Бујановац 2

СПИСАК ЦРКАВА, ИСПОСНИЦА И ЦРКВИШТА АРХИЈЕРЕЈСКОГ
НАМЕСНИШТВА ПРЕШЕВСКОГ
У ОПШТИНИ БУЈАНОВАЦ
БУЈАНОВАЧКА ПРВА ПАРОХИЈА:
Црква Светих апостола Петра и Павла у Бујановцу

Бујановац лежи на котлинском дну у јужном делу Врањског Поморавља: са јужне и
југоисточне стране насеља тече Јужна Морава, а североисточно од њега је Трновачка Река, лева
притока Јужне Мораве. Пошто је земљиште непосредно крај поменутих токова ниско и
мочварно, то је Бујановац постао око 1 км даље од Јужне Мораве и ушћа Трновачке Реке. Ту је
терен виши (око 403 м) и није изложен великим поплавама. Сличан положај имају и нека
суседна сеоска насеља, например Раковац, Српска Кућа и друга. Али за положај, а нарочито за
развитак Бујановца највећи значај имале су саобраћајне прилике. Главни моравско – вардарски
пут, који води углавном од севера према југу, изграђен је око 1860. до 1870. године тако да
пролази у непосредној близини Бујановца. Истовремено се попречни путеви – косовски са
запада и пчињски са истока, укрштају са поменутим главним путем у Бујановцу. На оваквом
раскршћу брзо се развило данашње градско насеље. Око 1888. године изграђена је и железничка
пруга (спајањем пруге Ниш – Београд са пругом Скопље – Солун), којом је Бујановац добио још
већи значај.
За живот Бујановца од значаја су и економске прилике. С једне стране раван око Јужне
Мораве и котлинско дно богати су у земљорадничким производима, а с друге стране планински
обод јужног дела Врањанског Поморавља пружа добре услове за сточарство и шумарство.
Искоришћујући поменуте привредне зоне, поред повољних саобраћајних прилика, Бујановац је
постао највеће насеље у својој области (Бујановачко Поморавље) где становници размењују
производе. Осим тога у Бујановцу су развијени занати и трговина. У привредно – саобраћајном
погледу сада је Бујановац центар за села у околини која су на њу упућена, затим за села у
једном делу Горње Пчиње, Прешевске Моравице, Новобрдске Криве Реке и источног краја
Горње Мораве.1
За Бујановац, као и за миога друга наша насеља, не зна се тачно када је основан. У нашој
историографији је усвојено да се у писаним изворима насеље као село први пут помиње
1378/79. године. По то пишљењу тада га је „царица“ Јевдокија Дејановић са сином
Константином приложила Хиландару (записано као Гojановци ).2 Тај став је први изнео Јован
1
Јован Ф. Трифуноски, Бујановац – антропогеографска испитивања, Гласник Етнографског института САНУ књ. II
– III (1953 – 1954), Београд 1954, 325 – 26.
2
Објављивана је више пута: Д. Авраамовићъ, Описанıе древностıй србски у Светой (атонской) Гори, съ XIII.
литографираны таблица, Београд 1847, 55–57; Д. Авраамовићъ, Света гора са стране вере, художества и
повестнице, Београд 1848, 50 (само кратак извод); F. Miklisich, Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae,
Bosnae, Ragusii, Wien 1858, 190–193; Леонид (Кавалин), Историческое описанιе сербской царской лавры Хиландаря,
Москва 1868, 76–78 (поред аренге испустио је и још неколико већих делова повеље); B. Korablev, Actes de Chilandar
II, Actes slaves, Византійскій временникъ 19 (приложение), Петроградъ 1915, 535 – 537; С. Новаковић, За конски
Хаџи Васиљевић још пре више од сто година и нико га озбиљније није довео у питање. 3
Међутим, без обзира што је то могуће постоје јаки аргументи и да Гојановци нису Бујановац.
Ми се овде нећемо упуштати у детаљно разматрање тог питања једино ћемо нагластити да
треба бити опрезан са поистовећивањем средњовековног села Гојановци са данашњим
Бујановцем, премда као што рекосмо то није немогуће.
Други помен о Бујановцу очуван је у поменику манастира Прохора Пчињског. Поменик је
основан у другој половини XV века, али се касније „у њ. . . додавало све до познијих времена“.
Зато се не може тачно рећи из ког века датирају два записа Бујановца који се у њему налазе. У
овом поменику насеље се наводи под именом Бујановци. 4
Бујановац се спомиње, као прилично велико село у нахији Моравица, у сва три раније
објављена османска пописа из XVI века: 1519. (32 домаћинстава, 7 неожењених и 3 удовице),
1528. (33 домаћинства, 8 неожењених и 3 удовице) и 1570. године (43 домаћинство и 30
неожењених).5 Бујановац (Buyanofça) се спомиње и у попису из 1530. године али овог пута у
нахији Прешево.6
У другој половини XIX века наступили су у развоју Бујановца важни моменти. Ради бржих
и сигурнијих саобраћајних веза, турске власти, место ранијих ивичних путева, средином
врањско – бујановачке котлине изградиле су нов колски друм (,,насип“). Како смо споменули он
је водио преко Бујановца у правцу С – Ј. Добијањем овог главног пута тада су се у Бујановцу с
њим укрстили још путеви правца 3 – И. На тај начин дотадашње село постало је важно
саобраћајно раскршће и постепено се почело преобраћати у варошицу. У исто доба (1878.
године) северно од Бујановца повучена је државна граница између Србије и Турске. Становници
из Пчиње и Бујановачког Поморавља тиме су били отсечени од ранијег главног центра Врања и
стога су они тада отворили трг у Бујановцу као саобраћајном средишту и најнапреднијем
сеоском насељу. Од те године Бујановац почиње нагло да расте и да се мењају физиономија и
живот насеља. У вези с тим повећавао се и број становника и домова. 7
Бујановца се након Другог светског рата ширио углавном у два правца: према југу уз улицу
којом се иде за железничку станицу и према северозападу уз улицу која води за село Велики
Трновац. Ширење насеља према северозаиаду вршило се стога што на то земљиште не допиру
поплаве околних река. На другим странама Бујановца услови за ширење иасеља били би такође
повољни да нису често водоплавни (југоисточни и североисточни).
Бујановац је до 1878. године сматран за сеоско насеље и био је насељен само Србима, који
су тада укупно бројали 90 до 100 домова. Поменуте године на један мах доселили су се у
Бујановац муслимански мухаџири из Србије. Њихов број најпре је износио око 150 кућа, па је
после новим придолажсњем нарастао на око 200 домова. Са претварањем насеља у варошицу,
пред крај XIX века почели су се у Бујановац досељавати Срби, Цигани, а у мањој мери и други
становници. Тако је насеље 1912 – 1913. године укупно имало 435 домова.8 Наредних година
кретање броја становништва и домова у Бујановцу вршило се на овај начи: 1929. године – 2240
становника,9 1940 године – око 3250 становника са око 585 кућа, а 1950 године – 3346
становника са 597 кућа.10
споменици, 446 – 448 (објављени су делови повеље са законском снагом). Нема већих разлика у читању између
појединих старијих издања. Повеља је последњи пут објављена пре десетак година од стране Павла Драгичећа –
Повеља „царице“ Јевдокије и њеног сина Константина о даривању Хиландару њихове баштинске цркве у
Архиљевици, Стари српски архив 10 (2011), Београд 2011, 87 – 102.
3
Ј. X. Васиљевић, Јужна Стара Србија књ. 2, Београд 1913, 94; М. Пурковић, Попис села у средњевековној Србији,
Годишњак Скопског филозофског факултета IV, Скопље 1940, 79.
4
Ст. Новаковић, Пшињски поменик, Споменик Српске кр. академије XXIX, Београд 1895, 7, 18.
5
Aleksandar Stojanovski, Vranjski kadiluk u XVI veku, Vranje 1985, 36, 134.
6
Buyanofça k., [Praşova n.], İvranya kz.: 296. Defter-i Hâkânî Dizisi IX, 167 NUMARALI MUHÂSEBE-İ VİLÂYET-İ
RÛM-İLİ DEFTERİ ( 937/1530 ) I, Ankara 2003, 95
7
– III (1953 – 1954), Београд 1954, 326.
8
Ј. X. Васиљевић, Јужна Стара Србија књ. 2, Београд 1913, 38
9
М. Савић, Наша индустрија, занати, трговина и пољопривреда, VII део, Сарајево 1929, 154
10
– III (1953 – 1954), Београд 1954, 328
2
Указом из 1894. године додатно је дата дозвола Србима за изградњу нових школа у
Косовском вилајету. У ужем центру Бујановца, нешто више од 50 м од главне раскрснице
(центра града), 1902. године подигнута је школа под именом црквене куће у Џавелској махали,
данас ул С.Ковачевића бр.10. Објекат је грађен од тврдог материјала са печеном циглом.
Спољашњи зидови зграде били су дебљине 50 цм. Зграда се састојала од приземља и првог
спрата. У основи зграда је била следећих димензија: 12,12 X 13,01. X 11,00 X 13,01 м.
Срби старинци у Бујановцу су били добро заступљени 1951. године и у те родове рачунали
су се: Бекрици (око 52 к), Божанци (око 15 к), Џавелци (око 30 к), Узунци (око 20 к), Стошинци
(око 30 к), Лингурци (око 30 к), 11 Шенђулци (око 40 к) и Баутовци (око 20 к). У време када је Ј.
Трифуноски истраживао у Бујановцу 1951. гдине поменути родови су се делили на мање
огранке и за њих су се чули нови називи, као: Крстинци, Пунчини, Бишкови, Торомани, Калини,
Додичини и други. Старинци из Бујановца не памти се да су се исељавали до средине прошлог
века , јер су и за време Турака живели на својој земљи. Зато су њихови родови данас
најразгранатији.12
Остали српски родови у Бујановцу потичу од досељеника, који су се овде прибирали од
1878. године до данас. Ипак у њиховом долажењу одвајају се две главнија периода: један од
1890. до 1912. године, а други од 1918. до 1930. године. Области из којих су се Срби досељавали
су: Бујановачко Поморавље, Пчиња и околииа Прешева. У мањој мери има досељеника и из
других ближих и даљих предела.
Из Бујановачког Поморавља су досељени: Илићи, Тасићи, Крстићи, Тимићи, Стоилковићи
дошли су из Сејаца; Марковићи, Ђорђевићи, Качамаци, Антовићи су из Буштрања („српског“);
Ковачевићи, Симоновићи,. Протићевци су из Клиновца; Чукићи су из Дрежнице; Шољкини и
Милосављевићи (2к) су из Жбевца; Цвајковци, Бобаци, Бојковићи и Џолини су из Старца;
Стојковићи су из Љиљанца; Прочковци, Манићи и Тошковићи су из Лапрдинца итд. Из Пчиње
су пореклом ови родови: Величковићи и Црвенџици из Барбаца; Живковићи и Златановићи из
Шајинца; Недељковићи из Мездраје (,,сушне“); Јовчићи из Пчиње. Из околине Прешева
доселили су се: Стефановићи (2 к) из Братоселца; Рогожари или Стошићи (1 к) из Биљаче;
Дубакили, Стојменовићи из Буштрања („турског“); Стаменковићи из Прешева; Крџалици из
Ослара; Јовановићи из Боровца. Из Врања и околине су: Коџаџици (4 к), Милан и Реља из
Врања; Ристићи (4 к) из Бачвишта; Јовини из Доњег Ристовца. Из Кололеча у околини Гњилана
су Станковићи (3 к), а из Призрена су Лукићи (2 к). Поменути. српски досељеници су и
средином XX века имали фамилије у местима из којих су дошли 1.
У Бујановцу је постојала стара средњовековна црква или како у турским документима из
1855. године пише "стара црква која се у поменутом селу налази још од освајања". Јован Х.
Васиљевић пише како је црква обновљена 1852. године, међутим те године се почело са
припремама за њену обнову. Избијање Кримског рата је одложило њену обнову за боља
времена. По окочању рата османски савезници Француска и Велика Британија су извршиле
притисак на османске власти да либерализују одобравање дозвола за обнову цркава да би тиме
смањиле на минимум мешање руских и српских власти у унутрашњу политику османске
државе. То ће довести до тога да ће се следећих година обновити већи број цркава у Старој
Србији па тако и у овим крајевима. Бујановчани су искористили указану шансу и убрзо по
окончању Кримског рата кренули са обновом своје цркве.
О обнављању, старе средњовековне цркве у Бујановцу сачувану су турском архиву у
Истанбулу (Фонд Министарства унутрашњих дела) два документа из 1855. године. У
документима изричито стоји (нарочито првом) да је стара бујановачка црква саграђена пре
османског освајања. Документи истичу улогу мутесарифа који моли за дозволу шеријатски суд
за поправку. Писмо обраћања османлијским властима (финансијској служби) становника села
Бујановац за поправку цркве:13
"Мутесариф села Величко, од села Клиновац са рајом села Бујановац које припада
Моравичкој нахији Врањског кадилука у оквиру Скопског ејалата дошао је у шеријатски меџлис
и рекао следеће: кров и зидови старе цркве која се у поменутом селу налази још од освајања
11
Становници овога рода имају тамнију боју коже. Неки за њих мисле да потичу од Цигана.
12
– III (1953 – 1954), Београд 1954, 328
13
Маријал Илић, Миграције свих наших предака, Лесковачки зборник LI, Лесковац 2011, 126 - 127
3
само што се нису срушили. Делом је у рушевинама и у њој није могуће обављати верске
дужности. Како јој је потребна поправка тако да се на њој не додаје ништа у односу на раније
стање, они упућују молбу да се дозволи поправка. На њихов подстицај меџлис је отишао до
цркве и прегледом установио да је реченој цркви потребна поправка као што је горе речено и да
има по дужини 17 лаката, по ширини 9 лаката, по висини 9 лаката, по дужини и ширини 162
стара квадратна лакта, што је 43.5 лакта. Људи од поверења обавештавају да је црква стара и
траже да се врати у пређашње стање, што се предочава вашој висости, а заповест је на ономе ко
издаје заповести.
27. Месеца Реџепа године 1271. (15. априла 1855.)
Деј Узвишене османске државе у Врањском кадилуку"
Врло брзо је уследило повратно писмо са одговором испитивања датог стања и одобравања
Преписка између мутасарифа Скопског ејалата
Иако се налазим у Скопском кадилуку, приспели су ми једно обавештење и записник
Врањског меџлиса о поправци цркве у селу Бујановцу које припадају Моравичкој нахији у
Врањском кадилуку. Како су исти ковертирани предати његовој висости, уточишту вилајета, по
том питању заповест припада ономе ко увек издаје заповести.
Понизни слуга
Мехмед Акиф, мутасариф Скопског ејалата 8. мај 1855.
Одговор раји о извршеном прегледу:
Његовој љубазној висости мутасарифу достављено је једно шеријатско решење из чијег
садржаја ће ваша владарска страна сазнати да је пре неког времена оштећена црква у селу
Бујановцу које припада Моравичкој нахији у Врањском кадилуку. Иако вапи за поправком,
сходно томе да поправка такве срушене цркве зависи од царске одлуке и како је раја поменутог
села молила да се изда висока заповест о поправци, меџлис је отишао у речено место и извршио
преглед. По том нашем понизном прегледу и старој комисији произилази да по дужини износи
17 лаката, по ширини 9 лаката, по висини 9 лаката, по дужини и ширини 162 стара квадратна
лакта и у продужетку (у састављеном делу) који је од дрвета по дужини 3.5 лакта, по ширини 9
лаката, по висини 9 лаката што је 40.5 квадратних лакта, укупно 202.5 лаката. Усудили смо се да
сачинимо и предамо ову белешку, а свакако заповест је у онога ко заповеда.
15. април 1855. Коџабаша
По званичним подацима које је митрополит скопски упутио Стојану Новаковићу за израду
„Епархијалнице Рашко – призренске и скопске епархије за 1899. годину“ црква је обновљена
тек 1864. године.14
Током рата 1877-1878, овај храм је претрпео озбиљну штету. Оштећени су врата,
прозори, иконе над вратима.
Ову цркву спомиње Тодор Станковић када је обишао Бујановац 23. јуна 1897. године:
"Бујановце је село у коме живе Срби сељаци и неколико кућа Арнауташа мухаџира - исељених
Арнауташа из Србије. - Има своју малу чаршију, у којој преовлађују мејане и налбантинице.
Срби имају своју цркву и школу, а Мухамеданци џамију, подигнуту пре 5 - 6 година. Због
блискости српско-турске границе и удаљености од вароши и што има железничку станицу,
Бујановце знатно напредује. Неће проћи много година, а Бујановце ће постати варошицом.
Бујановце припада прешевској кази. Има и свој одређени пазарни дан понедеоником. У
Бујановцу је учитељ Михаило Ђорђевић из Приштине, а учитељица за женску школу његова
жена Мара."15 Нешто касније детаљније говори о цркви коју је посетио 26. јуна при повратку из
Прешева:16 "У 7 сати у вече смо стигли у Бујановце, где у истој гостионици преноћисмо, а сутра
дан 26. јуна одох у цркву бујановачку и на путу се сусретнем са учитељем бујановачким
Михаилом Ђорђевићем и његовим помоћником — Стојиљком Величковићем, те са њима у
друштву одох у цркву, која је од Бујановца удаљена преко 600 метара. Црква је храм Св. Петра.
Око цркве је велики простор црквеног земљишта, ограђен јаким зидом. Код цркве постоји један
велики грм, какви се у овим крајевима ретко виђају.
14
Стојан Новаковић, „Епархијалници Рашко – призренске и скопске епархије за 1899.“, 529.
15
Тодор П. Станковић, Путне белешке по Старој Србији 1871 - 1898, Београд 1910, 20
16
Исто, 25 - 26
4
Помолив се Богу и обдарив цркву, одосмо натраг у Бујановце, где на молбу учитеља
свратих у његов стан, у коме је уједно и школа. И школа и учитељев стан не одговарају потреби,
јер кућа није подесна ни за стан ни за школу, а и трошна је, па ако не и паду склона зграда.
У Бујановцу се свакодневно виђа по који трговац из Србије, Скопља, Куманова,
Криворечке Паланке и Гњилана. Има и неколико занатлија из Србије са којима сам се састајао и
разабирао о њиховим приликама."
Као и широм Старе Србије и у Бујановцу је 1906. године прослављена школска слава
Св. Сава. Након службе у цркви у школи је извршено водоосвећење и резање колача. Након тога
се присутним обратио управитељ школа Катанић а затим певање и "декламације" песама. по
подне је била народна игранка која је трајала до мрака. Домаћин славе је био бујановачки
трговац Петар Х. Јовановић.17
Имамо сачувани и кратак опiс Бујановца управо из тог времена:18
"Бујановце се налази на долини моравској, на подножју огранака Карадага, који Морава
пресеца, а близу лакта Моравиног где скреће на север. Цела је долина врло плодна, земља лака
и песковита те све на њој добро успева. Поред жита особито добро бива конопља, коју народ у
целом овом крају прерађује у сиџимима, ужетима и другим израдама те врсте. То је најглавнији
продукт који се одавде извози и од кога народ има огромне користи.
Бујановце је село од 400 домова. Но сад пошто има своју чаршију од стотину дућана има
и пазарни дан и суд (мудирлук) може се рећи да је варошица; и биће онда кад се буде преместио
кајмикамлук из Прешева овде. Место је врло живо и трговачко и чини велики промет у свим
грана трговине.
Сваког се дана повећава број кућа и становника јер се непрестано досељавају из
околине а поприлично има добрих и по плану начињених кућа и магаза. Ни у просветном
погледу не изостаје јер у школи нагло расте број ђака. Док је прошле године било 100, ове је
године око 150 ђака. У школи раде три учитељске снаге а идуће године ће требати још један
учитељ јер не могу три учитељске снаге да савладају толики број ђака.
О школској згради немамо што рећи, јер је приватна и незгодна, а ако Бог да те срећно
довршимо црквену зграду и узмемо је под курију, онда ће бити славно. Јер зграда је двоспратна
од тврдог материјала; дугачка је 13 а широка 12 метара. Има на горњем спрату четири
пространа одељења а такође и на доњем, која ће бити издавата под кирију за дућане. Авлија је
доста пространа а и у сред чаршије и махале те ће бити врло подесна за школу. Сада је узидана
и покривена, а има да се начина још сва дрвеарија у нутрашњости и да се омалтерише, па ће
бити готова.
Што се цркве тиче и у том погледу смо доста слаби. Црква је удаљена од Бујановца и
врло ниска и проста. Због рђавог времена и даљине слабо који посећује цркву, што рђаво
препоручује овај народ. Кад би дао Бог да се подигне црква у самом Бујановцу, што ће се
морати учинити ако овако потраје, онда ће овај народ куд и камо више посећивати цркву и на
тај начин ће се од прихода и црквена каса обогатити."
Након обиласка Кумановске казе, митрополит Вићентије је 5. јуна 1906. године стигао
возом у Бујановац. У његовој пратњи су били поп Благоје, ђакони Н. Степић и Д. Димитријевић
као и управитељ српских школа у Куманову Д. Димитријевић. На железничкој станици
митрополита су дочекали сви околни свештеници, учитељи месни прваци. Месни свештеници
су га дочекали пред бујановачком црквом заједно са учитељима и ђацима. У цркви је очитана
вечерња након чега је сав окупљени народ отпрати митрополита до куће газде Митра Цвејића
где је био припремљен стан. Након кратког одмора митрополит је благословио окупљени народ
и позвао их да дође сутра у цркву на архијерејску службу. Сутрадан, 6. јуна на глас звечке
дошло је много народа тако да је црква била пуна. Службу је служио митрополит са четири
свештеника и ђаконом. Након службе свештеници и учитељи су изашли пред цркву и ту је
митрополит осветио водицу и одржао беседу. Остатак дана, до ручка провео је митрополит у
разговору са народним првацима. Након ручка кренуо је за село Св. Петку где је било
предвиђено ноћење. Уз пут је свраћао у села и обилазио цркве и школе.19
17
Прослава Св. Саве у нашим школама - у Бујановцу, Цариградски гласник бр. 9 од 3. марта 1906, Цариград 1906, 3
18
И. К., Наши дописи - Бујановце, 8. марта, Цариградски гласник бр. 11 од 17. марта 1906, Цариград 1906, 2
19
С каноничкога пута Њ. Впр. Г. Вићентија, Бујановце, 12. јунија 1906. г., Цариградски гласник бр. 27 од 7. јулија
1906, Цариград 1906, 1
5
Постојећи храм подигнут је на темељима старијег храма између 1933. и 1935. године.
Остаци старог храма назиру се и данас. Приликом подизања пода садашње цркве, услед
изливања и плављења оближње реке, откривен је на око 1,5 м дубине, под старе цркве од цигле.
Иконостас цркве Светих Петра и Павла у Бујановцу настао је 1997. године, и рад је
иконописачке радионице монахиња из манастира Светог Стефана у Горњем Жапском. Од
првобитног иконостаса који је радио иконописац Трајко Муфтински сачувано је 12 икона и
налазе се у храму.
Припрата при цркви дограђена је 2009 - 2010. године. Мермерни под у самој лађи цркве
постављен је 1998. године. Фасада комплетне цркве урађена је 2010. године.
Звоник који се налази поред цркве изграђен је у периоду од 1975. до 1978. године, а
освећење истог обавио је Епископ врањски Доментијан.
Године 1994. започета је изградња парохијског дома у порти цркве, а завршена је 1997.
године. Освећење парохијског дома извршио је Епископ врањски Пахомије.
Народна трпезарија поред цркве подигнута је 2013 - 2017. године, а чин освећења
обавио је Епископ врањски Пахомије.
У центру Бујановца налази се и зграда Прве српске школе која је власништво Црквене
општине Бујановац. Првобитна је подигнута 1848. године, а иста је рушена и више пута
обнављана након тога. Садашња зграда ове школе у потпуности је из темеља изграђена 2001.
године средствима Владе Републике Србије. У оквиру школе налазе се вишенаменска сала,
четири стана за свештенике, канцеларије, библиотека са црквеном продавницом. Освећење
школе извршио је блаженопочивши Патријарх српски Павле 2001. године, на празник Светих
апостола Петра и Павла.
Црква Преображења Господњег у Жужељици

Село Жужељица је мало; лежи југоисточно од Бујановца у средњем делу долине
Богдановачке Речице. Налази се између села Жбевца, Љиљанца, Богдановца, Крајмировца,
Божињевца и железничке пруге. Око Жужељице пружа се брежуљкасто земљиште. Само село
простире се у равници; пред Балканске ратове само две куће су биле у падини на брду над
селом. Кроз само село тече Новоселска Река. Ова река је, некада, када надође захватала куће и
носила их. Када Ј. Х. Васиљевић испитивао село 1909. године на Новоселској реци је било
неколико воденица са два и три витла. Река је често плавила и сеоска поља за разлику од
Мораве која је изузетно ретко плавила. Атар села је углавном жупни крај и не суши се брзо и
има доста оралија.20
Ј. Х. Васиљевић је забележио да име села, Жужељица, становници доводе отуда пгго је на
овом месту било много жељки – корњача. У то време се атар овога села делио у главноме, у ове
крајеве: Морава, оно што је око ове реке, то је била најбоља оралија. Бегове њиве, и то је била
добра оралија. Пешчаник, преко пута, до села. До Пешчаника су биле Ливаде Планине, то је
била шума гора сеоска и ту су се разликовали Трешњи Дол и Трница. Дрва је било у овој
планин само за сеоске потребе, а за друго куповали су из Новог Села. Бузал'к је био крај атара
на међи Бујановачкој. Шајнце (Шанци) и то је бузал'к. Бузал’к од Трешњина Дола до међе села
Богдановца селска била је заједница и нико га није смео цепати и ограђивати. Винограде су
становници овога села имали у Кршевици Клиновцу и Буштрењу. Село Жуљељпца је било
разбијенога типа; оно је 1909. године имало две махале, које је раздавајала река. Да је село
касно настала видело се и по називима махала: Ђорђини и Деда Стошини. Те две породице под
тим именима су се сматрале за најстарије становнике у селу и сматрало се да су све остале
породице у селу постале од њих. То се тако тумачило и по томе што је цело село, све сеоске
породице, 1909. године славило једну славу – Св. Ранђела. Ти први становници, Ђорђини и
Деда Сгошини, доселили су се из Бујановца. Куће су у махалама биле у групи и све су биле
покривене ћерамидом. Уз сваку кућу у селу постојала је и ћерана. Било је свега 14 кућа са
укупно седам породица и то су: Ђорђини, Деда Стошини, Ћосини, Поповци, Анђелци (Јанко
20
Ј. X. Васиљевић, Јужна Стара Србија књ. 2, Београд 1913, 206; Ј. Трифуноски, Врањска котлина –
Антропогеграфска истраживања књ. 2, Скопље 1963, 8
6
призетко, доселио се из села Жбевца и Трајко), Деда Јовановци (од њих је само Павле призетко,
дошао из села Љиљанца) и Станојкови.21
Јован Трифуноски је четири деценије касније у атару овог села забележио ове потесе:
Трница, Црешни Дол, Падина, Црвеначке, Кремењак, Меркез, Пошчаница и Морава. Жужељица
је село резређеног типа. Дели се на махале; Иванкоска и Деда Стошина. Прва махала је лево,
друга десно од сеоске речице. Оне су међусобно удаљене око 300 метара. Куће у махалама су
груписане.22
Жужељица се спомиње, као мало село Жужел у нахији Морава, у сва три сачувана
османска пописа из XVI века: 1519. (3 домаћинстава и двојица неожењених), 1528. (7
домаћинства и двојица неожењених) и 1570. године (11 домаћинство и 10 неожењених). Под
тим именом помиње се и у попису војнука са краја XV века.23
На почетку XIX века зеља Жужељице била је „сва под планина и под шумом“. Тада су се
доселиле две породице из околине Куманова. Они су напустили своја села због чуме. Од тих
породица потичу два најјача рода: Иванковци и Стошини. Касније се доселило још неколико
породица. Први досељеници су заузимали земљу слободно, колико је коме требало. По њивама
се познају „чукаљи“ од некадашње шуме. Неки пањеви имају у пречнику и по један метар.
Приликом оснивања и неко време после тога Жужељица је лежала на долинској равни поред
Богдановачке Речице. Трла и колибе мештани су поседовали на местима где су им данас куће.
Из села поред речице становници су се изместили пре 40 – 50 година.24
Некада је овом селу припадао потес Кука. За време Турака на њему је нађен „убијен
човек“. Мештани Жужељице нису могли да плате крвнину; платили су је становници суседног
Љиљанца. Од тада Кука припада том селу. 25
За време Турака изнад Жужељице постојао је хан на старом караванском путу правце север
– југ. Пут је служио својој сврси до око 1878. године. Постоји предање да се једне зиме код хана
сурвала у долину натоварена камила. Приликом српско – турског рата 1878. године у ово село су
дошли арбанашки војници „из Дибре“. Они су чинили зло становницима. Тада су морале да се
иселе све породице; неко време су живеле у Катуну близи Врања. Изнад Жужељице на једном
месту познају су „дибрански шанци“. Копали су их поменути Арбанаси када су ратовали против
Срба. Више села је место Меркез. Тамо је постојала једна турска караула. 26
Становници овога села занимали су се 1909. године земљорадњом и ужарством. Орало се
дрвеним плугом. У то време само један је домаћнн (Димитрије Анђелски) имао два плуга, све
остале кућа орале су са по једним плугом. Свака кућа у селу сукла је у својој ћерани. Сами су и
конопљу обрађивали а она се највише и сејала. Жужељичко уже било је познато као најбоље
уже на тргу у Врању и Бујановцу.27
21
22
Ј. Трифуноски, Врањска котлина – Антропогеграфска истраживања књ. 2, Скопље 1963, 8
23
24
Ј. Трифуноски, Врањска котлина – Антропогеграфска истраживања књ. 2, Скопље 1963, 8
25
Исто, 8
26
Исто, 9
27
7
Црква Преполовљења Педесетнице28 у селу Жужељица код Бујановца обновљена је и
освећена је 1896. године од стране тадашњег Митрополита скопског Методија, о чему је
сведочио натпис изнад врата цркве. Код ове се цркве купи сабор на Русу (Руса среда у мају) па
је и црква у народу била позната као Руса.29 Ј. Х. Васиљевић је забележио да се народ поред
цркве купио и на Духове када је такође одржаван сабор али је онај на Русу био већи. 30
По званичним подацима које је митрополит скопски упутио Стојану Новаковићу за израду
„Епархијалнице Рашко – призренске и скопске епархије за 1899. годину“ црква је обновљена
1896. године.31
Ј. Трифуновски у свом раду о Врањској Морави даје погрешан податак да је црква
посвећена пророку Јеремији („Руса Среда“ – у мају).32
Један од најдуговечнијих свештеника у историји Српске православне цркве је неоспорно
некадашњи парох у селу Жужељици Цветан Ристић који је доживео 108 година од чега је 78
година провео у свештеничкој служби. Њега је рукоположио скопски митрополит Јоаким у
Врању а служио је под читавин низома митрополита: Пајсијем (два пута), Доротејем, Кирилом,
Методијем и Фирмилијаном. Приликом каноничке посете митрополит Фирмилијан га је обишао
и том приликом му доделио годишњом помоћи коју је примао до краја живота. Последњих 8
година живота због готово потпуног губитка вида није опслуживао парохију већ су то радили
други свештеници и давали му известан део за издржавање. Умро је 14. фебруара 1906. године.
Чим су за то сазнали свештеници са суседних парохија Трајко Дејковић, Теодосије Поповић,
Тома Поповић и Младен Поповић су сместа дошли и свечано га опевали и испратили до његове
вечне куће.33
Иконе на иконостасу рад су иконописца Димитрија Андонова из 1930. године. На
иконостасу се налази 29 икона.34 У цркви постоји и зидно сликарство из истог периода када је
настао иконостас 1930. године. Зидно сликарство је осликао зограф Атанас Николић из Велеса.
Звоник и отворена припрата цркве дограђени су 1995. године, а црква је реконструисана
1998. године.
Сви становнци славе црквену славу Преполовљења Педесетнице, у народу познатију
као Руса, онда примају госте и приређују сабор. Најпре се у највероватније јединој цркви у
Србији посвећеној Преполовљењу Педесетнице, окупи мноштво верника како би
присуствовали литургији и резању славског колача. Обичај у Жужељици је да се као домаћини
28
Грч: Μεσοπεντηκοστής, слави се у среду четврте седмице (25. дан) после Васкрса (недеља Раслабљенога). То је дан
који повезује два велика празника: Васкрс и Духове. Постанак овог празника, који траје осам дана (оданије овог
празника је у среду пете седмице после Васкрса - недеља Самарјанке), везује се за догађај када је Господ Исус
Христос у трећој години своје јеванђелске проповеди, на преполовљење старозаветног празника Педесетнице, тј.
јеврејског празника Сеница, открио своју славу и силу (Јн 7,14-36), којом приликом је рекао: "Ко је жедан нека дође
мени и пије." Тема празника је Христос као учитељ, с обзиром на део Јеванђеља који се на тај дан чита. Због тога
икона празника приказује познати детаљ из Христовог детињства, када су Га Богородица и праведни Јосиф трећег
дана пронашли како у храму разговара са учитељима (Лк 2,46-47). На икони се лик дечака Исуса Христа приказује
већим од ликова учитеља, символишући на тај начин Његову духовну премоћ. У појању празника Преполовљења,
наизменично се поје Васкрсењу Христовом, и приближавању празника Духова. На дан Преполовљења, служи се
Велико вечерње са читањима из Старог Завета - паримејима, а катизма је редовна. На јутрењу није одређен полијелеј,
него само Велико славословље. Катавасија на сам дан празника и дан оданија није пасхална, него "Море огустил
јеси." На јутрењу и Литургији, уместо "Честњејшују" и "Достоино јест" поје се ирмос: "Лужде матерем дјевство..."
На сам празник иде литија на изворе и обавља се мало освећење воде. Преполовљење се празнује осам дана и одаје
се у среду пете седмице после Васкрса. На оданију се уместо "Достојно јест" такође поје "Лужде матерем
дјевство." Овај празник нема претпразништво.
29
Јован Хаџи Васиљевић, Јужна Стара Србија књ. 2, Београд 1913, 371; Видосава Николић - Стојанчевић, Врањско
Поморавље, Српски етнографски зборник LXX, Београд 1974, 539; Кристина Митић, С оног на они свијет: стара
гробља и обредни опходи, Фолклористика 1/2 за 2016, Београд 2016, 89;
30
Јован Хаџи Васиљевић, Јужна Стара Србија књ. 2, Београд 1913, 207
31
Стојан Новаковић, „Епархијалници Рашко – призренске и скопске епархије за 1899.“, у: Балканска питања и мање
историјско – политичке белешке о Балканском полуосрву 1886 – 1905, Београд 1906, 530.
32
Трифуноски такође понавља како је црква саграђена пред крај турске владавине, 1896. године и како је пре тога ту
била капела. Ј. Трифуноски, Врањска котлина – Антропогеграфска истраживања, Скопље 1963, 9.
33
Наши дописи - Бујановце, 18. фебруара, Цариградски гласник бр. 9 од 3. марта 1906, Цариград 1906, 2
34
А. Николовски, Некои аспекти за најдолната граница во примената на реалистичкиот метод во сликарство,
Бигорски научно-културни собири 1974 – 1975, Скопје 1976, 44; Н. Макуљевић, Иконопис Врањске епархије 1820–
1940, Врање 2008, 28 – 29.
8
славе смењују комшије – „од куће до куће “. Славску трпезу спрема сваки домаћин у складу са
својим могућностима, а у томе му помаже и Црква.35
Жужељичани су 2019. године сами изградили бунар и „отворили“ на саму славу села.
Преслава је на Духове.
Црква Светог цара Константина и царице Јелене

у Великом Трновцу
Село лежи на додиру планинске падине на западу и котлинске равни на истоку. Преко
великог Трновца води важан каравански пут правца исток – запад. Са овим путем у Великом
Трновцу се укршта пут правца север – југ. Овом селу су најближа насеља: Турија, Мали
Трновац, Бујановац и Лопардинце.
На атару избијају слаби извори: Чешма Арђачит, Чешма Шерифит, Чешма Џамијас итд. По
граници атара се налазе ови потеси: Гури Бард, Равша Трновас, Мулини Османи, Свињски
Поток, Вори Муратит, Гури Филџани, Луковс, Прони Амидит, Прони Османит, Ула Раковцас,
Прте Моравес (Преко Мораве), Лужец и Чешма Туриес. Унутрашњи делови атара испод села су:
Росља, Залина, Фраше, Калдрма, Шаварина, Грегза, Бунари Авдас, Луги (Луг), Конопљиште,
Зали Авмитет (Авметов Песак), Задина, Лужец, Божана и Врањски Пут. Потеси на планини
изнад села: Равша Маде, Крш, Градиште, Азниште, Блато, Попче, Шаварина, Забел, Црни Дол,
Бумбала и Бели Камен.36
Велики Трновац је село збијеног типа. Куће су груписане у 11 махала: Зову се: Струкарска,
Трупска, Тољска, Џаферска, Калска,Чавдарска, Селанагина, Терзинска, Аџи – Мусинска, Гашка
и Циганска. Први 10 махала по становништву су још 1951. године биле арбанашке. Поред
Албанаца те 1951. године живели су и малобројни Срби – којих није било у Струкарској,
Терзиској и Аџи – Мусиној Махали. Велики Трновац је 1951. године имао 564 домаћинстава.
Било је то највеће село у Врањској котлини.37
Око два километра северозападно од села у долини Трновске Реке – близу рудника
„Антимон“ – је узвишење Градиште (581 м). На врху овог узвишења познаје се кружни зид у
рушевинама. Ту је по предању био „римски град“. Данашњи мештани на Градишту често пута
налазе и стари римски новац. У подножју узвишења виде се стари гробови, зидине разних
зграда и парчад земљаног посуђа. У неким гробовима пронађен је накит. За њих се у народу
мисли да су припадали богатијим становницима. Гробови без накита сматрају се робовским.
Мештани, даље, причају да је у подножју Градишта некада био трг за околна насеља.38
Највероватније управо на том месту био логор једне од легија комитатенсис као и седиште
епархије Мирион. На локалитету су откривени остаци велике епископалне тробродне базилике.
Азниште је место удаљено километар западно од села. На овом месту има трагова
порушених зидова.
Трновце је један од прилога ћесара Угљеше манастиру Хиландару из око 1400. године: "III
И село Трьновць сь всеми синори и мегꙗми и правинами села того."39 За разлику од Лучана,
које том приликом такође приложено Хиландару, у Трновцу се не спомиње црква. Међутим,
постоји суштинска разлика у томе што црква Светог Николе не припада селу Лучане већ је
независтан посед у односу на село па чак можда и само село припада цркви што је данас тешко
рећи јер је управо део у коме се наводи однос цркве и села оштећен и нечитак. Трновци су
могли да имају своју сеоску цркви и она не би морала да буде изричито поменута у повељи.
Велики Трновац се спомиње, као једно од највећих села у нахији Морава, у сва три сачувана
османска пописа из XVI века: 1519. (104 домаћинства, 22 неожењених, 2 удовице,
5муслиманских домаћинстава и 3 неожењена муслимана), 1528. (98 домаћинства, 26
неожењених, једна удовица и 11 муслиманских домаћинстава) и 1570. године (99 домаћинства,
25 баштина, 56 неожењених, 9 муслиманских домаћинстава и 4 неожењена муслимана). Велики
35
N. Stevanović, Rusa u Žuželjici: od kuće do kuće i tako 1000 godina, Bujanovačke od 22. maja 2019.
36
Ј. Трифуноски, Врањска котлина – Антропогеграфска истраживања књ. 2, Скопље 1963, 44.
37
Исто.
38
Ј. Трифуноски, Врањска котлина – Антропогеграфска истраживања II, Скопље 1963, 45
39
С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912, 461
9
и Мали Трновац су села у Морави која су у пописима из XVI века уписана под именом Трновце
без епитета Велики и Мали. Изузетак прави попис из 1519. године где су уписани Трновац и
Мали Трновац. Међутим, на основу броја житеља лако је констатовати које од њих је Велико а
које Мало. Заправо, већ у XVI веку је једно од њих скоро сигурно данашњи Велики Трновац
било највеће село у читавом Врањском кадилуку, подељено на једну муслиманску махалу и на
још шест хришћанских, која су носила следећа имена: Трновац, Насух, Увејс, Караџа, Касим и
Суфи Саруџа. Село се спомиње и у попису војнука из краја XV века као Трновце.40 Помиње се и
у Пчињском поменику, на три места као Трнов'ц.41 Интересантно је да је Велики Трновац све до
најновијег времена остао највеће село у Врањској котлини.42
Раније је Велики Трновац био српско – хришћанско насеље. Муслимански Арбанаси, који су
се досељавали од друге половине XVIII, истерали су Србе.
Од старих исељених српских родова зна се за: Помаковци (иселили сe у Биљачу код
Прешева у другој половини XIX века), Терзијанци (није познато где су се иселили),
Мирчини (иселили сe у Раковац пре 70 година), Шербеџици и Бајаџици су се иселили у Доњи
Врготош. Данашњи Арбанаси наводе да је девет српских породица исељено у Бујановац. Број
исељених Срба је уопште велики, али се тај број не може поуздано утврдити. Велики Трновац је
1912. године је затечен као муслиманско-арбанашко село. Имало је нешто мало муслиманских
Цигана.43
Од данашњих Арбанаса у Велики Трновац најпре су дошли пре око 170 година преци од
четири њихова рода, и то од родова: Труп, Струкар, Гаш и Терзи. После њих досељавали су се
остали арбанашки родови. Велики Трновац данас има три веома запуштена гробља: арбанашко,
српско и циганско. За потребе муслимана постоје две џамије. Џамија у Струкарској Махали
грађена је око 1900. године. У селу се налазе две текије. Њих су саградили преци арбанашког
дервишког рода Аџи Муса. У близини Великог Трновца 1878. године је повучена граница
између Србије и Турске. Тада је турска власт, како се казује, хтела ово насеље да прогласи
варошицом, да одреди недељни пијачни дан и да сагради касарне. Сеоски Арбанаси, „који су
били силни“, то нису дозволили. Због тога је за варошицу проглашено суседно насеље
Бујановац.44
У Великом Трновцу су 1951. године живели Арбанаси (477 к), Цигани (79 к) и Срби (14 к).
Срби су досељени после 1912. године.45
У горњем делу Великог Трновца до 1935. године биле су рушевине старе цркве. Око ње су
постојали стари српски гробови. Првобитна црква је постојала све до српско – турског рата
1878. године након кога су се Срби иселили из села. После исељавања Срба Арбанаси су
растурили видне знакове храма и гробља. Обновљена је у периоду 1936 – 1937. године, у
ствари, практично је саграђена нова црква посевећена Цару Константину и Царици Јелени.46
Нажалост, због свог положаја (налази се у етнички чисто албанском селу), била је
изложена и у Другом светском рату разарању и уништавању. Обновљена је 1990. године, али је
1999. – 2000. године због борби у Копненој зони безбедности опет девастирана, да би 2001. и
2002. године обновљена и заштићена.
На дан равноапостолних Светих цара Константина и царице Јелене (3. јуна) служи се
Света Литургија у присуству великог броја верника чији преци потичу из села Велики и Мали
Трновац и околине Бујановца.
Друго црквиште постоји у садашњој арбанашкој Струкарској Махали.
Црква Свете Преподобне Параскеве у Лучанима

Село се налази на тераси с десне стране Јужне Мораве, непосредно при њеном изласку из
Кончуљске Клисуре. Лучане је по типу збијено село изузев 5 кућа од рода Рамови који су после
40
41
Стојан Новаковић, Пшињски поменик, Споменик СКА књ. 29, Београд 1895, 21, 49, 70.
42
Ј. Трифуноски, Врањска котлина – Антропогеграфска истраживања II, Скопље 1963, 44
43
Исто, 45
44
Исто, 45
45
Исто, 45
46
Исто, 45
10
1912 године саграђене на 10 минута хода у сверозападном правцу. Куће су груписане по
махалама које су међу собом близу поређане. Сеоско махале су 1940. године биле: Рамсна,
Салаовска, Хусовска и Диколарска. Махале су добиле називе по главнијим родовима.
Становништво у махалама је у то време било мешовито. 47
Њиве су на терасама и долинском дну, док је баровито земљиште око Мораве остављено
под ливадама. На сеоском атару изнад села има проређене храстове шуме. Називи за њиве и
ливаде су: Морава, Џаде, Бара, Шелче; за брда и шуму: Главичица, Равшина (Рамниште), Река,
Делница, Ташлак (турски: камењар), Тушлица. Преко целе године имају воду кладенци: Крони
Втофт (Хладан Извор) и Трстеник.48
О давној старости насеља говори и народна традиција. По општем казивању Лучане је
засељене „од римско време”. Муслимани наводе да су први становници у насељу били „латини“
и да је од њих остало име села. Али се код њих тврди да су у Лучану из доста старог времена
живели и православни српски родови. Oни су се доцније раселили, јер су кроз село водили
путеви „на четири стране”. Постоји традиција и о томе да је раније у Лучану приређиван
годишњи панађур. Код становника у Ослару забележено је раније да су Лучане било градско
насеље и да су на његов панађур долазили становници и трговци из Врања, са Косова и других
страна.49
Старост Лучана потврђују и трагови материјакне културе. Непосредно изнад села, на
Јужној Морави, очувани су стубови старог и по свој прилици веома значајног моста. Грађење
моста становници у Лучану приписују Римљанима. Преко лучанског моста водила је попречна
балканска комуникација која је са Косова и преко Гњилана излазила у долину Јужне Мораве. На
сеоском атару, код данашњих винограда, налази се место звано Каља. Ту становници налазе
малтер, велике цигле и тесани камен. То су сигурни остали ранијих грађевина. 50
Лучане се у историјским изворима први пут спомиње око 1400. године када је ћесар
Угљеша цркву посвећену Светом Николи, у селу Лучане даривао манастиру Хиландару:
"II И црьквоу оу Лоучанехь Светаго Николоу ..... ми правинами и мегами мѣста того."51
Преци данашњих лученских муслимана, приликом досељавања, затекли су у селу неколико
православних родова. Од њих су до краја XIX века у селу живели још: Деда–Јовини, Чочини и
Стојилкови. Касније су се сви православни старинци из села иселили и на место њих у селу су
живели досељени муалимани пореклом из Арбаније. Неки православни старинци напустили су
село 1878 године, а последњи се иселили око 1900 године. У литератури се наводе православни
српски исељеници из Лучана у Белом Брегу, Масурици и околини Ристовца. 52
На месту Ворате Моћме (Старо Гробље) очувало је старо хришћанско гробље где се
сахрањивали православни, раније исељени, старинци из Лучана. У селу су негде до 1935.
године, испред кућа муслимана Зејнула Салијевића и Рамиза Меметовића, стајали зидови од
порушене цркве за коју су сељани веровали да је посвећена Св. Параскеви. Треба напоменути
да та црква није идентична са црквом Св. Николе која се налазила испод Главичице и чији се
остаци у то времен нису видели на површини земље. 53
У селу су око 1940. године живели досељени муслимани и православни са нешто Цигана.
Укупно је било 49 родова са 115 домова.54
О цркви Св. Николе у селу Лучане први је писао, још 1880. године, Мита Ракић. Ево
шта он о њој каже:55
„Од Врања пошав на југозапад до демаркацијоне линије, има четири часа. Иде се
пространом долином моравском, левом страном реке.
Код села Бујановаца, (Бујановце), 3 часа хода, раздваја се пут у два крака: један, десни, иде
уз Мораву у Гњилане, а други, леви, уз Моравицу, у Куманово и Скопље. Овде, у овом селу,
47
Јован Трифуноски, Кумановско – прешевска Црна Гора, Насеље и порекло становништва књ. 33, Београд 1951, 188
48
Исто, 188
49
Исто, 188.
50
Исто, 188 – 89.
51
С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912, 461
52
Јован Трифуноски, Кумановско – прешевска Црна Гора, Насеље и порекло становништва књ. 33, Београд 1951, 189.
53
Исто, 189.
54
Исто, 189.
55
М. Ракић, Из нове Србије, Отаџбина књ. 5, Београд 1880, 41 - 42.
11
састају се Моравица и Морава. Моравица извире на југу, из Рујна, код села Мучилове; а Морава
извире из Карадага, из два извора, вели Хан, један испод села Корбулића, а други од села
Дебелидола, 2 часа југозападно од Качаника. Оба јој се извора састају код места које се зове
Бинач, и по том месту и Морава се одатле зове Биначка Морава или Бинча - Морава.
Од Самољице, демаркацијоне тачке наше, отвара се прекрасно, ка Куманову све шире,
поље, коме је на северу Карпина планина, на истоку Св. Илија и Рујан, на југоистоку Козјак, а
на западу Карадаг. Долина је особито родна и питома. По њој пасу, куријозна ствар, џелепи
самих бивола. Необично је погледати како је та црна стока притисла ово лепо поље.
Од Бујановаца пошав у Гњилане, један час далеко, село је Лучане, на самој Морави, на
десној обали њеној. Са запада му је Главичица, крајњи огранак Карадага, а са севера Карпина.
У овом селу било је 30 арнаутских кућа, а сад су остали сами цигани, којих има, рекоше
ми, 40 кућа.
Педесет корака испод Главичице, има стара порушена црква, 17 стопа широка, 32 дуга, 3
хвата висока (тј око 5,1 м широка, 9,6 м дуга и око 4,5 м висока). Зидана је тесаним каменом и
туглом. Покривена је била плочама; то се види по остатку крова све на јужној страни. Свод јој
се провалио; друго је читаво. Нема облик крста, а ни препрата. Била је сва живописана; на
северној страни поништен је живопис, а остаци се види само на западном, источном и јужном
зиду. У олтару има лик Богородичин, Рођење Христово, и Сретење. Лево од јужних врата стÿ
илиà про... вози се на колима, којима су сва четири точка целокупна на видику, а вуку их четири
крилата дората на четири стране кола, па све рипају упрогшице, а Св. Илија притегао им четири
бела дизгина које држи заједно с једним листом хартије, на коме пише
räïe
ili
àkae.
На западној страни велики табло — сарањивање Богородице.
Више јужних врата има овај натпис :
I‹volenie oïa iposñte{nìem ì.. sìn rúkh. bo`e. ìdav. ún. stÿ. nikolae se pisase troúdomo valetoe i
sedýmotñsú{ñto nosý motñsú{i. i trúdo prýsgtera popa vlamde i damiana .. garìosñlar...
То би дакле било 1492 године.
Црква је имала двоја врата, са запада и с југа.
Више западних врата, у дупљи, има лик, сав избоден и искварен, коме с једне стране главе
пише sti, а с друге nikolae.
Црква је, по овоме судећи, славила Св. Николу.
О прошлости ове цркве ништа се не зна. Прича се само да је грађена најпре на Главичици,
па не хтела горе на брду, него се сама слегла овде у дољу.“
За село Лучане 1898. године Алекса С. Јовановић каже да је до 1878. године бројало
стотину арнаутско - циганских кућа. Српска војска нашла га је 1878. године пусто. О цркви
пише следеће:56
„У корову међу циганским кућама налази се једна стара црквица, затрпана својим
отпацима. Обликом више личи на какву дворску капелу. Ишарана је угледним сликама св.
Арханђела Михаила, св. Николе, св. Илије и осталих са цитатима из светог иисма. Лица у
светаца махом су обијена. Падају у очи величанствена прилика Саваота са васионом у руци, и
слика св. Илије на огњеним колесима са запрегнута 4 крилата коња, изврсна студија за нашу
живописну археологију.
Над вратима изнутра, крилати апђео држи оперважени правоугаоник, на коме се једва може
прочитати стари натписовако у реду:
† Iz’volenie òÃ~a i Àsñte{ýnñem sñna rúke Bo`e ñ dav’ún ... s’tÿ Nikolae se pñsa sÂe trúodomý
va leto z sedýmo tísútñ. tono sñlno tñsú{i ... i% ... trúdo prevñtera popa Vlamdendamna
na : ...... gorñ osñlari
Тачкама обележена места истрвена су. По овом запису црква је дакле "писана нли
живописана трудом презвитера попа Владена (или Младена) гори Осиларској, на име у околини
данашњег села Ослара. Година зидања не зна се са неисправности записа. Сељани верују да се
56
Алекса С. Јовановић, Врања и њено Поморавље, Дело књ. 19, Београд 1898, 274
12
ова старина сама бранила од турског и арнаутског насиља. Ко одвали најмањи камен полуди: а
ко у њој затвори стоку мањка.“
О истој цркви Ј. Х. Васиљевић пред балканске ратове пише:
„Испод рида Главичице код овога села постојала је, до пре 20 година, стара црква Св.
Никола у развалинама, па су је Арнаути са свим уништили и грађу разнели. Ми смо дваред били
у овој цркви, а одмах по ослобођењу овога краја посетио је ову цркву и описао Мита Ракић.
Према његову опису црква је ова била широка ...
Иначе у цркви је било живописа Светога Николе, а на месту Св. Симеона (Немање) и Св.
Саве живописана су били два калуђера.
Ова је се црква налазила у дворишту једнога Арнаутина и он је приводио свет који је у
цркву долазио. И Арнаути су долазили овој цркви и палили су свеће. Долазили су Арнаути и из
околних села. О њој постоји предање које је слично предању о зидању Враже Цркве, мотив као
онај у песми о Зидању Скадра само што су ђаволи Вражу Цркву пели на стену а ову је Св.
Никола са Главичице сам скинуо на ово подножје.“
Јован Х. Васиљевић овде поситовећује две цркве не водећи рачуна да су у селу постојали
остаци две цркве и да је црква која се налазила у дворишту Арнаутина црква Св. Параскеве а не
Св. Николе. Ова друга се налазила подно Главичице а не усред села. Између два рата, тачније
1935. – 1936. године извршена је обнова цркве Св. Параскеве а не цркве Св. Николе. Након
обнове црква је такође била посвећена Св. Параскеви а не Св. Николи. 57 Због свог положаја
(налази се у етнички чисто албанском селу), била је изложена и у Другом светском рату
разарању и уништавању. Зидана је тесаним каменом и била живописана. Од живописа се данас
виде остаци само на делу западног и јужног зида. Након Другог светског рата црква је
променила посвету па је данас посвећена Св. Николи.
БУЈАНОВАЧКА ДРУГА ПАРОХИЈА:

Манастир (црква) Светог Архангела Гаврила у Лопардинцу
Село Лопардинце58 лежи у пољу, на левој страни Мораве на додиру планинске падине на
западу и котлинске равни на истоку. Повољна привредна одлика горњег положаја је у томе што
се на падини налази паша а у низији су њиве. Око њега су села: Раковац, Трновац, Карадник и
Јешанце. Најближе му је село Трновац. Кроз село се простире суводолина Скок. Ова долина се
спушта са брда (корије) Голе главе више села, и пролази испод села долином која се зове Св.
Ранђел Горешњак. Кад падне велика и „наропита“ киша Скок надолази и носи стоку и све што
дохвати. Други до иде поред самог села. То је Мечи Дол. И то је суводолина. Оба ова дола воде
воду у Мораву. Село је богато водом и свака кућа има бунар а испод села се налази чесма.
Јован Хаџи Васиљевић је забележио да је велика већина атара овога села зиратна земља.
Земља је била добра и није уступала ни најбољој моравској земљи. Најбоља је била у крајевима:
Црвенуша, Лешје н Сарачевка према атару села Трвовца, затим: Попрљавица и Глушчевица
испод села, и Крива Крушка. Други крајеви атара зиратне земље налазе се у : Брес (више села,
њиве), Трница (њиве више села), Оканова Крушка (њиве), Паламида (њиве), Чикешевица и
Маске (њиве према с. Раковцу), Пресвета Крушка (Трбан – њиве), Селиште и Муратов Забел
(њинве испод села), Чешма, Дубје и Дупчики (њиве испод села).59
После зиратне земље 1909. године највише је било ливада. Најбоље су биле ливаде: Радина
Бара и Барице. Винограда је било мало и то у делу атара под именом Грдељ. Ту је било нешто и
њива. Шуме је било мало у атару села. Шумовити су били крајеви: Гола Глава, Бачевина, Плоча
и Бумбало. Сва шума је била према Великом Трновцу. Шума је била заједничко власништво
села (сеоска комуна). Секло се „колико ко има“ али само за гориво, а за грађу куповало се са
стране.60
57
Јован Трифуноски, Кумановско – прешевска Црна Гора, Насеље и порекло становништва књ. 33, Београд 1951, 189.
58
Јован Хаџи Васиљевић га зове Лапардинце као што се јавља и у старијим изворима.
59
Јован Хаџи Васиљевић, Јужна Стара Србија књ. 2, Београд 1913, 191.
60
Исто, 191
13
Јован Трифуноски је неких 40 година касније о земљишту око Лопардинаца пише следеће.
Потеси под пашом су: Гола Глава,, Вршник, Козарник и Бачевина; под културама: Росуље,
Грдељ, Попрдљивица, Барица, Кучајина, Трница, Селиште, Пресвета, Средњи Рид и Скок
(виногради).61
Лапардинце је село збијенога типа. Имало је 1909. године три главне махале. Махале и куће
су биле једна до друге. Само их је Скок делио. Главне махаде су биле: Џелеповска, Доганџиска
н Ољачинска. Махале су се тако звале по главним породицама а по породицама су се
разликовале и групе кућа које су неки такође убрајали у махале (Тотинска, рајковци, Бељинци,
Деда Илијинци и Стојковци). Најстаријим махали и истовремено породицама сматрали су се
Џелеповска (Џелеповци) и Доганџиска (Доганџијци). Лопардинце је 1909. године било чисто
српско село и имало је 63 дома. У селу су се славиле свега три славе и то: Св. Николу (славе:
Тотипни, Рајковци и Деда Илијинци), Св. Ранђела (славе: Ољачинци и Стојковци) и Св. Ђорђа
(23. априла) (славе: Џелеповци, Доганџици и Бољинци).62 Село се 1951. године делило на
четири махале: Џелапска, Доганџиска, Рајковска и Аљачинска. Лопардинце је 1951. године
имало 113 домова а око 1860. године имало је 50 кућа.63
Лопардинце је старо српско село. Њега је 28. маја 1380. године Константин Дејановић
приложио Хилендару:64
.....
И ꙗ Костадинь негово оуспоменоутиѥ приѥхь сь оусрьдиѥмь, и приложихь матери
Божиои Хиландарⸯскои село Раковьь и село Лапардиньци сь заселькомь, сь оттеси и сь мег ꙗми
и сь всакими правинами сель тѣхь.
....
Лапардинце (Лапардинце и Лапарданце) се спомиње, као мало село у нахији Моравица, у
сва три раније објављена османска пописа из XVI века: 1519. (7 домаћинстава, једна баштина),
1528. (10 домаћинстава, један неожењен) и 1570. године (9 домаћинстава, 2 баштине, 4
неожењених и једна муслиманска породица). Помиње се и у попису војнука са краја XV века.65
Лопардинце (Lapardeniçe) се спомиње и у попису из 1530. године у нахији Моравица
(Moraviçe).66
Ни Ј. Х. Васиљевић ни Ј. Трифуноски нису успели да сазнају од сељака одакле ово им селу.
У традицији, коју је забележио Ј. Трифуновски, наводи се да се Лопардинце пресељавало два
пута. Најпре је било на Селишту (сада потес на граници са Раковцем). Одатле се померило
„због чуме“ на место Скок, које је непосредно под планином, недалеко од садашњег села. Тамо
се становницима „гадина правила пакост“ па су се због тога „претумбали“ на данашње место.
Прелаз са Скока на данашње место извршен је пре око 1800. година. Са Скока у Лопардинце су
дошле три породице од којих потичу данашњи родови; Гарци, Џелепинци и Доганџици. 67 По
причању становништва, које је забележио Васиљевић село је „у старо време“ било на место
данашњега Селишта, на ¼ сата испод села, па се „поместило“ овде где је сада. „Поместило“ се
од зулума арнаутског. Гађали Арнаути становнике пређашњега села праћкама са рида више села
Трновца, кад су ови пролазили за Врање на пазар или ма куда па се ови „поместили" где су сада,
да их Арнаути не могу више гађати камењем. У Селишту је Васиљевић налазио трагове зидина
од кућа и других зграда.68 Када је Ј. Трифуноски, након четри деценије, обилазио Селиште тамо
није нашао никаквих остатака од старог насеља. Земља је била под њивама. 69 Саматрамо да је
рпедање које је забележио Ј. Трифуноски блеже истини и да се село два пута пресељавало.
Село је у XIX веку „било пола господарско, а пола своје, сеоско“. У Лопардинцу је основан
чифлик Хусејин – паша из Врања. Он је купио нешто земље од мештана „за 60 пара по
61
Ј. Трифуноски, Врањска котлина – Антропогеграфска истраживања, Скопље 1963, 41.
62
Јован Хаџи Васиљевић, Јужна Стара Србија књ. 2, Београд 1913, 191 – 92.
63
64
С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912, 457.
65
66
Lapardeniçe k., [Moraviçe n.], İvranya kz.: 299. Defter-i Hâkânî Dizisi IX, 167 NUMARALI MUHÂSEBE-İ VİLÂYET-İ
RÛM-İLİ DEFTERİ ( 937/1530 ) I, Ankara 2003, 107.
67
68
69
Ј. Трифуноски, Врањска котлина – Антропогеграфска истраживања, Скопље 1963, 41 нап. 128.
14
шинику“. После се чифлик постепено повећавао; гладних година мештани су се задуживали код
чифлик-сахибије и он им је због дуга одузимао најбоље њиве. Ипак, већи део атара остао је као
„својинска земља“. Мештани верују да је Хусејин – паша оставио синове Рамиз – бега, Ата –
бега („од куче бил бетер“), Сулејман – бега и кћер Адиљ – анаму. Чифлик у Лопардинцу припао
је Анами. Она је до 1878. године живела у Врању а онда се населила у суседни Раковац. Чифлик
у Лопардинцу постојао је до 1912. године. До тада су Срби радили на чифлик – сахибијској и
својој земљи. Чифлијска кула и амбар били су код данашње основне школе. Ћаја и пољаци на
чифлику су били Арбанаси. Споменимо да је породица Доганџијци била, сво до 1842. године,
повлашћена у плаћању данка и давања десетка, јер је била соколарска.70
Пред Балканске ратове становници Лопардинца највише су се бавили земљорадњом. Више
од половине села знало је ужарски занат и суче конопље. У веку важило је као село из којега се
никуда није ишло на печалбу, али су пред Балканске ратове почели да иду Србију па су стизали
и до Београда. Стоку су чували са за домаћу употребу. Стока се чувала само код куће. До негде
1830 – 40. године чувана је нпа бачилима ван села, али су се у то време осилилн Арнаути, па се
од тога одустало. Име корије „Бачевина“ јер су некада тамо била бачила. 71
О старој цркви Ј. Х. Васиљевић је забележио следеће: „У селу постоји стара црква Св.
Архангела. Код ове се цркве купи село о храмовном дану. Црква се налази на сат северно од
села у кршу једном и у шумарку. О цркви се овој верује као о чудотворној. Баба Мара
Јовановска, која је била удата у Босинце у селу Жбевцу прича како је она запамтила кад се из
ове цркве носио мед у ман. Св. Прохора Пчињског; мед би се носио од Крстова до Никољ дана
сваког другог трећег дана. Од ове се цркве носе Крсти по пољу са песмама.“ 72
О цркви Светог Архангела Гаврила Јосифовски је 1951. године забележио: Изнад
Лопардинца је црква посвећена Св. Арханђелу летњем. То је „старовремски“ храм покривен
каменим плочама. На брду изнад села поток је откопавао земљане посуде (ћупове – сваки „вата
око 300 кила“) и црепове. Код садашње цркве мештани су налазили стари новац „са
ликовима“.73
Манастир Светог Архангела Гаврила у селу Лопардинце код Бујановца потиче из
средњег века. Првобитна црква није имала припрату. Темељно је обновљен и проширен током
друге половине XVI века када је и осликана. Наиме, зидно сликарство олтарског простора и
наоса, датује се у другу половину XVI века. Испод овог слоја фресака назиру старији
фрагменти камене пластике. На цркви су извођени грађевински радови и средином XVII века.
Том приликом је, највероватније, дозидана и осликана припрата као и трем са јужне стране дуж
целе цркве.74 Наос цркве (тј оригинални део храма) је, највероватније, у време када је дозидана
припрата добио и нови свод који је уздигнут за око једна метар у односу на оригинални свод.
Црква је досликавана и пресликавана током XIX и XX века.
Западно од цркве очуван је стари конак из XIX века, док је источно од цркве саграђена
зграда новог конака.
По званичним подацима које је митрополит скопски упутио Стојану Новаковићу за
израду „Епархијалнице Рашко – призренске и скопске епархије за 1899. годину“ црква Св.
Архангела Михаила је 1899. године била у функцији. Не наводи се када је саграђена. У истом
документу се спомиње и црква светих апостола Петра и Павла о кој данас ништа не знамо.75 Као
што видимо, у овом докемунту се тврди да је посвета цркви Свети Архангел Михаило а не
Гаврило. Црква Св. Архангела Гаврила није била у функцији 1924. године. У то време
Лопардинце је припадало Раковачкој парохији.76
70
Јован Хаџи Васиљевић, Јужна Стара Србија књ. 2, Београд 1913, 192; Ј. Трифуноски, Врањска котлина –
Антропогеграфска истраживања, Скопље 1963, 42
71
72
73
74
С. Петковић, Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557 - 1614, Нови Сад 1965, 193 – 194.
75
76
Шематизам источно православне срспле патријаршије по подацима из 1924. године, Сремски Карловци 1925, 286.
15
Између два светска рата, једном приликом се у цркви после венчања „убила невеста“
(пала је с коња). Од тада, па све до бар 1951. године, сељаци су се венчавали у цркви села
Раковац.77
Црква је ушла у новије веће прегледе архитектуре и зидног сликарства поствизантијског
доба.78
Црква св. Арханђела је грађевина издужене правоугаоне основе чији је унутрашњи
простор издвојен у два дела приближно једнаке величине, припрату и наос, међусобно спојене
пролазом. Наос се на источној страни завршава апсидном нишом која је полукружна и споља и
изнутра. Нишама уз апсиду обележена су места за проскомидију и ђаконикон. Црква је у целини
прекривена подужним полуобличастим сводом. Улаз у храм налази се у јужном зиду, пошто је
црква изграђена на падини брда, тако да након што је дозидана припрата, приступ са западне
стране није могућ.
Конзерваторско – рестаураторски радови на манастирском комплексу изводе се са
повременим прекидима од 1988. године. У првој деценији XXI века осим изградње конака
приступило се уређењу манастирске порте: у камену је обрађено корито потока, направљен
мали мост и направљена нова чесма. Зидана је од камена, покривена каменим плочама, а и под
је од камена. Црква је реновирана 1996. године. Тада се наишло на већи камени зид те се
претпоставља да је на овом месту раније постојао храм. Пронађена су врата и на северној
страни цркве која су сада отворена. На јужној страни зида цркве, на фресци насликан је Свети
архангел Михаило. Осамдесетих година XX века, сеоски сликар - аматер је разумео да је црква
посвећена Светом архангелу Михаилу уместо Светом архангелу Гаврилу.
Кровна конструкција рађена је 1985. дренажа је урађена 1997. а звоник 2008. године.
Поред старог конака, у манастиру је саграђен 1996 - 1997. нов конак, савремено
опремљен захваљујући добровољним прилозима грађана и неких предузећа из Врања и
Бујановца.
Захваљујући средствима које је донирао ЈП Аеродром "Никола Тесла" Београд, црква
Св. Архангела Гаврила је током 2005. и 2006. године, изградила прилазни пут и два моста ка
цркви, поправила звоник, санирано је корито реке како не би и даље угрожавало темеље цркве и
изграђен је плато за одмор свих путника намерника.
Манастир нема братство, а опслужује га мирско свештенство из Бујановца.
Гробље је у средини села.
Село Лопардинце своју храмовну славу, светог Архистратига Гаврила, сваког 26. јула
слави на јединствен начин. Тог дана, наиме, нема никаквог весеља, не пева се, не свира и не
игра због одавања поште девојци мештанки која је, по древном предању тог краја, успела да се
отргне од Турака, који су је преотели, и баци у оближњу провалију. Подвиг девојке светиња је, а
црквена слава потврђује дуговечност брижно неговане традиције и изузетног поштовања старих
обичаја.79
Верске светковине се у Лопардинцу организују зими, с пролећа и у лето. Свака од њих
има посебан значај, поготово у пролеће и лето, тим пре што су везане за посебности које се
односе само на њихово село.80
Зимско славље обухвата прославу Божића као једног од највећи хришћанских празника.
Начин његовог обележавања не одступа од значај и карактеристика у другим срединама у
Србији, када се верски празник слави у кругу породице за одговарајућом трпезом и
предвиђеним ритуалима. Извесна сарадња међу породицама и комшијама ипак постоји како у
набавци или размени одговарајућих намирница, тако и поводом међусобних посета другог дан
празника. Део групног заједничког славља поводом овог дана - који се наметнуо као потреба у
сеоској заједници, како кажу мештани, реализује се њиховим окупљањем у центру села ради
дружења уз песму и игру. Пролећно славље је везано за Ђурђевдан када је истовремено и
77
Ј. Трифуноски, Врањска котлина – Антропогеграфска истраживања, Скопље 1963, 41 нап. 130.
78
С. Петковић, Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557 - 1614, Нови Сад 1965, 193 – 194; Марица
Шупут, Српска архитектура у доба турске власти 1459 – 1690, Београд 1984, 89 – 90; Марица Шупут, Споменици
српског црквеног градитељства XVI – XVII век, Београд 1991, 138
79
Đorđe Đurđević, Kolopleti govora i zvuka (IX), RTV Teorija i praksa sv. 69 - 70 (1993 - 94), Beograd 1994, 31
80
Јован Живковић, Александра Костић, Лопардинце (Бујановац), Село у пограничју источне и југоисточне Србије,
Београд 2012, 403 - 405
16
посебан сеоски верски празник Крсташи. Неколико дана пре самог празника припремају се
разна јела по породицама, да би за време славља угостили многе чланове родбине која долази из
других крајева. Светковина почиње пре подне на сам дан празника окупљањем мештана и
њихових гостију у делу села Скок. Тада се обавља ритуал доручка, а потом се присутни деле у
две групе ради обиласка атара села. У шетњи је присутан и свештеник, носе се упаљене свеће и
иконе уз певање верских песама. Две поворке се спајају у центру села, у дворишту цркве у
изградњи - Св. Архангел Гаврило. Онда следи обичај пењања на дрво (звани „мотка"), пошто се
неко од мештана попне на врх дрвета одакле се сипа вино. Остали мештани певају верске песме
крећући се у круг око спомен - плоче са заветом Св. Ђорђа. Циљ ритуала је аутентични начин
упућивања молбе Богу да омогући бољу родну годину. Летње славље се одржава 26. јула - на
дан Св. архангела Гаврила (тзв. Горешњак). То је црквени празник и он се празнује у цркви која
се налази у планини непосредно изнад села. У комуникацији међу сељанима црква се обично
назива манастиром, мада у њој нема монаха или организованог манастирског живота. У време
празновања Горешњака сви мештани села одлазе на светковину која има веома велики значај за
њих, будући да тиме потврђују приврженост традицији и вери. Ако 26. јул пада у дане када се
не пости, онда то значи да се на дан пре празника жртвује крава јаловица која ће бити
спремљена непосредно уочи светковине. Присутни око цркве служе се месом и другим
понудама. И у овом случају је обичај да верници предвођени већим бројем свештеника обилазе
цркву уз ношење икона и певање религиозних песама. Том приликом је заступљена и песма
којом се изричито потражује божја милост ради што плодније године:
Дај нам боже ситну росу, алелуја, алелуја,
Господе помилуј.
Потоња ритуална церемонија тог дана подразумева причест и заветовање, када се сече и
славски колач.
Трећег дана празника у селу се практикује несвакидашњи обичај - да се на тргу у центру
села организује јавна продаја свих поклона (прилога) које су верници претходно подарили
цркви. Обично се нуди пшеница, разни делови гардеробе и веша, као и други производи ручно
урађени од стране мештана. Продаја се врши у виду „јавног давања“, што значи да се производи
купују према првој или почетној цени, с тим што укупно прикупљени новац остаје цркви.
У селу нема посебних јесењих свечаности. Истовремено се тврди да нема заборављених
приредби и обележавања посебних дана, мада је - ако се то не односи само на верске празнике,
сигурно било оних световних или профаних пригода које су обележаване у некадашњем дому
културе.
Црква Светог великомученика Георгија у Лопардинцу

Темеље цркве Светог великомученика Георгија у селу Лопардинцу код Бујановца,
осветио је 1991. године тадашњи Епископ врањски Сава.
Са изградњом цркве се наставило тек 2004. године започне са изградњом цркве Св.
Архангела Гаврила у центру села. У дворишту цркве је постављена спомен - плоча са крстом на
којој је с предње стране исклесан завет Св. Ђорђа. Њим се сугерсала потреба да мештани
изграде сеоску цркву „Св. Аранђел". Постављање ове плоче имало је и велики симболички
значај, јер - како су сматрали поносни представници села - то је доказ да им у будућности неће
мањкати воље и решености да заврше цркву као залог поштовању и неговању традиције, али и
опстанку на овом вековном простору.
Све до 2012. године није се радило на изградњи цркве услед недостатка новчаних
средстава и ратних дејстава на подручју општине Бујановац. Од те године па до данас завршена
је изградња цркве, средствима мештана овог и околних села, трудом Црквеног одбора и
новчаном помоћи Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама при Министарству
правде Владе Републике Србије.
Свечани чин освећења цркве обавио је Његово Преосвештенство Епископ врањски Г.
Пахомије, 24. септембра Лета Господњег 2017.
Иконе на иконостасу рад су монахиња манастира Светог Стефана у Горњем Жапском.
Иконостас броји 20 икона.
17
КЛЕНИЧКА ПАРОХИЈА:
Црква Свете Преподобне Параскеве у селу Света Петка
Село Света Петка лежи на граници долинске равни Кленичке Реке на западу и десне
долинске падине на истоку. Непосредно до Свете Петке су насеља Кленике и Дрежница. Село
се налази између села: Дрежнице, Трејака, Брњара и Буштрења, на самој граници Србије. Кроз
сеоски атар протиче Спанчевска, која се доцније зове Кршевичка Река.
Село Св. Петка се 1909. године налазила на левој страни пута који иде из Ристовца у
Кленике и то на самом путу. Само се једна кућа (Деда Пауновска) налазила на десној страни
пута. Село је иначе богато водом. Пред Балканске ратове сељани су воду за пијење добијали из
четири бунара. У непосредној околини, а у атару села, било је и кладенаца, али се
становништво није служило њима; из њих се пила вода само кад се радило у пољу, далеко од
села.81
Атар села био је 1909. године подељен између чифлика господара Кадри заима и села.
Господарска је оралија, мање више, комплекс, груписана, а сеоска је растрвљена по целом
сеоском атару. Најбоља земља се налазила на овим потесима: Падина (одмах до села),
Баратлика (према селу Брњару), Присоје (на истој страни), Големи Дол или Големе Њиве (њиве
у Реци), Кумбарка (према српској граници). То је била сеоска оралија, а Кадри заимова,
господарска, звала се: Шалица, Голема Крушка, Селиште, Зајкове Шуме, Артина, Отава и
Станци. Нешто ливада имало је село до сеоске цркве - Ливаде. Чифлички господар је имао
доста ливада и тај се део атара звао Баре. И винограда је било доста у атару овога села. Сеоски
виногради налазили су се у Лојзачком Долу, а господарски у Барама. Шуме није било у атару
села, дрво се доносило из „горњих“ планинских села. 82
Село Св. Петка је збијенога типа. Село је 1867. године имало свега 35 кућа (митрополитска
признаница од 1. јан. 1867.), а 1909. године имало је 34. И куће и махале биле су једна су до
друге. Готово се није познавало где која махала почиње нити где престаје. Махале нису биле
одвојене ни природним преградама. Цело село је било мало „на кајдис“. Махале су се звале
именима породица, које су их настањивале и било их је 1909. године десет: Павунова маала
(десно од пута идући Кленику), Бератлиска, Кавеџиска, Митровска, Калпачка, Деда Здравкова
или Маринковци, Ћајиска, Жујинска, Ђоринска, и Лескарска маала. Сем четири, све су куће
биле ћерамидом покривене.83 Село се одмах након Другог светског рата делило у три махале –
Маринкоска (19 кућа), Ђоринска (18) и Баратлиска (8). Њиве се налазе око села на потесима
званим: Страна, Ловачки Дол, Голема Круша, Баре, Станце, Забел, Селиште I, Селиште II,
Чифлак, Ширина, Река, Шаљица, Канин Дол и Кукавица. Мештани оскудевају у паши и шуми.84
Мештани су и пред Други светски рат користили воду за пиће из бунара – било их је око
30 и са једне чесме – Кадијина Чешма. Даље од села избија извор Бара.85
У самој Светој Петки као и у њеној ближој околини има старина и карактеристичних
назива. За њих се везују народна предања. Ти подаци говоре да је на земљишту овог села било
становника у давним временима.
Изнад Свете Петке на долинској падини постоје два места звана Селиште – једно се зове
Канин Дол. Међусобно су удаљена око километар. На овим потесима су „њиве, ровине и
долови“; местимично се ископавају велики земљани ћупови („сваки бере по 300 кгр жито“) и
стари гробови. Прича се да су неки становници са селишта прешли у суседни Бараљевац а два
рода су се преместила у данашње село. Трагова од старина било је и у данашњем селу;
постојала је стара мала средњовековна црква посвећена Св. Петки. Пошто је била мала
81
82
Исто, 171.
83
Исто, 171 – 72.
84
Јован Ф. Трифуноски, Врањска Котлина – антропогеографска испитивања књ. 2, Скопље 1963, 29 – 30.
85
Исто, 30.
18
порушена је 1855. године и на њеом месту је 1858. године саграђен данашњи храм, који је
заједнички за пет околних насеља – Свете Петке, Дрежнице, Бараљевца, Мездраје и Кленика.86
Постоји мишљење да је данашња Св. Петка некадашња Такшина Св. Петка која се
помиње као међаш у препису потврдне хрисовуље Стефана Душана поводом оснивања
манастира Ваведење Пресвете Богородице, задужбине севастократора Дејана, у селу
Архиљевица код Прешева.87 Чињеница је да су цркве са посветом Св. Петки у то време биле
веома ретке. Сасвим сигурно их ни у жупама Моравица, Морава и Пчиња није било много –
највише пар њих. Међутим, премда није немогуће, ипак је мало вероватно да се манастирско
имање простирало толико далеко ка североистоку. Оно се углавном простиралу ка југу и
вероватно није ишло ка Пчињи. У сваком случају ово питање остаје до даљњег отворено. Јер,
село са тим именом се јавља у османским дефтерима XVI века.
Света Петка се спомиње, као врло мало село у нахији Пчиња, у сва три раније објављена
османска пописа из XVI века: 1519. (3 домаћинстава, један неожењен), 1528. (4 домаћинстава,
двојица неожењених и две удовице) и 1570. године (3 домаћинстава, 3 баштине, 2 неожењена).
Помиње се и у попису војнука са краја XV века88 као и Пшињском поменику. 89 Лопардинце се
спомиње и у попису из 1530. године у нахији Пчиња (İpşine) као İsveti-Abka90 у врањској кази
(İvranya kz.).91 Сасвим је извесно да се у селу Света Петка налазила црква Света Петка.
Кроз Свету Петку је 1704. године прошао Јеротије Рачанин на свом путу у свету земљу
1704. и 1705. године. Ево шта он пише у свом путопису: 92
"... и из Вранье дойдосмо на 12 конак у Кощуне, недомакъ 40 црквы; ту є прежде велика
варош била за србског господства, и сад по турски зову кркъ клиса, и видох ту корита каменна
око бунара много множаство велми голѣмо за дивленіє, и чудисмо се, и над той вароши видѣсмо
три хлма велми висока, Богомъ саздана, а на врху равна, и от єдне стране може чловѣкъ попѣти,
а от ине не може, и то зову шаторища Марка Кралѣвића, и Милоша Обилића, н Релѣ
Омућевића, и Новака Дебелића; и ту се у ютру згоди принесеніє мощій святые Петки Трновскіе
едне те црквѣ храмъ, и пазаръ се купій, и ту обретосмо обнліє хлѣба и вина, и славы Висаріонъ
нашъ другъ. И дойдосмо на 13 конак, у Горобинцѣ, на Овчеє Полѣ, и туду видѣхъ красну землю,
лѣпа поля и жита, и виногради, и овощія многоразлична, и лѣпе рѣке теку из ..."
Средњевековно село је касније опустело, као и већина села у овом крају, око 1790 –
1800. године због чега данашње село није много старо. Основано је поред старе цркве Св. Петке
по којој је и добило име, као што се звало и у Средњем веку. Оснивачи данашњег села били су
српски досељеници који су дошли из других, сада претежно арбанашких села. По подацима до
којих је дошао Ј. Трифуноски као први досељеници рачунају се преци рода Маринковци. Они су
досељени око 1790 – 1800. године. Иза њих су дошли Ђоринци, затим Баратлици, Зелци и
остали сеоски становници. Постоји и предање да је село постало од две куће чифчија, који су
још пре 1760. године година изишли из чифлика и заселили се. 93
За најстарију породицу, по подацима Ј. Х. Васиљевића, сматрали су се Деда Здравковци који
су насељавали Деда Здравковску махалу. Од досељеника упамћени су Жујинци који су
насељавали Жујинску махалу и један од Калпачке породице – Миша Калпачки. Жујинци су се
доселили око 1810 – 1820. године из села Жујинца. 94
86
Јован Хаџи Васиљевић, Јужна Стара Србија књ. 2, Београд 1913, 171; Јован Ф. Трифуноски, Врањска Котлина
– антропогеографска испитивања књ. 2, Скопље 1963, 29 – 30.
87
Владимир Алексић, Два преписа потврдне хрисовуље Стефана Душана поводом оснивања манастира Ваведење
Пресвете Богородице, задужбине севастократора Дејана, у селу Архиљевица код Прешева, Стари српски архив књ.
12, Београд 2013, 37 – 40.
88
89
Ст. Новаковић, Пшињски поменик, Споменик Српске кр. академије XXIX, Београд 1895, 76.
90
İsveti-Petko, BOA, TD 141, s. 293.
91
İsveti-Abka [İsveti-Petko] k., [İpşine n.], İvranya kz.: 300. Defter-i Hâkânî Dizisi IX, 167 NUMARALI MUHÂSEBE-İ
VİLÂYET-İ RÛM-İLİ DEFTERİ ( 937/1530 ) I, Ankara 2003, 104.
92
С. Новаковић, Прилози к историји српске књижевности. VI Јеротија Рачанина пут у Јерусалим 1704. год., Гласник
СУД, ХХХI, Београд, 1871, 297 - 298.
93
– антропогеографска испитивања књ. 2, Скопље 1963, 30
94
19
Цело село је било господарски чифлик па се откупило; откупљивано је било још под Усеин
пашом. Од сеоског господарлика 1909. године остао је још велики чифлик Кадри зајима
Веселчета насељениом у Скопљу. Постојали су и остаци чифлика Селвероваца прешевских
Арнаута у самом селу у Ћајинској махали. Чифлик – сахибија поседовао је у селу имао две куле,
амбаре, кошеве и ћаје муслимане. Од чифчиства сељани су се у потпуности ослободили 1916.
године „за око 2000 шиника земље платили су 4100 банке“.95
Кленике је најважније насеље у сливу Кленичке Реке. Има повољан положај као сеоско
насеље јер лежи на граници долинског дна, плодног за влажне и падине подесне за суве културе
и сточартсво. Кленике је важно и по томе што лежи на путу који из котлине Кленичке Реке води
у клисуру Пчиње. Тим путем раније је могло најкраће стићи из Врањске Котлине на Овче Поље
и у Велес. Тако је ово насеље било станица на поменутом путу правце север – југ. Од Кленика
на исток води пот за Горњу Пчињу. Због повољног положаја на месту где лежи Кленике
постојало је неко старо насеље, уништено за време Турака. Остаци тог насеља налазили су се у
плавинском материјалу идући према суседној Мездраји – места звана Шаљица и Пљачевац. 96
Положај насеља био је тако повољан да је на једном месту око средине XIX века подигнуто
данашње Кленике. Због средишњег положаја у сливу Кленичке Реке поменуто насеље крајем
XIX и почетком XX постало је варошица; у њој је основано неколико трговачких и занатских
радњи, кафана; затим насеље је било обласно средиште турске војске и полиције. Због тога је
Кленике од 1908. године почело да представља и мало тржиште за околне села. Око 1951.
године, у њему је било 12 занатских радњи, једна кафана и две продавнице мешовитом робом. 97
Пијачни дан (трг) у Кленику се одржавао петком. Долазили су становници из око 30
најближих врањско – бујановачких, пчињских и прешевских села. Трговало се стоком (углавном
овце и свиње, мање говеда), вуном, конопљом, воћем и ракијом. Становници из Врања у
Кленику су куповали јефтиније поједине производе и њих препродавали у Врању. 98
За време Турака Кленике је било мешовито насеље, имало је Турака, Срба и Цигана – Рома.
Турци су се иселили 1908. године у Скопље и Турску. Пред Други светски рат у Кленику су
живели Срби – 8 родова у 14 кућа и Цигани – Роми – два рода у две куће. Од исељених Турака
знају се ове породице: Ахмет Чакмак, Усеин поткивач, Мемет, Орваница итд. Турци су имали
велико гробље у самом насељу. Од Срба до 1912. године у Кленику су живела само 4 рода. То су
данашњи Парлинци, Петковићи, Младеновићи и Настићи. Остали Срби доселили су се по
ослобођењуод Турака.99
Ова црква се назива и црквом Св. Петке у селу Кленика. Црква Свете Петке подигнута
је 1858. године на темељима старе, која је порушена 1855. године. Велику су сметњу правили
Турци из Врања да се ова црква подигне; тога ради је ишла читава депутација житеља Свете
Петке у Цариград и израдила себи ферман за цркву. Према белешкама Јована Хаџи Васиљевића
и само село је добило име по старој цркви која је била посвећена овој светитељки и Божијој
угодници. Око подизања ове цркве нарочито се заузимао се Илија Ђука из Дрежнице.100
Стари људи су причали Ј. Х. Васиљевићу да је постојала и порушена црква Св. Марка, али
да су Турци то изорали.101
израду „Епархијалнице Рашко – призренске и скопске епархије за 1899. годину“ црква Свете
Петке (Параскеве) у селу Светој Петци, подигнута је 1858. године.102
Иконостас је израђен 1868. године, а иконе на њему су сликали зографи Вено и Зафир.
Иконостас броји 48 икона. У лађи цркве 1886. године урађен је живопис, на којем су
представљени велики празници Господа Исуса Христа.
95
– антропогеографска испитивања књ. 2, Скопље 1963, 30
96
Јован Ф. Трифуноски, Врањска Котлина – антропогеографска испитивања књ. 2, Скопље 1963, 28.
97
Исто, 28.
98
Исто, 28.
99
Исто, 28.
100
Јован Хаџи Васиљевић, Јужна Стара Србија књ. 2, Београд 1913, 172, 371.
101
Исто, 172.
102
20
Цркву спомиње Тодор Станковић који ју је обишао 24. јуна 1897. године:103 "Из
Бујановаца пођосмо у 7 сахати пре подне за манастир Свети отац Прохор пчињски, и за 1¾
сахати стигосмо до мејане Крушевичке, а одавде за по сахата до мејане у Клиновцу. И у
Крушевици и у Клиновцу живе само Срби. Од мејане у Клиновцу за по сахата стигосмо до
цркве и школе у селу Света Петка, где благодарећи учитељу Аћиму Јелићу и његовој госпођи
супруги, доручковасмо.
Црква ова има своје пространо двориште ограђено каменим зидом као град. На средини
црквеног дворишта бунар са павиљоном. Школа је на горњем спрату једне старе и трошне
црквене куће, а до ове учитељев стан, пред којим је мала али пуна цвећем и поврћем башта. И у
стану и око стана учитељевог таква је чистоћа и уређеност да може да послужи за пример
многима учитељима и по градовима и по селима у бољим приликама.
Овде ми се пријави старац Риста Димитријевић из села Сејаца, по његовом казивању
102 године старости. Изгледа јадан и жалостан. Све што је на њему беше у дроњцима. Живи од
милостиње околних села. Дадох му пара да купи себи чакшире и гуњче. Нема нигде никога, а
сви ме уверавају да је увек био поштен човек.
Како сам до Свете Петке дошао колима, а даље се колима није могло, то сам одавде,
пошто сам обишао цркву и исту обдарио, пошао јашући на коњу. Од Свете Петке смо за по
сахата ишли све уз брдо, а за овим низ стрмениту низбрдицу пешке за 1 сахат, готово до самог
манастира Светог оца Прохора."
Богослужбене књиге које се чувају у цркви из друге половине деветнаестог века
штампане су у Москви.
Прва обнова цркве била је према писаним документима 1886. године када су урађени
проповедаоница и проскинитарион. Године 2007. извршена је реконструкција кровне
конструкције, а 2011. године изграђена је припрата цркве са платоом испред. Изграђен је нови
парохијски дом 2013. године, након што је дотадашњи изгорео у пожару. Црквена трпезарија је
изграђена 1976. године у време Епископа врањског Г. Доментијана.
У Светој Петки 1909. године сеоска слава тј сеоски завет је био Св. Марко. Тога се дана
купило село код цркве Св. Петке и „заоди“ се поље. Овога дана био је и сабор (собор). Сабор се
купио и о Св. Петци. Тога дана долазила су чак кумановска села и житељи из горње Пчиње. 104
Црква и село славе Петковдан, Преслава је на дан Преподобног Марка – 11 априла.
Гробље је код цркве.
Цркви Свете Петке припада прва црквена српска школа из 1847. године, која се налази у
центру села, а која је средствима Владе Републике Србије реконструисана 2003. године и
заштићена од даљег пропадања.
У селу су се 1909. године славиле свега четири славе, и то: Св. Ранђела (Павунови,
Баратлици, Кавеџици, Митровци, Деда Здравкови (Маринковци) и Лескарци). Ову славу је
славио и Стојмен Мишић Калпачки, призетков син. Св. Николу (Калпачци, Ћајици и Жујинци).
Свете Враче славила је само породица Ђоринаца. 105
Храм Свете Петке смештен је на узвишењу непосредно крај пута. У порти ограђеној ниским
зидом временом се формирало сеоско гробље Насупрот западном прочељу цркве уздиже се
внсок двоспратни звоник, подигнут у првим деценијама XX века.106 Комплекс употпуњује у
југозападном делу камена трпеза за освећење масла.
По архитектонском склопу храм припада базиликалном типу. Тробродно решен унутрашњн
простор споља покрива јединствени кров. На источној страни налази се апсида типичног
облика: мањих димензија, изнутра полукружна споља полигонална и декорисана конкавним
украсима у виду ниша.
Грађена притесаним каменом, фасадна платна су равна и једноставна. Као последица
каснијих интервенција само на северном зиду накнадно су пробијенн високи лучни прозори. О
првобитном изгледу отвора сведоче уски прозори на источном делу бочних фасада и један на
апсиди. Такође, западни и јужни портал као и улаз у ђаконикон изведени су у складу са
103
Тодор П. Станковић, Путне белешке по Старој Србији 1871 - 1898, Београд 1910, 21
104
105
106
О подизању звоника и њиховом значају: Н. Макуљевић, Реформа црквене уметности у југоисточној Србији после
1878. године, Лесковачки зборник XXXVII, Лесковац 1997, 50 – 51.
21
једноставном концепцијом спољашњости цркве без сложеније пластичне обраде. Њихов једини
украс чннила је бојена декорација у внду алтернирајућих црвених и жутих поља. Над западним
улазом смештена је лучна ниша у којој је била представа храмовне заштитнице Свете Петке
изведене у једној од фаза рада на зидном сликарству цркве. 107 Данас се Света Петка не види.
Пре него што кренема са описом данање цркве рецимо пар речи о старијој цркви чије смо
грубе димензије добили захваљујући истраживању герорадаром (Ground Penetrating Radar –
GPR) унутар и око цркве. Стара црква је била релативно малих димензија унутрашње мере:
ширина око 3,5 а дужина око 4,5 м. 108 Ширина темеља је нешто мање од 1 м (вероватно око 90
цм). Постојала је и (највероватније) накнадно дозидана припрата исте ширине као оригинална
црква а дужине око 4 м. Оса старе цркве се углавном поклапа са осом нове цркве. Оригинална
стара црква је једна од типичних малих црквица каквих има више на овом простору, северној
Македонији и Косову и Метохији. Реч је црквама димензија око3,5х4,5 м са олтарском нишом
уместо олтарске апсиде. Првобитни изглед ти црквица одлично се види на одлично сачуваним
остацима (зидови до свода) цркава у селима Старци и Узе.
Вратимо се опису данашњег храма.
У унутрашњостн храма. типично укопаног нивоа пода колонаде дрвених стубова деле
простор наоса на три брода. Средишњи је надвишен лажним полуобличастим сводом. док су
бочни са равним таваницама. Јединствен олтарски простор завршава полукружна апсида
засведена полукалотом поред које се налазе лучне нише проскомидије и ђаконикона. Западни
део цркве заузима припрата из које се комуникација са наосом остварује кроз три лучна
пролаза. Изнад припрате је галерија, односно гинекион - простор намењен женама. На спрат
води дрвено степениште, смештено у северозападном углу у чијој је основи сачувано само
неколико првобитних камених степеника. Галерија је затворена према наосу високом
декоративно обрађеном оградом, постављеном зарад онемогућавања визуелиог контакта са
женским лицима током богослужења.
Уређењу ентеријера црква Свете Петке приступило се читаву деценију након подизања
храма. За осликавање олтарске преграде ангажовани су 1868. године зографи Вено Илиевић
(Костов) и Зафир Василковић. Двојица сликара извели су целокупан сликани програм, осим
бочних двери чија је израда одложена за неко време.
По својој архитектоници и иконографском репертоару иконостас наликује уобичајеним
решењима у храмовима овог краја. Конструкција једноставне форме изведена је са наглашеиим
хоризонталним током, без вертикалног рашчлањивања. Три низа икона раздвајају уски венци
праћени украсом у виду закошених плочица као једином декорацијом. Такође, примењено је
решење са благим продором у простор површине средњег реда, принцип којим се нарушава
плошност целине и њено
статично деловање.109
Иконографски програм прати распоред конструкције у три зоне. У средишту доње налазе се
царске двери. једини елемент иконостаса чија је сакралност истакнута дуборезним украсом.
Централна сликана поља на дверима, како је уобичајено, заузимају Благовести. Арханђео
Гаврило приказан је у гесту обраћања Богородици на коју из угла слеће голуб св. Духа.
Благовести су на дверима програмски допуњене представама пророка Давида и Соломона
весницима Христовог оваплоћења који се налазе у медаљонима горњег дела. У подножју двери
су поља са фигурама четворице архијереја: Св. Николе, Св. Јована, Св. Василија и Св. Григорија
док се вратнице на врху завршавају медаљоном са представом Бога Оца. Украс у виду
флоралних мотива које завршавају главе птица на врху вратница изведен је у складу са
симболиком места.110
107
Ирена Зарић, Храм Свете Петке у селу Света Петка код Врања, Лесковачки зборник XLVII, Лесковац 2007, 104
108
Није било могуће добити тачне димензије – грешка је негде око ± 10 цм.
109
О иконостасу у цркви Свете Петке детаљно видети у: Ирена Зарић, Храм Свете Петке у селу Света Петка код
Врања, Лесковачки зборник XLVII, Лесковац 2007, 103 – 120.
110
Детаљније о томе видети у: Р. Михаиловић, Прва зона српског иконостаса XVIII века, Зборник Фнлозофског
факултета XIV-1, Београд 1979, 279 – 321.
22
Програм најниже зоне иконостаса обухвата парапетне плоче осликане мотивом ваза са
цвећем. Декорација чија симболика одговара месту при казивања 111 одабрана је у складу са
величином иконостаса.
У престоном реду су четири иконе, предвиђене утврђеним програмским распоредом и
литургијским потребама. Јужно од царских двери су иконе Христа Сведржитеља и св. Јована
Претече, док се северно налазила икона Богородице са Христом, касније премештена на
проскинитар. Идејну целину изведену из Деизисног чина допуњава на северном крају
представа храмовне заштитнице свете Петке. Свака икона израђена је са ослонцем на
традиционалну иконографију.
На икони Свете Петке у средишту се налази поље са записом приложника и потписом Вена
зографа уз годину израде иконе:112
на 1868 месеца
мартъ 27: денъ
приложѝ
цвéтко поланчe
ѿ жбевац во па
́ со семъ
мѧтъ е҆гѡ
чада и̓зъ рꙋки
венѡ зѡграфъ из
деборскꙋ державꙋ
Престони ред иконостаса обухвата и целивајуће иконе. До данас су сачуване све четири али
више нису постављене испод сваке престоне иконе. Целивајуће иконе понављају представе
престоних икона у умањеној и поједностављеној верзији. И. Зарић је претпоставила да је
могуће да су и њих израдили сликари иконостаса али да то ипак треба прихватити са оградом.
јер оштећења бојеног слоја спречавају сигурније закључке. 113
Друга зона иконостаса састављена је од икона Великих празника житијних сцена као и
двојно или појединачно представљених светитеља. У празничном реду иконостаса Свете Петке
налазе се: Васкрсење Христово, Крштење, Рођењс Христа као и Благовести. За иконографију
празника коришћена су решења уобичајена у нововековној пракси зографског сликарства. Са
ослонцем на препоруке ерминија у њима су реинтерпретирани традиционални модели
саображени утицајима западних концепција. У дну иконе Васкрсење Христово је приложнички
запис, са потписом зографа:
приложи богданъ и гꙋга во памѧтъ ихъ сосе чада
иꙁ рꙋки вено ꙁꙍ/ 1868.
У склопу празничног реда налазе се икона Успења пророка Илије, као и иконе светих
ратника Димитрија и Георгија, најчешће предствављних светитеља у програмима иконостаса.
На доњој ивици иконе Св. Илије је запис приложника и Зафиров потпис са годином:
приложи илиѧ цонѡвоанче ради ... спасение изъ р ꙋка Зафи́ ръ на 1869
У дну иконе Св. Димитрија је приложнички запис са Веновим потписом и годином сликања:
приложи риста стоилковъ во памѧтъ егꙍ сосемъ чада 1868 и ꙁъ р ꙋки вено ꙁꙍ
У празничном реду се налази и икона арханђела Михаила, представљеног у сцени мереа
душе богаташа. Уз доњу ивицу налази се тешко читљив запис из кога ипак можемо да сзнамо да
је икону насликао и приложио Зафир зограф:
Прѝложи
на 1868
месецъ абг
ꙋстъ денъ
... р
ѝз рꙋкѝ Зафи́ръ зографъ
111
Исто, 279.
112
О овој икони видети детаљније: К. Миловановић, „Икона Света Петка црква Свете Петке – Света Петка“, у:
Иконопис Врањске епархије, Београд – Врање 2005, 110 – 111. За култ свете Петке у оквирима влаларскс нлеолопцс џ
113
Ирена Зарић, Храм Свете Петке у селу Света Петка код Врања, Лесковачки зборник XLVII, Лесковац 2007, 107
23
Празнични ред испуњавају иконс са двојно и појединачно приказаним светитељима. Парове
чинс Св. Јоаким н Ана као и св. Недеља са св. архиђаконом Стефаном. Појединачно су
представљени Св. Пантелејмон, Св. Никола и Св. Прохор Пчињски пустиножитељ.
Изнад празничког је приказан апостолски ред обавезни део репертоара иконостаса.
Дванаест апостола је у литургијском распореду смештено око средишње иконе Хрипа, дакле у
варијанти која представља композицију Христовог сабора. Све фигуре насликане су допојасно.
Северно од Христа постављене су редом иконе Св. Петра, јеванђелисти Јован и Лука. Након
јеванђелиста, ка северу следе апостоли Вартоломеј, Андреј и Тома. Јужно од Христа
постављене су редом иконе Св. Павла, јеванђелисти Матеја и Марко. На јужној страни након
јеванђелиста следе апостоли Јаков, Симон Зилот и Филип.
Иконостас завршава велики крст са пратећим елементима. На крсту је представљено
Распеће са симболима јеванђелиста смештеним у тролисним крајевима. Уз крст су поља
осликана фигурама Богородице и св. Јована Богослова у подножју композиције налази се табла
са афронтираним змајевима између којих је Адамова лобања и приложнички натпис:
приложи гд҇ï риста ъ толо/вичъ иташа ꙁа/ дꙋшевно спа/сение
За цркву Свете Петке је зограф Зафир осликао и кутију за „мошти“. Са унутрашње стране
поклопца приказана су Света Тројица док је на спољашњем делу исписана 1868. година, преко
које је накнадно урезан текст сіе мощіе на монахінѣ .../ теофаше. У фонду цркве Свете Петке
сачувана је још једна кутија мз XIX века са представом храмовне светитељке.
Истовремено са осликавањем зидова цркве 1886. године Димитрије Андонов насликао је за
иконостас престону икону Богородице са Христом, док је првобитна премештена на
проскинитор. Његова представа Богородице ослоњена је на иконографски тип Неувеле руже. У
доњем углу је приложнички натпис са потписом сликара и годином израде:
Приложый  ҄ не
Здравковъ й І̑҄ванъ
стошовъ. За споменъ:
ѿ руки Димитри
Андоновъ отъ Велесъ
1886. октомри 29. Денъ
Након скоро две деценије, од израде иконостаса Димитрије Андонов је у сарадњи с Петром
Николићем 1886. године извео зидно сликарство о чему су сачувана два записа у цркви. За
разлику од традиционалног приступа, где су све звдне површине прекривене живописом,
сликари су извели репертоар према принципима нових схватања која су исказана сведеним
избором и особеним распоредом композиција. Тако је сликани програм концентрисан на
најважније елементе олтарског простора и горње зоне средњег брода наоса. Олтарска апсида
осликана је уобичајеном програмском схемом коју чине Богородица Шира од небеса и четири
света јерарха: Св. Василије Велики и Св. Јован Златоусти северно а Св. Григорије и св.
Атанасије насупрот њих. У ниши проскомидије, приказана је тема евхаристијског карактера –
Христос, са хлебом у руци, како благосиља предложене дарове насликане на трпези.
У средишњем броду наоса централни део свода заузимају три кружна поља са представама
Бога Саваота, Христа и Богородице. Све фигуре приказане су у попрсју на златној позадини.
Бог Отац насликан је како благосиља и држи небески шар док се испод налази голуб Св. Духа.
Христос Сведржитељ благосиља обема ру кама а у његовом крилу су небески шар и књига. Обе
композиције допуњавају слнкани облаци изостављени код следеће представе. Богородица Шира
од небеса приказана је са молитвено подигнутим рукама и медаљоном са ликом Христа детета.
Позицију додатно наглашава позадина свода осликана звездама, на које се простиру
зраци светлости и свевидећег ока смештеног на крајњем источном делу. На бочним странама
свода приказан је циклус Христових страдања допуњен представама које му хронолошки следе.
Низ сцена изведених у појасу и омеђене црвеним бордурама, започиње у југоисточном углу
представа тајне вечере а следе Молитва у Гетсиманском врту, Издајство Јудино и Христос пред
Пилатом. Фриз наставља Распеће смештено на западној лунети коју образује свод, а затим се на
северном делу ређају ка истоку скидањс с крста и Полагање у гроб. Тематику Христовог
искупитељског страдања завршава сцена Васкрсења Христовог), а на самом крају фриза налази
се Јављање апостолима насловљено према Јовановом Јеванђељском наводу. Програм
24
употпуњују фигуре пророка на источној лунети. Цар Давид и Соломон. Сликани програм наоса
наставља се у зони испод свода, на широким површинама аркада погодним за декорацију. Са
сличним концептом од кога полази сликарство у централној зони свода, јеванђелисти су
прилазани на пољима изнад стубова која својим троуганим обликом асоцијативно делују као
пандафини купола. Сваки јеванђелист представљен је са одговарајућим симболом, на позадини
коју чини ентеријер изузев код фигуре Св. Јована где пејзаж означава Патмос као место
збивања. Као сведоци новозаветних догађаја, седећи за столом апостоли исписују почетке
својих јеванђеља. Крајња поља ове зоне испуњавају анђели, приказани као главе са крилима или
у допојасној фигури. На источном делу северне аркаде налази се анђео који руком показује
свитак до њега. Илузионистички представљен, развијени свитак садржи текст који обавештава
о главним приложницима, именима сликара као и о времену извођења радова:
сеи ꙍбраꙁомъ иꙁобраꙁисѧ въ лѣто/ 1886. октомри 6. епитропъ младенъ илиовъ/ стоилко ве.
рꙋкою П. Н. и Д. Андоновъ/ от велесъ.
Имена сликара забележена су и на југозападном стубу, смештена тако да се текст може
прочитати једино са галеријског простора. Натпис се налази на насликаном свитку кога птица
придржава кљуном при дну:
1886 лѣ
ѡ̓ктовр¡
:2: денъ
и̋зобра
зи̂сѧ сз
ст҇ый и̌
зображе
ный и̌
зъ рꙋкй петра н¡
кол¡ча
и д¡мѝтрѧ андонов[ић]114
Истовремено са осликавањем зидова цркве сликари су украсили и делове мобилијара што
видимо из исписвања 1886. године на проповедаоници.
Почетком XX века израђене су бочне двери а насликано је и још неколико зидних слика. За
олтарску преграду изведене су бочне двери једноставне форме. На сверним дверима
представљен је арханђео Михаило док су јужно налази арханђео гаврило. У питању су дела
непознатог аутора који је следио праксу реформисане црквене уметности прихваћене у јужним
бластима Србије последњих деценија XIX века. Већу ликовну целину извео је сликар који се
такође није потписао а који је током 1902. године осликао преграду између припрате и наоса. О
томе говори насликани свитак са приложничким текстом:
се инѡ бразом из
радїсѧ оу настол
тествꙋ і̑ован
илиiћ 1902 г 5/XII
.аратлїски
На страни окренутој улазу, представљен је део сцене Страшног суда. Исти сликар је на
прегради према наосу извео две фигуре одабране из српског светитељског хора. Јужно је
представљен Св. Симеон Мироточиви док се северно налази Св. Стефан Дечански. Истицање
ових српских светитеља имао је првенствено национални карактер, одређен савременим верско
– политичким тежњама.
Црква Светог цара Константина и царице Јелене

у Куштици
114
ић је накнадно дописано другом руком.
25
Куштица је планинско село које својим положајем захвата велики простор; издужено је три
километра од Кленика на истоку до Лукарна на западу. Њиве, паше и шуме има на местима:
Турски Чукар, Градиште, Големи Чукар, Китке, Муратов Рид, Пасји Дол, Црни Вир, Реџепов
Дол, Тасин Дол, Трепетљике, Куштачка Река, Црква и Селиште. Село је разбијеног типа.
Махале носе називе по презимена родова: Ђурци (или Ћурци), Бојаџици, Џепци, Ковачевци,
Маринци, Шопци, Ђаволци и Реканци. У Куштици је 1951. године било 59 домаћинстава. „Од
Кленике до Лукарца све је Куштица“.115
Куштица се спомиње, као прилично велико село у нахији Пчиња, у сва три раније
објављена османска пописа из XVI века: 1519. (32 домаћинстава, 5 неожењених, 4 удовице и
једна муслиманска кућа), 1528. (42 домаћинства и 6 неожењених) и 1570. године (69
домаћинстава, 8 баштина, 33 неожењених и 2 удовице).У попису укинутих војнука из 1570.
године спомиње се Доња Кушница (Куштица). 116
Данашњу Куштицу основали су крајем XVIII века досељени родови. Када су се доселили
први становници онда је „гора била велика и стоке чувало много“. Због тога је сваки род
заузимао велики простор. После оснивања село су почифличили Арбанаси из прешевских села
Шушаје (Идриз), Норче, затим, из Куманова и Скопља (Јакуп и Реџеп). Укупно је било девет
чифлик – сахибија а Срби су обрађивали чифлик-сахибијску земљу. Од чифчиства Куштица се
ослободила од 1878. до 1912. године.117
На атару овог села постоји место Градиште; лежи у источном делу села близу цркве.
Тамо мештани ископавају остатке од зидова и велике земљане ћупове. Прича се да је ово
Градиште основано „у старо време, када су владали Римци“. Испод Градишта је црква
посвећена Св. Цару Константину и Царици Јелени. По подацима Ј. Трифуноског црква је
грађена од 1919. до 1923. године. Пре тога ту је постојала стара црквина коју је према предању
подигла још царица Јелена. Такође, према предању, цркву је посетио и Свети кнез Лазар са
војском пред одлазак у Бој на Косову, па се још од тада код ове светиње, осим храмовне славе,
прославља и Видовдан. Црква Светог цара Константина и царице Јелене, према податку из
Архива Југославије, освештана је тек 1928. године. Цркву је осветио тадашњи Митрополит
скопски, а касније патријарх српски Варнава (Росић). 118
Куштичка парохија са селима Куштица, Претина, Старац, Дрежница и Буштрање 1924.
године није имала цркву. У то време парохија је имала 1024 душа.119
У цркви се налази иконостас на коме се налазе 40 икона, а рад су иконописца Димитрија
Андонова.120
израду „Епархијалнице Рашко – призренске и скопске епархије за 1899. годину“ у селу су се
налазиле развалине цркве Свете Јелене.121
Недалеко од Градишта и цркве постоји место Селиште.
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа врањског Г. Пахомија, а трудом
Црквеног одбора и надлежног пароха Дејана Ћитића, извршена је комплетна обнова цркве 2012.
године, звоника 2014. године, црквена зграда 2015. године, а у току 2017. године урађен је трем
испред цркве, тротоари и потпорни зидови.
Црквена и сеоска слава је Св. Цар Константин и Царица Јелена. Преслава је Мала
Госпојина.
Гробље је код цркве.
Црква Светог Пророка Илије у Сејацу

115
116
У Aleksandar Stojanovski, Vranjski kadiluk u XVI veku, Vranje 1985, 39, 152.
117
Исто, 21 – 22.
118
Јован Ф. Трифуноски, Врањска Котлина, Скопље 1963.
119
Шематизам источно православне срспле патријаршије по подацима из 1924. године, Сремски Карловци 1925, 285
120
1940, Врање 2008, 28–29.
121
26
Сејаце лежи у изворишту Бараљевске Речице, на граници Врањске Котлине и Горње
Пчиње. Земљиште Сејаца је неравно и испресецано многим доловима. По граници сеоског
атара су потеси, под именом: Кукавица, Ћерен, Рамниште, Калуђерица, Петков Рид, Грмотан и
Бајевица. Унутрашњи делови атара носе називе: Бука, Владов Дол, Скок, Длаге Њиве,
Гумниште, Чука, Ђелиште, Козарник, Петков Рид, Топијанка и Запође. Сејаце је село разбијеног
типа. Зачеци махала биле су куће појединих становника. Зову се: Сенкарска, Гочобиска,
Калабенска, Баба Јовинска, Чифталиска, Реканска, Ковачевска, Ђелиште и Запође. У Сејацу је
1951. године било 65 домова.122
Сејаце се не спомиње у османским пописима из XVI века.
Остатака од старина има у самом селу, затим на месту Гумништу – лево покрај реке и код
цркве. Представљене су великим земљаним ћуповима и старим гробовима – правца запад –
исток. За ове старине мештани причају да су припадале неком „предњем српском селу“.
Данашње Сејаце основано је после оснивања суседног села Старца. Основали су га досељени
родови. Најстарији досељеници били су преци данашњих родова Чифталици, Николинци и
Ђоринци. Они славе Никољдан, па је мугуће да су били ближи рођаци или да су досељеници из
исте старине, данас заборављене. Од првих досељеника намножили су се данашњи родови-
становници.123
Црква у селу Сејацу посвећена је Светом пророку Илији, а по подацима Ј. Х.
Васиљевића освештана је 1888. године.124 У селу се прослављају два светитеља и то Свети
Илија као храмовна слава, а на празник Светог Николе свешта се масло.
израду „Епархијалнице Рашко – призренске и скопске епархије за 1899. годину“ црква Светог
Илије обновљена је 1888 године.125
У селу је постојао мутавџијски еснаф чији се чланови јављају као поручиоци икона за
иконостас. На иконостасу су се потписала четворица сликара: Димитрије Андонов из Велеса и
Петар Николов (1886.), Т. И. Буџароски из села Галичник у Дебарском округу и Анђелко Дидон
(1896. - 1897.). Иконостас који броји 50 икона је настао у периоду од 1886. до 1897. године.126
Зидно сликарство изведено је 1902. године а потписао се зограф Крсто Аврамов Дичов, унук
Диче зографа.
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа врањског Г. Пахомија, 2007. године
извршена је комплетна реконструкција цркве и црквене зграде.
Црквена слава је и сеоска, Илиндан. Заветина је Спасовдан.
У овом селу пред крај турске владавине неки Грк је имао чифлик. Очувана је његова „грчка
кућа“. Становници те куће су говорили грчки – могуће је да су то били погрчени Цинцари. Из
Сејаца су се иселили 1908. године.127
Црква Светог Николе у Брњару

Куће овог села су по доловима и по благим странама у сливу Брњарке, десне притоке
Кленичке Реке. На атару око села познати су извор Бреотике и бунар звани Грчки. Њиве и паша
налазе се на потесима званим: Длаги Дол, Лисинци, Кукаавица, Стајка Падина, Турски Рид,
Врани Дол, Дојкин Дол, Вукова Бара, Слатина, Ловачки Дол, Селиште и Грчка Крушка. Брњаре
је село разбијеног типа. Дели се на махале, има их девет, које носе родовска имена. Свака
122
Јован Ф. Трифуноски, Врањска Котлина – антропогеографска испитивања књ. 2, Скопље 1963, 23 - 24.
123
Исто, 24.
124
125
126
1940, Врање 2008, 28–29.
127
Јован Ф. Трифуноски, Врањска Котлина – антропогеографска испитивања књ. 2, Скопље 1963, 24
27
махала развила се деобом становника од једне куће. Брњаре је 1951. године имало 48
домаћинстава.128
Село Брњар се спомиње у османским дефтерима из XVI века али у нахији Иногоште као
врло мало село са 2 до 3 куће. А. Стојановски мисли да је реч о грешци код пописивача
међутим, вероватније да није реч о грешци већ да је заиста у то време постојало село Брњар у
Врањској кази али у нахији Иногоште.129
Садашње Брњаре није много старо. Становништво је из познијег времена. Када су се
досељавале прве породице земља је била „пустелија“; досељеници су заузимали колико је коме
требало. Као оснивачи рачунају се четири куће данашњег рода Белајкинци. После њих дошли
су преци осталих родова.130
За време Турака већи део сељака имао је своју земљу. Једино крајем XИX века овде су
постојала два мала два чифлика; један грчки други турски. Власник првог чифлика Таша (син
Коста) живео је у Грчкој; до 1908. године он је овде имао земљу и једног сељака, заступника.
Поменуте године та је земља продата. Власник другог чифлика био је Асан. Он је 1878. до 1903.
године живео у Брњару; потом је земљу напустио и одселио се у Прешево. 131
На долинској равни крај Брњарке је место Селиште. Ту је некада лежало старо српско село.
Касније је „због турског насиља село запустело“. Пошто као узрок наводе насиље то је могло
бити крајем XVII или у XVIII веку када су се таква насиља почела догађати у целој области. На
селишту ископавају се земљани ћупови – „врчеви“.132
Насеље на Селишту је имало цркву, данас у рушевинама. Црквина је лежала код
тадашње основне школе. Стање црквених рушевина је било такво да се јасно уочавала основа
цркве, колике су јој димензије и како је грађена. Црква је имала положај исток-запад, дужина је
износила 7,5 а ширина 3,5 метра. Очувани зидови, источни и северни, били су високи до свода.
За израду зидова употребљаван је камен, споља малтерисан. У зидинама су се налазиле дрвене
стеге, неке и до Другиг светског рата очуване. Стање живописа је било рђаво. На улазу у цркву
познавала се фреска Св. Николе те се због тога веровало да је црква била посвећена поменутом
свецу – Св. Никола летњи. Остале фреске и словенски натписи су веома оштећени.133
израду „Епархијалнице Рашко – призренске и скопске епархије за 1899. годину“ у селу су се
налазиле развалине цркве Светог Спаса.134
Трудом и залагањем Црквеног одбора и надлежног пароха Милорада Величковића,
црква Светог Николе у селу Брњаре, општина Бујановац, подигнута је 1994. године, на
темељима старе цркве, која је услед дотрајалости урушена.
Цркву граде сеоски мајстори: Стојан Павловић, Станиша "Асан" и Љубиша Стоилковић.
Црква је саграђена од добровољних прилога сељана и помоћи општине Бујановац, чијим
средствима је купљено звоно. На изградњи цркве највише се залагао Добри Павловић.
Пре почетка изградње, на рушевинама старе цркве, пронађена је камен плоча на којој
пише: Овај божанствени храм Светог Архијереја и Чудотворца Николе обнови се у лето седам
хиљадито петог месеца маја двадесетог дана 1497. Данас се ова плоча налази у Народном
музеју у Врању.
Гробље од некадашњег села постоји поред цркве. Покрај овог гробља налази се и
данашње гробље.
Сеоска слава је Спасовдан. Тада се „свети масло“ код порушене цркве.
Црква Светог Илије у Русцу
128
129
Aleksandar Stojanovski, Vranjski kadiluk u XVI veku, Vranje 1985, 134.
130
Исто, 27.
131
Исто, 27.
132
Isto, 26 - 27.
133
Isto, 27.
134
28
Насеље је у изворишном делу Брњарке, десне притоке Кленичке Реке. Село лежи на
граници Врањске Котлине и Горње Пчиње. Околна насеља су: Велико Русце, Мало Буштррање,
Владовце (Горња Пчиња) и Сејаце. Називи за њиве и пашу су: Врани Дол, Смиловциа, Чуљава
Крушка, Свети Илија и Рујни Дол.135
Мало Русце је разбијеног типа. Дели се на онолико махала колико има родова. Свега је
1951. године у Малом Русцу било 12 домова. Мало Русце у сливу Кленичке Реке и суседно
Велико Русце у сливу Буштрањске Реке до 1878. године чинили су село Русце. Поменуте године
развођем река била је повучена српско – турска гарница. Од тада се ова два насеља сматрају као
засебна села. Да би се она разлоковала она се зову Мало и Велико Русце. 136
Русце се спомиње, као село у нахији Пчиња, под именом Русци и Рушци, у сва три раније
објављена османска пописа из XVI века: 1519. (13 домаћинстава, 2 неожењена и једна удовица),
1528. (12 домаћинства, 4 неожењена и једна удовица) и 1570. године (18 домаћинство и 18
неожењених). Као Рушци село се спомиње и у попису војнука из краја XV века. 137 Русци
(Ruşenci)138 се спомиње и у попису из 1530. године. 139 Као Русци спомиње се на два места у
Пчињском поменику.140
На земљишту Малог Русца нема никаквих старина. Данашње насеље основали су
досељеници српске националности. То се десило крајем XVIII или почетком XIX века.
Досељеници су затекли шуму, коју су искрчили. На средини између Малог и Великог Русца
налази се црква Св. Илије, саграђена у прошлом, XIX веку. Покрај цркве је гробље поменутих
села. Црква је била на самој граници. Оба села славе црквену славу, Илиндан, када долазе гости
и када је код цркве сабор.141
Није могуће утврдити када је саграђена црква али је 1865. године добила иконостас.
Посебност положаја ове цркве јесте и чињеница да се она налазила на самој граници
успостављеној Берлинским конгресом 1878. године између Србије и Османског царства и тако
је било све до 1912. године. Приликом богослужења у овом периоду, главни улаз у цркву
(западни) контролисале су османски граничари, а јужни улаз и олтарски део српски граничари.
Црква није била у функцији 1924. године. У то време село Русци је припадало барбатачкој
парохији са парохијском црквом у Новом селу.142
Сликар иконостаса Вено потписао се на царским дверима крај ногу Архангела Гаврила "из
руки Вено" на 1867. Датовање иконостаса врши се на основу приложничких записа на престоној
икони Богородице са Христом и престоној икони Уздизања пророка Илије где се појављује
година 1865. Код потписа зографа стоји 1867. што говори да је сликар радио у два наврата.
Постоји 29 икона на иконостасу.
У Октоиху тј. Осмогласнику које је друго издање штампано у Москви 1882. године стоји
запис на првој страни "14. окт. 1912. Победоносна трећа армија српске војске данас
марширала Душанову Скопљу 2. батаљон првог пука трећег позива била на служби Мило
Лекић наредник".
Црква је обнављана између два светска рата када је и променила свој првобитни изглед, а у
току 2016. године, извршена је санација крова.
Црквиште Свете Тројице у Старцу

Село Старац се налази у непосредној близини манастира Прохор Пчињски; једна његова
половина звана Горњи Старац лежи у сливу Пчиње, друга половина звана Доњи Старац лежи у
сливу Јужне Мораве. Растојање између поменутих делова износи око 3 километра.
135
136
Исто, 25
137
138
Ruşci, BOA, TD 74, s. 183; BOA, TD 141, s. 257.
139
Ruşenci k., [Çerofça], İvranya kz.: 294. Defter-i Hâkânî Dizisi IX, 167 NUMARALI MUHÂSEBE-İ VİLÂYET-İ RÛM-
İLİ DEFTERİ ( 937/1530 ) I, Ankara 2003, 95
140
Ст. Новаковић, Пшињски поменик, Споменик Српске кр. академије XXIX, Београд 1895, 38 и 54
141
142
Шематизам источно православне срспле патријаршије по подацима из 1924. године, Сремски Карловци 1925,
284.
29
Старац лежи на земљишту састављеном од непропустивљих стена. Из њега избијају чести
али слаби извори. Поједини извори носе ове називе: Лаз, Горка Вода, Баба Станинска Чешма,
Водица, Букоић и др. Мештани су ископали и бунаре. Њиве, паша и шуме налазе се на местима
званим: Цер, Лојзиште, Градиште, Лаз, Рамниште, Кула, Селиште, Тифулица, Белутак,
Пладниште, Козјак и Пчиња. Село је разбијеног типа. Подељено је на махале: Баба Станинску и
Церовачку. У махалама су куће растурене без реда. Доњи Старац је 1951. године имао 41 кућу. 143
Изнад Доњег Старца је место Градиште. То је „чукар“ подесна за одбрану. Тамо се налазе
остаци старе цркве.144
Старац се спомиње, као врло велики дербенд (дервен) у нахији Пчиња, под именом Старче
(İstarçа) у сва три раније објављена османска пописа из XVI века: 1519. (43 домаћинства и 4
удовице), 1528. (81 домаћинство и 17 удовица) и 1570. године (140 домаћинство и 48
неожењених). Помиње се и у попису војнука са краја XV века.145 Старац (İstarçe) се спомиње и у
попису из 1530. године.146 Под именом Стар'ц спомиње се и у Пчињском поменику. 147
Постоји предање да Старац није старо насеље. Сви су родови досељени. Први су дошли
Баба Стаинци, насељени у Доњем Старцу; затим су дошли Делиновчани, насељени у Горњем
Старцу. Иза њих уследило је досељавање Церовчана у Доњи Старац. Поседњи су се доселили
Џолинци, Крагујевчани и Чифчици – у Горњи Старац. Кула је место под њивама недалеко од
поменуте порушене цркве. Ту се некада Турци имали кулу. Војници су чували прелаз из клисуре
Пчиње – која је на југу, за Врањску Коотлину – која је на северу. 148
На средини између Доњег и Горњег Старца, на развођу између Пчиње и Јужне Мораве
налази се у рушевинама црква Св. Тројице. Око рушевина леже сеоско гробље и Селиште.
Прича се да је поменуту цркву „почео да зида Св. Отац (Старац) али се она није дала дозидати.
После је Св. Отац отишао на Козјак и сазидао манастир Прохор Пчињски у клисури Пчиње.149
По другом предању црква је сазидана пре манастира Свети Прохор Пчињски и у њој је Свети
Прохор Пчињски прво боравио а затим, кад су се појавили неки „дивљаци“, отишао на Козјак.
Треба скренути пажњу на то са Селиште није старо; на њему су имали куће преци
данашњих родова.
Цркву Св. Тројице спомиње у свом путпису Тодор Станковић који је обишао 25. јуна
1897. године:150 „25. Јуна у 6½ сахати пре подне, пошто се помолих Богу у цркви151 и пошто
обдарих цркву, слуге и једног Арнауташа, који чува манастир, кренусмо се на коњима за
Прешево прегазивши реку Пчињу код манастира. За ¾ сах. стигосмо код старе и напуштене
цркве свете Тројице у селу Старцу. Црква је стара и без крова. Одавде пођосмо у 7½ а у 8½
стигосмо код реке Узовке, уз коју је на 600 метара даљине село Собрате.“
У атару села Старац, такође по предању, постојале су још две цркве: црква Светог
евангелисте Луке и црква Светог Николе. У атару села на потесу Големо дрво налази се
црквиште Св. Евангелисте Луке. Из житија Св. Прохора знамо да је Диоген подигао цркву Св.
Луке на Пчињи па би лако то могла да буде ова црква а не црква Св. Тројице што верује околни
народ.152
Интересантно је да се у званичним подацима које је митрополит скопски упутио
Стојану Новаковићу за израду „Епархијалнице Рашко – призренске и скопске епархије за 1899.
годину“ у Старцу спомињу само остаци цркве посвећене Св. Николи.153
У близини села Старац постоје црквишта и у Претини, Себрату и Узову где су остаци
храма посвећеног Светом Ђурђу.
143
Јован Ф. Трифуноски, Врањска Котлина – антропогеографска испитивања књ. 2, Скопље 1963, 19
144
Исто, 19.
145
146
İstarçe k., İvranya kz.: 293. Defter-i Hâkânî Dizisi IX, 167 NUMARALI MUHÂSEBE-İ VİLÂYET-İ RÛM-İLİ DEFTERİ
( 937/1530 ) I, Ankara 2003, 103
147
Ст. Новаковић, Пшињски поменик, Споменик Српске кр. академије XXIX, Београд 1895.
148
149
Јован Хаџи Васиљевић, Јужна Стара Србија књ. 2, Београд 1913, 368 - 69.
150
Тодор П. Станковић, Путне белешке по Старој Србији 1871 - 1898, Београд 1910, 23 - 24.
151
Манастир Св. Прохор Пчињски.
152
153
30
Сеоска слава су Духови – Св. Тројице. Тада се мештани и њихови гости скупљају код
порушене цркве Св. Тројице. Ту се на дан славе „свети масло“ и приређује весеље.
ЛЕВОСОЈСКО-БИЉАЧКА ПАРОХИЈА:
Црква Светог Пророка Илије у Левосоју
Село Левосоје (или Леосоје) се налази у северном делу области на десној страни Јужне
Мораве а између села: Боровца, Ослара, Лучана, Турије и Трновца и вароши Бујановца. Село се
простире у равници моравској, одмах испод Осларског Рида (брда). Кроз село тече осларски
поток, суводолина, Слатина, која долази нз Ослара и улази у Мораву. Куће су на темену најниже
терасе и заклоњене од ветрова. Левосоје је на доста влажном месту. Атаром својим оно прелази
и Мораву. Село је, оскудно водом за пиће па је тако 1909. године имало свега два сеоска бунара
који би пресушили у сушно време. Постојало је и неколико бунара по кућама и вода је у њима
биа добра за пиће. Интересантно је да је Ј. Х. Васиљевић тврдио како село нема уопште
кладенаца док је Ј. Трфифуноски написао како у атару има неколико кладенаца (Ташков и
Хајдучки Кладенац) и две чесме. Пред Други светски рат Хигијенски завод из Скопља саградио
је пумпу из које се добија кисела вода. Топографски називи за њиве су: Јаруге, Криви Дол,
Широка Падина. Вучјак; за брда и шуму: Врло Вило, Грајевац, Уши, Попрдљивица, Церова
Падина.154
Оралија овога села је 1909. године било поље (Морава и Моравица) и рид (брег). По
плодности, оралија спадала и упрву и у последњу класу земље у Морави и Моравици. Оралије
овога села су: Мртвица, према Бујановцу (ту су добре њиве); Радивојце, према Трновцу (и то су
њиве); Ђаковска Падина, према Ослару (њиве); Радошев дол, према селу Боровцу (то је било
пасиште, а од 1890. године је исцепано „цепотина“. Широка Падина. Била је сеоска утрина, па
је чифлички господар, Аго заим, на силу, око 1890. године, исцепао и присвојио. Против тога су
се бунили н Арнаути, становници овога села, али их је Аго заим и тукао и терао, и одбио их.
Левосоје је богато са ливадама. Један од главних производа 1909. године је било сено, које се
носило у Бујановац на продају. У атару овога села најбоље ливаде су биле: Горње ливаде, према
Ослару, Ешина Падина, Врли Дол, и друге. Нешто шуме – корије – имало је Левосоје у атару
села Доброста која се звала Дупиле.155
Село Лоосоје збијенога је типа. Село је 1909. године имало шест махала и све су једна до
друге. Те године Левосоје је имало 62 куће и све су биле једна до друге „у куп“. Махале су се
звале: Петличка, Николинска, Мејанџиска, Мечкарска, Сибинска и Гаџинска. Махале су добиле
имена по породицама, које су их основале, или су у њима некада становале или су становале и
1909. године. Тако су у Петличкој махали живели само Петличци међу којима се је породица
звала Караканци. У Николинској махали живели су: Сврачики, Ристинци и Крстинци.
Некадашњи „поделци“ од Ристинаца звали су се Лисичарци. У Мејанџијској махали живели су
само Јелинци. У Мечкарској махали живели су Мечкарци, Булумачовци и Левкови. У Сибинској
махали Сибинци и Шопчики (само једна кућа). У Гаџинској махали живели су Гаџинци и
Бузнинци. Најстарија и највећа махала била је 1909. године Петличкова. У њој је те године било
29 кућа, скоро половина целог села. Куће су увом селу 1909. године углавном биле покривене
ћерамидом осим неколико покривених сламом. Споредне зграде су биле покривене и
ћерамидом и сламом.156
Више села, вишс кућа Ристинаца, налалази се место Селиште. Ту је некада било село па се
померило на место где се сада налази. Померило се од зулума. Ту се налази један стари бунар,
за који нико ни од старих људи није знао да каже Ј. Х. Васиљевићу кад је ископан. Тај се бунар
звао Грнчаров Бунар. Бунар је затрпан и становништво држи да у њему има старог новца и
других вредних ствари али нико се није усуђивао да копа. 157
154
Јован Хаџи Васиљевић, Јужна Стара Србија књ. 2, Београд 1913, 193; Јован Ф. Трифуноски, Кумановско –
Прешевска Црна Гора, Београд 1951, 190
155
156
Јован Хаџи Васиљевић, Јужна Стара Србија књ. 2, Београд 1913, 193 – 94.
157
Исто, 194.
31
Када је Ј. Трифуноски пред Други светски рат обилазио Левосоје то је још увек било село
збијеног типа. Куће су биле груписане по махалама које се у односу једна према другој зову:
Доња, Средња, Под Рид и Преко пут Махала. Често се имена махала замењују именима
главнијих родова.158
Левосоје је старо село са очуваним стариначким православним родовима, старом црквом и
очуваном традицијом. По предању село је најпре било на Селишту. Одатле је због „чуме” и
„пљачке“, премештено на данашње место. Памти се још да се раније село звало Лево Село. Под
овим именом насеље се помиње и 1882 године. 159
Левосоје се спомиње, као прилично велико село у нахији Морава као Lefosova (Legosova) и
Lagoševa, у два од три раније објављена османска пописа из XVI века: 1519. (58 домаћинстава и
18 неожењених), не помиње се у попису из 1528. али га поново има 1570. године (48
домаћинстава, 5 баштина, 16 неожењених и једна удовица).160 Спомиње се и у Пчињском
поменику као Леосово.161 Бујановац (Buyanofça) се спомиње и у попису из 1530. године али овог
пута у нахији Прешево.162
Када је Ј. Х. Васиљевић 1909. године вршио испитивања на терену сељаци нису знали да
му кажу када је село поново насељено. Мутна предања казивала су да су први становници били
Петличци и да су побегли из села Норче. То је било негде у другој половини XVIII века.163 За
породицу Јелинаца знало се да су се доселили из села Богдановаца а Мечкарци су се доселили
из Мечњака села у околини Гњилана.164
До Српско – турских ратова 1876. и 1877 - 1878. у селу је постојао чифлик Стаменка
Стошића Торовелца из Врања, иначе старином из Левосоја. Тај је чифлик био релативно нов.
После ратова продат је мухаџеру из Врања Агуш заиму. Нови господар је нчифличку земљу
увећао куповином н цепањем сеоское утрине па 1909. године био велик око 1000 дана орања. 165
Село се повећавало прираштајем стариначкот становиштва и досељавањем. 1878 године у
Левосоје се настаниле и 10 муслиманских мухаџирских породица које су се касније иселило.
Последње две мухаџирске породице (из рода Заимови) прешли су 1912 године у Скопље. Пред
Други светски рат у селу је живело 30 православних српских родова са 84 дома.
На сеоској међи између Ослара и Левосоја, на брегу званом Осларски рид, налази се
црква Светог пророка Илије. у центру села Ослара, код школе, постоји Молитвиште на ком је
подигнут крст код кога се свети масло. У селу постоје два гробља. Једно старо, турско, у делу
села према Лучанима и српско гробље код цркве у којем се сахрањују становници Ослара,
Левосоја и Божињевца.166
Према истраживањима Јована хаџи Васиљевића „стара постојећа црква оправљена је
1859. године. Црква је подигнута као богомоља села Левосоје и Осларе, а око ње је формирано
левосојско гробље. Оправка цркве 1859. године указује на чињеницу да је првобитни храм
подигнут у ранијим временима. У обнови из 1859. године покривена сламом, а тек касније
ћеремидом.“ По другим подацима црква је подигнута 1866. године на темељима старе цркве, а
на иницијативу кумановског економа Димитрија који је био и главни приложник за изградњу
ове цркве.167
израду „Епархијалнице Рашко – призренске и скопске епархије за 1899. годину“ црква је
обновљена 1866. године.168
158
Јован Ф. Трифуноски, Кумановско – Прешевска Црна Гора, Београд 1951, 190.
159
Исто, 190.
160
161
Ст. Новаковић, Пшињски поменик, Споменик Српске кр. академије XXIX, Београд 1895, 35
162
Buyanofça k., [Praşova n.], İvranya kz.: 296. Defter-i Hâkânî Dizisi IX, 167 NUMARALI MUHÂSEBE-İ VİLÂYET-İ
163
Арнаути су у то време успели да скоро потпуно протерају српски живаљ из тог села.
164
165
166
Голуб Јашовић, Српска и албанска топонимија села Ослара код Бујановца, Зборник радова Филизофског
факултета у Приштини XLVI (2)/2016, Косовска Митровица 2016, 430
167
168
32
На западној фасади исписане су године 1887., 1914. и 1966. Оне говоре о каснијим
обновама храма. О обнови 1887. године сведочи и досликавање иконостаса 1886. године и
осликавање храма 1887. године.
Иконе на иконостасу сликане су 1870. године и рад су зографа Аврама. У каснијим
деценијама програм олтарске преграде је допуњен иконама Димитрија Андонова Папрадишког
и његовог сарадника Петра Николића као и једном иконом насталом у руским иконописачким
радионицама. На иконостасу бројимо 40 икона. У цркви Светог Илије у Левосоју зидно
сликарство је настало током 1887. Оно је рад Димитрија Андонова и његовог помоћника Петра
Николића. Очувано је у олтарском и предолтарском простору.
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа врањског Г. Пахомија, а трудом
Црквеног одбора и мештана села, извршена је комплетна реконструкција цркве и замењена је
основа иконостаса 2008. године. Обновљена је спољашња фасада 2016. године. У истом
периоду урађена је и народна трпезарија.
У Левосоју су се 1909. године славиле само три славе и то: Св. Николу су славили
Сврачики, Булумачовци, Сибинци, Шопчики, Петличковци и Караканци. Св. Аранђела су
славили Јелинци, Гаџинци, Бузнинци и Катранџијанци. Митров дан су славили Ристинци,
Крстинци и Мечкарци.169
Сеоска је слава била Ђурђев дан када су се купили у селу. Народ се окупљао и на Св.
Илију храмовну славу.170
Црква Светог апостола Јеванђелисте Марка у Биљачи

Биљача је највеће село у Моравици. Простире се у широкој долини реке Драгушице, у
подножју Рујна. Насељи лежи на важном путу што води од Моравице за Пчињу. Сеоске куче су
поређане на обе долинске стране по алувиалном дну и на тераси. Воду за пиће насеље добија од
бунара, кладенаца и чесми. Њиве и ливаде се налазе испод села на равном земљишту и на
долинским падинама. Имена потеса у сеоском атару су: Осој, Крагујевац, Мали и Велики дол,
Божанка, Слатина, Јаруга, Јанков дол, Бучало, Д’лга Бара, Лојзишта, Кунче, Звездан, Пржар,
Дебал Дрен, Церје, Бела Вода.171
Биљача је село збијен типа и куће су груписане по маалама. У центру села, који се налази са
обе стране моста пред Други светски рат172 налазили су се основна школа, неколико кафана,
трговинских и занатских радњи. Ту јебио главни сеоски део који је називан „збиралиште“.173
Биљача је старо село. По народном веровању Биљача је старија од Прешева и Бујановца који
се спомињу још у средњем веку. По истом предању село је било три пута уништено и толико
пута је било поново основано.
Биљача се у османским дефтерима спомиње као Горња и Доња Биљача. Данашња Биљача
је Горња Биљача која се спомиње, као село у нахији Морава, у сва три раније објављена
османска пописа из XVI века: 1519. (12 домаћинстава, једна удовица и 5 муслиманских кућа),
1528. (10 домаћинстава, 3 неожењена и једна муслиманска кућа) и 1570. године (10
домаћинстава, 3 баштине, 6 неожењених и 4 муслиманске куће). Доња Биљача је било мало
село у нахији Моравица174 које се такође помиње у сва споменута османска пописа из XVI века:
1519. (10 домаћинстава и 3 неожењена), 1528. (7 домаћинстава и 2 неожењена) и 1570. године (5
домаћинстава, 4 баштине и 3 неожењена). 175 Биљача (Bilac) се спомиње и у попису из 1530.
године али овог пута у нахији Прешево. Дакле овог пута је пописано као једно село. 176
169
170
171
Јован Ф. Трифиновски, Моравица источно прешевска села, Годишен зборник – Филозофски факултет на
Универзитетот Скопје. Природно-математички оддел 1 (1948), Скопје 1948, 270 – 71.
172
Трифуноски је ова испитивања вршио 1940 – 41. године.
173
Јован Ф. Трифиновски, Моравица источно прешевска села, 270 – 71.
174
Границе између нахија Мораве и Моравице су пролазиле близ данашњег села Биљача.
175
176
Bilac k., [Praşova n.], İvranya kz.: 295. Defter-i Hâkânî Dizisi IX, 167 NUMARALI MUHÂSEBE-İ VİLÂYET-İ RÛM-
İLİ DEFTERİ ( 937/1530 ) I, Ankara 2003, 93
33
Најподесни услови за развој села наступили су од 1878. година. Тада је Биљача била једино
веће гранично насеље под турском влашћу након српске гранце. Тих година је саграђена
касарна за турски гарнизон и у Биљачи је било и седиште власти. Истовремено је оживео и пут
Моравица – Пчиња, који је био једини у том правцу. Због тога је, такође, Биљача брзо
напредовала. У њој су отворени ханови, кафане, разне трговине и занатске радње. Привредно су
се нарочито издигли досељени цинцарски и велешки трговци. Они су овде имале дућане и
„магазе“. На тај начин је око касарне, школа и општине била формирана чаршија са пазарним
даном и са годишњим панађуром. На пазарни дан уторком долазио је већи број људи на пијацу
у Биљачу него у Прешево. Панађур је одржаван на Цветну недељу. 177 У то време, поред села из
Моравице, Пчиње и околине, долазили су трговци из Горње Мораве, Криве Паланке и Овчег
Пола.178
То место се 1899. године помиње и као "Билач". У насељу које је припадало Прешевској
кази било је неколико трговачких дућана и занатских радњи. Кроз место је пролазила речица, па
су грађени мостићи за прелаз. Турчин Демир – беј јузбаша биљачког војног табора стекао је
заслуге и углед код тамошњих Срба. Он је поред осталог дао да се начине две ћуприје, и
порадио да поред турске и српска школа, отворена 1887. године, добије "русам наме" (царску
дозволу) за легални рад.179
После ослобођења од Турака 1912. године, значај Биљаче као привредног центра почео је да
опада. Биљача је много страдала током Првог светског рата. Поред чаршије, спаљени су сви
ханови, велика сеоска воденица и стругара. Од напредног живота чаршијског, до тада
заступљеног са 120 дућана, пред Други светски рат их је остало само 15 (2 кафане, 4 бакалнице,
4 ковача, 1 бербер, 1 налбат, 1 грнчар, 1 фурнаџија и 1 столар). Тридесетих година сељани су
покушали да региструју пијацу на пијачни дан и прогласили су село варошицом. Али то није
помогло. Северно од Биљаче, после 1918. године, брзо се развијао Бујановац и постајао
привредно средиште шире околине. Јужно од Биљаче, на падинама Карадага, нагло је јачао и
значај Прешева премда углавном као административног центра. 180
Од православних Срба у Биљачи су пред Други светски рат живеле следеће породице:
Ристевци (7 к, Св. Никола), староседеоци. - Радојинци (9 к, Св. Никола), староседеоци. -
Богданци (9 к, Св. Аранђел), староседеоци. - Деда Стевановци (3 к, Св. Никола), староседеоци .
У староседеоце се сматра и домазет Петруш који је дошао на мираз код жене која је из
староседелачке продице. - Ирковци (3 к, Св. Аранђел), староседеоци. - Степановци (6 к, Св.
Аранђел), староседеоци.181 - Иванковци (4 к, Митровдан), староседеоци. - Лазарци (2 к, Св.
Никола), староседеоци. - Кубурци (2 к, Ст. Аранђел), староседеоци.182 - Манчевци (1 к, Св.
Аранђел), староседеоци. Раније су имали већ број породица али им се број стално смањивао јер
им се „не дају“ деца. - Цветанци (2 к, Св. Аранђел), староседеоци, Мелезои (1 к, Велика
Госпојина), староседеоци, Додини (1 к, Св. Аранђел), староседеоци. - Горини (3 к, ст. Никола),
староседеоци. - Марџонци (1 к, ст. Аранђел), староседеоци. – Квачка (1 к, Св. Аранђел)
староседеоци. Зову их и Калајџици јер се један од њиховвих предака бавио калајџилоком
(лимаријом). – Бурдук Милош (1 к, Св. Никола) староседеоци. – Гребемарци (4 к, Св. Аранђел)
староседеоци. Право презиме Анђелковци. Број породица постепено опада, па су почели да
177
Цвети – Цветна недеља (грч: ΣΤ' Κυριακή των Νηστειών - Βαΐων); покретни хришћански празник посвећен
успомени на последњи, царски улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, где је дочекан као цар уз клицање народа и
деце: "Осана! Благословен који долази у име Господње, цар Израиљев" (Јн 12,13). Увек пада у недељу, дан након
Лазареве суботе, и недељу дана пре Ускрса. Сведочанства ο празновању Цветне недеље имамо из IV века, јер га је
подробно описала поклоница Етерија из IV века. Из Типика Велике цариградске цркве (ΙΧ – Χ век) сазнаје се да је и
кроз Цариград, као и кроз Јерусалим, ишла литија са гранчицама, као и данас у свим Православним храмовима света.
Освећење гранчица, као знамења победе и васкрсења, бива на Цвети, на јутрењу после прочитаног 50. псалма. На
Цвети, као и на остале Господње празнике, изоставља се васкрсна служба и пева се само служба празника. На
јутрењу се чита Слово Св. Андреја Критског и пева се Канон Косме, Епископа мајумског. У Цветној недељи
васкршњег поста, сваког дана девојчице и девојке одлазе на ливаде и беру пољско цвеће, којим ките куће и дворишне
зграде са спољне стране. Најчешће се кити маргаретом и красуљком. Негде се девојке опасују врбовим прућем, а
момци младом копривом.
178
Јован Ф. Трифиновски, Моравица источно прешевска села, 271.
179
Цариградски гласник, Цариград 1899 и 1900.
180
Јован Ф. Трифиновски, Моравица источно прешевска села, 271.
181
По женској линији имали су рођака у данашњем муслиманском селу Трновац (Бујановце).
182
Добили су име по томе што је један од дедова који је носио „кубуру“ (пиштољ).
34
доводе домазете. – Аканајци (1 к, Св. Аранђел), староседеоци. – Грнчари (5 к, Св. Никола)
староседеоци. У њихов број се урачунава и продица једног посинка Николе. - Пешини (5 к, Св.
Никола) су стари досељеници. Порекло - не знају. Столини или Дошљаци (5 к, Св. Никола),
кажу да су се доселили око 1740. године. Не знају место из ког су дошли. - Вучковци (7 к, Св.
Никола), овде су дошли из Букуревца. Право порекло им је из околине Прилепа. Стари су
одатле побегли јер су убили Турчина. - Рељанчићи (1 к, Св. Аранђел), досељени из Рељана.
Овде су дошли у „турско време“. - Помаковци (1 к, Св. Аранђел), досељени из Трновца
(Бујановац). Доселио се се њихов предак по имену Помак који је дошао као дете. По женској
линији повезани су са породицом Степановци. - Џолини (4 к, Св. Никола), пореклом из села
Драгушица које пред Други светски рат већ било одавно запустело. Тамо су живели као
сточари. Њихово даље порекло је из села Старац. - Хајдук Стојанци (4 к, Св. Никола), дошли су
крајем XIX века као деца из села Стрезовце. У сродству су са породицом Али Куртини, где им
се мајка преудала. - Шојкини (1 к, Св. Никола), досељени из Кленике (Пчиња) али су били
пореклом из Биљаче. - Жујинчићи (5 к, Св. Аранђел), досељени из Жујинца у „турско време“.
Овде су дошли као чифчије. Неки од њих су пред Други светски рат радили као наполичари јер
нису имали довољно своје обрадиве земље. Трајковићи (1 к, Св. Никола), досељени из Сејаца.
Петруш је дошао 1900. године. Петрушев отац, Стојан, рођен је у Лукарцу, а деда је био из
Владовца. - Од 1912. године на купљеном земљишту населили су се следеће породице: Дубаци
(1 к, Св. Никола), дошли су из Кршевице. Род су са Дубаци из Буштрање. Керавци (2 к. Св.
Аранђел), дошли су из Свињиште (Куманово). Богдановци (1 к, Св. Ђорђе Алимпије), дошли су
од Богдановца. Старо презиме им је Китаклии. Козије (1 к, Св. Никола), досељени су из Раковца
(Бујановац). Татарци (2 к, Св. Аранђел), Стојковићи (1 к, Петровдан) и Станојевићи (1 к,
Петровдан) су дошли из пчињсих села. У Биљачи све три породице често зову и Шопи. Никола
(1 к, Петковдан), доселили се 1926. године из Кленике. Николци (1 к, Св. Аранђел), пореклом су
из неког пчињског села. Из Пчиње су се доселеили још: Грнчари (1 к, Св. Аранђел) и Мизеви (1
к, Св. Никола). Први су се до пред Други светски рат бавили грнчарством; други су били
фурнаџије. Спасићи (1 к, Св. Ђорђе Алимпије), дошли су из Жбевца. Стефановићи (1 к, Св.
Аранђел), досељени из Рељана. Шаторче (1 к, Св. Горђе Алимпије), пореклом су из Кршевице.
Име Шаторче носе још од давнине. У Кршевица имају родбину. Право презиме им је
Милошевић. Антини (2 к, Св. Аранђел), доселили се из пчињског Буштрања. Думбиски (1 к, Св.
Аранђел), дошли су 1938. године из од Думбија. — Као колонисти на утрини доселиле су се у
Биљачу две породице: Бераљевци (1 к, Св. Ђорђе Алимпије) и Јован (1 к, Св. Никола). Прва
породица се доселила из Бераљевца а друга из Жапског.
Исељене српске породице. Ристини су се иселили у турско време и то у пчињска села.
Касније, 1929. година населили су у Црнотинце (Карадаг). Од шиптарског зулума рано се
иселила и породица Билашалци у пчињско село Буштрање. Старијих исељеника из Биљаче има
још у Горњој реци југозападно од Гостивара.
У селу је од давнина постојала црква Св. Димитрије која је дуго времена била у
"развалинама". О овој се цркви причало да су је уништили јаничари још кад су овај крај
заузели. Хтели су да је потурче па како се никако није дала, они су забранили хришћанима да у
њу одлазе; на тај се начин и распала та стара црква. Премда у селу није постојала појушча
црква знамо да је 1878. године у селу службовао свештеник Стоило Поповић.183 Јован Х.
Васиљевић тврди да је на место те цркве 1903. године подигнута капела,184 међутим из
поузданих извора знамо да у Биљачи ни почетком 1908. године није било ни цркве ни капеле.
Наиме, из једног дописа о прослави Светог Саве у Биљачи 14. јануара 1908. године сазнајемо да
су свештеници у школи извршили водоосвећење и резање колача јер у селу није било ни цркве
ни храма.185
Међутим, 1924. године Биљача је имала цркву посвећену Св. апостолу и јеванђелисти
Марку. Наиме, 1924. године постојала је Биљачка парохија коју су счињавала села: Биљач,
Братоселце, Букуровци, Жуинце, Ораовица и Рељан. Парохија је бројала 1294 дома. У парохији
183
Алекса С. Јовановић, Правда и управа у врањској покрајини за владе Турака, Бранич год. 3, Београд 1889, 87
184
185
Светосавске прославе - Биљач, 14. јан., Цариградски гласник бр. 5 од 1. феруара 1908, Цариград 1908, 4
35
су постојале две цркве – црква у Биљачи Св. евангелисте Марка и у Рељану Св. арх. Гаврила.
Парох је био Ђорђе Милошевић, рођен 1896. године и рукоположен 1922. године.186
Зидање цркве је започето, највероватније 1922. године, и те 1924. године у цркви је
могло да се служи премда је била незавршена. Крајем 1923. или почетком 1924. године је
извршено мало освећење цркве а до 1926. године довршени су сви грађевински радови. Црква је
саграђена на узвишењу, на коме су биле чувене турске касарне у којој су боравили турски
војници чији је задатак био да чувају српско – турску границу. Побожни народ подигао је цркву,
из својих сопствених средстава, довлачећи камен и материјал, градећи је пуних десет година.
Црква их је коштала око 300.000 ондашњих динара. У циљу организовања изградње формиран
је мали одбор, коме је на челу као претседник био веома заузимљиви сељак, угледни домаћин,
Јован Ђорић, а у одбору су са њим били још Ђорђе Милошевић, свештеник и Зафир Стошић,
учитељ.187
Иконостас у цркви израдио је Димитрије Андонов током 1928. године. На иконостасу се
налази 31 икона.188
Баш у време када се прослављала двадесетогодишњица од освећења Косова, у месту
Биљачи, је 27. октобра 1932. године, на Свету Петку освећена црква. За сав тадашњи прешевски
срез освећење је било права свечаност. Митрополит скопски Јосиф осветио је лично ову цркву,
као симбол ослобођења. У свечаној служби асистирао је претседник духовног суда из Скопља
Пешић, са свештенством свог среза прешевског. Много званица је дошло и из Београда, на
челу, са послаником среза прешевског др. Драгољубом Јевремовићем. Народ је у великом броју
дошао у село Биљачу број присутних није био мањи од три хиљаде душа. Након службе Божје,
настало је народно весеље.189
Црква Светог Марка је пројектована у српско – византијском стилу.
Црква Свим Српским Светитељима у Божињевцима

Село лежи на брежуљкастом земљишту у непосредној близини бујановачке железничке
станице. Суседна насеља су: Жужељица, Левосоје (општина Прешево) и Крајмировац.
У атару овог села налазе се извори: Шавар, Ћеран и Кисела Вода. Називи потеса су:
Височица, Слаго Долче, Кусо Долче, Деењивица, Шуматица, Бишевац, Бегличка Ливада,
Корија, Драга Падина, Доње и Горње Поље, Више Село, Селиште или Плоча. Већи део атара
лежи источно од села. Божењевац је мало насеље, збијеног типа. Дели се на Горњу и Доњу
Малу. Укупно у селу је 1951. године било 23 куће.190
Село ја најпре лежало у долини Мале или Попове Реке (на потесу Селиште). Поменута
долина је између садашњег Божењевца и суседне Жужељице. По предање, то старо село имало
је око 75 српских кућа, 40 занатско – трговачких радњи и 12 ковачница. Преко старог
Божењевца водила је „џада од Солуна за Ниш“. Тим путем пролазили су путници и „натоварене
камиле“; носиле су со, шећер и друге производе.191
Божињевце се спомиње, као мало село у нахији Моравица, у сва три раније објављена
османска пописа из XVI века: 1519. (5 домаћинстава), 1528. (9 домаћинства, 3 неожењена и
једна удовица) и 1570. године 192 (10 домаћинстава и 6 неожењених). Помиње се и у попису
186
187
Митрополит скопски г. Јосиф освећује цркву у селу Биљачи, близу некадање српско – турске границе, Правда од
30. октобра 1932, Београд 1932, 3.
188
1940, Врање 2008, 28–29.
189
Митрополит скопски г. Јосиф освећује цркву у селу Биљачи, близу некадање српско – турске границе, Правда од
30. октобра 1932, Београд 1932, 3. Извештач погрешно наводи да ће храм цркве бити Св. Петка.
190
191
Исто, 7.
192
Под именом Божигиновце.
36
војнука са краја XV века такође под именом Божигиновце. 193 Божињевце (Bojiknofça) се
спомиње и у попису из 1530. године.194
Крајем XVIII века у старом селу чинили су зулуме поједини пролазници. Због тога су се
сви тадашњи становници иселили – отишли су у Врање, Ниш, Параћин, Београд. Нису се
далеко одселила само два брата, Јанко и Ушин. Они су око 1790. године прешли на скровитије
место где су основали данашње насеље. У Божењевац су се преселили и други појединци од
којих потичу неки данашњи родови.195
На Селишту се налазе њиве и једна воденица. У њивама мештани изоравају остатке кућа,
налазе дрвени угаљ не местима где су биле ковачнице и друго. На Селишту избијају кладенци
Белајкин, Есад – бегов и Бузалак. Данашњи Божењевац је од 1878. до 1912. године лежао близу
српско – турске границе. Због тога су његови становници ноћу прелазили у Србији где су се
снабдевали оружјем, које су растурали међу Србима на територији Турске. До ослобођења од
Турака село је било веома сиромашно; мештани су имали мале и неплодне њиве „на брду“, док
су добре њиве у равни поред Јужне Мораве поседовали Турци из Левосоја и Биљаче код
Прешева. После ослобођења 1912. године те њиве у долини су припале сељацима из
Божењевца.196
Божењевац су 1944. године запалили Арбанаси из прешевских и гњиланских села.
У Божењевцу живе три стариначка и пет досељених српских родова.
Стариначки родови су: Иванови и Веселинови, Никољдан. Раније су чинили један род.
Потичу од напред поменутог оснивача села деда Јанка. Ушинци, Никољдан, потичу од оснивача
села – деда Ушина.197
Досељени родови: Ајтини, Аранђеловдан, су досељени у турско доба из Лучана у подножју
Прешевске Црне Горе. Лучане 1912. године затечено је са арбанашким становништвом.
Цвејини, Аранђеловдан, су дошли кад и Ајтини из Турије. И ово село је 1912. године затечено
као арбанашко насеље. За Цвејине каже се да „много не фирају“. Миленкови, Никољдан, су
досељени за време Турака из Бујановца. Митини, Никољдан, су дошли за време Турака из села
Биљаче код Прешева. Деда Дејкови, Митровдан, су дошли после 1878. године из суседног
Крајмировца, Тамо су припадали роду Деда Стеванови. 198
Црква посвећена Сабору свих Срба светитеља у Божињевцу код Бујановца, почела је да се
гради 1999. године, а чин освећења темеља обавио је Његово Преосвештенство Епископ
врањски Г. Пахомије, 10. октобра 1999. године.
Црква се гради добровољним прилозима верника, а свој допринос у изградњи дала је и
Влада Републике Србије, преко Министарства вера. Као први дар, селу и Црквеној општини,
госпођа Љубица Бошњаков, архитекта из Београда, приложила је Пројекат за изградњу нове
цркве. Звоник који је у саставу цркве изграђен је 2005. године, а 2017. године озидана је купола
на цркви. Освећење крста и постављање истог на куполу цркве извршио је Епископ врањски Г.
Пахомије 3. марта 2019. године.
Гробље је у Левосоју.
Сеоска слава је Спасовдан.
Храм Св. преподобне мати Параскеве, Св. Петке - Рајинце

Данашње Рајинце се до скоро делило на Мало и Велико Рајинце.
Под овим именом у пописима из XVI века регистрована су два села оба у Моравици. Све
до скоро североисточно од Прешева су постојала два Рујинца, Велико и Мало. У XVI веку оба
ова села била су веома мала Једно од њих је на почетку XVI века чак било ненасељено,
опустело, да би се касније, судећи прома попису из 1570. године његови становници (у ствари
193
194
Bojiknofça k., İvranya kz.: 300. Defter-i Hâkânî Dizisi IX, 167 NUMARALI MUHÂSEBE-İ VİLÂYET-İ RÛM-İLİ
DEFTERİ ( 937/1530 ) I, Ankara 2003, 94
195
196
Исто, 7.
197
Исто, 8
198
Исто, 8.
37
две породице) населили у селу Незочна које данас не постоји а које је свакако било у њиховој
близини. Село се спомиње и у попису војнука са краја XV века. Прво, нешто веће Рајинце се
спомиње, као мало село у нахији Моравица, и то: 1519. (2 домаћинства), 1528. (7 домаћинства)
и 1570. године (5 домаћинства). Друго, мање Рајинце је 1519. године било пусто, 1528. (2
домаћинства) и 1570. године (2 домаћинства, 2 баштине и 2 неожењених).199 Рајинце (Rayinçe)
се спомиње и у попису из 1530. године али овог пута као једно село у нахији Прешево. 200
Мало Рајинце:
Село се налази јужно од Великог Рајинца, од кога је одвојено мањом планинском косом.
Сеоске куће су по дну и на странама једне суве долине и оне су већим делом експониране према
истоку. Око кућа су њиве.
Мало Рајинце је заселак Великог Рајинца и састоји се из једне махале у којој има 9 родова
са 12 домова. Раније насеље се звало Мухаџир Маала и рачунало се као саставни део Великог
Рајинца. Од 1912. године махала се зове Српска, одвојена је од главног насеља и као заселак
добила је име Мало Рајинце. Данас у насељу живи досељено православно становништво. Пре
њих, до почетка балканског рата, овде су живеле 15 мухаџирских муслиманских породица које
су као колонисти дошли 1878 године највише из околине Врања. Ти првобитни становници, са
ослобођењем области од турске власти, иселили су се у Куманово и Малу Азију. 201
Сеоски родови супред Други светски рат били: Јанови (2 к, св. Никола), дошли су 1912
године из пчињског села Клиновца. Дешићи или Трничани (2 к, св. Арханђео), доселили су се
из врањског села Трнице у исто доба када и Јаневи. Богдановићи (2 к, св. Арханђео), потичу од
браће Божина и Анђелка који су дошли 1915 године из истог места одакле су и Дешићи. После
1912 г. дошли су још: Станковићи (1 к, св. Никола) из Клиновца (Ристовац). Арсеви или
Донче (1 к, св. Параскева) из Недоксрстеника (Пчиња). Стојкови (1 к, св. Никола) из Пчиње.
Митевци (1 к, св. Никола.) из Пчиње. Илићи (1 к, св. Никола) из Богошева (Врање) и Пешићи (1
к, св. Параскева) из Масурице. Од побројаних родова Стојкови и Митевци су насељени као
колонисти на утрину, док су остали дошли на купљено земљиште. Заједничка слава свих
становниш је Велика Госпођа. O празницима становници из Малог Рајинца похађају цркву у
Великом Рајинцу.202
Велико Рајинце:
Село се налази у подножју Црне Горе при силаску Госпоинске реке у равницу. Већи део
сеоских кућа експониран је према југу или истоку.
Њиве и ливаде налазе се испод села с леве стране Моравице. Шума има врло мало изнад
села. Топографски називи за њиве су: Блато, Кајсизје, Осој, Буџак, Ара Шаркит (Шаркова
Њива); за шуму и брда: Дуња, Плоча, Врба, Букоци, Вакф, Кула, Реза. Око села се налазе
кладенци. Главнији су кладенци: Пладништге, Шаран Пули (Шарена Кокош), Уји Втофт
(Хладна Вода). Село је збијеног типа и низног облика. Средином села протиче река која га
полови на два дела. Куће су груписане у махалама: Табак, Арсланска, Зенелска, Мехска, Хутска,
Речна и Баканска. Све су махале у непосредној близини. Њихова су имена по главнијим
родовима.203
Село је пред Други светски рат имало је 53 рода са 196 домова. 204
Име Рајинце по једнима је остало од некадашњег оснивача села који се тобоже звао Раја.
По другима име насеља је дошло од „раја“ (покорено становништво). Постоји и треће тумачење
које наводи да је име села постало од „рај“ јер се насеље истиче богатством и лепим
положајем.205
Исељених стариначких православних родова из Великог Рајинца има: У Ослару
(Алексићи), Левосају (Грбовци), моравичком селу Букуревцу (Анђелкови) и у ceлима Врањске
199
200
Rayinçe k., [Praşova n.], İvranya kz.: 300. Defter-i Hâkânî Dizisi IX, 167 NUMARALI MUHÂSEBE-İ VİLÂYET-İ
201
Јован Ф. Трифуноски, Кумановско – Прешевска Црна Гора, Београд 1951, 174
202
Ито, 174 – 75.
203
Исто, 175
204
Исто, 175.
205
Исто, 176.
38
Пчиње. Пред Други свтески рат y селу су живели: 1 стариначки православни род, 35 досељених
православних родова, 1 стариначки поисламљен род, затим досељени муслимани и Цигани. 206
Родови православног становништва су: Ристићи (3 к, св. Арханђео), старинци. Остали
родови су досељеници и то почев од 1912 године. 207
Родови досељени на купљено земљиште: Богдановићи (1 к, св. Арханђео), из пчињског
села Трнице. Савићи (1 к, св. Никола), из ристовачког села Сејаца. Тасићи (1 к„ св. Никола), из
Сурдулице. Брезовачки или Станковићи (1 к, св. Никола,), из врањског села Брезовице.
Ђорђевићи (1 к, св. Арханђео), из Владичиног Хана. Андоновићи (1 к, св. Никола), из
Јелашнипе (Владичин Хан). Mихалови (4 к, св. Никола), из кривопаланачког села Стајевца.
Паланчани (3 к, св· Арханђео), из Криве Паланке. Николићи (2 к, св. Ђорђе Алимпије), из
Кршезнице (Ристовап). Ивковићи (1 к, св. Никола), из Владичнног Хана. Стојановићи (1 к, св.
Никола), из Краљеве Куће (Бујановац). Матићи (1 к, св. Никола), по месту старине овде их зову
и Масуричаии. Црновчани или Павловићи (1 к, св. Арханђео), из Црновца код Врања.
Љубићи (1 к, св. Ђорђе Алимпије), из Карадника (Бујановац). Митићи (1 к, св. Никола).
Стојковићи (1 к, св. Арханђео), из врањског села Црног Врха. Вељковићи (1 к, св- Арханђео), из
Клиновца (Пчиња). Димитријевићи (1 к, св. Јован), из Сурдулице. Крстићи (1 к, св. Арханђео),
имају исто порекло као и Црновчани. Денковци (1 к, св. Арханђео), из Трговишта (Крива
Паланка). Станојевићи (1 к, св. Никола), из Масурице. Нешићи (2 к, св. Ђорђе Алимпије).
Ристићи (1 к, св· Арханђео), из Жбевца код Ристовца. Додићи (1 к, св Параскева), дошао Мирко
Додић, учитељ, из врањског села Лукова. Ово је најмлађи род, досељен 1928 г. Мирко Дедић
овде је сазидао кућу и купио земљиште.208
Остали поменути родови углавном су дошли: 1912, 1915 и 1919 године.
Родови досељени као колонисти на утрину: Николићи (1 к, св. Димитрије), из Бараљевца
код Ристовца. Арсини (2 к, св. Арханђео), из Пчиње. Митини (1 к, Крстовдан), Из Пчиње.
Тасићи (4 к, св. Арханђео), дошли четири брата из ристовачког села Кршевице. Новаковићи (4
к, св. Никола), по месгу старине зову их и Масуричани. Костићи (3 к, св. Никола), из
Сурдулице. Цветкови (1 к), Андон (1 к), Велиновић (1 к) и Славкови (1 к), из околине
Босиљграда. У селу су познати под именом „Бугари“. Сви славе св. Арханђела. 209
Сви православни становници у Великом Рајинцу заједнички славе Велику Госпођу и Бели
Петак.210
Рајинце 1924. године није имало своју цркву. У то време је припадала Прешевској парохији
коју су 1924. године сачињавале варошица Прешево са селима Малинце, Стрезовце, Големи до,
Славујевац, Чукарка, Ново село, Миратовце, Рајнице и Буштрање. Бројала је 1216 домова.
Црква се налазила у Прешеву, храм Свети Димитрије. Парох је био Никола Стојковић, рођен
1877. године а рукоположен. 1902. године.211
Изнад Великог Рајинца налази се потез Селиште. Ту су пред други светски рат откопани
стари пра вославни гробови. Код сељака је, у време кад је Ј. Трифуновски испитивао тај крај
(1940 – 43. године) била је очувана традиција да је на Селишту постојало градско насеље
(„град”) са православним јужнословенским становницима. По истом предању у ранијем насељу
био је веома развијен самарџиски занат. Насеље је имало и цркву, али је она касније порушена и
њен материјал, по уверавању православних сељака, познаје се на џамији у Великом Рајинцу.212
На рушевинама старе цркве православни сељаци из Великог Рајинца 1939 године
саградили су нову коју су посветили св. Недељи. Сељаци из Жујинца су уверавали Ј.
Трифуновског да је некадашња црква била посвећена једном од Богородичиних празника.213 По
предању, Света Петка се јавила у сну мештанки по имену Данка и упутила је да се, на месту где
се данас црква налази, ископа земља. Мештани села су прихватили Данкин предлог и након
206
Исто, 176
207
Исто, 176
208
Исто, 176
209
Исто, 176
210
Исто, 176
211
212
Јован Ф. Трифуноски, Кумановско – Прешевска Црна Гора, Београд 1951, 175
213
Исто, 175
39
ископа у земљи је пронађен дрвени Крст, као сведочанство да је на истом месту постојала
црква. Сељаци су на том месту подигли цркву аи су је псоветили Св. Недељи.
Посвета цркве је, накнадно, промењена у Св. Петку Параскеву.
Код ове цркве верници се сабирају сваке године на Духовски петак.
У току 2018. и 2019. године црква је комплетно обновљена, а епископ врањски г. Пахомије
године обавио је 21. јуна 2019. чин малог освећења, у присуству верника који потичу из овог
села.
40

Бујановац 2

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Бујановац 2

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

СПИСАК ЦРКАВА, ИСПОСНИЦА И ЦРКВИШТА АРХИЈЕРЕЈСКОГ

БУЈАНОВАЧКА ПРВА ПАРОХИЈА:

Црква Светих апостола Петра и Павла у Бујановцу

Црква Преображења Господњег у Жужељици

Црква Светог цара Константина и царице Јелене

Црква Свете Преподобне Параскеве у Лучанима

БУЈАНОВАЧКА ДРУГА ПАРОХИЈА:

Црква Светог великомученика Георгија у Лопардинцу

Црква Светог цара Константина и царице Јелене

Црква Светог Пророка Илије у Сејацу

Црква Светог Николе у Брњару

Црква Светог Илије у Русцу

Црквиште Свете Тројице у Старцу

Црква Светог апостола Јеванђелисте Марка у Биљачи

Црква Свим Српским Светитељима у Божињевцима

Храм Св. преподобне мати Параскеве, Св. Петке - Рајинце

You might also like