ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ДУХОВНОГ ПРОСТОРА ТЕМНИЋА 71

Ђорђе Петковић,
Параћин

ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ДУХОВНОГ ПРОСТОРА

ТЕМНИЋА С ПОГЛЕДОМ НА ЈУБИЛЕЈЕ ПРВЕ ШКОЛЕ
(1820), БИБЛИОТЕКЕ (1919 ) И КП „ЈУХОРСКО ОКО“ СА
С(Р)ЕДИШТЕМ У СВОЈНОВУ (1995)

Абстракт: У прилогу се разматра духовни простор Темнића, који аутор схвата као свој
завичајни простор, уз Параћин са околином који прихвата као радни и животни простор на коме је
остваривао своју друштвену активност. Узео је као предмет ужег разматрања јубилеје писмености,
најстарије школе у Темнићу (Бачина, 1820), најстарије јавне библиотеке (Темнићска библиотека и
читаоница у Бачини, 1919), те четврт века остваривања Културолошког пројекта „Јухорско око“,
чије је с(р)едиште у Манастируз Светог Николе у Својнову, у оквиру којег се остварује Књижевна
колонија и издаје публикација „Саборник“. Како је Друштво за културу „Логос“ преузело ове
активности, уз то и обогатило своје друштвено ангажовање ликовном колонијом и научним
скуповима, те издавањем тематских зборника из историографије и сродних дисциплина („Јухорске
зоре“), аутор прилога настоји да повеже у једну тематску целину прошлу и ову годину као нешто
најбоље што му је могло да се деси у години када обележава 80 година свога живота. То је и налепши
прилог којим је његов родни крај могао да допринесе обележавању хиљадугодишњице Темнићког
натписа, једног од најастаријих епиграфских ћириличних споменика на Балкану, нађен у Горњем
Катуну на размеђи 19. и 20. века. Аутор је основном тексту придодао четири прилога који својом
документарношу употпуњују оно што је у тексту речено.
Кључне речи: Темнић, писменост, јубилеји, прва школа, учитељ Димитрије Стефановић,
Бачина,Темнићска библиотека и читаоница, др Драгић М. Јоксимовић, Културолошки пројекат
„Јухорско око“, Књижевна колонија, „Саборник“, Ликовна колонија, тематски зборник „Јухорске
зоре“, Својново.

Уводне напомене.- Сами јубилеји су То што се овде у прошлости дешавало,

довољан позив да се огласи онај ко мисли
да има шта ново да каже о институцијама
које су у питању. О њима сам понешто и
писао у деценијама иза нас, како сам до
чега новог долазио. Наравно, онда када ми
се пружила прилика да то и објавим. Такав
је и садашњи тренутак. Најавио сам се на
традиционалном скупу историографа и
публициста у Бачини 18. јула, када сам имао
и сусрет са директорком ОШ „Свети Сава“ и
председником МЗ Бачина. Јавно сам позвао
присутне да се онај ко то жели, према својим
могућностима, придружи обележавању ових
јубилеја. С друге стране, верујем да ћу успети
с предлогом да наредни број „Јухорске зоре“
буде посвећен, бар једним својим делом,
овим јубилејима, нарочито школском. На
25. Књижевној колонији у Својнову, на
Отвореној трибини, у скраћеном облику,
изложио сам значај овог јубиларног низа.
када су у питању два века модерне српске
државе а у питању је писменост, имало је
свој посве природан след. Најпре је, у тек
формираној држави, држави у настајању,
требало народ описменити. Сто година
касније, по завршетку Првог светског рата,
створени су услови да се и у једном селу
Темнића формира библиотека за народ, уз
школске и црквене. Србија је тада већ имала
богат књижни фонд, домаће и преведене
књижевности, ствареној на вуковићи, почев
од 1868. када је уведена као државно српско
писмо. На крају, када су се писци књига и
штампари појавили и у провинцији, па и
код нас у Поморављу, после нових 75 година,
створени су услови да се у једном (бившем)
темнићком селу формира Књижевна
колонија, где се ти писци едукују, промовишу
своје књиге, размењују стваралачка
искуства, једноставно речено, где се

Јухорска чтенија
72
стваралачки друже. Остварено је то у оквиру
Културолошког пројекта „Јухорско око“, чије
је с(р)едиште од почетка било у Својнову,
али се остваривао на ширем просторуз,
једно време чак у општинама четири српска
округа: Поморавски (Јагодина, Рековац,
Параћин и Ћуприја), Расински Варварин,
Крушевац), Шумадијски (Баточина,
Лапово) и Нишавски (Ражањ, Алексинац).
У вези са тим у Својнову су се постепено
стварали услови за нови искорак, да, уз
књижевну и ликовну колонију, уз почетна
изадавачка искуства, окупе и научнике који
ће, у тематском зборнику „Јухорске зоре“,
афирмисати своја научна истраживања,
како у области српске историографије,
тако и шире. Наравно, тиме што смо се у
овом прилогу определили за јубилеје из
новије српске историје, када је писменост у
питању, не значи да занемарујемо чињеницу
да је у Темнићу, у селу Горњем Катуну,
почетком 20. века пронађен Темнићки
натпис, један од најстаријих епиграфских
ћиричних споменика, који се датира на
крај 10. или почетак 11. века, што значи
да је ових година и њему изузетан јубилеј
- хиљадугодишњица. Но, то је већ нешто
што је обележила наша држава, јер је
прошле године дан Ћирила и Методија,
који су творци словенске ћирилице, свеце
Српске православне цркве, прогласила
за државни празник, што је учињено у
години када је обележена 800-та годишњица
аутокефалности Српске православне цркве.
Ми и овом приликом изражавамо понос
што је тај споменик писмености пронађен у
нашем крају.
Најпре ћу изложити нека питања
везана за прошлост школаства у Темнићу,
посебно у вези са приватном школом у
Бачини из 1820. а потом и нешто у вези
са првом Темнићком библиотеком и
читаоницом, која је била основана у Бачини
1919. као удружење грађана. Дотле су у
Темнићу постојале само скромне приручне
библиотеке при основним школама и
црквеним храмовима На крају ћу направити
кратак осврт на четврт века постојања,
настанка и остваривања Културолошког
пројекта „Јухорско око“, у чијем садржају је
и Књижевна колинија „Јухорско око“, чије
је с(р)едиште у Манастиру Светог Николе
изнад Својнова, а исти јубилеј се односи
и на покретање часописа „Саборник“.
Иза поменутих културних активнусти у
Својнову, као логистичка подршка, у почетку
Ђорђе Петковић
је стајала Месна заједница а сада стоји месно
Друштво за културу „Логос“, са замашним
амбицијама, пошто је овде активност
обогаћена ликовном колонијом, научним
скуповима и издавачком делатношћу.
I. Поводом 200. годишњице прве
основне школе у Темнићу.- За овај прилог
сам одабрао два питања. Најпре ћу изнети
досадашња сазнања и дати нове податке
о првој основној школи у Бачини, која је
уједно и прва школа у Темнићу, односно у
варваринској општини, а затим дати осврт
на бачинску основну школу у 19. веку, све до
окупације у Првом светском рату.
I.1. Прилог о првој бачинској(темнићкој)
приватној основној школи.- Полазна основа
за овај осврт је у познатој монографији
Љубивоја Бајића, на коју се за школство
ослањао пет година касније и Топлица
Симић у својој монографији општине
Варварин, уз мало нових елемената. О првој
приватној основној школи у Бачини код
Бајића налазимо:
„За време прве владе кнеза Милоша
школе су се споро отварале. Обнављан је рад
појединих школа које су постојале за време
првог српског устанка, али је и то обнављање
ишло тако споро да ни 1826. године, није
било онолико школа колико их је било у
Карађорђевој Србији. Пошто није било
никаквог државног старања о школству,
било је и то препуштено родитељима да се
сналазе по свом нахођењу. Тиме се може
и објаснити отварање приватне основне
школе у Бачини 1820. године са 5 ученика
и приватним учитељем Димитријем
Стефановићем. Да је та приватна школа у
Бачини заиста постојала те школске 1820/21.
године, потврђују 7 писама, која је учитељ
Стефановић писао Вуку Караџићу, кнезу
Милошу и његовим сарадницима током
1821. године, а сада се налазе у Државној
архиви.“ (Бајић 1990: 27) Свих седам
писама Бајић је објавио у целини или само
прокоментарисао. (Видети прилог 1.)
Затим је дао краћу белешку о тој школи
везујући је за школе из тридесетих година:
„Није познато докле је радила та
приватна школа у Бачини и ко је наставио
рад Димитрија Стефановића. Нема је у
списку школа које је у априлу 1836. године
прегледао Петар Радовановић, професор
гимназије, који је 21. марта 1836. постављен
за ‘директора свију школа у Србији’ и
одмах после првог прегледа основних
школа поднео извештај о нађеном стању,
Јухорска чтенија
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ДУХОВНОГ ПРОСТОРА ТЕМНИЋА
о настави, ученицима и учитељима тог
времена. Може се претпоставити да те
школске године приватна основна школа у
Бачини није радила или из неких непознатих
разлога није обављен њен преглед. (Подвукао
Ђ.П.) Статистички подаци о стању школа
у Србији крајем школске 1835/36. године
сведоче о томе да су тада у јагодинском
округу постојале само три школе са
четири учитеља од којих је једна била
државна, највероватније у Јагодини и по
једна општинска и приватна у Винорачи и
Јасици.“ (Бајић 1990: 30)
У наставку се помиње друга приватна
основна школа у Темнићу с краја тридесетих
година:
„Друга школа која је отворена у
темнићском срезу као приватна установа
била је, без сумње, основна школа
у Варварину. Према документацији
којом располаже школа било је то 1839.
године. Тада је дошао за учитеља Стојан
Радосављевић, који је завршио нормалну
школу у Јагодини. Он се и 35 година раније –
1804. године, од Ђурђевдана до Митровдана,
задржавао у Варварину, учећи писмености
децу појединих родитеља. Напустивши
Варварин због ‘ногобоље’ вратио се у своје
родно место Јагодину. Кад је чуо 1839.
године да се по окрузима заводе такозване
среске школе, поднео је Попечитељству
просвешченија молбу да га постави за
учитеља у Варварину, молба му је позитивно
решена и он се означене године нашао на
учитељској дужности приватне школе у
Варварину. Није познато колико је година
остао на тој дужности. Зна се, међутим, да
је школа постала државна школске 1845/46.
године.“ (Бајић 1990: 30-31) Симић је у својој
монографи са овим подацима углавном
сагласан.
Овај цитат нас информише о две
значајне чињенице. Према опису који је иза
себе оставио први варварински учитељ из
1804. није јасно да ли је то био рад са групом
деце или са поједином децом, те вероватно
због тог ова „школа“ се и не бележи као прва
школа у Темнићу. Ја сам пре пар година указао
на то питање у приказу текста историчара
Нинослава Станојловића о школама у
Јагодинској нахији за време Карађорђа, те га
и даље сматрам отвореним. С друге стране, у
овом Бајићевом одломку налазимо повод за
један други темнићки школски јубилеј, 175.
година од стварања прве државне основне
школе (1845). То је значајан датум јер од
Јухорска чтенија
73
тада и у Темнићу почиње брига Кнежевине
Србије о образовању деце у нашој околини,
односно у Темнићу.
Намерно сам дао сва три цитата да се
види са које сам позиције у овом прилогу
стартовало. Бајић и Симић знају само за
годину дана рада бачинске приватне школе
и за њеног учитеља. Код њих је у неку руку
подељено мишљење о варваринској школи
из Карађорђевог времена. Оно што сам
у међувремену сазнао, јесте име једног
од оних првих пет бачинских ученика.
Име му је Анђелко. Био је касније један од
информатора академику Панти Срећковићу
за студију о Николи Мандрди.1.У Ауто-
биографији Милована Спасића, за коју
сам већ дуго знао из цитиране литературе,
а која је 2018. године објављена у целини,
сазнајемо за приватну бачинску школу два
нова податка. Знамо за још једног бачинског
учитеља и још једног од бачинских ученика.
Учитељ је Димитрије Протић а ученик сам
писац аутобиографије, Милован Спасић.
Наиме, његов отац, рековачки сеоски
кнез Иван Спасић, буљубаша из српских
устанака, ангажовао је овог учитеља да
учи писмености његова два сина, братанца
и још неколико рековачких дечака. Он
је ту остао две „школске“ године (1924-
1926), када је одлучио да оде за учитеља у
Бачини. Рековачки кнез је желео да му овај
млађи син, пошто је, за разлику од старијег,
био заинтересован за учење, настави са
1 Кнез Милош је послао у Пајковац по Мандрду
двојицу својих људи, да га доведу код њега у
Крагујевац. Пошто је Мандрда пружио отпор,
дошло је до оружаног сукоба, један Милошев
човек је страдао, други је успео да побегне и да низ
Каленићку реку дође до Бачине и ту закуца на врата
Милошевог конака, где је становао тај ђак (Анђелко)
код Милошевог писара и где је највероватније била та
прва школа. Ево тог одломка о авантури Милошевог
момка Матијаша: „Матијаш устане, помрчином се
провуче да га нико не спази, па низ реку, где водом,
где шипрагом и стигне пред зору у Бачину, сав мокар,
изгребен и крвав и почне лупати у врата на кући ћате
Радована, ондашњег емина кнеза Милоша:
Ја сам тада, приповеда Анђелко, као дете, учио
књигу код неког „швабе“ (учитеља из прека – Србина)
у кући Радовановој. На ту лупњаву, Радован ми рече:
Анђелко отвори врата. Ја, вели Анђелко, притарнем
ватру, те плане, отворим врата, те кад Матијаш уђе,
ја од страха вриснем, јер угледах човека: коса му
разбарушена, а он сав разбарушен, крвав. Радован га
запита, од куда иде и шта му се то десило? Кад ти он
завапи: Ако за бога знате, дајте ми ракије да повратим
душу. Алба, жена Радованова, донесе ракије, и пошто
је две три чаше попио и душу повратио, он је испричао
све онако, како је већ казато. (Срећковић 1884: 338-
339)
74
учењем и послао га у Бачину. Сместио га је
код Миловановог ујака Марјана, пошто је
Милованова мајка била одавде. Милован је
остао ту само једну школску годину, па се
вратио у Рековац, пошто је тамо саграђена
„кућа коју су поклонили учитељу“, што би
се могло протумачити, да је тамо саграђена
школска зграда. Вероватно је то и био
проблем због кога је претходни учитељ
напустио Рековац. Ако је то био разлог,
онда се може претпоставити да су раније
у Бачини били повољнији материјални
услови у односу на Рековац, а то значи да
су имали обезбеђену просторију у којој ће
се обављати настава. У огромној већини
таквих приватних сеоских школа, радило се
по приватним кућама, „амбулантно“, како
Спасић каже, селили су се, дакле, од куће до
куће.
Мислим да је добро да као илустрацију
овде наведем извод из поменуте
аутобиографије, пошто она одражава
просветне прилике и начин школског
рада онога времена по селима, а у многоме
употпуњава информације које је у својим
писмима оставио први бачински учитељ,
која су и у прилогу овог мог текста:
„Ја сам рођен 1818. год. на Беле покладе.
Мој отац желећи, да му које дете учи књигу,
нађе учитеља, после угушења Ђакове буне
1824. год. у лицу неког Димитрија Протића
из Срема и у договору са неколико сељана
погоди га. Куће за школу није било, него се
учитељ са ученицима селио сваке недеље
из куће у кућу оних родитеља чија су деца
ученици били. Родитељи ученика хранили
су учитеља, док је школа у чијој кући била.
Осим тога давали су учитељу по један
цванцик месечно од ученика. Соба није било
(осим код мог оца) гди би се деца учила, него
би поседала у кући око ватре кад је хладно и
рђаво време, а кад је лепо и топло под какво
дрво у хладовини. (...)
Књига нарочитих није било. За први
почетак учења набављани су буквари,
московски и будимски, но учитељ је говорио,
да су бољи будимски, па су родитељи
ученика морали тражити и набављати
будимске. Осим ове књижице из које кад су
научили читати, узимали часловац и за тим
псалтир. Поред читања, учили смо писати,
рачунати и молитве на словенском и грчком
језику. Једном речју све што је учитељ знао
и умео, учио је ученике. И тако после три
четири године добри ученици знали су
скоро онолико колико и учитељ.
Ђорђе Петковић
Хартију и оловке набављали су
родитељи у варошима, а ове оловке
прављене су и од куршума. Кад смо учили
писати и рачунати, метнемо артију на какву
даску, софру или лопар. За креду и таблу
нисмо знали. Мастило је прављено кувањем
жездикове коре и галице, а писали смо
гусчим пером.“ (Гајић Петровић 2018: 110-
111)
Овим је рашчишћено оно што се зна о
првој бачинској приватној основној школи,
али остаје отворено, па и контраверзно
питање, да ли је она заиста била прва
приватној школи у Темнићу. Бајић је то
питање на индиректан начин поставио,
када говори о првој школи у Варварину.
Наиме, када је Стојан Радосављевић
1839. године тражио да дође у Варварин
за учитеља, навео је да се 35 година
раније, што значи у време Првог српског
устанка, „задржавао у Варварину“ и учио
писмености децу појединих родитеља.
Када је Нинослав Станојловић недавно
објавио свој текст о школама у Јагодинском
округу из Карађорђевог времена, ја сам
га у једном свом прилогу коментарисао
и ставио му примедбу што се и овом
варваринском школом није позабавио, није
ту опаску учитеља Стојана Радосављевића
ни регистровао, једноставно је игнорисао.
Када смо се после тога чули, он ми је
рекао да је та опаска неозбиљна и потпуно
неутемељена, да би се узела у обзир за
историографско разматрање. Ја, напротив,
не само из неког локалпатриотизма но из
потребе да се сачува историјска истина,
сматрам да је Радосављевићева „школа“ из
Карађорђевог времена била могућа. Као
аргументе за то могу навести: прво, у то
време ражањски кнез је имао за свог сина
и пасторка, вероватно и још за неко дете,
ангажованог учитеља; друго, где су се, ако
не код Радосављевића, описменила деца,
будући чиновници Милошеве Србије, син
кнеза Јевте, потоњи писар код Милете
Радојковића са богатом чиновничком
каријером, као и Петар Радојковић, син
Милетин. Школа је могла радити у Обрежу
или Катуну, колико и у Варварину, а да се у
учитељевој молби он помиње симболично,
пошто је нешто раније у њега пресељено
седиште среза, пре тога је било у Бачини.
Значи, морало би неко озбиљније перо од
мога да се тим питањем позабави и ситуира
га у темнићкој историографији. За сада
остаје, како је већ писано раније, уз ове нове
Јухорска чтенија
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ДУХОВНОГ ПРОСТОРА ТЕМНИЋА
моменте, о бачинској школи. До 1839. нема
других података о овој приватној школи у
Темнићу, што значи да за тим треба даље
трагати. Ја сам само почетно време код
школе у Бачини померио за пет година, јер
је школа сигурно радила „школске“ 1926/27.
године, када јој је учитељ био Димитрије
Протић а ученик Милован Спасић.
Утемељење континуираног школства у
Темнићу имамо 1840. године, када је основана
основна школа у Бачини, без обзира да
ли ћемо је сврстати међу општинске или
државне, пошто се поменута два аутора у
вези са тим разликују. Разликују се и у вези
са тим да ли је и Варварин тада или коју
годину касније добио основну школу са
државним финансирањем.
I.2. Мрежа темнићких основних школа
после 1857/58. године.- Оно што је Љубивоје
Бајић у својој монографији о варваринском
школству забележио као основношколску
мрежу у 19. веку, заслужује да се шире
прокоментарише, али ја ћу то учинити
само из угла поменутог јубилеја, односно
сагледаћу овом приликом првенствено
позицију основне школе у Бачини. Но,
најпре, да не би било забуне, наводим цитат
како је школска мрежа описана код Бајића:
„Дванаест година доцније у мрежи
школа школске 1857/58. године, последње за
време уставобранитељског режима, отвара
се и школа у Обрежу. Следи затим отварање
и других општинских основних школа на
овом подручју: 1861. године у Маскару,
1863. у Доњем Крчину, 1879. у Горњем
Катуну, одвајањем од школе у Варварину и у
Избеници, одвајањем од школе у Обрежу. Од
27 мушких основних школа у јагодинском
округу школске 1879/80. године (женска
основна школа је била само у Јагодини) седам
основних школа се налазило на подручју
темнићског среза: у Бачини, Варварину,
Доњем Крчину, Избеници, Доњем Катуну,
Маскару и Обрежу. До краја 19. века
отворене су још две државне, односно
општинске основне школе: у Бошњану 1887.
и Залоговцу 1895. године. Отуда су школску
мрежу ондашњег темнићског среза школске
1899/900. године чиниле ових девет школа:
у Бачини, Бошњану, Варварину, Доњем
Крчину, Залоговцу, Избеници, Горњем
Катуну, Маскару и Обрежу. Припадале су
моравском округу са седиштем у Ћуприји.“
(Бајић 1990: 31)
На овај текст, већ на први поглед,
могу се ставити две замерке, од којих
Јухорска чтенија
75
је једна принципијелне природе, док је
друга одраз непознавања историјско-
географске ситуације на територији о којој
је реч. Темнићском срезу су у том вемену,
19. веку, припадала села Својново, Поточац
и Рашевица. Друго, у међувремену су нека
темнићска села припојена Крушевцу и
Трстенику. Те чињенице нису осветљене,
што је учињено у духу наслова монографије,
што значи полази се од 1990. године, када
је та територија општина Варварин, за коју
се монографија пише. Употреба термина
Темнића морала је у том светлу, ради
читалаца, да буде боље разјашњена, јер
Темнић у времену о којем је реч у монографији
и Темнић као општина Варварин, у време
писања монографије, нису исто, не поклапају
се. Друго питање је везано за помињање
Горњег Катуна и Доњег Катуна. У 19. веку
не постоје два насеља, постоји само село
Катун, које се налази с леве стране Велике
Мораве. На размеђи векова, 19. и 20, дошло
је до промене речног тока, односно Велика
Морава је пресекла атар села Катуна, тако да
су се потом формирала два насеља. На то му
је скренута пажња у једном надзорничком
документу који је у својој књизи цитирао,
али он на то није обратио пажњу. Наиме,
Јанићије Поповић, професор крушевачке
ниже гимназије, у својству школског
надзорника за округ јагодински 1884. године
у свом Извештају Министарству просвете о
школским зградама темнићског среза које
су коришћене те школске године за наставу,
изјавио је следеће:
„Бачинска, варваринска, д. крчинска
и обрешка школа имају својих зграда, које
су прављене нарочито за школе. Између
свију тих зграда само је у Бачини од тврде
грађе. Својом висином, бројем одељења
и раздвојеним станом за учитеља од
учионица доста одговарају правилима о
грађењу школских зграда само бачинска и д.
крчинска.
Варварину ће скоро требати нова
школска зграда, јер ове две данашње ниске
су и мале за овај број ђака, што га ова школа
добија. Добро би било кад би тамошња
школска општина (за сад Варварин и Катун)
по мњењу неких грађана својих подигли себи
нову зграду за школу, а ове данашње нека
узме Варварин за општинску судницу. До
пре 3 до 4 године – тако ми се чини и Катун
је имао своју школу. У тој школи је нешто
књига и учила и то све сад лежи без употребе,
добро би се учинило, кад би се наредило да
76
се те ствари пренесу у варваринску школу,
која је данас и катунска.“ (Бајић 1990: 34)
Из овога је јасно, да је постојала
катунска школа, па је из неких разлога,
вероватно због неадекватних просторија,
спојена са школом у Варварину. У сваком
случају, не помињу се два Катуна, пошто их
у то време није ни било. С друге стране, овај
надзорнички извештај истиче у први план
бачинску школску зграду, што подржава
став да је најсолиднија свест код грађана о
потреби образовања деце била у Бачини.
Међутим, уз поменуто, сам Бајић
је отворио, додуше у фусноти уз прву
реченицу раније цитираног текста, и једно
крупно питање у вези са школством у
Темнићу. То питање се односи на тамно
време настало у ратним страхотама када
је у школама уништавана документација,
па су тако нестали трагови школа које
су, ја слободно могу да кажем са великом
вероватноћом, постојале и пре школске
1857/58. године. За једну знам сигурно
(бачинску), пошто располажем са извесном
грађом, за другу (обрешку) са вероватноћом
која произилази из ових Бајићевих података.
Бајић појашњава како је дошао до податка о
настанку школе у Обрежу за баш ту годину:
„Прегледајући постојећу документацију
о школству темнићског среза у јагодинском
и моравском округу током 19. века у Архиву
Србије у Београду, аутор ове монографије
је наишао на први поуздан податак да је
школа у Обрежу отворена 1857. године са
првим учитељем Павлом Поповићем. То
је потврдила и студија Срећка Ћунковића
Школство и просвета у Србији у XIX веку,
по којој је школске 1857/58. године међу 15
школа са 561 учеником и 17 учитеља, поред
школа у Бачини и Варварину, први пут се
појављује и школа у Обрежу.“ (Бајић 1990:
1931)
Већ из овога је јасно, да је школа у
Бачини постојала и раније, јер се школске
1857/58. године, појављује у друштву са
варваринском.
Бајић је у тој фусноти фактички отворио
дилему у вези са временом оснивања
основне школе у Обрежу, јер је имао пред
собом чланак из локалног листа Темнић (‘У
Обрежу радно и свечано прослављен дан
школе’) од 25. априла 1986. године, у којем
је писало:
„После Милошевог закона од 1820.
године, десет година касније – 1830. основана
је школа у Обрежу. У то време председник
Ђорђе Петковић
општине у Обрежу био је Алекса Душкић
чијим се залагањем у старој згради општине
формиране четири учионице и два стана за
учитеља. Први учитељи су Стојан Вукићевић
из Опарића и Ђока Тодоровић из Параћина.
Одељења су бројала по 40 ученика, а женске
је деце било врло мало.“ ( Бајић 1990: 31)
Без обзира што се овај чланак не може
примити без дубље анализе и провера,
посебно без укрштања са другим подацима,
добро је што је овим убацивањем у
монографију, макар и дискретно, у фусноти,
пошто се тиме указује на народно памћење:
Школа је постојала и раније! Са пуно
разумевања, Бајић је цитирао и летописца
школе из 20. века који је на првој страници
школског летописа записао: „Окупаторске
власти, за време I светског рата спалиле
су целокупну школску архиву. Из архиве
после светског рата на овамо, нису могли
да се узму никакви подаци о постанку старе
школске зграде, нити постоји докуменат о
отварању прве школе у Обрежу и са колико
одељења.“ (Бајић 1990: 31)
У наставку своје монографије, у одељку
„Школски намештај и школска учила“, Бајић
равноправно третира школе у Бачини и
Варварину у првој половини 19. века, мада је
о њима, као што је напред речено, имао за то
време, само податке о настанку првих школа
у тим местима (писма првог бачинског
учитеља и уваженој молби учитеља за школу
у Варварину):
„Озбиљну тешкоћу у раду основних
школа у Бачини и Варварину до средине 19.
века причињавала је оскудица у школским
књигама. До 1838. године као прва књига
из које су се ученици учили писмености
био је ‘Буквар ради серпскога јуношества’
у преводу Димитрија Исаиловића, про-
фесора и уредника Српских новина. После
објављивања Српског буквара од Петра
Радовановића, првог директора свих школа
у Србији и буквара Глигорија Зорића,
другог директора школа са насловом Мали
учитељ, био је забрањен немачки буквар.
Истовремено је школама препоручена Мала
читанчица за I и II разред од Димитрија
Исаиловића. Радовановићев буквар кори-
шћен је у варваринским школама све до 1869.
године. Да ублажи тешкоће у недостатку
уџбеника Попечитељство просвешченија
донело је 25. новембра 1849. године Закон
о школској комисији, изабрало чланове те
комисије и ставило јој је у задатак да изради
уџбенике за школе. Комисија је за годину
Јухорска чтенија
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ДУХОВНОГ ПРОСТОРА ТЕМНИЋА
дана израдила те уџбенике и већ средином
19. века, односно 1850. године и ученицима
варваринских школа, односно Школе у
Бачини и Школе у Варварину, а потом
и Школе у Обрежу и другим пружена је
могућност да набаве не само ‘Србски буквар’,
већ и ‘Свештену историју и катихизис’ од
архимандрита Гаврила, ‘Србску историју’ од
Љубомира Ненадовића, ‘Србску граматику’
од К. Цукића, ‘Земљопис Србије и Турске’ од
Ј. Гавриловића, ‘Писмена сочиненија“ од К.
Бранковића, Прву читанку, Другу читанку
и Рачуницу од Ф. Христића. Излазак
тих уџбеника из штампе Вук Караџић је
пропратио речима: За мале школе штампане
су којекаке школске књиге, али су међу
њима часловац и псалтир још најглавније.
Очигледно Вук је био незадовољан тим
првим школским уџбеницима због тога што
су били штампани старим правописом.“
(Бајић 1990:35-36)
Бајић за период од 1850. до 1871. што се
уџбеника тиче, не бележи њихове принове,
већ нешто касније само констатује: „До 17.
септембра 1871. године све основне школе које
су тада постојале на садањем варваринском
подручју: бачинска, варваринска, обрешка,
маскарска и доњокрчинска радиле су по
наставном плану и програм из 1850. године,
који је носио назив ‘Расположење предмета
који се у основним училиштима предају
по разредима и полгодијима’. Тада је донет
нови наставни план ...“ (Бајић 1990: 39) Тај
нови план је, дакле, донет три године после
увођења у државну, па и школску, употребу
Вукова реформисана ћирилица (1868).
Пошто ја поседујем један од уџбеника
из тог времена („Трећа ЧИТАНКА за
четврти разред основних српских школа“)
из 1855. године, па ћу укратко изложити
њен садржај. Поред већ датих података, на
поткорици наалазимо и следеће податке:
уџбеник је прегледала и одобрила школска
комисија, цена му је 4 гроша, а штампан је
у Београду у Књигопечатњи Књажества
Србие. Наравно, превуковском ћирилицом.
Ево прегледа њеног садржаја, по ономе како
сам ја прочитао насловне одреднице:
I. ПОБОЖНА РАЗМИШЉАЊА. (3-17)
а) Јутарње мисли. (3-5)
б) Шта жели добро срце својим
ближњима. (6-8)
в) Бог је свуда и на сваком месту. (9-14)
г) Утешитељно мишљење о смрти. (14-
17)
II. О ЧОВЕКУ. ДУХОВНО И ТЕЛЕСНО
Јухорска чтенија
77
ВАСПИТАЊЕ. (17-40)
III. ИЗАБРАНЕ ПОУЧНЕ ПОСЛО-
ВИЦЕ СРБСКЕ СА ПОУЧНИМ ИЗЈА-
ШЊЕЊЕМ. (40-45)
IV. ЖИВОТОПИСИ СЛАВНИХ ЉУ-
ДИ. (45-75)
а) Стефан Немања, први краљ србски.
(45-48)
б) Свети Сава, први Архиепископ
Србски. (48-52)
в) Јован Рајић, Архимандрит. (52-57)
г) Доситеј Обрадовић, списатељ србски.
(57-61)
д) Глигорије Терлајић. (61-66)
е) Атанасије Стојковић. (66-68)
ж) Лукиан Мушицки, Епископ. (68-73)
з) Милош Стоићевић, војвода Поце-
рски. (73-75)
V. ИЗВОД ИЗ ПОВЕСНИЦЕ СЛОВЕ-
НСКИХ НАРОДА. (75-103)
а) Кратка поука о Словенским
народима. (75-103)
VI. НАРОДНЕ ПЕСМЕ. (103-112)
а) Шта да чини, ко мисли божји бити.
(103-104)
б) Пред Богом ћемо сви једнаки бити.
(104)
в) Љуба богатога Гавана. (104-107)
г) Маргита девојка и Рајко војвода.
(108-112)
VII. О ЗЕМЉОДЕЛСТВУ И БАШТОВА-
НСТВУ. (113-148)
УВОД (113—116)
А. О обделавању земље или ратарству.
(116-133)
1) О земљи и њеном побољшавању.
(118)
2) О гнојењу или ђубрењу поља. (119-
120)
3) О земљоделскоме послу. (120-121)
4) О орању. (121-122)
5) О усевима. (122-127)
6) О жетви и вршидби. (127-128)
7) О ливадама и о сену. (128-130)
8) О домаћим животињама. (130-133)
9) Још нека правила за земљоделце.
(133)
Б. О баштованству и воћарству. (134-
148)
1) О подели баште. (134-135)
2) О семењу и пресађивању. (135-136)
3) О разним баштенским биљкама.
(136-139)
4) О воћкама и виновој лози. (139-142)
В. О свилобубама и пчелама. (142-148)
VIII. О РАЗЛИЧИТИМ ЗАНАТИМА И
78
УМЕЋИМА. (149-177)
О добитку природних производа. 150-
153)
О прерађеним и облагорођеним приро-
дним производима. (153)
О занатима и умећима у разним људс-
ким областима. (153-161)
О занатима и умећима у вези са одева-
њем човека. (161-167)
О занатима и умећима у грађењу домо-
ва и стана. (167-171)
О занатима и умећима у вези са посу-
ђем, оруђем и угодности. (171-177)
О КОВОВИМА (РУДАМА), КАКО СЕ
НАЛАЗЕ У ЗЕМЉИ И КАКО СЕ ВАДЕ.
(177-184?)
Имајући ово у виду, ја сам се осећао јако
почаствованим што сам у плевњи Драгог
Јовановића у Бачини пронашао извесну
документацију о бачинској основној школи
о којој је овде реч. Она се пред Први светски
рат нашла у једној старој казаници његовог
стрица, учитеља Чедомира М. Јовановића.
Између два светска рата, нико се за њу
није интересовао, осим што је Чедомир
ту убацивао старе књиге и новине. Када
је казаницу преузео, Драги није сав тај
материјал бацио, пошто је казаница, која
је у међувремену прокишњавала, морала
да се руши, већ је ручним колицима
пребачена у плевњу. Временом су одатле
однете све вредне књиге, остали су
делови књига, старе новине и школски
документи. Истина, не само што је све то
било у расутом стању, већ и са озбиљним
оштећењима од влаге и штакора. Пошто је
нуђена архивама у Јагодини и Крушевцу,
потом и школи у Бачини, те нико није хтео
да је узме, нарочито због могуће заразе у
вези са очигледним присуством штакора,
ја сам је „трампом“ преузео и нешто од ње
публиковао у јагодинским „Коренима“ и
крушевачким „Расинским аналима“, нешто
сам а нешто у коауторству са др Предрагом
Јашовићем..
По тој документацији, школа у Бачи-
ни континуирано постоји од средине
шездесетих година, али то не значи да није
постојала и раније. Напротив, уверен сам да
је и обрешка школа постојала од раније, али
од када, то треба за обе истраживати и даље,
како сам напред већ нагласио.
II. Стогодишњица Темнићке библио-
теке и читаонице у Бачини (1919 –
2019).- Ја сам се са активностима око
организовања Темнићске библиотеке и
Ђорђе Петковић
читаонице у Бачини упознао када сам на
размеђи векова, 20. и 21. дошао до копије
дневника Др Драгића М. Јоксимовића,
чији се оригинал налази у Рукописном
одељењу Матице Српске у Новом Саду.
Приредио сам га и објавио као књигу под
насловом „Дневник младог демократе
(1919-1920)“. Промовисана је у Бачини, на
његов рођендан, 18. јула 2002. године и то
је почетни дан манифестације са његовим
именом, која је ове године (2020.) одржана
по 19. пут. Окупљају се иаториографи,
публицисти, истраживачи прошлости
Темнића и околине и представљају јавности
оно што су објавили у међувремену. Све
у духу концепције његовог „Темнићског
зборника“ (1932, 1934, 1936). За непуне две
деценије овог века објављено је о територији
бившег Моравског округа, Темнићу и
Бачини, више него у два века модерне
Србије. Томе је допринела и месијанска
улога Драгићевих активистичких подухвата,
у првом реду Темнићка библиотека и
читаоница и поменути зборник. Цитираћу
признање Топлице Симића на ту тему (по
сећању): „Када сам ја из Обрежа био једини
у Београду на студијама, из Бачине их је
било више од десетак. А Обреж и Бачина
се по величини и броју становника, што
значи и економски, битно не разликују!“
Између два рата, Бачина се одликовала
по великом броју интелектуалаца који су
живели широм ондашње Југославије као
војна лица и чиновници, највише је било
правника и официра. Мене је он освојио
својим визијама које је остваривао, од којих
су две поменуте, уз Удружење Мораваца у
Београду. Ево шта сам ја написао у вези са
Темнићском библиотеком и читаоницом
у Бачини у свом предговору Драгићевом
Дневнику:
„ О раду Темнићске библиотеке нисам
успео да сазнам много више од онога што се
већ налази у Дневнику. Била је најпре у кући
Милије Миловановића, политичког првака
и сенатора из Бачине, а касније, изгледа,
у некој од зграда породице Јоксимовић. У
прве две године њеног постојања, Драгић
је, као њен идејни творац и нека врста
патрона, прикупио огроман број књига,
часописа и новина (куповином, претплатом
и поклонима), тако да се само може
претпоставити каквим је књижним благом
она располагала пред рат, односно са чим је
из рата изашла.
Из Дневника се види замисао њеног
Јухорска чтенија
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ДУХОВНОГ ПРОСТОРА ТЕМНИЋА
оснивача да је временом претвори у
неку врсту народног универзитета, те по
том основу она је у његовом Дневнику
централна тема којој се у њему стално враћа.
Завршила је, нажалост, као и њен оснивач.
Колико сам успео да сазнам, најпре је била
„идеолошки очишћена“ од литературе која
се није уклапала у културно-просветне
циљеве нове власти. Затим је, пошто је њен
оснивач осуђен на робију и конфискована
му је имовина, библиотека делом уништена,
пошто је извесно време била избачена на
отворени простор (или само њен део),
односно негде однета. Вероватно је део тих
књига био укључен у школску библиотеку
или сеоску књижницу и читаоницу која
је у селу била формирана. Моји први
саговорници на ову тему, како мештани,
тако и они који су из Бачине отишли, па
и они који су радили на библиотечким
пословима у Бачини и Варварину, нису
могли у томе много да ми помогну. Питам,
примера ради, једног старину у селу да ли
се сећа Драгићеве библиотеке и има ли сада
књига са његовим печатом код неког, а он
одговара: ‘Какав печат. Одмах је цепан лист
са печатом, чим би неко узео књигу. Бабе су
после увијале бомбоне за гробље са хартијом
од њих. Не верујем да их више има.’ Многи
корисници је се и сада сећају, али о њеној
даљој судбини после рата мало знају.
Па ипак, постепено су почела да се
шире и уобличавају сазнања о томе да су
постојале у Бачини две библиотеке, лична
библиотека Драгића М. Јоксимовића и
Темнићска библиотека и читаоница. Прву
је Драгић М. Јоксимовић формирао још као
гимназијалац у Крушевцу. У варваринској
Библиотеци, међу старим и ретким књигама,
нађено је седам књига које су припадале
овој библиотеци, захваљујући информацији
једног од саговорника. Успео сам да дођем
само до две књиге и две брошуре које
су припадале Темнићској библиотеци и
читаоници у Бачини али истраживања
треба наставити. Очигледно је да има још, и
то не мало, књига из ових библиотека, како
у самој Бачини, тако и ван ње.“
У фуснотама сам навео два коментара у
вези са напред реченим:
1) Драгослав М. Јовичић (1927),
земљорадник из Бачине, показао ми је
на увид Правила Темнићске библиотеке
и читаонице и Статут Демократског
студентског клуба у Београду, чији је аутор
био Драгић М. Јоксимовић. Уз Дневник сам
Јухорска чтенија
79
приложио копију поткорице књиге Живот
Срба сељака од М. Ђ. Милићевића, одакле
се види да је књига била и код Драгише
Јоваџића, па тек онда код Јовичића.
2) Момчило Ж. Јоксимовић, продавац
старих књига из Крушевца, пореклом из
исте бачинске фамилије, рекао ми је да
је својевремено имао у поседу десетак
књига из приватне библиотеке Драгића
М. Јоксимовића, и да их је поклонио
поч. професору Слободану Јовановићу,
тадашњем председнику СО Крушевац.
У прилогу Дневнику, дао сам снимак
позивнице за забаву са игранком коју је
организовала Темнићска библиотека и
читаоница другог дана Божића, 8. јануара
1927. године, коју сам нашао у заоставштини
Ч. Јовановића из Бачине.
Да би се стекла што потпунија слика о
времену настанка и ентузијазму са којим је
Драгић Јоксимовић приступио том послу,
какву је визију о њеној улози имао, издвојио
сам из његовог Дневника све оно што је
тамо регистровао, пошто ми се чини да се
тако може стећи најбољи утисак о стварању
Темнићске библиотеке и читаонице у
Бачини. (Прилог бр.2)
III. Четврт века Културолошког
пројекта „Јухорско око“, чије је с(р)
едиште у Својнову.- Покушаћемо да
представимо основне елементе програма
који се у Подјухорју, па и шире, остварује
пуних четврт века (1995-2020.), под називом
Културолошки пројекат „Јухорско око“.
Идеја је настала на промоцији завичајних
књига Ђорђа Петковића: „Поточник“ (1994),
„Црна уздарја“ (1995) 21. маја 1995. у ОШ
„Вук Караџић“ у Поточцу, родном месту
аутора, када су се он и његови пријатељи
(Топлица Симић и Никодије Спасић)
договорили о покретању културолошког
пројекта који ће се остваривати у свих
пет подјухорских општина (Варварин,
Рековац, Јагодина, Ћуприја и Параћин).
Придружили су им се одмах затим Борислав
Радосављевић и Бративоје Марковић,
тако да је свака општина имала свог
координатора а Петковић се прихватио
опште координације међуопштинских
активности. Свако је узео на себе да у
својој општини организује активности и
покреће акције на плану културе, с тим да
му се остали у томе прикључују и помажу.
Уобличени папир са програмом је два
месеца касније презентиран јавности
у новопокренутом двоброју часописа
80
„Саборник“. Он је садржао пет тачака:
Јухорска посела, Књижевна колонија,
Одзиви Јухору и Морави, Издавачка
делатност и Награда „Јухорско око“. За с(р)
едиште је одабран Манастир Светог Николе
у Својнову, где је установљена Књижевна
колонија. Иницијатори су иза себе имали
од државе прокламовану Годину културе у
Србији. (Прилог 3.)
Почетне активности су касније ширене
новим садржајима, активности су се одвијале
и у суседним општинама (Крушевац,
Ћићевац, Ражањ, Алексинац, Баточина,
Лапово), тако да је поменута територија као
духовни простор постала препознатљива у
целој земљи. Први велики изазов Пројекат
је имао на размеђи векова, приликом
петооктобарских политичким промена у
земљи, пошто му се успешно прилагодио,
како обогаћивањем програма, без обзира
на разноразне рестрикције. Током времена,
из тих активности су се повукла три од пет
координатора (Радосављевић се повукао без
образложења, Бративоје Марковић је умро, а
Топлица Симић се тешко разболео и, никон
пар година, умро 2010), али су се укључили
нови људи и са новим идејама, мењајући
му и елементе форме и елементе садржине.
Постао је незаустављив и у одређеном
тренутку је наставио да живи као духовна
творевина без посебне међуопштинске
координације. Тај тренутак је обављен у
лето 2010. године у Ивковачком Прњавору,
на једној од сесија колоније (тада путујуће),
када је Никодије Спасић (коодинатор за
Јагодину) затражио од Ђорђа Петковића
(главног координатора) да више не
инсистира на било каквој међуопштинској
сарадњи већ да све то буде до краја слободно
изражена воља. Тада је већ наступила
сасвим нова генерација културних
посленика инфицирана духовном идејом
“Јухорског ока” али и са доста израженијим
локалпатриотским тенденцијама.
Од почетних пет пројектованих
активности, три су се показале највиталнијим
и оствариване су континуирано, нису
мењале називе, дограђиване су садржајно.
Две су непосредно везане за Својново
(Књижевна колонија и „Саборник“, као
симбол издавачке активности) и једна која
је у рукама бившег главног координстора
(награде „Јухорско око“). Књижевну
колонију је преузело Друштво за културу
„Логос“ из Својнова, проширујући је
Ликовном колонијом и историографским
Ђорђе Петковић
скуповима, реализованим у новопокренутој
едицији „Јухорски запис“, чија су се издања
већ појавила у јавности. Њима помаже др
Предраг Јашовић, када је у питању Књижевна
колонија и уређивање „Саборника“ а
историчар мр Небојша Ђокић стара се о
научним скуповима и историографским
публикацијама.
Од новопокренутих активности са
континуираним трајањем које се могу
сматрати иницијалним тековинама
„Јухорског ока“, могу се поменути: Дани
Јанка Брашића у Опарићу, Поетска
позорница плус у Ћуприји, Светосавски
песнички маратон у Параћину, „Поезија
СРБ“ у Крушевцу, Дан др Драгића Јо-
ксимовића у Бачини, Књижевни сусрети
„Топличин шешир“ у Обрежу и др.
Не постоји прецизна евиденција о
оствареним активностима. Међутим, зна
се да су одређене активности оствариване
континуирано. Само у оквиру три едиције
„Јухорског ока“ („Друштво живих песника“,
„С мога пера“ и “Темнићски зборник”)
објављено је око 300 књига и стотинак
песничких плакета. Обновљен је „Темнићски
зборник“ са пет годишњака. У ражањском
Пардику је излазио лист „Завичајац“ (седам
бројева).
Темнић (Варварин са деловима који
су сада код других општина, параћинска
прекоморавска села, на пример) је имао
најдинамичнији културни живот, управо
захваљујући „Јухорском оку“. Полазећи од
хиљадугодишњице забележеног писаног
ћириличног трага на овом простору
(Темнићки натпис), прошле и ове године,
остварују се као темнићки јубиларни
континуитет догађаји из новије историје
овога краја, што се писмености тиче: 200
година од прве школе у Бачини (1820-
2020), 100 година Темнићке библиотеке и
читаонице у Бачини (1919-2019) и 25 година
остваривања Културолшког пројекта
“Јухорско око”, у чијим оквирима су и
јубилеји Књижевне колоније у Својнову
и часописа “Саборник”. Тим поводом је
ОШ „Свети Сава“ у Бачини додељена и
уручена Велика награда „Јухорско око“ а
читаоници из истог места Годишња награда
„ Јухорско око“ за 2019, обе из Фонда Злате
Живадиновић.
Не сумњамо да ће се покренуте
активности одвијати и по завршетку
текуће кампање на искорењивању задњих
остатака Корона вируса у нашој земљи. О
Јухорска чтенија
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ДУХОВНОГ ПРОСТОРА ТЕМНИЋА
томе сведоче уверавања које смо добили од
сарадника из Опарића, Својнова, Крушевца,
Бачине, Обрежа, Јагодине, Параћина...
Пошто смо у прилогу овог текста дали
почетни програмски папир са садржином
отвореном за доградњу а у тексту назначили
да се КП “Јухорско око” остваривао сталном
адаптацијом, овде ћемо дати само још
неколико мемоарских присећања са те
линије, по иницијалним тачкама:
1) Јухорска посела су конципирана као
својеврсни културно-уметнички караван
који би са културно-уметничким програмом
обилазио подјухорска села, сваке године
бар по једно село у свакој општини, с тим
да се обезбеди макар минимаално учешће
мештана. Почетног ентузијазма је било,
али је убрзо спласнуо. Први сусрет је био у
јагодинском подјухорском селу Главинци.
Организована је приредба у сали сеоског
Дома културе, уз разноврстан програм,
углавном деце. Сећам се да су, уз мене,
сигурно били јагодински писци Слободан
Жикић и Бајо Џаковић. Јагодински “Нови
пут” је о томе објавио кратку нотицу.
Најимпозантније “посело” имали смо у
планинском селу Секуричу (Рековац).
Обележен је јубилеј познатог левачког
хармоникаша Буђе. Он је наступио са
својим бившим и текућим ученицима. С
наше стране, у гостима су били песници.
То “посело” је и најшире одјекнуло, пошто
је читав програм снимила екипа РТС и у
више наврата га емитовала. Из рековачке
општине у сећању ми је остало “посело”
из села Драгова, када је била промовисана
збирка афоризама “Клацкалица”
јагодинског новинара Милана Пантића,
родом из овог села. Пре неко вече сам гледао
емисију РТС-а “Срце злочина”, посвећену
његовој трагичној смрти из времена наше
крваве привредне транзиције. У ћупријској
општини, гостовали смо у јовачкој школи,
уз учешће ученика, у Обрежу (Варварин)
такође. Поточац (Параћин) и Мајур
(Јагодина) имали су посебно место али
на другачији начин, о чему ће бити речи
касније.
2) Књижевна колонија у Својнову
је првобитно била конципирана са
двоструким садржајем, и као колонија и
као књижевна манифестација. Предвиђено
је било да група од 7 познатих књижевника
борави недељу дана у Својнову, с тим што
би им се свакога дана придруживали бар
исто толико чланова књижевних клубова
Јухорска чтенија
81
из подјухорских општина. Програм је
предвиђао три елемента: Отворену трибину,
на којој би наступали гости својим беседама
на какву књижевну тему, с тим што је за
почетак инсистирано на теми Литература
– судбина и(ли) избор; други сегмент се
односио на промоцију књига и часописа,
како гостију, тако домаћих писаца. На крају,
предвиђено је да се представе присутни
књижевни клубови и појединци. Као
организатор појављивали су се Књижевни
клуб “Мирко Бањевић” из Параћина и
Месна заједница Својнова са сестринством
манастира Св. Николе, као логистичком
подршком. При остваривању замишљеног,
појавили су се најпре проблеми финансијске
и организационе природе, што смо са
мештанима и општинским културним
институцијама у Параћину и Варварину у
почетку успевали да превазиђемо. Да бисмо
очували започету традицију, прихватили
смо једнодневни боравак у Својнову,
остали колонијски дани су се одвијали у
другим местима подјухорских општина. У
Варварину смо обезбедили смештај за госте,
њихов Дом културе је обезбеђивао превоз
гостију до одредишта где се садржај Колоније
одвијао. Међу гостима, из Црне горе су
долазили Ратко Делетић и Љубо Милићевић,
са Косова Голуб Јашовић, из Војводине
Марина С. Грујић и Недљко Радловић, из
Београда Радослав Војводић и Радомир
Андрић, из Ниша Славољуб Обрадовић.
Последња година таквог рада била је
2001. Топлица Симић је најпре разрешен
дужности директора Дома културе, потом
се разболео и отишао у пензију, уз такво
здравствено стање које му није омогућавало
активно учешће, тако да смо га из пажње
укључивали у жирије за награде “Јухорско
око” и код конкурска за прву књигу, који
је био један од нових садржаја Колоније.
Од почетка је за време остваривања
Колоније организован песнички маратон
(летњи). Зимски (пролећни) маратон била
је традиција коју је одржавао Књижевни
клуб “Мирко Бањевић” из Параћина.
Извесно време, Месна заједница Својнова
је тражила учешће писаца у њиховом
културном лету, тако да је и Колонија
остваривана као својеврсно клултурно лето,
али се тада престало са правим колонијским
радом, те је она то остала само по имену
а фактички је претворена у путујућу
књижевну манифестацију Тада се и највише
територијално проширила. Организована
82
је у општинама четири округа: Поморавски
(Параћин, Ћуприја, Јагодина и Рековац),
Расински (Варварин, Крушевац, Ћићевац),
Нишавски (Ражањ, Алексинац) и ко ће финансијски подржати започету
Шумадијски (Баточина, Лапово). У то време,
долази и до три значајне организационе
промене. Основано је друштво за културу
“Логос” у Својнову и преузело логистичку
подршку Колонији коју је дотле давала
Месна заједница са сестринством
Манастира. Они су покренули и ликовну
колонију, а потом и одржавање научних
скупова са зборницима. Почели су да воде
бригу и о финансирању “Саборника”. С друге
стране, организацију и медијацију Колоније
у Својнову, потом и старање о концепци и
уређивању нове серије “Саборника”, као
главни и одговорни уредник, преузео је
Предраг Јашовић, док је Ђорђе Петковић до
2010. године координирао оне активности
које су се одвијале изван Својнова. Међу
таквим активностима, остале су само још
две: Дан др Драгића Јоксимовића у Бачини
и Књижевна манифестација “Топличин
шешир” у Обрежу – Варварину, уз награде
из Фонда Злате Живадиновић.
3) Одзиви Јухору и Морави је био
литерарно-ликовни конкурс за ученике
основних школа пет подјухорских општина.
Пошто је Бранислав Ђокић Кан, наставник
ликовног васпитања у ОШ “Вук Караџић”
у Поточцу, прешао на рад у Мајур а одмах
затим у Јагодину, то је изазвало потребу
да, на основу консултација на терену,
одлучимо да школе у Мајуру и Поточцу
наизменично расписују конкурс за
ученичке радове, организују изложбе и
литерарне сусрете, а да се у “Саборнику”
објављују награђени и одабрани литерарни
радови. То је практиковано континуирано
до 2001. године, када нам је из ових школа
стављено до знања да више на томе не желе
да сарађују. То ми је речено и од стране
секретара КПЗ општине Параћин, који ме
је заменио на тој дужности, на којој сам ја
био од 1997. до политичких промена с краја
2000. године. Координатори су се договори
да се од те тачке привремено одустане,
док се не пронађу школе које би наставиле
ту активност. Потом се од тога прећутно
трајно одустало.
4) Издавачка и пропагандна
активност у почетном папиру је само
назначена као таква, при чему је именован
само “Саборник”, без ближег концепцијског
одређења ни у најширем смислу (часопис,
Ђорђе Петковић
годишњак, зборник). Почело се са
импровизованим двобројима, уз натезање
и растезање, све у нади да ће се наћи неко
иницијативу. Пролазиле су године и излазио
је захваљујући уредниковом ангажовању
у штампарији “Графопромет” у Параћину.
Касије се усталио као годишњак који прати
Књижевну колонију “Јухорско око” у
Својнову (13 бројева) и чије финансирање
обезбеђује Друштво за културу “Логос”,
уз уредништво, како је већ наглашено,
Предрага Јашовића. Када је издавачка
делатност у питању, временом су сви
подјухорски књижевни клубови почели да
се старају о издавању књига својих чланова,
самостално или у сарадњи са издавачко-
штампарским предузећима или установама
у култури. У едицијама КП “Јухорско око”
(Друштво живих песника, С мога пера
и Темнићски зборник) објављено је око
300 књига и разноврсних публикација,
које је углавном као уредник потписао
Ђорђе Петковић. Посебно ваља нагласити
покретање “Завичајца” (7 бројева), чији
је покретач и издавач било Удржење
завичајаца Пардичана (Ражањ) и нове серије
двогодишњака “Темнићског зборника” (5
бројева), с позивом на истоимени зборник
који је између два рата (1932, 1934, 1936)
покренуо, у име Удружења Мораваца у
Београду, уређивао и финансирао адвокат
др Драгић М. Јоксдимовић, пореклом из
Бачине.
Најзначајнију медијску подршку
“Јухорско око” је имало од РНЈП “Нови пут”
из Јагодине, Радио-Параћина и параћинског
општинског “Билтена”.
5) Награда “Јухорско око” је такође
претрпела концепцијску измену већ код
првог додељивања. После вишеструког
усаглашавања, координатори су се
договорили да доделе две награде, с тим
што је једна названа великом а друга
годишњом. Први добитници за 1995.
годину били су Академик Драгослав
Михаиловић, књижевник, пореклом из
Ћуприје, за укупан дотадашњи књижевни
опус, с посебним нагласком на увођење
у књижевост говора нашег краја (роман
“Петријин венац”) – велика награда и
Топлица Симић, књижевник и публициста
из Варварина за монографију “Варварин” –
годишња награда. Уз на пригодним књигама
исписану посвету са потврдом о награди,
они су добили по једну уметничку слику
Јухорска чтенија
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ДУХОВНОГ ПРОСТОРА ТЕМНИЋА
Милутина Мојсиловића, самоуког ликовног
уметника из Бошњана. Ја сам за узврат о
свом трошку морао да му штампам збирку
песама “Капље промашаја”. Уручивање
награда обављено је у Дому културе у
Варварину на посебној свечаности. Уз
Мојсиловићеву изложбу, учествовали су
и песници Подјухорја. Пре уручивања
награда, Академик Михаиловић је свечано
отворио изложбу, Топлица Симић је говорио
о значају Михаиловићевог књижевног дела
а ја о Топличиној монографији “Варварин”,
чији сам био рецензент. То је било у подне,
а после ручка, односно увече, са Акдемиком
су у Клубу Војске у Параћину пред публиком
водили разговор на актуелне књижевне теме
Миланка Бабић, ВД директора Библиотеке
“Др Вићентије Ракић”из Параћина и
Топлица Симић. Поред ових награда, на
песничким маратонима је додељивано
признање Poeta primus “Јухорског ока“,
као редовно а као ванредно појединцима
за допринос остваривању идеја за које
се залажу и остварују људи ангажовани
око КП „Јухорско око“. Нарочито смо у
награђивању постали издашни од када
нам је књижевница и сликарка Злата
Живадиновић поклонила фундус од 2000
марама и слика на свили, од чега је створен
посебан фонд са њеним именом. Она је
родом из Бачине а детињство је провела у
Добричеву код Ћуприје, основну школу је
завршила у Ћуприји а средњу меедицинску
у Крушевцу. Средином шездесетих година је
отишла у Париз, тамо се удала и живела до
своје смрти. Путовала је по свету и, пошто
се и сама аматерски бавила осликавањем
свиле, почела је разменом да ствара своју
колекцију. За време бомбардовања наше
земље у оквиру НАТО- агресије, појавила
се код нас са својим романима и збиркама
приповедака, али и са изложбама слика, с тим
што је приход од продаје слика усмеравала
деци са Косова. Знајући за наше активности,
пошто је добила годишњу награду „Јухорско
око“, она је ми је приликом једне од својих
посета изразила жељу да остави своје
мараме и слике на свили као посебан фонд.
Тада смо јој доделили Велику „Јухорско око“
и уручили је у Библиотеци „Др Вићентије
Ракић“. Након тога, наше награде су углавном
ишле из тог фонда који је у овој јубиларној
години (2020) фактички исцрпљен.
Друштво за културу „Логос“ установило је
своје награде и плакете а Књижевни клуб
„Мирко Бањевић“ своје, што чине и други
Јухорска чтенија
83
активни књижевни клубови, нарочито
на књижевним маратонима, поетским
позорницама и књижевним конкурсима, од
чега је остварена читава мрежа књижевних
догађања и награда.
Јубиларна година.-Пошто сам после
хируршких интервенција 2016. године
све мање у могућности да учествујем у
јавном животу, ја сам сам прошле, 2019.
године, организовао у Клубу за старе у
Параћину промоцију својих књижевних и
публициистичких радова, објављених те
године, и то симболично 21. маја, на дан
када је из Поточца кренула иницијатива за
Културолошки пројект „Јухорско око“. Не
случајно, пошто се наредног дана улазило
у јубиларну, 25. годину његовог трајања.
Нисам предвидео Ковид-19 али сам био
свестан своје здравствене ситуације, те
сам тада, у присуству људи из Друштва за
културу „Логос“, Књижевног клуба „Мирко
Бањевић“, као и из других средина, обећао
да ћу водити евиденцију онога што се може
назвати неким, макар и минималним,
својим резултатом у тој јубиларној години.
Користим овај текст, писан за зборник
„Јухорске зоре“, да и са тим својим
извештајем изађем пред јавност. (Прилог 4)
Уместо закључака.- Аутор је у свом
прилогу учинио покушај да духовни
простор Темнића, свој родни крај,
представи као јединствену целину, без
обзира што је један број насеља која се
налазе на југо-западу и северо-истоку
сада изван општине Варварин, која чини
најзначајнији део Темнића. Искоришћене
су две суседне године (2019, 2020) да се
обележи један јубиларни низ писмености
на овом духовном простору. Искоришћена
је хиљадугодишњица Темнићског натписа,
једног од најстаријих епиграфских
ћириличних споменика на Балкану, да се
обележе три догађаја из савремене историје
нашег народа који живи на овом простору,
у вези са писменошћу: двестагодишњица
прве школе (1820-2020), стогодишњица
прве библиотеке (1919-2019) и четврт века
Културолошког пројекта „Јухорско око“,
чије је с(р)едиште у Својнову (1995-2020).
У прилогу су разложно презентирани, како
историографски елеметни који се на ове
догађаје односе, тако и савремени моменти
који указују на континуитет стваралачког
напора овога краја у погледу духовног
богаћења. Веродостојности изложеног
84
пуно доприносе мемоарско-дневнички
записи, како из основног текста, тако и из
прилога, како о времену прошлом, тако и о
времену садашњем, све окренуто времену
будућем и генерацијама које се сада на овом
плану ангажују а убудуће ће се, верујемо,
ангажовати још и више.
ПРИЛОГ 1.
ПИСМА ПРВОГ БАЧИНСКОГ УЧИ-
ТЕЉА ДИМИТРИЈА СТЕФАНОВИЋА
Организованији облик просветног рада
у овом крају представља приватна школа
у Бачини од 1820. године, са 5-7 ученика
и учитељем Димитријем Стефановићем о
чијем раду најпоузданије судимо на основу
његових седам писама које је 1821. године
упутио из Бачине и Катуна Вуку Караџићу,
кнезу Милошу Обреновићу и Лазару
Теодоровићу. Њихов садржај износимо
према ономе како су их представили
Љубивоје Бајић и Топлица Симић у својим
монографијама, пошто их нисам нашао у
неком од критичких издања:
1. „Првим писмом од 28. јануара 1821.
године шаље Вуку Караџићу ‘у Крагујевац
или где будет’ своје ‘стихотвореније’
Отечеству и кнезу Милошу и моли га да
буде штампано. Поред осталог, у том писму
каже: ‘ако сте ради за мој жизн знати то сам
ја свакојако у школи више ђака немам само
5 за сада’. Жали се на бедно стање у коме се
налази и захваљује добром ‘брату Јови’, који
се смиловао да га прими. На писмо је ставио
свој печат.“ (Бајић 1990: 27)
2.„У другом писму послатом другог
фебруара 1821. године ‘Високородном
и Милостивом Господару и патрону
Милошу’, шаље му ‘Похвалу’ коју је написао
њему и Отечеству, па моли за ‘отеческо
милосердије’“. (Бајић 199: 27)
3. „Треће писмо упућује из Бачине, као
и претходна два, опет Вуку Караџићу, 19.
фебруара 1821. године и исказује жаљење
што му Вук не одговара. И овом приликом
му пише о својим патриотским стиховима,
тражи да му пошаље, њему и брату Јови,
Господаревом писару у Бачини новине и
забавнике, које ће они заједнички платити
или вратити. И овом приликом му се жали
да живи оскудно јер има само 4 ђака ‘по
грош на месец’ и каже да га помажу једино
‘брат Јова’, Милошев писар и кнез Милета
Ђорђе Петковић
Радојковић.“ (Бајић 1990: 27)
4. Најопширније је оно писмо које је
послато Вуку Стефановићу Караџићу, а
писано у Бачини 23. фебруара 1821. године,
које овде доносимо у целини, онако како
га је презентирао Топлица Симић у својој
монографији, пошто је она новија у односу
на Бајићеву:
Високопочитајеми господ. Вуче,
здравствујте
До данашњег дана ожидавао јесам от вас
какови нибуд овет, на послато је вами писмо
моје с закљученим песмама, које мислим
да јесте точно и примили. Узрока не знам
зашто мени ништа не пишете. Може бити
да посештеније моје с песмама вами каково
поврежденије причинило јесте, или се что
особено на мене сердите. Ако сте лажама
уши ваше отворили, јербо познајем вас да
у перу нисте тешки и да би ви мерзко било
писати. Ако се здрави находите, то молим
да мени одпишете. Сада имаде тамо људи
овдашњи који кукурузе доносу, а можете
свагде оправљати преко Јагодине на кнеза
Михаила Кујунчију. Ја сам њему сообштио
и моја писма препоручи да ми шаље, на
које се и обештао послужити. Јавите ми
јесте ли верховному господ. песму моју
прочитали, је ли њему угодна и свима вами
прочим ибо ако није јавите ми да престанем
убудушће сочињавати. Јербо ја сам већ
другу приуготовио лепшу на вечну похвалу
свима нашим верховним који се за род свој
сада труде и ако к шчастију намерајемо
дело окончају за народ онда хоћу ову песму
на свет показати и списати, а за сада нека
лежи у којем хамбару а вас молим покорно,
аки родољубца, да како ви известите се
будете да је дело шчастију приведено, ви
мени јавите да ја моју должност исполним
коју намеравам. Овај добри брат Јова, ћата
господарев, и ја желимо платити 5 гроша
од наше стране, а да нам овамо шаљете те
новине које примате у Крагујевцу. Кад ви
прочитате, а ми ћемо по прочитанију опет
натраг точно вами слати и ако сте добили
нове забавнике пошљите нам један, ми
ћемо платити, ако сте ради за мене знати
и како живим оскудно, јербо ђака само 7
имадем по грош на месец, а више иј ни бити
неће. Но да бог поможе нашему господару
Милошу и овому доброму брату који ме
је примио у дом гс. и содержава ме, него и
то не може довека чинити. Зато вас молим
покорно у овому милосердвујте мени. Ви
имате приступ код г. Милоша известите му
Јухорска чтенија
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ДУХОВНОГ ПРОСТОРА ТЕМНИЋА
о оскудности мојеј да би се смиловао и да
пише овому ћати да би ме и у будуште време
спомагао, јербо мене нема жива ако прекине
Јова ранити нас. Ах, та ја мислим да ће
време доћи да ћу и ја кадгод потражен бити
на послугу Отечеству и за овакове ствари
немојте се нигдар сумњати и устручавати
добру реч код Началства проговорити. Г.
Јови Бошковичу и његовој госпођи моје
сердечно поздравље испоручите и господин
Јећим баши многаја лета желим. Жертвујте
једно тесте артије послати и парче воска,
може бити да ћу кадгод платити.
В прочем остају са истиним високо-
почитанијем
ваш покорни слуга,
Димитрије Стефановић
У Бачини
23. фебруара 1821. год.
Писмо Димитрија Стефановића Вуку
Караџићу. (Симић 1995: 126-127)
5. А нешто касније, 12. априла 1821.
године, такође из Бачине, упућује и пето
писмо:
Високопочитајеми благодетели моји
здравствујте
Ви добро знате да никому другому не
могу писати, разве вама двојици добро и зло
моје дужан јесам благодетељем јављати, како
што сам и прежде писао да овде деце много
бити неће. Ево досад једва 12-ро, скупило се
и не верујем одсад да дојду јоште 4-ро или
5-ро. За мене је весма тешко и за моју децу
остајемо сви голи и боси и ови што иду у
школу ниједан ни паре није ми дао, само г.
Милета кнез чрез цело овде моје битије 30
гроша примио сам. Зато молим вас ради
тога и човекољубија вашего, ако икако бити
може другу службу изходатајствујете или
поне у каквој касаби, ако ли баш нема места
другога, молим вас покорно тамо ће доћи
наш кнез Милета. Имајте разговор за мене и
утвержденије за моју плату годишњу оцеком.
Он је казивао овому брату Јови, ћати, да је
кнезу рекао наш верховни књаз да мени буде
плата оцеком из општенародњаго собранија.
Зато ја на веше велико милосердије ослањам
се да би и ви са г. Милетом разговарали
се о тому. Ја чисто болујем от жалости за
што ми не пишете. Овде сам као у Сибиру
руском у заточенију. Молим по које новине
пошаљите ми на прочитаније враћаћу вам
и ако сте добили нове забавнике пошљите
ми. Ја сам приготовио стихије неке против
Јухорска чтенија
85
гњевливих, гордиг, завистних, и проч. Ако
би се ко нашао да се смилује тип да плати
кад буде све готово вами хоћу послати пак
како знате радите, а ја ћу моју должност
совершити. Молим вас за које тесте папира
и једну шипку цервени воска по овима
људима да бисте послали. Ово су бачинци.
Остају вас љубљећи.
ваш покорнејши слуга,
Дим. Стефановић
У Бачини
12. априлија 1821. год. (Симић 1995:
127)
6. Из Катуна, од кнеза Милете, 27. маја
1821. године, Димитрије упућује писмо и
непосредно књазу Милошу Обреновићу,
жалећи се на прилике у којима се нашао
служећи као учитељ у Бачини:
‘’Високо почитајеми и љубезни
господару, куме
Здравствујте на м.л.
Ја сам умножио вама досаду творити,
но ето творити знам кад видим себе и
фамилију у самом убожеству. Ја сам прежде
у Крагујевац долазио, а ви сте били дома
отишли. Ја у овој Бачини живети не могу
будући да народ неће науке а второ и по грош
на плаћају на месец. Зато дошао сам у Катун
код гос. кнеза Милета и њему моју нужду
сприобштио. Он је рад да у нахији школа
буде, али кад људи нећеду. То дајем вам на
знање да ја са знањем г. Милете одлазим у
Јагодину са фамилијом, како ћу живети;
то на вашему милосрдном великодушију
остаје. Љубезно поздравите г. и брата
Николајевича, и молим по овој прилици
отпишите ми. Сотим остају са истиним и
совершенејшим високопочитанијем
ваш кум и слуга покорни,
Д. Стефановић
У Катуну
27. маја 1821. год. (Симић 1995: 128)
ПРИЛОГ БР. 2.
ИЗВОДИ ИЗ „ДНЕВНИКА МЛАДОГ
ДЕМОКРАТЕ“ Д. М. ЈОКСИМОВИЋА О
ОСНИВАЊУ ТЕМНИЋКЕ БИБЛИОТЕКЕ
И ЧИТАОНИЦЕ
23.03. 1919.: „Чеда био у Варварину,
па смо увече заједно за Бачину. Изнео сам
му моје идеје о Читаоници и Библиотеци у
86
Бачини. Сагласили се да се што пре почне рад
на овоме.“ Учитељ Чедомир Д. Јовановић је
био најближи сарадник и први библиотекар.
Они су се као тандем показали још за време
Рата (окупације), када су основали Бачински
црвени крст који је успешно функционисао
за читав Темнић.
27.03.1919.: „Вечерас смо имали седни-
цу виђенијих људи из Бачине у судници.
Разложио сам им потребу оснивања
Читаонице. Затим је изабрана привремена
библиотечка управа са задатком да пропише
правила за Читаоницу и да изврши
инсталирање Читаонице. Наравно да сам ја
опет морао сав посао свршити: наћи локал и
прописати правила.“
6.04.1919.: „Данас смо у Читаоници пре-
тресали правила Неприкосновеног фонда.“
14.04.1919.: „ Данас је Одбор донео
одлуку да се у буџет унесе сума од 150 динара
на име помоћи Библиотеци и Читаоници.
На моју интервенцију водио сам да разгле-
дају Библиотеку. Добро је, веле, само није
право да бађавџије читају књиге а ми да
газимо по блату и да плаћамо.“ Рукопис је
остављен према оригиналу, тако да ће и у
овим изводима институције и организације
бити са великим словима код свих именица.
Одбор из дневничког записа је уствари
општински орган власти за насељено место
(село или варошица?), Бачина.
25.04.1919.: „Синоћ сам са Бајкићем и
женом Станоја Тотића ишао у Бачину. Бајкић
прича, како је Шакић говорио да Библиотека
не може опстати у Бачини више од три
месеца, јер су људи још сад тој установи
противни.// Увече смо разговарали ја,
Бајкић, Соске и Кола Мијајловић о потреби
оснивања Просветног дома у Бачини.
Ја сам им ту ствар објаснио и разложио
истоветност идеја разних културних уста-
нова. Све теже народном благостању, само
иду разним путевима.“
7.06.1919.: „Упознао сам се у редакцији
Демократије са уредником др Владимиром
Ћоровићем и однео сам му ради штампања
два чланка Хранислављева. Једновремено
сам га умолио да један број Демократије
шаље Темнићској читаоници у Бачини.“ Као
што се види, Драгић је тих дана у Београду.
Хранислав му је један од браће, познати
лекар и јавни радник. Објавио је више
књига.
4.07.1919.: „Ради потврде правила за
библиотеку ишао сам секретару Кнежевићу,
који ми рече да се правила налазе у оделењу
Ђорђе Петковић
за просвећивање народа. Стога сам отишао
у ово оделење. Шеф истог оделења рече ми
да је правила тек синоћ добио. Прочитаће их
данас и сутра, па ће их поднети Министру
на потврду. У понедељак ћу их добити
потврђена.“ Тек по одобрењу које је, видеће
се, касније дао Министар просвете, Правила
су ступила у дејство.
7.09.1919.: „Данас сам поново водио
разговор о библиотекама у Србији са г.
Ратковићем, шефом оделења за народно
просвећивање при Министарству Просвете.
Напоменуо сам да би Министарство
Просвете требало да пропише форму књига,
које се у свакој библиотеци морају водити.
Он је томе противан. Нека то – вели – ураде
саме библиотеке. Њима треба оставити
широке аутономије. Ту се нисмо сложили,
јер ја стојим на гледишту, да Министарство
Просвете – по примеру Главног Савеза
Земљорадничких Задруга – треба безусло-
вно ове књиге да пропише и обрасце
да оштампа. Он вели да Министарство
Просвете треба да састави списак књига
које треба за библиотеке набављати. Ту смо
се потпуно сложили.“
8.07.1919.: „Данас ми секретар Мини-
старства Просвете Мих. Станојевић, даде
потврђена правила наше библиотеке.“
9.07.1919.: „Данас сам ишао управнику
Државне штампарије, г. Чајкановићу,
ради штампања правила. Он ми рече да
ће штампање правила коштати 150-200
динара за 300 примерака, али вели може
се и бесплатно штампати по одобрењу
Министарства Просвете. Стога сам отишао
министру г. Давидовићу који је после
кратког објашњења одобрио да Државна
Штампарија бесплатно оштампа правила.
Штампарија пак Саве Раденковића тражи за
штампање 300 примерака 700 динара.“
23.07.1919.: „После ручка састанак
код мене са Чедом и Марисавом. Шетња
до Калемегдана. Дискутовали смо о
Темнићској библиотеци. Прочитао сам им
писмо садашњег библиотекара Радисава
Јаковљевића.“ Чеда је дошао у Београд да
тражи учитељски премештај у Бачину а
Марисав је један од браће Јоксимовића,
иначе судија.
25.07.1919.: „Јутрос сам извршио прву
корекцију штампаних првих библиотечких
правила. Данас сам то однео у Државну
Штампарију и ставио неке примедбе, које
се односе на штампање правила уопште.
(...) Увече са Чедом и Раком ишао сам у
Јухорска чтенија
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ДУХОВНОГ ПРОСТОРА ТЕМНИЋА
Гундулићево позориште код ‘Такова’. Давао
се Хајдук Станко. Изразио сам жељу да
Чеда тај комад спреми за бачинску публику.
Говорио сам о једној забави, која би се
једновремено приредила у све три меане
у Бачини.“ Мисли се на приказивање исте
представе у све три бачинске кафане. Ово
је интересантно због тога што вероватно
означава да су Бачинци међусобно подељени
и по кафанама које посећују.
5.08.1919.: „Пред вече сам отишао у
Државну Штампарију за правила. Рекоше
ми да су иста готова и да су (погрешно)
послата Министарству Просвете, где их је
примио секретар Мих. Станојевић.“
6.08.1919.: „Данас ми секретар
Министарства просвете, г. Мих. Станојевић,
дао оштампана библиотечка правила.“
7.08.1919.: „Ишао сам у Министарство
Пошта ради молбе за ослобођење
библиотеке од поштарине. Шеф поштанског
оделења г. Тутунџић одбио је молбу с
мотивацијом да ће само Црвени Крст бити
ослобођен поштарине и ниједна друга
установа.// Библиотечка правила раздао
сам чиновницима Министарства Просвете
и однео свима новинарским редакцијама.
Једновремено сам однео редакцијама и
библиотечку нотицу бр. 49 од 29. јула ове
године ради штампања.
Предвече сам се нашао са управником
Државне штампарије, др Веселином
Чајкановићем. Почео сам говор с тим
да се некадашња акција културне лиге у
округу моравском мора наставити. У тој су
акцији, поред осталих, учествовали Сава
Урошевић и он (Чајкановић). Сад треба
тај рад продужити.// Он најпре рече да је
за културну акцију изабрао други округ
а Моравски округ оставља мени. Ипак је
додао да се сутра састанемо у Државној
Штампарији и о тој теми разговарамо.“
Овај дневнички запис је интересантан
по неколико информација. Најпре по
чињеници да је пре Великог рата била
основана Културна лига, да је деловала
у Моравском округу, да су у њеним
активностима учествовали универзитетски
професори Веселин Чајкановић и Сава
Урошевић. Из те активности црпљена
је енергија и за послератну Темнићску
библиотеку. Уз то, ја сам у заоставштини
Чеде Јовановића нашао летак Студентског
друштва „Зора“ из Беча са искуствима на
тему сеоских библиотека. Што се поменуте
нотице тиче, вероватно се ради о вести о
Јухорска чтенија
87
почетку рада Темнићске библиотеке. О тој
нотици се пар дана касније, каже да ју је неки
Бачинац прочитао и у Загребу. Треба имати
у виду, да је тада Драгић Јоксимовић добио
сталан посао у Београду, дотле је вероватно
имао статус „нераспоређеног чиновника“.
20.08.1919.: „Данас сам примио писмо од
Хранислава, где износи једну интересантну
мисао о Темнићској Библиотеци. Браћа
Јоксимовић треба да подигну зграду за
библиотеку и да исту уступе библиотеци као
Задужбину Милића Јоксимовића и његове
жене Богдане.“ О овој теми Драгић је касније
правио један допис, који је публиковао Иван
Јовановић, мислим да се код њега налази
оригинал тог дописа.
7.09.1919.: Посета напред поменутом
Сави Урошевићу. „Код Саве сам био у 5,30
часова. Нашао сам га са госпођом у вили
више Смедеревског ђерма. Разговарали смо
до 7,30 часова, најпре о општим стварима,
па о народном просвећивању. Он не полаже
много на писменост и просвећивање, већ
мисли да сву пажњу треба обратити на
васпитање и облагорођавање народа. Ко ће
тај посао вршити? Учитељи, свештеници и
остали чиновници. Они пак услед неспреме,
немања ауторитета и немања воље не могу тај
посао вршити. Значи, да је опет једини пут
књига. Ту је дошао на моју мисао. Позвао ме
првом идућом приликом ради дискутовања
о самој библиотеци, чија сам правила дао
на прочитавање.“ Ја сам у већ помињаној
зааоставштини Ч. Јовановића пронашао
списак књига које је Сава Урошевић послао
Бачини и публикаовао га у крушевачкој
„Савременој библиотеци“.
10.09.1919.: „После подне посетио ме
Душан Рајић, потпоручник. Исприча ми
новости из Варварина и Бачине. Варваринци
протествовали што се библиотека зове
Темнићска. Мрзе целу нашу кућу и боје се
особито мене. Сад је он – веле – у Београду
и помоћи ће много Бачину.“ Суревњивост
између Варварина и Бачине вуче се од раније.
Бачина је била варошица, била је и седиште
среза Темнићског, али је тај статус изгубила,
седиште среза је пренето у Верварин. Драгић
у то време настоји да Бачини поврати статус
варошице.
13.09.1919.: „Циљ мог одласка у Бачину:
увећање фондовске готовине Темнићске
Библиотеке и решење најважнијих питања
у библиотеци.“ Користио је временски
међупростор од разрешења из једне службе
и прелазак у другу, те је дошао у Бачину.
88
14.09.1919.: „Цео дан сам провео у
библиотеци. Наплатио сам око 500 динара
утемељивачких и добротворских улога.“
15.09.1919.: „Продужио сам наплату
утемељивачких улога. Радан дан, те одзив
слаб. Многи који су јуче рекли да ће данас
доћи, нису дошли.“
16.09.1919.: Био је у Ћуприји са предсе-
дником општине Милорадом око других
послова, али је искористио и за сусрет са
политичарем и народним послаником,
иначе адвокатом Цукавцем: „После дошао
Цукавац. С њим сам дуже разговарао.
Обећао помоћ библиотеци.“
17.09.1919.: „После подне упис утеме-
љача. Пред вече били у библиотеци Данило
Митровић, Јеремија Петровић, Жика Си-
мин, Лала Главичић, Радисав Главичић, пре-
дседник Милорад и библиотекар. Данило
ме ужасно наљутио својим понашањем и
говором.“
18.09.1919.: Одржана је седница Оп-
штинског одбора, на којој је и Драгић био:
„Одбору сам реферисао о досадашњем
раду у читаоници и одмах уписао четири
одборника за утемељаче.// За сутра звати
многи грађани, којима ћу објаснити значај
читаонице и покушати да их приволим да
постану утемељачи.“
20.09.1919.: Претходног дана је требало
да иде за Крушевац, али је позвао један
број грађана због библиотеке и морао да
остане у Бачини. Не каже како је прошао
у том разговору. „За вечерас сам звао
управни одбор библиотеке. Решена многа
питања.// Пошто је Дила дао оставку на
библиотекарско звање, решено да Рака буде
његов заступник.“
21.09.1919.: Мала Госпојина. „Народ се
разишао по вашару и саборима. Довршио
сам најнужније ствари у библиотеци. Сутра
се крећем за Београд.“
12.10.1919.: „Синоћ дошао Жика Симин
из Загреба и преноћио код мене. Причали
смо дуго о библиотеци. Он предлаже Жи-
ку Васковог за домаћина у Библиотеци.
Исприча ми, како је Милорад Јелић једном
приликом на ћуприји у Бачини (говорио) да
сељацима не треба књига него будак, вила,
плуг – и шта ти још знам. Тада је било доста
народа. Од кмета и беседа!“
17.11.1919.: „Ишао сам секретару Мини-
старства Просвете г. Мих. Станојевићу,
коме су дате у рад молбе за новчану помоћ
Темнићској Библиотеци и за бесплатно
узимање свију књига које је издала Државна
Ђорђе Петковић
Штампарија.// Рече ми да ћемо књиге
сигурно добити а за новчану помоћ тешко
иде. Добро би – вели – било да одем лично
министру и ствар му дтаљно објасним. Ово
је рекао под утицајем мог говора, ватреног и
убедљивог. Иначе је у почетку категорички
изјавио, да новчану помоћ не можемо
добити.“
9.12.1919.: „Јутрос сам ишао у Мини-
старство Просвете. Секретар Мих. Ста-
нојевић рече ми да је библиотеци одобрена
помоћ од 500 динара, само министар није
потписао решење. За књиге се морам јавити
сутра Министру г.П П. Маринковићу.“ Павле
Паја Маринковић, син бившег министрија
Димитрија Маринковића, пореклом из
Параћина. Ово узгред, као Паараћинац.
Затим бележи десетак институција и
редакција, у које је ишао ради претплата за
новине и за књиге, негде по цени, негде по
попусту. На више места износи податке о
борби између Варваринаца и Бачинаца око
проглашења Баачине за ваеошицу. Касније
је забележено да су за библиотеку добили
300 динара.
26.12.1919.: Истовремено су вођене
и неке друге акције везане за Бачину, па и
за пошту. „Љуба Тасић ми рече да му је
понуђена Бачина. Ја сам обећао да ћу иселити
библиотеку из Милијине куће, ако он жели
тамо да инсталира пошту.“ Да је Темнићка
библиотека и читаоница била у кући Милије
Миловановића, трговца и дугогодишњег
народног посланика, постоји и уговор о
закупу везан са Милијином удовицом,
који сам нашао у Чединој заоставштини и
публиковао га.
8.01.1920.: Срео се са Параћинцем,
студентом Миланом Рајићем из Демократске
омладине, који ће касније бити кандидат
за посланика у Параћину и сугерира му
оснивање библиотеке: „Дао сам (му) правила
Темнићске Библиотеке и скренуо пажњу да
прво његово дело треба да буде оснивање
библиотеке у Параћину.“
6.02.1920.: „Ишао сам у уредништво
Села и претплатио Темнићску читаоницу
за целу годину. Разговарао сам дуже са
Комадинићем, који ми даје све брошуре
Савеза Земљорадника.“
23.02.1920.: Имао је више сусрета са
познатим политичарем и посланиом из
Моравског округа Пећиће, па и данас. „Дао
ми 200 динара за библиотеку.“
25.02.1920.: Добротворни концерт у
корист песника Алексе Шантића, послужио
Јухорска чтенија
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ДУХОВНОГ ПРОСТОРА ТЕМНИЋА
му је за нову идеју: „Поводом овога дошао
сам на једну оригиналну идеју: да Темнићска
Библиотека у корист своје касе приреди
у Београду један велики концрат. На тај
бисмо начин дошли до веће суме новаца и
рекламирали би саму установу.“
26.03.1920.: „Пре подне ишао сам
у Министарство Просвете и Државну
Штампарију ради књига за библиотеку.
После подне сам предао Рајку Мићићу две
молбе: једну за књиге из Министарства
Просвете, а дргу за комплете Српских новина
из 1916, 1917. и 1918. године. Будимовић му
рече да је донето решење да нам се поклоне
све књиге, које су изашле у издању Државне
Штампарије. Ишао сам и у Дирекцију
Плена да ми се прошлогодишња наредба
о орманима за библиотеку замени новом
наредбом, пошто магацини неће по старој
наредби да издају. Оставише ме за сутра,
пошто је Главна Контрола данас магацине
запечатила.“
12.04.1920.: Драгић је 8. априла дошао
у Бачину и радио на припреми извештаја
за годишњу скупштину чланова Темнићске
библиотеке. Други дан Ускрса. „Пре подне
одржана годишња скупштина библиотеке.
Скупштина једногласно решила да будем
почасни члан, али сам ја умолио да се такво
решење не доноси. После дуже дискусије,
усвојена је моја молба.//Увече био у школи
руски концерт.// Душан потпоручник и поп
Мика рекоше ми да ме Варваринци зову:
Оно Милићево куче.“
13.04.1920.: У сали кафане Топићеве
дуго сам водио дискусију са Бачинцима
о библиотеци. Срета Митровић и Лала
Јовичић протествују што се новац не даје
појединцима.“ Ради се о библиотечком
фонду који је даван на коришћене, вероватно
банкама са каматом. О томе нема података у
Дневнику.
16.04.1920.: „Жика Шакић, полициски
писар у Голупцу, исплатио дуг библиотеци
у 70 динара. У току исплате дошао и Рака.
После смо дуже причали. Ја сам им саопштио
своје мишљење о будућем библиотечком
дому. То неће бити дом само за библиотеку
него за све културне установе у Бачини.“
24.04.1920.: Оцењујући политичко
стање и расположење у Бачини, које је
видео и осетио при последњој посети,
констатује да је ситуација лошија: „Свет
је резигниран и апатичан према свему.
За библиотеку сам доста урадио, али не
толико колико сам мислио. Због тога сам
Јухорска чтенија
89
био мало незадовољан и депримиран. То
су опазили најпре Кола Мијајловић па онда
Дила Мирчин. Пребацили су ми да сам овом
приликом много хладнији него ли раније,
мислећи да сам изгубио одушевљење за рад
на уздизању Бачине. Објаснио сам им да
се тако моментано осећам и разложио им
узроке.
Рака није ништа урадио у библиотеци.
Лењ је (више него његов отац - поп Мика)
и врло рђав организатор. Да није било
председника Милорада, не знам какво бих
стање у библиотеци затекао.// Решио сам да
и Мај проведем у Бачини.“
30.04.19120.: „По подне ишаосам у
Академију Наука, где ми писар Радовић рече
да је библиотека добила (по мојој молби) све
књиге Етнографског зборника. Платио сам
46.50 динара.
1.05.1920.: „Предао сам Главном Савезу
молбицу за остала његова издања, особито
за Рад Конгреса, Годишњак, Календар
Земљорадничких Задруга и остале књижице
које нисам добио.
У Министарству Просвете издвојио ми
г. Драгомир Ђорђевић учитељ књиге по мојој
молби бр. 9.906. Том приликом говорио сам
дуже о начину, на који треба просветни рад
путем библиотека у народу организовати. То
сам учинио због његове напомене, да је један
школски надзорник из округа смедеревског
у свима општинама отворио (по) једну
библиотеку. Ја сам противан таквом раду
и налазим да ће све те библиотеке после
кратког времена пропасти. Кад би се пак
основала (на место тих многих библиотека)
једна среска библиотека и на њу сва пажња
обратила, сигурно би се успело.
Ја сам присталица тзв. културне
централизације. Све снаге концентрисати
на једном месту – на среску библиотеку.
Наша средина је више деструктивне но
конструктивне природе. Стога пажњу и
снагу не треба растурати и расипати, него
скупљати и концентрисати. То је резултат
мога искуства и студија тих питања. Ја тим
путем идем и до сада сам постигао велике
успехе.“ Он овде мисли и на искуство из
Рата, када је организовао Бачински црвени
крст под окупацијом.
9.05.1920.: „...састали смо се у
библиотеци ја, Чеда, његова Живка, Ружа
Жикић и Милорад Јелић. Дуго смо причали.
Рекао сам да ће библиотека остати мали
народни универзитет, а да то постане,
нужно је што пре развити посао у целом
90
срезу. Јелић сумња да ће остала села прићи,
пошто при оснивању библиотеке нисмо
никог о томе питали. По њему, требало је
сазвати неку среску скупштину и на њој
решити, хоће ли се наша библиотека звати
Темнићска и бити среска или не. Ја сам
казао да је то излишан посао, ми ћемо се
својим радом натурити, баш ако они и неће.
Навео сам као пример Црвени Крст, који
је основан без ичијег припита, па је после
окупио око себе, неколико срезова. Зашто?
Просто због тога што смо били потребни
а у послу педантни. То ће исто бити и са
Читаоницом.“
11.05.1920.: „После подне шетао сам
са Ружом Жикићевом. Нашли смо се у
читаоници. Пошто смо приковали Фошову
слику на зид, изишли смо. Говорили смо
највише о библиотеци и њеној будућности.
Ја сам казао, да ће библиотека бити прави
наследник Црвеног Крста у погледу свог рада
и територије на коју се тај рад простирао. Као
што се слава нашег Црвеног Крста на далеко
чула, тако ће се и слава наше библиотеке
(због њеног уређења и њеног рада) далеко
чути. Библиотека ће се претворити у неку
врсту народног универзитета. То ће можда
бити први народни универзитет у Србији, а
вероватно и у целој Југославији.“
16.05.1920.: „Пре подне радио сам
са Раком у библиотеци. Уписивали смо
купљене и онако добивене књиге у главни
инвентар.“
20.05.1920.: Спасовадан, традиционална
богомоља у Бачини: „Диван дан. Бачина
пуна гостију. Фијакери само дудње.
Прибислав Зорић, професор из Кру-
шевца, посетио библиотеку. Допада му се
јако. Вели да у Крушевцу –мада је објављено
да је библиотека обновљена – библиотека, а
тако исто и читаоница, не постоје. Немају
локал. Казао сам му да све што види, то је
само скроман почетак, то је мизерија према
ономе што тек мислимо да створимо. Циљ
нам је да од библиотеке створимо мали
народни универзитет, који ће свакако бити
први народни универзитет у Југославији.//
Увече забава у Ђекићевој кафани. Забаву
приредио Душан Настић у корист
библиотечке касе. Чист приход 110 динара.“
20.06.1920.: Од јуче уисано данас: „Пре
подне ишао сам у уредништво Српског
књижевног гласника. Г. Богдан Поповић
обећао ми дати комплет С.К.Г. за 600
динара.“
14.08.1920.: „Министарство Просвете
Ђорђе Петковић
прописало је правила за све народне
књижнице и читаонице у Краљевини. По
тим правилима, дужност библиотекара
вршиће учитељ, који ће за то имати додатак
од државе.“
23.09.1920.: „У Ћуприји сам свршио код
окружног одбора за библиотеку, домаћичку
школу и пут Бачина –
Прилг 3.
КА КУЛТУРОЛОШКОМ ПРОЈЕКТУ
„ЈУХОРСКО ОКО“ /Тезе/2
Оцењујемо да су се стекли услови
за иницијативу која значи специфично
осмишљавање културног простора
Подјухорја, планине Јухор са његовом
најближом околином. За већину од нас то
је и завичајни простор у најужем смислу
те речи, за све животни и радни простор;
но, најчешће му се духовно враћамо, што
је свакако и прави сигнал да се осећамо
дужницима том културном простору,
Јухору и Морави, као симболима – стоже-
рима. Морава, карочито онај „наш“ део
(од Сталаћа до Багрданског кланца). Ми
смо, на овај или онај начин, већ присутни
својим ангажовањем у том простору; тиме
што се удружујемо у акцији, желимо да
та активност добије на интензитету, да
се координацијом активности обезбеди
потпунији смисао акције, да она добије
на значају, да се зрачење тих активности
осети дубље и даље / шире. Дакле, Јухор и
Мораву узимамо као метафоре у најширем
смислу те речи, све до физичког присуства
и ангажовања на простору о коме је реч.
Наш рад се неће сводити на „ЈУХОРСКО
ОКО“ али ћемо настојати да му поклонимо
максималну пажњу.
Рачунамо на пуну подршку и помоћ
2 Прештампано из „Саборника“ 1-2, 1995. који
се из штампе појавио крајем јула 1995. године. Поводом
тога је у Галерији „Питагора“ одржана конференција
за штампу, на којој су били представници Клуба,
будући координатори остваривања КП „Јухорско
око“, без Бративоја Марковића и представници Месне
заједнице Својново. Као што се из текста Пројекта
види, он је у старту био отворен за доградњу, у првом
реду, остављена је пуна слобода координаторима да
га свако у својој општини дограђује. Тако је остало
до данас. Ово истичем због тога што сам касније о
свему овом слушао разне приче а и на интернету
се појављују и о томе разне информације, од којих
је једна да су га усвојиле и потписале културно-
просветне заједнице пет подјухорских општина, што
се никада није догодило.
Јухорска чтенија
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ДУХОВНОГ ПРОСТОРА ТЕМНИЋА
пет подјухорских општина, просветних и
културних институција, професионалних
и аматерских, на привреднике и грађане,
посебно на појединце којима је ово
завичајни простор, по рођењу, радном или
каквом другом ангажовању. Радимо оно што
смо у могућности. И од других очекујемо то
исто. Ни мање, ни више. Иницијатива је већ
на старту пуно. Издвојили смо за почетак
пет нових (доста тога се збива већ), јер пет
је општина (Варварин, Параћин, Ћуприја,
Јагодина и Рековац), пет иницијатора
(Топлица Симић, Ђорђе Петковић, Никодије
Спасић, Борисав Радосављевић и Бративоје
Марковић), те нека и пет програмских
иницијатива стартује у овој години; не
само зато што је у питању година културе,
у питању је наша жеља првенствено да
урадимо нешто више од онога што бисмо
индивидуално ионако већ урадили.
То нешто више на старту треба да буду
следећи програми:
1. ЈУХОРСКА ПОСЕЛА
Конципирамо их као културно-
уметнички караван. Кренућемо са онима
који се одазову на наш позив или нам се
прикључе самоиницијативно. Обилазићемо
најмање једно место у свакој општини
Подјухорја годишње. Биће то: изложбе,
концерти, књижевне и сличне вечери. Све
то заједно или бар нешто од тога, према
могућностима које у том тренутку имамо.
Настојаћемо да нам се придруже мештани,
свпјим порукама: музиком, песмом, речју,
рукотворевинама...
Координатор је за сада Иницијативни
одбор, односно онај његов члан који је
завичајно или радно – животно везан за ту
средину (насеље – општину).
2. КЊИЖЕВНА КОЛОНИЈА У СВО-
ЈНОВУ
Својново је сеоско насеље на обронцима
Јухора према Морави. Изнад села, дубоко у
шуми, налази се Манастир Светог Николе.
Вредни мештани Својнова интензивно раде
на враћању живота овом средњевековном
објекту, који је као спомек културе под
заштитом државе. Изградња манастирског
конака, уз рестаурацију манастирске цркве,
омогућиће ширење братства, што све
заједно биће узвраћено духовним утицајем
на ширу околину; тиме ће значајно бити
употпуњен мозаик духовног простора,
чија средишта и даље остају три бисера
средњевековне црквене архитектуре,
Јухорска чтенија
91
центри српске духовности, манастири
Манасија, Раваница и Каленић. Црква
је, према народном предању, задужбина
кнеза Лазара, а обновљена је 1812. године у
Карађорђево време, како стоји и на плочи
изнад црквених вратију.
Својново се дичи знаменитим Србином
из бурних времена крајем осамнаестог
и почетком деветнаестог века, Јованом
Петровићем – Ковачем, са „уметничком
жицом“ о којој ће остати пуно трагова.
Довољно је, сећања ради, рећи да му је и
син био бечки ђак и познати сликар са
мноштвом радова по црквама у Земуну и
околини.
Књижевна колонија је заказана за
средину августа ове године од 14.-20. августа
1995. Замишљено је да у њој ради уже
језгро књижевних стваралаца, смештених
код грађана (до 9), а да им се у радним
заједничким активностима придружује исто
толики број чланова књижевник клубова из
оближњих општина.
Организатор Књижевне колоније ове
године је Књижевни клуб „Мирко Бањевић“
из Параћина.
3. ОДЗИВИ ЈУХОРУ И МОРАВИ
Иза овог назива је иницијатива да се
негује ликовно и књижевно стваралаштво
међу најмлађима – ученицима основних
школа. Основна школа „Вук Караџић“
у Поточцу, која покрива свих пет
прекоморавских, подјухорских насеља
параћинске Општине, организатор –
носилац овог програма, расписиваће
једном годишње (почетком школске
године) конкурс за ликовно и литерарно
стваралаштво ученика са првасходном
мотивском оријентацијом на Јухор и
Мораву. Крајем школске године одржао би
се сусрет најуспешнијих ученика, а најбољи
радови били би на изложби, читани током
сусрета и објављени у посебном зборнику,
уз пригодне награде најбољима међу
најбољима.
Школа ће наставити са раније већ
познатим активностима Галерије „Ш“ и
зборника „Поеточац“.
4. ИЗДАВАЧКА И ПРОПАГАНДНА
АКТИВНОСТ
Иза назива „САБОРНИК“ крије се
потенцијално неколико могућности: повре-
мена публикација, годишњак или часопис,
у сваком случају у старту ће помоћи да се
афирмише ово наше постојање. У првом
двоброју (пролеће – лето 1995.) објављујемо
92
заправо два мини зборника радова; у једном
се представљају чланови Иницијативног
одбора „ЈУХОРСКОГ ОКА“, а у другом
потенцијални чланови прве Књижевне
колоније у Својнову.
Нећемо се задржати на тој публикацији,
уверени у свесрдну помоћ нашег досадашњег,
надамо се и будућег, издавача, ДД ИП „ВУК
КАРАЏИЋ“ у Параћину.
Сигуран сам да ће нашу разноврсну
активност пратити средства информисања и
специјализована гласила, посебно локална,
на чему се унапред захваљујемо.
5. НАГРАДА „ЈУХОРСКО ОКО“
Једном годишње издвојићемо поје-
динца који је својим аутентичним животним
делом дао значајан допринос овог културног
простора.
Награда ће се састојати из уникатне
дипломе – повеље и пригодног поклона,
односно новчаног износа.
Прву награду доделиће Иницијативни
одбор са уметником – аутором дипломе и
спонзором награде.
* СКРОМНА ЈУБИЛАРНА БЕЛЕЖНИ-
Пошто се ради о иницијативној
активности, експерименталној по својој
природи, све је отворено, почев од већ
изложених пет програмских елемената, па
до нових иницијатива. Самоиницијатива је
наше опредељење. То значи да очекујемо да,
било у сарадњи са нама, било независно од
нас, роде се и активирају нове иницијативе
и активности.
Ми и овом приликом посебно нагла-
шавано огроман значај који за овај ку-
лтурни простор имају постојеће културне
институције и манифестације. Постојеће
културно-уметничке манифестације у
Подјухорју, од којих је најстарија и најпо-
знатија „Прођох Левач, прођох Шумадију“
у Каленићу, охрабриле су нас у стваралачки
потенцијал ових крајева, на чему и ми
заснивамо своју увереност у успех онога
што предлажемо, односно на чему ћемо се
ангажовати у наредном периоду.
Настојаћемо да се што пре уобличе
трајно наши програми, да их верификују
органи, који ће у међувремену бити
формирани, јер Иницијативни одбор себе
сматра привременим органом, што он по
својој природи то и јесте.
Иницијативни одбор се у овом
зборнику представља својим прилозима.
Борисав Радосављевић, из Јагодине, рођен
у Јовцу (Ћуприја), приповедач, романсијер,
Ђорђе Петковић
новинар, заступљен је одломком из романа
у рукопису. Никодије Спасић, из Јагодине,
био учитељ у Трешњевици (Параћин),
књижевник, публициста, новинар, прилаже
неколико обрађених народних предања са
овог простора из књиге „Јухорска предања“.
Топлица Симић, из Варварина, рођен у
Обрежу (Варварин), приповедач, песник
и новинар, заступљен је краћом прозом и
стиховима. Ђорђе Петковић, из Параћина,
рођен у Поточцу (Параћин), песник,
приложио је пригодан циклус сонета.
Бративоје Марковић, из Рековца, рођен
у Секуричу (Рековац), културни радник,
приложио је избор народних песама
из богатог опуса народних умотворина
прикупљених у свом завичају.
Од нас, за сада, толико.
Ко хоће са нама, хвала му.
Ко неће са нама, молимо га да нам не
смета. Хвала му и на томе.
Прилог 4.
ЦА (1940,1970,1995 - 2019/2020.) ЂОРЂА
ПЕТКОВИЋА, УЗ ВЕЛИКЕ ЈУБИЛЕЈЕ
ОБРАЗОВАЊА И КУЛТУРЕ ТЕМНИЋА
(1820,1919,1995 - 2019/2020.)
I Бележим догађања из обећања које сам
јавно дао 21.05.2019. да ћу присуствовати
скуповима којима сам позван, ако могу да им
дам било какав допринос; најмање по један
у пет општина у којима се остваривала било
каква активност КП „Јухорско око“, најмање
у три подјухорских а да их буде најмање 25,
све то за годину дана од обећања:
1.) Уторак, 21.05.2019. Обележавање
Дана када је иницирано „Јухорско око“ у
ОШ „Вук Караџић“ у Поточцу. Обављено
у Клубу за старе у Параћину. Представио
сам своје прилоге који су објављени у 2018.
години по разним књигама, часописима и
зборницима. Екипа Канала М је направила
емисију са мојом изјавом.
2) Четвртак, 23.05.2019. Научни скуп о
животу и делу Мирка Бањевића, одржан у
Културном центру у Параћину. Председавао
др Предраг Јашовић. Имао сам прилог о
утисцима са читања Миркових књига које
имамо у Библиотеци „Др Вићентије Ракић“.
3.) Субота, 25.05.2019. У Нишу на скупу
Прешевљана говорио сам као рецензент
књиге о Прешеву мр Томислава Петровића
и његовог брата.
Јухорска чтенија
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ДУХОВНОГ ПРОСТОРА ТЕМНИЋА
4.) Субота, 1.06.2019. Планинарски
дом на Грзи. Песнички маратон у оквиру
Петрушког књижевног сабора. Прочитао
сам један свој сонет, доделио сам два
признања Poeta primus „Јухорског ока“, једно
за сатиричну песму а једно за еколошку
тему. У краћој реплици сам казао нешто о
свом односу према Петрушкој области и
према Грзи.
5.) Петак, 14.06.2019. У Крушевцу сам
учествовао на округлом столу „Крушевац
историјски град“. Отворио сам две теме
са приказима докумената у вези са
двестогодишњицом школе у Бачини (1920 –
2020) и Ђачким фондом с краја 19. века.
6.) Понедељак, 17.06.2019. У Културном
центру је промовисан часопис једне руске
књижевне групе из Сан Петербурга, у коме
је и превод једног мог сонета. На руском
га је прочитао уредник часописа, односно
преводилац, а затим сам га ја прочитао
на српском. Уреднику сам поклонио своју
књигу „Русима у част“ и испричао нешто што
ми се десило у вези са кримским песником
Соснором. Свим песницима чије су песме
преведене, међу којима је и Јашовићево
Косово, уручене су пригодне грамате.
7) У понедељак, 8. јула 2019. испред
Културног центра отворен је Мали сајам
књига параћинских и ћупријских писаца.
Зашто данас Ћупричани нису дошли,
изненадило ме је! Ја сам изложио 5 наслова
са по 5 примерака. Најпре су говорили
Гордана, Јашовић и Ђокић, па ја, пре но што
сам сајам прогласио отвореним. Објаснио
сам зашто је моје учешће у знаку броја 25.
Свој наступ сам искористио, да Гордани,
Лодики и Јашовићу, као знак захвалности,
уручим по књигу, а затим Лепосави пакет
са 25 књига за колекцију мојих књига са
посветама.
8) У четвртак, 18. јула у Бачини одржан
је по 18. пут Дан Д. М. Јоксимовића. Ја
сам, као и до сада, водио скуп. Дошли су
историографи и публицисти из Београда,
Јагодине, Крушевца, Параћина и Варварина.
Милица Живковић је уручила Нинославу
Станојловићу Годишњу награду „Јухорско
око“ за 2018. годину. Награђена књига
се односи на страдале учитеље, ученике
Учитељске школе у Јагодини, током ратова
1912-1918. Иван Јовановић је представио
своју публикацију о Орашанима страдалим
у ратовима 1912-1918. чији сам ја рецензент.
О јагодинским издањима је говорио
Нинослав, о Крушевачким Небојша Ђокић и
Јухорска чтенија
93
Ненад Соколовић, директор Архива. Ђокић
је нешто рекао и о „Јухорском запису“, те сам
ја наставио о својим текстовима из разних
зборника и часописа. Председник МЗ је
заинтересован да се уради књига о школи у
Бачини. Обећао сам му помоћ.
9) У суботу, 27. јула 2019. одржана
је у Ћуприји Поетска позорница плус, на
којој сам био у жирију, на чијем је челу
био Предраг Јашовић. Доделио сам једну
слику на свили младој песникињи Теодори
Тодоровић, а препустио сам младом песнику
Макери да је уручи, што је са симпатијама
примљено од публике. Кратким коментаром
и једним сонетом започео сам кампању
поводом педесете годишњице своје збирке
песама „Тмини у таласе“ (1970-2020).
10) У Својнову је одржана 25. Књижевна
колонија, традиционално у Манастиру
Св. Николе. Говорио сам на Отвореној
трибини о том јубилеју, ситуирајући га уз
двестагодишњицу прве темнићке школе
у Бачини и уз стогодишњицу Темнићке
библиотеке и читаонице, коју је својновачки
унук Драгић М. Јоксимовић основао у
Бачини. Замолио сам да се ода почаст
Радивоју Марковићу Буђи, председнику
Месне заједнице у време када је седмодневна
књижевна колонија остваривана у Својнову.
Без њега, та иницијатива не би могла да се
оствари. Прочитао сам један сонет из збирке
„Тмини у таласе“ којој ће идуће године бити
педесетогодишњица.
11) У петак, 6.09,2019. присуствовао
сам у Културном центру промоцији збирке
песама „Време непроспавано“ О.М,Р.
Лодике, председнице КК „М.Бањевић“. Пре
почетка промоције ауторка ми је дала књигу
са посветом. После унапред планираних
обраћања, затражио сам реч, честитао
ауторки на објављеној књизи и промоцији,
затим сам прочитао њену љубавну песму
„Браним те“ и додао кратку реплику:
„Културна јавност Параћина може Лодики
да буде захвална на најмање три ствари: као
већ афирмисана песникиња и сликарска
дошла је овде из једне културно богатије
средине (Прокупља Раке Драинца); овде
је наставила са стварањем на оба плана и
активним учешћем у културном животу;
пробудила је код нашег сликара Душана Дуће
Ружића жељу за песничким изразом, како
као хаикина, тако и песника општег типа, у
чему је постигао лепе резултете. Ових дана
сам писао нешто о песнику Душану Матићу
и морао сам да прелиставам надреалистичку
94
литературу. Они су поштовали стваралачку
штампарску грешку. Мжда ми се и због
тога данас десио интересантан догађај.
Када сам ушао у хол Библиотеке, видео сам
плахат за ову промоцију. У првом тренутку
наслов Лодикине књиге ми се појавио као
„Време неиспевано“, што ми је изгледало
прихватљиво. Када сам пришао ближе, видео
сам како је написано, „Време непроспавано“.
Да ли је ту врцнула она стваралачка грешка,
у смислу подсвесног признања. Нормално је
што нам је новопридошла снајка ових година
била неиспавана, зар не? Ово је несумњиво
Лодикина параћинска књига, честитам још
једном.
12) У четвртак, 12.09.2019. учествовао
сам на књижевној вечери Матићу у част, која
је организована у оквиру Матићевих дана
у просторијама „Синђелић“. Директорка
је поздравила, Милка водила. Уручио
сам поклоне, и директорки Библиотеке и
песницима, публике скоро да није ни било.
Поклони за публику су били у знаку 50, те
сам прочитао један сонет из збирке „Тмини
у таласе“ којој ће идуће године бити овај
јубилеј. Пошто ми директорка при поздраву
ништа није рекла у вези са сутрашњим
даном, одлучио сам да идем само ако Јашовић
иде, пошто је он у програму, и позове ме.
Довољно је што сам им свој прилог послао
пре недељу дана електронском поштом.
13) У петак, 20.09.2019. у Варварину,
говорио сам на 10. Књижевном сусрету
„Топличин шешир“ на тему Десети
„Топличин шешир“ у светлу великих
јубилеја образовања и културе у Темнићу
(1820, 1919,1995 – 2019,2020). У програму
су учествовали афористичари из Крушевца
и Параћина, којима сам се и ја придружио
сатиричним песмама посвећеним Топлици
Симићу. После манифестације, дао сам
краћу изјаву новинарима њиховог ТВ
гласила.
14) У понедељак, 30.09. 2019. у
Библиотеци, одржана је промоција књиге
„Ода до Ш“ Бобе Радић, на којој сам и ја
говорио. Поделио сам 50 старих фанзина
у част јубилеја књиге „Тмини у таласе“ и
четврт века „Поточника“.
15) У петак, 11.10.2019. у основној
школи у селу Грабовцу (Трстеник) одржан
је завршни дан књижевно-уметничке
манифестације „Књига за ђака првака“, чији
је организатор Милош Милошевић Шика.
Позвао је Јашовића, па сам тако и ја пошао.
Пошто је он имао предавања, ја сам отишао
Ђорђе Петковић
ујутру са Скоричанима, које сам сачекао у
Појату. Нисам учествовао у преподневном
програму (сусрет песника са децом, ликовна
колонија), али сам у поподневном раду
имао три задатка. Отворио сам излжбу
карикатура и цртежа Горана Ћеличанина из
Варварина. Потом сам представио јубилеј
своје књиге „Тмини у таласе“ са пар стихова
и уз 50 фанзина са мојим песмама које сам
поделио публици. Прочитао сам два сонета
из збирке „Смрт у оку смисла“ којој је ове
године тридесетогодишњица.
16) У понедељак, 14.10.2019. у
Лешју је одржана књижевно-уметничка
манифестација Књижевне заједнице
„Настамба уметника Лештијанска пустиња“,
чији је организатор песникиња Славица
Благојевић. Додељене су бројним гостима
хрисовуље, углавном Београђанима. Од
Параћинаца смо је добили Предраг и ја, ми
смо и наступили са по једном песмом.. Ја
сам Славици уручио 50 фанзина са мојим
песмама да подели гостима. Владимиру
Бабошину сам уручио Ванредно признање
Poeta primus „Јухорског ока“, уз уметничку
слику на свили. Хрисовуља је тако
формулисана да означава учлањивање у
Књижевну заједницу „Настамба уметника
Лештијанска пустиња“.
17) У петак, 18.10.2019. био сам гост
Подружнице СКОР-а. Казао сам пар
реченица о мојим књижним јубилејима
из ове и наредне године. поменуо сам
„Тмини у таласе“ (50), „Смрт у оку смисла“
(30), „Поточник“ (25) и „Црна уздарја (25).
Предложио сам им да један сусрет посвете
покојној Гордани Љ. Миљковић, пошто
им је била члан. Могу то да учине и са
Ћупричанима, пошто је она са њима почела
песничке активности. Могла би да се укључи
и Библиотека, пошто је била последњи
издавач њених књига.
18) У четвртак, 7.11.2019. био сам у
Панчеву на научном скупу о стогодишњици
присаједињења Војводине Краљевини
Србији и, заједно са њом, Краљевини СХС.
Организатори су Центар за митолошке
студије у Рачи и Библиотека у Панчеву, у
чијој сали је скуп и одржан. Моје излагање
било је „Моравац поета Миладин К.
Николић преко Нежидера долази у Нови
Сад 1919. по своју најбољу књигу“.
19) У петак, 15.11.2019. у Библиотеци
„Др Вићентије Ракић“ био сам на књижевном
сусрету Поморавске подружнице СКОР-а.
Прочитао сам своју мини-поему „Горди Мит
Јухорска чтенија
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ДУХОВНОГ ПРОСТОРА ТЕМНИЋА
О. Ман“. Показао сам им „Змајеве“ дипломе
из 1954. и 1955. чиме сам обележио 65.
година од када сам почео да се интересујем
за пискарање поезије.
20) У уторак, 26.11.2019. у Културном
центру промовисана је збирка „мицких“
прича „Муње над Нијагаром“ Томислава
Ђокића. Коментарисао сам наслов, облик
и корице, једну од прича и поставио свима
питање, да ли знају која је најстарија
„мицка“ књига параћинских аутора.
Пошто нису знали, одговорио сам им да је
то збирка хаику песама „Течна пшеница“
Мирослава Димитријевића, коју је пре
тридесет година Бора Латиновић, познати
хаиђин из Куле, објавио у својој серији
„мицких“ књига. Наглацио сам да је штета
што није испоштована Влајчетова идеја да и
књига буде „мицка“, али и да је штета што
наслов и корице не поштују Шопенхауера,
да треба да буду одраз садржине. Овакав
наслов и корице асоцирају на Николу Теслу,
а садржина је поморавска, углавном.
21) У уторак, 17.12.2019. у Општинској
библиотеци у Варварину одржана је
свечаност поводом стогодишњице Темнићке
библиотеке и читаонице. Скуп
је отворио директор Горан Ћеличанин,
поздравио председник Општине, а програм
водила Светлана Јелић Цана, библиотекарка
из Бачине, где је поменута библиотека
радила од 1919. до првих послератних
година, када су књиге, после идеолошког
чишћена, укључене у фонд сеоске
читаонице. У програму су учествовале
ученице Музичке школе. Ја сам говорио о
оснивању Библиотеке, Иван Јовановић о Др
Драгићу Јоксимовићу, оснивачу а Милица
Живковић о Николићима из Избенице, који
су преци и Јоксимовићима и њени, преко
мајке. Одељењу Општинске библиотеке
у Бачини уручио сам Годишњу награду
„Јухорско око“ за 2019.
22) У четвртак, 26.12.2019. у Културном
центру у Параћина одржана је годишња
смотра КК „Мирко Бањевић“. Изложио сам
15 публикација у којима се налази и моје
име.
23) У петак, 27.12.2019. у Библиотеци
„Др Вићентије Ракић“ одржано је књижевно
вече посвећено преминулој песникињи
Гордани Љ. Миљковић, о чијем песничком
делу сам говорио, након кратких пригодних
обраћања директорке Библиотеке и
председнице Клуба. Одмах по доласку,
Лепосава ми је ставила до знања да не
Јухорска чтенија
95
помињем Брајушковића, да је то жеља њених
сестара, што сам испоштовао, уз тешку
концетрацију. Потом је говорио и Предраг
Јашовић који је почео од Брајушковића,
пошто је дошао касније и није знао за
договор.
24) У суботу, 28.12.2019. У Дому културе
у Скорици (Ражањ) отворена је изложба са
њихове прве ликовне колоније. Учествовао
сам у пригодном програму. Пре него што
сам прочитао три своја сонета, рекао сам
нешто и о јубилеју КП „Јухорско око“ које
се остварује већ четврт века. Имало је
активности и у ражањској општини, па и у
Скорици.
25) У уторак, 14.01.2020. био сам члан
жирија на песничком маратону у Ћићевцу,
у организацији Српско-руске партије у
Ћићевцу, са Бором Благојевићем (Ћуприја)
и Бором Видојковићем (Ћићевац).
26) У петак, 24.01.2020. на Светосавском
песничком маратону у Параћину доделио
сам награду Poeta primus „ЈО“ и прочитао
ван конкуренције један свој сонет из
збирке „Тмини у таласе“ поводом њене
педесетогодишњице, пошто су извесни
стихови из ње писани у згради у којој је
маратон одржан.
27) У понедељак, 27.01. 2020. у Бачини
на Светосавској свечаности у ОШ „Свети
Сава“ одржао сам беседу о темнићким
јубилејима, с посебним освртом на прву
школу из 1820.
28) У петак, 14.02.2020. у Грабовцу код
Трстеника, на слави КК „Моравски токови“,
прочитао сам један свој сонетни дистих.
Верољуб Вукашиновић је прочитао две
изванредне песме, од којих је она посвећена
Хандкеу у акростиху, што је нагласио. Допало
ми се. Као да је то својеврсни одговор на мој
„Јухорски дистих“ од прошле године. Као да
је знао, да се спремам да говорим о Хандкеу.
29) У петак, 17. 07. 2020. испред
Библиотеке одржан је свечани скуп
Подружнице СКОР-а за Поморавски округ.
Дошли су само чланови из Параћина. Из
других општина је био само Бора Благојевић.
Уручивана су признања, па су и мени
дали захвалницу. Ја сам се одужио песмом
која је од стране Библиотеке одштампана
у 50 нумерисаних примерака, чиме смо
обележили 50 година збирке „Тмини у
таласе“ и 80 мојих година.
30) Почетком октобра, у Културном
центру у Параћину, промовисан је песнички
зборник „Светосавски сабор“. Наводно,
96
нисам позван због Ковида-19. Зборник
је заокружен мојим представљањем као
почасног председника КК „Мирко Бањевић“,
уз обимну биобиблиографију и акродексон
„ЈУ-ОКО“, написан у време короне. Нешто
ту не штима али ћу све прећутати, да не
дижем фрку као код претходног. Зборник
сам добио 14. 10. 2020. Хвала им.
31) У четвртак, 8.10.2020. у Бачини
одржан је 19. Дан др Драгића М.
Јоксимовића. Сазнали смо да је Адвокаатска
комора Србије 6. октобра о. г. донела одлуку
о устаљновљавању Плакете са његовим
именом. Ја сам представио своје прилеге из
9 публикација које су ми пристигле између
две манифестације. Директорки школе сам
поводом Дечје недеље уручио примерке
дечјих листова „Зорица“ и „Искра“ из
средине двадесетих, а библиотекарки
Цани „Искру“ и примерак „Републике“
са налепницом „Темнићка библиотека и
читаоница“ и поштанском марком из 1920.
године. Весна Петровић је преузела 125
примерака старих новина за Завичајно
одељење Библиотеке у Варварину. Све је то
из заоставштине учитеља Чеде Д. Јовановића
Бачинца.
32) У суботу, 24. октобра 2020. одржана
је импровизација 26. књижевне колоније
Ђорђе Петковић
Сцојново 24. октобра 2020. године
у Својнову, уз ликовну и уз присуство
неколико научних радника. Присуствовао је
и председник Општине Параћин. У свечаном
делу, говорио сам о јубилеју КП „Јухорско
око“. У радном делу сам презентирао
Јашовићеве и своје резултате из протекле
године и прочитао по једну нашу песму.
Важно је да Колонија није прескочена. Дате
су учесницима захвалнице, на којима је
назначено да је то поводом четврт века КП
„Јухорско око“.
33) У недељу, 25.10.2020. одржано је на
Грзи песничко дружење којим је симболично
обележен 2. Петрушки сабор. Мени је
уручена Повеља за допринос културном
животу Поморавља. Читао сам стихове из
своје три збирке којима су прошла и ова
година јубиларне.
II. Додатни догађаји, који нису културне
манифестације а значајни су за моје
друштвено ангажовање. Они би са бројком
између 25 и 50 послужили обележавању 50.
годишњице моје збирке „Тмини у таласе“
(1970-2020.):
1. „Илустрована Политика“ бр. 3149
од 4. јуна 2019, године, објавила је текст
Јухорска чтенија
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ДУХОВНОГ ПРОСТОРА ТЕМНИЋА
„Записи са Јухора“ крушевачког новинара
Живомира Миленковића, у коме је реч и
о Књижевној колонији у Својнову, где сам
поменут и има ме на фотографијама. (58-59)
2. Општински „Билтен“ бр. 325 од 13.
јуна 2019. окончао је мој приређени текст
„Сто година од ослобођења Параћина (1918-
2018)“. (Стр.14)
3. Општински „Билтен“ бр. 325 од
13. јуна 2019. објавио је извештај са моје
промоције у Клубу за старе под насловом
„Презентација радова Ђорђа Петковића“
(Д. Николић), уз фотографију у гро плану.
(Стр. 14)
4. Општински „Билтен“ бр. 325 од 13.
јуна 2019. објавио је извештај са научног
скупа и књижевног маратона на Грзи под
насловом „Дводелни Петрушки књижевни
сабор“ (Д. Николић), у коме сам поменут
по учешћу на оба скупа. Има ме и на
фотографији међу научницима. (Стр. 15)
5. Телефоном ме је 19. јуна 2019.
обавестила Славица Благојевић да је
дала мој сонет „Благославка“ Владимиру
Александровичу, уреднику руског часописа,
да га преведе на руски и објави. Телефоном
ме је 3.07. 2019. обавестила Славица
Благојевић, да је В. Александрович зажелео
пет мојих песама, те их тражи да јој пошаљем
уз биографију. То сам касније и учинио, уз
један акродексон њему у част.
6. Општински „Билтен“ број 326 од 4.
јула није наставио мој фељтон, али ме има
у извештају са промоције руског часописа у
Културном центру. Хвала и за толико.
7. Миливоје Трнавац ме је звао 6.
јула. Спрема зборник стихова о једном
телеграфисти Равногорцу, те пошто већ има
моју песму са ранијег конкурса, сада тражи
биографију и фотографију. Владимир му је
послао.
8. 19. јула окончао сам оба текста које
сам Небојши Ђокићу обећао за „Јухорски
запис“, обиман рад о књижевно-уметничкој
топографији источног Подјухорја и приказ
књиге стихова Липи снови – Лира наива,
зборника поезије хрватских и буњевачких
песника.
9. У Варварину ми је, на ручку после
скупа у Бачини, 18, јула, Иван Јовановић
уручио са посветом своју књигу о
Орашанима, чији сам рецензент.
10. Општински „Билтен“ број 327
од 18. јула наставио је моје Белешке са
Паракиновог брода, текст о боравку краља
Петра Првог Карађорђевића у Параћину и
Јухорска чтенија
97
Ћуприји 1907.
11. Општински „Билтен“ број 327 од
18. јула донео је извештај са Малог сајма
књига, у коме ме помиње и као говорника –
отварача и као дародавца књига.
12. Као рођенданске поклоне добио
сам најпре од Југе два прва броја часописа,
а затим од Нинослава новопокренути
јагодински часопис „Комедија“. Хвала им.
13. Приметио сам 26. јула на интернету,
да је др Милан Димитријевић испред
свог текста за зборник са Конференције
Астрономија код Срба о мом акродксону
ставио прозор што ми је својеврсна реклама.
14. На ћупријском сајту сам 26. јула видео
да је окачен текст са мојом фотографијом о
Дану ДМЈ у Бачини, написан на основу мог
предлошка. Садржи два лапсуса, један мој,
један новинаркин. Јашовић ми је скренуо
пажњу на њега.
15. У Завичајном музеју су 12.08.
снимили видео-запис о паљењу дрвеног
моста на Црници при повлачењу српске
војске 1915. године. Описао сам оно што сам
нашао код Сјеницког у књизи „Успомене из
окупације“. На питање кустоса-сниматеља,
да ли је он страдао и при бомбардовању
за време повлачења Немаца 1918. када је
порушен звоник Цркве, рекао сам да је то
могуће, али да Коста Хаџивидојковић то у
свом дневнику не помиње, колико се сећам.
16. Послао сам 14.08. 2019. Ћеличанину
текст са описом о томе како су обележавани
дани Топлице Симића у Варварину и Обрежу
(2010-2018), пошто желе ове године да то
буде богатије, пошто је јубиларна десета.
17. У „Билтену“ бр. 328. од 15.08.2019.
објављен је Николићев приказ скупа у
Бачини са фотографијом, при чему је моја
улога на известан начин пренаглашена.
18. Послао сам 19.08.2019. Горану
Ћеличанину краћи текст о Темнићској
библиотеци и читаоници из Бачине,
пошто је ове године њена стогодишњица
(1919-2019), уз изводе из Дневника њеног
оснивача, Драгића М. Јоксимовића, јер је
на Колонији у Својнову изразио жељу да тај
јубилеј обележи.
19. Предраг Јашовић је 21.08. око
подне затражио, да податке о професору
Николи М. Ракићу које сам му раније дао
за монографију о ОШ „Радоје Домановић“,
адаптирам у ауторски текст за објављивање.
И то одмах. За нешто више од сат времена ја
сам му послао ту белешку.
20. У петак, 23.09.2019. др Велибор
98
Лазаревић је телефоном затражио податке
о Старцу Пејку из Својнова као гуслару.
Рекао сам му да имам само једно предавање
јовачког учитеља Димитрија Петковића код
Мандрдине бусије изнад Кривог Вира, у
коме га он назива Петко. Замолио ме је да то
предавање нађем и да ће сутра после подне
позвати да му пренесем податке. Ја сам у
суботу тражено нашао, он у суботу није
звао. Тек после десетак дана смо ту ствар
средили.
21. У четвртак, 29.08.2019. у општинском
„Билтену“ (329) објављен је извештај са
25. Књижевне колоније у Својнову, под
насловом „Вече поезије и промоција књига“,
уз групну фотографију учесника. Грешком
је забележена као 24. и вероватно зато, није
забележено моје излагање са Отворене
трибине, пошто сам ја јубилеј Колоније,
пошто је 25. по реду, ситуирао у шири
јубиларни низ, двестагодишњицу прве
школе и стогодишњицу прве библиотеке
у Темнићу. Поменут сам два пута када и
текстови који су објављени у „Саборнику“.
Хвала и за толико.
22. У четвртак, 5.09. 2019. завршио
сам радну верзију прилога за Округли сто
„Матић данас“ и Владимир га је у петак
експедовао Библиотеци „Душан Матић“ у
Ћуприји. У петак увече сам сазнао од Милке
Ижогин да је Округли сто у пeтак и да нисам
у програму. Предраг јесте. Нека им је са
срећом. Одлучио сам да идем само ако ме
Јашовић позове да заједно идемо или ако ме
лично позову из Библиотеке у Ћуприји. Рад
ћу редиговати и објавити, без обзира шта ће
се десити.
23. У суботу, 7.09.2019. послао сам
Предрагу Јашовићу нулти и први број
„Венчића“, првог листа параћинских
основних школа, с предлогом да оба или
један од њих објави уз монографију ОШ
„Радоје Домановић“, уколико буде обезбедио
средства и дозволи му издавач.
24. У недељу, 8.09.209. звао је Миро-
слав Суја Симић, библиотекар из Обрежа.
Ишао је у Варварин и нису нашли моје
дописе у вези са Топлицом и Темнићком
библиотеком. Тражи да их поново
пошаљемо. Истовремено, тражи да се
припремим и говорим 20.09.2019. на 10.
књижевној манифестацији „Топличин
шешир“ у Варварину, што сам обећао.
25. У понедељак, 9.09.2019. У Култу-
рном центру сам разговарао са Горданом
Војиновић о томе да се идуће године, поводом
Ђорђе Петковић
трогодишњице смрти Драгане Филиповић,
реализује моја раније дата идеја о њеним
сабраним песмама и о изложби њених
слика, уз евентуални округли сто. Младе
снаге, Културни центар има професора
књижевности и историчра уметности могли
би да се на том послу ангажују. Она би могла
да координира ту активност, без обзира што
у јануару одлази у пензију. Присуствовала је
историчарка уметности, без коментара.
26. У среду, 11.09.2019. био сам код
Лепосаве у Библиотеци, по њеном позиву.
Томковић ју је јуче посетио и, за сада,
одустаје од новог издања „Траг у трагу“, али
тражи да се ангажујемо око публикације
о десетогодишњици Фонда који носи име
његове покојне супруге Соње. Рекао сам
јој, да ћу јој послати свој концепт за измене
и допуне књиге „Траг у трагу“ и вратити
материјал. Што се тиче нове публикације,
до 25. септембра одговорићу јој о својим
могућностима да се око ње ангажујем. Свела
је захтев, на текст о школству у Параћину, у
коме би се нешто рекло и о Соњином фонду.
27. У суботу, 14.09.2019. посетили смо
децу. Предложио сам Предрагу да 20.09.
идемо у Варварин, где сам позван да говорим
на 10. „Топличином шеширу“. Одбио је.
Он је мени узвратно предложио да 19.09.
идемо у Трстеник, где ће бити промовисана
књига „Ода до Ш“ Слободанке Бобе
Радић, за коју је графичку опрему урадио
Срећко Здравковић а Предраг је рецензент.
Треба нешто и да кажем. Прихватио сам.
Испоставило се касније да се то одржава
кад и „Топличин шешир“ у Варварину, те
у Трстеник нисам ишао. О Бобиној књизи
сам говорио 30.09.2019. у параћинској
Библиотеци.
28. Општински „Билтен“ бр. 330 0д
12.09. уз мој фељтон, помиње да сам говорио
на промоцији Лодикине књиге „Време
непроспавано“.
29. Небојша Ђокић ме је позвао да данас
у Крушевцу присуствујем округлом столу
поводом 75 година од ослобођења у Другом
светском рату. Како сам морао да се одазовем
на лекарски преглед, а потом сам био на
књижевно-уметничкој манифестацији КЗ
„Настамба уметника Лештијанска пустиња“
код манастира у Лешју, нисам се одазвао.
Послао сам четири непубликована прилога
са ранијих округлих столова, како би били
сукцесивно укључивани у „Расинске анале“.
30. Током октобарских свечаности, у
Крушевцу је организован традиционални
Јухорска чтенија
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ДУХОВНОГ ПРОСТОРА ТЕМНИЋА
сајам књига Расинског округа. Били су
на сајму и часописи са мојим прилозима,
„Расински анали“, „Савремена библиотека“,
„Поезија СРБ“... Нисам ишао.
31. Предраг ме је позвао да у
уторак, 15. октобра, присуствујем у
просторијама Народне странке разговору
са потпредседником странке Николом
Јовановићем и његовим сарадницима.
Дежурао сам у просторијама, дочекивао
сам заинтерсоване чланове, док су Предраг,
Божа и Владимир били са гостима код
председника Општине.Учествовао сам и то
активно у разговорима, са пар питања.
32. Сајам књига у Београд (20-27.
октобар). До пре пар година сам ишао, сада
је то за мене напор, нарочито вишечасовна
шетња од штанда до штанда. Но, сигуран сам
да је тамо било књига, првенствено зборника
(рачански, крушевачки, београдски), са
мојим текстовима.
33. У Крушевцу је 25. октобра у
Културном центру одржана промоција
новог броја часописа „Поезија СРБ“ (11),
у коме је и мој прилог од Душану Матићу.
Нисам ишао.
34. 5. новембра у јутарњем програму
Хепи телевизије код Миломира Марића,
Живојин Андрејић и др Радмило Петровић
из Центра за Митолошке студије у Рачи,
приказали су најновији број „Митолошког
зборника“ (41), у којем је и мој прилог
о „Нежидерској епопеји“ М. Николића
Расинског.
35. 7. новембра сам Библиотеци у
Панчеву поклонио књигу Лазара Тобожана
„Пламен религије“, друго издање, Панчево
1932. Они имају прво и треће, па сам им
ја комплетирао. Корице је ручно урадио
познати панчевачки сликар Стојан Трумић,
тада њихов гимназијалац.
36. У Смедеревској Паланци је
11.11.2019. одржана промоција монографије
о Прешеву, чији су аутори браћа Светислав
и Томислав Петровић, а чији сам рецензент.
Рецензија је у књизи, тако да ће, верујем,
тамо нешто из ње прочитати, како је то
уобичајено.
37. У четвртак, 5.12. у нашој
Библиотеци, присуствовао сам промоцији
седам књига из српске митопоетике, о
којима је говорио сам аутор, Милан Николић
Изано, пропали бизнисмен који се са својих
седам књига нашао у књижевности, тако је
себе представио. Говорио је читав сат без
прекида. Испоштовао сам Лепосавин позив.
Јухорска чтенија
99
Искористио сам разговор са Срећковом
Бебом да јој кажем у четири ока шта ми се
не допада код изложбе у холу и како је могла
да буде боља. У основи се сложила.
38. У петак, 6.12. присуствовао сам
двема промоцијама. Најпре је у Библиотеци
представљен аутобиографски роман
„Мила“ из серије за „домаћичке романе“
ауторке из Лапова, а у Културном центру
овогодишњи четвороброј часописа „Наш
траг“ из Велике Плане. У њему је Чотрићев
приказ Влајчетове „Књиге године“. Гордана
је водила програм, први пут заједно са
колегиницом која ће је од јануара наследити
на дужности уреднице културног програма
у Културном центру. Мој контакт са гостима
на овим промоцијама углавном је био
стандардан, уз кратку реплику о корицама
на првој. Имао сам шта да кажем, као и јуче,
али сам се уздржао.
39. У уторак, 10.12. шведски краљ је
уручио Нобелову награду за књижевност
Петеру Хандкеу, аустријском књижевнику.
Како му је 2015. у Белој Води уручена
Беловодска розета, постојала је идеја да
се данас окупи један број интелектуалаца
код Веље Лазаревића у Белој Води и ћаска
о Хандкеу. Штета што је то одложено и
то на неодређено време. Ја сам му данас
написао један акродексон а у ту част сам се
телефоном чуо са Лазаревићем.
40. У петак, 10.01.2020. одржан је
састанак чланова КК „Мирко Бањевић“.
Договорене су неке промене Статута, обећао
сам да ћу ићи са песницима у Ћићевац и
да ћу доћи на наш Светосавски маратон и
доделити једну награду.
41. У четвртак, 27.02. у параћинском
„Билтену“ настављен је мој фељтон о
професру Николи Ракићу и потомцима.
42. У четвртак, 12.03. у параћинском
„Билтену“ настављено је објављивање мог
фељтона.
43. У петак, 13.03. присуствовао сам
сасстанку поморавске Подружнице СКОР-
а. Приказао сам четири публикације у
којима се налазе моји прилози које су ми у
руке дошли у овој години, уз две песме, једну
Бањевићеву и једну моју, њему посвећену. Да
их забележим: „Митолошки зборник“ (42) са
текстом о др Тихомиру Ђорђевићу; зборник
„Живот и књижевно дело Мирка Бањевића“
(уредник Предраг Јашовић) са прилогом у
облику калиграма; Јашовићева монографија
о ОШ „Радоје Домановић“ са мојим
прилогом о професору Николи Ракићу;
100
Зборник са Конференције Астрономија код
Срба, где је мој рад о косомопоетици Мирка
Бањевића, али и копија мог фанзина са
акродексонима посвећеним поморавским
писцима „Преселили се међу звезде“, уз
уводну белешку уредника Зборника.
44. У петак, 20.03. Завршио сам
рецензију на рукопис „Мемоарске и друге
приче“ Томислава Петровића и Владимир
му је послао.
45. У суботу, 21.03. на светски Дан
поезије, прегледао сам текст о Душану
Матићу и послао га Љубодрагу Обрадовићу
за његов часопис „Поезија СРБ“, уз песничке
честитке. Месец дана касније, сазнао сам да
га је одмах ставио на свој сајт. Хвала му.
46. У недељу, 22.03. на Младенце,
набавио сам иконицу 40 севастијских
мученика, пошто се њихова имена налазе
на Темнићском натпису, нађеном пре
220 година у Горњем Катуну, а ја треба да
докрајчим текст о јубилејима писмености у
Темнићу.
47. У среду, 15.04. послао сам Љуби
Обрадовићу циклус од седам акродексона из
времена ковида 19 да их, ако нађе за сходно,
стави на свој сајт „Поезија СРБ“, што је он
одмах и учинио и обавестио о томе.
48. У четвртак, 7.05. у општинском
„Билтену“ објављен је наставак мог фељтона
о професору Ракићу.
49. У суботу, 16.05. интервенисао сам да
се у наредном броју општинског „Билтена“
макар и најскромније обележи јубиларни
дан „Јухорског ока“.
50. У среду, 20.05. послао сам циклус
акродексона да га Библиотека стави на
свој сајт. Тиме би обележила четврт века
„Јухорског ока“, пошто је иницијатива
дата на промоцији мојих књига, чији је
организатор Библиотека била а Лепосава
водитељ, и у Поточцу и у Параћину (21. и
22. маја 1995.). Уједно и 50 година од изласка
моје прве збирке песама („Тмини у таласе“),
чији је издавач била Библиотека.
51. У четвртак, 21.05. објављена је
нотица у општинском „Билтену“ о четврт
века „Јухорског ока“. Владимир је Деску
послао предложак за опширнији текст у
наредном броју.
52. У петак, 22.05.2020. снимила ме
је екипа Канала М о томе шта сам радио у
изолацији за време Короне 19, а ја сам додао
пар речи о својим јубилејима.
53. У четвртак, 4.06.2020. у општинском
„Билтену“ објављен је обиман прилог Д.
Ђорђе Петковић
Николића којим је обележена 25. годишњица
„Јухорског ока“. Вероватно због тога није
објављен наставак мог фељтона“. Објављен
је приказ Јашовићеве монографије о ОШ
„Радоје Домановић“, где је поменуто да сам
дао прилог о професору Ракићу.
54. У понедељак, 27. јула 2020. код
скулптуре „Песник“ у Доњем парку, екипа
Канала М је снимила емисију о Митрићевој
скулптури, у којој сам ја говорио о њеном
откупу са манифестације „Мермер и звуци“.
Емитована је више пута, па и 1. августа, када
је дан у православном календару посвећен
деспоту Стефану Лазаревићу као свецу,
њему и његовој мајци. Потом је постављена
на сајту Канала М.
55. Урадио сам прилог о двојици
Мораваца из Првог српског устанка и послао
га Андрејићу за „Митолошки зборник“.
24.08.2020.
56. Редиговао сам текст о Јастребачком
пантеону за скуп у Дворану и послао сам га
др Голубу Јашовићу. 24.08.2020.
57. Написао сам акродексон посвећен
Милошу Ћирковићу и послао га Голубу
Јашовићу за зборник који припрема о овом
метохијском хероју. 24.08.2020.
58. У понедељак, 31. августа 2020.
стигао ми је „Топлички зборник“ (4) са
мојим прилогом о Јулијусу Једлички.
59. У среду, 15. октобра, у Културном
центру, промовисан је прокупачки „Ток“.
Пошто сам прозван, рекао сам дистих и
катрен из збирке „Тмини у таласе“ и сонет из
збирке „Црна уздарја којима су ове године
лепе годишњице.
60. Небојши Ђокићу за “Јухорске зоре”
послат је данас завршени рад “Прилог
проучавању духовног простора Темнића
с погледом на јубилеје прве школе, прве
библиотеке и КП „Јухорско око“. 31.10.2020.
III Финализирани (објављени) моји
прилози после 21.05.2019.:
1.- Рецензија у књизи о Прешеву мр
Томислава Петровића и његовог брата.
2.- Рецензија у књизи о Орашанима
који су изгинули у ратовима 1912-1918.
Ивана Јовановића.
3.- Окончан је фељтон у „Билтену“ о
Параћину у Првом светском рату.
4.- Есеј поводом књига из
четворокњижја Лоза пелина двеју
Темнићанки у „Саборнику“ за 2019.
5.- Уместо Ин мемориам поводом
смрти Гордане Љ. Миљковић у „Саборнику“
за 2019.
Јухорска чтенија
ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ ДУХОВНОГ ПРОСТОРА ТЕМНИЋА 101

19) У двоброју (12-13) за 2019. и 2020.

6.- Прилог „Моравац поета Миладин К.
нове серије „Саборника“ објављен ми је
Николић Расински долази преко Нежидера
прилог „Документација о мом духовном
1919. у Нови Сад по своју најбољу књигу“, у:
путу ка Културолошком пројекту Јухорско
„Митолошки зборник“, 41/2019.
око“.
7.- Прилог о књижевно-уметничкој
20) У истом двоброју „Саборника“
топографији источног Подјухорја у:
објављен ми је прилог „Хроника
„Јухорске зоре“, едиција „Јухорски запис“
обележавања темнићких јубилеја (1820,
(2019).
1919, 1995 – 2019/2020) по редоследу
8.- Приказ књиге „Липи снови“
обележавања“.
објављен је у: „Јухорске зоре“ (2019).
21) У истом двоброју „Саборника“
9.- Прилог о академику Тихомиру
објављена је моја „Редигована реч са
Ђорђевићу у „Митолошком зборнику“
промоције књиге „Ода до Ш“ С.Б. Радић“.
(42) из Раче, који је посвећен академику
22) У „Светосавском сабору“, зборнику
Анастасијевићу, византологу.
КК „Мирко Бањевић“, мој акродексон „ЈУ-
10.- Окончан је приређени текст о
ОКО“ објављен је као посебан прилог на
боравку краља Петра Првог Карађорђевића
крају зборника, испред рецензије, уз обимну
у Параћину 1907. године у Билтену од
биобиблиографију и са нагласком да је у
30.01.2020.
питању почасни председник Клуба (?).
11.- У зборнику „Живот и књижевно
дело Мирка Бањевића“ (приредио Предраг
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:
Јашовић) налази се и мој прилог са
истоименог научног скупа. Архивска грађа у вези са остваривањем
12.- У моноиграфији ОШ „Радоје Културолошког пројекта „Јухорско око“ (код
Домановић“ Предрага Јашовића налази се аутора).
и мој прилог о професору Николи Ракићу, Јоксимовић 2002: Драгић М. Јоксимовић,
заслужног за изградњу зграде у којој је сада Дневник младог демократе 1919-1920, Графопро-
ова школа. мет, Параћин.
13.- У Зборнику са Конференције Бајић 1990: Љубивоје Бајић, Сто седа-
Астрономија код Срба (10) налази се мој мдесет година школства варваринске општине
текст о космопоетици Мирка Бањевића. 1820 – 1990, Самоуправна интересна заједница
14.- У Зборнику са Конференције основног образовања и васпитања, културе,
Астрономија код СРБа (10) објављена је физичке културе и информисања, Варварин.
Симић 1995: Топлица Симић, Варварин,
копија мога фанзина са акродексонима који Скупштина општине, Варварин.
су посвећени преминулим поморавским Срећковић 1884: Панта Срећковић, Сердар
песницима (Никодије Спасић, Слободан Никола – Мандрда, победилац Турака код Дебелог
Жикић, Бајо Џаковић, Драгана Филиповић дрвета 1815 године, прилог за новију српску
и Гордана Миљковић), уз уводну белешку историју, Гласник Српског ученог друштва,
уредника Зборника. посебан отисак, књига 55 1884. г. Београд.
15. У књизи „Мемоари и друге приче“ Читанка 1855: Трећа читанка за четврти
Томислава Петровића објављена је моја разред основни(х) српски(х) школа, без имена
рецензија „Прегледан животни ток уз аутора (Филип Христић?), прегледала и
прегршт патриотских емоција“. одобрила школска комисија, Београд.
16. У истој књизи објављен је и мој
акродексон „Рецензија у стиху“.
17.- Библиотека „Др Вићентије Ракић“
је у 50 нумерисаних примерака копирала
мој ауто(х)епиграм, уједно и ауто(х)епитаф,
што је подељено учесницима свечаног скупа
Подружнице СКОРА-а 17.07.2020.
18) У „Топличком зборнику“ (4)
објављени су радови са научног скупа
поводом стогодишњице Топличког устанка
(1917-2017), одржаног у Прокупљу.
Објављен је и мој прилог о Јулијусу
Једлички, аустроугарском команданту среза
у Темнићу. 31. август 2020.

Јухорска чтенија
102 Ђорђе Петковић

Summary

CONTRIBUTION TO THE STUDY OF THE SPIRITUAL SPACE OF TEMNICS

WITH A VIEW OF THE JUBILEES OF THE FIRST SCHOOL, LIBRARY
AND CULTURAL PROJECT “JUHO-RSKO OKO”
Regardless of the fact that Temnić is no longer a single administrative unit, the author of the
article approaches it as a single spiritual space, which he showed by writing about three historical
facts of importance for the literacy of the people of this region. He found support for the theme
in the millennium of the Temnić inscription, one of the oldest Cyrillic epigraphic monuments
in the Balkans, found 120 years ago, at the turn of the century in the village of Gornji Katun. In
modern Serbian history, a country that emerged from Turkish five centuries of slavery, the author
chose three events that naturally grew and connected in the spiritual sphere of the people: the first
school, the first library and the first engagements of writers and scientists from this area within
the Cultural Project “Juhorsko oko” , whose seat is in Svojnov. In the article, he described the most
important moments in connection with the school in Bacina from 1820 with the school network
from the 19th century, then about the Temnić library and reading room in Bacina created in 1919,
as the first public library, as an association of citizens. Finally, as one of the initiators and coordi-
nators, he described the origin and duration of the Cultural Project “Juhorsko oko” (1995-2020).
The contributions given with the text complete what has been written and are important material
for further research of Temnić and his surroundings.

Јухорска чтенија