Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет

Семинарски рад

Конзумеризам и ликови лихвара-предатора у романима

,,Госпођа Бовари“ Гистава Флобера и ,,Луткина кућа“
Хенрика Ибзена

Професор Студент

Др Соња Веселиновић Анастасиа Пошарац

1.Увод

Реализам, често схваћен и упрошћен до појма Аристотеловског мимезиса,

у таквом схватању не може се користити при анализи романа чији су
аутори успешно левитирали између више од једног раздобља. Такав
пример јесте Гистав Флобер и његова Мадам Бовари. Он успешно
кореспондира између романтичарског сањарења и реалног, објективног
приказа малограђанског живота, само што је, у односу ,,писац-сањар“
карактеристичном за романтизам, извршена инверзија. Писац постаје
стоик, оштар критичар преко стварања ликова који управо сопствене
страсти и унутрашње светове препуне снова, идеала и оног надасве
узвишеног, својим погрешним делањем бацају у блато, унижавају. Ема
Бовари, главни лик Флоберовог романа, у жељи да страсти и жудње са
којима се срела при читању љубавних романа цео тај фиктивни свет тежи
да пренесе на своју личну судбину. У својој намери она не успева, и
трагично завршава тако што себи одузима живот. Касније ће се у маниру
њене судбине у књижевности развити читав топос назван боваризам. У
прегледном речнику компаратистичке теорије (Нови Сад: 2011), он се
најопштије дефинише као психолошка диспозиција јунака између
сагледавања (и делања) себе као романтичарског јунака и одбијања да
прихвати сопствену стварност, где је обично исход трагичан.

Сличну дистинкцију између ,,реалне“ стварности која је у процесу

распадања и сопствене пројекције ,,жељене“ стварности доживљава и
Нора, главни лик драме Кућа лутака Хенрика Ибзена. Он је ставио тачку
на сањарије романтичарксих јунака, одузимајући им све видљиве
особености бурног и узвишеног живота, стављајући их у одела адвоката,
рачуновођа, банкара. Његови ликови у реалистичкој драми бачени су пред
личне изазове, унутрашње сукобе, неморал, лицемерства, лажи. Они имају
два избора: да се подвргну неправдама друштва или да покушају да се боре
против истих и управо због тога из друштва бивају изопштени, жигосани.
Нора ради управо то, она одбија да буде део илузије, напушта мужа и за
собом гласно затвара врата која су одјекивала читавом књижевности
наредног периода.

Шта је заједничко Еми Бовари и Нори? Управо позиција жртве

друштвених околности, положај који је неповољан и од кога се бежи
сањарењем које се претвара у материјално, безлично, предметно. Њих две
теже ка ,,узвишеном“, али ипак остају чврсто на тлу јер то узвишено на тлу
и траже.

2.Књижевнополитичке околности под којима се развија лик

Еме Бовари

Госпођа Бовари трагично окончава свој живот на крају истоименог романа

и од људи изричито тражи: ,,Не кривите никога.“. Међутим, поставља се
питање шта је то што је њу нагнало на такву одлуку, био узрок за то
унутрашње природе или не. Свако ко је упознат са фабулом и приступи јој
крајње објективно, рећи ће да је Ема то учинила због дуговања,
немогућности да из те ситуације види други излаз. Дубље проматрање
структуре радње, узрочно-последичне везе између делања ликова као и
њихова детаљнија анализа, даље ће показати да је она то учинила јер је
помешала стваран и књижеван живот и у немогућности да самој себи кроји
реалност према романима, себи одузима живот. Одбија да се суочи са
последицама, иако не живи одмах живот потпуно предана мислима и
заносу. Сасвим градативно постављено, она се прво среће са лирским
текстовима приликом школовања у манастиру. Свесна управо разлике
између реалног сеоског живота који живи и оног који постоји међу
редовима књига, она се још више окреће ка књигама.

Ема у себи носи одређено узбуђење које се ширило кроз тадашње друштво.
Том узбуђењу претходило је време строго устројене дуалности и
тоталитаризма цркве и монархије. Све оно шта је деловало ван ограничења
те две, духовно и културно, најважније институције, сматрало се
погрешним, прећутно забрањеним. На тлу се стајало чврсто, рационално,
морално устројено. Сваки појединац, обичан грађанин, добијао је своје
заслужено место и крајње ограничене видике. Међутим, Француска
револуција (1789) и индустријализам избрисали су јасно дефинисане
границе и срушили одређена хијерархијска устројства. Књиге су масовно
штампане и доступне свакоме. Све оно што се у њима налазило, свака
чежња, дртхај душе, постало је доступно сваком човеку. Демократија,
сачињена управо од тих појединаца, постала је опасно оружје у њиховим
рукама.

Током владавине цара Наполеона III (1852 – 1870), жеља за аутономијом

обичног човека кулминирала је и изазвала други талас демократије са
крајем његове владавине. Појединац у том друштву желео је да узвишене
идеале слободе, једнакости, љубави ,,унизи“ тиме што ће их
материјализовати. Новац је могао да купи све, опипљиво и неопипљиво,
високо и ниско. Уметност је изобличена, естетска вредност умањена, а Ема
Бовари је управо уживала и хранила се свим оним шта је уметност, у
њеним рукама као таква, могла да јој пружи.

2.1 Ема између душевних надражаја и тежњи ка њиховој

предметности

Ема Бовари је отелотворење ,,језиве“ демократије која је заиста пружала

исте могућности свим члановима друштва. Онда када се први пут одупре
Леону, сматра за сходно да себе почасти комадом намештаја. Тај комад
намештаја није било који комад, већ готски наслон за читање молитве. И
они најсветији кућни предмети сада су доступни свима, и грешницима, и
верницима. Новац обезбеђује све у друштвеној клими у којој је обитавала
Ема Бовари.

Део када она упада у сањарење током богослужења осликава зачетак

односа према тежњи да се материјализују сви њени осети.

,,Место да прати богослужење она је разгледала у cвоме молитвенику

побожне шаре опточене плавом бојом, па је волела болесну овцу, свето
срце прободено оштрим стрелама, или јадног Исуса који корача ка
pacпeћy и пада под крстом.“

Она не остаје верна мистицизму већ покушава да му додели опипљив

облик. У томе је њена кривица, Ема Бовари жели да тајне осећаје види у
декору своје куће. Она дакле, своје романтичне тежње, уметност коју види
између редова књига, унижава својим декорисањем куће и, у недостатку
новца да набави нове, боље ствари, упада у дугове.

2.2 Господин Лере

Лик који доведе Ему до банкротства је господин Лере који, вођен

искључиво новцем, њој позајмљује огромне своте новца да би купила што
квалитетније ствари. Лукав и оријентисан само ка добити он не показује
милост, чак и бива непристојан. Еми показује најновије ствари, чак и неке
које нису ,,достојне њеног укуса“ препредено долазећи до најдубљег кутка
њеног ега. Међутим, онда када му понестаје идеја о залагању њене
имовине, када јој одузме све, он упркос њеним молбама не показује
милост. Чак и на Еминој сахрани, он не показује ни трунку кајања.
Господин Лере је изопачено, демонизовано биће у служби џелата,
спроводиоца казне због Еминог раскалашног живота.

3. Нора као жртва сопствене породичне ,,идиле“

Радња драме Луткина кућа Хенрика Ибзена заснована је на породичном

бродолому који ће доживети брачни пар сачињен од, наизглед детињасте
супруге Норе и њеног, на моменте њеним виргинилитетом опседнутим
супругом Торвалдом Хелмером. Она купује ствари за Божић, поклоне,
јелку, сакрива их од деце јер жели да свима пружи ужитак у празницима.
Ибзен у јасном, технички беспрекорном и једноставном поступку
драматизације, одмах приближава особине главних актера. Нора је
детињаста, она кришом једе ушећерене бадеме, трпи критике супруга о
свом трошењу на ствари за покућство, декорацију, чист естетски ужитак.
Он јој говори да је она птичица, стављајући је у положај у кавезу
заробљене животиње. Преокупиран је мислима о исправном и погрешном,
части, беспрекорном раду и штедљивости. У више наврата Нору назива
,,кћери свога оца“ где указује на њено трошкарење, унапред индицирајући
њено кривотворење очевог потписа на меницама за трошкове мужевљевог
лечења у иностранству као и његов однос са Нориним оцем, који је био
под истрагом коју је морао да спроведе Торвалд. Он је поставља у позицију
детета, бринући се за њу и тако пружајући себи осећај супериорности.

Кроз читаву драму, Нора је суочена са ликовима који су део реалног света
који је терају да преиспита стање у коме се нашла због свог позајмљивања
новца за Торвалдово лечење. Породични пријатељ, доктор Ранк, са собом
носи одређену дозу слутње, дезинтеграције. Он говори како се његов
организам распада, што индицира да се управо распадање врши и на много
већем плану. Читав Норин брак, живот у породици, распада се кроз више
паралела. Њен муж није толико морално освешћен колико заправо она
мисли. Када Крогстад затражи од њега посао у банци, он одбија да му га
да, не због тога што он као човек сматра да је Крогстадов злочин
погрешан, већ зато што у јавности Торвалд не жели да се доводи у везу са
таквим људима. Његов себичлук доводи Нору до рушења илузија о
моралној неопгрешивости сопственог мужа. Судбински детерминисана
животом свог оца, она сама делује насупрот исправном. Ибзен успева да
слутњу спроведе кроз читаву драму као позаднски мотив, тиме додајући
одређену дозу мистицизма који ће тек у његовим каснијим делима да
сазре.

Нора успева да одоли задацима и недаћама које пред њу баца живот иако
се понаша инфантилно. Да ли она, успевајући да на моменте избави себе и
своју породицу, избегава и судбинску предодређеност оца као и стриктна
морална начела која јој диктира муж? На моменте се Нора представља као
синтеза две контрасне црте личности: урођене мудрости и инфантилности.
Управо та инфантилност је доводи до резигнације, дуговања. Своју савест
која је полако гризе покушава да, попут жеђи, угаси костимима,
предметима, украсима, слаткишима... Свим оним стварима које наизглед
показују гостима и другим укућанима да је све уреду и да се у кући не
одвија никаква тиха трагедија, труљење попут оног у организму доктора
Ранка. Њено напуштање мужа и породичног дома заиста је, на много
планова револуционарно, али Ибзен чини да она то ради без икакве свести
о тежини њеног поступка. Она жели своју улогу, свој идентитет. Насупрот
Еми Бовари, сматра да је судбина нешто у односу на шта појединац може
да делује ако је преузме у сопствене руке.

3.1 Крогстад

Крогстад је, лик у драми који Нори позајмљује новац. Он је осуђен од

стране друштва и из истог изопштен због истог прекршаја који је починила
Нора: кривотворио је потписе. Међутим, насупрот господину Лереу,
Крогстад није потпуно демонизован иако угрожава живот својих клијената.
Он такође мисли на своју децу, као и Нора. Када је посети, он јој говори
како не треба да мисли о самоубиству, да део својих мука препознаје у њој.
Његов унутрашњи покретач није новац, већ породица. Извргнут подмеху,
срамоти, он само жели да прехрани своју децу. Његове животне недаће
почеле су онда када га је госпођа Линде оставила због материјално
способнијег мушкарца.

,,Кад сам вас изгубио, било ми је као да сам изгубио чврсто тло под
ногама. Погледајте ме: сад сам бродоломац.“

У односу на господина Лереа, Крогстад се може посматрати и из угла

жртве управо тог друштва које, слични њима кваре. Он је несрећан, жртва
је околности и може се рећи да је његово будуће делање умногоме
зависило од госпође Линде. Ема Бовари и Лере у току романа постављени
су крајње контрасно, док Крогстад има добре позадинске разлоге и на
моменте губи примесе негативног лика.
4. Закључак
Нора и Ема заиста су жртве времена у коме обитавају али је исход борбе
против тог времена потпуно у зависности од воље за борбом. Док
унутрашње незадовољство прераста на спољашњи план, рађају се
такозвани ,,поремећаји“. Они њихов корен вуку из неодговорности према
самом себи, односно вољи да се личност позабави унутрашњим
проблемима на делотворан начин услед страха. Ови женски ликови
прототип су савременог капиталистичког потрошача, оног каквог данас
срећемо на улицама или тржним центрима. Отуђеног човека који бежи од
оног људског у себи.
Литература:
1. Гистав Флобер, Госпођа Бовари, Новости, Боеград, 2006.
2. Жак Рансијер, Политика књижевности, Адреса, Нови сад, 2008.
3. Зорица Бечановић-Николић , Прегледни речник компаратистичке
терминологије у књижевности и култури, Академска књига, Нови Сад,
2011.
4. Слободанка Владив Гловер, Поетика реализма (Достојевски, Флобер,
Толстој), Мали Немо, Београд, 2011.
5. Тодор Манојловић, Нови књижевни сајам:огледи, критике, Градска
народна библиотека ,,Жарко Зрењанин“, Зрењанин, 1997.
6. Хенрик Ибзен, Луткина Кућа,
http://www.mirgo2.co.uk/josiptabak/pdf/Nora.pdf, датум приступа: 3.10.2020.