AGON | BROJ 34 DOKUMENTI

BOJAN SAVIĆ OSTOJIĆ UVODNA REČ 3 ŽDANOV & ZOŠČENKO

VLADIMIR STOJNIĆ PISMO DOSADAŠNJEG
UREDNIKA 4
POEZIJA
MIRKO KEKIĆ DA DOŠAO SAM DA TE JEBEM 6
NEBOJŠA VASOVIĆ LOKATORI 9
JELENA RADOVANOVIĆ TRČI JELENA TRČI 14
SINIŠA TUCIĆ UKIDANJE SVRHE 24
ANA MIKOVIĆ NOĆNI NACRTI/MAMA 29
MIHAIL ZOŠČENKO PUSTOLOVINE JEDNOG
MAJMUNA 89
ALEKSEJ ANDREJEVIČ ŽDANOV REFERAT O
ČASOPISIMA LENJINGRAD I ZVEZDA (1946) 94
KNJIGE
DAVOR IVANKOVAC TRI RATA MILJENKA
JERGOVIĆA 112
TOMISLAV AUGUSTINČIĆ GUST OPIS G/gRADA
117

DŽON FORBS ZABAVNO JE UZIMATI SPID 33 MUANIS SINANOVIĆ RANJENI BUREKOM 120

ILJA SEMENENKO-BASIN NAGAĐANJE 40

LAŠ SOBI KRISTENSEN PEČATI 50

PISMO

KLAUS MAN GOTFRIDU BENU 125

ISTORIJA
SANJAVA
TEMAT ANJA MARKOVIĆ 128

ARTUR KRAVAN EŽEN JONESKO 130

ALEKSA GOLIJANIN ARTUR KRAVAN 63 SOS

ARTUR KRAVAN ANDRE ŽID 66 BOJAN SAVIĆ OSTOJIĆ EUGENIKA IN VIVO 131
ARTUR KRAVAN OSKAR VAJLD JE ŽIV! 69
ARTUR KRAVAN IZLOŽBA U SALONU
NEZAVISNIH 77
 uvodna reč

Posle broja trideset tri i Agonu je bilo vreme da se obnovi.

Sem u vizuelnom pogledu, promena se tiče i koncepcije časopisa.

Ni proizvoljnost „savremenog“ a ni ono što se specijalistički usko naziva „poezijom“ više ne ispunjavaju
horizont našeg interesovanja.

Naš sluh privlači ono što se nalazi izvan konzervativnog, žanrovskog „pesništva“, a što deluje
neposrednije poetski nego što bi to učinio tekst koji je grupica profesora proglasila „pesmom“.

Prestalo je da nas zanima i to da, u maniru nekakvog izdavačkog biltena, pratimo takozvanu aktuelnu
produkciju. Više nam se ne zapada u naivne, uvek usiljene istorizacije sadašnjeg trenutka niti nam je
stalo da, naprečac, mašemo vrednosnim superlativima kad govorimo o svojim savremenicima. To
prepuštamo PR-ovima. U odnosu prema „savremenom“ zadržali smo se na prepoznavanju – a ono i dalje
čini najvažniju rubriku Agona, Poeziju.

Od ovog broja s većom koncentracijom razmotramo fenomen književnosti u vremenskom kontekstu. Ne

samo da bismo ga situirali istorijski. Već da bismo, na osnovu autentičnih dokumenata, utvrdili kako, u
raznim dobima, književnosti pristupaju oni koji njom žele da se posluže – zarad verskih, političkih, ili kao
danas, marketinških ciljeva. Kako se književnost ponaša kada se od nje očekuje da bude sredstvo – i
kakve su posledice ako posluša, a kakve ako odbije da služi?

Zarad ovih i sličnih pitanja, koja se u najvećoj meri tiču veza između književnog i društvenog, pokrećemo
rubriku Istorija. Dokumenti su njen najvažniji odeljak, koji prenosi isečke iz novina i časopisa,
svedočanstva savremenika, polemike, odbrane i presude koji za predmet imaju književnost. Bez puno
komentara, ovde čitaocu dajemo da se neposredno uveri u tretman književnosti u raznim epohama, od
strane raznih ideologija: šta je bio razlog da se pisac osudi ili proslavi; koliko je bio spreman da se
identifikuje s nametnutom ulogom i da odgovori na zahteve; da li je uvek bio u dobitku kada na
manipulaciju pristane, odnosno u gubitku kada odbije?

I najvažnije pitanje, koje ne pretendujemo da rešimo, ali koje ćemo na ovom mestu redovno na više
načina postavljati: Da li je moguće književnost svesti na služenje kakvoj god ideji, da li ona zaista samo
tako može da se „ostvari“ – ili je ipak nešto više od toga? I ako jeste nešto više, šta bi to moglo biti?

Zahvatanjem u arhivsku građu, Istorija prvenstveno nastoji da pomoću svedočanstava promisli odnos
prema književnosti danas, kada je govor o tendenciji i angažovanosti, o ideološki i klasno svesnoj
književnosti, ponovo aktuelan.

Sa jednakom namerom je pokrenut drugi dokumentarni odeljak, „Pismo“: u ovom broju ga Klaus Man
piše Gotfridu Benu 1933. Rubrika „Sanjava“ – čiji smo naslov, slovenačku reč za san, ukrali od Marka

2
Ristića – sastavljena je od zapisa snova. Istoriju zatvaraju odlomci iz urednikovog dnevnika, koji se ovde
objavljuju u obliku kolumne pod naslovom Sos.

Drugi put se pozivamo na Marka Ristića imenima dve rubrike koje od ovog broja čine Agon.

S naslovom njegove knjige, pak, polemišemo tako što im namećemo ispravan redosled.

Dakle: prvo poezija. A ono drugo: posle.

(Da ne kažem: Šta istorija!)

Bojan Savić Ostojić

3
 pismo dosadašnjeg urednika

Nakon više od sedam godina koje sam proveo kao jedan od urednika Agona, časopisa koji smo Bojan Savić
Ostojić i ja osnovali krajem 2008. godine, odlučio sam da se povučem sa tog mesta. Povlačim se zbog ličnih
obaveza, ali i zbog zasićenja „savremenom pesničkom scenom“. Ostatke te scene već neko vreme ne
pratim sa sistematičnošću urednika, već kampanjski, u skladu sa ličnim čitalačkim senzibilitetima koji nisu
dovoljni za vođenje časopisa. Počevši od 26. broja (objavljen 31.03.2014), moj udeo u uređivanju časopisa
progresivno je opadao, a tokom prethodnih nekoliko brojeva on praktično ne postoji. Zbog toga nije
korektno prema čitaocima, a ni prema drugom uredniku da ubuduće svojim imenom snosim odgovornost i
zasluge za sadržaj brojeva.

Časopis će nadalje i formalno uređivati samo Bojan Savić Ostojić koji već neko vreme to u praksi vrlo dobro
radi. Pa ipak, moje veze sa Agonom kao „prostorom“ za poeziju čvršće su od uređivačke uloge, pa ću
nastaviti da objavljujem priloge u časopisu, počevši već od ovog broja.

Zahvaljujem se svim autorkama i autorima sa kojima sam sarađivao u Agonu.

Vladimir Stojnić

jun 2016.

4
POEZIJA

5
 mirko kekić

da došao sam da te jebem

još iskrenija pesma

Stiže leto,
kazaljke, između naših reči, trome su taman dovoljno.
Sve plavo što sam i imao reći čula je poneka bivša
i samo su rane zore bolne i rumene.
To tek devojčice, od lipa snene,
ne znaju zašto ih mami
kiša.

Da.
Pošao sam, da te jebem.
Prošao ulicom tiho, mesečarski
– ko sasvim dirljivi ubica, u suton.
Šumele su krošnje pokisle
i predvečerje mrko – ko ton
raštimanog kontrabasa.

Išao sam, nasmešen,

a jedan od dečaka što prose
smucajući se po modrim senkama ulice
pogledao me je duboko – kao neko stran, neko moj.
Namignuo sam mu, kao:
„Da, pošao sam da je jebem.
To je slutnja koju si s mlekom pokupio
i čekaš neki april da se setiš.
Ono što Oni radili u tvojoj sobi
a ti stajao, na prvom snegu,
i vežbao da gledaš surovo
i maštao da pobegneš u neki grad
i da ti se nešto desi...“

Da, pošao sam – duše sažete,nehajno zbacivši svu

hrpu ideja renesanse, Laure i romanse,
jade švabe u plavom kaputu,
sve melodije u A molu,

6
Novi zavet,Rafaela...
A gle: Jedan predak, od nomadskih proleća drukčije rumen
i rutav, u mojoj krvi zaigrao je resko!
Jedan predak, koji je još Nemanjiće psovao zbog nameta,
paganski dirljiv, prepun klisura i sela.
Baš ništa, malograđanska sreća – ni žarka ni bela.
Al mi se uglovi usana odavno nisu, tako željni neba,
za pticama otimali.

Pošao sam da... Da.

Džepova punih naivnih saveta starijih dečaka iz predgrađa,
u grudima: mesec, okrnjen,
poliven s nešto manje od litre najjeftinijeg vina,
jučerašnje ljubavi prerušene u nenadne ljutnje i blagosti,
očevi kamiondžijski štosovi i, za sina,
najbližim glasom prošaptane bajke.

I možda je to baš, baš tužno... Možda sasvim majski plavo!

Ne puštaj samo balade iz vremena naših majki.
Ne čekaj me na prozoru kao moja, kao mala.
Možda mi dođe žao što ne otkinuh onih par lala
ispred komšijske zgrade.
Možda mi dođe da ti, iz sveg srca, pričam
kako, tamo kod mene, puna zvezda protiče reka,
kako su ti u očima pruge, a koža tako belo meka
i pitam te za omiljenu knjigu, za boju...
Al, bojim se, biće lako, ružno
Ništa naročito tužno...
Ne baš sasvim, sasvim plavo.

Noć
je pala. Zvezde se pale
po barama od katrana. Jata. Krovovi.
Kroz krošnje pokisle mesec se valja, plovi...
Vidiš, možda je i to nekakva renesansa, razmisli
– to što sam došao da
demontiram srednji vek u nama! aranžiram sumrak idola!
Hrist gine među zagušljivim voštanicama.
Nema tu: „Ili ili lama savahtani!“
Rumen i rutav, onaj predak uspinje se da ga rani
olistalom granom.
Gluposti!

7
Kakva predstava za neke naivne nas.
Zvonim.
Otvaraš.
Al suviše je, suviše kasno.
Makovi kraj pruge u tvojim očima tako topli,
tako slični...
Nikako neću moći lako iskočiti iz voza.
Da, suviše lepo... Suviše plavo.
I sve ide niz tu reku.

Mirko Kekić rođen je 26. januara 1996. u Požarevcu. Studira istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u
Beogradu.

U Agonu objavljuje prvi put.

8
 nebojša vasović

lokatori

LOKATORI

Gde su sada lokatori,

kurvinske spravice
što su za vreme rata navodile bombe
na svakoga samo ne na Njega?

Čame li zarđali u nekom podrumu

ili još uvek šalju šifrovane talase
u vojne baze Svete alijanse,
dok miševi na njima greju svoje snove
šarene kao tarot karte?

Lokatori gde ste, lociraću vas kad-tad,

a potom rastaviti na sitne delove
od kojih će svaki plakati za sebe.
U porcelansku nošu skupljaću vaše suze.

SKLONIŠTE
(Toronto, april 7, 2016)

Sutra ću ići u knjižaru

Mada je situacija u svetu teška
Priča se da bi Rusi
Mogli da nas napadnu
Bilo bi to neprijatno
Morao bih u sklonište
Gde ima dece
Srešću i čoveka iz parka
Koji je hranio veverice
(Rusima na milost ostavljene
Nezbrinute)
A možda u skloništu

9
Neće biti nikoga
Možda će svi poginuti
Na putu do njega
Moći ću samo da se čudim
Veličini prostora:
Sultan u dvoru gde caruje
Krivonoga promaja

VREMEPLOV JOAKIM

Diviti se vinovoj lozi koliko i vinu

Poštovati travku više no piramidu
Ne pridavati izlasku sunca
Veći značaj nego zalasku
A pogotovo ne uzimati sebe
Za deo slike koju gledamo
Jer sve je već viđeno
Davno i bez nas
Tako da nema razloga
Od očiju očekivati
Bilo kakvu sliku
Talasi udaraju o obalu
Jer obala je talas
A onaj koji ovo kaže
Ovde je samo trenutno
Ako i trenutno kaže
Ko će ga čuti?
A ako ne kaže
Ne može se žaliti:
„Nisu mi dali da govorim“
Zašto mu ne bi dali
Kad su svi već otputovali
U zemlju u kojoj viski
Skuplji je od zlata
Što ne bi bilo strašno
Kad bi se zlato moglo piti
Kao što ne može
Na kiši ove maturske večeri
Kada bi svako spavao sa svakim
Al' ne da nam profesor Joakim

10
Onaj što umro je posle mature
A mi se smejali njegovoj smrti
Kao stidnoj dlačici

JUTRO
(44, Charles Street West, Toronto)

Noćas u snu, kaže mi glas sladak:

„Hajde Hrista da prodamo, pa da uživamo“!
I dok sam se budio, nije više bilo ni glasa,
ni mene koji se vraćam u javu-stravu
da napravim jutarnju kafu na četrdeset i osmom spratu,
dresiran navikom da šporet sa ringlama postoji,
kao što sam nekada verovao da postoje plaže Ibra
na kojima fini ljudi sa sojkama pipkaju se
u ime svih nas – stanovnika komunizma.

IDILA

Jasno je da više ovako ne može

Nešto će se promeniti
Inače odosmo svi u tanke senke
U trenutak terevenke koje možda
Nije ni bilo osim kao odlaska
U šarena sela u kojima igra mečka bela
Uz daire drhturave kao male zvezde
Bradavice što skakuću preko zida
Sobe u kojoj drvo pucketa jer je zima
Dok na ormanu dunje su sve veće jer ih niko neće

DRUŠTVU, U KAFANI

Je l' treba Ciganin da vas

podseća ko ste? –
pitam u kafani goste,
koji iz razloga pravoslavnih
upravo poste?

11
Na novi napad violine,
otvoram levo krilo svoje duše
gde vetar uvek „puše“.
Znači: ne živim duže
Od nota što se pogubiše

(Ne mogu reći gde)

INSTRUMENT

Od kada sam čuo za ime instrumenta

„Taragot“, ne znam zašto, ali uvek
Zamišljam kako taragot izgleda.
I vidim čičicu oštrih pokreta,
Koji je nekada robijao zbog nečega,
A sada pokušava da krvna zrnca
Svoga života poveže u krvotok,
Dok mu na uvo sviraju taragot.

SAMOJED

Danas u šetnji naleteh na samojeda

(ruska pasmina, lepotan,
jedini problem – što se mnogo linja).

Ali, i bez toga, ne bih mogao da brinem

o bilo kome, sve je to iluzija,
traženje nekog izvornog dodira –

O čemu je “tako lepo” pisao Lorens,

koji taj dodir nije mogao da ostvari,
baš kao ni Hrist.

A danas ima mnogo onih koji su doktorirali,

što na Lorensu, što na Hristu.

12
Nebojša Vasović (1953, Kraljevo, Srbija) autor je knjiga:
Poezija kao izvanumište (1983), Struna/Suton (1983), So lično (1986), Brazil (1986), Pesme za decu i kaluđere
(1989), Perdido (1991), Gong u žitu (1991), Muzika roba (1992), Talmud i ja (1992), Sedam čunova (1995), Posečene
su šume (2003), Protiv Kundere (2003), Dnevnik I (2004), Lažni car Šćepan Kiš (2004), Ni ljubavi ni hleba (2006),
Izabrane pesme (2011), Zar opet o Kišu (2013), Neka, hvala (2014), Polemike i portreti (2015) i Evropski davitelji iz
našeg sokaka (2016).
Od 1988. živi u Torontu (Kanada).
(Sajt: nebojsa-vasovic.com)

13
 jelena radovanović

trči jelena trči

CLOACA MAXIMA

Vi to nama
bagro nalickana
decenijama krčkate
muda kao bubrege
servirate nam slasno
suv kurac u aspiku
i masnu krpu u šljokice uvijenu
žuč kao med
i sve to
da se vlasi ne sete

vi to nama banditi uglađeni

rog za sveću prodajete
mačku u džaku
muda od labuda
klanje kao oslobođenje
svastiku za krst
mantiju kao veru
čemer kao napredak
lobotomiju kao mir
akademike za mudrace
kurve kao kraljice
patriote za mučenike
masovne grobnice kao deponije

sve dok mlaka sportska makljaža

i mirnodopska apatija
uskoro vam ne dosadi
i opet sa buljukom stasalih sinova
između dve vatre
na mig velikih igrača
srbe na vrbe
hrvate za kravate

14
bosance u lance
crnogorce na koce
puj pike
i igre ponovo počnu

NEMAM VIŠE VREMENA

I onda ne nemoj mi prići kažeš jer

sreća je lepa samo dok se čeka
nije nego ljubavi nije nego
kakve divne lirske budalaštine

Zaboravio si da smo deca uklete zemlje

troši nas brzo kosi naglo
tušta je ovde i tma smrti
zaboravio si da si gledao užasu u zenice
i pola života sebe čupao rukama kao kukama
iz mulja tog bunara
zaboravio si zar ne
da videla sam sirotište u Sibiru
i vratila se kući trepavica opalih od soli
nisi ni primetio da su mi osedele stidne dlake od čekanja
kako i bi
kad zaboravio si izgleda dva rata
zdušna bratska klanja
mrtve trudnice u reci
spaljene gradove
smrskane mostove i lobanje
sve prosute i odlivene mozgove
svinju koja je jela krvave bebe
raskrečene žene iz kojih su curili potoci
strah koji te ždrao u sarajevskoj kasarni
mladost potrošenu ratovima i čekanjem
na vetrometini dva trula veka
generaciju natopljenu bensedinima i alkoholom
i otetu emigracijom
zaboravio si tinejdžere koje gledaš svaki dan
odgojene brižljivom debilizacijom
zaboravio si mladiće pokošene srčanim udarima
i mlade žene izjedene tumorima

15
zaboravio si zar blagodeti međunarodnog milosrđa
i kako su nas obogatili osiromašenim uranijumom
zaboravio si da država je deponija gmazova
i kupleraj muljatora
i da nas ukleta zemlja nikad nije volela
zaboravio si sve
istoričaru sa amnezijom

onda ne nemoj mi prići

jer sreća je lepa samo dok se čeka
trice su to i lepe kučine ljubavi moja
ja vapim priđi mi priđi
dođi u sjaju kao Zevs i probij me svojim gromom
sprži žezlom i zajahaću te
kao Evropa svog belog bika
baciću ti ovo tahikardično srce u ruke od alabastera
igraj se njim kao krpenjačom
radi šta znaš
samo me ne ostavljaj nikad samu
kad neko kaže sreća je lepa samo dok se čeka
biće krš i lom
gađaću ga očima od kukute
srčom načetog srca
strelama decenijske neuroze jer
načekali smo se mi ovde te lepe sreće ljubavi
istorijski smo se načekali
za medalju

TE ŽENE

Te nevidljive žene
koje su gledale
krvave patrljke svoje utrobe u bolničkim lavorima
povijale mrtve fetuse
dojile neživu decu
te žene kojima su ispirali i čistili materice
dezinfikovali sva živa tkiva
- srca nisu mogli
one koje su gledale u kovčege svoje dece
i molile se smrti

16
one koje ležu u grobove svojih kreveta svake noći
i pokrivaju se nesanicom
te žene koje ustaju svakog jutra
obuku se slojevito
ljušturu čauru kapsulu pa oklop
nameste svoj krst kao broš
skinu masku sa čiviluka i odvaže se u gungulu

te žene
dodiruju vas u tramvaju ovlaš
molekulima svog parfema i straha
simuliraju život imitiraju sreću
zalivaju cveće prostiru veš stavljaju ruž
voze se na posao
tamo se smeju rade dugo do tuposti
lepe obične vickaste nikakve briljantne
presamite se od očaja na nekom toaletu
i izađu vesele i nove
te žene
hodaju oprezne kao mačke
oko kratera svog ludila
neke i upadnu
te žene koje borave na psihijatriji
i kažu da su dugo imale grip
te žene taru svaki dan
svoju senku o vašu
i mole se da svet čuje
i mole se da svet ne čuje
krik koji u njima zri

CARPE FUCKING DIEM

Govore mudraci
smireni
srećni
oni u ravnoteži klatna
kažu budisti
i oni koji su pronikli u tajnu
ne živi u prošlosti

17
mani se budućnosti
ceo život je u jednom danu
i taj dan je danas
carpe zato taj diem
carpe diem majkumu
carpe fucking diem

ščepaj dakle današnji dan

za njegova otečena potentna muda
čak i ako si navukla žaluzine
i sklupčala se u pokrivač kao u pokrov
hraniš se svojim mrakom nasušnim
i valjaš se u marinadi svojih izlučevina
i ceo život nemaš namere da ustaneš
dok napolju muve vrcaju valcer
u orgazmu proleća bubri vazduh
ljudi žamore pod prozorom i žele ti možda i dobro
i ceo svet je kao ispao iz reklame za prašak za rublje
čak i ako ti je danas u stomaku puklo neko granje
srce ti je implodiralo
i suština ti je iscurila u posteljinu
neće nikad biti više ovakvog dana
baš nikad više ovakvog jedinstvenog neponovljivog dana
kad si skupljala srču sebe po sobi
ustani zato draga i
carpe diem
carpe diem
carpe fucking diem

NE BERI BRIGU

A se zaraduješ
a se i mrvku ponadaš
a si malko perje rašušoriš
a se nešto rašćurlikaš
a krilima zaklepećeš
u stranu se zaneseš
od zemlje se kao kokoš odigneš
paunovo pero na drum si izgubiš
krestu ko lepezu rastvoriš

18
grudi si razdrljiš
đinđuve neke natakariš
šaren rep raspirlitaš
kroz avliju se raspojasaš
na pritku si zapevaš
oblake zajašeš
golemo se zamaješ
nešto si umisliš
u svet se drzneš
i još sve zviždućeš

ne beri si gajle
nešto će te već zvekne odostrag
život čvrgu će ti lupi
e u inat
da se spotakneš
da te spotaprči
širom da se prućiš
da se ne uzoholiš
da se ne umisliš
koj si mi pa ti

NEDELJA

Izašle su horde vrednih žena na terase

oprale su sve mozgove u kući
stavile ih na žicu
pobacale oči po ulici kao udice
razmenile recepte
zapržile čorbe
uštirkale šustikle za televizore
natopile trač nasušni u šolji kafe
namirile dično potomstvo
žalile se na muževe
čuvale brakove
žmirkale na pritkama po dnevnim sobama
bile su smerne tupe i srećne
a ti zalivaj i dalje očaj u svom brlogu
još vuci lešinu pobune u sebi
drljaj tupu žaoku u tresetu trule provincije

19
tuci tahikardiju u olupini među rebrima
i pljuckaj unaokolo te otrovne koštice

STRAVA SVOGA JA

veš koji je režao

ručak koji je čekao
sudovi koji su vrištali
paučina koja se cerila
soba koja je ćutala
plafon koji se spuštao
nesanica koja je bujala
plač koji je rastao
očaj u ćošku koji se razlio
kao prosuto ulje

stavila si prst u njegov tornado

slepo te usisao
vitlao te samleo ti kosti
zgnječio ti srce cepkao ti vlakna
mljackao ti očne jabučice
pojeo ti mozak kao pihtiju
nećeš da preživiš mislila si

dok te na dnu crnog levka

čekao spreman
taj teški strašni mir

OGLAS

Menjam poeziju za sreću.

Menjam all you can eat za lepinje s plotne.
Menjam odlazak u emigraciju za povratak kući.
Menjam rog izobilja za šaku divljih jagoda.
Menjam lajfstajl za život.
Menjam kruzere sa pet zvezdica za tvoju sobu na Novom Beogradu.
Menjam ostrige za kačamak sa vlaškim sirom.
Menjam uspešne na kokainu za luzere na bensedinu.
Menjam Toskanu za jedan pogled na Fatničko polje.

20
Menjam dizajnersku kuhinju za prababin truli kredenac.
Menjam srpski patriotizam za sve laži jugoslovenstva.
Menjam sve svoje dane za onu noć u hotelu.
Menjam skajlajn na Menhetnu za let iznad sibirske tundre.
Menjam pozitivnu psihologiju za čestitu mizantropiju.
Menjam sve svoje cipele za tvoja gola stopala.
Menjam Srbiju za more.
Menjam društveni vrh za samotnjačko dno.
Menjam mobilni telefon sa dvesta brojeva za jednu noć živog razgovora.
Menjam Beograd za baštu na Rtnju.
Menjam nju ejdž palamuđenja za socijalističke parole.
Menjam loše pamćenje za dobro sećanje.
Menjam televizor za bilo šta.
Menjam život u liberalnom kapitalizmu za detinjstvo u komunizmu.
Menjam sve svoje parfeme za kap tvog znoja.
Menjam svu životnu mudrost za jedan dan glupiranja.
Menjam lažni glamur za iskreni očaj.

TRČI, JELENA, TRČI

Imali smo četrnaest godina

išlo se u Francusku na đačku razmenu
sve devojčice u busu su imale minival
dvojica na sedištu ispred mene
su besomučno drkala dva dana
i dve noći
mislila sam otpašće im do Francuske sigurno
slušao se jebeni DjuranDjuran
a kad smo stigli cela Burgonja je mirisala
na praline i sveže bagete
i sve Francuskinje su se odmah
smrtno zaljubile u naše dečake
i sve naše devojčice su se ljubakale sa Francuzima
a ja sam htela da se ljubakam i da se smrtno zaljubim
ali u koga dođavola ovako nadrkana
pa sam se pretvarala da mi je to ispod časti
da moj duh lebdi iznad ljudi, stvari i pojava
i takvih trivijalnosti
kao što je držanje za ruke
žvalavljenje sa protezom
i mršenje minivala u mirisu kroasana

21
pa su nas onda domaćini odveli
u ogromni gradski park
kakav je to samo park bio
parkčina
kao pola našeg malog grada
trava zelena kao čoja
drveće kao iz slikovnice
ne kao prašnjavi platani naše industrijske kasabe
i tu se onda pravio neki piknik
i svi su očijukali puštali kasete i fenomenalno se zezali
a meni je došlo
popela sam se na vrh parka
raširila ruke i obrušila se na sve njih
letela sam iznad travnjaka koliko me ruke nose
i vrištala sam iha-iha-ihaaaa
naši su vikali šta ti je sedi majketi
brukaš nas
Francuzi su se kikotali
„mais ce que...“
nastavnicima je bilo neprijatno
izvinjavali su se u moje ime
kazali su da normalno nisam takva
da sam normalno fino vaspitana
normalno ja
jebeno nisam takva
zato i trči
trči
trči
trči
Jelena
trči

AVGUST

Izašao si silan iz kamene kuće

u rapsodiju zrikavaca
zaklonio si sunce na zvoniku manastira
dok brest je lupkao u kapke
i veče se razlilo kao crna plima
izneo si nam izobilje -

22
ratluk od oraha i bokal kišnice
kafu iz fildžana i kocku šećera
smokve i murve
u orgazmu purpura
pomilovao si čemprese dlanom
kazao si, ovo je postojbina krvi, draga
ovo smo mi
uzeo si me u krilo
podigao slanu haljinu kao svoju zastavu
i rasekao prezreli nar:
kad krv mu se razlila po stolu
iz semenki njegove hemisfere
buknuo je iznenada
koncept kosmosa

Jelena Radovanović (1972, Bor) diplomirala na odseku za anglistiku Filološkog fakulteta u Beogradu. Živi u
Nemačkoj od 2002. godine i bavi se prevodilaštvom i predavanjem jezika odraslima na institutima za učenje stranih
jezika. Objavljene knjige poezije: Povremeni prekidi sa zujanjem (2000), Sitne iznutrice (2002), Džibra (2006) i
Otvoreni prelomi, 2012.

23
 siniša tucić

ukidanje svrhe

STROGA CRVENA LINIJA

Prijatelju,
ono što mi preostaje
ono što jedino mogu,
da izvadim zarežač
zašiljim zrno olovke
zrno koje na belom papiru
drhti od straha
i jednom crveno linijom
prekrižim svaku emociju.

Bog je jedan
ali pruga na papiru se račva,
a ne možemo
prekomponovati koloseke.

Nekada davno
čitali smo iste knjige.

Distanca prema okrvavljenom telu

nije ista za mene
kao i za tebe.

Drugačije gledamo na istu stvar

iako je Bog jedan.

Tvoj Niče nije moj Niče,

Tvoj Heraklit nije moj Heraklit
tvoja vatra,
nije moja vatra.
Isus, Berđajev, Kjekegor...

24
Ni rovovi, ni gusenice tenka
ni krateri od granata, ni rupe od metaka,
ni logori, ni zatvoreni prostori,
ni hangari sa mučenicima
ubijanim ljudima
neće sačuvati,
neće uštedeti
minimum zajedničkog vazduha.

Bog je jedan
ali pruga se račva
a ne možemo i nećemo
prekomponovati koloseke.

Za tako nešto
više nema vremena.

Astal našeg minimuma

zapreminu zajedničkog vazduha
odavno smo napustili.

(moglo je bez nesrećne psovke)

Ostala je samo
zašiljena olovka
zrno puno straha
i emocija precrtana
strogom crvenom linijom.

ISKLJUCANO OGLEDALO

Kada se zaborave svi narativi

strukture i antistrukture
hijatusi i pobočni tekstovi
iznenađujući diskurzivni proboji
kroz visoku zelenu travu,
ostaće samo jedan kavez -
ptica straha
koja stoji na prečki iza rešetaka
i gleda samu sebe
u iskljucanom ogledalcu.

25
Ruka kontrole ulaziće
kroz oškrinuta vrata kaveza
pokušaće da uhvati uplašeno perje
ali za tako nešto
ponestaće joj snage.

Kavez će privremeno
ostati usamljeni narativ
koji konstituiše svet.

Ptica puna straha

trošiće poslednje rezerve smisla
sadržanog u
strukturama i antistrukturama
hijatusima i pobočnim tekstovima
iznenađujućim diskurzivnim probojima
kroz visoku travu.

Ipak
ruka kontrole
ostaće tu gde jeste.

I dalje će ulaziti
kroz otvorena vrata kaveza
ali neće ugledati uhvaćenu pticu
u iskljucanom ogledalu
na usamljenoj prečki iza rešetaka.
bez sveta i narativa.
l–l
PREDVIDLJIVE BIOPOLITIKE

Nestali su dispozitivi,
nestale su intitucije.

Oko nas je masa

ti i ja u zagrljaju
u olujnoj noći.

Vetar duva iz ventilatora,

sa zadnje strane hiper-marketa
i taj zvuk se izdvaja
iz totalne zaglušujuće buke.

26
Klima uređaj
dovoljno je jak
da izazove oluju
obezbedi autonomiju.

Možemo napraviti police

na kojima će stajati knjige
u inat vetru iz hipermarketa
i kapitalizmu.

U oluji smo sami sebe definisali

kao nemoćne žrtve
predvidljivih biopolitika.

U dugoj noći,
u lakim mrežama
otvorenim komunikacijama
i dalje opstajemo.

Čekamo i tešimo se.

Vetar iz hipermarketa
pojačava oluju.

Dovoljno jak da opstane,

još uvek slab da sruši policu.

UKIDANJE SVRHE

Imperija je polu-razorena
neobično se sve
sukcesivno zaustavlja
u sporadičnim događaja
direktnim revolucijama.

Nafta još uvek pršti

iz appendix vermiformisa.

Nijedno

27
rutinskom operacijom
izvađeno
slepo-crevo
nije bačeno.

Premešta se
posle svakog zahvata
gumenim rukavicama.

Integrisan
u stvarnost van tela
nepotreban ostatak iz prošlosti
u novom svetu koji se ruši
ima svoju svrhu.

Rizomi su otuđena podrška

appendixima
ali i dalje postoje
u polu-razorenoj imperiji.

Na prvi pogled
niko nije zainteresovan za naftu
u suksecivnom zaustavljenju.

Izvađena slepa creva

polako preuzimaju vlast.

Iako je sumrak odavno pao

a zapaljeni appendix vermiformisi tiho tinjaju
u plamičima vatre,
nikada da dođe koherektna noć
u kojoj će neki prst na štekeru
konačno ugasiti svetlo,
osloboditi nepotrebne ostatke iz prošlosti,
ukinuti svrhu.

Siniša Tucić (Novi Sad, 1978) objavio je knjige: Betonska koma (1996), Krvava sisa (2001), Nove domovine (2007),
Metak (2012) i knjigu izabranih pesama Pobacani pasvordi (2015). Živi i radi u Novom Sadu.

28
 ana miković

noćni nacrti
mama

uvek kada mi ispadne olovka

vidim dva metra ispod
mrtvog čoveka kako se smeje
i traži da mu čitam

mandarina je primer lepe strukture nerava

koja se pruža, zateže

tako bih i ja izgledala

da me neko jede očišćenu

ako ujutru
u stisnutoj šaci nađeš kašiku ili nož
napiši poruke na zidovima, stolovima
svuda u dvorištu iskopaj pismo
udaraj priborom po jeziku
dok ne dođu po tebe
oni koji su ti noću premeštali stvari po rukama

u svlačionici, na stolu
rikardo se slep i obnažen
pruža kao kilometarska gozba

29
 •
moj krevet -
velika krznena životinja
koja dahće i drhti.

zahuktalo prestajem
sa noćnim navikama

neko je prosuo vodu iz suda

i sad ne znam kako da se vratim u sobu

nar, na suncu

kada bi neki čovek prišao da ga iseče

sada, ovoga trenutka

video bi tihu dinamiku kosmosa

tamo, visoko iznad zemlje

jedan čovek u osmatračnici
gleda vodeni horizont
i nikome neće uspeti da kaže
kakav talas dolazi

samo jedna (možda ne tako mala) mogućnost

da se čitalac, na primer u vozu,
(samo) doživi kako voajerčina

pred knjigom, naravno.

30
 MAMA

ona ne može da izađe iz kutije

i kašlje

kad bih mogla da joj rasklopim ruke

nešto drugo bi se otvorilo

II

svuda ima rupa u stanu.

gde?
u hodniku, u kuhinji, u dnevnoj sobi, u kupatilu.
a u mojoj sobi?
ne znam.
kako ne znaš?
ne znam, nikad nisam nikad ulazila u tvoju sobu.

III

tako sam i ja kad sam bila mlada.

šta?
preskakala.
šta si preskakala?
ljude.
ko preskače ljude, mama?
ti preskačeš mene.
kako te preskačem?
lepo, ja čučnem a ti me preskočiš.

IV

u parku, u svetlu
sedi pored mene

31
blago okrenutih leđa

ne gleda me
jer to znači da ću i ja umreti.

zaista posle 40 dana događa se promena

samo, ne odlaze oni
već odlazimo mi.

Duh u sobi
ćutim
Ako se oglasim
Rukovaćemo se

Ana Miković je rođena 1987. godine u Beogradu. Diplomirala je na katedri za Srpsku književnost sa južnoslovenskim
književnostima. Učestvuje u muzičko-poetskoj trupi Nebograd.

SNIMAK (Mama)

32
 džon forbs

zabavno je uzimati spid

preveo s engleskog
vladimir stojnić

DOBA PLASTIKE

nakon Ovidija

Definicija promene u rečniku

znači da ti lice izgleda drugačije pod vodom
& čak da osetiš kao da si kod kuće tamo dole
svaki je momenat potrošen u razmaku, bilo gde
između sisara i sunđera,
znaš da bi propustio određenu kasetu
zaludne suze ili čašu džina
& da bi te iritirali ozbiljni izbori
nepromenljiva najava života npr. „Minorni
pesnik, upadljivo nepošten“ izgledala bi smešno
na tabli pričvršćenoj za drvo
dok plavi trag tvog bivšeg života
predlaže odstupanje
generacije će završiti kličući: njima će
trebati tumačenje delova govora
ne jezera ili sna ili seksa,
ili glupih pesnika prošlosti
koji su, kao liričari, propustili sve ovo.

NAKON BOMBI
IZMISLILI SMO BUDUĆNOST

Hajde da naslikamo idealnu večeru na našim

potiljcima gde je pesma vrsta rupe u koju ti
trikovi sa konopcem i šljunak omogućavaju da se spustiš –

33
nadamo se da zemlja ima centar, voćnu nišu
bezbednu od krampona rulje, kada skokneš do paba
obaraju te milioni obećavajućih atleta.

Osećaš li njihove jezive potrebe, sada kada je

brzina svetlosti zastarela, kada se
plankton podiže ka rerni?

Gde si nabavio taj šešir, Tarzane? Kao rudari

zatečeni u ratu vremenskih kapsula, posrćemo
pred tvojom zelenom fedorom, tvojim snovima.

Njihov glicerin polako prekriva Mont Everest

& bez vrhova, kako će preživeli izmisliti jezik?
Budi s nama oralna higijeno, sad nas brani!

Pa poliraj zapostavljanje tenisa, jer uskoro će

čak i uobičajene veštine požuteti od nostalgije
kao kočija sa orkestrom rajskih favorita

ili kada imenuješ svoje emocije. A inače investiraj

u dileme: što bolje zaboraviš dane škripca
više će te relikata iznenaditi.

Pa ipak, nakon Doba Odvojenog Palca biće

još dosta toga da se otkrije – da li će delfini uživati u bingu?
Da li su velike komične opere napisane savršenim redosledom?

ODA KARLU MARKSU

Stari oče užasne neveste čija se

svadbena torta napokon urušila,

govoriš istinu koja nas ne oslobađa –

to je kao poluga od reči sa kojima niko

ne ume da radi.Takodamašinasakojomsu
nekadbilepovezanesamoubrzava& svaki novi

rep dens video savršena je slika toga,

tela koja se kreću sve brže i brže, još igraju

34
na licu mesta. Trenutno, iako mi ova postavka
odgovara, plaćen sam da sedim i pišem&

pušim, listajući po Adornu kao po Novoj Ideji 1

tokom hladnog radnog dana u Balaratu, gde je

nezaposlenost među odraslima 22% i tvoja velika

šema komplikovanih uzroka i posledica

funkcioniše ovako: uzmeš besna kola

i žicomvežeš gas za pod, povadiš

kočnice, zupčanike volan& pustiš neka cepa.

Čak i najgluplji tetovirani divljak za volanom
– smrtni dijamant što visi oko tržnog centra –
zna šta sledi. To je zabavno osim ako

nisi vezan u kolima. Ja nisam,

ali lutke što koriste za testove jesu.

SPID, PASTORALA

zabavno je uzimati spid

& ostati budan cele noći
ne ispisivati tabake poezije
loše ti je kada samo pomisliš na to
umesto toga, osećanja
slede tvoju karijeru niz slivnik
& otkrivaju da im je tamo lepo
među antologijom finih ideja, svezane
hemikalijom u tvojoj krvi
zbog koje buljiš u ispražnjeno lice TV-a
i kličeš, konzumirajući sebe kao hipoteku
& kada Kits dođe na večeru, ili Flober
možeš odgovoriti na njihovu čistotu
sopstvenom, nekom manje negativnom na primer
znaš Dransfildov 2 stih, da kada jednom postaneš narkoman

1
Australijski ženski nedeljni magazin.
2
Majkl Dransfild (1948-1973), australijski pesnik, umro od heroina.

35
ne želiš više da budeš bilo šta drugo?
e pa ja mislim da je on umro prerano
kao da je mislio da je droga neki staromodni učitelj
& da je on bio mezimče učitelja, pa je samo podigao ruku
& tiho rekao „Gospodine, gospodine“
& heroin ga je pustio da izađe iz sobe.

LJUBAVNA PESMA

Svetleći metak je fleka na sjajnom

nebu Bagdadaiz video-igrice

dok se sklupčavamoko rata

umesto okotebe, čija me pisma

obaveštavaju da moje pesme pokazuju

koliko nesrećan mogu biti. Možda.

Ali ono što nisu pokazivale, do

sada, je to kako lagodan umem biti

sa vojnom tehnologijom, npr.

uklapajući njenfeud’esprit razvrstavam

zvukove iračkog AA –
tup udarac od 85 milimetara,

grleno brbljanje topa na ZSU 23.

Od našeg precizno navođenog oružja

horizont bljeska i sija ali

ne mogu ništa uraditi kako bi me

poželela. Umesto toga, gledam

kako zapad radi ono što najboljeume

& znam, nejasno, dok odlazim u krevet

da je sve ovo inscenirano za mene.

36
 ANTIPODNE GLAVE

Voleo bih da možemo biti finiji

kao Amerikanci

umesto toga zaglavljeni smo

negde na pola puta između

evropskog smisla za stil

sa kojim si uvek kod kuće

&aboridžinske veštine
protoka vremena – oni znaju

da ništa nije toliko bitno

između sada & zauvek,

za razliku od marljivog Amerikanca

koji se osvrće oko sebe i vidi

kako Sudbina upošljava dleto

baš na njegovom licu

pa kada se zagleda u Nju

on je sav topao i suštastven,

ne poseže za dosetkama ili flašom

jer zna da su te stvari
deo onoga što je i sam

kao što su u planini

uklesane glave
njegovih Predsednika

& nama ostaje da se pitamo

u kom obliku će nakon 200 godina

završiti Ers Rok 3.

3
AyersRock, peščana stena u centralnoj Australiji, sveto mesto za Aboridžine.

37
 ARS POETICA

I wanna be sedated
The Ramones

Buncanje protiv prostora

u kojem pesma zvuči
kao pokretna vratakoja
prave buku poput kola
kada nalete na milostinju –
to je meta. I ne zaboravi da je
predsednik Kenedi putovao
na brodu SS Francuska
stvari su danas više onakve
kakve jesu nego
što su bile ikada pre,
nekako jasne, kao
fizička kondicija.
Slaviš svoju ravnodušnost
paketom lizalica ili
Ton-ton Makut
frizurom. To je skoro
čist razvrat, kao što je
molitva na primer: srce
ti je puno mržnje
zapetljanije od fraktura
na neprobojnom staklu.
Baci ciglu kroz prozor
agenta za nekretnine
i ona će se vratiti
i poseći te. To sam
podrazumevao pod metama.
Ili možeš čitati Majakovskog/ on je
neka vrsta komuniste Brus Dejv 4

NAJBOLJA OD SVIH MOGUĆIH PESAMA

kao ajkula što drema

4
Bruce Dawe (1930), australijski pesnik.

38
ili vrlo stišan ud
čekajući predavanje
da postane zvezda
najbolja od svih mogućih
pesama opušta se u snu
na tropskim talasima
što počinju blizu
desnog ugla
sobe. u međuvremenu
tu pod mojim prozorom
među-ostrvska trgovina
počinje. njihove zalihe
kokosovih oraha
beskrajne su.

Džon Forbs (John Forbes, 1950-1998), australijski pesnik, jedna od vodećih figura australijske avangarde. Rođen je
u Melburnu, u detinjstvu je sa porodicom živeo u Maleziji i Novoj Gvineji. Kao student neko vreme boravio u
Engleskoj i Grčkoj, da bi po povratku u Australiju uređivao književni časopis Scripsi. Prve pesme je objavio 1971,
prvu pesničku knjigu 1976, a posthumno su, 2002. objavljene njegove sabrane pesme (Collectedpoems, 1970-
1998). Na njegovu eklektičnu, duhovitu postmodernu poeziju najviše su uticali pesnici njujorške škole: Džon
Ešberi, Frenk O'Hara i Ted Berigan. Umro je u svojoj kući od srčanog udara.

39
 ilja semenenko-basin

nagađanje

s ruskog preveo
svetislav travica

NAGAĐANJE

Zašto mi je toliko potrebna tvoja ljubav?

Da sediš u kupeu i čitaš,
na primer, Horacija, u prevodu na engleski,
tako je jednostavnije. A ja bih ti donosio hranu.
Ili bismo razmišljali o tome kako nam je ljubav sasvim nepotrebna.
Predivna tema za zaljubljene,
dok bez žurbe koračaju po Sivcevom Vražeku.
Može se pokušati i bez kretanja,
prosto upijati jedno drugo očima, dok četiri dlana
greju leđa, obraze, stomake.
Ljubav – da bi ispitali
svoju sposobnost da se ne sećaju ničega. Ima i mnogo drugih motiva,
mogli bismo ih sve probrati, razmotriti,
dok još nisu izgubili oblik, izbočenost, ulegnuća –
od vetra.

PROBLEM

Službe milosrđa poleću na znak uzbune,

u rečima gladuju dlakavi ljudi.
Unutar reči su se ugnjezdili,
a reči ih jednostavno ne razumeju
i prehraniti sebe same ne znaju.
Njima kažeš: trešnja – one se cepaju na komadiće,
avgust je za njih – bolest,
od gladi se leče dimom.
Naše reči nisu sarkofazi,
život iznurenih je – pod zaštitom.

40
Avioni milosrđa nose hranu,
prekrivaju nebo,
bombarduju jestivim blagom.
Neka izginu reči,
jer gladni vapiju za krompirom.

2006

Tamni zvuk nad ljubičastom zemljom,

glasnik je imena,
kako si mi ti tužan u praznini
ovog polja koje ne daje plodove.
Pred nama – samo venac
jednospratnica, sočivo
presavijenog prostranstva,
šuma koja je bila jezero,
polje nestalo po kućama, –
sve što smo stvorili vetrom,
udarima sa jugoistoka.
I bijemo sada po kravljim leđima
ogromnim vetrom.

2006

U MOSKVI

Samo sam pomislio na ime,

ukras na sto listova
što se čuje, -
već stanovišta obamire osovina,
čudno nekako jezik se
posuvraćuje unutra, -
stiha prelivanje što večno kasni –
pre-
teranim pobedama je ozareno,
perom numerisanim mičući,
oklopni jež oklope odmotava,
što tek-tek sijaju,

41
treperenjem prevučeni, i tada
ti stupaš na dno
u iskru što svetli,
rehabilituješ svoju reč,
više ne govori
tako nešto ni u šali,
Staljin strah
useljava u vožda.

već sam u podne stizao

a vraćao sam se
u sumrak – ka devici-reci da slušam besedu,
zapljuskivanje besede, brbljanje mlaza.
na žalost, ti me ne čuješ.
ne romoriš, pričaš, u sebi – o sebi,
između sebe:
biti devica – samo je spokoj u silovitom proticanju.
voleti – to je nešto nedokučivo,
što se ne može naučiti.
u podne – ćutanje.
kad smrkne – nejasno ćaskanje, igrajuće
jedvačujno
u osenčenoj dolini

domarka čisti kolovoz

plava dolamica
snega preko glave
druga mašta da vidi svečanost iznutra
nema ključa
u nedoumici gleda gore
devojka se u hodu krevelji
čudi se
izaziva, budalica

42
2011

NA ČETRDESET PRVU GODIŠNJICU

Dvostruko ogledalo smestilo u sebe

sleva – haos bitke, zastave, kovitljanje buke,
zdesna – mraz neizvesnosti.
Ogledalo na granici vidokruga obeleženo je znakom,
jednostavno rovom.
U toj sekundi, dok sam se prebacio s jedne na drugu stranu,
u jedinici vremena, nije joj ostalo ni da se seti,
niti pljuvačku da proguta.
Čelom, jagodicama, prstima ruku
osetio sam hladnoću novog vazduha
još do prvog uzdaha,
do tvrdog pod petama,
boraveći u jezgru sferičnog
vida – ogledala budnog.

2007

1-3 REVOLUCIONARISSIMO

1.
Ovamo, u haos bezimenih istorija.
U izmešanost znakova.
Ovde su staro povrće i znamenito pojedeno jaje.
Remek delo juvelira – muva,
smaragdna meta u arabeskama tila,
u podrezanoj vodovodnoj cevi,
vodi nas.
Klanicama između crnih džakova.
Sakrijte se!
Sakrijte ih kao pisma, zapečaćena
u kovertama.
Preturajte po malim i velikim tajnama.
Oslobodite snagu
odbačenog viška života.

2.
ratovati ratovati

43
apsolutna prinuda

molekul nasilja
ili krivice

stapanje sa sabesednicima
stapanje sa imenom neprijatelja
s pejzažem
idejom
radio emisijom

gadljivost od mađarskih kobasica

od masne armije
psovki
ljudi
drveća

bezvučno zlodelo
izgovoreno telefonom

i ponovo molekul gneva

3.
Vođena bujicom voda!
Predivan stas tvoj, mašino.
U mislima sam, gledajući niska usta kolebljivca

Pogledaj me zrikavom zenicom,

ne utišavaj se, srdašce
mojih želja, potporo gradova.
Hidropola
te održavala kao novo sunce.
Ne šećerni obrazi
i ne usana radosti, već rika
tehničke vode. I jeka tvojih čvorova.
Indijanac je pera proročanstva ovamo doneo,
i sloven
krštene vode krčag, i slatke reči –
toskanski anđeo. Udri
silnom bukom u zidove tamnica.
Neka uznemirava glas tvoj
decu dlakavih,

44
muškarce i žene što vole starudiju.

2009

kroz jutarnji san čujem

kako gvozdenom lopatom
domar čisti sneg

2011

skočila
kriknula
napetih bedrenih mišića
mršava
krhka
od pešačenja
noge jake
noge krunisane slavolukom.

2011

ZIMSKA VARIJACIJA

Ogroman grad
uzdiže se iznad vladavine buba i zmije.
Sneg
štiti od zimskog vuka što grize klek.
Zidovi
susreću februarsko sunce. Gledaj
u gradu su samo drveća bez krivice.
Mi smo plivali
kao teške ribe i videli sva kretanja očiju i grana,
koje su zapamtile snežne padavine.
Videli dečaka,

45
koji je upregao pticu,
goneći je korbačem.

2008

ZIMSKI ZAOKRET

Svetlo ne izlazi samo. Sleva i zdesna

po celom suncu, srce sleva i srce zdesna.
Razrušiš grad, pod njim su
sneg, zemlja, obluci
što leteći levo i desno padaju na kopno.
Ako nećeš da letiš bolje je ležati u snegu,
u šupljikavom nanosu, gde se vrele vatre
suše i borave.
Koga nije ubio ponoćni led,
pomilovaće ga tihi žar.

2006-2007

DVADESETI MART

Jarka je svetlost sunčana lica osvetlila,

lica devojaka, nagnutih nad listovima hartije
za dugačkim stolom
u sobi devetog sprata starog poružnelog doma.
I nije bilo ničega, ničega takvog
što bih mogao nazvati svojim JA, centrom vaseljene
mojih interesa i prava.
Samo je sunce,
sunce me je podsećalo na mene, uznemiravajućim
suviše ranim prolećnim žarom.

2007

GLAS STIŽE IZA OGRADE

Mojoj mami

Išli smo da vidimo vreme

46
drobili pred njegovom jazbinom pšenični hleb,
hraneći ga, kao pacova.
Sve beše uzalud. Pred našim su se očima
otvarali ratovi, podele plena,
ptice, kljucajući poljubac.
Premudrost igra sa anđelima
raduju se žeteoci sudu.

Plavi su ljudi stajali kao sveće na stolu,

a drugi su leteli. Svet je drhtao,
ptice su u padu videle čuvano kamenje.
I gle, reke se razlivaju po celom svetu,
velike reke ravnica.
Išli smo na crveno brdo da peremo odeću.
Premudrost igra s anđelima
žeteoci se raduju sudu.

2008

pre četvrt veka

Vitalij mi je pisao na papiru
olovkom
“ne preziri snove svoje mladosti”
danas
Vitalij spominje prošlost – Lipeck
govori o gladi
kako su iz straha palili porodične portrete
govori s ljubavlju: Jelec
Lipeck, Orel – malograđanske sredine,
nema proletarijata, baze boljševizma,
na Piakasu I Matisu se završilo
slikarstvo okrenuto predmetu,
Kandinski je
znakovima stvarao okolinu
starosedeoci Lipčani su proterani…
posle rata kuće su rušili kvartalno
moja mladost je prošla
ne prezirem je

47
 •

recite svima – uzvikujte po trgovima

naš Homer nije bio slep
sve su to mračni glasovi
obmana
mnogi od nas imaju lažna imena
izabraću sebi ime Apolinarij
slatka uobrazilja
u nju premotavaju knjige I decu
privlače majkama, omotava joj vrat
lanac
istokrvnih jedinstava
recite svima – postoji Drugi-čovek
krećem mu u susret
možemo li razgovarati?
bolje je udariti
bolje je proći mimo
oči aveti šire začuđenost
izabraću sebi ime Hermogen

2011

VIVGIK

...i ceo vagon

Klopara u meni
ferrum ferrum ferrum
rođeni u strahu, traže lek od ljubavi
grobnice važne, farisejske kosturnice
guraju se
ne može se proći
menjamo put, idemo na grad Didov
obalom šumske reke
ulicom velike prestonice
evo martovskog drveta. Zid. Svetlost jarka, sunčeva
oslobođenje ne braćo ne sestrama: vama
kako besni psi jurišaju
oslobađajući se, oslobađajući
proređujući se, topeći se

48
2011

Ilja Semenenko-Basin, ruski slikar, pesnik, istoričar, rođen 1966. u Moskvi.

Završio je Istorijski fakultet MDU M.V. Lomonosova. 2011 odbranom doktorske disertacije iz istorije hrišćanstva u
Rusiji.

49
 laš sobi kristensen

pečati

s norveškog preveo
marko vuković

HODAČ PO ŽICI

Težina srca mi
omogućava
da balansiram.
Svakog dana vezujem kravatu
i čistim cipele.
Gazim trotoarima
po gradu
i tražim žuta polja.

Jedino u rudnicima
ljudima trebaju lampe.
Sve što je ovde potrebno
samo je malo srce
koje zna da stupa oprezno
i uglancane cipele
s mašnom.

FOTOGRAFIJA I

S dve ruže za uvom

vrtlar ide kući
s posla.
Noću orezuje
svoje snove
i pušta korov
iz jedne

50
usamljene
šolje.

PRIZNANJE AKROBATE

Mogu da stojim na rukama

dok jedem,
na glavi dok pevam.
Mogu da balansiram
na ogradi,
da se penjem na drveće,
da skačem s grane na granu
prava je sitnica
za mene.
Mogu nogama da se zakačim
i da spavam tako
kao slepi miš,
mogu da sedim
koliko god hoću
na vrhu jarbola.

Ali kad stojim

sa obe
noge
čvrsto na zemlji
u glavi mi se zavrti
i
padam.

KAMILA U MOM SRCU

Kamila u mom srcu

ima duga lutanja
pred sobom.

(Pesak mi je na jeziku,
sunce u ustima).

Sva jezera su lažna,

svi bunari su

51
samo suze u uglu oka,
kiša je orošeno čelo.
A sunce:
vatra u krvi,
plameni poljubac neba,
zlog neba.

Neka gradovi opstanu,

neka ulica otrov grgolji
u grlu,
neka se domovi zgusnu.
Horizonti se dosađuju,
nema više zemalja,
nema novih pravaca,
najviša planina je samo prospekt,
snovi
samo su platna.

Sada moram da nađem tvoje srce.

Ja sam kamila
opremljena za dugo putovanje.
Neka vetar oduva pesak u stranu,
neka izvori budu otvoreni.
Sagnuću se i piću,
poljubiću, oglednuću se u toj
uzburkanoj vodi i oživeću te.

ČOVEK S GORUĆIM KLOMPAMA 1-8

1.

on koji trči niz ulicu

s ptičjim gnezdom u svakoj ruci
on koji u glavi ima hotel
i po jaje na svakom prstu
koji zamiče za ugao
u gorućim klompama

čovek je koga moramo slediti

52
2.

kaže:
moramo trčati brže od glasina
moramo zaboraviti naša imena
moramo ehu pronaći ciljnu tačku
moramo sutra uhvatiti već danas

3.

on koji trči niz ulicu

s vatrogascima za petama
on koji juri na crveno
kao seljak u gradu
on koji prevrće sve tornjeve
i konje na svoju stranu pridobija
on koji ukoso trči
u gorućim klompama

čovek je koga moramo slediti

4.

kaže:
od grada do grada prostiru se putevi
od granice do granice lete generali
od doma do doma opslužuju poštari
od čoveka do čoveka crvene su niti

5.

53
on koji trči niz ulicu
u sred ptičjeg jata
kome su leđa puna ključeva
koji poznaje svet kao svoj džep
i na ti je sa svakom ljudeskarom
on koji sve rupe zna
i zna da nema izlaza
koji na tren zastane na trgu
u gorućim klompama

čovek je koga moramo slediti

6.

kaže:
prošla godina je prošla
danas nam izmiče
sutra je počelo
i smrt spreda nailazi!

7.

on koji trči niz ulicu

i hvata lososa na slapovima
on koji trči iz života
kroz baš svaka vrata
on koji toliko daleko trči
da opet ovde stigne!
koji prelazi mostove
u gorućim klompama

čovek je koga moramo slediti

8.

54
kaže:
klonite se mene

POD CRNIM KIŠOBRANOM

pod crnim kišobranom idemo kući

s tihih sastanaka u podrumima i garažama
s nemih povorki sa trgova i sedišta
s crvenih poljubaca u parkovima i uličicama
odlazimo kući radiju
i noći punoj antena

pod crnim kišobranom idemo kući

glasovima što dolaze iz drugih zemalja
muzici koja se bez instrumenata svira
odlazimo kući
ljudima koji nam nalikuju

naše dete još nije rođeno

i uvek nas doziva u snu
mi smo kao ptice u opasnom gnezdu
naša krila nisu stvorena za beg

pod crnim kišobranom idemo kući

za nama su svi mostovi i plamenovi
iza nas nema budućnosti
pred nama nema nade
pod crnim kišobranom idemo kući
sa svima imamo dogovor da se vidimo sutra

naše dete još nema ime

uzvikujemo ga kad veče padne
želim jedan život bez trnja
želim ples koji nikada neće umreti

55
pod crnim kišobranom idemo kući
iz poseta društvu koje trpi naše izražavanje
s ciničnih rastanaka i toplih ruku
od ljudi koji nam nalikuju
odlazimo kući do četiri zida
i jedne bele ljuškajuće kolevke

pod crnim kišobranom idemo kući

a još uvek ne pada kiša

ZAPIS NA ZIDU

prababa
je izvezla alfabet
koji sad visi na zidu
nakon sto godina
od a do š
nijedno slovo nije zaboravljeno
igla i konac
bili su njena pisaća mašina
zamišljam je
(u mirnom snu)
s prstima u sporom bodu

često razmišljam
kad su večeri pospane
i kad mi je grlo
zatvoreni put:
rado bih svoje pesme šio
pod belim lampama
prijatne
bolnice

PEČATI VII

retko
posećujem sopstveni život

56
to je tren kad se ne usuđujem da se okrenem
tren kada je iznenada sve u fokusu
oštar kao krug oko meseca zimi
i sablja plaćenog ubice
tih kao sunčev stetoskop
i Božja usta

poseta je kratka
nikad ne stignem da čujem dijagnozu
nikad ne stignem da sretnem sebe

od tada stojim izvan

od tada čekam u ogledalu

i sve se približava

pamtim jednu reku

stajao sam u svojim tragovima
bio sam dete
umočio sam ruke u vodu
i video da sve je prozirno
i sve je u pokretu
od tada trčim obalom
s rekom u rukama

VETROVI VESTEROLENA*

Na početku beše vetar

On je planine izvukao iz mora
i privezao ih za nebo
On je prosekao fjordove
i prosuo liniju ostrva ka zapadu
On je oblikovao krajolik u svojoj slici:
divlji i mekani

Na početku beše vetar

i vetar je svuda

57
On dolazi s ustima punim snega
i ledenom pesnicom
On dolazi s blagom moći
duž plaža u junu
On kruni brda
i ljušti asfalt s puta broj 90
On tera ovce da pevaju
i konje da igraju
On tera mačke da lete
i galeba da mirno stoji
On tera kormorana da skače u more
i da zatim krila okači da se suše
na iznenadnom suncu

Na početku beše vetar

i vetar je svuda
On je more naučio da govori
o ribolovu, tišini pred buru
o brodolomu:
Govor veći od našeg alfabeta
Govor precizan kao pevajući kodovi kitova
i koreografija ptica

I vetar na mostovima Vesterolena svira

koncert pod vedrim nebom
za gudače i duvače
za timpane i drombulje:
džez u januaru
polku u aprilu
menuate u maju
simfonije u septembru
i bluz, bluz u oktobru

Na ovim mostovima
koji pejzaže u jedan kroje
velikim bodom

I vetar je svuda

58
On se povija nasuprot krajoliku
kao što se ljudi povijaju na vetru
pronalazi prolaz
i prodire korak po korak

Ovde vetar vrata zalupi

pa budi dobrodošao
Ali On nikad sveće ne gasi
Dahom ih raspiruje

Na početku beše vetar

što krunu polarne svetlosti polira u maju
i što ponoćno sunce nosi kroz junske noći

* Vesterolen (Vesterålen) , arhipelag koji se na severu nastavlja na Lofotska ostrva u norveškom moru

(uvo)

nećeš verovati u to što govorim

koliko puta moram to da kažem:
nećeš verovati u sve što govorim
i ne samo to
četiri zvona su prišivena
za moj jezik i
zato mi možeš verovati
kada je tiho
kao svetlo od sedam stopa
merdevine od vetra
i kofer pun zemlje

ali kada me poljubiš

(ako to vreme dođe)
brzo ćeš znati da li mi se to sviđa

(pravac bega)

trebalo je da se ujedem za jezik

(prekasno)

59
trebalo je da iskopam oči
(prekasno)
trebalo je da odsečem uši
(prekasno)

nije tačno da
treći put bog pomaže

to što sam rekao - rekao sam

to što sam video - video sam
to što sam čuo - čuo sam

to što znam
ne mogu da zaboravim,
a to o čemu sam sanjao
nikada neću videti

ali nogama svakako

puštam na slobodu
i bežim kao sam đavo

Laš Sobi Kristensen (Lars Saabye Christensen) rođen je 1953. godine u Oslu. Od 1976. godine objavio je preko 40
knjiga pesama, romana, zbirki priča i drama. Knjige su mu prevođene na više od dvadeset jezika (romani Polubrat,
Herman, Bitlsi...). Za svoje stvaralaštvo dobio je značajne nagrade u Norveškoj. Živi i radi u Oslu.

60
ISTORIJA

61
 TEMAT
ARTUR KRAVAN

62
 Aleksa Golijanin
ARTUR KRAVAN

Fabian Avenarius Lloyd (1887–1918?), od 1910, Arthur Cravan: pesnik-bokser, „s najkraćom kosom na
svetu“, skandal-majstor, „nećak Oskara Vajlda“ – i to pravi: Vajldova žena, Konstans Lojd, bila je
Kravanova rođena tetka… Rođen je u Lozani, u porodici englesko-irskog porekla. Vrlo rano je pokazao
veliko interesovanje za umetnost i književnost. Pored engleskog, tečno je govorio nemački i francuski, ali
je kasnije pisao isključivo na francuskom. Pohađao je nekoliko koledža u Švajcarskoj i Nemačkoj, ali je
onda prekinuo školovanje i otisnuo se na put: kao brodski kuvar, drvoseča, šofer, berač pomorandži –
što će kasnije navoditi kao svoje titule – i, sve više, kao bokser. U Francuskoj počinje s redovnijim
treninzima i nastupa u amaterskoj bokserskoj ligi, zatim i kao profesionalac. Od 1909, boravi u Parizu.
Obilazi umetničke salone i upoznaje se sa mnogim umetnicima (Feliks Feneon, Blez Sandrar, Maks
Žakob, Rober i Sonja Delone, Van Dongen, itd.); ali prvi tekst objavljuje u jednom sportskom časopisu:
„Biti ili ne biti... Amerikanac“ (L’Echo des Sports, 10. VI 1909).
Godine 1912. pokrenuo je časopis Maintenant (1–5, 1912–1915), koji je sam distribuirao, na piljarskim
kolicima – 25 santima komad! – između ostalog i ispred Salona nezavisnih, u kojem je 1914. održana
redovna godišnja izložba modernog slikarstva. Maintenant je privukao pažnju već od prvog broja, svojim
provokativnim člancima (izmišljena kontroverza oko sudbine Oskara Vajlda, priča o poseti Andreu Židu,
itd.), kao i svojom osobenom, silovitom poetikom i razornim humorom (treba pogledati sve brojeve i
tekstove, svaki naizgled uzgredni detalj). Tome treba dodati i Kravanove povremene javne nastupe
(najava za 6. III 1914: „Artur Kravan predaje, pleše, boksuje...“), kao i utisak koji je ostavljao na druge
umetnike i pisce, u neposrednoj komunikaciji (Andre Salmon se, posle jednog Kravanovog „brutalnog
predavanja“ iz 1913, pitao: „Ne podseća li vas on na velikog Alfreda Žarija?“).
Ali, tek je četvrti broj Maintenant, koji je u celini bio posvećen Salonu nezavisnih, izazvao nezapamćeni
skandal. Bilo je to nešto više od gomile uvreda, izraženih kroz retku mešavinu vrhunskog stila i
nesputanog prostakluka: na scenu je stupio novi senzibilitet, koji svoju kreativnost i žudnju za životom
nije više mogao da zadovolji samo na planu „izražavanja“, u nekom od propisanih medija i u zabranu
„umetnosti“, sa svim njegovim apsurdnim konvencijama i patosom, kojih nisu bili pošteđeni čak ni oni
koji su sebe smatrali „najnaprednijim“. „Slikanje je hodanje, trčanje, jedenje, pijenje, spavanje,
zadovoljavanje prirodnih potreba. Možete reći da sam odvratan, ali to vam je tako.“ U istom tekstu je
napisao: „Treba da utuvite u glave da je umetnost za buržuje, a kada kažem ’buržuj’, mislim na čoveka
bez mašte.“ Ili nešto kasnije: „U svom sećanju nosim dvadeset vekova i pratim boje stotinu gradova u
svojoj duši... — Ono što mi moderni nosimo u svojim srcima dovoljno je da digne u vazduh tvrđavu... —
sanjao sam krevet koji pluta na vodi ili, vulgarnije, kako spavam na tigrovima... — (povodom rata) bilo bi
me sramota kada bih dopustio da me Evropa odnese — neka umre, nemam vremena...“ 5

5
A. Cravan, Notes, c. 1916; beleške koje je Andreu Breton poslala Mina Loj i koje je ovaj objavio juna 1942, u
prvom broju časopisa VVV, koji je uređivao u Njujorku, zajedno sa Marselom Dišanom, Maksom Ernstom i

63
Po izbijanju Prvog svetskog rata, izbegava vojnu obavezu, kao „dezerter 17 nacija“, i prelazi iz jedne
neutralne zemlje u drugu. Godine 1916, odlazi u Barselonu, gde upoznaje Fransisa Pikabiju. Tamo je 23.
aprila imao meč s bivšim svetskim šampionom u teškoj kategoriji, Džekom Džonsonom (Jack Johnson,
1878–1946), koga je upoznao još 1913, u Parizu. Bio je nokautiran već u prvoj rundi 6 (u meč, u kojem
svakako nije imao nikakve šanse, ušao je potpuno nepripremljen i pijan), ali je zaradio dovoljno novca za
brodsku kartu do Njujorka. Njegov prelazak preko Atlantika zabeležio je i jedan od putnika na istom
brodu, Lav Trocki: „Bilo je mnogo dezertera, iz raznih zemalja... Bokser, takođe i pisac, rođak Oskara
Vajlda, koji otvoreno priznaje da bi radije razbijao vilice gospodi Jenkijima u plemenitom sportu, nego da
ga neki Nemac proburazi između rebara“ (L. Trocki , Moj život, 1930).
Sarađivao je sa Fransisom Pikabijom i Marselom Dišanom u aktivnostima njujorške dade, tokom 1917.
Njegovo „Predavanje o nezavisnim umetnicima u Francuskoj i Americi“, zakazano za 19. april, u 15
časova, u okviru velike izložbe Društva nezavisnih umetnika – istoj onoj na kojoj je Dišan napravio
skandal sa svojom „Fontanom“ (pisoarom) – počelo je podrigivanjem i vređanjem publike, a nastavilo se
striptizom, koji je prekinula policija. Sproveden je u policijsku stanicu sa lisicama na rukama, ali je iste
večeri pušten uz kauciju. „Kakvo divno predavanje, rekao je Marsel Dišan, ozaren, kada smo se te večeri
svi opet našli kod Arensberga“, prisećala se Gabrijela Bife-Pikabija (1938). 7
Stekao je legendarni status među nadrealistima, kasnije i među situacionistima. „Artur Kravan je
prototip tih ljudi koji su se mogli videti kako prolaze kroz neke od najradioaktivnijih zona kulturne
katastrofe, a da za sobom nisu ostavili nikakvu robu ili sećanje.“ („Domination de la nature, idéologies et
classes“, SI br. 8, 1963.) Blez Sandrar tvrdi da nije „nestao u vodama Meksičkog zaliva“, kao što kaže
Breton, već da je ubijen u tuči, 1920. godine, u Meksiko Sitiju, gde je vodio školu boksa. „Udarac
bodežom u srce. Ne zna se zašto, ni ko je to učinio, niti iz kakvih pobuda. Verovatno zbog neke žene“,
kaže Sandrar koji ga je lično poznavao. 8
Ima i drugih spekulacija, ali verzija s brodolomom je izvesnija. Prilično je pouzdano da je sa svojom
ljubavnicom, čuvenom pesnikinjom i umetnicom, Minom Loj (Mina Loy, 1882–1966), s kojom je tokom
1918. živeo u Meksiko Sitiju, planirao put u Buenos Ajres. Ali imali su novca samo za jednu kartu. Trebalo

Dejvidom Herom (David Hare). Na kraju predgovora, Breton je napisao: „Nezavisno od njihovog ogromnog
istorijskog značaja, znalci će na ovim stranicama moći da uživaju u prisustvu genija, genija u njegovom sirovom
stanju. Pesnici će se još dugo vraćati da se napajaju njima, kao na izvoru.“
6
Makar prema Džonsonu, iz njegove autobiografije (Jack Johnson, In the Ring and Out, Chicago, 1927); u drugim
izvorima kaže se da je bio nokautiran u trećoj, odnosno šestoj rundi (podatak iz biografskog poglavlja iz Kravanovih
sabranih dela), da bi se, koliko-toliko, zadovoljive odredbe ugovora i očekivanja publike. Ipak, biće da je meč
okončan već u prvoj rundi, što je razgnevilo publiku i izazvalo opšti metež, o čemu su izveštavale i lokalne novine.
7
Dišan se u razgovorima s Pjerom Kabanom, pred kraj života, prisećao Kravana na manje „ozaren“ način – „Nije mi
se mnogo svideo, kao ni ja njemu...“ – ali je opet evocirao celu priču o njemu, naročito poslednju, američko-
meksičku epizodu, uz neke detalje koji dobro dopunjuju druge prikaze. Pierre Cabanne, Dialogues with Marcel
Duchamp, The Documents of 20th Century Art, ed. Robert Motherwell, The Viking Press, New York, 1971, str. 53;
orig., Entretiens avec Marcel Duchamp, Editions Pierre Belfond, Paris, 1967.
8
Blez Sandrar vam govori, Prosveta, Beograd, 1998, str. 104–109.

64
je da Mina putuje redovnom brodskom linijom, a Kravan se pre nje, s jednim prijateljem, otisnuo na
more u malom, ribarskom brodu. Bilo je to krajem 1918; od tada se Kravanu i njegovom saputniku gubi
svaki trag. Mina Loj je stigla u Buenos Ajres, gde je aprila 1919. rodila njihovu kćerku, Fabijen.

65
 Artur Kravan

ANDRE ŽID

preveo
Bojan Savić Ostojić

Budući da sam u bunilu, posle dugog perioda najgore lenjosti, sanjario o tome da postanem prebogat
(Bože! previše često sam o tome sanjao!); budući da se u toj stvari nisam makao sa stupnja večitih
planova, te sam se postepeno obradovao pomišljajući kako ću se nečasno domoći bogatstva, na
neočekivan način, i to poezijom – uvek sam nastojao da umetnost shvatim kao sredstvo a ne kao cilj –
pomislih veselo: „Trebalo bi da posetim Žida, on je milioner. Prosto kao pasulj! Idem da nasankam tog
starog literatu!“
Samim tim – zar nije dovoljno samo uzbuditi se? – sebi sam pripisao ogroman talenat za uspeh. Pišem
pisamce Židu, preporučujući se srodstvom sa Oskarom Vajldom; Žid me prima. Iznenađujem ga svojim
stasom, ramenima, svojom lepotom, ekscentričnostima, svojim rečima. Žid poludi za mnom, smesta ga
pridobijam. Već hitamo ka Alžiru – on ponovo prevaljuje put do Biskre, a ja uskoro mogu da se odvučem
sve do somalijskih obala. Brzo nabijam zlatnu glavu, jer me je pomalo sramota što sam belac. A Žid nam
plaća kupee prve klase, plemenite konje, palače, ljubavi. Konačno dajem srž izvesnom broju od mojih
hiljadu duša. Žid plaća li plaća; drznuo sam se da očekujem da me neće napasti tražeći obeštećenje ako
mu priznam da je, u nezdravim razuzdanostima moje galopirajuće mašte, prodao čak i svoju solidnu
normandijsku farmu da bi zadovoljio poslednje hirove jednog modernog deteta!
Ah! Vidim opet sebe, kako, ispruženih nogu na klupicama mediteranskog brzog voza, blebećem o
nepojamnim stvarima da bih razonodio svog Mecenu.
Možda će neko reći da imam moral Androžida. Hoće li?
Uostalom, tako su neslavno propali moji planovi za zloupotrebu da ću se osvetiti. Da ne bih
neprimereno uzrujavao naše čitaoce iz provincije, dodao bih da sam zamrzeo g. Žida onog dana kada
sam, kako i počeh maločas, shvatio da od njega neću iskamčiti ni cvonjka, i da se s druge strane, ta
pohabana pačavra usudila da kritikuje nagog heruvima Teofila Gotjea, i to iz, navodno, uzvišenih razloga.
Krenuo sam, dakle, u posetu g. Židu. Prisećam se da u to vreme nisam imao odelo, i još mi je žao zbog
toga, jer bih ga vrlo lako opčinio. Približavajući se njegovoj vili, sricao sam senzacionalne rečenice koje ću
znalački umetnuti u naš razgovor. Trenutak kasnije sam pozvonio. Otvori mi služavka (g. Žid nema
lakeja). Pope me na prvi sprat i zamoli da sačekam u nekakvoj ćelijici obezbeđenoj hodnikom koji je
skretao pod pravim uglom. Prolazeći, bacih radoznao pogled u različite prostorije, nastojeći da se
unapred obavestim o gostinskim sobama. Sedoh u dodeljeni kutak. Pretenciozni vitraži propuštali su
svetlost na pisaći sto na kom su se rastvarali listići, sveže natopljeni mastilom. Naravno, nije mi promaklo
da počinim indiskreciju koju možete naslutiti. Tako sam mogao saznati da g. Žid strahovito šiba svoju
prozu i da tek četvrtu ruku daje tipografima.

66
 Služavka dođe da me povede do prizemlja. Dok sam ulazio u salon, uznemireni kučići počastiše me s
nekoliko laveža. Zbog manjka uglađenosti, šta li? Ali čekao sam g. Žida. Imao sam, pak, potpunu slobodu
da razgledam oko sebe. Moderan i ne baš srećno raspoređen nameštaj u prostranoj sobi; bez slika, goli
zidovi (jednostavna ili pak priprosta namera?) i povrh svega, jedna izuzetno protestantska minucioznost
u redu i čistoći. Na trenutak sam se čak neprijatno oznojio pomislivši da sam možda zagovnao tepih.
Verovatno bih zabio nos još malo dalje, ili bih čak popustio uzvišenom iskušenju da neku tričariju strpam
u džep, da nisam imao snažan osećaj da se g. Žid obaveštava posredstvom neke tajne rupice u svojoj
tapiseriji. Ako sam se prevario, molim g. Žida da prihvati javna i neposredna izvinjenja koja dugujem
njegovom dostojanstvu.
Najzad se čovek pojavi. (Najviše me je iznenadilo što mi nije ponudio ništa, sem stolice – a, primera
radi, u četiri popodne, šoljica čaja, ako je štednja u jeku, ili još bolje, neko alkoholno pićence ili
istočnjački duvan, daju evropskom društvu onu neophodnu meru, koja ga ponekad i natera da zablista.)
– Gospodine Žide, počeh, dozvolio sam sebi da dođem k vama, pa ipak mislim da treba odmah da
vam poverim da mi se, primera radi, boks mnogo više sviđa od književnosti.
– Književnost je ipak jedini teren na kojem se mi možemo sresti, odgovori mi, doduše, vrlo suvo, moj
sagovornik.
Pomislih: taj veliki živi pisac!
Razgovarasmo, dakle, o književnosti, a kako se spremao da mi postavi pitanje koje mu je sigurno bilo
osobito srcu blisko: „Šta ste od mene pročitali?“, ja izgovorih, ne mršteći se, dočaravajući najveću
moguću verodostojnost u svom pogledu: „Strah me je da vas čitam“. G. Žid mora da se neobično
namrštio.
Onda sam, postepeno, uspeo da udenem svoje čuvene rečenice koje sam još maločas recitovao,
misleći da bi mi romansijer bio zahvalan što će, posle ujaka, moći da prepiše i od nećaka. Najpre
nemarno procedih: „Biblija je najveći bestseler.“ Trenutak kasnije, pošto je bio toliko dobar da se
zainteresovao za moje roditelje: „Majka i ja, rekoh i sebe zadivih duhovitošću, nismo došli na ovaj svet
da bismo se razumeli.“
Kad se književnost opet našla na tapetu, iskoristih priliku da kažem sve najgore o najmanje dvesta
živih autora, o jevrejskim piscima, a posebno o Šarlu-Anriju Hiršu 9, dodavši: „Hajne je Hrist modernih
jevrejskih pisaca.“ Povremeno sam bacao diskretne i zlobne poglede na svog domaćina, koji mi je
uzvraćao prigušenim smejanjem, ali koji je, moram reći, u tom pogledu dosta zaostajao za mnom,
zadovoljavajući se da zapisuje, pošto verovatno nije ništa pripremio.
U izvesnom trenutku, prekidajući filozofski razgovor, trudeći se da ličim na Budu koji je jednom za
deset hiljada godina otvorio usta, prošaputah: „Velika Smejurija je u Apsolutnom“. U trenutku
povlačenja, veoma umornim i starmalim tonom, zamolih: Gospodine Žide, gde smo što se tiče vremena?
Saznavši da je petnaest do šest, ustadoh, stisnuh uljudno umetnikovu ruku i pođoh noseći u glavi portret
jednog od naših najglasovitijih savremenika, portret koji ću ovde grubo skicirati, ako moji dragi čitaoci
budu tako dobri da mi još na trenutak pruže svoju blagonaklonu pažnju.
G. Žid ne liči na dete ljubavi niti na slona, niti na većinu ljudi: on liči na umetnika; i uputiću mu samo
jedan, doduše neprijatan kompliment: njegova sitničava raznovrsnost potiče iz činjenice da bi lako

9
Charles Henry Hirsch (1870-1918), autor velikog broja popularnih romana. U deceniji u kojoj izlazi Maintenant
objavio ih je trinaest. – Red.

67
mogao da bude shvaćen kao uobraženko. U njegovom stasu nema ničeg izuzetnog; ruke su mu
neradničke, svega mi, toliko se belasaju! Sve u svemu, to je jedna jako sitna prirodica. – G. Žid ima oko
55 kilograma i otprilike metar i 65. – Njegov hod odaje proznog pisca koji nikad ne bi mogao da napiše
stih. Uz to, umetnik pokazuje bolesno lišce, s kog se, ka slepoočnicama, odvajaju sitni slojevi kože,
krupniji od peruti, a tu neugodnost narod naziva vulgarnim izrazom: „guli se“.
Pa ipak, umetnik nema onu plemenitu razornost bludnog sina koji traći i bogatstvo i zdravlje. O ne,
sto puta ne: naprotiv, umetnik dokazuje da o sebi prilježno brine, da uredno vodi higijenu, i da nema
nikakve veze s jednim Verlenom koji je svoj sifilis nosio kao čežnju, i čini mi se, sem ako me on ne
demantuje, da neću preterati tvrdnjom da on ne obilazi ni žene ni mesta na zlu glasu; i upravo na osnovu
tih pokazatelja sa zadovoljstvom možemo konstatovati, što bismo često imali priliku da učinimo, da je g.
Žid oprezan.
Samo jednom sam video g. Žida na ulici: izlazio je iz moje kuće: samo ga je nekoliko koraka odvajalo
od skretanja na ulicu, od nestanka s mojih očiju; i videh ga kako zastaje kod knjižara; pa ipak tu je bila
radnja s hirurškim instrumentima i poslastičarnica...
Otad mi je g. Žid pisao jednom (1), i nikad se više nismo videli.
Eto, predstavio sam čoveka, a sad bih vrlo rado predstavio i delo samo kad bih, po ma kom osnovu,
imao šta novo da kažem.

(1) Autograf g. Žida može se preuzeti u našoj redakciji po ceni od 0 fr. 15.

Arthur Cravan, André Gide,

Maintenant 2, jul 1913.

68
 Artur Kravan

OSKAR VAJLD JE ŽIV!

preveo
Bojan Savić Ostojić

Bila je noć dvadeset trećeg marta hiljadu devetsto trinaeste. Detaljno ću opisati svoje duševno stanje
koje me je snašlo te večeri u poznu zimu, stanje koje znači samo jedno: da su to bili najsrećniji trenuci
mog života. Nameravam, jednako, da predstavim svu neobičnost svog karaktera, žarište svojih
nedoslednosti; svoju mrsku ćud, koju ipak neću menjati ni za koju drugu, iako mi je, ovakva kakva je,
uvek uskraćivala da sebi naložim bilo kakvo vladanje; ta ćud je kriva što sam čas pošten čas podao, čas
tašt čas skroman, čas prost čas uglađen. Želim da naslutite sve te moje neobičnosti da me ne biste
zamrzeli, iako ste to, može biti, poželeli dok ste čitali prve redove.

Bila je noć dvadeset trećeg marta hiljadu devetsto trinaeste.

Između mene i vas sasvim sigurno nema nikakve fizičke sličnosti: moje su noge od vaših sigurno duže,
moja visoko istaknuta glava je samim tim srećno uravnotežena: kapaciteti pluća nam se takođe razlikuju,
zbog čega ste, verovatno, urođeno nedorasli da me pratite u plakanju i smejanju.

Bila je noć dvadeset trećeg marta hiljadu devetsto trinaeste. Padala je kiša. Samo što je odzvonilo deset.
Ležao sam potpuno odeven u krevetu i mrzelo me je da upalim lampu, jer sam se te večeri pravo prepao
od pomisli na toliki napor. Dosađivao sam se – pakleno. Razmišljao sam: „Ah, taj mrski Pariz! Šta ćeš u
ovom gradu? Izedeš ga! Sigurno misliš da ćeš u Parizu uspeti! Ali, muko moja, za to ti treba dvadeset
godina, a ako i postigneš slavu, bićeš ružan kao čovek. Nikada neću shvatiti kako je Viktor Igo mogao
četrdeset godina da se bavi samo svojim zanatom. Evo šta je čitava književnost: ta-ta-ta-ta-ta-ta. A
umetnost, e za Umetnost me tek zabole! Živo sranje, Bože me prosti! – Postajem grozan prostak u
takvim trenucima – pa ipak osećam da nisam prekardašio nikakvu granicu pošto mi nešto i dalje smeta. –
Uprkos svemu, nadam se uspehu jer osećam da bih od njega dosta ućario, a i jako bi me zabavilo da
postanem slavan; ali kako, na samom početku, da samog sebe shvatim ozbiljno? Ko bi rekao da uopšte
postoje trenuci u životu kad se ne umire od smeha? Ali, kao za baksuz, ja jednako priželjkujem divan
život propalog umetnika“. A pošto se u meni žalost uvek meša sa šegom, posle „Uh!“ došlo je „Tra-la-la!“
Nastavio sam da mislim: „Jedem svoj kapital, biće veselo! A mogu samo da slutim kako će mi teško pasti
kad mi sa četrdeset leta sve u svakom pogledu presedne“. „Juhu!“ dodadoh odmah da zaključim
pesmicu, jer mi je falilo još smejanja. Tragajući za zabavom, poželeh da rimujem, ali inspiracija, koja
inače ume da izludi volju na hiljadu načina, potpuno me je zaobišla. Posle poštenog lupanja glave,
iscedih ovaj katren pun očekivane ironije, koji mi se, uostalom, vrlo brzo smučio:

Kao lav na svome pesku

69
 U postelji ležah
Ruka mi se oklembesi
Da stvar bude lepša.

Nesposoban za originalnost, a ipak ne odustajući od pisanja, pokušah da udahnem izvestan sjaj starim
pesmama, zaboravljajući da je stih jedno nepopravljivo dete! Razume se da u tome nisam bog zna koliko
uspeo: sve što sam zamislio ispostavilo se kao osrednje. Na koncu niza mojih ekstravagancija, zamislio
sam prozopoemu, i zaveštao je budućnosti; njenu sam izvedbu, uostalom, odlagao za srećne – a u stvari
toliko žalosne – dane inspiracije. Beše to jedan komad otpočet u prozi, koji se neosetno, pomoću najpre
dalekih – rimovanih – poziva, koji su se sve više međusobno približavali, pretvarao u čistu poeziju.

Utonuh potom u svoje tužne misli.

Najteže mi je padala pomisao da još sedim u Parizu, preslab da ga napustim; da imam stan, pa čak i
nameštaj – ovog momenta bih rado zapalio kuću – da boravim u Parizu istovremeno s lavovima i
žirafama; i mislio sam da je sama nauka izmislila svoje mamute, i da mi možemo da vidimo samo
slonove; a da će za hiljadu godina skup svih svetskih mašina proizvoditi jedan jedini zvuk: „sks, sks, sks“.
To: „sks, sks, sks“ neznatno me razgali. Tu sam, na ovom krevetu, kao gotovan; to ne znači da ne volim
da budem užasno lenj, nego mrzim da ostanem toliko dugo, u ovom našem dobu koje je dušu dalo za
karijeru krijumčara i prevaranata; ja, kome je dovoljna jedna melodija na violini da mi raspali žudnju za
životom; ja, koji bih bio kadar da se ubijem od zadovoljstva; da umrem od ljubavi za svim ženama; ja koji
oplakujem sve gradove, ja sam tu zato što život nema nikakvog rešenja. Mogu da priredim svečanost na
Monmartru i da budem nepodnošljivo ekscentričan, zato što mi je to potrebno; mogu da budem
zamišljen, telesan; da se preobražavam u mornara, baštovana pa frizera; ali ako želim da se prepustim
slasti svešteničkog poziva, moram da se odreknem pet od svojih četrdeset godina života i tako izgubim
nezamislive užitke, dokle god budem isključivo poslušan. Ja, koji sebe sanjam čak i u katastrofama,
kažem da je čovek toliko nesrećan samo zato što imamo jedno jedino telo a hiljadu duša.

Bila je noć dvadeset trećeg marta hiljadu devetsto trinaeste. S vremena na vreme čuo se zvižduk
remorkera i mislio sam: „Zašto si tako poetičan kad ne ideš dalje od Ruana i kada se ne izlažeš nikakvoj
opasnosti? Ah, ma nemoj me zasmejavati, a ako uspeš, pući ću od smeha kao Džek Džonson!“

Te večeri sam sasvim sigurno imao dušu propalice, jer, siguran sam, niko – pošto nikada nisam imao
prijatelja – nije voleo koliko ja: pred svakim cvetom se pretvaram u leptira; po travi gacam razneženije
od ovce; o, zar nisam čitava popodneva trošio na udisanje vazduha? Zar mi pri približavanju moru srce
ne zatitra kao bova? U prirodi se osećam lisnato; kosa mi je zelena, zeleno mi teče krvlju; često
zateknem sebe kako obožavam kamenčić; drag mi je angelus; volim da slušam sećanje kada se žali, zvuči
mi kao zvižduk.

Sišao sam sebi u stomak i trebalo je da se već nađem u bajnom stanju; jer moj digestivni trakt beše
sugestivan; moja luda ćelija je igrala a za svoje cipele bio sam uveren da su čarobne. A tako sam se i dalje
osećao budući da baš tog trenutka čuh slab zvuk zvona, čiji se uobičajeni tembr razli po svim mojim
udovima kao nekakav čarobni napitak. Ustadoh polako i požurih da otvorim, srećan zbog tako
neočekivane razonode. Otvorih vrata: preda mnom je stajao ogroman muškarac.

70
– Gospodine Lojd.

– Taj sam, rekoh; da li biste bili toliko ljubazni da uđete.

I stranac prekorači moj prag elegantno, kao kraljica, kao golub.

– Upaliću svetlo... oprostite što vas ovako primam... bio sam sam i...

– Ne, ne, nikako; ako smem da vas zamolim, nikako se ne maltretirajte.

Navalih.

– Poslednji put vas molim, reče neznanac, da me ugostite u polumraku.

Zabavljen, ponudih mu fotelju i smestih se preko puta njega. Tek, on progovori:

– Da li su vaše uši sposobne da čuju nečuvene stvari?

– Oprostite, promucah, neznatno zatečen, oprostite, nisam najbolje razumeo.

– Rekao sam: „Da li su vaše uši sposobne da čuju nečuvene stvari?“

Ovoga puta rekoh samo: da.

Tada, posle kraće pauze, onaj koga sam smatrao strancem izgovori: „Ja sam Sebastijan Melmot.“

Nikada mi neće poći za rukom da dočaram šta se tad zbilo u meni: spopade me tako iznenadno i
potpuno samoodricanje da poželeh da mu skočim za vrat, zagrlim ga kao ljubavnicu, nahranim ga i
napojim, smestim ga u krevet, zatim da ga obučem, opskrbim ga ženama, naposletku, da podignem sav
novac iz banke i napunim mu džepove. Jedino što sam uspevao da izustim u vidu rezimea svojih
neuhvatljivih osećanja, behu reči: „Oskar Vajld! Oskar Vajld!“ Vajld shvati moj nemir, moju ljubav i
prošaputa: „Dear Fabian.“ Tako prisno i nežno izgovoren nadimak ganu me do suza. Potom, promenivši
raspoloženje kao da je reč o nekom izuzetnom piću, osetih slast budući da sam bio svedokom
jedinstvene situacije.

Trenutak kasnije, obuzet ludom radoznalošću, poželeh da ga razgledam u mraku. Ponesen strašću,
uopšte se nisam ustručavao da mu kažem: „Oskare Vajlde, želeo bih da Vas vidim; dopustite da osvetlim
sobu.“

– Izvolite, odgovori veoma blagim glasom.

Pođoh dakle u susednu sobu po lampu; ali podignuvši je, ustanovih da je prazna, te se vratih s bakljom
pred svog ujaka.

Utom pogledah Vajlda: bradati starac sa sedom kosom, eto šta je bio!

Obuze me neizreciva odvratnost. Iako sam često, razonode radi, računao koliko bi danas Vajld imao
godina, jedina slika koja me je očaravala i odagnavala svaku pomisao na portret zrelog čoveka bila je ona

71
koja ga je prikazivala kao mladog i nepobedivog. Šta! Kako neko ko je bio pesnik i mladić, plemenit i
bogat, može da postane star i tužan? Da zle sudbine! Pa li je to moguće? Gutajući suze, i prišavši mu,
padoh mu u zagrljaj! Strasno sam mu celivao obraz; onda sam pritisnuo svoju plavu kosu uz njegove
snežne vlasi i dugo, dugo jecao.

Jadni Vajld me nije oterao; naprotiv, rukom mi je čak nežno obujmio glavu i privio me uz sebe. Nije rekao
ni reči, sem što je jednom ili dvaput promrmljao: „O Bože! O Bože!“ ili: „Bog je bio grozan!“ Iako sam i
dalje bio utonuo u neizdržljivu tugu, Usled neobičnog duševnog poremećaja, ova poslednja reč,
izgovorena sa jakim engleskim akcentom, natera me u dijabolični smeh, i s obzirom da se iste sekunde
jedna topla Vajldova suza sjuri na moju pesnicu, u meni iznedri ovu užasnu dosetku: „Kapetanova suza!“
Dosetka me razvedri te, licemerno se odvojivši od Vajlda, sedoh naspram njega.

Stadoh da ga proučavam. Prvo sam mu razgledao preplanulu i skoro ćelavu glavu prožetu dubokim
borama. Preovladavala je moja ocena da je Vajld više muzikalan nego likovan, doduše, nisam se naročito
trudio da toj definiciji pridam precizniji smisao; i zaista, pripadao je više muzici nego slikarstvu. Pogledah
ga pre svega celog. Bio je lep. Tako zavaljen u fotelji, ličio je na slona; dupe mu je utonulo u sedište na
kom mu je bilo tesno; suočen s tim ogromnim rukama i nogama, s divljenjem sam nastojao da zamislim
božanstvena osećanja koja su nekada sigurno vrvela tim udovima. Ne promače mi debljina njegove
cipele; stopalo mu je bila relativno sitno, pomalo ravno, a to bi njegovom vlasniku trebalo da pruži
sanjivo i gegavo držanje debelokošca, i tako građeno da od njega napravi pesnika. Obožavao sam ga zato
što je ličio na neku veliku zver; zamišljao sam ga kako sere, da to vrši jednostavno kao nilski konj; a ta
slika me je oduševljavala baš zbog svoje čistote i preciznosti; jer on je, lišen prijatelja koji bi loše uticali
na njega, sigurno patio od teških klima, i vraćao se iz Indije, Sumatre ili nekih drugih krajeva. On je
sasvim sigurno želeo da završi na suncu – možda u Oboku – i na takvom mestu sam ga zamišljao kako, u
ludilu afričkog zelenila, opkoljen muzikom muva, proizvodi planine govana.

Tu moju ideju još više je hrabrila činjenica da je ovaj novi Vajld bio tih, ali i to što sam ranije upoznao
jednog poštara, takođe mutavog, koga su smatrali imbecilom, ali koga je navodno spasao boravak u
Sajgonu.

Posle dužeg posmatranja, prokljuvih ga bolje zagledavši se u njegove teške oči, oivičene retkim i
bolesnim trepavicama; njegove zenice mi se učiniše kao kestenjaste, premda ne bih umeo sto posto da
potvrdim koje su boje; a pogled mu se nije ni za šta hvatao i samo se naširoko rasipao. Sve mi je bio
jasniji i nisam mogao da se odbranim od pomisli da je mnogo više muzikalan nego likovan, da s takvim
likom nije mogao biti ni moralan ni nemoralan; i čudio sam se što svetu ranije nije palo na pamet da se
pred njim zapravo obreo izgubljen čovek.

Podadulo lice izgledalo je nezdravo; debele, beskrvne usne povremeno su otkrivale trule i skrofulozne
zube koje je popravljao zlatom; velika seda i smeđa brada – gotovo uvek sam primećivao ovu poslednju
boju, ne želeći da prihvatim sedu – pokrivala mu je bradu. Pretvarao sam se da su mu dlake srebrnaste,
iako to nisu bile, jer je u njima bilo nečeg spečenog, tako da je žbun koji su obrazovale izgledao istačkan
žarkom bojom kože. Žbun je rastao ravnodušno, izdužujući se kao vreme, kao istočnjačka dosada.

72
Tek kasnije mi je upalo u oko da se moj gost neprekidno smejao, ne s onim nervoznim grčem kao što
umeju Evropljani, već apsolutno. Naposletku se zainteresovah za njegovu odeću; primetih da nosi crno,
prilično staro odelo te osetih njegovu ravnodušnost prema toaleti.

Sjajni dijamant, kojem sam morao da se divim, svetlucao mu je na levoj ušnoj školjki, a Vajld je na njega
bio vrlo ponosan.

Otišao sam u kuhinju po flašu šeri-brendija i već sam sipao nekoliko čaša. Takođe, preterano smo pušili.
Moja suzdržanost se topila, postajao sam bučan; tad sebi dozvolih da mu postavim ono vulgarno pitanje:
„Zar vas nikad nisu prepoznali?“

– Kako da ne, naročito na početku, u Italiji. Jednog dana u vozu, čovek koji je sedeo preko puta mene
gledao me je tako uporno da sam morao da razvučem novine i sakrijem se kako bih utekao njegovoj
radoznalosti; jer odmah mi je bilo jasno da zna da sam Sebastijan Melmot. – Vajld je i dalje insistirao da
se tako zove. – Još užasnije je bilo što me je pratio kad sam sišao s voza – mislim da je to bilo u Padovi –,
seo preko puta mene u restoranu, i nakon što je, ko zna kako, okupio drugove, (jer je, poput mene, ličio
na stranca) stade da zbija grozne šale, navodeći naglas moje pesničko ime, navodno se raspitujući o
mom delu. I svi su u mene piljili da vide hoću li se uzrujati. Iz toga sam samo na jedan način mogao da se
izvučem: da preko noći napustim grad.

Susretao sam ljude čije su oči bile dublje nego oči drugih ljudi, i koji su mi svojim pogledima jasno
govorili: „Pozdravljam vas, Sebastijane Melmote!“

Neobuzdano se zainteresovah i dodadoh: „Živi ste, a svi misle da ste pokojni. G. Davre, na primer,
potvrdio je da vas je dodirnuo i da ste bili mrtvi.“

– Pa i mislim da sam bio mrtav, odgovori moj gost, tako jezivo prirodno da se uplaših za njegov razum.

– Što se mene tiče, ja sam vas uvek zamišljao sahranjenog u grobu između dva lopova, kao Hrista!

Tad ga priupitah da mi kaže nešto o privesku zakačenom za sat na lancu koji, navodno, nije bio ništa
drugo do zlatni ključ Marije Antoanete, za tajna vrata Malog Trijanona.

Sve više smo pili, te mi pade na pamet, primetivši koliko je Vajld neobično živnuo, da ga napijem; više
puta je prsnuo u smeh valjajući se po fotelji.

Nastavih: „Jeste li pročitali knjižuljak koji je Andre Žid – tupadžija – objavio o vama? 10 Nije shvatao da ste
mu se narugali u paraboli koja se sigurno ovako završava: „E, to se može nazvati učenikom.“ Bednik, nije
shvatio da je to on!

A zatim, kad prikazuje vaš susret na terasi nekog kafea, da li vam je poznat odlomak u kom ovaj stari
škrtac otkriva da vam je udelio? Koliko vam je dao? Jedan lujdor?

– Sto sua, izgovori moj ujak, što je proizvelo neodoljiv komičan efekat.

Nastavih: „Da li ste potpuno prestali da pišete?“

10
Kravan misli na „Oscar Wilde: in memoriam“, brošuru koju je Žid objavio 1904. – BS0.

73
– Nikako! Završio sam Memoare. – Bože, što je to smešno! – Pripremam i jednu knjigu pesama, a
napisao sam četiri pozorišna komada... za Saru Bernar! uzviknu vrišteći od smeha.

– Obožavam pozorište, ali potaman mi je tek kada sve svoje likove posadim na stolice i nateram ih da
ćaskaju.

– Slušajte me, stari – postajao sam sve prisniji – izneću vam jedan predlog a istovremeno sebe
predstaviti kao promišljenog urednika. Dakle, ja objavljujem jedan mali književni časopis, u kom sam vas
već eksploatisao – književni časopis, što je to lepo! – i od vas bih tražio jednu knjigu koju ću objaviti kao
posthumno delo; ili ako vam se više sviđa, postaću vaš improvizovani impresario; odmah potpisujemo
ugovor kojim ćemo se obavezati za zajedničku turneju konferencija na sceni mjuzik-holova. Ako vas
umara da govorite, predstaviću vas u formi egzotičnog plesa ili pantomime, sve sa malim ženama.

Vajld se sve više zabavljao. A onda, odjednom melanholičan, upita: „A Neli?“ – To je moja majka. – To
pitanje izazva u meni neobičnu fizičku reakciju, jer zar mi nije u više navrata nagovešteno nešto o mom
misterioznom poreklu? Nije li mi između redova sugerisano da bi Oskar Vajld mogao biti moj otac?
Ispričah mu sve što znam o njoj; dodadoh čak da ju je Gospođa Vajld, pre smrti, posetila u Švajcarskoj.
Pričao sam mu o G. Lojdu – mom ocu? – podsećajući ga na mišljenje koje je izneo o njemu: „To je
najbljutaviji čovek koga sam ikad sreo.“ Izigravši moja očekivanja, Vajld mi se, pri tom prisećanju, ucveli.

O njegovom sinu Vivijanu i porodici rekoh mu ono što bi moglo interesovati; ali ubrzo primetih da mu
više ne držim pažnju.

Samo jednom je prekinuo moj dugački govor, aminujući kad sam s njim podelio svoju mržnju prema
švajcarskim predelima: „Da, istakao je, kako čovek može da voli Alpe? Za mene su Alpi velike crno-bele
fotografije, ništa više. Kad sam u blizini velikih planina, smožden sam; gubim svaki osećaj za ličnost; više
nisam ja; želim samo da se gubim odatle. Kad silazim u Italiju, malo po malo, pribiram se: ponovo
postajem čovek.“

Pošto nam je zamro razgovor, on reče: „Pričajte mi o sebi.“

Ja mu tad oslikah sve nedaće svog života; izneh hiljade detalja o svom detinjstvu preobdarenog dečaka,
u svim licejima, školama i institutima Evrope; o svom hazarderskom životu u Americi; anegdote su
pljuštale, a Vajld se neprestano veselo smejao, grčevito uživajući u delovima u kojima su se moji
šarmantni instinkti pokazivali u punom svetlu. I neprestano je dobacivao: „Oh, dear! oh, dear!“

Boca šeri-brendija je bila prazna, a u meni se propinjala protuva.

Izneh tri litra običnog vina, jedinog pića koje je preostalo; ali kada ga ponudih svom novom prijatelju, on,
budući da mu je krv navalila u mozak, pokaza rukom da neće.

– Come on! have a bloody drink! viknuh s akcentom američkog boksera, koji ga je, izgleda, donekle
šokirao; „Tako mi Boga! Ubio sam dostojanstvo u vama.“

Ali ipak prihvati, iskapi svoju čašu na eks i uzdahnu: „Nisam ovoliko pio za čitav život.“

– Umukni, matora pijanduro! zaurlah dolivajući. Onda, prešišavši sve obzire, počeh ovako da ga
propitujem: „Kurvo stara! Odmah da mi kažeš odakle dolaziš; kako si saznao na kom spratu živim?“ I

74
razdrah se: „Ajde bre, odgovaraj! Dosta si se pretvarao! Ma, ajde bre već jednom, nisam ti ja tata!“ I
vređajući ga, praćen užasnim podrigivanjem: „Nosi se, žicaru sa ćoška, nikogoviću, buljoliki, strugotino s
lopate za govna, zapišana potočarko, gotovančugo, tetkuskero, kravetino jedna!“

Ne znam da li je Vajldu legla ova neobuzdana šega, u kojoj je moj um obišao pun krug – što je, kada ste
alkoholisani, veoma jednostavan manevar, i koji pri tom dopušta da, sred najvećih trivijalnosti, sačuvate
svu svoju uglađenost. Te večeri, nesumnjivo, nisam želeo da se odvojim od izvesne koketerije; jer u
takvim slučajevima, elegancija koju sam opisao vezana je samo za nameru, stvar tako ležernu da će uvek
kušati džonglera, pa i onda kada spozna svu cenu obične vulgarnosti.

I pored svega, Vajld mi reče kroz smeh: „Ala ste smešni! A šta sad radi Aristid Brijan 11?“ Što me iz cuga
navede da zamišljam rečenice tipa: „Ma nije valjda? Neka si mi rekao!“ 12

U nekom trenutku, moj se gost usudi da izusti: „I am dry“. To bi se dalo prevesti ovako: „Presuših.“ Na
šta mu dopunih čašu. Tada se s ogromnim naporom pridiže, ali ja ga promptno i jednim potezom
podlaktice poklopih – to je najtačniji izraz – na fotelju. Nimalo se ne buneći, on izvuče sat: bilo je
petnaest do tri. Zaboravivši da ga upitam za mišljenje, dreknuh: „Na Monmartr! idemo u blud!“ Činilo se
da Vajld ne može tome da odoli, lice mu se zasja od radosti; pa ipak mi slabašnim glasom reče: „Ne
mogu, ne mogu.“

– Ima da vas obrijem i provedem kroz barove; tu ću se napraviti da sam vas izgubio i prodraću se:
„Oskare Vajlde, dođi po svoj viski.“ Izazvaćemo zaprepašćenje! A tako ćete dokazati da društvo nije
nikako moglo da naudi vašem lepom organizmu. A dodadoh, poput Satane: „Uostalom, niste li Vi Kralj
Života?“

– Vi ste užasan momak, prošaputa Vajld, na engleskom. Bože, tako bih rado pošao, ali ne mogu, zaista ne
mogu. Molim vas, ne kušajte ovo izmoždeno srce. Ostaviću vas, Fabijane, i reći ću vam zbogom.

Više se ne opirah njegovom odlasku; on mi stojeći stisnu ruku, uze šešir odložen na stolu i uputi se k
vratima. Ispratih ga niz stepenište i, stekavši odjednom lucidnost, upitah: „Ali zar niste došli s nekim
zadatkom?“

– Ne, ni sa kakvim zadatkom nisam došao. Ne govorite nikom šta ste videli i čuli... Ili još bolje, recite šta
god hoćete, ali dok prođe šest meseci.

Na trotoaru mi pritisnu prste i grleći me prošaputa još jednom: „You are a terrible boy“.

Gledao sam ga kako se udaljava u noći, a kako me je život u tom trenutku terao na smeh, izdaleka mu
isplazih jezik i zauzeh stav kao da ću ga odalamiti nogom.

Kiša više nije padala; ali vazduh je bio hladan. Setih se da Vajld nema kišni mantil, pomislio sam da je
sigurno siromašan. Talas sentimentalnosti zapahnu mi srce; bio sam tužan i pun ljubavi; tražeći utehu,
podigao sam oči: mesec je bio previše lep i samo je podsticao moju žalost. Sada sam mislio da je Vajld
možda pogrešno protumačio moje reči; da nije razumeo da ja ne umem da budem ozbiljan, da je shvatio
da sam mu naneo bol. I kao ludak potrčah za njim; na svakoj raskrsnici tražio sam ga iz sve snage vičući:
11
Prezime ovog francuskog ministra (Briand) Kravan transkribuje kao Bruant, što znači Strnadica. – BS0.
12
U originalu se rimuje: „Tu parles, Charles! Tu l’as dit, bouffi!“ – BS0.

75
„Sebastijane! Sebastijane!“ Svim svojim nogama stadoh da prevaljujem bulevare sve dok nisam shvatio
da mi je pobegao.

Lutajući ulicama, polako sam se vraćao kući i nisam ispuštao iz pogleda Mesec, koji beše predusretljiv
kao pička.

Maintenant 3,
oktobar-novembar, 1913.

76
 Artur Kravan

IZLOŽBA U SALONU NEZAVISNIH

prevod i beleške
Aleksa Golijanin

Napomena

Ono što sledi je Kravanov prikaz redovne godišnje izložbe modernog slikarstva, u galeriji Salona nezavisnih (Salon
des Indépendants, Pariz, 1–30. mart 1914), iz četvrtog broja njegovog časopisa Maintenant („Matno“, „Sada“). Prvi
tiraž tog izdanja je brzo planuo, ali je imao i druge posledice: bio je to najveći skandal na francuskoj umetničkoj
sceni, još od premijere Žarijevog Kralja Ibija (1896). Kravan je bio uhapšen i proveo osam dana u zatvoru, na
osnovu tužbi zbog uvrede, koje je podnelo nekoliko umetnika. Pored toga, Gijom Apoliner ga je izazvao na dvoboj i
poslao mu svoje sekundante, koji su preneli njegov zahtev za formalnim izvinjenjem. Kravan je, po izlasku iz
zatvora, priredio „Novo prošireno izdanje“ (Nouvelle Édition augmentée), u kojem je objavio neka izvinjenja –
začinjena novim uvredama. (Ipak, novih izazova i tužbi nije bilo.) To izdanje se razlikuje od originala u još nekoliko
segmenata. Ovde smo se držali prvog izdanja, uz dodatak „Zaključenja incidenta“, a sve razlike su prikazane u
napomenama.

AG, 2016 (2010).

Prolog

„Morate već jednom utuviti u glave da je umetnost za buržuje, a kada kažem buržuj, mislim na čoveka bez mašte.“
(A. Kravan)

„Jedan od njih je rekao mojoj ženi: ’Šta ste očekivali? Gospodin Kravan ne provodi dovoljno vremena s nama.’
Želim da izjavim jednom za svagda: ne želim da budem civilizovan.“ (A. Kravan)

„Artur Kravan: to ime će nam bolje od svih drugih dočarati svetlost karakterističnu za period između 1910. i 1915.
godine, u Francuskoj, Španiji i Americi, svetlost koja je vladala na pramcu umetničke avangarde. Bio je to period
borbi oko kubizma, futurizma, orfizma, oko najsmelijih ideja o umetnosti i životu. Apoliner, Pikaso, Dišan, Pikabija,
Kravan, stupaju na scenu. Ovaj poslednji, takođe u stalnom sukobu s prethodnicima, pokazivao je naročitu
nepomirljivost. On je na beskompromisan način ostvario Remboovu težnju: ’Treba biti apsolutno moderan.’ Ta težnja
je svoj suštinski izraz pronašla u malom časopisu Maintenant – koji je danas praktično nemoguće naći – čiji je Kravan
bio jedini urednik. Njegovo delovanje, u tih nekoliko godina, razvijalo se u atmosferi apsolutnog nepoštovanja,
provokacije i skandala, koja najavljuje ’dadu’...“ (Andre Breton, predgovor za A. Cravan, Notes, 1942)

„Pođimo sada na izložbu, što bi rekao neki dobroćudni kritičar. (Ali ja sam stoka.)“ (A. Kravan)

77
Slikari – ima ih dvoje ili troje, u celoj Francuskoj – zaista nemaju mnogo prilike da se predstave i mogu
lako da zamislim stanje obamrlosti koje ih obuzima tokom dugih meseci kada ne mogu da izlažu pred
publikom. To je jedan od razloga zašto sam rešio da se pridružim brojnim posetiocima Salona nezavisnih,
iako je onaj glavni bio duboko gađenje koje osećam prema slikarstvu, što je osećanje koje ću poneti i
posle izložbe i kojem često ne možemo dati dovoljno oduška. Bože, kako se vremena menjaju! Kao što
više volim da se smejem, tako i naprosto više volim fotografiju nego likovnu umetnost i radije bih čitao
Jutarnji list (Le Matin) nego Rasina. Možda s vašeg stanovišta to zahteva malo objašnjenje, koje, evo,
žurno prilažem. Na primer, postoje tri kategorije čitalaca novina: tu je, pre svega, nepismeni čovek, koji
sigurno ne bi mogao da uživa u čitanju nekog remek dela; tu je zatim superiorni, obrazovani čovek,
ugledni, nemaštoviti gospodin, koji čita novine iz potrebe za pričama drugih ljudi; i tu je čovek ili sirovina,
koji živi svoju hroniku i pravu sprdnju od senzibiliteta gospodara. Slično tome, postoje tri vrste ljubitelja
fotografije. Morate već jednom utuviti u glave da je umetnost za buržuje, a kada kažem buržuj, mislim
na čoveka bez mašte. Dobro, ali, ako je tako, dozvolite mi da vas pitam zašto se, kad već toliko prezirete
slikarstvo, zamarate pisanjem njegove kritike?
To je sasvim prosto: ako pišem, to je zato da bih razbesneo kolege, da bi se o meni pričalo i da bih stekao
ime. A ime dobro dođe, ako vam je stalo do uspeha kod žena i u poslu. Da sam slavan kao Pol Burže
(Paul Bourget), natakario bih nakitnjak i nastupao svako veče u Foli Beržeru i garantujem vam da bih
imao dobru prođu. Pored toga, moje pero mi može pomoći da prođem kao znalac, što je u očima gomile
zavidna titula, jer je skoro sigurno da se među posetiocima Salona neće naći više od par inteligentnih
osoba.
S tako inteligentnim čitaocima kao što su moji, dužan sam da priložim još jedno objašnjenje.
Inteligentnom smatram samo onu osobu čija se inteligencija odlikuje temperamentom, pošto neka
zaista inteligenta osoba podseća na milion drugih zaista inteligentnih osoba. Zato je, što se mene tiče,
pristojan i prefinjen čovek skoro uvek samo idiot.
Salon mi, posmatran spolja, deluje privlačno, s tom svojom kupolom raširenom kao šatra Barnumovog
cirkusa. Ali, kakve će ga ružne, umetničke njuške uskoro napuniti; cele horde njih: umetnici s dugom
kosom, pisci s dugom kosom; slikari s kratkom kosom, pisci s kratkom kosom; odrpani slikari, odrpani
pisci; dobro obučeni slikari, dobro obučeni pisci; slikari s ružnim njuškama; slikari sa zgodnim… ali, takvih
nema. Gospode, smiluj se, pa tih umetnika ima kao pleve! Uskoro na ulicama neće biti nikog drugog
osim umetnika i biće prava muka pronaći nekog čoveka. Ima ih svuda: kafei vrve od njih, a nove
umetničke škole otvaraju se svakog dana. Uvek sam se pitao kako je nekom učitelju slikanja, od kada je
sveta i veka, osim ako ne podučava bravara kako da kopira ključ, uspelo da nađe makar jednog učenika.
Ljudi se sprdaju sa onima što čitaju iz dlana i drugim tumačima sudbine, ali nikada nisu tako ironični kada
na red dođu naivčine koje pohađaju umetničke škole. Kako možemo naučiti da slikamo ili crtamo, da
imamo talenta ili genija? A ipak u tim ateljeima nailazimo na tupadžije od trideset ili četrdeset godina i,
bože mi oprosti, tikvane od pedeset, o da, slatki Isuse, jadne, stare fosile od pedeset godina! Ima čak i
mladih Amerikanaca, visokih skoro metar i devedeset, širokih ramena, koji dolaze iz zemalja oko
Misisipija, u kojem se brčkaju crnci s gubicama kao u nilskih konja; iz dalekih zemalja gde lepe devojke

78
tvrdih guzova jašu konje; koji dolaze iz Njujorka, grada punog solitera, na obalama Hadsona, na kojima
dremaju torpedni čamci nabijeni kao oblaci. A tu su i friške mlade Amerikanke, o, moji soliterčići!
Moglo bi se reći kako umetničke škole pružaju umetnicima grejanje zimi i snabdevaju ih modelima. A za
pravog slikara model je sam život. U svakom slučaju, možete sami proceniti koliko je neki profesionalni
model življi od gipsanih statua koje se kopiraju u Školi lepih umetnosti; ali, redovni klijenti Akademije
Matis puni su prezira prema mrtvim puvalima iz Lepih umetnosti. Ne zaboravite: oni se bave naprednom
umetnošću. Tačno je i da neki među njima veruju kako je umetnost superiornija od prirode. Da, draga!
Zapanjen sam što nijednom prevarantu nije palo na pamet da otvori školu za pisce.
Pođimo sada na izložbu, što bi rekao neki dobroćudni kritičar. (Ali, ja sam stoka.)
999 od 1000 slika moglo bi se slobodno pojaviti u Salonu francuskih umetnika, u Nacionalnoj galeriji ili
na Jesenjem salonu. I Sezan lično, sa svojim mrtvim prirodama, i van Gog, sa svojim platnima koja
prikazuju knjige, mogli bi se sasvim lepo uklopiti u Jesenji salon. Bilo je toliko mnogo šala na račun slikara
koji koriste pomade, vazelin i sapun da bi naslikali svoje slike, da neću reći ništa preko toga, a ako i
spomenem neka imena, to će biti samo trika radi, jer je to jedini način da prodam svoj časopis. Na
primer, ako kažem da je Tavernije najgora vrsta suve šljive ili spomenem nekog malog seronju kao što je
Zak, usred beskrajnog spiska drugih ništarija, njih dvojica će, zajedno sa ostalima, kupiti časopis samo
zato što vole da vide svoje ime u štampi. Da je mene neko tako spomenuo, uradio bih isto.
Tu su lažni Roabei, lažni Šabai, lažni primitivisti, lažni Sezani, lažni Gogeni, lažni Morisi Deniji, lažni Gerini.
Ah, ti dragi momci, Moris Deni i Šarl Gerin. Kako bi im rado zavalio po šut u dupe! O moj bože, blagi
bože! Kako je samo lažan taj ideal Morisa Denija. On slika gole žene i decu, usred prirode, nešto što se
danas prosto nigde ne može videti. Kao što je rekao moj prijatelj Eduar Aršinar, 13 ako gledate njegove
slike mogli biste pomisliti kako deca podižu sama sebe i da se cipele ovih dana mogu kupiti za badava.
Kako su daleko železničke nesreće: Moris Deni bi trebalo da slika na nebesima, jer nikada nije čuo za
večernja odela i smrdljiva stopala. To ne znači da smatram posebno smelim slikati akrobatu ili čoveka
koji sere, naprotiv, verujem da u ruži naslikanoj s malo mašte može biti nečeg istinski demonskog.
Sledeći taj tok misli, osećam isti prezir prema imitatorima Karolus-Dirana kao i prema imitatorima van
Goga. Prvi su mnogo naivniji, dok su drugi kultivisaniji i imaju više dobre volje: dve izrazito jadne stvari.
Sve što sam rekao za Morisa Denija važi, manje ili više, i za Šarla Gerina. Tome nema šta da se doda.
Prvo što se može primetiti na Salonu jeste mesto koje inteligencija danas zauzima među takozvanim
umetnicima. Dozvolite mi da vam odmah na početku kažem da je, po mom mišljenju, za umetnika
najvažnije da zna da pliva. Takođe osećam da umetnost, u tajanstvenom saglasju s veštinom rvanja,
izvire više iz stomaka, nego iz mozga i zato pobesnim kada na nekoj slici od celog čoveka vidim samo
glavu. Gde su tu noge, slezina, jetra?
To je razlog zašto ne mogu osetiti ništa osim gađenja prema slikama Šagala ili Šakala, koje prikazuju
čoveka kako toči benzin u kravlju guzicu. Naime, čak me ni pravo ludilo ne privlači, jer je ono samo
manifestacija mozga, dok je pravi genije samo izuzetna manifestacija tela.

13
Édouard Archinard: jedan od Kravanovih pseudonima. (Sve napomene: AG)

79
Anri Ajden. Ako prvo govorim o tom slikaru, to je samo zato što je madam Kravan obišla radionicu u
kojoj se proizvode njegove slike. I zaista su proizvedene. Sve je na njima izmešteno, zamrljano, smrvljeno
cerebralnim. Radije bih ostao pod vodom dva minuta nego da se suočim s njegovim slikama: bilo bi mi
manje zagušljivo. Vrednosti su na njima aranžirane tako da ostave dobar utisak, pri čemu su u ovom
plodu njegove vizije te vrednosti naprosto boje jedne svetlosne kugle. Svako ko vidi kuglu ne mora da
manipuliše njenim vrednostima, jer će one uvek biti lažne. A Hajden verovatno nikada nije video kuglu,
jer ju je na svojim platnima naslikao najmanje deset puta.
Mali savet: uzmite nekoliko pilula i pročistite duh; jebite što više ili, još bolje, počnite sa intenzivnim
treninzima: kada obim vaših mišica bude merio pola metra, postaćete makar sirovina, ako ste imalo
nadareni.
Loeb. Njegov doprinos mi liči na kulučenje, a ne na slikarstvo.
Morgan Rasel pokušava da svoju impotenciju sakrije iza tehnike sinhronizma. Već sam video njegove
konvencionalnije slike, s njihovim odbojnim, razmazanim bojama, na izložbi u galeriji Bernhajm-Žen
(Galerie Bernheim-Jeune). U njegovim slikama ne vidim ništa jedinstveno. Šagal, ako ništa drugo, ima
određenu naivnost i kolorit. Možda je on zaista nevinašce, ali je onda suviše malo nevinašce. Šamije,
nula. Frost, nula. Per Krog je stari jarac koji bi hteo da prođe kao staro jagnje. Aleksandra Ekster je jedna
od onih nesrećnih slikarki, koje bi mnogo bolje prošle u galeriji Francuskih umetnika, zato što je
kubistički Bugero i dalje samo Bugero 14. Laburer: njegove slike, iako i dalje vrlo zbrkane, odišu nekim
životom, naročito ona sa igračima bilijara u nekom kafeu; ali, uživanje u njenom gledanju zaista nije
beskrajno, jer nije dovoljno osobena. Busengo, već videh to. Ružni markiz, Kezmarki! Ajhorn, Lisjen
Laforž, Šobotka, Valmije, sve redom kubisti bez talenta. Suzana Valadon dobro barata svojom malim
receptima, ali učiniti nešto jednostavnim nije tako jednostavno, ti kurvo matora! Toben. Ah, ah!
Uh…Uh!! Tobenu, druže stari (ne poznajem te, ali nema veze), ako ti neka fufica opet zakaže randevu u
Rotondi, 15 pusti je da izvisi. U tvojim slikama ima nečeg (to je lepo), ali ipak se stiče utisak da ti nedostaje
još malo kafanskih rasprava o estetici. Svi tvoji prijatelji su samo obični kretenčići (ovo je baš ružno, zar
ne). Učini mi uslugu, otarasi se tog glupog ponosa! Idi napolje i trči po livadi, galopiraj poljem kao konj,
preskači konopac i kada napuniš šest godina, nećeš znati ništa i videćeš lude stvari. Doprinos Andrea
Ritera bilo je jedno crno govno. Eto čoveka koji ispade opscen, a da mu to nije bilo na kraj pameti.
Ermen, još jedan idiot. Šmalcigaug nas navodi na pomisao kako futurizam (iako ne znam da li su njegove
slike zaista futurističke) pati od iste slabosti kao i impresionizam: od isključivog oslanjanja na senzibilitet
oka. Može vam se učiniti da je to muva, sasvim obična muva u letu, ne neka koja se ošamutila od
opojnog zova govana, jer miris i zvuk u potpunosti izostaju, kao i sve ostalo što je nemoguće naslikati, a
to je upravo sve.

14
William-Adolphe Bouguereau (1825–1905), tradicionalni akademski slikar.
15
Café de la Rotonde, čuveni kafe na Monmartru, omiljeno sastajalište značajnih slikara i pisaca tog vremena
(Pikaso, Modiljani, itd.).

80
To što sam se toliko zadržao na Šmalcigaugu ne znači da njegovo platno smatram remek delom. Daleko
od toga. 16 Gospođice Hana Košinski, to vam je baš bilo svinjski. Sirota Ruskinja! Marval je izložila jednu
šarmantnu sliku. Znam da bi mnogi voleli kada bih za radove ovih slikara rekao kako su dijabolični. Ali, da
li uopšte imate predstavu o pravom značenju reči kao što su divno ili šarmantno? Možda ću biti jasniji
ako kažem da nacionalne cvetiće Madlen Lemer ne smatram šarmantnim. Flandren ima nešto talenta.
Na njegovim platnima genije očigledno ne besni kao oluja, koja kida drveće i pustoši žitna polja. Njegovo
slikarstvo sledi opšte, a ne neko njegovo lično pravilo, ali opet bismo rado videli kako Glez i Metsenže na
svojim kubističkim slikama postižu nešto ekvivalentno. 17 Marija Rubčak, jedno malo ništa čeka nas na
jednoj od tvojih slika. 18 Kulbin, njegovi radovi su folirantski.
Hasenberg, kakva prljavština. Alis Baji: ima neke vedrine u njenoj slici Klizanje u parku i to nije mala
stvar. Očekivao sam nešto mnogo gore, jer se gospođica Baji nikada nije udavala. 19 Artur Kravan: da nije
prolazio kroz period lenjosti, izložio bi platno pod naslovom, Svetski šampion u bordelu. De la Fresne:
primetio sam njegove ranije radove na Jesenjem salonu, jer su odisali svežinom. Spreman sam da dam
hiljadu franaka svakome ko mi pokaže dvadeset svežih slika na bilo kojoj izložbi. Ali, taj duboki kvalitet je
do danas uglavnom ispario. (Moram da napomenem svojim čitaocima da sam video svega dva od tri
najavljena platna, jer treće još nije stiglo.) Ne znam da li je kritika Jevrejina Apolinera – nije da imam
neke predrasude prema Jevrejima, naprotiv, uvek im dajem prednost nad protestantima – u njemu
probudila neke sumnje, kada ga je taj imitator Katila Mendea u jednom od svojih tekstova opisao kao
Deloneovog učenika. Nije valjda naseo na tako jeftin trik?
Njegove dve mrtve prirode odlikuju se istom onom sparušenošću koja se može primetiti i u tipografiji na
koricama Židovih knjiga. Pošto ne znam apsolutno ništa o de la Fresneu, nemam predstavu o miljeu u
kojem se kreće, ali ubeđen sam da je loš. Njegovo ime mi govori da je plemić, a njegove slike da uživa
neki ugled. Razlika nastaje iz suprotnosti između huljokratije i aristokratije. Pošto se nalazi u sredini, kao
i sve što je u sredini, ta razlika mora biti nešto osrednje. Svaki plemić ima u sebi nešto grubijansko i svaki
grubijan ima u sebi nešto plemićko, jer su to dva ekstrema. Pošto je razlika ograničena tim krajnostima,
ona nikada ne postoji sama za sebe, što važi i za talenat. Zato de la Fresneu nedostaju krajnja razigranost
boja i vrhunska sloboda. Teško da je reč o jednom od onih umetnika koji, pošto su završili svoje remek
delo, razmišljaju: „Još nisam prestao da se smejem.“ Metsenže, ta greška koja se provukla kao prirepak
kubizma. Njegove boje imaju nemački naglasak. Gadi mi se. Kazimir Maljevič je folirant. Alfred Hagin,
žalosno, žalosno. Peske, ružan si! Lis nema talenta. Sinjak, o njemu neću reći ništa, jer je o njegovom
delu već mnogo toga napisano. Samo želim da mu stavim do znanja da imam vrlo dobro mišljenje o
njemu. Deltomb, koji seronja! Auroro Folker, kako sestra? Peš, ružo rumena: umukni, ti ružna
babuskaro! Markusi, čista neiskrenost, ali kubističke slike vas ipak navode na pomisao kako bi u njima
moralo biti još nečeg; samo, čega? Lepote, ti jebeni idiote! Rober Lotiron, možda. Ni Glez sigurno nije

16
Drugo izdanje, posle „Daleko od toga“: „Naprotiv, u načelu, cenim da se neka škola kojoj nedostaje genija ne
može se osloniti na talente. U to sam se od tada uverio.“
17
U drugom izdanju, Kravan daje i ocenu: „dobro, 9“.
18
U drugom izdanju: „... jedno malo ništa čeka nas na svim tvojim slikama.“
19
Drugo izdanje, na kraju rečenice: „vrlo dobro, 7 1/2“.

81
spasitelj; ono što kubistima nedostaje je genije koji bi slikao bez trikova i sistema. Čak ne mislim da Glez
ima bilo kakvog talenta. Šteta za njega, ali šta da se radi. Možda će ljudi pomisliti kako imam predrasude
prema kubizmu. O tome nema ni govora: imam više naklonosti prema ekscentričnostima čak i
najosrednjijih duhova nego prema banalnim delima nekog buržujskog imbecila. A. Kristijans je imitator, a
ne učenik Van Dongena.
A. Kisten: nije to to, stari moj, nije uopšte. Van Dongen: po navici iz poslednjih par godina, poslao je
svoje radove na Salon. Van Dongen je napravio neke izuzetne stvari. Slikanje mu je u krvi. Kada
razgovaram s njim ili ga posmatram, uvek zamišljam kako su mu ćelije pune boje, kako zeleno, žuto,
crveno i plavo izviru iz samog korena njegove brade i kose. Ljubav koju osećam prema njemu nateraće
me da mu posvetim ceo članak i zato sada prilažem tako malo.
De Segonzak: nisam video njegov doprinos. Ako mogu suditi na osnovu njegovih poslednjih radova, taj
slikar, koji je nekada obećavao, danas je samo malo đubre. Kisling: ni njegove slike nisam video; ne znam
čak ni da li sam dobro izgovorio njegovo ime. Čuo sam da ima talenta, ali uzdržaću se od mišljenja. 20
Svako će razumeti da u jednom obilasku nisam mogao videti sve. U narednom izdanju neću propustiti
priliku da skrenem pažnju na nepoznatog umetnika koga sam otkrio. 21 Veoma je teško snaći se u Salonu
kada slike još nisu izložene: neka platna su upravo bila skinuta, a pošto uglavnom ne možete videti ništa
osim užasa, pomišljate, možda pogrešno, kako tu ipak nećete naići na čudo i da su šanse da ga tu uopšte
može biti hiljadu prema jedan, čak i u počasnom holu, pošto se i izložba u Salonu nezavisnih diči nečim
tako odvratnim kao što je počasni hol. 22 Simon Monzen: mislim da sam se jednom napio s tim
umetnikom; ali, ne sećam ga se – kažu da sam bio mrtav pijan. U svakom slučaju, taj zaboravljeni drugar
pitao je moju ženu da li bih mogao da napišem nešto o njemu; i pošto joj je uputio nekoliko bljutavih
komplimenata, plaćam svoj dug. Ali, nisam mogao da pronađem njegove slike. Srećković. 23 Rober
Delone: pre nego što počnem da pričam o njemu, moram preduzeti neke mere opreza. Jednom smo se
potukli i ne želim da on ili ma ko drugi pomisli kako je ta činjenica uticala na moju kritiku. Ne
opterećujem se ličnim mržnjama i prijateljstvima. To je danas, kada ozbiljne kritike uglavnom nema,
velika vrlina, a pored toga je i odlična i možda čak sasvim isplativa investicija. Ako budem opširno
govorio o čoveku, a neki detalji vas šokiraju, uveravam vas da je sve to sasvim prirodno, zato što tako
inače gledam na stvari.
Još jednom moram priznati da nisam video njegove slike. Izgleda da Delone ima običaj da svoja platna
šalje tek poslednjeg dana, da bi iznervirao kritičare, za šta mislim da je potpuno ispravno. Svako ko
ozbiljno napiše makar jedan red o slikarstvu, može biti samo ono što mislim da jeste.

20
Drugo izdanje: „Kisling je, koliko mogu da vidim na osnovu njegovog priloga, veoma dobro upućen u moderno
slikarstvo, ali talenat mu je opet malecki.“
21
Izostavljeno u drugom izdanju.
22
Drugo izdanje, pre „Simon Monzen...“: „Vratio sam se u Salon, ali tamo nisam otkrio ništa novo.“
23
Drugo izdanje sadrži i osvrt na Arhipenka: „Arhipenko, koji si ti lažnjak. Iako je Apoliner, Jevrejin i ozbiljan čovek,
u jednom od svojih skorašnjih kritičkih prikaza, rekao kako „one koji se smeju Arhipenku treba žaliti“, smatram da
su oni koji pucaju od smeha pred nekom besmislicom ili remek delom srećni ljudi.“

82
Verujem da je ovaj slikar zastranio. Kažem „zastranio“, iako osećam da je reč o nemogućem podvigu.
Gospodin Delone ima njušku kao besno prase ili neki kočijaš iz visoke klase; s takvom njuškom mogao je
da pokuša da slika kao sirovina. Spoljašnjost je obećavala, ali unutrašnjost nije bila nešto. Verovatno
preterujem kada kažem kako ima nečeg zadivljujućeg u Deloneovoj neobičnoj pojavi. Fizički, on je
gnjecavi sir: Rober se teško kreće i verovatno ne bi mogao da baci kamen ni trideset metara. Složićete se
da to nije naročito privlačno. Uprkos svemu, kao što sam malopre rekao, fizički izgled mu ide na ruku: to
lice je tako provokativno vulgarno, da ostavlja utisak raspomamljenog prdeža. Na njegovu žalost –
morate shvatiti da me savršeno ne zanima da li ova ili ona osoba ima talenta – oženio je Ruskinju. Da,
Device majko, Ruskinju i to Ruskinju koju se plaši da prevari! Što se mene tiče, radije bih upražnjavao
skarednosti s nekim profesorom filozofije s Kolež de Frans (Collège de France) – s gospodinom
Bergsonom, na primer – nego što bih pošao u krevet s većinom ruskih žena. Ne kažem da jednog dana
neću bludničiti s madam Delone (Sonia Delaunay), zato što sam, kao i većina muškaraca, rođeni
kolekcionar, što bi mi, samim tim, pružilo okrutno uživanje zavođenja dečije vaspitačice, naročito ako bih
u času kad joj lomim srce, imao osećaj da razbijam stakleno oko.
Pre nego što je sreo svoju ženu, Rober je bio magarčina; sasvim je moguće da ima sve kvalitete magarca:
njače, voli čičak, uživa da se valja po travi, a na svet, koji mu izgleda tako divno, gleda tim velikim,
blentavim očima, koje ne pitaju da li je taj svet moderan ili drevan i koje u telegrafskom stubu vide drvo,
a u cvetu neki izum. Pošto je upoznao svoju Ruskinju, zna da su Ajfelova kula, telefon, automobili i avioni
moderne stvari. Eh, sad, taj tikvan se silno namučio dok je to naučio, ne zato što znanje može naneti
štetu umetniku, već zato što magarac ostaje magarac i što može oponašati samo sopstveni
temperament. Prema tome, ono što primećujem kod Delonea jeste nedostatak temperamenta. Ako ste
već te sreće da budete sirovina, onda se toga morate držati. Svako će razumeti da velikom, glupom
Svetom Bernaru uvek dajem prednost nad gospođicom Fanfreliš,24 koja zna da pleše gavotu i, u svakom
slučaju, žutom čoveku nad belim čovekom, crnom nad žutim i crnom bokseru nad crnim studentom.
Madam Delone, koja je tako ce-re-bral-na, iako zna manje od mene, što dosta govori, napunila mu je
glavu principima koji nisu čak ni ekstravagantni već samo ekscentrični. Rober je uzeo lekciju iz
geometrije, lekciju iz fizike i još jednu iz astronomije; gledao je Mesec kroz teleskop; postao je lažni
naučnik. Njegov futurizam – ne kažem to da bih ga iznervirao, već zato što verujem da će od sada skoro
celo slikarstvo izvirati iz futurizma, što opet ukazuje na nedostatak genija, jer su sve te Kare i Bočoniji
ništarije – ima, kao i njegova njuška, veliki kvalitet drskosti, iako njegove slike trpe zbog žurbe da u
svemu, po svaku cenu, bude prvi.
Zaboravio sam da kažem kako u svom privatnom životu Delone daje sve od sebe da bi oponašao jadnu
egzistenciju „carinika“ Rusoa.
Ne znam da li će se uopšte pojaviti na ovoj izložbi, kao što je to uradio na Jesenjem salonu, gde je došao
zaogrnut u crveni plašt, što nije manir živih već mrtvih, jer danas svi muškarci nose crno, a moda je izraz
života.

24
„Mademoiselle Fanfreluche“, lik iz popularne komične opere, Fanfreluche: opéra comique en trois actes , de
Gaston Hirsch, St. Arroman & Burani, musique de Gaston Serpette, 1883.

83
Mari Loransen (nisam video njen doprinos). Ah, evo jedne kojoj treba zadići suknju i uvaliti joj jedan
veliki... na jedno mesto, ne bi li naučila da umetnost nije uvežbavanje poza pred ogledalom. Oh! Slatka
devojčice! (Začepi gubicu!) Slikanje je hodanje, trčanje, jedenje, pijenje, spavanje, zadovoljavanje
prirodnih potreba. Možete reći da sam odvratan, ali to vam je tako.
Za umetnost je uvredljivo reći kako se umetnik postaje tako što počnete da jedete i pijete. Nisam
realista, a umetnost je, srećom, van svih tih nepredvidljivosti (contingences) (a tvoja sestra?).
Suprotno svemu tome, draga gospođice, umetnost, s velikim U, ako ćemo doslovno, jeste cvetak (oh,
drago dete!), koji cveta samo usred nepredvidljivog, i nema sumnje da je za nastanak nekog remek dela
neophodno govno, kao što je i tvojim vratima neophodna kvaka; ili, da upotrebim figuru koja će ti
sigurno raspaliti maštu, ono je potrebno isto koliko i, recimo, dirljivo klonula ruža, koja širi opojni miris
svojih mlitavih latica preko devičanski bele površine tvog delikatnog, nežnog i umetnički oblikovanog
kamina (dlačice na sisama!).

P. S.
Pošto ne mogu da se preko štampe odbranim od kritičara koji su me oklevetali da sam povezan ili sa
Apolinerom ili s Marinetijem, ovim putem ih upozoravam da ću im ako to ponove zavrnuti jaja.
Jedan od njih je rekao mojoj ženi: „Šta ste očekivali? Gospodin Kravan ne provodi dovoljno vremena s
nama.“ Želim da izjavim jednom za svagda: ne želim da budem civilizovan.
S druge strane, želim da obavestim svoje čitaoce da ću sa zadovoljstvom prihvatiti sve što nađu za
shodno da mi pošalju: tegle pekmeza, čekove, piće, poštanske marke svih zemalja, itd. U svakom slučaju,
svaki od tih poklona će me lepo nasmejati. 25
A. K.

25
U drugom izdanju, umesto ovog, sledi pasus: „Pošto sam u svom časopisu stavio do znanja da primam poklone u
naturi i gotovini, čudi me da nisam dobio nikakav novac, tako da upućujem novi apel, ljudima od mašte.“

84
 NOVO PROŠIRENO IZDANJE

PRVO ZAKLJUČENJE INCIDENTA

Posle mog članka o Izložba u Salonu nezavisnih, nekoliko osoba, koje sam izvređao, našlo se ozbiljno
uvređenim: među njima i Jevrejin Gijom Apoliner, koji smatra da sam ga „požidovio“ 26 i koji mi je poslao
svoje sekundante. Sledi izveštaj koji je usledio iz tog demarša.
Pariz, 7. mart 1914.

26
U originalu, „...que j’avais traité de ’jude’...“ Od „Juda“ ili „Židov“; ta fraza bi se mogla prevesti i drugačije. U
svakom slučaju, Kravan nastavlja da podbada Apolinera, kome je to bila jedna od slabih tačaka. Poznato je koliko se
Apoliner upinjao da se dokaže kao pravi Francuz (pravo ime, Wilhelm Albert Włodzimierz Apolinary Kostrowicki,
1880–1918) i da se čak nadao prijemu u Francusku Akademiju, iako nije imao ni francusko državljanstvo, niti kap
francuske krvi. Rođen je u Rimu, po majci je bio Poljak (poreklom iz današnje Belorusije), a po ocu, najverovatnije,
Italijan. U političkim kontroverzama tog vremena bio je na strani „drajfusovaca“, da bi u ratnim godinama prešao
na nacionalističku poziciju i čak podržavao ekstremne desničare iz Francuske akcije (L’Action française). Tada je,
javno i u prepisci, znao da iznese i neke otvoreno šovinističke stavove („bulevarska umetnost je jevrejska do
krajnosti“ i druge opaske na račun Hajneovog jevrejstva, iz jednog pisma iz 1915; ili, način na koji je u pismu od 6. II
1918. odbio Carin poziv da pošalje neki prilog za reviju Dada, iako je 1916. učestvovao u antologiji Cabaret Voltaire:
„Bilo bi kompromitujuće za mene.. da sarađujem s časopisom koji ima nemačke saradnike, makar i naklonjene
Antanti.“). Ali, sve to je bilo kasnije. Do 1913–1914, u svom privatnom životu, kao i u svojoj prozi i poeziji, bio je
pravi filosemita (priča Praški prolaznik, brojni motivi iz Alkohola, naročito iz njegove ključne poeme, Zona, zatim
Sinagoga, itd.). To je bilo toliko upadljivo, da se za mnoge Apolinerovo jevrejstvo prosto podrazumevalo, kao nešto
prirodno, sa ili bez drugih primisli. Godine 1913. izlazi zbirka Alkoholi (Alcools), jedan od prelomnih događaja u
poeziji XX veka. Usledili su brojni prikazi i analize, ali i kritike, među kojima je najviše pažnje privukla ona Žorža
Diamela (Georges Duhamel), jednog od urednika vodeće književne revije, Mercure de France: „Ništa ne liči više na
prodavnicu polovnih stvari od zbirke stihova koju je Gijom Apoliner objavio pod, u isti mah, jednostavnim i
tajanstvenim naslovom: Alkoholi. Kažem, trgovac starudijom, zato što ga zatičemo u straćari punoj najraznorodnijih
stvari, od kojih neke mogu biti vredne, ali od kojih nijedna nije proizvod samog trgovačkog zanata. Upravo to je
odlika buvlje pijace: ona prodaje, ona ništa ne stvara... Kroz rupe na njegovoj prljavoj odori, naziremo ironičnu i
prostodušnu figuru trgovca, u čijim crtama ima nečeg od levantskog Jevrejina, Južnoamerikanca, poljskog plemića i
facchina (nosača)“ (13. VI 1913). Iste godine, u tekstu koji je svečano najavljivao nemački prevod Apolinerove
poeme Zona, Fric Maks Kaen (Fritz Max Cahén, inače Jevrejin), pisao je: „Apoliner, taj revnosni, frankofonski i
hrišćanski poljski Jevrejin, u stvari je, možda i nehotično, romantični racionalista“ (Die Bücherei Maiandros, Berlin,
1. XI 1913). Kravan je sve to očigledno pojednostavio; svesno ga je provocirao, možda sluteći ishod: Apoliner, koji je
u priči Praški prolaznik, iz 1902, pisao, „Volim Jevreje, zato što svi Jevreji svuda pate“, sada se našao smrtno
uvređenim. Povod je bila i povređena čast njegove tadašnje ljubavnice, Mari Loransen, ali očigledno je da su
njegovi stavovi počeli da se menjaju i pre razbuktavanja opšte patriotske groznice. (Videti, Walter L. Adamson ,
Embattled Avant-gardes: Modernism’s Resistance to Commodity Culture in Europe, University of California Press,
2007, str.122, 134–135; Willard Bohn, Apollinaire and the International Avant-garde, SUNY Press, 1997, str. 103–
105.)

85
„U članku koji je objavio u svom časopisu Maintenant, g. Artur Kravan je napisao: ’Jevrejin Apoliner...’
Naš prijatelj, Gijom Apoliner, koji uopšte nije Jevrejin, zamolio nas je da odemo do g. Kravana i zatražimo
od njega da ispravi svoju grešku. Gospodin Kravan nam je odgovorio. Evo pisma koje se odnosi na našu
misiju:
Ne iz straha od Apolinerove velike sablje, već iz nedostatka samopoštovanja, spreman sam
da priložim sve ispravke i izjavim da g. Apoliner, suprotno onome što sam napisao u svom
članku o Izložbi u Salonu nezavisnih, objavljenom u mom časopisu Maintenant, nije Jevrejin
već rimokatolik. Da bih izbegao dalje greške, koje su uvek moguće, dodao bih da je g.
Apoliner, koji ima veliki stomak, sličniji nosorogu nego žirafi, a da, u predelu glave, više liči
na tapira nego na lava, na lešinara, više nego na rodu dugog vrata.
Da bi sve stvari došle na svoje mesto, iskoristio bih ovu priliku da ispravim još jednu
rečenicu, čiji duh može dovesti do nesporazuma. Kada na jednom mestu, povodom Mari
Loransen, kažem, ’Evo jedne kojoj bi trebalo zadići suknju i uvaliti joj jedan veliki... na jedno
mesto’, to treba doslovno čitati kao: ’Evo jedne kojoj bi trebalo zadići suknju i tamo smestiti
sve zvezde pozorišta Varijete.’
Artur Kravan

Budući da je Jevrejin Gijom Apoliner bio zadovoljan ovim objašnjenjima, konstatujemo da je g. Artur
Kravan primio pismo i prilažemo ovaj izveštaj, na osnovu uzajamnog dogovora.
(Apolinerovi sekundanti)
Klod Šero (Claude Chéreau)
umetnički slikar
Žerom Taro (Jérôme Tharaud)
književnik, vitez Legije časti
Artur Kravan
hohštapler,
mornar na Pacifiku,
gonič mazgi,
berač pomorandži u Kaliforniji,
krotitelj zmija,
hotelski lopov,
nećak Oskara Vajlda,
drvoseča u velikim šumama,
bivši prvak Francuske u boksu,
unuk kraljičinog savetnika,
šofer u Berlinu,
provalnik, itd.“

86
DRUGO ZAKLJUČENJE INCIDENTA

Pošto se u mom članku o Izložbi u Salonu nezavisnih, objavljenom u mom časopisu Maintenant, gđa
Suzana Valadon spominje kao matora kurva, želim da uverim javnost da je, suprotno mojoj tvrdnji, gđa
Suzana Valadon oličenje vrline.
Artur Kravan

ZVANIČNO ZAKLJUČENJE INCIDENTA

Pismo koje je Kravan predao Apolinerovim sekundantima i koje je objavljeno u listu Soirées de Paris (No 22,
mart 1914), razlikuje se od verzije objavljene u Maintenant (Drugo prošireno izdanje), očigledno nakićene,
ali, opet, ne previše:
„Gospodo,
U nedostatku samopoštovanja, izjavljujem da g. Apoliner, suprotno onome što sam napisao u svom
članku o Izložbi u Salonu nezavisnih, objavljenom u mom časopisu Maintenant, nije Jevrejin već
rimokatolik. Da bih izbegao sve moguće greške, dodao bih da g. Apoliner nije žgolja već da, naprotiv, ima
veliki stomak, tako da više liči na nosoroga nego na žirafu.
Pored toga, hteo bih da ispravim i rečenicu o Mari Loransen: kada na jednom mestu kažem, ’Evo jedne
kojoj bi trebalo zadići suknju i uvaliti joj jedan veliki... na jedno mesto’, to treba suštinski shvatiti na
sledeći način: ’Evo jedne kojoj treba zadići suknju i tamo smestiti veliku paleontologiju pozorišta
Varijete.’
Gospodo, molim vas, verujte da ležim ničice pred vama.

Artur Kravan
Pariz, 6. III 1914.“

Maintenant br. 4,
mart-april 1914.

Izložba Nezavisnih je u štampanom obliku objavljena u izdanju Anarhističke biblioteke Alekse Golijanina
(2016).

87
 DOKUMENTI

ŽDANOV & ZOŠČENKO

88
 Mihail Zoščenko

PUSTOLOVINE JEDNOG MAJMUNA

preveo s ruskog
Miloš Dobrić

U jednome gradu na jugu bejaše zoološki vrt. Omanji zoološki vrt u kojem življahu – jedan tigar, dva
krokodila, tri zmije, zebra, jedan paun i jedan majmun ili, prostije rečeno, majmunčić reponja. I, naravno,
raznorazna sitnurija – ptičice, ribice, žabe i ostala beznačajna koještarija iz sveta životinja.

Početkom rata, kada su fašisti bombardovali taj grad, jedna bomba pala je pravo u zoološki vrt. I
tamo eksplodirala sa strašnim zaglušujućim praskom. Na živo čuđenje svih zveri.

Pri čemu bejahu ubijene tri zmije – sve odjednom, što, može biti, i nije neka toliko neugodna
činjenica i, nažalost, paun.

Druge pak zveri nisu stradale i, što se kaže, samo su se malo uplašile.

Od svih zveri ponajviše se prepao majmun – uskonosi majmunčić. Vazdušni talas oborio je njegov
kavez. Taj kavez pao je sa svog uzvišenog mesta. Bočna strana se polomila. I naš majmun ispao je iz
kaveza pravo na stazu zoološkog vrta.

Pao je na stazu, ali nije ostao da leži nepomično kao što to rade ljudi navikli na ratna dejstva.
Naprotiv. On se istog časa uspentrao na drvo. Odatle skočio na ogradu. S ograde na ulicu. I, ko
pomahnitao, pojurio.

Juri i, naravski, razmišlja: „E ne – razmišlja – ako ovde bacaju bombe, ja se s tim ne slažem“. I, znači,
iz sve snage juri ulicama grada i tako svojski jurca – kao da ga kerovi za pete ćapaju.

Projurio on kroz ceo grad. Izjurio na put. I juri tim putem što dalje od grada. Majmun ko majmun.
Nije čovek. Ne shvata u čemu je stvar. Ne vidi smisla da ostane u tom gradu.

Jurio, jurio, pa se umorio. Premorio. Uspentrao se na drvo. Pojeo muvu da se okrepi. I još par crvića. I
zaspao na grani, tamo gde je sedeo.

Za to vreme drumom se kretalo vojno vozilo. Šofer ugledao majmuna na drvetu. Začudio se. Polagano
mu se prikrao. Prekrio ga svojim šinjelom. I stavio ga u svoje vozilo. Pomislio: „Bolje da ga poklonim
nekim svojim poznanicima nego da ugine od gladi, hladnoće i drugih nedaća ratnog vremena“. I, znači,
krenuo on sa majmunčićem.

Stigao u grad Borisov. Pošao da svršava svoje službene obaveze. A majmunčića ostavio u vozilu.
Rekao mu:

– Sačekaj me tu, lepotane. Odmah ću se vratiti.

89
 Ali majmunčić nije hteo da čeka. Izašao je iz vozila kroz razbijeno staklo i lepo krenuo da se šeta
ulicama.

I ide on tako ulicom opušteno. Šeta se, vitla tamo-amo zadigavši rep. Narod se, naravno, iščuđava,
hoće da ga uhvati. Ali njega nije lako uhvatiti. On je živahan, okretan, brzo trči. Tako da ga nisu uhvatili
nego ga samo izmučili uzaludnom jurnjavom.

Izmučio se on, umorio. I, naravno, poželeo da jede.

A gde on u gradu može nešto da pojede? Na ulicama ničeg iole jestivog nema. Ne može valjda sa
svojim repom da svrati u menzu. Ili u zadružnu prodavnicu. Tim pre što nema para. Nema popust. Nema
tačkice za hranu. Užas.

Ipak svrati on u jednu zadružnu prodavnicu. Osetio je da tamo ima nešto za jelo. A tamo delili narodu
povrće – šargarepu, belu repu i krastavce.

Uskoči on u tu prodavnicu. Vidi – veliki red. Ne, u red nije hteo da stane. I nije hteo da gura ljude da
bi se probio do tezge. Nego je pravo preko glava kupaca dojurio do prodavačice. Skočio na tezgu. Nije
pitao pošto je kilo šargarepe. Nego je prosto zgrabio celu vezu šargarepe i, što se kaže, zbrisao. Izjurio je
iz prodavnice zadovoljan svojom kupovinom. Majmun ko majmun. Ne shvata u čemu je stvar. Ne vidi
smisla da ostane bez hrane.

Razume se, u prodavnici buka i galama, pometnja. Publika vrišti. Prodavačica koja je vešala repu,
uopšteno rečeno, od iznenađenja umalo što se nije stropoštala u nesvest. I, zaista, možeš se prestraviti
ako odjednom tu pored tebe, umesto običnog, normalnog kupca, skakuće nešto takvo kosmato s repom.
I još, povrh svega, ne daje pare.

Publika pojuri za majmunom na ulicu. A ovaj beži i usput žvaće šargarepu, jede. Ne razume u čemu je
stvar.

I evo ispred svih trče dečaci. Iza njih odrasli. A poslednji trči milicioner i duva u svoju pištaljku.

I odjednom, ko zna odakle, iskoči ker. I on se priključi poteri za našim majmunčićem. Pritom,
bezobraznik jedan, ne samo da kevće i laje, nego je čvrsto namerio da svojim zubima uhvati majmuna.

Naš majmunčić potrča brže. Trči i, zasigurno, razmišlja: „Eh – razmišlja – badava sam napustio
zoološki vrt. U kavezu se lakše diše, prvom prilikom obavezno ću da se vratim u zoološki vrt“.

I tako trči on iz sve snage, ali ker ne zaostaje i za dlaku da ga zgrabi.

I tada naš majmun skoči na neku ogradu. I kada ker poskoči da zgrabi majmuna barem za nogu, ovaj
ga iz sve snage opauči šargarepom po nosu. I tako ga mučki odalami da ker poče da zavija i pobeže kući
sa svojim razbijenim nosom. Najverovatnije je pomislio: „Ne, građani, bolje mi je da ja kod kuće mirno
ležim, nego da vam lovim majmuna i doživljavam takve neprijatnosti“.

Ukratko, ker je pobegao, a naš majmun uskočio u dvorište.

A u dvorištu je u to vreme jedan dečak, momčić, izvesni Aljoša Popov, cepao drva.

Tako cepa on drva i odjednom vidi majmuna. A veoma je voleo majmune. I ceo život je maštao da

90
ima takvog majmuna. I odjednom, izvolte.

Aljoša skide sa sebe jaknu i tom jaknom pokri majmunčića koje se zabio u ćošak stepeništa.

Dečak ga unese u kuću. Nahrani ga. Napoji ga čajem. I majmun beše veoma zadovoljan. Ali ne u
potpunosti. Zato što ga je Aljošina baba odmah uzela na zub. Izvikala se na majmunčića i čak ga htede
udariti po ruci. I sve zbog toga što je majmun, kada su pili čaj i kada je baba svoj zagrizeni bombon stavila
na tacnu, zgrabio taj babin bombon i tutnuo ga u svoja usta. Majmun ko majmun. Nije čovek. Ovaj kad
nešto i drpi, pa sigurno neće da ona vidi. A on otvoreno u babinom prisustvu. I, razume se, doveo je
maltene do suza.

Baba reče:

– Sve u svemu, to je krajnje neprijatno kada u stanu živi nekakav makaki s repom. On će da me plaši
svojim neljudskim izgledom. Skakaće na mene u mraku. Ješće moje bombone. Ne, ja kategorički odbijam
da živim u istom stanu s majmunom. Neko od nas dvoje mora da bude u zoološkom vrtu. Pa zar baš ja
moram da pređem u zoološki vrt? Ne, ipak je bolje da on bude tamo. A ja ću nastaviti da živim u svom
stanu.

Aljoša reče svojoj babi:

– Ne, baba, ne treba vi da pređete u zoološki vrt. Ja vam garantujem da majmun ništa vaše više neće
pojesti. Ja ću ga vaspitati kao čoveka. Naučiću ga da jede kašikom. I da pije čaj iz šolje. Što se tiče
skokova, ja mu ne mogu zabraniti da se ne pentra na luster koji visi na plafonu. Odatle, naravno, on
može da vam skoči na glavu. Ali, što je najvažnije, ne bojte se ako se nešto i desi. Zato što je to samo
jedan bezazleni majmun koji je u Africi navikao da skače i jurca.

Sutradan je Aljoša otišao u školu. I zamolio babu da pripazi na majmuna. Ali baba nije htela da ga
pazi. Pomislila je: „Još i to, da pazim na tamo neko čudovište“. I tako razmišljajući baba istog časa
namerno zaspa u fotelji.

I tada naš majmun kroz otvoreni prozorčić za luftiranje ispuza na ulicu. I zaputi se tako sunčanom
stranom. Nije poznato – možda je hteo da se prošeta, ali, možda je odlučio da ponovo zaviri u
prodavnicu da tamo sebi nešto kupi. Ne za pare, nego onako.

A u to vreme ulicom je prolazio jedan starac. Invalid Gavrilič. On je išao u parno kupatilo i u rukama
nosio veliku korpu u kojoj su bili sapun i veš.

Ugledao je majmuna i isprva čak nije poverovao svojim očima da je to majmun. Pomislio je da mu se
pričinilo pošto je pre toga popio kriglu piva.

I tako on začuđeno gleda majmuna. I ovaj gleda njega. Možda razmišlja: „Kakvo je ovo strašilo s
korpom u rukama?“

Napokon je Gavrilič shvatio da je to pravi majmun a ne priviđenje. I onda je pomislio: „Daj der da ga
ulovim. Odneću ga na pijacu. I tamo ga prodati za sto rubalja. I za te pare ću jednu za drugom popiti
deset krigli piva“. I s tim mislima Gavrilič poče da lovi majmuna vabeći ga: „Mac, mac mac... dođi
ovamo“.

91
 Ne, znao je on da to nije mačka, ali nije shvatao na kom jeziku treba s njim da razgovara. I tek kasnije
je skontao da je to najrazvijenije stvorenje iz sveta životinja. I onda je iz džepa izvukao komadić šećera,
pokazao ga majmunu i rekao mu poklonivši se:

– Lepotane, majmune, želite li da pojedete komadić šećera?

Ovaj kaže: „Hvala lepo, želim“... To jest, ništa nije rekao. Zato što ne ume da govori. Ali je
jednostavno prišao, zgrabio taj komadić šećera i počeo da ga jede.

Gavrilič ga uze u naručje i stavi ga u svoju korpu. A u korpi beše toplo i prijatno. I naš majmun nije
poželeo odatle da iskoči. Može biti da je pomislio: „Neka me ta stara drtina ponese u svojoj korpi. To je
čak zanimljivo“.

Gavrilič je prvo mislio da ga odnese kući. Ali posle mu se nije vraćalo kući. I krenuo je s majmunom u
kupatilo. Pomislio je: „Još je i bolje da s njim svratim u kupatilo. Tamo ću ga okupati. Biće čist i uredan.
Oko vrata ću mu vezati mašnicu. I na pijaci će mi za njega ponuditi više“.

I evo dođe on sa svojim majmunčićem u kupatilo. I poče s njim da se kupa.

A u kupatilu beše veoma vruće – baš ko u Africi. I naš majmunčić beše veoma zadovoljan takvom
toplom atmosferom. Ali ne u potpunosti. Zato što ga je Gavrilič nasapunjao sapunom i sapun mu dospeo
u usta. Naravno da to nije ukusno, ali ne u toj meri da vrištiš, grebeš i odbijaš da se kupaš. Sve u svemu,
naš majmunčić poče da pljuje, ali onda mu sapun dospe u oko. I od toga se majmunčić potpuno
izbezumi. Ugrize Gavriliča za prst, istrgnu mu se iz ruku i, ko pomahnitao, iskoči iz kupatila.

Uskoči u onu prostoriju gde su se presvlačili ljudi. I tamo ih sve isprepada. Niko nije znao da je to –
majmun. Vide – uskočilo nešto okruglo, belo, u peni. Prvo je kidisalo na klupu. Zatim na peć. S peći na
sanduk. Sa sanduka nekom na glavu. I ponovo na peć.

Neki posetioci zavrištaše i počeše da beže iz kupatila. I naš majmun takođe istrča. I siđe stepenicama.

A tamo, dole, nalazila se blagajna sa šalterom. Majmun uskoči kroz taj šalter, misleći da će mu tamo
biti sigurnije i, što je najvažnije, da neće biti takve gužve i gungule. Ali na blagajni je sedela debela
blagajnica koja je jauknula i ciknula. I iskočila iz blagajne uz vrisak:

– Upomoć! Izgleda da je u moju blagajnu pala bomba. Dajte mi nešto za smirenje.

Našem majmunčiću dojadila je sva ta vriska. On iskoči iz blagajne i potrča ulicom.

I trči on tako ulicom, skroz mokar, s penom od sapuna. A za njim ponovo trče ljudi. Ispred svih dečaci.
Za njima odrasli. A iza odraslih milicioner. A iza milicionera naš omatoreli Gavrilič navrat-nanos odeven, s
čizmama u rukama.

Ali tu ponovo, ko zna odakle, iskoči ker, onaj isti koji ga je juče jurio.

Međutim, ovaj put ker nije pojurio za njim. Ker je samo pogledao majmuna koji beži, osetio jak bol u
nosu i nije ga pojurio, čak mu je okrenuo leđa.

A u to vreme, vrativši se iz škole, dečak Aljoša Popov ne zateče u kući svog omiljenog majmunčića.
Veoma se ražalosti. I čak mu se u očima pojaviše suze. Pomisli da više nikada neće videti divnog

92
obožavanog majmunčića.

I evo od dosade i tuge izađe na ulicu. Ide ulicom tako melanholičan. I najednom vidi – trče ljudi. Ne, u
početku nije pomislio da ti ljudi trče za njegovim majmunom. Pomislio je da trče zahvaljujući vazdušnoj
uzbuni. Ali onda ugleda svoje majmunče, skroz mokro, u peni. Pojuri mu u susret. Uze ga u naručje. I
privuče sebi da mu ga niko ne uzme.

I onda se svi trčeći ljudi zaustaviše. I okružiše dečaka.

Ali onda iz gomile izađe naš omatoreli Gavrilič. I, pokazujući svima svoj ugrizeni prst, reče:

– Građani, ne dozvolite tom klincu da drži u rukama moga majmuna, kojeg ja sutra hoću da prodam
na pijaci. To je moj privatni majmun koji me je ugrizao za prst. Pogledajte svi moj otečeni prst. I to je
dokaz da ja govorim istinu.

Dečak Aljoša Popov reče:

– To je moj majmun. Videli ste s kakvom radošću mi je poleteo u zagrljaj. I to je dokaz da ja govorim
istinu.

Ali, tu iz gomile izlazi još jedan čovek – onaj isti šofer koji je dovezao majmuna u svom vozilu. Veli on:

– Ne, uvaženi, to nije ni vaš i ni vaš majmun. To je moj majmun, zato što sam ga ja dovezao. Ali ja se
ponovo vraćam u svoju jedinicu. I stoga ću pokloniti majmuna onome koji ga tako nežno drži u svom
naručju, a ne onome koji hoće da ga bezdušno proda na pijaci zarad svoga pijančenja. Majmun pripada
dečaku.

I tu sva publika zapljeska. A Aljoša Popov, sijajući od sreće, još čvršće privuče sebi majmuna. I svečano
ga odnese kući.

Gavrilič pak sa svojim ugrizenim prstom ode u kupatilo da dovrši kupanje.

I od tada majmun poče da živi kod dečaka Aljoše Popova. On i sad kod njega živi. Nedavno sam
putovao u grad Borisov. I namerno sam svratio do Aljoše – da vidim kako on tamo kod njega živi. O, lepo
živi! Nikuda ne beži. Postao je veoma poslušan. Nos briše maramicom. I ne uzima tuđe bombone. Tako
da je baba sada veoma zadovoljna, ne ljuti se na njega i zbilja više nema želju da ide u zoološki vrt.

Kada sam ušao u Aljošinu sobu, majmun je sedeo za stolom. Sedeo je sav važan kao blagajnica u
bioskopu. I kafenom kašikom jeo kašu od pirinča.

Aljoša mi reče:

– Vaspitao sam ga kao čoveka i sada sva deca, pa delimično i odrasli, mogu na njega da se ugledaju.

93
 A. A. Ždanov

REFERAT O ČASOPISIMA
ZVEZDA I LENJINGRAD

Kultura, Beograd, 1946.

[NB: Ime prevodioca nije navedeno]

Skraćen i uopšten stenografski izveštaj referata druga Ždanova na sastanku partijskog aktiva i na sastanku pisaca
Lenjingrada.

Drugovi!
Iz odluke CK jasno se vidi da je najgrublja greška časopisa „Zvezda“ u tome što je otvorio svoje
stranice književnom „stvaralaštvu“ Zoščenka i Ahmatove. Mislim da ovde nije potrebno citirati
Zoščenkovo delo „Pustolovine jednog majmuna“. Očigledno, vi ste ga svi čitali i znate ga bolje nego ja.
Smisao tog Zoščenkovog „dela“ sastoji se u tome što Zoščenko prikazuje sovjetske ljude kao lenjivce i
nakaze, kao ljude glupe i primitivne. Zoščenka uopšte ne interesuje rad sovjetskih ljudi, njihovi napori i
heroizam, njihovi visoki društveni i moralni kvaliteti. Te teme kod njega nikad nema. Kao malograđanin i
trivijalan čovek, Zoščenko je izabrao za svoju stalnu temu čeprkanje po najnižim i najsitnijim stranama
svakodnevnog života. Ovo čeprkanje po sitnim stvarima života nije slučajno. Ono je karakteristično za
sve trivijalne malograđanske pisce, među koje spada i Zoščenko. O tome je u svoje vreme Gorki mnogo
govorio. Vi se sećate kako je Gorki na kongresu sovjetskih pisaca 1934. godine žigosao, dopustite da se
tako izrazim, „literate“ koji dalje od kuhinjske čađi i kupatila ne vide ništa.
„Pustolovine jednog majmuna“ ne izlaze iz okvira Zoščenkovog uobičajenog piskaranja. To „delo“
kritika je zapazila samo kao najjasniji izraz svega negativnog što postoji u Zoščenkovom književnom

94
„stvaralaštvu“. Poznato je da je Zoščenko posle povratka u Lenjingrad, iz evakuacije, napisao niz stvari,
karakterističnih po tome što pisac nije kadar da u životu sovjetskih ljudi nađe nijednu pozitivnu pojavu,
nijedan pozitivan tip. Kao i u „Pustolovinama jednog majmuna“, Zoščenko je navikao da ismejava
sovjetski način života, sovjetski poredak, sovjetske ljude, prikrivajući to ismejavanje maskom
besadržajne zabavnosti i ništavnog humora.
Ako pažljivije pročitate i ako se udubite u pripovetku „Pustolovine jednog majmuna“, videćete da
Zoščenko pripisuje majmunu ulogu najvišeg sudije našeg društvenog poretka i nagoni ga da sovjetskim
ljudima čita neku vrstu moralne lekcije. Majmun je prikazan kao neko razumno više biće, kome je dato
da donosi ocene o ponašanju ljudi. Namerno karikirano, nakazno i trivijalno prikazivanje života
sovjetskih ljudi bilo je potrebno Zoščenku da bi stavio u usta majmunu odvratnu, otrovnu antisovjetsku
sentenciju kako se u zoološkom vrtu živi lepše nego na slobodi i kako se u kavezu lakše diše nego među
sovjetskim ljudima.
Može li se dospeti do nižeg stupnja moralnog i političkog pada i kako Lenjingrađani na stranicama
svojih časopisa mogu trpeti takve gadosti i prljavštine?
Ako časopis „Zvezda“ servira sovjetskim čitaocima dela ove vrste, koliko je onda bila slaba budnost
Lenjingrađana koji rukovode časopisom „Zvezda“, kad su se u njemu mogla objavljivati dela otrovana
jedom zoološke mržnje prema sovjetskom poretku. Ovakva „dela“ mogu stvarati samo otpaci
književnosti i mogu ih puštati u promet samo slepi i apolitični ljudi.
Kažu da je Zoščenkova pripovetka obišla lenjingradske estrade. Koliko li je onda oslabilo rukovođenje
ideološkim radom u Lenjingradu kada su se mogle dogoditi takve stvari!
Zoščenku je pošlo za rukom da sa svojim odvratnim moralom prodre na stranice velikog
lenjingradskog časopisa i da se u njemu sasvim udobno smesti. A časopis „Zvezda“ je organ koji treba da
vaspitava našu omladinu. Može li taj zadatak izvršiti časopis koji je dao utočište takvom trivijalnom
čoveku i nesovjetskom piscu kao što je Zoščenko?! Zar redakciji „Zvezde“ nije poznata Zoščenkova
fizionomija?!
Tu skoro, početkom 1944. godine, u časopisu „Boljševik“, podvrgnuta je oštroj kritici gnusna
Zoščenkova pripovetka „Pred rađanje sunca“ 27, napisana u jeku oslobodilačkog rata sovjetskog naroda
protiv nemačkih zavojevača. U toj pripoveci Zoščenko otkriva svoju prostačku i nisku dušicu, čineći to sa
uživanjem i nasladom, u želji da svima pokaže: gledajte kakav sam nevaljalac.
Teško je u našoj književnosti naći nešto odvratnije od „morala“ koji propoveda Zoščenko u pripoveci
„Pred rađanje sunca“, prikazujući ljude i samog sebe kao gnusne, požudne zveri koje nemaju ni stida ni
savesti. I on je ovaj moral servirao sovjetskim čitaocima u ono vreme kad je naš narod krvario u
nečuveno teškom ratu, kada je život sovjetske države visio o koncu, kada je sovjetski narod podnosio
bezbrojne žrtve radi pobede nad Nemcima. Zavukavši se u Alma-Atu, u dubokoj pozadini, Zoščenko u to
vreme ničim nije pomogao sovjetskom narodu u njegovoj borbi protiv nemačkih zavojevača. I njega su,
potpuno opravdano, javno išibali u „Boljševiku“ kao paskvilanta i trivijalnog tipa, tuđeg sovjetskoj
književnosti. On je onda pljuckao na javno mnenje. I eto, nisu prošle ni dve godine, nije se još osušilo ni
mastilo kojim je bila napisana kritika u „Boljševiku“, a taj isti Zoščenko trijumfalno ulazi u Lenjingrad i

27
Ovaj autobiografski roman, Перед восходом солнца, Zoščenko neće objaviti do kraja života, pre svega zbog ove
Ždanovljeve ocene. Izaći će tek posthumno, 1968.

95
počinje slobodno da vršlja po stranicama lenjingradskih časopisa. Njegove priloge rado štampa ne samo
„Zvezda“ nego i časopis „Lenjingrad“. Njemu rado i oberučke stavljaju na raspoloženje pozorišne
dvorane. Štaviše, daju mu mogućnost da zauzme rukovodeće mesto u lenjingradskom odeljenju Saveza
pisaca i da igra aktivnu ulogu u književnim poslovima Lenjingrada. Na osnovu čega vi dozvoljavate
Zoščenku da vršlja po vrtovima i parkovima lenjingradske književnosti? Zašto je partijski aktiv
Lenjingrada, njegova organizacija pisaca dozvolila te sramne činjenice?
Zoščenkova skroz trula i iskvarena društveno-politička i književna fizionomija nije se juče formirala.
Njegova sadašnja „dela“ nikako nisu slučajnost. Ona su samo nastavak čitavog Zoščenkovog književnog
„nasleđa“, koje vodi poreklo od 20-tih godina.
Ko je Zoščenko u prošlosti? On je bio jedan od organizatora književne grupe „Serapionova braća“.
Kakva je bila Zoščenkova društveno-politička fizionomija u periodu organizovanja „Serapionove braće“?
Dozvolite da se pozovem na časopis „Литературныe записки“ broj 3 za 1922. godinu, u kome su
osnivači te grupe izložili svoje „vjeruju“. Među ostalim otkrovenjima, tamo je objavljen i Zoščenkov
„simvol vere“ u člančiću koji se zove „O sebi i o još koječem“. Ne stideći se nikoga i ničega, Zoščenko se
javno razgolićuje i potpuno otvoreno izražava svoje političke i književne „poglede“. Čujte šta je tamo
rekao:
Biti pisac – to je veoma teško. Uzmimo, na primer, ideologiju... Danas se od pisca zahteva ideologija...
Istinu da kažem, neprijatnost...
Kakvu ja, recite, mogu imati „tačnu ideologiju“ kad mene nijedna partija u celini ne privlači?
S gledišta partijskih ljudi ja sam čovek bez principa. Ako. Ja sam za sebe kažem: nisam komunist, nisam
eser, nisam monarhist, nego prosto Rus, i uz to politički nemoralan...
Časna reč – ni dan danas ne znam, recimo, taj Gučkov... U kojoj je partiji Gučkov? Đavo bi ga znao u kojoj
je partiji. Znam: nije boljševik, ali da li je eser ili kadet – ne znam i neću da znam“, itd., itd.

Šta kažete, drugovi, o ovakvoj „ideologiji“? Prošlo je 25 godina od vremena kad je Zoščenko objavio
ovu svoju „ispovest“. Je li se otada izmenio? Ne vidi se. Za dve i po decenije on ne samo što nije ništa
naučio i ne samo što se nije uopšte izmenio, nego je, naprotiv, s ciničnom otvorenošću ostao i dalje
propovednik bezidejnosti i vulgarnosti, književni mangup bez principa i savesti. To znači da se Zoščenku,
ni sada kao ni onda, ne sviđa sovjetski poredak. Kao i onda, on je i sada tuđ i neprijateljski raspoložen
prema sovjetskoj književnosti. A ako je Zoščenko uza sve to postao u Lenjingradu maltene književni
korifej, i ako ga na lenjingradskom Parnasu kuju u zvezde, onda ne ostaje ništa drugo nego da se čudimo
do kojeg su stepena neprincipijelnosti, labavosti, popustljivosti i nekritičnosti mogli doći ljudi koji
Zoščenku krče put i pevaju slavopojke!
Dozvolite da još jednim primerom ilustrujem fizionomiju takozvane „Serapionove braće“. U istom
časopisu, „Литературныe записки“ broj 3 za 1922. godinu, drugi serapionovac Lav Lunc takođe
pokušava da da idejno obrazloženje tog štetnog i sovjetskoj književnosti tuđeg pravca što ga je
predstavljala grupa „Serapionova braća“. Lunc piše:

96
 Mi smo se sakupili u dane revolucionarnog, u dane moćnog političkog napona. „Ko nije s nama, taj je
protiv nas! – govorili su nam zdesna i sleva – a s kim ste vi, Serapionova braćo – s komunistima ili protiv
komunista, za revoluciju ili protiv revolucije?“
S kim smo mi, Serapionova braća? Mi smo s pustinjakom Serapionom...
Javno mnenje je suviše dugo i nesnosno gospodarilo u ruskoj književnosti... Mi nećemo utilitarizma. Mi
ne pišemo za propagandu. Umetnost je realna kao i sam život, i kao i sam život, ona je bez cilja i bez smisla,
a postoji zato što ne može a da ne postoji. 28

Takva je uloga koju „Serapionova braća“ daju umetnosti, oduzimajući joj idejnost i društveni značaj,
proglašavajući bezidejnost umetnosti, umetnost radi umetnosti, umetnost bez cilja i bez smisla. To je
propovedanje trulog apoliticizma, malograđanštine i trivijalnosti.
Kakav zaključak sledi iz ovoga? Ako se Zoščenku ne sviđa sovjetski poredak, šta onda: da se
prilagodimo Zoščenku? Ne, ne treba mi da menjamo svoj ukus. Ne, ne treba mi da menjamo svoj način
života i svoj poredak prema Zoščenku. Neka se on menja, a ako neće da se menja, neka se gubi iz
sovjetske književnosti. U sovjetskoj književnosti nema mesta trulim, praznim, bezidejnim i trivijalnim
delima. (Buran aplauz.)
Eto od čega je polazio CK, donoseći odluku o časopisima „Zvezda“ i „Lenjingrad“.
Prelazim na pitanje književnog „stvaralaštva“ Ane Ahmatove. Njena dela pojavljuju se u poslednje
vreme u lenjingradskim časopisima u vidu „proširene reprodukcije“. To je čudnovato i neprirodno isto
toliko kao kad bi neko sada ponovo počeo da izdaje dela Mereškovskog, Vjačeslava Ivanova, Mihaila
Kuzmina, Andreja Belog, Zinaide Hipijus, Fjodora Sologuba, Zinovjeve-Anibal itd. itd. tj. svih onih koje je
naša napredna javnost i književnost oduvek smatrala predstavnicima reakcionarskog mračnjaštva i
renegatstva u politici i umetnosti.
Gorki je u svoje vreme rekao da decenija između 1907-1917 zaslužuje naziv najsramnije i
najnedarovitije decenije u istoriji ruske inteligencije, kada je posle revolucije 1905. znatan deo
inteligencije okrenuo leđa revoluciji, srozao se u blato reakcionarne mistike i pornografije, podigao
bezidejnost kao svoju zastavu, prikrivši svoje renegatstvo „lepom“ frazom: „I spalih sve čemu sam se
klanjao, i poklonih se onome što sam spaljivao“. Baš u toj deceniji pojavila su se renegatska dela kao što
je „Konj bledi“ od Ropšina 29, dela Viničenka i drugih koji su dezertirali iz tabora revolucije u tabor
reakcije i koji su se požurili da uprljaju one visoke ideale za koje se borio najbolji i najnapredniji deo
ruskog društva. Na svetlost dana su izašli simbolisti, imažinisti, dekadenti svih boja, koji su se odrekli
naroda, koji su proglasili tezu „umetnost radi umetnosti“, propovedali bezidejnost u književnosti,
prikrivali svoju idejnu i moralnu trulež trkom za lepom formom bez sadržaja. Njih je sve ujedinjavao
životinjski strah pred bliskom proleterskom revolucijom. Dovoljno je napomenuti da je jedan od
najkrupnijih „ideologa“ tih reakcionarnih književnih struja bio Mereškovski, koji je sve bližu proletersku

28
Ceo tekst Lava Lunca može se naći u zborniku Proza Serapionove braće, koji je priredio Milivoje Jovanović, a sem
njega sa ruskog preveli Miloš Dobrić i Neda Nikolić Bobić. („Zašto smo Serapionova braća“, str. 711-714; Logos,
Beograd, 2012.) – Redakcija.
29
V. Ropšin je pseudonim Borisa Savinkova (1879-1925), koji je kao član antiimperijalističke terorističke Borbene
organizacije S. R. izvršio nekoliko atentata za vreme revolucije 1905, da bi se 1917. borio protiv boljševika. U knjizi
Konj bledi (objavljenoj 1913. u Nici) govori o terorističkim napadima na carske funkcionere. – Red.

97
revoluciju nazivao „nastupajućim Hamom“ 30 i koji je Oktobarsku revoluciju dočekao sa zoološkom
mržnjom.
Ana Ahmatova je jedan od predstavnika te bezidejne reakcionarne književne močvare. Ona pripada
takozvanoj književnoj grupi akmeista, koji su u svoje vreme izašli iz redova simbolista – i ona je jedan od
barjaktara prazne, bezidejne, aristokratsko-salonske poezije, apsolutno tuđe sovjetskoj književnosti.
Akmeisti su predstavljali krajnje individualistički pravac u umetnosti. Oni su propovedali teoriju
„umetnosti radi umetnosti“, „lepote radi same lepote“; oni nisu hteli da znaju ništa o narodu, o
njegovim potrebama i interesima, o društvenom životu.
Po svom socijalnom poreklu to je bio plemićko-buržoaski pravac u književnosti, u periodu kada su
aristokratiji i buržoaziji dani bili izbrojani i kada su pesnici ideolozi vladajućih klasa težili da se od
neprijatne stvarnosti sakriju za oblake i u maglu religiozne mistike, u bedno lično preživljavanje i
čeprkanje po svojim sitnim dušicama. Akmeisti, kao i simbolisti, dekadenti i ostali predstavnici plemićko-
buržoaske ideologije u raspadanju, bili su propovednici dekadentizma, pesimizma, vere u zagrobni život.
Tematika Ahmatove skroz je individualistička. Do krajnjeg uboštva je ograničen dijapazon njene
poezije – poezije pobesnele gospođe koja se baca od budoara do molionice. Ono što je kod nje osnovno,
to su ljubavno-erotički motivi, isprepletani s motivima tuge, bola, smrti, mistike i ukletosti. Osećanje
ukletosti – osećanje razumljivo za društvenu svest umiruće grupe – mračni tonovi predsmrtne
beznadežnosti, mistična preživljavanja pomešana sa erotikom – to je duhovni svet Ahmatove, ostatka
sveta stare, u nepovrat nestale plemićke kulture „dobrih starih vremena Katarine II“. Ni monahinja ni
bludnica, nego, tačnije, bludnica i monahinja, kod koje je blud pomešan s molitvom.

Но клянусь тебе ангельским садом,

Чудотворной иконой клянусь
И ночей наших пламенных чадом… 31

(Аhmatovа, «Аnno Domini»)

To je Ahmatova s njenim sitnim, uskim ličnim životom, ništavnim preživljavanjima i religiozno-

mističnom erotikom.
Poezija Ahmatove sasvim je daleka od naroda. To je poezija dessetka hiljada gornjih slojeva stare
plemićke Rusije, koji su osuđeni na propast i kojima ništa drugo nije ostalo, nego da uzdišu za „dobrim
starim vremenima“. Spahijski dvorci iz doba Katarine II, sa starim lipovim alejama, vodoskocima,
statuama i kamenim svodovima, staklenim baštama, senicama za ljubavne sastanke i potamnelim
grbovima na ulazu. Plemićki Petrograd, Carsko Selo, železnička stanica u Pavlovsku i ostale relikvije
plemićke kulture. Sve je to iščezlo u nepovrat! A ostacima te daleke, narodu tuđe kulture koja se kao

30
Ham, po imenu sina biblijskog Noja, koga je otac prokleo zbog nepoštenja; grub, drzak i nevaspitan čovek koji je
spreman na svaku podlost. (Beleška iz izdanja.)
31
Ali kunem ti se anđeoskim vrtom, čudotvornom ikonom ti se kunem i pijanstvom naših ognjenih noći. (Svi
prevodi stihova prema izdanju.)

98
nekim čudom sačuvala do naših vremena, ne ostaje ništa drugo nego da se učaure u sebe i da žive od
himera. „Sve je razgrabljeno, izdano, prodano“ – tako piše Ahmatova.
O društveno-političkim i književnim idealima akmeista pisao je, nešto pre revolucije, Osip
Mandeljštam, jedan od istaknutih predstavnika te grupice: „Ljubav prema organizmu i organizaciji
akmeisti dele s fiziološki genijalnim srednjim vekom“... „Srednji vek, određujući na svoj način značaj
čoveka, osećao je i priznavao taj značaj svakome, sasvim nezavisno od njegovih zasluga“... „Da, Evropa je
prošla kroz lavirint čipkasto-prefinjene kulture, kada su se apstraktni život i ničim ulepšana lična
egzistencija cenili kao podvig. Otuda ona aristokratska intimnost koja povezuje sve ljude, a koja je po
duhu toliko tuđa „jednakosti i bratstvu“ velike revolucije“... „Srednji vek nam je drag i zato što je u
velikoj meri imao osećanje za granice i pregrade“... „Plemenita mešavina racionalnosti i mistike i
osećanje sveta kao žive ravnoteže zbližava nas s tom epohom i pobuđuje da crpemo snage iz dela koja su
ponikla na romanskom tlu oko 1200. godine.“ 32
U tim Mandeljštamovim izjavama izložene su nade i ideali akmeista. „Nazad u srednji vek“, to je
društveni ideal te aristokratsko-salonske grupe. Nazad k majmunu – odaziva im se Zoščenko. Uzgred
budi rečeno, i akmeisti i „Serapionova braća“ vode svoju genealogiju od zajedničkih predaka. I
akmeistima i „Serapionovoj braći“ zajednički predak je Hofman, jedan od osnivača aristokratsko-
salonskog dekadentizma i misticizma.
Zašto je sad trebalo popularizovati poeziju Ahmatove? Kakve veze ima ona s nama, sovjetskim
ljudima? Zašto je bilo potrebno stavljati književnu tribinu na raspoloženje svim tim dekadentskim i nama
duboko tuđim književnim pravcima?
Iz istorije ruske književnosti znamo da su reakcionarni književni pravci, u koje spadaju i simbolisti i
akmeisti, više no jednom, no dvaput, pokušavali da objave pohod protiv velikih revolucionarno-
demokratskih tradicija ruske književnosti, protiv njenih naprednih predstavnika; pokušavali da liše
književnost njenog visokog, idejnog i društvenog značaja, da je srozaju u blato bezidejnosti i trivijalnosti.
Svi ti „modni“ pravci utonuli su u Letu i odbačeni su u prošlost zajedno s onim klasama čiju su ideologiju
odražavali. Svi ti simbolisti, akmeisti, „žute bluze“, „karo pubovi“, „ničevoki“ – šta je od njih ostalo u
našoj, nama tako dragoj ruskoj, sovjetskoj književnosti? Savršeno ništa, iako su njihovi pohodi protiv
velikih predstavnika ruske revolucionarno-demokratske književnosti – Bjelinskog, Dobroljubova,
Černiševskog, Hercena, Saltikova-Ščedrina – preduzimani s velikom bukom i pretencioznošću, i uz isto
takav efekat propadali.
Akmeisti su proglasili: „Ne unositi nikakvih popravki u život i u kritiku ovoga ne upuštati se“. Zašto su
oni bili protiv toga da se u život unose bilo kakve popravke? Pa zato što se njima sviđao taj stari,
plemićki, buržoaski život, a revolucionarni narod spremao se da uzdrma taj njihov život. Oktobra 1917.
godine bačene su u pomijaru istorije kako vladajuće klase, tako i njihovi ideolozi i slavopevci.
I najednom, u 29. godini posle socijalističke revolucije ponovo se pojavljuju na sceni neke muzejske
retkosti iz carstva seni i počinju da uče našu omladinu kako treba živeti. Pred Ahmatovom se širom

32
Navodi su iz Mandeljštamovog eseja „Jutro akmeizma“, objavljenog 1919. (U prevodu na srpskohrvatski, u knjizi
Pjesme i eseji, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1989. Ceo esej, u prevodu Nikole Bolšeca, može se u elektronskoj
verziji pronaći na prevodiočevom blogu, Poeta ruber)

99
otvaraju vrata lenjingradskog časopisa i njoj se dopušta da slobodno truje svest omladine kužnim duhom
svoje poezije.
U jednom od brojeva časopisa „Lenjingrad“, objavljena je neka vrsta izbora pesama Ane Ahmatove,
napisanih od 1909. do 1944. godine. Tamo se, pored ostalog smeća, nalazi i jedna pesma napisana u
evakuaciji za vreme Velikog otadžbinskog rata. U toj pesmi ona peva o svojoj usamljenosti koju mora da
deli sa crnim mačkom. Crni mačak gleda na nju kao oko stoleća. Stara tema. O crnom mačku Ahmatova
je pisala i 1909. godine. Raspoloženja usamljenosti i bezizlaznosti, tuđa sovjetskoj književnosti, povezuju
čitav istorijski put „stvaralaštva“ Ahmatove.
Čega zajedničkog ima ta poezija sa interesima našeg naroda i države? Savršeno ničega. Stvaralaštvo
Ahmatove stvar je daleke prošlosti; ono je tuđe savremenoj sovjetskoj stvarnosti i ne može se trpeti na
stranicama naših časopisa. Naša književnost nije privatno preduzeće kome je zadatak da ugađa raznim
ukusima književnog tržišta. Mi uopšte nismo dužni da u našoj književnosti dajemo mesta onim ukusima i
ćudima koji nemaju ničeg zajedničkog s moralom i svojstvima sovjetskih ljudi. Kakvu pouku našoj
omladini mogu dati dela Ahmatove? Nikakvu osim štete. Ta dela mogu samo posejati potištenost,
malodušnost, pesimizam, težnju da se pobegne od bitnih pitanja društvenog života, da se skrene sa
širokog puta društvenog života i aktivnosti u uzani svet ličnih preživljavanja. Kako se njoj može poveriti
vaspitanje naše omladine?! Pa ipak, Ahmatovu su s velikom gotovošću štampali čas u „Zvezdi“ čas u
„Lenjingradu“, čak su je izdavali u posebnim zbirkama. To je gruba politička greška.
I zato nije slučajno što su se u lenjingradskim časopisima stala pojavljivati dela drugih pisaca koji su se
počeli srozavati na pozicije bezidejnosti i dekadentizma. Mislim na dela kao što su dela Sadofjeva i
Komisarove. U nekim svojim stihovima Sadofjev i Komisarova su počeli sekundirati Ahmatovoj, počeli su
kultivisati osećanja potištenosti, tuge i usamljenosti, koja su tako draga duši Ahmatove.
Suvišno je govoriti da takva raspoloženja, ili propovedanje takvih raspoloženja, može izvršiti samo
negativan uticaj na našu omladinu, može otrovati njenu svest trulim duhom bezidejnosti, apolitičnosti i
malodušnosti.
A šta bi se desilo da smo mi našu omladinu vaspitavali u duhu malodušnosti i neverice u našu stvar?
Desilo bi se da ne bismo pobedili u Velikom otadžbinskom ratu. A baš zato što su sovjetska država i naša
partija pomoću sovjetske književnosti, vaspitavale našu omoladinu u duhu bodrosti i vere u vlastite
snage, baš zato smo savladali najveće teškoće u izgradnji socijalizma i izvojevali pobedu nad Nemcima i
Japancima.
Šta iz svega toga proizilazi? Iz toga proizilazi da je časopis „Zvezda“, koji je, pored dobrih, idejnih i
bodrih dela, objavljivao na svojim stranicama i dela bezidejna, trivijalna i reakcionarna – postao časopis
bez pravca, postao časopis koji je pomagao neprijateljima da demorališu našu omladinu. A naši časopisi
bili su uvek snažni svojim bodrim, revolucionarnim pravcem, a ne eklekticizmom, bezidejnošću i
apoliticizmom. Propaganda bezidejnosti dobila je u „Zvezdi“ ravnopravnost. Štaviše, pokazuje se da je
Zoščenko dobio takvu snagu u organizaciji lenjingradskih pisaca da se čak obrecivao na one koji se nisu
slagali s njim, pretio kritičarima da će ih udesiti u jednom od narednih dela. On je postao neka vrsta
književnog diktatora. Njega je okruživala grupa poklonika koja mu je stvarala slavu.
Postavlja se pitanje: na osnovu čega? Zašto ste dozvolili tu neprirodnu i reakcionarnu pojavu?

100
 Nije slučajno što su se u književnim časopisima Lenjingrada počeli oduševljavati savremenom
ništavnom buržoaskom književnošću Zapada. Neki naši književnici počeli su da smatraju sebe ne
učiteljima nego učenicima buržoasko-malograđanskih literata, počeli su da zauzimaju stav metanisanja i
klanjanja pred stranom malograđanskom književnošću. Da li priliči nama, sovjetskim patriotima, takvo
metanisanje, nama koji smo izgradili sovjetski poredak, sto puta i viši i bolji od ma kog buržoaskog
poretka? Da li priliči našoj naprednoj sovjetskoj književnosti na svetu to metanisanje pred ograničenom
malograđanko-buržoaskom književnošću Zapada?
Krupan nedostatak u radu naših pisaca takođe je i udaljavanje od savremene sovjetske tematike,
jednostrano zanošenje istorijskom tematikom – s jedne strane, i pokušaj obrađivanja čisto zabavnih,
praznih sižea – s druge strane. Neki pisci, pravdajući svoje zaostajanje iza velikih savremenih sovjetskih
tema, govore da je nastalo vreme kad narodu treba dati laku zabavnu književnost i kad se ne mora voditi
računa o idejnosti dela. To je sasvim netačna predstava o našem narodu, o njegovim potrebama i
interesima. Naš narod očekuje da sovjetski pisci shvate i uopšte ono ogromno iskustvo koje je narod
stekao u Velikom otadžbinskom ratu, da prikažu i uopšte onaj heroizam s kojim narod danas radi na
obnovi narodne privrede zemlje posle isterivanja neprijatelja.
Nekoliko reči o časopisu „Lenjingrad“. Tu su Zoščenkove pozicije još čvršće nego u „Zvezdi“, kao i
pozicije Ahmatove. Zoščenko i Ahmatova postali su aktivne literarne sile u oba časopisa. Na taj način,
časopis „Lenjingrad“ snosi odgovornost što je svoje stranice stavio na raspoloženje takvim trivijalnim
piscima – kao što je Zoščenko, i takvim salonskim pesnikinjama kakva je Ahmatova.
Ali u časopisu Lenjingrad ima i drugih pogrešaka.
Evo, na primer, parodija na „Evgenija Onjegina“ koju je napisao neki Hazin 33. Ta stvar nosi naslov
„Povratak Onjegina“. Priča se da se ona često daje na podijumima lenjingradskih estrada. Nerazumljivo
je zašto Lenjingrađani dozvoljavaju da se s javne tribine sramoti Lenjingrad onako kako to čini Hazin? Jer
smisao čitave te takozvane književne „parodije“ nije u praznom ismevanju doživljaja koji su se dogodili
Onjeginu kad se našao u današnjem Lenjingradu. Smisao paskvile koju je načinio Hazin sastoji se u tome
što on pokušava da uporedi naš savremeni Lenjingrad s Petrogradom Puškinova doba i da dokaže kako je
naš vek gori od veka Onjegina. Pogledajte bar neke stihove te „parodije“. U našem savremenom
Lenjingradu piscu se ništa ne sviđa. On je zlurad, on kleveta sovjetske ljude i Lenjingrad. A pogledajte vek
Onjegina – zlatni vek, po mišljenju Hazina. Sada nema toga – pojavio se stambeni odsek, karte i
propusnice. Devojke, ona nezemaljska eterična bića kojima se nekada oduševljavao Onjegin, danas
regulišu ulični saobraćaj, popravljaju lenjingradske kuće itd. itd. Dozvolite da navedem samo jedno
mesto iz te „parodije“:

В трамвай садится наш Евгений. //О, бедный, милый человек!

Не знал таких передвижений // Его непросвещенный век.
Судьба Евгения хранила, // Ему лишь ногу отдавило,
И только раз, толкнув в живот, // Ему сказали:»Идиот!»

33
„Neki Hazin“ je Aleksandr Abramovič Hazin (1914-1976) poznat pre svega kao pozorišni pisac, ali je za sobom
ostavio i roman „I. O.“ i satirične priče. Ždanovljeva osuda „Povratka Onjegina“ se, naravno, odrazila na njegovu
karijeru – do kraja pedesetih pisao je pod pseudonimom A. Balašov.

101
 Он, вспомнив древние порядки, // Решил дуэлью кончить спор,
Полез в карман… Но кто-то спер // Уже давно его перчатки,
За неименьем таковых // Смолчал Онегин и притих. 34

Eto kakav je Lenjingrad bio a kakav je danas postao: rđav, nekulturan, grub i u kakvom se ružnom
obliku pokazao jadnom, milom Onjeginu. Eto kako je trivijalni Hazin prikazao Lenjingrad i Lenjingrađane!
Zamisao ove klevetničke parodije je gadna, pokvarenjačka i trula.
Kako je redakcija „Lenjingrada“ mogla prevideti ovu pakosnu klevetu na račun Lenjingrada i njegovih
divnih ljudi?! Kako se mogu otvarati stranice lenjingradskih časopisa raznim Hazinima?!
Uzmite drugo delo – parodiju na parodiju o Njekrasovu, koja je napisana tako da predstavlja direktno
vređanje uspomene na velikog pesnika i društvenog radnika kao što je bio Njekrasov, vređanje koje
mora revoltirati svakog prosvećenog čoveka. Pa ipak, redakcija „Lenjingrada“ rado je štampala ovu
bljutavu papazjaniju.
Šta još možemo naći u časopisu „Lenjingrad“? Inostranu anegdotu, plitku i banalnu, uzetu, očigledno,
iz starih otrcanih zbirki anegdota s kraja prošlog veka? Zar časopis „Lenjingrad“ nema čime ispuniti svoje
stranice? Zar u časopisu „Lenjingrad“ nema o čemu da se piše? Uzmite za primer temu kao što je obnova
Lenjingrada. Grad prekrasno radi, Lenjingrađani su puni entuzijazma i patosa posleratne obnove. Da li je
o tome šta napisano u časopisu „Lenjingrad“? Da li će Lenjingrađani ikada dočekati da njihovi radni
podvizi nađu odraza na stranicama časopisa?
Uzmite, dalje, temu o sovjetskoj ženi. Zar se među sovjetskim čitaocima mogu kultivisati zazorni,
Ahmatovoj svojstveni pogledi na ulogu i poziv žene, umesto da se daje istinita predstava o savremenoj
sovjetskoj ženi uopšte, a napose o lenjingradskoj devojci i heroini koje su na svojim plećima podnele
ogromne teškoće ratnih godina i koje danas požrtvovano rade na rešavanju teških zadataka privredne
obnove?
Kao što se vidi, stanje stvari u lenjingradskom odeljenju Saveza pisaca je takvo da u ovom momentu
očito nedostaje dovoljno dobrih radova za dva književnoumetnička časopisa. Zato je Centralni komitet
partije odlučio da obustavi časopis „Lenjingrad“, kako bi se sve bolje književne snage okupile oko
časopisa „Zvezda“. To naravno ne znači da Lenjingrad, u odgovarajućim uslovima, neće imati drugi ili čak
treći časopis. Pitanje se rešava brojem dobrih radova visokih kvaliteta. Ako se pojavi dovoljan broj takvih
radova i ne bude za njih dovoljno mesta u jednom časopisu, moći će se pokrenuti drugi i treći časopis,
samo neka naši lenjingradski pisci daju dobar proizvod u idejnom i umetničkom pogledu.
To su grube greške i nedostaci koje otkriva i na koje ukazuje odluka CK SKP (b) o radu časopisa
„Zvezda“ i „Lenjingrad“.
Gde je koren tih grešaka i nedostataka?

34
U tramvaj stupa naš Jevgenij. O jadni, mili čovek! Njegov neprosvećeni vek nije znao za ovakva prevozna
sredstva. Sudba je čuvala Jevgenija, prignječili su mu samo nogu i, munuvši ga samo jednom u trbuh, rekli mu
„Idiote!“ A on se setio starinskog reda i odlučio da dvobojem reši spor, i mašio se rukom u džep... Ali neko mu je
već odavno bio spirio rukavice. A nemajući njih, Onjegin je ućutao i smirio se.

102
 Koren tih grešaka i nedostataka je u tome što su urednici pomenutih časopisa, radnici naše sovjetske
književnosti, a takođe i rukovodioci našeg ideološkog fronta u Lenjingradu, zaboravili neke osnovne
postavke lenjinizma o književnosti. Mnogi pisci i mnogi koji rade kao odgovorni urednici ili vrše važne
dužnosti u Savezu pisaca, misle da je politika stvar vlade, stvar CK. A što se tiče književnika – njihova
stvar nije da se bave politikom. Ako je čovek nešto napisao dobro, umetnički lepo, treba to dati u
promet, uprkos tome što tu ima gnjilih mesta koja dezorijentišu našu omladinu, truju je. Mi zahtevamo
da se naši drugovi, kako književni rukovodioci tako i pisci, rukovode onim bez čega sovjetski poredak ne
može živeti, tj. politikom; da nam ne vaspitavaju omladinu u duhu „baš me briga“ i bezidejnosti, nego u
duhu bodrosti i revolucionarnosti.
Poznato je da lenjinizam ovaploćava sve najbolje tradicije ruskih revolucionara-demokrata XIX veka i
da je naša sovjetska kultura nastala, razvila se i procvala na bazi kritički prerađenog kulturnog nasleđa
prošlosti. U oblasti literature, naša je partija, na usta Lenjina i Staljina, više puta priznavala ogroman
značaj velikih ruskih revolucionarno-demokratskih pisaca i kritičara – Bjelinskog, Dobroljubova,
Černiševskog, Saltikova-Ščedrina, Plehanova. Počev s Bjelinskim, najbolji predstavnici revolucionarno-
demokratske ruske inteligencije nisu priznavali takozvanu „čistu umetnost“, „umetnost radi umetnosti“,
i bili su glasonoše umetnosti za narod, njene visoke idejnosti i društvenog značaja. Umetnost se ne može
odvojiti od sudbine naroda. Setite se znamenitog Bjelinskijevog „Pisma Gogolju“ u kome veliki kritičar, s
njemu svojstvenom strašću, šiba Gogolja za njegov pokušaj da izneveri stvar naroda i da pređe na stranu
cara. To pismo Lenjin je nazvao jednim od najboljih dela necenzurisane demokratske štampe koje je
sačuvalo ogroman književni značaj i do danas.
Setite se literarno-publicističkih članaka Dobroljubova u kojima je vanredno snažno pokazan
društveni značaj književnosti. Sva naša revolucionarno-demokratska publicistika prepuna je smrtonosne
mržnje prema carskom poretku i prožeta je plemenitom težnjom borbe za osnovne interese naroda, za
njegovo prosvećivanje, za njegovu kulturu, za njegovo oslobođenje od okova carskog režima. Borbena
umetnost, umetnost koja se bori za najviše ideale naroda – tako su veliki predstavnici ruske književnosti
zamišljali literaturu i umetnost. Černiševski, koji se od svih utopističkih socijalista najviše približio
naučnom socijalizmu i iz čijih je teza, kao što je isticao Lenjin, „vejao duh klasne borbe“ – učio je da je
zadatak umetnosti, pored upoznavanja života, još i da nauči ljude pravilnom ocenjivanju ovih ili onih
društvenih pojava. Najbliži njegov drug i saborac Dobroljubov govorio je „da život ne teče po književnim
pravilima, nego se književnost prilagođava tendencijama života“ i svom snagom je propagirao principe
realizma i narodnosti u literaturi, smatrajući da je osnova umetnosti stvarnost, da je stvarnost izvor
stvaralaštva i da umetnost, formirajući društvenu svest, ima aktivnu ulogu u društvenom životu. Prema
Dobroljubovu, književnost mora služiti društvu, ona mora davati narodu odgovore na najakutnija
savremena pitanja, ona mora biti na nivou ideja svoje epohe.
Marksistička književna kritika, koja predstavlja nastavak velikih tradicija Bjelinskog, Černiševskog i
Dobroljubova, uvek je bila pobornica realističke, društveno usmerene umetnosti. Plehanov je mnogo
radio na tome da razgoliti idealističku, antinaučnu predstavu o književnosti i umetnosti i da odbrani
osnovne postavke naših velikih ruskih revolucionara-demokrata koji su učili da u književnosti treba
gledati moćno sredstvo službe narodu.
Vladimir Ilić Lenjin prvi je s najvećom jasnoćom i tačnošću oformio odnos napredne društvene misli
prema književnosti i umetnosti. Ja vas podsećam na poznati Lenjinov članak „Partijska organizacija i

103
partijska književnost“, napisan krajem 1905. godine, u kome je on, s njemu svojstvenom snagom,
pokazao da književnost ne može biti vanpartijska, da ona mora biti važan sastavni deo opšte proleterske
stvari. U tom Lenjinovom članku postavljeni su svi temelji na kojima se osniva razvitak naše sovjetske
književnosti. Lenjin je pisao:

Književnost mora postati partijna. Nasuprot buržoaskim običajima, nasuprot buržoaskoj profiterskoj i
špekulantskoj štampi, nasuprot buržoaskom književnom karijerizmu i individualizmu, „gospodskom
anarhizmu“ i trci za bogaćenjem – socijalistički proletarijat mora istaći princip partijne književnosti, razviti taj
princip i sprovesti ga u život u što je moguće potpunijem i celovitijem obliku.
A u čemu se sastoji taj princip partijne književnosti? Ne samo u tome što za socijalistički proletarijat
književnost ne može biti sredstvo bogaćenja pojedinaca ili grupa, nego ona uopšte ne može biti individualna
stvar, nezavisna od opšteproleterske stvari. Dole nepartijni književnici! Dole književnici-nadljudi! Književnost
mora postati deo organizovanog, planskog, udruženog socijaldemokratskog partijskog rada...

I dalje, u istom članku:

Ne može se živeti u društvu, a biti slobodan od društva. Sloboda buržoaskog književnika, slikara, glumice,
samo je maskirana zavisnost (ili zavisnost koja se licemerno maskira) od kese s novcem, od podmićivanja, od
izdržavanja. 35

Lenjinizam polazi od toga da naša literatura ne može biti apolitična, da ne može biti „umetnost radi
umetnosti“, nego da je pozvana da ostvaruje važnu naprednu ulogu u društvenom životu. Otuda
proizilazi lenjinistički princip partijnosti literature – veoma važan doprinos V. I. Lenjina nauci o literaturi.
Dakle, najbolja tradicija sovjetske književnosti jeste nastavljanje najboljih tradicija ruske književnosti
XIX veka, tradicija koje su stvorili naši veliki revolucionarni demokrati – Bjelinski, Dobroljubov,
Černiševski, Saltikov-Ščedrin – tradicija koje je nastavio Plehanov, a koje su naučno razradili i dokazali
Lenjin i Staljin.
Njekrasov je nazvao svoju poeziju „muzom osvete i tuge“: Černiševski i Dobroljubov shvatali su
književnost kao svetu službu narodu. Najbolji predstavnici ruske demokratske inteligencije u uslovima
carskog režima ginuli su za te plemenite visoke ideje, išli su na robiju, u progonstvo. Kako se mogu
zaboraviti te slavne tradicije? Kako se mogu zanemariti, kako se može dozvoliti da razne Ahmatove i
Zoščenci švercuju reakcionarnu parolu „umetnosti radi umetnosti“, da pod maskom bezidejnosti
naturaju ideje tuđe sovjetskom narodu?!
Lenjinizam priznaje našoj književnosti ogroman značaj za preobražavanje društva. Kad bi naša
sovjetska književnost dozvolila slabljenje te svoje ogromne vaspitne uloge, to bi značilo nazadak,
vraćanje u „kameno doba“.

35
Navedeno prema: „Partijska organizacija i partijska književnost“, Lenjin, O književnosti, Rad, 1963, prevod
Dragiše Živkovića i Marijana Jurkovića.

104
 Drug Staljin nazvao je naše pisce inženjerima ljudskih duša. Ta definicija ima dubok smisao. Ona
govori o ogromnoj odgovornosti sovjetskih pisaca za vaspitanje ljudi, za vaspitanje sovjetske omladine,
za sprečavanje škarta u književnom radu.
Nekim ljudima izgleda čudno što je CK preduzeo takve oštre mere po književnom pitanju. Mi na to
nismo navikli. Ako se pravi škart u proizvodnji, ili ako nije ispunjen program proizvodnje predmeta
masovne potrošnje, ili ako nije ispunjen plan prigotovljavanja drveta – onda se kažnjavanje za takve
stvari smatra prirodnim (smeh i odobravanje u dvorani), ali ako se pravi škart u vaspitavanju omladine –
to se može nekako i trpeti. A zar to nije gora krivica nego neispunjavanje programa proizvodnje ili
neizvršenje proizvodnog zadatka? CK smera da svojom odlukom približi ideološki front svim ostalim
sektorima našeg rada.
U poslednje vreme pokazala su se na ideološkom frontu velika podbacivanja i nedostaci. Dovoljno je
da vas podsetim na zaostajanje naše filmske umetnosti, na zakorovljivanje našeg pozorišnog repertoara
delima lošeg kvaliteta, a da i ne spominjem više ono što se dogodilo u časopisima „Zvezda“ i
„Lenjingrad“. CK je bio primoran da se umeša i da energično ispravi stvar. On nije imao prava da ublaži
svoj udarac protiv onih koji zaboravljaju svoje dužnosti prema narodu, prema vaspitanju omladine. Ako
želimo da skrenemo pažnju našeg aktiva na pitanja ideološkog rada i da tu napravimo reda, da damo
jasan pravac u radu, mi moramo oštro, kako to priliči sovjetskim ljudima, kako to priliči boljševicima,
raskritikovati pogreške i nedostatke ideološkog rada. Tek tada ćemo moći popraviti stvar.
Neki književnici umuju ovako: pošto se narod u toku rata nagladovao kao čitalac – štampalo se malo
knjiga – sada će on progutati svaku robu, pa bila i nagnjila. Međutim, to nipošto nije tako, i mi ne
možemo trpeti svaku literaturu koju nam budu poturali neskrupulozni književnici, urednici i izdavači.
Sovjetski narod očekuje od sovjetskih pisaca pravo idejno naoružanje, duševnu hranu koja će pomoći
ispunjenju planova velike izgradnje, ispunjenju planova obnove i daljeg razvitka privrede naše zemlje.
Sovjetski narod postavlja književnicima visoke zahteve, on traži da se zadovolje njegove idejne i kulturne
potrebe. Zbog prilika koje su vladale za vreme rata, mi te nasušne potrebe nismo mogli obezbediti.
Narod hoće da shvati smisao događaja koji se odigravaju. Njegov idejni i kulturni nivo je porastao. On se
često ne zadovoljava kvalitetom onih književnih i umetničkih dela koja se kod nas pojavljuju. A to nisu
razumeli i ne žele da razumeju neki književni radnici, radnici na ideološkom frontu.
Nivo zahteva i ukusa našega naroda uzdigao se veoma visoko, i onaj ko neće ili nije kadar da se digne
do toga nivoa, ostaće pozadi. Književnost je pozvana ne samo da se kreće na nivou narodnih zahteva,
nego je – više od toga – dužna da razvija ukus naroda, da podiže njegove zahteve na viši nivo, da ga
obogaćuje novim idejama, da vodi narod napred. Onaj ko nije kadar da ide u korak s narodom, da
zadovolji njegove povećane zahteve, da bude na visini zadataka razvijanja sovjetske kulture – neizbežno
će zastareti.
Iz nedostataka idejnosti kod rukovodećih radnika „Zvezde“ i „Lenjingrada“ proističe i druga krupna
greška. Ona se sastoji u tome što neki naši rukovodeći radnici nisu kao bazu svojih odnosa prema
književnicima postavili interese političkog vaspitanja sovjetskih ljudi i političkog usmeravanja književnika,
nego lične, prijateljske interese. Kažu da se mnoga dela, štetna u idejnom i slaba u umetničkom pogledu,
odobravaju za štampu da se ovaj ili onaj pisac ne bi uvredio. Po mišljenju takvih radnika, bolje je
žrtvovati interese naroda, interese države, nego nekoga uvrediti. To je potpuno nepravilan i politički
pogrešan stav. To je isto što i promeniti milion za groš.

105
 Centralni komitet partije ukazuje u svojoj odluci na ogromnu štetu od podmetanja prijateljskih
odnosa u literaturi na mesto principijelnih. Besprincipijelni prijateljski odnosi odigrali su kod nekih naših
književnika duboko negativnu ulogu, doveli su do snižavanja idejnog nivoa mnogih književnih dela,
olakšali ulazak u književnost ljudima koji su tuđi sovjetskoj književnosti. Odsustvo kritike kod
rukovodilaca ideološkog fronta u Lenjingradu, kod rukovodilaca lenjingradskih časopisa, zamenjivanje
principijelnih odnosa prijateljskim odnosima, koje se vršilo na račun narodnih interesa – naneli su
najveću štetu.
Drug Staljin nas uči: ako želimo da sačuvamo kadrove, da ih učimo i vaspitavamo, ne smemo se bojati
da nekoga ne uvredimo, ne smemo se bojati principijelne, smele, otvorene i objektivne kritike. Bez
kritike, svaka organizacija, pa i književna, može početi da gnjije. Bez kritike se svaka bolest može duboko
ukoreniti i s njom će se teško izići na kraj. Jedino smela i otvorena kritika pomaže našim ljudima da se
usavršavaju, podstiče ih da idu napred, da savlađuju nedostatke svoga rada. Gde nema kritike, tamo se
ukorenjuje učmalost i zastoj, tamo nema kretanja napred.
Drug Staljin je više puta isticao kao veoma važan uslov našeg razvitka potrebu da svaki sovjetski čovek
pravi bilans svoga svakodnevnog rada, da neustrašivo proverava sebe, da analizira svoj rad, da hrabro
kritikuje svoje nedostatke i pogreške, da razmišlja kako bi postigao što bolje rezultate svoga rada i da
neprekidno radi na svome usavršavanju. Ovo se tiče književnika isto toliko koliko i ma kog drugog
radnika. Onaj ko se boji samokritike, taj je prezrena kukavica, taj nije dostojan da ga narod poštuje.
(Buran aplauz.)
Nekritičan stav prema svome radu, zamenjivanje principijelnih odnosa prema književnicima
prijateljskim odnosima, veoma je raširena pojava u upravi Saveza sovjetskih pisaca. Uprava Saveza
sovjetskih pisaca i napose njen predsednik, drug Tihonov, krivi su za nezgodne stvari koje su otkrivene u
časopisima „Zvezda“ i „Lenjingrad“, krivi su ne samo što nisu osujetili prodiranje štetnih uticaja
Zoščenka, Ahmatove i drugih nesovjetskih pisaca u sovjetskoj literaturi, nego i što se nisu oduprli
prodiranju tendencija i običaja tuđih sovjetskoj literaturi – u naše časopise.
Za nedostatke lenjingradskih časopisa kriv je i sistem neodgovornosti koji se odomaćio u rukovodstvu
časopisa u situaciji kad se u uredništvima lenjingradskih časopisa nije znalo ko je odgovoran za časopis
kao celinu, ko za pojedine njegove rubrike, kad nije moglo biti ni elementarnog reda. Taj nedostatak
treba ispraviti. I zato je Centralni komitet svojom odlukom postavio glavnog urednika časopisa „Zvezda“,
koji mora odgovarati za pravac časopisa, za visoke idejne i umetničke kvalitete priloga koji se u časopisu
objavljuju.
U časopisima, kao i u svakom drugom poslu, nered i anarhija se ne mogu trpeti. Potrebna je jasna
odgovornost za pravac časopisa i sadržaj materijala koji se objavljuje.
Vi morate obnoviti slavne tradicije lenjingradske književnosti i lenjingradskog ideološkog fronta. I boli
i vređa što su lenjingradski časopisi, koji su uvek bili rasadnici naprednih ideja, napredne kulture, postali
utočište bezidejnosti i trivijalnosti. Treba vratiti čast Lenjingradu kao naprednom i ideološkom i
kulturnom centru. Treba imati na umu da je Lenjingrad bio kolevka boljševičkih lenjinističkih
organizacija. U njemu su Lenjin i Staljin položili temelje boljševičke partije, temelje boljševičkog pogleda
na svet, boljševičke kulture.

106
 Obnoviti i razviti dalje ove slavne tradicije Lenjingrada – to je stvar časti lenjingradskih pisaca,
lenjingradskog partijskog aktiva. Zadatak radnika ideološkog fronta u Lenjingradu, a u prvom redu
pisaca, sastoji se u tome da iz lenjingradske književnosti isteraju bezidejnost i trivijalnost, da visoko
dignu zastavu napredne sovjetske književnosti, da ne propuste nijednu mogućnost za svoj idejni i
umetnički razvitak, da ne zaostanu za savremenom tematikom, da ne zaostanu iza zahteva koje narod
postavlja, da na sve moguće načine razvijaju smelu kritiku svojih nedostataka, ne udvoričku, ne grupašku
i familijarnu, već pravu, smelu i nezavisnu idejnu boljševičku kritiku.
Drugovi, sada vam mora biti jasno kakvu je grubu pogrešku učinio Lenjingradski gradski komitet
partije, naročito njegovo Odeljenje za propagandu i agitaciju, i sekretar propagande drug Širokov, koji je
bio postavljen na čelo ideološkog rada i na koga u prvom redu pada odgovornost za srozavanje ovih
časopisa. Lenjingradski komitet partije učinio je grubu političku grešku, donevši krajem juna odluku o
novom sastavu uredništva časopisa „Zvezda“ u koje je ušao i Zoščenko. To što su sekretar Gradskog
komiteta partije, drug Kapustin i sekretar Gradskog komiteta za propagandu, drug Širokov, sproveli
takvu pogrešnu odluku, može se objasniti samo političkim slepilom. Ponavljam da sve te greške treba što
je moguće brže i odlučnije ispraviti da bi se obnovila uloga Lenjingrada u idejnom životu naše partije.
Svi mi volimo Lenjingrad, svi mi volimo našu lenjingradsku partijsku organizaciju kao jedan od
najboljih odreda naše partije. Lenjingrad ne sme biti utočište za razne književne prišipetlje i probisvete
koji žele da iskoriste Lenjingrad za svoje ciljeve. Zoščenku, Ahmatovoj i njima sličnim nije drag sovjetski
Lenjingrad. Oni bi hteli da u njemu vide oličenje drugog društveno-političkog poretka i druge ideologije.
Stari Petrograd, Bronzani jahač kao simbol tog starog Petrograda – eto šta lebdi pred njihovim očima. A
mi volimo sovjetski Lenjingrad. Lenjingrad kao napredni centar sovjetske kulture. Slavna kohorta velikih
revolucionarnih i demokratskih pregalaca koje je dao Lenjingrad – to su naši direktni preci od kojih
vodimo svoje rodoslovlje. Slavne tradicije savremenog Lenjingrada su dalji razvitak tih velikih
revolucionarnih demokratskih tradicija koje mi ne zamenjujemo ničim. Neka lenjingradski aktiv smelo,
bez osvrtanja nazad, bez zaglađivanja, izvrši analizu svojih grešaka, kako bi što bolje i brže popravio stvar
i krenuo napred naš idejni rad. Lenjingradski boljševici moraju ponovo zauzeti svoje mesto u redovima
prvoboraca i predvodnika u delu formiranja sovjetske ideologije i sovjetske društvene svesti. (Buran
aplauz.)
Kako se moglo desiti da Lenjingradski gradski komitet partije dozvoli takvu situaciju na ideološkom
frontu? Očigledno, on se zaneo tekućim praktičnim radom na obnovi grada, na podizanju njegove
industrije, a zaboravio je na značaj idejnovaspitnog rada, i to zaboravljanje je skupo stalo lenjingradsku
organizaciju. Idejni rad se ne sme zaboravljati! Duhovno bogatstvo naših ljudi isto je tako važno kao i
materijalno. Ne može se živeti na slepo, ne vodeći brigu o sutrašnjic – ne samo u oblasti materijalne
proizvodnje, nego ni u ideološkoj oblasti. Naši sovjetski ljudi toliko su porasli da neće „gutati“ svaku
duhovnu produkciju koja im se servira. Kulturni radnici i umetnici koji ne budu izmenili svoj rad i koji ne
budu mogli zadovoljiti povišene potrebe naroda mogu brzo izgubiti narodno poverenje.
Drugovi, naša sovjetska književnost živi i mora živeti za interese naroda, za interese otadžbine.
Književnost je krvno vezana s narodom. I zato narod gleda na svaki vaš uspeh, na svako značajno delo,
kao na svoju pobedu. Zato se svako uspelo delo može uporediti s dobijenom bitkom ili s velikom
pobedom na privrednom frontu. I obratno, svaki neuspeh sovjetske književnosti duboko vređa i boli

107
narod, partiju, državu. A to baš ima u vidu odluka CK, koji se stara o interesima naroda, o interesima
njegove književnosti i koga veoma uznemiruje stanje stvari kod lenjingradskih pisaca.
Ako bezidejni ljudi imaju nameru da lenjingradski odred sovjetskih književnih radnika liše njegove
baze, ako imaju nameru da potkopaju idejnu stranu njihovog rada, da liše stvaralaštvo lenjingradskih
pisaca njegovog značaja za društveni preobražaj, Centralni komitet se nada da će lenjingradski pisci naći
u sebi snage da učine kraj svim pokušajima da se književni odred Lenjingrada, njegovi časopisi, skrenu na
put bezidejnosti, besprincipijelnosti i apolitičnosti. Vi ste postavljeni na prvu borbenu liniju ideološkog
fronta, vi imate ogromne zadatke, zadatke od međunarodnog značaja, i to treba da povisi osećanje
odgovornosti svakog pravog sovjetskog književnika pred svojim narodom, državom i partijom, da povisi
svest o važnosti one dužnosti koju vrši.
Buržoaskom svetu se ne sviđaju naši uspesi kako u zemlji tako i na međunarodnoj areni. kao rezultat
drugog svetskog rata, učvrstile su se pozicije socijalizma. Pitanje socijalizma postavljeno je na dnevni red
u mnogim zemljama Evrope. To se ne sviđa imperijalistima svih boja, oni se boje socijalizma, boje se
naše socijalističke zemlje koja je obrazac za čitavo napredno čovečanstvo. Imperijalisti, njihovi idejni
slugani, njihovi književnici i novinari, njihovi političari i diplomati nastoje na sve moguće načine da
oklevetaju našu zemlju, da je prikažu u nepravilnom svetlu, da oklevetaju socijalizam. U tim uslovima,
zadatak sovjetske književnosti sastoji se ne samo u tome da na udarac odgovara udarcem protiv svih tih
gnusnih kleveta i napada na našu sovjetsku kulturu, na socijalizam – nego i da smelo šiba i napada
buržoasku kulturu, koja se nalazi u stanju senilnosti i raspadanja.
Ma u kakvu lepu formu bilo zaodeveno stvaralaštvo pomodnih savremenih buržoaskih
zapadnoevropskih i američkih literata, kao i filmskih i pozorišnih režisera, oni ipak neće moći da spasu i
podignu svoju buržoasku kulturu jer je njena moralna osnova trula i kužna, jer je ta kultura stavljena u
službu privatno-kapitalističke svojine u službu egoističkih, koristoljubivih interesa buržoaskih vrhova
društva. Čitav buljuk buržoaskih književnika, filmskih i pozorišnih režisera, nastoji da skrene pažnju
naprednih društvenih slojeva s akutnih pitanja političke i socijalne borbe, i daje usmeri na banalnu,
bezidejnu književnost i umetnost, punu gangstera, varijetetskih lepotica, veličanja preljube i doživljaja
svakojakih avanturista i probisveta.
Dolikuje li nama predstavnicima napredne svetske kulture, sovjetskim patriotima, uloga metanisanja
pred buržoaskom kulturom ili uloga učenika?! Razume se, naša književnost, koja odražava poredak viši
od ma kog buržoasko-demokratskog poretka, i kulturu kudikamo višu od buržoaske kulture – ima pravo
na to da uči druge novom, opštečovečanskom moralu. Gde možete naći takav narod i takvu zelju kao što
je naša? Gde možete naći takve divne osobine ljudi kakve je ispoljio naš sovjetski narod u Velikom
otadžbinskom ratu, i kakve svakodnevno ispoljava u radnim naporima, prelazeći na miran razvitak i
privrednu i kulturnu obnovu! Naš narod se svakodnevno uzdiše sve više i više. Mi danas nismo ono što
smo juče bili, a sutra nećemo biti ono što smo danas. Mi više nismo oni Rusi koji su bili do 1917. godine, i
Rusija više nije ona ista, i naš karakter nije onaj isti. Mi smo se izmenili i porasli zajedno s onim
ogromnim preobražajima koji su iz osnova izmenili lik naše zemlje.
Pokazati te nove visoke osobine sovjetskih ljudi, pokazati naš narod ne samo u njegovoj sadašnjici,
nego zaviriti i u njegovu sutrašnjicu, pomoći da se reflektorom obasja put napred – to je zadatak svakog
savesnog sovjetskog pisac. Pisac se ne može vući na repu događaja, on mora koračati u prvim redovima
naroda, pokazujući narodu put njegovog razvitka. Pisac mora vaspitavati narod i idejno ga naoružavati,

108
rukovodeći se metodom socijalističkog realizma, izučavajući savesno i pažljivo našu stvarnost, nastojeći
da dublje pronikne u suštinu procesa našeg razvitka. Odabirajući najbolja osećanja i odlike sovjetskog
čoveka, otkrivajući pred njima njegovu sutrašnjicu, mi u isto vreme moramo pokazati našim ljudima
kakvi oni ne smeju biti, moramo šibati ostatke jučerašnjice, ostatke koji smetaju sovjetskim ljudima da
idu napred. Sovjetski pisci moraju pomoći narodu, državi, partiji da vaspitaju našu omladinu kao bodru
omladinu koja veruje u svoje snage i ne preza ni pred kakvim teškoćama.
Ma koliko se buržoaski političari i književnici upinjali da od svojih naroda sakriju istinu o uspesima
sovjetskog poretka i sovjetske kulture, ma koliko pokušavali da spuste gvozdenu zavesu preko koje ne bi
mogla prodreti u inostranstvo istina o Sovjetskom Savezu, ma koliko se oni trudili da umanje stvarni
porast i zamah sovjetske kulture – svi ti pokušaji osuđeni su na propast. Mi vrlo dobro znamo snagu i
preimućstvo naše kulture. Dovoljno je pomenuti dirljive uspehe naših kulturnih delegacija u
inostranstvu, našu fiskulturnu paradu itd. I zar mi da metanišemo pred čitavom tom inostranštinom ili da
zauzimamo pasivno-odbrambenu poziciju!
Kad su feudalni poredak i, posle, buržoazija u periodu svoga procvata mogli da stvore umetnost i
književnost koje su podupirale nastajanje novog poretka i pevale slavopojke njegovom procvatu, onda
smo mi, novi socijalistički poredak, kao ovaploćenje svega najboljeg u istoriji ljudske civilizacije i kulture,
utoliko pre u stanju da stvorimo najnapredniju književnost na svetu, koja će ostaviti daleko iza sebe
najbolje primere stvaralaštva starih vremena.
Drugovi, šta zahteva i šta hoće Centralni komitet? Centralni komitet partije hoće da lenjingradski
aktiv i lenjingradski pisci dobro shvate da je nastupilo vreme kada je preko potrebno da naš idejni rad
podignemo na visok nivo. Pred mladim sovjetskim pokolenjem stoji zadatak da ojača snagu i moć
socijalističkog sovjetskog poretka, da potpuno iskoristi pokretne snage sovjetskog društva za novi,
neviđeni procvat našeg blagostanja i kulture. Za te velike zadatke mlado pokolenje se mora vaspitavati
tako da se ne boji prepreka, da ide u susret tim preprekama i da ih ume savlađivati. Naši ljudi moraju biti
obrazovani, visoko idejni ljudi, s visokim kulturnim i moralnim zahtevima i ukusom. Radi toga je
potrebno da naša književnost, naši časopisi ne stoje po strani od savremenih zadataka, nego da pomažu
partiji i narodu da vaspitavaju omladinu u duhu požrtvovane predanosti sovjetskom poretku, u duhu
požrtvovanog služenja interesima naroda.
Sovjetski pisci i svi naši ideološki radnici stavljeni su danas na prvu borbenu liniju jer se u uslovima
mirnog razvitka ne smanjuju, nego naprotiv rastu zadaci ideološkog fronta, u prvom redu književnosti.
Narod, država, partija, žele da se književnost ne udaljava od savremenosti nego da se aktivno umeša u
sve grane sovjetskog života. Boljševici visoko cene književnost, oni jasno vide njenu veliku istorijsku
misiju i ulogu u jačanju moralnog i političkog jedinstva naroda, u okupljanju i vaspitavanju naroda.
Centralni komitet partije želi kod nas izobilje duhovne kulture, jer u tom bogatstvu kulture vidi jedan od
glavnih zadataka socijalizma.
Centralni komitet partije je uveren da će lenjingradski odred sovjetske književnosti, moralno i politički
zdrav, brzo ispraviti svoje pogreške i zauzeti mesto koje mu pripada u redovima sovjetske književnosti.
CK je uveren da će nedostaci u radu lenjingradskih pisaca biti savladani i da će idejni rad lenjingradske
partijske organizacije za najkraće vreme biti podignut na visinu koja je danas potrebna u interesu partije,
naroda, države. (Buran aplauz. Svi ustaju.)

109
na osnovu štampanog izdanja priredio:
Bojan Savić Ostojić

110
KNJIGE

111
 davor ivankovac

tri rata miljenka jergovića

fikcionalno svedočanstvo

Miljenko Jergović
Levijeva tkaonica svile
Fraktura 2014

Događa se to s književnim gromadama, Nobelovcima i piscima takvog formata da nakon što umru (tj.
odu Bogu na istinu, kako bi to rekao narodski pripovjedač) objave im sabrana djela u desetinama
tomova, a onda autistični urednici, opčinjeni studenti i drugi vrijedni ljudi po ladicama, bilježnicama,
džepovima starih kaputa, sa zidova ludnica, margina rukopisa i razglednica skupe pabirke neobjavljenih
bilješki, pjesama, crtica i skica, dosjetki i fragmenata i time zaokruže genijev opus. Ima to smisla, jer od
autora kojega izrazito cijenimo, a više ne piše, želimo pročitati i ono manje vrijedno, što je iz raznoraznih
razloga on sam izbacio iz svojih djela (i jednako tako iz raznoraznih razloga sačuvao po ladicama). Znaju
to urednici, pa odabiru ono što je autor odbacio, a nije više u poziciji da odlučuje i brani se.
Miljenko Jergović još nije umro, pa je izbor ili zbir (to ne saznajemo) njegovih skica, fragmenata,
pjesama, bilješki iz bilježnica i dnevničkih zapisa pod naslovom Levijeva tkaonica svile mogao napraviti
on sam. Već tu je korak ispred književnih pokojnika – odradio je autorski i urednički posao u jednom, što
će reći da je bio u mogućnosti, jošte živ, promisliti koncept, popraviti stil koliko se to dalo, između
kolodvora i ratova, i sve posložiti u dopadljiv slijed, uglancati dakle rukopis, a onda fingirati zagrobnu
razbarušenost, nemarnost, nedovršenost. Tako je Levijeva tkaonica svile estetski znatno uspjelije djelo
od sličnih pabiraka pokojnih književnih genija. No time ona nije izgubila smisao i šarm, kao što ćemo
vidjeti, jer Jergovićeva Tkaonica znatno je kompleksnije djelo od sličnih Frakturinih izdanja (Gromača,
Rešicki), čak bi se moglo govoriti i o eksperimentalnom romanu-igri. To bi prije svega bila igra forme, kao

112
posljedica poigravanja s pripovjednim instancama.

Knjiga je podijeljena u osam numeriranih poglavlja, od kojih se većina zapravo sastoji od proznih
fragmenata koje bismo žanrovski najpreciznije mogli odrediti kao crtice i vrlo kratke priče. Uz njih, svako
poglavlje sadrži i poneku pjesmu i dnevnički zapis. S formalne strane, monotonija knjige tako je uspješno
razbijena, dodatno pridonoseći dinamičnosti, a simulacija sabiranja raznorodnih fragmenata znatno
usavršena, no s tematskog gledišta, knjiga je izrazito koherentna: fragmenti su uglavnom samrtnog
ugođaja, pogrebnog, nekrološkog, s fiksacijom na NDH, Židove i Auschwitz, što su i dosad bile
Jergovićeve tematske preokupacije – uz posljednji rat u Bosni i opsadu Sarajeva, a njima odnedavno
(intenzivnije od romana Rod i obljetničarskih feljtona u Jutarnjem listu) pridodaje i svoj treći duboko
proživljeni rat, onaj Prvi. Naime, radi se o tri rata pripovjedne instance u tekstu, a ne o tri rata autora
Miljenka Jergovića. Ovdje ne smijemo zaboraviti na temeljnu teorijsku distinkciju autor-pripovjedač/lirski
subjekt, čijem strogom nepridržavanju u fikcionalnim djelima lako možemo biti zavedeni na čitanje u
autobiografskom ključu, osobito kada nam je podmetnuta dnevnička forma, što bi u slučaju Tkaonice, ali
i drugih kompleksnih Jergovićevih djela, bilo izrazito pogubno. Na to je upozorio i sam autor u jednom
intervjuu povodom Roda, upozorivši na fikcionalnu narav svojih književnih djela i naratora, čega kritičari
najčešće nisu svjesni, pa u izmišljenim likovima i naratorima traže autorove stavove i obiteljsku povijest,
vade ih iz šireg konteksta i denunciraju ga kao osobu, tj. građanina.
Tim ratovima Jergovićevi pripovjedači i lirski subjekti neprekidno se vraćaju, gotovo ritualno simulirajući
mitski vječni prezent (inače karakteristiku svijesti plemenskog ili pak shizofrenog subjekta) – sve je sada,
upravo se događa i događat će se zauvijek, a tiče se izravno mene. Lakanovski rečeno, u simboličkom
poretku pripovjedačeve stvarnosti radi se o traumatskim jezgrama oko kojih subjekt neprekidno kruži,
petlja i raspetljava, zapliće se. Tekstovi Jergovićevih fikcionalnih naratora vrlo su podatni za takvu
analizu. Obratimo primjerice pažnju na Dnevnik ovog ljeta u četvrtom poglavlju.
Jergović tu očito konstruira psihički traumatiziranog pripovjedača koji se mentalno ne uspijeva
pomaknuti s mjesta i iz vremena tragedije, što je glavna karakteristika PTSP-a. Kako drukčije objasniti
ovakav dnevnički zapis od 29. juna 2013.: Cijeloga su jutra moji školski drugovi ubijali princa. Ovdje
imamo ubijanje kao trajanje, ne kao čin, mada je žrtva u jednini: ne prinčevi, nego princ. Traumatičan
događaj izobličio je pripovjedačev doživljaj vremena, pa je čin jednog ubojstva rastegnut na vremenski
period cijeloga jutra. Radi se možda o pripovjedačevu sjećanju na ubojstvo Franje Ferdinanda, ali u to ne
možemo biti sigurni, jer ne znamo koju je školu i kada pohađao. U zapisu istoga dana pripovjedač je
asocijacijom već u Drugom ratu i bilježi ovakvo halucinantno svjedočanstvo: Krov hotela. U zaljevu deset
teretnih brodova čeka istovar u lukama Trst i Koper. Ranžirni kolodvor. More premreženo željezničkim
šinama. Logori na otocima. Da pripovjedna instanca spomenutog dnevnika ima ozbiljnih duševnih
tegoba, poput deluzija, grandomanije i disocijativnih poremećaja, vidi se iz ostalih njegovih bilješki. U
jednoj, od 19. juna, govori o mladiću koji je djelovao normalno, a kojega su 1960-ih zatvorili na
psihijatriju jer je tvrdio da je osobno poznavao A. G. Matoša koji je umro 1914. Tu možda pripovjedač o
sebi piše u drugom licu, što znači da Jergović u biti konstruira pripovjedača kao starca (danas bi imao
preko sedamdeset). Pustit će ga kad tu stvar zadrži za sebe, kaže na kraju bilješke, a s obzirom da
cijeloga ljeta 2013. subjekt putuje, znači da je tako i postupio, ali ne i ozdravio (ako je vjerovati
lokacijama iz njegova suludog dnevnika). Jer 25. juna opet je u Drugom ratu, ali sada s Krležom: M.

113
Krleža stajao je 1941. smrtimice i prema jednima i prema drugima. Kasnije, 4. augusta, ne samo da
poznaje velikane, nego se s njima uspoređuje: Zajedničko Andriću i Krleži česte su žalbe na nesanicu.
Nikada nisam ne spavao.
Uočavamo da subjekt, naoko svjestan datuma i lokacije, nikako to ne uspijeva zapravo prihvatiti, nikako
da u potpunosti prispije u sadašnjost, u stvarnost, u suvremeni svijet, kako piše 29. juna: Ručak,
nelagoda od privatnih odnosa, potreba da se bude daleko. Daleko u prostoru i vremenu, rekli bismo.
Pripovjedač je doista uvjeren da je proživio Holokaust, naime, on svoju traumu precizno locira u
Holokaust i stoga mu se stalno vraća. Ničim izazvan, 28. juna piše o poljskim zubarima koji su 1945.
sovjetskim oficirima ugrađivali zube od lažnog srebra. Sve u svijetu koji ga okružuje podsjeća ga na to
razdoblje života, kako piše dne 20. jula: Dječak je prolio sok po stolu. Otac, mišićavi tip u crnoj majici bez
rukava, reagira mirno. Kajka da zvuči vedrije. Podsjeća na čuvara logora u istočnoj Poljskoj, nakon
svršetka radnog vremena. 3. jula pak, pisao je (a dakle i mislio) o Kvaterniku, a 16. augusta o Hitleru i
Džingis-kanu. Kako objasniti subjekta koji godine 2013. tako misli i piše? Možda nam može pomoći
medicinski priručnik, gdje pod „shizoidna ličnost“ čitamo: Ljudi kod kojih je zastupljena shizoidna
osobnost povučeni su u sebe i osamljeni. Emocionalno su vrlo hladni i često nisu društveni. Zabavljaju ih
njihove vlastite misli te su puni straha od blizine i intimnosti s drugim ljudima. Uobičajeni mehanizam
njihovog razmišljanja je maštanje.
Sve što piše duševno pomućena pripovjedna instanca čini nam se znakovito i podatno za analizu, jer
svaka rečenica i svaki zapis jedan su simptom, svjedočanstvo njegove izobličene percepcije svijeta i
suvremenosti, ali i samoga sebe. Osobito je zanimljiv zapis od 23. augusta: Vi Bosanci imate iskrivljeno
mišljenje, govori mi, i prstom vrti oko sljepoočnice. Naročito o Hrvatima, naglašava. Čovjek ispred dućana
u Lukavcu. Što to čitamo? Prvo, iz čovjekovih riječi saznajemo da je pripovjedač Bosanac, ali ne
saznajemo odakle čovjeku ispred trgovine u Lukavcu takva saznanja o njemu – na osnovu fizionomije,
frizure, odjeće, automobila, kupljenih namirnica…? Drugo, čovjek ispred trgovine očito shvaća da
pripovjedač nije „sav svoj“ (vrti prstom oko sljepoočnice), ali iz nekog razloga generalizira govoreći u
drugom licu množine – vi Bosanci (…) o Hrvatima. Tko tu zapravo aludira na ludilo cijele etničke skupine,
čovjek ispred trgovine ili fiktivni autor zapisa čijim megalomanskim sklonostima poistovjećivanju i
nesporazumima s kalendarom svjedočimo kroz cijeli dnevnik? I kako mu vjerovati, kad već sutra, 24.
augusta, tvrdi da je dobio telefonski poziv od mrtvaca! Kaže ovako: Ne zna da ga sahranjuju, pa mu
moram lagati. Toliko toga! Mrtvac ne zna da je mrtav, no ipak zove telefonom, što znači da je živ, pa
nam se nameće logičan zaključak da se onda podrazumijeva to što ne zna da je mrtav, kad nije. No ipak
ga sahranjuju živoga? I to s mobitelom? Zašto? I zašto mu pripovjedač mora lagati? Zar čovjek ne vidi da
je zatvoren u lijesu? Pet dana kasnije, 30. augusta, pripovjedaču je nenadano loše, nervozan je i ne može
govoriti. Opet u paradoksalnom nesporazumu s okolinom: Grad je prazan, iako je posvuda gužva.
Valja priznati da je Miljenko Jergović s doista briljantnom uvjerljivošću konstruirao shizofrenog
pripovjednog subjekta koji se izražava dnevničkom formom, starom, ali inovativnom u smislu kratkoće
zapisa. Nestabilna pripovjedna svijest ne bi ni bila u stanju bilježiti duže pasaže a da ne pokida uzročno-
posljedičnu nit među mislima i rečenicama. Fragmentarno percipiranje stvarnosti jedino se moglo
odraziti kroz dnevničke sms-zapise odnosno bolničke tvitove, što je ovdje dosljedno provedeno, zapravo
kroz cijelu knjigu.
Subjekt istraumatiziran trima ratovima u kojima vjeruje da je sudjelovao knjigu otvara kratkom pjesmom

114
Spavaš budiš se spavaš kojom evocira posljednje sarajevske dane mira 1992. godine, stvarajući izrazitu
dramsku napetost, nakon koje znamo što slijedi. Potom se učestalo sjećanjima vraća u Drugi, ali i Prvi
svjetski rat. Tako u poglavlju Prepisano iz zelenog notesa između ostalog i sasvim nenadano saznajemo i
telefonski broj trgovca Lava Stokana koji je 1940. živio u Sarajevu, ali ne saznajemo tko je koga zvao.
Osobito ga vlakovi, vagoni i željeznica podsjećaju na Holokaust, što ne čudi za nekoga tko vjeruje da je
bivao deportiran u logore: Savska ulica, kod Ciboninog tornja, nadvožnjak pod kojim miriše karbolineum,
mirišu drveni pragovi željezničke pruge: Auschwitz, djetinjstvo, djed. Tu prolazim. Kad putuje sjevernom
Italijom, željeznička pruga u njemu ne budi niti jednu drugu ili drugačiju asocijaciju osim ovakvih, kako
piše u Dnevniku s putovanja, poglavlje tri (pritom obratite pažnju na izmjenu glagolskih vremena u sve tri
rečenice): Putovanje prugom kojom su se milanski Jevreji vozili prema Auschwitzu. Samo što na njihovim
vagonima nema prozora, da se gledamo. Ovom prugom putovao je Primo Levi.
Subjekt se uživljava u to vrijeme i sudbinu Židova, putuje vagonima kojima su oni putovali, stavlja se u
njihovu kožu da bi patio s njima, da bi se nekako iskupio za ono što im je učinjeno mada sam ništa nije
kriv; on kao da žali što se to i njemu nije dogodilo, i tu je vrhunac humaniteta zapravo, između subjekta i
humanosti tu je znak jednakosti. Radi se o istinskom kršćanskom supatništvu u bijedi i nesreći. Ipak, Levi
iz naslova knjige nije spomenuti Primo Levi, ime je preuzeto iz istoimene pričice s početka drugog
poglavlja u kojoj iz druge ruke (priča u priči, kao klasična postmodernistička mistifikacija porijekla priče)
govori o sarajevskom Židovu Leviju koji je u devetnaestom stoljeću otvorio tkaonicu svile, sve dok mu je
neki zavidljivci nisu zapalili. Stavljanjem toga naslova za naslov cijele knjige razumljivo je iz šireg
konteksta – psihotraumatiziran subjekt se ne uživljava samo u sudbinu protjeranog sarajevskog Židova,
nego od njegovog tkanja svile čini metaforu tkanja teksta, on je dakle progonjeni pisac kojemu zavidljivci
spaljuju djela. Bilo bi pretjerano i neumjesno ovdje govoriti o nekakvom šifriranom autorovom obračunu
s kritičarima, tu smo distinkciju već odradili, baš naprotiv – naslovnom se pričicom dijagnoza vješto
konstruiranog narcisoidnog i egomanijačkog pripovjedača samo potvrđuje i produbljuje. To uživljavanje
u povijesnu tragediju nastavlja se čak i u snovima, pa tako u sedmom poglavlju u pričici jednostavno
naslovljenoj „Luburić“ čitamo: Jednom, davno prije rata, sanjao sam da me Luburić vodi u svoju vilu da
me pogubi. Time subjekt opet razotkriva nekoliko stvari bitnih za razumijevanje teksta, ali i njega
samoga: prvo, on je i prije rata bio opterećen hrvatskim nacifašizmom, mada ne kaže prije kojeg rata, ali
vjerojatno prije ovog posljednjeg (mada za subjektnu svijest s takvim tegobama nije isključeno da se iz
suvremenosti dislocirao u 1930-e kako bi prorekao dolazak NDH i Luburića); i drugo, ako je san, po
Freudu, ispunjenje (podsvjesne) želje, onda on to doista i želi, biti žrtva naime, žrtva hrvatskog
nacifašizma. Priča „Luburić“ prvo je malo remek-djelo psihološke literature, psihotičnog magijskog
realizma, kojega Jergović konstruira u prvom licu jednine, poigravajući se s pripovjednim razinama,
mistificirajući i zamagljujući porijeklo teksta, zavodeći čitatelja na krivi trag i pomičući horizont
očekivanja.
Razumljivo je da subjekt koji želi biti žrtva fašista mora biti antifašist, stoga on taj antifašizam neprekidno
mora potvrđivati, ponavljati, naglašavati općepoznate stvari, npr. da su Kvaternik, Luburić i ostala
ustaška družina zapravo monstruozni ubojice i zločinci, a ne pitomi vrtlari; tim naoko informacijskim i
motivskim viškovima pripovjedač se, uživljen u žrtvu koja to nije, nedvosmisleno svjetonazorski određuje
i pozicionira u konstelaciji fiktivnih likova i povijesnih ličnosti s kojima opći na dnevnoj bazi.

115
Knjiga završava kako i počinje, pjesmom La linea, u kojoj lirski subjekt progovara meta-autopoetički,
tvrdeći da nije bosansko-hrvatski pisac, nego je ušao u poetiku crtice, dakle one između: Hodam niz nju /
S jednoga na drugi / Kraj. U podnaslov pjesme pripovjedna instanca duhovito podmeće Bilješku o
autoru, dokraja nas teorijski provocirajući.
Oprezniji i pozorniji čitatelj odmah će to ispravno kontekstualizirati kao daljnju igru s dosjetkom o hodu
po crticama, u ovom slučaju crticom između autora, pripovjedača i lika iz čuvene Lotmanove trijade
(autor-pripovjedač-lik). To prvo lice jednine, taj jaki lirski Ja, koji jedini može simulirati uvjerljivost i
autentičnost teksta hoda tom crticom između autora i pripovjedača, ili pak između pripovjedača i lika,
samo s jednim literarnim razlogom – da bi nas zbunio, začudio, zaveo na krivi trag.
To je samo naoko u protuslovlju s onim što smo dosad pročitali, od čovjeka ispred trgovine koji ga je
proglasio Bosancima, pa do poetske bilješke s početka knjige, primjerice, u kojoj se subjekt prohrvatski
orijentira: „Slijepi boksač, meč protiv čovjeka koji vidi. U Zagrebu, s jeseni 1991. Kratka priča“. Iako je
moguće da u tekstu pjesničkih nagnuća s jeseni 1991. slijepi boksač zapravo nije Tuđmanova Hrvatska
bez vojske, a čovjek koji vidi moćna JNA, nego recimo, metafora događanja i odnosa snaga u Vukovaru,
no otvoreno je pitanje odakle pripovjedaču ideja za takvu priču (zapravo za bilješku o ideji za priču) i
kako ju dalje semantizirati i kontekstualizirati. Poteškoće s nacionalnim određenjem subjekta koji želi biti
Židov (i to stradali Židov), a nije, razumljive su same po sebi i valja ih upisati u najširi kontekst njegove
dijagnoze i tek su jedna od mnogih nijansi maestralne psihološke karakterizacije glavnoga lika-
pripovjedača.
S tog gledišta, Levijeva tkaonica svile zapravo je vrlo uspio roman, možda i najbolji Jergovićev,
neprekidno na rubu lirske proze (na crtici između poezije i proze), postmodernistički fragmentaran i
eksperimentalan koji formom simulira zbirku neobjavljenih fragmenata pokojnog književnog genija, a na
okupu ih drži i prožima maestralno osmišljena i dosljedno provedena duševno labilna pripovjedna
instanca koja, paradoksalno, unatoč svim svojim pomutnjama i proturječjima, zadržava visoku razinu
pismenosti i stilske ujednačenosti, a djelu kao cjelini daje smisao. U hrvatskoj književnosti (ili post-
jugoslavenskoj, ako hoćete) trenutno nema ničeg sličnog.

Davor Ivankovac (Vinkovci, 1984) diplomirao na Filozofskom fakultetu u Osijeku. Objavio zbirke poezije: Rezanje
magle (2012) i Freud na Facebooku (2013). Piše kritike i eseje.

116
 tomislav augustinčić

gusti opis g/Grada

Marjan Čakarević
7 reči grada
Nezavisna izdanja Knjižuljak, Beograd, 2014.

U ljeto 2015. čitao sam zbirku pjesama „Jezik“ (2014) Marjana Čakarevića (1978). Čakarevićevo pisanje
ostavilo mi je toliki utisak da kada mi je prijatelj rekao da ima primjerak zbirke „7 reči grada“ (2014) –
četvrte zbirke pjesama ovog pjesnika, objavljene u biblioteci Patenti od strane udruženja građana
Knjižuljak – tražio sam da mi je posudi odmah nakon što je završio sa čitanjem. A onda sam se upustio u
pisanje ovog prikaza (a ne književne kritike), u duhu gustog/podrobnog opisa (thick description) matične
mi etnologije i (kulturne) antropologije.

„7 reči grada“ kao zbirka dosljedna je Čakarevićevom pjesničkom stilu i izrazu, i poznavatelje „Jezika“
neće dočekati drastična promjena u načinu pisanja; obje zbirke u stilskom su kontinuitetu.

U usporedbi sa „Jezikom“, čitatelji će ipak lako uočiti temeljnu razliku zbirki – Čakarevićevim pjesmama u
„7 reči grada“ primjetno nedostaje sva ona u „Jeziku“ često korištena interpunkcija (točnije – točka). U
„Jeziku“ je redovito korištenje točke imalo više efekata: naizgledno zatvaranje ili ograničavanje,
izlomljenost; prenošenje samo fragmenata rečenice i sažete misli, u gotovo egzistencijalnoj
nemogućnosti drugačijeg načina pjevanja u „mreži jezika“; istovremeno i autoritetno priopćavanje i
zaključivanje, znalačko konstatiranje, profesorsko poentiranje. Ni u jednoj od devet pjesama „7 reči
grada“ (izuzev samih naslova i skraćivanja imena u jednoj posveti) nema nijednog interpunkcijskog
znaka. Čakarević time gotovo da nuka čitatelja na čitanje pjesama u jednom dahu, bez stanke, kao da se
„u gradu“ ne može a da se ne izrekne sve odjednom, kao da je sve povezano; ili da čitatelj nametne

117
vlastitu interpretaciju, uvede točku, pokuša mapirati zaokruženje misli i pauze u pjesmi. Dok su se
pjesme u „Jeziku“ mogle čitati fragment po fragment e da bismo se zaplitali i prepuštali mreži mogućih
povezivanja i rastavljanja – u „7 reči grada“ sve je otvoreno i već se nalazimo upleteni u mreži sa
potrebom da je razmrsimo (revolucijom?). No upravo mi se to čini kao jedna od izuzetnih kvaliteta
Čakarevićeve poezije – pišući o jeziku ili o gradu, implicitno će nukati čitatelja da promišlja o korištenom
jeziku i korištenju jezika.

Sveukupno sastavljena od devet pjesama, zbirku čini kompaktna cjelina od osam pjesama i „BONUS
GRAD“ – pjesma Zagreb, u tijelu zbirke izdvojena vlastitom naslovnom stranicom. Mogli bismo
pretpostaviti da, izuzev Zagreba, ostale pjesme stoje kao pjesme-sastavnice poeme o jednom gradu.
Čakarević svaku naslovljava prostorom i/ili vremenom: Jesen. Ugao Đuke Dinić i Vojvode Bogdana;
Tašmajdan; U blokovima; Idiot. Na uglu Takovske i Dalmatinske; Rakovica; Savamala; Okretnica. Ugao
Ustaničke i Bulevara; 5.10.00. Iako sam neke lokalitete poznavao po spomenima i pričama prijateljima,
tek sam guglanjem otkrio da se radi o stvarnim lokalitetima Beograda. Dijelom iz vlastita neznanja, a
dijelom iz iskustva čitanja „Jezika“, činilo mi se da su Čakarevićeve pjesme više o (apstraktnom) Gradu
nego konkretnom (Beo)gradu, da je sasvim nebitna fizička smještenost i konkretnost lokaliteta, da
g/Grad (Beograd) nije potrebno prostorno definirati i imenovati. Čakarević to sam, uostalom, ne čini.
Možda će beogradska publika, ili čitatelji upoznati sa „arhiteksturom“ Beograda, iščitavati i prepoznavati
pojavnosti na tim lokalitetima meni nedostupnim shvaćanjem. No, kako će i Čakarević i sam opjevati,
pojavnost grada i svega u njemu isprepletena je da se i gubi njegova (jednoobrazna) predmetnost u
istovremenom po-unutrenju i apstrakciji – „jedan čovek jedan grad / strategija pojavljivanja / držim noć
za ruku tumačim joj mikrotopologiju (…) / jedan jezik svaki grad“ (Idiot. …).

Konkretni se grad kao pojavnost gubi upravo ispisivanjem/opjevavanjem urbaniteta dijelova grada i
gustim, temeljitim preplitanjem i umrežavanjem – prostora, grupa, procesa, ličnosti. Već u prvoj pjesmi
(Jesen. …) ugao postaje preplitanje javnog i privatnog prostora (kuće/stana i ulice), koji su toliko
povezani da ih je lako zazvati ili mijenjati – „govori ono bitno čuva se u osnovnom prostoru / u ormanima
na stolovima krevetima / vlažno je tamno kao u podrumu / gorko je kao u tuđem jeziku čini se
nedostatno“. Kao jedno od temeljnih preplitanja/umrežavanja, privatno-javno se nastavlja pojavljivati u
cijeloj zbirci, postepeno uvodeći u sebe i osobe (ili skupine), radnje, (fiktivne) biografije i potencijalnosti
događaja – „njih starica hrani koščicama tišine / ona razume politiku svetlosti crkva nije / bog u toplom
drveću kriju se patuljci“ (Tašmajdan); „posmatranost pristranost mogao bih / biti sused izašao iz mode
ogledati se“ (Jesen. …). Konačno, upliće i samo vrijeme („Noć je osnovni prostor grada / noću obasjan je
vrt intimnost je u sobama“, Idiot. …)

Ispisujući urbanitet, Čakarević će nagoviještati i (starije?) vizije tog urbaniteta – U blokovima možemo
nazrijeti prisutnost, natruhe socijalističkih urbanističkih planova i ideologija („donosi se uredba u
paukovoj mreži / u skladu sa pozitivnim iskustvima pripev rešenje / mora biti funkcionalno mora se
misliti u / infinitivu moraju se zadovoljiti / potrebe građana…“, U blokovima). Čakarević povijest i
sadašnjost nužno upliće u g/Grad, ali ne u plošnom ispisivanju te povijesti i ideja. Vješto prepoznaje
urbanističke planove kao „jezik“ (diskurs?), a isto tako i (političku, gospodarsku, društvenu) tranziciju u
„arhiteksturi“ g/Grada. Njezine učinke ispisuje pjesničkom suptilnošću; ona nam je prepoznatljiva i lako

118
je smještamo u svoje g/Gradove; ona je duboko iskustvena (pjesnički će glas osjećati nelagodnu u tim
prostorima), uopćena i dijeljena. Čakarević kritizira tranziciju, no ne zazivajući stare vizije ili zagovarajući
nove utopije. Savamala, gdje „[d]ole u gradu je grad tranzitna zona“, bit će posvećena „beogradskim
hipsterima“. „Ondje“ Čakarević vidi da se radi o „remiksovanoj verziji meša se da se dobije / neophodna
kompaktna masa tačna forma“ takozvanih hipstera preokupiranih udovoljavanju šefovima, zadovoljnih i
bez prigovora tranziciji koja ih oblikuje. Iskustvo tranzicije nije ograničeno na (pjesmu/prostor)
Savamala, ono je prisutno i na/u Rakovici, nešto drugačije, a osobito drugačije na okretištu i kraju grada
– gdje će sve biti umorno, paranoično i bijesno, neizvedeno, propadajuće (v. Okretnica. …).

Kao i u „Jeziku“, kritika je izražena kroz Čakarevićevo referiranje na (potencijalnu) revoluciju i borbu
protiv „mreže“, jezika, prepletenosti g/Grada, tranzicije; napetost dosljedno raste prema „5. 10. 00“.
Datum i prostor te pjesme bit će pomak prema trenutku razrješenja, prema provedbi revolucije. No,
Čakarević ovdje daje rezignirani ton, pomalo je ironičan prema događajnosti, ispisuje potencijalnosti – i
unatoč rastu napetosti, čini se da revolucija nije provedena ili da je nekako promakla, podbacila.

U jednom razgovoru o zbirci „Jezik“, jedan je prijatelj u šali istaknuo kako Čakareviću svaka pjesma
završava sa „jezik“, bilo da stoji kao zadnja riječ ili negdje u prostoru kraja pjesme. Upustivši se u mali
eksperiment da pronađem sedam riječi grada, mogao bih ponuditi izbor: plod – bog – krov – grad (ili
jezik) – konj – dan – (krivi) put (ili jezik). No slijedeći ono što bih se usudio nazvati Čakarevićevom
pjesničkim, individualnim (meta?)diskursom grada, sasvim je nebitno koja je riječ „zadnja“. Samostalno,
ovakav spisak riječi grada nema previše značenja, kao ni imenovanje g/Grada; prepletenost je
neizbježna; riječi i iskustva mjesta su neizdvojivi iz umreženosti sa drugim idejama i motivima u pjesmi u
kojoj jesu i onoj kojoj prethode. Jezik u Čakarevićevoj zbirci postaje duboko iskustven, kao i sam g/Grad.

Tomislav Augustinčić (Karlovac, 1992) studira etnologiju i kulturnu antropologiju u Zagrebu, a istraživački se bavi
književnoantropološkim temama i društvenim sjećanjem. Jedan je od voditelja serije tribina Krnja književnost u
sklopu Booksinog programa Književni budoar. Piše poeziju.

119
 muanis sinanović

ranjeni burekom

Rikardo
Skica za petonožnog Aleksandera
Nezavisna izdanja Knjižuljak, 2015.

Skica za petonožnog Aleksandera izdanje je izdavačke kuće Knjižuljak, koja funkcioniše u iznajmljenom
stanu na petom spratu stare gradske zgrade sa strmim stepenicama, na beogradskom Vračaru. U okviru
Knjižuljka izlaze chapbook-ovi, a u njima nalazimo neke od najvitalnijih poetika mladih pesnikinja i
pesnika s jugoslovenskog prostora. Chapbookovi su izuzetno jednostavne izrade, bez pravog poveza, ali
dizajnirani tako da tehničku rudimentarnost izdignu u fetiš. Imaju uglavnom oko 30 strana. U Beogradu
nema JAK-a, honorari za knjige su u načelu mizerni, institucionalna potpora za književnost ništa manje.

Ove anegdotske podatke ne spominjem kao strane srpskoj mlađoj poeziji, već kao za nju konstitutivne .
Daleko od toga, oni su za nju konstitutivni. Srpsko izdavaštvo je puno pukotina koje spretno uređivanje i
samoorganizovanje uspešno ispunjava. Ipak, to nisu jedine tamošnje pukotine. Srbija – kao sve države
bivše Jugoslavije (donekle s izuzetkom Slovenije) – jeste institucionalna ruševina, popucalo socijalno
tkivo koje je mestimice rascepano, a sam život uopšte jeste improvizacija.

Ali šta je drugo pesnički jezik nego jezik u kom se nalaze razvaline institucija, pucanja, raspada značenja i
improvizacija? Ti materijalni uslovi upravo stvaraju izuzetno uzbudljive mlađe balkanske literarne pojave.
Nije reč o romantiziranju, jednostavno je tako.

Da bi spomenute institucionalne i socijalne pukotine zarasle, u ovim državama nastaju brojne

supstitutivne formacije. U govoru se iskazuju kroz reprodukovanje mnogih opštih mesta. Poslušajmo

120
kafanske razgovore u tamošnjim gradovima; čućemo kako se opšta mesta nižu jedno za drugim. Iz tog
fenomena potiču brojne meme na facebook stranicama, koje ta opšta mesta podvrgavaju objavljivanju i
tim otuđenjem izazivaju smeh.

A poezija, i to u izuzetnoj meri Rikardova, ne dopušta opšte mesto slabog zarastanja. To postiže na
različite načine. Stavi ih, recimo, u naslov pesme, udaljivši ga od njihovih (ne)sadržaja. To je, primera
radi, i naslov jedne od pesama: „PROŠLO JE TO VREME KADA SU PEKARKE MESNATIH PRSTIJU BILE
LJUBAZNE I RASPEVANE, SADA TI ANOREKSIČNE PRIKAZE DAJU ŠTAPIĆE SA NOKTIMA OD SEMENKI PA TI
GLOĐI I CRKNI“. Na ovaj naslov se ništa u pesmi ne nadovezuje; ovako smešten u (ne)kontekst, gde
deluje predimenzionirano – kao što je i svakodnevna izjava – naslov stoji u svojoj otuđenosti.

Isto tako, u samom sadržaju pesme nema značenjske koherencije. Rikardo to ne dozvoljava. Koherencija
se pojavljuje na drugim mestima; pojedinačne slike, prizori i nova opšta mesta uključuju se u nizove koji
su dinamični za interpretaciju, iz kojih izniču kao zasebni afektivni sklopovi. Oni su sastavljeni od teskobe
i humornosti. Slike i prizori koji se smenjuju su apsurdno okrutni, povremeno nadrealistički, podsećaju
na montipajtonovske crtane sekvence i smešteni su u savremenom Beogradu, čija je slika besmisla
sastavljena upravo od tih opštih mesta. Na taj način se neka mudrost može preraditi, slično kao u
snovima, u vizuelni prizor, gde deluje groteskno.

Spomenuti humorni element već predstavlja otuđenje i u petlju združuje gomilu apsurdnih iskaza; ipak,
teskoba kao protivteža sprečava da u smehu dođe do neutralizacije političkog naboja tog apsurda,
neuralgičnih tačaka obrađenih glasova. A istovremeno, teskobu, koja bi mogla da preraste u stravu, u
ravnoteži drži upravo taj humor.

Mada se pesme na prvi pogled čine kao obična zafrkancija, njihova konstrukcija, kao što sam izneo,
iznimno je precizna, i ta preciznost se održava s najvećom merom napetosti. Ovo je nekakva
postpartizanska poezija (za postsocijalizam), pesnik je postpartizan koji – pod postpartizanskim
pseudonimom – izvodi gerilske akcije u podzemlju propale metropole i ne dozvoljava mirenje sa
stanjem. Kao što svojom pesničkom rečju operiše kao glavnim oružjem, tako i imena oružja – ispisana
brojevima – mogu da postanu ubojito sredstvo. To je slučaj u pesmi MAKAZE, SEKIRU, PA ČAK I
NAOŠTRENU LOPATU UMESTO BRITVE RADIJE KORISTI DA BI SE OBRIJAO ALEKS KARPENKO IZ NIŽNJEG
NOVGORODA U RUSIJI koja je praktično cela sačinjena od imena za pojedina vatrena oružja. Reč, dakle,
transformiše fizičko oružje, onako kako je zastupljeno u imaginariju propale metropole kroz mafijske,
vojne i ostale anegdote, odnosno, na ravni simbola, i na toj ravni mu oduzima simbolične efekte. Puška
nije samo puška, već i njeno ime, i fantazam koju stvara; moć puške kao oružja ima efekta i na toj ravni.
A tu je sačeka oružje Rikardove reči i njenom učinku suprotstavi kontraefekat.

Važno je naglasiti i upotrebu grada kao fizičkog entiteta. Kontekst nam je poznat: posle Drugog svetskog
rata, u Jugoslaviji dolazi do snažne urbanizacije s modernističkim pristupima. Beograd je označen kao
glavni grad veće države, i shodno tome, na jednoj obali Save niče utopični Novi Beograd. Veliki proces

121
urbanizacije koji je veoma brzo započet još je brže zaustavljen i osnovna funkcija grada se promenila.
Sada je Novi Beograd iz prestonice relativno velike države postao pojam urbanosti za druge krajeve u
manjoj državi; u skladu s tim predstavlja posebno težište, fantazmu, koju svojim urbanim pristupima
neplanirano dopunjuju stanovnici drugih delova države. A istovremeno beži kroz druga vrata, ka statusu
savremene metropole. To se najjasnije uočava u pitanju Beograda na vodi; Novi Beograd se ubrzava da
bi postao Beograd na vodi. Tako bi mu odgovaralo Konstantinovićevo opredeljenje palanke duhom, koji
je priklješten između idealno jedinstvenog i idealno otvorenog. Šta je, u skladu s prvim, vezivo
beogradskog centra; pekara koja zapravo dobija raspon institucije. Beograd u stanju velikog grada
održavaju brojne pekare koje su otvorene danonoćno i funkcionišu kao moždano stablo grada. Upravo u
tim pekarama leži odraz postjugoslovenske urbanizacije sa dodatkom sastojaka iz provincije; pekara je
stvarnost beogradske urbanosti koja ima provincijalni značaj (koji je u još većoj meri izražen u Ljubljani).
To odlično detektuje Rikardo s neprestanim referencama na pekare. Na drugoj strani i ispunjivost grada,
njegova otvorenost za globalne porive, porive koji globalizuju provincijalnost i provincijalizuju
globalizaciju, Beograd funkcioniše kao pokretni grad na točkovima – kako zapisuje pesnik. Njegova
poezija tako ne operiše samo na simboličkoj ravni, već označava i neku specifičnu povezanost sa tlom,
nekakvo mapiranje fizičke pokrajine i zbog toga bi se mogla nazvati geopoezijom (po analogiji s
Delezovom geofilozofijom).

Pažljiv čitalac pesama ubrzo shvata da su u Rikardovim pesmama prerađeni i literarni klišei, koji obično
artikulišu ovu postsocijalističku situaciju; o romaničnim seljacima, o iznurenim radnicima, razbijene
strukture delova numera mitiziranog jugoslovenskog rokenrola, pesničkog impresioniranja.

Zanimljivo je uočiti kako pristupa sledećem. Pesma Mi ne znamo da li je čovek živ ili mrtav u celosti
preuzima formu pesničke impresije. U toj pesmi Rikardo se ne služi svojim glavnim oružjem,
diskontinuitetom u slici i značenju. Pesma je u tom pogledu u potpunosti celovita. A svejedno uspeva i
kao zaokružena celina da subvertira tu formu i postiže dvojni efekat humora i teskobe na tuđem terenu.
Impresija je na strani čiste harmonije i pomirenja suprotnosti. Ako se narod, zarad smirenja, trudi da
spaja opšta mesta, umetnost se za sebe služi ovakvim harmoničnim postupcima. Činjenica da je
Rikardova poezija sposobna da operiše na oba terena – pa i doslovnom terenu samog grada, što sam
spomenuo gore – govori u prilog velike senzibilnosti te poezije i njenoj sposobnosti da sebi stavlja maske
i stupa u teže dostupna područja.

I sam naslov zbirke zapravo je parodija opšteg mesta naslova književnih dela. Jedva uočljivo ali ipak;
opšta mesta uvažene umetnosti stapaju se s opštim mestima u opštoj slici degradiranog naroda.

Pesnička zbirka, chapbook, izuzetno je oštra, pa ipak je njena oštrina ublažena optičkom varkom –
humorom – tako da u punoj meri zaseče kada je, ne sluteći zlo, čitalac konzumira, u unutrašnjosti
njegovog organizma.

122
 (Napomena uredništva: Kritika je prvobitno, u kraćem obliku, objavljena na Radiju Študent.)

Muanis Sinanović (1989) autor je knjiga: Štafeta okoli mestne smreke (2011), Pesmi (2014) i Dvovid (2016). Piše
kritiku za Radio Študent i član je uredništva IDIOT-a.

123
PISMO

124
 Klaus Man
Gotfridu Benu

KLAUS MAN

Le Lavandu, 9. 5. 33.

Dragi i poštovani doktore Ben,

Dozvoljavate li jednom vernom i pasioniranom poštovaocu Vašeg dela da Vam se obrati pitanjem
koje ne može ničim opravdati osim možda tim intenzivnim učešćem u Vašoj duhovnoj egzistenciji? Ove
redove vodi samo nada da ćete me kao pažljivog čitaoca Vaših radova smatrati bar donekle pozvanim da
Vam uputim jedno otvoreno pitanje. Poslednjih nedelja do mene su sa više strana doprli glasovi o Vašem
stavu prema „nemačkim događajima“ koji bi me porazili da sam se mogao odlučiti da im poklonim
poverenje. To nisam nikako hteo. Izvesnu osnovanost ovim glasinama pruža i meni poznata činjenica da
Vi, kao jedini nemački pisac od svih sa kojima smo računali, niste istupili iz Akademije. Ono što me kod
protestantski raspoložene Rikarde Huh ne iznenađuje i što sam sa izvesnošću mogao očekivati od
Gerharta Hauptmana koji svoju ulogu Hindenburga nemačke književnosti do kraja igra sa pomena
vrednom doslednošću, u Vašem slučaju me užasava. U kakvom se društvu tamo nalazite? Šta Vas je
moglo dovesti dotle da svoje ime, koje je za nas bilo pojam najvišeg nivoa i jedne skoro fanatične čistote,
stavite na raspolaganje ljudima čije je nemanje nivoa apsolutno bez presedana u evropskoj istoriji i od
čije moralne nečistote svet sa gnušanjem odvraća lice? Koliko prijatelja morate izgubiti solidarišući se sa
nečim što u duhovnom pogledu zaslužuje samo mržnju – i najzad, kakve ćete prijatelje steći na toj
pogrešnoj strani? Ko Vas tamo uopšte razume? Ko tamo ima iole sluha za Vaš jezik čiji bi radikalni patos
gospodi Johstu i Fesperu mogao zazvučati krajnje neugodno, ako ne i kao najčistiji kulturboljševizam?
Znate li gde su bili oni koji se dive Vašem delu? Ta zar baš u taboru ove probuđene Nemačke? Danas ti
Vaši mladi poštovaoci, ja ih znam, žive po malim hotelima Pariza, Ciriha i Praga. A Vi, koji ste im bili idol,
izigravate i dalje akademika te države. No ako Vam već nimalo nije stalo do onih koji se dive Vama,
pogledajte bar gde su oni kojima ste tako jedinstveno umeli da izrazite sopstveno divljenje. Hajnrih Man,
o kome ste pisali kao što niko nije, sramno je izbačen iz te iste ogranizacije u kojoj Vi i dalje ostajete; o
mom ocu, koga ste voleli da citirate, čuju se još samo pogrde u zemlji za čiji je ugled u svetu on dosta
učinio – naravno, ne onoliko koliko su njeni novi gospodari umeli ponovo da unište. Znameniti
intelektualci iz inostranstva koji su i Vama bili važni upućuju najoštrije proteste – pomislite samo na
Andre Žida, on sasvim pouzdano nije spadao u plitke „marksiste“ koji su Vama bili tako jezivo odbojni.
I evo nas najzad kod ključne tačke. Kako sam oduvek dobro razumeo Vašu ogorčenost pred tipom
„marksističkog“ nemačkog literate (najfatalniji predstavnik: Krakauer) i kako sam je često delio sa Vama.
Kako je slabo i bedno zvučalo kada bi ta gospoda u Frankfurter Zeitungu, u Börsencurieru ili po svojim
raznim Levim skretanjima procenjivala poeziju prema njenoj sociološkoj sadržini. Bilo je zaista da čoveku
pozli i ne verujem da je to iko podnosio teže od mene. Sa strepnjom sam, međutim, već godinama pratio
i kako se Vi, Gotfride Bene, iz antipatije prema tim naduvenim šupljoglavcima povlačite u jedan sve
jarosniji IRACIONALIZAM. Taj Vaš stav bio je čisto duhovne prirode i imao je za mene veliku privlačnu

125
moć, što drage volje priznajem – ali me to svejedno nije sprečavalo da osetim njegove opasnosti. Kada
sam nedavno u Weltbühne pročitao članak o Vama i Vašem „bekstvu u prapaprat“, kraj najbolje volje
nisamo mogao a da umnogome ne dam za pravo autoru koji polemiše s Vama. Štaviše, kad sam malo
razmislio, shvatio sam da sam još poodavno i ja o Vama napisao nešto veoma slično. Danas je izgleda
gotovo zakon da prevelika simpatija za iracionalno, ako se đavolski dobro ne pripazi, nužno vodi u
političku reakciju. Najpre veličanstven gest protiv „civilizacije“, nešto, dobro to znam, što tako neodoljivo
privlači čoveka od duha. Odjednom, evo nas kod kulta sile, a tu je već sasvim blizu Adolf Hitler. Nema li
možda malo i od onog što mi je jedan mudar pisac (NIKAKAV „marksista“) nedavno kazao na ovoj obali:
„Bena je Deblin toliko nervirao da je na kraju od besa postao nacista.“ Ja i te kako razumem da Deblin
može čoveka dovesti do besa, ali ne valjda baš toliko da se zbog njega izda i duh uopšte. Mene do te
tačke nikada ne bi mogao dovesti nikakav Krakauer, nikakav Iering. Naprotiv, dok Iering sada nalazi
puteve i načine da se malko oboji po fašistički – i možda će već sutra kod njega „nacija“ stajati tamo gde
je do juče bila „klasna svest“ – ja sada znam, jasno i sigurno kao nikada pre, gde je moje mesto. Jer znam
da čovek ne mora biti nikakav tupoglavi „materijalista“ da bi se opredelio za razum i iz dubine duše
mrzeo histeričnu brutalnost.
Govorio sam Vam, a niste me pitali; to se ne pristoji, moram još jedanput zamoliti za izvinjenje. Ali
treba da znate da za mene – i nekolicinu drugih – Vi spadate u one veoma malobrojne koje nipošto ne
bismo da izgubimo na „drugoj strani“. A ko se u ovom času ponaša dvosmisleno, nikada više neće biti sa
nama. No Vi svakako znate šta menjate za našu ljubav i kakvu Vam veliku zamenu za to tamo nude; ako
nisam sasvim loš prorok, biće to na kraju nezahvalnost i poruga. Jer, ako neki ljudi od ranga još uvek ne
znaju kamo spadaju, oni tamo preko savršeno znaju ko ne spada među njih: ljudski duh naime.
Bio bih Vam zahvalan za svaki odgovor.

Moja adresa:
Hotel de la Tour
Sanary s. m. (Var)

Vaš
KLAUS MAN

(Izvornik: Gotfrid Ben, Dvostruki život,

prevela Mira Litričin,
Svetovi, 1991)

126
SANJAVA

127
 anja marković

SEDIM U VELIKOM, praznom stanu. odnekud dopire svetlost, ali ne znam odakle pošto nema prozora. nema
ni pregradnih zidova, već samo nekoliko nasumično poređanih debelih stubova. u ruci mi je čekić, a
ispred mene nalazi se hrpa letvica i moj posao je da sredim taj stan, moj stan, za useljenje. oko radova
mi pomaže danilo lučić (sic). u nekom trenutku, nas dvoje počinjemo da se svađamo i on uzima nož,
zariva oštricu u bravu, otključava vrata i odlazi iz stana.
neko je pred vratima i nervozno kuca. oprezno prilazim. kucanje se ponavlja, glasnije. kroz špijunku
mogu da vidim žuto osvetljen hodnik i visokog, mršavog čoveka razbarušene kose, u ribarskoj odeći. nosi
naočare, dugačka puška mu je naslonjena uz rame. na nogama ima dugačke bele čarape i sandale, i po
tome zaključujem da je lud. potom sa užasom shvatam da su vrata otključana, ali je prekasno da ih sada
zaključavam, jer će me sigurno ubiti ukoliko shvati da sam tu. međutim, on odlazi.
uplašena, istrčavam iz stana kako bih pronašla danila jer shvatam da ludak želi da ubije njega, a ne
mene. u poluosvetljenom hodniku je gomila besnih ljudi s transparentima, ispunjavaju ceo prostor,
uzvikuju neke nerazumljive parole, ali ja iz situacije iščitavam da žele da rastrgnu danila. pokušavam da
ih smirim i počinjem da držim govor, i to teče iznenađujuće glatko − dikcija mi je savršena i ne
zamuckujem. smiruju se i razilaze.
napolju sam, na novom beogradu, zatim trčim preko nekog mosta, pored jezera, žutih zgrada.
nalazim se u mračnoj kafani, za stolom je gomila ljudi, a među njima i danilo. vičem mu kako će ga neki
ludak ubiti i mi onda trčimo nazad.
stojim ispred žutog-sivog solitera, stepenice su zarasle u diskretan korov. srećem tri istetovirana
voždovačka lokalca i nešto im dobacujem. jedan od njih nosi ceger pun namirnica i počinje da se mršti.
preterala sam i počinjem da bežim, ulećem za danilom u ulaz zgrade, ali tamo je ponovo besna gomila
koja kreće da nasrće na dačicu. na stepeništu smo, danilo je nekoliko stepenika iznad, ljudi su svuda
okolo i pritiskaju me. danilo se probija kroz udarce, uzvraća ih, i na momente se čini kao da ima
nadljudsku snagu – grabi trojicu nekih džibera (vidim samo istetoviranu masnu masu leđa) i sve ih
istovremeno prebacuje preko gelendera. pokušavam da mu pomognem, međutim preslaba sam, a sve
više ljudi navire ko zna odakle i gura nas niz stepenište. postaje previše mračno i zagušljivo. mislim kako
nećemo uspeti i mašem rukama na sve strane pokušavajući da se oslobodim. utom pojavljuje se ispred
mene krhka devojka u plavoj majici. ne vidim joj lice, samo leđa. ona seče masu neverovatnom brzinom,
ljudi se odbijaju od nje, padaju niz stepenište, a mi je pratimo. trčim uz stepenice, masa je ispred mene i
vidim traku svetlosti, otškrinuta vrata kroz koja proviruje danilo i devojka u plavom, iskra. ulazim u
svetlost, iza mene vrata se uz tresak zatvaraju.

beograd
2014

128
anja marković

129
 ežen jonesko

EROTSKI SAN: živim kod jedne plavuše koju ne prepoznajem. To je žena iz sveta: iako je gola, nosi bele
rukavice. Izlazi sa mnom tako opremljena (što ne ostanemo kod nje?) i po ulicama tražimo gde bismo
mogli da vodimo ljubav. Noć je, tražimo pregrade u zidu, mračne ćoškove, tremove. Vođenje ljubavi mi
ne polazi za rukom, što zbog impotencije, što zbog nedostatka vremena, jer svaki put se pojavljuje
silueta policijskog agenta, zbog čega moramo da tražimo drugo sklonište. Nemamo vremena iz još
jednog razloga: moram na voz, a moja ljubavnica treba lično da me odveze na stanicu. Vraćamo se u
njen stan, tražim sobu u kojoj sam ostavio svoj prtljag; mnogo je ljudi po stepeništu, a u tom društvu se
nalazi i muž koji mi prstom pokazuje na sobu gde stoji moj prtljag: požurite, kaže mi iznervirano,
propustićete voz! Tražim sobu, lutam po hodnicima, deca mi se zapliću po nogama, ne nalazim prtljag.
Hajdemo, kaže mi gospođa koja se iznenada pojavljuje, malo odevenija, sa šeširom, uzmite svoj prtljag ili
ga i ne uzimajte, voz polazi za deset minuta. Više nema vremena, kažem, više nema vremena, a ne mogu
da odem bez prtljaga, ne mogu da ostavim prtljag.
„Šta mislite o ovom snu?“ pita me Z. Kako ga tumačite?
– Policija – to je, naravno, svest. Ne uspevam da vodim ljubav zato što sam u tom trenutku u stanju
moralne impotencije, ne mogu da uradim šta želim, i ne znam kako, to mi brani moja moralna svest.
Uostalom, vidite, svi snovi koje u poslednje vreme sanjam su snovi neuspeha, sterilnosti i zabrane. Ipak,
rado bih otišao, ali me sprečava prtljag. Hoću sa sobom da ponesem prtljag.
– Ne, odgovara mi Z. Vi u stvari ne želite da se oslobodite. Prtljag je puki izgovor. Kad biste zaista hteli da
se otcepite, prtljaga biste se rešili.“

journal en miettes (mercure de france, 1967)

s francuskog: bojan savić ostojić

130
 sos
(1)
EUGENIKA IN VIVO

SRP ČEKIĆ PARNAS

„NE MOŽE SE živeti u društvu a biti slobodan od društva“, misleći i na pesnike zapisao je Lenjin.

Pa ipak, ništa nije toliko afirmisalo samoživost pesnika koliko naslednici ovog dalekovidog mecene.

Šta je moglo više da imponuje pesničkom egu od toga da mu Staljin plati kartu u jednom pravcu za
Parnas na kom će, najzad i zvanično individualan, oslobođen i izolovan od društva, spokojno umreti od
gladi.

ZA ANDREA ŽIDA

MISLIŠ DA ĆEŠ se spasiti, rehabilitovati, ako („smelo“) kažeš da si beznačajan?

Nećeš.

Što je najgore, u pravu si.

Bićeš potpuno zaboravljen.

Od celog tebe samo će taj trenutak poštenja prema samom sebi biti zapamćen.

Ćuti, dobro je da si znao najvažnije.

ZULUM S POMILOVANJEM

UVEK ME JE fascinirao trenutak pomilovanja otpadnika. Arbitrarnost a neumoljivost trenutka pomirenja

„ispravnih“ s „krivima“, s onima koji su određeni kao neprijatelji. Koliko se u svakoj prilici predstavlja kao
sudbonosan a koliko je nepravedan. Naravno, samo donekle. U pogledu onih otpadnika koji nisu
preživeli.

131
Trebalo je da prođe samo sedam godina od osnivanja logora na Golom otoku pa da se informbirovcima
oprosti, da popuste prisluškivanja, cenzure, denuncijacije, da čak otpočnu parcijalne rehabilitacije.

Izvedeni zulum ostao je, ipak, prećutana tekovina sistema. Iako su se nekadašnji neprijatelji asimilovali,
pokajali, Tito se Golog otoka nije odrekao.

Kao ni drug Staljin procesa i gulaga. Ali eto, silom prilika, tu deus ex machina-amnestiju u životu nije
dočekao Mandeljštam.

Van strave ga nisu doživeli Kocbek i Zoščenko.

Bože moj.

Ko bi rekao da će biti toliki baksuzi da poveruju da imaju svojih pet minuta i slobodu mišljenja za vreme
Terora.

Umesto da su se proračunato, kao toliki drugi, ujeli za jezik, odložili izjašnjavanje, dočekali opšte
labavljenje i (likujući pred kažnjenima) čestitali sebi na strpljenju. Na uspešnom prianjanju uz dlaku.

Vraga.

Vladar je, i to baš dan kasnije, rešio da, kao u Srednjem veku, prošeta među preživelim zatvorenicima i
da ponekog pomiluje. Čisto da ga ne tera maler.

Baš dan kasnije, kao za inat.

Kakva slabost.

Biće da samo Hitler u svojim represijama nikad nije dopustio da pomiluje onog koga je proglasio
neprijateljem. Nije se kolebao niti dovodio u opasnost da oprašta. Taj nikoga nije ubio džabe. Imao je,
očigledno, konsekventniju proceduru od neposredne, preke odmazde, pedantniju od ekspresnog
„uspostavljanja linije“, koja odlikuje komunističke režime bez integriteta, uostalom, sklone skretanjima.

Umeo je da čeka.

Pa ni kad se ubio, Firer barem nije imao da se kaje zbog nedoslednosti ili zastranjenja.

Kad god naiđem na ovakav zulum s pomilovanjem (a gde se nije stiglo, s rehabilitacijom), osetim se kao
Kaneti.

Poželim da postanem masovni ubica „jer je boljka koja mi je odnela drago biće ubrzo posle njegove smrti
postala izlečiva“.

DRŽAVNE POČASTI

SVE DRŽAVNO JE lažno. Lak patriotizam, omeđen granicama, žicom i rovovima.

132
Danas sam se obradovao setivši se kako su na kritike Miloševićevog režima koje je Ginter Gras izrekao za
vreme bombardovanja 1999, čelnici Narodne biblioteke ponosno reagovali tako što su mu poštom vratili
njegove prevode na srpski.

O tome mi je početkom dvehiljaditih tako oduševljeno pričao Peđa Petrović.

Pa bolje da ste ih spalili!

Prošli biste jeftinije i proslavili se kasnije, kad je dobio Nobela!

Isti takvi su Handkea zbog podrške nekritički hvalili, na šta je mučenik, kao svaki pisac, olako pristao. Više
bih ga cenio da je nastavio da srbuje nezavisno, mušičavo odbivši sve državne počasti.

HAGIOGRAF KRVNIKA

KANETI TVRDI DA je Masu i moć pisao da bi „omalovažio moćnike“, „doskočio moći“, da bi se obračunao sa tim
„ogavnim stvorenjima“.

Toliko tendencioznog moralisanja na svakom koraku ovog takozvanog magnum opusa nepotrebno
opterećuje.

Zašto nije bio dovoljno iskren da prizna da se tiranima divi? Da im zavidi što nisu žalili tolikih žrtava i da
je umesto glasnogovornika nevinih postao hagiograf „krvnika“?

DECENTRALIZOVANE VERE

VEROVATI A NE biti podanik vladara koji tu veru zastupa, verovati nalazeći se u takozvanoj dijaspori, izvan
takozvane matice, i najzad verovati samo radi vere – to je izopačenje osnovne svrhe svake religije.

Nije ni čudo da vere koje su se ovako decentralizovale propadaju.

One pametne, netrpeljive, koje zatežu disciplinu, s pravom se smeju svakom pluralizmu i toleranciji.

Jer ne zaboravljaju da „vera radi vere“ ne postoji, da ona može da opstane samo kao opravdanje vlasti i
izgovor za tlačenje podanika na ograđenom parčetu teritorije.

OSLOBODIOCIMA

133
SVAKO OSLOBAĐANJE VRŠI se u suludoj nadi da će buduće slobode biti sve veće, da će svi raditi na njihovom
održavanju.

Takozvani Oslobodioci, uzmite se pameti!

Upravo suprotno – treba da oslobađate za Zatucanog, Neslobodnog, Nejakog.

Treba da se založite za slobode koje prevazilaze „potrebe“ i da računate da će koliko sutradan biti
izgubljene, da su unikatne.

Koliko god zapnete, naslediće vas izrod.

Postaviti „čvrste temelje“ i samo se uzdati u vernost i marljivost budućih pokoljenja... priznajte, prilično
je naivno.

Ali dobro ste se dosetili, te ste, radi nivoa ozbiljnosti, u utopiju uveli pogodnosti kao što su čistke, logori,
gulazi – nazovimo sav taj asortiman „eugenikom in vivo“...

Oslobodioci ste. Niste furundžije.

MIT O ORGANSKOJ NACIJI

„NAROD ZNAČI MNOGO!“ Moju duhovnu i materijalnu egzistenciju, moj jezik, moj život, moje ljudske
odnose, ta celu sumu svog mozga dugujem pre svega tom narodu. Iz njega potiču preci, u njega se
vraćaju deca...“

Ovako, u maniru poslanika Dveri, mogao bi u nedogled da nastavi Gotfrid Ben, odgovarajući na prekore
Klausa Mana što je 1933. ostao u Nemačkoj.

Da pesnik u jedan tako prizeman, biološki konstrukt, mit o organskoj naciji, uloži svu svoju
„iracionalnost“ – a da se pri tom poziva na nekakvu nacionalnu metafizičnost, banalno i nekritički
reprodukujući Gebelsovu propagandu – to mi iz Benovih usta zvuči nepojmljivo, srozavajuće. Čak i kada
se zamislim u toj trideset trećoj, kad se Nemačka kao država oseća oštećenom, ugroženom, kao što su
danas ugrožene i na gubitku sve balkanske države.

Benova pozicija u ovom odgovoru, pročitanom s nacističkog radija, neskriveno je očajnička i

neprihvatljivo sujetna. Njemu je prvenstveno stalo da uzvrati Manu, koji iz Benovog ugla nije samo
književni takmac, već u tom trenutku od javnog mnenja omrznuti emigrant, pa mu Ben rezerviše sledeće
redove:

„A pošto sam odrastao na selu i kraj stada, još uvek znam i šta znači zavičaj“.

Kakva (iracionalno) neiskrena konzervativnost. Sve zamerke savesti koje je izneo Man, Ben je sveo na
lični plan, na „kako se usudio da me ospori“. I naravno da će u tom dvoboju svoju neautentičnu poziciju

134
(zavičajnog pesnika i tvrdoglavog jarca) prostački nisko da brani. Bez obzira što u tom trenutku lično ne
postoji, bez obzira što se potpuno podvrgava „opštem“, to jest nacionalnom.

A da je Ben sam prigovorio svojoj savesti, da nije morao to da sazna od kolege koji mu je svojom
dalekovidošću povredio ego, možda bi shvatio šta znači „zavičaj“ – na primer, tamo neke četrdeset prve.
Kvrcnulo bi mu, nije da ne bi, bez pomoći dalekog prijatelja, koji je upućeniji baš zato što je dalek. Ali
bojim se, kasno.

Ko hoće nacizam, evo gde će ga naći: među poraženima; neka ide među one koji sebe smatraju sudbinski
osuđenim, izabranim, dežurnim kolektivnim krivcima. Ali se ne kaju i ne priznaju krivicu, nego utehu za
svoju kosmičku nemilost traže posežući za običnim rečima, krajnje nevinim, svetim i jeftinim.

Jedna od njih je NAROD.

Bojan Savić Ostojić

135
IMPRESUM • Slađana Šimrak

Izdavač
Osnivači

• Udruženje građana Knjižuljak

• Vladimir Stojnić
• Bojan Savić Ostojić •
Urednik
Kontakt
agoncasopis@gmail.com
• Bojan Savić Ostojić
ISSN 2335-0997
Veb dizajn

• Goran Savić Ostojić

COPYRIGHT © 2016 AGON ČASOPIS / SVA PRAVA ZADRŽANA.

136