УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
ОДСЕК ЗА ИСТОРИЈУ
ИСТОРИЈА СТАРОГ РИМА
ЗС 2020/2021

КИНА И ИНДИЈА У УЏБЕНИЦИМА ИСТОРИЈЕ

У XIX ВЕКУ
СЕМИНАРСКИ РАД

МЕНТОР: СТУДЕНТ:
ПРОФ. ДР СВЕТОЗАР БОШКОВ МАРИЈА ВУЈАНИЋ
(240023/2019)
НОВИ САД, 2021
 Садржај

1. Увод.............................................................................................................................................3
2. Развој школства код Срба у XIX веку.....................................................................................4
3. Настава античке историје у српским школама XIX века.......................................................7
4. Кратка Всемирна историја Георгија Магарашевића..........................................................10
5. Кина и Индија у уџбеницима историје из XIX века.............................................................11
6. Кина и Индија у савременим уџбеницима историје.............................................................14
7. Закључак...................................................................................................................................15
8. Литература................................................................................................................................17

2
 1. Увод

Током XIX века проучавање античке прошлости представљало је основу

образовања у школама широм Европе. Крајем XIX века, почиње нов период у развоју
европске историографије, па тако и изучавање и бављење античком прошлошћу и код
Срба.
Тема овог рада усмерена је на проучавање историје Кине и Индије у српским
уџбеницима из друге половине XIX века, а значајан део је посвећен и осврту на савремену
наставу историје у српским школама.
Главни циљ овог рада јесте да упореди садржај различитих уџбеника за српске
школе у XIX веку, да покаже њихове сличности и разлике, промене у методолошком
приступу и циљевима наставе у контексту градива о Кини и Индији. Потом, рад тежи да
прикаже основне токове савремене наставе како би се одредио континуитет у развоју
методике. Пажња ће бити посвећена техничким, методолошким и образовним разликама
између савремених српских уџбеника и уџбеника из XIXвека.

3
 2. Развој школства код Срба у XIX веку

Почетком XIX века, српски народ се налазио у сталној борби за национални

опстанак. Важан део те борбе представљало је оснивање српских школа у Хабзбуршкој
монархији, које су, иако под контролом Беча и Пеште, представљале важне културне
центре и образовне институције српског народа. Те школе су оснивали митрополити и
патријарси, који су били како духовне, тако и политичке вође Срба на тим просторима.
Године 1774. донета је Општа школска уредба којом је уведено обавезно основно
образовање, па су крајем XVIII века основане три српске школе.1
На самом почетку се јавила потреба за учитељским кадром у школама, па је прво
основана Учитељска школа у Сомбору (1778. године), а затим и Гимназија (1791. године)
и Богословија (1794. године), обе у Сремским Карловцима. У то време, те три школе су
биле највиши ниво на којем се код Срба могло школовати.
Након ове три школе, настала је Новосадска гимназија почетком XIX века (1816.
године), а након тога, 1838. године, основан је Лицеј у Крагујевцу који је после две године
пресељен у Београд, а 1863. прерастао је у Велику школу.
Након Карловачке гимназије и Богословије, настала је Новосадска гимназија
почетком XIX века (1816. године). На простору Баната је основано још неколико школа.
Зрењанинска гимназија почела је са радом 1846. године, гимназија у Кикинди 1858,
гимназија у Панчеву 1863, а негде у то време основана је и гимназија у Вршцу, мада за њу
не знамо тачну годину.
Међу предметима који су се учили у овим школама била је и античка историја,
мада је тешко пратити наставу и уџбенике који су се користили за тај предмет на почетку
њиховог рада услед недостатка архивске грађе. Знамо да се античка историја у
Учитељској школи у Сомбору, Карловачкој гимназији и Богословији предавала прво у
оквиру предмета Наука о хришћанству, затим у оквиру предмета Библијска историја и на
крају, средином XIX века, као део предмета Општа историја. Како на почетку није било
уџбеника за ове предмете, настава се одвијала тако што су ученици хватали белешке на
часовима, које су наставници касније контролисали. Оно што је јасно из броја часова
античке историје и приступа према том предмету, јесте да су школе тог времена

1
Бошков 2016: 17.

4
прихватале античке врлине и примере за васпитање младих тражиле у античкој
прошлости.
Развој школства у независној српској држави одиграва се паралелно и под великим
утицајем Срба из Хабзбуршке монархије. Почетком XIX века, циљ Срба јужно од Саве и
Дунава био је ослобођење од турске власти. Ова тежња кулминирала је избијањем Првог
српског устанка 1804. године. Већ 1808. године, у ослобођеној Србији основана је
устаничка школа заслугом Ивана Југовића и других наставника који су образовање стекли
у Хабзбуршкој монархији. Са прекидима, ова школа је радила све до 19. јуна 1838. године,
када је основан Лицеј у Крагујевцу.2
Што се тиче античке прошлости, она се у устаничкој школи и касније на Лицеју,
слушала у оквиру предмета Општа историја, али није била један од кључних предмета.
Разлог томе је што је основни циљ ових установа био оспособљавање чиновничког кадра,
тада неопходној младој српској држави.
До значајних промена долази крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година
XIX века. У овом периоду школа добија задатак очувања и неговања националног и
културног идентитета као основе на којој почива национална држава, док практична сврха
образовања постаје остваривање главног националног циља – српског уједињења.
Покретач промена у српској просвети био је тадашњи министар просвете Стојан
Новаковић, утемељитељ савремене српске историографије. Његов најзначајнији допринос
српском школству био је увођење обавезног основног образовања и нових наставних
програма за основне и средње школе. По Закону о основним школама од 31. децембра
1882. године, сва деца су била обавезна да проведу у школи шест година, четири године у
основној школи, а наредне две у продуженој или вишој школи. Настави историје је
придавана велика пажња као једном од кључних предмета у националном васпитању и
имала је за задатак да ученицима улије начела држављанства, патриотизма и оданости.
И поред значајних успеха у унапређивању школства у Србији, напредак је био
спор. Материјалне могућности сиромашне Србије за образовање нарасле младе
популације биле су врло ограничене. Године 1900, свега 27,3% деце похађало је основну
школу.3

2
После само две године Лицеј је премештен у Београд.
3
Кољанин 2016: 359-367.

5
 На вишем образовном нивоу, Лицеј у Београду је 1863. године прерастао у Велику
школу. Циљ вишег образовања у Србији остао је усмерен на образовање правника и
чиновника. И поред тога, историја као наука се у Србији развија захваљујући напорима
професора са Филозофско – историјског одсека, као што су Јован Туроман и Никола
Вулић. Њиховим залагањем постављени су темељи савремене српске историографије када
је 1905. године Србија добила свој први универзитет у Београду.4

4
Бошков 2016: 50-54.

6
 3. Настава античке историје у српским школама XIX века

Античка историја се проучавала у оквиру наставе у свим тадашњим српским

школама. Као што је напоменуто, на почетку оснивања школа нису постојали уџбеници за
овај предмет, али се то мења средином XIX века.
Најстарији уџбеник за проучавање античке историје у школама јесте Повесница
Грчког народа Константина Бојића, написана на славеносрпском језику на основу
немачких уџбеника 1843. године. Књига је написана по принципу питање-одговор (по
чему се и види да је била уџбеник), што је форма која се касније није користила у
литератури. Године 1853. Изашао је и уџбеник Obris Zemljopisa i Povestnice za niže
gimnazije, Prvi deo, Stari vek, штампан у Бечу. Књига је подељена на континенте, Азију,
Африку и Европу, њихов опис и податке о народима који су ту живели.5
За предмет Библијска историја користио се уџбеник Платона Атанацковића
Училишна и домаћа Библија: Стари завет, објављена 1857. године у Бечу. За овај предмет
од 1871/1872. године користила се и књига Х. Херцога – Приповетке из историје свега
света. За школу и народ. Део 1. Стари век.6
Врло значајан уџбеник био је и онај Александра Сандића, Историја света, књига
1, који се у школама користио од 1869. године. Објављен је у Новом Саду, а настао је по
узору на Историју света Вилхелма Пица. Овај уџбеник на почетку даје податке о
историјским изворима и опис помоћних историјских наука. И он је такође подељен на
континенте, а на крају сваког описа народа даје и кратак опис културне историје тог
народа (проучавање културе античког света је такође у то време заузимало значајно
место).
Битан уџбеник тог времена је и Опћа повесница за средње школе, Дио 1, Стари век,
Ф. Б. Коржинека. Издат је 1866. године у Загребу, а битан је и због тога што једини даје
списак свих извора и литературе коришћене за писање античке историје. 7 Поред ове
књиге, треба поменути и Историју света за више разреде средњих школа С. Бошковића,
издату 1883. Године, као и Историју света, преглед удешаван за средње школе М.
Зечевића, објављену 1880. године у Новом Саду. М. Зечевић је за писање ове књиге

5
Бошков 2016: 20.
6
Бошков 2016: 22.
7
Бошков 2016: 23.

7
користио немачког аутора Г. Струвера, али је његов уџбеник много критиковао у
Летопису Матице српске Ј. Ђорђевић, професор Београдске гимназије.8
Вреди поменути и уџбеник Отона Варге, Историја света: по наставном плану и
упутству за средње школе, Св. 1, Стари век, који је са мађарског превео М. А. Јовановић
1898. године у Новом Саду. Садржао је 201 стрницу и подељен је на три поглавља. Прво
поглавље је говорило о историји источних народа (Египат, Вавилон, Израел, Феникија,
Асирија и Персија), друго поглавље је садржало историју Грка, а треће историју Римљана.
Што се тиче самих часова античке историје у школама, знамо да се у Учитељској
школи у Сомбору она прво одвијала у оквиру предмета Наука о хришћанству, затим као
део предмета Библијска историја, и на крају као део Опште историје, и да се посебан
акценат стављао на учење и примену античких врлина.
Историја се у Карловачкој гимназији слушала од њеног оснивања, али наставни
план и програм имамо тек од 1853. године и од тада можемо да пратимо промене у
настави. По том плану, историја се учила у свим разредима, а античка историја је
заузимала 60% градива. Поред тога, античка историја се изучавала на још четири
предмета: Класични аутори, Римске старине, Реторика и Митологија. Класичне науке су
укупно чиниле 45% градива, а у плану из 1854/55. повећавају се на 50%.9
Што се тиче уџбеника, први који се у гимназији користио на српском језику био је
онај Александра Сандића, а када се 1880. године појавио уџбеник М. Зечевића, и он је био
коришћен као наставно средство.
Да би се истакао значај класичних наука у Карловачкој гимназији тог времена,
треба поменути рад М. Недељковића Историја као наставни предмет у гимназији
објављеном у наставном плану Карловачке гимназије из 1887/88. године. Он је ту
представио задатак Карловачке гимназије у образовању и истакао значај историје за
образовање, а поготово античке историје која се и даље учила на четири предмета –
Библијска историја, Општа историја, Класични језици и Реторика.
Што се тиче Новосадске гимназије, и на њој се историја учила од почетка оснивања
школе, а античка историја и на часовима На наставу античке прошлости укупно је

8
Бошков 2016: 25.
9
Бошков 2016: 35.

8
одлазило 30% часова недељно, а у петом и шестом разреду је била најзаступљенија –
укупно 60%.10
Античка прошлост представљала је основу образовања српске омладине. Срби из
Војводине и Србије школовали су се на универзитетима у Европи и са собом су доносили
најновија научна сазнања. Са буђењем националне свести јавила се потреба за писањем
првих уџбеника на српском језику. Аутoри ових уџбеника пратили су савремена
достигнућа историјске науке чиме су допринели очувању српског идентитета на подручју
јужне Угарске.

10
Бошков 2016: 46.

9
 4. Кратка Всемирна историја Георгија Магарашевића

Једно од првих историографских дела написаних на славеносрпском језику

намењено омладини је Кратка Всемирна историја Георгија Магарашевића. Мало је
вероватно да је ова књига служила као уџбеник у српским школама, али представља добру
полазну тачку од које можемо пратити развој методике и историографије код српских
уџбеника у XIX веку.
Услед смрти аутора, књигу је приредио и објавио Павле Стаматовић 1831. године.
Стаматовић наводи да је рукопис имао разне правописне и фактографске грешке, али да
дело ипак заслужује да се објави, како због Магарешевићевих заслуга, тако и због потребе
да српска омладина добије средство за учење опште историје на матерњем језику. 11
У свом делу, Магарашевић даје кратак преглед људске историје од настанка
првобитних заједница до завршетка Наполеонових ратова. С обзиром на ограничен обим
овог дела, не чуди да се историја Кине и Индије ни не спомиње. Треба напоменути да је
аутор изоставио чак и битку на реци Хидаспу у контексту Александрових освајања на
истоку.12
И поред свих мана ово дело је значајно управо због онога што је препознао и
Стаматовић: пружило је прилику српској омладини да се са историјом упозна на свом
матерњем језику. Исто тако, када говоримо о научним методама, Магарашевић је писао у
духу свог времена, и његов приступ се не разликује од приступа других писаца историје
из прве половине XIX века.

5. Кина и Индија у уџбеницима историје из XIX века

У првој половини XIX века главни проблем извођења наставе био је недостатак
уџбеника. Скоро сви предмети су се учили из страних уџбеника или из бележака са
часова. Међутим, почетком друге половине XIX века, појављују се први уџбеници
историје који се све чешће користе у настави. Један од аутора тих уџбеника био је Стојан
Бошковић. Он је 1866. године објавио уџбеник под насловом Историја света за народ и
школу, књ. 1, Историја старог века.
11
Магарашевић 1831: I-V.
12
Магарашевић 1831: 25.

10
 Основна карактеристика уџбеника историје на спрском језику који су се појавили
пре овог уџбеника била је присутност легенди и митова којим су се објашњавали
историјски догађаји. Међутим, у уџбенику Стојана Бошковића долази до крупних
промена, а најважнија је та да је историја представљена као наука. Неколико уводних
поглавља обухвата објашњење шта проучава историја, које су њене помоћне науке, шта су
то историјски извори и како се дели историја света.
У овом уџбенику први пут наилазимо на опис Кине и Индије у засебним тематским
јединицама. Бошковић описује географски положај Индије и њеног народа, истичући да је
Индија настала око плодоносне реке Инд. Аутор потом наводи да је Индија имала
јединствено друштвено уређење и да је њено друштво било подељено на касте, уз будизам
као доминантну религију. Што се тиче политичке организације, Бошковић наводи да је
Индија била подељена на мања краљевства и да је тек Александру Македонском пошло за
руком да освији индијске територије на западу. Занимљиво је напоменути и да је аутор
доста пажње посветио културним и научним достигнућима Индије. Као примери индијске
књижевности описани су Мануов законик, затим Махабхарата, Рамајана и Шакунтала. Дат
је и опширан опис Будизма који уједно аутору пружа прилику да оствари дидактичке
циљеве образовања наводећи примере из Будиног живота и принципе његовог учења.13
О Кини Бошковић пише као о примеру азијског народа који и поред своје дуге
историје, није оставио већег трага на светској позорници. Према кинеском народу аутор
заузима крајње негативан став, одричући му умни развитак и склоност ка слободи. Главне
узрочнике он види у географским карактеристикама овог подручја. Културна и уметничка
достигнућа Кине он занемарује, тврдећи да су векови изолације онемоугћили кинеском
народу да уче од других. Ипак, аутор признаје да Кина поседује најстарије уредне записе о
историји, које су водили дворски књижевници. Треба напоменути још да Бошковић у
кратким цртама описује и политички систем Кине, истичући апсолутну власт кинеских
царева, који земљом управљају уз помоћ Мандарина.14

Овде можемо направити и навјећу замерку ауторовом приступу. Аутор се само

површно бави институцијама и друштвеним уређењем ова два народа, без дубље анализе
историјских процеса. Можемо додати и да је критика извора и даље на површном новоу,
13
Бошковић 1866: 54-62.
14
Бошковић 1866: 138-141.

11
што се види из простог препричавања легенди о Будином животу, док се из текста о Кини
не види да је користио неки одређени писани извор. 15 Још један занимљив пример је тај да
Бошковић некако доводи у везу бројност кинеског народа са древношћу њихове државе. 16
И поред ових мана, чини се да је Бошковићев уџбеник дуго времена био најбоље средство
за упознавање индијске и кинеске прошлости на српском језику. За разлику од својих
савременика, он је овим народима посветио доста пажње.
Други битан писац уџбеника о античкој прошлости на српском језику био је
Александар Сандић. Он је рођен у Великом Бечкереку (Зрењанин), школовао се ту, затим
у Темишвару и у Бечу, где је студирао право и словенску филологију. Године 1861. постао
је наставник српског језика у и књижевности у Карловачкој гимназији, а 1866. наставник
енглеског и српског језика у Новосадској гимназији.
Његова Историја објављена је 1868. године у Новом Саду, а обухватала је период
од антике до савременог доба. То је први уџбеник који ученицима објашњава шта су
историсјки извори и какава је њихова улога, а од помоћних историјских наука наводи
географију и хронологију, а историју дели на стари, средњи и нови век. Главни део књиге
подељен је према континентима, а после сваког дела о народима даје део и о култури тих
народа.
Код Александра Сандића видим велики помак у научној обради школског градива,
али је нажалост историја Кине и Индије запостављена. У овом уџбенику Индија се
спомиње само у контектсу Александових освајања тридесетих година IV века пре нове
ере. Треба напоменути да су хронологија и фактографија су на завидном нивоу, и можемо
рећи да уџбеник прати савремене трендове у европској историографији.17
Речено је већ да се 1880. године појавио уџбеник Историју света Милоша
Зечевића. У овом уџбенику недостаје текст о историји Кине, али је Индији посвећено
једно поглавље у оквиру историје источних народа. Аутор описује географске
карактеристике индијског потконтинента, као и порекло и државно уређење индијског
народа. Простор је дат и индијској религији, законодавству и најзначајнијим моментима

15
Бошковић 1866: 57, 138-141.
16
Бошковић 1866: 141.
17
Бошков 2016: 79-88.

12
из индијске прошлости. Занимљиво је да Зечевић посматра Будизам у ширем контексту
историје азијских земаља, те говори о његовом ширењу и кварењу.18
Крајем XIX века јављају се и српски преводи страних уџбеника. Уџбеник Отона
Варге превео је са мађарског Милан А. Јовановић. Интересантно је то што његови
уџбеници нису писани само за школе, већ за све оне који су желели да сазнају нешто више
о историјским догађајима. Први уџбеник Историја света по наставном плану и упутству
за средње школе обухвата период од настанка људи па до пада Западног римског царства
476. године.
У Варгином опису Пелепонеског рата најзанимљивије је то што сукоб посматра у
ширем контексту римског освајања западног Средоземља. Поред тога, аутор пажњу
поклања картагинској култури, друштвеном уређењу и војном систему. Сукоби су
систематски подељени на мање, смислене целине. Године почетка и краја сукоба су јасно
наведене, као и године најзначајнијих догађаја. Приметно је и одсуство предања о
Регуловом страдању.19 Једина озбиљна мана овог прегледа јесте што се сам сукоб
фокусира на појединачне личности. О томе најбоље сведочи ауторов закључак са краја
Другог пунског рата да то беше рат великог човека [Ханибала] против великог народа.20
Ипак, са методолошког становишта, ово је најбољи уџбеник доступан српској омладини у
XIX веку.

18
Зечевић 1896: 61-70.
19
Варга 1898: 117.
20
Варга 1898: 124.

13
 6. Кина и Индија у савременим уџбеницима историје

Што се тиче савремених основних и средњих школа, познато је да се у свим учи

историја Грчке и Рима у првој години, и да се не залази много у детаље. У основним
школама, античка историја се предаје у петом разреду, а у средњним школама у првом.
Као пример савременог уџбеника историје за основне школе, послужићемо се
књигом Историја, уџбеник за пети разред основне школе Александра Тодосијевића. У
овом уџбенику, пунски ратови приказани су као јединствени део веће наставне целине под
насловом Рим – светска сила старог века. У самом уводу наводе се три кључне речи, од
којих су две Пунски ратови и битка код Кане, што нам јасно говори о значају овог сукоба
за даљу историју Рима.
Само излагање садржаја је сажето, изложено хронолошки, а највећи акценат је
стављен на Други пунски рат. Илустрације Ханибаловог преласка преко Алпа, Слика
рушевина Картагине и мапа западног Средоземља сведоче да се аутор савесно користио
помоћним историјским наукама. Треба напоменути још да уџбеник своју дидактичку
функцију испуњава хронолошким таблицама, прегледом кључних речи, питањима и
задацима на крају поглавља.21
Што се тиче савремених средњих школа и гимназија, познато је да се у свим учи
историја Грчке и Рима у првој години. У уџбенику Снежане Ферјанчић и Татјане Катић из
2007. године, пунски ратови заузимају посебно поглавље подељено у три целине.
Методолошки, нема веће разлике у приступу у односу на уџбеник Александра
Тодосијевића. Највећа разлика огледа се у опширности градива. О томе најбоље сведочи
чињеница да се у основној школи ученици упознају само са Ханибаловим именом, док се
у средњој срећу са Фабијем Максимом и Корнелијем Сципионом.22

21
Тодосијевић 2008: 122-125.
22
Ферјанчић, Катић 2007: 111-117.

14
 7. Закључак

Иако се античка историја учи само у петом разреду основне школе, односно у првој
години средње школе, не може се закључити да она више не заузима битно место у
образовању. Количина укупног градива из историје које је неопходно обрадити је далеко
већа него у XIX веку, док наставни план и програм обухвата много већи број предмета
неопходних за живот у савременом друштву. Савремени уџбеник треба да упозна ученике
са основама историје као науке, и у том смислу античка историја заузима најважније
место. Велики значај дат је хронологији, ученицима је јасан континуитет догађаја, док се
аутори ослањају на секундарне изворе како би представили што тачнију фактографију.
Примарни извори и сликовни прикази су ту да приближе ученике историјским изворима и
да их заинтересују за историју као науку.
Сам изглед уџбеника је такође другачији – садржи доста слика и илустрација,
хронолошких табела и задатака за самосталан рад. Све ово треба да учини презентацију
градива занимљивијом и лакшом за разумевање, што је неопходно у обзиру на ограничен
фонд часова који је одвојен за наставу историје.
Једна од најважних промена у развоју проучавања античке прошлости код Срба
била је почетак штампаља књига са античком тематиком на српском језику. Издавање
ових књига имало је првенствено орбазовну функцију, јер су из њих учили ђаци у
школама које су у то време почеле да се отварају у Хабзбуршкој монархији, а античка
историја, култура и језик били су велики део наставе у тим школама.
Почетак штампања уџбеника и ову прекретницу у изучавању историје код Срба,
представља дело Георгија Магарашевића. После њега, писци су се трудили да уведу
новине у своја дела, па тако Александар Сандић избацује религиозне елементе из своје
књиге и говори о вери само да би приказао обичаје и друштвено уређење народа. Он је
такође и први који је писао о историјским изворима и дао њихову поделу. Након њега,
имамо Стојана Бошковића, који даје узрок и повод свим историјским догађајима, и Отона
Варгу, у чијем делу се народи Америке први пут појављују као део светске историје.
Главне промене у уџбеницима са краја XIX века, јесу те што су они усмерени ка
томе да дају одговор шта је историја, чиме се она бави и какав је њен резултат, те стога
аутори у готово сваком поглављу наводе историјске изворе које су користили. Обим

15
градива се постепено повећавао, тако да можемо закључити да су аутори уџбеника са
краја XIX века умногоме напредовали у односу на ауторе са његовог почетка, како у
методолошком, тако и у практичном смислу.
Можемо закључити и да се циљ наставе битно променио. Док уџбеник Стојана
Бошковића има првенствено педагошко усмерење, уџбеник Александа Сандића је
заокупљен научношћу карактеристичном за немачку школу историографије. Изгледа да
уџбеник Отона Варге постиже равнотежу између васпитних и дидактичких циљева
наставе, али је ограничен својим методолошким приступом који наравно одговара
научним достигнућима историје тога времена. Савремени удџбеници историје настоје да
остваре прописане васпитне, дидактичке и научне циљеве са релативним успехом.
Иако данас часови историје заузимају далеко мањи део наставног фонда,
презентација градива и техничке могућности су на далеко већем нивоу него што су биле.
Такође, савремена настава располаже огромним извором знања психилогије, педагогије,
дидактике и историје, као и чињеницом да школе функционишу у независној, националној
држави, у којој коришћење српског језика ни на који начин није ограничено.
Када данашњу ситуацију упоредимо са стањем српских школа у XIX веку, тешко је
дати претерано негативну оцену тадашњим удџбеницима. Аутори су користили савремену
литературу и пратили модерне токове историјске науке, те су тиме и поставили основе
савремене методике у Србији.

16
 8. Литература

1. Бошков, С. Антика у настави историје. Студије и истраживања. Нови Сад, 2016.

2. Бошковић, С. Историја света за народ и школу, књ 1, Историја старог века. Београд
1866.
3. Варга, О. Историја света: по наставном плану и упутству за средње школе, св. 1
Стари век. Нови Сад 1898.
4. Зечевић, М. Историја старог века, преглед за вишу наставу, књ. 1. Београд 1896.
5. Кољанин, Д. „Настава и уџбеници историје у основним школама у Србији (1880-1913)“,
Истраживања Филозофског факултета у Новом Саду, 27, 2016.
6. Магарашевић, Г. Кратка Всемирна историја, Нови Сад, 1831.
7. Тодосијевић, А. Историја, уџбеник за пети разред основне школе. Београд 2008.
8. Ферјанчић, С. Катић, Т. Историја за I разред гимназије. Београд 2007.

17