O knjizi Dekartova smrt Radomira Konstantinovica

Rec decembar 1996 KNJIGA O OCU Uslovno receno,

knjiga Dekartova smrt Radomira Konstantinovica je, pre
svega, knjiga o ocu. No postavlja se pitanje sta zapravo
znaci ovakva vrsta uslovnog iskaza, kakva jos znacenja i
aspekte smisla podrazumeva. Jednostavno je, naravno,
dopuniti ovaj iskaz jos ponekim: Dekartova smrt je i knjiga
o biblijskoj temi odnosa oca i sina, uvek iznova mucnoj a
zgodnoj da se na osnovu nje uprilici pripovedanje price ili
poucno kazivanje parabole. Buduci da podrazumeva smrt
oca i, kroz svest o toj smrti, ponovno rodjenje sina, u
njegovoj punoj samosvesti, takva knjiga je, nuzno, i knjiga
o samoj smrti, i potom, o samom pripovedanju koje se,
pak, radja tek iz te potpune samosvesti sina, tj. njegove
potpune svesti o sopstvenoj smrti i njenoj neumitnosti.
Sto bi, u nekom manje uslovnom ali ne i bezuslovnom
zakljucku, znacilo da je sin onaj koji govori (tj. pripoveda)
a otac onaj koji cuti; da je svaki pripovedac, dakle,
neumitno - neciji sin. Pitanje je samo - kakav i ciji? Figura
oca i samosvest srpske proze Figura oca kljucna je figura
smisla u dve izuzetne knjige savremene srpske
knjizevnosti od kojih je svaka svojevremeno oznacila,
kako preokret u opusu samog autora, tako i preokret u
dotadasnjem shvatanju proznog (nije slucajno
uzdrzavanje od prideva `romaneskno`) kazivanja. Rec je,
naravno, o knjigama Basta, pepeo Danila Kisa i Cinku
Davida Albaharija (1988). Kao i Konstantinoviceva knjiga i
ove su knjige napisane u ispovednoj `ja - formi`, i u njima
je figura oca pre svega figura odsustva, a samim tim i
figura distance, dakle figura praznine oko koje se cudesno
vrtlozi smisao. Jedino sto je u svesti decaka koga priziva
pripovedac Danila Kisa otac zauvek mitska osoba, figura
onoga koji je hrabro-otisao-u-nepoznato, dok je za
Albaharijevog i Konstantinovicevog pripovedaca otac i
dalje figura strogog vaspitaca koji ni na svom konacnom
odlasku ne prestaje da zadaje teske zadatke
samospoznaje i samokontrole. Radi se, naravno, o dve
razlicite vrste izazova - prvi, Kisov jeste poetski izazov
nepoznatog, tj. kreacije kao putovanja u nepoznato;
drugi, srodan iako ne i istovetan, i Albahariju i
Konstantinovicu, jeste izazov misljenja i samospoznaje, tj.
pripovedanja kao metode samospoznaje i samokontrole.
Ali u sva tri slucaja izazov podrazumeva nepremostivu
distancu unapred zamisljenu tako da sin mora neprekidno
da se iscrpljuje u pokusaju da dosegne Neizrecivo i
Nezamislivo, koje, kad-tad, u ocajanju borbe sa
autoritetom ne moze da ne nazove Nistavilom. Ako, pak,
okrene glavu, osudjen je na tamu. Jer: u sva tri slucaja
samo ako upire pogled u pravom, unapred odredjenom
smeru, videce svetlost neophodnu njegovom opstanku,
bilo da je to svetlost ljubavi, misljenja ili stvaranja. Jer:
`Tesko je reci u sta sam poceo da sumnjam. Mozda ni u
sta odredjeno, nesto slicno sleganju ramena i sirokom
pokretu ruke koji ga prati. I dalje sam mogao u sebi da
vidim svetlost (kurziv T. R.) koja je nagnala coveka iz price
da izmeni ceo svoj zivot, ali kao da sam se od nje udaljio,
kao da sam odstupio ili ustuknuo, i kao da je taj korak
unazad poremetio celokupnu fiziku posmatranja, izbacio
svetlost iz zize, tako da me je svetlost koju sam nekada
gledao sada kupala. Bio sam okupan tom svetloscu.
Mogao sam da je prikupljam rukama, da je osetim
vrhovima prstiju, da je pritisnem kao zrnca soli ili zobene
pahuljice. Ne, ne bih nikada u takvom casu rekao rec
`sumnja` - zar sumnju ne treba da prati odsustvo
svetlosti? - ali neke reci ne treba izgovarati da bi ih covek
doista cuo. Postoji jedna crta koja razdvaja znacenja, i kad
se ona predje, stvari menjaju smisao, zadrzavajuci
predjasnji oblik koji je, doista, buduci.` (Cink, D. Albahari)
Ili: `Majko` - viknuo sam, `tata je mrtav, tata je mrtav` -
oci su mu bile otvorene, gledao me je ali nije me video,
kao da nisam tu, nestajao sam, bila je to svetlost (kurziv t.
R.), znao sam tu svetlost odranije, bio sam ja vec u toj
svetlosti, ali nikad ovako, znao sam da ce da me saceka -
sve vreme, do tog casa, kao da sam pokusavao da
pobegnem od te svetlosti, nista drugo, sa proplanka Pjera
dela Franceska (u hodniku, kod kujne; pored tog
proplanka moj otac ostavljao je sesir), ili one svetlosti iz
oceve solje za caj...` (Dekartova smrt R. Konstantinovic) I
zaista u svetlosti te (takve ili neke druge?) spoznaje
morala se ocuvati distanca, figura odsustva morala je
postati figura oko koje se vrtlozi traganje za smislom,
smisao sam, a posto se, upozorenju uprkos, povodom
smrti bliskog prelazi zagarantovana granica, predjasnji
oblik, promenivsi smisao, postaje buduci. Zato je, kao i u
slucaju Dekartove smrti, citalac imao muke sa zanrovskim
odredjenjima i povodom Kisove, a narocito povodom
Albaharijeve knjige: fragmentarne, asocijativne,
retrospektivne i pune reminiscencija, nagle u svojim
vremenskim i psiholoskim obrtima, pune zacudjujucih,
nikad objasnjenih `zamracenja` koja se ne mogu pripisati
samo nepouzdanosti pripovedacevog secanja, one
potvrdjuju zacudjujuce modernu ulogu figure oca u
radjanju i razvijanju samosvesti proznog iskaza (ili je bolje
- izraza savremene srpske knjizevnosti). Iz obecanja
konacnog razresenja i spoznaje stvorena je, umesto ideje
istinitog, nova forma price koja tajnu potvrdjuje, iznutra
je obasjavajuci zagonetkom estetske argumentacije. Smrt
sumnje U uvodu je naglaseno kako pridev `romaneskno`
nije slucajno izbegnut, niti je slucajna upotreba mnogo
sire odrednice `proza` koja obuhvata sve one oblike i
slucajeve kada pisanje odbija da bude ista drugo do
pisanje, sto znaci da ga je, cak i kad povremeno uzima
formu pripovedanja o drugima i za druge, tesko zanrovski
odrediti i tako socijalno asimilovati. Jer je istinsko pisanje
uvek pisanje usamljenosti i za usamljenost, ili, preciznije
receno, osame i za osamu. U Mansardi Kis naglasava kako
pise da bi prevazisao svoju sebicnost (punu, potpunu i
nesumnjivu samocu nesavladivog ega), u Cinku Albahari
naglasava kako njegova prica nije prica o ljubavi vec o
usamljenosti, a u Dekartovoj smrti Konstantinovic, na
jednom mnogo sirem fonu, priziva cuvene usamljenike
francuske misli, one koji su, poput Paskala i Montenja, i
omogucili da se `proza`, tj. `pisanje` obrati samome sebi i
oslobodi drugih nameta. I tek kada se shvati da su neki od
najvaznijih romana svetske knjizevnosti (poput
Sentimentalnog vaspitanja g. Flobera) nastali, prvobitno,
kao `proza`, nista znacajnija od Floberove prepiske,
shvatice se kako tek u neophodnosti zalaganja za slobodu
pisanja nastaju uslovi za stvaranje istinskog dela.
Dekartova smrt namucice, naravno, mnoge. Pre svega
zbog svoje neumoljive referencijalnosti, zbog obilja citata
i fraza na francuskom i latinskom, zbog duge recenice i
sklonosti da se licno preklopi sa opstim. Jer za razliku od
Albaharija, koji u jednoj od svojih novih prica istice kako
je njegov pripovedac izgubio sesir svog mrtvog oca,
Konstantinovic hoce i uspeva taj sesir da zadrzi; on,
stavise, ulazi u svetlost svoje price sa ocevim sesirom, sa
citavom istorijom autoriteta evropske misli kao
`background`-om. Tek na fonu rasprave sa Autoritetom
njegova intimna ispovest postaje vazna njegovom
pripovedacu; tek u filozofskoj raspri on prihvata
neopozivost svoje smrti kao bitnu cinjenicu. Onu, koja
pricu, licnu i ispovednu, i omogucava i cini znacajnom.
`Treba sve da izgubim da bih usao u onu svetlost u kojoj
nema ni Grka ni Jevrejina, ali za koju nema ni Pjera dela
Franceske. Ostavio sam tamo i Pjera dela Franceska, uzeo
sam samo ocev sesir, imam jos taj sesir - koji drugi covek
u ovoj noci ima sesir svog mrtvog oca?` A oni koji su
razumeli prizivanje Montenja i Paskala, koji su prihvatili
esejizaciju ali ne i preciznost filozofskog diskursa, pitace
otkuda Dekart i njegova Rasprava o metodi. Figura oca,
medjutim, podrazumeva istovremeno Autoritet i sumnju
u njega, volju i sumnju u nju, sistem i njegovo ponistenje.
Smrt oca nije smrt sumnje u smisao vec smrt sumnje u to
da cemo mozda bas mi izmaci smrti. Dekartova smrt,
smrt oca, jeste sopstvena potpuna zrelost, zrenje u smrti,
smrt sna o sopstvenoj, makar i nezasluzenoj, besmrtnosti.
Pisanje je tu tek da potvrdi nasu smrtnost, nasu
usamljenost, nase cudjenja kako, uprkos saznanju, nismo
izgubili razum. Ali buduci da pripadamo vecini koja za
sebe smatra da ga je sacuvala (jer, ga, kako
Konstantinovic kaze, nije lako izgubiti, niti se to desava
svakom), buduci da, zapravo, nismo imali srece da
udjemo u svetlost za zivota, za istinskog zivota, moramo
pazljivo cuvati odstojanje sa koga se vidi svetlost,
nesaglediva, cista svetlost smrti figure oca u zivotu
sopstvenog teksta i sveukupnog nasledja evropske misli.
Sesir u rukama Konstantinovicevog pripovedaca,
tradicionalnijeg nego sto je Albaharijev, ali daleko
prosvecenijeg nego sto to uobicajeni kanoni srpske
knjizevnosti nalazu, jeste detalj kojim se potvrdjuje
paznja prema onima koji nisu, za razliku od sina, za razliku
od pripovedaca samog, za razliku od Montemja, Paskala i
Dekarta, nikada progovorili. Detalj koji opominje da se
vecina prica prica, ne samo u sopstveno, nego i u njihovo,
anonimno ali mnogobrojno ime. Jer i kada prica o Ocu
koji je govorio, pripovedac prica o onome sto je u
Ocevom predanju precutano.

TATJANA ROSIC