Општина Бела Црква налази се у североисточном делу Србије, на крајњем југоистоку

Аутономне Покрајине Војводине и Баната. Ова подунавска, пригранична и равничарска

општина простире се на 353 км2 и територијално припада јужнобанатском округу. Граничи
се на северу са општинама Ковин и Вршац, док је на истоку омеђена државном границом
према Републици Румунији.
Удаљеност осталих центара је: Вршац (37 km), Ковин (47 km), Пожаревац (50 km преко
рамске скеле), Смедерево (60 km), Панчево (80 km).
Преко територије Општине пролази једна од најстаријих железничких пруга у Србији, која
више није у функцији.
На Дунаву се обавља саобраћај скелама – између Старе Паланке и Рама. Преко
малограничног прелаза Калуђерово, Бела Црква је повезана са пограничним насељима у
Републици Румунији. Удаљеност од Темишвара износи око 110 km.
Општина Бела Црква пребогата је водама. Поред белоцркванских језера, насталих
ископавањем шљунка, налазе се и три реке Нера, Караш, и Дунав, као и канал ДТД.
Нера и Караш су једине две реке које у Војводини које нису уређене (сачувале су свој
„дивљи“ ток), а поготово река Нера која је једина у Војводини са одликама планиских
река. Дунав крај Старе Паланке је најшири у свом току кроз Србију, а канал ДТД је на
територији Општине Бела Црква најуређенији у свом току.
На релативно малом простору који обухвата општина Бела Црква налазе се бројне
природне вредности, попут СРП „Делиблатска пешчара“, Рамсарског подручја Лабудово
окно, као и Предео изузетних одлика „Караш-Нера“. На малој удаљености од Општине
Бела Црква налази се и Предео изузетних одлика „Вршачке планине“, као и СРП
„ КРаљевац“.
У непосредној близини Општине Бела Црква, у Румунији ( на удаљености од 30 до 80 км)
налази се неколико заштићених природних добара изузетне лепоте и билошке
разноврсности: Парк природе Ђердап (Parcul Natural Porţile de Fier), Национални парк
Клисура Нера-Беушница (Parcul Naţional Cheile Nerei-Beuşnița), Национални парк Семеник-
Клисура Караша (Parcul Naţional Semenic-Cheile Căraşului), Национални парк Домоглед-
Долина Черне и друго.
Из свега наведеног може се закључити да је Општина Бела Црква црква окружена
природним лепотама и заштићеним подручијима, у средишту бисерне огрлице Баната.
ISTORIJA

Područje Bele Crkve i njene okoline bilo je naselјeno pre nekoliko hilјada godina, o čemu
svedoče iskopine oruđa i oružja od kamena i gvožđa. Kraj sela Dupljaja u Opštini Bela Crkva
pronađena su poćetkom 20. veka čuvena Dupljajska kolica, remek delo praistorijske umetnosti,
statueta u trokolici koju vuku ptice, a starost se procenjuje na oko 3500. Godina.,
Ovde su boravili, ili samo prolazili, Skiti, Kelti, Tračani, Dačani, da bi krajem mlađeg gvozdenog
doba počeo novi period istorije-period rimskih osvajanja koja počinju krajem I veka p.n.e. i
dovode do raspadanja praistorijske kulture.

U periodu rimskih osvajanja Južni Banat je bio jedan od centara rimske civilizacije. No, i pored
toga, Južni Banat ostaje na udaru novih varvarsko-osvajačkih snaga. Posle Dačana i Kelta dolazi
do nadiranja Sarmata, koji ovim područjem dominiraju čitava tri veka, pa Huna, Gota i drugih da
bi najizad Avari i Sloveni naselili ovo područje. Doselјavanjem Mađara u IX veku, dolazi do
velikih i presudnih promena. Mađari , uz pomoć Vizantije, formiraju svoju državu u čiji je sastav
ušlo i područje Južnog Banata.

O Beloj Crkvi od 1355. do 1716. godine ne zna se mnogo, postoji teorija da je mesto
Feheregyhaz (Fejeregy- haz) preteča sadašnje Bele Crkve, da se pominje 8. novembra 1355. i 12.
maja 1370. godine, sa Mađarima, kao prvim i jedinim stanovnicima.
Istorijskih podataka o Beloj Crkvi u tursko vreme (1552 - 1716) nema mnogo. Posle
mnogih ratova i osvajanja južnih delova Balkanskog poluostrva turska vojska je prešla Dunav i
Savu i 1552. godine zauzela područje Južnog Banata. Za vreme turske vladavine ovo područje je
bilo izloženo razaranju, teroru, raselјavanju, ratovima što je sve imalo vidnog uticaja na zastoj
privrednog i kulturnog razvitka.. Budući da su Turci potpuno potisli Mađare sa ovog područja,
ostalo je samo srpsko starosedelačko stanovništvo, starinci koji su živeli mahom u nizinama.
Učitelј Đoka Popović (1928) navodi i ulogu jednog katoličkog misionara iz Rima, koji je ovde
došao da širi hriščanstvo i prevede Mađare u hristovu veru. U tu svrhu, on je podigao malu
kapelicu, vezujući je za porušenu hriščansku Bogomolјu, koja je pro- nađena u početku 18. veka.
On konstatuje da su Sloveni (Srbi) ovaj kraj naselili pre Mađara.
Verovatno je Bela Crkva postojala 1660. i 1666. godine kao srpsko naselјe, iako je nema u
popisima Pećkog katistiga (pećkih kaluđera) iz tih godina. Verovatna pretpostavka je, donosilac
tih podataka, da su pristup Beloj Crkvi tada sprečavale poplave na inače močvamom terenu.
Srpsko poreklo Bele Crkve 1681. godine na-vode prota Dobrivoj Nikolić i pisac Rudolf
Šteger (1982), koja je tada, po njima, sigumo bila naselјena Srbima. To srpsko naselјe je imalo
svoju crkvu i postojalo je sve do nešto pre 1690. godine, kada je preselјeno u Suvaju (Suhaju),
nedaleko od Bele Crkve. Iz Opisa vršačko-sebeške eparhije iz 1713. godine (D. Ruvarac, 1924)
saznajemo da je Suvaja tada (1713) bila malo selo sa 17 srpskih do- mova.
Na vojnoj karti od 8. septembra 1690. godine, grofa Ludviga Vilhelma fon Badena, koman-
dujućeg zapovednika carske armije, ucrtana je ruševina srpskog manastira „Bilo Scherqua“ (Bela
Crkva), a na ostatke ovog srpskog hrama (minu) naišli su nemački kolonisti 1723. godine.

Sadašnja Bela Crkva, kao kulturni, privredni i politički centar nastala je 1717. godine. Osnovao ju
je grof Merci organizujući masovnu kolonizaciju Nemaca iz Franačke, Švapske, hesenske i
virtemberške provincije sa Rajne. Belu Crkvu naselјavaju Srbi, a nešto kasnije Rumuni, Jevreji,
Mađari, Česi, Romi i druge nacionalnosti U ovom gradu lјudi su se bavili skoro svim zanatima,
trgovinom, a naročito vinogradarstvom i proizvodnjom kvalitetnog vina.
Grof Klaudije Florimond Mersi -upravnik područija Banata 1777.god. proglašava B.Crkvu
slobodnim gradom. Radi sigurnosti od Turaka Austrija je formirala Vojnu granicu.
Za vreme Vojne granice (1764 – 1872) Bela Crkva sa okolinom bila je u njenom sastavu sve do
njenog rasformiranja 1872. godine.

. Zbog sve uspešnijeg privrednog razvoja, od 1815. godine Bela Crkva je podignuta u rang grada,
a status slobodnog kralјevskog grada sa određenim privilegijama dobila je 8. juna 1871. godine,
nakon ukidanja Vojne granice.

Kao jedan od budućih simbola Bele Crkve, 1828. pokreće se Karneval koji traje do današnjih
dana. Između dva svetska rata Belocrkvanski karneval bio je jedan od značajnijih u Evropi.

Samo nako 25 godina nakon pustanja prve pruge usvetu (Liverpul-Mančester ) stigao je prvi voz
u B.Crkvu . Teretni saobraćaj 1854. a putnički 1856. Pokreće se svakodnevna direktna linija
Bazjaš (luka na Dunavu) – Bela Crkva -Beč.

Kao okružni kulturni centar, osnivaju se škole, gradi gimnaziju 1875. godine,. Tokom 1876.
osniva se prvi muzej u Vojvodini 1876.

Otvaraju se hoteli, mnogobrojne gostionice, bioskopi, pevačko – pozotišna sala, klizalište,

teniski teren, izletišta. Asfaltiraju se ulice a početkom 20. veka gradi se električna centrala i
uvodi električno osvetljenje.

. Voćarstvo i zemlјoradnja bili su intenzivno razvijani.Vino, rakija, liker i konjak bili su proizvodi
koji su se izvozili po celoj Evropi.

Područje Bele Crkve bilo je pod vlašću Austro-Ugarske sve do oslobođenja 1918. godine kada je
pripojena Kralјevini Srba, Hrvata i Slovenaca.
Nakon 1919. Godine dolazi fo razgraničenja sa Rumunijom, nakon čega jedan deo teritorije I
stanovništva ostaje na teritoriji druge države, što dovodi do stagniranja u razvoju Bele Crkve

Tokom 1931. godine u Beloj Crkvi je radilo 349 zanatskih udruženja, a bilo je i 392 radnje.
U Beloj Crkvi 1932 godine osnicva se Vazduhoplovna škola gađanja i bombardovanja Kralјevine
Jugoslavije koja je postojala sve do 1941. Taada je Bela Crkva imala više avioan nego
automobile.
Najznačajniji objekti nastali su krajem 18 veka, a sagrađeni su u baroknom stilu. Od baroknih
zgrada najznačajnije su rimokatolička i pravoslavna crkva, zgrada opštine, dom vojske,
vatrogasni dom i ostale zgrade. Glavnu fizionomiju grada daju objekti sazidani i rekonstruisani
u stilu bečke secesije, tako da je Bela Crkva po tome karakteristicna.
U Belu Crkvu je 1928 godine pristiglo je oko 2 hilјade ruskih izgnanika.
U gradu je bio smešten Krimski kadetski korpus, kasnije imenovan u Kadetski korpus velikog
kneza Konstantina Konstantinoviča.  Takođe je u Beloj Crkvi bio smešten i Devojački
marjanski donski institut, kao školska ustanova, u kojoj je srednjoškolsko znanje od 1920. do
1941. godine steklo oko 1.000 devojaka. Ova varošica postala je „ruski Hajdelberg“, sveučilište
gde je vaspitavana omladina u Kadetskom korpusu i Devojačkom institutu.
Zanimlјivo je da je pomenuti kadetski korpus u Beloj Crkvi, od ukupno 30 kadetskih korpusa
carske Rusije – poslednji koji se zadržao, opstao. Dolazak Rusa je obogatio kulturni i zabavni
život Belocrkvana novim, do tada neviđenim sadržajima, pozorišnim predstavama, muzičkim
koncertima, baletom, pesničkim susretima...
Oko 650 Rusa, od kneginja i državnih savetnika, do senatora i 19 generala,sahranjeno je na
pravoslavnim groblju u Beloj Crkvi.
U Drugom svetskom ratu Bela Crkva je bila pod nemačkom vlašću. Za vreme okupacije, 1942.
Godina u Beloj Crkvi osnovana je zloglasna 7. SS dobrovolјačka brdska divizija „Princ Eugen.
Po oslobođenju ovaj grad su što napustili što proterani svi Nemci starosedeoci.
Nakon 1945. godine dolazi kolonizacijom do velike promene stanovništva, načina života,
kulture, i vrste privrednih aktivnosti na kojima se bazirala ekonomija Bele Crkve.

На простору белоцркванске општине, пешчара се простире у атарима насеља Банатска

Паланка, Дупљаја, Кајтасово и Гребенац.

. Prvi karneval u je još 1828. godine po uzoru na karneval u Kelnu. Bile su to fešte za koje
postoje svedočenja (misli se na period između dva svetska rata) da su belocrkvanski karnevali
bili posle Kanskih i Montekarlovskih najčuveniji u Evropi