људевит Гај, који се осјећао Хрватом, премда је свој
матерњи језик проглашавао словеначким јер су за њега прави Хрвати били
Славонци, они за које се већ тада говорило да су Срби!
Јагићев концепт у одређивању националног језика и књижевности,
утемељен на принципу вјере, којим је била озакоњена отимачина највреднијег
српског духовног блага, колико год да је дуго трајао, показао се ипак при-
временог карактера као што су привремене све западне научне истине. По-
чивао је на лажном догмату за који су сви знали да је лажан, али су се сви
сагласили да га узму за истинит, по коме су Срби и Хрвати један народ који
се разликује само по вјери. Главни Јагићев проблем био је да хрватско име
наметне српском језику, при чему су за њега Срби католици били исто што и
Хрвати. Наметање хрватског имена српском језику и књижевности отпочело
је управо са овим бечким катедристом који је у години Вукове смрти про-
гласио истовјетну хрватску и српску народност и тако, у једној прозирној и
циљаној рационализацији, наметнуо Србима хрватско име, што је извршено
путем југословенске књижевности, којом је била уједињена српска и хрват-
ска књижевност.
86
2. Јагићев наук устремљен је био ка преотимању српске културе и

претапању у хрватску, што је било подржано и од намјесника у Босни,
Бењамина Калаја, који је тврдио да ће све што Хрвати буду преотели од Срба
на крају припасти Аустроугарској. Веома дуго Јагић121 је у сербокроатистици
био „велики“ зато што је био први који је српској штокавској књижевности
преварантски придодао чакавску и кајкавску, путем критеријума вјерске
припадности и од тога галиматијаса направио књижевност Хрвато-Срба,
тј. југословенску књижевност. Исто је урадио и са језиком, додавши му ча-
кавски и кајкавски дијалекат, а уистину језик, што код Вука, бар деклара-
тивно, није долазило у обзир премда је у стварности било сасвим другачије.
Тај потез био је од стратешког значаја, учињен у духу штросмајеровског
југословенства да би од тада почели да дејствују двоструки аршини западне
науке па су се под Југословенима поимали Срби, Хрвати и Словенци, а пре-
ма Јагићу Срби и Хрвати. Назив Југословени Јагић поима као „земљописни“
назив, а књижевност Срба и Хрвата схвата југословенском књижевношћу у
ужем смислу те ријечи, при чему је оно што је било српско, преименовао у
хрватскосрпску књижевност придруживши јој и кајкавску књижевност. По
истом принципу Јагић је српском језику додао хрватско нарјечје, чакавско и
новохрватско, кајкавско, назвавши заједнички језик хрватским и српским.
Управо је Јагић у име бечке школе мишљења увео нови принцип националне
и књижевнојезичке идентификације на темељу вјерске припадности и на
основу писма, па су по тој новој класификацији Хрвати били католици који
пишу латиницом, док Срби православци пишу ћирилицом.
„Овом некоректном операцијом сабирања и дељења дошло се до цепања
српске књижеввности и српског народа и, на рачин тога, до увећања хрват-
ске књижевности и народа.“122
3. Са Јагићем је отпочело преслојавање српске књижевности не само

у синхронији него и књижевне прошлости, одвајање од бугарске и руске и
приближавање хрватској књижевности. Овај панхрватски идеолог скресао је
средњовјековну књижевност не налазећи у њој скоро никакве вриједности,
окомивши се на „бизантизам“ те културе. „Јагић више не импонује ставо-
вома и оценама које је изрицао, већ начином како се довијао да на уверљив
121 Вук и Јагић имали су свој властити појмовник кад су мислили на популацију Срба западног
вјерозакона, коју су различито именовали. За Вука су Дубровчани Срби католици, а за Јагића
Хрвати. За Вука би Андрић био Србин католик, а за Јагића Хрват јер је католичке вјере која
раздваја Хрвате од Срба.
122 П. Милосављевић, Систем српске књижевности, Београд, 2000, 141.
87
начин брани неприхватљиве ставове и да намеће неприхватљиве тезе,“123

став је Петра Милосављевића, новосрбистичког систематичара српске
књижевности поводом овог „домољуба“ који је филологију ставио у служ-
бу прохрватске политике, о чему свједочи Јагићево отворено залагање за
босански језик. Неконзистентни принципи класификације овог некадашњег
љубитеља православља, који је једно вријеме, живећи у Одеси и Петрограду
као професор, чак хтио да буде сахрањен по православном обреду, скончали
су у отвореном великохрватству пангерманско типа,124 које се у данашњици
реализовало у геноцидном, етноцидном и биоцидном чишћењу Хрватске од
Срба, чије је уништење заговарао и Хитлер тврдећи да се „не смије дозволи-
ти да на Балкану ојача народ који има осећање за политичку мисију. Срби су
управо такав народ. Они су доказали велику државотворну снагу.“125
Тројни идентитет: по вјери, језику и самоопредјељењу
1. Откад је Беч замијенио илирство југословенством, биле су пору-

шене све бране Запада према Србима. Југословенство је било специјално
осмишљено за Србе, тачније, против Срба, како би их расцјепкали путем
преименовања у нове нације, Бошњаке, Црногорце, Македонце и Хрвате.
Циљ југословенства био је да се хрватство и српство помијешају, у чијој по-
задини је „једна нездрава амбиција која се досад за Хрвате показала плодо-
носна: ширење језичког и етничког простора на рачун Срба, чиме се овима
(Србима) одузимају и људи и језик и књижевност. Те опасности Срби још
увек нису довољно свесни: тачније, не дозвољава им се да је буду довољно
свесни.“126 Један од оних који је подстакао фалсификовање и разбијање
српског идентитета у књижевности слабљењем њених духовних веза са
православљем био је Иво Андрић, водећи агитатор Новосадског договора
код Срба, којим је поред назива „српски“ уведен као равноправан „хрват-
ски“ језик, а српска ћирилица осуђена на одстрел наметањем Србима хрват-
ске латинице, али не и Хрватима ћирилице.
Андрић је наставио да проводи Јагићев план латентног десуверенизовања
и асимиловања српске културе и књижевности, који се одвијао под
идеологијом интегралног југословенства и лажним изговором борбе про-
123 Исто, 145.
124 Чак је и Јагић хрватско својатање српске народне књижевности назвао „шовинизмом хрватске
браће“.
125 М. Суботић, Српско питање данас, Београд, 2008, 139–140.
126 Исто, 153.
88
тив српског хегемонизма. У колонизовању свијести и успостављању контро-

ле над српском књижевношћу изузетно мјесто припало је овом јагићевски
званом Хрвату или вуковском Србину – католику, што је било једно те исто,
али је створило такву буку у комуникационом каналу да се до данас поле-
мише о Андрићевом националном идентитету; зато што нико није хтио да
уочи пишчево субверзивно означитељско поигравање јагићевским и вуков-
ским концептом у идентификовању националног идентитета, потеклим из
србофобног хабзбургизма, који је тако отровно умио да хипнотише Србе.
Од њега је подмуклије било једино тзв. демократско право на национал-
но самоидентификовање, што је такође Андрић искористио кад се десет
година уочи додјеле Нобелове награде за књижевност од стране европске
културне охолократије превратнички самодефинисао као Србин, а властиту
књижевност као ону која припада корпусу српске књижевности.
Сазрело је, чини се, вријеме да се Андрићево књижевно дјело, смјештено
за владавине комунизма у српску књижевност, сагледа ван идеолошких
оквира које је задавало титоистичко југословенство, а наметала путем на-
уке и образовног система сервилна сербокроатистика. Ваљало би коначно
Андрићев избор сагледати у контексту хрватских политичких акција којим
је у посљератном времену успостављања тзв. братства и јединства хрватски
језик и хрватска књижевност позициониран тако да буде не само равнопра-
ван са српским језиком и књижевности, нарочито уочи Новосадског дого-
вора, који је представљао српску националну и културну катастрофу, већ и
надређен српској култури због потпуне превласти хрватских кадрова, што је
код Срба створило дух самопорицања. У таквом интермедијуму се Андрић
као први предсједник удружења књижевника Југославије и вијећник бро-
зоморног трећег засједања Авноја, 1951. године самопроглашава за Србина,
да би се у децембру 1954. овај бивши краљев дипломата у служби свих ре-
жима пресвукао у члана Комунистичке партије и у договору са Родољубом
Чолаковићем постао посланик у Скупштини БиХ, а касније у Савезној скуп-
штини ФНРЈ.
2. У то титовско вријеме, када је владао јагићевски критеријум у на-

ционалном опредјељењу, по којем су сви католици припадали Хрватима, а
сви православци Србима, у коме су протежирани хрватскополитички ин-
тереси у култури, један краљев највиши дипломата постао је већ 1946. годи-
не „водоноша комунистима“, како га је назвао старији колега из краљевске
дипломатије и књижевни критичар Бранко Лазаревић (1883–1968) у свом
тајном дневнику публикованом 2007. године под називом „Дневник једног
89
никога“. Лазаревић се пита зашто је то морао да постане, да се толико понизи?

Да ли због неких досијеа који су комунисти можда имали? Међу њима можда
и онај који би открио да је Андрић био прикривени симпатизер четнич-
ког покрета и његовог вође, што се могло чути само као строго повјерљива
информација, а што је било познато Лазаревићу одмах по ослобођењу, чији
је син погинуо у четницима; који је био киван на „режимлију“ јер је имао
сазнања да је Андрић током рата био загријан за четнике, премда се током
окупације држао резервисано. Ова епизода у пишчевом окупационом живо-
ту звана „очијукање са Дражом“127 говори да је његова повученост за вријеме
окупације била привидна јер се био уплео у покрет отпора поставши члан
Дражиног београдског одбора, те да је чак поручио Дражи како подржава
његову борбу „да црвена куга не завлада Србијом“. Може се замислити ко-
лико је послије рата страховао да се не открије његово „очијукање“ са првим
герилцем Европе, који је једини могао да нас спаси од „црвене куге“. Тој куги
је и сам Андрић ускоро подлегао, како многи с правом мисле, из опортуниз-
ма и конформизма постајући пријатељ Јосипа Броза128, премда је рат провео
под заштитом београдске филијале Гестапоа и генерала Милана Недића.129
Управо такав, Андрић се наједном самопроглашава за Србина, а властиту
књижевност самоодређује у контексту српске књижевности.
Да ли је то био чин једног национално самосвјесног књижевника или је
тај прелазак у Србе био у сврху хрватскополитичких културних интереса?
Из данашње перспективе посматрано, то Андрићево свјесно креирање
српског националног идентитета било је утилитаристичко, у циљу
десуверенизовања српске књижевности, у чему је престижно мјесто добио
управо овај вуковски схваћени Србинкатолик et alteri;130 којем је припала
дужност да прихватајући српски национални идентитет по критеријуму
127 Према тврдњама војводе Момчила Ђујића, предратног Збораша, он је још за вријеме рата знао
да је ђенерал Дража Михаиловић био масон што је Ђујић објавио у омањем чланку у свом зва-
ничном гласилу „Србија“ прије двадесет година.
128 Кажу да је највећи син наших народа и народности понављао први разред, а четврти никад није
завршио јер је морао да чува краву. Тај исти кад је чуо да има интервенција из иностранства да
се Дражи спаси глава, према казивањима генерала Јове Капичића, замјеника бивше југословенске
Удбе рекао је: „Како да му сачувамо главу? Шта ће рећи Србија?“
129 Због тужби за сарадњу са непријатељем и под другим оптужбама у Србији је од 1944. године и
уласка Црвене армије, до 1947. године без суђења убијено око 100.000 Срба, а неколико стотина
хиљада прошло је затворе, логоре и полицијске тортуре.
130 Против српске историје и културе Хрватска је током двије Југославије путем сербокроатистике
водила перманентни културни рат који је био антисрпски профилисан, нарочито под титоизмом,
директно вођен од стране Андрића и Крлеже, а подржан од србомрзачког аустрофила Тита. Тај
рат био је могућ поред лицемјерног и кукавног ћутања марионетске српске академске заједнице
и њених највиших научних и културних институција.
90
личне самоидентификације као такав преузме кормило богате српске

књижевности. На тај начин је југословенствујушћи, латиномишљашћи и,
не без пресудне важности, масонизовани „мајстор Иво“, члан београдске
масонске ложе „Препорађај“, стекао тројни национални идентитет, један по
вјери, други по језику, а трећи по критерију личног саопредјељења што му
је пружало могућност да постане комунистички државни писац којег се не
може омеђити до краја ни по једном критерију класификације или теорије
дефиниционизма јер би увијек остављао простор за одступницу одупирући
се свакој, унапријед задатој подјели која би га смјештала, попут осталих
писаца, у унапријед одређену националну групу. Све то свјесно поигравање
квазинаучним формулама пред очима кратковиде српскојезичке науке и
образовног система омогућено је још од стране србофобног хабзбургизма
који код Срба никада није силазио са власти, не само у домену језичке по-
литике већ до данас наставља да води перманентни крсташки рат против
„јеретика и невјерника“, тј. православаца, кроз поништавање српске културе
и традиције, језика и писма. Управо тај давно успостављени аустрослави-
стички дрил у домену књижевнојезичке науке омогућио је да су Срби овог
хрватског „пребјега“ у српску књижевност прихватили као свог, а своје за-
боравили као туђе.131
Андрић, који је по рођењу био „књижевник западног вјерозакона“, како би
га дефинисао бечки књижевни документ, самопрогласио се за „књижевника
источног вјерозакона“132, тако што је подастро властито књижевно дјело да
му буде својеврсна демир-ћуприја на путу од Хрвата ка Србима, понијевши
га са собом као својеврсну попутбину и улазницу у српску књижевност.
Нико од Срба, одреда кодираних југословенством, коме су принијели своју
душу и карактер, није смио ни да помисли да се пред њиховим очима одвија
један судбински чин по српску књижевност, њену природу и карактер: да се
Андрић фарисејски пред очима духовно поробљених Срба само поиграва
вуковском и јагићевском парадигмом у националном одређењу, првом на
основу језика, а другом на темељу вјере, произашлом из старе бечке школе
научних обмана када је у питању однос према српском духовном насљеђу,
131 Београд и данас има средстава, али очигледно и интереса да обиљежава Крлежино вријеме
проведено у главном српском граду, али нема ни динар за обиљежавање обљетнице Милоша
Црњанског.
132 Бечки књижевни договор није значио, и у томе је био камен смутње, да би се књижевност
ујединила под титлом српске књижевности, већ се дугорочно планирало да се она уједини под
титлом Срба католичког вјерозакона, а то значи под фирмом хрватске књижевности. Једино у
чему је уистину дошло до „уједињења“ било је у домену народне књижевности, коју су католици
засвојатали, али не и у старој и дубровачкој књижевности, да о новој и не говоримо.
91
из чега се одмах могло закључити да ће Срби, на овај или онај начин вред-
новани, увијек бити на губитку.
Иво Андрић је имао двојни идентитет, један јагићевски, по вјери и други
вуковски, према језику, да би му придодао и трећи, који је, под плаштом
демократског права на националну и језичку самоидентификацију, такође
употријебио, а зове се „критеријум самоосјећања“. Био је то посљедњи изум
„бијелог“ човјека настао као продукт такве исте „бијеле митологије“ (Ж.
Дерида), који је Андрић употријебио када се у личној карти извађеној 1951.
самоидентификовао као Србин, иако је по рођењу био вуковски србокато-
лик, што је друго име за јагићевског Хрвата, који говори српским језиком,
оним истим који, према Јагићу, Хрвати називају хрватским, а Срби српским.
Има ли разлике? Суштински не, осим што се ради о својеврсном лукав-
ству ума и Андрићевом огромном умијећу спиновања; уистину, о вербалној
гимнастици која тако лако заводи Србе, чији су мозгови били скувани у
југословенском лонцу, а који истог часа оболе од кокошијег сљепила
кад се нађу пред вуковским „српским језиком“ видећи само означитељ
„српски“, али не и поразно сазнање да се ради о својеврсном изневјереном
очекивању у којем је под појмом „српски језик“ скривено кукавичје јаје у
додатку – „Срба сва три вјерозакона“! Том, специјално за Србе осмишљеном
означитељском субверзијом, која лако одводи на странпутуцу јер злоче-
сто злоупотребљава наш перцептивни аутоматизам, обилато се служила и
данашња мондијалистичка антисрбистика.
3. Мит о Андрићу–Србину пишчева је властита креација, њега и

његових „добрих пријатеља“ који Андрићево име у данашњој БиХ ко-
ристе у циљу унитаризације (натоизације) Босне и Херцеговине путем
заједничке књижевности, чији би највећи писац и код Срба, Хрвата, али
и све толерантнијих Бошњака, био управо Андрић. Унитаризација БиХ у
пракси значи њено босанчење, а уистину, хрватизовање, на исти начин на
који је преко ноћи проведено хрватизовање тзв. бошњачког језика. 133
Пишчево својевремено „службено“ декларисање за Србина смишљено је
било као покриће да може постати највећи српски писац, како би постепено
сви остали српски књижевни великани, рачунајући и Његоша, пали у засјенак,
а његова звијезда, што вријеме пролази, сијала све јаче. Самопроглашење за
Србина није било прожето никаквим духом самопорицања сопствене хрват-
ске националности већ је, штавише, прожето духом самопорицања управо
133 Босанчење Срба у Републици Српској подржано је и од стране лично србијанског предсједника
Томислава Николића који изјављује „да су Срби из Српске – Босанци“.
92
српске књижевности, која се стављањем њега на чело, чак и испред Његоша,

на својеврстан начин хрватизовала. Шта је значило такво превратничко
декларисање осим прављења „ћумеза од мастила“ (Ж. Дерида) од властите
националности, којим се не без дубоко осмишљеног разлога прелази у дру-
гу књижевност, чиме се, коначно би то ваљало признати, на симболичком
нивоу минуциозно покрштава цјелокупна српска књижевност и то од врха,
од стране неког ко нипошто није могао да се оквалификује као „пребјег“.
Андрићева „симболичка жртва“ означитељске је природе, принијета
у зениту титоистичке власти, у којој је дискусија на ову тему била табу-
изована и лишена вјерског предзнака. Као таква, она је свјесно смјерала
на тачно одређени учинак: да заглупљеним Србима, који нису смјели да
постављају ни питања на ову тему, ослаби историјско помћење на властите
књижевне великане и омекша српску националну самосвијест убиљежену у
књижевности као изразу духа читавог једног народа, како ју је дефинисала
Хумболтова „теорија тла“, тиме што ће јој као водећи национални писац бити
(само)постављен дојучерашњи Хрват. У то име провела се општенационална
кампања промовисања путем лажне науке сербокроатистике Андрића за
српског писца, коме је као антипод наметнут шовинистички Хрват Крлежа.
Управо је Крлежа био онај који је чуо од вајара Антуна Аугустинчића како
у Кварнерском заливу постоји острво мермера134 на које би могли да смјесте
информбировце, да би ту информацију, према тврдњама Јове Капичића135,
замјеника југословенске Удбе136, овај аустроугарски несвршени војни акаде-
мац пренио Титу137. То је довело до промјене цјелокупне дотадашње култур-
не политике којом су отпочели да суверено владају хрватски кадрови; све
зато да би Срби поступно изгубили свијест о величини своје националне,
културне и књижевне традиције, њеном богатству, ненадмашној љепоти и
укупном доприносу југословенској култури.
Стога, својеврсна историја унијаћења путем промјене свјетоназора код
Срба као историjског народа не може да се напише без пресудне улоге коју је у
томе мијењању свијести одиграо лажни „пребјег“ Андрић усред титоистичке
владавине безбожништва и лоше прикривеног србомрства које се окончало
134 Управо због тог „острва мермера“, претвореног у „архипелаг гулаг“, Ј. Брозу је измакла Нобелова
награда за мир.
135 Сачувано је Андрићево писмо Јови Капичићу, члану амбасаде у Стокхолму, у коме га ословљава
са „драги друже Капичићу“ и моли да га обавијести око церемонијала приликом додјеле Нобе-
лове награде.
136 Јово Капичић је ову информацију, како је изнио, чуо од Александра Ранковића.
137 На Голом отоку завршили су у вријеме Информбироа сви проруски кадрови, да би се након робије
вратили као зомбији који о голооточком гулагу нису смјели ни да писну.
93
у голооточком гулагу, у којем су завршили сви национално опредијељени

српски комунистички кадрови. Остаје чињеница да је први који је измудро-
вао то право на националну и књижевнојезичку самоидентификацију био
управо Андрић, који се наједном, усред владавине сербокроатистичког, а
то значи јагићевског вјерског принципа у идентификовању националне и
књижевнојезичке припадности, самоопредјељује за српског писца. Већина
Срба са ентизијазмом је прихватила овај пишчев лични избор, јер су се и
сами нашли у процјепу између два конвертитства, идеолошког и национал-
ног, једног званог југословенство и другог званог хрватство, што су биле
двије стране једног истог листа које су се наметале као пожељан образац
мишљења и дјеловања.
Хрвати138 пак и након Андрићевог самопроглашења за српског пис-
ца наставили су да га и даље својатају као свога писца, о коме Борислав
Михаиловић Михиз у књизи Аутобиографија каже: „Католик из Босне, већ
као гимназијалац опредељени југословенски националиста, марбуршки
робијаш, песник младе хрватске лирике, дипломата троимене Краљевине,
рођени ијекавац који оптира за екавизам београдског стила, писац људи сва
три закона, због балканског вилајета, Андрић је био предодређен за инте-
гралног Југословена и он је то несумњиво и био све до преокретне и сурово
раздеоне 1941. године. Принуђен на поновни избор одабрао је да се врати у
Београд и подели судбину српског народа.“ Поводом Андрићевог „преласка“
у Србе или, слободније речено, „пресвлачења дресова“, Михиз износи свој
суд: „Судбина је хтела да један од највећих српских писаца постане то својим
сопственим избором. Андрић је изабрао нас, не ми њега.“139
Остаје нам у задатак да потражимо одговор на питање зашто нас је из-
абрао баш уочи Новосадског договора, а не док су се на Теразијама још
љуљали лешеви објешених Срба, о чијем страдању није оставио ни редак?
4. Своју прву пјесму „У сумрак“, штампану на ћирилици и на екавици,

Андрић 1911. је објавио у „Босанској вили“, одмах потом објавио је шест
пјесама у збирци Хрватска млада лирика на латиници и ијекавици, и то као
хрватски писац. Његов потоњи синтетички национални идентитет резул-
тат је смишљеног и циљаног кројења властите биографије и преобликовања
хрватског националног идентитета од стране овог језуитског мудраца, који је
138 Универзитет у Мостару негирао је Андрићеву припадност хрватској књижевности, а онда су по

диктату „одозго“ подигли његову бисту.
139 Б. Михаиловић Михиз, Аутобиографија – о другима, књига друга, Соларис, Београд, 2003, 112–
114.
94
још од младости био члан анархистичких тајних организација, од младобо-

санства у ђачким данима, слободнозидарства са 27 година, до дипломатске
каријере, у којој је службујући у осам држава и десет градова пуних двадесет
година од 1920. до 1940. доспио до мјеста замјеника министра иностраних
послова Краљевине Југославије; који је блиско сарађивао са самим Адолфом
Хитлером140, који је лично био забринут за будућност овог дипломате, те
му је у то име спремно понудио на располагање вилу у Швајцарској након
што су интервенцијом Велике Британије отпочеле демонстрације у Београду
против Тројног пакта и пала одлука о казненој експедицији Њемачке про-
тив Југославије. Андрићев „избор“ био је вишеструко мотивисан и озбиљно
осмишљен, а посљедице таквог плана најбоље су читљиве у садашњости, у
којој се након шездесет година од одлуке да пређе у Србе њему у част дижу
каменгради, док се двјестота Његошева обљетница обиљежава више него
скромним академијама уз отворену игноранцију српске власти, која га тре-
тира само као црногорског писца, док се за Андрића сви боре.
Када је у питању „наш“ Андрић, његов помно искреирани национални
идентитет из екс-југословенске перспективе личи на предобро испланира-
ну позицију приповједача у Проклетој авлији, те „приче у причи у причи
у причи“. Ради се о својеврсном технолошком миксу са тезом и унапријед
задатим циљем, „умјетнички“ реализованим од стране правог мага поетске
ријечи, који је знао како да се поигра смисловима ријечи – да нешто мање
важно истури у предњи план, а оно управо битно остави у позадини, тако да
све изгледа више него складно и лежерно. Посриједи је била смишљена игра
„Аске и вука“ од стране овог вуковског Србина, у којој је Андрић по потреби
могао да буде и Србин и Хрват и Бошњак /Босанац141, али и европејац; који
у Народној скупштини БиХ чак заступа као посланик свој травнички округ
и свој „завичајни крај“, a који би по потреби комотно могао да пређе и у
Србе Мојсијевог вјерозакона, што је била више него значајна конекција на
европску књижевност, чији маказари су онда и данас били управо јеврејски
националисти и космополити.
Наиме, тај зналац закона који управљају закулисном влашћу у цен-
трима моћи, чији је члан и сам био и учесник у пресудним историјским
140 Остало је као чињеница да Андрић никада није рекао ништа негативно о челницима Трећег Рајха
иако је тврдио да неће крочити на њемачко тле.
141 Тежња нових владара свијета, англоциониста јесте да тзв. Бошњаци постану сљедбеници наво-
дних „изворних“ становника средњовјековне Босне, богумила, чиме је окончано стварање још
једне, четврте вјештачке, синтетичке нације поред хрватске, македонске и црногорске, што је
процес отпочето још у претпрошлом вијеку од стране Ватикана, путем језуитског и фрањевачког
реда.
95
збивањима по јужнословенски простор, Андрић се могао да сврста и у

јеврејске писце будући да је по заступљености јеврејских тема он био више
њихов писац од многих Јевреја, који су често бјежали од отвореног наци-
оналног самопредстављања. За Андрића се пак може рећи да је у најмању
руку имао помно уштиману биографију о тројној припадности, српској,
хрватској, босанској, али ништа мање и јеврејској књижевности, што га је
нарочито препоручивало за Нобелову награду. Овај извајани микс наци-
оналних припадности једног литерате, дјело је мудраца, али и мудријаша
самопредстављања, који се вехементно поиграо нашим националистичким
страстима, размеђицама и мегаломанијама. Спољна слика о његовом на-
ционалном идентитету била је тако осмишљена да се Андрићу, великом
градитељу духовних мостова међу народима и нацијама, за живота подигне
споменик као највећем писцу српскојезичке књижевности, а да се у исто
вријеме промовише као европски романописац, који ће као натконфесиона-
лан и мултиетничан, једини са српскоштокавских простора добити највеће
свјетско признање у области књижевности. Управо такву награду он ће
симболички придарити српској књижевности, за коју је некоћ у докторској
дисертацији тврдио да је „никаква“, иако су, то је више него добро знао,
српске памтиље, епске народне пјесме, стваране под дуговјековним роп-
ством под Турцима, спасиле духовни живот Срба, његов национални идин-
титет и менталитет као и историјски континуитет српске књижевности и
културе; да не спомињемо како је захваљујући преткосовским и косовским
пјесмама сачувана висока државотворна самосвијест код Срба, па су не
случајно од стране Европљана те наше народне памтиље стављане уз раме
са старим грчким еповима.
Андрић – Макијавели српскојезичке књижевности
1. Скупоцјен дар какав је Нобелова награда ниједна књижевност

не одбија, па ни српска, иако се радило о награди додијељеној једном
„фра Иви“, како су га знали прозивати, који је у дисертацији величао
фрањевачку књижевност, а кудио до ниподаштавања српску, ликвидатор-
ски тврдећи да није дала никакав допринос духовном животу Босне под
Турцима. Нобелова награда коју је унио у српску књижевност била је дар
једног макијавелистичког Данајца, који је попут свог узора знао да поли-
тика не подлијеже етичким принципима те му је, не случајно, управо овај
96
завјеренички политички филозоф142 са својим ултимативним мотом: Циљ

оправдава сва средства! – био узор и инспирација.
Андрић се никада и ником није оправдавао због чега је „прешао“ у Србе,
као што ни Хрвати никада нису признали због чега су „избацили хрват-
ски језик кроз прозор и прихватили реформисани Вуков српски језик“ (М.
Крлежа), јер би то значило да свој избор настоји да учини етички исправ-
ним. Не, он је знао да његов избор, који је био стратешки осмишљен, јесте
шаховски потез од пресудне важности, дубоко промишљен од стране једног
врхунског јансенистичког дипломате, који је научио тајну како се постиже
власт и потом увећава; на који начин се поробљава један народ и њиме вла-
да, будући да је и сам имао веома важну, али никад до краја расвијетљену
улогу у најсудбоноснијим догађајима по европску и свјетску историју, као
човјек из сјенке у Сарајевском атентату, а потом као дипломата Краљевине
Југославије у Берлину године 1941. Стога његов самоизбор не подлијеже
етичким већ, искажимо то на трагу Макијавелијевог „Владаоца“143, неетич-
ким принципима по којима у освајању политичке власти циљ оправда-
ва сва средства, а Андрићев циљ је био да постане водећи југословенски
књижевник. Савладавши технологију освајања власти144, интерес Андрића
као несумњиво веома амбициозног књижевника који је у данашњици су-
верени владалац над цјелокупном српскојезичком књижевношћу, био је да
као јагићевски Хрват, а потом вуковски Србин, запосједне или, не бојимо се
претешке ријечи, узурпира трон најбогатије, српске књижевности. Учинио
је то у бијелим рукавицама, као прави завјеренички мајстор који зна какву
моћ има симболичка игра означитеља чију вјештину је до савршенства из-
градила хабзбуршка судско-буржоаска администрација, која је владала иза
трона, али и слободнозидарска пракса.
Он, који је цио живот у професионалном, али и личном животу био
својеврсни завјереник, онај младобосански и масонски, а потом дипломата
европског ранга, да о емотивним животним троугловима и не говоримо, о
чему свједочи тридесетогодишња тајна веза са удатом Милицом Бабић, знао
је такође како да своје књижевно дјело у будућности испројектује и наметне
да буде водеће не само у српској, хрватској или босанској већ да буде водећи
књижевник у данас већ екс-јужнословенској, тзв. штокавској књижевности.
Како би у томе успио, он је своју књижевност позиционирао тако да буде
142 Попут Макијавелија и Андрић је био врхунски дипломата.

143 Н. Макијавели, Владалац, ИП Књига/Невен, Београд, 2003.
144 О политици и техници владања видјети: М. Марковић, „Политика и техника у делу `Discorsi`
Макијавелија“, Летопис Матице Српске, књ. 467, св. 5, стр 666–679.
97
водећа управо код Срба, да би потом била водећа и код осталих народа.
Као сваки „владалац“ који има у посједу одређену моћ, испланирао је како
да је увећа, у чему није имао никаквих обичајних кочница, нити су га оне
интересовале. Његова одлука да пређе у српску књижевност није била у вези
ни са каквим хришћанским моралом, већ са прагматичном политиком па и
оном тзв. културном, коју је он мајсторски145 изучио настојећи да га сви на-
роди приме као свог, налазећи начин да успостави везе које ће почивати на
захвалности, почев од тога да је пола Нобелове награде дао управо развоју
библиотекарства у БиХ.
2.Велика грешка у интерпретацији Андрића као човјека лажне, ис-

пеглане биографије по принципу контроле ума и својеврсног „пребјега“
од кога је начињен култ личности, годинама грађен кроз образовање
и науку о књижевности, била би кад бисмо томе давали некакве етичке
конотације. Не, била је то одлука лишена моралних норми са којима нема
додирних тачака, већ је резултат помног планирања.146 Стратешки потез у
позиционирању себе као „нашег“ највећег писца у вријеме кад је између
српства и југословенства био стављен знак једнакости био је у томе што
се успио наметнути за водећег српског књижевника. Чин националне и
књижевнојезичке самоидентификације, крајње формализовано осмишљен
и сведен на административно вађење личне карте и пасоша, урадио је као из-
ворни сљедбеник Макијавелија147, уз Хобса и Спинозу називан „најгнуснијим
злочинцима који су икад ходали земљом“ због раздвајања моралног и по-
литичког дјеловања; који је препоручивао да се по доласку на власт чине
доброчинства, али поступно, како би се боље видјела, што је по повратку
из Стокхолма писац и чинио руководећи се принципом да је све што допри-
носи његовом престижу као књижевника исправно.
145 По властитом признању, у свом масонском досијеу из времена Недићеве владе навео је да је
стекао ранг масонског мајстора.
146 Као што Хрвати, да су остали на својој минорној чакавици не би данас били самосвојан и бројан
народ, тако ни Андрић, да је остао у оквирима хрватске књижевности, која је кудикамо мања од
српске, не би био писац онога ранга којег данас јесте у оквирима не само српске него и европске
књижевности. Управо захваљујући Андрићевој изузетној дипломатској способности да одмјери
и донесе стратешку одлуку самоидентификујући се за Србина, Андрићево дјело данас тако ин-
тензивно живи. Наиме, сама Нобелова награда није аутоматски карта за вјечност на књижевном
небу, о чему свједоче бројни добитници Нобелове награде за књижевност који су пали у заборав.
147 Попут Андрића, сљедбеник Макијавелија био је и Лењин, који је тврдио да су у освајању власти
сва средства дозвољена. Управо таква политичка поступања била су проведена и у Југославији
за вријеме титокомунизма.
98
Да ли је одлука да пређе у српску књижевност из стратешких разлога

била и бескрупулозна?
Са становишта сљедбеника „Владаоца“ одговор би био „не“ јер такав
мора да буде владар који је савладао технике освајања и задржавања власти
и моћи и вођења политичке борбе. Са становишта претендента на влада-
ра ексјугословенске књижевности рекло би се „да“, посебно гледа ли се на
Андрићево дјело из данашње перспективе, када су бачени у засјенак сви
његови ондашњи ривали, па и једини претендент на мјесто државног писца,
Мирослав Крлежа, Андрићев испројектовани антипод, који је за живота био
само водећи хрватски писац, а данас више ни то; чије име блиједи и чији се
капитал у хрватској књижевности топи док се слава нобеловца шири упра-
во на хрватску књижевност. Његова будућа слава је несумњиво била добро
изрежирана, у чему је Андрићу помогло дугогодишње бављење високом
европском дипломатијом која је увијек била конспиративно двопланска и
имала свој наглашено закулисни карактер; чији је језик овај слободнози-
дарски сљедбеник одлично савладао знајући да између реалног и идеалног
увијек постоји провалија, те да реално не треба мијешати са идеалним. Као
прави стратег знао је да антиципира догађаје у будућности, политичке, прије
свега, који су били пројектовани још у његовом времену, у првом реду рас-
пад Југославије до успостављања на њеним рушевинама новог англоциони-
стичког поретка. У томе новом поретку, који се постепено успоставља на
увијек распетом балканском простору као мјесту сукоба Истока и Запада,
повлаштено мјесто задобило је управо Андрићево наглашено мултиконфе-
сионално књижевно дјело.
Има ли се у виду Владалац, у којем се поставља питање да ли је боље да те
људи љубе или да те се боје и одговор `да би било најбоље и једно и друго;
но како је то двоје тешко саставити, много је сигурније да те се људи боје,
него ли да те љубе, ако већ обоје не можеш постићи` – не заборавимо да су
се Андрића за живота бојали, те да на њега нико није смио критички или
пријеко да погледа, све због политичке моћи коју је посједовао и која је иза
њега неоспорно стајала. Та моћ се одржава и данас, када су на српскојезички
простор дошле силе глобализма које управо Андрића узимају за предво-
дника мондијалног српства.
3. Хрватски хегемонизам и претензије на све српско у данашњици

се само распламсавају отвореним својатањем Тесле и српског конвертита
Андрића, код којег има више фратарских, муслиманских и јеврејских тема
него српских, изузимајући набијање на колац које је ексклузивно резерви-
99
сано за „Влаха“; чијим дјелом је српска књижевност у значајној мјери била

калајисана јудеокршћанским духом, како би се у будућности тешко могла да
деколонизује и оправослави. Сходно улози коју је додијелио у самоигри са
националним дефинисањем, да буде највећи екс-југословенски писац, прво
српски, али потом и хрватски и босански, било је најважније освојити стра-
тешку позицију человође управо код Срба, те је Андрић, да би био „наш“
нобеловац, мисионарски и прозелитски спремно пристао да своја дјела
штампа ћирилицом и екавицом, али за хрватско подручје и латиницом и
ијекавицом, што је више него доказани језуитизам, а све како не би вријеђао
екавицом и ћирилицом осјећања својих хрватских читалаца. Овакву псеу-
доконвертитску одлуку можемо тумачити једино макијавелистички, будући
да је Андрић, „свој и ничији“, коме се нико за живота није усудио ставити
ниједну критичку примједбу јер би и за најмању „добио по прстима“148, био
фасциниран Макијавелијем, што износи и философ Ристо Тубић у својој
посљедњој књизи огледа и расправа „У хоризонту филозофске историје“149,
који истиче Андрићево позивање на чувеног Италијана у којем овај истиче
да су све градове, све народе покретале и још увек покрећу, исте жеље, исте
страсти и одатле долази да се у свим временима враћају поново иста зла и
исти преврати.
У својим одлукама као некрунисани владалац јужнословенске
књижевности, Андрић није хтио да даје никакве екплицитне изјаве о свом
националном идентитету, држећи се девизе да је у ћутању сигурност, мада
их је ту и тамо посредно износио. Сјећао се, по свему судећи, својих исхитре-
них ставова изнесених у дисертацији о развоју духовног живота Босне под
утицајем турске владавине, посебно оних поводом српске књижевности,
које су биле казане више него искрено, али које, то је Андрић знао, нису
приличиле будућем владаоцу те исте српске књижевности, а потом и
јужнословенске, па је због тога свим силама настојао и за живота успијевао,
да спријечи публиковање дисертације, у чему му је и сам универзитет у Гра-
цу ишао наруку. Штавише, и данас се, након што је текст дисертације до-
ступан, настављају да кроје пожељне „истине“ о питању Андрићевог става
148 Стеван Димитријевић, члан САНУ, у критичком приказу на шапирографу, јер текст нико није
смио да објави, тврдио је да Андрић, чије је дјело „фашистичко-франковачко-франковско“,
„потплаћује критичаре пијанкама и печеним фазанима на државни рачун“. Недуго потом и он је
заћутао. Такав је случај био и са критикама Ивана Супека и Скендера Куленовића, тако да послије
нико није смио да стави ниједну критику опаску. Најдаље је у критици отишао анализирајући На
Дрини ћуприју и Травничку хронику, Шукрија Куртовић који је због тога имао велике проблеме
и био проглашен за народног непријатеља.
149 Р. Тубић, У хоризонту филозофске историје, Свет књиге, Београд, 2014.
100
о српској књижевности како би се заташкало да су ономадни његови ста-

вови о утицају српске књижевности на духовни живот Босне били ригидно
антисрпски. Андрићев „прелазак“ у Србе није био израз у међувремену150
нараслих националних осјећања, већ средство за постизање задатог циља.
Он је прешао у Србе као што владари то раде у политици – да би запосјео
као Шћепан Мали трон српске књижевности намјесто Његоша и остао њен
суверен до данас, иако је своју бесједу у Стокхолму изрекао не на српском
него на француском језику. Та награда додијељена је наглашено мултинаци-
оналном „владаоцу“ наших националнополитичких размеђица, великом ре-
алполитичару, дипломати највишег ранга који је посједовао несвакидашње
тајно знање како да се влада свијетом, а не само књижевношћу. Добио ју
је Андрић, а не Крлежа с којим је кандидован, а који је у очима господара
европске и свјетске књижевности био „обичан“ српскојезички Новохрват
– кајкавац, и уз то још нескривени србофоб, док је Андрић до данас остао
крајње „онеобичен“ Србин, какав је и његов данајски дар, Нобелова награ-
да, коју је добио поред осталог и зато што је трајно расправославио српску
књижевност и покидао везе са њеним духовним исходиштем, Светим Са-
вом. Ономадна Европа је 1961. године помно скривала своје маћехинско
лице проповиједајући о братству међу народима, које се успостављало, по-
ред осталог, и путем лијепе књижевности и Андрићевог моста на Дрини
и Жепи, а уистину је само каиновски чекала трен да крене у рат против
православног Истока, који је увијек био и рат култура, нападом управо на
Србе, сањајући о Хрватској до и преко Дрине и отворено обзнањујући да је
узела православље за мету.
Андрићево десрбизовање српске књижевности
1. Андрић се као духовни сљедбеник Макијавелија помно спремао за

Нобелову награду, која се и данас додјељује према одређеним свјетским
критеријумима, који у предњи план износе допринос европској и свјетској
књижевности, при чему се књижевност схвата као мост међу различитим
народима и културама. Ономадна Европа је знала да је хрватски језик уи-
стину српски језик, а хрватска књижевност написана на српском језику
српскојезичка књижевност. Знали су из Нобеловог комитета и то шта зна-
чи српскојезички Хрват штокавац какав је био Андрић, и управо њему
150 Мислимо на период између 1924. године када је одбранио дисертацију у Грацу, и 1951, када се
у личној карти извађеној у Београду изјаснио да је српске националности.
101
су додијелили Нобелову награду свјесни по којем је то етноинжењерингу

Андрић измоделовао свој пожељни национални профил да буде мост међу
југословенским књижевностима и тај труд европски аристократски елити-
сти спремно су наградили. Притом не треба сметнути с ума чињеницу да
је још од Берлинског конгреса, а нарочито од времена Тајне конвенције из
1881. године, када је Србија постала аустријски вазал, Европа над Срби-
ма проводила перманентно културно, национално и књижевнојезичко
десуверенизовање и колонизовање, да о историјском и не говоримо, чинећи
све да не будемо своји на своме151, већ да нама господаре тутори из нордијске
школе мишљења, којима на симболичан начин припада и Андрић, који је
у име такве Европе преузео челно мјесто у српској књижевности. Тај мит
о „нашем“ писцу којег присвајају други не би се могао реализовати да се
није као Хрват самоопредијелио за српског писца и ставио на чело српске
књижевности као најдоминантније у оквиру широко схваћене југословенске
књижевности. Он га је лично и уз помоћ „добрих пријатеља“, како је у
коресподенцији са Тугомиром Алауповићем називао браћу масоне, циљано
искреирао, неруковођен никаквом емоцијом, како бисмо радо хтјели да
повјерујемо, јер код Андрића нема присутног духа самопорицања хрватства
иако је био симболички „преобраћеник“ из хрватства у српство. Управо је
Андрић постао предводник стратегије хрватизовања српске књижевности,
која је у пракси значила расправослављивање српске књижевности. У на-
ционалном погледу он је остао криптојугословен штросмајеровског типа,
притом масон, који се до краја живота самоизграђивао и брусио; завјереник
против хришћанства и његових вјерских табуа, посебно оних православног
типа, који се противе успостављању нечег што зову novus ordo seclorum, па
је управо зато ријешио да ту књижевност једном за свагда покори постајући
њен человођа.
Андрић, који се у младости у личним документима и у индексу изјашњавао
као Хрват, а за свој матерњи језик наводио хрватски језик, који је потом 1913.
године конвертовао као и већина хрватских писаца у скерлићевца, подржав-
ши заговарано југословенство и анкету проведену у Српском књижевном
гласнику против Вуковог избора јужног нарјечја, тј. ијекавице, приклањајући
се онима који су вјеровали у књижевнојезичко заједништво Срба и Хрвата
које би се остварило унисоним уједињењем путем екавице и латинице – на
151 На Берлинском конгресу 1878. године Србима је отет историјски суверенитет над Хелмом,
како је гласио стари назив за Балкан, као и над преднемањићком историјом и предћирилском
писменошћу, а представљали су нас као дођоше који су се појавили неочекивано у седмом вијеку
иза Карпата.
102
концу се декларисао као вуковски Србин, па донекле и јагићевски Србин

православац.
Мало ко је смио, а не само Срби, да се усуди и у томе самоопредјељењу
евентуално види нешто више од декларативне гесте великог писца и сер-
бокроатистичке иконе, првог предсједника Удружења писаца Југославије,
првог потписника Новосадског договора, уз то академика САНУ, нобелов-
ца; посебно не да је можда схвате као маску са неколико лица, јер је већини
био скуван мозак позивањем на пишчево демократско право на књижевно-
језичку самоидентификацију, те су сви свјесно пристали да учествују у једној
означитељској лажи званој „да“ заправо „не“. Све зато да не би увриједили
оне који су осмислили ову опасну идеолошку пиратерију испирања мозга
управо Србима, у којој је један симболички и неритуални преобраћеник
из хрватства у српство у ствари преобратио српску књижевност у правцу
хрватства.
Према нашем суду, његово је српско национално самоопредјељење у
најмању руку контрадикторно јер се ради о писцу који је отворено величао
допринос фрањевачке књижевности спасавању духовног живота Босне под
турском управом, а негирао икакав допринос Срба и православне цркве,
величајући тиме католички национални менталитет иако је управо усмена
народна књижевност са својим високим умјетничким дометима трајан до-
каз богатог духовног живота Срба под Турцима; која је на својеврстан начин
спасила Србе и сачувала светосавску народну душу у одсуству црквеног
живота.
2. Андрић, тај „хрватски писац који је писао на српском језику“, радећи

за хрватске културно-политичке интересе, начинио је преседан отворивши
могућност да српство може да десрбизује свако онај који се изјасни да се
„осјећа“ Србином; да као такав може да уђе у српску културу и умјетност
уз подршку идеолошког апарата, дакако, и чак запосједне водећу позицију
у српској култури. Познато је да се управо по култури мјери национална
снага једног народа и његова духовна самосвијест, која се огледа у веза-
ма са прошлошћу и предањима предака, што је све релативизовано, па и
обесмишљено демократским принципом националне самоидентификације,
по којем је било довољно да се неко „осјећа“ Србином, па да загосподари
српском духовношћу. Тек данас постајемо свјесни колико је овим преврат-
ничким чином српска књижевност била десрбизована.
Та слобода да се узурпира водеће мјесто у националној и књижевној кул-
тури српског народа, а не само у српској књижевности, по принципу личног
103
самопредјељења, која се потом десетљећима промовисала путем школског

система, посебно гимназијског, у коме је изборна настава књижевности, како
ју ју је задало титоистичко југословенство, почивала на алтернативи између
мештра Андрића или мештра Крлеже, упечатљиво свједочи на који се то на-
чин сламала српска духовна самосвијест и „српско становиште“, што је оста-
вило дубоког трага на гушењу суверенитета над властитом књижевношћу.
Помишљамо ли на могућност да би неком Србину могло пасти на памет да
исто покуша да уради са хрватском књижевношћу, тако што би се просто
прогласио Хрватом и потом засјео на водеће мјесто књижевности у Хрвата,
у којој су чак и српски писци родом из Хрватске од стране „домољубне“
књижевне критике увијек били маргинализовани? Одговор на ову фанта-
стичну могућност више је него лаконски: – Нема шансе!
Међутим, кад су у питању Срби, јавност је као допингована пратила како
се један некоћ у младости декларисани јагићевски Хрват самопроглашава
Србином, каквим се Андрић објављује уочи Новосадског договора, иако је
дуго времена, до 1913, писао чак и етимолошким правописом, а потом постао
најзагриженији хрватски скерлићевац, што ће рећи идеолошки антивуковац,
чији је сљедбеник остао и након што су сви, али сви хрватски писци одбаци-
ли Скерлићеву екавицу и вратили се с почетка Првог свјетског рата на Вукову
ијекавицу! Од тада па до 1951. Андрић је југословенски унитариста, а онда
већ од 1949. године од некадашњег скерлићевца на наговор времена постаје
идеолошки вуковац, штавише његов најватренији пропагандист.
3. Зашто је Андрић свој „прелазак“ у Србе учинио декларативним на

начин своје јунакиње Анике, за коју каже да је то била година `у којој се Ани-
ка објавила`? Из којих порива би у вријеме владавине антиклерикализма и
комунистичког братства и јединства које је промовисала антиправославна
титографија, која је била више него наглашено прохрватски профилисана,
један католички писац по вокацији, нашао за сходно да посрбљује своју
књижевност која у бити уопште није имала православних елемената? Није
ваљда зато што је Србе толико волио?
Андрићев избор152, према нашем суду, био је мотивисан највишим
циљевима: да као јудеокршћански „фра Иво“153 буде највећи српски
152 Владан Десница се такође књижевно самоопредијелио као српски и хрватски писац, што
хрватској културној политици не смета да га поима искључиво као хрватског писца. Тако се
`унапређује давнашње, премда историјски неистинито начело хрватске политике, по којем нема
нити је било српске политичке индивидуалности у Хрватској`.
153 Не без сарказма, тако га је звала београдска чаршија, која је схватала да према Андрићу Тито
има становити отклон, али да му ништа не може, осим што му је, незадовољан што то није био
104
књижевник чиме би се српска књижевност у значајној мјери хрватизовала.

Ако се путем књижевности зрцали дух једног народа, оправдано се намеће
питање шта је то у Андрићевом дјелу препознатљиво српско? Да није то
што је управо српској књижевности порицао било какав допринос духов-
ном животу Босне за времена Турске тврдећи да српска књижевност „није
дала никаква књижевна дела која би била слична онима што су их створили
фрањевци.“154 Ову реченицу у једној докторској дисертацији која обавезује
на истинитост и нипошто није књижевни текст, како је неки схватају, никада
не би написао један српски писац ма колико био склон самопљувању, али
зато би један србофобним хабзбугизмом задојени католик који је бранио
докторат у изразито антиправославној средини. Циљ тезе је био да се докаже
хрватски карактер средњовјековне Босне, као што је Андрићево данашње
промовисање у водећег босанскохерцеговачког писца требало да служи као
показатељ хрватске државности Босне и Херцеговине!
У историји Андрићевих хрватско-српских односа нема реченице која
је изречена са више језуитског155 презира156 према српској култури која је
чинила камен-темељац „предтурског“ времена, у којем је проценат хрват-
ског живља у Босни био уистину миноран, поред тога што је увредљиво
неистинита јер пренебрегава чињеницу да је српска народна књижевност,
усмена, дакако, управо сачувала свједочанство о богатом духовном живо-
ту Срба под Турцима и памћење на славну прошлост. То је она пребогата
књижевност због које је, а све да би је Хрвати преотели, био организован
Бечки књижевни договор, а коју Андрић из само себи познатих разлога
заборавља да истакне, иако је управо српска народна поезија задивила уче-
ну Европу, па и самога Копитара, који је спремно тврдио затеченом Вуку,
Крлежа, ускратио пријем послије додјеле Нобелове награде. Има јасних индиција да је Андрић
1941. хтио да се стави на располагање поглавнику Павелићу, што је преко његовог кума Густава
Крклеца пренесено Мили Будаку, на шта је овај одговорио „да Поглавник прима у дипломатску
службу и горе од њега па зашто би онда одбио да Андрић буде министар у влади НДХ.“
154 И. Андрић, Дисертација, In: Б. Тошовић, Иво Андрић: Грац–Аустрија–Европа, Грац–Београд,
2009, 169.
155 Језуити су организација створена у јеку реформације за спас пољуљане папске власти, која је од
својих чланова захтијевала беспоговорну послушност папи. Језуити су споља могли бити друге
вјере и примити другу вјеру, али су остајали послушни папи. Игнације Лојола (1491–1556),
утемељивач језуитског реда године 1540. успио је да папа прихвати статуте реда, чиме је на-
стала Дружба Исусова. Израдивши преко посебних духовних вјежби одгојне принципе да људи
постану савршено послушни, језуити су основани да служе цркви и раде на унутрашњој обнови
католичанства, у чему их одликује тријезно предање Христу, кроз медитацију, уз гесло „по-
слушност цркви – послушност Христу, служба папи – служба Христу“. Језуитски рад усмјерен
је првенствено против православне цркве.
156 Написао ју је `типичан масон – бескарактеран и лукав, који је умио добро говорити и писати`.
105
који није схватао да се неко може дивити нашим „сљепачким пјесмама“, да

такве поезије нема ниједан народ у свијету.
Да наш однос према Андрићу као предводнику стратегије десрбизовања
српске књижевности и надаље не би био прожет само `добрим намјерама,
али и незналачким, веома штетним лутањима` (В. Крестић)157, то свој однос
према овоме писцу морамо сагледати у свјетлу његових стварних намјера
којима се руководио кад је одлучио да пређе са својим дјелом у ту „никак-
ву“ књижевност, будући да и данас многе његов чин обмањује. Управо од
Андрића, комунистичког државног писца, чија докторска дисертација врви
од вјерске нетрпељивости и према муслиманима и Србима, сеже тај зао дух
самопорицања. Он је у значајној мјери проузрочен од стране тог некадашњег
Хрвата, који се из политичко-прагматичних разлога дефинисао српским
писцем остављајући без јасног одговора зашто би један хрватски писац же-
лио да уђе у такву „никакву“ књижевност, наносећи неопростиву увреду
тој књижевности, унизујући је као, уосталом, и цијелу српску нацију. Док
никако да изађемо из вербалног кошмара Андрићевих самоидентификација,
питамо се треба ли да отрпимо овакву очигледну увреду која нам је на-
несена од стране највећег „српског“ писца? На то да не смијемо пристати
на самопорицање, штавише, на самопљување од оних које смо на наговор
времена признали као своје, упозорава нас, поред осталог, увијек будни
академик Василије Крестић када поводом нашег односа према Хрватима
опомињуће изјављује:
„Док трпимо ударац за ударцом, увреду за увредом и понижење за
понижењем, уцену за уценом и наивно верујемо да ћемо ћутањем и благим
опоменама стећи њихову љубав, да ће се призвати памети, да ће се изменити,
да им више нећемо бити објекат над којим ће своје комплексе безобзирно
и дрско испољавати“, академик Крестић разобличавајуће закључује: „Ми,
после свих искустава које имамо са Хрватима, требамо да будемо свесни да
они, кад је реч о Србији и Србима имају јасно дефинисан став. Тај став је,
уз часне изузетке, у свим својим аспектима, у дужем временском периоду,
унисоно антисрпски, наглашено хрватски па и великохрватски.“
Исказујући захвалност нашем великом историчару који нас учи смјелости
изрицања, на овоме трагу изводимо закључак поводом Андрићевог прела-
ска у српску књижевност; тог заштићеног државног писца који никад није
157 Заборављамо да „људи глуме себе исто тако као што то чине и цркве, државе, политичке партије,
имајући о себи програматски узвишено мишљење и уопће све што је људско приказује се у
најбољој кондицији због друштвеног угледа и кредита“, ријечи су Андрићевог такмаца М. Крле-
же, исказане са позом, које се могу односити на Андрића, премда је и сам Крлежа имао о себи
програматски узвишено мишљење .
106
био изложен критичко-идеолошким приказима: био је то управо унисоно

антисрпски, наглашено хрватски, па и великохрватски чин. У име највишег
самопостављеног циља овај, у правом смислу те ријечи, сионски мудрац, у
својим духовним вјежбама је обредно прекројио свој национални идентитет
у Српски, доживјевши за живота да буде глорификован као највећи српски
писац. Његово национално преосмишљавање ка српству, формално у осно-
ви, оставило је неизбрисив траг на дисконтинуитету српске књижевности,
чији је најбољи писац препознатљив по „фратарском“ циклусу.
4. У роман „На Дрини ћуприја“, за који је добио највећу свјетску

књижевну награду, Андрић је помно укодирао ехо pontifexа maхimusа, како
гласи име за папу, које у буквалном преводу са латинског гласи – „градитељ
мостова“. Такав градитељ мостова међу народима, који би да преброди Дри-
ну, границу између Запада и Истока, до које се у главама нарочито бри-
танских колонијалних балканолога простирала хрватска Југославија, био
је и духовни неимар Андрић, поклоник ватиканског градитеља мостова.
Путем овог романа, који има своје подрумске и таванске шифроване тајне,
требало је да буде „форсирана“ Дрина, на којој је писац сазидао своју ли-
терарну ћуприју преко које је Запад требало да крене у „просвјећивање“
и „цивилизовање“, а уистину, хрватизовање тих „варвара“ са православ-
ног Истока 158 уз непосустајуће затирање ћирилице, у којој је симболизо-
ван „крст српске националне судбине“, а која се у нашем времену убрзано
замјењује натовском латиницом.
Нобелова награда управо овоме дјелу, које у себи садржи бројне сублимне
промасонске поруке, никада није давана без помно избалансиране идеолош-
ке позадине од стране европских сила, којима је потчињен и Нобелов коми-
тет као моћна полуга глобализма. Путем њега намећу се одређене културне
и научне вриједности читавом свијету, па је тако било и у случају Андрића,
који је, не без дипломатске проницљивости, избор за највишу свјетску на-
граду прокоментарисао ставом да сада веома дуго таква награда неће доћи у
словенски свијет, мислећи, дакако, на онај православни који је, ето, на сим-
боличан начин био „одрађен“ управо наградом додијељеном њему, католич-
ком „пребјегу“ који се самопрогласио Србином, будући да су приговори так-
ве врсте одавно стизали овој свјетској институцији контроле над науком и
умјетношћу – да заобилази православни свијет. Оваквим избором од стране
158 Демонократски Запад је то учинио у нашем времену путем нуклеарног НАТО бомбардовања
Србије 1999. године, пуна два и по мјесеца, од стране најјачих западних земаља и без одлуке
Уједињених нација, које након тога дефакто и не постоје.
107
европске културне и научне елите, која се активно укључила у десрбизовање

Срба и српске књижевности путем Андрића као преличеног српског писца,
а која је највећма, неизабрана, био је и вук сит (онај фабијански, у јагњећој
кожи) и овце на броју!
Од тада је српска књижевност била тако профилисана да не буде право-
славна, већ прокатоличка и прохрватска, којом доминира масонизовани
хрватски конвертит, калајисан духом унијатским и јудејским. Остаје исти-
на да су од 1951. године, кад се Андрић самопрогласио српским писцем,
Срби доспјели у спиралу духовног поробљавања и манипулативних техника
испирања мозга хипнотисањем сербокроатистичком квазинауком, којом се
рационалистичко-критичка функција свијести искључује, док је емоцио-
нални одзив на различите братствојединствене тезе био предвидив и пот-
пуно одговарао манипулатору. Путем перманентног културолошког рата,
чије су посљедице геноцидне, Србима је кроз свепрожимајућу сербокроа-
тистику, као нужну фазу која је водила ка потпуном хрватизовању српске
духовности, поступно мијењан осјећај за властитите националне и културне
вриједности. Оне су биле измјештене изван окриља православне духовно-
сти све даље ка мултиконфесионализму и свејединству различитих култура,
што је на концу отворило простор да им се за највећег књижевника (само)
наметне један јагићевски Хрват под кринком југословенског интегралисте
штросмајеровског, јудеокршћанског типа и интернационалисте који се де-
сет година прије добијања Нобелове награде пројектовано самопрогласио
Србином и ставио на чело српске књижевности. У томе је био свесрдно под-
ржан од стране образовног система, који је братство међу Србима и Хрва-
тима фаворизовао у правцу који је зацртао католички филолошки програм,
а који је у пракси значио планску десрбизацију српске културе нарочито
путем књижевности тог по свим назнакама ванбрачног сина травничког
фратра Алојзија Перчинлића. У циљу еманципације од наводног етнона-
ционализма и, нарочито, српског хегемонизма, који је Србима константно
пришиван ради сламања националног духа, употријебљена је била сва сила
менталног кроћења у којем су недодирљиве иконе биле управо један унијат,
гркокатолик Вук, глорификован као реформатор српскохрватског језика,
те самопроглашени Србин Андрић, као највећи српски писац, док се так-
ва иконографија уопште није наметала хрватској култури, чији је водећи
књижевник Крлежа био познат као нескривени србофоб.
108
Андрић – „хрватска посебност“
1. Од 1874. године па до данас путем школског система, подржаног

Бечким и Новосадским договором, који су „сви били на нашу штету“ (С.
Реметић), одвијао се континуирани процес сакаћења српске културе и
хрватизовања Срба путем Срба католика, а по упутама оних потеклих од
масонизоване словенске Германије. Зашто баш путем њих, питао би врли
питац неки?
– Зато што су управо Срби католици, изабрани да чине темељ вјештачке
хрватске нације, постајали најревноснији Хрвати, док су кроз ту исту
идеологију Срби нестајали, претапајући се у анационалне Југословене. Ра-
дило се о веома дјелотворном поступку да свака антисрпска идеологија којом
сe проводиo процес десуверенизовања једног аутохтоног и староставног на-
рода, који је некоћ био стуб европске цивилизације, неизоставно као ча-
робни састојак мора да у себи има уграђену идеју југословенства. Стога је и
пројугословенска идеологија глобализма, какву реафирмишу тзв. обновитељи
србистике, позната као вуковска идеологија Срба сва три вјерозакона, упра-
во наглашено мултиконфесионална и перфидно пројугословенска. Притом
се само Србима намеће овакво `заједништво које им је дуго везало руке
све у намјери да не покваре позицију своје браће у западним крајевима`,
објашњава професор Реметић због чега је идеологија југословенства била
тако добро примљена: како би Срби, територијално раштркани у неколико
југословенских република, могли да живе у јединственој држави.
Доказана је, наиме, истина да су Срби подложни нестајању кроз било
који вид југословенства, док су Хрвати управо подложни супротном про-
цесу – настајању кроз Југославију. „Нестанком Југославије, Срби бивају
затечени у нестајању,“ луцидни је и само на први поглед парадоксалан ко-
ментар професора Миле Ломпара на српска лутања под једновјековном
идеологијом југословенства, због које умало да изгубимо своју православ-
ну душу и карактер. Наиме, путем тезе о тзв. Србима сва три вјерозакона,
како су је крстили илуминизирани линвополитички државотворци вјешти
тајној означитељској пракси путем које се игром симбола влада народи-
ма, тзв. Срби католичког вјерозакона најпостојаније су се зближавали у
језичком и културном смислу са Србима источног вјерозакона, како је гла-
сила језуитска формула употријебљена на Бечком договору. На тај начин
Срби су били изложени својатању и немилосрдној крађи духовног блага,
које је преко ноћи реетикетирано као хрватско, о чему свједочи трагична
судбина српског језика и српских народних пјесама. У основи, овом врхун-
109
ски осмишљеном обманом западни мешетари, имајући огромно искуство

у прозелитском заговарању религиозног уједињења, грдно су обманули не-
писмене Србе и њихове полуобразоване појединце којима су, као писменим,
дали у руке суверенитет и над српским језиком и књижевношћу. Остало је
било још једино да их хрватизују „њима самима“, путем Андрића као Срби-
на, да би се тај тајни програм са јудеомасонским елементима проводио до
данас улазећу у акутну фазу.
Преласком изворних етничких Хрвата чакаваца и Новохрвата кајкаваца
на српску штокавицу, што је одавно, још у XVI вијеку осмишљено у вати-
канском демонолошком подземљу, створена је вјештачка хрватска нација,
чиме је хрватство ослобођено укољенчености на чакавски микроареал про-
ширивши се на покатоличене Србе штокавце са отвореним простором за
католичење Срба православаца. Био је то одлучни моменат у пројектованој
експанзији хрватства, у чему се нису либили ниједног средства. Магичном
тезом о Србима три вјерозакона, коју су могли да осмисле само сионски
мудријаши једна је микројезичка етничка заједница чакаваца преласком
на језик покатоличених Срба, који су потом хрватизовани, отворила про-
стор за неслућену експанзију хрватства на све српско. Радило се о луцидно
осмишљеној завјери против Срба на цијелом етничком простору од стране
западних кршћана, чија су ударна песница још од Бечког договора били
управо Срби католици.
2. У десрбизовању свега српског настојала се по сваку цијену прећи има-

гинарна геополитичка граница на Дрини коју су давно повукли британски
балканолози да буде граница Истока и Запада. Значај Андрићеве На Дрини
ћуприје био је управо у томе што је овај архитекта духовних мостова својим
романом метафизички премостио Дрину која од тада не раздваја Запад од
Истока; путем кога је хрватство могло да се прелије на српство, а са хрват-
ством и (јудео)католичанство предвођено „градитељем мостова“, Христо-
вим викаром на земљи! Тим својим романом Андрић, тај `ничији син свих
нас` је у име западних цивилизаторских утицаја које не престаје да призива
у својој дисертацији, исправио криву Дрину која је у великим колонијалним
картама Европе дотад раздвајала два пола европске цивилизације, западно-
католичке и источноправославне.
Као симболична караула у западном путу на Исток, у Вишеграду и Ре-
публици Српској, која се већ двадесет година налази под протекторатом
међународне заједнице, у славу овог романа и његовог аутора подигнут је
Андрићград, који на посредан начин у ствари велича „нови англоционистич-
110
ки поредак“.159 Управо је лажни конвертит Андрић призван да служи ширењу

глобализма код Срба, који су испројектовале архитекте универзализма, да
буде симбол нове српске глобалне културе која треба да окултистички споји
све три конфесије и уподоби се захтјевима и вољи четврте, водеће, јудејске
конфесије. Таква наднационална култура, коју симболизује Андрић, по вољи
Сороша и Давоса већ се успоставља над Србима, носиоцима опасног вируса,
„духа противрјечења цијелом свијету“ (Ж. Дитур). Како би се ослободили
властитог етноконфесионализма и „бољке“, светосавља, препоручује се као
етнополитички образац андрићевски, а уистину јудеокршћански мултикул-
турализам, тај својеврсни вјерски паганизам, заустављен на Уни, а нипошто
на Дрини, јер је међа нашег посустајања и одустајања пред силама глобализ-
ма управо у Ћопићевим и мојим Хашанима. Међутим, откад је награђена
Нобеловом наградом, вишеградска на Дрини ћуприја постала је симболички
мост преласка западног хришћанства на Исток, а што у пракси значи хрват-
ства у српство, чиме се на дјелу потврђује Андрићево макијавелистичко
увјерење да `између онога што се десило у историји и онога што се дешава
данас постоји само једна разлика – временска, других разлика не може ни
бити, јер су и то били људи од крви и меса`.
Истовјетан однос данас влада између Вука и натовских србиста који
умјесто да одбију поновну књижевнојезичку колонизацију, постадоше вукови
у јагњећој кожи по налогу англоциониста, препознатљивих по „језику трго-
ваца и рекламних агената“, како их назива Жан Дитур. Та шестоколонашка
нова србистика показује управо зачуђујућу компатибилност са Андрићевим
самопроглашењем за Србина, које је почивало такође на вуковским основа-
ма. Својим редефинисањем националне припадности на основама језика, а
не вјере, Андрић је визионарски антиципирао идеолошке промјене које ће
се у будућности десити успостављањем владавине новог свјетског поретка;
под којим се убрзано наставља да проводи културна асимилација право-
славних Срба и полуколонијалне Србије од стране данашње Аустроугарске
зване Европска унија. Подједнако тако, поновним заживљавањем вуков-
ског концепта у националном самоодређењу, преко кога се и сам Андрић
прогласио за Србина, србистика се потврдила као новосвјетскопоредско
учење. На том еунијатском етноинжењерингу наставља се кодирати српска
књижевност путем Андрића као европског писца, чијим је дјелом још за
времена комунизма отпочело њено каналисање и одвођење од светосавских
коријена као живог извора који никад не пресахњује, да би се у исто вријеме
159 Такав је и град Астана у Казахстану, пројектован тако да буде град илумината и симболизује нови
свјетски поредак!
111
код Срба маргинализовали српски писци уроњени стваралаштвом у свој

православни етнос.
3. Као преличени „вуковски Србин католик“, што је само друго име за

јагићевски схваћеног Хрвата, који је у докторској дисертацији тврдио да је ка-
толичка црква „његовала живе снаге и на тај начин до новог доба спасла кон-
тинуитет духовног новог живота и непрекинуту националну традицији“160,
Андрић је властиту књижевност редефинисао по истоме кључу, тако да је
посриједи ребус који се лако чита ако се зна по ком критеријуму је та уи-
стину фарисејска самоидентификација била проведена. Андрићево српско
самоопредјељење симболичке је природе као и и његов прелазак на екави-
цу или употреба ћирилице, у чему управо опонаша босанске фрањевце, за
које у дисертацији каже да су се „дуго служили ћирилицом“ и указује на
упорност са којом су они настојали да сачувају своју ћириличку азбуку. Он
наводи да је Дивковић објавио своје преводе у Венецији, а како тамо није
било штампарије са ћириличким словима, сам их је изливао. Писмо којим
се Дивковић служио, наставља Андрић, јесте босанска ћирилица, која није
ништа друго до курзивно писмо обичне ћириличке азбуке, под незнатним
утицајем глагољице и латинског писма.161
Као што се види, Андрићева задивљујућа способност симболичке
игре, која је била својеврсна игра Аске и вука, масонски је испосредова-
на као и његов избор да пише нпр. ћирилицом што, као прво, није било
у вези са српском ћирилицом, већ са тзв. босанском ћирилицом, писмом
фрањевачких фратара, који су је користили као властито писмо. Другим
ријечима, он ћирилицу уопште није сматрао српским писмом, већ такозва-
ном босанчицом, видећи у њој босанско „завичајно“ писмо. У том контексту
посматрано и пишчево национално декларисање симболично је као и дока-
зи који су навођени у прилог Андрићевог српства, попут његовог служења
ћирилицом, што не одговара истини, јер су хрватски издавачи његова дјела
штампали латиницом, а он сам у дневницима које је водио прешао на лати-
ницу даном ослобођења Београда.
Уистину, ствар је нашег знања о симболичкој природи Андрићевих
„прекљученија“, међу њима и оних да се Андрић 1941. према изнесеним
доказима Винка Николића162 нудио ен-де-хашкој дипломатији, док Ко-
160 И. Андрић, Дисертација, In: Б. Тошовић, Иво Андрић: Грац–Аустрија–Европа, Грац–Београд,
2009, 169.
161 Б. Тошовић, Иво Андрић: Грац–Аустрија–Европа, Грац–Београд, 2009, 169.
162 Никола Петковић, предсједник Хрватског друшта писаца за ову Николићеву тврдњу каже да
није вјероватна док за тврдњу Косте Павловића да је Андрић симпатисао Дражу, каже да је
112
ста Ст. Павловић за писца тврди да је симпатисао Дражу – да ли ћемо та

његова пресвлачења или „преличавања“ читати у изворном или пренесе-
ном значењу, у вуковском, јагићевском, масонском парадигматском кључу,
или пак у језуитско-фратарском кључу, не запостављајући ни Андрићу
својствени конформизам и прилагођавање околностима из којих је знао
по себе да извуче највећу корист. Из сваког од тих различитих „читања“
добићемо различите одговоре о његовом језичком, националном, култур-
ном, али и интимном профилу. Притом је најпарадоксалнији његов српски
национални идентитет, који је исходишно управо вуковски, а потиче из
масонске обредне школе послушности, проистекле из јансенистичко-
просвјетитељске нордијске школе мишљења.
4. Остаје нам да се сагласимо са истином по којој је `једном масон, увијек

масон`, иза којег се у суштини скривала тајна политичка партија западног
свијета, која је истицала своју изабраност и право на експлоатисање осталог
дијела човјечанства. Андрићев избор да пређе из јагићевских Хрвата у ву-
ковске Србе мотивисан је управо масонским разлозима узурпирања српске
књижевности, у чему га нису пречиле никакве етичке или хришћанске пред-
расуде. Као масон, одбијао је да се самоидентификује према јагићевском
критеријуму вјере, већ се у име прокламоване вјерске толернције, коју ма-
сонство високо афирмише, „прекључио“ на вуковско натконфесионално
српство.163 У основи, радило се о чистој симболичкој манипулацији наци-
оналним осјећањем и расном преузвишености у корист личног интереса и,
наравно, интереса братства.
У име обнове вуковског језичког концепта, чему је управо Андрић дао свој
допринос, а у данашњици новосрбисти, он се послије рата, уочи потписивања
Новосадског договора, којим је запечаћена судбина Срба у новој Југославији,
од некадашњег антивуковца, какви су били сви скерлићевци, преобратио у
водећег вуковца постајући његов најревноснији агитатор. Рекло би се: до-
ратни монархиста се, слиједећи врхунски масонски принцип да примјењује
енергију Луцифера, Свјетлоноше, наједном прекључује у комунистичког
пропагандисту и борца за братство и јединство Срба и Хрвата, те путем
вуковске језичке парадигме, у времену владања јагићевског принципа
у националној класификацији, властиту књижевност на нов начин реде-
финише као дјело Србина католичког вјерозакона. Његово прекључење у
вјероватнија.
163 Исходишно, масонство је у служби јудеомасонства, а то значи јудејског клерикализма, који је
управо најгеноциднија свјетска националистичка идеологија
113
српску књижевност учињено је безобредно и крајње формално, вађењем

личне карте у којој у рубрици народност пише „Србин“. Резултат таквог
револуционарног идентификовања путем вуковског концепта био је управо
опсјенарски: он и даље остаје `ренегатски католик и босански Хрват`, али
и кроатизатор српске књижевности чије су „очи отежале чекајући сунце са
запада“164.
5. Све Андрићево провокативно „обредно самодефинисање“ интер-

културног писца165 имало је ритуални оквир масонског жртвовања ради
већине. Такав је пуни смисао редефинисања властите књижевности у свјетлу
српске националне самоидентификације, проведено под језуитским геслом
„у ћутању је сигурност“, којим се руководио цио живот. О том тенденциоз-
ном преименовању себе у Србина он није говорио, као да прелазак у Србе и
није био ангажман који би завређивао реченицу образложења, сводећи тај
чин на административно вађење личне карте и пасоша, иако су посљедице
биле далекосежне и нипошто формалне по српски национални идентитет
и књижевни суверенитет. Радило се о рушењу читавог десетовјековног
означитељског поретка у српској књижевности и о томе да се у посљератно
вријеме владавине јагићевског принципа у националном одређењу Андрић
једини самодефинисао према вуковском принципу, по коме српским језиком
говоре штокавци сва три вјерозакона.
Умјесто да буде само јагићевски Хрват, Андрић је у својеврсном
означитељском перформансу, у личној карти из 1951. године себе редефини-
сао као Србина потврђујући и овом приликом да иза сваког реформаторства
стоји масонство. Као недодирљива величина из времена владавине црвеног
Хабзбурга, он нигдје није морао да се правда како се уистину „осјећа“ као
(вуковски) Србин, а управо је у томе био камен смутње звани: „родио се
као Хрват, а живио и умро као Србин“. Да би себе могао редефинисати као
Србина који ће као такав да стане на чело српске књижевности, морао је
да реафирмише већ помало затравњену Вукову икону са турским фесом на
глави и Андрић је то смјело урадио уочи потписивања Новосадског дого-
вора, када тај „пјесник и агитатор“ који је припадао „дјчацима који су изаз-
вали рат“ (Лав Троцки), свјетски рат, на себе преузима обавезу да наговори
Србе да пристану на устоличење братство-јединствене сербокроатистике,
глорификујући Вукову улогу на Бечком књижевном договору као водећу,
премда је он био само пијун у рукама бечке администрације.
164 П. Палавестра, Књижевност Младе Босне, књ. 2, Бања Лука, 2012, 214.
165 З. Ковач, Поредбена и/или интеркултурна повијест књижевности, Загреб, 2001.
114
За ту прилику Андрић у пет есеја пропагандистички велича овог

бечкопоштоватеља, којег назива „најмудријом српском главом“, а све како
би Срби тим лакше прихватили договор којим им је преотет суверенитет
над српским језиком, који су од 1954. до Декларације о хрватском језику
1967. морали да дијеле са Хрватима, да би чином самопроглашења Хрва-
ти просто српскохрватски језик преименовали у хрватски, а Срби до данас
остали заробљеници утваре о српскохрватском језику, чији рјечник САНУ
наставља да штампа под двојним именом језика. Стога је више него ретор-
ско питање да ли је Андрић као први потписник Новосадског договора на-
ступио као Србин или управо као Хрват с обзиром на трагичне посљедице
Новосадског договора, којим су Срби изгубили суверенитет над српским
језиком, да би потом путем овог „најсрпскијег“ писца који пише ћирилицом
и екавицом, Срби на посредан начин изгубили суверенитет и над српском
књижевношћу, која допада у руке овог масонско-папског Србина католика.
6. У трагању за истином о српској књижевности која би била на тра-

гу српског филолошког програма, изван диктираних западних промасон-
ских интерпретација, којима се исказује оданост луциферовској мудрости;
у истинској потрази за истином којом не бисмо упадали у још већу замку
коју су нам поставили европски елитисти са својим идеалом изабраности и
посебним правом да управљају „мрачном већином“ човјечанства, што је по-
никло у јудаизму, још једном се запитајмо у чему се огледала та завјереничка
субверзија „преласка у Србе“, која је Андрићу омогућила да тако костимиран
„заблиста пред покољењима“ српских књижевника?
– Посве сигурно у томе што је Андрић знао да је српска књижевност
књижевност духовно великог и аутохтоног народа, којем се наметнуо за
водећег књижевника управо он, фратарски син, који је писао да српско-
православно свештенство „није развило никакву166 литерарну дјелатност,
166 Андрићева дисертација је данас у федералном Сарајеву инкримисана као прворазредни ангажо-
вани и тенденциозно, тј. намјерно усмјерен антимуслимански (антибошњачки) памфлет, док је у
сарајевским немуслиманским круговима неокомитетлијски оквалификована као „опасна литера-
тура“. Овакви диспаратни судови не тичу се само различитих читалачких кодова већ понајвише
оних културолошких, идеолошких и националних, што све сеже до пароксизма, којем вријеме
не умањује снагу. При томе се негативан суд о Андрићу, који је трајно прешао под јурисдикцију
хоџа и хаџија, износи у име уммета јер је Андрић наводно нагрдио све муслимане, тако да се
ово својеврсно уопштавање прелило зацрнивши цјелокупно Андрићево дјело. Нико од Срба да
помене како је Андрић на својеврстан начин „нагрдио“ и Србе потпуно их ликвидирајући из
духовног живота Босне за вријеме турске управе иако су чинили већину становништва у Босни
створивши највеличанственију усмену народну књижевност, којој се сва учена Европа дивила.
Будући да је била усмена, а не писмена, није од стране Андрића уопште вреднована јер је он
115
нити је дало икакав допринос култури који би био вредан помена.“167То

нипошто не значи да су Хрвати у својој масовној пљачки свега српског
Андрића „отписали“, будући да га је при проглашењу Хрватске чланицом
ЕУ њен премијер сврстао у најпознатије Хрвате, уз раме са самим Теслом,
називајући их `хрватским посебностима`. У исти мах ХАЗУ Андрића без
проблема смјешта у „двојне писце“. За неке друге Хрвате Андрић је опет
„само хрватски писац и доказ тога да је могуће да један хрватски писац пише
на српском“ (Слободан Просперов Новак).
У времену када се српско православље нашло у процјепу између
иновјерних муслимана и кривовјерних Латина и у владавини јагићевске
сербокроатистике која је почивала на вјерском принципу и оном другом,
да „сила представља закон којем морамо да се повијујемо“, који је тако дуго
владао палим умовима генерација српских интелектуалаца од године Вукове
смрти омогућавајући стварање хомогеног хрватског „политичког“ народа
од тзв. Хрвата грко-источне, православне вјере, Андрић, тај скутоноша си-
стема, без разлике да ли се радило монархистичком или комунистичком,
свој национални, али и филозофски идентитет „чита“ у вуковском слобод-
нозидарском, анационалном и натконфесионалном парадигматском кључу
преко критеријума језика који је гласио „Срби сви и свуда“ и „брат је мио
које вјере био“. Био је то онај извикани промасонски догмат потекао из ау-
строславистичке и јансенистичке вуковске србистике који је остао једна
квазинаучна малверзација према којој се самоидентификовао и поетски
чаробњак Андрић. Њему је до одласка на „вјечни исток“ била, рекло би се,
туђа подјела према вјери јер се она кршила са изворишним масонским по-
стулатима, а није му ни користила те је себе самодефинисао преко вуковског
схваћања Срба.168 Стога је и његова књижевност, по природи ствари, такође
припадала духовној вриједности Срба сва три вјерозакона.
7. Управо дјело које припада таквој књижевности, које је са становишта

националне припадности `свачије и ничије`, а уистину је дио великохр-
ватског пројекта169 које непорециво свједочи о националном мазохизму
за мјеру духовног живота, према нордијској методологији, узимао само публиковану, писану
књижевност.
167 И. Андрић, Дисертација: In Б. Тошовић, нав. дјело, 167.
168 Ту исту тезу промовисао је и још један српски просвјетитељ Доситеј Обрадовић, такође попут
Вука, масон. Обојица масона почивају данас испред велике српске богомоље, Саборне цркве у
Београду.
169 Великохрватски пројекат осмишљен је према закључцима Авноја, 1943. године, како би се грани-
це Југославије искројиле против интереса српског народа, чији делегати су „случајно“ закаснили
на засједање у Јајцу Он је потврђен уставом СФРЈ из 1974. гдје је прецизирано да југословенске
116
српског народа, било је по вољи глобалних институција каква је и Нобелов

комитет, тај мајстор сцене који је ономадне додијелио Нобелову награду
Србину Андрићу за његову „На Дрини ћуприју“. Јавност је опет Андрићево
канонизовање за српског писца и етноним „Срби“ читала у владајућем
јагићевском коду као да се ради о Србину православног вјерозакона. Пра-
вилно „откључавање“ енигме зване Андрић као Србин није могуће, а да се
претходно не проникне у спиновано значење овог етнонима према једном
и другом кључу, при чему је Андрић себе енкодирао као вуковског Србина,
а јавност га је декодирала као јагићевског! Без разумијевања ова два раз-
личита кода није могуће протумачити пишчево умијеће спиновања, које
се огледало управо у другачијем поимању етнонима Србин, српски народ,
српска књижевност.
Његова означитељска рокада са националним идентитетом у времену
када се наша елита одрицала српског становишта састојала се управо у
томе што су га други „читали“ у владајућем јагићевском кључу као пра-
вославног Србина налазећи потврду за то у његовој употреби екавице и
ћирилице, као и у изјави да је српски писац. Оваква двопланска субвер-
зивна идентификација са српством, али без вјерске компоненте, била је са
идеолошким предумишљајем и као таква управо антинационална. Значила
је својеврсно расправослављивање српске књижевности тако да је пиш-
чево самопредјељење у основи лажно будући да је бит српства управо у
православљу. Једино код Срба свако ко превјери и изађе из православља лако
прелази и у другу нацију. Стога је свака национална самоидентификација
са српством путем језика лажна, а ко то чини у најмању руку се лажно
представља као Србин. У том погледу је и вуковска обновљена „србистика“
– лажна србистика јер игнорише и опориче светосавље будући да код Срба
сви они који издају православље престају бити Срби већ прелазећи у друге
народе узимају и нови етницитет не враћајући се у српство осим у ријетким
изузецима, али и тада путем православља.
републике имају право на самоопредјељење до отцјепљења. Арбитражна Бадинтерова комисија

почетком деведесетих година је на основу тога устава утврдила да југословенске републике имају
право на самоопредјељење до отцјепљења.
117
Андрићева „прекљученија“ резултат културе лажи
1. Зашто се Андрићево симболично самоодрицања од хрватства и

симулацијско идентификовање са српством настоји неистинито да прикаже
иако такав избор има несумњиво своје наличје које културидеолошки Срби,
и данас кодирани југословенством, не желе да виде?
Андрић је знао да аутентично српско национално становиште још од
XII вијека почива на православљу; од када нас је Свети Сава ујединио као
народ кроз православну вјеру, што је могло да пође за руком само једном
светитељу, а што данас настоје да проведу у дјело јудеокршћански еугеничари
стварањем вјештачких нација на принципу вјерске интеграције, као што је
хрватска, бошњачка или пак јеврејска нација, чије утемељење у нововјековној
култури прати и интегрисање преко оживјелог хебрејског језика. Андрић је
знао да су Срби народ православни, тако да је његово самопроглашење за
Србина без вјерског самоопредјељења у најмању руку формално будући да
се у српство улази преко православља српског стила и искуства, а не преко
личне карте или пасоша, тако што бисте се самопрогласили Србином јер
вам то из неких разлога користи. Свака друга идентификација са српством
својеврсна је лажна рационализација. Проблем је у томе што савремена кул-
турна политика почива на лажи, у којој је могуће да највећи српски писац
буде лажни Србин који је узурпирао трон српске књижевности тако што се
самопрогласио Србином. Таква је и наша најновија језичка политика која
би да почива на тзв. вуковском принципу Срба сва три вјерозакона који
нам је намјетнуо србофобни хабзбургизам бацајући нас у Јудин загрљај са
српским конвертитима, а којима су Србима узапћена права на суверенитет
над српским језиком, књижевношћу и писмом, на концу, над цјелокупном
националном културом. Подједнако тако, преко тајних конвенција коло-
низована нам је на Берлинском конгресу национална историја и дата на
располагање бечко-берлинско-ватиканско-масонском хабзбургизму да нам
кроји лажну историју како њима одговара, а која почива на нордијској ска-
ски о досељавању Срба на Балкан у седмом вијеку, када се један многољудни
славенски народ наједном појавио на Хелму као печурке послије кише! Да
би та невјешто скројена лаж добила на аутентичности, побрисали су стари
словенски назив Хелм (Хум) и предјенули га у турски топоним Балкан! У
континуитету, та култура лажи траје до данас, кад се још једном кренуло у
девастацију српске духовности од стране еунијатске србистике.
Андрић као искусни стратег смјело је, или прије, дрско, срушио јагићевски
сербокроатистички поредак учинивши одлучни корак даље у расрбљавању
118
Срба стављајући се као Хрват на чело српске књижевности, потврђујући

тиме своју неоспорну закулисну моћ која је увијек политичке природе. Такав
упад у традиционални поредак једне староставне културе свугдје би изаз-
вао праву смутњу јер је њиме била нарушена дотадашња тачка гледишта на
српску културу, која је почивала на светосављу, а у којој је у означитељском
преврату на мјесто водећег српског писца доспио дојучерашњи Хрват, који на
српску културу гледа са анационалне тачке гледишта. Андрићев, у сваком по-
гледу револуционаран удар, навијестио је ововремену новосвјетскопоредску
идеологију као превасходно идеологију лажи у којој српском књижевношћу
суверено влада управо Андрић, за кога се у исти мах надмеће неколико
националних књижевности. Све оне га по различитим критеријумима
својатају настојећи да га смјесте у корпус властите књижевности. Данашњи
књижевнојезички поредак, који промовише обновљена вуковска лажиср-
бистика, препознатљив је управо по величању Андрића као писца Срба сва
три вјерозакона, док у исто вријеме међу Србима нико не подозријева како
се ради о томе да је Андрић својим књижевним дјелом у овом униполарном
свијету „планиране историје“ симболизован и предодређен да буде заштит-
ни знак мондијалног српства сва три вјерозакона, а уистину хрватства сва
три вјерозакона (!), што је коначни циљ јудеокршћанског Запада, који је
отворено објавио да је узео православње за мету.
2. Кројење властите националне биографије преко језичке припадности

тзв. Србима сва три вјерозакона, намјерна је превара којом се поништава
српска култура од стране овог мултинационалног ствараоца. Као таква, она
је једна од многих кривотворина у култури лажи установљеној под влашћу
хабзбургизма, у којој је избрисана цјелокупна српска историја прије седмог
вијека те потоња страдања, мијењани староставни српски топоними, бриса-
ни народи, измишљани нови, преименована мора, фалсификовани догађаји,
а данас у лабораторијама стварани нови народи и измишљани нови језици
и шта све већ не. Та култура лажи омогућила је читаву збирку Андрићевих
државо-партијских „прекљученија“ са националном легитимацијом зарад
провођења у дјело властитих књижевних, али и идеолошко-политичких
амбиција, које је настојао да учини прихватљивим најприје код самих Срба,
да би га за десет година Нобелов комитет наградио управо као српског пис-
ца. Претходно је, уочи свечаног уручивања награде, издејствовано преко
моћних јудео масонских веза да са фотографије о приступању Краљевине
Југославије силама осовине, којем је присуствовао као амбасадор, он просто
„нестане“ са тих фото-докумената на којима у вријеме потписивања Тројног
119
пакта стоји поред Цинцар-Марковића и Рибентропа у палати Белведере у

Бечу 25. маја 1941170.
Како је радио Нобелов комитет када су у питању Срби, свједочи пода-
так да је Никола Тесла као први Србин номинован 1937. године добио све-
га један глас171 од могућих 38, иако се радило о највећем научнику који је
икад постојао, при чему је најмање десет Нобелових награда додијељено за
оригинална Теслина открића од којих су најзначајнија откриће електрона
и откриће рендгенских зрака. Нобелов комитет је у вредновању Андрићева
дјела свјесно пристао да буде саучесник у означитељској лажи која је има-
ла за посљедицу стављање српске књижевности под својеврсни протек-
торат овог хрватског пребјега. Чланови Нобеловог комитета знали су да
је Андрићева национална самоидентификација упакована у високопарни
језик демагошког „демократског права на национално самоопредјељење“
у основи лажна, те да се ради о циљаној злоупотреби одређеног култур-
ног кода који се не подудара са владајућом културном нормом. Проносио-
ци културе лажи са Запада зарад духовног раслабљивања Срба и њиховог
привођења западном, а уистину римокатоличком погледу на свијет, спремно
су посегли за кривотворинама сваке врсте, па и оним под видом националне
самоидентификације, поред безочног прекрајања историјских чињеница и
докумената ради једностраног усмјеравања српског културног памћења. То
је нарочито читљиво у Андрићевом лажном представљању доприноса Срба
духовном животу Босне за вријеме Турака172, али ништа мање ни код оних
српских књижевних историчара који су Андрића спремно представљали
као одувијек српског писца, према категоријуму вуковских Срба сва три
вјерозакона, свјесно занемарујући чињеницу да се у младости, природно,
ако ова ријеч у лажној култури није потпуно изопштена, он изјашњавао
као Хрват, чији је матерњи језик хрватски, а његова књижевност хрватска,
да би потом под првом Југославијом дуго био југословенски унитариста, а
170 Милован Ђилас у својој мемоарској књизи „Власт и побуна“ (Лондон, 1983) пише како је Андрић
био узнемирен када се та увећана фотографија појавила послије рата на једној ратној изложби
на Калемегдану коју је управо Ђилас склонио на вапијућу Андрићеву жељу.
171 Ако је Андрић 1939. постао најмлађи редовни члан САНУ, Никола Тесла 1892. године није
прошао за њеног редовног члана, као што прије тога није добио стипендију Матице српске већ
је двапут одбијен, 1876. и 1878. године. Ипак, Тесла је пророчки знао да каже: „Садашњост је
њихова. Будућност за коју сам стварно радио је моја.“
172 Остаје чињеница да је Андрић у докторској тези занијекао српску духовност, негирајући до-
принос Срба духовном животу Босне за вријеме турске управе, фалсификујући тиме историју и
културу српског народа, да би потом ушетао у ту књижевност и ставио се на њено чело да буде
буде предводник српске књижевности.
120
послије рата прихвативши комунизам као партијац себе наједном самопро-

гласио за Србина!
Важан принцип на коме почива култура лажи је уписивање садашњости
у прошлост, па је тако било и у Андрићевом случају од 1951. године па уна-
траг, кад се настојао прекројити његов културнонационални идентитет у
српски, иако се писац у свом означитељском обрату руководио „исусовач-
ким“ опредјељењем настојећи да изађе из оквира „малих народа“ у велику
литературу каква је југословенска у односу на хрватску. Гледано с ригидно
идеолошке стране, Андрић је као канонизовани српски писац из несумњиво
каријеристичких разлога пристао да буде први хрватски „ћуприлић“ који
је, прекључивши се са својим књижевним опусом у српску књижевност,
заувијек остао на екавици, мање на ћирилици, будући да је штампао и пи-
сао латиницом и то одмах по доласку партизана у окупирани Београд, о
чему свједочи његов дневник. Сва та Андрићева „прекљученија“ била су
високо формализована и као таква смјерала на учинак подложан унапријед
кодираној идеолошко-политичкој тачки читања, почев од одлуке да пређе
на екавицу, коју недовољно упућени тумачи лакомислено и више него
злонамјерно изједначавају са српским језиком, као да ијекавица није српска.
Посриједи је тзв. скерлићевски екавизам, за који је Хрватима својевремено
било речено да се ради о кајкавском, а нипошто српском екавизму; за који се
није опредијелио само Андрић већ сви хрватски књижевници уочи Великог
рата као вид својеврсне „културне“ нагодбе са Србима, покренуте од стране
југословенствујушћег Скерлића и то потпуно на штету Срба.173
3. Послије другог рата на наговор времена Андрић ће постати вуковац,

иако је претходно био најригиднији скерлићевац, што ће рећи, антивуковац,
као што је сходно новом самоопредјељењу од јагићевског Хрвата, сагласног
да се Срби и Хрвати не разликују по језику већ да је то један народ који је
историја раздвојила, постао вуковски Србин који вјерује у братство у језику
више него јединство у вјери! Јагићевско гледиште Андрић је досљедно за-
ступао у дисертацији, у којој по принципу уписивања садашњости у про-
шлост под народом у „предтурској“ Босни види један народ који је Турска
раздвојила на два дијела, оставивши их да се разликују по вјери. Политхи-
173 Андрићев екавизам поуздано свједочи да је остао вјеран Скерлићевој југословенској
(српскохрватској) платформи у књижевнојезичком уједињењу Срба и Хрвата преко екавице и
латинице, чији програм уједињења је Андрић као хрватски писац подржао 1913. године скупа са
осталим водећим хрватским писцима. Међутим, сви су се хрватски писци по избијању рата вра-
тили на ијекавицу осим Андрића који је остао скерлићевац, уистину југословенски опредијељен
писац који поводом Скерлићеве неочекиване смрти написао постресан некролог.
121
стор Андрић вјерује да се тај један народ Србо-Хрвати у Босни не би раз-

ликовао ни по вјери да Турска није дошла174, јер је било отпочело интензив-
но католичење православних које је било заустављено управо продором
Турака у Босну и, отуда, поред осталог, његов анимозитет према Турцима.
Стога би приповијест о Андрићевом националном и књижевнојезичком
самодефинисању о којем је лично шутио могла да гласи: како је јагићевски
српскојезички Хрват направио националну вододјелницу вађењем личне
карте, не мијењајући ни вјероназор ни свјетоназор и тако се на симболички
начин поунијатио? Ту симболну жртву принио је у својеврсном „биограф-
ско-моралном стрип-тизу“175 на олтар југословенства, овог свехрватског,
штросмајеровског и слободнозидарског,176 у циљу хрватизовања српске
књижевности од стране једног вуковског Србина католика.
4. Преломни стратешки корак у десуверенизовању српске књижевности

учињен је био Бечким књижевним договором, произашлим из окриља
нордијске школе мишљења, којом нам је уз помоћ подмукле теорије дефи-
ниционизма минуциозно био уграђен дух самопорицања. У пракси, он је
значио поступно хрватизовање српске књижевности почев од највреднијег
духовног блага, српских народних пјесама да би се тај процес наставио
убризгавањем Иве Андрића у српску културу са задатком да је преведе у
хрватску. У то име подастро је као мост властито књижевно дјело, што му
западнокршћанска Европа није заборавила, па ни Нобелов комитет177, та
организација свјетске закулисе која је ријетко давала награде за књижевност
Словенима, а посебно оним православним. Европа и Стокхолм знали су
да се Андрић симболички „промакнуо“ у Србина178, тај иначе „Хрват по
рођењу, Србин по опредјељењу“, који се самоопредијелио за књижевност
174 Тако Мухсин Ризвић износи Андрићеву „иманентну сугестију да између Срба и Хрвата нема
мјеста за Бошњаке као носиоце кривице раздвајања ова два народа и препреке за културне
утјецаје културне Европе у Босни. И тамо гдје није изричит у своме тексту, свака најобичнија
стилистичка анализа његова излагања, већ у самом Андрићеву избору ријечи, мора открити
одгојан емоционални однос мрзовољног човјека, који не може да поднесе рационалну распра-
ву о предмету који не воли.“ У: И. Андрић, Дисертација, In: Б. Тошовић, Иво Андрић: Грац–
Аустрија–Европа, Грац–Београд, 2009, 152.
175 П. Матвејевић, Разговор с Крлежом, Загреб, 1978, 72.
176 Идејни зачетник хрватског народног препорода је просвјетитељ и масон, загребачки бискуп
Максимилијан Врховец.
177 „Због Голог отока нисам добио Нобелову награду за мир, иако је више од стотину државника
то предлагало“, ријечи су Јосипа Броза коме је „препоруку“ за награду писао и нобеловац Иво
Андрић.
178 Сигнификантна је Андрићева ријеч дата Љуби Јандрићу: „Када бих којим случајем поново до-
лазио на свет, био бих несрећан ако се поново не бих родио у Босни.“ У: Љ. Јандрић, Са Ивом
Андрићем, Сарајево, 1982, 37.
122
„источног вјерозакона“ у име високог циља, да буде њен предводник. Зарад

тога је употребљавао ћирилицу како би се као римокатолик симболички,
путем писма преобратио у Србина знајући да је ћирилично писмо било кроз
историју често основно оружје прозелитизма католичких мисионара. Наи-
ме, остало је као неписано мисионарско правило да су „само тако обучени
римокатолички свештеници који су говорили српски и писали ћирилицом
могли придобити наклоност Срба православаца – „шизматика“.179
Да ли је та пишчева одлука била на трагу Бечког договора којим је дого-
варано да се књижевност источног и западног вјерозакона уједини?
Не, будући да ни тада циљ западњака није био уједињење са оним са
Истока, већ да се селективно дочепају путем бечких протокола безмјерног
српског усменог књижевног блага, којег у свијету није било; да га засвојатају
и преименују у властито. Ово говори да су се католици на Бечком дого-
вору селективно ујединили са књижевницима источног вјерозакона само
зарад народне књижевности, како би потом узурпирали право да за осно-
ву заједничког језика такође преотму српски народни језик, његово јужно
нарјечје, поред голе чињенице да се источнохерцеговачки дијалекат гео-
графски простирао далеко изван граница ондашње Аустроугарске царевине
дубоко у етнички најчистијој српској територији.
Титоизам – обнова програма мржње према Србима
1. Умни рат против православља отпочет за времена хабзбургизма, ту

невидљиву борбу за душе која је водила до расула памети ко су Срби као
историјски народ, наставио је свом жестином да проводи Јосип Броз,180 један
од највећих масовних убица XX вијека, изабраник комунистичке интерна-
179 Фрањевачки провинцијал Лујо Карагић 1736. издао је наредбу свим фратрима да не пишу латин-
ским писмом него `искључиво ћирилицом јер је и писмо дар Божји, нарочито дарован народима
и језицима, а не даје се многима`. Чак је папа Гргур VIII дао налог да се излију ћириличко слова
како би се штампао катихизис за потребе католичких свештеника, а све у циљу расрбљавања,
прозелитизма и крађе српског националног идентитета, што су подржавале римске папе и свеш-
тенсто, али и књижевници посебног кова какав је био и Андрић.
180 Према анализи акцента Титовог говора од стране Вида Латковића, шефа катедре за словенску
фонетику, он је имао пољски говорни акценат. Према ставу Зорана Ненезића, Тито, тај велики
опсјенар и глумац, потпуно неизвјесног поријекла, ванбрачни је син Франца Хабзбурга и једне
Пољакиње по имену Марија, који је био члан ватиканске ложе као масон 33. степена. По свему
судећи, онај који је познавао прави национални идентитет Јосипа Броза био је велики Андрићев
пријатељ Родољуб Чолаковић, коме је Тито опростио изјашњавање за резолуцију ИБ-а, што је
код многих изазвало чуђење, а нарочито Чолаковићев коментар: „Сваки је човјек тајна, Тито је
тајна и то велика тајна, али је најбоље за ову земљу да то и остане.“
123
ционале, али и миљеник Черчилов, обновитељ хабзбургизма са његовом

нераздвојним програмом мржње према Србима, као најотровнијим
састојком, досљедан противник српских националних интереса, велики
загонетар са буржујским навикама и хиљаду лица; билијар-мајстор који
је пресијецао све планове везане за обједињавање Срба у јединствену
државу, за чије се „друге“ Југославије спроводила политика галопирајућег
расрбљавања под идеологијом југословенства и руководством Хрвата. То
„тринаесто дијете са Сутле“, хусарски сабљаш првог реда који је свирао
Моцарта, Вердија и Шопена, добар јахач који је знао неколико свјетских
језика, најмлађи аустроугарски наредник са два гвоздена крста и седам лаж-
них аутобиографија, који никад није отишао на гроб оца и мајке, чије је
поријекло енигма за себе, а са њим и све што је имало везе са идеологијом
титоизма; тај „хохштаплер“, како га назива истраживач његове биографије
Мирослав Тодоровић, `дресер примитиваца и малограђанског башибозу-
ка`, чији су живот и дјело препуни контрадикција и празних мјеста којих је
пуна и сербокроатистика, та титографска идеологија за кроћење и сламање
православног духа, која је сложен мозаик сазнајних чињеница и вјешто сер-
вираних лажи које су се опирале дешифровању јер су долазиле из мрачног
идеолошког подземља; тај, по свему судећи, питомац војно-обавјештајне
школе из Печуја у коју је ишао и Крлежа181 био је онај исти који је још среди-
ном тридесетих година подржао договор југословенских комуниста и уста-
ша о сарадњи како да заједнички униште буржоаску државу Југославију
објављујући рат против српства и православља. Кад је Тито, та „тајна вијека“
(П. Симић) и, по сазнањима, илуминизирани масон 9. степена у питању,
ликвидирани су готово сви свједоци његовог правог идентитета, а неки от-
послани на Голи оток, гдје их је чекала иста судбина.
Као што је његов тајни досије чуван и данас иза седам печата, тако исто
и данас Срби сами од себе скривају његову перфидну антисрпску политику,
нарочито ону у домену културе и духовности, која је довела до промјеноумља
које је попримило такве размјере да нам нема повратка на пут духовног
оздрављења без дубоког свенародног покајања. На плану брозоморне ан-
тисрпске политике, провођене у бијелим рукавицама, која је оправдавала
затирање срских извора, посебно мјесто припада анархоидном Андрићу,
чије је поријекло, попут Брозовог, енигма за себе, а који као масон није
кубурио са властитим националним идентитетом; штавише, чије нацио-
нално прекључивање на Србе није резултат идентификације са српством
181 За разлику од Андрића, који је српски псеудоконвертит, Мирослав Крлежа, премда по поријеклу
Цинцар, остао је јагићевски Хрват и освједочени србомрзац.
124
већ је посљедица стратешких мотива и амбиција како да се то исто српство

подјарми. У то име је промовисао своју српску припадност, што је било
скоро синонимно са идеологијом југословенске културе, док се у исти мах у
имагинарном натјецању за државног писца обавезно љутио ако би се повеле
расправе о томе ко је већи писац, велики командир ложе „Нова Југославија“,
Крлежа182, тај „осиони негатор српске историје“ (М. Ломпар), печујски кадет
и шовинистички кроата и србофоб или пак он, највећи српски писац, надна-
ционалист, који шета из нације у нацију тражећи да му повјерујемо на ријеч
како је „изашао“ из масона. Знао је, не без софистерије, да каже мирећи тако
наметнуте непомирљиве књижевно-политичке антагонизме међу двојицом
католичких писаца и у младости великих пријатеља ријечима: „Не Крлежа
или Андрић него Крлежа и Андрић“!
И заиста, на службеном иконостасу они су, обојица под државним
меценатом, као „институције“ културе и својеврсни „инжењери душа“,
како је Стаљин схватао писце, нипошто дисиденти, дјеловали унисоно,
репродукујући дипломатски своје роле лажних књижевних и национал-
них антипода и репрезентативних представника Хрвата и Срба, који уоп-
ште нису били у националном смислу дивергентни као што је то настојао
представити кратковиди дорадник државно-партијске идеологије Никола
Милошевић пишући памфлетску књигу под називом „Андрић и Крлежа
као антиподи“, настојећи да их промовише у супротним иконографијама.
Штавише, у доба титоизма они су дјеловали на истовјетном закулисном
стратешком задатку хрватизовања српске књижевности и културе.
2. Сербокроатистичка криптоисторија и конспирологија изњедрила је

многе своје јунаке, међу којима је један био Иво Андрић, а други Миро-
слав Крлежа, један везан за Србе, а други за Хрвате. Иако је изворна сер-
бокроатистика у правом смислу постојала од Новосадског договора до
самопроглашења Декларације о хрватском језику, ови јунаци били су, канда,
182 Ложом „Нова Југославија“ до смрти је руководио Иван Рибар, а потом Мирослав Крлежа, чија
је изјава на почетку Другог свјетског рата, кад је било изаћи на слободну територију или оста-
ти у Загребу, постала пословична: „Свеједно да ли ћу да погинем од Дида (Кватерника, шефа
усташке полиције) или од Ђида (М. Ђиласа)“. Међутим, он није страдао ни од Кватерника ни
од Ђиласа, већ је лично Тито ангажовао неколико најспособнијих обавјештајаца и убацио их у
Загреб у вријеме ослобођења са задатком да заштите Крлежу како од усташа тако и од комуни-
ста. Крлежу је као пријератног масона током рата под усташама у Загребу штитио брат масон
Ђуро Вранешевић, загрижени усташа, којег су његови саборци морали да смирују због окорјеле
антисрпске политике; онога Крлежу који је као српскојезички Новохрват и апологета система
постао енциклопедиста, спремно служећи владајућој партијској политици развијајући хрватску
енциклопедистику науштрб српске, а све у име титоистичког југословенства.
125
изван сваке идеологије, посебно Андрић, коме вријеме као да не може да

науди, већ је у нашем добу, захваљујући својим агилним пропагандистима,
постао синоним за српску књижевност. Код Хрвата Крлежино име не сија
таквим сјајем, мада међу њима постоје бројне сличности будући да се и за
једног и другог веже лажни језички и национални идентитет. Шта се иза
њега крије?
О сербокроатистичком бермудском троуглу – Тито, Андрић, Крлежа –
нису били забрањени само одговори него и питања. Обојица водећих писаца
провели су цио рат под окупацијом, Крлежа183, тај српскојезички умишљени
Новохрват поријеклом Цинцар и Македонац са Дојранског језера, који се
језички самоидентификовао као кајкавац, рат проводи под усташком, а
Андрић под нацистичком окупацијом, први у Загребу, престоници НДХ, а
други у Недићевом окупираном Београду. Крлежа је имао пријем код По-
главника Павелића, који је провео у опањкавању Андрића184, који се након
повлачења са положаја амбасадора у Берлину чак намјеравао да смјести у
Загребу, али његовој жељи није удовољено због блискости са монархистима,
па је остао у Београду. Обојица су одмах по окончању рата постали Брозови
режимски људи и дио здружене завјере против Срба, који су још једном,
као и након Првог свјетског рата, били кажњени Југославијом и титоизмом.
Основу титоизма, који је „системски дезинтегрисао српску нацију“ (М. Лом-
пар) чинила је неохабзбуршка завјера185, која је почела да дејствује Бечким
183 Крлежа, поборник Копитара и Шафарика, покушао је стандардизовати кајкавски. Како се
кајкавска књижевност ни издалека није могла мјерити са некајкавском, тј. српском књижевношћу,
било је потребно у загребачку књижевност увести штокавштину као књижевни језик јер је била
распрострањенија.
184 Андрићев став да је „све у дјелу“ јесте његов став, али не обавезно и наш и није наш: ми нећемо
да одвајамо живот умјетников од његовог дјела, већ у томе видимо јединство.
185 Уговором Србије и Ватикана из 1914. отпочела је ера конкордатског империјализма којим је сам
Ватикан, радећи иза леђа Аустроугарској, сачинио државни уговор са српским краљем што је био
један од директних повода рата Аустроугарске против Србије! Пачелијев конкордат са Србијом из
1914. године, имао је свој повод у жељи Ватикана да врши непосредну папску управу над католи-
цима на Балкану, а не посредно, путем Аустрије. Конкордат од 22 члана носио је печат Пачелијеве
будуће централистичке папске политике, ширење папске моћи над католичком црквом до ло-
калног нивоа, а посебно контролу над именовањем бискупа. Аустрија је првим конкордатом
Ватикана са Србијом изгубила статус протектора, што је доживјела као страшан ударац њеном
угледу. Протекторат је предвиђао појединачне молитве за цара Фрању Јосипа и његову породицу
за вријеме сваке мисе и почасну столицу за цара која се морала налазити у свакој цркви. Иначе,
статус протектора добила је под изговором да су католици под Турцима имали свога заштитника
у Аустроугарској. Како се Турска повукла из региона и са Балкана, то је и разлог за протекто-
рат правно нестао, што је био повод Ватикану да кроз конкордат са Србијом од 24. јуна 1914,
који је потисан у Ватикану, непосредно врши папску управу над католицима. Конкордат Србије
потписан између преговарача Србије Лује Бакотића и представника папске државе уништио је
ту везу Србије и Аустроугарске, чиме је само Аустрија изгубила. Еуђенио Пачели, подсекретар
конгрегације за ванредне послове, потоњи папа Пије XII, потписаће конкордат само четири дана
126
договором, наставила се првим свјетским ратом, а потом крунисала у влада-

вини титоизма.186 Сербокроатистичка закулиса имала је свог бољшевичког,
самозаљубљеног црвеног монарха аристократских манира који се такође
попут Андрића самоидентификовао као Загорац, премда је избјегавао ве-
ома дуго, након што је дошао на власт уз помоћ англоамериканаца, али и
Стаљина, да посјети Комровец у који је дошао тек много година послије рата,
а и тада не обишавши гробове својих наводних родитеља или фамилије.
Сербокроатистичка187 и титографска закулиса канонизвала је као највеће
писце у Југославији двојицу ангажованих југомасона и искусних, мрачних
политиканата, Крлежу за највећег хрватског писца с којим је црвени Хаб-
збург и водећи свјетски убица играо шах, а Андрића као неукоријењеног
српског писца, годину дана старијег од Крлеже којег овај цинично назива
фра-бег Иво188, с којим лукави владар невјероватних интелектуално-манипу-
прије него што је у Сарајеву убијен аустроугарски надвојвода Франц Фердинанд. Беч је бијесно
реаговао на вијест о конкордату који је организовао Пачели. Конкордат Србије је, нема сумње,
битно придонио ултиматуму од стране Аустријанаца, којим су били онемогућени било какви
преговори између двије земље. Тако наметнути услови били су заправо ултиматум због чега је
рат био неизбјежан.Управо то ће бити додатни разлог претјеривања у упућивању понижавајућег
ултиматума. Послије конкордата Аустрија је одлучила да се оштро позабави Србијом, тако да је
владало опште увјерење да ће доћи до рата са Србијом у прољеће. Међутим, он је стигао одмах.
Дакле, своја стара права заштите католика у отоманским енклавама у Србији Аустријанци су, на-
кон што је Србија добила статус кнежевине, самовољно проширили и на православне хришћане,
посебно откад је кнежевство био преузео унук Карађорђев, кнез Александар, који је био окренут
Аустрији. А конто тих старих права Аустрија је провела и језичке реформе које су се тицале
рјешавања језичког питања у јужним, илирским провинцијама, а које се нису односиле само
на католике већ и православне, и то не само у својој империји него и у свим јужнословенским
просторима на којима се говорила штокавица.
186 На насловној страни Тајмса били су Хитлер, који је означен био као „нова нада“, али и Тито,
нова нада антифашизма која је уистину била проткана најцрњим голооточким фашизмом.
187 Титографија је уништавала доказе о масонском поријеклу сербокроатистике, као и о масонском
поријеклу комунистичке власти која је успостављена након братоубилачког рата поведеног од
стране српских конвертита. Долазак титоиста на власт подржао је и Јеврејин Моша Пијаде, масон
који је тврдио да је „диктатура једини облик управљања над Србима“. Управо су комунисти-
масони, анационалне свијести у посљератном периоду срушили Александра Ранковића, чија
смјена је била посљедица његовог извјештаја да Југославијом владајууправо масони. Тачније,
земљом су у домену културе и политике владали масонизовани Хрвати, у чијем врху су била три
масона и Брозова академика, два Хрвата, Крлежа и Андрић, и један јудаизовани криптосрбин
Александар Белић. Сви су они били људи лажне биографије чија је лична самидентификација
ишла у правцу лажне националне свијести. У томе је несумњиво предњачио тиранин Броз, који
је уз лажни идентитет имао 72 шифрована псеудонима, управо колико Јевреји имају псеудонима
за свог бога Јахвеа, а који је као ликвидатор елиминисао све свједоке свога правог идентитета;
онај Тито за кога је Бернар Емскотер, Рибентропов врхунски обавјештајац на Балкану изјавио на
Нирнбершком процесу да је „био наше оруђе“. То је у великој мјери био и Андрић, тј. „Његова
екселенција амбасадор“, којег су нацисти у окупираном Београду уредно сваке зиме снабдијевали
угљем, а који је једини од мушког особља југословенске краљевске амбасаде у Берлину, био
спашен ропства док су сви остали чланови завршили читав рат у концлогору.
188 Крлежа је под тим мислио на Андрићеву фратарску уздржаност и источњачке господске манире.
127
лативних потенцијала никад није био у блиским односима, aли коме су били
познати крајњи разлози Андрићевог тенденциозног прекрајања властитог
националног идентитета из хрватског у тобож` српског писца.189 Био је то
чин лишен икакве архаичности и барокности, па и узвишености, већ про-
дукт политичке ангажованости некадашњег дугогодишњег професионал-
ног политичара и високог југословенског дипломате. Његова означитељска
диверзија са наличјем које није без моралне раслојености дјело је практичне
политике у којој се један од највиших личности краљевине у комунизму
поиграва у политичке сврхе критеријумом личне самоидентификације190
као средством пропаганде властите књижевне личности. Под кринком
демократског права и потребе сламања духовног суверенитета српске
књижевности, Андрић је спремно пристао да своју нову националну при-
падност упише „бијелим мастилом“, захваљујући чему је био промаканут у
сам врх српске књижевности.
Андрић,191 тај неоспорни филеокатолик, Нобелову награду добио је, по-
ред осталог, и зато што је успио да се наметне за српског писца, а не Миро-
слав Крлежа192, који је 1967. потписао Декларацију о хрватском језику, а 1971.
189 Хтјело се и успјело у томе кроз сербокроатистичко испирање мозга да се стекне утисак како је
Андрић био важан човјек власти у Краљевини Југославији, а Мирослав Крлежа у титоистичкој,
што није тачно: обојица су била важни и у једној и у другој Југославији, што само казује да је
постојао скривени континутет власти, а он је садржан у масонству. Мирослав (Леополд) Фридрих
Крлежа, тај љевичарски марксиста, несуђени нобеловац, тако склон вербалној гимнастици, који
се растаје са Андрићем 1919, кад Андрић из Загреба одлази у Београд, по Титовој је одлуци
послије рата добио мјесто потпредсједника Авноја. Био је то резултат расподјеле улога унутар
масонизоване сербокроатистике, у којој су поред Андрића и Крлеже учествовали бројни истакну-
ти писци и научници који су били масони, поред осталих, Антун Барац, тајник ЈАЗУ, Александар
Белић, Владан Десница, а из позадине су такође дјеловали масони попут адвоката Иве Политеа,
који је бранио на суду комунисту Тита прије, а Степинца послије Другог свјетског рата!
190 Критеријум личне самоидентификације устоличен је био за вријеме Октобарске револуције у
којој су сви водећи револуционари имали псеудониме, лажна имена, а само зато што и нису били
поријеклом Руси, већ у највећем постотку Јевреји. Од тада су се у револуционарном подземљу
кројиле лажне „службене“ биографије, чак и више њих, почев од вође Октобра Владимира Иљича
Лењина.
191 Искусни сербокроатистички идеолози и демагози, извјештени инструктори тренинга свијести,
примјењивали су интерактивни модел „подјеле глумачких улога“, па су тако једни бранили Крле-
жу као хрватског писца, а други нападали Андрића као српског.
192 Познат је Крлежин дневнички запис из 1919. године под називом „Смјена на јасеновачкој ста-
ници“, у којем пише: „Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала свијетом, рат су добили ови
балкански цигани, каква ли срамота. А тко нас је побиједио? Ови ушљиви балкански цигани
који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас
Европа вјерује и дала јој је у руке некакве бараке.“ Ове гадне ријечи односе се на српски народ,
који је једини од балканских народа тада ратовао против Аустрије, док су сви остали били на
њеној страни.
128
подржао Маспок, па звао Тита193 да се, наводно, оправда, а у ствари припре-

ми терен за уставне промјене 1974. године, које су дале велику аутономију
републикама и биле верификација захтјева изнесених у хрватском прољећу.
Крлежу су деценијама титоисти форсирали као највећег хрватског писца
којег у Загребу нису вољели као у Београду, па је такво стање остало до
данас, кад Београд налази новце да обиљежи својевремени Крлежин бора-
вак у српској престоници између два рата, а нема ни динара за годишњицу
Црњанског! Завјера порицања, шта ли?
Крлежино хрватство, које се у племићком кроатизму повезивало са хрват-
ством омеђеним на Загреб, било је кајкавско. Његов национални иденти-
тет био је обиљежен антисрпством194, које је испољавао као мржњу усађену
још у Печују, коју је овај егоцентрик са комплексом више вриједности без
задршке исказивао чак и поводом изјава о Титу195: „Тито је Србима узео
Косово и то је једна од највећих ствари које је урадио.“ Попут очигледно
културнонационалистички прецијењеног Крлеже који слабо улази у моду у
еунијатској Хрватској, и Тито је у својој примитивној мржњи хабзбуршког
каплара према Србима желио Косово без славне српске прошлости, желио је
193 Титова срамна колаборација са Нијемцима дуго је била скривана као и чињеница да је био
њемачки човјек који се није борио против хрватске НДХ, већ искључиво против четника и Срба.
Рандолф Черчил тако пише оцу да је Тито `већи антиправославац и антикомуниста од нас самих`.
То је само дио истине о Титу коју су његови дворски биографи помно контролисали кројећи лаж-
ну историју у којој је овај „непознат Нетко“ био јунак без мане. Лично је Тито према упутама са
Запада остварио њихово гесло: Србија не може да постоји као етнички чиста држава! И не само
њихово гесло: програм КПЈ, усвојен 1928. у Дрездену, био је завјера комуниста против Срба и
садржавао је разбијање Краљевине Југославије, стварање независних држава, Словеније и Хрват-
ске, одвајање Војводине од Србије и стварање велике државе Албанаца. Броз је 1945. наметнуо
нове авнојевске границе распарчавши српски етнички простор, а Србију разбио двјема аутоном-
ним покрајинама, којима је измијењена демографска структура тако што је увезао до 1945. године
80.000 албанских породица из Албаније забранивши повратак Србима на Косово. Диктат о за-
брани повратка Србима потписао је распоп Владо Зечевић. Овакво авнојевско рјешење Србима је
у данашњем времену дошло главе пријетећи најозбиљније биолошком опстанку. Све то донио је
србофобни комунизам и „највећи хрватски син“, који је био лажни, самоидентификовани Хрват,
звани Тито, чију је бисту данашња предсједница Хрватске избацила из свога кабинета, а потом
ишла у Кумровец на ходочашће!
194 Иако је амерички предсједник Рузвелт донио у позним данима рата одлуку да се посљератна
Хрватска због геноцида почињеног над Србима стави под међународно старатељство, умјесто
тога, Тито је све усташе који су му се придружили у завршном периоду рата унаприједио у
више чинове, а по завршетку рата поставио их на руководећа мјеста у политичким, војним и
полицијским структурама његове диктаторске власти. Такав је био случај и са Андрићем и Крле-
жом. Обојица су провели рат под њемачком окупацијом, да би послије ратa, захваљујући, поред
осталог, `зечевима и кукавицама из српског рода` и филолошким камелеонима пресвученим у
ригидне сербокроатисте, спремним да самосакате српску културу, били уздигнути у водеће пред-
ставнике националне српскохрватске културе.
195 Тито је 1973. године био предложен за Нобелову награду за мир. Сачувано је Андрићево писмо
подршке кандидатури, али без заглавља.
129
хабзбуршко Косово, Косово српске срамоте! Знао је да ће, ако српско Косово
претвори у Косово српске срамоте (онако како је то цар Фрањо планирао),
баш он – Тито, обезбиједити да Косово буде ишчупано из српства. Основу
титоизма чинио је повампирени хабзбургизам196, чија саставна компонента
је обнова србофобије и русофобије, а циљ: коначно рјешење српског наци-
оналног питања, што значи, нестанак Срба.
3. Насљедник са Андрићем србофобног хабзбургизма, зидаром мо-

стова између римокатоличког Запада и православног Истока, Крлежа је
био кандидован за Нобелову награду само као хрватски писац! Међутим,
историјски пројекат хрватизовања197 српске књижевности није се могао
провести преко централноевропског Крлеже, недодирљивог арбитра у
устоличењу титографије путем рада на енциколопедији198, прожете његовом
србомржњом, о чему свједочи публиковање „Маргиналија“; који је српску
књижевност, али и „нашу традицију“ идентификовао са „десетерачком
хајдучијом“.199 Дугорочни циљ хрватизовања српске књижевности припао
је ипак, како су га звали, „другу фра Иван бегу“ Андрићу200, том филеока-
толичком, фрањевачком писцу и симболу дворске културе, монархистичке
196 Управо хабзбургизам је послије Берлинскоог конгреса трасирао просвјетне реформе које се си-
стемски проводе до данас, почев од тога да српска интелигенција и даље иде на школовање
не у Русију, већ на Запад, у Њемачку и Француску и отуда се враћа `скептична и епикурејски
настројена`.
197 Хрватство је њемачко-ватикански изум, који су они патентирали као технолошки процес
прављења вјештачких нација.
198 Тај некадашњи „гојенац“ војнообавјештајне школе у Печују која је спремала шпијуне и
обавјештајце, што је Крлежа пасионирано радио цио живот, претворио је био Југословенски лек-
сикографски завод у масонску ложу и центар обједињавања масона из хрватске науке, исказавши
у раду на енциклопедији, попут правог лакеја западне науке, своје огромно знање манипулације и
уплитања у паукову мрежу лажи и обмана, фаворизујући хрватство, а ниподаштавајући српство.
И у тиме се још једном потврђује на дјелу да је комунизам уистину масонска урота против
православља.
199 П. Матвејевић, Разговори с Крлежом, Загреб, 1978, 103.
200 Откад је римска црква послије Тридентског концила (1545–1562) отпочела да реализује идеју
о употреби народног језика у неким пословима, посебно у фрањевачкој књижевности, путем
које се вршила популаризација вјере, али и путем љетописа, није престајало са Запада да се под
плаштом књижевности пропагира католичанство, што је присутно и у Андрићевом дјелу. Један
од оних који је у дјело проводио закључке Тридентског концила, залажући се за писање на на-
родном језику са штокавским нарјечјем јесте Матија Дивковић (1563–1631) чије је дјело Наук
крстјански (1616), по његовом признању, писано „језиком босанским а слови српским“. Народни
језик временом потискује трагове црквенословенског, а један дио ових писаца пише и латини-
цом. Први текст о књижевности Босне и Херцеговине под насловом „Босанска и херцеговачка
књижевност“ Љубомир Мартић (фра Грга Мартић) 1844. пише у „Српском народном листу“ у
Пешти , а онда излази и чланак „Књижевност босанска“ у часопису „Босански пријатељ“ од
стране Ивана Фрање Јукића 1950. и 1851. године.
130
и оне под управом црвеног монарха, који је промијенио алгоритам уну-

тар кога се промишља његова књижевна самоидентификација, тако да је од
пријашњег Хрвата – католика постао криптосрбин јер су по критеријумима
ономадне сербокроатистике сви католици били Хрвати! Своје вођство у
српској књижевности догматизовао је симболичким преласком у Србе. Са
својим ауторитетом нобеловца и најмлађег краљевског, а потом и Брозо-
вог академика201, у тежњи за културном симбиозом202 Срба и Хрвата, а у
корист Хрвата, са хибридним идентитетом српског писца који је хтио да
промијени генетски код српске књижевности, Андрић је дуго етикетиран
као југословенски унитариста који нам је подметнуо критеријум личне
самоидентификације203 у одређењу националне, културне и књижевнојезичке
припадности, у који се послије његове одлуке и политичког апарата који је
иза њега стајао, није смјело сумњати. А простора за питања и те како је било,
201 „Мајстор Иво“ у конспирологију улази кроз Андрићев масонски досије који је Недићева вла-
да посједовала и на чији упит је током прошлог рата Андрић одговорио потврдно: да је био
члан ложе „Доситеј“ (из које је истјеран због љубавне афере са женом масонског брата, Густава
Крклеца). Признао је да је као млад добио понуду да ступи у слободне зидаре, што је врло радо
прихватио, јер је тако могао да користи земљи и држави, што је све писало у изјави коју је 27.
марта 1942. доставио изванредном комесаријату за персоналне послове владе Милана Недића.
Том приликом наводи да је 1925. године примљен у ложу „Препорађај“. На питање о ложи „Б`наи
Б`рит“, ексклузивно јеврејској ложи са сједиштем у Београду, одговара да за њу никад није чуо
(?) нити је на састанцима ложе чуо антисемитске и филеосемитске изјаве. Дакле, у масонерију
Андрић улази као хрватски омладинац због каријере прошавши пут од хрватског унитаристе, по-
том скерлићевца и Југословена до самоидентификованог Србина. Послије Другог свјетског рата
Андрић је међу оним масонима који се без присиле стављају у службу нове комунистичке власти,
остајући читавог живота вјеран масонском закону ћутања, као припадник трећег, мајсторског сте-
пена. Није изостао ни политички ангажман, па је тако Андрић по наговору Родољуба Чолаковића
постао посланик народне скупштине БиХ из травничког округа. Други Хрват чији је национални
идентитет такође резултат самоидентификације био је Мирослав Крлежа, шеф југословенске
масонске ложе након смрти Ивана Рибара, пријератног и посљератног предсједника Народне
скупштине. Крлежа је по поријеклу био македонски Цинцар, чије је презиме значило „крпељ“;
који се попут Тита представљао као Загорац и кајкавац и љевичарски марксиста. И Крлежа и
Андрић су писали ијекавицом и екавицом, штавише Крлежа је екавицом почео писати прије
Андрића, што је било у контексту несрећне Скерлићеве нагодбе са Хрватима да они пређу на
екавицу (као да је ијекавица већ била њихова!), а Срби на латиницу.
202 Културна и политичка симбиоза Срба и Хрвата била је директно подржана од стране Велике ложе
СХС, основане 5. јуна 1919. године уједињењем хрватских и српских ложа, која је утврдила да
унутрашња политика краљевине почива на вјерској толеранцији, која је у пракси значила давање
великих бенефиција католицима.
203 Принцип личне самидентификације примијенио је и Тито за чију се пупчану врпцу са Абвером
ни за његову нацистичко-савезничку везу, која је такође брижно сакривена, није знало јер је Тито
очистио преко Информбироа све своје потенцијалне непријатеље као што је елиминисао (побио)
скоро све свједоке свога правог националног идентитета. Стево Крајачић и Родољуб Чолаковић
знали су за тајни Титов идентитет.
131
с обзиром на провалију између Андрићеве негације српске духовности204 ис-

казане у дисертацији до преласка у ту исту духовност! Наиме, Андрић је као
свјетовни фрањевац205 и формални „преобраћеник“ у српство за мјеру кул-
турног и духовног живота под турском управом пренаглашено узео лите-
рарну дјелатност, па како српско-православно свештенство према његовом
ликвидаторском суду „није развило никакву206 (М. С.) литерарну дјелатност,
нити је дало икакав (М. С.) допринос култури који би био вредан помена“207,
то тај извикано национално „толерантни“ Андрић, који у дисертацији
исказује највиши степен нетолерантности како према муслиманима тако
и према Србима, поредећи значај српско-православне и католичке цркве
присвајачки надувено према фрањевцима закључује: „Српско-православна
црква у Босни у време турске владавине није могла да развије своје снаге.
Она није дала никаква књижевна дела која би била слична онима што су их
створилу фрањевци“208. У то име он српско-православној цркви посвећује
свега четири пасуса, што је више него необична празнина, па и злонамјерна,
коју је „веома вјероватно“209 могао да направи само вјерни синак западне
цркве, која је била подржавала југословенство Краљевине Југославије због
њеног континуираног затирања српске националне историје.
204 Андрић пише панегирично о Вуку, који је порушио српски мостобран ка Русији да би изградио
ћуприју за католике преко заједничког језика Срба сва три вјерозакона.
205 Иво Андрић је, по свему судећи, монашког, фрањевачког поријекла („Фра Алојзије Перчинлић
би могао бити његов отац, а не Антун Андрић.“) И. Андрић, Дисертација, In: Б. Тошовић, Иво
Андрић: Грац–Аустрија–Европа, Грац–Београд, 2009, 15.
206 Андрићева дисертација је данас у федералном Сарајеву инкримисана као прворазредни ангажо-
вани и тенденциозно, тј. намјерно усмјерен антимуслимански (антибошњачки) памфлет док је у
сарајевским немуслиманским круговима неокомитетлијски оквалификована као „опасна литера-
тура“. Овакви диспаратни судови не тичу се само различитих читалачких кодова, већ понајвише,
оних културолошких, идеолошких и националних, што све сеже до пароксизма којем вријеме
не умањује снагу. При томе се негативан суд о Андрићу, који је трајно прешао под јурисдикцију
хоџа и хаџија, износи у име уммета јер је Андрић наводно нагрдио све муслимане, тако да се
ово својеврсно уопштавање прелило зацрнивши цјелокупно Андрићево дјело. Нико од Срба да
помене како је Андрић на својеврстан начин „нагрдио“ и Србе ликвидирајући их из духовног
живота Босне за вријеме турске управе иако су чинили већину ондашњег становништва ство-
ривши величанствену усмену народну књижевност којој се учена Европа дивила. Но, будући да
се радило о усменој књижевности, то она није завређива вредновање будући да је Андрић као
историчар бечко-ватиканске школе вјеровао само у писане доказе.
207 И. Андрић, Дисертација: In Б. Тошовић, нав, дјело, 167.
208 Исто, 169.
209 Исто, 231.
132
4. Ватикан и Њемачка водили су читав двадесети вијек перманентни

рат против Срба,210 српске историје и културе који је више од пола вијека
био титоистички профилисан од стране тог србомрзачког аустроугарског
каплара и социјалистичког демагога, званог Тито211, који је реализовао
главни задатак Ватикана, да хрватске усташе, које је подржавала апсолутна
већина Хрвата, из Хитлеровог губитничког табора на крају рата преведе
на страну побједника и антифашиста. Антисрпски крсташки рат против
„бизантизма“, који данас настављају да воде англоционисти, био је могућ
поред лицемјерног ћутања српске академске елите, која је из конформизма
и корупционаштва, уз то однарођена, била спремна да олако утопи српску
истину у „југословенство под руководством Хрвата“ (Крлежа), лишавајући
нас суверенитета над властитом културном баштином. За то вријеме про-
кламованог братства и јединства с правом се може рећи да никада злочин-
ци и жртве геноцида над историјом и културом Срба нису били ближе. А
какав је био однос југословенске државе према српској култури довољно
је јасна ако се погледа данашња Независна ЕУ Хрватска, која ни за јоту
није промијенила свој однос према српској култури од оног који је имала
југословенска држава, која је била тако планирана да буде велика замка за
Србе. Њоме је отпочела антисрпска диктатура, у којој су Срби изгубили
свој хришћански идентитет. Почивала је на сербокроатистичком масонском
императиву: Ergo decipiatur! Дакле, обмањуј! – и на лажи о титоизму, што
је довело до суноврата идеје о српском националном идентитету. Тито,212
измишљени антифашистички Хрват-туђинац213 и апостата који је Срби-
ма утулио свијећу која је горјела десет вијекова, чије је доба, по његовом
псеудониму названо „титоизам“, што је била ријеч коју је према сјећању
Енеса Ченгића први изговорио управо Крлежа, отворио је простор за бо-
лесно српско „самопљување“ по властитим светињама. Тада је српство пало
у руке врхунских фарисеја који су се поигравали правом на националну
и књижевнојезичку самоидентификацију почев од „нашег“ Андрића, који
210 Један „поносни хрватски син“ Алојзије Степинац по задатку се јавио као добровољац за једину
хрватску јединицу оформљену на иницијативу Југословенског одбора са Трумићем на челу, да
буде учесник на пробоју Солунског фронта. Тај податак биће сервиран краљу Александру да
подржи његово устоличење за загребачког надбискупа, да би овај послије постао духовног пред-
водника усташтва у Другом свјетском рату које је провело прави геноцид над српским народом
тако што је само у Јасеновцу звјерски поклано 700.000 Срба.
211 И Вук и Тито били су за своје прислужништво награђени од стране Аустрије, Вук пензијом и
чланством у академији наука, а Тито гвозденим крстом.
212 Под бијелим изглачаним мрамором почива Тито, а слични су и споменици Доситеју и Вуку,
масонима, испред Саборне цркве у Београду.
213 Ратовао је скупа са Мачеком у Првом свјетском рату и био у истој јединици са њим.
133
је први измудровао да се као јагићевски Хрват самоопредијели за српског

књижевника. Већина Срба, нашавши се и сама између два конвертитства,
идеолошког и националног, југословенства и хрватства, са ентузијазмом је
прихватили овај пишчев избор. Нико да се побуни јер су им били скува-
ли мозак позивањем на наводно „демократско право на књижевно-језичку
самоидентидикацију“, премда се радило о језуитизму своје врсте: да се један
декларисани Хрват наједном национално самоидентификује као Србин.
Зашто је то Андрић урадио, из којих порива, руковођен којом истином,
питања су за чије разумијевање није довољна тек наша доброхотност већ
је посриједи спремност на властито самоосвјешћење; да спознамо докле се
у манипулативним техникама били спремни да иду титоисти па и увијек
завјеренички Андрић.
5. Деценијама су титоисти форсирали двојицу југомасонских конспи-

ратора, Андрића и Крлежу, познатих по својим подривачким дјелатностима,
као иконама сербокроатистике које су имале знатан удио у обликовању
идеологије која је Србима препарирала свијест до мјере да су Крлежу у Загре-
бу мање вољели него у Београду! Андрић је, опет, у данашњици књижевник
преко којег се код Срба с десне и лијеве обале Дрине обликује надолазећа
културна клима глобализма, која се показује тако сличном комунизму. И
Крлежа и Андрић писали су истим језиком, који је Андрић под старост на-
зивао српским, а Крлежа хрватским, премда су били више него свјесни да се
ради о једном језику који је управо Крлежа својим потписом на декларацији
преименовао у хрватски језик. У закулисном поигравању националним
самоидентификовањем пред трагично несамосвјесним српством, Андрић
се циљано изјаснио као Србин, иако је некоћ сврставан у хрватске писце о
чему свједочи збирка „Хрватска млада лирика“. Играјући се правом на на-
ционални избор, овисно о интересима и Крлежа је такође посегнуо за инсти-
тутом националне самоидентификације кад је то одговарало хрватским на-
ционалним интересима. Учинио је то кад је требало да се утемељи хрватски
језик као засебан језик, свега тринаест година након што је лично био један
од потписника Новосадског договора, показујући и тиме колико је вриједио
његов потпис дат, очигледно, бијелим мастилом, на овом књижевном дого-
вору. На исти начин може се говорити и о хрватским потписима на Бечком
договору, који су само Србима наметани и само њих обавезивали, а у чију
обавезујућу тежину Срби до данас нису смјели да посумњају.
Крлежино водеће мјесто у осамостаљењу „хрватског језика“ као засебног
млада хрватска „демокрација“ као да не вреднује на достојан начин, или је
134
и то дио „хрватске домољубне промиџбе“ да се у име заговараног мулти-

конфесионализма даје предност Андрићу као самозваном Србину-католику,
што је одавно спиновано име за Хрвата, а не шовинистички настројеном
Крлежи. Стога је коначно сазрело вријеме да се пуноправно може говорити
о лажној националној самоидентификацији и лажном конвертитству када
је у питању национално енигматски Андрић, будући да се ради о обмани
своје врсте која је могла да се деси само под окриљем увијек прозелитске
сербокроатистике, која је сједињавала политику са науком.
Андрићев самоизбор израз је правог сионског мудраца који је посједовао
идеолошка знања о ономе што јест и ономе што треба да буде „теоретска“
и „практична“ мудрост, односно кантовски дефинисани „чисти“ и „прак-
тични“ ум. У томе својеврсном фарисејском мудровању дојучерашњег
убијеђеног космополите, он се био претворио у идеолошку потркушу која
је својим театралним избором, у који се није смјело сумњати, пореметила
дотад признати „небески поредак“ и знање о националном идентитету. Учи-
нио је то уз нарочиту помоћ српских филеокатолика, тих јефтино прода-
них душа захваљујући којима је био могућ Андрић као својеврсни „српски“
писац, а уистину предводник револуционарног језуитског католицизма, с
којим се у данашњици сједињује масонство. Као масонски завјереник, па
тиме аутоматски и политички агент Запада, са подривачким антиправо-
славним циљевима,214 он је био вјеровјесник данашњег мондијалистичког
јудејског католицизма који заводи своју страховладу путем идеологије њу
ејџа, чије су „благодети“ Срби искусили у звјерском бомбардовању Србије
1999. године, када је истресено двадесет три хиљаде тона ракета и бомби које
су сијале смрт и разарале све српско. У данашњици се настоји јудаизовати
православље, како би се и оно путем екуменистичког учења „реформисало
као и све друге монотеистичке религије свијета осим самог јудаизма, што
се све чини од стране најрадикалнијег вида револуционарног католицизма,
јудејског католицизма, чији је зоровијесник у српској култури био управо
Андрић.
214 Утицај револуционарног католицизма на Русију с почетка XIX вијека огледао се на масонима и
декабристима, што је изазвало духовну кризу руске однарођене, дерусификоване интелигенције
јер се преко масонства, које је пропагирало изабраност, дјеловало у правцу атеизације интелек-
туалне елите и њеног одвођења са православних извора.
135
Андрић србизовао очево име у Антоније
1. У низу политичко-прагматичких поступака зарад измишљања

властитог српског националног идентитета као српског, Андрић, тај
најрепрезентативнији књижевник комунистичког југоунитаристичког вре-
мена, у стратегији подривања српске културе путем властите „четверонаци-
оналне“ књижевности (српске, хрватске, муслиманске и јеврејске) најдаље
је отишао када је у стварању подлога да се самопрогласи српским писцем
у педесет деветој години промијенио своју народност и национални иден-
титет „и то у корист народности која није уписана у његов родни лист“,
како се круто административно изразио Мирко Марјановић215, предсједник
Матице хрватске из Сарајева, трауматично и, рекло би се, табуизирано,
избјегавајући сам помен српске народности у коју се Андрић био „препи-
сао“. Не одољевши да не буде саркастичан, довршио је мисао тако што је
упутио морални апендикс писцу да је такво нешто „Андрићевом изузетно
стабилном моралном профилу непримјерено“.
Док и данас појединци „руже“ писца из позиције домољубног хрват-
ства признајући му у једну руку `изузетно стабилан морални профил`, али
једино до 15. јуна 1951. године, до када је Андрић успјешно лавирао као
хрватски писац који се поштапао официјелним интегралним монархистич-
ким и комунистичким југословенством у служби хрватства, Марјановић
неће да призна како се, може бити, уопште није радило о моралном чину
већ о нечем што далеко надилази перцептивне видике једног кроатофила,
задуженог да и судом докаже, оспоравајући вјеродостојност Андрићевог те-
стамента, како је Андрић хрватски књижевник чије је национално поријекло
неупитно. Као хрватски културидеолог он одбија да види како је Андрићево
самоизјашњавање за Србина било инструмент закулисне политике у служби
католизовања и хрватизовања српске књижевности коју је могао да осмисли
само писац филигрански конструисане Проклете авлије. Србизујући своју
народност преко личне карте и пасоша Андрић је учинио оно што може да
испланира само сљедбеник језуитског Макијавелија, али ништа мање ни
великог Гетеа, илиминизираног владаоца из сјенке Вајмарском републиком,
ишколованог у највишој дипломатској служби по великим европским пре-
215 Мирко Марјановић, предсједник Матице хрватске из Сарајева води судски спор са Андрићевом
задужбином из Београда чији је био некадашњи члан, око ауторских права јер је Матица штам-
пала без одобрења задужбине Андрићева дјела сврстававши га у хрватске писце и у едицију „Сто
књига хрватске књижевности у БиХ“.
136
стоницама216 и од младости по вокацији завјереник. Резултат пишчевог из-

бора да „пређе“ у Србе био је да је данас, а не само онда, у вријеме додјеле Но-
белове награде која је увијек имала образину космополитског духа, Андрић
остао не само највећи писац српске књижевности већ након пола вијека
од примања свјетске књижевне награде, водећи писац екс-југословенске
књижевности надмашивши и Његоша, али и Крлежу.
Његов прагматични и политички чин у исто вријеме, видљив као
фарисејско посрбљење, имао је за циљ десуверенизовање највеће
јужнословенске књижевности и не само ње, него, у испројектованом
ширењу своје књижевне славе, својеврсно екуменизовање свеколике
књижевности вуковских Срба сва три вјерозакона, а потом и свих других
јагићевских католика названих Хрватима. У то име Андрић се самосвјесно
и са задатком одлучио да од јагићевског Хрвата постане вуковски Србин
(сва три вјерозакона) и тако се стави на чело српске књижевности, а не како
то Марјановић у тексту о Јандрићу и Андрићу жели да лажно представи,
да се Андрић као мултикултурни и мултинационални писац није хтио да
стави у национални оквир, ни хрватски ни српски, што није тачно. Истина
је да се он желио по сваку цијену да стави у српски оквир, не да би био још
један српски писац више већ управо како би постао водећи српски писац.
Тако је и било: управо, он који је понајвише познат као градитељ мостова
између Истока и Запада и онај који је запјењено у дисертацији понављао да
српска књижевност под Турском није дала никаква књижевна дела која би
била слична онима што су их створилу фрањевци, постао је и, пола вијека
од добијања највише књижевне награде, остао највећи српски писац. Упра-
во такав, Андрић је данас, условно говорећи, „већи“ српски књижевник и
од Његоша и од Црњанског, док нас све оставља без одговора шта је то у
Андрићевом дјелу уистину српско? Екавица и ћирилица? Не може бити да
је најсрпскија код Андрића његова „особна исказница“ и „путовница“, јер је
по мало чему та књижевност препознатљиво српска, нарочито не по погледу
на свијет, јер православног духа код Андрића нема!
216 Књижевници попут Андрића данас сједе у врховима свјетске закулисе као што је Трилатерала
или Билдерберг група, савјетујући свјеску владајућу елиту како по фабијанском принципу, а
да се Власи не досјете, заведу „меку“ окупацију свијета која је прије свега духовног карактера.
Наиме, за такву перфидну окупацију свијести потребно је посебно умијеће и маштовитост, за
шта су задужени књижевници глобалисти као што су некоћ били Херман Хесе, Олдоус Хакси и
Џорџ Орвел чијег би се подсвјесног кодирања свијести путем књижевности, намијењене управо
младима као циљној групи, и сам ђаво постидио.
137
2. Бранећи писца од њега самог, Мирко Марјановић, нипошто као поли-

тички аналфабета, савјесно попут Андрића служећи истом циљу, тврди да је
„смијешно и жалосно“, штавише, неувјерљиво па и невјероватно да се Андрић
одлучио у својој зрелости да промијени народност. Потезање Андрићеве
српске народности исказане у „особној исказници“ и доказ те врсте о
пишчевом српству сматра `шокантним, „накнадним“ налазом` тврдећи
да „Андрићева рука сигурно није исписала тај документ“, адвокатишући
Андрићу посљедњим аргументом „да је ваљда у комунистичкој држави
постојала утврђена законска процедура за мијењање идентитета“!
„Скандалозно, срамотно је приписати такву промјену тако стабилној и
достојанственој особи,“ не престаје да се након шездесет и више година од
вађења историјске „српске“ личне карте чуди овај кроатофилни андрићолог
отворено наводећи на могућност фалсификовања личног документа, од-
лучан да Андрића као некаквог „сина разметнога“ коначно врати кући из
дугог националног самоизгнанства и поново га смјести у окриље хрватске
књижевности, којој он по свом рођењу и припада. Народност се не бира нити
се за њу опредјељује, мишљење је хрватских културидеолога који су на тај на-
чин управо највише ућарили јер су се сами Хрвати били самоопредијелили
да преузму национални идентитет српских конвертита, католика да би по-
том до данас своје национално питање рјешавали самоопредјељењем, од
декларације о хрватском језику до оне о свом државотворном статусу. То
их не пречи да исказујући по ко зна који пут своју освједочену дволичност,
право на самоопредјељење нијечу Андрићу, којег премијер Милановић у го-
вору поводом пријема Хрватске у ЕУ смјешта поред Тесле у највеће Хрвате.
Наступајући под заставом некадашњег члана Андрићеве задужбине
који је у међувремену „преумио“, предсједник Матице хрватске хтио би,
прикривајући своје праве циљеве, а тичу се хрватизовања књижевности у
Федерацији БиХ, да на неки начин стави тачку на несугласице Хрвата са пис-
цем, које нису мале и кулминирале су отвореним раздором између овог са-
мопроглашеног српског писца и хрватског сина, у вријеме Маспока. Управо
то „хрватско прољеће“ имало је коријене у Декларацији о имену и положају
хрватског књижевног језика из 1967. године, да би 1970. Шиме Ђодан на
сједници Матице хрватске, у акцији „враћања поноса хрватском народу“,
прозвао појединце који су се одрекли свога народа наводећи егземпларно
Андрића као оног који се одрекао хрватског националног идентитета.
У Сарајеву, центру муслиманског хрватства, како га Хрвати доживљавају,
води се у садашњости један крајње необичан спор како би се доказало да
је Андрић хрватски писац. Ова само на први поглед судска парница скрива
138
један закулисни, шири духовни план којим се настоји вратити писац у оквир
хрватске књижевности. У позадини случаја којим се судом жели утјерати
правда и преотети писац из окриља српске књижевности, на својеврстан
начин се настоји да оспори његова национална самоидентификација.
У позадини овог интригантног спора видљиво је настојање да хрватска
књижевност у БиХ путем засвојатаног Андрића добије преимућство у
односу на књижевност друга два народа, што би водило пројектованом
хрватизовању босанскохерцеговачке књижевности преко њене хрватске
компоненте и едиције „Хрватски писци у БиХ у сто књига“. Коначни циљ
био би оставарен тек кад би се Хрвати изборили за право на ексклузивно
хрватски идентитет овога писца.
Актуелни судски спор ваља проматрати у ширем контексту хрватизовања
бошњачке културе и босанског језика, који је у пракси значио устоличење
хрватског књижевнојезичког стандарда у Федерацији БиХ. Хрвати су
успјели да Бошњацима наметну потпуну кроатизацију бошњачког језика
што је већ свршен чин, претварајући некоћ заговарани бошњачки језик у
сарајевску варијанту хрватског језика, која претендује да буде наметнута
и српском језику изложеном перманентној медијској хрватизацији. Сада
се исто настоји да понови и у домену књижевности тако што ће у хрват-
ску компоненту босанскохерцеговачке књижевности да „врате“ Андрића и
да га устоличе за највећег босанскохерцеговачког књижевника, што је већ
окончан поступак у књижевности Републике Српске, која је Андрићу у част
подигла својеврсни град на Дрини.
Парничење српске и хрватске стране око, суво правно гледано, тек аутор-
ских права које брани Андрићева задужбина, има за циљ не само враћање
овог писца у окриље босанског хрватства већ унитаризацију босанскохер-
цеговачке књижевности, која не подразумијева никакво „босанчење“ већ
управо хрватизовање, наметањем овог Кроато-Србина за водећег писца и
код босанских Хрвата и Бошњака. Коначан је циљ потпуно хрватизовање
босанскохерцеговачке књижевности, посебно њене бошњачке компоненте у
коју је Андрићу дуго био запречен пролаз јер је пао под јурисдикцију Мухси-
на Ризвића и извјесних хоџа и хаџија које су га оптужиле да је у своме дјелу
нарочито `нагрдио наше муслимане`.
Ради се о томе да је на дјелу од већине непрепознат пројекат глобализације
босанскохерцеговачке културе путем Андрићеве наглашено мултикон-
фесионалне књижевности и тај се закамуфлирани процес одвија упра-
во наметањем овог јудејским духом калајисаног писца, према чијем дјелу
се настоји створити идолопоклонички однос тако што би национално
139
опредијељени Срби, Хрвати и Бошњаци пред Андрићем абдицирали у корист

еунијатског и јудеокршћанског хрватства. Као сваки новосвјетскопоредски
процес, и овај има закулисни карактер и не иде без великог лицемјерства са
све три стране, тако својственог култури лажи у којој живимо.
Тако, не без широког околишања, Иван Ловреновић поводом Андрићевог
хрватства изриче мисао да се „у хрватској култури уопште његује нека
постојана невољкост и нелагода, која се у крајњој линији очитује као не-
спремност или неспособност да се то велебно књижевно дјело напокон, у
својој цјелини интегрира у ту књижевност и у ту културу. Истовремено,
за такав став не постоји нити један озбиљан књижевни разлог, ни у опћем
смислу, јер је Андрић напросто свјетски писац, ни у посебном смислу јер
је Андрић понорно истинит књижевни тумач босанског свијета,“ (...) „па
би било логично да хрватска култура према Андрићеву дјелу има приснији
однос, дубље разумијевање и јачу заинтересираност.“
Међутим, прије него се оствари тај „приснији однос“ и Андрић конач-
но интегрише у хрватску књижевност и културу, ваљало би одгонетнути
на који се то начин писац успио да издигне изнад домашаја „суставне“
хрватске клероусташке политике, која је његово превратничко национал-
но самодефинисање оквалификовала у најмању руку непримјереним. И
ономадне и данас хрватски културидеолози не престају да се чуде, не без
пренемагања, напомињући да је Андрић „напросто свјетски писац“, па
им се због тога пишчев редефинишући чин некако и даље опире милости
уобличења, а само зато што га и даље тумаче у оквирима скучених нацио-
налистичких географија, промишљајући га у хоризонту очекивања који је
клеронационалистички и са становишта „лијепе Њихове“ ригидно мора-
листички, не опраштајући му ни данас пацку на његовом хрватском наци-
оналном профилу.
То што се и данас опире дешифровању јесте чињеница коју редом
испуштају из вида српски, хрватски и бошњачки етничари: да се ради о
помно планираном поступку једног макијавелисте, а нипошто хрватског
моралисте. У вријеме када су га нападали да је издао хрватство, Андрић је
такве, не остајући им дужан, спремно називао клероусташама, а уистину
су сви одреда били одвећ кратковиди да би увидјели како је његов прела-
зак у Србе био увертира за Нобелову награду, за шта је поред `велебног
књижевног дјела` које је успостављало мостове између Истока и Запада,
тачније, градило мостове продора Запада на Исток, требало учинити још
нешто изнимно важно: прекабулити и као хрватски „ћуприлић“ „прећи“ у
Србе, те подастријети своје књижевно дјело као дјело самозваног српског
140
писца вуковске „обедијенције“, како би се форсирала граница на Дрини која

је у европским колонијалним картама била уписана као међа која раздваја
два поларизована свијета, западни јудеокршћански и источни, православни.
3. Андрић, тај Макијавели нашег времена и велики архитекта ријечи,

умјешно је сковао завјеру како да путем своје На Дрини ћуприје, настале,
експлиците, на римокатоличкој „теологији моста“, сазида метафизички мост
како би цивилизаторски утицаји са Запада, које жељно призива на страни-
цама своје дисертације настале по свим правилима бечке историографске
школе лажи и обмане, могли да премосте ту зачарану границу и прелију
се на православни Исток. Требало је још једино да сам писац пређу у Србе
како би као пројектовани нобеловац без административних запрека легал-
но и легитимно засјео на трон српске књижевности, књижевности монаха
Светог Саве, Стефана Првовјенчаног, монаха Теодосија и Доментијана, Да-
нила II и Стефана Лазаревића, бивше кнегиње Јефимије, Григорија Цамбла-
ка и Константина Философа, Рачана и Ђорђа Бранковића, Јована Рајића и
Захарија Орфелина, Доситеја Обрадовића и Јована Мушкатировића, Мило-
вана Видаковића и Лукијана Мушицког, Јована Суботића и Јована Стерије
Поповића, Симе Милутиновића Сарајлије, Петра II Петровића Његоша,
Бранка Радичевића, Змаја, Јакшића и Лазе Костића, Љубомира Ненадовића
и Јакова Игњатовића, Стјепана Митрова Љубише и Јакова Игњатовића,
Глишића, Лазаревића и Веселиновића, Симе Матавуља и Стевана Сремца,
Светолика Ранковића, Домановића, Ћипика и Боре Станковића, Кочића,
Војислава Илића, Нушића, Ракића, Шантића и Дучића, Симе Пандуревића
и Владислава Петковића Диса, Милутина Бојића, Вељка Петровића, Милу-
тина Ускоковића, Исидоре Секулић, Милоша Црњанског, Растка Петровића,
Драгише Васића, Винавера, Манојловића, Драинца, да о савременицима и
не говоримо, на примјер, о Бранку Ћопићу, за кога је Андрић признао да је
најталентованији од свију нас.
Због небриге за своје највеће писце, Срби су страшно изгубили и вео-
ма се огријешили. Све што је било светосавско у српској десетовјековној
књижевности изложено је профанизацији од стране глобалних мешетара,
који су Србима издиктирали преко Вука и данашњих „вучића“ какав морају
да имају однос према властитој култури, а то значи мултиконфесионалан
на начин вуковског поимања српства, кроз чију призму су нам окивали ум
стољеће и по па је то требало да наставе и даље путем обновљене вуков-
ске србистике, која представља ренесансу сербокроатистичких завјештања
осмишљених још у вријеме србофобног хабзбургизма. Таква србистика про-
141
мовише системско незнабоштво и идолопоклонство водећи плански рат

против српског језика и српске културе, коју репрепрезентује дјело припад-
ника, у правом смислу те ријечи, окултне елите, чији је Андрић, несумњиво,
дио. Након пола вијека дошло је вријеме да се он, према суду нових хрват-
ских домољубаца или још ближе, хрватских еунијатских и јудеокршћанских
глобалиста, поново врати у окриље хрватске књижевности и тако смијени
кроатофила Крлежу према захтјевима новог доба, штампањем његових
дјела у корпусу хрватске књижевности.217 Она ће бити публикована, према
Марјановићевим ријечима, по цијену да се поведе још један „најобичнији
судски спор око ауторских права“ са Андрићевом задужбином у Београду
која, наводно, не заслужије медијску пажњу и толики публицитет у којем
се `пуца из оружја великог калибра`, сводећи све на „културне ћорке“ и
чак моралишући како је тако нешто недостојанствено у вријеме кад се
обиљежава пола вијека од добијања Нобелове награде!
Српска страна у спору свела је припадност Андрића српској култу-
ри на заштиту ауторских права, док силе глобализма, инсталисане након
оних псеудонационалистичких на екс-ју просторима који се популарно
по новој обезличујућој номенклатури назива „регионом“, вуку потезе иза
Марјановићевих леђа промовишући Андрића у водећег регионалног писца
путем споровозне правне процедуре која супротну, хрватску страну неће
ничим обавезивати да не настави кршити пишчева ауторска права. Тако ће
највећи српски писац у сјени судске бирократије и наочиглед задријемалог
српства бити устоличен за највећег хрватског писца, а да нико од Срба „у
свим српским земљама“ неће подићи глас против ове прекрађе! То је зато
што су управо они који би то евентуално требало да учине дио закулисне
владавине новог свјетског поретка и доведени су на власт да путем Андрића
промијене свјетоназор и вјероназор код Срба сва три-четири вјерозакона у
правцу екуменизације, а то значи дехристијанзације не само српске културе
већ свеколиког свијета живота. Притом се Андрићев своједобни национал-
ни избор своди на „грађанско-приватну припадност српској нацији“!
Била она „и милијун посто документирана, та национална припадност,
по мојему не мијења ништа у чињеници његове књижевне припадности
свим књижевностима овога језика чију јединственост, уосталом, највише
наглашавају баш сами Срби. (Додуше, проглашавају га српским, али то ниш-
та не мијења на суштини.) Тако гледам и на ово `откриће`: оно ништа ново
не доноси нити шта мијења“, резолутан је у своме ставу Мирко Марјановић
217 Ужи избор дјела штампаних у едицији „Хрватски писци у БиХ у сто књига“ обухвата Проклету
авлију, На Дрини ћуприју, Травничку хронику и избор приповједака.
142
поводом „открића“ (!) пишчеве личне карте у којој пише да је Србин. По све-
му судећи, Хрвати су одлучни да и по цијену поновљеног судског спора врате
Андрића свим књижевностима „овога језика“, а уистину прво књижевности
хрватског језика, пријетворно напомињући путем Марјановића да су „туж-
ни“ због овог спора јер, ето, писац „није заслужио да се вуче по судовима“
будући да се ради о свјетском, па европском и тек онда, српском, хрватском
и босанскохерцеговачком писцу! Шта рећи осим: О вријеме и обичаји!
Једно је извјесно: без обзира на коначну одлуку сарајевског суда о ово-
ме спору, који је постао приватна ствар Андрићеве задужбине, Хрва-
ти у Хрватској спремни су да штампају Андрићева дјела, на латиници и
ијекавици, наравно, и тако га, након дугог изгнанства, коначно врате у ма-
тичну књижевност. Којега језика? Мисле ли на вуковски језик Срба сва три
вјерозакона који заговара еунијатска и новоим хабзбургизмом прожета тзв.
обновљена србистика? Да, управо тога језика који би требало да буде, а већ
и јесте, полицентрични језик, који се назива хрватским, а који је службено
примљен у заједницу европских језика!
4. Аргумент Андрићеве задужбине у прилог пишчевог српства била је

његова лична карта, у којој је писало да је по националности Србин. Оно
што међутим нико није коментарисао јесте чињеница да је тај „изузетно
стабилан морални профил“ под којим се мисли на нобеловца Андрића који
је крштен као Иван, а потом лично инсистирао на хипокористичном имену
„Иво“, кривотворио и србизовао име властитог оца, што је као „ситница“ са-
кривено у службеним и уљепшаним биографијама, иако се тим чином писац
свјесно пред лицем јавности претворио у фалсификатора личног документа!
Андрић је смјело учинио оно што ниједан грађанин ни пред људским ни
пред Божјим законима не би ни да помисли да учини – а и зашто би?
Посебно никоме од Срба не би пало ни на памет да постави питање о ре-
негатском положају овог католика и босанског Хрвата у београдској среди-
ни, којој је парирао тако што јој је запушио уста прешавши у Србе. Додуше,
да ли му је Антон Андрић, школски подворник, за шта се опет тврди да није
био подворник већ кујунџија, који је поправљао млинове за кафу, уистину
био отац, или је то фра Алојзије Перчинлић, остаје отворено питање, али је
чињеница да је у личној карти у рубрици за име оца написано ћирилицом не
име Антон, него Антоније, што као име означитељски репрезентује, којег ли
синхроницитета, укодиран ехо, по свему судећи, име на правог оца званог
Алојзије!
143
Понесени овом провалом чисте конотације, не можемо а да не уочимо

још један паралелизам: као што се испод српског имена Антоније за име
оца скрива хрватско фратарско име Алојзије, тако се и испод Андрићеве тзв.
српске књижевности скрива хрватска, штавише, фратарска књижевност!
Недопустива са моралног становишта, промјена имена мртвоме оцу крун-
ски је доказ до које је мјере Андрић био спреман да иде у своме каријеризму
и частољубљу по цијену да на неки начин изгуби образ. Ова бескрупулозна
геста већ на први поглед казује на шта је све био спреман како би се дочепао
водеће улоге у српској књижевности. Промјена имена мртвом оцу никако се
не може подвести под демократско право које је западна култура лажи инста-
лисала да би под њим могла некажњено да проводи сваковрсне означитељске
кривотворине којима се обмањивао ум лаковјерних Срба те као таква спада у
симболично и обредно оцеубиство учињено од стране једног макијавелисте
који је кршио све обичајне па, на концу, и законске одредбе, трајно губећи
право на евентуалну нашу сапатњу или „разумијевање“. Овакви крајњи по-
ступци нарушавали су све етичке законе, а не само означитељску праксу
која је табуизирано забрањивала да се предијева име мртвоме оцу! Она је
толико дио моралног кодекса бијелог човјека и европске културе да је њено
прекорачење, рушење свих моралних норми и као таква је недопустива. Да
не говоримо како се ради о злоупотреби српске антропонимије, у којој се
чува национални именослов и један чврст означитељски поредак који је
био нарушен тиме што се једном давно мртвом фратру скаредно предјевало
његово католичко име у управо супротно, наглашено српско-православно,
што је по себи невиђена бласфемија у којој давно упокојени фра Алојзије
постаје, под пером разметног сина, српски Антоније!
Други, како год мислили: ово је за нас чин којим је Андрић у својој
незајажљивој амбициозности свјетског мештра ријечи и високообученог
агитатора јудеомасонске културе уистину заувијек прешао линију између
добра и зла изгубивши свако наше разумијевање јер је умислио да се без
посљедица по морални поредак може поигравати са именом властитог
преминулог оца, као што се у литератури поигравао са стварношћу. Тим
накнадним чином преименовања срушен је сваки пропагандни мит о
Андрићевом `изузетно стабилном моралном профилу` јер је, поред оста-
лог, опорекао морални поредак који је убиљежен у српском именослову, што
значи поштовање светиње имена која се преноси са оца на сина. Међутим,
за језуитског „гојенца“ Андрића, чији је руководећи принцип био да циљ
оправдава сва средства, ништа није било свето, па ни име покојног оца,
које је накнадно симболички закамуфлирао спиновањем које је значило
144
посрбљавање и подвођење очевог имена у одређени хоризонт очекивања

на који је требао Срби да падну као у добро постављену замку. Тицао се
захтјева да име оца највећег српског писца нипошто не буде типично хрват-
ско и католичко Алојзије него, авај, спаси нас Господе свих причина, типично
православно и српско Антоније! Оно је све прије него „истинска ријеч“,
verbum cordis и оличава немогућност имена да изрази истину уз коју као
противаргумент неизоставно стоји лаж. Стога је оно лажно име, а писац који
се позива на лажно име оца као Србина, неко ко се лажно представљао за
Србина и српског писца, чије српство има само спољну, али не и унутрашњу
форму. Тиме су Срби још једном били обманути као лоши ђаци историје
од језуитске софистерије католичких синова. Повјеровали су на ријеч
овом фарисеју и књижевнику, који је у остварењу свога циља да по сваку
цијену буде владалац над књижевношћу Срба сва три вјерозакона био спре-
ман да „говори криво“ и огријеши се о душу, не поштујући ни очево име,
злоупотријебивши га зарад пројектованог каријеризма. Као такав, Андрић
је постао водећи српски писац, тачније, писац Срба сва три вјерозакона али,
не заборавимо, и Срба Мојсијевог вјерозакона, што га је препоручивало да
буде мондијалистичка икона.
5. У култури лажи све је неизвјесно, па и име оца највећег српског писца,

који је највећи и по својој бескрупулозној амбициозности и спремности да
очево име, које је, по свему судећи, извјесно и гласи Алојзије – принесе на
жртвеник Оцу Лажи, Луциферу! Управо са Андрићем, који је под старост
друговао понајвише са Гетеовим афоризмима, српска култура, а посебно
књижевност почела је да се ставља под контролу Лучоноше и наднационал-
не елите, која се само српском назива, а уистину се ради о елити јудаизованој
кроз масонство, која на глобалном нивоу већ вијек и по управља европском
културом и њеним научним поретком чинећи и ту културу и ту науку над-
националном и мултиконфесионалном.
Срби не смију да избјегавају постављање нових питања у вези са овим
наметнутим корифејем српске књижевности, а не да на постављање питања
имају право само привилеговани дорадници владајуће елите; морају имати
смјелости и замисле ситуацију да се ово што се Србима догодило може да
поткраде евентуално хрватској култури: да један разметни српски син кри-
вотвори властити национални идентитет самопрогласивши се за Хрвата и да
без обредног преласка у католичанство стане на чело хрватске књижевности
те као такав добије Нобелову награду. Да Хрвати то мирно прихвате како им
један самопроглашени Хрват, а дојучерашњи Србин, узима челно мјесто у
145
хрватској књижевности намећући се за хрватског писца? Да као доказ свога

хрватства у личној карти просто напише „Хрват“ и хрватизује име мртвог
оца званог Антоније у Алојзије? Просто, не ради ли се о фантастичној прет-
поставци, а управо то се десило Србима – појава лажног цара Шћепана
Малог!?
Андрић други пут међу Хрватима
1. Има ли већег доказа да се као народ налазимо пред бити или не

бити, под потпуном духовном окупацијом изнутра, од стране поборни-
ка јудеокршћанског погледа на свијет, а не само сљедбеника одређеног
анационалног филолошког прогрма, чији свјетлоноша је Андрић, којем
вјерујемо на ријеч чак и онда када као фратарски син свом преминулом оцу
пренадијева име у православно и српско како би се тако србизован лакше
прометнуо за водећег српског писца и загосподарио српском књижевношћу
у име јудеокршћанских сила, које иза њега стоје; који у име хабзбургиз-
ма чији је основни састојак србофобија, намјерава да најсветије у српској
култури јансенистички преведе у хрватство, а све под кринком властите
И данас је Андрић јако оружје глобализма у сатирању српства, чије је
предводништво српске књижевности довело до опасне духовне кризе, у име
које нам се намећу културне вриједности које су наднационалне, што је от-
почело педесетих година прошлог вијека када је Андрић у промишљеном
одабиру акција усмјерених ради постизања пожељне представе о себи као
Србину, не оставивши на миру ни име оца, успио да се у неколико потеза
пером, као вјешти писмознанац, што и јесу фарисеји, ти образовани чи-
новници у државној служби, прометне за водећег српског и државног пис-
ца са високим друштвеним положајем. У кројењу властитог профила као
„српског“ и стварању задате представе о себи, што је знање које се не стиче
лако и нипошто не дијели непозванима, представљајући се споља као ау-
тентичан Србин, држећи се слова закона о српству, али не прихватајући дух
православља, никада, важну ставку имало је преименовање очевог имена,
које нам као означитељска пракса своје врсте свједочи о невјероватној су-
ровости на коју је Андрић, кривотворац властите биографије, био спреман
кад је и име мртвог оца злоупотријебио у циљу прибављања неопходних
претпоставки да се „упише“ у Србе.
146
Када се чине такве посљедње ствари на свијету, поставља се питање – који

би то био тако висок циљ у име кога jе Андрић, тај члан масонског подземља
које је увијек било сурово завјереничко, посегао за овим крајњим средством
претварајући очево име у „ћумез од мастила“? У „прављењу“ себе као Срби-
на који ће сјести на столицу Светог Саве, првог српског књижевника, писца
житија, Његошеву и тако редом, закључно са великим Црњанским, који је
за то вријеме због српства живио у прогонству, а све да би се промакнуо у
водећег националног писца, Андрић – конспиратор је навукавши образину
некадашњег недодирљивог дипломате највишег ранга, који је некоћ Србију
на посредан начин преко младобосанаца увео у Први свјетски рат, који је
Краљевину Југославију увео у Тројни пакт и под Хитлерову јурисдикцију,218 у
измишљању властитог српског поријекла био спреман да иде до краја, у чему
није било поштеђено инструментализације ни име покојног оца. Прекрајање
очевог имена као носиоца хрватског идентитета у српски, како би његово
искреирано српство како-тако добило на аутентичности, цинични је доказ
Андрићевог јадног пјесмотворства, у којем је сав његов српски идентитет
скончао у замјени слова у имену мртвом оцу, који је, које ли рошомонијаде,
такође неизвјестан јер се и данас мније ради ли се о школском подворнику
Антону или травничком фратру Алојзију, од кога гради „пожељно“ српско
име Антоније, што је заиста својеврсно луциферство, својствено само онима
које на поштивање очевог имена не обавезује хришћанска вјера.
2. Промјена имена мртвом оцу у личној карти коју вaди да би крпећи

свој национални идентитет у специјалне сврхе и правећи од њега интригу
лакше „прешао“ у Србе свједочи до које је мјере Андрић био макијавелист
у крађи српског идентитета и спремности да се као „gragjanin“, како је не-
кад писао, под фирмом демократског права на самоопредјељење, наметне
за водећег српског писца, да би уз помоћ Нобелове награде то у будућности
и остао. Она говори докле је био одлучан да симулира српску национал-
ност и управља будућим догађајима у којима ће се наметнути као највећи
српскојезички писац иако је у дисертацији оставио неизбрисив траг о
ниподаштавању те исте српске и пренаглашавању важности фрањевачке
књижевности тврдњом да су фрањевци у свом шест стотина година ду-
гом дјеловању у Босни дали риједак и `лијеп примјер културног рада и
218 Хитлер је био опчињен расним поријеклом Германа као аријевске расе па кад су у том погледу
стигли докази како су Германи 70 % српског поријекла, лично је забранио сва даља истраживања
која свједоче оно што се до дванаестог вијека знало о раној историји Европе, а тицало се
постојања „Словенске Германије“, тј. Срба у Германији. Тиме се бавио пионир аутохтоне срби-
сти Иво Вукчевић (Словенска Германија, Пешић и синови, Београд, 2008).
147
хришћанског пожртвовања`, истичући да су „у време турске владавине

фрањевци били једини представници српско-хрватске књижевности у
Босни. Српско-православно свештенство, које се налазило под штетним
управљањем грчких патријарха и владика , све до XVIII столећа није имало
ослонца у некој страној хришћанској сили тако да услед материјалне беде
и ниског образовања свог свештенства уопште није могло да развије неку
књижевну делатност.“ С друге стране, од Матије Дивковића развијала се
религиозна књижевност фрањеваца којима се, према искључивом мишљењу
овог њима наклоњеног политхистора, „може приписати заслуга што је ду-
ховни живот босанских католика у смислу религиозно-моралних схватања
римокатоличке цркве развијао толико доследно.“219
Слиједећи босанске фрањевце „који могу католичком свештенству целог
света да послуже као светли пример спремности на жртву и истрајности у
бризи за душе, пример беспрекорног начина живота и моћног уплива на
вернике“, Андрић нарочито наглашава да су „својим самоодрицањем, које се
граничи са мучеништвом, они бранили и одржали најистуреније позиције
римско-католичке цркве на Балкану.“220 У том контексту ваљало би на концу
размотрити и његову симболичку, означитељску жртву која нимало не личи
на самоодрицање, када је у име продора римско-католичке цркве на Бал-
кану на најистуреније позиције, оне на Дрини, зарад хрватизоване српске
књижевности, којој се ставио на чело, прихватио да се представи као Србин
и српскога рода од оца Антонија, тј. Алојзија! Овај избор масонизованог,
па тиме и јудаизовљаног криптосрбина, који је прихватио да пређе у другу
нацију ако му је то корисно, значио је управо крађу српског идентитета
наочиглед цијелог српства које `стајаше и гледаше`; нико ни да прозбори!
Једно остаје: Андрићев избор, завјеренички и демагошки, био је мо-
тивисан тежњом ка десуверенизовању, колонизовању и, на концу,
космополитизовању српске књижевности, коју ће лично предводити са
њеним неизмјерним националним благом, српском народном књижевношћу,
која је по себи једно право свјетско чудо. У њој је сачуван наш национал-
ни, православни и косовски идентитет који је требало расрбити и у томе
се састојао криптограм Андрићевог конспиративног преласка у Србе.
У посљедњем чину преименовања имена властитог, покојног оца којег
такође „превлачи“ у Србе, након што је то спремно урадио са сопственом
књижевношћу, Андрић се коначно „уписао“ у Србе положивши тако испит
покорности тамним и зашто не рећи, дубоко антисрпским силама, које су
219 Исто, 164.
148
иза њега стајале. Зар само то није довољан разлог да трајно изгуби нашу
сапатњу и разумијевање будући да је нарушио најдубљи морални закон као
човјек, ако не и као новеловац будући да је Нобелова награда одавно постала
симбол западне „културе лажи“ и предодређена за оне који су спремни да
се ставе у службу колонизације свијета у име западне науке и умјетности, а
њихов први интерес у даншњици јесте – уништење православља?
3. Андрићев добитак због преименовања себе и покојног оца у лажног

Србина, а властите књижевности у српску књижевност, био је несамјерљиво
велик, али лишен било какве светотајинске обредности, која би значила
прихватање светосавља као суштаственог дијела српства којег се без има-
ло осјећаја за губитак одричу и новосрбисти – глобалисти, „три вучића“
новосвјетскопоредске филологије, у име Срба сва три вјерозакона. Као
својеврсна масонско-конспиролошка интрига, то се чини са дугорочним
циљем претварања православном духовношћу прожете српске књижевности
у „заперак“ хрватске књижевности, што као процес траје пуних 150 година.
У данашњици он је препознатљив по настојању појединих хрватских линг-
виста да промовишу тезу о хрватском језику и његовим нарјечјима, па чак и
ону о „хрватској“ ћирилици. Андрићево „аванзовање“ у српство као „баш-
тиника читавог једног залеђа“ и „истинитог тумача босанскога свијета, ipso
facto, и начина на који је тај свијет и хрватски“, што се не ограничава само на
„фрањевачки циклус“, појаснио би често склон демагошко-комитетлијским
уопштавањима увијек „самозатајни“ босански Хрват Иван Ловреновић,
симплификујући пишчев однос према хрватству, ваља цјеловито сагле-
дати у контексту ове уистину ријетке појаве да се један писац намеће да
буде водећи у три националне књижевности, поред српске, у хрватској и
босанској/бошњачкој, а који се својевољно из једне националности промет-
нуо за вођу друге националне књижевности! Посриједи је уистину прави
штокавски рошомон који казује шта је све могуће провести испирањем моз-
га читаве једне нације правећи од ње распамећене Србе који су потпуно за-
боравили шта би то било српско становиште, на које нас је давно опомињао
велики Лаза Костић!
Имамо ли снаге да коначно признамо како је Андрићев расредиштени на-
ционални идентитет могла да сазида једино рука врхунског мештра обмане
и свештенослужитеља левитско-кршћанске културе лажи. Стога, да бисмо
тај Андрићев превратнички чин у кројењу националног идентитета власти-
те књижевности и трасирању њеног пута у будућности ваљано прочитали,
неизоставно га ваља проматрати у контексту Андрићевог јудеомасонства,
149
што сви масони временом постану, преузимајући јеврејски свјетоназор, а то

значи и њихов морални кодекс, који прописује да је дозвољено прећи у другу
вјеру ако то налажу интереси, под условом да се у души остане Јудејац или,
у најмању руку, поклоник фрањеваца! Андрић је, држећи се тог фарисејског
обрасца, самосвјесно властито дјело ставио у службу јудеокршћанског про-
дора на Исток, који се корак по корак проводи хрватизовањем српске и бо-
санске књижевности у Босни и Херцеговини и Србији, а према Марјановићу
– и у Црној Гори, истовремено кад и наметање Андрића за водећег писца
хрватске књижевности
Све ово упућује да се убрзано проводи кроатизовање босанскохерцего-
вачке књижевности чији је посљедњи чин – проглашење Андрића за највећег
српског, хрватског и босанског писца, што води тим смјером у католизовање
и похрваћивање свих вуковских Срба сва три вјерозакона. Андрић, „други
пут међу Хрватима“, метафорички би означавао управо наметање Андрића
као хрватског писца за водећег писца Срба сва три вјерозакона, тачније,
Хрвата сва три вјерозакона у шта се претворила ова флоскула србомрског
хабзбургизма што је, уосталом, и био њен дугорочно пројектовани циљ.
Тиме би се окончао јансенистичко-бечки етноидеолошки експеримент
мијењања националне свијести Срба на Балкану, утемељене на светосављу,
путем прве глобалне западне науке, лингвистике, а уистину лажинауке, у
име које су од српске нације створене македонска, црногорска, хрватска и
босанска нација пријетећи затирању Срба и српске духовности.
Андрић: Под старост не мењам уверења!
1. Андрићев „транзит“ у Србе, тенденциозан и с предумишљајем, у

вријеме националистичког југоромантизма, овог Хрвата, како се иденти-
фиковао у младости, најмлађег академика САНУ из 1939. године, када је
постао редовни члан, који је до 1913. године писао етимолошким право-
писом („ovi gragjani“, „rogjen“), пропраћен је био оперетским патосом када
Јандрићу за 1941. годину, не без себељубља, изјављује: „Сам себи задао сам
тврду веру, поћи ћеш и ти са својим народом. Пре ћеш умрети него ура-
дити другачије,“ да би потом мнио би ли отишао у Загреб Павелићу или у
Београд под заштиту Гестапоа. Међутим, како га Миле Будак у Загребу није
очекивао с ентузијазмом као југословенски оријентисаног Хрвата, писац ће
изабрати српску престоницу, у којој ће на миру писати своје највеће романе,
у којима нема ни трунке назнаке духа времена у којем су настајали, као ни
150
ни гризодушја што је цјелокупно мушко особље амбасаде у Берлину заврши-

ло у заробљеништву, па и муж Андрићеве тридесетогодишње „милоснице“
Милице Бабић Јовановић, којој је посветио дјело „Јелена, жена које нема“, а
која ће у пишчевим позним седамдесетим, одмах по мужевљевој смрти, да
постане његова супруга.
Са својим анархоиндивидуалистичким склоностима и личном
биографијом пуном преокрета, у времену рушења и настајања идеолошки
супротстављених система,221 он се послије Другог свјетског рата присао-
бразио у кротитеља српског национализма тако што је постао вуковски,
натконфесионални, сурогатни Србин, у вријеме србофобне тираније кро-
атокомунистичке клике, која је дјеловала под геслом „Слаба Србија, јака
Југославија“. Попут омиљеног му пјесника и великог пријатеља Матоша,
хрватског шовинисте, праваша и старчевићевца, о коме је писао да је во-
лио српство „очајничком љубављу и с више љубоморе него љубави“222; чије
југословенство Штросмајеровог типа било је великохрватско, у разговорима
са Љубом Јандрићем Андрић ће изјавити да „ми нисмо били унитаристи
како би то неком могло да изгледа; пре би се могло рећи да смо били пансла-
висти и интернационалисти. (...) Ја сам за југословенство био и 1941. године
кад је комунистичка партија у све, па и у то унела марксистичко схватање.
Ја сам за југословенство био и 1948. а и данас сам – и пре ћу да умрем такав
него да под старост мењам уверења!“
Такво је, дакле, Андрићево „српство“: ништа друго до синонимско за
југословенство као рукавац панславизма и интернационализма! За такво
српство био је Андрић након што је преживио „два рата и три царевине“.
Оно нипошто није било унитаристичко већ интернационалистичко у име
кога је био спреман `пре да умре такав него да под старост мијења увјерења`.
Односи ли се ова резолутна изјава и на промјену националног увјерења када
је под старост прешао из Хрвата у Србе?
„Пре ћу да умрем такав него да под старост мењам уверења“223 – кључна
је реченица која одгонета енигму Андрићевог тзв. српства разобличавајући
увјерења оних који су плиткоумо мудровали да је декларативним прела-
221 У есејима о другима Андрић се ослањао на биографске податке, иако се лично понашао супротно
тврдећи да је све у пишчевом дјелу, бранећи своју биографију и приватност, штитећи је од „до-
коних“ или „неспособних“ истраживача.
222 И. Андрић, А. Г. Матош, Сабрана дјела, књ. 13, Сарајево, 1984, 192.
223 Андрић је био предсједник позоришног савјета ЈДП и за стотинак сусрета са њим током цијелог
живота Јован Ћирилов је оставио свједочење да од њега никад није чуо ни једну емотивну рече-
ницу. По свему судећи, једино се у томе се није мијењао иако се у шездесет шестој години први
пут оженио.
151
ском у Србе писац под старост промијенио своја антисрпска увјерења из

младости, о чему трајно свједочи тако дуго скривани текст дисертације. Не,
он је као некадашњи `предсједник напредњачке српско-хрватске младежи у
Сарајеву` остао опредијељени анархиста бакуњиновског, што ће рећи, ма-
сонског типа, који се на питање о националности вјешто бранио флоскула-
ма да је његова „националност хуманост“, позивајући се на ријечи српског
конвертита и хрватске перјанице Петра Прерадовића.
„Пре ћу да умрем такав него да под старост мењам уверења“ – изјава је
онога који је Нобелову награду добио побиједивши у најужем избору не-
колико свјетских књижевника управо под лажном заставом српског пис-
ца, коме у тренутку додјеле високе награде оркестар свира јеврејску пјесму
„Кад ја пођох на Бембашу“; који је до ослобођења Београда водио дневник
на ћирилици, а одмах по ослобођењу, исти дан, прешао на латиницу!224 Из
којих то увјерења, питамо се?
„Пре ћу да умрем такав него да под старост мењам уверења“ – одговор
је макијавелисте који је послије рата, камелеонски се прилагођавајући духу
времена, прихватио марксистичко југословенство не посумњавши у њега,
како поносно изјављује овај језуит, ни 1948. године! То је година Инфор-
мибироа, која је од хрватских комуниста била вјешто искориштена да се
из југословенског политичког живота на крволочан начин елиминишу сви
национало опредијељени српски кадрови и отпошаљу на најгори архипелаг
гулаг који је могао да осмисли само луциферов сљедбеник. У вријеме љутих
чистки српских кадрова који су се клели у Русе јер су у њима видјели своју
православну браћу и због те љубави страдавали, Андрић ће управо тада, из-
вадивши личну карту на име оца Антонија, `задавши сам себи тврду вјеру`,
прећи у Србе, тражећи да нико не сумња у његову националну деклариса-
ност, а понеког ко је буде критиковао етикетирајући „клероусташама“ или
„српским шовинистима“!
„Пре ћу да умрем такав него да под старост мењам уверења“ – морални
је кредо онога који је 1954. године ушао у партију225 уписавши се као водећи
дипломата монархије у титокомунисте да би на тај начин, уз партијску под-
224 Тако је, тачно у минут Титове смрти, престало са Запада давање кредита Југославији, која је,
народски казано, пуштена ликом низ воду. Такође, мање је познато да је Тито добио од папе ти-
тулу почасног каноника цркве (Светог Јеронима) у Риму, а како и не би ако се зна да је у својој
патолошкој србомржњи убио неколико стотина православних свештеника и епископа који су
пали од руку слуга цр(ве)номагијског пентаграма – петокраке.
225 Међу Србима стратези комунизма имали су статус полубогова. Пјевало се: „Не вјерујем у небеса
но у Маркса и Енгелса!“
152
ршку био настављен умни рат против српске књижевности који га је пози-
ционирао за водећег књижевника титоизма.226
Андрић: Нема националне уметности ни националне науке!
1. Достојевски је опомињао да је највећи трик који је ђаво извео било

то што је убиједио људе да не постоји. У исто нас убјеђују српски душе-
бризници, да не постоји завјера против српске православне културе, док су
у исто вријеме прелазили преко чињенице да је управо Крлежа предводио
отцјепљење хрватског језика од српског, а за кога највећи „српски“ писац,
који је иначе Крлежу227 цијенио као `великог писца` каже:
„Крлежа је недавно лепо казао шта мисли о језику. Није важно како га
ко зове, а разлике и варијанте само га обогаћују“! Највећи српски писац
спремно је, саглашавајући се са Гетеом, тврдио да „нема националне умет-
ности ни националне науке“, додајући на ту опомињућу мисао Јандрићу:
„Сви националисти света требало би да ово знају! Па и наши!“
Овим је по ко зна који пут Андрић јасно исказао да не припада националној
српској књижевности потирући овом контрадикторном изјавом истину да
је књижевност по себи дубоко национална умјетност и да не може бити го-
вора о томе да није национална јер такав суд противрјечи појму књижевне
умјетности. Андрићев „метафизички“ плус у односу на Крлежу с којим је био
кандидован за Нобелову награду био је управо тај што је успјешно фалси-
фиковао свој изворни национални идентитет прекројивши га у српски, чије
су „српство“ Хрвати доживљавали као издају народа немајући очи да виде
како се ради о денационализацији српске књижевности путем књижевне
„теологије моста“.
У исто вријеме док га хрватски националисти прозивају за отпадништ-
во, Андрић се као маг ријечи двосмислено ограђује од свијета изјавом да је
`спреман да служи искључиво умјетности`. У то име, фра Иво, како га је
226 Андерграунд, како гласи наслов Кустуричиног филма, назив је који је први пут употријебљен за
хришћане у француској анти-хришћанској револуцији, у значењу, `подземље на земљи`.
227 Андрићево књижевно дјело у комунистичком периоду било је стављено у службу унијатске
идеологије, која је провођена путем наставних програма у циљу јачања хрватског унитаризма.
Тако је гимназијска изборна настава књижевности из времена титоистичке Југославије била
сужена на два режимска писца, Андрића као српског, а Крлежу као хрватског књижевника, иако
се радило о двојици јагићевских Хрвата, од којих ниједан није био етнички Хрват. Андрић је по
поријеклу био покатоличени Србин, а Крлежа македонски Цинцар који је писао на штокавици
и на кајкавици. Данашњи нови хрватски класификатори обојицу сврставају у највеће хрватске
писце.
153
звала београдска средина, коме је „Босна била његова најближа и најдража

својта“ (М. Бегић), макијавелистички схватајући стварност, србизовао је и
име покојног оца и тако срозао свој лажни, кривотворени национални иден-
титет до нивоа голог фалсификатора. У личној карти издатој 15. јуна 1951. тај
јудеомасонски конспиратор 228, завјеренички члан тајне организације која је
починила окрутно политичко убиство с предумишљајем, атентат на Франца
Фердинанда и његову трудну супругу, што је изазвао Први свјетски рат, за
име оца написао је Антоније, иако се он звао Антун. Било је то „дјело са те-
зом“, па чак и више – симболични чин оцеубиства и приношења бескрвне
жртве богу Луциферу коме се масони клањају, у име кога је спремно срби-
зовао и „оправославио“ властитог покојног оца, и то још, по свему судећи,
фратра, зарад хрватизовања српске књижевности, у исти мах износећи двос-
мислену тврдњу Јандрићу да `он у национални оквир неће – хоће да буде
изнад њега не опоричући га`!
2. Шта рећи за овај крајње напрегнут вербални склоп, што је врхунац

лажног мудровања некога ко је одавно нарушио морални императив који је
налагао да естетско буде етично! Овакав преступ прихватљив је једино са
становишта масонства, које прописује да `високи и средњи масонски степе-
ни почевши од трећег степена дају њиховим носиоцима тајно право на сваку
лаж ради општемасонске лажи`. „Ослобођење од завјета“, „лаж на спасење“
биле су посебне привилегије већег дијела масонства. Масонска идеологија
која почива на антинационалној идеологији и дијели свијет на своје и туђе,
укоријењена на лажи и духу интрига који носи у себи државну издају, успо-
ставила је закон који важи за цјелокупну западну „културу лажи“, а он гласи
да естетско не мора увијек да буде етичко, штавише, да је ријетко естет-
ко подударно са етичким, што је постало владајуће мишљење у времену
постмодерне духовне колонизације чији су производ духовно и морално
дезоријентисани људи. Један од оних који је доспио у ову организацију за
коју се романтичарски мислило, као мамац за ступање у ложу, да има циљ
да усавршава човјечанство био је и Андрић, као масонски конспиратор чија
су браћа масони били мајстори државне издаје.
3. Сербокроатистичка лажинаука, сва прожета масонском идеологијом,

била је само параван за провођење политике културног геноцида над
српским народом и рушења његових националних основа у име комуниз-
228 Андрић није јеврејски писац иако је писао о јеврејским темама више него већина јеврејских
приповједача.
154
ма, инкубатор за прављење научних и књижевних величина којим ће се

расрбљавати и хрватизовати искључиво Срби. Она је на дјелу показала
начин на који се стварају моћни српски научници и лингвисти од, Јевреја
по поријеклу, Александра Белића или књижевни „антиподи“ од „Србина“
Андрића наспрам Хрвата Крлеже, при чему је пало у заборав то да је једину
позитивну критику коју је Крлежа икад написао о једном хрватском писцу
посветио управо Иви Андрићу!
Од свог настанка сербокроатистика је вјешто злоупотребљавала
српство као и прва Југославија, која је од стране омладинаца окупљених
око „Књижевног југа“, којима је припадао и Андрић, оквалификована као
изневјерено очекивање, јер, према његовим ријечима упућеним Јандрићу,
„то није била заједница какву смо жељели и очекивали“, не казујући му какву
су то Југославију хрватски омладинци очекивали ако не прохрватску.
Исто ће се поновити и на Новосадском договору229 који је био велика
замка за Србе православце, а у служби хрватске политике, којом приликом
је Буњевцима и Шокцима било наређено да се убудуће морају изјашњавати
као Хрвати, а у коме је водећу улогу у пропагирању и прихватању на српској
страни јагићевске тезе о српскохрватском језику одиграо управо Андрић230
позивајући се на гркокатолика Вука, који је србизован сваки пут кад је тре-
бало да преваре лаковјерне Србе. Први потписник договора био је управо
Вуков агитатор, претходно ројалиста, потом комунистички Југословен који
се лажно представљено као Србин, иако је и у једном и у другом „спасонос-
ном југословенсту“ једини непријатељ виђен у дјеловању српског национа.
Главне поставке Новосадског договора о заједничком језику и
књижевности Срба и Хрвата биле су дизајниране у ЈАЗУ и Југословенском
лексикографском заводу. Накнадни потписник Новосадског договора био
је Мирослав Крлежа, чији је „франковлук био преобучен у марксизам“, а
„чији комунизам је једино мржња на Србе“ (С. Винавер); који је уз Андрића
тада представљен као југословенски писац, да би у потоњој расподјели улога
један постао водећи хрватски, а други српски писац. Као што је први случај
у свјетској историји да је један народ узео за вођу туђег непријатељског
војника (М. Бећковић), Тита, што су учинили Срби, тако је јединствен случај
229 О Вуку Караџићу Андрић је објавио серију есеја који су били у функцији програмске припреме
Новосадског договора: 1946. године есеј под насловом О Вуку као писцу, а потом слиједе Вук
реформатор, Вуков пример, Вук и иностранство, сви први пут објављени године 1947, а затим
они са насловом Три слике из живота Вука Караџића (1950) и Оптимизам Вука Караџића (1964).
230 Андрић је 13. децембра 1954. учлањен у савез комуниста, док је у оптицају и податак да је то
било 13. јула 1954. године.
155
у свјетској књижевности да је један народ узео за највећег српског писца231

једног римокатолика, али и правог књижевног алхемичара и свјетовног
фрањевца који је својим дјелом само реализовао закључке Тридентског
концила, потврдивши преважност књижевности у популарисању католич-
ке цркве.
Андрић водећи писац Хрвата сва три вјерозакона
1. Став да се „Иво Андрић не смије сврставати ни у једну књижевност“

који је М. Марјановић изнио на сарајевском судском спору против Андрићеве
задужбине као јединог власника пишчевих ауторских права, чији је члан
управног одбора био од 1979. до 1988. године, а који са накнадном свијешћу
настоји да сруши Андрићев тестамент, значи само једно: да се Андрић уп-
ркос личној опоруци о припадности српској књижевности према суду храт-
ских културидеолога не смије сврставати у ту књижевност, тј. у „једну“ на-
ционалну књижевност. Он се изјашњавао као Југословен, Марјановићев је
став, те се стога његово дјело може и мора да сврста и у `хрватску и босан-
скохерцеговачку` књижевност.
Андрић је, дакле, „наш“ писац који се, према мишљењу хрватских
домољубаца, мора да врати кући, у хрватску књижевност, бећковоћевски
казано, „из дугог изгнанства, сит довијања, гмизања, поданства“.
У том погледу еунијатска Хрватска је већ штампала изабрана пишчева
дјела у едицији „Стољеће хрватске књижевности“ не страхујући од евенту-
алног новог судског спора са Андрићевом задужбином, чији легитимитет
оспорава. Та хрватска књижевност настала је од некадашње књижевности
„књижевника западног вјерозакона“, који су се на Бечком договору наво-
дно били ујединили са „књижевницима источног вјерозакона“ с једним
пројектованим циљем: да се за почетак дочепају највреднијег српског бла-
га, српске народне књижевности, и одмах је засвојатају као хрватску. По-
том су кренули у хрватизовање осталих књижевности, нарочито откад је
Андрић прешао у „књижевнике источног вјерозакона“, ставивши се на чело
`књижевности књижевника источног вјерозакона`, принијевши нужно
231 Више него двосмислен однос према српској књижевности имао је и Данило Киш као јеврејски
па српски писац. Његов однос према јеврејској теми ваља тумачити у свјетлу неоповргнутог
свједочења Бродског, коме је Киш казао како је прогоњен од српског антисемитизма, што је ру-
ски писац написао у предговору за француско издање Гробнице за Бориса Давидовича. Упитан
да објасни овакву очигледну неистину, Киш је лаконски одговорио да ју је пласирао како би се
књига боље продавала!
156
симболичку жртву тиме што је посрбио име свог покојног оца фра Алојзија,
предјенувши га у Антонија!
У данашњици се наново обнављају „завјети“ између Андрића и Хрва-
та, и то након више од пола вијека од добијања Нобелове награде, која се,
„знамо додјељује не по књижевним већ политичким критеријумима“, како
опомињуће наглашава руски лингвист и теоретичар књижевности Борис
Успенски. Андрић се дефинитивно враћа у Хрвате да би био не само као
највећи српски него и хрватски, а богами и босански и херцеговачки, одно-
сно, према њу ејџ номенклатури, регионални писац.
2. Матица хрватска као покретач свих закулисних догађаја око

„доказивања“ националних права Хрвата науштрб Срба још је давне 1947.
године штампала књигу Андрићевих приповједака, притом на своју руку, без
пишчеве сагласности, кроатизујући књижевни текст, да би због Андрићевог
протеста морала да повуче тираж од 5000 примјерака. У данашњици Матица
хрватска се претворила у својеврсну НВО новог европског поретка која је
истурена да води духовну битку против српске књижевности и културе у
Републици Српској и БиХ зарад интереса еунијатске Хрватске. Судски спор
који се води како би се Андрић вратио у корпус хрватске књижевности у
БиХ, али и у Хрватској, а у перспективи постао водећи писац Хрвата сва
три вјерозакона, показује до које је мјере српска култура бескрупулозно на-
паднута од стране Хрвата, који у данашњици не презају ни од отвореног
безакоња. Судска парница против Матице хрватске, сведена, фарисејски, на
кршење Андрићевих ауторских права, иако се ради о насилном преотимању
књижевног дјела једног нобеловца и смјештање у корпус друге националне
књижевности, показује до које су мјере Хрвати дрски у одлучности да Срби-
ма преотму водећег писца, чија дјела у тринаест свезака под уредништвом
Крешимира Немца спремају да штампају у Школској књизи за Интерлибер,
а већ је 2014. из штампе изашло прво коло са романима „На Дрини ћуприја“,
„Травничка хроника“, „Проклета авлија“, и „Госпођица“, те рана новелистика
„Мара милосница и друге приповијетке“.
Ово је први пут да се у „самосталној“ Хрватској, како каже Немец,
објављују Андрићева изабрана дјела, чиме се `на неки начин враћа дуг
ове земље, која га је неправедно не заборавила, јер читатељи га нису за-
боравили, али културне елите су га заборавиле, па и академска заједница`;
наглашавајући и овом приликом да `Хрватска према Андрићу осјећа
својеврсни дуг, али и скривене резерве које су потпуно погрешне, поли-
тичке па и политикантске јер је он био за југословенску идеју од почетка
157
рекавши да ће умријети у тој идеји`. Хрвати не скривају да Андрића желе

да ставе не у окриље него на чело хрватске књижевности, те га тако симбо-
лично врате из српске у хрватску књижевност, а тиме на извјестан начин
ту исту књижевност подведу под хрватску. У томе као дорадник учествује
конвертит Емир Кустурица, који промовишући властиту личност путем
Андрића, на посредан начин код Срба промовише пожељан модел културе
који би одговарао захтјевима сила новог свјетског поретка, онај који почива
на вуковском моделу Срба сва три вјерозакона. У тој новој глобалној српској
култури, наднационалној и мултиконфесионалној, Андрић се намеће као
већи Србин од оних књижевника који пострадаше због православља иако
је он сам као заговорник интегралног југословенства према изричитој жељи
своја дјела штампао у издању удружених југословенских издавача, Младо-
сти, Матице Српске, Државне заложбе Словеније и Свјетлости Сарајево!
„Књижевна јавност се већ сложила да Андрић назива „хрватским, српским
и босанским писцем“, док га страна издања називају и даље југословенским
писцем“, коментар је Немецов, који тим исказом потврђује да се Андрић по
други пут вратио у Хрвате, једино што Срби никако то да појме настављајући
да скрајњују у српској култури величанствено књижевно дјело бројних
српских стваралаца које не умијемо, због властите духовне распамећености,
да на достојан начин вреднујемо, а које је настало на непресушној српској
православној традицији, од дјела великог Црњанског до многострадалног
Бранка Ћопића, за кога је сам Андрић тврдио да је најталентованији од свију
њих.
3. Jедно је сасвим извјесно – да у садашњици присуствујемо устоличењу

Андрића за водећег писца – али тзв. Хрвата сва три вјерозакона, који је
својевремено направио лупинг из хрватства у српство, а сада се побједнички
поново враћа у великохрватство. Хрватизовање српске књижевности у БиХ
преко Андрића већ је окончано, и у то име подигнут је, под неимарском
палицом Емира Кустурице, Андрићград као својеврсно мјесто ходочашћа
будућих Хрвата сва три вјерозакона. Као да је већ свршен чин да је Срби-
ма међа са Западом на Дрини, како су давно зацртали англоционисти на
Берлинском конгресу забранивши им да гледају преко Дрине, али не и об-
рнуто; премда је дејтонска међа на Уни и у Ћопићевим и мојим родним
Хашанима. Андрићград је споменик устоличењу Андрића не за српског
писца, већ за водећег српскојезичког писца Срба сва три вјерозакона у
овом постмодерном добу планиране историје. Он је доказ да су силе новог
свјетског англоционистичког поретка већ укоријењене на девастираним
158
бившим јужнословенским просторима на којима се говори српском што-

кавицом. Град на Дрини мјесто је идолишта које треба да трајно свједочи о
нашем посустајању и одустајању од себе као светосаваца који су отворених
очију, као зомбирани, гледали како се на пиједесталу српске књижевности
коју је утемељио нико други до Свети Сава, устоличује као највећи српски
књижевник фратарски син и иста таква књижевност. Реформаторство у до-
мену српске књижевности које је успио да проведе у дјело Иво Андрић се
по превратничким посљедицама по српску духовност може мјерити једино
са тзв. реформаторским радом у домену српског језика који је србофоб-
ни хабзбургизам провео и приписао гркокатолику Вуку Караџићу, који је,
према ријечима његовог мецене и вјероучитеља Јернеја Копитара, „срушио
стари језик Светог Саве“ и тиме поништио разлику и главну препреку за
превођење Срба у римокатоличанство. Ту препреку Вук је под диригентском
палицом бечких професора не само поништио него је, према пророчкој
тврдњи Копитаревој – „заувијек уклонио“!
То исто, али у домену књижевности, учинио је Андрић: срушио је поредак
који је утемељио Свети Сава, српски принц, монах, дипломата, ктитор и
просвјетитељ, први српски архиепископ, писац „Житија Светог Симеона“,
„Карејског типика“, „Хиландарског типика“, „Студеничког типика“ и „Зако-
ноправила“. Та и таква књижевност, која је трајала кроз скоро осам вијекове
и која се надахњивала на извору воде живе и вјере у спасење путем Христа
Богочовјека, доживјела је да на трон српске књижевности засједне онај који
је писао да нема националне умјетности ни националне науке, опомињући
пријекорно да сви националисти свијета треба то да знају, па и наши!
Андрић232 је својим самопостављањем на чело српске књижевности
у „свим српским земљама“ као својеврсни српски конвертит, а то зна-
чи „лажни Србин“, заувијек уклонио препреку за хрватизовање српске
књижевности будући да је та књижевност прије Андрићевог устоличења за
српског књижевног корифеја чувала у себи завјештање предака и непресах-
нуло сјећање на првог српског писца, Светог Саву, који је бранио да се уки-
не разлика између књижевности источног и западног вјерозакона, између
књижевника римокатоличких и православних. Сада је та баријера заувијек
уклоњена од стране оног који је под старост из хрватства и југословенства
прешао у српску књижевност и у српство иако је тврдио да ће `прије да умре
такав него да под старост мијења увјерења`. Данашњу српску књижевност
предводи један фрањевцима наклоњени политхистор, надахнут идејом
232 Позната је његова изјава – Бити мало човјек, али не бити никада нечовјек.
159
промовисаном на Свехрватском католичком конгресу 1900. године о про-

жетости католицизма са домољубљем; који је за фрањевце тврдио да им
се `може приписати заслуга што се духовни живот босанских католика у
смислу религиозно-моралних схватања римокатоличке цркве развијао то-
лико досљедно`. Који је узвисујући босанске фрањевце пропагирао да `могу
католичком свештенству целог света да послуже као светли примјер спрем-
ности на жртву и истрајности у бризи за душе, да буду примјер беспрекор-
ног начина живота и моћног уплива на вернике`.
Шта рећи осим још једном поновити: као што се испод српског имена
Антоније за име Андрићевог оца скривало хрватско фратарско име Алојзије
тако се и испод Андрићеве тзв. српске књижевности скрива књижевност
Хрвата сва три вјерозакона.
4. Код Бошњака се најтеже намеће Андрић за босанског писца, мада и

тамо има све више оних који су се „еманциповали“ од бошњачког етнона-
ционализма. У еунијатској се Хрватској такође привело крају устоличење
Андрића за водећег хрватског писца, који би на пиједесталу смијенио кад-
што исувише србофобног и кроатофилског Крлежу. Ријечју: Андрић долази,
након више од пола вијека од примања Нобелове награде, да запосједне
трон српскојезичке, штокавске књижевности и, што је најважније: да буде
заштитни знак књижевности и културе новог свјетског поретка, која се
успоставља на раздробљеном екс-југословенском простору!
Његов долазак на чело српскојезичке књижевности био је планиран
попут данашње помно испројектоване глобализације, која има за циљ
успостављање владавине свеокупационизма и свеколонијализма на екс-
југословенским просторима и довођење на власт сила новог англоциони-
стичког поретка. Андрић је свој велики циљ остварио: укинуо је разлику
у књижевности између римокатоличких и православних Јужних Слове-
на, како је то давно пројектовао аустрославист Јернеј Копитар, не да би је
ујединио већ да би књижевност источног вјерозакона покорио, тј. хрва-
тизовао, како су то давно пројектовали бечкопоштоватељни сионски му-
драци, а реализовали латинички потписници оног само на први поглед
„књижевног договора“, на коме су Срби стршно капитулирали пред за-
падном језуитском софистеријом обученом у рухо беневолентности. На
тај начин нестала је главна препрека за превођење Срба, ако већ не баш у
римокатоличанство, а оно свакако у екуменско глобално јудеокршћанство,
у којем би православље српског стила и искуства било сведено на једну од
многобројних јудеокршћанских секти.
160
Знао је то и Андрић, та хрватска „посебност“ као и Тесла233, када је у

име пројектованог новог интернационализма званог „жидократија“ срби-
зовао име властитог оца, фра Алојзија (Перчинлића) у Антонија, како би
тим обредним жртвовањем очевог имена доспио да се као лажни Хрват
стави на чело српске књижевности, испред Светог Саве и Његоша, а Бео-
град, временом, према Копитаревим луцидним пројекцијама, сам од себе
пао у руке западних јудеокршћана. Божјим чудом Београд ипак ни до данас
још није пао у руке Запада иако прећутно подржава „реформу“ коју је у
српској књижевности својевремено отпочео „фра Иво“, десет година уочи
уручења Нобелове, увијек и изнад свега, политичке награде, реформу која
је у бити предвиђала превођење српске књижевности под систем хрват-
ске књижевности, путем идеологије комунистичког интернационализма,
али и овог данашњег глобализма препознатљивог по особини да уписује
садашњост у прошлост. То, другим ријечима, значи да би се симболичким
чином устоличења највећег српског писца за водећег хрватског писца, што
је већ готов чин, српска књижевност не само у значајној мјери хрватизовала
већ да су се под западним цивилизаторским утицајима, како се метафо-
рично изразио Андрић у дисертацији, чији је вјеровијесник и сам био, сви
српски писци од Светог Саве до нашијех дана у значајној мјери кроатизо-
вали и још важније, католизовали!
Као што се под окриљем обновљене србистике пројављује јединствени,
полицентрични језик Срба сва три вјерозакона, тако се исто под окриљем те
исте англоционистичке идеологије на српски начин прави јединствена „по-
лицентрична“ књижевност у „региону“, којој би на челу био управо врхун-
ски пагански свештеник, илуминизовани књижевник и фарисеј Андрић.
Полицентричим језиком, којим би се говорило у неколико држава, било
би окончано хрватизовање српског језика, као што би се преко заједничке
књижевности, која се након пола вијека од додјеле Нобелове награде234
233 Колико је Никола Тесла хрватска „посебност“ коју су спремни да својатају помињући његово
хрватско поријекло иако је он био грађанин Аустроугарске, свједочи податак да су хрватске
усташе у Јасеновцу сурово побиле 11 рођака Николе Тесле.
234 Глобални процеси давно су осмишљени и по правилу за наредних педесет година, што непо-
битно потврђују догађања на екс-југословенском простору, у којем се преко Иве Андрића након
пола вијека од додјеле Нобелове награде за књижевност заводи нова глобална култура која би
била наднационална, натконфесиолална, у циљу преустроја штокавског простора на начелима
мултиконфесионализма, у коме би, наравно, Срби православног вјерозакона, али и они исламског
вјерозакона, потпуно потпали под доминацију јудеокршћана и били колонизовани путем исте
такве културе која почива на пароли велике француске револуције о слободи, једнакости и брат-
ству међу јужнословенским народима, којој је заштити знак Иво Андрић. Иза ове декларације
за лаковјерне романтичаре скрива се стари естерајховски концепт о Србима сва три вјерозакона
који, превреднован, отворено проповиједа масонску идеју у времену у којем је јудеокршћански
161
обједињује у књижевност Срба сва три вјерозакона, а ми је именујемо

српскојезичком књижевношћу, привело крају хрватизовање књижевности,
којој би на челу био нордијски ђак Андрић. Остварењем тог ултиматив-
ног стратешког циља било би окончано давно отпочето лажно „уједињење“
`књижевности књижевника источног и западног вјерозакона`, како је гла-
сила спинована хабзбуршка реченична конструкција која смрди на уби-
ствени западни формализам, иза које се скривао пројекат уједињења српске
књижевности под окриљем западне књижевности путем Бечког књижевног
договора, јасно, у корист западног просвјетитељства.
Од тада се проводио у дјело план да се на начин блиц-крига у једном
часу, док се код Срба још нико није снашао, преотме, прво, усмена народ-
на књижевност као највеће српско национално благо, а потом путем ње и
српски народни језик, који је потом стандардизован да буде заједнички за све
покатоличене „Јужне Словене“. Тако је отпочео процес хрватизовања, који
се у данашњици окончава градњом Андрићграда и устоличењем водећег
српског књижевника Иве Андрића за првог хрватског и босанскохерце-
говачког књижевника. Оба пројектована процеса покренуо је србофобни
хабзбургизам, који се грабежљиво дочепао Срба чим је видио да су се одлу-
чили ослободити турског јарма. Побјегуља у Беч након слома Првог српског
устанка, Вук Караџић, био је особа преко које су Аустроугари покренули
тзв. реформу српског језика и поништили разлику између римокатоличких
и православних Јужних Словена „чиме је главна препрека за превођење
Срба у римокатоличанство била заувијек уклоњена“ (Ј. Копитар). Бечким
договором, којим су се ујединили Срби источног и западног вјерозакона,
како би наводно раскомадану књижевност ујединили, Срби су доживјели
да у трену, неповратно изгубе суверенитет над српским језиком, над старим
језиком Светог Саве `у коме је била сачувана језичка разлика између римо-
католичких и православних Јужних Словена`.
Данас се опет, уједињењем преко Андрића у јединствену књижевност
тзв. Хрвата сва три вјерозакона укида разлика у књижевности између ри-
кокатоличке, православне и бошњачке, под именом једног заједничког
књижевног великана и у једној азбуци, натовској латиници. У игри
информација и дезинформација, лукавости и претворне беневолентно-
сти, у циљу потчињавања наше воље силама новог свјетског поретка, чија
је икона Андрић, Срби по команди ћуте, обарајући главе и препуштајући
одбрану српства невладиним организацијама, тим експозитурама свјетске
Запад у овом армагедонском трећем свјетском рату, србофобном и русофобном, узео за мету само
православље!
162
закулисе које су се расподијелиле тако да су им задужења селектована да се

не би препознало како су дио широког тима радионица у којима нема ни
помена о доброти, једнакости и братству, већ смо системски нападнути на
многим фронтовима. Све ово одвија се пред носом трагично лаковјерне,
потплаћене и корумпиране тзв. српске елите, која дријема у академијама
наука незаинтересована да подигне глас против планера и извршилаца
свјетске колонизације која почива на лажи и превари са тек покојим дема-
гошким изговором којом обмањују обездуховљене Србе. Као од шале, они
насједају на Кустуричине изјаве у којима наводно цитира Андрића, а уи-
стину га безочно кривотвори када тврди да се духовни живот Босне спасио
захваљујући српским манастирима иако се радило о фрањевачким самоста-
нима, правећи тако од Андрића пожељну слику какву би Срби требало да
о њему имају. У данашњици Андрић је пао под јурисдикцију некрунисаног
културидеолога Срба с лијеве обале Дрине, српског конвертита Емира Ку-
стурице, који се вратио у православље, претворивши се (да ли?) без шеста-
ра, троугла и мистрије, на симболичкој равни у „неимара“ и „архитекту“
мостова међу Србима сва три вјерозакона. Уистину, он постаде један од
градитеља свјетова, по вољи јудеокршћанске новосвјетскопоредске културе,
који је озидао свој полуприватни, неаутентични град у част писца звани
„Андрићград“, да буде својеврсна караула на духовној карти југоисточне
Европе, коју популарно зову „регионом“ у њеном западноевропском про-
дору на Исток. Због политичке силе која га је истурила као свога идеолога,
у Кустурици смо спремни да видимо онога који наводно „брине“ о српској
националној култури, чији је симбол Андрић, не подозревајући да је овај
писац одавно постао не симбол српске националне културе, већ заштитни
знак регионалне, глобализоване културе Срба сва три вјерозакона.
У ширем контексту посматрано, то само значи да се на темељу српске
православне културе, коју симболизује управо овај неправославни пребјег
у српство, чија књижевност је, захваљујући нобеловој награди одавно по-
стала европско па тек потом српско национално добро, тачније, добро ву-
ковски схваћених Срба сва три вјерозакона, прави једна заједничка култура
Срба православаца са оном српских конвертита. Овим пројектом европска
закулиса на српском простору твори под видом вјерске толеранције једну
синтетичку културу чак четири народа јер наглашено има у виду и јеврејски
народ или тзв. Србе Мојсијева вјерозакона. Њу режира опсјенарски Кусту-
рица, који проводи у дјело екуменизацију региона, којом се све религије на
својеврстан начин реформишу осим јудаизма, што значи да се све на одређен
начин јудаизацију у име глобализованих јудеокршћана с лијеве хемисфере, и
163
то на темељу православне култура Срба у БиХ и Срба у Србији, како српска

православна култура, схваћена као свачија и ничија, ни једног часа не би
била аутономна, већ најчвршће увезана са оном друга два вјерозакона.
Андрићев лобиста
1. Како би се Срби освијестили и сишли са пута лажи који су им траси-

рали велики магови манипулације, мотивисани бескрајном мржњом према
српству и православљу, у коначности, према самом Богу Творцу, морају се
подсјетити, јер заборав чува памћење, да је рат Аустрије и Њемачке про-
тив Србије235 отпочео 1914. године, и да он траје у етапама до данас, када
би се по пројекцијама требало да оконча колонизовање српске културе
запосједањем цјелокупног српског језика и српске књижевности од стране
Хрвата, штићеника Њемачке и Ватикана. Језик србофобних лажних Хрвата,
тај хибридни хрватски језик, којег у босанскохерцеговачком ареалу везују
за период од фра Матије Дивковића па до фра Ивана Фране Јукића, „од
Јукића до Андрића, од Андрића и Шопа до Витомира Лукића, Вулетића, Ко-
романа, Ладина и Јерговића“ (И. Ловреновић)236, који је у правом смислу те
ријечи полицентрични језик јер опслужује три народа која имају не само три
различита језика већ припадају различитим групама језика, састављен од
српскојезичких Хрвата штокаваца, српскојезичких Новохрвата – кајкаваца
и српскојезичких изворних Хрвата – чакаваца данас је признати језик ма-
сонизоване Европске уније.
Перманентни антисрпски рат одвија се и у БиХ237 путем специфичне бо-
санскохерцеговачке стандардизације хрватског језика, која би да се наметне
не само бошњачком, што већ јесте, него и српском језику. Паралелан про-
цес одвија се и у домену књижевности настојањем да се систематизација
хрватске књижевности у БиХ проведе под доминацијом Андрића као
водећег хрватског, али и српског писца; који све мање антагонизује и млађе
бошњачке културидеологе, што све води ка томе да на концу босанско-
235 Рат Русије против Аустрије и Њемачке у Првом свјетском рату отпочео је 1. августа 1914. на дан
Светог Серафима Саровског. Уз помоћ свечеву тај рат Срби и Руси у данашњем времену требало
би и да добију!
236 И. Ловреновић, Иво Андрић, Парадокс о шутњи, Тискоскрипт. С. 1–46, У: Нови Израз, 39/2008,
Сарајево. С. 3–44.
237 Упечатљива је изјава Веслија Кларка, команданта НАТО-а, да су англоамериканци „рат против
Срба у БиХ добили без иједне жртве. Тако ћемо и са Русима“, најављује овај ратоборни пред-
водник англоциониста, који су узели православље за мету у овом трећем свјетском антиправо-
славном рату. И овога пута, српске жртве не би требало да се броје, као ни руске.
164
херцеговачка књижевност под превласт хрватске књижевности. Тај тихи

окупациони рат путем наметања Андрића за водећег кроатизатора или
католизатора, свеједно, српске и бошњачке књижевности у правцу њеног
подвођења под систем хрватске књижевности провучен је кроз низ мрежа
и организација, те га је због тога тешко препознати и селектовати. Латент-
ном фаворизовању хрватства свој немјерљив прилог дао је управо Андрић
својом дисертацијом из историје, која нуди преобиље доказа да је он као
историчар потекао из бечке историјске школе, тог легла историјских фал-
сификата када је у питању српска историја, проводио системску стратегију
десрбизације српске културе кроз вијекове по упутама неумрлог хабзбур-
гизма, почев од далеке средњовјековне босанске прошлости износећи нега-
торски суд о српско-православном свештенству које у књижевном животу
Босне под Турском, према мишљењу овог непоузданог историографа, није
оставило „никакав“ траг. Андрићева стратегија садржана је била у томе што
је, јагићевски казано, „угарак модерне распре уносио у прошле вијекове“,
премда је такво нешто било крајње ненаучно и, на концу, неетично. Ова-
кав негативан тренд одвија се до данас, када се по диктату глобалиста, који
у православљу виде главну препреку успостављању новог поретка, српска
духовност и даље разара, уситњава, преименује и отима, и то од стране ву-
ковских Срба друга два вјерозакона. Поред осталих, проводе то и тзв. Срби
муслиманског вјерозакона, који су се вратили у православце, попут Емира
Кустурице, прослављеног промотора Андрића као српског писца, у чему
иде дотле да износи „истине“ попут оне да је у докторату, поред осталог, на-
писао да се духовни живот у Босни, за вријеме турске окупације, „одвијао
једино у православним манастирима“. Андрић је, како текст дисертације
посвједочује, тврдио управо супротно: да се духовни живот за вријеме тур-
ске вишевјековне окупације одвијао искључиво у фрањевачким самоста-
нима, који су и под турском владавином стално одржавали трајне везе са
европским Западом238, чиме је католичка црква у самом народу „његовала
живе снаге и на тај начин до новог доба спасла континуитет духовног живота
и непрекинуту националну традицију“.239 С друге стране, према Андрићевом
суду „Српско-православна црква у Босни у време турске владавине није
могла да развије своје снаге (...) свевши своје верско деловање на мали број
оскудних облика“240, понављајући упорно да Српска православна црква
238 Под „западним свијетом“ Андрић, је према мишљењу Мухсина Ризвића, подразумијевао като-
личку Европу.
240 Исто.
165
није дала никакав допринос духовном животу Босне и овај ликвидаторски

квалификатив врли „српски“ писац поновио је неколико пута. Зачуђује да
чак ни овакве дисквалификације нису спријечиле бошњачке андрићологе
да Андрићу поводом дисертације не припишу етикету великосрпског иде-
олога!
Творац Андрићграда је у част овог слободнозидарског младобосанца241
подигао камени град на Дрини, „племенитој међи“, наводној граници између
Истока и Запада коју су зацртали енглески балканисти кројећи још давно
нови енглески поредак на Балкану242, који је предвиђао хрватску Југославију
до Дрине, што је стари колонијални пројекат жив до данас. Кустуричино
величање Андрића као младобосанца и Гаврила Принципа као јунака који
је, према његовом суду, убио једног антисемиту, повлачи за собом питање
је ли Андрић био жртва завјере или творац завјере Сарајевског атентата
будући да је трипут био враћан из суднице захваљујући помоћи „добрих
пријатеља“, масона243, према којима је до краја живота сачувао завјет шутње,
док су сви остали младобосанци побијени или осуђени на дугогодишње
робије, а Српство ушло у изнуђени и истребљујући наметнути рат против
двије највеће европске империје, аутроугарске и њемачке? Српски режи-
сер познат је и по својој (не)двосмисленој изјави `да нећемо још дуго моћи
да глумимо независност и нећемо моћи преживјети без приклањања или
једном или другом царству`, додавши: „Али ми смо научили да живимо
под Титом, па ваља ћемо и под НАТО-ом“.244 Док југоносталично ламенти-
241 Идеолошко исходиште анархистичке организације Млада Босна јесте слободнозидарско, што
је доказано и на сарајевском процесу младобосанцима, у којем је лично Гаврило Принцип ис-
казао блискост са масонима, након чега је суђење напречац прекинуто како би се заташкало да
је убиство аустроугарског престолонасљедника организовала европска масонерија. Како је циљ
Аустроугара био да оптуже Србију као искључивог кривца за убиство Франца Фердинанда, то
нису смјели да дозволе да се сазна ко је прави организатор уроте и атентата.
242 Историју кроје побједници, међу њима и англоциониста Винстон Черчил, исти онај чије је отво-
рено писмо Хитлеру 1938. пренио Тајмс, а које гласи: „Да Енглеска доживи националну несрећу
успоредиву са несрећом коју је Њемачка доживјела 1918. молио бих Бога да нам пошаље човјека
ваше воље и снаге ума.“
243 Анализа Андрићевог масонског досијеа објављена је у Свескама Задужбине, број 25.
244 То тврди овај прикривени НАТО - лобиста, а у исто вријеме пријатељ Никите Михалкова и Пу-
тинов пропагандиста („Хвала драгом Богу што он постоји.“), који је примио највише награде из
руке руског патријарха за ширење православља, да би потом у рукавицама агитовао за НАТО,
који је управо узео православље за мету! Шта рећи осим да се ради о још једном „православ-
цу“ попут нових србиста, тих јањичара англоциониста, који нам се под кринком светосавља
представља као „вуковски Србин“, штавише, као водећи представник једне хибридне нације
која се ствара на костима светосаваца зване „Срби сва три вјерозакона“, плус Србин Мојсијева
вјерозакона, који управо надзиру стварање синкретичке србијске нације у нашем времену гла-
обализма, попут сличне синкретичне „росијске“ нације која се такође ствара на темељу право-
славних Руса наводно из страха од руског национализма!
166
ра како је у бившој комунистичкој власти `било елеганције`, не можемо а

да се не сагласимо да може бити и јесте, али само за слуге система, па и за
„реформисане“ југокомунисте, нарочито када оправдавају убиство једног
Хабзбурга аргументом да је овај био антисемита, што Кустурица као фи-
леосемита и лични пријатељ Либерманов, којем организује сплаварење по
српским брзим ријекама, сигурно није. Филеосемита је био и Андрић, тај
најпрецјењенији српски писац, којег с пуно права ваља сврстати прије у
јеврејске писце. Све скупа: Кустуричин менаџмент над српском културом,
чији је заштитни знак Андрић, који је често у своме животу знао да заобиђе
истину, међународни је хохштаплерај једног шабесгоја који је и предуго глу-
мио руског и српског патриоту, а уистину био колаборационист и лобист
НАТО-а. То је онај српски „патриота“ који нас већ сад припрема да научимо
живјети под НАТО-ом као што смо некоћ по диктату англоамериканаца и
њиховог договора са Стаљином морали да научимо да живимо под србо-
фобним хохштаплером Титом. Овом изјавом он нам даје на знање како је
натовски англоционизам управо продужени комунизам; штавише, много
гори од комунизма, а чије акције почивају на познатој платформи Збигњева
Бжежинског: Комунизам је готов, на реду је да уништимо православље!
167
Андрићева дисертација у културолошком и
књижевно-језичком контексту
Живимо у времену не трећег,
него четвртог свјетског рата.
Ж. Бодријар
Боље ти дати да ти се језик одсијече него ли

ћутати када ти вјеру твоју нападају и кваре.
Св. Теодор Студит
За ваљано тумачење Андрићевог књижевног дјела темељну вриједност има

докторска дисертација Развој духовног живота у Босни под утицајем тур-
ске владавине, која наступа као својеврстан извор цјелоукупног пишчевог
поетског дискурса. Утолико је њена критичка анализа са културолошког и
књижевно-језичког аспекта кључ за разумијевање Андрићева дјела, али у мно-
го чему и данашње друштвено-историјске и књижевно-језичке стварности
Босне, у којој се текст дисертација на флагрантан начин овјеродостојује и у
којој је Андрићево дјело постало заштитни знак хибридне културе Срба сва
три вјерозакона.
Различита читања дисертације
1. Докторска дисертација Развој духовног живота у Босни под утицајем

турске владавине настала је као резултат Андрићевог настојања да се „оцрта
развојна линија духовног живота те земље, од времена државне самобит-
ности до коначног нестанка турске моћи. Сваки поједини одсек те линије
није могао да буде оцртан подједнако јасно, осветљено и оштро. За многа
збивања и многа раздобља недостају извори у самој земљи; други изво-
ри су непоуздани. Радећи изван земље“245, стоји у предговору докторске
245 И. Андрић, Свеске, Сабрана дјела, књ. 17, Сарајево, 1984, 275.
169
дисертације чији је фрагмент био уврштен у Животопис Иве Анрића укори-

чен у књизи сабраних дјела под називом Свеске, „морао сам се задовољити
помоћним средствима која су ми стајала на располагању, или која сам мо-
гао да прибавим у току састављања овог рада. При опису сам се трудио да
истакнем оне црте које очито показују утицај прилика створених турском
владавином. При томе сам обраћао пажњу више на досад мало обрађене и
познате прилике које су утицале на духовни живот, него на поједина лите-
рарна дела у којима је то нашло израза. По садржини и основној мисли, ова
расправа је у вези са другим радовима које сам написао у другом облику и
другом приликом.“246
Одбранивши 15. јуна 1924. дисертацију чији настанак дугује помало и
старој доброј босанској стрпљивости, Андрићев живот канда престаје да
буде, речено њим самим, посртање од тешког до немогућег јер је стекавши
диплому о завршеном факултету, због чега је био и отпуштен из конзулске
службе, поновно враћен на посао у Министарство иностраних дела, ово-
га пута у Београду, напустивши тако Грац – „град сам по себи лијеп али
жалостан“247, каквим га је Андрић тада доживио и у коме му се каткад чи-
нило као да је по други пут интерниран. Ништа другачију неће упамтити ни
слику ономадне Аустрије, која је након Првог свјетског рата и слома Аустро-
угарске монархије одавала не резултат распадања, него само распадање,
како ју је описао у путопису Кроз Аустрију.
2. У коресподенцији из тог времена нобеловац посвједочује како га је

„та ствар (звана докторат – М. С.) толико намучила, да не жели ни да говори
о њој“248 јер је, признаје, „много времена и енергије уложио у тај посао“249.
Немалу енергију улагаће доцније у њено, понајвећма једнодимензионално
тумачење, бројни муслимански „херменаутичари“ од Шукрије Куртовића из
1961. године преко Есада Дураковића, Вахида Спахића, Расима Муминовића,
саглашавајући се са Мухсином Ризвићем250 да је Андрић, наводно, испољио
негативно осјећање одбојности и мржње251 према босанским муслиманима.
Ови одреда културидеолози јединствене Босне, али под `турским турбаном`,
исказивали су нескривени анимозитет изазван начином на који је Андрић
246 Исто.
247 Исто, 272.
248 Исто, 274.
249 Исто, 275.
250 М. Ризвић, Босански муслимани у Андрићевом свијету, Сарајево 1995.
251 К. Прањић, Страх и мржња у Босни, У: Андрић, Прича о везировом слону и друге одабране, За-
греб, 2005, 9-34.
170
као историограф оцртао развојну линију духовног живота у Босни за време-

на турске управе, односно, у свом књижевном дјелу описао „велику драму
која је почела са појавом првог османлијског коњаника на границама наших
земаља“252, када је један дио народа учинио тај „кобни корак“ и отишао, по
Андрићевим ријечима, под јарам Истока – у сусрет „својој пропасти“.
Нетрпељивост ових андрићолога према критичком вредновању факта
турчења које је пратило ропство под Турцима, с почетка грађанског рата
1992. године наједном је преко ноћи прерасла у сурову мржњу према овом
писцу Босне као земље мржње и страха, у име које му је тамновилајетски
„Непознат Неко“ мучки преломио невелик споменик подигнут у Вишегра-
ду уз знамениту Соколовића ћуприју, коју је Андрићево перо прославило
постајући њен ванвременски хроничар. Тим чином, који је био увертира
за шовинистичку рапсодију, отпочео је био духовни распад Босне данас
најављујући онај физички; објавио се у часу када је муслимански џихадлија,
напујдан од муслиманских младобосанаца из негдашње злогласне Ханџар-
дивизије из Другог свјетског рата којој је припадао и Алија Изетбеговић,
разбио скромни споменик такође младобосанцу, али југословенском из вре-
мена прије Првог свјетског рата, Иви Андрићу, постављен у траву, попут
каквог нишана. Тим вандализмом, од кога сваког честитог човјека обузима
сиви стид, стављена је била тачка на један поредак који је доживио врхунац
свог бешчашћа кад ни споменике мртвим пјесницима није остављао на миру.
Био је то завршни чин негаторства и дисертације као културноисторијског
дјела које по ријечима Зорана Констатиновића, „носи поруку историјског
искуства прошлости за живот у будућности“253, али и цјелокупна књижевног
дјела овог духовног неимара што стоји уз раме задужбинару Мехмед-паши.
Овим је била отпослана пријетња свима који би се усудили да у леденој
садашњости доведу у питање чија је то Босна и негативно вреднују крајњи
резултат отоманске окупације, како се тврдило, „ненасилну“ исламизацију,
а од стране тог „освајачког народа, туђег по вјери, духу и раси“ (Андрић).
Далекосежна посљедица давно учињене превјере била је да је са изри-
читим благословом властодржачког Јосипа Броза254, овај у име „диктатуре
пролетаријата“, једном беневолентном гестом према несврстаној арапској
браћи из „трећег свијета“, 1967. године искључиво на конфесионалној ос-
252 И. Андрић, Његошева човечност, Сабрана дјела, књ. 13, Сарајево, 1984, 46.
253 З. Констатиновић: In: Б. Тошовић, Нобеловац Иво Андрић у Грацу, Београдска књига, Београд,
Институт за славистику Карл-Франц, Грац, 2009, 186.
254 Од 1972. године је редовно у загребачкој катедрали слављен спомен на Алојзија Степинца, а
проповиједи је држао надбискуп, касније кардинал Фрањо Кухарић. За Титова времена било је
нормално да се у Хрватској похађа католичка вјеронаука.
171
нови признао муслиманима национални статус, чиме је вјерска припад-

ност била искориштена за разбијање вишеконфесионалног српског народа
на вјештачке вјерско-територијалне заједнице. Тако је поред Срба, Хрва-
та, Црногораца и четврти народ, Муслимани, утемељен на припадности
исламској вјери такође придружен онима који говоре српско-хрватским
језиком. Десио се тако једиствен случај да је вољом комунистичког ауто-
крате а зарад дугорочних политичких пројекција у Босни и Херцеговини као
Југославији у малом, дио народа који је пригрлио вјеру окупатора и тако,
његошевски речено, `обрљао образ пред свијетом, похулио вјеру прађедовску,
заробио себе у туђина`, био награђен за конвертитство признањем посебног
националног статуса.
3. За Андрића, како кажу данас на Филозофском факултету у Сарајеву,

Бошњаци више нису заинтересирани, у чему је својевремено предњачио
професор Мухсин Ризвић, који је, поред бројних примједби упућених
овом писцу, посебно приговорио да је у дисертацији и своме књижевном
дјелу посредно развијао тезу о исламизацији као насиљу, чиме се `укло-
пио на осовину ненаклоњену исламу и Бошњацима на потезу Његош–
Јукић, која ће остати окосница његове књижевне идеологије`; нарочито
му спочитавајући неоспорне ране књижевноидеолошке, али и политичко-
прагматичке симпатије према Његошу. Како се већ на први поглед да раз-
абрати, у рецепцији дисертације дошло је било до већ класичног мијешања
„историје и личности“ и вреијдносних судова који се тичу два одјелита
типа Андрићевог ауторског дискурса, научног из дисертације, који једини
подлијеже интерпретацији са становишта изнесених историјских истина и
књижевног,255 у којем је таква истина нерелевантна јер је са становишта ли-
терарности она двосмислена и просто је не треба тражити у књижевности,
чији је једини вриједносни критериј ваљаност изнесене књижевне истине,
а никако њена евентуална сагласност или несагласност са историјом. Де-
сило се међутим, да је у вредновању Андрићевог књижевног дјела, које
у својој „претежности има изразито видну историјску компоненту“256, до-
шло до мијешања вриједносних судова са оним који се односе на његове
ванкњижевне, историографско-публицистичке текстове, поред осталог
и зато што је више него уочљив утицај дисертације на његове књижевне
структуре. Тај транстекстовни дијалог ишао је и у обрнутом смјеру, па се
255 С. Ж. Марковић, Историјски дух у књижевном делу Иве Андрића, Књижевност и језик, Београд,
1992,
256 С. Ж. Марковић, нав. Д20.јело.
172
тако и дисертација упркос научној и стручној елаборацији такође схватала

као својеврсно књижевно дјело. У то име се Зоран Констатиновић залагао
да дисертација мора имати своје мјесто у цјелокупном Андрићевом опусу.
`Она је књижевна по свом језику и стилу`257, с чиме је сагласан и Радован
Вучковић, по којем је Андрић у дисертацији скоро па `умјетнички уобличио
доживљај историјске трагике`.
У овако супституисаним вриједносним критеријумима и Андрићева
књижевна дјела, у којима је био наглашено присутан историјски подтекст
„турског вакта“, такође су претрпјела помак у читалачком кôду па су се и
она процјењивала кроз призму изнесених историјских истина, онаквих
каквим су их видјели муслимани, чиме се још више релативизовала сама
историјска истина показујући се крајње двосмисленом. Стављена у литерар-
ни рам, неизбјежна је њена референција према прекњижевној стварности
будући да је у тој транспозицији у реалност вербалне поруке неизбјежно
долазило до помака, деформације и одступања од стварног историјског узо-
ра при чему поетски текст задобија онај још од Мукаржовског препознати
депрагматизујући аспект, када појединачни историјски исјечак почиње да
указује на стварност као цјелину, постајући књижевном истином или ис-
тином књижевности.
Пропуштене кроз „рад маште“, историјске истине скоро да лебде између
онога што је било и онога што је под извјесним околностима могло да се
деси, као литерарно исказана сагласност или несагласност са историјском
истином.
4. На питање о двосмислености историјске истине смјештене у лите-

рарни контекст лијепи се и локална тема: да је код већине бошњачких тума-
ча, почев од Шукрије Куртовића из 1961, који је први приговорио да Андрић
у Травничкој хроници нема ниједне лијепе ријечи за муслимане, присутно
свјесно и (зло)намјерно мијешање вриједносних судова који се не тичу ин-
терпретативне (не)вјештине, тако да се књижевном тексту Травничке хрони-
ке и На Дрини ћуприја такође приступало као својеврсној литераризованој
историографији у којој је историјска истина од стране Андрића намјерно
нагрђена, као што се, с друге стране, и дисертацији кадшто приступа-
ло као својеврсном књижевном тексту. Таква стратегија читања само се
дјелимично може оправдати утиском једиства дискурса, оног литерарног
и ванлитерарног, који препознајемо као специфичан Андрићев дискурс.
257 Б. Тошовић, нав. дјело,186.
173
Овај тип интерпретациј, који у књижевном дјелу трага за евентуално ис-

казаном несагласношћу са историјском истином свакако представља велико
осиромашење, чак и онда када је писац по вокацији историчар који је каткад
намјерно инсистирао на евокативном трагу ка препознатљивом историјском
подтексту. Андрић ће овакав поступак примијенити у недовршеном роману
Омер-паша Латас, у којем се „према историјској материји није односио
праволинијски, нити је, осим у главним цртама, помно репродуковао, него је
она подвргавана сложеном процесу домаштавања и језичке транспозиције,
како би се, тим путем, открила њена скривена суштина, смисао историје,
уколико он, наравно, уопште постоји, уколико тај смисао није само једна
уметничка конструкција, фантазија или визија“258.
Књижевну интерпретацију ништа мање не осиромашује ни онај превећ
фаворизовани, иманентни приступ, који поетско дјело своди на текст по
себи и за себе и не узима у обзир ништа испред или иза дјела, посебно не
културно-историјски контекст у којем је написано, будући да је оно увијек
и текст одређене културе, при чему изнимно важан и културни контекст из
којег се дјело чита. Тога је био свјестан и „монологиста“ Андрић, несклон
дијалогу, кад је савјетовао Вучковића, аутора монографије Велика синте-
за (1974) за једне од њихових перипатетичких шетњи обалом Миљацке,
у вријеме израде његове докторске дисертације „Иво Андрић и наша
књижевна критика“ – да би најбоље било да освијетли што потпуније по-
задину књижевних и друштвених збивања која су утицала да се о његовом
дјелу пише тако како се писало; другим ријечима, да се чита онако како се
читало, нарочито у Босни, у којој је вредновање Андрићевог дјела било
лимитирано чињеницом да је критичар увијек морао да вири из босанског
караказана.
5. Значај Андрићеве дисертације за укупну генезу пишчевог дјела и

реконструкцију настанка бројних књижевних, публицистичких, есејистичких
и историографских текстова са њиховим многоструким значењским кодови-
ма више је него фундаменталан. На то је пажњу скренуо и Радован Вучковић
чија је „централна списатељска фигура књижевних истраживања“259 био
Андрић. Показало се, наиме, да дисертација схваћена као јединствен знак
синтетизује у себи својеврстан Андрићев прекњижевни дискурс у темат-
ском, идејном, идеолошком и поетолошком смислу, те је утолико овај текст
258 М. Пантић, Књижевни историчар Радован Вучковић, Зборник радова у част академика Радована
Вучковића, Академија наука и умјетности Републике Српске, Бања Лука, 2007, 25.
259 М. Пантић, нав. дјело, 21.
174
који наступа као исходишни, незаобилазан у тумачењу цјелокупног његовог

опуса. Он је нека врста тематске, идејне и идеолошке синтезе; прелитерарни
извор који функционише као својеврсни текст у тексту који је на својеврстан
начин присутан у сваком потоњем дјелу у којем је писац радије изабирао да
слика и показује него да објашњава и доказује.
Колико год дисертација била значајна за генезу пишчевог поетског дис-
курса, то ипак не значи да би се тумачење које значи разумијевање књижевног
текста могло замијенити искључиво интерпретацијом дисертације, што је
често чињено. Њен значај као духовног етимона из кога мање-више исхо-
де књижевна дјела из грачког периода, али и наредна, потцртавао је писац
лично истичући да је „по садржини и основној мисли, ова расправа“, како
он именује дисертацију, у вези са другим радовима које је написао у дру-
гом облику и другом приликом260. Тим ријечима он је потенцирао важност
интертекстуалних, али и оних мање експлицитних, транстекстуалних веза
дисертације и других радова, публицистичких и, јасно, књижевних, наста-
лих у вријеме конзуловања у Грацу. И наш водећи андрићолог Вучковић,
чија ће ширина интерпретативног поља „постати обавезујућа за сва будућа,
сродна и, по природи ствари, неисцрпна читања стваралачког опуса Иве
Андрића“261 дисертацију види „као припрему за рад на будућој историчној
подлози“262. Према његовом суду, она има мање научну, а више књижевну
вриједност, па је зато сврстава у литерарно дјело у којем је писац умјетнички
уобличио доживљај историјске трагике. У њој је, како тврди у Великој син-
тези, постављен оквир за промишљање књижевне историографије, „језгро
готово свих будућих замисли заснованих на историјској грађи. Андрић је,
наиме, у дисертацији дошао у дотицај са будућим историјским изворима
својих дела“263.
Андрићево беатификовање Вука
1. Дисертација је настала под директним утицајем `братствојединствене`

идеологије југословенства, која се временом, а нарочито за друге Југославије,
била претворила у вјешто каналисану реторту за претапање српства у хрват-
ство. Иза ње се скривао хрватски експанзионизам у име кога је континуи-
260 Б. Тошовић, нав. дјело, 220.

261 М. Пантић, нав. дјело, 28.
262 Исто, 24.
263 Исто.
175
рано отимано српско културно насљеђе, које је потом било хрватизовано,

а међу најдрагоцјенијим српски језик као главно обиљежје српског народа.
Истовремено, разбијано је етничко јединство најмногољуднијег државот-
ворног народа под геслом Слаба Србија, јака Југославија, чији је резултат у
недавној прошлости била његошевска страшна борба са својим и с туђином.
Скривајући се претворно иза југословенске идеологије264, католич-
ка црква је осмислила путем преласка на српску штокавицу прозелитско
наступање на Исток које је била покренула још у средњовјековном босан-
ском краљевству, да би је турско освајање у томе зауставило. Већ тада је,
наиме, ватиканска пропаганда у име Христа на земљи и циљева римока-
толичког клерикализма чинила све како би након црквеног раскола у ка-
толичанство преобратила што већи број Срба, па и босанске племиће,
митећи их краљевском круном од стране папе; који су говорили српским
језиком и исповиједали вјеру православну. Ону коју је код Срба утврдио
христољубиви Свети Сава и тиме извео дјело које приличи једино истин-
ском светитељу, генију и хероју: да створи Српску националну цркву прије
више од 800 година и у тој цркви уједини сав српски народ. Тај недостигну-
ти циљ у историји кршћанског Запада покушали су да изведу само двапута
први пут јансенисти, старокатолици из манастира Пор-Ројал, заступници
реформације католичке цркве у смислу чистог кршћанства без свјетовних
повластица, запамћени као најжешћи противници језуитског реда. Учење
Пор-Роајала имало је неоспорну идеолошку тежњу да промијени поглед на
свијет револуционарним путем. Промовисао га је заговорник `логике срца`,
Блез Паскал, који је у XVII вијеку успио да укине језуите и припреми про-
стор за долазак Француске буржуаске револуције, али није, ма колико се
упињао, умио да створи у оквиру кршћанства галиканску националну цркву
у Француској, што је поновио и аустроугарски занатлија именом Хитлер који
је постао политички вођа свог њемачког народа. Као великонијемац, такође
је покушао да утемељи националну њемачку цркву у XX вијеку, да уједини
њемачке цркве јер би тек тада, знао је, уистину објединио и њемачки народ,
али му је, како је и сам морао да призна – покушај пропао.
264 Тај самопредстављени Хрват који се представљао као велики Југословен, конспиративно за-
зван Тито, чије је поријекло и данас енигма за себе, који је по тврдњама Зорана Ненезића био
масон и припадао строго конспиративној ватиканској ложи крајње националног карактера, про-
вео је у дјело калајевски пројекат стварања још једне вјештачке, муслиманске нације, а на трагу
настојања из времена аустроугарске окупације.
176
2. Као семиотичари књижевности који неизоставно морају да буду и

семиотичари културе, који књижевни и сваки други текст, па и Андрићеву
дисертацију, тумаче и вреднују у културноисторијском контексту, устано-
вљујемо да је након пропасти аустроугарске царевине идеолошки сљедбеник
пангерманске идеје и даље остао Андрићев ментор, историчар доктор
Рајмунд Фридрих Кандл, који је „био великонијемац и жалио што није
остварено великоњемачко рјечење уз доминацију Аустрије“265 у Првом
свјетском рату, по свему судећи, првенствено над Србима. Попут професора
Кандла, и Андрић је био досљедан слободнозидарски кршћански Европејац,
чија је западна култура требало да постане свеевропска вриједност и у
Босни, земљи која је не само по географском положају имала задатак да
повеже двије различите области европске културе, западнокатоличку са
источнохришћанским земљама уз, како се већ у први мах дâ ишчитати из
текста дисертације, прижељкивану предоминацију западне културе, коју
и Андрић назива „цивилизацијом“. Дакако, то „повезивање“ преко Босне,
учињено би било између осталог и у име познатог ватиканског принципа ста-
рог колико и црквени раскол званог „сједињење несједињених“ који се кроз
бурну балканску историју и у небројено случајева потврдио као еминентно
антиправославна мисија досљедно спровођена од стране Конгрегације за
пропаганду вјере, тог институционалног настављача, неки је воле називати,
свете инквизиције.
Посебно истичемо једну њену мисију: да је управо конгрегација, чији је за-
датак у првом реду био прозелитска, мисионарска дјелатност, у сврху лакшег
католичење Срба системски подржавала изградњу јединственог књижевног
језика и писма за све (Јужне) Словене, у чему су од почетка XVII вијека по-
себно предњачили језуити подстичући прихватање штокавског говора на
цијелом тзв. илирском подручју. Тако је Јосип Јурај Крижанић (1618–1683)
кога Вјекослав Клаић, Андрићев најчешће цитирани историографски извор,
опредјељује као Србина католика, који је матурирао у језуитској гимназији у
Загребу, а 1638. године магистрирао филозофију на Универзитету у Грацу, да
би 1642. докторирао теологију на ватиканском Грчком колегијуму, као члан
Илирског завода Светог Јеронима у „Промеморији“ упућеној конгрегацији,
измећу осталог предвиђао израду словенске граматике, што је све било у духу
противреформацијиских тежњи римске курије и њеног страха од надирућег
протестантизма. У то име римска црква је систематски радила на стварању
265 З. Констатиновић; In: Б. Тошовић, нав. дјело, 185.
177
заједничког књижевног језика, како на Балкану, стандардизовањем штока-

вице, тако и на руском православном истоку.
Многе ове изнимно важне чињенице у цјеловитом сагледавању
културноисторијског контекста у коме је покренута реформа српског
књижевног језика, наша идеологизована филологија злонамјерно је фалси-
фиковала, занемаривала и свјесно прећуткивала, а штошта није ни знала или
није хтјела да зна. Умјесто тога, прави лингвистички рат на пољу прихватања
српске новоштокавице као изворног српског народног језика умјесто
дотадашњег славеносрпског књижевног језика, која је као једно од типо-
лошких обиљежја већ хиљадама година заједничка са руском, украјинском,
бјелоруском и бугарском штокавицом те њене ијекавице, а потом и онај око
реформе писма и правописа, као и кампању најширих размјера вођену код
чакаваца и кајкаваца у циљу прихватања штокавштине, послије Бечког до-
говора из 1850. приписивала је искључиво негдашњем манастирском дијаку
из Троноше, сељачкоме српском сину „који је постао истински културан
човек“266, како је Вуку комлиментирао Андрић. Цјелокупни Вуков реформа-
торски рад у језику и књижевности под патронатом хабзбургизма од српске
владе прихваћен 1868. године, био је изворно противреформаторски, тј.
антипротестантски, што је било сукладно задацима које је кућа Хабзбург
добила од католичке цркве када је стављена на чело противреформацијског
покрета. Тај задатак Беч је по Копитаревим директивама везао „за најбољу
главу од свих Срба које познаје“267. Овако се о Вуку Караџићу (1787–1864)
изразио његов бечки ментор, мецена и заштитник Јернеј Копитар (1780–
1844), који је прије доласка у Беч био словенски препородитељ да би доцније
као бечки цензор кочио развитак словеначке умјетничке пјесме и био про-
тивник Прешернове поезије на народном језику! Овај бечки цензор за сла-
венска и новогрчка дјела, касније кустос бечке дворске библиотеке и сам
аутор словенске граматике, постао је био нека врста Вуковог личног цензора
који је три десетљећа, од 1813, године када је са њим успоставио сарадњу,
брижљиво из сјенке упућивао и усмјеравати његов лингвистички, етнограф-
ски, историографски и реформаторски раст и развој.
3. Конгрегација „De propaganda fide“, основана 1622. године у Ватикану је

поред покатоличавања одувијек била у функцији мисионарске шпијунаже, у
којој су језуити били најбоље организована ватиканска обавјештајна служба.
И данас влада тотемска ћутња у вези са удјелом Конгрегације у иницирању,
266 И. Андрић, О Вуку као писцу, Сабрана дјела, књ. 13, Сарајево, 1984, 78.
267 Исто.
178
а потом акцији прихватања штокавског језика и његове ијекавице, тог цен-

тралног изговора српског језика, најкарактеристичнијег и најпрогресивнијег,
од стране чакаваца и кајкаваца, потврђујући да је прећутано каткад важније
од оног реченог. Наиме, по сербокроатистичким фризираним хроникама,
Вук је водио битку сам и то искључиво са `реакционарним`, конзерватив-
ним слојевима друштва, у првом реду врховима српске православне цркве
и понеким српским књижевником гдје је, по Андрићевим ријечима, „до-
казивао магарештину српских списатеља“268 (не и хрватских?). Управо та
најбоља глава од свих Срба стављена је у службу агената западне културе
и дугорочних прозелитских циљева католичке цркве на широком штокав-
ском подручју. Он је знао да покренута књижевно-језичка реформа има и
дубље политичко значење, тако да је у Вуковој личности, том „њемачкару“
и `калајисаном Србину из Аустрије` римокатоличка мисија за православни
Исток пронашла не само, како вели Андрић, „великог реформатора нашег
(М. С.) језика“269 већ и реформатора српске књижевности. Она је такође
постала „наша“, а то значи свачија, посебно српска народна књижевност,
коју су имали право сви да својатају штампајући збирке и збирке хрват-
ске и бошњачке народне књижевности, али нипошто и „српске“ народне
књижевности јер се, забога, подразумијевало да је српска, те зато није било
разлога да се то накнадно истиче!
У тој борби за `набоље`, како је говорио Вук, он се на темељу властитог
устаничког искуства понајвише поуздао у најсиромашнији, напотлаченији
дио народа попут каквог заговорника демократске револуције јер је био за-
пазио да су у почетку „буне против дахија били они који ништа нису имали,
а који су иоле што имали (и у самом оном превеликом зулуму) из петних
жила трудили су се да би буну смели и утишали“. По свему судећи, у рату
за српски језик и правопис сам Вук на почетку очигледно није имао ништа
да би из тог рата изашао као онај који је иоле шта имао. Да није тако, не би
се „утишао и смео“ када је требало да се „из петних жила труди“ и побуни
против изостављања српског имена у Бечком договору, а не да српска фило-
лошка наука, залудно га бранећи од себе и других, обмањује нараштаје про-
видном тврдњом како је, ето, Вук заборавио да прецизира којем је то језику
он био реформатор и чијег је народа „горостас“, како га назива новосрбист
Маројевић, а посебно и чије је то књижевности и језика он један од „Свете
Тројице“? И не само он да је заборавио да именује језик и књижевност коју
уједињује на Бечком договору него да су то заборавили да учине и остали
268 Исто.
269 Исто, 89.
179
потписници договора којем је гарант била силна царевина, међу којима су

двојица били правници? Због те заборавности коју су заборавили да назову
правим именом – да понајприје личи на гнусну лаж, десило се да је одмах по
Вуковој смрти српски језик са хрватске стране био конспиративно читан као
хрватски језик, а његово свесрпство означено Србима сва три вјерозакона,
на хрватској страни имало пандан у Старчевићевом „свехрватству“, тј. у
Хрватима сва три вјерозакона!
4. Детаљно истражујући Вуков реформаторски рад и пишући о њему

неколико есеја, Андрић наглашава како је Вук знао „да без рата нема
остварења рефорама“270 те је зато покренуо прави филолошки рат за српски
језик Срба сва три вјерозакона, који ће остати запамћен под његовим именом
јер га је водио управо против Срба православног вјерозакона! У суштини,
овим „ратом“ Вук ће спровести у дјело давнашње идеје исусовца чакавца
Бартола Кашића (1575–1650), који се, иако чакавац, залагао за штокавштину
покушавајући да створи књижевни језик на српској језичкој основи. Кашић,
који је био оснивач прве исусовачке резиденције у Дубровнику, који је као
мисионар Конгрегације у сврху политичког одгоја боравио у Београду и Те-
мишвару, као школник исусовачког илирског колегија у Лорету добио је за-
датак да изради граматику илирског језика. „Говорећи о граматици Бартола
Кашића из 1604. године (Gramatica linquae illiricae), Ватрослав Јагић каже:
„То је граматика народног српског језика, средњег измећу штокавизма и ча-
кавизма.[...]. Већ 1636. године у Загребу прихватају тај језик, који су назвали
најпре илирски, а затим и хрватски. Али у суштини то није ништа друго него
српски народни језик“271. Ово давнашње Јагићево признање није, међутим,
спријечило Владимира Хорвата да у књизи „Црква у хрватском препородном
покрету“, објављеној у Загребу 1986. године, Кашића произвољно назове
писцем прве хрватске граматике приписујући му да је хрватским језиком
називао чакавски и штокавски.
Пракса је потврдила колико је пројекат конгрегације започет још давно са
Кашићем, који је имао несумњив вјерско-политички курс, посматран у ду-
жем историјском континуитету кроз фазе манифестовања био дјелотворан,
а избор српске штокавице моћно средство антисрпске политике на чијој
су подлози креатори хрватске националне свијести почели агресивно да
„умјетно узгајају“ Хрвате и хрватство као конфесионалну нацију, у првом
реду од Срба-римокатолика, а потом и осталих. Свима њима католичка идеја
270 И. Андрић, Вук реформатор, Сабрана дјела, књ. 13, Сарајево, 1984, 98.
271 Р. Маројевић, Српски језик данас, СРС, ЗИПС Београд, 2000, 73.
180
хрватства272 системски је усађивана и то не више преко вуковске свесрп-

ске већ, испоставиће се, свехрватске штокавице, као дио програмираног
похрваћења, што се посебно интензивирало од 1900. године и Свехрватског
католичког конгреса у Загребу, на коме су католичке пастире у Хрватској и
Босни умјесто вјековних фрањеваца, који су се по критичком суду свевидеће
конгрегације били и превише сјединили са народом, смијенили радикални
војници црне интернационале из исусовачког, језуитског реда. Од тада ће
се као програм унутар католичке цркве фаворизовати култ хрватства, који
је значио усађивање хрватске националне свијести и уливање хрватског
самоосјећања свима католицима без обзира на нацију. Овај крајњи циљ има-
ли су у Босни да проведу у дјело језуитским генералима поучени босански
фрањевци, који су систематски усмјеравани да нису само католици већ по
етницитету и Хрвати, мада су многи били свјесни да потичу од Срба.
Тако је убрзо код католика, посебно оних из српског корпуса који су
говорили штокавицом и љубоморно чували свијест о српском етничком
поријеклу, за кратко вријеме усрдним испирањем мозга и поистовјећивањем
вјере и нације било затрто памћење да су икада потицали од Срба. Де-
национализовани и као такви национално изоловани од своје право-
славне матице, убрзо су били асимиловани постајући етнички Хрвати. У
пројекту похрваћења и стварања вјештачке хрватске нације предњачили
су фрањевци, што је у првом реду чињено преко јединственог књижевног
језика јагићевских Србо-Хрвата који се, толковали су, међусобно разликују
једино по вјери јер су Хрвати католици, а Срби православци, те става да су
ова два народа створила један језик састављен од три нарјечја, чакавског,
кајкавског и штокавског, па сходно томе и наводно јединствену српско-
хрватску књижевност. Управо ту и такву књижевност, тврдио је Андрић
у дисертацији, утемељили су још давно прије, у дубокој прошлости босан-
ског „караказана“, управо фрањевачки фратри спасивши тако духовни жи-
вот Босне под Турцима, чиме су, према његовом имплицитном суду, били
створени коријени савремене српско-хрватске књижевности! Толико о
историјском методу који је Андрић примијенио у писању дисертације за-
снованом на уписивању садашњости у прошлост!
5. Имају ли се у виду ова сазнања, скоро да је несигнификантно и

без нарочитог учинка што писац у тексту Вук реформатор године 1947.
у његове главне противнике, позивајући се на А. Магарашевића, сврстава
272 В. стим у вези Н. Жутић, Римокатоличка црква и хрватство од илирске идеје до великохрватске
реализације, Институт за савремену историју, Београд, 1997.
181
„поповину луду и лажљиву адвокацију“273, иако би сам вјероватније рекао

„фишкалију“. Ово пише Андрић нападајући у првом реду луде српске по-
пове, мада се уистину радило о владикама и водећим духовним пастирима
православне цркве „који су се једини бунили против драговољне предаје
Западу“ (Н: Велимировић) и „оптуживали Караџића да се продао римском
папи, да увођењем латиничког слова ј у српску азбуку хоће да покатоличи,
пошокчи, похрвати Србе, да је главни непријатељ српства и да се налази у
служби сотоне“274 Док прозива поповину луду („поповина“– аугментатив,
пејоратив или, просто, израз презрења загриженoг хрватског шовинисте пре-
ма српском свештенству?) Андрић прећуткује да је „на другој, католичко-
клерикалној страни (која се опет нипошто не би смјела назвати „фратрови-
ном лудом“ јер то `истински културан`, а посебно интеркултуран човјек не
би смио да чини) Караџић нападан као хрватождер који иде за уништењем
католичке вјере и хрватства и хоће Хрвате да претвори у Србе. Два су пово-
да овим нападима; један је Караџићев спис Ковчежић за историју, језик и
обичаје Срба сва три вјерозакона, гдје он 1849. поставља своју тезу Срби
сви и свуда (...), а други повод су Српске народне пјесме.“275
Тако се по окончању Другог свјетског рата пишући о Вуку реформто-
ру, успутно о наводно „лудим“ српским поповима као непросвијећеним
назадњацима, па још и горе, изражава до рата амбасадор Краљевине
Југославије у Трећем Рајху, дипломата Андрић не помињући како се главни
Вуков противреформатор, карловачки митрополит Стефан Стратимировић
(1757–1836), осим што се одлучно противио Вуковим језичким, књижевним
и културним реформама, са подједнаком жестином супротстављао и самом
Бечу због јеретичког унијаћења православних. Ово се никако није могло
назвати поступцима „поповине луде“, како се из друге руке изразио Андрић
позивајући се на Магарашевића, јер се, коначно, тако не изражава један
„интеркултурни писац“ како га у оквирима тзв. нове „екуменске и интеркул-
турне херменаутике“ назива Звонко Ковач, најављујући „нове парадигме у
изучавању јужнословенских и босанске књижевности“276.
Једна таква интерпретација морала би свакако да одговори на питање
због чега је Андрић, који се до Првог свјетског рата по националности декла-
рисао каo Хрват, а уистину био хрватизовани (римо)католик, а потом мла-
273 И. Андрић , нав. дјело, 95.
274 Енциклопедија лексикографског завода, knj. 3, Југословенски лексикографски завод, Загреб,
MCMLXVII, 401.
275 Исто.
276 З. Ковач, Иво Андрић као интеркултурни писац, In: Б. Тошовић, Иво Андрић: Грац–Аустрија-
Европа, Грац–Београд, 2009, 101.
182
добосанац и Југословен, док је по језичком опредјељењу за свој језик навео

хрватски језик, уочи Новосадског договора наједном властито књижевно
дјело смјестио у окриље српске књижевности, а себе самоопредијелио за
Србина? Није ваљда само зато што је као интеркултурни писац писао ека-
вицом? Наиме, овај пишчев чин идикативан је и зато што његово српско
самоосјећање, судећи по дисертацији која представља извор цјелокупног
његовог дискурса, у најмању руку `није било довољно развијено`; штавише,
било је антисрпско. Под српским осјећањем мислимо не на интеркултурно
вуковско `осјећање` Срба свих и свуда – које се темељи на језичкој при-
падности српству без обзира на вјероисповијест, на српско-православно
самоосјећање, како је Србе дефинисала поствуковска, јагићевска филологија.
Инструментализујући вјерски критериј, она их је поимала искључиво као
православце, и то оне изван Хрватске, док су под Хрватима приписали све
католике без обзира на етничку припадност, али и православце који живе
у Хрватској називајући их православним Хрватима, па кад је већ тако, и
припадницима расколничке хрватске православне цркве. Када се разобли-
че великохрватски коријени оваквог етнонимског дефинисања, `српско
осјећање` се заиста не би могло да припише фра Иви јер је оно, руку на
срце, било развијено, али у негативном смислу!
6. Остајући једини непоколебљиви сљедбеник макар и неуспјеле

Скерлићеве иницијативе, Андрић је уочи Новосадског договора наједном
потпуно промијенио свој свјетоназор и постао Вуков пропагандист посве-
тивши му шест апологетских списа који чине врхунац његове есејистике.
Том приликом он цитира управо Скерлићеве ријечи према којима је Вук
„имао борбени дух свих великих рушилаца“277, те је управо зато и успио
да изврши „демократизацију књижевног језика“. Такав Вук се у вријеме
јављања идеје државотворног југословенства уочи првог рата сматрао одвећ
посрбљеним, посебно због инсистирања на Србима свим и свуда, те је зато
постао предмет Скерлићевог „поправљања“ и „исправљања“ , а све под
плаштом филологије, која је свјесно употријебљена у пропагандистичко-
идеолошке сврхе. Експлицитно, на површини смисла Андрић у есејима о
Вуку наступа као доброхотни интерпретатор онога који је био „велики ре-
форматор нашег (М. С.) језика“278 а коме је „било суђено да још за живота
види готово у потпуности тријумф својих идеја“279 не пропуштајући да на-
277 И. Андрић, Вук, реформатор, Сабрана дјела, књ. 13, Сарајево, 1984, 93.
183
помене како је Вук постао „почасни грађанин града Загреба и Пожешке

жупаније.“280 Андрић, међутим, прећуткује како Вук умало што није дожи-
вио суноврат своје борбе управо од хрватских вуковаца, премда је сигурно
било договорено да се Вук за живота са хрватске стране у знак захвалности
не оспорава – јер је баш у години Вукове смрти (1864) на лингвистичку
сцену ступио Ватрослав Јагић тврдњом да су Хрвати и Срби један народ са
два имена, чиме је учињен одлучан корак ка запосиједању српског језика
од стране Хрвата јер је Јагић, уводећи критеријум вјерске подјеле у нацио-
налном диференцирању Срба и Хрвата, сматрао природним да и заједнички
народни и књижевни језик Срба и Хрвата има двочлани назив: хрватски или
српски.
Спроводу Вукових идеја у Хрватској кроз минимализовање његове улоге у
стварању заједничког књижевног језика, одмах по његовој смрти и њиховом
коначном прихватању у Србији, којим је, толковао је за живота Вук, био
„постављен темељ Српској литератури“, придружује се и Андрић, који по
језичком опредјељењу од 1913. године као јагићевац постаје Скерлићев
сљедбеник; онога Скерлића којег више по намјерама, а мање по учинцима
можемо назвати „новим Даничићем“. Индикативно је да се по окончању
Другог свјетског рата Андрић од заклетог скерлићевца наједном преодјева
у декларативног вуковца, и овога пута зарад крупних прагматичних циљева
будући да је лично руководио припремама за потписивање посљедње
књижевнојезичке нагодбе Срба и Хрвата, под патронатом државе, зване
Новосадски књижевни договор, на којем је двочлани назив српскохрват-
ски, односно хрватскосрпски језик коначно добио пуноправни легитимитет.
У ту сврху Андрић се декларише као Вуков и Јагићев сљедбеник, као да
међу њима не постоји битна разлика, никако више не спомињући Скерлића
коме је као прегаоцу посветио један кратки помен на двије стране, и то
још давне 1924, године са насловом Јован Скерлић, објављен у Српском
књижевном гласнику. О Вуку Караџићу пак објављује есеј 1946. године под
насловом О Вуку као писцу, а потом слиједе Вук реформатор, Вуков пример,
Вук и иностранство, сви први пут објављени године 1947, а затим они са
насловом Три слике из живота Вука Караџића (1950) и Оптимизам Вука
Караџића (1964). Серија ових есеја била је програмска припрема Ново-
садског договора, чији је Андрић п р в и потписник, као што је уосталом
био проглашен за п р в о г члана Српске академије наука, још 24. јануара
1946. када је и прочитао приступну бесједу О Вуку као писцу, из чега су
280 И. Андрић, Оптимизам Вука Караџића, Сабрана дјела, књ. 13, Сарајево, 1984, 120.
184
приређивачи Андрићевих сабраних дјела закључили да је као и Његош,

Вук био „трајна опсесија“ овог п р в о г предсједника Савеза књижевника
Југославије, изабраног такође 1946. године!
Негирање српског карактера средњовјековне Босне
1. Када пише о средњовјековној босанској властели, Андрић досљедно

избјегава да потврди како се ради о српском племству иако то у Босни није
било спорно све до XX вијека и Свехрватског католичког конгреса из 1900.
године, који датумски представља вододијелницу јер је на њему хрватство
први пут програмски идентификовано са католичанством, што је с друге
стране значило да се српство може и мора да идентификује са православљем.
Непосредни закључак овог свехрватског, а уистину еминентно антисрпског
конгреса, организованог под покровитељством самог папе у циљу вјештачке
кроатизације у првом реду Срба католика, а онда и осталих нација, био је
да су сви католици на простору Хрватске и Босне и Херцеговине у ствари
Хрвати, чиме је била поцијепана одавно неважећа етничка карта која се по-
клапала са језичким критеријумима и наметнут нови, вјерски критеријум.
Загребачким Свехрватским католичким конгресом најављен је био вати-
кански пројекат стварања вјештачке хрватске нације у првом реду од Срба
католика и ширење хрватства науштрб српства, што су осмислили језуити,
који су се отворено плели у политику, неоптерећени индивидуалном морал-
ном етиком и тиме да ли је нешто допуштено или не.
Превратнички значај овог геноцидног плана који је имао ексклузивни
хрватски курс огледао се у томе што новоуспостављени вјерски критеријум
није био дјелатан само у садашњости већ је њиме извршено свеколико
кроатизовање хрватских и босанских католика уздуж и попријеко, све до
у најдубљу прошлост. Закључци католичког конгреса били су дјелатни ре-
троактивно ad infinitum, што је значило да се као такав имао примијенити
на цјелокупну дотадашњу српску историју на Балкану. Њиме су се у
десетвјековној прошлости под Хрватима такође имали да поимају сви ка-
толици иако је изворна хрватска нација била само она омеђена на чакав-
ски језик, којим се никада нико други није служио осим етничких Хрвата.
У технолошком поступку насилног хрватизовања кроз идентификацију
вјерског и националног извршено је у исти мах по размјерама несагледиво
фалсификовање десетовјековне босанске прошлости што сеже до босанског
185
племства, које је у босанском краљевству прелазило час у католичанство, а

час се опет враћало у православље.
По компромитујућем папиролошком пројекту овог језуитског конгреса,
одговорног једино генералштабу „Дружбе“ и папи, од кога се ни до данас
није одустало, вјештачки је кроатизована свеколико католичка популација
од измишљеног досељења Славена на Балкан до данас у настојању да се
створи хрватски државноправни континуитет.
2. Није само географски положај онај који је Босну кроз вијекове

разапињао између Истока и Запада: да буде вододијелница свјетова
(цивилизација) још од давне подјеле Римског царства 395. на западни и ис-
точни дио, када је Босна с Далмацијом припала западном царству. Од тада
траје упорна и несмирена миленијумска борба и полагање права западњака
на Босну. Томе праву се посредно придружује и сам Андрић као истори-
чар, досљедно призивајући `западне цивилизаторске утицаје` као благо-
детне по Босну, потврђујући у исти мах хрватски ексклузивитет у Босни
негацијом њеног српског карактера. Био је то познати метод ригидне ан-
тисрпске историографије: изостављати српско име гдје год је то могуће.
Умјесто тога Андрић ће за средњовјековну босанску властелу од које је један
дио већ био прешао на католичанство, еуфемистички констатовати како
њено „осећање припадности великој целини хришћанског Запада није било
довољно развијено (М. С.); штавише, своје приклањање час насртљивцу
са Истока, час хришћанском Западу она је сматрала као питање тактике у
борби за очување земаљског поседа и духовне самосталности.“281
Као типични представник панхрватске историографије, он одбија да
каже да је та босанска властела била српска и како је борба за очување ду-
ховне самосталности, па потом и земаљских посједа, проистицала не из
њеног „осјећања“, већ из фактичне припадности православној духовности
и цјелини хришћанског Истока, те због тога и није могла/морала да има
довољно развијено осјећање припадности, звали га данас и „интеркултур-
ним“, тој, како је Андрић назива, `великој цјелини хришћанског Запада`.
Погледа ли се ова реченица у огледалу, поставља се питање да ли је на
кршћанском Западу уопште било развијено икакво друго осјећање пре-
ма тој, ми бисмо рекли, великој целини хришћанског Истока, осим сирове
жеље да се пороби јер је од Кулина бана до нашијех дана једино та жеља
према овим `Бизантинцима`, `источњацима`, `барбарима` и `небраћи`, а
186
потом `Власима`, `Циганима`, `грчко-источњацима`, `такозваним Срби-

ма`, `оним који себе крсте Србима`, и томе слично, на Западу увијек била
довољно развијена. Имамо у виду да су одмах по расколу западне од источне
хришћанске цркве године 1054, послије свега неколико деценија папе повеле
чак седам крвавих крсташких, а уистину пљачкашких ратова под изговором
да желе да ослободе Христов гроб од невјерника, док им је главни разлог био
уништење источне цркве и њено темељно покатоличење.
У истом контексту ваља схватити и Андрићеву синтагму „насртљивац
са Истока“ којом, супротно ријечима екуменског херменаутичара Ковача о
Андрићу као `интеркултурном писцу`, овај као горди западњак који није
успио да се извуче из окошталих идеолошких и клерикалних стереотипа,
као ни из политичке памфлетистике о престижности западне културе, из-
ражава своје отворено негативно `осјећање` према Турцима (и потурица-
ма). У исти мах, његова критичка свијест, потпуно под упливом субјективне
селекције, као да обневиди када су посриједи вишевјековни, упорни и не-
смирени насртаји, а кога другог до „насртљивца са Запада“ на ту исту Бос-
ну, све у име претворних `западних цивизаторских утицаја` чији је једини
проносилац по Андрићевом суду католичка црква. Зар и онда када је њена
„света“ инквизиција у име западне свехвалне „просвијећености“, бавећи
се неријетко отвореним вјештичарством, неколика вијекова палила лома-
че широм западног католичког свијета у којим су најсвирепије пострадали
многи слободоумници?
Јесу ли и то били докази цивилизаторских утицаја или најцрњег у
историји човјечанства назадњаштва и мрачњаштва рођеног управо на
просвијећеном Западу? Те и такве `цивилизаторске`, а уистину прозелитске
утицаје лакома папска држава Ватикан требало је према суду овог западног
историка да испољи у првом реду према тој жилавој и непокорној босанској
властели тиме што ће продријети у балканске православне просторе како
би их `духовно просвијетлила`, а уистину, поробила и уништила физичком
ликвидацијом, католичењем и системским присвајањем српске духовности
или протјеривањем са њихових етничких простора, као што је то чињено
кроз читав XX вијек.
3. Растворимо ли каткад намјерно херметички дискурс дисертације,

већ у први мах установљујемо да Андрић досљедно наступа као идеолошки
индоктринирани хегемонист у име западне католичке културе, све у знаку
вјерског антагонизма, пропаганде и интереса, који се по правилу приписује
другом, у овом случају, православном (шизматичком/отпадничмом) Исто-
187
ку. Па и сама синтагма „духовни живот“ из наслова дисертације имала је

наглашено религиозну конотацију јер је синонимска са „религиозним жи-
вотом“, у ком је значењу и данас употребљава католичка црква када гово-
ри о религиозном животу својих вјерника. У том је значењу и сам Андрић
употребљавао. Као типични западњак, који своје ставове о престижности
западне културе `огрће у грубу одјећу науке`, Андрић у свом методолош-
ком поступку примијењеном у дисертацији систематски под духовним
животом види првенствено религиозни живот католика поричући сваки
подстицајан утицај ислама и Турака на духовни живот у Босни. Као исто-
ричар он исказује управо штадлеровски ексклузивизам хрватства у Босни,
али и попут сарајевског надбискупа Јосипа Штадлера, отворену вјерску
нетрпељивост према исламу и православљу, као и националну мржњу пре-
ма Србима.
4. Чија је то била, како би се изразили муслимански класификатори

историје, „предтурска Босна“ односно Босна средњовјековних краљева ако
сам Андрић наводи податак да бан Стефан Котроманић моли код папе да у
Босну „упути мисионаре који су вични словенском језику како би непосред-
но могли да опште са народом и били у стању да оне који су прешли на като-
личку веру подучавају „латинској граматици и вери римске цркве?“282 За кога
би то бан молио, ако не за „новопрешавше“ покатоличене Србе? Наравно да
мисионаре тражи управо за њих јер нису попут првих сусједа, стварних ет-
ничких Хрвата чакаваца, који су говорили тим умирућим језиком осуђеним
на заборав од стране практичне ватиканске политике, и умишљених Хрвата
кајкаваца били упали у католичку јерес филоквизма, познату као тријезичку
јерес, већ су захваљујући словенској браћи и богатој Ћирило-Методијевој
сјетви богоречених словенских просвјетитеља, славили Бога на властитом
језику одбијајући да богослуже на папоцезаристичком латинском, који је
црквеним властима омогућавао „надзор над чистотом вјере“283. Већ тада су
Срби, па и они превјерени, били дубоко свјесни да „расе и народи који се
поштују – држе до свог језика“284. Утолико, они који су у Босни прије турске
управе били „прешли на католичку веру (и које) подучавају латинској грама-
тици и вери римске цркве“285 управо су Срби, па и сам краљ Твртко I, унук
немањићки, крунисан на гробу Светог Саве 1377. године у манастиру Миле-

283 И. Андрић, нав. дјело, 128.
284 Д. Крстић, У почетку беше смисао, Хришћанска мисао, Београд – Ваљево, Србиње, 1996, 97.
188
шево, „који је са православне вере прешао на католичанство“286, вјероватно

ради „тактике“, како би рекао Андрић, a чије се кости чувају у манастиру
Крешево као кости „хрватског краља“. Покатоличене Србе, међутим, ни сам
чин превјере није могао да натјера да упадну у празновјерну јерес фило-
квизма и да се моле Богу на латинском језику, поред грчког и арамејског,
искључивом језику католичког култа. Стога је тзв. света столица на којој
је столовао alter Cristus на мјесту Живога Бога, чинила све како би „од
самог почетка спречила да се у Босни јави помисао да је могуће обављати
богослужење на неком другом језику“287 настојећи да „црквени језик упркос
свим тешкоћама остане латински“288.
Имајући дубоку спознају о себи као Србима који су славили Бога на
свом рођеном језику, ти „новопрешавши“ су одбијали да се моле Богу на
латинском знајући да би тиме расточили благодетни Светодуховног дар
полиглотије који се још од апостолских времена исказивао у полифонији
литургијског говора. Он им је омогућавало да као велики словенски народ
немају комплекс мање вриједности пред клероглобалистичким латинским
језиком. Управо освештани, олтарски српски језик са његовим ћириличким
писменима трајно је увео Србе у свети језик Јеванђеља, у ширину и дубину
Логоса, како би чули појање Јована Богослова на српскоме језику: „Од ис-
кони беше слово, и слово беше у Бога...“ , док се, на примјер, енглески (који
се у данашњици упиње да буде језик новог свјетског поретка) тек од XVII
вијека и владавине Хенрика VIII укључио у благодетни литургијски језик,
по цијену да се извуче испод папских скута.
5. Свјесни колико је Србима био важан српски језик као богослужбе-

ни, фратри из Конгрегације за вјеру зато од XVI вијека мијењају тактику
одустајући од директног католичења, које је тражило прелазак на бого-
службени латински језик. Умјесто тога радије проводе црквену унију над
православнима, чиме се није дирало у њихове вјерске обреде и, нарочито,
у обредни језик. Зарад много дјелотворнијег унијаћења у Ватикану су се
појавиле тенденције за једнонародним уједињавањем Словена и стварањем
јединственог општег језика, што ће се коначно номинално реализовати кроз
Вукову реформу српског језика. Већ у Вуковом времену, о коме новосрби-
сти говоре афирмативно, дошло је до тога да је штокавица од свесрпске
постепено постаје свехрватска јер јој је већ тада прикључен чакавски и
286 Исто, 229.
287 Исто.
288 Исто, 228.
189
кајкавски језик, а никакво нарјечје. Ускоро већ вуковски Срби сви и свуда,
који су изазивали велику одбојност западне „браће“ прозвани су јагићевски
Србо-Хрвати, да би потом у првим деценијама XX вијека кајкавско нарјечје
било искључено из појма српскохрватски језик. Не часећи часа, дакле, већ
у години Вукове смрти (1864), када на филолошку сцену ступа хрватски
филолог Ватрослав Јагић (1838–1923), овај бечки професор уводи вјерски
критеријум, чиме су вуковски Срби били сведени само на оне православне,
да бисмо у данашњици свједочили како неки нови варвари у име уједињене
Европе поновно над Србима примјењују двоструке аршине па под Србима
желе да виде оне који говоре екавицом, чак ни то, већ `играјући се демо-
нима` (Н. Велимировић) настоје да их скрајну само на екавски териториј
некоћ звани „београдски пашалукук“. Све су ово далекосежне посљедице
опредјељења ватиканске вјерске пропаганде за унијаћење путем заједничког
језика као кудикамо дјелотворнијег пута у расрбљавању православних
Срба и денационализовању оних покатоличених и хрватизованих од са-
мог католичења. Одабравши унијаћење, конгрегација је у ту сврху спровела
унијатску русификацију глагољских црквених књига од стране фра Рафаела
Леваковића, који је глагољашка издања тако прилагодио за српске право-
славне вјернике.
6. У вредновању стварног доприноса Андрићеве дисертације историјској

науци коју смјештамо у контекст културе, неопходно је да се што потпуније
освијетли позадина друштвених збивања која је несумњиво утицала да
ово научно дјело буде баш овако написано, почев од тога да је настало у
околностима крајње животне нужде јер је писац 25. јануара 1924. године
био отпуштен из дипломатске службе у конзулату у Грацу зато што није
посједовао неопходну факултетску диплому. Управо због журбе проузроко-
ване нуждом, како се бранио историограф Андрић од оштрих приговора што
је занијекао српски карактер средњовјековне Босне, дисертација је писана
без консултовања све релевантне стручне литературе, посебно домаће која
се односи на Србе, па су тако били заобиђени изворни документи као што
су ћирилске средњовјековне повеље босанских краљева и остале повеље,
на шта је пажњу скренула и комисија, док је извјесна литература из неког
разлога била недосљедно кориштена. Тако се десило да су заобиђени извори
као што је проф. Јирачек, „који је иначе доста утицао на Јована Радоњића,
Станоја Станојевића и Владимира Ћоровића као и на друге научнике. Чу-
190
вено Јирачеково дјело „Deshishte der Serbien“(Wien, 1912-1919) наводи се

само узгред“289.
7. Данашњи читалац дисертације мора да има у виду како је српски

карактер средњовјековне Босне било непобитан све до загребачког
Свехрватског католичког конгреса из 1900. године, који је у правом смис-
лу представљао вододијелницу јер је управо на њему био установљен
искључиво вјерски критериј у одређењу националног идентитета, по коме
су сви јужнословенски католици аутоматски били преведени у Хрвате, чиме
се ушло у етнички беспоредак који траје до данас. Хрватство је том при-
ликом од стране западне цркве први пут програмски идентификовано са
католичанством, што је с друге стране резултовало као обавезујуће да се
српство морало да поистовијети са православљем. Непосредни закључак
декларације издате са овог антисрпског конгреса организованог под
покровитељством самог папе у циљу кроатизовања у првом реду Срба ка-
толика, а онда и осталих покатоличених нација на Балкану, био је да су
сви католици на простору Хрватске и Босне и Херцеговине експресно пре-
ведени у Хрвате, чиме је једном заувијек поцијепана дотадашња етничка
карта на јужнословенском простору установљена према лингвистичком
критеријуму, мимо свих западноевропских научних мјерила, чиме је била
доказана моћ језуита, који су управљали, а и данас управљају, западним
знањем и образовањем, пред којима су се научне истине топиле као лањски
снијег! Овим католичким конгресом најављена је нова школа мишљења у ев-
ропског филологији и социологији и наметнут потпуни етнички беспоредак,
у првом реду у јужним аустроугарским провинцијама у којим је у циљу брзе
денационализације покатоличених Срба као једино релевантан принцип у
одређењу етничке припадности промовисан вјерски критеријум. У цјелини
гледано, револуционарним конгресом најављен је био дугорочно планирани
ватикански пројекат стварања вјештачке хрватске нације од Срба католика
и ширења хрватства науштрб српства. Сам технолошки поступак осмисли-
ли су били језуити који су се одувијек, попут својих жестоких противника
јансениста, отворено плели у политику, неоптерећени индивидуалном мо-
ралном етиком и питањима да ли је нешто допуштено или не. Превратнички
значај овог уистину геноцидног плана, који је имао ексклузивни хрватски
курс, огледао се у томе што новоустановљени вјерски критеријум намјесто
етничког и језичког није био дјелатан само у садашњости и будућности, већ
191
је на основу њега извршено свеколико кроатизовање католика у Хрватској

и Босни уздуж и попријеко, све до у најдубљу прошлост! Наиме, закључци
конгреса постали су пуноважни и ретроактивно и били примијењени на
цјелокупну српско-хрватску историју од наводног доласка на Балкан, што
су нам као диктат наметнули такође бечко-берлински учењаци. Тиме су у
Хрвате накнадно уписани сви католици без разлике на националну припад-
ност од црквеног раскола упркос неспорној лингвистичкој чињеници да је
изворна хрватска нација била само она омеђена чакавским говором, којим
се нико други није служио осим етничких Хрвата, и чијим језиком никада
није говорио ни један етнички Србин.
Дакле, 1900. године је као посљедица закључака Конгреса организованог
од стране језуита, и то јудаизованих језуита, у Босни и Хрватској дошло до
смјене једног католичког поретка другоим – фрањеваца језуитима. Тада је
наиме, под покровитељством лично римског папе у Загребу организован
свехрватски католички конгрес на коме је реферат поднио шеф католич-
ке мисије Јосип Штадлер, досљедни заговорник хрватске државе у БиХ, на
кога је сам цар Фрањо Јосип гледао као на „своје чедо“. У њему је овај за-
гребачки професор теологије и сарајевски надбискуп, поријеклом њемачки
Јевреј и натурализовани Хрват, досљедни бранилац догме о папиној непо-
грешивости, под чијим вођством ће доћи до реформисања фрањеваца и
оснивања првих католичких политичких партија, изнио клерикални план
језуита за уништење Срба у XX вијеку. У Штадлеровом реферату, који је
имао тоталитарни политички концепт, стајало је да у Хрватској и Босни не
може бити другог становништва осим „угодника божијих“, а то су католици.
У настојању да покатоличи и хрватизује Босну и Херцеговину и тако створи
услове за њено припајање Хрватској, са његовим доласком у Сарајево запо-
чело је у највећој мјери досељавање Хрвата у Босну и Херцеговину.
8. Након свехрватског конгреса, на коме је смијењен дотад владајући

свештенички ред фрањеваца, Андрићевих (литерарних) штићеника и
миљеника, од којих му је, по свему судећи, потицао и један од родитеља,
вођство католичке цркве преузимају језуити, под чијим покровитељством
континуирано и програмски почиње да се форсира идеја хрватства по којој
су сви католици у Босни и Хрватској морали да постану Хрвати без обзи-
ра на националност. На Штадлеровом трагу, његов насљедник, сарајевски
надбискуп Иван Шарић, у квислиншкој НДХ главни пропагатор усташтва,
године 1910. је србофобично и безобзирно тврдио да су Босна и Херцего-
вина „чисто хрватске земље“, те да у Босни нема Срба, већ да постоји само
192
један народ, хрватски, и само једна вјера – католичка, и то у вријеме када су

Срби у Босни били већинско становништво. Његов сљедбеник Крунослав
Драгановић, иначе сектетар Завода Светог Јеронима, отишао је још даље, па
је тако у докторској тези из 1935. писао како у Босни никад није било право-
славних Срба све до доласка Турске, а да су босански Срби производ турске
окупације и србизовања католика. Управо су фрањевци као најгорљивије
присталице илиризма прокламовали и подржали идеју о српско-хрватској
књижевности, а тиме посредно и ону о уједињењу Срба и Хрвата, што је
само на други начин упаковано пропагандистичко гесло римокатоличког
поријекла познато као „сједињење несједињених“. Ово сједињење треба-
ло је да се обави преко српске штокавице, а обухватало је не само српско-
хрватско, већ уједињење покатоличених Срба са чакавцима и кајкавцима,
при чему је ватиканска конгрегација била посебно заинтересована за што-
кавце католике или просто католике, како су их у Босни једино и звали,
будући да Хрвати у народносном смислу прије 1900. године у Босни скоро
да и не постоје. Дакле, у технолошком поступку насилног хрватизовања
свих покатоличених Срба кроз апсолутну идентификацију вјерског и на-
ционалног, што су беспоговорно прихватили сви хрватски историчари, па
и Андрић, извршено је у исти мах разорно фалсификовање десетовјековне
босанске прошлости најширих размјера, што сеже до босанског краљевства,
које је такође хрватизовано па и у случајевима када је из политичких раз-
лога племство прелазило са православља на католичанство да би се потом
поновно, враћало у православно окриље. Према компромитујућем папиро-
лошком пројекту овог језуитског конгреса одговорног једино генералштабу
„дружбе“ и папи, чији се закључци до данас досљедно проводе, вјештачки
је била кроатизована свеколико словенска популација. У цјелини гледано, у
настојању да створе хрватски државноправни континуитет у Босни ти нови
Чичикови, али не из Гогољевих Мртвих душа, већ свештеници језуитског
реда из курије Светог Јеронима и њихове продужене руке, католици-ла-
ици међу које и историчар Андрић, у Хрвате су ретроактивно превели и
прибројали све мртве душе давно превјерених, покатоличених Срба и све
римокатолике у хришћанској прошлости Хрватске и Босне, а под језуитским
геслом: Све на већу славу божију и, јасно, славу Хрватске.
9. Андрићево негирање било каквог доприноса ислама духовном животу

Босне за вријеме турске управе, док о православљу, наводно, није имао изво-
ра (?), никако није могло да остане без приговора од стране другог рецензен-
та, младог професора Хајнриха Феликса Шмита, који је „изразио озбиљну
193
научнокритичку замјерку Андрићевој негативистичкој једностраности“290

нагласивши да „порицање сваког за културу подстицајног утицаја ислама
и Турака, неће остати без приговора, без обзира на многоструке аргументе
којима Андрић подупире ову тезу“291. Истовјетни приговори изостали су
,међутим поводом његовог, мало је рећи, једностраног виђења фрањеваца
као искључивих носилаца духовног живота Босне и прећуткивања икак-
вог доприноса православне цркве њеној духовности, на шта као поклоник
нове школе мишљења установљене 1900. године своди српски етницитет у
Босни – на вјерски, а духовни живот на црквени живот, што егземпларно
свједочи о клерикалној поставци овог историографског дјела. Порицањем
српског карактера средњовјековне Босне и одбијањем да босанску власте-
лу назове српском, попут изворног Штадлеровог сљедбеника који је Бос-
ну својатао као искључиво хрватску земљу, историчар Андрић је таквим
вјерско-политичким ставом који је у његовој интерпретацији задобио статус
научне истине, само проводио у дјело закључке свехрватског католичког
конгреса - хрватизовање најдубље босанске прошлости, још прије турског
освајања у чему се суочио са немалим проблемом, православном босанском
властелом. Ако се жељело бити досљедан у класификацији онда се морало
рећи – српском, када ова ријеч не би била одвећ скандалозна и вријеђала на-
учни захтјев клерикалне западне историографије по којој је свугдје и по сва-
ку цијену ваљало избјећи помен ријечи „српска“ већ се умјесто ње замјенски
употребљавао псеудоетноним босанска властела.
Овим се на дјелу показује како је новоустановљени „проналазак“ за-
падноевропске псеудонауке у одређењу националног идентитета – вјерски,
у Андрићевој елаборацији усмјереној ка унапријед дефинисаном циљу,
конструисању хрватске прошлости Босне и доказивању хрватског каракте-
ра „предтурске“ Босне, употријебљен само до часа до када се у предтурској
Босни ипак неминовно морао да сусретне са њеним непобитним српским
карактером. Чим се установила извјесна несагласност са унапријед
успостављеним циљем, критеријум класификације напросто је еволуирало
од вјерског у територијалну одредницу!
10. Уколико се на босанској властели досљедно примијенио уски,

вјерски критериј по коме су сви католици – Хрвати, а сви православци Срби,
неизбјежно се морало доћи до закључка да је та босанска властела у ствари
била православна, што ће рећи – српска. Како не би и остала искључиво
290 М. Ризвић:In Б. Тошовић, нав. дјело, 177.
194
српска, Андрић јој стога неконзистентно приговара за `превртљивост` и

`балансирање час према Истоку – час Западу`, јер је ето, као православ-
на час прелазила у католичанство, а час се опет, враћала у православно
окриље при чему се `превртљивост` огледала управо у томе што се враћала у
православље! Његова главна замјерка односила се на чињеницу да није има-
ла подједнако развијено осјећање припадности великој цјелини хришћанског
Запада као што га је имала према православном Истоку што отвара питање:
због чега би га имала? А није га имала само зато што је припадала Србима,
ако ова ријеч не би била одвише сирова и скандалозна па би је стога ваљало
замијенити неутралним изразима попут „грчко-источњацима“ или „грчко-
несједињеним“, „православним шизматицима“ и томе слично. Управо зато
што је припадала Србима, то јој је осјећање, како се каткад канцеларијски
тврдо знао да изрази потоњи нобеловац књижевности – остало „недовољно
развијено“!
Ова, тврда до нетрпељивости, Андрићева констатација отвара питања
која би и просјечни критичар, под условом да није вјерски ограничен на ка-
толичанство те стога језутски нетрпељив према православљу, поставио: за-
што би уопште код српске средњовјековне властеле морало да буде довољно
развијено осјећање припадности Западу као што га је имала према право-
славном Истоку? Па, по свему судећи, зато што би то био добар темељ како
би се она лакше покатоличила, а не као што је чинила – да се „из такти-
ке“ покатоличи, а онда када пошаст прође се потом поново врати у слатко
православље (М. Црњански)!
Оставимо ли по страни `превртљиву` православну властелу и српске
кнезове који су доцније `шуровали са Турцима`, а које Андрић најчешће на-
зива босанском, не чини нам се прекомјерним да се упитамо да ли је код њега
лично то `осјећање` припадности Истоку било `подједнако развијено` као
што што га је несумњиво имао према Западу, премда је ово више него ретор-
ско питање зна ли се да је апсолутно претезало осјећање наклоности према
западној култури, коју је доживљавао као цивилизацију. Једино `осјећање`
које је Андрић као западњак имао према великој цјелини хришћанског Ис-
тока било је оно да га ваља духовно просвијетити, тј. покатоличити и тако
духовно поробити. Као типични западни историчар, који није био имун на
кроатистичке фалсификате, он изостанак осјећања припадности западној
култури код босанске властеле вреднује, рекло би се, као израз помањкања
културе, као да се ради о не-култури!
195
Никакав допринос Срба духовном животу Босне!
1. Чисто историографско усмјерење дисертације у читавим развојним

линијама духовног живота Босне под турском влашћу Андрић је управо
тенденциозно исказао, тачније, није исказао. Притом у првом реду мислимо
на његов дисквалификаторски суд о не-утицају српско-православне цркве
на културни и духовни развој Босне под турском влашћу, фрагмент који је
Андрић из крајње фриволних разлога, свјесно прећутао. Наводно, радећи
дисертацију у иностранству за многа збивања и раздобља недостајали су
му извори, и то управо за Србе. Дијелом, разлог за овакав суд лежи и у
чињеници што је то било вријеме утемељења Краљевине Југославије и агре-
сивно наметаног националистичког југословенства ствараног свесрдним
прећуткивањем српског државотворног континуитета, да се којим случајем
не би изазвала завист браће Хрвата са њихових „тридесет дана хрватског
суверенитета“, како им је за једне од свађа одбрусио Крлежа нагласивши
како је то читава хрватска биланца! Не треба ни помињати како је то био
онај кратки период хрватског државног суверенитета од распада Аустроу-
гарске до присаједињења Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Зато, не
једном, текст дисертације потврђује да је већ у вријеме њеног писања био
разрађен читав систем ненаучног заобилажења и одрицања помена о српској
прошлости средњовјековне Босне. Упадљиво је колико у анализи њеног ду-
ховног развоја Андрић системом прећуткивања најмање простора посвећује
културном утицају српско-православне цркве на њен духовни развој, што је
настојао оправдати тврдњом да је то најмање расвијетљена тачка у вјерском
животу Босне о којој није имао извора, на шта га је комисија упутила на
старе босанске повеље. То више него неосновано одсуство очито није сме-
тало Андрићевој задужбини у Београду да у садашњици преко свог сајта
обмањује његове посјетиоце тврдњом како је „Иво Андрић у докторској
тези са једнаком пажњом пратио историјску судбину све четири национал-
не заједнице у Босни и Херцеговини“ (Срби, Хрвати, Турци и Јевреји) и
објективно, без литерарне мистификације сагледавао особености и односе
међу њима.“292
2. Тенденциозна тврдња о једнакој пажњи није, међутим, уопште тач-

на. У свом изграђеном хроничарско-историјском стилу кад је у питању
фаворизовање фрањеваца, Андрић је за мјеру културног и духовног живота
196
пренаглашено узео литерарну дјелатност, па како српско-православно свеш-

тенство, према његовом ликвидаторском суду, „није развило никакву (М. С.)
литерарну дјелатност, нити је дало икакав (М. С.) допринос култури који би
био вредан помена“293, то он, поредећи значај српско-православне и като-
личке цркве присвајачки надувено према фрањевцима закључује: „Српско-
православна црква у Босни у време турске владавине није могла да развије
своје снаге. Она није дала никаква (М. С.) књижевна дела која би била слична
онима што су их створили фрањевци“294. У име тога он српско-православној
цркви посвећује свега четири пасуса, што је више него необична празнина,
па и злонамјерна, коју је „веома вјероватно“295 могао да направи само вјерни
синак западне цркве и њене историографије; оне која је испочетка подржа-
вала југословенство Краљевине Југославије јер је континуирано затирала
још од 1918. године свако позивање на српску националну историју, а сваки
евентуални покушај оквалификовала као национални гријех.
Једно је извјесно: тим прећуткивањем `повјесничар` Андрић је свјесно
учинио корак назад у историјској науци. Посљедица је то факта да је
дисертација почивала на препознатљивом претходном идеолошком дис-
курсу, Андрићевој привржености идеји интегралног југословенства пони-
клог из мисионарског римокатоличког југословенства, антиправославног
и антисрпског, које је свој коријен имало у илирској идеји која се `уз помоћ
` Светог Јеронима, илирског заштитника, чији је симбол био полумјесец
и звијезда (коме су приписивали да је творац глагољашког писма), у ко-
начно постварила у великохрватству. Томе је нарочито придонио вати-
кански црквени Завод Светог Јеронима, који је у илирско вријеме био на-
ционални антијугословенски центар, који је под плаштом помагања пре-
порода и уједињења Јужних Словена припремао њихово подјармљивање.
Југословенство су као унијатску обману звану србо-хрватство у циљу
покатоличења свих православаца на Балкану први проповиједали би-
скупи Ј. Ј. Штросмајер, сљедбеник Јураја Крижанића (који је још у XVII
вијеку намјеравао да покатоличи и самог руског цара, па због тога допао
дугогодишње робије у Сибиру!) и фрањевац др Фрањо Рачки. Управо
Штросмајерово југословенство Андрић је као „хришћански духоборац“, што
према андрићологу Радовану Вучковићу представља прву од три кључне
фазе кроз које је прошао послије Првог свјетског рата, борбено прихва-
тио као и стварање Југославије уосталом, коју је и сама римокатоличка
293 Исто, 167.
294 Исто, 169.
295 Исто, 231.
197
хијерархија с почетка такође подржавала видећи у њој будућу римокато-

личку земљу у којој би југословенски национални идентитет био намијењен
управо за Србе „обраћенике“ и будуће католике. На таквој идејној основи
настаће након првог свјетског рата и Краљевина Југославија, у првом реду
ради очувања католичких словеначких и хрватских земаља као дијелова
поражене монархије од неповољног мировног расплета, да би то деклара-
тивно југословенство римокатоличка црква доцније одбацила исказујући
непријатељство према југословенству, а форсирајући хрватство.
Андрићево форсирање тезе о богумилству
1. Попут бројних хрватских историчара, и Андрић у дисертацији тенден-

циозно пренаглашава удио богумила у духовном развоју Босне иако се зна
да њена самосталност није била угрожена од стране једне од хришћанских
јереси, патаренске, чију улогу хрватска као крило аустро-германске памфле-
тистичке историографије увијене у псеудотеоријски концепт по сваку цијену
настоји да предимензионира.296 Том прашином која је бацана у очи настојао
се супституисати неспорни српски карактер босанског средњовјековног
краљевства које је, ето, било богумилско па је зато папа морао да шаље
своју црну духовну легију како би истријебио ту јерес.
Сасвим супротно, пуна истина је била да ју је под плаштом борбе против
патарена у Босну слао као у подручје мисије католичке цркве, а против, онда
па до данас, православних „шизматика“! Тако је за бана Матије Нинослава
(од тридесетих година XIII вијека) Угарска слала у Босну „крсташке војске“
под исприком борбе против богумилства. Према Андрићевом суду пак упра-
во захваљујући патаренима који су се радије исламизовали, и почетка додуше
296 У ненаучном доказивању хрватског карактера Босне предњачио је Иво Пилар, који је 1918. године
под псеудонимом Л. В. Сидланд објавио у Бечу, на њемачком језику, књигу „Јужнословенско
питање“, да би 1943. године ту исту књигу у Загребу објавила Матица Хрватска на исквареном
српском језику, а усташки је режим јавно пропагирао. Фон Сидланд је тако прекрајајући историју
и измишљајући пожељне аргументе, тврдио да су средњовјековну Босну чинили Босанци Хрва-
ти, те да је управо хрватско-босанско племство прешло на богумилство, чему је придонијела
околност што су у богумилству наишли на словенски језик у цркви, за који су се узалуд борили
у властитој држави. Кад је лингвистички аспект у питању, Фон Сидланд је тврдио да је најјаче
нарјечје код Срба екавштина, а код Хрвата икавштина најстарије нарјечје. У фалсификовању
историје предњачио је и фра Доминик Мандић, који је на преко 600 страна књиге „Богумил-
ска црква босанских крстјана“ (ЗИРАЛ, Чикаго–Рим–Цирих–Торонто, 1979) омаловажавајући
оригиналне документе, тврдио како је богумилска јерес почетком једанаестог вијека настала у
окриљу католичанства, а не у православљу, настојећи по сваку цијену да затре чињеницу да су
се патарени у Босни појавили након што их је Стефан Немања протјерао из Србије.
198
„лагано и постепено“297, а касније „безобзирно и брзо“298, него да прихвате

католичанство, овај домаћи исламизовани елемент, који је „значио негацију
сваке (М. С.) хришћанске културе“299, постао је моћна брана кршћанском
Западу у његовом даљем прозелитском надирању на источноевропске про-
сторе. Испада да је богумилска јерес у Андрићевој интерпретацији била
главна сметња „продирању западњачких цивилизаторских утицаја“ односно
„католичанства, а заједно са њим и западне културе“300. Продирању – гдје?
- питамо ли се, добијамо одговор: па на простор православне шизме!
Андрићево избјегавање помена српског карактера средњовјековне Босне
у којој су Срби још од Светог Саве имали своју националну хришћанску
цркву источног обреда, својеврсна је празнина, али празнина која значи, коју
настоји да компензује пренаглашавањем доприноса фрањеваца духовном
животу и значаја њихове књижевности, те фаворизовањем тезе о босанској
цркви и богумилству којем у дисертацији посвећује превелики простор не
упуштајући се у проблеме културног дјеловања крстјана и конкретне облике
њиховог утицаја. Он у богумилима и њиховој „неравној и веома огорченој
борби против католичанства“301 види бедем односно, историографски лите-
раризовано исказано, „онај стеновит зид“302 који је, на жалост, „као мрачна
линија раздвајања коју није (било) могуће прећи без напора и опасности“303
зауставио продирање западњачких цивилизацијских утицаја, а уистину,
суровог подјармљивања од стране католичке пропаганде, зна ли се да је
синтагма „западњачки цивилизацијски утицаји“ код Андрића синонимска
са ријечју „католичанство“. Управо су богумили, у Андрићевој отворено
неизреченој, али зато наглашено сугерисаној интерпретацији – криви што
је заустављен продор католичанства у босанску земљу јер су се постави-
ли као директна препрека програмираном католичењу, које је већ давало
видне резултате. По његовом имплицитном суду, криви су и зато што су
доласком ислама који је „прекинуо духовни живот земље“304, а уистину за-
мах католичења и припајања православаца `великој цјелини хришћанског
Запада`, листом радије отишли „под јарам Истока“ исламизујући се него да
пристану на католичење. Тиме је Босна, како са индигнацијом констатује

298 Исто, 246.
299 Исто, 243.
300 Исто, 229.
301 Исто, 237.
302 Исто.
303 Исто.
304 Исто. 243.
199
политхистор Андрић, „пошла у сусрет својој пропасти“ јер је за неколико

вијекова било одложено њено покатоличавање.
Посљедица исламизације, коју је било кудикамо теже провести него
католичење, била је да је домаћи потурчени елемент који је отпао од своје
српске националне цркве, унутар отоманске империје ипак сачувао глав-
но обиљежје свог стварног националног идентитета, српски језик, који је
манифестовао њихову стварну етничку припадност. Као некоћ богумили,
ови исламизовани Срби поново су стали као брана или, како се Андрић
поетски изразио, „стјеновит зид“ пред кршћанским Западом спријечивши
продор католичанства. Тако су Срби по други пут, захваљујући исламу, уп-
ркос примамљивој прозелитској демагогији, на коју су, изгледа, били имуни,
избјегли у Босни свеобухватну католичку индоктринацију, којом би потпа-
ли – „под јарам“ Запада. Исламизацијом је још једном дошло до раздвајања
Срба од Хрвата, који би се иначе били ујединили. Претпоставља ли Андрић
под радњом уједињења подвођење Срба под скуте pontifex maximusa като-
личке цркве? Дакако!
2. Досљедно прећуткивање српског карактера средњовјековне Босне,

која је, наводно, била „мраком обавијена“, од стране историографије, као
што је мрачна и линија која је раздвајала богумилство и католичанство, у
дисертацији је дијелом резултат Андрићевог селективног кориштења струч-
не литературе. Тако се у приказу средњовјековне Босне који има функцију
сажетог увода и није написан на основу самосталног истраживања изво-
ра, према тврдњи познатог историчара Симе Ћирковића, Андрић ослањао
на прилично застарјело дјело Вјекослава Клаића Повиест Босне до про-
пасти краљевства (Загреб, 1882), иначе, Нијемца по мајци, (рођен 1849.
а умро 1928) који се сматра оснивачем модерне хрватске историографије.
У поменутој књизи, уз његово најзначајније дјело Повиест Хрвата у пет
томова, којим је обухватио досељење на Балканско полуострво до 1608.
године, Клаић је вјешто комбиновао резултате неспорних истраживања
са романтичарском националном идеологијом, али се није устручавао ни
да натегнутим тумачењима и претпоставкама надокнади празнине које су
угрожавале унапријед постављени идеални модел. Од Ивана Кукуљевића
Сакцинског, историчара, књижевника и политичара, пропагандисте борбе
за национално ослобођење, а потом аустрослависте који је прогонио своје
илирске пријатеље, Клаић је преузео принцип који је потом прихватио и
Андрић, да научна истина мора бити подређена националној самосвијести и
идеалистички конструисаној историографској и државотворној парадигми.
200
Овакво схватање научне истине често сеже до тенденциозности у тумачењу

и интерпретацији, па тако, када пише о поријеклу босанских муслимана,
који су наводно потекли од богумила, Андрић премало пажње посвећује
исказу И. Ф. Јукића упркос томе што му је пружио највећи простор, а који
је говорећи о муслиманима фрањевачки неострашћено констатовао да су
„они постали од злочестијех христијанах, који своје господство не знајући
другачије узчувати, потурчише се“.305
Андрићу самом, који културу и цивилизацију досљедно веже за кршћански
Запад, према коме би онда православни европски Исток можда остао про-
стор некултуре и нецивилизације те, када је Босна у питању, за фрањевце
као једине браниоце католичке цркве, па сходно томе и западноевропских
цивилизацијских вриједности, по свему судећи дража је тврдња хрватске
псеудоисториографије како су муслимани настали од истурчених богумила
него попут више него упућеног и, зашто му не приговорити, србомрзачки
настројеног фра Јукића – од „злочестијех христијанах“ или, простонародски
казано, од тих злочестих Срба!
Андрићево младобосанство
1. Ради што потпунијег освјетљавања позадине саме дисертације

овог јагићевског Србо-Хрвата, како се на суђењу младобосанцима за себе
изјаснио и Гаврило Принцип, опорекавши да је Србин већ Србо-Хрват, мора
се имати у виду да је Андрић уз књижевнике Милоша Видаковића, Боривоја
Јефтића, Данила Илића, Димитрија Митриновића и друге био један од чла-
нова тог омладинског покрета југословенске омладине Млада Босна. Покрет
који је неоспорно дјеловао под неоспорним утицајем свјетске масонерије и
анархистичко-масонског покрета бакуњиноваца био је у социјалистичкој
Југославији тумачен као претеча „братства и јединства“ иако се радило
понајвише о инструментализованим српским омладинцима који су отво-
рено тражили уједињење Босне са Србијом и ослобађање од аустроугар-
ског јарма. Била је то тајна анархистичка организација која је, по угледу на
Младу Италију и Младу Њемачку у име националистичког југоромантизма
и уједињења свих Срба у једну државу, а у знак револта против политичке
стварности, организовала атентат на аустроугарског престолонасљедника
Франца Фердинанда Другог.
305 Исто, 250.
201
Иза Видовданског атентата у Сарајеву није стајала само Млада Босна

већ и масонизована Аписова тајна организација Црна рука „Уједињење или
смрт“, којој је као школник у Београду приступио и Гаврило Принцип. Међу
завјереницима је био и потоњи грачки докторад, онај који ће скоро гануто
путописати о распадању посљератне Аустрије прећуткујући како је дијелом
и сам томе допринио. Због младобосанства Андрић је био ухапшен већ сре-
дином јула 1914. године, да би из затвора изашао 1917, послије три године
тамновања, што ће му доцније послужити као импулс за настанак Прокле-
те авлије, као чудесне прстенасте приче у причи, инспирисане управо тим
тамничким искуством, током кога је чак трипут био извођен на суђење,
али никада и осуђен. Може бити и зато што се, по властитом признању,
„окретао оном страном где мање бију“306 или је пресудила помоћ „добрих
пријатеља“, које често апострофира у писмима из грачког периода, па и оном
„својеврсном“ Писму пријатељу из 1920. Под ријечју „пријатељи“, најчешће
оквалификовани као добри, који су му прискакали упомоћ у бројним жи-
вотним недаћама, Андрић је посигурно мислио на своју тајну браћу, добру
браћу масоне, чији је циљ управо био мијењање укупног европског поретка,
а према којим је отворене симпатије исказао и сам Гаврило Принцип, на-
кон чег му је суђење било напрасно прекинуто. Још један младобосански
пјесник и критичар, Димитрије Митриновић, отворено се декларисао као
масон и већ одмах по избијању Првог свјетског рата пребјегао у Енглеску,
да би преко часописа које је уређивао, New Age, New Europe, постао један
од водећих европских масонских идеолога.
Као завјереник против аустроугарског будућег суверена, анархистички
Андрић за чудо над чудима једини није био осуђен мада је у затвору про-
вео три године, али је зато на нестанак била осуђена Србија, она која се
тек била извукла испод турског јарма кроз балканске ратове и зацјељивала
крваве ране. По пројектима ономадних хегемона она, међутим, ни часа није
могла да остане слободна да не би евентуално потпала под руски утицај, већ
је турску доминацију требало да смијени аустроугарска интересна сфера.
Тако су, чим су се ослободили Истока и побиједили исламску Азију, Срби
одмах пали потпуно у ропство западних јеретика, `калајисани калајем
протестантским и католичким` (Н. Велимировић). Да би је покорили, на
Србију након беспризорно понижавајућег ултиматума аустроугарске „цар-
ске власти“307 за туђу кривицу арогантно креће казнено-експедициони по-
306 М. Пантић, Књижевни историчар Радован Вучковић, Зборник радова у част академика Радована
Вучковића, АНУРС, Монографије, 2006, 23.
307 И. Андрић, Јован Скерлић, Сабрана дјела, књ. 13, 195.
202
ход на начин „блиц-крига“ војно највеће западноевропске државе, као у лов

на лисице, са одлуком да се том бунтовнику на Балкану ударац зада брзо,
изненада и с највећом одличношћу. У томе егзекуторском рату који су Ау-
строугари схватали као „ратну тронедјељну шетњу до Ниша“, који је еска-
лирао у свјетски уз учешће 33 земље са 74 милиона војника, Србија, та воћка
чудновата, морала је да плати страховиту цијену изгубивши чак трећину
цјелокупног становништва. Највиша цијена испоручена је неочекивано и
самој црно-жутој царско-краљевској империји, која је у том свјетском рату
доживјела свој означитељски спровод. Побиједили су је били ти балкански
Цигани који једу бијели лук и псују по апсанама, како је Србе 1918. оква-
лификовао несвршени војни питомац печујске кадетске школе Мирослав
Крлежа, уз Андрића „највећи хрватски писац“, (М. Јерговић), чију су мржњу
према Србима сами Срби тако дуго умјели да крију. Након Првог свјетског
рата, Андрић се као велики (штросмајеровски) Југословен запошљава у кон-
зуларном представништву не више Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца
већ, биће, због „језичке економије“, Краљевине Југославије, те унијатске тво-
ревине проглашене већ 1920, да би стицајем животних околности, како се
жалио добром пријатељу Јулију Бенешићу у писму од 29. марта 1924, морао
да се „бави идејом о полагању доктората“, тако да га је „цела та ствар толико
намучила да не жели ни да говори о њој...“308
2. Андрићева тадашња позиција била је управо комплексна: као бивши

младобосанац и чиновник у југословенском конзулату, дисертацију је треба-
ло да брани пред једним младим и једним старим аустријским професором
о духовном животу Босне под турском влашћу, оном коју је у Босни била
смијенила аустроугарска окупација. У дисертацији Андрић досљедно засту-
па гледиште Западноевропејца, а не рођеног Босанца, који за Турке који су
својевремено прекорачили на европско копно отворено каже да је освајањем
Цариграда задана дубока рана европском човечанству. Кад спомиње турско
освајање Цариграда, Андрић избјегава да помене како је Четврти крсташки
поход 1204. године био преусмјерен управо на освајање и похару Царигра-
да те на комадање Византије, чиме је била задата непреболна дубока рана
Цариграду од стране европског човјечанства и његове цркве. Као креатор
западне историје, он заборавља да помене како су пад Цариграда у турске
руке 1453. године и пропаст Византије примили у Ватикану као радосну
вијест и прилику за реализацију својих експанзионистичких циљева, као
308 И. Андрић, Свеске, Сабрана дјела, књ. 17, Сарајево, 1984, 274.
203
и то да су управо њемачки и мађарски стручњаци на лицу мјеста излили

моћне топове којима су порушене цариградске зидине.
Сигурно му је као младом дипломати у Риму било познато да је исте 1453.
године булом папе Николе V у вјечном граду основан чувени Илирски завод
Светог Јеронима, који је привидно имао хуманитарну улогу, а уистину био
основан с изричитим циљем да обучава будуће мисионаре за њихово про-
зелитско дјеловање мећу Далматинцима и Словенима постајући моћан ин-
струмент аустроугарске империје у њеним аспирацијама на Балкану. Када је
коначно дошло вријеме да се и Турцима, том болеснику са Босфора, једном
виде леђа из јужнословенских, тачније, српских крајева, истјерали су га,
након пет стотина година грцања у ропству, управо они српски див-јунаци
задавши овој вишевјековној империји Истока и исламске Азије опроштајни
ударац, за чији ће вакат Његош славјанофилски да изјави: „Ала се ми Сло-
вени наробовасмо!“309
Тако је, војујући за слободу, а не попут Хрвата, доказујући је, како једном у
наступу искрености нимало апологетски спочитну Крлежа, у неколико крва-
вих ратних година Србија сломила два водећа свјетска империјална царства,
источну, отоманску и западну, аустроугарску колонијалну силу, да би потом
у миру поклекла пред вјешто смишљеном југословенском идеологијом коју
је рука Конгрегације за вјеру упаковала у државотворну идеју и преко „Срба
западњака и своје крвне браће из Аустрије преварила шумадијске сељаке“
(Н. Велимировић) . И премда се мртвом вуку званом „турска управа“ зуби
не броје, Андрић не пропушта прилику да у једној поредбеној равни према
аустроугарској окупацији не истакне да је турска управа Босни нанијела
рану коју је мало која земља осјетила теже и болније.
3. Андрићево отворено исказано антитурско осјећање, које прати при-

кривено и `неисказано` антиправославно и антисрпско осјећање које ће
послије затомити, не може се схватити тек као евентуално `конвертитско
подешавање у правцу говора другог` узме ли се у обзир да је Андрић као ка-
толик докторску дисертацију бранио у једној изразито католичкој западној
средини каква је Аустрија. Ту донедавно, Аустроугарску, Ватикан је био наи-
меновао као заштитницу католицизма на цијелом југоистоку тако да је је
одмах по окупацији Босне Аустроугарска била кренула против Срба, а „рас-
пирач љуте србофобије“ (В. Казимировић) било је вођство католичке цркве,
одлучно да Босну претвори у католичку земљу првог реда. Мање је познато
309 И. Андрић, Љуба Ненадовић о Његошу у Италији, Сабрана дјела, књ. 13, Сарајево, 1984, 40.
204
да се на аустријском двору, унутар хабзбуршке царске породице тој поли-

тици покатоличења и плановима за превођење православних у католике,
отворено и јавно супротставио лично престолонасљедник Рудолф пишући
у име тога чланке за разне новине којим је хтио да обавијести јавност да је
на двору основан један тајни савез клерикалаца који дјелују под командом
језуита. Циљ тог тајног савеза био је покатоличење Босне и Херцеговине,
што је по суду престолонасљедника Рудолфа могло да буде опасно по ин-
тересе Аустрије, јер се у Босни и Херцеговини силом наметала католичка
вјера, посебно православним Србима. То није значило ништа друго него од
њих правити вјечне непријтеље, писао је Рудолф залажући се за поштену,
толерантну и праведну политику која у Босни и Херцеговини неће подупи-
рати ниједну вјеру. Остаје до данас отворено питање – није ли због оваквих
својих отворених ставова и разоткривања тајног савеза на самом двору и
постојања плана језуита да Босну силом покатоличи, кога другог до право-
славне Србе, овај храбри и истинољубиви принц био самоубијен?
У потрази за дубљим разлозима Андрићевог отвореног антитурског ста-
ва и прикривеног антисрпског, а с друге стране, искључивог прозападног,
наишли смо на један више него симптоматичан траг у Енциклопедији лек-
сикофрафког завода, познатој по своме најподмуклијем цизелираном прохр-
ватском ставу, па тако под ознаком „Босна и Херцеговина“ стоји да „с тур-
ском влашћу продире у Босну и тур.-бизант. цивилизација која се посебно
испољава у уређењу и животу њених градова“310.
У том смислу и сам Андрић под цивилизацијом Истока супротстављеној
цивилизацији Запада уствари подразумијева не само Турке као насртљивце
са Истока већ уистину – турско-византијску цивилизацију, византијску као
варијанту турске и турску као варијанту византијске! Ту је коријен Андрићеве
мржње према Турцима, која је ништа мања него она према Србима. Тако се и
турски вишевјековни јарам у Босни, чија је посљедица масовна исламизација,
у дисертацији, јасно, кудио, све у име западноевропске историјске истине,
„културе“, „просвијећености“ и „прогреса“, чији је Андрић бранилац и про-
носилац, зарад које су се „предавали кључеви српске духовне самосталности
Западу“ и, како наставља да тумачи Николај Велимировић, отвориле све
капије и сви канали према Западу. То „отварање“ према Западу учинило је
`да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулога Запада. Све што
је српско, они су одбацивали као турско, а све што је турско, они су прези-
рали као азијатско. Међутим, нису познавали у суштини ни шта је српско
310 Енциклопедији лексикофрафког завода, књ. 1, 462.
205
ни шта је турско ни азијатско`, закључује најмногоумнији теолог српског

православља и доктор философије са Оксфорда темат о православном Бал-
кану, којем, како наводи, „брбљиви језици“ намјењују судбину између Ис-
тока и Запада чиме га осуђују да `липше од глади између Азије и Европе или
да га једна од тих сила ајкулски прогута`. Умјесто тога, по мишљењу Светог
Владике, православни Балкан треба да се дигне изнад Истока и Запада. По
суду пак историчара Андрића, православни Балкан треба да потпадне под
цивилизаторски утицај/јарам Запада и његовог клерофашизма да би га он
`ајкулски прогутао`, а све у име западне културе и цивилизације, чији је
заштитни знак папизам.
Фрањевци – пропагатори идеје о србохрватству
1. Андрић је у дисертацији досљедан пропагатор идеје о српско-

хрватској књижевности па, сходно томе, и приврженик концепта јагићевског
српско-хрватског народа, иако је то био беспримјеран случај у свијету да
један народ има двочлано име. Овај унијатски патент двочланог националног
означавања у данашњици поновиће се на огледном добру мондијалистичких
ексериментатора званом Босна, у наднационалном етнониму географског
поријекла Босанци и Херцеговци, кога посебно истрајно форсирају сами
Бошњаци, што само свједочи да је без обзира на вријеме, именодавац, по
свему судећи, остао исти, односно да је тзв. босанска нација као и сам појам
„босански језик“ још једна хабзбуршка вјештачка креација. Тај двоимени,
а ипак, наводно „јединствени“ српско-хрватски народ, према имплицитном
Андрићевом суду исказаном у дисертацији, прије турске управе имао је
скоро па јединствену државу Босну, чиме настоји да из ономадне временске
перспективе антидатује идеју државотворног србо-хрватства у далеку про-
шлост, још у вријеме средњовјековне босанске државе! Овакво ретроактив-
но датовање има свој претходни дискурс у псеудоисторијском покушају зва-
ном Љетопис попа Дукљанина. Рефлекс читања овог фризираног љетописа
примјетан је и у Андрићевим романима, датим у облику поетизованих
хроника из старих времена (Травничка хроника, На Дрини ћуприја). Иначе,
овај љетопис је код хрватске митоманске историографије узиман за истинит,
као и у њему изнесена фантазмагорија о наводном постојању првобитне
јединствене српско-хрватске државе на простору Босне под извјесним вла-
дарем Светопелегом. По свему судећи, на трагу ове псеудоисторијске тезе и
Андрић српско-хрватску идеју не везује само за деветнаести вијек и илирски
206
(хрватски) препород већ илирску, а потом хабзбуршку идеју србохрватства

на волшебан начин настоји да убаци у дубоку „предтурску“ прошлост не
трудећи се да критички демаскира непоуздану легенду попа Дукљанина,
што у најмању руку представља верификацију фалсификата. С друге стране,
Андрићу није било страно да демитологизује, на примјер, косовски мит и то
преко Његоша као трагичног јунака косовске мисли.311 По Андрићевом суду,
турско освајање је раздвојило ту српскохрватску државу, односно „поделило
српско-хрватски расни и језички комплекс у два дела“312, да би потпавши
под ислам „Босна постала моћна препрека хришћанском Западу“313, додали
бисмо, тада и сада подједнако експанзионистичком у погледу католичења.
2. Темељна теза дисертације је отворено клерикална и гласи да су у

вријеме турске владавине фрањевци били једини представници српско-
хрватске књижевности у Босни. Испод те „објективности кључа пристрас-
ност аутора“314, тако да текст дисертације прелази „у есејистички трактат
с тезом“315, а сам Андрић постаје „више митолог него историк Босне и
босанства“316. Ову тезу је у разним варијететима опетовао хрватски теолог
и римокатолички клерикални историограф Доминик Мандић (1889–1973),
фрањевац, рођен у Широком Бријегу, по мајци из фратарске породице Зовко,
који се бавио питањем јединственог хрватског језика и био један од глав-
них хрватских историчара-памфлетиста, познат по томе што је насилно,
пошто-пото, настојао да утврди и усади хрватско поријекло Мехмед-паше
Соколовића. У студији Фрањевачка Босна, развој и управа босанске викарије
и провинције 1340–1735, издатој у Риму 1968. године, он ће рећи да су „за
турских времена (1463–1878) фрањевци били пастири католика у Босни и
Херцеговини; носиоци западне културе, чувари народног хрватског имена
и представници Хрвата у јавном животу“.317
Андрићева теза о фрањевачкој српско-хрватској књижевности импликује,
ако се досљедно чита, да је и он попут Мандића „хрватско име засадио у да-
леку прошлост“, те да су фрањевци у Босни били претече и носиоци нечег
311 И. Андрић, Његош као трагични јунак косовске мисли, Сабрана дјела, Сарајево, 1984, књ. 13,
9–33.
313 Исто, 245.
314 Енциклопедија лексикографског завода, knj. 1, Југословенски лексикографски завод, Загреб,
MCMLXVII, 124.
315 Исто.
316 Исто.
317 Д. Мандић, Фрањевачка Босна, развој и управа босанске викарије и провинције 1340–1735, Рим,
1968, V.
207
много значајнијег: српскохрватске државотворне идеје која је, сходно томе,

стара колико и босанска држава као држава српско-хрватских краљева. Ис-
тина је међутим да то фрањевци нису могли бити из простог разлога што
су од свог доласка у Босну у XIII вијеку досљедно пропагирали антиправо-
славну идеологију и све што је српско проглашавали католичким, а касније
и хрватским. Томе ваља додати да се српско-хрватска идеја јавила при крају
турске управе у Босни, а као идеологија („лажна свијест“) тек у оквиру илир-
ског покрета. Утолико, наступамо ли у тумачењу друштвено-историјског
контекста дисертације као семиотичари културе, а не као верификатори
фалсификата, дедукција неизбјежно мора да иде у сљедећем правцу: ако
су, према Андрићеву суду, фрањевци били једини представници српско-
хрватске књижевности у Босни и носиоци уједињења српско-хрватског
расног и језичког комплекса, они су то могли да буду само у временском
распону од појаве илиризма до 1900. године, када је у Босни и Хрватској
дошло до смјене једног католичког поретка другом – фрањеваца језуитима.
Тада је, наиме, под покровитељством лично римског папе у Загребу ор-
ганизован свехрватски католички конгрес, на коме је реферат поднио шеф
католичке мисије Јосип Штадлер, на кога је сам цар Фрањо Јосип гледао као
на „своје чедо“. У њему је овај загребачки професор теологије и сарајевски
надбискуп, поријеклом њемачки Јевреј и натурализовани Хрват, под чијим
вођством ће доћи до оснивања првих католичких политичких партија, из-
нио клерикални план језуита за уништење Срба у XX вијеку. У Штадлеро-
вом реферату, који је имао тоталитарни политички концепт, стајало је да
у Хрватској и Босни не може бити другог становништва осим „угодника
божијих“, а то су католици. У настојању да покатоличи и хрватизује Босну и
Херцеговину и тако створи услове за њено припајање Хрватској, са његовим
доласком у Сарајево започеле у највећој мјери досељавање Хрвата у Босну
и Херцеговину.
3. Након свехрватског конгреса, у Босни је смијењен дотад владајући

свештенички ред фрањеваца, Андрићевих (литерарних) штићеника и
миљеника, од којих му је, по свему судећи, потицао отац, вођство католичке
цркве преузели језуити, под чијим покровитељством континуирано од 1900.
почиње програмски да се форсира идеја хрватства, по којој су сви католици
у Босни и Хрватској морали да постану Хрвати без обзира на национал-
ност. На Штадлеровом трагу, његов насљедник сарајевски надбискуп Иван
Шарић, доцнији главни пропагатор усташтва, године 1910. је србофобично
тврдио да су Босна и Херцеговина „чисто хрватске земље“, те да у Босни
208
нема Срба, већ да постоји само један народ, хрватски, и само једна вјера –
католичка, и то у вријеме када су Срби у Босни били већинско становништво.
Његов сљедбеник Крунослав Драгановић318, иначе секретар Завода Светог
Јеронима, отишао је још даље, па је тако у докторској тези из 1935. писао
како у Босни никад није било православних Срба све до доласка Турске, а да
су босански Срби производ турске окупације и србизовања католика.
Дакле, управо су фрањевци као најгорљивије присталице илиризма про-
кламовали идеју о српско-хрватској књижевности, а тиме и ону о уједињењу
Срба и Хрвата, што је само на други начин упаковано пропагандистичко гес-
ло римокатоличког поријекла познато као „сједињење несједињених“. Ово
сједињење требало је да се обави преко српске штокавице, а обухватало је
не само српско-хрватско, већ уједињење покатоличених Срба са чакавцима
и кајкаваца, при чему је ватиканска конгрегација била посебно заинтере-
сована за Србе католике или просто католике, како су их у Босни једино и
звали, будући да Хрвати у народносном смислу прије 1900. године у Босни
скоро да и не постоје. Све ово велико хрватско национално преслојавање
кроз денационализацију Срба требало је да се учини преко заједничког
језика и књижевности Срба и Хрвата, чиме би се реализово вјерски и по-
литички циљ римокатоличког клерикализма који би једном заувијек изашао
из ограничења на врло уску хрватску популацију која је говорила извор-
ним језиком етничких Хрвата, закржљалом чакавицом, коју је било врло
тешко реанимирати у модерни књижевни језик, док је бесперспективна
кајкавштина распрострта на свега три жупаније, знало се, била језик Сло-
венаца. За разлику од ова два тзв. нарјечја, а уистину језика, штокавица
је отварала огромно поље вјерске и политичке мисије католичке цркве у
њеном продирању на Исток. Зато је пројектовано уједињење кроз Јагићево
декларативно проглашење Хрвата и Срба за један народ било од пресудне
важности јер је тиме српски етницитет био драстично редукован само на
православне Србе, који су као такви били лакша мета да коначно потпадну
под Андрићев „жељковани“ јарам Запада.
4. Прије илирског препорода српским језиком није говорио ниједан

Хрват, али су зато њиме говорили Срби католици. Стога предводници или-
ризма из политичких разлога нису хтјели да тај језик назову српским иако
је њихов вођа Људевит Гај, који је био Нијемац по рођењу, говорио да „нама
318 Злочини клероусташа према Србима у другом свјетском рату имали су размјере геноцида о чему
свједочи број убијене дјеце. Само у Јасеновцу убијено 110.000 дјеце док је 1400 римокатоличких
свештеника и часних сестара учествовало у убијању Срба, Јевреја и Рома.
209
ни из далека није пало икада потврдити да то није српски већ илирски језик“.
Узимајући, како признаје, „од Србљах језик у својој мудрости и у свом богат-
ству“, илирце је сустопице слиједио и у њему учествовао велики дио като-
личког клера уз масовно учешће бискупа, каноника и нижег свештенства, па
и фрањеваца, који су одреда одушевљено прихватили илирски проглас, а са
њим и идеју националног препорода, али хрватског народа, никако српског.
Нарочито су покатоличени Срби били од стране илираца употријебљени
ради придобијања за хрватску ствар и то посебно у пропагирању идеје
југословенства од стране Ј. Ј. Штросмајера, која ће се код Срба „примити“ и
ући у срце и душу до дана данашњега, мада је њено тамно наличје била пап-
ска обмана и похрваћење Срба. Идеју илирског покрета и термин „илирски“
лансирала је још у петнаестом вијеку римокатоличка црква не би ли тиме
сузбила назив „српски“ за народ који је имао своју националну хришћанску
цркву, али су од те цркве поједини њени дијелови отпадали у католичанство
и ислам. Суштина латински лукавог илиризма била је хрватска борба про-
тив мађаризације, при чему је похрваћење католика као бијег од планиране
мађаризације било подржано од стране самог цара Фрање Јосипа, који је
Људевиту Гају за аудијенције обећао да ће „учинити све потребно“.
Дакле, похрваћење кроз илирски препород било је смишљен вид од-
бране католичке „цркве у Хрвата“ од надирућег сјеверномађарског проте-
станизма, тако да илиризам никад није био српско-хрватска идеја већ се
иза њега крила римокатоличка великохрватска односно панхрватска идеја,
коју је црква ширила преко историографије и књижевности. Највећи успјех
Гајевог аустрофилског римокатоличког илиризма пониклог из германско
(аустријско)-државотворних и римокатоличких прозелитско-мисионар-
ских разлога огледао се највише у присвајању српског језика и његовом
претварању у свехрватски говор. Језичком унификацијом преко штока-
вице, а под будним оком Конгрегације за пропаганду вјере, хрватство је
тако манипулантски било надограђено на три различита народна језика
(источнословенску српску штокавицу и западнословенску хрватску чака-
вицу те словињску кајкавицу) добивши коначно своје историјско, етничко
и народносно утемељење. Тако је под плаштом српско-хрватске унијатске
идеологије хрватство под своје окриље коначно могло да сврста бројну
српску штокавску римокатоличку популацију и, што је најважније, језички
се изједначи са штокавцима-православцима као циљном групом у даљем
планираном прозелитизму ка земљама источног хришћанства.
210
5. Вреднована са становишта критичке историографије, Андрићева

тврдња како су фрањевци били једини представници српско-хрватске
књижевности у Босни, као историографа сврстава га у борбену вјерско-
националну римокатоличку формацију и придружује митолошкој продукцији
хрватских историографа, који су редом својатали Босну, исказујући похлепу
за српском Босном и њеним владарима. Као таква, она захтијева да буде ра-
зобличена као очигледан „повиесни“ фалсификат будући да Андрић српско-
хтватску идеју антидатира у дубоку прошлост везујући је за фрањеваце
као „светао пример“ јер су наводно створили вриједну српско-хрватску
књижевност и тако сачували духовни живот Босне за вријеме турске упра-
ве. Колико су фрањевци доиста били истински носиоци српско-хрватске
идеје и у свему свијетао примјер посвједочиће зорно они лично за циглих
17 година од одбране Андрићеве дисертације, што је у историјском времену
равно трептају ока, кроз невиђени клерофашистички геноцид који су над
Србима православцима, као предводници и непосредни извршиоци усташт-
ва, у Другом свјетском рату проводили управо фратри319, ти добри „дијаци“,
а у ствари модерни крсташи и настављачи некадашње инквизиције. Према
истраживању историчара Милана Булајића, у циљу коначног рјешења хрват-
ског националног питања чак 694 поименично набројана римокатоличка
свештеника, мећу којима су најбројнији били управо фрањевци, изврши-
ла су ратни злочин као најжешћи проводиоци братоубилачког клања над
српским православним народом. Тиме су ваљда хтјели да дају по свему
„светао“ примјер новопрешавшим Србима-римокатолицима од којих си и
сами листом отпали – како се то мора да „свједочи“ католичанство.
Андрићево својеврсно фризирање историјских истина у вези са
фрањевцима као „јединим браниоцима католичке цркве у Босни“320 и
јединим носиоцима идеје српско-хрватске књижевности, донекле декон-
струише његова властита тврдња да „најкарактеристичније за развој и за
деловање католичке цркве у босанском краљевству јесте то да се она ширила
на страном (М. С.) језику, преко страних представника и да се ослањала
на страну политичку и војну силу“321. Ове реченице исписује онај исти
историограф који фаворизује удио фрањеваца у духовном животу Босне
под турском влашћу тврдећи да су буквално спасили духовни живот, да би
за те исте фрањевце у босанском краљевству тврдио да су ширили вјеру на
319 В. с тим у вези: М. Булајић, Мисија Ватикана у Независној Држави Хрватској, Политика, Бео-
град, 1992.
321 Исто, 228.
211
страном језику, да су по свом поријеклу били странци који се ослањају на

страну политичку и војну силу; све у свему да су били потпуни туђини у
Босни. Од туђина они у Андрићевој интерпретацији наједном постају једини
свијетао примјер. За разлику од фрањеваца, православна црква је у босан-
ском краљевству била потпуно аутохтона; ширила се на домаћем језику
преко домаћег свештенства ослањајући се на домаће владајуће племство
и његову политичку и војну силу, што Андрић, наравно, прећуткује, да би
потом под турском управом то православно свештенство дало никакав до-
принос духовноме животу!
6. Кад нијече српски карактер средњовјековне Босне и удио српско-

православне цркве у њеном политичком и културном развоју, историораф
се позива на, како га оквалификова хрватска историчарка Нада Клаић,
„застарјелог и без научног значаја“322 историчара Вјекослава Клајића.
Андрић тако тврди „да је у већ у IX веку у Босни, пре свега у источном
делу земље, било припадника српско-православне цркве. Као позитиван
пример једино (М. С.) се може сматрати то што се српски краљ Стефан,
син Стефана Немање, крунисао 1217. године као „Стефан Велики, краљ и
владар свих српских земаља, као и Дукље, Далмације, Травуније и Хумске
земље“323.“ То је, према Андрићевом ликвидаторском и пристрасном суду,
једини позитиван примјер, али који као такав потпуно руши тезу хрватске
псеудоисториографије о средњовјековној Босни, коју и Андрић подржава,
по којој су наводно источни крајеви Босне били српски, а западни хрватски,
иако се у неспорно српске земље још за Стефана Првовјенчаног убрајала
чак и Далмација.
Остаје отворено питање по чему би ово био једини, а потом и позитиван
примјер? Зар их нема више „позитивних“? Очигледно не, категоричан је
био фра Иво, како од миља овог интеркултурног писца назива Крунослав
Прањић. Гдје ли се након овога не одвећ „свијетлог“ примјера дјену наво-
дно Андрићево „глорифицирано српство“ о којем је сомнабулно натуцао
некоћ марксиста, а данас исламски фундаменталиста Расим Муминовић,
којем нобеловац наводно „супротставља муслиманску настраност“324? Или
се иза овог „позитивног“ примјера „веома вјероватно“325 не крије никакво
`глорификовано српство` већ управо Андрићев игнорантски однос према
322 Н. Клаић, Повијест Хрвата у раном средњем вијеку, Школска књига, Загреб, 1971, 19.
323 И. Андрић, Дисертација, In: Б. Тошовић, нав. дјело, 231.
325 И. Андрић, Дисертација, In: Б. Тошовић, нав. дјело, 231.
212
Србима, онима који Андрића смјештају међу властите књижевне великане,

са свијешћу да писац стиче идентитет по језику на коме пише, а никако
по вјери коју каткад и не мора да исповиједа. Међутим, проблем се јавља
зато што Андрић по филолошком самоопредјељењу јест и није био вуко-
вац, али зато јесте скерлићевац и јагићевски Србо-Хрват или Хрвато-Србин
или вуковски Србин-католик; јесте Босанац по рођењу, Хрват и Југословен
и Србин по националном самоопредјељењу, притом још и масон. Једино
што поуздано није – није Србин-православац, а ипак се самодефинисао као
српски писац у вријеме владавине јагићевског критеријума у националном
опредјељењу, вјерског критеријум. Према Јагићевом критеријуму, под Срби-
ма су били „прописали“ искључиво Србе-православце, а данас к томе још
и екавце! Тако су, наиме, одлучили они који су узурпирали право, па имају
ексклузивитет у одлучивању када ће се општеважећи принципи у одређењу
нације примјењивати, а када опет, некажњено кршити, и то, по правилу, над
Србима.
Скерлићевска екавица
1. Текст дисертације свједочи да се Андрић као хрватски писац/пјесник,

по свему судећи, монашког, фрањевачког поријекла („Фра Алојзије Перчинлић
би могао бити његов отац, а не Антун Андрић.“326), који је на извјестан начин
цио живот служио фрањевачкој свехрватској националној пропаганди, као
рођени ијекавац, према тврдњи Бранка Тошовића „опредијелио за српски
језик“327, јер је био прешао на екавицу, а и писао на оба писма, ћирилици и
латиници. Међутим, гледано са становишта српског језика, нипошто се не
би могло рећи да се Андрић опредијелио за српски језик јер је он по својој
стварној етничкој припадности и по рођењу (1892) говорио српском што-
кавицом. Дакле, његов матерњи језик био је српски, а не како се воли рећи
– штокавски, само да би се избјегла етнонимска номинација, па би стога
било нонсенс рећи да се опредијелио за српски језик, јер се за матерњи језик
не опредјељујемо као што га се без крупног разлога и не одричемо. Ако се
поводом језика Андрић и у чему опредјељивао, било је то за екавицу, годи-
не 1913, чиме се као рођени ијекавац до краја живота на извјестан начин
одрекао ијекавице, премда су му поједини књижевни ликови, у сврху језичке
карактеризације и даље „говорили“ ијекавицом! Како би се до краја одагнале
326 Б. Тошовић, нав. дјело,15.
327 Исто, 17.
213
извјесне недоуимице око његовог језичког идентитета, поставићемо питање

да ли је Андрићево одрицање од ијекавице године 1913. значило да се он као
самодекларисани Хрват можда одрекао јагићевског хрватског језика, који
је тада био српски, а српски био исто што и хрватски, што је само по себи
било незапамћено да један језик може да има два национална имена те да
је прешао на српски језик.
– Нипошто, осим ако се тадашњем поимању српског језика не жели
злонамјерно приписати данашњи потпуно идеологизовани покушај
скрајњивања српског језика само на екавицу од стране „лингвистичких
усташа“ (М. Риђановић) из Хрватске. Наиме, нећемо ли да будемо вери-
фикатори накнадне памети савремених хрватских филолога, утврдићемо
да 1913. године католичка филологија још није била до краја „домислила“
свој језичко-политички програм о питању јатовске диференцијације на
искључиво српску екавицу и хрватско/бошњачку ијекавицу. Наиме, још
прије, Бечким књижевним договором из 1850. године, који је почивао на
језичком концепту Срба сва три вјерозакона, ијекавица је била прихваћена
као општесрпско језичко ријешење Срба православног, католичког и му-
хамеданског вјерозакона, те није била носилац конфесионалног значења.
Она ће то постати тек према Јагићевом моделу, који је на својеврстан начин
подупро прислучнички министар просвјете Стојан Новаковић након Бер-
линског конгреса 1878. године издејствовавши по наговору нордијске школе
и екавици равноправан књижевнојезички статус, да би већ од тада јатовска
диференцијација постала носилац и вјерске диференцијације. У данашњици
опет, у којој се настоје избрисати лингвистички и културноисторијски раз-
лози избора ијекавице за основицу српског књижевног језика, ијекавици и
екавици се упорно настоји да припишу значења носилаца етничке и вјерске
диференцијације, па панхрватски католички програм српски етницитет сво-
ди само на онај који говори екавицом, док би хрватски и бошњачки био
ексклузивно ијекавски. У исто вријеме се Србима уз помоћ КОБИС-а, би-
блиотечко-информационог система који од 1988. године има центар у Ма-
рибору, намеће екавица као ексклузивни означилац српско-православног
идентитета. Све то потврђује да се у постјугословенском времену наставља
да води политика екавско/ијекавске диференцијације од стране хрватских
`интеркултурних ` језикословаца како би се ијекавица хрватизовала и по-
босанчила.
2. Може ли се, дакле, Андрићево ономадно опредјељење за екавицу

уопште назвати опредјељењем за српски језик?
214
Нипошто: било је то опредјељење за двонационални српскохрватски

језик и то онај Скерлићевог типа. Посматрано у језичкој синхронији, го-
дине 1913. познато је да је Скерлић као српски идеолог југословенства по-
кренуо српско-хрватску књижевнојезичку нагодбу којом је започет про-
гон ијекавице из српског књижевног језика, његовог „јужног нарјечја“,
које је било централно штокавско нарјечје, притом, најраспрострањеније
и највиталније и са најјачом књижевном традицијом. И тада су хајку на
ијекавицу покренули „тамни синови српства“ , што ће се поновити и у ратној
1994. години када су ијекавицу у Републици Српској поново протјеривали
нови скерлићевци. Колико су водећи српски филолози, предвођени Павлом
Ивићем, прогонили ијекавицу уз политичку подршку руководства са Пала,
а под фирмом „свесрпског уједињења преко екавице“, толико су Хрвати тра-
жили да ијекавицу присвоје као ексклузивну одредницу хрватског језика.
У томе им је као заштитиник `западних цивилизаторских утицаја` ишао
наруку и Дејтонски мировни документ, у којем је српска верзија документа
била наводно само она написана на ћирилици и екавици, док су свјетски
миротворци „новог мрачног доба“ под такозваном хрватском и босанском
верзијом назначили ону латиничку и ијекавску.
Већ из податка о три језичке верзије текста Дејтонског мировног до-
кумента (поред четврте, енглеске), које су одреда биле написане српским
језиком, може се закључити колико је овај документ уистину био „мировни“.
Да би теза о тзв. српској екавици добила своју недостајућу историју питања
и утемељење у прошлости српско-хрватског језичког заједништва, покушава
се и Андрићев својевремени прелазак са ијекавице на екавицу брзоплето
прогласити некаквим преласком на српски језик, што је еклатантан случај
накнадног прекрајања сербокроатистичке историје.
3. Пројекат србизовања екавице и даље потпомажу домаћи предво-

дници филолошких институција у договору са екуменским кроатистима
поправљајући „повиест“ сербокроатистике по којој је, ето, и сам нобеловац
Андрић прешавши на екавицу, године 1913. у ствари прешао са хрватског на
српски језик иако јој је добро знано да то није истина. Да ли би то значило
да су сви хрватски писци који су 1913. прихватили Скерлићев приједлог
екавизовања српскохрватског језика као вид језичке нагодбе, а прихватили
су га одреда сви водећи хрватски и српски књижевници и лингвисти, да
су сви они колективно прешли на српски језик? И овај пут одговор је –
никако. Утолико, позивање на Андрићево опредјељење за екавицу, чиме
је, наводно, писац „прешао“ на српски језик, у садашњици открива нешто
215
много значајније: да Андрић није случајно остао једини скерлићевац са

хрватске стране, већ је тај избор био идеолошки мотивисан и имао управо
супротно значење од оног које му се настоји да припише. Овакво пишчево
опредјељење у садашњици се настоји суштински превредновати као чин
симболичког посрбљења њега као хрватског писца, премда је то био посту-
пак јагићевског хрватског писца који је зарад стварања будуће јединствене
југословенске државе и језичког српскохрватског заједништва, био спреман
да скупа са осталим хрватским писцима и лингвистима оног доба пређе на
екавицу, на шта су се Срби, у јагићевском концепту, православци, обавезали
да ће се одрећи властите ћирилице и прећи на латиницу!
Оно, међутим, што и данас, у новом миленијуму не престаје да збуњује
језикословце јесте да ни Скерлић, који је иницирао ову нагодбу, ни ико од Срба
који су учествовали у анкети Српског књижевног гласника, није постављао
питање даљње судбине ијекавице ни проблематизовао да то српско-хрватско
екавско уједињење у стварности значи одрицање од ијекавице. Нико од
лакомислених Срба се није упитао шта ће бити са књижевношћу која је
написана на ијекавици и коме ће она припасти заокупљени једино новом
југословенском државом и пропагирањем заједничког источног нарјечја.
Хрватској страни, опет, било је једино важно да Срби сами себе латинизују и
са ћирилице пређу на латиницу, тј. да се сами „калајишу калајем протестант-
ским и католичким, западњачким“ (Н. Велимировић), те да се својевољно
одрекну ијекавице не би ли је они у наредној фази засвојатали и приграбили
као одредницу хрватског језика.
Једно је неспорно: Андрићево ономадно опредјељење за екавицу се ни-
пошто не би могло назвати чином једног интеркултурног писца, како би да
га оквалификују данашњи поклоници „мале славистике“ и „традиционалне“
кроатистике. Напротив, био је то чин јагићевског Србо-Хрвата који се у
смутном времену уочи Првог свјетског рата декларисао као Југословен, тј.
заговорник хрватске идеје југословенства, која је била створена да би се `пла-
сирала хрватска мисао под југословенским именом` (П. Милосављевић).
4. Онима који су кројили „интеркултурну повијест“ Срба и Хрвата и

те како је познато да је управо Ватрослав Јагић, „Штросмајеров доглавник“
(П. Милосављевић), наступио са свехришћанском „екуменском“ тврдњом
како су Срби и Хрвати један народ са два имена (Хрвато-Срби), па је стога
по његовом суду било природно да и њихов заједнички народни и књижевни
језик има двочлани називник – хрватски или српски језик. Притом, у
овом сада привидно једном народу, који има заједнички и народни језик
216
састављен од три нарјечја, чакавског, кајкавског и штокавског, разлике више

нису биле језичке него вјерске будући да су Срби православци, а Хрвати
католици. Суштина Јагићеве вјештачке филолошке конструкције српско-
хрватског књижевно-језичког заједништва била је у томе што се под „фор-
мом знаности“ зване сербокроатистика настојало да изврши хрватизовање
српског језика унијатским инсистирањем на ономе што је међу Србима-
православцима и Србима католицима, будућим Хрватима, заједничко, а то
је језик. Притом је узет вјерски критериј, а све у сврху вјештачког креирања
хрватског националног идентитета код, првотно, Срба католика, а потом и
свих осталих националности.
Зарад њихове лакше денационализације под паролом српско-хрватског
јединства послуижила им је велика политичка акција Штросмајера и Рачког,
позната као идеологија југословенства. Ову лицемјерну идеологију која је
представљала `драговољну предају трулом Западу` (Н. Велимировић), про-
тив које се код Срба мало ко осим православне цркве са сељачким народом
својим бунио, са српске је стране здушно промовисао књижевни критичар
Јован Скерлић, потпао под ропство западне идеологије, у име које је био
спреман да преда Хрватима ћириличко писмо, а потом и само срце српског
језика, ијекавицу, да би они данас те кључеве и даље чврсто држали и чак
пожељели да царују српским језиком преко његовог централног изговора,
ијекавице. Сву ову непроцјењиво драгоцјену духовну баштину понудио
је био антифилолог Скерлић хрватској страни зарад будуће југословенске
државе, свјестан да је питање језика веома важно у новој држави, јер је за
њега „везана не само култура него и само постојање једног народа“328. Овај
српски син школован на Западу, који је помодарски схватао југословенство,
показао се као потпуно недорастао умијећу западних трговаца јер је у
бесцијење нудио највеће српско духовно благо зарад будућег књижевно-
језичког заједништва. Резултат анкете коју је „покојни Скерлић“ (Андрић)
као „национални радник и идеолог ослобођења и уједињења“329 као про-
легомену покренуо у Српском књижевном гласнику под називом Источно
или јужно нарјечје?330 био је својеврсна нагодба са Хрватима која је значила
329 И. Андрић, Јован Скерлић, Сабрана дјела, књ. 13, Сарајево, 1984, 195.
330 Скерлић је претходно, 4. новембра 1913, у Друштву за српски језик и књижевност одржао ис-
тоимено предавање, да би га потом у два наставка објавио у Српском књижевном гласнику, у
другом новембарском броју. In: Ј. Скерлић, Источно или јужно наречје?, [Увод]; I. Како је јужно
наречје ушло у књижевност; II. Разлози који говоре за и против јужног наречја. (Свршиће се).
– Српски књижевни гласник, Београд, 16. новембар 1913, књ. XXXI, бр. 10 (308), 756–770, и у
децембарском двоброју. In: Ј. Скерлић, Источно или јужно наречје?, (Крај): III. Разлози за ис-
217
језичку унификацију кроз екавицу и латински алфабет. Као књижевни кри-

тичар он је по сваку цијену настојао да припреми простор за утемељење
нове језичке науке за будућу мултикултуралну државу инсистирајући на
томе да је „интерес народног јединства и између Срба и Хрвата, и између
Србо-Хрвата и Словенаца, да се усвоји најопштије и заједничко источно
наречје“331. Тако је водећи кампању против ијекавице, а зарад екавице,
Скерлић као идеолог интегралног југословенства, коме нису припадали
само национални дезертери из српског народа већ и из хрватског, умјесто
језичких узео идеолошке критерије који су a priori били ненаучни и још
притом дубоко антисрпски, те, као такви, у подједнакој мјери прохрватски.
5. Анкета свједочи да су сви водећи српски писци и лингвисти као

истински „интеркултурни“ радници ову екуменску филолошку платфор-
му, која је представљала нову парадигму у приступу српскохрватском
језику у којој се није инсистирало на посебностима, различитостима, већ
унијатски, на сличностима, што је постало платформа југословенске иде-
олошке парадигме, листом беспоговорно прихватили, док се покоји хрват-
ски књижевник и лингвиста оног времена по обичају цјенкао и погађао.
Све у име југословенске идеје и, како рече Крлежа, тенденциозног „наци-
оналистичког“ југоромантизма, сачињеног од „хрватско-српско-бугарско-
словенско-југословенско-крањско-јужнословенско-славенске или свесла-
венске смјесе“332, коју је по тајној рецептури била зготовила рука римока-
толичке вјерске пропаганде; она која је подгријавала хрватски национални
романтизам и екуменски „дијалог“ са Србима насупрот тврдог и одречног
католичког става српског конвертита Анте Старчевића, „оца домовине“, ре-
золутног у одбијању сваког разговора са тим „балканским смећем“. Римока-
толички клерикализам био је дубоко свјестан да нема испробанијег рецепта
за претапање српства у хрватство од латинизације српске духовности, па је
зато Срби по екуменском договору требало да пређу на латиницу, другим
ријечима, да се сами поунијате, односно да српски скерлићевци властитим
ауторитетом подрже протјеривање српске ћириличке азбуке и пропагирају
наметање латинског алфабета. Са екавицом би, толковали су католички фра-
три, ишло кудикамо лакше јер су утврдили како су се Срби „језично потпуно
точно наречје. – Српски књижевни гласник, Београд, 1 и 16. децембар 1913, књ. XXXI, бр. 11–12
(309–310), 862–873.
331 Ј. Скерлић , нав. дјело, 865.
332 М. Крлежа: In П. Матвејевић, Разговори с Крлежом, Либер, Загреб, 1978, 114.
218
утопили у екавицу“, а и иначе, да је њихов говор од најстаријих времена

ионако био искључиво екавски штокавског нарјечја.
Реализацију „јединствене“ Скерлићеве платформе, тог „новог Даничића“,
који је као антифилолог, што ће рећи, незналица, тврдио да се „у правој
Хрватској, око Загреба и Вараждина, говори екавски“333, спријечила су два
разлога: његова ненадана и рана смрт и почетак Првог свјетског рата. По
окончању рата Србима више није падало на памет, а након што су и превише
били истријебљени у албанској Голготи управо од хрватске разбраће, да се
са њима погађају о питању језика, тако да су од договора потом одустали
и хрватски писци скупа са Крлежом, доцнијим потписником декларације о
хрватском језику, по којој је српски језик био присвојен и преименован у
хрватски.
Оно, међутим, што се у свему овоме не смије заборавити јесте да је упра-
во са Скерлићем у првим деценијама XX вијека почела са српске стране прва
фаза одрицања од ијекавице, да би је потом неко у другој фази присвојио,
што се као филолошки програм и овога пута инициран од стране самих
Срба, поновило пред крај посљедњег грађанског рата, 1994. године. У својој
квазиаргументацији као антифилолог, Скерлић је настојао да оповргне избор
јужног нарјечја од стране бечких договорача фаворизујући источно нарјечје,
екавицу. Фингирајући демократију, Скерлић у припомоћ позива анкетаре
инструментализујући их како би се Срби што лакше одрекли ћирилице зарад
будуће хрватско-српско-словеначке језичке и државне заједнице у име које
и сам престаје да истиче српско име већ, попут Андрића доцније, говори
о „нашем језику“ и „нашем народу“. Од тада су као чувари будуће „наше
земље“ проглашени Југословени, којима су у највећем постотку постали,
управо онако како су то језуити и планирали, „Срби-римокатолици -такоз-
вани Хрвати“334, оквалификовани као прелазни, унијатски стадиј од илирске
идеје до великохрватске реализације335.
Након Првог свјетског рата од Скерлићеве иницијативе одустали су сви
одреда са српске, а и хрватске стране, сви осим Андрића, који је попут пра-
вог „свјетовног фрањевца“ по језичком опредјељењу до краја живота остао
досљедан и истрајан скерлићевац, тј. сљедбеник са српске стране покренуте
српско-хрватске књижевнојезичке нагодбе, којом је била изречена смртна
пресуда ијекавици. У сљедбеништву управо таквој Скерлићевој реформи
333 Ј. Скерлић, нав. дјело , 766.

334 В. с тим у вези: Н. Жутић, Срби римокатолици – такозвани Хрвати, СРС, Београд, 2006.
335 Н. Жутић, Римокатоличка црква и хрватство од илирске идеје до великохрватске реализације
1453–1941, Институт за савремену историју, Београд, 1997.
219
Андрић је исказао религиозност старих јеретика јер се као књижевник

најконсеквентније доказао као бескомпромисни антивуковац, мање „но-
вописац“, будући да је писао ћирилицом, али и латиницом. Притом је
ћирилицу као католик и национални романтик схватао попут већине њему
омиљених босанских фратара као „слова хрватске ћирилице“ или босанчи-
це коју су фрањевци у сврху свехрватске националне пропаганде својатали
као хрватско писмо. Додуше, не сви па је тако на примјер фрањевац Матија
Дивковић, уз то што је свједочио о српском карактеру Босне и тиме одбио
да злоупотријеби историјску науку и упрегне је као вола у римокатолички
плуг, саму ћирилицу сасвим истинољубиво називао „српскијем словима“.
6. Анализа и интерпретација језикословних чињеница у контексту

Андрићевог младобосанства и идеологије штросмајеровског римокатолич-
ког, а потом јагићевског, скерлићевског, монархистичког и титоистичког
братство-јединственог југословенства Срба и Хрвата, битно доприносе да се,
како је својевремено сам писац савјетовао Радована Вучковића, што потпуније
критички освијетли позадина Андрићевог опредјељења за хрватство, по-
том југословенство и на концу, српство. Сходно идеолошком опредјељењу
он је је истовремено властиту књижевност смјештао у окриље хрватске,
југословенске, односно српско-хрватске те српске књижевности. Стога у
пуном значењу ваља сагледати сложеност језичког аспекта дисертације, по-
себно са становишта Андрићеве екавице која је у најужој вези са његовим
прихватањем идеологије југословенства, чији је промотор био Јован Скерић.
Управо анализа лингвистичке позадине Андрићевог скерлићевства, које
је представљало разградњу са српске стране Јагићевог замешатељства зва-
ног Србо-Хрвати, битно доприноси спознаји зашто је дисертација као исто-
риографско дјело и својеврсни прапочетни извор цјелокупног Андрићевог
дискурса, задобила управо овакво језичко и историографско, али и по-
литичко-прагматичко и идеолошко опредјељење. Њен књижевнојезички
аспект несумњиво је идеологизован и као такав утицао је на цјелокупно
Андрићево књижевно дјело, које је такође неоспорно прожето комплексном
идеолошком конструкцијом србохрватства и југословенства, које се укотви-
ло у вуковском српству (Срба сва три вјерозакона), какво је било Андрићево
поимање српства пројектовано да служи кроатистичком експанзионизму.
Подробна анализа језичких аспеката дисертације неизбјежно мора да
има у виду веома суптилне књижевнојезичке фазе кроз које је писац про-
лазио и које су се рефлектовале на његов национални статус, њега лично и
његовог књижевног дјела; које су често једнострано и погрешно тумачене и
220
у којима су чак учињена груба огрешења о научну истину, почев од тога да је

Андрићев прелазак на екавицу тумачен његовим преласком на српски језик,
а само зато што је са ијекавице био прешао на екавицу! Такав је пишчев
избор тумачен упрошћено, али са препознатљивим идеолошким маказама
сасма одређене „школе мишљења“ зване кроатистика, која се кроз читав
прошли вијек упињала да по сваку цијену сузи опсег српског језика само на
екавицу како би ијекавица била ексклузивна одлика хрватског језика.
7. Према сазнањима нове хрватске интеркултурне херменаутике, која је

себи дала задатак да изврши прерасподјелу језичког и књижевног насљеђа
из доба сербокроатистичког заједништва, Хрвати би за себе да преот-
му ијекавицу, а Србима да оставе само екавицу! То би требало да спро-
веду у дјело нови хрватски родољупци као заступници познатих начела
(јудео)католичког филолошког програма, настављајући и даље да кривот-
воре истину о српском језику. У достизању тог циља спремни су да прек-
рше свако достојанство језичке науке, као што је то претходно чинила и
„братствојединствена“ сербокроатистика, позната по антисрпској језичкој
политици. О том „новом“ српском језику посредно можемо да се инфор-
мишемо код кроатиста преодјевених у понешто `побољшан` називник –
„нови хрватски интеркултурни херменаутичари“. Уистину, ријеч је о новим
филолошким памфлетистима који и даље скривају чињеницу да су Хрвати
напустили свој матерњи чакавски језик, којим је говорила још само шачица
чакаваца, и прихватили српски као књижевни језик; који негирају културно-
историјске разлоге избора ијекавице за основицу српског књижевног
језика не престајући са фалсификовањем српске филологије. Они би да под
српским језиком виде само онај мањи дио српске штокавице који је засно-
ван на екавици, док би сходно томе српски језик ијекавског изговора био
проглашен за хрватски језик. На дјелу је нова парадигма у расрбљавању
српског језика након што су га назвали хрватским језиком, да би сада били
спремни да узурпирају ијекавски изговор како би постао ексклузивна
одредница хрватског књижевног језика. Све са циљем да једном потпуно
хрватизују српски језик, па и онај екавског изговора и да га присаједине тзв.
хрватском језику, што свjедочи о инквизиторским навикама спроводилаца
хрватског филолошког програма. Гдје би пројектанти Нове Европе без гра-
ница да дјену ону књижевност која је додуше написаном екавицом, али (и)
латиничким алфабетом – остаје да мнијемо. Познајући их, вјероватно прије
у хрватску књижевност, а не српску, због „блискости“ са кајкавским ека-
визмом као уосталом и у вријеме Скерлића антифилолога. С друге стране,
221
ијекавска изговорна варијанта, тумачена према духу Дејтонског документа,

била би од Срба одузета и приписана бошњачкој/босанској или хрватској
књижевности. Поставимо ли питање који су то српски писци писали на ека-
вици, утврдили бисмо многе; међутим, потраже ли се они који испуњавају
други услов/увјет, да је дата књижевност написана на ћирилици, одабир се
сужава да би се утврдило како је већина српских писаца писала латиницом
јер им је ћирилица била одвећ посрбљена и у двије Југославије инкримисана
као заштитни знак српског шовинизма и хегемонизма. Бар тако су српске
писце савјетовали поданици сербокроатистике и остали „прогресисти“ (Р.
Барт) који су се били европеизовали и одбацили то регресивно „језичко
србовање“ оличено у ћирилици.
Тако испада како је најчистокрвнији српски писац који је још од давних
дана писао на екавици, па још и на ћирилици, каткад, додуше и на латиници,
био управо фра Иво, како Андрићу католику и, кажу, фратарском сину тепа
језикословац Крунослав Прањић.
Ијекавизација дјела само за Хрвате!
1. Према новој „интеркултурној повијести књижевности“, Андрићев

прелазак са рођене ијекавце на екавицу тумачиo се као својеврсно србизовање
властите књижевности. Управо у пишчевом самоопредјељењу за екавицу и
тиме, аутоматски, наводно и за српску књижевност, у чему је највише при-
сутно његово отворено и досљедно антивуковство, имплицитно је отпо-
слана још једна порука: да ијекавска књижевност није подједнако српска
као екавска, штавише, да ијекавска књижевност уопште није српска него
хрватска! Томе морамо додати једну, по много чему ексклузивну чињеницу,
која потврђује колико је Андрићев вјерски, национални и језички иденти-
тет био и остао једно замешатељство без краја и конца336 које стално из-
миче именовању – да је писац лично дозволио хрватским издавачима да
ијекавизују његова дјела! Отежаној одредивости тог искреираног хибридног
идентитета, језичког и националног, највише је допринио лично Андрић
својим интервенционизмом, признајући на први поглед Вука, иако је то
својеврсно „вуковство са тезом“ какво је било и Јагићево, који се сврставао
336 Недоумице око Андрића множе се већ око датума његовог рођења, да ли то 9. или 10. октобар
1892. године, потом око имена његовог „правог“ оца, Антуна Андрића или пак фра Алојзија
Перчинлића, да би се и о дану његове смрти спорили подаци јер је по једнима умро 7, а не 13.
марта 1975. године, како је службено објављено!
222
у водеће хрватске вуковце премда је умјесто Вуковог језичког критерија у

националном одређењу он увео вјерски. Испремјештајући вуковске наводно
језичке аршине са јагићевским вјерским, па још притом са оним антифило-
лошким скерлићевским, упада се у све већу неизвјесност у погледу његовог
изворног језичког идентитета, посебно када се има у виду чињеница да је
одобрио ијекавизацију властитих дјела како код хрватских читалаца не би
изазвао анимозитет својом србизованом екавицом!
Пишчев пристанак на „накнадно“ ијекавизирање његових екавских дјела
нико, међутим, није назвао прелажењем на хрватски језик, нити је тај чин
ико проблематизовао, већ је био обавијен тотемском ћутњом, дијелом због
Андрићевог књижевно-политичког ауторитета, који је у југословенском
периоду био неспоран, а дијелом што је код самих Срба одавно понестало
„одважности изрицања“ (К. Прохић) да се ово питање покрене. Oно свакако
захтијева тумачење, јер дати одобрење хрватским издавачима да ијекавизују
његова дјела значило је дати на симболичан начин простор за латентно
„хрватизовање“ властите књижевности, коју је смјестио у систем српске
књижевности. Ако је посљедње уточиште остатка остатака јединствене
српске књижевности скончало у оном дијелу који је написан само екавицом
и ћирилицом и ако писац пристане да му се дјело ијекавизује искључиво
за хрватске читаоце – не ради ли се управо о својеврсном симболичном
хрватизовању?
Није ли ијекавизирањем властитог дјела оно на опсјенарски начин било
„расрбљено“ не остављајући тако српској књижевности ни милиметар ек-
склузивитета у коме ће та књижевност бити аутономна? Да ли му је била
намјера да путем властите књижевности, тихо и непримјетно изведе тај
посљедњи чин симболичног хрватизовања властитог дјела путем накнадног
над-ијекавизовања, што је све сведено на пуки административни и изда-
вачки потхват за који су више одговорни штампари, а не он лично који је и
даље остао „српски“ писац, екавац! Шта рећи осим да се поступило по оној
препреденој, народској, по којој је и вук био сит и овце на броју!
2. Све ово замешатељство далеко је од безазленог уступка хрватским

издавачима, већ га је учинио високи, јансенистичким духом прожети като-
лички лаик зарад планираног кроатизовања српске књижевности, отишав-
ши корак даље од Јагићевог категорисања, по коме је екавица уз ћирилицу
намијена за Србе-православце, док је за Хрвате опет остављена латиница
као препознатљив знак хрватског језика. У тај строго раздијељен забран
крочио је Андрић не остављајући Србима ни тај педаљ језичког суверените-
223
та, већ га је на посредан начин хрватизовао тако што је одобрио хрватским

издавачима да могу ијекавизовати његова дјела написана на екавици, доду-
ше не и кроатизовати, што је Матица хрватска већ била учинила у једном од
првих посљератних издања Андрићевих дјела, па због пишчевог негодовања
морала сав тираж да повуче! Када се у овом кључу интерпретира одобрење
дато хрватским издавачима, а не жмурећи на једно око, увиђа се колико је
на климавим ногама теза о Андрићевој екавици, која се натегнуто тумачила
некаквим његовим „преласком на српски језик“. Испоставља се да је и тим
чином накнадног ијекавизовања властитих дјела – само за Хрвате! – траси-
ран пут будућем хрватизовању српске књижевности, посебно оне написане
на екавици – просто, њеним ијекавизовањем, док се и сама екавица у пер-
спективи не подведе под хрватски језички стандард на начин „Хрвата сва
три вјерозакона“, који имају два равноправна изговора, екавицу и ијекавицу,
као и два писма, ћирилицу и латиницу!
Посредно ијекавизовање властите књижевности уз помоћ анонимних
хрватских издавача, дакако, уз претходну Андрићеву сагласност, може се ту-
мачити као „мекши“ вид хрватизовања његове дотад „српске“ књижевности.
Утолико, ако се за Андрићев избор екавског нарјечја без ријечи ограде ола-
ко „утврдило“ да је тиме као рођени ијекавац он прешао на српски језик,
тако је и његов пристанак да хрватски издавачи ијекавизују његово дјело,
такође подложан истој квалификацији: како је тиме његово дјело било не
само на симболични преведено на хрватски језик! Овом нагодбом са хрват-
ским издавачима Андрић је утро пут будућем хрватизовању српске екав-
ске књижевности. Када томе дође вријеме да се и остатак остатака екав-
ске српске књижевности „прекључи“ хрватској, биће довољно да се она
просто преведе на ијекавицу и ето коначно свехрватске књижевности на
мјесту некадашње свесрпске, како су давно „жељковали“ потписници Беч-
ког књижевног договора кад су под флоскулом о уједињењу књижевности
књижевника источног и западног вјерозакона сањали да цјелокупну српску
књижевност преведу под хрватску.
Овај својеврсни „преводилачки“ поступак сам Андрић је патентирао како
би се, наводно, језички приближио својим хрватским читаоцима. Као пом-
но програмиран технолошки поступак хрватизовање екавске књижевности
учињен је још у доба српско-хрватске књижевности, када је под фирмом
„српског“ писца Андрић337 играо своју игру самопредстављања као српског
писца. Издавачево дискретно накнадно ијекавизовање његове екавице ис-
337 П. Палавестра, Књига о Андрићу, Београд, 1992.
224
падало је тако као незнатно сјенчење његовог дјела, сведено на техничку

преправку која по себи нема никакву посебну специфичну тежину, пого-
тово идеолошку и националну, тако да су прави, дубоко запретени разлози
ијекавизовања и овога пута остали маскирани. Тако кадрирани, они нису
задобили конотацију икаквог хрватизовања, премда је оно на дискретан на-
чин извршено осмотри ли се из угла ономадних јагићевских владајућих
критеријума.
Андрић и Хрвати
1. Скупљајући разасуте трагове о Андрићевом помно скројеном син-

тетичком и хибридном националном идентитету, наилазимо и на реченицу
хрватских критичара: „Није се хрватска књижевност одрекла Андрића него
се он одрекао ње.“
У погледу књижевне, националне и политичке биографије откривамо да
је Андрић прије Првог свјетског рата до 1913. био јагићевац, ијекавац који је
писао латиницом: он је Хрват односно Хрвато-Србин који говори хрватским
(или српским) језиком. Од 1913. он је скерлићевац, Југословен који говори
екавицом и пише ћирилицом и латиницом. Након Другог свјетског рата,
декларативно је био, не без хипокризије, агитпроповски вуковац, по свему
судећи, у сврху придобијања Срба за Новосадски договор кад је требало
потписати посљедњу српско-хрватску књижевнојезичку нагодбу по којој
је српском имену у називу језика прилијепљено равноправно хрватско име.
При свему овоме доиста се потврђује да је лакше бити писац него човјек,338
јер је Андрић након другог свјетског рата вуковски Србин католичког
вјерозакона који говори и пише „нашим“ језиком о „нашем“ народу; користи
више ћирилицу него латиницу остајући и даље досљедан екавац који се не
противи ијекавизовању властитих дјела кад се штампају у Хрватској. Тајно
и трајно у књижевнојезичком погледу остао је јагићевац и скерлићевац, који
је Вука „исправљао“, а у исто вријеме био његов најдосљеднији промотор,
да би потом себе као некоћ Хрвата па Југословена потписао „бијелим ма-
стилом“ као Србина, смјештајући своје књижевно дјело у окриље српске
338 Парафраза Његошевог одговора да је „лакше бити владика него човјек“ кад су му замјерали што
је више човјек него владика,а који Андрић наводи у есеју Његош као трагични јунак косовске
мисли, (Сабрана дјела, књ. 13, Сарајево, 1984, 9).
225
Као семиотичару књижевности пада нам у задатак да протумачимо због

чега је то Андрић тврдио „како је тешко бити вуковац, а како тек Вук“339.
Ово су ријечи писца који је властито књижевно дјело ставио у оквир српске
књижевности иако прије 1949. књижевност на „нашем“ језику није схватао
вуковски, као књижевност написану од стране Срба сва три вјерозакона,
већ досљедно као братску српско-хрватску књижевност, а појам српског
народа означенички везивао само за православни српски народ. Једини
вјеродостојан одговор када је у питању енигма поводом његовог вуковства
и због чега би тешко било бити вуковац видимо у томе што је под вуковским
Србима сва три вјерозакона он видио вуковске хрватизоване Србе сва три
вјерозакона.
Сам писац године 1923. у писму Војиславу Јовановићу Марамбу,
састављачу школске лектире, изриче: „Нема сумње да сам ја Хрват по роду,
колико сам пак као писац „хрватски“, то је друго питање о ком нећу да го-
ворим нити сам ја зван да га решавам.“ Кад се ово сагледа, испада да је он
свјесно направио властити национали хибрид од своје литературе у коме
су помијешани вриједносни судови, вјерски и језички, што чини суштину
унијатске прозелитске демагогије, која се на концу укотвљује у хрватству
сва три вјерозакона.
Када га је емигрантски историчар Анте Кадић 1965. године питао како
је „од хрватског писца постао српским писцем, мирно му је одговорио: кад
би постојала југословенска књижевност, он би се прогласио југословенским
књижевником (у том је духу говорио у Стокхолму кад је примао Нобелову
награду); будући да живи искључиво у српској средини те пише српском
варијантом, разумљиво је да га Срби сматрају својим. Примијетио је да као
што Хрвати својатају православне Србе који живе у Загребу (на примјер,
Десница, Симић, Кузмановић и Прица), по истом праву он припада и
Србима“, пренијеће Андрићеве ријечи Жељко Пољак у књизи „Хрватски
књижевник Иво Андрић (Загреб, 2002).
2. Камен смутње који нам се намеће путем пишчеве тврдње да је тешко

бити вуковац био је у томе што је он лично усред владавине јагићевског
србо-хрватства увео на мала врата путем властитог самоопредјељења навод-
ни вуковски, језички критериј у оптицај, премда је овај и у Вуково вријеме
био веома селективно примијењен и увијек на штету Срба. У нашем време-
ну он тек добија на потврди, када се путем Андрића уједињују не Срби сва
226
три вјерозакона него, рекло би се, Хрвати сва три вјерозакона! У томе се
одсликава трагични смисао хабзбургизма са његовим темељним догматом
о Србима сва три вјерозакона, за који се залагао и Андрић уочи Новосад-
ског договора, а који `нигдје никад није негирао своје припадање хрватској
књижевности, као што ни припадништво српској не наглашава као свој из-
ричит став`.
Андрићева окренутост Западу
1. Текст дисертације уочљиво свједочи да је за Андрића научна ис-

тина била подређена сасвим препознатљивој националној самосвијести
и идеолошки конструисаној историографској и државотворној парадиг-
ми која је била управо прозападна, експанзионистички евроцентрична.
Стога Андрићево накнадно смјештање властитог дјела унутар српске
књижевности са њеном „десетерачком хајдучијом“ и „патријархалном гус-
ларском предајом“ (Крлежа) има несумњиву идеолошку мотивисаност и
својеврсна је идеологизација литературе коју је он провео од дисертације
до својих највећих романа. Као таква, она је прочитана од стране Нобеловог
комитета кад су додјељивали књижевну награду, која је увијек била про-
носилац сасвим одређеног западноевропоцентричног свјетоназора. Зарад
новог хуманизма, који би да буде универзалан и, као такав, „растављеном
човечанству пружио постојану залиху заједничких вредности“340, Андрић
„Јевропејац“341 је као увјерени западњак342 наједном своје дјело одлучио да
смјести у источноевропски цивлизацијски круг познат и под именом „источ-
ни барбаризам“, који је за Запад био и остао простор мисије западне културе.
2. Андрићева идеолошка константа изнесена у дисертацији била је

дисквалификација духовности коју је у Босну донио ислам везујући га за
насилну исламизацију, док је сам отворено фаворизовао католичење као
пожељно јер је то значило предавање Босне под цивилизаторске утицаје
Запада, макар они претпостављали католичење којем је и те како била из-
ложена средњовјековна босанска држава. Оно, ипак, према Андрићевој суду
никако не би могло да се назове потпадањем „под јарам Запада“; напро-
340 К. Гиљен, Књижевност као систем, Нолит, Београд, 1983, 30.

342 Д. Недељковић, Дело Иве Андрића у контексту европске књижевности и културе, Зборник
радова са међународног научног скупа одрћаног у Београду од 26. до 28. маја 1980, 541–558.
227
тив, по суду овог Европејца био би то цивилизацијски чин просвјећења.

Учитавамо ли Андрићево прилажењу српској књижевности из визуре тек-
ста дисертације, добијамо одговор како би потпадањем под утицај като-
личанства растављена српско-хрватска књижевност била у значајној мјери
састављена.
Чиме онда тумачити Андрићев прелазак у српску књижевност кад он
цивилизацијски напредак управо везује за Запад, а нипошто за Исток?
3. Слиједећи римокатолички прозелитизам Андрић је почев од

дисертације досљедно заговарао окретање католичком Западу, који је
имао цивилизацијски задатак да просвијетли европски Исток, понајприје
схваћен као православни. У то име био је спреман да као некадашњи члан
југословенске националистичке омладине своју књижевност скупа са
фратарским опусом припише том остатку вуковске српске књижевности,
оне написане на екавици и ћирилици/латиници учествујући и тако
уозападњењу, а уистину десрбизовању српске књижевности сведене само
на ону екавску. Да Андрић и надаље не би био тобожњи српски писац, то
се пуни сазнајног оптимизма питамо: Шта је то данас према крајњим, не
више фрањевачко-фратарским и иним пројекцијама, већ оним умноженим
са новосвјетскопоредским класификацијама убиствених нових формалиста
остављено да буде простор српског језика и српске књижевности?
Непристрасан одговор из ледене садашњости гласио би да је то онај
остатак остатака Вуковог српског језика, прво јагићевски подијељеног на-
пола са Хрватима, а након Првог свјетског рата на три дијела са Црногор-
цима, да би седамдесетих био дијељен са четири, и то у корист муслимана,
данас Бошњака. То је Вуков српски књижевни језик ијекавског изговора,
кога су систематски „демократизовали“ све сами српски „ћуприлићи“, Ђура
Даничић преименовањем у хрватски или српски језик, па Стојан Новаковић,
завођењем уз ијекавицу равноправне екавице, потом „пребјег“ Скерлић,
уједначавањем изговора у корист само екавице, па Александар Белић,
преименовањем српског у српскохрватски, односно хрватскосрпски језик,
и на концу, Павле Ивић, који је екавизацијом православних Срба ијекаваца
планирао њихово свесрпско екавско уједињење, да би нови кројачи порет-
ка српски језик данас сузили на екавицу и ћирилицу а умало и на екавски
териториј. Такав закључак проистиче из слова и духа (!) Дејтонског миро-
вног документа, чија је тзв. српска верзија, написана наводно на српском
језику каквим га дефинишу владари новог доба, била управо она екавска и
ћирилична. Сходно томе, према овим класификацијама, српска књижевност,
228
потиснута од стране андрићевских западних цивилизаторских утицаја на

крајњи штокавски исток, била би само она написана на екавици и ћирилици.
4. Учини ли нам се да смо можда оваквим дедуктивним слиједом ушли

у простор „хладнокрвне планиране деструкције“ (Жил Делез) Срба, нека нас
то не страши: ми само крајње истинољубиво разобличавамо псеудосвијест
о себи самима, заблуду научног ума новог мрачног доба, која се досад зва-
ла научна истина и предавала у школама као светиња у коју се није смјело
сумњати; односно, разобличавамо историјску мистификацију о српском
језику створену у име тзв. западне науке која је досад сматрана необоривом
догмом сигурног знања, а у којој „Незнање виче Знам, а знање: Не знам“
(Н. Велимировић). Или бисмо радије да останемо „корисне будале“, како
је безбожни цароубица Лењин називао оне своје заведене присташе који
су ревољуцији (Тито) служили из увјерења? Да и даље будемо у лажној
свијести како је Андрић као „новопрешавши“ хрватски писац године 1913. са
ијекавице на скерлићевску екавицу и латиницу (доцније и на ћирилицу), на-
кон 1918. године случајно остао једини досљедан хрватски скерлићевац, који
ће на депешу о смрти овог „националног радника и идеолога ослобођења и
уједињења“343 написати: „Никад невјероватније и теже депеше...“344
Чињеница је да је Андрић остао једини хрватски скерлићевац док су
се сви српски писци и лингвисти 1918. одрекли српско-хрватске језичке
унификације преко екавице и латинице. Онога „покојног Скерлића“345 који,
рекавши Андрићем, „живи у нама као глас који води, опомиње, теши“346, који
је „био и остао симбол ослобођења које је искупљено“347, а којег су се из-
абрани српски лингвисти наједном сјетили и то усред посљедњег грађанског
рата године 1994. године. У Ивићевој „јудео-масонској аргументацији“348
Скерлићев псеудотеоријски концепт био је битно редигован, а његов анти-
филолошки и антивуковски програм реформисан јер се није односио ни на
какво српско-хрватско, већ српско-српско језичко уједињење, оно сужено
на прекодринске Србе са оним тзв. босанским, како их крсти предсједник
Србије Томислав Николић.
343 И. Андрић, Јован Скерлић, Сабрана дјела, књ. 13, Сарајево, 1984, 195.
344 Исто.
345 Исто, 196.
346 Исто.
347 Исто.
348 Р. Маројевић, Нови Рат за српски језик и правопис, Чигоја штампа, Београд, 2001, 87.
229
5. Узимајући „ума штит“349, Андрић је остао једини књижевно-

језички „нововјерац“ односно скерлићевац у свеколикој српско-хрватској
књижевности, оној коју је Вук називао „Српском литературом“350, која је
била написана на српској штокавици и која ће „докле је гођ српског рода“351
бити српска. Дотле су се сви остали хрватски писци вратили у окриље ста-
рог језичког поретка, ијекавици хрватских вуковаца и, јасно, латиници.
У свему томе зачуђује истовјетност циља овог јединог досљедног српско-
хрватског скерлићевца и нових српских скерлићеваца предвођених Ивићем,
кога је изњедрио посљедњи крсташки поход бојовника новог свјетског по-
ретка против словенства и православља. Под плаштом највиших српских
националних циљева (није шала, у име свесрпског уједињења путем ека-
вице), Ивић, та „жива знаменита институција српске културе данас“ (М.
Пижурица), а уистину „сербског језика помрачитељ“352, намјерио је био
да жртвује нашу рођену ијекавицу замишљеном бошњачком/босанском
језику. Исто као што је некоћ главни и одговорни уредник Скерлић у име
будуће југословенске српско-хрватске државе употријебио највеће српске
књижевнике и културне раднике оног времена претворивши их у анкетаре
Српског књижевног гласника, тако је и Ивић усред посљедњег рата, а на
Скерлићевом трагу de facto пројектовао не само одступање српске ијекавице
пред надирућом католичком западном културом и њеним „цивилизаторским
утицајима“ (Андрић) преко Дрине, а уистину границе из времена кнеза Пав-
ла и Бановине Хрватске, за коју се мислило да ће бити вјековна међа хрват-
ског територијалног и националног подручја.
Некима би се могло учинити да би било одвећ прекомјерно да и на том
крајњем штокавском Истоку, на том задњем „пикљићу“ српске земље и
посљедњем уточишту остатка остатака српске књижевности, на шта ју је
свела идеолошка кама нових крсташа, престижно мјесто заузме баш фра
Иво. Онај коме су добри пријатељи пришапнули да као један од идеоло-
га српско-хрватског уједињења остане једини хрватски скерлићевац, што
је у стварности значило најконсеквентнији хрватски антивуковац, мада му
провинцијални хрватски шовинисти тешко опраштају сврставање у српске
књижевнике ускоумно превиђајући да би то могао да буде чин католичког
лаика за кога хрватство није историјски национални мит већ фактограф-
ска утемељеност; зарад које је био спреман да цјелокупну своју књижевну
349 Исто.
351 Исто.
230
умјетност стави у сврху ширења хрватског имена којим се на исти начин

брисало и потискивало српско. У програмираној отимачини свега српског
па и у процесу похрваћења српске књижевности, како су је мисионарски
омеђили несловенски (страни) творци свехрватства, у употреби су била кат-
кад софистицирана, али и она стара прозелитска средства, да би се убрзало
расрбљавање и превјеравање, што је увијек имало и своју перфидну држа-
вотворну тенденцију. Зарад ње се ангажовала умјетност јединог нобеловца,
чија је награда поред књижевне увијек носила и несумњиву политичку и
идеолошку маркираност. Андрићева геста којом је своје дјело смјестио у
окриље српске, а не хрватске књижевности „по слабости људској“ може се
тумачити као служење практичној политици, као средство њене пропаганде,
па чак, у зависности од тачке гледишта, и као вулгарно србизовање властите
књижевности, што све скупа, лишено идеолошке помпезности, у једном
иронијском одмаку спада, такорећи, у „јадне ситнице јадног живота“353.
6. По свему судећи, била је то једна од тежих Андрићевих животних

одлука, која је „величанствену симфонију апсурдног и проклетог живота“354
овог ћутљивог Босанца додатно проблематизовала. То није био само дра-
матични избор између „или – или“ поносног и самосвјесног писца који би,
не без гордости, да стане на чело читаве једне националне књижевности
у којој је највећи пјесник Његош као „трагични јунак косовске мисли,355
али ништа мање и југословенске. Не, она је много више донесена у циљу
„самообмане“356 зване позападњачење српске књижевности и њено конач-
но привођење под цивилизаторске утицаје Запада; те велике књижевности
за коју се више није могло рећи да је никаква, као што се у дисертацији
изразио за ону српску (православну) под турском управом. Па и тада је
Андрић занијекао наше највеће књижевно благо, усмено, додуше, наше
памтиље, епске народне пјесме, које су биле и остале најчистије поетско
сјеме. Гријешио је свјесно жртвујући истину јер је знао да су их нарочито
фрањевци засвојатали; посебно они који још нису били стигли да забораве
и сјећање на своје српске етничке коријене, те је управо’ зато од 1896. до
1939. године објављено чак осам томова „хрватских“ јуначких народних
пјесама, мада су настале прије него што је знатан дио штокаваца католичке
вјероисповијести кроатизован.
353 И. Андрић, Над Његошевом преписком, Сабрана дјела, књ. 13, Сарајево, 1984, 71.
354 Исто, 72.
355 М. Шукало, Оквири српске књижевне историје: Андрић и Његош, Његошев зборник Матице
српске, Нови Сад, 2010, 183.
356 Исто, 75.
231
На тој „нашој богатој народној књижевности“357, истакнуће доцније тво-

рац „На Дрини ћуприје“, у којој „готово да нема примјера подјеле хришћана
на православне и католике“358, изникнула је „светлост Његошева дјела“,
„савременог човека и Европејца“ и „понављам, највећег песника нашег
језика“359, а потом Симе Матавуља, Петра Кочића, Петра Прерадовића,
Змај Јове, Радичевића, Станковића, В. Илића и осталих његових књижевних
сабесједника, о којима је с брижном пажњом говорио и међу које се не без
поноса смјестио, па и по цијену да од хрватских националних домољубаца
буде прокажен као национални дезертер.
7. Смјештајући Андрићеву дисертацију Духовни живот босне за

вријеме турске управе у културноисторијски контекст, као семиотичари
културе ми смо у интерпретацији одбијали да будемо поданици идеологизо-
ване историографије и верификатори резултата програмиране кроатизације
Срба католика, те стога дијелимо научни суд историчара Василија Крестића
да „историци, који су се бавили овим временом и овим проблемима, нису
били на нивоу својих професионалних и научних обавеза. Уместо да су
разобличавали зло, они су га прећуткивали, па и улепшавали. Тиме су зло
потхрањивали у уверењу да науци неће много штетити, а да ће политици и
југословенској мисији користити. Време је показало да су од таквог њиховог
понашања пострадали и наука и политика, и народ и држава. Глорификовано
је југословенство Штросмајеровог360 типа, које и није било југословенство,
већ хрватство и великохрватство, завијено у југословенску обланду. Држава
створена на темељу апокрифног југословенства није могла бити стабилна,
ни дугог вијека. Заснована на погрешним идеолошким основама, од часа
кад је створена била је осуђена на пропаст.“361
Као српски филолози који признају суд науке, а она свијет кроз чибук не
гледа – која ове године прославља сто и шездесет Божића од Бечког договора,
кажемо да се србистика не може и неће обмањивати, већ „злу свакојем гледа
право у очи“ (Његош)362. Стављајући тачку на дотрајали сербокроатистички
ненаучни „беспоредак“, који су створили „српски и хрватски лингвисти и
357 И. Андрић, Вуков пример, Сабрана дјела, књ. 13, Сарајево, 1984, 102.
358 Слово о српском језику: In Р. Маројевић, нав. дјело, 223.
359 И. Андрић, Над Његошевом преписком, Сабрана дјела, књ. 13, Сарајево, 1984, 71.
360 Управо је Штросмајер д е к р е т о м забранио босанским фрањевцима да даље употребљавају
ћирилицу!
361 В. Крестић, Геноцидом до Велике Хрватске, Гамбит, јагодина, 2002, 48–49.
362 И. Андрић , нав. дјело, 75.
232
књижевници“363, а уистину „филолошки маказари“, који су културу, народ и

језик одређивали по вјери а не по језику, србистика Андрића као историча-
ра и као писца сврстава у српске историчаре и писце, јер он и јесте српски
писац који је допринио стварању и богаћењу српског културног простора и
српске духовне баштине, који је писао на српском штокавском језику, чији је
књижевни и говорни језик оба изговора, екавског и ијекавског, био и остао
недјељив као и књижевност на њему написана. Зато се србистика, којом „го-
сподари здрави разум и истина“364 једном заувијек одриче јагићевске нена-
учне територијално/конфесионалне подјеле у националном диференцирању,
јер је не подржава нико од европских народа, па тако ни српски народ и
његова национална филологија. Зато србистика кроз ријечи Иве Андрића
опомиње да је „наша дужност да чувамо оно што је Вук називао `чистота и
сладост нашег језика`365, нагласили бисмо још једном, српског језика, она-
ко како га је он у складу са мјерилима европске филологије кодификовао,
а Андрић као велики српски књижевник прославио. Да га бранимо и онда
када се у српском језику „дешава исто што и са свим језицима света; он се
мути и бистри, бистри и мути, троши се и крњи, али и расте обнављањем,
богаћењем и превазилажењем сама себе“366.
Зато, нипошто без Вуковог и Андрићевог „оптимизма“367, гледамо у
будућност српске књижевности у којој ће изнићи још многе књижевне ве-
личине, на богатој литерарној подлози нашег јединог нобеловца, код којег
каткад, додуше, није било „потпуног јединства између човека и дела, с једне
стране, и човека и средине из које је потекао, с друге стране“368 , али који је
волио српство „очајничком љубављу и с више љубоморе него љубави.“369
366 Исто.
367 В. у: И. Андрић, Оптимизам Вука Караџића, Сабрана дјела, књ. 13, Сарајево, 1984.
368 И. Андрић, Земља, људи и језик код Петра Кочића, Сабрана дјела, књ. 13, Сарајево, 1984, 148.
369 И. Андрић, А. Г. Матош, Сабрана дјела, књ. 13, Сарајево, 1984, 192.
233
Сликарски идиом у Крлежином роману
Povratak Filipa Latinovicza
Наука о књижевности се налази у посебној ситуацији.
Ко се њоме бави разилази се или са науком или с књижевношћу.
Хенрик Маркјевич
Никада не бих сликао да су ми ноге биле дуже.

Тулиз-Лотрек
У интерпретацији Povratka Filipa Latinovicza као најдоминантнији и

најкарактеристичнији издваја се сликарски идиом, у оквиру којег ћемо ут-
врдити начине и средства помоћу којих је тај дискурс конституисан да би
одржавао сликарску визију свијета главног јунака, те који су били путеви
језичке трансмисије „свијета боја“ у „свијет ријечи“.
Сликарска визија свијета
1. Роман Мирослава Крлеже Povratak Filipa Latinovicza објављен је 1932.

године,370 и од тада па до данас о њему је написан велик број оцјена, критика,
ширих анализа и обимнијих интерпретација, тако да је рецепција овог дјела
у распону од педесет година доста обимна. Његова сложена и универзално-
људска тематика, модеран стваралачки поступак којим је писан, као и
његова особита структура, учинили су овај роман инспиративним штивом
за многобројне интерпретације ма какви да су њихова полазишта и идејне
основе. Али тиме ово истински велико дјело, што по свом умјетничком
богатству сеже до у сам врх европског романа, није још ни приближно до
краја освијетљено, иако су чињени вриједни покушаји да се оно цјеловито
сагледа.371 У ствари, од 1932. године па до данас води се отворен, сталан и
370 M. Krleža: Povratak Filipa Latinovicza. Sabrana djela, Minerva, Zagreb, 1932.
371 M. Engelsfeld: Interpretacija Krležina romana „Povratak Filipa Latinovicza“, Liber, Zagreb, 1975.
235
стваралачки дијалог са овим дјелом као његово увијек ново осмишљавање

и тумачење. Свако његово читање било је истовремено и одговор на једно
од мноштва питања што их је писац у њему поставио и, у овом или оном
облику, доприносило је разјашњењу његове умјетничке особености.
Различита су била полазишта досадашњих интерпретација, а многе
од њих потицале су више из потребе да својим категоријалним апаратом
без остатка покрију а не открију дјело као производ модерне стваралач-
ке осјећајности. Међутим, коначне истине о овом дјелу нема и о њој се
може говорити једино у смислу да „свако дјело представља само по себи
своју најбољу дескрипцију“.372 То, другим ријечима, значи да треба што
је могуће ближе остати при самом тексту и анализирајући оно што текст
чини текстом, а сваки књижевни текст је прије свега језички текст, односно
књижевноумјетничко дјело – језичко умјетничко дјело (Волфганг Кајзер),
које се, дакле, остварује као кохерентна и јединствена језичка структура у
чијем формирању, у зависности од устројства самог дјела, креативне замис-
ли пишчеве, разноликости ликова, њихових психолошких стања, поријекла,
образовања итд. учествује више језичких слојева. Сваки од тих самосталних
и особених начина говора – које ми називамо идиомима – одликује се ре-
лативно стабилизованим типовима исказа, како у лексичко-семантичком и
синтаксичком погледу, тако и по композиционом склопу и размјери.
2. У анализи Povratka Filipa Latinovicza издвојили смо најдоминантнији

и свакако најкарактеристичнији језички идиом – сликарски, у оквиру којег
ћемо утврдити начине и средства помоћу којих је тај говор конституисан да
би одржавао „сликарску визију свијета“, чиме је као такав обиљежен, и који
су били путеви језичке трансмисије „свијета боја“ у „свијет ријечи“. Када се
говори о овом Крлежином првенцу, незаобилазна је констатација коју је још
Иво Франгеш изрекао:
„Крлежин Povratak Filipa Latinovicza треба прије свега схватити као

роман једног сликара и роман једног повратка: сликарева повратка
изгубљеном дјетињству.“373
Утолико је првенствени задатак који је писац себи у роману поставио

био: дати кроз наративну форму романа лик једног сликара, уз то веома та-
372 C. Todorov: Strukturalna poetika, iz zbornika Strukturalni prilaz književnosti, Nolit, Beograd, 1978,
49.
373 I. Frangeš, U potrazi za izgubljenim djetinjstvom, Krležin zbornik, Naprijed, Zagreb, 1964, 195.
236
лентованог, на начин сликарског виђења свијета, односно „приказати (једно

дјетињство) у виду исповиједи једне посебне сензибилности која није ’ли-
терарна’ него је, прије свега ’ликовна’, то је основна обавеза и формула ове
књиге“.374У то име су сви конститутивни елементи дјела били тако стилизо-
вани да не одржавају само спољњу физиономију лика, изгубљеног у потрази
за властитим интегритетом као човјека и ствараоца, отуђеног од „животне
непосредности“ и завичајног топоса, већ да уобличе једну доживљајност
чији је стваралачки и асоцијативни свијет прије свега ликовни. Писац се сто-
га прихвата задатка да путем свог јунака, сликара Филипа, и сам постајући
сликар, уобличи такав један „нелитерарни“ свијет средствима литерарним,
да један комуникативни знаковни систем пренесе на други, потпуно раз-
личит.
„Потребно је, дакле (било) мобилизирати сву устрепталост јунакову,

и у исто вријеме [...] ту устрепталост ’превести’ на говор литературе,
претворити заправо у – језик; у израз: укратко у оно што главни јунак
дјела не може.“375
3. Међутим, питање ликовног није било у томе колико ће се боје као

ликовни знаци пренијети у доживљај читаоца него у томе да се сви елемен-
ти сликареве стварности, нарочито онда када почиње да сумња у властити
стваралачки интегритет, ријетким умијећем претворе у ријеч. Ово је чинило
једно од централних обликотворних проблема дјела и као такво нипошто
није било само техничко питање већ врховни захтјев да би дјело уопште
успјело. Утолико је и проблем који је пред писца постављен добијао на снази:
„Како је могуће написати један текст остајући веран једном другом

тексту, остављајући га недирнутог, како је могуће артикулисати један
дискурс који би био иманентан једном другом дискурсу?“376
Којим језичким начином је пјесник успио да један а приори нејезички

свијет преведе на потпуно другачији, остављајући овај први недирнут у
његовој примарној поруци? Како је успио да напише један текст у којем
ће сликарев свијет и његов начин мишљења остати забиљежени исто тако
вјерно као да то казују његова платна? И како учинити, с друге стране, да та
374 Исто, 197.
375 Исто.
376 Cvetan Todorov, nav. djelo, 50.
237
пројекција стварности ни у чему не ремети суштину литерарног медија већ,

напротив, доприноси да он још више добије ону многоструку референцију
према стварности? Наравно, неки лагодан прелаз из једног медија у други
није се могао наћи тако једноставно већ и због природе њихових разли-
читих знаковних система и свако такво превођење морало је имати своје
посљедице и бити убиљежено у језичкој структури текста. Наш задатак
управо и јест у томе да откријемо начине тог „превођења“.
Свијет боја и свијет ријечи
1. Полазиште за ову врсту језичко-стилске анализе сликарског идиома

у Povratku Filipa Latinovicza биће сљедеће константе: Главни јунак дјела је
сликар; зато је његов свијет доживљен и омеђен бојама. Он бојама гледа и
мисли: „Све што види и све чега се сјећа Филип инстинктивно претвара,
’преводи’ у боју, у сликарски израз уопште.“377 У знаковном систему сликар-
ства боја је носилац знака, а тиме и поруке. Зато је она и присутна до те мјере
у Филиповим не само ликовним доживљајима већ доживљајима свијета,
живота. Та компонента односа према стварности, схваћена као садржинска
или формална узроковала је да свака Филипова реминисценција или догађај
из садашњости буде „препун боја“ у најразличитијим скалама, од јарких и
снажних прелива до „сиве боје смрти“.378
Боје су за сликара Филипа основни детерминатори ствари, оно чиме
појаве улазе у свијетло поље његове свијести, по чему су највише обиљежене,
на основу чега су сличне или различите међу собом. Још ближе, боје су одраз
унутрашњих доживљаја тих ствари у души умјетниковој. Оне у себи неоспор-
но носе виша, симболичка значења и као такве сигнификатори су његових
психолошких и егзистенцијалних стања. Управо стога се на језичком плану
као непосредна посљедица поетске трансмисије сликаревог „свијета боја“
као једног особеног комуникативног система у „свијет ријечи“ јављају ши-
роко развијене сложене реченице у којима се за један објекат, једну имени-
цу веже читав низ атрибута међу којима, наравно, преовлађују они дати у
форми описних придјева са колористичким значењем, као у примјерима:
„Сада се све то обојадисано доживљавање претварало у немирно и

несхватљиво кретање обојадисаних плоха по улицама, по сивим
377 I. Frangeš, op. cit., str. 195.
378 M. Vaupović: „Siva boja smrti“, Krležin zbornik, Naprijed, Zagreb, 1964, str. 171–191.
238
и чађавим крововима: кобалт-плоча трамвајских кола у водорав-

ном кретању, тамножута платнена мрља блузе прометног радника,
свијетлозелена кошуља једног пролазника и сасвим блиједи аква-
марин Тихог оцеана на огромној земљописној карти у излогу једне
књижаре. Кобалт, тамножуто, свијетлозелено, блиједи аквамарин
као пацке, као мрље, као обојадисане чињенице а иза тога ништа.
Кобалт, тамножуто, свијетлозелено, у односу спрам блатносивог
обруча пнеуматика на точку аутомобилском у хитрој вртњи спрам
свијетлоружичасте bois-de-rose крпе на тијелу једне младе дјевојке
или тамнозелене завјесе као драперије једног излога, пренатрпаног
политираним покућством.“379 (29)
„Била је сасвим мирна, уљана, блага јесен, и оно смеђе дрво у каменом
двору самостана (сасвим тамносмеђе као излизана брокатна тканина),
онај мраморни витез у оклопу на сивој брончаној плочи и оне три во-
штанице пред једном златноуоквиреном сликом и црвеном сепијом
оличеном и кишом испраном црквом у тмини, то је био полузлатан
богомрак сутона, пуног сјаја једне благословене инспирације. [...] Фи-
липу је било као да је ушао у свијетлозеленкасти простор једне свјеже,
од уља још мокре слике. А дим се вуче изнад кровова жућкастосив и
прљав као гладно сеоско псето, тежак као врећа цемента и зелен као
блатна вода.“ (37)
„Изнад чађавог облака над задимљеним колодвором стајала

је расвијетљена плоча колодворске уре; она црна казала на
тамнонаранчастој стакленој освијетљеној плочи пробудила су у Фи-
липу осјећај времена.“ (39)
„Насупрот Филипу на зиду је стајало огромно златноуоквирено ка-

ванско огледало, а с лијеве и десне стране тог зрцала на златним конзо-
лама двије су ампир-каријатиде носиле на глави двије златне хеленске
посуде са зеленим пауновим перјем и палминим гранама. (40)
„Покрене се негдје један необично зелени лист или се расвјета разлије

преко какве прљаве плавкасте стијене сасвим прозирно гобленски.
(65)
379 M. Krleža: Povratak Filipa Latinovicza. Sabrana djela, NIŠRO „Oslobođenje“, Sarajevo, 1980. Сви
наводи узети су из овог издања. Истицања у цитираним текстовима су наша.
239
„Столњак је бијело-модро испруган, а старе бидермајерске шалице су

интензивно црвене: краплак. (66)
„Иначе је све изгледало гротескно, али не сасвим неугодно: једна

витрина с модрим шалицама, златнообрубљени порцулан небеске,
свијетлоплаве боје, то нису били неугодни фарбенфлеки у том про-
стору; на тим пастелним изблиједјелим пјегама било је врло угодно
одмарати свој полуотворени поглед.“ (67)
„А затим: гдје да је слика? С наранчастим њеним сунцобраном у

бијелој сировој свили, с панама-шеширом и зеленом врпцом, у сјени
јабуке, у врту? Код чаја, с модро-бијелим столњаком у сјенци уз само-
вар? Када већ не може да је карикира, њему је боја њеног меса (кон-
траст између њене црне нафарбане косе и тјелесне масти) најбоље
одговарала у бијелом: он би био најволио да је слика пред тоалетним
огледалом у бијелом старомодном шлафреклу, али она о томе, нарав-
но, није хтјела ни да чује. Она лично инзистирала је на слици у црној
свили!“ (74)
„Ћелава од прошлогодишњег врбанца, госпођа банска савјетниковица

носила је богату као угљен црну перику, а врат је подвезивала црном
баршунастом пантљиком.“ (78)
„Долазећи тако готово свакодневно у посјете својој пријатељици

госпођи Latinovicz-Valentin (Филиповој мајци), у свом свијетлосивом
сакоу, са свијетлим крем гамашама, са штапом од ебановине, бијелом
краватом и необично сјајним оковратником и маншетама, он је изгле-
дао као сива лутка из чудног старинског албума.“ (85)
„Тихо и нечујно нестали су виногради у пепељастој расвјети сутоњој,

у тешким окорјелим опанцима, сасвим позелењелим од модре га-
лице, као да су бакрени. Зелени, бакрени опанци пролазника, тихо
одмицање сјена у сивим копренама са црвеним одсјајем лула, то
је испред Филипа опет прошла једна слика. [...] И све је око њега
постајало све пуније сликама: три зреле брескве на зеленкастом, мо-
дрим цвјетићима обрубљеном тањуру, на црвено-модро испруганом
столњаку, обасјане посљедњим руменилом вечери: палета богата која
се гаси у предвечерњем злату смираја. [...] Крваве рибе, са необич-
240
но црвеним шкргама, испред зеленкасте стијене, на здјели од старог

посивјелог цинка, покривене сивим и мокрим листом прљавих влаж-
них новина, те се још разабиру растопљени натписи прљавих, црних
окомитих хијероглифа.“ (96–97)
„Сивозеленкасте стијене, тешке решетке на окованим прозори-

ма, црна лакирана распела с бијелоружичасто оличеним ликом
Спаситељевим и читави низови дрвених светаца по ходницима (све-
таца незграпних у свијетлоплавим тогама и црвеним плашвима са
папирнатим свијећем у руци), а Филип лежи будан, гледа досадно и
једнолично потитравање кандила на стропу и сања о Розики.“ (99)
„Ту је некада стајао воћњак Cranensteeg-ов и једна стара жилава јабука

остала је сама на том пропланку, црвљива, сива, богата црвеним
јабукама у тешкој зеленој крошњи као симболима ране јесени. Између
зеленила црвењели су се поједини плодови на гранама, црвени као
Регинине старомодне шалице за каву.“ (113–114)
„Он је насликао масу зелених сутона на пустим шумским пропланци-

ма, с далеким сивим, пепељастим ланцима горских бокова, блиједих
као старе јапанске литографије из седамнаестог стољећа. Оне вино-
граде у сумраку, с бакренастозеленим опанцима, у одсјају горућих
лула насликао је у циклусу акварела.“ (188–189)
2. Као што цитирани примјери показују, атрибути (често и у прилошкој

форми), у синтагматском склопу са именицом као својим надређеним чла-
ном, понашају се врло специфично. Наиме, на комуникативном и семантич-
ком плану управо су они ти који имају позицију надређеног (централног)
члана. Ова инконгруентност синтаксичког и семантичког плана није нимало
случајна и настала је стога што су атрибути, односно колористичка својства
која они исказују у односу на именицу, битнији од самих именица – јер упра-
во су боје те које прве улазе у опажајни свијет сликара Филипа.
Временом, тај прије свега колористички елеменат у доживљају свијета код
сликара почиње да слаби како се распада његова креативна инспирација.
Боје, то некада „живо врело најтоплијих емоција“, почињу му нагло „сивјети“
и губити симболичку снагу да обиљеже умјетникова стања и расположења.
У таквој ситуацији боја се „ослобађа своје физичке условљености и
постојаности: њена сврха лишена је понекад искључивог дефинисања
241
предметно-појавног свијета, она се одваја од предмета и једносмјерне ве-

заности за њих, па тако постајући и сама самосталан феномен у свијету
појава и ствари, ослобођена своје физичке колористичке подређености, до-
бива најчешће психолошко обиљежје, али постаје отворена и за изражавање
најразличитијих својстава и значења“.380
Постајући самостална, боја више нема снагу да изрази вањска својства
ствари јер је идила између боја и ствари распрснута, већ је ту да изрекне
емоционалне доживљаје које подстиче у сликару, а они су најчешће „мрач-
ни“ и „црни“. Отуда су и боје претежно такве, сиве и црне: „сива јабука“,
„сива копрена“, „сивозеленкасте стијене“, „сиви ланци горских бокова“,
„сива лутка“, „сива плоча“, „сиви градови“, „црна кошуља“, „црна распела“,
„црна пантљика“, „црна свила“, „као угљен црна коса“, „црна казала“. То
ново сликарево стање креативног потонућа прати и специфична свијести
лексичко-семантичка мотивисаност и организацији реченица па и читавих
пасуса. Препознатљива је по изузетно развијеним атрибутивним синтаг-
мама датим као слијед ријечи све снажнијих по значењу, као низ синонима
који у стилистици текста добијају нова, симболичка значења губећи грубо
значење атрибута, односно придјева, те се у исходу намеће закључак како је
„важност тих ’несамосталних’ ријечи по доживљај много већа од важности
такознавих самосталних“.381
Мјесто именице и глагола у сликарској трансмисији
1. У широком интерпретативном пољу романа о једном сликару и

његовом повратку у завичај, посебно мјесто заузима уз придјев, именица
на коју се придјев односи, а која се појављује тек као „форма која долази
послије низа атрибута, ’математски поуздано, стварно, истинито, неповрат-
но, полагано’, дакле: као допуна, као удовољење једној незатомљивој хлепњи
за ретуширањем, објашњењем, за освајањем нечега што се писцу још увијек
чини неосвојено. Поређење је то које ниже слике, удаљујући се толико да
почиње готово живјети самостално за себе [...] – да би се затим и коначно
опет вратило ’мјесту’ поласка, тамо откуда је поређење и почело“.382 Њезина
референцијалност и особина објективизације свијета живота постаје на-
380 F. Bukić, Miroslav Krleža kao romanopisac, pogovor za Povratak Filipa Latinovicza Miroslava Krleže,
Svjetlost – Školska knjiga, Sarajevo – Zagreb, 269.
381 I. Frangeš, Četiri čitanja Krležine lirike, Krležin zbornik, Naprijed, Zagreb, 1964, 76.
382 P. Šegedin, Čovjek u slici, Hrvatska književna kritika, knjiga X, Matica hrvatska, Zagreb, 1960, 124.
242
рочито актуелна у ауторовом поетском дискурсу када нам писац настоји да

путем ријечи транспонује слику Филиповог душевног стања из оне његове
фазе у којој му се живот „почео топити на саставне дијелове“.
„Све сами детаљи око њега: размочена кифла, цвркут врабаца, стара
вјештица што диже прашину, рано јутро и умор у чланцима прстију,
у тјемену, у рукама, у мислима, у свему! Све сами детаљи и неки неиз-
рециво тежак несхватљив умор.“ (28)
Радило се о једном уистину особеном виду транспоновања „објективног

свијета“ и његових чињеница у којем присуствујемо „процесу распадања“
цјеловитости Филиповог стваралачког ега датом не као понирање у свијет
јунакових сензација већ као понирање у стварност на начин његовог сли-
карског виђења, као пројекцију Филиповог подсвјесног стања на стварност
коју он више није у стању да обједини. Писац поступа тако што кришом
прелази из простора у којем се говори о стварности на начин - шта Филип
види – односно „хвата“ предмете из његовог круга – на простор Филипове
свијести у којем се та стварност креативно транскрибује.
„Сједи тако Филип у кавани и гледа људе како пролазе улицом и мисли
о томе како је то мицање улицама заправо чудно и загонетно. [...] Руке.
Како само изгледају те масе људских руку што се мичу градским ули-
цама? Те људске руке кољу, пуштају крв другим животињама, стварају
стројеве, боду иглама, држе усијане пегле, свјетиљке, заставе, брит-
ве, инструменте, људи их проносе улицама и не знају шта би с њима?
Скидају сукнене шешире, машу палицама, носе у рукама кишобране,
цигарете, књиге. [...] А људи вуку са собом своје руке, своје дугове,
своје гњиле зубе и бриге, и жене, и дјецу, и уморне ноге, и нездраво
жалосно тијело, и тако се мичу у боковима и у зглобовима... Посма-
тра тако Филип из каване људско кретање на улицама и мисли о томе
„како би заправо све то гибање требало зауставити на једном платну и
насликати. [...] Како би све то стварно и истинито требало зауставити
у гибању, фиксирати у некој вишој објективизацији,“ (31–32).
243
Но и поред оваквих примјера остаје Шегединов упит о мјесту именица

у Крлежином тексту: „Зар и оне нису придјевског, еминентно придјевског
карактера?“383
2. Слично мјесто у семиотици умјетничког текста о сликару Филипу

Латиновићу припада и глаголу чији су функција и значење, као и код име-
ница, одређени релацијом према придјеву као карактеристичној и стилски
маркираној категорији у оквиру сликарског идиома. И он се, попут именица,
„у мору атрибута и сликовитости губи, али свеједно у себи носи очигледно
атрибутивно-придјевско значење“ 384, или пак његову функцију преузимају
глаголске именице, настале номинализацијом глагола.
„Они потоци гверца и пива, развал меса и хистерично брујање гла-

сова, оно космато таласање гузова и листова и бутина, дебелих, мас-
них женских ногу, глежњева, зглобова, сукања, рзање коња, похотно
мицање пупака и цријева и меса у месу, то би требало да буде фури-
озна оркестрација те сулуде панонске свадбе.“ (147)
„Урлање пијаних чауша, вијорење пантљика, топот преплашених

коња, разбијање чаша, скакање на рубу гадног крвавог злочина, то
као динамичну усталасану пучину требало би разлити преко слике, а
изнад свега масу голих женских трбуха, пријесних, бијелих женских
трбуха.“ (149)
Мјестимично, глагол потпуно изостаје као посљедица изразите афектив-

ности говорника, и тада настају оне, Крлежином стилу тако својствене, без-
глаголске реченице385 којима отјеловљује Филипову сликарску доживљајност.
„Заставе на жртвеницима, ликови светаца, мраморни анђели, влажан

сумрак и далек цвркут птица око торња. А вани око цркве травом
обрасли гробови. Огромне плохе бијелих барокних зидова, испра-
не кишом и вјетром, с ластавичјим гнијездима и трагом врапчијим,
а уз порушену и зимзеленом обраслу ограду од црвене цигле стари
гробови ковача и ковачица, поштованих цеховских мајстора, и го-
383 Исто,125.
384 Исто, 124.
385 О овој језичкој појави у Крлежином дјелу систематично и обухватно писао је Бранко Вулетић
у Fonetici književnosti, посебно у поглављу „O bezglagolskoj rečenici u nekim Krležinim djelima“.
Liber, Zagreb, 1976.
244
споде опата и каноника панонског каптола, са звучним насловима и

средњовјековним гробовима њихових црквених части.“ (22)
„Мрачна тинтаста југовина, блиједа мјесечина, млачна ноћ с далеким

титрајем лучи у долини. Црне крошње храстова на раскршћима, узне-
мирене звјездане нити иза маглених мрља, а гдјегдје у далеким вино-
градима по који осамљен пуцањ.“ (38)
„Ту Филипове слике, књиге, студије, есеји о сликарству, о проблемима

боје, о стваралачким потицајима свјетлости, а тамо кошнице и слам-
нате колибе и спаваћи вагони брзог влака.“ (56)
„Маса труба, маса свјетала, маса боја, као на Сикстинској стијени, у ра-
сапу преобиља голих трбуха, блатних гњатова, згажених сиса, пијаних
вјештица!“ (147)
3. Толико честа појава безглаголског реченичног типа у овом Крлежи-

ном знаменитом романескном тексту узрокована је још нечим. Наиме, већ
смо истакли како је један од пишчевих креативних задатака био да слику
као веома специфичан иконички знак „преведе“, транспонује, олицетвори у
текстуални поетски низ. Без разлике да ли се ради о ’фактичним’, дакле, ус-
ловно говорећи, „стварним“ сликама које срећемо да висе по собама куда се
Филип креће, или оним нарочито за нас специфичним ’виртуелним’, рекли
бисмо, више ’менталним’ сликама, којима је опсједнут Филипов посрнули
креативни ум и које га прогањају својом фигуративношћу и колоризмом,
као и сликама, односно, „призорима што их Филип запажа и регистрира, а
само донекле селекционира афинитетима властите осјетљивости,“386 Наро-
чито су сигнификантне оне, назвали бисмо их, „виртуелне“ слике из његове
распукнуте креације, али и слике које је Филип на неки начин већ створио
– „које, истина, нигдје не можемо видјети, али њихову ’инкубацију’ и само
’настајање’ можемо у роману подробно пратити“.387
Суштинска разлика између ова два умјетничка медија, умјетничке сли-
ке, с једне стране, и поетског текста, с друге, јесте у томе што сваки текст
подразумијева својеврсну линеарност догађања, будући да се он раскри-
ва поступно, у низу знакова, тако да прије него што текст прочитамо, не
можемо знати шта се у њему збива. И пошто се сваки текст па и поетски
386 T, Maroević: Slikarstvo Filipa Latinovića, Zbornik Trećeg programa Radio-Zagreba, br. 2, 1978, 261.
387 Èñòî.
245
манифестује у просторном низу, он захтијева протицање одређеног време-

на да бисмо га уопште перципирали. Умјетничка слика, међутим, нуди ис-
товремену, симултану присутност свих знакова на њој, па тиме и одсуство
времена у којем је дјело перципирано; које само собом опет нуди замрзнут
тренутак вјечности, онај који је занавијек сликом фиксиран и на коме је
вријеме заустављено као и покрет, свјетлост, унутрашња доживљајност ли-
кова, али и стање умјетника које се рефлектује кроз избор тема, композиције
и, на концу, боје.
4. Да би писац у романескном тексту пренио чисто језичким средствима

тај утисак свеприсутности коју нуди сликарско дјело, он елидира глагол који
увијек одређен догађај временски ситуира. „Елиминирањем глагола елими-
нира се и осјећај трајања.“388 Његовим изостајањем добијамо оне каракте-
ристичне крлежијанске елиптичне реченице, оформљене као низове слика
и детаља које попут мозаика пред нама творе цјелину на начин сликарског
дјела. Зато у преношењу Филипових сликарских имагинација најчешће и
срећемо безглаголски тип реченице. Као корелат тој синтаксичкој форми
којом Крлежа настоји да што доживљајније транспонује свијет боја једне
узнемирене и посустале сликарске креативности у свијет ријечи, открива-
мо још једно стилски-мотивисано језичко средство којим писац изражава
сву устрепталост Филипових сликарских осјетила, а ради се о историјском
презенту.
Иако је већи дио романа написан у ретроспекцији (као асоцијативно
повезивање догађаја из садашњости са збивањима у прошлости), слике
које Филипу искрсавају из прошлости и које жели фиксирати на платну
нису дате у перфекту или неком од прошлих времена (као нешто што се
већ збило), већ управо у историјском презенту. Тиме је заправо стављен
нагласак „на безвремености и свевремености тренутка“,389 који продужен и
сад живи у свијести јунаковој. Тако су они неизбрисиви призори из Филипо-
вог дјетињства (остварени преласком из приповједачке садашњости у про-
шлост) дати управо у историјском презенту, чиме се поред аутентичности
и доживљајности призора сугерише како су они и сада присутни у његовој
свијести, да у њему још нису разријешени нити компензовани.
„Клечи Филип у полумраку и потпуно је сам у соби, само се извана

чују кораци пролазника од дуда до плота, од плота до зида, уза зид
388 B. Vuletić, isto, 174.
389 M. Engelsfeld, Vrijeme kao struktura u Povratku Filipa Latinovicza, Oko, 7–21. siječnja 1982, 26.
246
покрај првог прозора и преко жљебастог канала у коме је гњила зе-

ленкастомасна вода пуна сламе и пухуљица од живади.“ (16)
„А Филип има тропску бијелу кацигу и храбро гази преко зеленог

Конга с поворком робова: прашума дише и чују се мајмуни како вичу,
по гранама. Вани је зима. Двострука телефонска жица испружила се
преко цесте испод старог, маховином обраслог крова на другу страну
улице, и пуна је тешког, мокрог снијега што пада у лиснатим пахуљама
једнолично и непрекидно.“ (25)
„Филип, омотан старим вуненим пледом тако да му ресе падају пре-

ко кољена као правом путнику, путује на својој столици и гледа оне
грофовске коњушнике, соколаре, кнегиње и краљеве, гледа сабласти
у оклопима како гасну у полутмини сутоњој.“ (26)
Синтаксичку форму историјског презента срећемо нарочито често у

оним „експлозивним егзистенцијалним тренуцима“ у чијим приказима
„Крлежа настоји усредоточити позорност на унутрашњу стварност тре-
нутка, на есенцију ликова. Настоји се ослободити наративног баласта и
кронологије.“390
5. На овом принципу „позорности на унутрашњу стварност тренутка“

– када категорија времена ишчезава и остаје само „чиста садашњост без
перспективе“, садашњост која то заправо и није, већ више приповједачев
начин да прати ток јунакове свијести – настају, између осталих, и сцене
описане у епизодама Kavana I (4) и Kavana II (5), гдје Филип, сједећи за ка-
фанским столом, гради и разграђује своја имагинарна ликовна остварења.
У пресликавању тих Филипових стваралачких и егзистенцијалних ломова
аутор је управо употребљавао историјски (приповједачки) презент. Овом
глаголском формом успијевао је остварити онај привид садашњег времена,
тачније свевремености, иако су се описане сцене одиграле заправо у про-
шлости. Колико је форма историјског презента била функционална и поти-
цала из унутрашњих естетских захтјева у креирању психолошког карактера
главног јунака, запазио је и Младен Енгелсфелд.
390 Исто.
247
„Крлежа ријетко употребљава садашње вријеме јер садашње вријеме

укључује прошлост и будућност, а категорија садашњости, прошлости
и будућности подразумијева хармоничан поглед на свијет схваћен као
развитаг нечега у нешто, а такав свјетоназор Крлежин главни прота-
гонист не може да схвати.“391
Како би том и таквом Филиповом стању које се појавило као посљедица

инфернализације стварности, распада цјеловитости његовог свијета, дао
одређен временски континуитет, Крлежа у компоновању ових сцена уводи
посматрача који нас из позиције трећег лица извјештава о Филипу. Реченице
које он изговара заправо су у функцији „рама“, а јунакове имагинарне слике
дијеле нам стварност од сликаревих визија; све су приближно исте језичке
и композиционе структуре, истог слиједа својих елемената – и све без из-
узетка у историјском презенту.
„Сједи тако Филип иза градског прљавог каванског стакла у излогу,

гледа мицање гомиле на улици и сања о свом посљедњем колористич-
ком доживљају.“ (30)
„Сједи тако Филип у кавани и гледа људе како пролазе улицом и мис-
ли о томе како је то мицање улицама заправо чудно и загонетно.“ (31)
„Проматра тако Филип иза каване људско кретање на улици и мисли

о том како би све то гибање требало зауставити на једном платну и
насликати.“ (32)
„Сједи он тако негдје у предграђу и пије већ други дан.“ (33)
„Чудно! Сједи такав један неодређени „нетко“ у једном огледалу, на-

зива себе „собом“, носи то своје мутно и нејасно „ја“ у себи годинама,
пуши, а гади му се пушење, осјећа како му је мучно, како га стеже
срце, боли глава, колутају му се око погледа чудни зеленкасти круго-
ви и све то тако нејасно и мутно кружи, и све је тако погодбено, тако
неодређено, тако чудно трепетљиво: бити субјект и осјећати иденти-
тет свога субјекта.“ (40–41)
391 Исто.
248
6. Задржимо ли пажњу само на овом посљедњем цитату, посљедњој

реченици (каквих је у Крлежиним дјелима много), видимо колико је она
по својој лексичко-семантичкој па („неодређени нетко“)392 и синтаксичкој
организацији типична за Крлежин пјеснички језик, колико „не трпи
одузимање и исправљање“393 нити критичко интерпретирање.
„Критика је често пред Крлежиним текстовима остајала збуњена

бујицом ријечи, множином слика које куљају једна за другом, и све
нам се чини да ће писац управо изгубити дах и загрцнути се, а онда се
одједном, заједно с том усковитланом реченицом, нађемо на чистини
за којом је реченица и тежила.“394
У истом тексту Иво Франгеш казује „како би било врло поучно проучити
хармонију Крлежине сложене реченице и афективне вриједности њезина
усталасана ритма“.395 Међутим, овакве реченице скоро да је немогуће ана-
лизирати узима ли се у обзир искључиво њихов језичко-стилски ниво, јер
приступ њима неизбјежно захтијева разматрање психолошких стања и од-
носа који су у њима остварени као и улажење у њихов сазнајни, значењски
план. Наиме, такво истраживање неминовно је с обзиром на то да је сли-
карски идиом разасут дуж цијелог романа постајући читљив нарочито ако
се разумијевају његове упуте на јунаков психолошки живот.
Како иначе одговорити на два главна захтјева лингвостилистичке мето-
де – „тумачење мисаоно-емоционалних елемената језичког израза и оцјену
изражајности језичког израза“,396 ако бисмо звучну мелодију наредне рече-
нице тумачили што бисмо само регистровали низ паратактичких реченица
са асиндетским повезивањем, чиме је у први план дошао реченични ритам,
брзина смјењивања звучних сензација, настојање да се значење ријечи до-
живи и у њеном звуку, и тако даље?
„Шуме водоводне цијеви, плачу пипе и плински котлови, зврндају

телефони и бакрене жице на крововима, удара се вратима, звече
глазбала, лају пси, а негдје у зиду пјева једнолично једна те иста кап,
392 О овом темељном Крлежином појму писао је А. Флакер, Nepoznat netko, Krležin zbornik, Naprijed,
Zareb, 1964.
393 B. Finka, Pristup jezičkostilskoj analizi Krležina djela, Miroslav Krleža 1973, JAZU, Zagreb, 1975,
148.
394 I. Frangeš, Stvarnost i umjetnost u Krležinoj prozi, Krležin zbornik, Zagreb, 1964, 129.
395 Исто.
396 P. Guberina, Četiri principa analize, Zvuk i pokret u jeziku, Zagreb, 1952, 148.
249
у правилним размацима, као откуцај. Пјесме капљица, одјеци ко-

рака људских у нерасвијетљеним ходницима, далеки гласови негдје
у дубљини петокатнице, плакање црначке плоче на грамафону и
треперење Филипових живаца у том звучном паклу што зуји око њега
инфернално.“ (37–38)
Сликарска мисао у језичком изразу
1. Како на прави начин схватити ово нимало случајно уланчавање ре-

ченица истог или сличног граматичког модела, ово Крлежино обиље које
се као лава одупире сваком естетско-умјетничком дотјеривању ако их не
повежемо са ауторовим настојањима да прикаже Филипову сензибилност
која се све интензивније почиње разарати пред визуелно-акустичким утис-
цима и подражајима, онемогућавајући му да боја као искључиво сликарско
средство доспије на платно? Како опет, с друге стране, не осјетити ову силну
„фоностилистичку мотивираност избора“397 звука и значења глагола, који се
појављују као „чисти језички звук у којем нема и не може се разликовати ми-
сао од слике, слика од звука и мисли“?398 Међутим, само у таквом јединству
свих елемената који чине језичко-умјетничку структуру поетског текста
могао је и да настане Povratak Filipa Latinovicza – „роман о једном сликару“.
Језик којим је Крлежа о њему говорио специфичан је вид пјесничке
организације која се тиче интермедијске димензије односа пиктуралности
и литерарности, књижевности и сликарства, чије смо језичко-стилске осо-
бености издвојили и пратили – од његових основних сегмената, категорија
ријечи (придјевске, именичке и глаголске), густине њиховог појављивања
и начина синтагматског повезивања, преко дистрибуције појединих гла-
голских времена до синтаксичких особености Крлежине реченице. Другим
ријечима, настојали смо показати којим је то језичким поступцима писац
успио да напише роман о једном сликару и како је то сликарска мисао нашла
свој корелат у литерарном изразу; на који је начин садржај романа, психоге-
неза једног сликара и његовог повратка изгубљеном дјетињству, био утиснут
у форми тог истог садржаја, сликарском идиому. Притом смо се ограни-
чили само на оне стилске особености које су непосредно биле присутне у
грађењу главног јунака као особене креативне индивидуалности, иако је
397 A. Antoš, Osnove lingvističke stilistike. Školska knjiga, Zagreb, 1974, 42.
398 P. Šegedin, op. cit., 128.
250
анализа мјестимично захтијевала испитивање закона који опћенито владају

у Крлежиним исказима и доприносе да они тако силно дјелују. Тим привид-
ним извлачењем из контекста, што нам је служило као помоћно средство
у тумачењу, хтјела се на извјестан начин „да заустави бескрајна метафора
дјела, да би се у том заустављању дошло до његове ’истине’.“399
Издвајањем најдоминантнијег и најенигматичнијег сликарског идиома
отвора се простор за дубљу анализу Крлежиног поетског дискурса за који
је дуго владало наметнуто, више догматско увјерење да „никаква естетика
не може ту ништа да протумачи“).400 Ушавши у живу, високомотивисану
језичку стварност овога ванредног романа усредсређену ка томе да изрази
једну креативну устрепталост која почиње да гасне попримајући „сиву боју
смрти“, изнијели смо на свјетло дана те помно изабране стилске поступке
који посвједочују, на Деридином трагу, интермедијску димензију литерарно-
сти и пиктуралности и путева транспоновања свијета боја у поетски свијет
ријечи.
399 R. Bart, Književnost, mitologija, semiologija, Nolit, Beograd, 1979, 211.

400 M. Ristić, Fuga Krležijana, Književnost, broj 3, 1982, 282.
251
Есејистички стил у Повратку Филипа
Латиновића Мирослава Крлеже
Треба се само загледати у саме феномене, а не о
њима унапријед говорити и стварати конструкције.
Едмунд Хусерл
Прешао сам их све и намлатио брдо пара.

Пабло Пикасо
Бројни су Крлежини романи са есејистичким полазиштем, које му служи као

литерарни интертекст. Поље утицаја есеја каткад је више или мање видљиво,
у скали скоро експлицитних до оних више алузивних цитата. Као „претходно
властито писмо“, есеји су били својеврсни крокији у литерарном обликовању
романа о једном сликару, при чему је препознатљиво присутан онај „велтан-
шаунг негације“, који је Крлежа нашао нарочито у Гросовом сликарству
Есеји о сликарству као претходница роману
1. Мирослав Крлежа био је међу првим ствараоцима који су у свој поет-

ски језик увели есеј као научно-умјетнички род, по тематици близак распра-
ви или чланку, а по стилско-изражајним средствима сродан белетристици.
Есеј односно есејистичко казивање срећемо већ у његовом роману првенцу
Повратак Филипа Латиновића401, по многима најврснијем пишчевом дјелу,
насталом у најплоднијој „глембајевској фази Крлежине умјетности“402. Уком-
поновано у романескну структуру, есејистичко казивање је себи прокрчило
простор постајући пуноправним чланом Крлежиног антологијског романа,
401 М. Крлежа, Повратак Филипа Латиновића, Сабрана дјела, Минерва, Загреб, 1932, Прије овог
романа већ су настала Три кавалира Фрајле Меланије (1922) и Вражји оток (1923), Међутим, та
дјела су прије „кратки романи или можда точније, дуље приповијести“ (Бранимир Донат).
402 Ш. Вучетић, Крлежино књижевно дјело, Сарајево, 1958, 310.
253
пружајући писцу бројне могућности да своју тему о једном сликару и једном

повратку, који увијек у себи носи назнаку прустовске потраге за изгубљеним
временом, освијетли са различитих страна, нарочито оних које су лежале у
центру његовог сазнајног интереса, а то је европско сликарство модерног
експресионизма и фовизма. Међутим, говорити о сликарству есејистички,
а да се то истовремено уклопи у законитости приповједног дискурса било
је више него изазовно и захтијевало велико поетско умијеће. И уопште,
како то Крлежа примјећује у једном свом есеју, „писати о сликарству није
репортажа. Сликарство није механичка игра свјетлости и сјенки, јер кад би
се у сликарству радило само о распореду планова или само о фигуралном
рјешењу људских и животињских појава, онда би писати о сликарству била
ствар једноставна, као што је набрајање факата у облику било какве репор-
таже.403
Прије него што ће написати Повратак Филипа Латиновића, у којем је
фрагментарно или само латентно есеј постао конститутивни елемент Крле-
жиног мишљења и његове поетике, он ће објавити читав низ врсних есеја
о сликарству и сликарима европске авангарде, почев од Шагала, Кандин-
ског, Манеа, Сезана, Ван Гога, Мунка, Брака, Клеа, Тулуз-Лотрека, старијих,
Франциска Гоје, Бројгела, па до његових савременика, Љубе Бабића, Петра
Добровића и Крсте Хегедушића. „То есејистичко полазиште“, према ријечима
Јана Вјежбицког, „значајно ће одредити смјер Крлежиних умјетничких
тражења“ служећи му као литерарни интертекст за бројне његове романе
–На рубу памети, Банкет на Блитви и, нарочито, Заставама.
Поље утицаја есеја каткад је више или мање видљиво, у скали скоро ек-
сплицитних до оних више алузивних цитата. Бројни есеји као „претходно
властито писмо“ били су својеврсни крокији у литерарном обликовању ро-
мана о једном сликару, при чему је препознатљиво присутан онај „велтан-
шаунг негације“ који је Крлежа нашао нарочито у Гросовом сликарству и
потом преточио у есеј „О њемачком сликару Георгу Гросу“ (1926).
403 М. Крлежа, Писати о сликарству није репортажа, Есеји, књ. 3.НИШРО „Ослобођење“, Сарајево,
1980, 300.
254
2. Без сумње, управо есеј о Гросу послужио је писцу као модел и нека
404
врста транстекста према коме је стварао свога јунака Филипа за шта је

405
чак и овлашним поређењем лако пронаћи потврду. О свом виђењу Гросових

слика Крлежа пише: „Нико није у сувременој графици дао толико бескрајно
велику масу детаља о незграпности женског тијела, о деформисаним, гло-
мазним, бијелим угојеним облицима савремене професионалне велеградске
блуднице, као Георг Грос.“406 Филип Латиновић, с друге стране, у својим
визуелизацијама као да реинкарнира самог Гроса: и сам је опсједнут моти-
вом гротескне женске голотиње (Епизода у борделу).
„Тај трбух требао би да се прелије преко платна у сасвим гњилом стању,
као презрео камемберт, и то не би смјело да се донесе као слика обичног,
баналног, борделског пререза: тај трбух треба да буде уморан, огроман
трбух једне старе, измучене родиље, озбиљне, жалосне, испијене жене која
је престала бити каптолском фрајлом, већ је симбол, формула стања у којем
живи сувремена жена, сакривена као дјечачки санктуариј, а попљувана као
пљувачница која се гади и једном Јожи Подравецу.“ (49)
Настављајући да упоредо ишчитавамо есеј о Гросу и текст романа наи-
лазимо на сљедећи став:
„Брутално, очајно, перверзно, криминално алкохоличарско, дегенери-

рано, страшно спиритуализирање ружног добило је у Георгу Гросу
свог талентованог, ђаволског мајстора.“407
Филип, опет, размишљајући о својој слици хрватског Христа (у епизоди

проштења Светог Рока) говори Бобочки Радајевој:
„Та оркестрација дијаболичког, цотастог, развратног, брабантског не-

чег нашег у нама и око нас треба да буде бројгеловски смеђа, огромна,
404 И у другим текстовима о сликарима Крлежа пише са страшћу коју препознајемо на страницама
његовог најбољег романа, закључно са студијом о Подравским мотивима Крсте Хегедушића
у којој пише, између осталог и о Фра Анђелику, толико слично стилу који затичемо у Филипу
Латиновићу: „...Тај изблиједјели кобалт плаштева, тај скупоцјени гримиз с плавокосим таласима
рашчешљаних дјевичанских глава, тај пожар драгуља на далматикама, тај порцелан бљедоликих
дјечака, све је то био сан, обасјан златом анђеоског (доиста) предвечерја, у сјени богородице“
(М. Крлежа, Подравски мотиви Крсте Хегедушића, Република, бр. 1. 1982, 11).
405 Транстекстуалност или текстуалну транцеденцију везујемо за Женетово омеђење овог појма.
Видјети у: G. Genette, Introduction á làrchitexte, Çollection Poetique, Seuil, Paris, 1970, 90.
406 М. Крлежа, О њемачком сликару Георгу Гросу, Есеји и записи, Школска књига, Загреб, Свјетлост,
Сарајево, 1977. 291.
407 М. Крлежа, О њемачком сликару Георгу Гросу, 202.
255
троглодитска поплава, што тече као олујна пратња испод свирке главне
теме; све то ђаволско, неманско, змајевско, прапочетно, дилувијално,
од овог мутног блата под нашим ногама, то је само главна основа ткиву
те слике коју би требало растворити као огромну гобленску завјесу!
Какав жалостан Крист је оно стајао на олтару, ускрснувши са својом
свијетло-ружичастом заставом над оним пијаним грбавим бабама,
кочијашима и марвогојцима.“ (147–148)
Издвојили смо за ову прилику само Крлежин есеј о Гросу као предмет
„посудбе“, који је као такав био управо упечатљиво и препознатљиво транс-
понован, јасно, стилски „преосмишљен“ и потом уписан у једну другачију
врсту вербалне поруке каква је књижевноумјетнички текст.
3. За ову прилику нећемо трагати за пољем утицаја и других ауторо-

вих есеја о сликарству насталих прије романа о Филипу Латиновићу, а који
су латентно уписани између редова и на рубовима текста, као што заоби-
лазимо трансповане бројне Крлежине несликарске есеје који су попут еха
или далеког коментара инкрустрирани у поједине поетске секвенце романа;
који не говоре директно о сликарству већ се тичу ове или оне теме из Фи-
липовог сазнајног свијета, а таквим малим расправама у виду литерарних
ожиљака и потиснутих извора прошарано је скоро читаво дјело. Занимао
нас је предмет утицаја једног жанра на други, однос који се успоставља уну-
тар дескриптивне и фабулативно-сижејне грађе о Филипу као комлексној
сликарској сензибилности и оних дијелова тог истог текста у којима па-
лимпсестно, у неизбрисаним значењским слојевима, препознајемо Крлежи-
не претходно моделоване есеје који наступају као својеврсни прототекст.
У својеврсној креативној игри сличности и разлика писац се стваралачки
враћао свом једном већ моделованом тексту који прекомпонује и транфор-
мише по зановјетним законитостима стваралачког поступка у својеврсно
есејистичко-поетско казивање метапостављајући га и опјесмотворујући
у живом ткиву романа. Овом врстом поетско-реконструктивне анализе
настојимо да допремо до тајанства пјесничког стварања званог поетски се-
миозис како бисмо обзнанили генезу крлежијански препознатљивог и ка-
рактеристичног есејистичког казивања, насталог као ефекат евокације на
укодиране есеје о сликартву.
256
Есејистички у поетском дискурсу
1. Бројна су алузивна значења получена од есеја која су, потчињена

законима поетског стварања, била преобликована у есејизовано поетско
казивање; када се једна прекњижевна структура пројављивала у роману као
његово властито претходно писмо. Излажући се пољу утицаја прекњижевног
на књижевни дискурс, учитавајући један текст у други, настојали смо да до-
кучимо то укрштање поетског са есејистичким дискурсом. Путем својеврсне
реконструкције која значи скидање прекњижевних слојева значења која су
палимпсестно408 седиментирана у исказима пишчевих јунака, потражујемо
одговоре на питање због чега писац наједном, каткад и у најкритичнијим
тренуцима, оставља јунака по страни уступајући простор широким,
разуђеним расправама о историји сликарства, сликарским правцима и
идејама и њиховим одразима на домаће сликарство. Помнијим упоредним
ишчитавањем тих страница пуних драмске ретардације, уочава се је како
аутор скоро свако Филипово размишљање о некој теми коју би да насли-
ка, сваки његов колористички доживљај завршава управо есејеизованим
казивањем, датим понајчешће у форми јунаковог унутрашњег монолога.
Есејистички дискурс се притом појављује да би изразио „тријезно
стање Филипове свијести“, када се његова устрептала стваралачка мисао
рационализује и ослобађа опсесивних визуелно-акустичких представа; када
је очишћен од оног „блатно људског, тјелесног баласта“ који носи у себи и
који увијек дјелује експлозивно и ирационално, суспрежући му креатив-
ност. У таквим приликама Филип је мање „медитативни неуротик“, а више
ликовни теоретичар који страствено жели да докучи тајну сликарства; гдје
се он поред умјетника показује и као мислилац који уз креативну интуицију
посједује и неоспорну интелектуалну самосвијест. У прилог изреченом суду
наводимо сљедеће пасусе:
„Двије стотине милијуна таквих кочијаша, то су заправо присташе

надреалистичког покрета у најдекадентнијем смислу. Живе у просто-
ру који је прапојава, без разума, без свјетлости, а сами су још увијек
прапојава тамна и прапочетна! Без трајања у времену, без икаквих
покретачких унутарњих разлога, заправо и без сврхе! Трајање твари
као такво. Збивање међу стварима и догађајима.“ (54)
408 G. Genette, Palimpsestes, Seuil, Paris, 1982.
257
„Какве су то протуприродне даљине између њега који је још као

седамнаестогодишњи дечко почео гледати жене на Тулуз-Лотреков
начин (а да ни појма није имао о Тулуз-Лотреку) и непокварене при-
родности тог кочијаша?“ (55)
„Крист није и не смије да буде ахцигерјаре блонд бидермајерски сањар

с плавим коврчицама и брадом á la Алфред де Мизе; Крист није био
никакав рафаелизирани хермафродит о коме сањају старе дјевице по
црквеним клупама, и требало би донијети већ на једном платну правог
Криста само зато да се већ једанпут заувијек разбије лажљивост сва-
ког таквог псеудорелигиозног играња сликарским кичем и претварања
великих сликарских замисли у сајамске олеографије.“ (148–149)
2. Уступајући мјесто „живом облику есеја“ (Крлежин појам), често у име

њега и удаљавајући се од основне наративне линије, Крлежа ће предочити
једног новог Филипа, изван идиле костањевачког „Села Стјепанчикова“, „ан-
дрогине“ Бобочке и „пропалих бродоломника“ Балочанског и Киријалеса.
Изван те „масе описних пропратности“ стоји мисаони субјект који о
питањима сликарства и стварима око себе суди критички, јасно и строго,
без „декадентних гњилоћа“ и лирске сладуњавости.
„Проматрајући ту сагнуту мраморну жену, један необично слаб, ди-

летантски касносецесионистички рад, Филип се пренио у сасвим
далеке комплексе, почео је мислити о томе како су сувишност сваке
пригодњачке умјетности, а нарочито кипарства, види особито добро
по провинцијалним шеталиштима гдје стоје постоља разних оборених
споменика, подигнутим у част томе тако гласном времену, а данас је
скинуто са њих све што је било око њих привидно велико, и тако су
остали још само мали и лоши кипови (више опрани мокром кипар-
ском спужвом него извајани руком), заправо обична цеховска превара
и лоша роба.“ (43–44)
Многи су Крлежи приговарали на његовим честим екскурсима у беле-

тристику који су каткад толико дубоки да се чини као да пријете основној
романескној нарацији доводећи поетски дискурс до критичне тачке,
пријетећи чак да га пониште. Њима писац као да краде простор своме јунаку,
присвајајући га како би сам могао да изнесе властите судове, те се отуда с
258
правом констатује како „аутору очито припадају есеји о умјетности унутар

Филипа Латиновића.“409
3. Ипак, овдје се не ради искључиво о томе да ли есеј „поткрада“ ро-

ман постајући предоминантан и потчињавајући каткад себи све остале по-
етске структуре које тиме на извјестан начин поткопава, релативизујући
умјетничку истину зарад, условно говорећи, „објективне“ истине, преводећи
роман у нешто што би сличило публицистици. Својим иновативним поступ-
ком увођења у фикционални свијет тзв. објективних истина датих у форми
својеврсног есеја, које се тиме нужно субјективизују јер су проосјећане и
пропуштене кроз свијест јунака, Крлежа је овим стилским „онеобичавањем“
умногоме нагризао дотадашњу традиционалну романескну матрицу.
Управо креативним прожимањем књижевне фикције и нефикционалног
есејистичког дискурса он квалитативно прекорачује границе романескног
жанра слиједећи у томе законитости модерне стваралачке прозе двадесе-
тог вијека. У томе се Крлежа појављује као настављач Достојевског, који је
међу првим увео у праксу модерног романа овај иновативни поступак иако
је управо он овом великом и, слободно можемо рећи, највећем свјетском
романописцу још у „Давним данима“ приговорио на гомили есејистичког
материјала који изговарају његови ликови, а и иначе, са овим „тенденциоз-
ним и православним писцем био у сталном сукобу.“410
„Познате фигуре Достојевског (Иван, Аљоша, Смердјаков, кнез Мишкин)
као портпароли филозофије Достојевског нијесу друго до воштани симболи
који изговарају масу есејистичког текста, у посве другом смислу него За-
ратустра, а опет на исти начин.“411
Управо жанровско додатно оплемењивање есеја његовим поетизовањем
отвара писцу пут којим ће у овом и другим дјелима моћи да изрази свој
многоструки сазнајни свијет, па и онај везан за ликовну умјетност. Крле-
жа у Мом обрачуну с њима јасно признаје мјесто есеја у прозном тексту,
409 А. Флакер, Поетика оспоравања, Школска књига, Загреб, 1982, 177–178.

410 А. Флакер, нав. дјело, 178. Не бисмо се сагласили да је са овим `тенденциозним и православним
писцем Крлежа био у сталном сукобу`, што су исувише сирове констатације и квалификације
и више говоре и то у негативном свјетлу о самом Флакеру, том извиканом и у сваком погледу
прецијењеном пропагандисти крајње идеологизованог руског, а уистину совјетског формализма,
насталог са задатком совјетизације „светаца руске књижевности“, који су управо Достојевског,
али и Толстоја самодобитнички хтјели да „збаце са Пароброда савремености“! Откуда трагични
крај Бобочке Радајеве, у којој јој је Балочански прегризао гркљан – ако не као вид „посудбе“ од
аутора романа Идиот, у којем свој живот управо на истовјетан начин скончава Настасја Фили-
повна!
411 М. Крлежа, Давни дани, II 1918.1922, НИШРО Ослобођење, Сарајево, 1977, 8.
259
називајући га због његових особености „аристотеловским сценским пре-

резима“.
„Ти драмски аристотеловски елементи у сувременој психолошкој прози
основна су упоришта читаве епске конструкције, а масе описних попрат-
ности само су инструментативне споредности.“412
Философско-полемичка расправа о сликарству
1. Управо нам је ово ауторово признање о есеју као „упоришту читаве

епске конструкције“, есеју који прераста у драматичну филозофско-поле-
мичку расправу о сликарству, постајући својеврстан функционални стил413,
било полазиште у интерпретацији кулминативног дијела романа, сусрету
и полемикама Филипа и Киријалеса, у којима ће се као централно мјесто
цјелокупне епске конструкције романа поставити најболније Филипово
питање, оно о смислу и сврси сликарства.
Три епизоде романа посвећене су беспоштедним расправама Филипа са
Киријалесом (Епизода Киријалес I (23), Киријалес II (24) и Киријалес III (25).
На плану поетске стилизације дебата која је међу њима вођена по својим
је одредницама репрезентативан примјер филозофско-полемичке распра-
ве о сликарству дате на трагу најбоље платонистичке дијалектике, док се
у дубинској структури ради о високо стилизованом есеју у којем Крлежа
конфронтира два идеолошка става о умјетности, материјалистички анти-
естетизам Киријалесов и идеалистички („сколастички или, одређеније, то-
мистички“) (М. Енгелсфелд) став његовог супарника Филипа.
Ма колико им ставови били диспаратни, обојица полемичара наступају
као својеврсни симболизовани `портпароли Крлежине филозофије
умјетности`. Упркос антиномичности полазишта која заступају и бране, ови
беспоштедни диспути о умјетности у исходу су само два пола једне цјелине.
У таквој подјели дискутантских улога било је могуће да Киријалес „као
унутрашњи луциферовски глас Филипове свијести“ (М. Енгелсфелд) својом
несаломљивом логиком просто смрви Филипа. Питање које се намеће пово-
дом овог драмског сусрета два непомирљива полемичка противника односи
се на пишчев избор да Филипа конфронтира управо са Киријалесом, а не,
412 М. Крлежа, Мој обрачун с њима, Загреб, 1932, 205.

413 Проблемом одређења функционалностилске припадности језичке јединице као и о методама
одређења природе и граница функционалног стила бавио се Бранко Тошовић у књизи Функвио-
нални стилови (Завод за уџбенике, Сарајево, 1988).
260
рецимо, са Балочанским, Лајбахом, Вон Пацаком или индустријалцем Кор-

голдом?
Младен Енгелсфелд, један од значајнијих тумача Крлежиног Поврат-
ка Филипа Латиновића и његовог дјела414 мисли да је посриједи то што
„Киријалес није дио Филипова комлекса дјетињства нити је члан грађанског
или аристократског сталежа“.415 Филип тако према Киријалесу нема ни Еди-
пов комплекс нити, као ванбрачно дијете, „дијете блуда“, комплекс због свог
мрачног поријекла. И док Лајбаха као свог природног родитеља прима са
осјећањем гађења, као аристократску друштвену сабласт, и има према њему
несавладив Едипов комплекс (када је случајно кроз прозор угледао своју
мајку гдје му сједи на крилу); док према Балочанском, Пацаку и Корнголду
као „хомо цилиндриакусима“, представницима новог буржујско-грађанског
слоја показује истински презир, он једино Киријалеса, како тумачи Енгелс-
фелд – „прима са дужним поштовањем које се указује јаком непријатељу.“416
С друге стране, упознати смо с тим да је Киријалес „јак“ управо зато што
знаде, по свом оштром искуству старог дијалектичара, да је највећа вјештина
у борби ријечима да се противник побије његовим властитим цитатима.
„Читати слабоће у мислима свог партнера и истицати туђе ин-

тимне слабоће, да слабићи чују сами себе, то је прво слово сваке
дијалектике.“ (173)
Шта чини друго Киријалес док полемише са Филипом о сликарству већ

што „чита“ његове слабоће. Остаје, међутим, и даље загонетка због чега
је романописац посегнуо управо за овом сократовском формом дијалога,
која је препознатљива по необичној активистичкој, драмској снази и
бриткој аргументацији и противаргументацији? Ти `драмски аристотелов-
ски елементи у сувременој психолошкој прози` каква је роман о Филипу
Латиновићу, чине основно упориште читаве епске конструкције у којој су ти
философски дијалози понешто престилизовани већ тиме што су урамљени
у поетски контекст.
414 М. Енгелсфелд, Интерпретација Крлежина романа Повратак Филипа Латиновића, Либер,
Загреб, 1975; Значење и импликације ријечи „подлога“ у Крлежину роману Повратак Фили-
па Латиновића, Умјетност ријечи, гр. 4, 1972; Вријеме као структура у Повратку Филипа
Латиновића, Око, бр. 7, 1982; Анализа Филипова случаја и крај Крлежина романа Повратак
Филипа Латиновића, „Мирослав Крлежа, 1973“, ЈАЗУ, Загреб, 1975; Мирослав Крлежа, Барака
пет бе и Још о стилу Мирослава Крлеже, Крлежин зборник, Напријед, Загреб,1964.
415 М. Енгелсфелд, Анализа Филипова случаја и крај Крлежина романа Повратак Филипа
Латиновића, 139.
416 Исто.
261
2. Ипак, откуд дијалог, а не нека врста монолошког есеја, као у бројним

пријашњим случајевима? У давању одговора ваља имати на уму Крлежину
потребу, потребу његовог ја као друштвеног, културног и историјског бића
да се (само)одреди према свакој идеолошкој, културној и „књижевној“ лажи,
да је демистификује показујући сву њену застрањеност и изопаченост, у
чему предност носи управо дијалог који у његовој изведби прераста у поле-
мички окршај са свијетом око себе. Као форма његовог истинског општења
са свијетом, (сократовски) дијалог показује се као моћно средство борбе
са заблудама времена у којем је живио. Та пишчева „потреба заузимања
свјесног става према стварности одлучно надмашује инстинкт умјетника
као ствараоца фикционалних свјетова“417, као што ће га потреба да изрек-
не властити суд о сликарству, изван слијепих догми ономадних владајућих
естетичких школа и опредјељења, тјерати да се „спори“ и са Филипом и са
Грузинцем Киријалесом „као робовима и жртвама фикције“.
Тиме писац не задржава за себе ексклузивно право онога који посједује
„дефинитивну истину“; напротив. Оваквим сучељавањем диспаратних ста-
вова писац нам управо ставља на знање да истина није у кардиналним су-
довима, у главама усамљених индивидуума, већ негдје између, на ничијој
земљи, „међу људима“ који „у процесу дијалошког општења заједнички
траже истину“418. Величина Крлежиног приповједног поступка састојала
се у томе да овакве контрастивне идеје и ставове представи тако да се
његов суд повукао у дубоку позадину, без афирмације једног од ставова, не
идентификујући се идеолошки са својим ликовима. У том својеврсном мето-
ду мајеутичког тражења истине Крлежа се „супротстављао званичном моно-
логизму, који је претендовао на посједовање дефинитивне истине“419 и био је
подједнако негација материјалистичке „истине“ Киријалесове, коју ће писац
јасно оспорити у свом „Говору на конгресу књижевника у Љубљани“ 1952.
године, као и „истине“ декадентног европског естетизма, коју заступа Фи-
лип, чију ће критику као идеалистичког става у умјетности Крлежа истаћи
у свом знаменитом „Поговору подравским мотивима Крсте Хегедушића“,
објављеном годину дана након Повратка. Тако је основна карактеристика
дијалога који се води између Филипа и Киријалеса садржана управо у „со-
кратовском схватању дијалошке природе истине и људске мисли о њој.“420
Истина је и према Крлежином суду интериндивидуална и интерсубјективна,
417 Јан Вјежбицки, Мирослав Крлежа, Либер, Загреб, 1980, 65.

418 М. Бахтин, Проблеми поетике Достојевског, Нолит, Београд, 1967,171.
419 М. Бахтин, нав. дјело, 171.
420 Исто.
262
а ликови који је износе и бране далеко су од тога да буду `воштани симболи

који изговарају масу есејистичког текста`. „Сфера њеног бића није индиви-
дуална свест већ дијалошки однос међу свестима. Идеја је жив догађај који
се распламсао у тачки дијалошког сусрета двије или више свести.“421
3. Непотребно је истицати да управо овај тип философско-полемичког

или есејистичко-критичког дијалога тако много подсјећа на оне из романа
Достојевског о којима је на начин сазнајног откровења онако инспиративно
писао Михаил Бахтин, и то не само по типу дијалога већ и по односима међу
личностима. И Крлежа је своје јунаке умио тако да супротстави да се однос
међу њима увијек гради на помирљивим разликама, никако на тоталном
сукобу. Другим ријечима, да између Филипа и Киријалеса нема додирних
тачака, дијалога уопште не би ни било, па ни пута ка разрјешењу, ка синтези
на којој аутор на својеврстан начин инсистира. Иако је тај пут ка тражењу
компромиса између њихова два гледишта био са највише замки, писац га је
као својеврсни резонер (синтетичар) ставова извео тако да нам се Киријалес
са својим толико опречним гледиштем оправдава једино у односу на Фили-
пов „бестјелесни“, статични естетизам. Киријалесов став гласи:
„Ја у читавом сликарству (...) не видим ничег натприродног! Ништа

неприродније није него ходати на стражњим ногама, то јест, пардон,
обратно сам хтио да кажем: ходати на стражњим ногама исто тако је
протуприродно као бити Рембрант.“ (167)
„Све је у нама тјелесно и све је повезано за тјелесно, и такав један Рем-

брантов „Састанак у Емаусу“ (који се уосталом тако и не зове) не може
бити друго него изражај тјелесног у нама и око нас.“ (167)
„Али, молим вас! Душа је ознака за једно стање тијела! Душа је пове-
зана за тјелесно, то је евидентно, то је само по себи јасно.“ (166)
С друге стране, стоји експлицитно Филипово вјерују које гласи:
„Ја сам рекао да постоји у стваралачком процесу једно одуховљено

стање без кога је незамисливо...(...) Ви ћете ипак, скромно мислим,
благохотно допустити: да човјек наслика једну слику, да сједне, да за-
421 Исто.
263
борави себе, да донекле у вансебном стању наслика једну слику, реци-

мо, Рембрант своју `Ноћну стражу` или `Састанак у Емаусу`, то је, до
врага, абнормално у једну руку, зар не, то баш није искључиво тјелесно
детерминирано, то баш није `извјесно тјелесно стање`, то је ипак нека
изванредна и у природи врло ријетка појава! Рембрант је протуприрод-
на појава и нема с тим вашим тјелесним никакве везе!“ (166–167)
„Умјетност је таленат, а таленат је оно што ненадарени мозгови не могу

да појме. Таленат је снага која се не да објаснити ничим тјелесним, али
исто тако ничим духовним јер функције талента су клервоајантне и
стоје изнад обичних функција разума и тијела недохватно.“ (176)
4. Дијалошко промишљање и супротстављање двије интенционалне

свијести, Филипа и Киријалеса, Крлежа није дао у виду њихова два моноло-
га, у којима би они декламовали своје животно „вјерују“, већ као двије живе
„усмјерене“ ријечи, у дијалектичком процесу прожимања супротстављених
ставова који толико подсјећају на сличне диспуте код аутора Браће Ка-
рамазових те је стога за сваку покуду Флакеров субјективни став како је
Крлежа са `овим тенденциозним и православним писцем био у сталном
сукобу.`422Те `драмске аристотеловске елементе у психолошкој прози` Фи-
липа Латиновића писац је дао у сукобу два вриједносна става о сликарству,
двије аксиологије, дијалектички прожете и оповргнуте.
Сличан сукоб мишљења као конструтивни принцип срећемо већ у Леген-
ди, гдје се Христос спори са својом Сјенком; господин „А“ дијалогизира са
господином „Б“ у Филозофским есејима, Кунеј у новели In extrimis полеми-
ше са доктором Валтером, Младић се У сјени генијалног бискупа бори са
својом сјенком итд. У њиховом обликовању препознају се све одлике „драм-
ског мишљења“, мишљења у драмском проседеу, по чему је препознатљив
цјелокупан стваралачки опус аутора Филипа Латиновића. Оно што је посеб-
но карактеристично за Крлежин приповједни поступак, који га у поредбеној
равни још једном доводи у везу са великим Достојевским, чије бројне им-
лицитне и експлицитне утицаје препознајемо, садржано је у томе што је у
оваквој врсти дијалога успио да споји два потпуно диспаратна лика који
у једној литерарно проосјећаној есејизованој форми износе управо су-
протне погледе на свијет. Ови ликови се у објективној стварности ника-
422 Ријетко се у свјетским размјерама могао наћи малициознији и управо шовинистички и ликвида-
торски испад једног јудејског пропагандисте наднационалне књижевности од овог прецијењеној
тумача „наших“ књижевности, којег је могла да изњедри само балканска крчма.
264
да не би срели нити ступили у дијалошки контакт, а управо их је Крлежа

„натјерао“ да се споре као што је то умио на страницама бројних романа да
учини и ненадмашни дијалогички мајстор Достојевски. Управо ће Михаил
Бахтин, истражујући проблеме поетике Достојевског, скренути пажњу на
појам „анакризе“ као један од основних поступака сократовског дијалога,
на чијем траду је настао и овај Крлежин, несумњиво изложен утицају по-
етике Достојевског. Бахтиново образложњење анакризе гласи да се под њом
„подразумевају начини да се изазову, провоцирају сабеседникове речи, да се
сабеседник натера да изрази своје мишљење, и то да га изрази до краја“423
У поступку анакризе антички мудрац Сократ био је велемајстор јер је
„умео да натера да људи „говоре“, да обуку у речи своја мутна, али при-
страсна мишљења, да их осветле речју и тим самим разголите њихову лаж
и непотпуност.“424 Шта друго чини Крлежа у три поглавља овога романа
него што упорно „тјера“ Филипа и Киријалеса да уобличе своје мисли, своје
ставове, своје потиснуте стрепње. Чак и онда када се они сами томе на
својеврстан начин „опиру“, када резигнирано закључују, посебно Филип,
да то ионако ничему не води:
„Шта би човјек глухима тумачио глазбу? Нема смисла барбарима

објашњавати орфејске заносе, и што су заправо орфејске егзалтације!
(...) То још тумачити, као октаедре од љепенке, мозговима који појма
немају о тајанствености тога остакљивања? Чему? (...) То су све саме
мртве ријечи, а живот испод тога траје непрекидно, извирући из себе
у бескрајним варијацијама лијепог, несхватљивог, тајанственог!“ (175)
„Напутовао се доста, а сада га ту гњави некакав неурастеник

„одуховљењем материје“! Какво проклето одуховљење материје?“ (166)
5. Киријалесове ријечи, схваћене као монолог бродоломника који је

већ давно дошао „на задњи руб себе“ отклањају нам помисао да овдје поле-
мишу два лика – идеје којима је питање умјетности више аксиолошки про-
блем или интелектуална егзибивија; напротив. Свједоци смо беспоштеног
„провјеравања истине“ у име које аутор из својих јунака вади „системат-
ским редом све: и њихова запажања, и подражаје, и љепоте, осјећај животне
пуноће“ (159). Филип на крају пред Киријалесовом подмуклошћу предаје и
задње уточиште у којем је његов естетизам и артизам још могао да се оп-
423 М. Бахтин, нав. дјело, 172.
424 Исто.
265
стане – признаје немоћ властите умјетности. Киријалес, такође: ма колико

изгледало да је добио битку, у исходу је подједнако поражени као и његов
„медиј“, „у кругу своје властите сугестије“, мисли о самоубиству и смрти.
„Сергије Кирилович Киријалес гледа збуњеног, живчано подрованог

човјека пред собом и мисли о својим властитим животним подровано-
стима. „Кад би тај сликарски слабоумник знао како ту с њим разговара
један слабић, једна рушевина од човјека, сагњила стара крпа којом не
би нитко више могао да отре ничије обуће!“ (173)
Након обостраног разголићења, признања животног и креативног

неуспјеха, догађа се Киријалесово самоубиство, иако је у њему самом смрт
нарастала још од доласка у Костањевачку јужину. Тако се часом смрти завр-
шава дијалог ове двојице непомирљивих противника у којима су улози били
скопчани са самим животом; дијалог који се с подједнаким оправдањем може
замислити и као разговор Филипа са својом сјенком, при чему је Киријалес
симболизован у дијаболички дио његове свијести, „као реинкарнација Ђавла
и нечастивог“ (М. Енгелсфелд). Самостално, Киријалес је бриљантна тво-
ревина Крлежиног дијалектичког духа, ванредна антитеза хипертрофира-
ном интелектуализму сликара Филипа. С друге стране, сам дијалог је према
својој естетичко-философској, медитативној и психолошкој дубини, по на-
чину организације и размјештају ликова, издвојено поглавље у овом роману
и обиљежено у односу на друга. И не само у односу на ово дјело већ и уоп-
ште, у односу на сличне дијалоге написане у модерној прози. Ради се, без
сумње, о најрепрезентативнијем примјеру философско-полемичког дијалога
сократовског типа, који је апсорбовао Крлежин креативни метод у један еми-
нентно књижевноумјетнички контекст постајући његов органски дио. Као
такав, израз је високих естетичких захтјева Крлежиног стваралачког духа,
истовремено и поетски есеј и студија и расправа, „прожета умјетнички, а за-
снована ерудитски“ (Мате Лончар). Његов философско-естетички подтекст,
карактеристичан по мајсторском дијалектичком и дијалошком смјењивању
теза и антитеза, у којима је замаскиран најчистији есеј који функционише
као истина-формула, истина-идеја, као идеолошки став главног јунака и
његовог alter ega, Киријалеса, био је подједнако снажан као и естетичко-
умјетнички, а „поетско у њему онај квалитет што оплемењује интелектуално,
хисторијско, политичко и критичко.“425 Драматизујућа форма философско-
425 М, Лончар, Пјесник+ерудит+критик=есејист Мирослав Крлежа, Есеји и записи, Свјетлост
Сарајево, Школска књига Загреб.
266
полемичког дијалога Филип-Киријалес као вид дијалогичког наспрам моно-

лошког мишљења, највиши је образац критичко-поетског, односно, драмско-
дијалошког есеја о сликарству укомпонован у један књижевноумјетнички
текст.
Темељни атрибути есејистике овог типа јесу да у њој „проговара из-
ворни пјесник, критик и мислилац, умјетник приповједач чије есејистичко
ткиво поприма облик поетске прозе.“426 Према ријечима Иве Франгеша,
„ти есејистички дијелови умјетничких текстова су функционални; нису
примарно есеји него мисао која је остала рационална али се, истовреме-
но, дигла на висину емоције; нису само плод „знања“ него „чувства“; нису
само структура, конструкција на којој почива зграда умјетничког дјела
него темељна претпоставка његове цјелокупне визије.“427 Потрага за том
„темељном претпоставком Крлежине цјелокупне визије“, а тиче се про-
блематике „стварности“ у умјетничком дјелу, у чему се нипошто не може
ставити знак једнакости између довршеног дјела и његових ранијих најава
јер би то значило потпуно несхватање проблема умјетничког стварања, до-
вела нас је управо до есеја као карактеристичног, типичног „крлежијанског“
облика његовог умјетничко-идеолошког мишљења. Разлажући роман По-
вратак Филипа Латиновића по линији којом нас је водила наша почетна
интуиција, потврдили смо како је поетски дискурс уистину дискурс који
асимилује све друге дискурсе, те да је управо на есејистичком казивању,
тим Крлежи омиљеним дидаскалијама које су у доцнијим дјелима доживјеле
своје разноразне метаморфозе, почивала цјелокупна визија овог романа о
једном сликару и једном повратку, али и магија Крлежиног стила.
У позадини овог ванредног романа као лајтмотив који сустопице прати
тог сентименталног неурастеника Филипа Латиновића као сјенка латентно
је присутан сликар Георг Грос са својом поруком о „изразито класном кон-
цепту умјетничког стварања“.
426 М. Лончар, нав. дјело, 77.

427 И. Франгеш, Хрватска књижевна критика: књ. X, Загреб, 1966, 27.
267
Поетика промјене властитог имена
Елементи душе су за сваког човјека, ма којој он
култури припадао, божанства унутрашње митологије.
Освалд Шпенглер
Имам га ја, имаш га ти, имају га сви – и живи и мртви.

Народна загонетка
У раду се освјетљава ономастички феномен промјене властитог имена као

елемента душе, настао као продукт својеврсног конвертитства (преобраћања)
у најновијем грађанском рату, а који се манифестује у томе да се власти-
то име из одређеног националног именослова замијени за слично из дру-
гог, „пожељног“ именослова. Указује се на граматику тих промјена и на
посљедице по комуникацију као процес конкретизације у језику.
Бог – чедо свога имена
1. Име, властито име (грч. idion onoma) још је по библијској Књизи

постања, дакле, од првих људи Адама и Еве као „стварности шесте ноћи“
којима је сам Бог удахнуо име, било знак и посредник на путу ка истини
бића – али не и биће само. По чему иначе памтимо Адама ако не по имену
његовоме, које је као најкраћа, најдословнија и најсвеобухватнија човјекова
евиденција засвагда надживјело његов краткотрајни гријех, „кушање плодо-
ва са дрвета сазнања“ ако је гријеха уопште и било. Тако се именом првих
старозавјетних људи, Адама и Еве, враћамо на почело имена као знака
бића, у чијем је прапочелу и сам Бог – чедо свога имена и дио магијске
кулуре по којој „постоји идентичност човјекове душе и његовог имена“428.
Колико је стога био у праву мајстор Екхарт, духовник, бесједник и јеретик
428 Зб. Моћ имена (О Исусовој молитви), Светигора, Цетиње, 1977, 15.
269
XIII стољећа када је слободоумно проповиједао да `Бог постаје Богом када

створења изговарају његово име`.
Непрозирни библијски текст евангелисте Јована звонко нам дозива ту
исконску транспарентност, колико и непреступиву дистанцу имена и бића.
Би записано: „Од искона бијаше слово (ријеч, логос). И слово бијаше у
Бога. И Бог бијаше слово“. Библијски, дакле, Бог бијаше изворно јединство
имена и бића, праједно, срце истости. Тај зов изворне неарбитрарности
(непроизвољности) засвједочује нам се већ на првим страницама велике
књиге, гдје Бог не само да ствара све постојеће већ је и први именодавац
свега што ствара, али тако да ријеч његова претходи стварању свијета. Бог
прво изриче ријеч „свјетлост“, па тек потом ствара и свјетлост саму, ријеч
„небо“, али и небо само, ријеч „земља“, али и земљу. О томе „дану битка“
засвједочује нам библијски митопоетски запис: „И Бог рече: Нека буде
свјетлост. И би свјетлост“.
2. Тим чинодејством лик првог богочовјека Адама улази у космички

свијет бића и ствари као у диференцијални свијет означитеља бића и ства-
ри. Утолико ће и пустош прогнаника из Еденскога врта бити милостиво
човјекољубива јер су, мада прекршитељи закона, спознајом језика као имаги-
нарног супосредника овладали пустошем реалног, те као његови именодав-
ци постали његови господари. Јер како другачије тумачити прародитељски
прекршај – кушање плодова са дрвета сазнања, од којег наводно потиче сав
њихов и наш гријех – до као спознају језика, тог „суштинског прелома у
тоталитету“ (Дерида) из којег све исходи и у који све увире. Тек спознајом
језика, тог надрагоцјенијег плода са дрвета сазнања, успоставиће се ин-
тенционална свијест Адама спрам Еве, као свијест нашег Ја спрам Другог.
Треном те апсолутне спознаје свијета као језика, послије које нема повратка
на старо, а само зато што је језик уписан у матрици људског у апсолутној
димензији као иманентност човјекова и настао је одједном, бесповратно ће
се изгубити еденска самоспознатљивост429, саморефлексивност, да би потом
први човјек као изгнан ушао у бесконачну означитељску димензију свијета.
429 Од изгона из раја човјек је стигао до отвореног богоборства, чији знак је жиг звијери, број 666.
Ширење овог симбола као видљивог знака очекиване побједе Јевреја над свим гојима, који је
изворно значио тежину злата у талентима донесену Соломоновом храму сваке године од свих
покорених народа, као печат антихриста намеће се свуда. Срећемо га у продавницама у виду бар
кода, појављује се у банковним системима, да би се додавао и бројчаном новом имену човјека,
недвосмислено покушавајући да зароби самог човјека у облику биочипова, за које неки још
увијек мисле да су фантастика.
270
Све је то тако док питање именовања неупитно промишљамо на темељу

митопоетског и у библијској редукцији претпостављеног праједног језика
када је рушењем Вавилонске куле, у неповрат, као казна људскоме роду, иш-
чезао једнородни језик, а из њега се, као из Пандорине кутије, изродила
вавилонска „змешанција“ језика чијем се роду до дана данашњег уз сав мар
антрополога не може са сигурношћу одредити коначна бројка, већ се мније
да их има око 5000. Постојањем толиких језика и, казано хумболтовски,
толиких велтаншаунга и само име Божије као знак, па макар и врховног
бића, постаје тек знак међу осталим знаковима, те као такав дијели судби-
ну свих других знакова који су дефинисани арбитрарношћу, што ће рећи,
произвољношћу односа ознаке, сигнанса (франц. signifiant) и припадајућег
означеног, сигнатума (франц. signifie).
Утолико ће и сама ријеч Божија бити LEX DEI Јахвеа, Брахме, Алаха или
њихових вјеровијесника или синова Божијих Буде, Мојсија, Исуса Христа430,
Мухамеда, који су „слика Бога на земљи“, па тиме и најпотпунија сличност
са Богом јер су „божанског имена“. По њиховом „лику“ створени, односе се
спрам Бога као што се појам односи према бићу, као „дословне метафоре“,
у оном смислу у којем `метафора доводи до спознаје саме ствари, као при-
ближиште самој суштини или правој истини`. Тако је име Бога једино право
име у оном смислу у којем Дерида са извјесним заобиласком каже: „Једно
име је право када има само један смисао. Боље речено, само у том смислу
оно је има заправо говорећи. Једнозначност је суштина, или тачније телос
говора.“431
Арбитрарност/неарбитрарност антропонима
1. У сваком погледу постаје нам знано да је име човјеково властито

мјесто , мјесто његове истине, а чин именовања иманентно људска одред-
432
ница. Међутим, да ли одмах рећи да управо чином именовања ступамо на

најсубверзивније тле означитељске праксе, једине праксе у строгом значењу,
430 За нас је најважније име Исус Христос, које у себи садржи скоро цјелокупно догматско учење
Цркве.
431 Ж. Дерида, Бела митологија, Братство-Јединство, Нови Сад, 1990, 54.
432 Најстрашније од свега је отвореност и добровољност у прихватању шировованог шестоцифреног
броја-имена, бројчаног знака, личног броја, који Американци већ показују кад се запошљавају,
кад иду да служе војску и у другим ситуацијама. Идентификациони број на мјесту хришћанског
имена обезличује право име и као да не припада конкретној особи већ ономе ко јој га је додијелио.
Оно ни у којој мјери није повезано са својствима онога који се нумерише него подвлачи моћ
онога ко нумерише.
271
схваћене на трагу модерне сосировске лингвистике као језичке дјелатности

(langage), а сасвим конкретно на тло ономастике, лингвистичке дисципли-
не која се по природи свога одређења бави и изучавањем категорија ан-
тропонимских система. Закратко пренебрегавајући истину да је од почетка
човјечанства, од древних времена, именовање као надијевање имена човјеку
у себи садржавало, а и данас садржи и те какве атрибуте обредности433 и
представљало својеврсну митопоетску иницијацију434 човјека путем ријечи:
Христос435 „прозива“436 Симона – Петром / Петар-стијена), а Јахве Јакова –
Израелом; „Људи су вјеровали у магичну силу дејства слова“ (Синенко), те
имало ритуалну димензију удахњивања душе (Nomen est omen)437, обрећемо
се у данашњем времену ономастичке праксе. А она као и остале постварене
науке модерног доба дијели све успјехе, али и заблуде врхуњене у резултати-
ма шире схваћене нововјековне традиције која, освједочени смо, доживљава
свој `означитељски декаданс`.
Ипак, да не бисмо у погледу имена и именовања као процеса старог колико
и људски род пребрзо запали у лингвистичку симплификацију, те да би нам
„етиологија случаја“ о којем ћемо говорити, а то је питање преименовања,
промјене властитог имена, била сасвим разговијетна, окренућемо се закра-
тко унатраг, позитивним лингвистичким чињеницама, без бојазни да би нам
наш „еуридички“ проблем могао ишчезнути. Под условом, наравно, да сви
говоримо о Еуридици, а не о некој Персефони. Обазирући поглед унатраг
зауставиће нам се на мишљењу старих Грка, који су се, поред Индијаца,
први системски бавили философско-језичким питањима поријекла језика
и његовог односа према мишљењу и стварности. Етимолошка испитивања
имена, којима се први бавио Платон438, била су усмјерена према тражењу
433 Као што Богом дано име спаја човјекову душу с Богом представљајући анђела заступника
човјекове душе који утиче на формирање карактера и личности човјека, тако и број који се
данашњици употребљава умјесто имена спајајући се математички с компјутерским досијеом
води формирању виртуелног двојника или демона који опседа човјека.
434 Томе насупрот стоји бројчано, нумеричко име као дио глобалног програма компјутерског
зомбирања, које је почетак посљедњег пута којим је кренуо крајње посвјетовњени јудаизовани
Запад.
435 Зб. Моћ имена (О Исусовој молитви), Светигора, Цетиње, 1977.
436 „Призивати име једне личности значи учинити ту личност стварно присутном. Име оживи кад
га неко спомене. Име одмах дозива душу коју означава; зато је од тако велике важности само
казивање имена.“ Зб. Моћ имена, 16.
437 В. Николић, Nomen est omen (ономастички прилози), Ужице, 2009.
438 „Према схватањима аналогиста језик није ствар конвенције већ постоји потпуна хармонија
између гласовног склопа ријечи и значења. Поред те врсте аналогије између звука и значења,
још код Хераклита јавља се идеја о идентичности разума са цјелином језичке структуре, која ће
касније бити веома плодотворна, посебно у универзалистичким теоријама језика.“ У: М. Ивић,
Правци у лингвистици, Библиотека XX век, Београд, 2001, 27.
272
„збиљског“ садржаја имена, стварног и првобитног односа између имена

као језичког знака и феномена (бића) који он означује.Тим проучавањем су
се бавили они философи који нису вјеровали у арбитрарност лингвистичког
знака и чије етимолошке анализе имена почивају на фонолошким подудар-
ностима. Отуда и њихово питање да ли бића по природи имају своје име или
се оно, као што тврде софисти, тек по договору везује за то биће. Другим
ријечима, да ли у основи знака постоји митско-симболско јединство знака и
бића, тј. имена које бићу припада као његов облик, боја очију и томе слично.
Тако је Платон439 у „чувеној распри између „натуралиста“ респ. реалиста
са „конвенционалистима“ респ. „номиналистима“440 неарбитрарност једног
имена тумачио тиме што му је проналазио синоним, сједињујући обе ријечи
у једну ријеч која је опет била ријеч са познатим значењем и то је значење
бит ријечи коју именују прве двије.
Међутим, поставља се питање да ли је знак који се од означеног не
разликује уопште знак који, дакле, треба да упућује ван себе, ка означе-
ном или је он ствар сама. Јер ако би знак Кратила (Платонов Кратил) био
потпун, имали бисмо два Кратила (Платоново питање о „добрим“ и „ло-
шим“ именима). На крају закључујемо: ако означитељска неарбитрарност
означитеља искључује његову природну одређеност, тада је она управо до-
каз арбитрарности означитеља, тј. недостатка његове непосредне/природне
одређености, ослона у бићу самом, чији једини ослон постаје свежањ слова
или гласова који га, истина, повезују са осталим означитељима, самим тим
што га од њих разлучују. Напокон, да име као језички знак није на овај на-
чин арбитрарно, у дијахронији се језици не би могли развијати (ако би се
уопште и развијали), па, према томе, не би постојала разноврсност језика;
наиме, неарбитрарни, условљени знакови морали би у свим језицима бити
исти, а тада би то био један језик. С друге стране, ако су знакови арбитрар-
ни, природно је да су они у свим језицима различити и свака сличност или
идентичност међу њима заправо је мало вјероватна и неочекивана, те нас
мора навести на помисао да је нечим проузрокована.
2. По свему је јасно да у језичком, па тиме и ономастичком систему ан-

тропонима, као што је назначио Фердинанд де Сосир, влада принцип арби-
трарности лингвистичког знака, по коме веза имеђу израза и садржаја уну-
439 О античкој филозофској школи Платона и Аристотела са дефиницијом ријечи која је наговијестила
Сосирово поимање језичког знака шире у: В. Половина, Семантика и текстлингвистика, Бео-
град, 1999.
440 Р. Симић, Реч као лингвистичка јединица, Књижевни језик, бр. 1, 1978, 17.
273
тар једног знака није ничим у природи тога знака или у природи преслика-
ног изванјезичког универзума мотивисан. Односно, „властито име именује
– али нема значења“ (Зареба), „има референте – али не и смисао“ (Мил и
Витгенштајн); другим ријечима, ни у означитељу ни у означеноме не постоји
ништа што би условљавало повезивање одређених израза са одређеним
садржајима. Међутим, када је једном таква веза између означитеља и оз-
наченог установљена, она постаје конвенционална, друштвено нормирана,
пошто је то једини начин да се одржи сталност у комуникацији. Ријечју,
између ова два елемента успоставља се релација придруживања специфична
за сваки знак. Она омогућује да судионик комуникационог процеса препо-
зна израз неког знака, што важи и за домен означеног. То што се препознаје
израз или садржај неког знака значи разумијевање, које се као битно иш-
читава управо онда када једна ријеч има више смислова. Међутим, у сва-
ком засебном језику и вишезначност је коначна, а различита значења огра-
ниченог броја, довољно разговијетна и међу собом препознатљива. Тако
је, дакле, препознавање израза и садржаја у једном језику разумијевање и
рашчлањивање полисемије, чији је број значења увијек ограничен, па тиме
и број значења властитих имена, чији је предзнак – човјек.
Име – чувар заборава
1. Шта се збива када се у систем антропонима једног језика, у на-

шем случају – српског, унесу антропоними из другог система именовања
јер се може претпоставити да се тиме нарушава структура антропоним-
ских категорија па и сам ономастички систем. Наиме, ако је поредак ан-
тропонима симболни поредак истине о бићима похрањен у именима, у
којем се наизравније сусрећемо са митском димензијом језика, именима
као митологемама,441 то је начин да се сачува практички значај говора једино
ако је он ослон истине, а не њен одраз. У супротном, долази до промјене
„ствари саме“ односно доводи се у питање говор као пракса, рекосмо, једина
пракса у строгом значењу, а тиме и сврха и смисао језика. И напокон или,
прије свега, чиме је ова појава проузрокована, који су је екстралингвистички
фактори учинили језичком и, као таквом, читљивом?
Ономастичка појава промјене властитог имена у садашњици, као „кон-
вергентно подешавање у правцу говора другог“, дио је глобалног проце-
441 Т. Павловић, Од језика ка миту, Нови Сад, 2013, 7.
274
са историје, процеса растакања човјековог природног тла, ако под њим

разумијевамо језички оток који је по свему представљала некадашња
авнојевска БиХ. Слободније речено, ријеч је о језичком архипелагу са три
отока повезана генетском и контактном сродношћу која је проистекла из
историјске и просторне блискости, „чије се разлике указују као ограничења
сличности, и обрнуто, сличности се сагледавају као ограничења разли-
ке.“ 442 Тај архипелаг чине три културе у контакту, са једним конституиса-
ним језиком, српским, и два конституишућа политичка језика, хрватским
и бошњачким/босанским. И као што је већ одавно утврдила географска
лингвистика, сваки па и ономастички процес промјене властитог имена у
језичком систему јави се најприје на ужем подручју, у овом случају тамо
гдје је сила репресије и принуде била већа, а то ће рећи у великим гра-
довима као што су Сарајево, Зеница, Мостар, Бања Лука, да би се потом
проширио аритметичком логиком. Тај процес видљив као ономастички,
а потом социолингвистички и психолингвистички, у директној је вези са
етноисторијским, конфесионалним, националним, регионалним, шире, ан-
трополошким чињеницама, а најшире, токовима глобализације који иду у
прилог стварању свјетске нације, у којој би границе између језика и народа
биле „прозирне“. Утолико, стварно стање ове ономастичке појаве својом
комплексношћу увијек изнова надраста и најсвеобухватнији унутарјезички
модел у оној мјери у којој је сама историја на просторима БиХ никад до краја
неиспуњена игра социолингвистичких хоризоната очекивања будући да се
нису пренадијевала само лична имена него, тим слиједом и називи градова,
села, па и саме државе, при чему су једни засвојатали појам „Босна“, док су
га се други одрицали.
Етногенеза преименовања на овом трусном геополитичком дијелу Хелм-
ског полуострва одавно је знана и има своју трагичну историју познату као
историја јереси, отпадништва, преобраћања, однарођивања, унијаћења,
сваковрсног прозелитизма, покрштавања, а потом прекрштавања, тј.
покатоличења, турчења, поњемчавања (германизације), сваковрсне, вјерске
и културне асимилације која сеже до етноцида; исписана непогрешиво и
као таква сачувана од заборава у властитим именима (и презименима), као
забиљежен траг одустајања од сопственога српског националног идентитета,
било под притиском или на наговор различитих околности. Преименовање
је тако најизравнији доказ тога „домунђавања са временом“, увијек дубоко
лично и трауматично, а што је у исходу значило пристајања да се нацио-
442 Р. Бугарски, Језичке разлике, Српски језик 1–2, Београд, 1996, 399.
275
нални идентитет трампи за „ово или оно“, па и за слово, које се показало

памтљивије од свих других доказа.
2. Име је за појединца443, подједнако као и за читав народ било и

остало чувар и јамац сјећања, али и извор заборава. Управо је зачуђујуће
у којој мјери је име чувар заборављеног битка једног народа и колико
отклања тај заборављени заборав који, иако нејезички, нужно постаје сфе-
ра језичког будући да је упућен на језичку артикулацију. Присуство овов-
рсних „означитељских прекорачења“ у живој садашњости као формама
новосвјетскопоредског унијаћења које најчешће не прати религиозни обред
преласка на другу вјеру, резултује имагинарним „крпежом“ на плану имена,
који се гради на чистој могућности језика која га евидентира и омогућује.
Сљедствено томе, свака критика друштва у којем се име отуђује од субјекта,
у којем једно вријеме „вреба“ име, неминовно подразумијева критику језика,
друштвене дјелатности као језичке дјелатности. Акт промјене властитог
имена као носиоца непожељног националног идентитета у окружењу које
је друге етноконфесионалности, није исходишно само језички чин већ је
продукт (не)дјела историје, и то посљедњи у низу који се објављује у живој
садашњости српског језика. Он рјечито указује колико смо у свему зависни
од језика, ухваћени у његову испреплетену мрежу, те како једно вријеме
идеологизације и политизације, да не кажемо гетоизације појединаца и на-
рода, своју дијаболичку репресивност исказује управо тиме што атакује на
име као носиоца националног идентитета, језиком откривајући још један
трагични аспект људске судбине.
Типови преименовања властитог имена
1. Свака „промена имена означава одлучујућу промену у животу човека,

као, на пример, кад Аврам постаје Авраам (Пост. 17, 5), или Јаков постаје
Израиљ (Пост. 32, 28). Исто тако Савле после свога обраћања у хришћанство
постаје Павле (Дел. ап. 13,19) и монах при давању завета добија ново име,
што обично не бива по његовом сопственом избору, да би се тиме означила
коренита обнова кроз коју пролази.“444
443 Час проглашења мртвим римског папе одвија се након што се прозива по своме крштеном имену
и ако се не одазове, значи да је мртав.
444 Зб. Моћ имена (О Исусовој молитви), Светигора, Цетиње, 1977, 15.
276
Шта бива са именом у означитељском систему антропонима одређеног

језика када се „на наговор времена“ оно преименује? Потискујемо засад
социопсихолошке, психолингвистичке, неуролингвистичке, когнитивне и
друге посљедице те промјене, чијим би се страживањем битно унаприједило
сазнање како ванјезички разлози неријетко пресудно утичу на оне језичке.
Лингвистички гледано, могуће је васпоставити чудесну граматику тих
преименовања, артикулисати једну логику мање видљиву, али једнако си-
стемски сређену. У основи, преименовање прати превођење антропони-
ма из српског именослова, фонетски, морфолошки и лексичко-семантич-
ки сређених по правилима српског језика, у антропонимски систем дру-
ге нације, хрватске или бошњачке, иако постоји и реверзибилан процес
преименовања – узимања имена из српског именослова и на њега управо
скрећемо пажњу.
Прибјегавањем разноврсном „лукавству ума“, које у себи садржи сву
ирационалност жеље и „парадигматски талог жеље“, по правилу се тежи ка
томе да се поступком дивергенције у највећој могућој мјери сачува идентитет
старог имена у односу на ново, на плану језичког израза, да име „слично“
звучи или на плану садржаја, да „слично“ значи. Жртвујући живот ријечи,
што би рекао Хегел, нова имена најчешће имају лабаву везу са именима слич-
ног облика у изворном антропонимском систему или је дошло до толико-
га удаљавања да се њихова значења тек дјелимично преклапају или се не
подударају ни у једном контексту. Преводећи српске антропониме у хрватске
или бошњачке и поред највеће фонетске, морфолошке или значењске слич-
ности никада се не добија потпуна еквиваленција будући да у промјени имена
никад не постоји adecquatio већ увијек асиметрија, сужавање, проширивање
или дјелимично преклапање плана израза или плана значења.
Премда идеалистички оријентисана, лингвистичка учења заговарају
да у принципу не постоје еквивалентне јединице јер се ради о различи-
тим антропонимским системима, проистеклим из различитости религија
и култура, дакле, тог ширег изванјезичког универзума, чије упоређивање
по сличности не скончава у антропонимским еквивалентима типа Јован/
Иван, а који спадају у елементарне облике превођења имена као антропо-
нимски интернационализми – модел овог типа и те како је дјелатан. Такво
ново, а у основи посуђено име постаје калк (амалгам) старог; између њих
увијек има извјесне фонетске сродности и значењских трагова који се као
архисема, генеричка сема, могу пронаћи у многим тим именима, а који се
као „оштар врх“ љубоморно настоје да сачувају. Другим ријечима, између
старог и позајмљеног имена, које претендује да буде синонимско, увијек има
277
извјесне саобразности настале механизмима метафоре, метонимије, синег-

дохе и платисемије, извјесне аналогије, у оном смислу у којем је „аналогија,
метафора у најбољем смислу“, штоје Аристотел често истицао у својој „Ре-
торици“. Зашто аналогије као метафоре? Па управо зато што метафора као
троп сличности не установљује сличност између означитеља и означеног
него, као и остали тропи, између два имена од којих једно означује друго.
2. П р в и тип преименовања чине антропоними који припадају реду,

условно говорећи лексичко-семантичких еквивалената, То су антропоним-
ски парњаци типа Илија/Алија, Марија/Мејрема, Јосип(ф)/Јусуф, Мојсије/
Муса, Абрахам/Ибрахим, Самуел/Смаил. Међу овим антропонимима, ма-
кар у дијахронији постојао поред фонолошке подударности и заједнички
елемент значења за семем модела (српски антропоними) и семем реплике
(бошњачки, шире, муслимански арапско-турски антропоними), дошло је
временом до промјена значења или чак до губљења семантичког обиљежја
имена које је оно имало у хришћанској антропономастици.
Д р у г и тип преименовања представљао би фонетску еквиваленцију.
Она подразумијева формалну сличност, а значењску разлику, односно по-
дударност антропонима само на плану израза као дио фонетског калка.
Начин настанка ових антропонимских парова се са извјесним оградама
може подвести под паронимске антропониме који се готово изједначавају
са хомонимима. Таква формална сличност подразумијева разлику у једној
морфеми, суфиксалној, префиксалној, инфиксалној или лексичкој, као у
примјерима; Тања/Танија, Сенка/Сенија, Сања/Санија, Анка/Ханка, Мара/
Амира, Маја/Мајда, Рада/Раза, Нада/Сенада, Чедо/Едо. У настанку оваквих
парњака функционише механизам „лажних пријатеља“ како га је именовао
Михаило Поповић. „До појаве `лажних пријатеља` долази по плану односа
између означитеља и означеника неког лексема када у различитим језицима
постоји идентичност (или чешће препознатљива сличност) означитеља, док
између означеника постоје разлике.“445
Т р е ћ и тип преименовања односи се на семантички калк. До њега до-
лази ако фонетску подударност није могуће провести и када се покушавају
пронаћи садржински, значењски еквиваленти, као дио семантичке
еквиваленције, па тиме и семантичког калка, типа: Зоран/Сабахудин,
Љепосава/Мелиха, Цвијета/Зехра.
445 М. Поповић, Механизам настана „лажних пријатеља, Српски језик 1-2, Београд, 1996, 357,
278
Ч е т в р т и тип преименовања односи се на морфолошко прилагођавање

или калк. Ако се не може пронаћи семантички еквивалент, прибјегава се
„досјетки“ да се дио имена, морфема, замијени формално или садржајно
блиском морфемом из другог антропонимског система као дио морфолош-
ког прилагођавања. Морфолошком адаптацијом тражи се блискост са ста-
рим именом барем на плану морфема, како би се сачувао минимални траг
сличности са старим именом па су у том погледу рјечити фонолошки блиски
или мање блиски облици једне исте морфеме, попут: Миро/Емир, Мирна/
Мирзета, Василија/Фазлија.
У свом том процесу преименовања на важности добијају темељне, лек-
сичке морфеме, које су носиоци основног значењског садржаја и на које се
придодају све остале морфеме, а ови се први доживљавају као коријени (ети-
мони) имена, као у случајевима: Мирослав, Крстислав, Војислав. Промјена
само једног слова у морфемској, двотематској бази познатој још у прасловен-
ском, а пренесеној и у старосрпски и српски, подложна је неарбитрарности,
будући да је и то слово лексичко-семантички мотивисано. Тако морфемске
базе Миро, Крсто, Свето, Војо имају творбено значење (Б. Ћорић), а дио
су семантизације имена на исти начин као и антропонимска база – слав
(Славољуб, Славен, Славко).
Овакве и сличне антропонимске базе у историјском развитку чувале су
и надограђивале ту мотивацију, а све да се не би изгубила разликовност
коријена. И овом приликом треба нагласити да постоји мноштво српских ан-
тропонима чија је коријенска морфема у синхронијској (морфолошкој) пер-
спективи најчешће изгубила разликовност спрам коријена у дијахронијском
(етимолошком) смислу, тако да су антропоними чији су коријени у
дијахронијском погледу били међусобно повезани током језичког развитка
у толикој мјери промијенили свој идентитет да је њихова заједника антро-
понимска база у синхронији непрепознатљива. Најновијим преименовањем
значењска разговијетност антропонима се још више загушује, нарочито
њихово творбено и разликовно значење, у оном смислу да се именовање
увијек односи на појединачно, а значење на опште (Nominatur singularia, sed
universalia significatur). Преименовањем се губи архисема у именима у оном
смислу у којем се та архисема чува у имену Павле/Савле или код многих сло-
венских имена у српском именослову који и данас имају очувано лексичко
и творбено значење уз јасну диференцијацију живе од историјске творбе
ријечи.
279
3. Као продукт „бијеле митологије“, те метафизике западног човјека,

како ју је назвао Дерида, биљежимо напокон примјер у коме као чину
номинализације који има (псеудо)конвертитски карактер долази до пот-
пуног брисања сваке сличности са пријашњим именом као гест потпуног
одрицања од претходног националног идентитета. Тим чином „одмах се
на први поглед види шта они тиме губе, мада се не види одмах шта тиме
добијају“ (Дерида). Ријечју, преузима се као мјера конвертитства фонетски,
морфолошки и лексичко-семантички други, „туђи“ антропоним па Алек-
сандар постаје Салих, а Ибрахим – Предраг (процес је и реверзибилан).
Такво промијењено име доживљава се као „дефлорисано и обешчашћено
повијешћу“, као „уштеда са непоправљивом штетом по власника“ (Дерида).
Тим чином преименовања име губи означитељску репрезентацију „тако да
субјекта који говори узалуд тражимо у поретку бића“ (Сафуан). Тачније, но-
вом имену припада неславна улога означитеља недостатка битка испод којег
никако да оживи и васпостави се „аутентични“ лик будући да је он трајно
обезличен (Деридин појам обезличења: lèf-facement). Слутимо, промјеном
властитог имена ни презиме (патроним) не остаје без означитељског по-
мака. Патроними се, ако су национално непрепознатљиви, у смислу да је
конвертитство у историји већ једном било учињено, задржавају у извор-
ном облику или се праве незнатни помаци типа: Рајић – Раић/Раич, до тога
да се узме типично друго, национално обиљежено презиме. Сусрећемо у
разуђеној језичкој пракси и случајеве узимања жениног презимена или чак
презимена жениног покојног мужа!
Промјена имена – симболно оцеубиство
1. Чак ни потпуном измјеном властитог имена и презимена није могуће

изаћи из зачараног круга разорног дејства означитеља. Ступа на сцену име
оца. Ново име показује се у пракси као празно мјесто у систему именовања,
којим се нарушава Име Оца, у ширем смислу, Закона, у којем је кривња пре-
ма Оцу плаћена жртвом, одрицањем управо оног што је добијено од Оца,
тако да је промјена имена својеврсно симболно оцеубиство. Тек у језику
ми откривамо ту забрану промјене властитог имена, као нарушавање За-
кона будући да сва цивилизација почива на закону Оца. Промјена имена
је својеврсна побуна против „реалног“ Оца. Тек у промјени имена Отац се
враћа као своје Име, које тим прије постаје снажније. „Мртав отац постаје
снажнији него што је био за живота“, рекао би Сигмунд Фројд. Уистину,
280
биљежимо случај у Бањој Луци када је један муслиман промијенио име и

презиме, па потом схватио да је Слободан, али Салихов. Упитао је матичара
да ли може промијенити име оцу који је већ одавно умро!
2. Испоставља се тако да је промјена имена на нивоу Симболног очи-

гледан доказ да се оцеубиство већ збило. Утолико је слобода коју појединац
узима за себе, та „грађанска“ слобода увијена у обланду демократских права
да свако може да промијени име, исклизнуће из непосредно-природног кон-
тинуума у којем Отац даје име Сину, чиме се нарушава ланац означитеља од
Претка ка Потомку. Симболно оцеубиство почесто се жели прикрити или
имгинарно попунити тиме да се задржава презиме, у највећем броју настало
од очевог имена. Тако исходи да је највећи ослон Очевог ауторитета сама
ријеч, име његово, које се биљежи уз властито, посебно у административним
списима као списима Закона, и тај ослон убиљежен је и у језику и у писму.
Овом приликом нећемо говорити о категорији руских патронима, гдје је име
оца најдословније „фетишистички-имагинарно“ сачувано. У том контексту
посебну мјесто заузимају „духовна“ имена у православном црквенослову.
Одрицањем од свјетовног имена добијеног од оца, често фетишистички ис-
посредованог преко кума, признаје се за духовног оца – Бог. Све указује да
је име човјеков посљедњи ослон, уједно знак и означено, оно што значи име
Мирослав и сам појам Мирослава, а свако слово у имену није тек спољашње
подражавање бића већ се спрам бића налази у метонимијском односу. Само
слово дио је означеног бића, собом носи траг диференцијалности, мада је
јединица која нема значење, али учествује у градњи значења својим дистин-
ктивним обиљежјима. Једно слово у имену није тек графема; оно значи, то
слово је живо и оно живи.
„Понекад уз помоћ једне завјере, једног слова, ријеч мијења пол или душу.
Пол је један самогласник“, тврдио је Жабес. Погледајмо имена Миро и Мира
гдје је слово носилац полне диференцијације, а тек акценат, дужина слога
која два имена раздваја и чини их национално разликовним као у именима
Мина или Злата, а сав идентитет и диференција је у дугом или кратком
самогласнику. Живот имена, али, које ли гротеске, коју је на еклатантан на-
чин потврдио посљедњи грађански рат, и живот бића, похрањен је дистин-
ктивним обиљежјима једног гласа. У зависности од нужде, „самогласници
испод њиховог пера личе на уста риба која су прободена удицом“ , коментар
је луцидног Жабеса.
281
3. Тако у губитку имена и његовом преименовању искушавамо сам гу-

битак битка када пред нас наступа изгубљено, занијекано име, а не његова
релација са субјектом; ступа пред нас име као бит, а не бит имена. Одсуство
пуног имена, од кога је каткад остао само реликт или чак ни то, није пуко
одсуство него управо присуство тога одсуства. Присутна цјелина пријашњег
имена обухвата све присутно и одсутно, пунине и празна мјеста, те бит,
смисао, наступа у празним мјестима реалног. Губитак се огледа у томе што
име није знак као и остали знаци, већ оно губи практични значај будући
да ново име није само замјена слова. Комплексни процес номинализације
нипошто није произвољан, већ је најдиректније везан за традицију у којој
буку у комуникацији изазивају „отпали“ сугласници или самогласници, на
концу акценат или акценатске дужине. Тако „отпали сугласник личи на от-
палу крљушт“, тумачи нам у „Бијелој митологији“ Дерида позивајући се на
истог Едмона Жабеса.
Ако промијењено име апстрахујемо од система именитеља који одређује
његов национални идентитет и расправљамо о његовом односу према
бићу самом, тада ми више не говоримо о истој ствари. Тада овакво име
постаје Имаго, каква су и тзв. умјетничка имена када, на примјер, Роберт
Цимерман постаје Боб Дилан. Чињеница да неко има два имена, старо које
се доживљава као пуно и ново које се, сљедствено томе, у означитељској
дијади доживљава као празно, Строс би рекао, „пријесно“, упућује на двије
„повијести смисла“ које остају нераздвојне у свијести оног који то име носи
(као Имаго) и у свијести Других, који га као таквог (не) прихватају коли-
ко год их нукали да „науче ново име“ и љутили се на оне који одбијају да
учествују у својеврсној означитељској лажи.
Пошто „жељи није допуштено језичко формулисање на нивоу `јавне
комуникације` без принуде“ (Жижек), то је продукт принуде, промјена
имена, често испосредован учинком „рада сна“ (Фројд). Утолико је анализа
начина, повода и узрока промјене властитог имена у принципу бесконачна
каква је и означитељска димензија свијета људског, а она нас неизбјежно
води и до Фројдовог психоаналитичког модела, који у основи разлаже однос
појединачној Ја са Другим. Тако би нас промјена имена у поретку симбол-
ног могла довести до закључка о „комплексу жртве“, у коме је избор новог
имена, на Фројдовом трагу, дио кастрационог комплекса, продукт симболне
самокастрације.
282
Ново име уписано бијелим мастилом
1. Питање које се намеће у сучељењу са овом ономастичком појавом,

која подлокава саму бит језика, а која почива на успостављању и очувању
чистих диференцијалних разлика, јесте: У којој је мјери промијењено име
уистину промијењено?
Настало због других и за друге, оно смјера на свој учинак мада је „чул-
на непровидност једног беживотног означавања“, бјелина око које се са-
биру репрезентације „Реалности“ (Сафуан), репрезент субјекта тек у тач-
ки у којој ишчезава „учинак“ старог имена уз питање да ли уистину икад
ишчезава.Ново име видљивим показује „недостатак“ старог, трауматски
неизговорљив, али зато није неизговорљива његова „операција“ јер она је
„оно што се провиди сваки пут када је изговорено једно име“ (Лакан). То
што ново име „смјера на свој учинак“ значи да смјера на легитимност у оном
смислу да задобије означитељску репрезентацију старог имена. Настало као
производ језичке репресије и парадоксалног језичког обрта, ново име се ве-
ома дуго показује испражњеним од стварног садржаја тако да са старим име-
ном успоставља својеврстан утварни однос, изворишно језички и језиком
запретен, али однос који доводи у питање фатичку функцију језика према
Јакобсону, у чијем жаришту је говорни канал и гдје се саговорник на ново
име одазивље са: Да, заправо не!
Овакав језички обрт, као одговор на питање које није било ни постављено,
проистекао је управо из околности да за језичку комуникацију није довољно
само познавање новог имена већ и његово разумијевање, а неки знак
разумијемо ако знамо под којим околностима га треба употријебити“ (Ту-
гендхарт). Пристајући на такво превратничко самодефинисање другог, ми
смо судионици у његовој означитељској лажи при чему шема знак – значење
не покрива шему знак – предмет, у којој неминовно долази до оштећења у
комуникацијској пракси као процесу конкретизације у језику. То комуни-
кационо оштећење продуковано је управо околношћу да старо име никада
није до краја ишчезло, да није пука одсутност, већ и даље игра и те какву
улогу. Овај обрт у свијетлом пољу свијести испосредован је наиме кроз језик
(што није могуће у језику није могуће ни у мишљењу) у оквиру парадигмат-
ског система, у коме старо и ново име чине означитељску дијаду, а у којој
присуство и одсуство играју динстинктиву улогу, с тим што је старо име
присутно у одсуству.
283
2. Да ли је ипак старо име у означитељскм систему сама одсутност?

Чак и под претпоставком да је промјеном имена избјегнута свака поду-
дарност са пријашњим, ново име губи предност у селекцији смисла над ста-
рим. Чак и кад постоји подударност на плану израза, присутни члан поду-
дарности губи предност над оним одсутним, а присутна цјелина пријашњег
имена обухвата све присутно и одсутно, празнине и празна мјеста. Тако
бит новог имена спознајемо управо у празним мјестима, одсуству старог, а
његов губитак (одсуство) искушавамо као бит. Пред нас ступа име само, а
не његова релација са субјектом. Дакле, пред нас ступа име као бит, а не бит
имена. Тиме долазимо и до бити језика који „није тек оно што јесте, него
цјелина оног што јесте и оног што он није, јер то што он није исто тако је
његов специфички недостатак“ (Жижек).
Све је то посљедица чињенице да свака јединица у језичком систе-
му задобија свој идентитет у диференцијалној разлици, у којој је једино
означитељ диференцијалан. Схватамо ли губитак предности присутног
члана над одсутним као лингвистичко питање првог реда, а не само ме-
тафизички, увидјећемо да управо одсуство пуног имена није празнина
без значења, већ чисто значење, бит проблема о којем говоримо. Баш то
подударање или неподударање (неистовјетност) са нејезичком ствари са-
мом (субјектом), што истинитост имена губи практички значај већ долази
као „изневерено ишчекивање“ (Шкловски), што именовање престаје да буде
непосредно-практички чин, што говор, обрнуто ишчитавајући Марсела Гра-
нета, „више не смјера прије свега на дјелатност“ већ постаје идеологем, де-
шава се у алијенираним друштвима у којима продукција ствари, дакле, рад,
подређује себи продукцију људи. У друштву у коме влада идеологем знака
дешавају се овакве промјене имена као интериоризација присиле. У свакој
спознаји о промјени имена зачас сијевне ужас диференцијалности чија пра-
ва димензија остаје прикривена, а коју ново значење собом носи. Утолико
је ново име трауматски неизговорљиво; оно не навјешћује само смрт имена,
оно је убиство имена, чије се ишчезнуће искушава као темељни губитак. Бит
новог имена спознајемо кроз губитак денотације. Зато се с правом може
устврдити да је ново име уписано бијелим мастилом.
3. Промјеном имена нарушава се хоризонт разумијевања, тај хори-

зонт заједничког смисла, а то је означено на чијем је мјесту бјелина, а у
којем значење једног имена не одређује свагдашњи контекст. Ако се „ре-
гистар означитеља успоставља из тога што један означитељ репрезентује
субјекат за другог означитеља“ (Лакан), онда су учинци новог означитеља
284
као означитељски захтјев другоме, иза којих не стоји субјекат него Имаго,
тек мрље од мастила и тој мрљи припада неславна улога означитеља не-
достатка битка. Тачније, човјеков битак се удавио у властитомм мастилу.
Тако сви учинци новог означитеља као означитељски интенционални не-
миновно пролазе кроз „означитељски спровод“ као продукт властитог
„домаћег мајсторисања“ (Леви-Строс), у митопоетском карактеру домаћег
мајсторисања у којем је употреба имена (франц. lùsage) може подвести под
појам трошења (l` usure) тог истог имена, те отуда библијски захтјев: Не
помињи узалуд име Божије! А име, казивао је Анде Бретон, „треба да пупи
без чега је лажно“.
Промјеном имена, нажалост, „жртвује се живот ријечи“ као што се кроз
властито име и за властито име „посвећује живот путем ријечи“ (Хегел).
Само именом и ничим другим бића ступају у постојање и губе постојање
од именовања. Иначе, „живе у тјескоби својих чинова, у ћумезу од масти-
ла (Жабес), као жртве lapsus calami, остајући цијелог живота да лутају за
властитим именом. Стога није случајно да грчка ријеч nome има заједнички
коријен са ријечју номади. Утолико бисмо се могли сагласити са чудноватом
граматиком питања Еуђенија Доната: „Ко(га) потписује Флобер?“ и његовим
одговором: „Умире се готово увијек у неизвјесност властитог имена.“
Поетика новог имена
1. На крају нам остаје да „прокажемо“ значење још једне ријеч из насло-

ва, која се као и тема промјене властитог имена одупире милости уобличења,
а то је ријеч „поетика“, не случајно увезана са промјеном имена као њен
нераздвојан дио. Зашто – поетика?
Управо зато што „ова нужност да се размијени своје постојање са или за
слово, да га изгубимо и да га добијемо“ (Дерида), није без пјесмотворства у
оном смислу да је „бити пјесник, то значи умјети дати ријеч“. Стога, ако је
име фигура човјека и постојбина његовог бића, а ријеч о имену увијек ријеч
о људском, онда је свака промјена властитог имена поетика смрти бића „које
не види себе да умире“ (Дерида), настала у сплету драме субјекта у једном
обесмишљеном времену идеолошке распамећености. Због тога су сви они
који своје име на наговор времена промијене, нужни пјесници – пјесници
из нужде, „који одузимају боју античким бајкама, а сами су тек скупљачи
бајки. Они стварају „бијелу митологију“ (Дерида), у којој је име својеврсно
„божанство унутрашње митологије“ (О. Шпенглер). Тиме је властито име
285
понижено на степен плитког пјесмотворства које његов пјесмотворац „мора

да брани разлогом и противразлогом па често долази у опасност да изгуби
нашу трагичну сапатњу“ (Ниче).
„Аде, гдје ти је Истина?“, зазивао је Свети Јован Златоусти. С пуним
правом. А с којим правом ови Орфеји бијеле митологије очекују Еуридику
ако „име никад не мијења суштину онога што се именује“446, па се стога на
њеном мјесту, као празно срце истости, може појавити и Персефона?
Име – гдје ти је Истина?
446 Ово је став бошњачког лингвисте Мидхата Риђановића о питању имена језика и националног
идентитета који има основа само кад се ради о српском језику. Једино у том случају „име не
мијења суштину онога што је именовано“.
286
Искон и смисао Santa Мaria della Salute
Нема живота мислима
за које се не залаже живот.
Л. Костић
Најсјајнији драгуљ у раскошној круни српскога пјесништва без сумње је Santa

Мaria della Salute Лазе Костића. Као и свако велико дјело, и оно је магнетич-
но привлачило генерације истраживача и тумача пјесничке ријечи не би ли
га коначно докучили, одгонетнули његове мнобројне смисаоне слојеве и, по
могућности, изрекли судове важеће за сва времена. Сразмјерно мајестетичној
љепоти ове Костићеве поеме, као подсмiјех судбине, прокрадале су се и нема-
ле погрешке у вредновању, које попут усуда знају да прате исконска пјесничка
достигнућа. Мислимо на критику прецијењеног Јована Скерлића, за кога је
Милан Кашанин с правом устврдио „да у нашим историјама књижевности
нема већих лудости, ни с више дрскости изречених, од оних које је тај
несрећни човек написао о Лази Костићу.“
Костићева „позница“
1. Као човјек и пјесник, Лаза Костић је припадао онима којимa су се

дивили и чудили, исмијавали их или мрзили, али које је мало ко волио јер
ни и нису волели сваког. Управо овако гласи Решетаров447 мисаони сажетак
исказан у његовој ванредној апологији и апотеози Костићу под називом
„Прометеј“448. Том вриједносно сложеном суду, који је остао важећи до данас,
он дописује и онај како ниједан српски пјесник није био толико прећуткиван,
сурово нападан и изругиван као Лаза Костић. Све док се не помене Santa
Мaria della Salute, а онда пред овом поемом све критичке примједбе згасну,
јер се пројавила наједном, у својој силној и неупоредивој љепоти, у зрелини
залазног пјесниковог доба као његов лабуђи пјев, посљедња пјесма коју је
за живота испјевао.
447 М. Решетар, Прометеј, у: Л. Костић, Песме 1, Матица српска, Нови Сад, 1991, 20.
448 Исто, 11.
287
Управо „завршница“, „позница“, како ју је сам назвао, она ће прерасти

све што је дотад потписао својим именом постајући заштитни знак свеу-
купног његовог пјесништва. На крају животног пута настало је тако, мимо
свих правила, једно ненадмашно лирско чудо у којем са жестином која се
није памтила ни у најплоднијим стваралачким данима, велики пјесник баца
предсмртни поглед натраг да би опјевао нешто што је било, а чега више нема.
Тако је, тек корак до гроба, Костић испјевао поему о непролазној љубави од
које, `од миља, те муке љуте` `он утече – а она свисну`!
2. Santa Мaria della Salute посвећена је неумрлој љубави од које је пјесник

`мудро` утекао, уморен питањем:
„Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?“
Престарјели пјесник на крају страдалног пута признаје како су се у часу

највећег искушења `две у њему побиле силе: мозак и срце, памет и сласт`,
да би након дугог и страховитог боја, напокон `вијугав мозак одржо власт`,
што је било равно `смаку свијета`, `свјетском слому` и `страшном суду`.
У срцу сломљен, спознавши кроз ужасну љубавну бол „зашто се мудрачки
мозгови муте“, раскајаном пјеснику чија је муза због њега изабрала смрт,
остало је само да чека да му се `она одонуд јави`, `кô да се Бог ми појави
сам`, да дође му у сан и открави душевни лед. Стога он жудно и с радошћу
ишчекује смртни час кад `најлепши сан му постаће јава` „мој ропац њено:
„Ево ме, нај!“
„Из ништавила у славу слâва,
из безњенице, у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!“
Потекла из грозничавих сновиђења, црног мрака „безњенице“, из које ће

се, увјерен је, избавити тек у спасоносном смртном ропцу, кад „прска глава о
тог живота хридовит крај“, та избавитељска смрт за Костића, пјесника једне
неумрле љубави, управо значи час `кад најљепши сан му постаће јава`. Ова
пјесма над пјесмама цјелокупног српског пјесништва, а не само Костићевог,
поникла је из дубоког молитвеног кајања и сазнајног просвјетљења да `све
што је срце снивало младо, све је то јаве сломио ма`; „за чим сам чезнô, чему
се надô, све је то давно пепô и пра.“
288
3. Santa Мaria della Salute предсмртна је молитва Богородици овог

несуђеног калуђера крушедолског, а некоћ `подсмјешљивог опонента култа
Богородице` (у есеју о Илијади) који се, казује нам Љубомир Симовић, „пред
крај живота приклонио пречистим скутима Божије Мајке – и то не хилан-
дарске или студеничке него венецијанске (а уистину критске! – М. С.) – да
би у најдубљем покајању пред њом изговорио своју пјесму-покајницу“449 и
прошаптао: Опрости, мајко света, опрости...
У њој се писац химне Јовану Дамаскину, најзначајнијем противнику
иконоборства, кроз разрешну молитву Богородици обраћа за опроштај
гријехова, називајући је „врелом милости“, „небесницом“, „мајком светом“;
тај „створ“ `на дну живота`, у предворју смрти, подвлачећи црту испод
својих страдања, међу најболнјим, испод непрежаљене љубави према `тој
златној воћки танталског рода`. Путем ове несравњиве визије, која има кла-
сични лирски облик ренесансних и барокних пјесама насталих у молитве-
ном духу, Костић се исповједно, опраштајући свима и сваком, моли извору
милости, зазивајући Богородицу именом Мајке, тражећи опрост што у од-
судном часу одлуке `памет стегну и срце стисну, утече мудро од среће луд`!
Ово је поема испјевана у славу незалазне љубави која траје и преко гро-
ба, остајући толико снажном да ће у часу преласка из `ништавила у славу
слава`, у поновном сусрету с њом, пјесник је увјерен, `звијездама помјерит
путе`. У Санта Марији се у једној космичкој визији пјева о вјечној љубави
која му и након толиких мртвих љета попут виле долази у сан и то „не кад
је зове силних му жеља наврели рој“, већ кад `њојзи гове тајне силе`...!
На раму пјесме
1. Шта су то својевремено исписали вријеме на барокном раму ове

исповједне поеме о једном недосањаном сну који је на јави био неостварљив;
којом пјесник покајнички признаје своју велику тајну, без зазора, како то већ
и бива у разрешним молитвама, своју никад не прежаљену, забрањену љубав
према далеко млађој дјевојци450, која не престаје чак ни након двадесет го-
дина ћутања о њој? Дјеца те силне љубави пјесме су његове, а најљепша
међу њима несумњиво је Santa Мaria della Salute.
449 Љ. Симовић, Белешке о Лази Костићу, у: Л. Костић, Песме 1, Матица српска, Нови Сад, 1991,
74
450 Л. Костић је Ленку упознао кад њему бијаше 50, а Ленки 20 година.
289
Које је то сјећање тако виловито-плаховито проговорило непуну годину

пред пјесникову смрт, тог 3. јуна 1909. године, када коначно завршава ову
завјетну пјесму, да би 26. новембра године 1910 умро?
На раму задивљујуће савремене поеме о трагичној љубави бијаше испи-
сана права животна драма сиромашног пјесника свјесног да „слобода није
ништа ако није здружена с богатством и испуњена културом и моралом“451.
Зарад оног првог, богатства, славни се пјесник у педесет четвртој години
одлучује на брак са богатом сомборском спахиницом, `немало притиснут
да се ожени пошто је пуних дванаест година био вјереник једне дјевојке`,
премда је волио Ленку Дунђерски,452 тридесет година млађу од себе, кћерку
најбогатијег Србина онога времена.
2. На раму ове потресне поеме вријеме је оставило траг у необичној

маргиналији која казује како је велики пјесник, свјестан непремостивих
раздаљина које га дијеле од Ленке, одлучио да је препусти за жену, али бољем
од себе, како је мислио, свом великом пријатељу из Пеште, најславнијем
српском и свјетском генију Николи Тесли. У писму од 12. јуна 1895. он нуди
Ленку за жену своме пријатељу ријечима:
„Хоћу да Вас женим! Знам шта ћете рећи, знам шта ћете помислити, па
ипак! Девојка коју сам вам наменио подобна је да савлада сваку женомрзицу.
Ја мислим да би и мртвог оживела, не само мртвог Дон Хуана, него мртвог
свеца. Збиља. Ономад сам је гледао у манастиру како целива неке мошти,
суху руку неког свеца, па у заносу од оног тамјана и од оне лепоте, чисто сам
се зачудио како да се она мртва рука не подигне да је загрли.
– Који је то светитељ, запитао сам калуђера до себе?
– То није светитељ.
– Него?
– То је светитељка, преподобна мајка Ангелина.
– А? Сад разумем.
Калуђер ме је погледао као да ме је разумео, а знам да ни не слути моје
мисли.
До сада је одбила читаву војску просаца. Родитељи јој се забринули: има
јој 24 године, а не бисте јој дали више од 20. Отац јој је мој најбољи пријатељ,
те сам дакако пријатељ и њој. Дуго сам се трудио да дознам узрок те немило-
451 М. Решетар, нав. дјело, 34.
452 Јелена Ленка Дунђерски (1870–1895), умрла је 8/20. новембра 1895. од тифусне грознице, како је
званично гласио разлог њене преране смрти, у Бечу, док је према чврстим назнакама извршила
самоубиство управо уочи свог двадесет шестог рођендана, на Светог арханђела Михаила, о чему
свједочи њен дневник.
290
сти, те једва једвице дознам. Њен је идеал Никола Тесла. Ја сам јој признао
да је то и моја давнашња мисао, али ми је навек било на уму како сте ви до
сада сву своју љубав посветили великој идеји, па немате времена ни мис-
лити на жене, камо ли на женидбу. Она се ипак узда како би вас обрнула...
Толико о девојци. (...) Ако пристајете, послаћу вам слику моје намењенице
и дознаћете њено име. Било како било, свакојако верујте да остајем навек
ваш пријатељ Лаза Костић.“
3. Ово писмо Костић је отпослао Тесли из манастира Крушедол гдје 453
се био повукао, ускоро након женидбе са Јулијаном Паланачки, с којом

се вјенчао 10. септембра 1895. године, а кум на вјенчању му је био његов
мецена и пријатељ Лазар Дунђерски, Ленкин отац. Младенци су свадбено
путовање провели у Венецији и, по свему судећи, ваљда са терасе хотела
„Бауер-Гринвалд“ или „Гранд Бретањ“, Лаза ће посматрати Канал гранде
и цркву Santa Maria della Salute, да би та црква постала лајтмотив његове
посљедње и најљепше пјесме.
Послије два мјесеца од вјенчања – `без два дана`, 8. новембра по ста-

ром календару те 1895. године, умире Ленка,454 баш када се у Венецији на
дан Светог архангела Михаила одлази на поклоњење православној икони
са Крита, Богородици Меssopanditise, „посредници мира“, која се налази-
453 Од јуна до септембра Лаза је чекао Теслин одговор, који је био одречан. Лаза ће потом Тесли
јавити за Ленкину смрт 19. децембра 1895. ријечима: „Видите колико сам се скањивао и ломио,
док нисам прекинуо да вам ипак пошаљем овај црни лист. Мени је била као сестра. Као што
видите, неће ни ваша биографија остати без романтике, најлепше, ал` и најжалосније. А ја сам
оставио жену – још прије Ленкине смрти – управо, утекао сам од пунице; имам их двије. Сад
сам опет у манастиру Крушедолу. Жена ме зове кући. Сад се погађамо. И то је романтика, је
ли? Сретан вам Божић и да Бог да да у новој години постигнете све што сте наумили. Навек
ваш пријатељ Лаза Костић.“ Пјесник Станислав Винавер у свом тексту „Како се родила песма
Santa Maria della Salute“ за окосницу интерпретације узима ову преписку око Ленке Дунђерске
између великог научника и великог романтичара, да би та несрећна дјевојка постала бесмртна
тек у Костићевој лабуђој пјесми. Том приликом Винавер је написао како `преписка између Лазе
и Тесле даје увид у срж оба ова занесена духа од којих је један хтио да вјерује само у романтику,
а други у древне праузроке и праскозорја. Елем: Лаза је заљубљен у Ленку Дунђерску, али се
оронуо не осјећа достојан ње. Тражи јој достојног мужа. Налази: Лаза је напунио романтичну
Ленкину главу Теслиним ликом. Она је досљедно вољела њега, Лазу: он се, Лаза плашио и гете-
овски побјегао од ње, у Крушедол. Ленка вјерује Лази. Кад није Лаза – нек је Лазин Тесла.`
454 Судећи према Ленкином дневнику, она се уочи свог двадесет шестог рођендана убила попивши
прашак за спавање. Посљедњи запис у дневнику гласи: „Сутра је мој двадесет шести рођендан.
Шта сам проживела за ових пет година? Само патњу. Љубав је патња и више не бих могла да во-
лим. А чему онда живот без ње? Довека седети у родитељском дому? Јер ја не могу више волети.
Да, сутра ми је рођендан. Дариваћу себе и Њега најскупоценијим даром: који је вечан и који се
не заборавља. Бар док он буде жив. Знаће Он. Разумеће све ...“
291
ла у базилици Santa Maria della Salute. Лази Костићу, који је због таште455
побјегао у Крушедол, о Ленкиној смрти јавља жена. Потресен вијешћу, он
одлази на њену сахрану у Сентомаш – Србобран о чему касније пише супру-
зи, која никад није сазнала за његову љубав према (кумици) Ленки:
„Ја сам већ недељу дана у Новом Саду. Био сам на погребу Ленкину. Ни
рођена сестра јединица није ми била милија од ње. Можеш мислити како
ми је. Црн ми је цео свет. Сутра идем у Крушедол и мислим тамо остати до
Божића па онда ћу морати у Загреб.“
Од тада он ће на јави да живјети са женом коју не воли, а у сну са дјевојком
која је због њега умрла. Своју позну непрежаљену љубав он повјерава
дневнику који води на француском „исписујући за време женине болести и
умирања своје снове, у којима му долази Ленка и у којима он са њом живи,
са сигурношћу очекујући да ће се узети на ономе свету. Остарео и болестан,
он не дели више сан од јаве“456, казује нам ова потресна факта увијек дубоко
емпатични Решетар.
4. Јулијана, та невољена жена „чији он није хтио бити Ромео“ (М. Ре-
шетар), умире за пјесникова живота, да би Лаза, ослобођен брачних завјета,
овом великом пјесмом запечатио свој пјеснички опус као, слободно може-
мо рећи, религиозни пјесник, онај који је прије исмијавао западњачки култ
Богородице, а којем су придијевали да се као пјесник поставио у „чудан
троугао: он се нашао између хеленства, (Тетида), католичког (Марија) и
православног хришћанства (Јевросима)“457.
Неки су се посве распојасано осмјелили да говоре о Костићевом дво-
струком односу према Богородици, посебно Винавер, писац монографије
о Костићу („Заноси и пркоси Лазе Костића“, 1963), јер је познато колико је
пјесник био ватрени борац против притисака католичке цркве и унијаћења,
о чему је пјевао и у својој трагедији Пера Сегединац. Са њему несвојственом
хришћанском сапатњом, Винавер устврђује: „Свакако да је највећим де-
лом посреди било пуко сујевјерје које га је све већма обузимало, у које
је грезнуо све више, што се год указивао живот суровијим према њему и
несхватљивији.“458
455 Пуница му је једном љутито ноћу узела лампу остављајући га у мраку на шта је он сутрадан
отпутовао у манастир Крушедол.
456 М. Решетар, нав. дјело, 35.
457 Љ. Симовић, Белешке о Лази Костићу, у: Л. Костић, Песме 1, Матица српска, Нови Сад, 1991,
77
458 Исто, 74.
292
5. Спрам суда несаосјећајног Винавера стоји Симовићева тврдња да

Костићу није било важно што му се Богородица јавила у својој католичкој
варијанти, што уопште није тачно јер се радило управо о православној,
критској икони. Било му је најважније изворно значење тог симбола јер „он
Богородицу није доживио као „над-религијски“ већ као над-човјечански,
над-православни, тј. васељенски општехришћански симбол“459, у којем је
пјесник „надрастао и свој византизам, и доспио на ону висину с које се није
видела граница између католичанства и православља, између Истока и За-
пада, Балкана и Византије“460. Шта рећи осим: колике погрешке у тумачењу
којима се ова метанаративна поема настоји да сабија у уске конфесионалне
калупе, што је потпуно супротно сељенским категоријама у којима Костић
пјева, мисли и осјећа. Поема је управо најдубљи израз васељенских путева
на којима ће у сељењу душе по смртноме часу, да срести своју несуђеницу.
Поему Santa Мaria della Salute, према исправном Симовићевом суду,
испјевао је „несумњиво религиозан“461 пјесник, чија „вера није исто што
и сујеверје“.462 У нашем виђењу, поему везујемо за трагичне околности
Ленкине смрти. Страшна вијест пјесника затиче у манастиру, након што се
вратио из Венеције са брачног путовања, које је дјевојку трагично отјерало
чак у Беч и у властито изабрану смрт, далеко од Лазе. Претпотопска тачка с
које пјесник пјева ову поему јесте она са терасе хотела у којем је одсјео са
вјенчаном женом посматрајући Канал Гранде и ту барокну цркву 463 звуч-
нога имена, у којој је највећа светиња икона Мајке Божје са Крита, којој
се иде на поклоњење управо на Аранђеловдан, на дан када је рођена и на
који је одлучила да умре због, мишљаше, неузвраћене љубави, она `воћка
танталског рода`.
6. Велики пјесник није у Венецију стигао са вољеном женом, него

са невољеном, у отаџбини оставивши своју „вилу“, непреболну Лен-
ку Дунђерску. Гледајући у мислима са Канала Гранде, из несрећне брачне
ложнице ту цркву посвећену Светој Марији од Здравља, како би рекли
459 Исто, 81.
460 Исто, 81. Костић је ту границу између Истока и Запада увијек видио, колико год се, због своје лич-
не трагедије, успео на висину са које се те граница, наводно, губи. Он се молио у католичкој цркви,
али пред чудотворном православном, критском иконом Мајке Божије, чији је дан прослављања
падао на Светог арханђела Михаила, на који се Ленка у Бечу убила уочи свог двадесет шестог
рођендана.
461 Исто, 75.
462 Исто.
463 Венецију су вољели и други наши писци попут Доситеја, Јована Суботића, Јаше Игњатовића и
других.
293
Далматинци, а Винавер, Госпе Спаса, прожет силним кајањем, Костић ће

то стање своје ломне душе, која је годинама била под теретом забрањене
љубави, смоћи да искаже тек кад га од гроба буде дијелио само корак. Тераса
венецијанског хотела с које у вјечност посматра знамениту цркву поприште
је највеће душевне битке, одакле велики пјесник и још већи патник одашиље
своје покајничке јецаје пут базилике на излазу из Канала Гранде. Молитве-
но „опрости“, поред осталог и према самој цркви, у којој се чува иконопис
Богородице, вапај је онога који је у одсудном часу највеће животне одлуке
послушао разум, а не срце!
Пјесниково кајање се потом стапа са осјећањем непреболне љубави пре-
ма дјевојци коју је силно волио464, прожето чврстом надом да ће се поново
срести на ономе свијету, и то управо као муж и жена. Зато смрт за пјесника
нипошто није крај, већ управо почетак вјечног живота у рају у коме га чека
та златна воћка након дугих година „безњенице“. У молитвеном вапају,
ишчекујући да тај час кад `звијездама ће пореметит` путе`, коначно дође,
потекли су стихови покајничке тронутости: Опрости, мајко света, опро-
сти..., који прерастају у химну о вјечној љубави што никада не пролази.
464 Манастиру Крушедол пјесник ће тестаментом оставити новац, намијењен за читање молитве за
спас душе Ленке и Јулијане.
294
Ноћ ђенерала – епитаф на крајпуташу
Умјесто мота:
Издајник и сарадник окупатора
Многи се питају
зашто се издајник
и сарадник окупатора
Одметнуо у шуму
и шта му је требало
Да пушта коротну браду
Што се носи кад је земља у ропству
и да на својој застави исписује завет
Слобода или смрт
Зашто га је окупатор
Гонио као звер
и давао суво злато
За главу издајника
и сарадника окупатора
и зашто је окупатор
Стрељао хиљаде издајника
и сарадника окупатора
спасавао пет стотина америчких пилота
И зашто није побегао
Заједно са окупатором
Или ако није хтео с њим
Зашто се није одазвао
Онима који су га звали
и одликовали
Пошто је осуђен и стрељан
Као издајник
295
и сарадник окупатора
Зашто издајник
Није остао у граду
У топлом апартману
У кућном огртачу и папучама
И сарађивао с окупатором
као господин човек
Него се четири Божића
Потуцао по пећинама
Борећи се с ранама
Вашкама и бувама
Не силазећи испод хиљаду метара
Надморске висине
Слободних српских планина
Како зашто
Коме то није јасно
Па да сакрије издају
и сарадњу
Матија Бећковић
Роман о спорном историјском лику
1. „Ма какве биле побуде из којих је настала ова спорна књига, то је

неминовно морао да буде проблем првог реда и јаког подстицаја, а уз то
још и дубоко личан“, прве су Ничеове ријечи у дјелу Рођење трагедије.
Разградивши ову својеврсну „грађевину смисла“, узимамо из ње грађу за
интерпретацију романа која слиједи.
Драшковићев роман Ноћ ђенерала спорна је књига о нашој, мало је рећи,
спорној српској историји Другог свјетског рата у којој је водећу улогу играо
управо ђенерал Драгољуб Михаиловић. Она обрађује проблем првог реда
и јаког подстицаја, згуснуто вријеме ноћи уочи егзекуције првог герилца
Европе, којег су издали савезници и сам краљ. Њен аутор засигурно је имао
дубоко личан разлог што ју је написао – да буде епитаф на крајпуташу ко-
манданту Југословенске војске у отаџбини што је пао у анонимни гроб за
који се ни до данас не зна.
296
2. Пођимо слиједом управоизречених премиса: зашто је ово спорна

књига?
Она је спорна већ тиме што се бави историјским описивањем и као так-
ва „најближи је израз оних противрјечних одговора који не одговарају на
питања“. Ово су ријечи јасновидца са Јасне Пољане, Лава Николајевича
Толстоја из његове Философије историје као философског епилога Рату и
миру, које намећу питање: зашто би сваки одговор на историју, а то великим
дијелом чини тијело ове књиге, у бити био противрјечан одговор?
Зато што је свака писана историја, па тиме и наша, да ли да истакне-
мо, поготову, слијед историјских чињеница и историјских мистификација,
историјски заснованих факата и артефаката, подједнако као и историјских
лажи у име којих су нашу новију српску историју прекрајали антисрпски
настројени идеолошки маказари „правећи је“ по захтјевима титографије
у историјским институтима претвореним у радионице које су легали-
зовале издају равногорства у Другом свјетском рату, од када је отпочела
сатанизација Срба. У Титовој диктатури над историјом465, која траје до
данас, требало је поништити `пресудан допринос равногорства Србије
и Југословенске војске у отаџбини у постизању савезничке побједе над
нацизмом`466, а историјске лажи претворити у истине у које се није смјело
сумњати. Таква је, мање-више, цјелокупна наша српска историја о Другом
свјетском рату, која ни данас никако да се ослободи баласта титографије,
којом је десетљећима гушена пуна истина о улози равногорског покрета и
Југословенске војске у отаџбини у великој антифашистичкој борби. Па чак
ни данас, у времену смјене једне тоталитарне идеологије другом, наводно,
нерепресивном, антидогматичном, а управо подједнако идеологизованом и
извитопереном, српска историографија никако да се ријеши духа времена
већ се поновно конспиролошки прилагођава неким новим идејним дискур-
сима, уподобљујући се интересном преклапању центара моћи, који су од
Срба начинили „варваре модерног доба“.
У слиједу таквог историјског дисконтинуитета, историја наших наво-
дних побједа и пораза, самјерава се кроз визуру српских заблуда које су нам
465 ЈВО је била југословенска војска у којој су били и Јевреји, Словенци, Хрвати и муслимани, те
зато ваља подсјетити на ријечи шовинистичког „младобосанца“ А. Изетбеговића “да нема тог
војника који би се жртвовао за међунационалну коегзистенцију“.
466 Амерички предсједник Труман додијелио је Дражи Махаиловићу Легију за заслуге (Legion of
Merit), највише америчко одликовање за странце, додуше, тек посмртно, пошто је Дража убијен,
управо за допринос равногорства, који је био пресудан у постизању савезничке побједе над на-
цизмом. „С друге стране, папа је одликовао Тита зато што се није борио за савезничку побједу!“
(Ч. М. Дамјановић, Запис из ђедове колибе, Крагујевац, 2007).
297
десетљећима подметане под фирмом историјске истине. Као одговор на так-

во стање пољуљане српске самосвијести, расла је потреба за истраживањем
преименоване, заташкане и десемантизоване српске прошлости, која нас
због гомиле идеолошких лажи које су ушле у историјске уџбенике опомиње
тражећи да по могућности реконструишемо њен реални лик. Отуда и код
српских књижевних стваралаца, а не само историчара, у времену слома
једне идеолошке парадигме и успостављања друге, по посљедицама ниш-
та мање дијаболичке, пробуђена страст за раскривањем заборављеног или
искривљеног, потрага за грешком која нам се поткрала или нам је била под-
метнута. Стога је и наш модернизам непрекидно оријентисан ка прошло-
сти јер нам ни прошлост ни традиција нису аутономне, већ су политички
фрагментизоване рукописима сваковрсних идеолошких еколога који су нас
деценијама распамећивали својим ахасфрским истинама.
3. Зато се садашње стање наше колективне свијести може именовати

понајприје као стање „колективне трауме“ у којој смо свједоци настављања
историје бешчашћа, која нам као народу и даље узурпира право да сазнамо
пуну истину о властитој прошлости, посебно оној везаној за улогу равно-
горства у Другом свјетском рату. Као народ који је скоро један вијек провео
у духовном затворништву – душегупки званој југословенство, Срби су у
процесу поновног откривања и обнављања истине о својој не само далекој
него и ближој прошлости, у фази утемељења једне истиносне прошлости. На
том путу у потрази за коначном спознајом „праве“ историје, која се каткад
појављује и као својеврстан „вид носталгије“ за историјом и традицијом, не-
престано смо изложени опасности да поново не упаднемо у нову идеолошку
мишоловку, ону по дикататима новог свјетског поретка. Тај недостатак, који
је историјски и психолошки заснован, као вид трауме, претвара се тако,
освједочени смо данашњицом, у енергију стварање једне стварне историје
што је „најчистији средњоевропски феномен“, који отјеловљује и литерарно
дјело Вука Драшковића.
Дража као историјски и литерарни лик
1. Темат Драшковићевог романа управо је поход таквој прошло-

сти, у којој ходочасти виновнику, свједоку, саучеснику, очевицу, јунаку,
најславнијем војсковођи антифашистичке коалиције, Горском цару, Равно-
горцу, Ђенералу Михаиловићу, Дражи, Чичи, чика Дражи, највећем четни-
298
ку, а потом жртви, заточенику, оптуженику, наводно, крвнику и злочинцу,

Драгољубу Михаиловићу, званом Дража, од оца Михаила и мајке Смиљане,
рођеном 27. априла 1893. године. Како онда да ова књига, вратимо се на
почетну премису, не буде спорна и како да одговори на ова тек именована
питања не буду противрјечни ако само један човјек, једно усамљено биће
са својом прошлошћу, војник по професији, али и муж и отац, изазива
толике контроверзе које ни након седамдесет година нису ни приближно
разријешене. Спрам свега што чини историјски лик Драже Михаиловића
стоји романописац који пише једну спорну књигу о нашој спорној историји
и таквом истом њеном лику.
Шта овај потресни роман обрађује?
У својеврсној романсираној биографији посљедње Ђенералове ноћи пред
смакнуће писац обрађује стваралачки проблем првог реда који, преведен на
Толстојев ред смисла прераста у питање: „Зашто је Наполеон III, кад су га
ухватили у Булоњи, био злочинац, а послије били злочинци они које је он
похватао?“
Овакво „преодјевено“ питање провоцира друго: Како је Тито постао херој
Другог свјетског рата након дрварске представе, када је од стране савезника
пребачен у Италију на параду побједе да би се срео и, што је важно, фото-
графисао са Черчилом и савезничким командантима, а потом се вратио на
Вис далеко од ратишта у Југославији?467
Или, како су то совјетске трупе окупирале Србију насупрот споразуму на
Јалти омогућујући тако постављање Тита на власт, што не би било могуће
без упада совјетских трупа?
2. Познајући исход догађаја у вези са историјским ликом Драже

Михаиловића, највећег ратног ривала партизанског маршала, чије је
поријекло и данас енигма за себе, Драшковић је овим романом донекле обе-
смислио дугу историју фалсификовања истине о Михаиловићевој личности
и стереотипу о њему као „злочинцу“ и „нацистичком колаборационисти“
изнијевши важне истине о нама самима које спознаје у историјском тра-
гизму овог јунака. Учинио је то тако што је побрисао стереотип сачињен од
ужасних лажи, посебно оних о сарадњи са окупатором, које су умјесто Титу
биле пришивене Дражи, а које су ширили зилоти неотитоистичке религије
467 Према ставу Часлава Дамјановића, истраживача равногорства по америчким архивама и у

емиграцији, пропагандни циљ је био да се на Западу постигне утисак да Нијемци гоне Тита што
је било пријеко потребно савезничкој пропаганди за рекламирање непознатог Тита као великог
партизанског команданта.
299
ревидирајући историјске чињенице, да би на његовој подлози романописац

исписао нови, прочишћенији текст. Не питајући се да ли је слој креча довољно
густ да се стари рукопис не би помаљао, писац износи властити поетско-
историјски палимпсест којим умногоме раскринкава крађу равногорства,
која је по трагичним историјским посљедицама равна крађи Јасеновца.
У роману доминира пишчева опсједнутост човјековим трагизмом у сус-
рету са историјом као сусрету са смрћу. Изложен субверзији историје, об-
ликоване по диктатима тоталитарне власти, писац нам у лику Ђенерала
приповиједа једну „историју патње“ која, по ријечима Пола Рикера, „вапи
за одмаздом и призива причу“; износи нам пред очи једну стварност
„фантастичнију од сваке фантастике“, „стварност аутентичнију од сваког
домишљања“, казујући нам да је „човек историје понижен човек, а читалац
историје сведок понижених и увређених“, „нехотични саучесник параболич-
но интонираних биографија“ (Гојко Божовић). Литераризујући лик Драже
Михаиловића као фигуру историје која је покренула и организовала покрет
отпора код Срба, смијештајући је у романескни контекст, Драшковић нам
посвједочује да је биографија, по дефиницији Бродског, „елегичан жанр“;
како је приповиједање биографијама из историје један вид приповиједања
о смрти.
У том одговорном послу писац се сусреће са немалим проблемом
конституисања приповједног статуса историје која је код Срба прекројена.
Његова приповједачка позиција одређена је, с једне стране, титографијом
огрезлој у лажи и фалсификатима, али и изворним документима, писмима,
архивским фактима, свједочанствима која истиносно казују о ЈВО, на крају,
биографијом непокореног војника који је око себе окупио тридесетак са-
бораца који су дијелили његово официрско осјећање части да не признају
капитулацију од стране нацизма.
3. У изношењу властите истине о литерарној биографији посљедње

Дражине ноћи писац се супротставља тексту званичне историје, која
је умишљала да је заувијек сложила и адактирала лик и дјело Драже
Михаиловића, преиспитујући бројне историјске предрасуде које су се на-
множиле о улози овог герилца уцијењеног од Нијемаца, којем се судило
управо због наводне колаборацију са њима.
Поигравајући се историјским документима, доводећи их у питање
кројењем властитих псеудодокумената468, попут опроштајног писма љекарке,
468 Парадокументарност је била Драшковићев одговор на „доказни материјал оптужбе против ге-
нерала Михаиловића, који је делом лажан, а делом смишљено изврнута истина“ (Мек Дауел,
300
а заправо тровачице Дражине, као „дијела гиљотине“, написаног ноћ прије

Ђенераловог погубљења, писац потцртава парадоксе између истине и лажи.
У ту сврху он гради радњу на парадокументарности закључно са Дражиним
сомнабулним разговорима са Драгишом Васићем и Миланом Недићем и
другим трагичним личностима и Дражиним саборцима или савременицима
који се јављају у посљедњој ноћи овог првог герилца Европе, с којим се
историја сурово поиграла. Увођењем у књижевну игру историјских доку-
мената, бројних извјештаја страних дописника на вијест о суђењу, а потом
смрти Драже Михаиловића, писац неминовно детронизује историјске факте
са суђења кројећи једну нову литерарну биографију генерала којег се одре-
као и његов краљ.
Као што су и сами истржитељи скројили оптужницу од лажних доказа
сакривши оне који би потврђивали супротно како би га могли осудити за
колаборацију, тако је, с друге стране, сам писац селектовао властите до-
казе који нису били по вољи тужиоца.469 Само увођење докумената у ро-
ман препознатљиво је својство постмодерне књижевности, оне на трагу
Штајнера, Солжењицина, Шаламова, Бродског, Киша до Драшковића. О томе
је подробно писао сам Киш: „Служећи се, дакле, мемоарском, историјском и
документарном грађом писац испуњава свој дуг према истини. Све остало
је само питање технике и вештине представљања `грађе`.“
4. Како историјску чињеницу претворити у причу која није лишена

претензије да, условно говорећи, понуди једно ново виђење српске историје
које би било истиносно; како се по Кишовом признању `одупријети
омамљујућој снази докумената који су тек потка за причу`, како не `учини-
ти уступак историјској заводљивости саме теме`? Јер, `документ није све,
али све јесте непоуздано осим исхода људске судбине у историји. Исход је
увијек Пораз, а о поразу се може само приповиједати`.
Скратимо поступак дедукције: ослободивши се „потјере за идеалом“,
вративши се „реализму као поезији чињеница“, уводећи у роман доку-
ментаризам као иновативну списатељску технику на трагу постмодерног
схватања литературе, радикализујући свој приповједни поступак до једне
врсте „фактуралне прозе“ као крајњег досега приповједачке очигледности
која резултује романом – документом, настаје Драшковићева Ноћ ђенерала.
„Сведочење“, 490)
469 Притом не можемо пренебрегнути чињеницу како су управо Американци, као лоши савезници
Југословенске војске у отаџбини, ускратили Дражи она документа која су свједочила у прилог
равногорске борбе на страни антифашизма, нарочито она о спашавању савезничких пилота.
301
Пасионирано одан темама историје, од „Судије“, „Ножа“, „Молитве“, „Ру-

ског конзула“ до „Ноћи ђенерала“, гдје се у сфери литерарног дјела нуди
прича „дословне истинитости“, са свим оградама које књижевно дјело по
дефиницији носи, Драшковић у овом роману ствара једну метабиографију
једне и иначе метабиографске личности. У таквом односу „биографија
као посљедњи бастион реализма“ губи своју дословност, као и сви лико-
ви посљедње Ђенералове ноћи. На ову чињеница скреће пажњу и Томас
Ман јер се с њом суочио при писању „Доктора Фаустуса“, а који тим по-
водом износи став да ако се у дјелу појаве „конкретни“ људи, они због тога
`постају исто онолико `реални` или `нереални`као и остала лица књиге.
Утолико и књижевни лик Драже Михаиловића треба схватати као лик из
романа, али који не потире многобројна намјерно сачувана упућивања
према своме историјском парњаку и „имењаку“. Сљедствено томе и сви
остали историјски ликови ове широко развијене и потресне метанаратив-
не семантеме подједнако су „реални“ или „нереални“. Посебно лик Слобо-
дана Пенезића Крцуна, министра Озне, у роману исљедника и Дражиног
мучитеља и крвника, приказаног као послушно псето Великог инквизитора,
кога упознајемо у поовски фантазмагоричној сцени „роштиља“, у оном гро-
тескном призору мучења са пацовом који би једино наш Величковић умио да
наслика, а којој се аналогија може наћи у понеким сличним сценама Кишове
„Гробнице за Бориса Давидовича“. Сцене тортуре и мучења, сучељења жртве
и крвника, Драже и Пенезића, оптуженог и исљедитеља, та два поларизована
свијета, једног тоталитарног, идеолошки застрањеног, који је изгубио свој
људски лик, према бићу измученом и психички сломљеном, чије се истине
и мотиви налазе негдје иза њих, потресне су странице овог романа.
5. Пренијевши једно трагично вријеме српске историје у згуснуту драм-

ску радњу, ставарајући путем фикционалног текста ново виђење суђења
Ђенералу, у темпоралној равни ноћи као широкој метафори наше властите
националне запалости у ноћ, Драшковић нас води кроз кругове патње кроз
које је осуђен да прође овај герилац, који је први рекао „не“ нацистичкој
окупацији у цијелој Европи, да би на концу био осуђен за колаборацију са
Нијемцима премда се четири Божића потуцао по пећинама не силазећи ис-
под хиљаду метара надморске висине. Трагично достојанство лика Ђенерала
у предворју смрти, ћелији, а потом у декору суднице некадашњег Дома гарде,
посебно у опроштајном сусрету са женом, сцене су снажног замаха и сли-
карске увјерљивости. Оне су ту као нека врста ретардације, одлагања часа
егзекуције; само су сцене Ђенераловог спремања за смрт да би, што рече
302
Драшковићев субрат Киш, „у часу умирања тај лик из смрти извукао највећу
могућу добит неком тврдоглавом одлучношћу“.
У оквирној композицији ноћи, на почетку, ноћи са мучењем и посљедње
ноћи пред смакнуће, накнадно се успостављају односи по хронологији. Они
се опет пресијецају романсираним подтемама, у којима упознајемо и дру-
ге ликове који чине живо месо Ђенералове ноћи, војног тужиоца Милоша
Минића, судију Ђорђевића, али и Николу Тарабића, чија глава такође пада
под гиљотином Лажног пророка, али и неког Рамиза и Максима и Арифа и
Зденка и Радула, тих прљаваца и продужених руку највећег Мештра свих
хуља. Посљедњу Ђенералову ноћ запосједају и сјене Милана Недића, Дра-
гише Васића и неразлучена сјена Николе Калабића470.
6. Несумњиво, Драшковић је имао дубоко лични подстицај да напи-

ше овај роман јер се зло није искоријенило, посебно оно које је у својој
подлости негирало и данас негира огромну улогу равногорства у побједи
антифашизма, а у име прљавих лажи о Титовом наводном „херојству“471
и „офанзивама“. Још путује куга с косом, опомињао нас је узалуд Ћопић,
свјестан надолазећег крвопролића. Авети прошлости настављају да нас про-
ждиру и данас первертовањем историје под окриљем државног терора, који
у данашњици рехабилитује квислиншке режиме и колаборацију са фашиз-
мом широм Југославије, па и у источноевропским земљама. Још једном, у
овом „транзиционом“ времену показали смо се као лоши ђаци историје, која
нам је сакрила стварне јунаке, а умјесто њих, оклеветаних, наметнула оне
470 Вук Драшковић интригира истином око улоге Николе Калабића, док су савезници, према тврдњама
Часлава Дамјановића, имали сазнања да су Дражу Михаиловића ухватили најамници британске
обавјештајне службе, односно да су савезници ухватили Дражу на превару, претварајући се да
су дошли да га спасу, а били су страни најамници који су га ухватили за Тита.
471 У Првом свјетском рату у рововима на коти 708 код Гучева 7. септембра 1914. године одиграла
се Дринска битка, најстрашнија у Првом свјетском рату, која је била гробница многих српских
јунака. У њој су Срби побиједили након што су 55 дана одолијевали аустроугарској офанзиви. Та
битка скривена је од Срба само зато што је на гучевском фронту била и 42. хрватска домобранска
дивизија која је имала назив „вражја“. Стекла га је због незапамћених злочина над цивилима у
Мачви, а чинили су је пукови из Загреба, Карловца, Осијека, Вараждина, Оточца, Сарајева, Тузле,
Мостара. Кад топовима није успио да отјера српске војнике, Поћорек је на косу 708 послао 25.
загребачку пуковнију, у којој су били Јосип Броз, Влатко Мачек, Мирослав Крлежа, а вјероватно
и Србин Светозар Прибићевић. Сви су они били значајне политичке личности у Краљевини СХС
и Краљевини Југославији, а потом и у СФРЈ. Битка на Дрини прећутана је нарочито зато што је
Гучево бранио Драгољуб Михаиловић, водник у трећем прекобројном пуку Дринске дивизије. У
овој бици Броз је изгубио, а његова чета је потучена до кољена. Отуда, поред осталог, патолошка
мржња према Србима, Крлежина и Титова, тог најмлађег поднаредника у Аустроугарској, носи-
оца гвозденог крста, који је једну од двије медаље зарадио на српском фронту. Гучево и битка на
Дрини биле су табу тема у вријеме комунизма да се не би помињао пораз хрватске пуковније и
Тита од стране Драже Михаиловића.
303
лажне који и даље вампирски сишу крв својих жртава. Сјеме антисрпске
мржње дубоко је посијано и из њега је изникло неко ново „цвијеће зла“,
отровније него сва досадашња, узевши у садашњости за мету залог нашег
духовног спасења, свето православље. Ипак, отровније од свега што је нам
је непријатељ смислио било је братоубилаштво. Знао је то и Ђенерал, први
вођа покрета отпора краљевске војске у отаџбини и једини антифашиста
оптужен за колаборацију са нацистима, премда је од њих био уцијењен са
100.000 рахсмарака у злату! На крају рата, трговином великих сила Дража
бива одбачен од савезника да би му избјегличка влада у Лондону под Черчи-
ловим472 притиском претпоставила Тита. Стријељан је од српске руке иако
је хтио да прекине ланац братоубилаштва од седмојулског убиства у Белој
Цркви у којем је Србин пуцао на Србина, што је представљало почетак не
устанка већ „бездушног слиједа братоубилаштва“; у којем је син убијао оца,
брат брата, гдје се национални отпор отровним мешетарењем злотвора пре-
творио у међусобни покољ у којем су се напуниле главама српским крашке
јаме од Кочевја до Миљевине473.
Дража је такође жртва тога зла. И он је губитник у једној типично „српској
парници“: Срби су га проказали, мучили, судили му и, на концу, убили,
док је прави егзекутор у маршалској униформи остао иза сцене фризиране
историје, којом су и онда управљали енглески империјалисти, организатори
мартовских демонстрација у Београду 1941, које су изазвале бијес Хитлера
и осветничко бомбардовање Србије. Ђенерал гине управо зато што „није
могао да пуца у свој језик и род“474 „бежећи од историјског проклетства да
прихвати крвави раскол у своме народу“.
„Да метак не би завршио у телу рођака, брата, оца, суседа или сина“, метак
ће погодити Ђенерала.
У гробу прије гроба, у мраку прије мрака: „Мрак је ... у мени, у ћелији,
у Србији“ коју не познаје – „Ја те Србијо нисам познавао. Пуна си ското-
ва. Крсти се, а лаже“; „бранећи нешто много скупље од обичног живота“,
472 Мање је познато да је овај коњички официр, србофоб, политички манипулант, добио нобелову
награду за књижевност.
473 Код Миљевине су комунисти 1945. године побили 25.000 Срба, узраста од 7 до 20 година, из
Шумадије, тако што су их повезане конопцима по двадесет живе бацали у јаму Понор. Убијали
су их муслимани који су само три мјесеца прије прешли из Павелићеве војске у партизане, а
који су 1941. као усташе већ починили масовни злочин над Србима. Командант јединице која
је извршила страшни злочин био је народни херој Владо Шегрт, а замјеник команданта, Видак
Драшковић, отац Вука Драшковића.
474 Сава Ковачевић, предратни шверцер дувана и предсједник Пријеког војног суда Никшићког пар-
тизанског одреда осудио је на смрт стријељањем пет својих рођака, од којих је првооптужени
Новица био судија.
304
са сазнањем да су само „стотине хиљада мртвих Срба и велике поделе и

смутње у најбројнијем југословенском народу гарантовале слом демократије
и комунистичко освајање власти“, први борац за слободу у окупираној
Европи пада у анонимни гроб. Лијепи српски обичај да се погинулим
српским јунацима чији се гроб не зна подижу крајпуташи обредио је „да
ли Тарабићев, да ли Крцунов, да ли Дражин унук“. Ето, подиже крајпуташ
безгробном Ђенералу475, жртви најпримитивнијег садизма титоиста476, да му
и гроб сакрију, тако да се никад не нађе, као што су сакрили бројна мјеста
његове мучки побијене војске разасуте по „пасјим гробљима“477 од Острога
до Кочевског Рога478 – и срочи на њему епитаф који почиње ријечима Ноћ
ђенерала...
475 Режим у Србији кoначно је рехабилитовао генерала Драгољуба Михаиловића упркос томе што
се сматрало да би таква одлука била препрека за улазак Србије у Европску унију.
476 Из писма оданог сарадника Јосипа Броза, Владимира Дедијера, Петру Стамболићу за 1. мај 1987.
године сазнаје се да су српски комунисти ухватили у клопку Дражу Михаиловића – и заклали га
зубима!
477 Ријеч је о „гробљима безбожног пасјалука“, која су црвени терористи назвали „пасјим гробљима“.
478 У Аустрију су пред налетом партизана била избјегла три пука Српског добровољачког корпуса
и Ђуришићеви четници, да би их Енглези вратили у Словенију и предали у руке партизана.
На Кочевском рогу убијено је 3000 српских добровољаца, 1000 црногорских четника и 1000
руских бјелогардејаца, код Зиданог Моста 6000 хиљада Црногораца, на челу са митрополитом
Јоаникијем и 70 православних свештеника, а на падинама Похорја уништени су животи 8000
четника Павла Ђуришића.
305
Садржај
ИЗ БАШТЕ СЉЕЗОВЕ БОЈЕ................................................................................................... 5
СМРТНО РУВО СОЈЕ ЧУБРИЛОВЕ СА СТАНОВИШТА КРИТИКЕ ИЗВОРА............. 9

Духовни дарови................................................................................................................................ 9
Успостављања умјетничког предмета ............................................................................... 10
Пут умјетности – пут којим се враћа назад...................................................................... 13
Писмо Соје Чубрилове - поетички тестамент.................................................................. 17
ТРАНСТЕКСТУАЛНА РЕКОНСТРУКЦИЈА ПОЕТОНИМА

ЈОВАШ И ГАГЕЉА ЂАК.................................................................................................. 19
Интуитивно знање о култури................................................................................................. 20
Унутрашњост ријечи...................................................................................................................22
„Читање“ поетонима.................................................................................................................... 26
Први протолик – поп Јово Гак.................................................................................................. 28
Други протолик – хајдук Јованчић....................................................................................... 28
Трећи протолик – Драган Гак, звани „Вилаш“................................................................. 29
Четврти протолик – Јошан Гак................................................................................................30
Прича о Симеуну Ђаку............................................................................................................... 31
Семиогенеза поетонима............................................................................................................ 31
СЕМИОГЕНЕЗА ПОЕТОНИМА НИКОЛЕТИНА БУРСАЋ........................................... 35

Сви ликови су стварни!............................................................................................................... 35
Протолик Перо Кецман - Мукоња......................................................................................... 37
Брдо Фргељ - заселак Вргељ...................................................................................................... 41
Протолик Илија Бурсаћ..............................................................................................................44
Протолик Николетина Дрљача...............................................................................................46
Протолик Марија Бурсаћ...........................................................................................................53
Протолик Марија Дрљача..........................................................................................................56
Николетина – пишчева аутопрезентација ....................................................................... 59
Протолик Никола Ниџе Ћопић...............................................................................................60
Дон Кихот као литерарни протолик.....................................................................................60
Семиогенеза поетонима............................................................................................................ 61
„ЈУНАШТВО“ СКЕНДЕРА КУЛЕНОВИЋА...................................................................... 65

Јерес Јеретичке приче ................................................................................................................ 65
„Истина“ и „слобода“ Скендера Куленовића..................................................................... 70
Ћопић поново на црној листи.................................................................................................. 78
307
АНДРИЋ ИЗМЕЂУ ХРВАТСТВА И СРПСТВА................................................................. 85
Јагићево хрватизовање српства.............................................................................................85
Тројни идентитет: по вјери, језику и самоопредјељењу..............................................88
Андрић – Макијавели српскојезичке књижевности.................................................... 96
Андрићево десрбизовање српске књижевности ......................................................... 101
Андрић – „хрватска посебност“............................................................................................109
Андрићева „прекљученија“ резултат културе лажи.................................................. 118
Титоизам – обнова програма мржње према Србима.................................................123
Андрић србизовао очево име у Антоније........................................................................136
Андрић други пут међу Хрватима......................................................................................146
Андрић: Под старост не мењам уверења!........................................................................150
Андрић: Нема националне уметности ни националне науке!..............................153
Андрић водећи писац Хрвата сва три вјерозакона.....................................................156
Андрићев лобиста.......................................................................................................................164
АНДРИЋЕВА ДИСЕРТАЦИЈА У КУЛТУРОЛОШКОМ

И КЊИЖЕВНО-ЈЕЗИЧКОМ КОНТЕКСТУ ............................................................... 169
Различита читања дисертације...........................................................................................169
Андрићево беатификовање Вука......................................................................................... 175
Негирање српског карактера средњовјековне Босне..................................................185
Никакав допринос Срба духовном животу Босне!......................................................196
Андрићево форсирање тезе о богумилству....................................................................198
Андрићево младобосанство...................................................................................................201
Фрањевци – пропагатори идеје о србохрватству..........................................................206
Скерлићевска екавица.............................................................................................................213
Ијекавизација дјела само за Хрвате!.................................................................................222
Андрић и Хрвати.........................................................................................................................225
Андрићева окренутост Западу.............................................................................................227
СЛИКАРСКИ ИДИОМ У КРЛЕЖИНОМ РОМАНУ

POVRATAK FILIPA LATINOVICZA.............................................................................235
Сликарска визија свијета........................................................................................................235
Свијет боја и свијет ријечи......................................................................................................238
Мјесто именице и глагола у сликарској трансмисији ..............................................242
Сликарска мисао у језичком изразу .................................................................................250
ЕСЕЈИСТИЧКИ СТИЛ У ПОВРАТКУ ФИЛИПА ЛАТИНОВИЋА

МИРОСЛАВА КРЛЕЖЕ................................................................................................253
Есеји о сликарству као претходница роману................................................................253
Есејистички у поетском дискурсу.......................................................................................257
Философско-полемичка расправа о сликарству..........................................................260
ПОЕТИКА ПРОМЈЕНЕ ВЛАСТИТОГ ИМЕНА.............................................................. 269

Бог – чедо свога имена..............................................................................................................269
Арбитрарност/неарбитрарност антропонима ..............................................................271
Име – чувар заборава ...............................................................................................................274
Типови преименовања властитог имена ........................................................................276
Промјена имена – симболно оцеубиство.........................................................................280
Ново име уписано бијелим мастилом...............................................................................283
Поетика новог имена................................................................................................................285
308
ИСКОН И СМИСАО SANTA МARIA DELLA SALUTE .................................................287
Костићева „позница“.................................................................................................................287
На раму пјесме.............................................................................................................................289
НОЋ ЂЕНЕРАЛА – ЕПИТАФ НА КРАЈПУТАШУ..........................................................295

Умјесто мота: Издајник и сарадник окупатора ............................................................295
Роман о спорном историјском лику...................................................................................296
Дража као историјски и литерарни лик...........................................................................298
309
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна и универзитетска библиотека
Републике Српске, Бања Лука
811.163.41’26 323.1(=163.41)
СТОЈИСАВЉЕВИЋ, Мирјана, 1956-

На крају западног пута : Поетика и коментари. Књига друга /
Мирјана Стојисављевић. - Бања Лука : Универзитет у Бањој Луци,
Филозофски факултет, 2015 (Бања Лука : Графид). - 309 стр. ; 25 cm
Тираж 300. - Напомене и библиографске референце уз текст.
ISBN 978-99955-59-66-3
COBISS.RS-ID 5293336

Mirjana Stojisavljevic - Na Kraju Zapadn

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Mirjana Stojisavljevic - Na Kraju Zapadn

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Мирјана Стојисављевић

Бања Лука, 2015.

Драги наш Бранко,

златној бајци о људима коју си журио да испричаш прије но што те одведу

Садашњост је њихова, али је будућност

0. У вишегласју теоријских поставки о језику најистинитија је она која

Успостављања умјетничког предмета

1. Тајанство умјетничког стварања у најтјешњој је вези са креативном

настало је као својеврсна постанализа, постфактум аутентичног догађаја

2. Уведени у књижевну творевину под маском самообјективизације, ти

3.Како се успоставља умјетнички предмет ако не кроз обраду си-

препознатљиве књижевне биографије, аутоцитатности, по природи је ис-

4. У успостављању умјетничког предмета писац прави отклон спрам

Пут умјетности – пут којим се враћа назад

1. За анализу књижевног дјела са становишта критике извора поетичар

ности универзализујући се; како преобликује и кроти грађу, дезаутоматизује

дохватни овакви специфични поступци анализе настанка књижевног дјела,

којих то језичких слика, спознајући тако унутрашњу структура поетонима,

2. Настојећи да на овој невеликој приповијеци-првенцу установимо на-

Тим враћањем на поетске изворе и узоре поетичар најнепосредније ула-

Писмо Соје Чубрилове - поетички тестамент

1. У поетском узрастању, узношењу у стваралачкој еманципацији, пи-

Поступак карактеризације ликова подразумијева умијеће надијевања имена

5 Б. Ћопић, Пролом, Београд – Сарајево, 1975.

Интуитивно знање о култури

1. У техници карактеризације ликова предоминирајућим се показује

6 Г. Гијом, Принципи теоријске лингвистике, Загреб, 1988, 11.

Дијелећи са писцем заједнички културни контекст, ми дијелимо и његову

жити означено“9. Наиме, за онога ко не познаје конвенције именовања у

1. Што значи познавање „унутрашњости ријечи“, тј. унутрашње форме

за најпознатијег руског проучаваоца језика и поетике из деветнаестог вијека

2. У унутрашњост ријечи и њено значење дуго се није смјело крочити јер

дити интертекстуалне и транстекстуалне везе и смјер симболичке евокације

3. Ове антропонимске знаке тумачили смо као вишеслојне феномене

16 Н. Петковић, Од формализма ка семиотици, Београд, 1984, 250.

4. Транстекстуалном реконструкцијом са становишта v e r b u m

у њој долази до помјерања односа „између формалнога и садржинског дела

1. Главни лик Ћопићевог романа П ролом, Тодор Бокан, на волшебан на-

18 Н. Петковић, Књижевни поступци и мотивација, у: В. Шкловски, Грађа и стил у Толстојевом

бацани Срби, посебно у јунско-јулском геноцидном покољу21 године 1941.22

Први протолик – поп Јово Гак

1. Транстекстуална реконструкција свијета на који се „стара при-

Други протолик – хајдук Јованчић

1. Још једна ‘стара прича’, локална такође, и данас живи у Ћопићевим

23 Зб. Босанско-крупска општина у рату и револуцији, Бос. Крупа, 1969, 34.

хајдука Јованчића кога је у већ помињаној босанској буни из 1876. године,

Трећи протолик – Драган Гак, звани „Вилаш“

1. Судбина сваке народне приче јесте да брзо застаријева осим ако се

Четврти протолик – Јошан Гак

1. Испричаћемо још једну „стару причу“ из Подгрмеча о х а ј д у к у

блиском роду са фамилијом Ћопићевог ујака Андрије Новаковића. Тако је

Прича о Симеуну Ђаку

1. Стара прича, посљедња у низу коју вежемо уз име хајдука Јоваша и

1. Примарно, нестилематична форма у којој је сачуван идентитет који

стоји стилематични поетоним Јоваш, док је специфична разлика убиљежена

32 Л. Виготски, Мишљење и говор, Нолит, Београд, 1977, 43.

у ономадној живој (језичкој) стварности постварује у антијунаку чији на-

2. У читању лексичког и граматичког значења ових поетонима који

знање о локалној поратној подгрмечкој култури из времена настанка романа

3. Зашто је Гагеља Ђак лукав?

Многобројни поштоваоци Ћопићевог књижевног пера34, а уистину правог

Сви ликови су стварни!

1. Међу педесет страница Ћопићеве литературе које вријеме неће из-