УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
ОДСЕК ЗА ИСТОРИЈУ
АНТИЧКА ПРОШЛОСТ У НАСТАВИ ИСТОРИЈЕ
1С 2016/2017

РЕЛИГИЈА У УЏБЕНИЦИМА ИСТОРИЈЕ

СЕМИНАРСКИ РАД

МЕНТОР: СТУДЕНТ:
ДОЦ. ДР СВЕТОЗАР БОШКОВ МИРЈАНА ВАРНИЧИЋ
(ИМ 240036/2016)

НОВИ САД, 2017.

 САДРЖАЈ

1. Увод......................................................................................................................3
2. Преглед уџбеника XIX века...............................................................................5
2.1. Религија у уџбенику Константина Бојића...................................................7
2.2. Религија у уџбенику Александра Сандића.................................................8
2.3. Религија у уџбенику Милоша Зечевића....................................................10
2.4. Уџбеник Отона Варге, Историја света....................................................12
3. Преглед савременог уџбеника..........................................................................14
3.1. Религија у уџбенику Снежане Ферјанчић и Татјане Катић...................15
4. Закључак.............................................................................................................18
Бибилиографија.....................................................................................................19

2
 1. Увод

Школски уџбеници, као основно наставно средство у оквиру којих се износе

одабрани резултати и достигнућа науке, представљају посредника у односу наставник-
ученик. У њима се систематски представљају научни садржаји који су често изложени
проценама, како стручњака тако и лаика. 1 Тема овог рада је Религија у уџбеницима
историје, с тога ћу настојати извршавању анализе религијских садржаја у оквиру
савремених и уџбеника XIX века.
Како га често карактеришу, дуги деветнаести век, представља велику прекретницу
у развоју историје као науке. Историја је професионализована, а историчари су постали
издвојена група са посебним образовањем и извесним правом да пишу о прошлости. 2
Крајем XIX века почиње нов период у развоју европске историографије, а у исто време и
бављење античком прошлошћу код Срба.
Почетак XIX века донео је борбу Срба у Хабзбуршкој монархији за црквено-
школску, политичку и културну аутономију. Година 1848/49. обележена је револуцијом, и
до тад мирољубиве покушаје Срба пречана у борби за своја права, претворила у ратни
окршај. У овим изразито узбурканим временима, управо ће простор насељен Србима у
Хабзбуршкој монархији дати најзначајније тековине образовања у XIX веку за Срба.3
Пресудан моменат за Србе било је оснивање школа, пре свега Учитељске школе у
Сомбору 1778. године а потом и Гимназије у Сремским Карловцима 1791. године,
Богословије у Сремским Карловцима три године касније и Српске православне велике
гимназије новосадске 1810. године. Поменуте установе, представљале су установе
највишег образовања које су Срби могли добити у том тренутку. Уз школу Устаничке
Србије и Лицеј који је из Крагујевца премештен у Београд, а затим преиначен у Велику
школу, школске установе Срба на простору Монархије, представљале су образовне
центре у којима су се могла добити знања о историји Старог века.4
1
О процени садржаја уџбеника види: Robert Stradling, Nastava evropske istorije dvadesetog veka, Beograd 2003.
2
Види: Кнут Ћелстали, Прошлост није више што је некад била, увод у историографију, Београд 2004.
3
О историји Срба у Монархији и историји образовања види: Дејан Микавица, Српско питање на
Угарском сабору 1690 – 1918, Нови Сад 2011.
4
О изучавању историје Старог века на поменутим установама и њеној заступљености у наставним
програмима види С. Бошков, Карловачка гимназија и античка историја у 19. веку, Истраживања бр. 18,
Филозофски факултет у Новом Саду, Нови Сад 2007, 39-47; Исти, Настава античке историје у Новосадској
гимназији током 19. века, Антички свет, европска и светска наука, Зборник радова са међународног скупа
(ур. Ксенија Марицки-Гађански), Београд 2009, 30-38; Исти, Настава античке историје на Лицеју и Великој

3
 За анализу религијских садржаја у уџбеницима историје, користила сам се
одабраним уџбеницима XIX века, а затим повукла паралелу са религијским садржајима у
оквиру савременог уџбеника Снежане Ферјанчић и Татјане Катић, Историја 1, издатог у
Београду 2003. године. Први уџбеник који је написан на српском језику у XIX веку, а
којим сам се служила, био је уџбеник Константина Бојића, Повестница Грчког народа,
издат у Новом Саду 1843. године. За упоредну анализу коришћени су и уџбеници
Историја света Алексанра Сандића издат 1869. године у Новом Саду, Историја Старог
века, преглед за вишу наставу Милоша Зечевића, издање из 1896. године у Београду као и
уџбеник Отона Варге Историја Света, по наставном плану и упутству за средње школе;
свеска прва: Стари век, издат 1898. у Новом Саду.
Поређењем старих и нових уџбеника историје можемо да видимо како се мењао
циљ образовања и васпитања. У XIX веку настава историје је имала задатак да васпита
лојалног грађанина, створи патриоту и ради на развоју националне свести. Постепено,
задаци наставе се мењају те циљеве савремене наставе видимо у формирању толерантних
грађана, који поштују различитости.

школи током 19. века, Античка култура, европско и српско наслеђе, Зборник радова са међународног скупа
(ур. Ксенија Марицки-Гађански), Београд 2010, 63-71.

4
 2. Преглед уџбеника XIX века

Као што је већ речено, за израду овог рада коришћена су четири уџбеника историје
из XIX века чији су аутори Константин Бојић, Александар Сандић, Милош Зечевић и
Отон Варга.
Први уџбеник писан на славеносерпском језику је уџбеник Константина Бојића,
Повестница Грчког народа, издат 1843. године у Новом Саду. Реч је о првом
историографском делу на српском језику које се односи искључиво на античку
прошлости. Садржај овог уџбеника, који је написан на основу немачких, издељен је на 83
стране у 32 поглавља, а само излагање базира се на постављању питања и давању одговора
на иста, у форми која се данас не користи. На почетку, аутор даје преглед географског
положаја Грчке, затим следи излагање историјских чињеница и података о општим
процесима и појавама, полазећи од најранијих времена па до Александра Македонског.
Занимљив додатак представљају биографије знаменитих Грка.5
Други уџбеник из XIX века који је користио за израду овог рада јесте дело
Александра Сандића, Историја света и то прва од три књиге, издата у Новом Саду 1869.
године. Занимљив је податак да је Сандић 1868. године издао другу књигу која се односи
на средњи век, а потом и прву која се одниси на антички период. Сандић је рођен 1836.
године у Великом Бечкереку. Студије права и словенске филологије завршио је у Бечу до
1861. године, и то као стипендиста Матице српске. У Бечу се срео и са Вуком С.
Караџићем па је убрзо постао и присталица Вукове језичке реформе. Од 1866. године
радио је као професор српског језика и књижевности у новосадској гимназији. Активно је
сарађивао у раду Матице српске и Српског народног позоришта, а четири пута је као
посланик на народно-црквеним саборима у Сремским Карловцима заступао ставове
Српске народне слободоумне странке Светозара Милетића. 6 Важно је нагласити циљ
писања овог уџбеника који сам Сандић наводи, а то је чињенице да до тада није написана
историја света на српском језику, па да су с тога ученици приморани да се користе
немачким књигама. У уводном делу уџбеника Сандић појашњава појам историје као
науке, затим говори о поделама историјских извора, а потом и о значају помоћних наука.
5
За детаљнију анализу садржаја види: Светозар Бошков, Антика у настави историје, студије и
истраживања, Нови Сад 2016, 86-99.
6
П. Марјановић, Александар Сандић, Енциклопедија српске историографије, Београд 1997, 631-632.

5
Структура је извршена поделом на континенте, редоследом: Африка, Азија и Европа.
Свака од поменутих целина на крају има део о култури са поднасловом Вера са циљем да
покаже које су особености народа и колико су веровања утицала на организовање
друштва. 7
Историја старог века, преглед за вишу наставу је уџбеник чији је аутор Милош
Зечевић, наставник опште историје на Великој школи у Београду, а који је издат 1896.
године. Структуру овог уџбеника чине три главне целине и то: Периода источна, Периода
јелинска и Периода римска, док на самом почетку поглавље Приступ мења уводни део. У
оквиру њега аутор разматра основни задатак историјске науке, питање
географскоисторијског простора, историјских извора, као и питање помоћних историјских
наука. Прва целина посвећена је Египћанима, Асирцима, Јеврејима, Феничанима,
Инђанима и Персијанцима. Друга и трећа целина посвећене су једном народу, Грцима
односно Римљанима, и његовој историји. 8 Свака од поменутих целина садржи и посебна
поглавља која се односе на религијски садржај, а питање вере и културе увек има примат у
односу на излагање о историјским догађајима.
Уџбеник мађарског аутора, Отона Варге, Историја света: по наставном плану и
упутству за средње школе, свеска 1, стари век издата је у Новом Саду 1898. године према
преводу професора Новосадске гимназије Милана А. Јовановића. Поред овог и уџбеници
истог аутора који се односе на средњи и нови век, представљају новите с обзиром да се
поред немачких уџбеника на српском језику, на простору Монархије користе и мађарски.
Први уџбеник, Историја света: по наставном плану и упутству за средње школе,
подељен је на три веће целине, које обухватају период од настанка света до пада Западног
римског царства 476. године уз додатак под насловом Живот Грка, који говори о култури
и животу Грка у античком периоду. 9

2.1. Религија у уџбенику Константина Бојића

7
За детаљнију анализу садржаја види: Светозар Бошков, Антика у настави историје, студије и
истраживања, Нови Сад 2016, 75-86.
8
За детаљнију анализу садржаја види: Светозар Бошков, Антика у настави историје, студије и
истраживања, Нови Сад 2016, 218-226.
9
За детаљнију анализу садржаја види: Светозар Бошков, Антика у настави историје, студије и
истраживања, Нови Сад 2016, 116-145.

6
 Специфичност овог уџбеника, у односу на остале који су послужили за израду
овог рада јесте чињеница да код Бојића проналазимо податке који се односе искључиво на
грчку религију. Износећи низ интересантних података, аутор каже да су Грци били
изузетно сујеверан народ. Поштовали су, према његовим речима, 30 000 божанстава а у
исто време велику пажњу придавали су и пророчиштима. Такозвани Oraculum
представљао је место на ком се предсказивала будућност и које је сваки Грк посећивао
онда када је требало да начини неки корак, желећи да сазна да ли би му тај потез донео
срећу или не. Ова пракса се временом одразила и на државне послове, па су се тражили
савети по питању објаве рата, склапања мира или доношења одређених закона.
Специфичност је лежала у томе што су пророци увек давали двосмислене одговоре, које је
свако могао тумачити по својој вољи. Бојић наводи да су најзначајнија пророчишта у Грка
била Аполоново у Делфима и пророчиште у Додони. У најпознатија грчка божанства
аутор убраја Аполона, Нептуна, Минерву, Цереру, Вулкана, Јунону, Марса, Плутона,
Меркура, Диану, Венеру и Пана. Можемо уочити да Бојић, од грчких имена наводи само
Аполона, док остала божанства која помиње носе римска имена. 10 Ова чињеница наводи
на постављање питања да ли је Бојић добро познавао грчку религију или је само
користећи се немачким изворима, преузео римска имена која се у њима наводе.

2.2. Религија у уџбенику Александра Сандића

10
Види: Константин Бојић, Повесница Грчког народа, Нови Сад 1843, 4-6.

7
 Већ је речено да структуру овог уџбеника чине три целине у оквиру којих,
подељено по континентима, аутор излаже историју народа Африке, Азије и Европе.
Сандић прво говори о вавилонској и асирској култури и каже да је реч о вери језичких
Семита који поштују природу, те њихову веру назива Сабејска. Они обожавају звезде и
природне силе а њихови свештеници прате положај звезда и на тај начин народу
саопштавају божију вољу и проричу будућност. Сандић нам доноси и имена богова које
поштују Вавилонци и Асирци и у том смислу помиње врховног бога Вала, ког
поистовећује са Сунцем, и врховну богињу Деркету/Милту која симболизује Месец. 11
Следи излагање о култури Међана и Персијанаца и на самом почетку аутору
упућује на то да је вера оба народа заснована на учењу Зороастра у чијој основи лежи
подела између добра и зла. Бележи веру у постојање два царства: видела (чистих и светих)
којим господари бели бог Ормуд и мрака (злих и нечастивих) којим господари црни бог
Ариман. Царсвто видела поистовећено је са Ираном тј Персијом, чији ће бог Ормуд
однети коначну победу над злом. Аутор бележи и постојање свете књиге код Персијанаца
која се назива Зенда и која садржи основна начела и правила вере.12
Обрађена је и култура/вера мисирска и на самом почетку аутор наглашава да је
иста као код Грка. Мисири, односно Египћани, почели су клањати Сунцу и Месецу,
односно Озирису и Изису, а потом и другим планетама. Каже да у Горњем Мисиру
клањају Амону, ком су подигли и храм с пророчиштем на сиваској оази. Сандић наводи и
да Мисири, највише од свих древних народа, поштују животиње од којих 2-3 држе у
храмовима и негују их, а потом по смрти и балзамују. Каже да су Мисири највише
поштовали бика у Мемфису ког називају Аписом. У оквиру излагања о мисирској вери,
аутор бележи и веровање у живот после смрти те описује и мртвачки суд- Озирис са 42
судије ставља срце на мерење, праведници иду у земљу блажених у којој живе са
Озирисом и након неколико хиљада година поново долазе на овај свет; другима, душа
тумара и пролази кроз све животиње а потом после 3000 година поново поприма људски
облик.13

11
Види: Александар Сандић, Историја света, књига 1, Нови Сад 1869, 30-31.
12
Исти, 40-41.
13
Исти, 51-52.

8
 Сандић у посебним поглављима говори и о грчкој и римској култури. За грчку
религију каже да је она прерасла у политеистичку, онда када су људи од Зевсових
својстава и дејстава створили нове богове у људском облику. Наводи да Грци клањају и
предметима и природним силама а кроз примере које даје примећујемо да поред грчких
даје и римске називе божанстава: Посејдон/ Нептун симболизује воду, Артемида/Дијана
Месец, Аполон симболизује Сунце док Хефајст/Вулкан симболизује огањ. Такође, пружа
поделу на богове и полубогове те у том смислу говори о демонима (силе природе,
обожене мисли) и иројима (хероји). Описује и грчке храмове, богослужење и приношење
жртава а као што је то случај и код Бојића, говори и о пророчиштима. 14 Уколико
упоредимо Сандићев приступ грчкој религији, можемо рећи да је доста сличан Бојићевом
с тим да поред римских имена за грчке богове, код Сандића проналазимо и изворне, грчке
термине. За разлику од Бојића, Сандић говори и о римској религији, коју опет пореди са
грчком. У том смислу када говори о врховном богу Римљана, Јупитеру, Сандић наводи и
грчки еквивалент те помиње Зевса. Грчки утицај приметан је и по Сибилским књигама
које у Рим доносе и грчке обреде и богове. Бавећи се религијом Рима, аутор наводи да она
опада са падом републике да би се у време цара Константина изгубила и била замењена
хришћанством.15

2.3. Религија у уџбенику Милоша Зечевића

14
Исти, 131-133.
15
Исти, 149-151.

9
 Питање вере и културе код Зечевића увек има примат у односу на излагање о
историјским догађајима. У том смислу, поглавље које говори о Египћанима, у оквиру
прве целине, говори о вери мисирској. На том месту, Зечевић наводи да су Мисирци, као и
већина народа старог века, веровали у више богова али да су им најзначајнија света
тројица- Амон као творац, Конзо као спасилац и Фтах као обновитељ. Код њега први пут,
у односу на претходно обрађене уџбенике, срећемо ову поделу у оквиру мисирске вере. Са
друге стране, Зечевић као и остали аутори уџбеника из XIX века, помиње главна
божанства која су Египћани поштовали, те говори о Озирису и Изиди. Такође, помиње и
пророчишта, која остали аутори помињу везано за религију старих Грка, те код Зечевића
проналазимо и податак да је најзначајније пророчиште Египћана било оно у пустињи Сиви
а које је посвећено Амону. Зечевић говори и о обожавању животиња, те помиње Аписа и
птицу феникс. Овај податак такође први помиње Зечевић, с обзиром да остали аутори
говоре само о средишњем месту Аписа. И у оквиру овог уџбеника добијамо податке о
мисирском веровању у сеобу душе, те Зечевић говори о балзамовању, мумијама и
катакомбама.
Наком мисирске, аутор је посветио пажњу асирско-халдејској вери. За њих каже да
су развили сабеизам, тачније обожавање небеских светала. Иако остали аутори уџбеника
из XIX века такође помињу обожавање небеских тела, Зечевић први даје појам сабеизам
којим се означава ово веровање. Као и остали, и он помиње врховног бога Вала/Асура,
Сина, Рамана, као и Милиту/Деркету. Средишње место свакако припада Валу, за ког се
верује да је створио халдејску државу па је по њему назван и град Вавилон.
Када је у питању вера Јевреја, први пут сусрећемо, поред приче о Јехови и податке
о Мојсију и његовим законима, однсоно божијим заповестима. О вери Феничана, Зечевић
говори као и остали, те помиње Молоха и Астарту. Пре него што говори о историјским
догађајима из прошлости Инђана, аутор излаже податке о њиховој вери по законику
Манову. И овде говори о светом тројству које сачињавају Брама, Вишна и Шива. Након
њих, помиње и Индра и Варуна. Иранску веру, аутор је приказао према учењу Заратустре,
те о њој излаже као и остали аутори.
Друга целина у оквиру овог уџбеника посвећена је грчкој историји, те у том
смислу, у оквиру ње аутор говори о грчкој религији. На самом почетку истиче да су песме
о тројанској војни врло важне и за веру јелинског народа, пошто тек у њима добише сва

10
божанства његова, право своје име и значење. 16 На овом месту, аутор говори о Зевсу,
Посејдону, Аду, Иру, Естији, Ареју, Фибу, Ифесту, Јермију, Палади, Афродити,
Артемиди и Димитрију, те можемо уочити да аутор даје словенске верзије грчких имена.
У овиру овог поглавља, аутор говори и о начину живота олимпских богова, побуни
титанских богова против Зевса, Зевсовим казнама за Сизифа, а уз то наводи и неке од
прича из грчке митологије. Посебно поглавље посвећено је олимпсим играма и обичајима
јелинским.
Излагање о римској религији аутор, у оквиру треће целине, започиње причом о
верским уредбама под Нумом, из VII века пре Христа. Сам аутор каже: па као што су они
и у осталом ученици просвећених Јелина, тако не умедоше ни богове друкчије изумети,
него им даду само нова имена.17 У том смислу, он поред грчких бележи и римска имена
божанстава које су Римљани поштовали. Наводи следећа божанства: Зевс/Јупитер,
Посејдон/Нептун, Ареј/Марс, Фиб/Аполон, Ифест/Вулкан, Јермије/Меркур, Ира/Јунона,
Естија/Веста, Палада/Минерва, Афродита/Венера, Артемида/Дијана, Дмитрија/Церера.
Након што излаже податке о старим римским божанствима и античкој римској религији,
Зечевић причу преноси на хришћанство и говори о обнављању царства у време
Константина уз помоћ хришћана, оснивачу хришћанства и верским начелима, ширењу
хришћанске вере, уређењу хришћанске цркве, прогонима као и о коначној победи
хришћанства над многобоштвом, чиме уједно и завршава излагање везано за религијски
садржај.

2.4. Уџбеник Отона Варге, Историја света

16
Види: Милош Зечевић, Историја старог века, преглед за вишу наставу, књига 1, Београд 1896, 126.
17
Види: Милош Зечевић, Историја старог века, преглед за вишу наставу, књига 1, Београд 1896, 222.

11
 Први део овог уџбеника, Приступ, аутор почиње критичким освртом на библијску
причу о постанку света и прогону Адама и Еве из Раја. Други део, под насловом Источни
народи ударају темељ нашој образованости, посвећен је Египту, Вавилону, Израелу,
Феникији, Асирији, Персији и Индији. О сваком источном народу прво пише о чему је
најпознатији, с тим да излагање о Египту, Асирији и Израелу почиње описом религије.
Када говори о вери у Мисираца наводи да се она развила из месних прилика при чему је
Амон-ра оличен бог природе, који се може видети у разним видовима, али лично никако.
Говори о његовим својствима и персонификацијама и упућује на чињеницу да су управо
њихова тумачења довела до постанка нових божанстава. Варга наводи да су Египћани
осликавајући Амона-ра дошли до обожавања животиња те почињу поштовати Аписа,
Ибиса и друге. Наводи и бајку о Озирису и Изиди. Веру Вавилонаца изједначава са вером
Египћана али истиче да за њих средишње место имају звезде. Помиње врховне богове
Вавилонаца- бога Сунца Вала/Молох и богињу Месеца Вилит/Астарта. Име вавилонске
богиње Месеца, не подудара са се Сандићевим наводом- Деркета/Милта. Тек неколико
података Варга даје о асирској вери и наводи да су је Асирци преузели од Вавилонаца а за
главно божанство узели бога рата Асура, по узору на Вала. У оквиру другог дела бави се и
религијом Израиљћана, Феничана, међанско-персијског народа и Инђана. За Израиљћане,
које не помињу ни Бојић ни Сандић, каже да верују у Јехову и да њихова вера представља
темељ хришћанства као и нашег морала. Вера Феничана изједначена је са Вавилонском
док о вери Персијанаца говори као и Сандић уз неколико допуна. Код Варге можемо
пронаћи више детаља који се односе на реформацију Зороастра. 18 Говорећи о вери Инђана
аутор помиње врховног бога- Браму и свете књиге- Веде и Мануов законик. Такође, говори
и опозиционој религији и Будином учењу те њеном прогону и задржавању у источној
Азији.
У оквиру другог дела аутор говори и о Грцима, а грчку веру помиње када говори о
колонизацији. Наводи све најважније грчке богове- Зевс, Аполон, Арес, Хермес, Посејдон,
Дионис, Хад, Атина, Афродита, Артемида и Хестија.

18
Види: Отон Варга, Историја света: по наставном плану и упутству за средње школе, свеска 1, стари век,
Нови Сад 1898, 23-25.

12
 Трећи део у оквиру овог уџбеника односи се на историју Рима а у оквиру посебног
поглавља под насловом Хришћанство и римско царство, аутор говори о религији
Римљана. Ово поглавље је веома специфично, с обзиром да је јасно уочљива тенденција
аутора да убеди читаоце у исправност ове вере. Говори о десет крвавих гоњења, о
ставовима ондашњих царева и успеху цара Константина уз легенду о сукобу са
Максенцијем, те о Никејском сабору и опстанку хришћанске вере.19

3. Преглед савременог уџбеника

Већ је речено да је за писање овог рада, поред уџбеника XIX века, коришћен и
савремени уџбеник. Реч је о уџбенику за први разред гимназије, ауторки Снежане
19
Исти, 187-191.

13
Ферјанчић и Татјане Катић, под насловом Историја 1, издат у Београду од стране Завода
за уџбенике и наставна средства, 2003. године. Структуру овог уџбеника чини пет целина
и то Увод, Праисторија, Стари исток, Стара Грчка и Стари Рим.
У уводном делу, ауторке пружају дефиницију историјске науке, затим говоре о
историјским изворима, помоћним историјским наукама, начину рачунања времена и
периодизацијом прошлости.20 Наредна целина односи се на праисторијски период, те се
ауторке баве људским родом од постанка првих људи до савременог човека. Након тога,
реч је о неолиту и неолитској револуцији, проналаску метала, стварању првих држава и
оснивачима цивилизација.21 Трећа целина, под насловом Стари исток, посвећена је
народима и државама Месопотамије: градовима-државама Сумера и Акада, Вавилону,
Асирији; Египту, Феничанима, Хебрејима, Хетитима и Персијанцима. 22 Стара Грчка
наслов је четврте целине у оквиру које се ауторке баве најстаријом историјом Хеладе,
микенским периодом, Тројанским ратом и настанком полиса, као и историјом Спарте и
Атине. Ова целина садржи и излагање о грчко-персијским ратовима, Перикловом добу и
Пелопонеском рату. Пажња је посвећена и религији и ликовној уметности древне Хеладе,
књижевности и научним достигнућима, те кризи полиса и успону Македоније кроз
историју идући до Александра Великог. Четврту целину ауторке завршавају излагањем о
Хеленистичкој монархији и култури.23 Последња, пета целина посвећена је историји
Старог Рима. Хронолошки издељено излагање подразумева историју три периода, Рима у
доба краљева, доба републике и доба царства. Говорећи о државном и друштвеном
уређењу, освајањима Италије, Пунским ративима, ширењу власти на источном
Средоземљу, кризи републике, тријумвирату, принципату, култури, доминату и
хришћанству, пружају заокружену слику римске историје до пада Западног царства 476.
године. Тиме се завршава излагање ауторки у увом уџбенику, уз неколико основних
података о источноримским царевима.24

20
Снежана Ферјанчић, Татјана Катић, Историја 1, за први разред гимназије, Завод за уџбенике и наставна
средства, Београд 2003,4-13.
21
Исте, 14-38.
22
Исте, 40-71.
23
Исте, 73-153.
24
Исте, 156-245.

14
 3.1. Религија у уџбенику Снежане Ферјанчић и Татјане Катић

Питање религије, ауторке провлаче кроз целине, почевши од праисторијског па све

до римског периода. У оквиру целине Праисторија можемо пронаћи податке о веровању
неолитских људи, за које кажу да су веровали да све око њих, живо и неживо, има душу.
Ови људи су веровали да душа напушта привремено тело, онда када човек спава, и трајно,
када умре, с тим да душа покојника наставља да живи у невидљивом свету. То објашњава
податак да су људи рано почели да поклањају пажњу сахрањивању, посебно вођа
заједнице, за које су веровали да штите племе. Дакле, видимо да су људи већ у најранијим
периодима поштовали култ предака, веровање које је остало заступљено и у каснијим
периодима. Још једна сличност, коју проналазимо и касније, јесте чињеница да су људи
неолитског периода обожавали природне појаве, а највише богињу-мајку. 25 Целина
Праисторија је у овом уџбенику завршена речима о религији старог века као целине.
Ауторке наводе да су веровања постајала комплекснија како су друштва постајала
сложенија, али да је главна карактеристика ових религија политеизам, веровање у више
божанстава. Издвојена је религија јеврејског народа, јудаизам, која је поштовала само
једног бога. Много касније, у I веку, појавила се нова монотеистичка религија,
хришћанство.26
У оквиру треће целине, под насловом Стари исток, питање религије издељенео је
према народима. У подцелини Народи и државе Месопотамије, реч је о политеистичкој
религији те ауторке наводе неке од божанстава које су поштовали ови народи. За Сумерце
то су Ану- бог неба, Енлил- бог земље и ветра и Еа- бог воде, мудрости и занатства, њега
су поштовали и као бога живота јер се веровало да је створио човека од глине и крви.
Ауторке помињу и врховног бога Вавилоњана- Мардука, затим Сина- бога месеца,
Шамаша- пога сунца и првде као и Иштар- богињу љубави и рата.27 У оквиру ове целине
реч је и о египатској религији. Ауторке бележе да је врховни бог старих египћана био Ра-
бог сунца и отац египатских фараона. Поред њега, поштовали су и Озириса, Изиду, Сета,
Анубиса и Хоруса. Уз то, наведена је и легендарна прича о браку Озириса и његове сестре
Изиде, и сукобу са Сетом. Након тога, бележи се да је од времена Средњег царства
25
Исте, 26.
26
Исте, 37.
27
Исте, 45-47.

15
распрострањено веровање у Амона, заштитника Тебе, који је према веровању, обезбедио
победу у Нубији. Амонов култ се толико раширио да је изједначен са богом Ра, те су
Египћани поштовали ново божанство- Амона-Ра. Говорећи о египатској религији, ауторке
наводе и реформу фараона Аменхотопа IV и покушају уздизања бога Атона.28 Ауторке не
бележе податке о религији Феничана, Хетита и Персијанаца док о религији Хебреја
помињу тек јудаизам- веровање у врховног и јединог бога Јехову као и причу о Дест
божијих заповести које је од Јехове примио Мојсије. Бележе и податак о Старом завету,
светој књизи Јевреја, која ће касније постати део Библије.
Већ је речено да се ауторке у четврој целини баве историјом Старе Грчке у оквиру
које је посебна пажња посвећена управо религији, што саме ауторке наглашавају већ у
првој реченици и кажу: Стари Грци придавали су велики значај религији. Она је дубоко
прожимала све видове њиховог јавног и приватног живота. 29 У том смислу, реч је о
хеленском боговима, херојима и фантастичним бићима, пророчиштима и верским
свечаностима. Уз објашњење да је главна одлика хеленске религије њен
антропоморфизам, односно замишљање богова у људском облику, ауторке наводе
врховног бога- Зевса, Херу, Посејдона, Хада, Деметру, Хестију, Атину, Аполона, Ареса,
Артемиду, Афродиту, Хефеста, Хермеса и Диониса, говорећи о њиховим главним
својствима и карактеристикама. Већ је речено да се говори и о херојима, међу којима се
спомињу Херакле и Ахил, као и фантастичним бићима попут Кентаура, Сирена или
Кербера. Од верских свечаности у средиште пажње смештене су Олимписјке игре као и
панатејске свечаности. У оквиру ове целине пажња је посвећена и хеленистичкој религији,
те ауторке наглашавају да су Грци и Македонци због упознавања источњачких народа
почели да поштују и њихове богове попут богиње Изиде. Наведена је и основна
карактеристика хеленистичке културе- њен синкретизам- односно спајање грчких богова
са божанствима старог Истока.
Питање религије није изостављено ни у последњој, петој целини, у оквиру које су
ауторке изложиле историју Старог Рима. У оквиру ове целине, питање религије подељено
је у три дела. Прво је реч о религији у доба републике, затим у периоду царства и посебно
издвојено, о хришћанству. Када говоре о религији из периода републике, ауторке

28
Исте, 60.
29
Види: Снежана Ферјанчић, Татјана Катић, Историја 1, за први разред гимназије, Завод за уџбенике и
наставна средства, Београд 2003, 117.

16
наглашавају да је она под изузетним утицајем грчке религије, те су у том смислу стари
римски богови поистовећени са грчким божанствима. Дат је и списак римских божанстава
и то: Јупитер, Јунона, Минерва, Нептун, Марс, Венера, Дијана, Церера, Вулкан, Аполон,
Кибела. Можемо уочити да на овом месту ауторке не дају и грчка имена, имајући у виду
да је то питање обрађено у претходној целини. Даље се говори о тзв породичној религији,
поштовању пената и лара, као и о култу предака. Када је реч о религији из периода
царства, и овде сусрећемо утицај старог Истока који је преко хеленистичких краљева
дошао до Римљана, а као пример издвојени су култ Митре и Изиде. 30 Посебна пажња
посвећена је Хришћанству. До овог поглавља, излагање о религији је извршено у склопу
поглавља о култури, религији и историографији. То може навести на мисао да су ауторке
издвајањем хришћанства, пишући о античкој прошлости, желеле да нагласе значај
садашњег времена и религије која је широм распрострањена. У оквиру овог поглавља
говори се о Христу и његовом учењу, ранохришћанским општинама, прогону хришћана и
победи хришћанства. Реч је о апостолима, јеванђељима, Пилату и Христовом страдању, а
овом чину се придаје изузетан значај, имајући у виду да је реч о највећем хришћанском
празнику који се и данас прославља широм света. У даљем тексту можемо пронаћи и
неколико реченица о ставовима римских царева и њиховом односу према новој религији. 31

4. Закључак

Разлике које постоје између уџбеника историје из XIX века и оних који се користе
данас, огледају се у начину саопштавања научних резултата, стилу и језику,
методолошким и методичким приступима, као и у обиму различитих садржаја. Као
пример може послужити уџбеник Константина Бојића, где је, као што смо имали прилику
30
Исте, 196-197, 221.
31
Исте, 228-232.

17
да видимо садржај изложен у форми постављања питања и давања одговора на иста, што у
савременим уџбеницима није случај. Савремени уџбеници прате углавном модерна
методичка начела. Садржински су поткрељени бројним илустрацијама, фотографијама,
историјским картама, те наводима из извора, питањима и задацима које ученици треба да
савдладају.
Када је реч о религијским садржајима уџбеника историје из XIX века и садржаја у
савременим уџбеницима, примећујемо да се он временом изменио у погледу обима.
Повесница Грчког народа доноси нам податке који се односе искључиво на религију
старих Грка, док остали уџбеници чији је садржај анализиран у овом раду, пружају
податке о верским схватањима свих народа старог века. Приметна је и чињеница да се
посебна пажња поклања религијама старих Грка и Римљана, и да су овим народима
посвећена посебна поглавља. Кроз анализу садржаја савременог уџбеника, примећујемо да
је мања пажња посвећена народима Старог Истока, док са друге стране, религијска
историја Грка и Римљана и даље задржава првобитни положај. Ипак, основна
карактеристика савремених уџбеника јесте та да се већа пажња, када је реч о религијским
садржајима, свакако поклања хришћанству, религији која је данас једна од, ако не и
најдоминантнија широм света.
Данашњи научни степен који је историографија достигла, свакако је неупоредив са
оном из периода XIX века. Ипак, као што је на почетку овог излагања истакнуто,
историографија XIX века имала је велики значај за развој историје као науке, те ову
чињеницу ни данас не можемо занемарити. Имајући то у виду, морамо поседовати
развијену свест у погледу значаја ових уџбеника.

Бибилиографија

Уџбеници:
Константин Бојић, Повесница Грчког народа, Нови Сад 1843.
Александар Сандић, Историја света, књига 1, Нови Сад 1869.
Милош Зечевић, Историја старог века, преглед за вишу наставу, књига 1, Београд
1896.
18
 Отон Варга, Историја света: по наставном плану и упутству за средње школе,
свеска 1, стари век, Нови Сад 1898.
Снежана Ферјанчић, Татјана Катић, Историја 1, за први разред гимназије, Завод за
уџбенике и наставна средства, Београд 2003.

Литература:
Светозар Бошков, Антика у настави историје, студије и истраживања, Нови Сад
2016.
Светозар Бошков, Карловачка гимназија и античка историја у 19. веку,
Истраживања бр. 18, Филозофски факултет у Новом Саду, Нови Сад 2007.
Светозар Бошков, Настава античке историје у Новосадској гимназији током 19.
века, Антички свет, европска и светска наука, Зборник радова са међународног скупа (ур.
Ксенија Марицки-Гађански), Београд 2009.
Светозар Бошков, Настава античке историје на Лицеју и Великој школи током
19. века, Античка култура, европско и српско наслеђе, Зборник радова са међународног
скупа (ур. Ксенија Марицки-Гађански), Београд 2010.
Robert Stradling, Nastava evropske istorije dvadesetog veka, Beograd 2003.
Кнут Ћелстали, Прошлост није више што је некад била, увод у историографију,
Београд 2004.
Дејан Микавица, Српско питање на Угарском сабору 1690 – 1918, Нови Сад 2011.
П. Марјановић, Александар Сандић, Енциклопедија српске историографије,
Београд 1997, 631-632.

19
20