Лик Смаил-аге Ченгића

Смаил-ага Ченгић је централна личност истоименог спева Ивана

Мажуранића. Прототип за изградњу његовог лика аутор је пронашао у
историјској личности Исмаил-аги, чија је смрт 1840. године одјекнула
Европом као пример победе једног малог граничног народа над тиранином
турске империје. Мажуранић је значајно изменио историјски лик самог аге,
стварајући од њега демонизованог антијунака, како би остварио своју
основну поетску тежњу и означио овај догађај као клицу ослобођења од
вишевековне тираније и успеха борбе за претрајавање хришћанске вере на
овим просторима.

Стога од самог почетка, он слика агу као силника неизмерне снаге, као
особу која немилосрдно мучи своје заробљенике и која настоји да кроз
тиранију докаже сопствено јунаштво. Агино понашање добија другачију
димензионалност, ако прихватимо тезу о његовој конвертитској природи
тј. о његовом хришћанском пореклу. У томе случају Смаил-ага постаје
насилник над сопственим народом и братоубилац, те тежина његовог
злочина расте. Животворност и располућеност његовом лику пружа доза
страха која се јавља када посматра како Брђани ћутке умиру. У тим
тренуцима ага први пут схвата да можда постоји и бољи јунак од њега
самог, јунак који је способан да га умори. Мажуранић прецизно
опризорава ову емоцију страха као какво једва осетно гребање врха шиљка
на дну срца, чиме индиректно показује да ага сам себи таји емоције. Да тај
страх лако прераста у гнев, најбоље доказује наређење да се убије Дурак,
агин блиски саветник који је јавно изрекао извор агиног страха тј. назначио
да постоји могућност да се раја освети.

Занимљиво је да поред приповедача и ликови карактеришу Смаил-агу као

крвника, убицу, насилника и човека који није вредан живота, чему у
прилог стоји и Новичина одлука да откаже послушност таквом владару и
пређе на страну дотадашњих непријатеља.

Како радња одмиче, Ченгић продужава испољавање своје доминантности

над црногорском рајом, настављајући да чини бројна злодела.
Незадовољан што није успео да од сиротиње раје прикупи харач, покушава
да гозбом, витешким играма и песмом заборави на свој пораз. Међутим у
томе не успева, јер се сумња у величину сопственог јунаштва продубљује
промашеним гађањем и песмом о Ризван-паши који такође није успео
прикупити харач. Поменута песма повећава страх Смаил-аге Ченгића,
страх да ће и он у песми народа за који је везан својим коренима остати
запамћен као неуспешан и недостојан владар, као лош јунак. Тада
потискивани страх кулминира и испољава се као још јаче, суровије и
бруталније насиље над немоћном рајом. Мажуранић није пропустио да
подједнако прецизно опризори ову финалну тачку агиног унутрашњег
расапа, апострофирајући да сада страх крвавим прстима рије у агином срцу
големе рупе.

Помало парадоксално, интензивирањем насиља он не сузбија могућност да

ће у народној традицији остати упамћен као не-јунак, већ таквој судбини
спеши у сусрет. Стога ће убрзо бити побеђен и уморен током изненадног
напада чете Брђана и то од непознате руке. Његова смрт треба да донесе
бољу будућност народу који је мучио. Но, то није крај његовог постојања,
будући да ће његово знамење бити изложено као каква лутка у оквиру
музејске поставке, лутка која ће се клањати свакоме ко је удари.

Из свега наведеног, можемо закључити да је Смаил-ага Ченгић типичан

романтичарски негативни јунак, заступник и узрочник зла и да његово
јунаштво подразумева гажење слободе црногорског народа и испољавање
презира који је последица моћи која му је дата. Као такав морао је бити
понижен, те је презир који је осећао према ближњем неминовно усмерен на
њега.