Мит о Хераклу - семинарски рад

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
Студијски програм мастер академских
студија
(Историја)
МИТ О ХЕРАКЛУ – ДВАНАЕСТ

ЗАДАТАКА
-Анализа митова-
Семинарски рад
Студент: Ментор:
Момчило Манојловић Александра Смирнов Бркић
(240021/2018)
Нови Сад, 2019.
Филозофски факултет у Новом Саду

Садржај
Увод.................................................................................4
Рођење Хераклово..........................................................6
Хераклова младост.........................................................7
Теспијеве кћери...............................................................9
Ергин...............................................................................11
Хераклово лудило..........................................................13
Дванаест
задатака............... ...........................................16
1. Немејски
лав........................ ...............................16
2. Хидра из
Лерне....................................................18
3. Керинска
кошута.................................................20
4. Еримантски вепар...............................................21
5. Аугејеве штале....................................................23
6. Стимфалске птичурине......................................25
7. Критски
бик.........................................................27
2
8. Диомедове
кобиле...............................................28
9. Хиполитин појас.................................................29
10. Герионово
стадо................................................31
11. Хесперидине јабуке..........................................34
12. Хватање
Кербера...............................................36
Хераклов култ................................................................39
Представе Херакла у
уметности...................................42
Закључак.........................................................................44
Литература.....................................................................47
3
УВОД
Када вас неко пита на шта вас асоцира реч херој, већина одмах помисли на
Херакла, Тезеја или Ахила. Херој у старој Грчкој означава покојника који је уздигнут у
ранг полубожанства. Као хероји, штовали су се припадници „херојског поколења“
(легендарни јунаци микенског доба који су се борили око Тебе и под Тројом, затим и
истакнути појединци из познијег времена (оснивачи колонија и градова, или погинули од
грома итд.). Разликују се локални и општи (панхеленски) херојски култови. Веровало се да
Херој штити заједницу која га поштује и да јој доноси разне благодети као што су здравље
и добробит. 1
Нису постојали јасни стандарди да неко добије епитет хероја:< зна се да су ти

хероји у антици одвојени од богова, али такође и од обичних смртника. Од богова хероји
се разликују јер нису бесмртни. Сваки од њих има почетак и крај свог живота који се не
разликује најчешће од обичних смртника. Оно што их издваја од смртника јесу надљудска
снага и способности које могу да се пореде са онима које богови поседују.
Херакле прави један изузетак код хероја. Рађа се као смртник, има способности
које се могу мерити са боговима, његов култ се поштује још за време његовог живота и
после смрти стиче статус бога и његов култ се заокружује. Он даје пример смртника који
постаје бесмртан и стаје раме уз раме са највећима. Може се рећи слободно да је Херакле
био највећи херој грчког света. Митови о њему су бројни и разноврсни, што је разумљиво
у односу на његову популарност и значај у грчкој култури. За њега има много више
материјала него за било ког грчког хероја или бога.
Класична Грчка, а поготову хеленистичка епоха, пренеле су нам „узвишену“

визију хероја. У стварности, њихова природа је необична и амбивалентна, па и
неприродна. Хероји се у исто време показују као „добри“ и као „лоши“.2
1
Александар Лома. Мали илустровани речник појмова из историје религија – Део други М-Ш, Филозофски
факултет, Београд, 2010: 17.
2
Мирча Елијаде. Историја веровања и религијских идеја – прва књига, Београд, 1991:199.
4
Хероји се са боговима сукобљавају као да су им једнаки, али Олимпљани увек, и
то сурово, кажњавају их. Једино Херакле некажњено пролази (када оружјем прети Хелију
и Океану). Херакле је савршен херој, „херојбог“ како га назива Пиндар 3. Све ове
амбивалентне и чудовишне особине, неприродна понашања, подсећају на флуидност
„првобитног“ времена када „свет људи“ још није био створен. После херојских творевина,
институција, закона, техника, умећа настаје „свет људи“, стваралачко време митова,
коначно је завршено. Ликови који се могу упоредити са Грчким херојима подједнако се
сусрећу и у другим религијама. Али само је у грчкој религиозна структура хероја добила
тако савршен израз, једино су у Грчкој хероји уживали значајан религиозни углед,
хранили машту и размишљање и подстицали књижевно и уметничко стваралаштво. 4
Херакле је био значајна фигура у литератури, уметности и култу старих Грка и

Римљана и та фасцинација његовим култом опстала је и касније, па чак се пренела и у
другие културе. Због тога нам се јављају различите верзије његових митова које се
разликују по географским и временским оквирима унутар којих се дати митови дешавају.
Знање о Херакловом култу смо стекли највише преко писаних извора, док нам добар део
информација пружају и археолошки материјални извори.
Писани извори из Антике у којима су нам пренети митови о Хераклу: Хомер

(Одисеја), Хесиод (Штит Хераклов), Аполодор (Библиотека), Софокле (Трахињанке),
Еурипид (Херакле, Хераклиди, Алкеста), Диодор са Сицилије (Историјска библиотека),
Аполоније Рођанин (Аргонаутика), Аристофан (Жабе), Пиндар (Оде), Плутарх (Упоредне
биографије – Хераклова биографија није сачувана).
Као што сам напоменуо, за митове о Хераклу има много више материјала него за
било ког другог грчког хероја или бога, па због таквих околности морам ограничити овај
семинарски рад на анализу која покрива његових дванаест задатака. Зашто баш дванест
задатака? Пре свега, они представљају скуп митова, који су га одредили; без њих не би
био популаран колико и јесте, а може се слободно рећи да га је мит о дванаест задатака
уздигао од смртника до бога. Поред дванест задатака, приказаћу и анализирати митове
који се везују за његово рођење, његову младост и све оно што га је довело на пут који
води до тих задатака.
3
Мирча Елијаде. Историја веровања и религијских идеја – прва књига, Београд, 1991: 199.
4
Мирча Елијаде. Историја веровања и религијских идеја – прва књига, Београд, 1991: 199-200.
5
РОЂЕЊЕ ВЕЛИКОГ ХЕРАКЛА
Амфитрион како би добио руку Алкмене, ћерке краља Микене Електриона, морао
је да победи Телебонце и Тафијане који су убили деветорицу њене браће. Он подиже
војску и одлази у бој у коме изојева велику победу. Пред повратак Амфитриона, Зевс
преузима његов облик, и проводи целу ноћ са Алкменом. Ту ноћ је учинио три пута дужом
од обичне ноћи, јер је желео да са Алкменом зачне великог јунака, а за то је требало
времена. Следећег дана када се Амфитрион вратио, усхићен што ће провести ноћ са
Алкменом, она га у браћној постељи није бач дочекала одушевљено, нити онако како је он
очекивао. Не знајући о чему је реч, упитао је за савет пророка, који му је рекао да га је
Зевс надмудрио. 5
После девет месеци Зевс поче да се хвали да ће ускоро постати отац и да ће дете
владати „племенитим домом Персејевим“. На то му Хера измами обећање да ће сваки
краљевић који се роди у дому Персеја пре него што падне ноћ постати велики краљ.
Затим Хера убрза порођајне болове Накипи, жени краља Стенела, док Алкмени одложи
порођај и тиме се први роди Еуристеј са 7 месеци, док се Херакле родио сат времена
касније са братом Ификлом, који је рођен дан касније. Хераклово првобитно име било је
Алкај или Палајмон.6
Анализа:
„Алкмена („јака у љутњи“) је првобитно морао бити микенски назив за Херу, чију
божанску власт Херакле („Слава Херина“) штити од њеног архајског непријатеља Персеја
(„уништитеља“)“. Међутим, Ахајци на крају побеђују и њихови наследници сматрају да је
5
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 256.
6
Аполодор. Књига грчке митологије, Загреб, 2004: 54
6
Херакле члан њиховог, Персејевог дома. Сматра се да је тек касније измишљено да Хера
не подноси Херакла, пошто су њега поштовали Дорани, који су преплавили Елиду и
поткопали Херину власт.7
Могуће је да је окосница приче о Хераклу једна рана варијанта вавилонског епа о

Гилгамешу, која је доспела у Грчку преко Феникије. Гилгамеш је имао друга Енкидуа,
кога је много волео као и Херакле Јолаја. Обојица су божанског порекла. Обојица силазе у
пакао и харају га. Обојица убијају лавове и савлађују божанске бикове. Поред ових
постоји још много сличности између ова два хероја која упућују на сличне темеље над
којима су настали митови о њима. 8
Начин на који је Хера одлагала Хераклово рођење још увек употребљавају вештице
у Нигерији. Оне сакривају катанац у одећи како би одложиле рађање. 9
ХЕРАКЛОВА МЛАДОСТ
Бојећи се Херине љубоморе, Алкмена остави Херакла на пољу изван зидина, а Зевс
пошаље Атину да поведе Херу у шетњу. Њих две наиђоше на Херакла, и Атина правећи се
изненађена, подиже га, и запита се каква мајка може оставити дете, па га даде Хери да га
подоји јер је дете било гладно. „Херакле повуче тако снажно да га она с болом одвоји од
дојке, а млечни ток потече небом и постаде Млечни Пут. Херакле тиме постаде бесмртан,
па га Атина врати мајци.“ 10
Постоји још једна верзија ове приче када је Хермес понео Херакла на Олимп где је
Зевс лично ставио Херакла на Херине груди док је спавала. Из те верзије приче постоје
две варијанте како је настао Млечни пут: „када га је одгурнула када се пробудила; када је
7
8
Исти: 258.
9
Исти: 259
10
Драгослав Срејовић, Александра Цермановић-Кузмановић. Речник Грчке и Римске митологије – друго
издање, Српска књижевна задруга, Београд, 1987: 460.
7
он повукао похлепно више млека него што је могао прогутати па се загрцнуо и искашљао
га“. У сваком случају, Хера се сматра Херакловом помајком, макар и за кратко време и
због тога га Тебанци сматрају као Хериног сина, који је добио име Херакле тек када га је
Хера подојила. 11
Једне вечери када је Хераклу било до годину дана, Хера је послала две велике змије
да га убију на спавању. Близанци када су се пробудили и угледали змије, Ификле поче
плакати, док Херакле зграби обе змије и удави их сопственим рукама. Постоји такође и
верзија ове приче да је Амфитрион намерно убацио две безопасне змије код деце како би
проверио који је од њих двојице његов син. 12
Када је Херакле порастао имао је разне учитеље који су га подучавали: Амфитрион

га је научио да управља кочијама, Кастор га је подучавао мачевању, обучавао га је
употреби оружја, пешачкој и коњичкој тактици, као и основама стратегије. Један од
Хермесових синова му је био учитељ у песничењу. Еурит га је научио да гађа стрелом, а
можда је то био и Скит Теутар, један од Амфитрионових скитских говедара, а можда чак и
сам Аполон. Херакле је толико био добар у гађању луком и стрелом да је надмашио све
стрелце који су икада рођени, па чак и свог другара „Алкона, оца аргонаута Фалера, који
је могао да прострели низ прстенова на шлемовима војника у строју.“ Еумолп је научио
Херакла да пева и да свира на лири, док му је Лин, син речног бога Исменија, био учитељ
књижевности. Једном, када је Еумолп био одсутан, Лин га је мењао па је Хераклу давао
часове свирања на лири, али Херакле тврдоглаво није желео да мења начин рада на који је
навикао са Еумолпом па је због тврдоглавости добио батине од Лина. Како га је то
разбеснело он је узео лиру и убио Лина. Спасао га је закон који оправдава насилан отпор
агресору, па је због тога ослобођен, али га је Амфитрион послао на село да чува стоку
како би га удаљио од могућих проблема у граду. Ту је остао до своје осамнаесте године.
На Истамским играма Херакле је био овенчан ловоровим венцем. Поред свега овога
Херакле је познавао и астрономију и филозофију али не постоји податак ко га је томе
научио. 13
11
12
13
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 260
8
За Херакла се сматра да је био висок четири лакта и једну стопу, али постоје други извори
који тврде да његов раст није премашио просечни људски раст. 14
Анализа:
„Стара икона, по којој је и настала постхомерска прича о задављеним змијама,

приказивала је Херакла како их дави док му оне језицима лижу уши.“ Да му оне то нису
својевољно учиниле, он не би био у стању да разуме говор птица грабљивица. Хера да је
стварно хтела да га убије, послала би неку другу неман или можда Харпију да га отме. 15
Код Грка и Римљана стрелци су затезали лук ка грудима и зато стрела није летела
далеко, па је џилит остао главно бацачко оружје у римској војсци, чак до шестог века нове
ере. Тек је Велизар променио тактику повлачења лука када је наоружао своје оклопнике
тешким луковима па их је научио да повлаче тетиву уназад ка уху, као што су то радили
Скити. Хераклова прецизна вештина у гађању стрелом, према томе, приписивала се
легенди која је тврдила да му је учитељ био Теутар Скитски. Сматра се да су због изузетне
вештине у руковању луком и стрелом Скити због тога описани као Хераклови потомци,
док се за њега каже да је завештао лук Скиту, свом сину који је једини могао да затегне
лук на исти начин као и он сам. 16
ЋЕРКЕ КРАЉА ТЕСПИЈЕ
Када је напунио осамнаест година, Херакле је кренуо да убије Китајронског лава,

који је нападао Амфитрионова стада, као и стада краља Теспија. Лав је живео на Гори
Хеликон, крај града Теспије. Краљ Теспије је имао педесет ћерки које су биле пред удају
па је био у бригама за кога да их уда. Како би решио проблем, одлучио је да свака ћерка
добије дете са Хераклом, који је живео код њих док је ловио лава. Он је преко дана био у
14
15
16
Исти: 262.
9
потрази за лавом, док је преко ноћи спавао код краља. Краљ је Хераклу понудио
најстарију ћерку да му буде дружбеница у постељи, као награду што на себе преузима да
се реши опаке звери, али је тајно сваке ноћи доводио другу ћерку што Херакле није ни
схватио, док се за педесет ноћи нису изређале све ћерке. Постоји прича да је само
најмлађа одбила да буде Хераклу дружбеница, и она је остала девица до краја живота,
служећи као свештеница у светилишту у Теспији. Херакле са краљевим ћеркама изроди
педесет и једног сина; „најстарија Прокрида, роди му близанце, а и најмлађа сестра доби
пар близанаца.“ 17
После неког времена је наишао на траг лаву и када га је пронашао, убио га је

својом дрвеном тољагом од дивље маслине коју је ишчупао у Хеликону. Затим је одрао
лава, огрнуо је његову кожу док је чељусти ставио на главу као шлем. По другим причама,
Херакле је носио кожу Немејског лава, па чак се причало да је носио кожу и неке друге
животиње коју је убио у једном граду у близини Тебе, а да је Алкатој убио Китајронског
лава.
Анализа:
Хигин помиње број од само дванаест Теспијада, вероватно због тога што је
дванаест Весталки чувало фалистички Паладијум, а могуђе је да су оне у доба римске
монархије, сваке године „прослављале оргије на Албанској гори.“ 18
По Паусанији Херакле није могао обешчастити свог домаћина завођењем свих

његовић ћерки. Он сматра да Теспије није и отац Теспијада док је убијање лава био
задатак који би требало да изврши „кандидат који је женидбом претендовао на престо.“19
Херакле је направио своју батину са дивље маслине, која је, по предању, „дрво
првог месеца, које има моћ да растерује зле духове.“ 20
17
18
Исти: 263.
19
Исти: 263.
20
Исти: 263.
10
СПОР ТЕБАНАЦА И МИНИЈАЦА (ЕРГИН)
На прослави Посејдоновог фестивала у Онхесту, неколико година пре лова на

Китајронског лава, дође до сукоба између Тебанаца и Минијаца и тебански кочијаш
погоди каменом минијског краља Климена и тешко га рани. Климен пред смрт наговори
синове да га освете. Најстарији од синова, Ергин, подиже војску и са њом нападе Тебу
коју порази у боју. По мировном уговору, Тебанци су морали Ергину да плаћају данак од
стотину крава сваке године као накнаду за убиство Климена и то двадесет година. 21
Када се Херакле враћао са Хеликона, он наиђе на минијске гласнике који су ишли у

Тебу по данак. Он их упита, где су се упутили, а минијци надмено одговорише да су
пошли „да подсете Тебанце на Ергиново милосрђе што им није свима поодсецао уши,
носеве и руке.“ Када је чуо то од надмених Минијаца, Херакле их осакати баш како су и
сами рекли за Тебанце, па их затим посла Ергину у Орхомен.22
Ергин који није очекивао отпор Тебанаца јер су ови били тотално разоружани, па
затражи да му се предају виновници овог злочина над његовим гласницима. Тебанци су
били спремни да послушају док није наишао Херакле који почео да наговара своје младе
другове да се боре за слободу. Он је обишао све храмове по Теби где је покупио све
штитове, шлемове, кациге, мачеве и копља који су се ту нашли, а „Атина дивећи се
његовој одлучности подеси им сву опрему да им одговара.“ На тај начин Херакле наоружа
Тебанце и постаде њихов вођа.23
Постојало је једно пророчанство по којем ће Тебанци победити, само ако се

најплеменитији Тебанац одрекне живота. Тај најплеменитији Тебанац је био Антипојн,
потомак „сејаних људи.“ На жалост свих он одби да умре ради општег добра, па се његове
21
22
23
Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995: 263-264.
11
ћерке Андроклеја и Алкида добровољно јаве да га замене и оне су тада поштоване као
хероине у Артемидином храму. 24
Херакле је сматрао да је најбољи начин како би се победио надмоћнији непријатељ,

да се нападне из заседе, где би непријатељ био изненађен и неспреман и тако по плану
сачека Минијце у узаном пролазу где је убио Ергина и скоро све његове војводе. Након те
победе, он крене на Орхомен ког освоји и разруши му градске капије. Након тог пораза
Минијци су морали Тебанцима плаћати дупли данак. 25
Херакле је тада затрпао два велика канала која су стари Минијци били саградили,
„да би река Кефис на путу до мора наводњавала плодна житна поља Копајске равнице.“
На тај чин се одлучио само како би онемогућио минијску коњицу да делује, и да би тиме
пренео рат на брдовитији терен који је више одговарао Тебанцима. Како људи не би
патили због његових дела, он је те канале касније обновио. 26
Пошто богови нису казнили Херакла за непријатељско поступање према

Ергиновим изасланицима, Тебанци су смели да подигну кип у његову част, кога су
назвали „Херакле који одсеца носеве“. 27
Постоје приче да је Ергин преживео и да се касније придружио Аргонаутима који

су вратили златно руно из Колхиде. 28
Анализа:
У Херакловом времену гласник је сматран као сакросантан, и није се смео дирати

ма како се иначе понашао. Због тога, Херакле вероватно представља дорске освајаче из
1050. године пре нове ере, који нису поштовали до тада утврђене обичаје. 29
24
25
Исти: 264.
26
Исти: 264.
27
Исти: 264.
28
Исти: 264.
29
Исти: 264.
12
Страбон наводи (IX, 2, 18) да су природни канали којима је вода из реке Кефис
отицала у море, понекад били затрпани, а понекад опет у функцији, услед земљотреса: али
да је ипак читава Копајска равница постала мочвара и поред тога што су постојала два
велика канала која су у бронзано доба прокопали „минијски Пелазги“ да би помогли у
функционисању природних канала. Сер Џејмс Фрејзер је открио да су „три канала
затрпана блоковима стена у древно време, и то намерно; вероватно су то учинили
Тебанци, који су 368. године пре нове ере разорили Орхомен.“ 30
Раније је постојала Атина која је делила оружје својим одабраницима, док у

келтским и германским митовима, мајке су предавале оружје мушкој деци и тиме их
замомчили, што се одигравало приликом свадби. 31
ХЕРАКЛОВО ЛУДИЛО
Хераклу је победа над Минијцима донела велику славу код Тебанаца. Због
величанствене победе, Креонт је Хераклу понудио руку своје ћерке Мегаре, са којом се и
он оженио, док се Ификле, његов брат, оженио најмлађом Креонтовом ћерком. Херакле је
са Мегаром имао два, три, четири, па чак по некима и шест или осам синова. Они су
познати као Алкаиди. 32
Хера није била задовољна са Херакловим преступима и великим успехом који је

остварио у Теби па му је послала лудило. Најпре је напао свог синовца Јолаја, али га је
Јолај успео избећи, па видевши дечаке како вежбају ратне вештине, насрне на њих
умишљајући да су непријатељи и све их поби. Он је тада убио својих шест синова чија је
тела побацао у ватру, заједно са двојицом Ификлових синова. Тебанци су сваке године
одржавали помен осморици убијених дечака. По другим изворима, Херакле је толико
30
31
Исти: 264.
32
Исти: 265.
13
одано волео своје синове да их није он убио, и веровало се да су их убили гости; можда
Лик или како Сократ каже Аугеј.33
Када се освестио и увидео шта је учинио, Херакле је дуго самовао. Краљ Теспије га
је очистио од греха, и он тада оде у Делфе да упита Питију за савет шта треба да ради.
Питија му се тада први пут обратила са именом Херакле (Херина слава), и посаветова га
да оде у Тиринт и да служи Еуристеја дванаест година. Ако одради све што му Еуристеј
заповеди, добиће као награду бесмртност. Херакле је тај савет доживео веома лоше, јер
није желео да служи некога ко је био толико испод њега, али опет се бојао да се
супростави свом оцу, Зевсу. После дугог размишљања шта да ради, одлучио је ипак да
послуша Питију.34
Постоје приче да је Херакле полудео тек када се вратио из Тартара и тек да је тада
побио своје синове, затим да је убио Мегару, а да му је Питија рекла да се више неће звати
Палајмон већ Херакле, јер ће захваљујући Хери заслужити бесмртну славу међу људима.
По другим изворима Херакле је био Еуристејев љубавник и он је извршио његових
дванаест задатака из захвалности, док неки кажу да је извршио задатке под условом да
Еуристеј поништи пресуду за прогнонство које је изрекао Амфитриону. 35
Када је кренуо у службу Еуристеја сматра се да му је Хермес дао мач, Аполон лук и
глатке стреле са орловим перима; Хефест златан штит, а Атина одећу. По другима, Атина
му је дала златан штит, а Хефест бронзане оклопе за бедра и непробојан шлем. Херакле је
у ствари презирао оружје, па је после првог дела, ретко носио чак и мач, ослањајући се
највише на своју дрвену батину и лук и стрелу. Батину је одсекао од дивље маслине прво
у Хеликону а потом у Немеји. Касније је другу батину заменио трећом коју је такође
одсекао с дивље маслине на обали Сардонског мора. 36
У подухватима који су му предстојали, придружио му се братанац Јолај, који му је

био штитоноша и кочијаш, а по некима и љубавник.
33
34
издање, Српска књижевна задруга, Београд, 1987: 461-462.
35
36
Исти: 266.
14
Анализа:
„У класичној Грчкој лудилом се оправдавало убиство детета принетог на жртву, а

истина је да су дечаци, заменици светих краљева били живи спаљивани, док би краљ
лежао сакривен двадесет и четири часа у гробници као да је умро, да би потом, још
једанпут могао да ступи на престо.“37
Хераклови хомосексуални односи, у митовима, са Хиладом, Јолајем и Еуристејем и

саме приче о његовом сјајном оружју требало је да оправдају тебанске војне обичаје. У
првобитном миту, он је вероватно био заљубљен у Еуристејеву ћерку, а не у самога
Еуристеја. Хераклових дванаест задатака је извршено у знаку дванаест знакова Зодијака,
иако Хомер и Хесиод не спомињу нити да их је било дванаест нити да одговарају
знаковима Зодијака. 38
37
38
Исти: 266-267.
15
ДВАНАЕСТ ЗАДАТАКА
Дело прво – Немејски лав
Еуристеј је Хераклу као први задатак заповедио да убије и одере „Немејског или
Клеонајског лава“, велику звер са непробојном кожом. Када је стигао у Клеону (Између
Коринта и Арга), Херакле преноћи код једног пастира, чијег сина је тај лав убио. Пастир је
кренуо да жртвује овна Хери, када га је Херакле зауставио, тражећи од њега да сачека
тридесет дана, па ако се врати са подухвата, да принесе жртву Зевсу, а ако погине да
принесе жртву њему самом као хероју. Херакле је имао проблем да пронађе лава, с тим
што је лав десетковао становништво па није имао икога да га усмери где да потражи
звер.39
После дуге и мучне потраге за лавом, Херакле наиђе на њега у тренутку када се
овај враћао у своју јазбину. Херој навали на њега са стрелама, затим мачем али све
безуспешно јер ништа није могло да пробије лављу кожу. Чак ни тољага од дивље
маслине није могла да га савлада јер када је треснуо лава са њом, она се поломила.
Међутим лав од болова побеже у јазбину а Херакле крене за њим. Пошто је пећина имала
два улаза, Херакле један отвор загради а на други он сам уђе, и поче са лавом да се рве.
Током борбе са лавом, овај му одгризе прст, али га Херакле на крају ипак задави.40
Са лавом на раменима се вратио тачно тридесети дан пастиру који се спремао

принети му жртву, али на крају ипак су обојица принела жртву Зеусу Спасиоцу. Када се
вратио у Микену, Еуристеј се уплашио Херакла јер није веровао да ће задатак успети да
изврши, па му од страха тада забранио да улази у град. Сваки следећи пут је морао чекати
испред зидина када је износио доказе да је испунио задатак. 41
39
40
Аполодор. Књига грчке митологије, Загреб, 2004: 59.
41
Исти: 59.
16
На почетку Херакле није знао како да одере лава, јер све са чим је покушао да га
одере, није могло пробити лављу кожу, али се убрзо досетио да употреби лавље канџе и
тако направи себи непробојан оклоп док је лављу главу употребио као шлем. Еуристеј је
тада направио бронзану урну, коју је сакрио у земљи, и од тада, кад год би било објављено
да је Херакле на видику, он би бежао у урну и одатле слао заповести по гласнику. 42
Анализа:
„Ритуална борба светих краљева са дивљим зверима била је обавезни део

крунидбене свечаности у Грчкој, Малој Азији, Вавилонији и Сирији, а свака животиња је
представљала једно годишње доба. Њихов број зависио је од календара: у години која је
имала три годишња доба, оне су могле бити лав, коза и змија; по Дионисовим годишњим
добима то су били бик, лав и змија, или су били лав, коњ и пас. У години која је имала
четири годишња доба то су биле ове животиње: бик, ован, лав и змија, или бик, лав, орао и
анђео (Серафим) или једноставније бик, лав, шкорпија и водолија, четири знака зодијака.“
Сматрано је да је припитомљавањем ових животиња краљ добијао надмоћ над годишњим
добима.43
По Фотију, Херакле није изгубио прст у борби са лавом већ се затровао од кости
рибе дрхтуље како пише Птолемај Хефајстионов (Нова историја II). Постоји и могућност
да га је сам одгризао како би умирио духове своје деце, како је и Орест учинио када су га
гониле Ериније.44
Још једна пећина која има два отвора помиње се у Одисеји XIII, 103. „То је пећина
на улазу у Фокидски залив, у чијој близини је Одисеј преноћио у повратку на Итаку.
Северни улаз служио је људима, а јужни боговима. Ако је Порфирије (О пећини Нимфи) у
праву када тврди да је то била пећина у којој су се обављали обреди смрти и божанског
поновног рођења, камени судови су онда служили за сакупљање крви, а ћупови су, као
кошнице, биле урне изнад којих су се душе виле као пчеле.“ Пећина од Немејског лава
42
43
44
Исти: 268.
17
има два отвора, јер је прво дело које је имао да изврши Херакле представљало
преживљавање ритуалне смрти, после чега он постаје бесмртан и жени се богињом Хебом.
45
Дело друго – Хидра из Лерне
Други задатак који му је Еуристеј заповедио јесте да убије Хидру из Лерне,

чудовиште кога су родили Тифон и Ехидна, а однеговала га је Хера да би угрозила
Херакла. Лерна се налази на обали мора, на око десет километара удаљена од Арга. Овај
плодни предео угрожавала је Хидра која је од њега направила мочвару. Хидра је имала
огромно псеће тело са осам или девет змијоликих глава, од којих је једна била бесмртна.
На неким местима се спомињу цифре и до педесет, стотину или чак и хиљаду глава. Она
је била веома отровна, па су и њен дах па чак и мирис који је остављала за собом били
смртоносни. 46
Херакле је пошао са Јолајом у Лерну, док је са Атином скројио план како да победи
Хидру. По том плану он је морао Хидру измамити ватреним стрелама, затим задржати дах
док је се не дочепа, што је све урадио, али му се план покварио када се чудовиште обавило
око његових ногу како би га савладало. Херакле јој је почео батином разбијати главе, али
са сваком смрсканом главом никуше две – три нове. Затим се из баруштине појави један
огроман рак у помоћ Хидри, кога је послала Хера и он Херакла уштину за ногу, али га на
крају Херакле ипак успео смрвити. Он потом позва Јолаја у помоћ. Јолај запали један крај
гаја и поче буктињама да пали Хидрине вратове које је Херакле прво одрубљивао, па тако
нису могле ницати нове. На крају Херакле одруби и последњу бесмртну главу и закопа је
испод једне стене. Распори Хидру и стреле умочи у њену жуч. Од тада је и мала
огреботина од тих стрела била смртоносна. 47
45
46
Исти: 269;
47
Аполодор. Књига грчке митологије, Загреб, 2004: 59-60.
18
Да би се одужила раку за услугу, Хера му је поставила лик међу дванаест знакова
зодијака. Еуристеј је међутим одбио да призна Хераклу овај задатак јер га није сам урадио,
већ му је помогао Јолај. 48
Анализа:
„Хидра из Лерне збуњивала је класичне митографе.“ По Паусанији она је морала

бити једна врста огромне отровне водене змије; док ју је Писандер први описао као
чудовиште са више глава, како би је приказао страшнијом и тако улепшао своје стихове.
Према „еухимеристи“ Сервију, Хидра је значила у реалном свету извориште подземних
река које су на местима избијале и плавиле околину; „када би се неки од многобројних
канала запушио, вода би кујала на све стране“, а Херакле да би решио проблем први је
употребио ватру да исуши земљиште па је потом затворито канале. 49
Код Гревса се проналази податак да се „овај ритуални мит спаја са митом о

Данаидама, које су биле древне водене свештенице у Лерну. Број Хидриних глава је
сасвим неодређен; кад би представљала заједницу свештеница, Хидра је имала педесет
глава; као света сипа, под заштитом Тетиде, која је такође имала заједницу од педесет
свештеница, Хидра је имала осам змијоликих руку које су се завршавале главама, и једну
главу на трупу, што све чини девет глава у част Месечеве Богиње; стотину глава значило
је centuriae, или војне јединице које су напале Арг из Лерна; а десет хиљада је типично
Еурипидово дотеривање, јер он као митолог није патио од превелике савесности. На
грчким кованицама Хидра обично има седам глава, што је несумњиво потекло од
изворишта реке Амимоне.“50
Јасон је имао да изврши сличне задатке, а помоћ коју је Јасону пружила Медеја,
Хераклу је пружила Атина, као Хераклова будућа невеста. Псеће тело Хидре подсећа на
морско чудовиште Скилу, док се седмоглаво чудовиште појављује и у еповима о
48
49
Исти: 270.
50
Исти: 270.
19
Гилгамешу које овај јунак такође убија. Рак је вероватно убачен у причу како би
Астролози приказали да дванаест Хераклових задатака одговара знацима зодијака. 51
Дело треће – Керинска кошута
После непризнатог, другог дела, Еуристеј је Хераклу заповедио да ухвати Керинску

кошуту и да је живу донесе из Ојноје у Микену. Кошута је имала бронзана копита и златне
рогове попут јелена, па је неки називају и јеленом. По једним причама, она је била
посвећена Артемиди, док по другим, та кошута је била чудовиште без господара, које је
пустошило поља и које је Херакле победио и принео на жртву Артемиди на врху горе
52
Артемисије.
Пошто кошуту није смео да убије или рани, Херакле је ово дело морао да изврши
уз најмање могућу примену силе, што је условило дугорочним трагањем и смишљањем
стратегије на који начин да то изврши. После годину дана трагања, кошута, већ
исцрпљена, од потере одлази на Гору Артемисију, а потом одатле силази на реку Ладон,
када ју је Херакле коначно сустигао, он одапе стрелу и погоди је у ногу, између костију и
мишића, тако да није просуо ни кап крви. Кошуту је натоварио на себе и пожурио у
Микену.53
По другима, он је употребио мреже како би је заробио, а постоји и прича да је

пратио кошутин траг све док је није затекао заспалу под дрветом. Док се враћао, Артемида
га заустави и прекори га што се тако грубо понашао према њеној светој животињи, али се
он оправда нуждом и за све окриви Еуристеја, тако да му она опрости и дозволи да ју
однесе.54
51
52
53
54
20
Анализа:
Историјски гледано, ово треће дело бележи ахајско освајање светилишта у коме се
Артемида славила као Елафија („слична кошути“); „њене четворопрежне кочије са
упрегнутим јеленима представљају године између Олимпијада“. На крају сваке
Олимпијаде, приређиван је лов на жртву одевену у кожу јелена. 55
Митски гледано, ово дело је, изгледа, „дело Херакла Дактила, кога Гали
поистовећују са Огмијем (Лукијан: Херакле I), који је изумео огамско писмо и сву поезију
барда.“ Лов на кошуту или срну симболише потрагу за мудрошћу, а кошуту су, према
ирској митологији, нашли под дивљом јабуком. Овим се може објаснити зашто Херакле
није учинио кошути ништа нажао. „Према Полуксу, Хераклово име је Мелон („од
јабука“), јер су му на жртву приносили јабуке, због препознавања његове мудрости: али је
та иста мудрост долазила само у смрти и његова потрага за срном, као и долазак у врт
Хесперида, био је у ствари, путовање у келтски рај.“ 56
По опису Керинске кошуте, једино би јој одговарао ирвас, који има велике рогове и
може да се упрегне за разлику од јелена. Вероватно су приче о ирвасима дошле су са
Балтика ћилибарским путем.
Дело четврто – Еримантски вепар
Четврто дело које је морао да учини, било је да ухвати живог Еримантског вепра,
„огромну бесну звер, која је харала обронцима планине Еримант, као и шикарама
аркадијске Горе Лампеје и пустошила земљу око Псофиде.“ Пролазећи Фолојом ка
Ериманту, Херакле је свратио до Кентаура Фола, његовог старог пријатеља. Фол је
угостио Херакла, али када је Херакле угледао посуду са вином која је међутим припадала
55
56
Исти: 271-272.
21
свим Кентаурима, пробао је да наговори Фола да је отвори за њега. После дужег
убеђивања он је то и урадио. Остали Кентаури када су осетили мирис вина, разгневише се,
и нападоше Фолову пећину. Херакле је у самоодбрани неколико их побио, док су остали
са својим краљем Хејроном почели бежати. Како је гађао кентауре једног за другим,
стрела која је погодила једног кентаура у руку пролетела је и погодила Хејрона у колено.
Како је стрела била отровна, он се нашао у великим боловима, али није могао умрети од
ње јер је био бесмртан. Богови су се касније присетили да Прометеј преузме Хејронову
бесмртност, како би овај могао умрети. Постоје и тврдње да је Хејрон добровољно умро
јер се уморио од живота. Док је Фол сахрањивао своје рођаке, извукао је једну Хераклову
стрелу чудећи се како тако мала ствар може да убије грдосију као што је Кентаур. У самом
чуђењу стрела му испаде из руку и заби се у ногу и он погине на месту. 57
Херакле када је сахранио кентауре наставио је потрагу за вепром, али тај задатак
није био нимало лак. На крају се досетио да виском истера вепра из шикаре и намами га у
дубок снег, па му на крају скочи на леђа и савлада га. Када је однео вепра Еуристеју,
сазнао је да се окупљају Аргонаути, спремајући се у Колхиду. Он спусти вепра испред
тржнице, и не сачека Еуристеја већ пође са њима.58
Постоји прича да је Зевс после девет дана поставио Хејронов лик међу звезде као
Кентаура. Међутим по другој верзији Зевс је на тај начин указао част кентауру Фолу, јер
се он издвајао од осталих људи по уметности прорицања из изнутрица. 59
Анализа:
Снежни смет у коме је ухваћен Еримантски вепар потврђује да је ово дело

извршено усред зиме. Херакле је тако „Дете Хор“, које освећује смрт свог оца Озириса,
кога је убио његов брат Сет, прерушен у вепра: египатски табу са меса дивљег вепра
скидао се само усред зиме. Од тријумфа новог светог краља над противником потиче и
гозба са главом дивљег вепра. 60
57
58
Исти: 273
59
Исти: 273
60
Исти: 273.
22
„Вероватно да је Хераклова борба са Кентаурима, као и битка на Пејритојевој
свадби првобитно била обредна борба новоизабраног краља са противнииима
прерушеним у дивље звери. Његово уобичајено оружје беху стреле, и он је слао по једну
на четири стране света одапињујући их увис, а пету би уперио право себи изнад главе, да
би утврдио свој суверенитет. Можда су овим митом забележени чести ратови на
границама између Хелена и прехеленских брђана, староседелаца северне Грчке.“ 61
Сличну Херјонову судбину доживљава и Ахил коме стрела у стопало доноси смрт,
а он је Хејронов ученик.
Дело пето – Аугејеве штале
Следеће дело које је Херакле морао да учини јесте да очисти Аугејеве штале за
један дан. Аугеја је био краљ Елиде, син Хелија или Елеја. Неки га називају и
Посејдоновим сином. Он је имао најбројнија крда и стада на свету јер је имао заштиту
богова па је његова стока била имуна на сваку болест и такође необично плодна. И поред
тога што су му се непрестано телиле краве, он је имао и „три стотине белоногих црних
бикова и две стотине приплодних бикова; а поред тога је имао и дванаест сребрно-белих
бикова који бејаху посвећени његовом оцу Хелију.“ Ових дванаест бикова чувало је и
бранило његова стада од напада дивљих звери. 62
У Аугејевим сточним двориштима и шталама балега није чишћена неколико

година, па се болештина ширила целим Пелопонезом, док је његова стока била имуна. 63
Херакле када је дошао Аугеју, почео се ценкати са њим у десетак у стоци да ће

очистити штале до мрака. Аугеју је та понуда била смешна, јер нико то не би могао
очистити за један дан и тако пристане на погодбу. Сведок ове погодбе био је Филеј,
Аугејев најстарији син. 64
61
62
Исти: 274.
63
Исти: 274.
23
Уз Јолајеву помоћ, Херакле је развалио зидове на два места, а затим скренуо ток
оближњих река Алфеја и Пенеја, или по некима Мемија, у двориште. Реке су почеле
спирати сву балегу, па затим исто то изведе са торовима за овце и пашњацима у долини.
На тај начин Херакле је обавио посао за један дан и опоравио земљу. Када је Аугеја сазнао
да је Херакле добио задатак од Еуристеја да то обави, одбио је да исплати награду
Хераклу, дрско поричући да је било погодбе. 65
Херакле је захтевао да се спор изнесе пред суд. На суду Филеј изнесе истину која је
разбеснела Аугеју и он их обоицу прогна из Елиде, тврдећи да га је Херакле преварио, да
није он очистио штале и пашњаке него су то урадили речни богови. На крају када се
вратио Еуристеју, овај му није признао задатак јер се тобоже унајмио код Аугеје. 66 Мада
ако му је Јолај помогао, могуће да је и то био разлог због чега му Еуристеј није признао
дело, као што се догодило и са Хидром.
Анализа:
Овај мит изгледа је био заснован на истој легенди да је Херакле, као и Јасон, добио
наређење да „припитоми два бика, да их упрегне у јарам, рашчисти једно брдо, затим
пооре, посеје и пожње у једном дану.“ У овом случају брдо није требало рашчистити од
дрвећа и камења, као у келтској верзији мита, већ од балеге. 67
„Сер Џејмс Фрејзер, коментаришући Паусанију, наводи причу Господар девојака

из нордијских скаски, у којој краљевић који жели да освоји дивову кћер мора најпре да
очисти три штале. Сваки пут када вилама захвати балегу и изручи је напоље, она унутра се
удесетеростручи. Тада га кнегиња посаветује да окрене виле наопако и да се послужи
дршком. Он је послуша и штала буде ускоро очишћена.“ По Фрејзеру вероватно да је у
првобитном облику Атина вероватно дала исти савет Хераклу; али вероватније ће бити да
је прича из нордијских скаски једна варијанта баш овог мита.68
64
издање, Српска књижевна задруга, Београд, 1987: 463
65
66
67
68
24
Аугејева стада вероватно нису од великог значаја за причу, осим када је реч о
количини ђубрета које је требало очистити. Сматра се да сточно ђубриво није било на
цени код грчких земљорадника. Вероватно да Грци нису уопште ђубрили своја поља.
Мада се у Одисеји спомиње да је „Одисејев пас, Арг лежао на ђубришту које се
употребљавало за ђубрење имања“, али вероватно Одисеја није написана у Грчкој. 69
Дело шесто – Стимфалске птичурине
Еуристеј је као шести задатак, заповедио Хераклу да отера птице које су населиле
Стимфалске мочваре. Те птице су биле посвећене Аресу. Оне су прождирале људе; имале
су бронзане кљунове, канџе и крила. Живеле су највише поред река и често су излетале (у
јатима) да убијају људе и звери, испуштајући бронзана пера као кишу, „а истовремено и
своју поган“, од које је пропадала сељацима летина. 70
Када је стигао у мочвару, брзо је схватио да је немогуће отерати птице стрелама,

јер су биле многобројне. Шта је још горе, мочварно тло је било тешко проходно, није се
могло њиме лако газити, а опет је било плитко и за чамац. Како би помогла Хераклу,
Атина му је дала „бронзане кастањете“, које је направио Хефест, или по другима „неку
звечку“. Херакле је том звечком изазвао толику буку да су се птице поплашиле и излетеле
у јату. Док су бежале ка Аресовом острву на Црном мору, Херакле их је око двадесетак
оборио својим стрелама. На том острву су их касније пронашли Аргонаути и убили у
много већем броју.71
Сматра се да се ове птице легу у Арабијској пустињи и да су тамо опасније од

лавова и леопарда. Оне су се вероватно доселиле одатле у Грчку, а име су добиле по
Стимфалу, где су се и настаниле. 72
69
Исти: 274-275.
70
71
72
25
Према неким причама, стимфалске птице биле су у ствари жене, кћери Стимфала и
Орните, које је Херакле побио зато што су одбиле да му укажу гостопримство.73
Анализа:
Иако Атина наставља да помаже Хераклу, ово дело не спада у свадбене задатке, већ
слави Херакла као исцелитеља који истерује зле духове поистовећене са барским птицама.
Птице са шлемовима на стимфалским кованицама су чапље, птице сродне ждраловима,
које се јављају и на енглеским средњовековним гравирима, где их приказују како испијају
дах болесницима. Оне су у ствари птицоноге сирене које су оличење врућице, а кастањете
или звечке су се у древно време употребљавале да отерају злодуха врућице. Атина је
имала моћ да излечи или да зарази врућицом преко својих „милостивих стрела“. 74
Стимфалске мочваре би захватале велика пространства кад год би се подземни

канали који су одводили воду запушили, што се догодило у Паусанијино време. Може
бити да је у једној од верзија ове приче Херакле исушио мочвару отпушивши канал на
исти начин како је раније исушио долину Темпе (Диодор са Сицилије: IV, 18). 75
Код Гревса налазимо да овај мит вероватно није имао ритуално већ и историјско
значење. „Кажу да се заједница аркадијских свештеница, које су обожавале Тројну богињу
као Девицу, Птицу и Старицу, склонила из Вучије јаруге у Стимфал, пошто су их одатле
истерали освајачи који су поштовали Зеуса Вучјег.“ 76
Дело седмо – Критски бик
Седми задатак је био да Херакле ухвати Критског бика. Није јасно да ли је то бик
што га је послао Зевс на Крит да јури Европу, или бик кога Миној није хтео да жртвује
73
Исти: 276.
74
Исти: 276.
75
Исти: 276.
76
Исти: 276.
26
Посејдону и са којим је Пасифаја зачела Минотаура. У то време бик је харао Критом,
упропаштавао усеве и рушио ограде на воћњацима. 77
Када је Херакле допутовао на Крит, Миној му је понудио сву помоћ, али је Херакле
желео да то сам учини (или се плашио да му Еуристеј неће признати задатак ако прихвати
помоћ), иако је бик био веома озбиљан противник, који је такође и бљувао пламен. После
дуге борбе, Херакле га савлада и однесе га у Микену, Еуристеју, где га је овај посветио
Хери и пустио га на слободу. Хера, мрзећи поклон који је био доказ Хераклове славе,
отера бика најпре у Спарту, а затим назад, преко Аркадије и Превлаке, на Маратон где га
је Тезеј однео у Атину и принео на жртву Атини. 78
Ипак, многи су оспоравали да су Критски и Маратонски бик једно те исто. 79
Анализа:
Борба са биком, или са човеком који је прерушен у бика је један од задатака који
се задају кандидату за престо. Борба са биком се такође јавља у причама о Тезеју и
Минотауру и о Јасону и Ајетовом бику који бљује пламен. Сматра се да је додир биковог
рога давао светом краљу моћ да оплоди земљу, у име Богиње Месец, помоћу кише.
Чаробна моћ се састојала у томе што бикова рика подсећа на грмљавину. 80
Дело осмо – Диомедове кобиле
Осмо дело које је Херакле морао да учини, било је да ухвати четири кобиле трачког
краља Диомеда. Он је владао ратоборним Бистонима и његове су шале, испуњавале
77
Аполодор. Књига грчке митологије, Загреб, 2004: 62-63.
78
79
80
27
ужасом целу Тракију. Диомед је своје кобиле товио месом својих ненаданих гостију. По
другој верзији, то су били пастуви, а не кобиле. 81
Када је Херакле дошао у Тириду, брзо је савладао диомедове коњушаре и одвео

кобиле до мора, оставивши их на чување свом љубимцу Абдеру, па се вратио да одбије
Бистоне који су га гонили. Иако је имао малу дружину, Бистоне је победио тако што је
прокопао канал, па је море почело да плави ниску равницу. Тада су Бистони почели да
беже, а Херакле појури за њима и батином рани Диомеда и тако рањеног га одведе код
кобила које га живог растргоше, иако су пре тога растргле и Абдера. 82
По другој причи Абдер је био Диомедов слуга. Неки га зову и Хермесовим сином,
док други говоре да је син Херакловог пријатеља Опијана Менојтија, па према томе, брат
Патрокла, који је пао код Троје. 83
Пошто је основао град Абдеру, Херакле узе Диомедове кочије и у њих упрегне
кобиле. Он их брзо потера преко планина док нису стигли у Микену, где их Еуристеј
посвети Хери и пусти да слободно пасу по планини. Говори се да су њих на крају растргле
дивље звери, али се тврди да им се потомство одржало до тројанског рата, па чак и до
84
времена Александра Великог.
Анализа:
Сматра се да је „зауздавање дивљих коња намењеним жртвеним гозбама“ било

крунидбени обред у неким пределима Грчке. Хераклово савладавање кобила, може се
упоредити са Белерофонтовим заробљавањем Пегаза. Овај ритуални мит је спојен са
легендом у којој је Херакле, заступајући вероватно Теанце, који су преотели Абдеру од
Трачана, искоренио обичај да „дивље жене, са маскама кобиље главе, гоне и најзад
прождеру светог краља по истеку његове владавине“; уместо тога, светог краља су убијали
81
82
Исти: 277-278.
83
Исти: 278.
84
Исти: 278.
28
у намештеном превртању кочија. Диодор тврди да су ове кобиле на Олимпу пуштене на
слободу, што може да значи да се ханибалски култ коња одржао у томе крају до
85
хеленских времена. Канали, тунели и природни подземни ходници, често су се
описивали као Хераклова дела.
Дело девето – Хиполитин појас
Девети Хераклов задатак био је да Еуристејевој ћерки Адмети донесе Аресов

златни појас, који је носила амазонска краљица Хиполита. Херакле је набавио једну лађу
(постоје приче о девет лађа), окупио дружину добровољаца, међу којима је био Јолај и
Тезеј Атињанин и запловио пут реке Термодона. 86
Херакле са својом дружином је морао прећи Хелеспонт и Босфор како би стигао на

ушће реке Термодон. По искрцавању Хераклу је дошла Хиполита, и очарана његовом
фигуром и мишићима пристане да му у име љубави преда свој појас. Хера међутим, како
би погоршала ситуацију, прерушила се у Амазонку, почела да преноси гласове осталим
Амазонкама како Спартанци кују заверу да отму Хиполиту. На то Амазонке јазјарене
узјахаше коње и кренуше према броду. Када је вио разјарене Амазонке, Херакле, мислећи
да је у питању издаја, уби Хиполиту и узе јој појас, затим поби све вође Амазонки након
чега се остале повукоше. 87
По другим причама, Херакле је ухватио Меланипу у заседи па је Хиполита

понудила свој појас као откуп за њу, а могуће да је било ид обрнуто. 88 Неки причају да је
Хиполиту заробио Тезеј и да је предао појас Хераклу, који му је за узврат дао Антиопу за
робињу. Неки опет тврде да Хиполита није пристала да му да појас и да је због тога дошло
до битке, у којој је збачена са коња и Херакле јој је понудио милост ако му да појас на шта
она није пристала. 89
85
86
Исти: 278
87
Исти: 279.
88
89
29
Херакле је на овом путовању посетио многе земље и извршио разне подухвате. У
тим пустоловинама Херакле је довукао богат плен у Микену. Амазонске богате одежде
поклонио је Аполоновом храму у Делфима, док је Хиполитину секиру дао краљици
Омфали, која ју је додала светим краљевским обележјима лидијских владара. 90
Анализа:
„Ако је Адмета, име принцезе због које је Херакле обављао све задатке као
младожења , изношење њеног појаса из брачне собе морало би да означава завршетак
његових задатака. Адмета је прво водила борбу са њим, као што је то чинила Хиполита, и
као што се Пентесилеја борила са Ахилом, или Тетида са Пелејем.“91
Могуће је да је Адмета друго име за Атину, која мора бити, на икони приказана под
оружјем како посматра Хераклова дела и помаже му када наиђе на тешкоће. „Атина је
била Неит, богиња љубави и битке код Либијаца; њен парњак у Малој Азији била је
велика Месечева Богиња Марјана, или Мирина, Ај-Мари, Маријанина, или Маријена.“ 92
Ипак, Хераклов поход на Термодом и његови ратови у Мисији и Фригији не могу

се сматрати сасвим неисторијски и митски. Могуће је да они бележе грчке трговачке
походе на Црно море, можда чак и из средине другог милениума пре нове ере.
Десето дело – Герионово стадо
Десето Хераклово дело било је да ухвати чувено Герионово стадо из Еритеје,

једног острва у близини Океанове струје, али тако да га не затражи и да га не плати.
Герион је био син Калироје, ћерке Титана Океана, био је краљ Тартеса у Шпанији и важио
је за најјачег живог човека. Рођен је са три главе, шест руку и три трупа спојена у струку.
90
Исти: 280.
91
Исти: 282.
92
30
Герионову стоку, животиње изванредне лепоте, чували су кравар Еуритион, Аресов син и
двоглави пас чувар Ортро, који је раније припадао Атланту.93
Док је путовао Европом, Херакле је убио многе дивље звери, па када је дошао у
Тартес, подигао је два стуба, један наспрам другог, један у Европи, а други у Африци. 94
Неки говоре да су раније ова два континента била спојена, а да је Херакле просекао канал
између њих, или пак раздвојио стене. По другима он је сузио постојећи мореуз да би
затворио улаз китовима и другим морским неманима. 95
Током пута, Хелиј поче да пече одозго тако јако, да је Херакле узео лук и одапео
стрелу на њега у бесу. Када је видео шта је урадио, одмах се извинио због свог понашања
које је узроковало лоше расположење, па му Хелиј позајми због тога златни пехар у
облику воденог цвета и у њему Херакле одплови за Еритеју. Титан Океан, како би
искушао Херакла поче пехар жестоко ковитлати на таласима али Херакле и на њега исуче
свој лук, што уплаши Океана и он умири море. По другој причи , Херакле је путовао у
Еритеју у бронзаној урни, а уместо једара разапео је крзно.
Када је коначно стигао на одредиште, на Херакла јурну пас Ортро и Еуритион али
Херакле их батином усмрти обоицу. Герион затим изазва Херакла на двобој, али и њега
овај савлада, простреливши сва три његова тела једном стрелом постранце. По другој
причи је опет не мичући се са места, одапео три стреле. Пошто је Хера похитала у помоћ
Гериону, Херакле је стрелом рани у десну дојку, те она побеже. 96
Постоји предање по коме Герионово стадо уопште није пасло на острву, већ на
планинама на западу Шпаније што гледају ка океану. Герион је била титула краља
Хрисаора, који је владао целом Шпанијом. Три његова сина су му помогла да одбрани
краљевство, сваки предводећи по једну војску. Како би их победио, Херакле је намеравао
да се за велики поход припрема на Криту, у месту где му се родио отац - Зевс. Пре него
што је кренуо у поход, становници Крита су му указали велике почасти, а он им заузврат
ослободи острво медведа, вукова, змија и других штеточина. Потом је Херакле отпловио
93
94
95
96
31
за Либију где је убио Антаја; затирао је дивље звери које су врвеле пустињом и подарио је
земљи ненадмашну плодност. Након тога је походио Египат, где је убио Бусирида, па је
кренуо ка западу, преко Северне Африке, уништавајући успут Горгоне и либијске
Амазонке. У Јужној Нумидији основао је град Хекатомпул и избио на океан у близини
Гада. Ту је поставио стубове на обе стране мореуза, па када је прешао са војском у
Шпанију, наишао је на све три војске хрисаорових синова, улогорене недалеко једна од
друге. Он их брзо нападе и победи. На тај начин је дошао у посед стада, оставивши власт у
Шпанији најбољим од преживелих становника. 97
Неки оспоравају да је те стубове основао Херакле и тврде да су (планине) Абил и

Калп најпре носиле назив Кронови стубови, а затим Бријареви стубови. Стубови су
добили ново име у част Хераклову, вероватно зато што је он основао град Тартес, који се
налази око 7 километара од Калпа и који је био познат као Хераклеја. 98
Херакле се са стадом враћао северним путем. После Шпаније упао је у Галију, где
се борио са тамошњим племенима и себи пронашао присталице међу Галима. У Галији је
такође и основао град Алесију. Гали су Алесију поштовали као матични град васколике
своје земље, а покорио га је тек Калигула. Гали себе сматрају потомцима Херкала и
принцезе Галате, која га је изабрала за љубавника и изродила ратнички народ. 99
Затим је прошао Лигуријске Алпе и ушао у Цисалпијску Галију и Етрурију, а

одатле је кренуо на Сицилију где се уверио да је пошао погрешним путем. Верује се да је
Херакле основао Помпеју и Херкуланум. После боравка на Сицилији, Херакле се вратио у
Италију и преко Истре и Епира кренуо према Грчкој. Ту му је Хера послала обада који је
узнемирио краве и натерао их у бег. Дуго је времена требало да их Херакле поново сакупи
и одведе у Микену. 100 У тим путовањима Херакле се сусретао са разним зверима као и
људима, потомцима богова, који су га искушавали, али је он успео да превазиђе све
проблеме на које је наилазио величајући тиме своју славу код околних народа.
97
Исти: 284.
98
Исти: 284.
99
Исти: 285.
100
32
Анализа:
„Главни мотив Хераклових дела су ритуални јуначки подвизи које је морао да

обави пре него што је стекао право да постане супруг Адмете, Ауге, Атине или Хиполите,
или како год се звала краљица.“ Ово дело је такође, вероватно, првобитно везано за исти
мотив, „обичај где женик купује невесту приходом од отете стоке“. У хомерској Грчкој
жене су се цениле према броју стоке која је дата за њих, а тај обичај још постоји у
источној и централној Африци. 101
„У једанаестој таблици вавилонског епа, Гилгамеш проживљује слижно путовање

преко мора смрти на свето острво и своју одећу разапиње уместо једра. Ова појединост
скреће пажњу на многе сличности у мотивима о Хераклу и Гилгамешу; највероватније да
им је заједнички извор сумерски мит. Као и Херакле, Гилгамеш убија чудовишног лава и
носи његову кожу, хвата небеског бика за рогове и побеђује га: проналази чудотворну
биљку помоћу које постаје нерањив; иде истим путем као и Сунце и походи врт
Хесперида, где убија змаја који се савио око светог дрвета и као награду добија два света
предмета из подземног света. Однос Гилгамеша и његовог друга Енкидуа сасвим подсећа
на Тезеја, атинског Херакла, и његовог пријатеља Пејритоја, који силази у Тартар и не
успева да се врати.“ 102
Префеничанске грчке колоније у Шпанији, Галији и Италији под Херакловом

заштитом допринеле су миту, а у географском смислу су Хераклови стубови место до ког
је стигла једна група насељеника око 1100. године пре нове ере (Гибралтар и Кеута). 103
Пут којим се Херакле кретао и народи које је сретао успут говоре о ширењу грчке
културе и грчких насеобина ширем Медитерана. Зна се да су Грци трговали са народима
Шпаније, Галије и Италије још од најранијих времена, па су и самим тим ширили своју
културу; и уз културу ти народи су преузимали одређене верске култове, као што је и култ
Херакла. Самим тим Херакле представља Грке, а његови походи ван Грчке представљају
ширење грчког утицаја путем трговине и колонија.
101
Исти: 288.
102
Исти: 288.
103
33
Дело једанаесто – Хесперидине јабуке
Херакле је извршио десет задатака за осам година и месец дана; али Еуристеј не
хтеде да му призна друго и пето дело и затражи од њега још два да изврши. Једанаести
задатак је био да донесе плод златног јабуковог дрвета које је Мајка Земља поклонила
Хери као венчани дар; Хера је то дрво засадила у свом божанском врту. Тај врт је лежао
на падинама планине Атланта, где коњи који вуку кочије Сунца завршавају свој пут. Када
је Хера сазнала да Атлантове кћери Хеспериде које чувају дрво, кришом поткрадају
јабуке, она је поставила чудовиште Ладона који се склупчао око дрвета. 104
Херакле пошто није знао где да тражи јабуке, крене преко Илирије до реке По, где
је живело пророчко морско божанство Нереј. Када је стигао до реке По, угледа Нереја
како спава и шчепа га, тражећи да му овај каже где се врт налази. Нереј је мењао многа
обличја али није могао побећи Хераклу па му каже истину. По другима Херакле је ту
информацију добио од Прометеја. Нереј посаветова Херакла да не бере јабуке сам, већ да
то учини Атлант, а да га он одмени подупирујућу небески свод. Када је дошао Атланту,
Атлант пристане на то, јер би све учинио само како би одморио сат времена, али се бојао
Ладона, кога Херакле устрели преко баштенског зида. Атлант оде по јабуке, али му
слобода се учини слатком и тако рече Хераклу да ће он однети јабуке ако овај придржи
свод неколико месеци. Херакле се претварао да пристаје, па је послушао Нерејев савет да
не пристаје на сличну понуду, замоли Атланта да придржи свод само док стави подметач
на главу. Атлант, кога је било лако преварити то и учини и преузе терет; на то Херакле узе
јабуке и удаљи се уз подсмешљив поздрав.105
После неколико месеци Херакле се врати Еуристеју, коме преда јабуке, а он му их

врати због страха од Хере, па их на крају Херакле да Атини, а она их врати Нимфама.
Хера у међувремену трагајући за Ладоном, постави његов лик међу звезде у сазвежђе
змије. 106
104
Исти: 290.
105
106
Исти: 291.
34
У повратку, Херакле је прокрстарио Либијом, где се рвао са краљем Антајем,
сином Посејдона и Мајке Земље. Када год би додирнуо земљу Антај је враћао снагу, која
је и тако била велика. У рвању када га је Херакле бацио на земљу овоме је снага драстично
порасла, па тако схватајући разлог, Херакле га диже увис, поломи му ребра, држајући га
док год овај није издахнуо. 107
Анализа:
Постоји једно тумачење мита: гледиште је да су јабуке у ствари биле лепе овце
(мелон значи „овца“ или „јабука“) или овце са особитим црвенкастим руном које се
пресијавало као злато, а које је чувао пастир по имену Драгон, коме су Хесперове кћери
Херспериде доносиле храну. Херакле је одвео овце и убио или завео пастира. 108
Према другом тумачењу, Херакле је спасао Атлантове кћери које су египатски

свештеници одмамили из њиховог породичног воћњака, а Атлант му је из захвалности дао
оно што је било наложено да донесе по задатку, и поврх свега научио га је астрономији. 109
Право објашњење овог дела треба тражити пре у ритуалу него у алегорији.
„Претендент на краљевство морао је да победи змију и да јој отме благо, а то је Херакле
учинио овом приликом борећи се са Хидром. Благо није требало бити представљено у
облику златних јабука, јабуке му је даривала Тројна Богиња на истеку његове владавине
као пропусницу за рај. У погребном контексту змија му није непријатељ већ обличје које
је његов дух требало да узме пошто га буду жртвовали. Врт трију Хесперида , чија се
имена поистовећују са заласком сунца, налазио се на далеком западу, јер је залазак сунца
био симбол смрти светог краља. Херакле је примио јабуке на крају своје владавине, која је
трајала тачно једну Велику годину од стотину месечевих мена. Он је на своја плећа
преузео терет од свог предходника, терет светог краљевства, заједно са титулом „Атлант“,
„онај који дуго трпи“. Вероватно да терет није прво био небески свод већ сунчани диск.“
110
107
Исти 291.
108
Исти: 293.
109
Исти: 293.
110
35
Дело дванаесто – Хватање Кербера
Хераклов последњи и најтежи задатак био је да ухвати и доведе Еуристеју пса

Кербера из Тартара. Херакле је сишао у Тартар са лаконског Тајнара; или, неки кажу, на
полуострву у близини Хераклеје на Црвеном мору, где се у великој дубини још назиру
трагови његовог силаска. Атина и Хермес су му били водичи. Преплашен Херакловим
мрким погледом Харон га пребаци преко реке без оклевања; због тога га је Хад годину
дана држао у оковима. Када се Херакле искрцао, сви су се духови разбежали сем
Мелеагара и Медузе Горгоне. Угледавши Медузу, Херакле исуче мач, али га Хермес увери
да је она само привиђење. Када је уперио стрелу на Мелагара, он поче да се смеје рекавши
како не мора да се боји мртвих, те мало пријатељски попричаше, а Херакле на крају
понуди да ожени Мелеагарову сестру Дејанеиру. 111
У близини врата Тартара, Херакле наиђе на своје пријатеље Тезеја и Пејритоја,

причвршћене за свирепе столице, па ослободи Тезеја, али мораде оставити Пејритоја.
Затим је померио камен којим је Деметра заробила Аскалафа; пошто је хтео да
одобровољи духове поклањајући им крв, он закла једно грло из Хадовог стада. Чувар
стада Менојт или Менојтије, изазва га на рвање али му Херакле поломи ребра. На то се
умеша Персефона, која је пошла из дворца да поздрави Херакла као брата, и замоли га да
Менојтију поштеди живот. 112
Када је од Хада затражио Кербера, овај му рече да мора да га зароби без стреле и
батине па ће моћи да га води. После мукотрпне борбе са троглавим Кербером, Херакле га
ухвати за гушу док овај не клону гушећи се. 113
111
Аполодор. Књига грчке митологије, Загреб, 2004:69;
112
113
36
Уз помоћ Атине Херакле поново пређе реку Стиг, а затим пола носећи, а пола
вукући, доведе Кербера до понора у близини Тројзена, кроз који је Дионис провео своју
мајку Семелу. 114
Према другој причи, Херакле је вукао Кербера везаног ланцем уз подземну стазу
што води у мрачну пећину Акон, у близини Маријадине на Црном мору. Кербер се
опирао, одвраћајући очи од светлости дана, и бесно лајао на сва своја уста, док су бале
које су падале на зелена поља, рађале отровну биљку акониту (једич), која се зове још и
хекатеија, зато што је Хеката прва почела да је употребљава. 115
Постоји још једна прича по којој се Херакле вратио на горњи свет преко Таинара,
чувеног по пећини сличној храму у којем се налази лик Посејдона; ако је икада пут одатле
водио у подземље, онда је од тада био затворен. Најзад, неки кажу да се он појавио са
земљишта Зеуса Лафистијског на планини Лафистији, где постоји лик светлооког
Херакла.116
Сви се слажу да је Херакле довео Кербера Еуристеју у Микену, а овај му је

приносећи жртве, пружио робовски део, оставивши најбоље комаде за своје рођаке; и да је
Херакле тада у праведном гневу убио Еуристејева три сина. 117
Осим једича, Херакле је открио и ово лековито биље; дивљи мажуран; сидерски
дивљи мажуран, танке стабљике и црвеног цвета и лишћа као у коријандера, расте поред
језера и река, и изврстан је лек за све ране настале од гвожђа; затим бунику или
хиосцијам, која изазива вртоглавицу и лудило. Нимфин мажуран има корен као мали
штап, а зове се тако по извесној Нимфи коју је Херакле оставио, а она умрла од љубоморе;
има моћ да учини мушкарце полно немоћним, што траје дванаест дана. 118
Анализа:
114
115
Исти: 295.
116
Исти: 295.
117
Исти: 296.
118
37
„Овај мит изгледа као да је изведен из једне иконе која је приказивала Херакла
како силази у Тартар. Ту га поздравља Богиња мртвих Хеката у обличју троглавог
чудовишта, а вероватно да три њене главе представљају годишња доба. Она га одводи у
Јелисејска поља пошто му је даривала златне јабуке. Кербер је у ствари водио Херакла, а
не Херакле њега.“ Ова верзија је логичан резултат његовог уздизања до божанства: херој
мора да проживи у подземљу, али чим постане бог, он се враћа и води са собом свог
тамничара. Штавиђе, када се херој претвара у Бога у друштву које је раније обожавало
само Богињу, онда он пркоси древном обичају и одбија да умре у њену част. „Зато је
поседовање златног пса био доказ суверенитета великих краљева и њиховог ослобађања
од потчињености матријархату.“ 119
Менојтијево присуство у Тартару и Хераклова крађа, Хадове стоке указују да је

десето дело само једна верзија дванаестог: похара пакла. Судеђи по одговарајућем
велшком миту, Менојтијев отац, чије је име намерно изостављено, био је бог Бран или
Форонеј, или Крон, што се поклапа са десетим делом. 120
Једич, отров који парализује, употребљавале су тесалијске вештице справљујући

напитак за летење: руке и ноге би им се одузеле, а обузимао би их осећај да се одвајају од
земље. Али пошто је Једич био и лек против грознице, Херакле, који је отерао птице са
Стимфала, постаде чувен по томе што га је открио. 121
ХЕРАКЛОВ КУЛТ
Код Грка
Херакле је национални јунак свих Грка и најомиљенији јунак Пелопонежана и

Дораца. Он је можда арголидско божанство, повезано са главном арголидском богињом
Хером, јер је име ове богиње садржано у његовом имену. У миту је повезан са Арголидом
119
Исти: 296.
120
Исти: 296.
121
Исти: 297.
38
и Тебом али се помиње и као идејски дактил; рано је поистовећен са феничанским богом
Меликартом.122
Атињани су били први који су поштовали Херакла као бога; било је много полиса
који нису желели да признају Хераклу божански статус и славили су га само као хероја.
Постоје докази и о полисима који су имали одвојене храмове за Херакла, у једном су га
поштовали као бога, док у другом су га поштовали као хероја. 123 Атињани су заслужни јер
је цела Хелада следила њихов пример у коjeм је Херакле поштован као бог.124
Митови о Хераклу настали су у разним раздобљима и у разним крајевима грчког

света. Пошто постоји најприснија веза између Зевса, Хере и Херакла, предпоставља се да
је лик овог хероја формиран још у микенској епохи. Херакле је поштован у свим деловима
античког света, од Сирије до Гибралтара, и свуда је слављен као победник, као онај који
одстрањује свако зло и као спасилац. У хеленистичко-римско доба Херакле је првенствено
заштитник атлетике и омладине. Зато су се у свим палестрама и гимназијама налазили
његови жртвеници, култне статуе или херме. Он је и заштитник културе, онај који
ослобађа земљу од дивљих животиња, штетних инсеката, мочвара, као и онај који отвара
путеве у далеке, раније непознате крајеве света. Херакле је оснивач многих градова, од
којих је велики део назван по њему. Причало се да је он пренео писменост из Египта у
Грчку, да је многим рекама скренуо токове и да је био упућен у тајне медицине, мантике и
астрономије. Пошто је обишао цео свет, он је био заштитник путева, а под његовим
окриљем су не само путници већ и ослобођеници, јер је и он искусио горчину ропства.125
Код Келта
Према грчком историчару Лукијану из Самосате (II век нове ере), келтско име
Херакла (Херкула) било је Огмиос. Он је видео једну слику овог бога: био је то ћелави
старац, смежуране коже, који је за собом вукао велики број људи и жена, везаних за његов
језик златним и ћилибарским нитима. Иако су били слабо везани, они нису покушавали да
побегну, већ су га пратили весели и радосни, засипајући га хвалама. Један човек из тог
122
123
Winiarczyk Marek. The “Sacred History” of Euhemerus of Messene, University of Wroclaw, Poland, 2013: 30.
124
Emma Staford. Herakles, Routledge, New York, 2012: 176.
125
39
краја објаснио му је слику: они Келти, не приписују говорничку вештину Хермесу, као
Грци, већ Хераклу, јер је Херакле много јачи. 126
Код Етрураца
Херкул једно од најзначајнијих божанстава етрурског пантеона, али је Хераклов

култ био врло распрострањен у готово свим градовима јужне Италије, посебно у
Метапонту и Кротону. У Кротону је вероватно настала легенда о борби Херакла и Гериона
на коју се надовезују митови о путовањима и подвизима римског Херкула. Легенде о
Херкулу нису међусобно повезане ни по времену ни по месту радње. Најпознатије је
предање о борби Херкула и Кака, за које је везано подизање жртвеника Јупитеру поред
Тројних врата и Великог жртвеника на Волујском тргу. Херкулу се приписују велики
подухвати, првенствено подизање насипа у Кампанији, између мора и језера Лукрина. 127
О Хераклу знамо да је био необично популаран у Етрурији и да је имао оригиналну

митологију која се разликовала од грчког предања и која је, штавише, садржавала
елементе орјенталног порекла (Меликрат).128
Код Римљана
Још у VI веку пре нове ере, док је Рим био под Етрурском влашћу, били су познати
грчки богови, међутим тек од проглашења републике, долази до брзог асимиловања
грчких божанстава. 129
Херкул је једно од најсложенијих божанстава у римској религији. Предања о

Херкулу веома су слична грчким митовима о Хераклу, али су у култовима овог бога
изражене оригиналне црте које нису ни у каквој вези са познатим грчким херојем. Легенде
и култ Херакла пренете су у Рим посредством грчких колонија или преко Етрураца у 6.
веку пре нове ере. 130
126
Мирча Елијаде. Историја веровања и религијских идеја – друга књига, Београд, 1991: 91-92.
127
128
Мирча Елијаде. Историја веровања и религијских идеја – друга књига, Београд, 1991: 82.
129
Мирча Елијаде. Историја веровања и религијских идеја – друга књига, Београд, 1991: 85.
130
40
У Риму је Херкулу било посвећено више светилишта. У самом граду је његов култ
званично потврђен 339. године пре нове ере, када је Херкулу, Дијани и Аполону,
приређена гозба. Његово светилиште ван градских зидина, на Авентину, подигли су грчки
трговци вероватно већ у 5. веку пре нове ере. Прво званично Херкулово култно место у
Риму – Велики жртвеник – помиње се тек 312. године пре нове ере у вези са одлуком
Апија Клаудија, који је настојао да приватни култ замени државним. Овде је 12. августа
сваке године Хераклу приношена на жртву јуница или бик. Остала његова светилишта у
Риму кааснијег су датума: кружни Хераклов храм на Марсовом пољу и светилиште
подигнуто у част Херкула и муза. У јужној Италији Херкул је хтонско божанство,
повезано у култу са Деметром и Дионисом, које се стара о пастирима и земљорадницима.
У Етрурији је врло рано поистовећен са Марсом, а у римској религији је често схваћен као
бог рата и заштитник царства. Херкул је и бог игара у циркусу и божанство домаћих
огњишта. 131
На основу локалних култова и митова, може се закључити да су за Хераклов лик

везане функције разних демона плодности и хтонских божанстава нижег реда. Од
животиња најчешће му је жртвован бик, а од биљака су му биле посвећене бела топола и
маслина. 132
ПРЕДСТАВЕ ХЕРАКЛА У УМЕТНОСТИ
Херакле је не само најомиљенији јунак грчког мита већ и један од најомиљенијих

ликова у грчкој ликовној уметности. Сачуване су хиљаде споменика занатске и
монументалне уметности, почевши од 8. века пре нове ере. до римске епохе, на којима су
приказана Хераклова јуначка дела, догађаји из његовог детињства и последњих година
живота. На најстаријим споменицима Херакле је представљен као зрео мушкарац,
најчешће наг и дуге косе, наоружан луком и мачем. Почевши од 6. века пре нове ере,
131
132
41
приказиван је са кратком косом и брадом, обучем у хитон или опремљен као хиполит, са
кожом Немејског лава. Најпре у Јонији, а после персијских ратова и у другим областима
грчког света, појавиле су се и представе младог, голобрадог Херакла. Овај тип је омиљен
почевши од друге половине 5. века пре нове ере, а од тог времена јунак је најчешће
представљен са батином. Лик младог Херакла негован је и у уметности 4. века пре нове
ере и у хеленистичко доба; у овом раздобљу Херакле је добио још два атрибута: рог
изобиља и венац од тополе.133
У монументалној скулптури најпознатије су представе Херакла на забатима,

метопама и фризовима храмова и ризница: на забатима старих храмова од пороса на
Атинском акропољу (борба против Лернејске хидре и Тритона, увођење Херакла на
Олимп), метопе храма у Селинунту ( Херакле и керкопи), фриз на храму у Асу (Борба са
Тритоном?), метопе ризнице Атињана у Делфима (борба са Немејским лавом,
Керинејском кошутом и Кикном), метопе Зевсовог храма у Олимпији (дванаест јуначких
дела), метопе на Тезеону у Атини (јуначка дела). Чувене су биле Хераклове статуе које су
израдили највећи грчки скулптори, и то Поликлет, Скопас, Праксител, и посебно Лисип.
Овај велики уметник, поред представа Хераклових јуначких дела, израдио је и статуу
седећег Херакла за Тарент, у натприродној величини, док је за Александра Македонског
начинио минијатурну фигуру Херакла Епитрапезноса, чија је једна копија нађена у нашој
земљи у селу Тамничу. 134
Од представа на вазама најчувеније су: две раноантичке амфоре (Херакле и Нес,

око 680. године пре нове ере и око 600 године пре нове ере) коринтски кратер (Херакле и
Јола, око 600 године пре нове ере.), Егзекијина црнофигурална амфора (Немејски лав 6.
век пре нове ере), церетанске хидријје (Херакле и Кербер и Херакле и Бусирид, друга
половина 6. века пре нове ере.), Андокидова амфора (Херакле и Кербер, око 520. године
пре нове ере.) и Еуфронијев кратер (Херакле и Антај, око 510 године пре нове ере.).
Хераклов лик приказивали су и најчувенији грчки сликари (Аристид, Паразије, Неарх,
Апел.); њихова дела су изгубљена, али су копирана у помпеанском зидном сликарству.
Хераклову судбину обрадили су Еурипид (Херакле, око 421. године пре нове ере),
133
134
42
Софокле (Трахињанке, око 416. године пре нове ере.) и Сенека (Помахнитали Херкул).
Античка комедија и сатирска игра оцртале су Хераклов лик на хумористичан начин и
приказале га првенствено као великог пијаницу и прождрљивца. 135
Хераклова присутност у Грчким колонијама, значи да је био познат у јужној

Италији од најранијих дана, док северније, Етрурци су увозили Грчке вазе које су имале
мотиве његовог култа током шестог и петог века пре нове ере. После су Етрурци правили
сопствене вазе са сопственим мотивима везаним за митове о Хераклу, где су се уврстили
неки другачији елементи у Хераклов култ.136
Представе Херкула у ликовној уметности су бројне и редовно су инспирисане

ликовима Херакла. Једну од првих Херкулових статуа у Риму израдио је етрурски
скулптор Вулка, из Веја. Касније представе Херкула најчешће се ослањају на Лисипове
статуе Херакла. Поједини римски императори – Комод, Александар Север, Максимијан –
137
често су представљени у лику Херкула, односно са његовим атрибутима.
Током 6. века пре нове ере јављају се представе Херакла и Хебе која је била
представљена при култу Херакла. Једина област где се Хеба приказивала независно од
Херакла је у Арголиди.
Код Хомера је Херакле стрелац као и Аполон, али још не бог. Ликовна уметност га
је приказала са кијачом и лавском кожом. Уз њега се као његова жена славила Хеба,
богиња младости и пехарница богова.138
Херакле се први пут нашао у позоришту око 415. године пре нове ере, у Атини. На
дан када је играна представа, посматрало ју је око 15.000 већином Атињана на
Дионисовом театру. Представа је била трагедија или драма.139
135
136
Emma Staford. Herakles, Routledge, New York, 2012: 194-195.
137
138
Др. Аугуст Мусић. Нацрт Грчких и Римских старина, Загреб, 1942: 80.
139
Thalia Papadopoulou. Heracles and Euripidean Tragedy, Cambridge University Press, New York, 2005: 5.
43
Закључак
Херакле је један од најпознатијих хероја (богова) античког света. Пошто је био

заступљен широм Медитерана, за Херакла је постојала широка изворна грађа. Поред
обилних извора јавио се проблем различитих митова и њихових верзија на ширем
географском простору који су настајали у различитом времену. То је довело до
различитих интерпретација митова о Хераклу сходно изворима који су били доступни
датим митографима и истраживачима. Покушао сам да се држим верзија које су
општеприхваћене уз често напомињање и одређених делова митова који имају другачији
ток приче па чак и сам смисао. Већина ових митова су повезани са одређеним животним
традицијама Грка, које су они приказали директно или индиректно кроз митове о Хераклу.
Такође сами митови означавају јачање античких Грка и ширење њиховог утицаја на
Медитерану. До свих ових закључака долазили су старији, а и модернији митографи, који
су анализирали и интерпретирали митове о Хераклу.
Описивање Хераклових дела доста се разликује код митографа. Диодор са

Сицилије и Хигин ређају дванаест дела истим редом као Аполодор, осим што обојица
стављајују четврто испред трећег и шесто испред петог дела. Диодор ставља још и
дванаесто испред једанаестог. Готово сви митографи се слажу да је убијање Немејског
лава прво дело, али у Хигиновом редоследу пре свих дванаест Хераклових дела која му је
одредио Еуристеј, описано је дављење змија. На једном месту Диодор везује убиство
Антеја и Бусирида са десетим делом; а на другом месту са једанаестим. Неки писци
Хераклов пут са Аргонаутима стављају у доба његове младости, док други стављају овај
доживљај после четвртог дела, а неки опет после осмог. Има и оних који држе да је обавио
девето и дванаесто дело и сломио рогове оба „бика“ пре него што је отпловио са
Аргонаутима; неки опет оспоравају да је уопште пловио са њима, на основу чињенице да
је био слуга краљице Омфале (Херодот по наводима Аполодора). Овидије тврди да
Херакле није убио Хејрона вршећи четврто дело него да је Хејрон случајно умро у време
када је Херакле завршавао своја дела.140
140
44
Албрик овако ређа дванаест дела објашњавајући их алегорички: пораз Кентаура на
свадби; убиство лава; избављење Алкестиде из Тартара и окивање Кербера; отимање
јабука од Хесперида; уништење Хидре; рвање са Ахелојом; убијање Кака; отмица
Диомедових кобила; пораз Антаја; хватање вепра; крађа Герионовог стада; држање
небеског свода. 141
Постоје озбиљне индикације о сличностима митова који се сређу код разних народа
са митовима о Хераклу. Посебно бих истакао мит о Гилгамешу од кога је вероватно
потекла суштина митова о Хераклу. Доста сличности се може наћи између ова два мита,
али такође много сличности се може пронаћи и у митовима других народа: Келта,
Германа, народа Мале Азије и шире. Тешко је утврдити који тачно митови су ширили
утицај, а који су стварани на темељима других митова, али се може са сигурношћу рећи да
је Херакле био међу првима, првенствено због популарности и географске
распрострањености његовог култа.
Поред анализе митова који су везани за ову тему, осећао сам се дужним да нешто
напишем и о самом култу Херакла и траговима његових митова у култури и уметности
како бих заокружио причу и истакао значај ових митова и самог култа о Хераклу у
античком свету.
Највише сам користио Роберта Гревса као извор у својим анализама митова, јер је
код њега одрађена најкомплексија анализа митова о Хераклу. У анализи користи се
обилато и другим митовима, који по одређеним критеријумима имају повезаност са
митовима о Хераклу, упоређивајући их или извлачећи одређене сличности и разлике.
141
Исти: 297.
45
Литература
1. Мирча Елијаде. Историја веровања и религијских идеја 1, Београд,

1991.
2. Роберт Гревс. Грчки митови, Београд, 1995.
3. Аполодор. Књига грчке митологије, Загреб, 2004.
4. Драгослав Срејовић, Александра Цермановић-Кузмановић. Речник

Грчке и Римске митологије – друго издање, Српска књижевна задруга,
Београд, 1987.
5. Winiarczyk Marek. The “Sacred History” of Euhemerus of Messene,

University of Wroclaw, Poland, 2013.
46
6. Emma Staford. Herakles, Routledge, New York, 2012.
7. Др. Аугуст Мусић. Нацрт Грчких и Римских старина, Загреб, 1942.
8. Thalia Papadopoulou. Heracles and Euripidean Tragedy, Cambridge

University Press, New York, 2005.
9. Александар Лома. Мали илустровани речник појмова из историје

религија – Део други М-Ш, Филозофски факултет, Београд, 2010.
47

Мит о Хераклу - семинарски рад

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Мит о Хераклу - семинарски рад

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

МИТ О ХЕРАКЛУ – ДВАНАЕСТ

Нови Сад, 2019.

Филозофски факултет у Новом Саду

Нису постојали јасни стандарди да неко добије епитет хероја:< зна се да су ти

Класична Грчка, а поготову хеленистичка епоха, пренеле су нам „узвишену“

Херакле је био значајна фигура у литератури, уметности и култу старих Грка и

Писани извори из Антике у којима су нам пренети митови о Хераклу: Хомер

Могуће је да је окосница приче о Хераклу једна рана варијанта вавилонског епа о

Када је Херакле порастао имао је разне учитеље који су га подучавали: Амфитрион

„Стара икона, по којој је и настала постхомерска прича о задављеним змијама,

ЋЕРКЕ КРАЉА ТЕСПИЈЕ

Када је напунио осамнаест година, Херакле је кренуо да убије Китајронског лава,

После неког времена је наишао на траг лаву и када га је пронашао, убио га је

По Паусанији Херакле није могао обешчастити свог домаћина завођењем свих

На прослави Посејдоновог фестивала у Онхесту, неколико година пре лова на

Када се Херакле враћао са Хеликона, он наиђе на минијске гласнике који су ишли у

Постојало је једно пророчанство по којем ће Тебанци победити, само ако се

Херакле је сматрао да је најбољи начин како би се победио надмоћнији непријатељ,

Пошто богови нису казнили Херакла за непријатељско поступање према

Постоје приче да је Ергин преживео и да се касније придружио Аргонаутима који

У Херакловом времену гласник је сматран као сакросантан, и није се смео дирати

Раније је постојала Атина која је делила оружје својим одабраницима, док у

Хера није била задовољна са Херакловим преступима и великим успехом који је

У подухватима који су му предстојали, придружио му се братанац Јолај, који му је

„У класичној Грчкој лудилом се оправдавало убиство детета принетог на жртву, а

Хераклови хомосексуални односи, у митовима, са Хиладом, Јолајем и Еуристејем и

Дело прво – Немејски лав

Са лавом на раменима се вратио тачно тридесети дан пастиру који се спремао

„Ритуална борба светих краљева са дивљим зверима била је обавезни део

Дело друго – Хидра из Лерне

Други задатак који му је Еуристеј заповедио јесте да убије Хидру из Лерне,

„Хидра из Лерне збуњивала је класичне митографе.“ По Паусанији она је морала

Код Гревса се проналази податак да се „овај ритуални мит спаја са митом о

Дело треће – Керинска кошута

После непризнатог, другог дела, Еуристеј је Хераклу заповедио да ухвати Керинску

По другима, он је употребио мреже како би је заробио, а постоји и прича да је

Дело четврто – Еримантски вепар

Снежни смет у коме је ухваћен Еримантски вепар потврђује да је ово дело

Дело пето – Аугејеве штале

У Аугејевим сточним двориштима и шталама балега није чишћена неколико

Херакле када је дошао Аугеју, почео се ценкати са њим у десетак у стоци да ће

„Сер Џејмс Фрејзер, коментаришући Паусанију, наводи причу Господар девојака

Дело шесто – Стимфалске птичурине

Када је стигао у мочвару, брзо је схватио да је немогуће отерати птице стрелама,

Сматра се да се ове птице легу у Арабијској пустињи и да су тамо опасније од

Стимфалске мочваре би захватале велика пространства кад год би се подземни

Дело седмо – Критски бик

Ипак, многи су оспоравали да су Критски и Маратонски бик једно те исто. 79

Дело осмо – Диомедове кобиле

Када је Херакле дошао у Тириду, брзо је савладао диомедове коњушаре и одвео

Сматра се да је „зауздавање дивљих коња намењеним жртвеним гозбама“ било

Дело девето – Хиполитин појас

Девети Хераклов задатак био је да Еуристејевој ћерки Адмети донесе Аресов

Херакле са својом дружином је морао прећи Хелеспонт и Босфор како би стигао на

По другим причама, Херакле је ухватио Меланипу у заседи па је Хиполита

Ипак, Хераклов поход на Термодом и његови ратови у Мисији и Фригији не могу

Десето дело – Герионово стадо

Десето Хераклово дело било је да ухвати чувено Герионово стадо из Еритеје,

Неки оспоравају да је те стубове основао Херакле и тврде да су (планине) Абил и

Затим је прошао Лигуријске Алпе и ушао у Цисалпијску Галију и Етрурију, а

„Главни мотив Хераклових дела су ритуални јуначки подвизи које је морао да

„У једанаестој таблици вавилонског епа, Гилгамеш проживљује слижно путовање