Лик Алберта

Приповедач лик Алберта уводи у приповест сећајући се школских дана и дружења

с њиме. Објашњава да је као и он, Алберт био типичан представник „загребачких
синова“, ителектуалац задојен германофлним утицајима и опчињен немачком
књижевношћу с чијим ликовима се у многоме поистовећивао. Потицао је из
словеначке бирократске породице, али је одгајан у немачком духу, те је једино са
служавком говорио матерњи језик.

Шеноа поцртава да Алберт није био свестан специфичности своје културе јер ју је
посматрао туђинским очима и јер је настојао да је умодели у немачке оквире. Своје
понашање је толико прилагођавао стеротипином немачком да чак и кад је патио за
Зорицом, он није испољавао емоције на природан начин, већ је то чинио по узору
на јунаке сентименталних романа. Тугу и Меланхолију је усклађивао с Гетеовим,
Шилеровим и Хајнеовим песмама.

У додиру с крањским горама и изворним, народним словеначким менталитетом

доживљава промену, удаљава се од германског и постепено прбилижава
словенском. Кулминацијом његове идентитетске промене, мотивисане окретањем
Прешерновој поезији и љубављу према Нежи, може се сматрати завет положен на
Прешерновом гробу, завет да ће занавек служити идеји словенства.Такође, и
његова љубав према Нежи показује да се клонио артифицијализације и испољио
своја истинска осећања.

На крају, приповедач потврђује да је Алберт, иако су минуле многе године, одржао

своју реч, да је остао веран идеји словенства и да брани народ прозом, чиме
истиче да је идентитетска промена заиста трајна и да његов пример ваља да следе
неки будући „загребачки ђаци“.

Лик Неже

Нежин лик се први пут јавља по доласку на крањске горе. Она је типичан репрезент
тамошњих девојака одгајаних на народној традицији и у складу с патријархалним
системом вредности. Ниска раста, трбушаста, једра и насмејана истиче се својом
природном лепотом, али и мирноћом и стидљивошћу. Будући да је типична
словеначка девојка са села, да не зна ни речи немачког, да са чуђењем посматра
Алберта док изводи немачке елегије и да невино признаје да је, док рецитује,
подсећа на свештеника, Шеноа јој додељује улогу примера који треба да подсети
Алберта и Аугуста на потиснут словеначки идентитет под германофилним
утицајем.
Посредством њене улоге они постепено мењају свој идентитет. Најпре их упознаје
са стваралаштвом Прешерна, а потом им и посуђује збирку његових песама уз
ироничну опаску да „није свакому свака јабука слатка“. Такође, води их и до
Прешерновог гроба, где пружа и сопствену интерпретацију његових стихова и
објашњава зашто сади каранфиле око гроба. Њене речи сведоче о дубоком
познавању и разумевању Прешерновог дела, као и саме књижевности.

Пошто је у јунацима пробудила дух славенства и повратила им заборављени

идентитет, Нежа поприма обрисе недостижне романтичарске драге за чију се
наклоност пријатељи боре. Сада је јунаци карактеришу као звезду која се смеши
човеку сред ноћи, која је толико мудра да је сва ласкања и наклоности примала као
знак пијатељства, те њену невиност пореде с љиљаном у пољу, чистоту с јутарњом
росом, душу с горским врелом, називају је вилом... Међутим, задесиће је тужна
судбина, у њиховом одсуству је назебла и страдала од врућице. Тако задобија
статус мртве драге, какву срећемо и у бројним књижевним остварењима Шеноиног
доба, али и остаје идеал којем ће младићи вечно тежити.

Лик Малвине

Приповедач Малвинин лик уводи описујући како је Ловро као богословац време
празника проводио на селу у горској крајини, посећујући оближњи властелинов
дворац. Малвина је била властелинова кћи, црноока и златокоса лепотица, веома
веселе природе. Истиче се њена памет, познавање језика, умешност у сликању и
свирању клавира, као и љубав према француској књижевности. Она је у дугим и
садржајним разговорима приволела Ловра себи и учинила да се он заљуби у њу.
Њено одбијање Ловрове љубави има формативно-посредничку улогу, будући да
ће учинити да он призна себи да се не идентификује са богословским начином
живота, да скине вериге које му наметнуше, да скине црну ризу и започне грађење
идентиета ителектуалца. Дакле, Шеноина намера је јасна, Малвина није само
недостижна неодољива лепотица, већ и помоћник у прихватању сопственог
идентитета.

Међутим, не треба заборавити да је она та која посредно признањем да је у браку

с нељубљеним котарским предстојником открива Ловри да је овај свет дубоко
социјално-економски устројен и антиципира да ће управо његово „убого сељачко
порекло“ бити извор бројних разочарења, разрушених идеала и животних недаћа.
Представљена је као жртва времена и поретка у којем живи и који утиче на њену
(не)слободну вољу и одлуку да ћутећи пође за невољена човека и прихавти своју
несрећу зарад друштвених околности. Оваквом карактеризацијом Шеноа је „превео
идилу у прозу“ тј. удаљио је Малвину од типичне романтичарске драге и приближио
је типским женским ликовима епохе реализма.

Лик капуташа

Централни лик Шеноине новеле Пријан Ловро, професор језикословља, Ловро Н.

јесте пример за тип јунака капуташа. Бивши хитра памет, а пореклом из похрваћене
словеначке сиромашне сеоске породице из околине Постојне, он уз помоћ
породичних пријатеља прво долази на школе у Љубљану, где је оштрим умом,
зрелим и смелим расуђивањем задивио учитеље. Потом је требало да обуче црну
ризу и постане божији пастир. Ту се зачиње борба жеља и околности којојм је
његов карактер обележен. Свестан да мора помоћи сиромашну породицу, он
постаје божији радник и потискује хтења свог младалачког срца жељног
упознавања света и стицања нових знања.

Приповедач истиче да је Ловро јуначки сузбијао своју тугу, да је своје јаде закопао
на дну срца, јер није имао довољно снаге да се супротстави наметнутом. Но, дух
жељан нових искустава се није дао укротити, колико год се трудио да чита
богословске књиге, он се враћао Берангеру, Гетеу, Бајрону, Канту, Прешерну,
Петрарки и учењу језика, историје, математике. Заљубљеност у Малвину, лепу
властелинову кћи, њено одбијање, болест и кошмари помогли су му да скине
вериге и упусти се у потрагу за својим интелектуалним идентитетом.

Том одлуком започиње трновит пут проналажења сопственог места у економски и

социјално устројеном друштву и свету. Иако у дому владиног представника налази
уточиште као ментор његова сина и има све слободно време да посвети читању и
учењу, његов ум тежи још вишем усавршавању. Жели да настави школовање и
изучавање дипломатичких наука на Оријенталној академији у Истанбулу, да „удеси
своју будућност према својој жељи и вољи, а не да гази обични пут живота на којем
човјек није ван карика у поворци људства, гдје творна сила задрема“. Међутим, на
то место примају утицајнијег човека. Убрзо ће бити одбијен и за државну стипеднију
за студирање у Бечу и то су прва велика разочарења, јер схвата да се својим
изузетним интелектом не може борити у материјализованом поретку.

Уз очеву помоћ ће отићи у Беч, где ће се његов студентски живот брзо претворити у
егзистенцијалну борбу крпљења краја с крајем, у константна задуживања и потрагу
за погодном удавачом која ће избавити породицу и њега из дугова. Тако његова
појава почиње да одише једним специфичним нескладом проистеклим из чињенице
да у градској (европској) средина није пронашао своје место, да није разрешио
конфликт својих хтења и захтева друштва на оптималан начин, да је у њему још
увек остала искра жеље за напретком, али да је негдашња страст угашена.
Приповедач то поцртава његовом контрасном представом стасита, с укусом
одевена човека малих жацавих очију, чуднога хода, углађених манира и поноситог
држања, у којем се осећају остаци неуглађености. Његов крајњи суноврат изазваће
погрешни одабири потенцијалних мираза и Ловро ће окончати живот презивањем
гркљана.

Шеноа је преплићући средства романтичарске и реалистичке стилизације вешто

изргадио Ловров лик и нагласио сав трагизам суноврата који даровити капуташ
доживљава у социјално уређеном друштву. Завршни редови новеле сажимају срж
тог трагизма: „Човјек који би у великимм сретним околностима био постао великим
човјеком, који је у нашим малим околностима постао жртвом, шаком праха и
пепела, стабло које би било носило роду златна плода, да га не буде оборила
немила бура.“

Проблем идентитета у Шеноиним новелама

У Шеноиним новелама Каранфил с пјесникова гроба и Пријан Ловро питање

идентитета јесте централно тематско језгро. У првој новели проблематизује се
однос према националном идентитету, док је у другој тежиште на индивидуалном
идентитетском положају интелектуалца сељачког порекла који покушава да се
отргне предефинисаних норми и нађе своје место у материјализованом друштву.

Присутно је ауторово критичко сагледавање друштва које дозвољава да

словенaчки језик, култура и традиција буду потиснути под германофилним
утицајем, да млади нараштаји говоре матерњи језик само са послугом, да не знају
за великане националне књижевности какав је Прешерн, већ да своје понашање и
своју самосвест о идентитету доживљавају угледајући се на дела немачке
књижевности. С друге стране, ту је и осуда друштва које је слепо вођено
економским и социјалним интересима, друштва у којем се осећања и
интелектуалне способности повлаче пред моћи новца и које прихвата једино
опортунистички устројен идентитет.

У обе новеле је истакнута и идентитетска промена посредством лика који сам

припада идентитеу који лик тежи да прихвати или ће прихватити. Тако Малвина,
образована властелинова кћи, помеже Ловру да скине окове црне ризе, да
ослободи свој духу и почне да гради свој идентитет као учен човек, учитељ и
студент. У приповеци Каранфил с пјесникова гроба Нежа, пак, помаже Алберту и
Августу да спознају да је њихов аутоимаж обликован германофилним
хетероимажом и бројним стереотипа, те да прихвате да је њихов заборављени
идентитет, словенски идентитет, заправо њихов истински аутоимаж. Нежин утицај,
али и утицај Прешернове поезије био је толико јак да су јунаци приликом сусрета с
апостолом германске културе, а по прихватању словенског идентита,
најригорозније осудили и исмејали његову појаву.

Приповедни оквир у Шеноиним новелама

Шеноине новеле Каранфил с пјесникова гроба и Пријан Ловро карактерише

интрадиагетички приповедач тј. приповедач који приповеда о сопственом искуству
с одређене временске дистанце, односно приповедач који је био сведок догађаја.
Тако се у првој новели Аугуст сећа својих младићких дана и приповеда збивања
која су обележила тај период, истичући као кључна промену / спознају идентитета и
љубав према Нежи. Присутан је саркастично-хумористичан отклон од тадашњег
Аугуста, будући да су му се погледи на свет изменили и да му се тадашње
романтичарско одевање, начин декламовања стихова, ривалитет око Неже и
писање песама о репозиторијуму фантастичних бића чине смешним. С друге
стране у новели Пријан Ловро приповедач је познавао главног јунака и био с њиме
у пријатељским односима још од универзитетских дана, те се његово приповедање
о несрећној Ловровој судбини може доживети као прилично субјективно, а кат-кад и
непоуздано јер је неке делове јунакове животне приче чуо од самог јунака.

Због специфичног положаја приповедача, за обе новеле је важан легитимишући

приповедни оквир, који путем технике сказа доприноси стварању илузије
веродостојности наратива. У новели Каранфил с пјесникова гроба веома
рудиментан легитимишући оквир (само се на неколико места приповедач обраћа
замишљеном аудиторијуму) је у интеракцији с интегришућим оквиром
посредованим уводном сценом читања Прешернове поезије и посматрања
осушеног каранфила која представља језгро за призивање сећања и приповедање
о школовању, младости, путовању у крањске горе, упознавању са Прешерновим
животом и делом...Друга новела се, пак, може сматрати школским примером
легитимишућег приповедног оквира, будући да се приповедач директно обраћа
аудиторијуму који окупљен у властелиновој кући прекраћује време разговором, у
нади да ће времске непогоде проћи и да ће моћи да се врате берби. Одговарајући
на опаску једне удовице да хрватска књижевност не може изнедрити ваљана дела,
приповедач започиње причу о Ловру, како би је уверио у супротно.