ИЗ ИСТОРИЈЕ ВУЧИТРНСКЕ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ, ЈЕДНЕ ОД НАЈСТАРИЈИХ

ПРОСВЕТНИХ УСТАНОВА НА КОСОВУ

Прве године рада
БОРИСЛАВА ЛИЛИћ

О српској основној школи у Вучитрну, посебно о времену њеног постанка и првим деценијама
рада, у историјској науци није много писано.

Јован Ристић је први изнео службене податке о српским школама у Турској, које је помагала српска
влада у новцу, учитељима и училима. Он је навео и школу у Вучитрну, која је била на старању
полузваничне установе, тзв. Просветног одбора, почев од 1868. године, са дотацијом од 20
цесарских дуката, али није помињао датум оснивања школе.1 Од старијих писаца, о томе је Милош
С. Милојевић донео запис да је неки Давид Поповић „отворио школу у Вучитрну, која је од 29.
септембра 1869. године помагана књигама и осталим“.2Нешто одређенији у погледу датума
оснивања био је некадашњи српски конзул у Турској Иван Иванић. Он је изнео мишљење, 1903.
године, да „Српска школа у Вучитрну ради већ око 70 година“, тј. да је основана око 1833/34.
године.3 Јован Хаџи Васиљевић, најбољи познавалац школско—просветних прилика у Старој
Србији, изнео је „да је у Варошици Вучитрну постојала школа још од 1800 тридесетих година“, и да
је њен тадашњи учитељ био Марко Аврамовић, родом из Србије. По Ј. Хаџи Васиљевићу,
Аврамовић је дуго година био учитељ у Вучитрну, а њега су средином ХIХ века заменили његови
ученици Најче Лушић и Наће Х. Миловановић. Они су у наставу унели и световне предмете, по
угледу на школски програм у Кнежевини Србији.4 По Ј. Хаџи Васиљевићу, „од 1860. г. учило се
готово само из српских уџбеника“.5 У то време као преносилац књига из Србије за школе у
Вучитрну, Приштини и Митровици, почев од 1857. године, помиње се Нестор Ђорђевић,
свештеник из вучитрнског села Копорић.6

1 Јован Ристић, Спољашњи одношаји Србије новијег времена. Књига трећа (1868-1872). Београд 1901, 281. (Овај одбор
основан је за време Намесништва 1868. године на иницијативу митрополита Михаила и радио је све до почетка српско—
турског рата 1876. године. По Јовану Ристићу, „Одбору је постављен задатак, да проучава стање Старе Србије...; да се
заводе школе, да се шаљу учитељи и школске књиге; да се учитељима одређује и шаље плата, која је измиривана из
суме одређене од Министарства спољних послова на ванредне потребе, а у неколико и из Министарства просвете.“ Ј.
Ристић, Haв. дело, 280.) (По Ристићу: „учитељима из градских школа помоћ је углавном слата преко црквеношколских
одбора“, нав. дело, 57.) Први чланови Просветног одбора били су: архимандрит Нићифор Дучић, професор Велике
школе Пантелија Срећковић и професор Милош С. Милојевић. – Јован М. Јовановић, Јужна Србија од краја XVIII века до
ослобођења, Београд 1941, 125–126.
2 Јован Хаџи Васиљевић, Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX веку, Београд 1928, 392.
3 Иван Иванић, На Косову. Са Шара по Koсову на Звечан, Београд 1903, 135. — По Бр. Нушићу, „нова“ школска зграда

подигнута је 1872. године. – Бранислав Нушић, Косово. Oпиc земље и народа. Издање са сликама, II свеска, Нови Сад
1903, 97. · О учитељима који су дошли после Василија Андрића, видети: Тодор Станковић, Путне белешке по старој
Србији 1871–1898, Београд 1910, 113.
4 Јован Хаџи Васиљевић, нав. дело. 146.
5 Нав. место.
6 Нав. дело, 161.
Од новијих истраживача културно–просветних прилика на Косову и у Метохији, архивске податке
о школи у Вучитрну изнели су Климент Џамбазовски, Јагош "Вилас и Светозар Чановић. Али, ни
они нису потпуно решили питања постанка школе и првих година рада под утицајем из Србије.

Тако К. Џамбазовски наводи податак из једног архивског документа по коме су се школски

уџбеници почели бесплатно слати за школу у Вучитрну, преко Просветног одбора, почев од "1868.
године.7 Такође, да је вучитрнски учитељ Василије Андрић примао из Србије полугодишњу плату
10 „цесарских“ дуката, која му се почела исплаћивати почев од 1869. године.8 Андрић је био
учитељ у Вучитрну све до почетка Српско–турског рата 1876. године, и био је исплаћиван преко
Вучитрнске црквено—школске општине (1874. године са 12 дуката). Вучитрнска школа је од 1868.
године добијала бесплатно све школске књиге, и то по 80 буквара и по 30 примерака осталих
уџбеника.9 Јагош Ђилас, међутим, саопштио је службени документ по коме је школа у Вучитрну
добила прве уџбенике из Србије још крајем 1852. године од Попечитељства просвете и црквених
Дела, а по одлуци кнеза Александра Карађорђевића,10 и то у већем броју.

И касније је ова школа повремено добијала потребан број ђачких књига, као нпр. 1868, 1870. и 1871.
године.11 Као годину оснивања школе у Вучитрну Ј. Ђилас је наводио 1833.12

Мало је података у литератури о томе како се кретао број ђака у Вучитрнској школи током времена.
Светозар Чановић је навео једно писмо рашко-призренског митрополита Партенија кнезу
Александру из 1853. године, по коме је школа у Вучитрну тада бројала 40 ученика, али су услови за
школовање били врло тешки. Због тога је кнез Александар наредио „да се одобри 150 талира за
издржавање учитеља у Приштини и Вучитрну“, и да се одобре средства „за набавку по сто
примерака уџбеника из предмета који су се у овим школама учили“.13 Кримски рат Русије са
Турском и њеним савезницима (1853–1856) по последицама био је врло неповољан за хришћанско
српско становништво у Старој Србији, делом и због верског карактера рата. Отуда је 1863. године,
по сведочењу Енглескиња Мекензијеве и Ирбијеве, у Вучитрнској српској школи било само
шеснаест ђака!14 (Вучитрн је, по истом обавештењу, тада бројао 200 хришћанских и око 400–500
муслиманских кућа.)15

II

За потпуније познавање школских прилика у Вучитрну крајем шездесетих година XIX века, када је
српска влада преко Просветног одбора (основан 1868) почела да помаже систематски школе у
Старој Србији потребно је узети у обзир сачувану архивску документацију. Она омогућава да се
рад школе у Вучитрну боље објасни неким појединостима које досад нису биле познате. Овде
прилажемо неколико докумената (из 1868, 1869. и 1870. године) уз наш коментар који се односи на
неколико следећих питања: (1) шта је Општина вароши Вучитрн молила од Министарства, односно

7 Климент Џамбазовски, Скопје 1960. 113.

8 Нав. дело, 121.
9 Нав. дело, 126.
10 Јагош Ђилас, Српске школе на Косову од 1856. до 1912. године, Приштина 1969, 54.
11 Нав. дело 55.
12
Видети: Карта српских школа од 1750. до 1912. године (на Косову). – Нав. дело (на крају књиге).
13 Светозар Чановић, Српске школе на Косову у деветнаестом веку, Приштина 1976, 63-64
14 Мјур Макензијева и А. П. Ирбијева, Путовање По словенским земљама Турске у Народи, Београд 1968, 210—211.
15 По Милојевићевом казивању, Срби у Вучитрну „унижаванији“ су од оних у Приштини. – Милош С. Милојевић, Путопис дела праве

Старе Cpбиje, II свеска, Београд 1872, 75.

министра просвете и црквених дела; (2) ко је представљао Општину вучитрнску; (3) ко је био
школски учитељ; (4) како се одазвало Министарство на молбе Срба Вучитрнаца.

1) Општина вучитрнска („Обштинари и житељи града Вучитрна“), уз образложење да је врло

сиромашна, молила је да јој се из Србије доделе за потребе школе материјална помоћ за подизање
школске зграде, помоћ у уџбеницима, плата за учитеља, као и да се позитивно реши молба за
пријем једног „благодејанца“ на школовање у Србији. Скоро све што је Вучитрнска општина
тражила, било је долељено.

2) Општину вучитрнску („града Вучитрна“) представљали су (изабрани варошки прваци, углавном

из редова трговаца и покојег имућнијег занатлије, варошки прота („протопоп“), епитроп, обично
као старешина неког еснафа, затим учитељ као писар. Из два документа види се да су поименце
чланови Општине у 1868. години16 били: прота Живко Протић, епитроп Хаџи Ђорђе Микић, Данче
(Данило) Симић, Петко Живин (Живић), Радосав Цветковић и Димитрија (Димитрије) Мирковић.
(1869. „обштинари“ су били: попови Живко Протић и Милисав Филимоновић, Хаџи Ђорђе Микић,
Данче Симић, Димитрије Марковић, Коста Симић и Јован Миловановић.17

3) Учитељ је био Василије Андрић (за кога се из литературе зна да је дошао из Босне). Андрић се
потписивао као „учитељ Вучитрнски“.

4) Министарство је, изгледа, увек испуњавало молбе Општине вучитрнске, пошто је (преко својих
људи), понекад, контролисало наводе и податке из молби Вучитрнаца. Пошиљке у књигама слало
је преко ћумрука на Рашкој, а на име Општине вучитрнске или на име учитеља Василија Андрића.

Из архивске документације види се, на пример, да је 20. априла 1868. године, Државна штампарија
(„Правитељствена књигопечатња“) послала, преко ђумрукџије на Рашкој, Општини вучитрнској
„на пољу Косову“ 240 комада разних уџбеника, одазивајући се на њену молбу од 20. Фебруара исте
године.18

Другу пошиљку управа Државне штампарије упутила је у Вучитрн на адресу учитеља В. Андрића,
19. августа 1869. године. У пошиљци је било 530 комада разних уџбеника као и једна „Азбучна
штица“ (школска табла са словима) и мапа Европе.19 Трећа пошиљка, заредом, била је послата „за
школу Вучитрнску у Старој Србији“ 12. марта 1870. године, а садржавала је 385 књига.20

На тражење Министарства просвете од 20. априла 1868. године да сазна колико је бројна Општина
вучитрнска, да ли може сама да се издржава, колико плаћа учитељу и каквог је понашања он,
управник ђумрука на Рашкој, овај одговара, 21. јуна 1868. године, да је у Вучитрну 160—180 „кућа
србски“, да је мало правих трговаца који живе од трговине, већ да се „скоро сви земљоделијем
занимају“, да сваки ђачки родитељ плаћа за свог ђака учитељу „месечну плату по 100 гр(оша)
чар(шијских)“, да се учитељ В. Андрић добро влада (и да је раније био учитељ три-четири године
у Србији). Значајно је било саопштење и о школској згради, да је „добра и пространа“, да се налази
на црквеном имању, да школа нема школски фонд, и да је материјално сиромашна.21

16 Архив Србије, Београд. Фонд Министарства Просвете и Црквених дела. Фасц. IV. Видети: Прилог 1.
17
Архив Србије, нав. м. Видети: Прилог 2.
18 Архив Србије, нав. м., под датумом.
19 Архив Србије, нав. м., под датумом.
20 Архив Србије, нав. м., под датумом.
21
Архив Србије, нав. м., пол датумом („На Рашкој", No 66 од 21. VI 1868).
III

Важан моменат у развоју школског питања представљало је, с обзиром на будућност, питање
вишег школовања ђака Вучитрнске школе, тј. добијање „благодејанства“ – ђачке стипендије.
Вучитрнска општина, стога, одредила је да онај који ће се даље школовати у Београду ради
стицања вишег образовања буде Радоје Трифуновић.22 По једном допису од 1. августа 1868.
године види се како је поменути Радоје „још 1867. године почео богословске науке у семинарији
Београдској слушати“, али да је због болести школовање привремено био напустио. У молби
Вучитрнске општине преко Братства манастира Патријаршије замољено је Министарство просвете
и црквених дела „да би Радоју место у благодјејанију подарити смиловало се“. Молба је, под 1.
августом, послата у Београд са потписима архимандрита Хрисанта и игумана Рафајла. Сам Радоје
Трифуновић је такође упутио личну молбу Министарству „како би могао сад у Богословији са
осталим науку одпочети, или да ми бар коју суму у новцу изда, да неби школу оставити морао“ (4.
септембар 1868).23 У Београду је митрополит Михаило, коме је предмет из Министарства био
упућен на мишљење и одобрење, прихватио молбу Радојеву, Општине вучитрнске и препоруку из
Пећке патријаршије и дао своју сагласност. Митрополитова сугестија је, међутим, била да „тај је
ђак мали за Богословију, зато га изволите примити у гимназију“ (датирано 16. августа 1869).24

После убиства кнеза Михаила Намесништво је наставило, чак и проширило, помагање школа у
Старој Србији. Вучитрнска школа је добијала и даље новчану помоћ за учитеља В. Андрића, а
школа потребан број yџбеника, иако је било и застоја у испоруци. Тако је учитељ Андрић уложио
жалбу Министарству просвете, 5.“ фебруара 1870. године, што школа не добија на време већ
послате уџбенике из Београда! Но, без обзира на ово, испоруке књига су чак повећане.25 Тако се
из једног пописа Државне штампарије од 12. марта 1870. године види да је у Вучитрн било упућено
око 385 комада разних уџбеника: буквара 50, катихизиса 30, малих црквених историја 30, малих
рачуница 30, „првих“ знака 30, „првих“, „других“ и „трећих“ читанки по 20,'земљописа „малих“ 30,
земљописа Србије 30, молитвослова 30, српских граматика 20, „историја српских“ 25, „писмених
састава“ 20, као и 1 „земљописпи атлас“.26

ПРИЛОЗИ

22Архив Србије, нав. м. Видети: Прилог 3.

23 22 Архив Србије, нав. м. Видети: Прилог 6.
24 22 Архив Србије, нав. м. Видети: Прилог 4.
25 22 Архив Србије, нав. м. Видети: Прилог 5.
26 Архив Србије, нав. м., под дапмом (књиге је требало из Књигопечатње „одмах отправити у Вучитрн по сигурној

прилици и... известити кад их је и по коме послао“).