David Herbert Lawrence (1895-1930)

Imao je problema sa kritičarima, sa publikom, čitaocima. Imali su dosta primedaba na njegova

dela. Imao je konačno problema i sa samim sobom, jer nije tačno znao šta hoće, znao je samo da
hoće mnogo. Za razliku od drugih velikih pisaca modernista, Lorens je manje tragao za formom,
a više za najpodesnijim načinom da svetu prenese svoje ideje. Zalazio je u predele nagonskih
aspekata. Veliki je modernista na planu svoje tematike. Ulazio je u sferu subjektivnog, pokazivao
tamniju stranu čovekove svesti. Zbog toga je nailazio na kritike, nerazumevanja, cenzure. Smetao
im je njegov moral. Ipak, osvajao je nove prostore, stremio dalje od njegovih savremenika.
Međutim, te kritike su jednim delom bile opravdane. Lorens je želeo da bude pisac, ali češće je
želeo da bude propovednik i prorok. Propovednik koji bi, posredstvom svoje literature, sugerisao
ljudima kako bi trebalo živeti, da bi se prevazišla duhovna kriza zapadne civilizacije. Dakle,
nametljivo je sugerisao svoje ideje. Osećao je da se primakao kraj civilizaciji i da treba potražiti i
pronaći nove načine ustrojstva sistema vrednosti. Njegova literatura je neprekidno traganje.

Rodio se u malom mestu (Eastwood) u porodici malo neobičnog socijalnog sastava. Majka mu je
bila učiteljica, otac rudar. Njegovi majka i otac su se zaljubili na nekoj seoskoj igranci. Bio je
najmlađi sin. Dakle, možete videti da je roman Sons and Lovers u velikoj meri autobiografski.
Između majke i sine stvorila se ona vrsta odnosa koju je Frojd definisao kao Edipov kompleks.

Pisao je i dela drugih žanrova. Pisao kratke priče. Morao je da poštuje zakone pisanja. Pisao
celovitija, konvencionalnija dela. Pisao i putopise, intimne zapise o svetu koji je prolazio. Pisao
je i eseje, bavili su se uglavnom temama krize zapadne civilizacije i mogućnosti izlaska iz nje.
Pisao i poeziju. Bio je smeo istraživač ljudske psihe. Pesme je pronašla njegova devojka Džesi
Čejmbers (Miriam u romanu Sons and Lovers) i nagovorila ga da ih pošalje nekom časopisu, koji
ih je nakon toga objavio. Pisao je pripovetke-Fox, Ladybird, a zatim, 1911.je objavio prvi roman-
The White Peacock. Tu je on i viktorijanski i modernistički pisac. Ovaj roman prati sudbinu 2
ljubavna para. Sve u svemu, jedno dosadno delo. Drugi roman je bio katastrofa. Treći roman-
Sons and Lovers-tu Lorens konačno postaje pisac.

Sons and Lovers- Lorensov autobiografski roman, roman odrastanja/bildungsroman. Ovde je

više reč o emotivnom, seksualnom sazrevanju, nego socijalnom, intelektualnom. U stvaranju
ovom romana, svaka na svoj način, učestvovale su sve tri žene iz Lorensovog života, dobile su
svoje portrete u romanu. Džesi Čejmbers, Frida i Lorensova majka. U početku je pisao o
događajima iz prošlosti, a posle se dalje sve više udaljavao od autobiografskog materijala i sve
više pisao jednu priču koja je bila njegova subjektivna interpretacija stvarnosti. U romanu
pratimo sazrevanje glavnog junaka, Pola Morela, kroz njegove odnose sa trima ženama u
njegovom životu. To su njegova majka, najpre, sa kojom u detinjstvu imala skladan, dobar,
idiličan odnos bez ikakvog prizvuka nečeg pogrešnog. A onda, nakon smrti njegovog starijeg
brata, čiji odnos sa majkom jeste imao mnoge elemente Edipovog kompleksa, Polova majka svu
svoju ljubav usmerava ka njemu. Čak ni to nije strašno dok Pol ne nađe devojku, Miriam, sa
kojom ostvaruje snažnu duhovnu vezu, ali zbog privrženosti majki ta veza ostaje do kraja romana
neostvarena i na nivou platonske ljubavi. Brzini završetka tog njihovog odnosa doprinosi od Pola
nešto starija žena, udata žena (Klara), ali rastavljena od svog muža i Pol sa njom doživljava
ulazak u intelektualnu zrelost, pored naravno i ostvarenja čulnog aspekta u vezi sa Klarom.
Roman se završava smrću Polove majke i Polovim polaskom u novi život. Pitanje svih pitanja u
ovom romanu tiče se veze sa Miriam. Zbog čega propada njihova veza? Objašnjenje za raskid
Pola i Miriam je Gertruda (Polova majka). Ona vrlo aktivno i svim silama ometa tu vezu. Pritom,
njena ljubomora i njena ogromna, hipertrofirana ljubav prema Polu ima svoje korene ne samo u
njenoj erotskoj nezadovoljenosti, nego i u njenoj socijalnoj frustraciji. Sinovi i ljubavnici jeste
značajnim delom i socijalni roman. Slika života radničke klase, preciznije rudara, vrlo realistička,
ubedljiva, dirljiva. Pokazuje nemaštinu, jednoličnost života rudara. Majka pokušava svoju
socijalnu osujećenost da ublaži, zaleči, otkloni tako što će se preko svojih sinova vratiti u onu
klasu koja joj je po rođenju pripadala, a koju je nepromišljeno napustila. Volter Morel, Polov
otac, je nakazni produkt industrijske revolucije, koja čoveka pretvara u mašinu. Volter Morel,
čovek koji menja dan za noć, danju ide u tamu, noću izlazi u svetlo krčme, troši veliki deo svoje
zarade. Sve više i više postaje alkoholičar, ljudska ruševina. I kao takav, prestaje da bude uzor za
svoga sina Pola. Polu je uzor neophodan da prevaziđe Edipov kompleks u svojoj vezi sa majkom.
Volter to ne može da bude, sve više se pretvara u zombija, njegov sunovrat je priča šta se događa
sa čovekom u tom svetu mašina. Dakle, iskonska ljubav majke prema sinu remeti njegov odnos
sa Miriam. Pol zna da majki zadaje bol kada je sa Miriam i on tada silno pati. Opet, kada je sa
majkom, onda prirodno želi da bude sa Miriam, pati zbog toga što nije sa njom. Tako da je
njegova situacija vrlo nemoguća. Zamislite, pored dveju žena, biti srećan samo onda kada niste ni
sa jednom od njih dve. Jedino kada je sam, on pronalazi ravnotežu i tada je srećan. Tome,
naravno, u velikoj meri doprinosi i on sam. Mnogi kritičari kažu da je Miriam glavni krivac za
neuspeh njihove veze. Da ona zazire od fizičke ljubavi, da ona uzmiče onda kada između njih
dvoje treba da se dogodi taj vid ostvarenja njihove ljubavi, da ona nalazi različite izgovore, i da
pristaje da fizičku, seksualnu ljubav, onda kada je suviše kasno, onda kada je taj čin između njih
dvoje samo tužni anti-klimaks jedne veze koja je mnogo obećavala. Međutim, nije samo ona ta
koja sprečava čulno ostvarenje te veze. Ništa manje od nje to čini i Pol. On je taj koji podiže
između njih nevidljive zidove. Nevidljivi zidovi strašniji su od onih koji se vide. Pol je taj koji se
udaljava od Miriam tako što se nekako postavlja kao njen učitelj, kao neko ko je iznad nje. Mogli
bismo da pokušamo da damo pravi razlog njihovog raskida: zajednički strah od ostvarenja velike
životne želje, velikog sna, boje se da bi taj cilj mogli da ostvare, strah od razočaranja. Ostvariti
san znači ujedno i izgubiti ga. Njih dvoje se boje da ostvare svoju najveću životnu želju i zbog
toga neprestano odlažu zaokruženje te ljubavi, čulno ispunjenje te ljubavi. Zbog toga često
pominju rečenicu 'Ima vremena', koja zvuči bezazleno, a zapravo je strašna i opasna zabluda.
Nema vremena. Ne postoji vreme, postoje samo trenuci kada nešto može da se ostvari, već
sledećeg to nešto više ne može da se dogodi. To odlaganje proističe iz njihovog neiskustva. Pored
ove rečenice 'ima vremena', postoji jedna još gluplja 'one godine, a ova pamet'. To ne postoji, vi
uvek vučete sa sobom jednu istu pamet i koliko god puta pravili istu grešku, ponavljaćete je i
dalje, pazite šta sam vam rekao. Pojava Klare u Polovom životu donosi nagoveštaj razrešenja.
Klara je za Pola mnogo više od nečeg seksualnog, ona je za njega uzor samostalnosti, slobode,
želje za slobodom, hrabrosti da se ta sloboda privoli uprkos konvencijama. Ona je napustila
svoga muža jer ga više ne voli, koliko god to izaziva osudu sredine. Ona mu pomaže da odraste u
svakom smislu, ono što otac nije uspeo da mu pruži. Priča ovog romana neće dobiti razrešenje
sve do smrti Polove majke. Ta smrt u romanu je konkretan i simboličan završetak. Majka umire u
višemesečnoj agoniji nakon višemesečne borbe sa rakom. Poslednje nedelje u njenom životu
obeležile su gotovo nepodnošljive agonije. Neguju je Pol i njegova sestra i, gledajući majčine
patnje, u jednom trenutku donose odluku da je ubiju, da joj skrate muke-daće joj preveliku dozu
morfijuma. Oni, dakle, izvršavaju eutanaziju. Pol Morel tim činom, koji je istovremeno i hrabar i
kukavički, osvaja sebi slobodu, olakšanje. Hrabar čin zbog toga što se odvažio na tako nešto, a
kukavički zbog toga što se postavlja pitanje da li je Pol želeo da poštedi majku ili sebe? Da li je
strašnija majčina fizička patnja ili Polova patnja dok gleda agoniju majke kojoj ni na koji način
ne može da pomogne? Lorens namerno ovaj kraj romana ispisuje tako da ostane dvosmislen.
Moglo bi se reći, na prvi pogled, da jeste tako, majke više nema u Polovom životu, on je sad
slobodan da krene u novi život bez nje. No, zanimljivija su tumačenja po kojima tek majčinom
smrću Pol postaje njen doživotni rob. Zašto? Zato što je do majčine smrti najstrašniji aspekt
njihove veze bio upravo taj telesni. Majčinom smrću, bez njenog tela, njene telesnosti, ostaje njen
duh i do kraja života Pol Morel biće rob majčinog duha. Sada može da joj se u potpunosti
prepusti, da ostane njen do kraja svog života. Završna slika u romanu: nakon majčine smrti, u
sumraku, Pol korača prema svetlima grada. Ta slika sama po sebi jeste optimistička, svetlost
grada simbolički kao svetlost novog života. Dok korača ka toj svetlosti, on ponavlja jednu jedinu
reč: Majko. On priziva majku u tom trenutku. Dakle slika nam kaže 'da, osvojio sam slobodu', Pol
nam kaže 'ne', on ostaje zauvek njen. I tako se roman okončava.